Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultet

Odsek: filozofija

Seminarski rad iz srednjovekovne filozofije

O dokazu za postojanje Boga

sv. Anselm Kenterberijski

Student: Ivana Bosnić FL38/10 Mentorka: Una Popović

Novi Sad, 2012.

Sažetak:

U drugoj polovini XI veka nastaje ontološki dokaz Božije egzistencije. Ovim čuvenim otkrićem sv. Anslem ostavio je dubok trag u istoriji filozofije. Dokaz o postojanju Božije engzistencije sv. Anselm je izneo u svom delu pod nazivom Proslogion, originalni naziv: Proslogion seu Alloqvium de Dei Existencia.

Sam dokaz započinje pojmom Boga kao onog bića od koga ništa veće ne može da se zamisli. Bog je određen kao najviši mogući objekat misli. Međutim, videćemo da je Bog zapravo nešto sasvim drugo, a ne običan stupanj savršenosti. Otkriće se na koji način je nama Bog dat, šta Bog predstavlja, da li je to pojam ili samo imaginacija, da li postoji subjektivno ili objektivno, konačno, da li je realan ili samo nestvaran predmet naših misli.

Iz svega ovoga sledi da je sama ideja o Bogu, kao nešto nedostižno u nestvarnom, pa možda i u stvarnom svetu, nužno i ideja o postojećem biću, pa zato sv. Anselm donosi zaključak da niko ne može istovremeno imati i pojam Boga i takođe poricati Božiju egzistenciju. Dakle, Anselmova težnja jeste ta da prikaže odnos samog čoveka prema Bogu, da prikaže čovekovo versko usmerenje, i da isto tako dokaže realno postojanje Boga, upravo zbog toga što Bog predstavlja nešto najviše, a da nije realan ne bi bio najviši, već bi ga nešto preteklo u realnosti, na primer čovek, jer je čovek slika Božija, konačna stvar koja je proistekla iz njega, i koja predstavlja njegovo savršenstvo u stvarnom svetu.

Ključne reči:

Bog, dokaz, egzistencija, Proslogion, Monologion, realizam, racionalizam, savršenstvo, istina, vera

2

Ontološki argument:

Ontološki argument raznih filozofa pre svega analizira eventualnu Božiju egzistenciju. Svi argumenti zaključuju da Bog zapravo nužno postoji.

Ontološki argumenti su analitički argumenti, koji se zasnivaju na a priori razmišljanju i neophodnim argumentima koji omogućavaju postojanje Boga. Ontološki argumenti se skoro uvek odnose na analizu Božije egzistencije na osnovu nje same, a kasnije na osnovu savršenstva, dobrote i znanja koje proističe iz Boga.

Sam naziv ovog dokaza pripisujemo Kantu, a isti taj dokaz se ranije nazivao Anselmov dokaz, pošto je Anselmo prvi filozof koji je izneo ovaj u istoriji filozofije.

Anselmov argument je jedan od onih argumenata koji na prvu deluju uverljivo, ali nakon dublje obrade i nije baš pouzdan i uverljiv, o čemu će kasnije biti reči.

U ontološkom dokazu Boga dokazujemo na osnovu njega samog, koji je nama dat kao pojam, koji treba dovesti do realnog postojanja. Ovde postoji razlika između Anselmovog dokazivanja i dokaza koji su zastupljeni kod Tome Akvinskog. Kod Tome Akvinskog dokazi idu od spoljašnjeg sveta ka Bogu, dok se u Anselmovom ontološkom dokazu ne polazi od neke druge stvari iz spoljašnjeg sveta na osnovu koje kasnije određujemo postojanje Boga, već se u njemu polazi od njega samog, kao glavnog Uzroka svih stvari koje postoje.

Anselm je pripadao avgustinskoj tradiciji filozofije hrišćanstva, za koju je karakterisična velika težnja za filozofskim utemeljenjem vere. Avgustin je vršio veliki uticaj na Anselma prvenstveno zbog toga što se do Anselmovog dokaza za postojanje Boga dolazi verom i razumom, a osnovno stanovište avgustinske tradicije predstavlja upravo odnos vere i razuma.

Bog je dat kao a priori, kao najopštiji pojam do koga je potrebno stići razumom i verom, odnosno spoznati ga kao glavni uzrok svega, i na osnovu samog pojma Boga zaključujemo njegovu egzistenciju koja se poklapa sa njegovom suštinom. Bog nužno jeste je osnova svih dokaza o postojanju Boga, kao i glavna osnova ontološkog dokaza, gde nužnost predstavlja realnost, i gde se Bog definiše kao realno Biće koga ništa veće ne može nadmašiti.

3

Realizam:

Osnova Anselmovog dokaza leži u realizmu.1 Realisti su tvrdili da svi opšti pojmovi nama predstavljeni kao realnost, i da postoje nezavisno od našeg iskustva i mišljenja (a priori) i u samim stvarima. Glavni predstavnik ovakvog učenja bio je Anselm, koji je izneo tvrdnju da opšti pojmovi postoje u stvarima. Pojam Boga je najviši pojam, ali Bog postoji nezavisno od te

činjenice. Bog je predstavljen kao najviši pojam ljudskog uma, isto tako i kao najveća stvarnost.2

Anselmova logička koncepcija argumenta za postojanje Božije egzistencije svoj koren ima u realizmu. Realnost je cilj Anselmovog dokazivanja Boga. Zapravo, glavni problem logičkih argumenata jeste odnos čoveka prema samom Bogu, koji je u našem razumu dat kao pojam i za koga objektivno znamo da egzistira. Čovekovo versko opredeljenje u hrišćanstvu predstavlja svetlost i dobrotu života. Čovek jedino vođen verom može spoznati sebe, dolazeći do suštine, odnosno do saznanja Boga, meditiranjem, o čemu će kasnije biti reči. Vera je sama po sebi razumska, i jedino čist razum može konstatovati realno postojanje Boga. Nešto što predstavlja Uzrok svih stvorenih stvari (bića) mora postojati i u realnom svetu, jer mu inače ne pripada savršenstvo. Stvorene stvari, kao što su dobrota, lepota, istina... sve su to stvari koje imaju svoj Uzrok, nisu same sebi uzrok, morale su proisteći iz nečega. Kako je Bog postojao pre stvaranja sveta, drugog Stvoritelja ne može biti. Dakle, Bog kao glavni Uzrok svih stvari postoji.

Ako bismo definisali Boga kao nerealno biće, imali bismo subjektivno mišljenje o njemu i njegovom stvaranju, i mnogo bi istina proisteklo iz toga, a zna se da je istina samo jedna. Blaženstvo Božije je svrha svakog ljudskog bića, odnosno svrha čovekova jeste Dobro, a jedino dobro je Bog.

Logički zaključak samog dokaza polazi od toga da je Bog u našem razumu dat nezavisno od iskustva kao opšti pojam, a priori pojam, kao realna stvar, jer se jedino tako ništa veće od njega ne može zamisliti, i na osnovu njega i mi sami postojimo. Naša egzistencija zavisi od Božije, o čemu će biti reči u poglavlju Dokaz o postojanju Boga.

Anselmov racionalizam:1 Odnosno dokazivanje Božije egzistencije i u realnosti, kao realno postojeće supstancije.2 Aćimović, M., Filozofija mišljenja, Futura publikacije,Novi Sad, 2007., str. 62

4

Pre objašnjenja zavisnosti naše egzistencije od Božije, posvetićemo uvodno poglavlje racionalizmu kojim se koristio Anselm. Racionalizmom počinjemo upravo zbog ispravne definicije Anselmovog ontološkog argumenta za Božiju egzistenciju.

Ovim poglavljem objašnjava se primena ontološkog dokaza. Pokazuje se kako sam dokaz mnogo zavisi od sposobnosti racionalnog zaključivanja kod čoveka.

Kod Anselma, pojam racionalizam podrazumeva ono stanovište duha koje vodi nastojanju da se dokažu sve svete tajne, upravo zbog naše težnje za razumevanjem svega onoga u šta verujemo. Dve jedine istine koje svaki čovek treba razumeti, kod Anselma, su vera u Božije postojanje, i vera u sv. Trojstvo.

Razgraničenje ovih istina neki mislioci mogu odrediti pridavanjem prve istine filozofiji, odnosno filozofiji se daje za pravo da može dopreti do egzistencije Boga, dok druga istina pripada određenjima teologije. Međutim, razumevanjem Anselmove pozicije, odnosno one pozicije stanja duha koje je predhodilo razgraničenju između filozofije i teologije, možemo utvrditi sledeće: činjenica da se ona prva istina (dokaz za Božiju egzistenciju) može dokazati, i takođe sama želja čoveka da razume ono u šta veruje, sasvim prirodno vodila je tome da se dokaže i druga istina (učenje o sv. Trojstvu).

Da bismo racionalno rešili ovaj argument, možda bi bilo najlakše zameniti pojam Boga sa nekim drugim pojmom.

Recimo da postoji samo čovek na celom ovom svetu. Na osnovu toga što je jedino biće koje postoji, on je ujedno i najinteligentnije biće na svetu. Kada vidi njemu nešto neobjašnjivo i novo, recimo prozor sa staklom, doživljava taj predmet kao vazduh kroz koji se može proći. Saznanjem da se kroz taj otvor ne može proći, njegovo divljenje prema tom predmetu će biti znatno povećano, smatraće ga nekom vrstom božanstva, i to neko naše neznanje o tome biće nam sve više interesantno. Pošto u tom trenutku ne bi spoznao ništa više od samog tog prozora i njegove jedine karakteristike, tj. da se kroz njega ne može proći, prema Anselmu, taj prozor bi postao nešto veliko i nenadmašivo u čovekovom umu.

Ovako ne isključujemo mogućnost Božije egzistencije, jer Bog ne mora biti spoznat da bi postojao, ali pokazuje kako ovaj argument mnogo zavisi od sposobnosti racionalnog zaključivanja kod čoveka.

Dokaz o postojanju Boga:

5

U svom prvom filozofskom delu, koje nosi naziv Monologion, sv. Anselm razvija dokaz o Božijoj egzistenciji na osnovu stupnjeva savršenosti stvorenih bića, dok u svom drugom filozofskom delu, koje nosi naziv Proslogion, izlaže već određen ontološki dokaz o postojanju Boga, gde je Bog određen kao realna stvarnost, koju je nemoguće osporiti.

Što se tiče njegovog prvog filozofskog dela, Monologion, mora se napomenuti da svojstva koja poseduju stvorena bića nalaze se u različitim stupnjevima u predmetima iskustva, tako da se može reći da argument polazi od čistog empirističkog opažaja različitih stupnjeva, na primer ovom slučaju dobrote (Božije), iz čega proizilazi da je ovaj argument zapravo a posteriori.3 Prvi tip argumenta, odnosno a posteriori argument, predstavlja platonski element u filozofiji. Anselmo daje a posteriori argument za Božiju egzistenciju, koji su sistematičniji po svom karakteru.

Upravo zbog toga Anselm u svom drugom filozofskom delu, Proslogion, daje objašnjenje Božije egzistencije ne bi li što jednostavnije prikazao ostale argumente date u Monologionu. Ne može tvrditi kako je sv. Anselm dao veliki doprinos istoriji filozofije svojim ontološkim argumentom, jer sama logička struktura ovog dokaza nije baš pouzdana i valjana upravo zbog raznih kritika koje je pretrpela (smatra se da je Anselm napravio nedopušten prelaz sa logičkog na realan nivo postojanje Boga).

U Predgovoru Proslogiona govori se o tome kako je Anselmo: “želio pronaći svega jedan argument kojemu ne bi bio potreban nijedan drugi osim njega samoga da bi se dokazao te koji bi i sam bio dovoljan da podrži to da Bog uistinu postoji te da je najviše dobro kojemu ništa drugo ne treba, dok je on potreban svemu da bi postojalo i da bi dobro postojalo, te sve ono što vjerujemo o božanskome bivstvu.“4

Potragu za Bogom kao glavnom svrhom meditiranja sv. Anselm na samom početku predstavlja kao okretanje duha samom sebi, tj. okretanje duha sopstvenoj prirodi. Meditiranje kod Anselma jeste zatvaranje ljudske duše, okretanje pravoj realnosti – ali svakako okretanje od spoljašnje, čulno dostupne stvarnosti i ulaženje u sopstvenu unutrašnjost, bavljenje sopstvenim mislima… jedini čovekov zadatak jeste ući u sobu duha svoga, i isključiti sve sporedne misli, kao i fokusirati se na samog Boga, koji je u naš razum smešten kao istina koju je potrebno spoznati racionalno. 3 A posteriori predstavlja ono što dolazi nakon iskustva, nešto što je spoznato na osnovu iskustva, pa zato ovakva spoznaja nije nužna i univerzalna, jer dokazivanje Boga polazi od uzrokovanog, odnosno posledice na uzrok (od posledica na razlog).

4 Kanterberijski, A., „Predogovor”, u Proslogion, Demetra, Zagreb, 1997, str. 243

6

Ulaženje duha u sopstvenu prirodu predstavlja prvi korak ka razumevanju Božije egzistencije. Čovek se mora posvetiti samom sebi i onome u šta želi verovati, a to je Bog. To je prvi i glavni korak u dokazivanju Božije egzistencije, koji otvara put ka daljoj spoznaji Boga kao realnog Bića, koji egzistira i u stvarnom svetu objektivno, a ne samo u našoj svesti.

Čovekova duša je zavisna od čulne percepcije, samim tim i razum zavisi od čula. Osete primamo preko čula, nakon čega saznato razmatramo u razumu kao postojeće. Međutim, Bog nije materijalna supstancija i ne može se spoznati čulima, upravo zbog toga nailazimo na prepreke pri njegovoj spoznaji. U istoriji hrišćanske filozofije, čovek je definisan kao slika Božija, upravo zbog toga što je proistekao iz Boga, kao i sve ostale konačne stvari. Bog je čoveka stvorio po sopstvenom liku. Mi smo svesni te činjenice, međutim, iako predpostavljamo kako Bog izgleda, ne možemo tako lako dopreti do njegove suštine, jer čovek je konačna supstancija, i može spoznati samo konačne stvari, a Bog je beskonačan i nedostižan, i pre svega nematerijalan, a duša, kao što je već rečeno, raspolaže osetima koje primamo preko čula. Boga ne možemo videti niti osetiti, on je u našoj svesti, mi smo slika njegova, dakle, spoznajemo sebe. Čovek, ontološki, celim svojim bićem, nosi tu sliku od Boga, i što više upoznajemo sebe to više upoznajemo i Boga. Ta se slika može pokazati i kao pojam i kao predstava koju nosimo u sebi od uvek, a ne nakon našeg stvaranja, upravo zbog toga što smo po njoj stvoreni. Zbog toga je upravo čovek u povlašćenom odnosu da spozna Boga, i niko drugi. Čovek ne poseduje Boga kao urođenu ideju, već kao urođenu sličnost sa Bogom, na osnovu koje možemo, iz sopstvene unutrašnje duhovnosti, izvući sam pojam Boga. Anselmov cilj je zapravo postati svestan onog božanskog u nama, koje je tu od uvek postojalo.

Proces meditiranja pomaže čoveku da spozna samog sebe, tj. da sopstvenim duhom zaviri u sopstvenu prirodu, spoznavajući jedino dobro. Za Anselma, to je proces spoznavanja samog Boga, i racionalno dokazivanje da on zaista postoji i kao realno biće. Takođe, meditiranje je bitan korak u dokazivanju Božije egzistencije i zbog toga što sam taj čin oslobađa čoveka svega ostalog u mislima i fokusira se samo na pojam Boga koji nam je dat. Na taj način se otklanjaju sumnje u Božiju egzistenciju. Čovek je grešnik, i nakon grešnog pada5 koji se u istoriji hrišćanstva često pominje, mora pronaći svoje spasenje. Meditiranje je jedini put ka spoznaji suštine, a suštinu predstavlja sam Bog.

Pronalaženje Boga predstavlja glavni cilj svakog čoveka, međutim, kako je Bog od Avgustina predstavljen kao nedostupna svetlost, težak je put prosvetljenja ljudske duše: “Čovek (sluga) uzdiše za time da te vidi - a predaleko je od njega lice tvoje. On žudi za time da stupi k tebi - a nedostupno je boravište tvoje. On čezne za time da te pronađe - a ne zna gdje je mjesto tvoje.

5 Grešni pad u istoriji hiršćanske filozofije predstavlja čovekov dolazak na svet. Čovek je grešan i da bi živeo dobro potrebno je približiti se Bogu, što na neki način znači čovekovo spasenje kao konačnog bića. Potrebno je okrenuti se sopstvenoj suštini, odnosno samom Bogu, ne bi li pronašao spasenje, i živeo srećno.

7

On teži za time da te traži - a ne poznaje obraza tvoga. Gospode, ti si Bog moj i Gospod moj - a nikada te nisam video.”6

Sv. Anselm nas na samom početku dokazivanja egzistencije Boga uvodi u priču o tome da se od Boga, kao najvišeg dobra, nedostižnog i nepogrešivog Uzroka svih stvari, ne može ništa veće zamisliti: “A mi svakako verujemo da si ti nešto od čega se ništa veće ne može misliti.”7 Anselm postavlja svoj dokaz po logičkom pravilu, odnosno pojmovno. Ako bi ono od čega se ništa veće ne može misliti bilo samo u našim mislima, što je logično, sve ono što postoji van naših misli, odnosno u realnom svetu bilo bi veće od njega, a to bi bilo pogrešno, jer Bog tada ne bi bio nešto od čega se ništa veće ne može zamisliti. Zato je njegova egzistencija nužna i van naših misli.

Ono što se razume, i što ostaje u razumu, nužno egzistira. Sve dok se misli o nekoj stvari nužno je postojanje iste. Ono što je u razumu već na neki način egzistira: “Jer kada slikar unaprijed misli ono što će napraviti, on to, doduše, ima u razumu, ali još uvijek ne razumije da postoji ono što još nije napravio. Onda pak, kad je to već naslikao, to i ima u razumu i razumije da postoji to što je već napravio.”8

Dakle, kao što je već rečeno, ovaj ontološki dokaz za postojanje Boga započinje pojmom Boga. Ali, nama Bog nije dat nakon našeg iskustva, odnosno a posteriori, već a priori, odnosno kao nešto što postoji nezavisno od našeg iskustva, kao nešto što označava logičku prednost značenja, a ne psihološku, kao nešto objektivno, i nezavisno od našeg subjektivnog doživljaja. U ovakvoj spoznaji Boga kreće se od samog Boga, koji nužno postoji u našem razumu kao a priori, ka onome što prouzrokuje. Ono što On prouzrokuje je savršenstvo, odnosno ono što mu ne sme nedostajati da bi bio nužan, a to je njegova egzistencija, i kao takav on predstavlja najveće Dobro.

Do ovoga se stiže samim meditiranjem, o kome je već bilo reči. Dostići Dobro jeste jedina svrha čovekove egzistencije, kod Anselma pojam dobra označava Bog i njegova egzistencija, ujedno je to suština čoveka. Dostići suštinu predstavlja neki kraj, neki pojam od koga se ništa veće neće moći zamisliti, a to je Bog.

Dokaz o postojanju jeste dokaz o Božijem jeste. Za Anselma je u slučaju Boga esencija zapravo isto što i egzistencija.

Samim tim ideja o Bogu kao Dobrom nužno predstavlja ideju o biću kao postojećem. Anselm izvodi zaključak da svaki čovek koji poseduje ideju o egzistenciji Boga u razumu, ne može poreći to da on ipak postoji: „Ideja o Bogu kao apsolutnom savršenstvu nužno je i ideja o postojećem

6 Isto, str. 2517 Isto, str. 2558 Isto, str. 255

8

biću, pa sv. Anselm iz toga zaključuje da u tom slučaju niko ne može istovremeno da ima i pojam Boga i da poriče njegovo postojanje.”9

Čovek rečima može ispoljiti opštu negaciju reči Bog, može poreći Božiju egzistenciju. Ali, ako postane svestan svoje namere i obrati pažnju na to šta negiranje egzistencije uključuje (tj. da negira bitak iz koga je sve ostalo pristeklo) sam će sebe poricati, i iz sebe isključiti misao o tome da egzistira: “…reče bezumnik u srcu: “nema Boga”.”10

Anselm želi reći da bezumnik ne koristi u potpunosti svoj razum, jer kada bi ipak promislio o Bogu, shvatio bi da su njegova poricanja Božije egzistencije pogrešna. To objašnjava da nedovoljno korišćenje ljudskog razuma može doneti pogrešan sud o nekoj stvari. Kada bezumnik misli to što je rekao iz srca, nije mogao reći to što je mislio, jer, kao što je već rečeno, bezumnik ne misli dobro, zato i tvrdi da Bog ne postoji. Razum raspolaže idejama koje su nam verom date. Mišljenjem pokrećemo proces spoznaje Božije egzistencije. Nepravilnim korišćenjem sopstvenog razuma čovek lako može skliznuti u zabludu.

To se uklapa u Anselmov ontološki argument upravo zbog toga što posedovanjem pojma Boga u razumu mi definišemo Boga kao neko najviše dobro koje postoji, upravo zbog toga što u našem razumu postoji nezavisno od našeg iskustva. Na taj način Bogu kao takvom ne može pripadati nešto što ne predstavlja savršenstvo, odnosno ne-egzistencija. Dakle, Bog poseduje egzistenciju, Bog postoji. Dalje, kao što je rečeno, prvi korak u dokazivanju egzistencije Boga jeste meditiranje, da bi se moglo krenuti dalje u dokazivanju Boga i kao realnog Bića. Jer Bog ne sme biti imaginacija, Bog kao savršeno biće koje postoji u nestvarnom svetu, svoje korene mora imati i u realnom svetu, jer to je ono što ga čini neprevaziđenim, i glavnim Uzrokom svega što je stvoreno.

“Bog je nešto od čega se ništa veće ne može zamisliti”:

9 Koplston F., Istorija filozofije II, BIGZ, Beograd, 1991, str. 18810 Kanterberijski, A., „Predogovor”, u Proslogion, Demetra, Zagreb, 1997, str. 257

9

U ovom poglavlju pozabavićemo se kritikom definicije Boga kao nečeg od čega se ništa veće ne može zamisliti, kako je sam Anselmo rekao.

Prema raznim kritikama ovog dokaza, raznih filozofa, a posebno filozofa avgustinske tradicije kojoj je i sam Anselm pripadao, može se reći da je Anselm svojim argumentima napravio jedan pogrešan korak, odnosno prelaz sa irealnog na ono realno, što je u hrišćanstvu bilo nedozvoljeno. Bog je posmatran kao najviše biće, dok je kod Anselma Dobro bilo a posteriori dato, a sam Bog a priori, kao najopštiji pojam (univerzalija) u našem razumu, kao nešto što je oduvek postojalo i iz čega je sve što postoji proisteklo. Međutim, Toma Akvinski je tvrdio da razum nema nikakvog saznanja a priori isključivo o Božijoj prirodi. Zahvaljujući slabosti ljudskog razuma, čovek ne može razabrati a priori mogućnost najvišeg savršenog bića, čija je esencija identična egzistenciji.

Do saznanja takvog jednog bića naš razum ne dolazi analizom ideje tog bića, već čistim argumentima iz njegovih učinaka, tj. a posteriori, jer se u filozofiji ipak polazi od onoga što je posle glavnog uzroka, a ne od Njega samog.

Ako se ideja Boga ne može dokazati a prirori, odnosno iz ideje samog Boga, onda je jedini put spoznaje a posteriori, odnosno istraživanjem Božijih učinaka, odnosno njegove dobrote. Iz posledice spoznavanja konačnih stvari (čovek samo takve stvari i može spoznati), može se izvući zaključak o postojanju nečeg što ih proizvodi, odnosno Uzroka svih tih stvari, a to je niko drugi nego sam Bog. Bog nije stupanj savršenosti, Bog je uzrok svih savršenosti.

Takođe, ovde se radi i o neosnovanom udvostručenju Boga. Anselmo deli svet na unutrašnji i spoljašnji, a potom ih sabira kao dva odvojena sveta. Međutim, stvarni svet (konkretni svet, objektivni svet….) reflektira se u našem umu kao ogledalo. Ako potom uzmemo to ogledalo i pred njega stavimo neki predmet, dobijamo sistem ogledalo-predmet, sistem koji će biti veći i od predmeta i od odraza. Logično, Anselm želi dokazati Boga kao realnost, kao nešto što postoji nezavisno od bilo kakvog iskustva, kao nešto univerzalno, kao objektivnost. Ogledalo je naša stvarnost, a Bog postavljen u tom svetu može značiti za nešto mnogo veće nego što postoji, može značiti za najsavršenije biće, a ne bi bio savršen da mu ne pripadaju sva savršenstva koja postoje. Zapravo, ne bi bio savršen da nema veze i sa našim svetom, u kome mi živimo, realno. Ako je već nešto što se ne može nadmašiti, znači da postoji u svakom smislu. To je cilj Anselmovog dokaza.

Bog predstavlja pojam koji čovek ima o Bogu, čak i kada poriče njegovo postojanje. Ali, sam Bog postoji mentalno (odnosno u našem duhu) i vanmentalno (odnosno van svog pojma). Odatle sledi da Bog postoji subjektivno i objektivno (u našoj svesti, kao i u stvarnosti).

10

Ako zamislimo Boga do neke određene tačke, mi smo ga definisali. Ako, koristeći Anselmovu logiku, dodamo na to i stvarno postojanje, on će biti još veći. A, kao što je već rečeno, Bog treba da predstavlja nešto od čega se ništa veće ne može zamisliti. No, sad u našoj ideji Boga postoji:

1. Slika o njemu (maksimum)

2. Stvarno postojanje

Ako je naša slika o njemu već dosegnuta prilikom njenog zamišljanja, odnosno ona je oduvek u nama, to znači da ne možemo prihvatiti njegovo postojanje i u stvarnosti, jer bi to uvećalo našu sliku o njemu (preko maksimuma). Ako bismo prihvatili tu novu sliku kao neki novi maksimum, time smo ga već zamislili većim nego što jeste – dakle pogrešno. Što se tiče stvarnog postojanja Boga, dokaz je sledeći. Ako Bog ne bi postojao i u stvarnosti kao što postoji i u nerealnom svetu, onda se od njega može zamisliti nešto mnogo veće, možda nadčovek (u realnom svetu), a to bi isto bilo pogrešno tvrđenje. Dakle, Bog postoji kao najopštiji pojam i subjektivno (u našoj svesti) a i realno (kao stvarno biće).

Zaključak:

11

Ontološki dokaz za postojanje Boga smešten je u poznatom delu Anselma Kenterberijskog, koje nosi naziv Proslogion.

Proslogion je napisan kao neka vrsta meditacije kroz koju Anselmo želi da ispravno dokaže da je Božija egzistencija nužna. Polazi se od Boga koji je u našem razumu dat a prirori kao pojam koga racionalno treba definisati i u stvarnosti, kao biće koje je Uzrok svega što postoji kao konačna stvar, pa i samog čoveka.

Anselmo je ovaj dokaz obrazložio iz perspektive običnog hrišćanina koji traži opravdanje za svoju veru. Po njegovom mišljenju, svaki hrišćanski vernik traži racionalnu osnovu za verovanje u postojanje Boga, na osnovu koje se Bog definiše kao biće koje u našem razumu postoji nezavisno od bilo kakvog iskustva, kao ni to da mu se može pripisati nešto što ne predstavlja savršenstvo, jer je on dobar i iz njega samo konačne stvari proizilaze, a to je ne-egzistencija. Iz toga sledi zaključak da čovek može spoznati Boga, ali na osnovu vere, i Bog kao takav je nužno istinit.

Dokazom o postojanju Božije egzistencije bavili su se mnogi filozofi: Bonaventura, Duns Skot, Dekart, Lajbnic… ali Anselmo je prvi filozof koji je ovaj dokaz izneo na videlo.

12

Sadržaj:

1. Sažetak………………….…………………………………………………………………………………………………….2

2. Onstološki argument….…………………………………….………………………………………………………….3

3. Realizam………………………….………………………………………………………………………………………....4

4. Anselmov racionalizam………………………………………………..………………………………………………5

5. Dokaz o postojanju Boga...................................................................................................6

6. „Bog je nešto od čega se ništa veće ne može zamisliti“...................................................9

7. Zaključak............................................................................................................................11

8. Literatura...........................................................................................................................13

Literatura:

13

1. Kanterberijski, A., Proslogion, Demetra, Zagreb, 1997.

2. Koplston F., Istorija filozofije II, BIGZ, Beograd, 1991.

3. Aćimović, M., Filozofija mišljenja, Futura publikacije, Novi Sad, 2007.

4. Dekart, R., Meditacije o prvoj filozofiji, Librairie philosophieque J. Vrin, Beograd, 1998.

14