On Meni Nema Bosne !

Ništa mi drugo ljudi u životu nisu govorili nego samo - šuti, šuti, šuti i šuti. A ja necu da šutim! Kako i ne bi. Odem neki dan u preduzece - Imal' posla? Nema! 'Ocel' bit'? Kaže - Možda! Pa kad da dodem? Dodi sutra. Dodem sutra. Imal' posla? Nema! 'Ocel' bit'? Kaže - Možda! Pa kad da dodem? Dodi sutra. E ne dodem im ja sutra. Dodem prek'sutra. Imal' posla? Nema! Reko - Dobro je. Dobro je. Kaže on - Bice bolje. 'Oce reko kad meni nokat naraste tamo de nikad nije rast'o. 'Oce, 'oce.

Dodem kuci. Mislim se šta cu i kako cu, i odlucim - Njemacka! Ma idem i ja u tu Njemacku da vidim i ja tu Njemacku da joj njemacku. Izvadim oni pasoš i vizu, ižljubim se sa ženom i sa sinov'ma i razgulim u Kugensave.

Najpošljem sam došo na onu voznu štaciju u Zagreb. Pitam ja onog s crvenom kapom jel' ovo voz za Kugensave? Kaže on kakav Kugensave, koja je to republika? Kakva reko republika - Njemacka! Kaže - Izvadi prvo kartu za Frankfurt! Ama ljudi moji, znoj me 'ladan šest puta oblio, dok me onaj iza one šube od blagajne razumio dokle cu i kako se zove oni grad. Kako i ne bi. Stanem ja u oni red. Petn'est ljudi idu pridamnom. Dodo do one šube, zaboravi kako se zove oni grad dokle treba da idem. Pita onaj - Dokle? Reko - Cekaj! Kaže - Nema cekaj! Sjet' se ja Frankfurt, al' izguraše me iz reda ne mereš se vratit'. Na onu se šubu navalio je'an deb'o co'ek, zavuk'o glavu u šubu. Ne vadi glave, caca ga njegov zakarto, vec me samo odgurnu s onom svojom šapom. Odbij! Odbij kaže, bio si na redu. Sad odbij kad nemaš soli u glavi.

Stanem ja opet u oni red, ponavljam u sebi Frankfurt, Frankfurt. Glava mi 'volkacka došla, Frankfurt, Frankfurt. Onaj pita - Dokle? Ja k'o iz topa reko - Frankfurt! Eee, kaže, druže izvini, nije na ovoj blagajni nego na onoj do mene. Pa što mi reko maloprije nisi kaz'o. Đe cu ti kaže kazat', kad nisi znao de ceš. A jes', nije ni on kriv što sam ja 'vaki.

Stanem ja u oni drugi red. Ne bi velik' red. Izvadim onu kartu. Pita me oni s onom kapom - Đe ceš? Idem reko na voz. Đe ceš kaže bož'ji co'ece. Ima dva i po sata do polaska. Reko, bolje da ja njega cekam, on mene nece sigurno. Pusti ti mene gore. Pusti on mene gore. Popnem se ja na oni voz, spuštim oni prozor, stavim onu torbicu izmedu noga. Kad oni me je'an žuti kucnu po ramenu. Ha, šta je reko? 'Oš kaže kupit je'an dobar sat? Ne treba reko, hvala ti k'o bratu, znam ja dobro kol'ko je meni sati. Uzmi ga kaže, dobar. Nec' ga da je zlatan. Jest kaže pozlacen. Gledam ja oni sat, a on žut da izvineš ko i on. A ne gleda u me, vec' samo zvjera okolo ocel' odnekud banut milicija. Ma reko, ne dosaduj mi božji co'ece, svezacu ti miliciju za vrat. Šta milicija? Šta milicija, pa krenu sa onim svojim rukama prema mom vratu. A ja, uf'tim mu ruke, pa steži, pa steži, pa steži dok se nije zajampurio, kad anam on se trže. Dobro je kaže, jaci si! Dobro je jaci si! Ispade mu oni sat iz ruka on utece. Tako ti reko treba. Tako treba kad diraš u Salcina u ove njegove ruke, njegove jade. Ama ima u njima snage, vazda je bilo je. Niko se sa mnom nije mog'o pozdravit, a da nije drekn'o. Oni koji se jednom pozdraviše, nikad im to više na pamet ne pade, drugi put samo mašu u znak pozdrava. Veli, jednom steg'o, ne'š više nikad! A meni drago.

Uzmem ti ja onu torbicu, reko najpošljem cemo i krenut. Udem u oni je'an kupe. Tamo sjedi jedna

žemska, neka druga žemska, neka treca žemska, neki co'ek cita novine ne vidim mu lica. Ja torbicu. Izvadim ižnje pitu. Zamotala mi žena u novinu, da se najde za puta. Razmota ti ja onu pitu, gledam ja, skupila se ona k'o rahmetli sramota. Prešla slova sa novina na nju, k'o da je neko štamp'o za prodavat' po cesti. Gledam ja onu pitu, poce uzdrigivat. Reko, nije ni pita pita kad ide u Kugensave. Ter ti ja onu pitu, haj preko onog covjeka zafijari je kroz prozor. Al' jes i onaj voz ide k'o da ga cera na stot'ne konja. Dunu vjetar, ter ti se ona pita jope vrati u kupe, pa haj onoga co'eka po sred cela. Odbi se nako masna ištampata onoj ženskoj u krilo. Frcnu je on, frcnu žemska - Ma šta radiš co'ece?! Reko, vidaj pite, 'oce i ona u Kugensave. Kad malo bolje pogleda, onaj co'ek što cita novine, to 'naj žuti što mi šcede dat oni sat. Evo reko ovo si zaboravio. Eto ti ga džaba kaže, kad se 'vako lijepo ismijasmo. Neka, nosi ti to svojoj materi. Nosi od mene! Ne treba meni ništa džaba. Vratim sa ja u onu stolicu, a ljudi moji ona topla i mehka k'o dobar krevet. Ne prode ti malo, ja i zaspa.

Kad probudio se, smracilo se. Nide nikoga ni onog žutog, ni žemskih. Torbica na svom mjestu, reko, dobro je. Sidem ja, kad ugleda kucu. Nikad je vecu u životu nisam vidio, a na njoj piše vel'kim slovima - Frankfurt. Nide nikoga samo oni što odadiru po kotac'ma od voza. Reko da pitam onog jednog jel' ovo Frankfurt? Kaže - Ja, Frankfurt am majn. Šta reko banu? Frankfurt am majn! I tako sam ja mog'o sa njim do zore, ja njemu am-am, on meni maj-majn. Ma pusti ga, možda je i blentav, da ja pitam ovog drugog. Kaže ovi jope Frankfurt am majn! Ma reko nema... Ja, ja, Frankfurt am majn! Šta cu reko mati moja mila, niko me ne razumi i šta da radim?

Zaboravi kazat. Samo što sam ja prišo do ovog jednog, a stalno neki covo s brkov'ma za mnom. Kako ja od jednog do drugog, stalno on opet za mnom. Gledam ja njega, gleda on mene. Ase ni on ne zna kako se zove ovi grad pa 'oce da pita. Samo što ja to i pomisli, on se lati za džep, cigare ima, šibice nema. Pride mi i lijepo me ponaški upita - Imaš li šibicu? A mene sunce obasja. Reko imam brate moj rodeni u tudini, što mi se prije ne javi. Pa kaže sto me nisi pit'o ja bi ti rek'o. Pa šta mu je ono majn-majn? Pa ovo ti je kaže grad, nalazi se na rijeci Majni, pa na švapskom Frankfurt am Majn na našem Frankfurt na Majni. A rek'o šta co'ek nece na brzinu naucit. Jee, ha ljudi moji. Đe ceš, ha? Đe ceš, pita on mene. Reko idem tražit' posla. Zovno me oni co'ek ic' radit' kod njega. Ma ne valja tamo, ostani ovdje. Bice posla. Kakvog posla? Ma bice posla, nije 'tica, nece utec'.

Odaklem si ti, pita on mene. Reko iz Bosne. Kakve Bosne? Kaže on - nema nikakve Bosne. Reko ja sam je ostavio zdravu i citavu, ase joj se nešto strefilo ter tako govoriš. Kaže on ništa se njoj nije strefilo, ne može se ništa strefiti onome koga nema. Ma reko jel' ovo oni element? Jel' ovo oni element, pas mu mater posratu! Ja adresar, na zadnjoj stranici karta Jugoslavije, reko jel' vidaš ovo u sredini. Reko, to ti je Bosna i Hercegovina! Vazda je tu bila, i vazda ce tu i ostat! Znaš šta on meni kaže? Znaš šta on meni kaže? Šta ti tu kaže meni Bosna i Hercegovina ne'a toga kod nas. A šta kod vas ima? Znaš ti kaže šta ima. Pa šta ima? Znaš ti kaže šta ima, samo se praviš ***. Ma rek'... M-ma ja bi njega sad smustafio. Ne znam kol'ko je, al' zamarem zažagacu ga medu rogove pa šta bilo. Ja zamahnu, a oni željeznicar - Đesi kaže božji co'ce ode ti voz za Kugensave, reko neka! Svi su meni vozovi otišli, samo mi još jedan fali, da se u Bosnu vratim i živu glavu donesem. Pita on mene šta bi, ja njemu tako i tako. Kaže, šuti dobro si prošo. Ma šta si se reko i ti ukukuruzio pa i ti - šuti! Ništa mi drugo ljudi u životu nisu govorili nego samo - šuti! Necu da šutim! On meni nema Bosne i Hercegovine, a ja da šutim! Ma necu taman me culi oni koji su ga nacrtali na me. Ovaj se vas pošo trest.

Izvadim ja onu kartu i jope u Zagreb. Al' nisam se više preznojav'o tražec' karte za Bosne. Prva šuba - prva karta. Sjednem na oni 'tobus, ama ljudi moji meni srce 'volkacko. 'Oce da izleti iz ovi' moije prsa. Ama šta je - Bosna se moja približava, moja najrodenija. U sred nje ljubim k'o mater koju nikad nisam zapamtio - e tako je ljubim.

A pukla Bosna, sva zelena i cista k'o potok oni bistri u planini. Gledam ja ovu ljepotu mislim se, de si covo s brkov'ma da vidaš ovo. Ama sama bi te tako progutala u se i požd'rala, e taka ti je Bosna! Dodem kuci. Pita me žena - Što se vrati, crni Salcine? On meni nema Bosne? On meni nema Bosne? ! Ama ima Bosne, ima i mene u Bosni i bice vala posla i za mene jednog dana 'vakog kaki sam!

JOSIP PEJAKOVIC

Josip Pejaković

OJ, ŽIVOTEEE!

ispovest jednoga...

Sarajevo 1973.

Ma šta imam ja pričat, nemam ja šta pričat. Bilo pa prošlo, jel? Oro ja njivu, pomagali mi mater Spasa i brat Mitar. Brat Mitar mi došo na raspust iz Sarajeva, đe je on studiro. Ja, i taman ja završavo petu brazdu kad vidim ja neko ko ide premanam. Mislim se kol je... Ja, a noć ranije ja bio sa društvom u birtiji kod Jake i sve bi bilo dobro da nije bilo onog budaletine Žarka Mutića, a budaletne. Dotle je on mene bio dotro da sam ja mislio da ću ga sa crnom zemljom sastavit. Al et' dobro se svrši, nebi jel belaja. I sad se mislim jel on nije li on? Nisam dobro vidio jerbo mi je sunce išlo u oči. A brat Mitar mi došo iza leđa pa mi išće plug da me zamjeni "Umorjo si se" veli on meni. A ja ga i ne slušam već se mislim jel Žarko nije li? Ma nije šta će Žarku sikira. Vidim nosi sikiru u ruci. A brat će mi jope iza leđa da će meni "Da t' zamjenim". Kako on to reče a ja se poče smijat. Đe ćeš ti to, neznaš ti to kažem ja njemu. "Pus', pa ću ti pokazat da znam". Dadnem ja njemu plug kad imaš šta vidjet, konj na jednu stranu, a on sa plugom na drugu. A šta sam se ismijo baš sam se ismijo. Okrenem se na drugu stranu a mater mi razmotala pitu pa me pita. "Hoeš li." A ja kažem da neću jerbo sam bio prepjo sinoć pa mi ovo oranje baš dobro došlo da se malo iznojim i išćeram mamurluk iz glave. Mitar taman pošo fino da ore, a ja ga gledam i nešto se mislim "Nežalim, nežalim što sam tolko truda uložio u te, nežalim kad ćeš bit čovjek". Pa opet pogledam preko njegovi leđa a kol ono ko ide. Mislim sigurno neko iđe da nasiče graba. Ovdi više moje njive ima dosta graba pa su svi susidi išli da siku gore grab. Samo kolko se sićam Žarko

Mutić nije nikad dolazjo. A sve molim boga u sebi da ne bude on. Da ne budne novoga belaja. M... misleć tako ja se zablenio pa nisam ni vidijo da jedno petšest metera ispred men stoji Žarko sa sikirom u ruci i kaže meni "Deder ti vamo imam nešto da te ko priupitam". A meni nama žgaravica došla u grlo. Mislim se baš dobro štos došo ja baš tebe imam nešto da priupitam i kažem. Što me bolan praviš međedom sinoć pred ljudma u birtiji. A on meni "Hoću da te pravim i praviću te uvjek međedom pa da on meni mater Spasu". "A ja njemu šta kažeš Crni Žarko?" A on meni "To štos čuo, pa da on meni jope da izvineš mater Spasu". A meni, meni neznam šta m bi pa da ću ga rukom, a on podiže sikiru jeno deset cenata pa je nama spušća zaurlika i pade meni pred noge. Kad se tu stvorio moj burazer Mitar ja ni danas dan neznam. On gaj ubo nožom u leđa i tako osto stojeć ispred mene, sa nožom u krvavoj ruci. I kaže "Moro sam, viđo si da sam moro što me tako gledaš, moro sam, moro sam..." A ja njemu štas moro crni Mitre? A on jope "Moro sam", i poče onako ko da plače. Ja, a konj se poplašjo pa pošo niza strmo sa plugom, a mater mi poletla za njim pa kad je vidla šta se ovdi zdogodi ostavi konja pa dojde do mene obisi mi se oko vrata pa mi kaže. "Crni sine šta uradi ako za boga?" A ja joj skidoh ruke sa ramena pa kažem, "Id'u božju mater, sklon mi se s'puta zbog teb' je sve ovo i... bilo". Pa ću t' ja ponovo Mitru, šta uradi, aaaa, štaš sada, aa, kuš... jes' li aaaa šta uradi aaaaaa... On jope "Moro sam"! To reče i zašuti... Eto ja sam ga školo i podzo na noge. Išo sam nekolke puta u Sarajvo raspitivo se kako mu iđe škola? Svi njegovi drugovi su mi rekli da je dobar i student i drug. A vid' ti sada? De sad budni pametan. A voljo sam i ja školu samo sam je moro napušćat jerbo mi je umro ćaća. Jasam tad moro da radim sve one teške poslove. A i mater mi bila bolesna na žuči pa sam radjo i ženske posle. Al eto sve sam ja to pridevero. A gledaj ti sad šta, šta mi se strefi. Šta da uradim mati moja kud me rodi. Mislim i gledam čas u mater čas u Mitra, ma nekako me isto gledaju kanda isto i misle? Ja tu cijelu noć nisam oka sklopjo. Samo sam hodo u krug i pušjo. I šta ću u ranu zoru pokupim se pa u Sarajevo i prijavim se u prvu stanicu milicije. Tamo me dočeka jedan milicjoner i kaže "Šta si ti trebo?" A ja njemu kažem da sam ubijo čovjeka, a on "Na mrtvo?" Ja kažem, namrtvo. Kaže on čekaj malo isjedni tamo i ko poče tražit neke papire. Ma šta sjedni, mislim se u sebi, šta sjedni božju ti mater ko da sam došo kazat da mu se je krava otelila a ne... Kasnije, kad sam se svašta naslušo u zatvoru vidjo da se nisam trebo ništa čudit što je to tako. Ama čuo sam od ljudi da je čovjeka ubit ko vode pinut. Najde onaj drug papir stavi ga u mašinu te će ti onda jel, "Kako se zoveš?" Ja tako itako. "Kad si rođen?" Ja tad i tad. On dalje "Đe si rođen?" Ja mu kažem đe sam rođen. "Ime i prezime oca?" Ja tako i tako. "A đe se to zdogodlo?" Ja kažem na mojoj njivi.. I tako on završi sa mnom. Ja, nama je komsja izišla sa mnom zajedno na selo te su nešto mjerili metrom i brzom završiše. Ja i' na kraju kad su sve završili pozvo na rakiju kod sebe, a oni nisu šćeli kažu žuri im se. I nisu ćeli. Ja svidoci su bili mater Spasa i brat Mitar. I brzom su oni mene osudli. Prvo sam otšo na ležanje kazne u Zenicu i tamo bijo samo

dvanest dana, odakle sam došo ovdi u Foču đe sam i sad. I fino mi je ovdje. Malo se radi puno odmara. Tu sam steko puno drugova. Odma sprva ja sam dobjo da radim jedan poso kad..., ja, dojde jedan, jedan dan kod nas u ćeliju đe sam ja bijo još sa četvorcom, jedan milcjoner sa još jednim drugom u zatvorenčkom odjelu, dobro razgledaše po nama svima, pa će ti onaj zatvorenik uperi prst u me i reče "Ovaj". Onaj milcajac nama reče "Snama druže". Ja pitam, zašto? A one meni "Ništa te nisam pito već uradi što sam ti kazo". Pitam ga ja hoću li ponjet stvari? A on meni "I boga ti ne zafrkavaj me, netrbaš, hajd brzom". A ja onako polako s noge na nogu i gledam one svoje drugove koji su me gledali nekako na po oka, konda sam im nešto uradjo. Izidosmo mi iz đelje, zaključa oni milcjoner vrata te se uputsmo dugačkim odnikom. Ispred mene je išo oni zatvorenik a iza mene je išo oni milcjoner. Tako smo došli pravo pred upravnikovu sobu. Mislim se, šta li će samnom tamo, i štal sam ja to uradjo da me tamo vode? Pokuca oni drug na vrata, otamo se oglasi upravnik "Slobodno". Uđosmo mi u sobu kad imaš šta viđat? U sobi stoji vako s'live strane još jeno dvadstorica zatvorenika nezna se koji je plećatji i jedriji. Ja, i svi, kako ja uđo, blenuše u me koda su neznam koga viđeli. A mene nama obli ladan znoj. Oni zatvorenik prijde upravnikovom stolu te ti sa njim nešto šu ša šu a meni oni milcjoner meni naredi da stupim u red zajedno sonim zatvorenicma. Prijdem ja onima i mislim se u sebi da nisam štogod govorjo ćeliji, što nismijo, pa da me nije ko od ostalih prijavjo. Kolko se ja sićam, vala, nisam? Aaaa, sad se sjeti jesam ono jednom pričo ostalima kako mi je moj brat Mitar pričo kako je oni u Sarajvu silovo onu djevojčcu pa ga pušćali na slobodu. Al nisu me valjda zbog tog doćerali vamo, nisu mogli zbog tog jerbo je to živa istina, kaže moj burazer, da je to pisalo i u novinama. Doduše mislim se i oni je Šaban iz moje ćelije govorjo živu istinu na slobodi pa su ga jope doćerali u zatvor. Ko zna jesam li ja to smijo pričat? Ispod oka sam pribrojo da nas ima dvadestorca i oni sa upravnikom dvadesetjedan. Oni se drug odvoji od upravnika istade sa desne strane. Upravnik podiže prvi put glavu, pa sam ga dobro vidijo, podiže i reče onom zatvorniku da ima on prvo nešto da kaže. Onaj mu odobri glavom. Kaže upravnik "Pozvo sam vas ovdi da vam skrenem posebnu pažnju na ovo! Evo o čemu se radi? Vi ovde niste došli na godišnji odmor, nego da ispunjavate neke obaveze koje nalažu propisi ovog KP doma. Zato bi i ove prilike, napose nekim skreno, ponavljam posebnu pažnju nekima a vi znate na kog ja to mislim?, da stave pamet u glave i da se vladaju kako se to od nji traži ovdi u KP domu!" Na to će ti nama jedan ispred mene "Ja sad ništa nisam uradjo!" A svi milcjoneri uglas "Tišina!" Ana to će ti upravnik "Jel ti ko, ko kazo da si nešto uradjo?" Kaže onaj "Pa nije." A upravnik "Pa šta onda?" "Ništa!" kaže onaj. A sad, kaže upravnik dajem rječ ovom vašem drugu i uperi prstom na onog zatvorenika što je sa mnom došo. Evo o čem se radi kaže oni zatvorenik. Ma ovdi u ovom KP domu pokrenula se ko akcija, kaže on da se izgradi jedan, kako se ono kaže, joj, uh uvik ti zaboravim,... ot.. ma nije ot nego motel, jel ida ribnjak, ja motel ribnjak ja sad sam se sitio, pored Foče kaže on. Mene je upravnik zamoljo da ja to počnem radit, jerbosam ja take

poslove radjo i na slobodi dok sam bijo kaže on. Ja sam se trud... Kako on to reče nama svima ko da je nama pao kamen sa srca. Neki se počeše smijat od radosti, a neki i na glas izmeđus pričat te će ti ope oni milcajci svi u glas: "Tišina!" Tako oni drug produji. Ja sam se trudijo kaže on da proberem jake momke i zato vam kažem jedni, da zabušavanja neće biti, da će se radit punom parom, jerbo ti ribnjak mora biti gotov do 27. marta. 27. mart je bijo dan ovi službenika i milcjonera koji su radli ovdi to im je bijo ko njiov praznik, jel? Kaže dalje oni drug da ako neko ima ko misli da neće moći tako da radi neka se nama javi da potlje nebi bilo neprilika. Odma će taki biti zamjenit sa drugim koji može, kaže ako ima kažem još jednom neka se slobodno javi neće mu ništa biti. Mislim, se ja kako govoriš kondasi njiov a ne naš? Pita upravnik dal ima ko bolestan? Svi u glas odgorsmo da nema... Kaže sastanak ujutru ranom zorom u pet sati svaki prid svojom ćelijom sa svojom grupom kako vas rasporedi ovi vaš drug ovdi. I sa tim upravnik završi. Morete sad ić i pozdravi nas i zaželi sreću u radu. I tako to bi čega se nekako uvik sjetim. Ja, i tako smot mi radli jesom bogamo smo se naradli, izaradli smo svi pare iboga ti. Ja sam zaradjo pedesetisedam iljada dinara, a, boga ti pedesetisedam iljada dinara. Ja a oni drug što nas je predvodjo, kažu ako nelažu, ja nisam čuo iz njegovi usta dobjo nagradu osamstotinaipeset iljada dinara. Sad jes da je on radjo najviše od nas al OSAMSTOIPESET iljada dinara ma tolke pare bolan ne bijo, jel? Ja i to kažu da je pomlovan i pušćan na slobodu kažu da ko on i nije bio ko kriv veću su ga đaba i bili osudli. Bili smo mi i oni dan kad je bilo otvoranje ribnjaka, samo mi nismo u noć kad su oni bili drugi nego po danu. Dali nam po sok, a upravnik nam zafaljo jerbo smo brzo završili kako je jel i trebalo, poso. Nisu tude bili svi zatvornici ama jok, kakvi, samo nas dvadestorica što smo radli. Makakvi đe će svi iz doma, izbogati nebi i ni ja zvao. Ih ka bis tako radlo ovdi u domu svi išli u zatvor, pa ja, jel? Meni je potlje toga bilo puno lakše. Potlje toga nisam imo puno i kakva posla. Ma, dali su mi da radim u kujni. Prvo sam prao suđe a potlesam guljo krompir i rezo ljeb, i nije mi to bilo teško. Znao sam ja to radit i na selu kod svoje kuće kad mi je mater bila bolesna. Tako ti je to... Ehh, ja, ovdin sam ja u Foči upozno svog najboljeg druga u životu... Eto, reko sam, ćaća mi je umro, sad me ovo strefilo, jel u zatvoru sam a nisam takorekuć ko ni kriv, jel, i to mi nije teško, sve ću ja to ko i dosad sve lako prideverat, al ono što mi je ispričo ovi Sadik, tako se zvao taj drug, to me je tolko uzdrmalo da sam mislijo da ću, uh da ću joj neznam da ću šta... je jel tako je to mene uzdrmajo, ja... štać'š taki ti je život, jel? Ja, evo šta je bilo. On, kaže Sadik bijo rudar u Kreki i zarađivo dobro, stoiljada je on ko rudar zarađivo, i povr toga još je svaki misec izlazio sa viškom na šeset iljada dinara jel znači stoišeset iljada dinara misečno. I šta će t' bit jednog dana kaže Sadik dojde nama ujutru kad smo slazli u jamu naš sekretar rudnika ikaženam, kaže Sadik, da se jel, obujemo u nova radna odjela da da stavimo nove kacge na glave i kad sjutra jutrom ne slazimo nama u jamu nego da tako svi kaže Sadik dojdemo prid baraku đi smo primali platu, kaže Sadik, ja. Haj mislim

se ja kaže Sadik, sigurno jope dolazi neko iz Sarajva pa će nam govorit, jel. I tako i bi kako je reko sekretar. Svi su obukli nove aljinke i stavli nove kacge na glave i došli prid baraku kako im je i rečeno, jel da urade kaže meni Sadik. Samo, kaže Sadik meni je nama bilo sumnjivo to što je svudakarce okolo bilo puno milicije? Al mislim se kaže Sadik to je sigurno radi tih koji će nam govort, jel? Kad kaže on Sadik, izjde iz barake njiov derektor stade i kaže "Drugovi rudari teško mi pada srcu ovo što ću vam reć, al mi sa druge strane dužnos nalaže da vam ovo kažem, Ja. Evo o čem se radi. Mnogi su od vas ovdi čuli, a neki morda i pročitali da je jel, ko stanje u rudnicim ne samo u Bosni i 'ercegovni teško nego je teško u čitavoj Jugoslaviji. Zato smo mi, kaže derektor odlučli za dobro sviju vas koji ovdi pridamnom stojite, da neke rudare osposobimo za neka druga radna mjesta, abogami kaže direktor, neke i da otpušćamo. Kako on to reče a svi se rudari, kako i nebi, uskomešaše, te zato direktor nastavi kaže Sadik nešto jačim glasom. Ali, drugovi rudari, drugovi rudari, kaže derektor, mi smo se potrudli pobrinli da ne otpušćamo one drugove koji imaju puno djece, isto tako one koji su kaže on bolesni i koji sem ovog posla neznaju da rade nikaki drugi poso. Rudari se nato malo ko smiriše. A direktor će ti na to dalje kako će onima rudarima koji budnu otpušćani dati da podignu nama sada na blagajni duplu plaću, i još kaže on povr toga da će svima onim rudarima što su otpušćani ići socijalno ozguranje sve dotle dok najdu kakav drugi poso. Kaže, počeše prozivat. Prozvaše i mene kaže Sadik jel, među otpušćanim. Podigo ja nama platu i otšo kući, kaže Sadik, dojdem ženi i kažem, "Ženo nejma više tvoje stotke" Sadik je vazda davo ženi sto iljada od plate a šeset ostavljo sebi za rakicu i za cigare. Kaže žena "Šta nejma?" A on, jope kaže "Nejma više tvoje stotke" Pita žena "ŠTO?" A Sadik kaže "Eto ja sam ko biva otpušćan sa posla." "Jesli kaže žena otpušćan?" "Jesam kaže Sadik." Kaže žena "Eh, vala i ja te onda otpušćam moreš i od mene nama otić... Ako, kaže ona, neš ti iz kuće, evo ja ću" i poče se ko spremat, spremi se i ode nekud. Na to mu šćer poče plakat, Sadik je imo šćer od šesnest godina, jel za materom, bilo joj je jel ko žao. Pita nju Sadik jel joj žao matere a ona samo klimnu glavom. E kad ti je žao kaže Sadik onda moreš i ti nama za njom ako oćeš neću ti ja branit. Tako ga i šćer napušća teti moj Sadik osta sam ko sinja kukavica. Šta ćeš, ja al jednog dana javjo mu se kad je dozno da je otpušćan jedan Sadikov drug koji je radjo isto u rudniku pa bijo otpušćan prije Sadika. On se kaže dobro snašo, u Bugojnu radi ko zidar i dobro mu kaže iđe. Zato zove i Sadika da dojde kod njeg da mu miješa malter i pomaže druge posle. Tako ti je moj Sadik otšo u Bugojno. Rađo ti on tako i taman poče i fino da zarađuje kad jednog dana dojde njemu u Bugojno jedan njegov drug i komšija i kaže mu "Eto Sadik ja bi ti vala bijo najveći dušman kad ti ovo nebi kazo, al jope sa druge mi je strane teško da ti nemogu iskazt kolko mi je kaže on teško." Ma šta je, kazuj kaže njemu Sadik? Ma kaže onaj Sadiku "Ti jelde znaš da se je tvoja žena kurvala sa onijem, ajde nemoj mene pravit budalom." Neznam iboga mi kaže Sadik... Nastavi onaj "Al to nije sve,

ima nekolke dana kako je on skrvijo na tvoju šćeru i kažu ako ne lažu da ju je pokušo silovat. Sadik kad ga nama nije ondi zadavjo. Kaže mu onaj "Pušćaj me budalo nisam ti ja ništa uradjo!" Te ti njega Sadik pušća te nama na avtobus pa pravac kući. Taman što je sišo sa avtobusa a žena prid njega. Te će ti on njoj ondi prid svitom "Šta radiš ako za boga znaš?" "Šta se tebe smatra kaže ona njemu šta ja radim!" "Ma kaže njoj Sadik ne smatra se mene šta ti radiš nego šta radiš od šćere pa da joj sve njezino!" Kaže ona njemu prid onim svitom koji se okupijo "Mašta ti, šta ti oćeš od mene, šta bi ti ko tijo od mene? Otšo si i neznam đe a sad si me došo napadat ovdi prid svitom. Nikakve vajde nisam nikad imala od tebe. Dok si radjo u rudniku nisi me ni tri puta u misec dana da izvineš jel..." Kako ona to njemu reče a on je nama ondi na testi zadavi prid svima. Eto mislim se ja jel mu se gore moglo skamarat? Umisto da radiš ko čovjek, otpušćen sa posla. Umisto da imaš svoju kuću i familju, žena ti da izvineš jel kurva šćerka će bit ko i mater, vidi jel šta uradi sad sa sobom? Kaže on Sadik meni, ja nekolko je on meni puta kazo, ja "Konda sam se umrtvio, ja isto konda i ne živim." Eto sa tim sam se čovjekom tolko zbližijo da ti nemogu kazat. Nije mi tako nikad u životu niko bijo blizak kao Sadik. Nekako sam i svoju muku zaboravijo kroz njegovu priču. Ja, neznam ja neznam šta smo ono radli u ćeliji kad dojde oni stražar Luka u ćeliju i kaže meni došla ti kaže posjeta. Pitam ja muško ili žensko? Kaže on meni, žensko. Pitam ja opet mlaje il starje. Kaže on meni mlaje. Kobi to mogo bit mislim se u sebi a već polako ko idem prema vratima. Najednom se zaustavim te ti jope pitam Luku jel on baš siguran da je posjeta došla meni. Pita on mene šta mi je jesam li pobenavjo? Jašta je kaže on već došla tebi kome će drugom, nejma vas dvojica s istim imenom. Uputim se ja prema onoj sobi đe smo primali posjetu, a sve mi šejtan šapće da to neće na dobro izać ko da sam nešto slutjo da će ta posjeta bit naopaka po me. I nisam se privarijo. Ujdem ja u sobu a meni se nama noge posikoše, posikoše mi se kad sam vidjo ko me tamo očekuje. Ama nisam sanjat mogo, eto svakog sam očekivo da će mi doć a Jejicu, sestru pokojnog Žarka Mutića nisam ama ni mrtav očekivo. Kako me ugleda nama poče plakat. Kako ona poče plakat ija zasuzi. Kaže ona meni, nemoj se pravit budala pridamnom ja sve kaže ona znam. Ma šta ti imaš znat pitam ja nju? Znam ja kaže ona sve, sve ja znam. Ma šta znaš pitam ja jope nju? Znam ja, kaže, da nisi kaže, ti, kaže ubijo mog brata Žarka. Otkud kažem ja, znaš? Znam ja ko je sve i kako ste vi to, jel kaže ona. Ja sam se sledio. Te ti ona meni sve kaže kako je bilo. Znam ja, kaže ona i to što je tebe napo moj brat. Ti ovo sigurno neznaš. Ono veče dok ste ti i moj pokojni brat sidili i pili u birtiji kod Jake tvoj brazer Mitar je mene napo i ćeo me osramotit. Ma šta kažeš, kažem ja njoj? To što si čuo, kaže ona meni, al slušaj dalje šta je bilo. Kad se je moj pokojni Žarko vratijo iz onako pjan iz birtije, zateko je mene na pragu svu rasčerupanu kako plačem. Onda je on mene pito ko je to uradijo? Ja mu nama nisam šćela kazat onako pjanom, a on uze sikiru pa da mi sve moje, pa da će me sasjeć ako mu nekažem da mu moram kazat ja, i pita me jel neko od vas dvojice a jasam samo klimnula glavom i on je odletjo ko oparen i tako tebe napo. Ja mu ovi, nisam

ni uspila kazat ko je to uradijo a on je već nesto, i tako jel? Ja nju pitam ko joj je kazo da ja nisam ubijo njenog brata? Ona kaže da joj je kazala moja mater. Pitam ja đe je moja mater? U domu staraca, kaže ona. Šta u domu staraca, otkud ona tamo? Kaže strpo je tamo Mitar. Ma šta strpo da mu sve njegovo. Jes kaže ona samo što ne umre tako je bolesna. Mitar? Ja Mitar! Sve ću ja kaže ona prid sud ponovo dat. Nemoj iboga ti kažem joj ja nemoj molim te pušćaj mene da ja to raščešljam, pa ti onda radi šta oćeš. Dadne ona meni riječ da neće odma ništa potezat i ode. Kako ona ode a ja se mislim, mislim se ja razbojnika joj, samo da mi joj padne šaka razderat ću, ja ću ga razderat. Samo da on meni padne šaka. A neka ja njemu, tako mi i treba, tako mi i treba kad sam budala. Ja sam crkavo gladan ko pašće samo da bi njemu bilo dobro i deset iljada mu za svaki dan davo a gledaj ti sad ovo. Kad mu je bilo šesnaest godina pa kad dojdi kući ja sam se znao rasplakat ko dijete sam znao plakat. Ma on koda mi i nije bijo brat već nešto, jel više od tog. Znao sam ko stoka živjet samo da bi njemu, jel a gledaj ti on on, on jel, siluje bogati on jel cure siluje po selu. Tako mi i treba kad sam. Tako mi i treba kad sam glavom udaren. Vrati se ja u ćeliju, pitaju me oni moji iz ćelije šta mi se strefilo, jel mi ko umro? Ja kažem gore od toga pa zašuti. Tri dana sam ja samo vodu pijo i pušijo i samo šutijo i prebiro po glavi. Kad dojde on stražar Lazar i kaže meni došla ti posjeta. Nije mi trebalo govorit ko je ja sam nama zno da je to Mitar. I ne projde malo pomoli se Mitar na vratima, bili mantil preo ruke napirlitan božju ti mater ko, ko žensko. Na njemu cipele cakle se ko ogledalo, na ruci mu sat ko topuz, on nosi sat ko topuz a ja gaća nemam na sebi. Gleda me onako lopovski na po oka i poče se ko smijat. Došo si mislim se u sebi đe ti je suđeno... da. Kaže on meni "Pa ovdi tebi i nije tako ružno vidi ti bogati pa ti imaš i jel društvo, ja sam mislijo da je tebi ovdi ružnije, vidi bogati, dobro je ovdi". A meni nama žgaravca došla u grlo, pa sam skočjo, pa sam poletjo rukom ko, ko prakljačom joj da sam ga dofatijo nebi mu ostala glava na ramenima. Nego ovi ufatiše me oni moji drugovi iz ćelije i Lazar, te mi tako izmače. Dao bi ja njemu i društvo i njegovog boga i oca i pokazo bi ja njemu kako je meni ovdi fino. Kako su oni mene ufatili ja sam nama pošo skakat i vikat pušćajte me da mu pokažem, i tako sam skako sve dok me nisu smirili i rekli mi da je otšo. I tako su i oni u zatvoru saznali svu istinu i hoće sada da sude Mitru. Ja sam otšo upravniku u njegovu sobu i molijo ga da me ostave ovdje u zatvor. Reko sam mu nemojte me ćerat odavde. Nemam ni škole ni alata ni... ja i to sam čuo da mi je Mitar prodo i kuću i zemlju i konja pa sada nemam đe, on sebi kaže kupjo auto. Tako sam moljo upravnika ko boga sam ga moljo da me on ostavi u zatvoru. Eto ostavjo me je nekolke dana u zatvoru pa će vidjet šta će samnom. A ja bi voljo, eto i Sadik je zajedno samnom ovdi isto smo i osuđeni. Pa ćemo kad iziđemo nešto zajedno radit. Meni je brate fino ovdi u zatvoru malo se radi puno odmara i ne tuku, tuku samo one što su neposlušni neka i tuku i ja bi i tuko.

Pa to je krasno

" Vani su padali pijanciumjesto snijega.Bio je siječanj, ili januar,ne sjećam se više.Pozvan u tuđi stan,sjedim u njezinoj sobi bez svjetla,ona, u opasnoj dobi,a ja, poput pjetla.Pričam joj pjesme....

Ona se divila bedrima,dojkama, kukovima,svim svojim sokovima.Ona se divila mojim stihovima,a ja sam pio vinjak.Jedino što je znala reći,PA TO JE KRASNOi meni je sve bilo jasnoi užasno i strašno i žaoi sva bih blaga daoda mi se vrate riječišto sam joj reko,ali bilo je već kasno.

Ona je ležala pored kaminai kao da se kaje,rumena od vatre vina,plakala jei nehoteći griješila jemilujući jastukmisleći pritom da sam vukkoji će skočiti...

A ja sam bio pozvan,ako se ne varam,u ovaj stan tek nešto popitii sjedio sam potpuno miran.

Dosada je glodala tišinu,vatra se jarcala u kaminu.A ona je pričala o svojoj mačkii o ludnici u diskićui o nekom crnom mladiću

koji ima kolai deset milijuna na knjižici.I meni je sad stvarno sve bilo jasnoi rekao sam djevojčiciPa to je krasno, to je zaista krasno ....i otišao sam padajući sa snijegom po ulici. "

Enes Kišević