Stara predavanja

Kompenzacija se navodi ovde u mojoj svesci sa predavanja u nacine gasenja obligacija i ima o tome poprilicno. Kompenzacija=nacin gasenja jednorodnih potrazivanja izmedju istih lica i to gasenja do visine manjeg potrazivanja. Uslovi za kompenzaciju: 1.POTRAZIVANJA MORAJU BITI UZAJAMNA-znaci da duznik potrazivanja koje se prebija treba da bude poverilac potrazivanja sa kojim se prebija +duznik moze da prebije samo svoje potrazivanje-2 izuzetka: 1)kod jemstva-jemac moze dug koji ima prema poveriocu na osnovu jemstva da prebije sa potrazivanjem koje ima glavni duznik prema poveriocu 2)kod cesije-cesus moze svoje potrazivanje koje ima prema ustupiocu da prebije sa potrazivanjem koje prijemnik ima prema duzniku. 2.ISTORODNOST POTRAZIVANJA-potrazivanja koja se prebijaju moraju imati za predmet stvari istog roda 3.OBA POTRAZIVANJA MORAJU BITI DOSPELA-izuzetak-u privrednom pravu-poverilac duznika koji je u stecaju moze da prebije potrazivanje koje ima prema njemu i ako ono nije dospelo pre otvaranja stecajnog postupka nad imovinom duznika 4.POTRAZIVANJA MORAJU BITI CIVILNA,UTUZIVA

POTRAZIVANJA KOJA NE MOGU BITI PREDMET KOMPENZACIJE: 1.Poverilac i duznik svojim ugovorom mogu odrediti da neka potrazivanja ne podlezu kompenzaciji,takav ugovor zove se PACTUM DE NON COMPENSANTUM 2.Kada je samim zakonom odredjeno da neka potrazivanja ne mogu biti predmet kompenzacije-NEKOMPENZABILNA POTRAZIVANJA- 5 slucaja: 1) POTRAZIVANJA KOJA SE NE MOGU ZAPLENITI 2) POTRAZIVANJE STVARI DATIH NA POSLUGU ILI OSTAVU ILI POTRAZIVANJA STVARI KOJA JE DUZNIK BESPRAVNO ODUZEO,ODNOSNO ZADRZAO 3) POTRAZIVANJE NAKNADE STETE KOJE JE NAMERNO PROUZROKOVANO 4) POTRAZIVANJE NA NAKNADU STETE KOJA JE NASTALA OSTECENJEM ZDRAVLJA ILI PROUZROKOVANJEM SMRTI 5) POTRAZIVANJE IZDRZAVANJA

NACINI KOMPENZACIJE: 1. UGOVORNA KOMPENZACIJA 2. SUDSKA KOMPENZACIJA 3. ZAKONSKA KOMPENZACIJA

Konverzija=pretvaranje jednog nistavog ugovora u drugi punovazan ugovor. Kada je jedan ugovor nistav zato sto nema dovoljno elemenata za njegovo postojanje, ali istovremeno postoje elementi za neki drugi ugovor,onda ce izmedju ugovornih strana vaziti taj drugi ugovor ako je to u saglasnosti sa ciljem koji su ugovorne strane htele da postignu i ako se moze uzeti da bi i njega ugovorne strane htele. Izmedju ugovornih strana vazice taj drugi ugovor. Sira namera da se zakljuci jedan ugovor,ovde obuhvata i uzu nameru da se pristane i na neki drugi ugovor. Uslovi za konverziju: 1.DA JE ZAKLJUCEN UGOVOR NISTAV 2.DA TAJ NISTAV UGOVOR ISPUNJAVA USLOVE ZA PUNOVAZNOST NEKOG DRUGOG UGOVORA 3.DA BI UGOVORNE STRANE ZAKLJUCILE TAJ DRUGI UGOVOR DA SU ZNALE ZA NISTAVOST PRVOG UGOVORA 4.DA DRUGI UGOVOR TEZI ISTOM CILJU KAO I PRVI

Primeri za konverziju: 1.Konverzija ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za zivota u ugovor o poklonu-pogledati cl.66. Zakona o nasledjivanju 2.Konverzija ugovora o preuzimanju duga u ugovor o preuzimanju ispunjenja-pogledati cl.446.st.5. ZOO

O jemstvu je pricao onako presiroko,odustanicu je rekao da pogledamo iz ZOO,a ugovornu kaznu je takodje malo vise obimno izlazio. Mislim da treba znati definiciju jemstva,karakteristike ugovora o jemstvu,dve vazne osobine jemstva(AKCESORNOST I SUPSIDIJARNOST),pravna dejstva jemstva(izmedju jemca i poverioca i izmedju jemca i duznika),forma jemstva i posebne vrste jemstva( SOLIDARNO JEMSTVO,SAJEMSTVO,JEMCEV JEMAC I JEMAC ZA NAKNADU STETE JEMCU)

sto se tice stete pogledajte iz radisica tako je dj i predavao.

- potrebno je da znate zakonsku definiciju shtete ali tacno onako kako pise, antic je u svojoj knjizi spomenuo na par mesta.- vrste nemat i mat shtete- naknadu ili s-ju za iste

steta se deli na

IMOVINSKU ILI MATERIJALNU sto podrazumevaI umanjenje necije imovine (obicna seta) - kod koje dolazi do smanjenja aktive i povecanja pasive ostecenika npr. ostecen stetnikov auto /tu spada gubitak, ostecenje, kvar + oduzimanje drzavine npr.

poslovnog auta * posebno spomenuo dj. na predavanjima

II sprecavanje njenog uvecanja ( izmakla dobit) npr. unistenje stetnikovog taxi vozila - onemogucavanje da stvar daje plodove -> ZOO - Izgubljena dobit je ocekivana korist koja je sprecena usled radnje stetnika. To je ona korist koja se osnovano mogla ocekivati prema redovnom toku stvari.ima 4 elementa:1. dobitak koji se NIJE OSTVARIO - imovina nije uvecana2. dobitak koji se MOGAO OSNOVANO OCEKIVATI prema ZOO sa velikom stepenu verovatnoce, sto se ceni u svakom konkretnom slucaju. Nije dovoljna samo verovatnoca a nije neophodna ni izvesnost, vec veliki stepen verovatnoce.3. dobitak koji bi se MOGAO OSTVARITI prema - redovnom toku stvari- ili prema posebim okolnostima4. dobitak koji je sprecen radnjom/propustanjem stetnika+ neophodna je uzrocna veza izmedju radnje stetnika i izmakle dobiti.

III povreda zakonom zasticenog interesa

SANKCIJA ZA PROUZROKOVANU MAT SHTETU: 2 vrste: - naturalna restitucija - pravilo, a ZOO odredjuje slucajeve kada ce biti moguca novcana restitucija- novcana restitucija - ZOO sl sucajevi1. kada uspostavljanje ranijeg stanja- nije moguce- ne pokriva stetu u potpunosti- nije opravdano, a osteceni zahteva novcanu naknadau.2. kada je stvar oduzeta na protivpravan nacin pa potom propala usled vise sile.3. kada se steta sastoji u - prouzrokovanju smrti - telesne povrede - ostecenaj zdravlja- sirenju neistinitih navoda / povrede castinpr. sirenje neistinitih navoda o nekoj firmi usled cega ona izgubi velike ugovore sa drugim firmama

Cilj: da se u potpunosti popravi stanje ostecenog

NEIMOVINSKU ILI MORALNU sto podrazumeva ( 2 oblika )1. kao povreda licnih dobara- prava licnosti chl 199. ZOO- drugih licnih dobara2. nanosenje drugome fizickog i psihickog bola ili straha chl 200. ZOOnpr. naruzenje lica manekenke

zajednicko za oba oblika:1. ne pogadjaju imovinu ostecenog2. remete psihicku/emocionalnu ravnotezu coveka-sporna naknada nematerijalne stete- priznata ako postoje uslovi za to- Cilj - NIJE REPARACIJA VEC SATISFAKCIJA ( posredni oblici otklanjanja stetne polsedice )

SANKCIJA ZA PROUZROKOVANJE NEMAT SHETE:1. ZA POVREDJENO PRAVO LICNOSTI - MORALNA SATISFAKCIJA - objavljivanje presude na trosak stetnika- objavljivanje ispravke informacije- povlacenje izjave+ moguca i kombinacija sa novcanom naknadom u narocito teskim slucajevima2. ZA NANOSENJE FIZ I PSIH BOLA ILI STRAHA - NOVCANA SATISFAKCIJA- sud- PRAVICNU NOVCANU naknadu - CILJ - da osteceni pribavi odredjeno zadovoljenje i na taj nacin ublazi emocionalnu/ fizicku bol i zato VRLO BITNO: novcana naknada nemat shtete nije POTPUNA vec PRAVICNA NOVCANA NAKNADA.Ona ce biti moguca:1. za svaki fizicki bol2. NE za svaki psihicki bol vec samo za:- umanjenje zivotne aktivnosti- naruzenje- povrede casti/ ugleda- povrede slobode/prava licnosti- smrti bliskog licai u 2 posebna slucaja:- licu koje je prinudjeno na kaznjivu obljubu- kd protiv dostojanstva licnosti i morala3. u slucaju straha - nema ogranicenja ali u praxi bice moguca nadoknada samo za strah za sopstveni zivot ili telesni integritet.ALI ( JAKO BITNO) USLOVI SU i o tome vodi racuna SUD1. okolnostima slucaja - narocito o intezitetu i trajanju2. znacaju povredjenog dobra

ZNACI PREMA ZOO NOVCANA NAKNADA NEMAT STETE MOGUCA JE SAMO U ODREDJENIM SLUCAJEVIMA GORE NAVEDENIM I POD ODREDJENIM USLOVIMA O KOJIMA CENI SUD.sto se tice visine naknade: ona je veca sto je bol inezivniji i trajniji

STRUKTURA ZOO-a

ZOO se sastoji iz 4 dela:

I DEO - "OPŠTI DEO"- sadržana su pravila koja se odnose na nastanak obligacija tj. zasnivanje obligacionog odnosa.

1. pravila o dejstvu obligacije2. pravila o prestanku obligacije3. pravila o pojedinim vrstama obligacije4. pravila o promeni subjekata obligacije

II DEO - "UGOVOR" - sadržana su pravila o posebnim imenovanim ugovorima.

1. o predaji2. o razmeni3. o zajmu4. o zakupu5. o ostavi6. o punomocstvu (nalog)

Poklona i posluge nema jer nisu regulisani po ZOO vec je trebalo da budu regulisani republickim zakonom koji nikada nije stupio na snagu pa važe predratna pravna pravila.

Norme I i II dela cine glavninu Zakona o obligacionim odnosima!

III DEO - "MERODAVNO PRAVO U SLUCAJU SUKOBA REPUBLICKIH ZAKONA"

Podrazumeva pavila po kojima bi trebalo da bude rešavan sukob dva republicka zakona ako na razlicit nacin regulišu isto pitanje! Pravilo je da se primenjuje pravo države u kojoj se nalazi nepokretnost. Ove odredbe nemaju praktični znacaj nego samo teorijski!

IV DEO - "PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE"

-predstavljaju uobičajen deo u svim zakonima i rešava pitanja kao sto su važenje ranijih propisa nakon donošenja zakona, -regulišu mogucnost primene običaja i datum stupanja na snagu.

OPŠTI DEO - DEO I

-podeljen je na glave

I glava-OSNOVNA NACELA

Osnovna nacela su pravne norme koje iskazuju osobenosti ZOO-a u pogledu njegovog cilja, sadržine i mesta u našem pravnomsistemu.

-imaju dvostruku svrhu:

a)da posluže tumačenju normi (ako je potrebno tumačenje), raščlanjenju, otklanjanju dvosmislenosti u tumačenju normi...b)da ukažu na glavne ciljeve koje država hoce da postigne u oblasti obligacionog prava

-nemaju sva nacela jednak karakter. Ima ih ukupno 23, takodje nemaju ni isti stepen opštosti. Izdvajaju se 2 nacela najvišeg ranga, a ostala su uža i imaju manji stepen opštosti.

NAČELO AUTONOMIJE VOLJE (privatne autonomije) svoje korene ima u filozofskom principu privatne autnomije-dela Huga Grocijusa "O pravu rata i mira". Postavio je temelje ucenja o privatnoj autonomij. Osnova ideje je da treba razdvojiti 2 prava:

1)božansko pravo2)ljudsko pravo (subjektivno pravo)-koje se temelji na covekovoj volji, a ona je autnomna što znaci da covek svojom voljom stvara pravo. Zakon je ispod covecije volje po ovoj teoriji.

Ove ideje su dopunjene sa još dve ideje u francuskoj filozofiji XVIII veka:

1)covek ima subjektivna prava ne samo u odnosu na drugog vec ta njegova prava ima i prema državi, i prema društvenim institucijama.2)autonomija volje treba da postane glavni princip u regulisanju odnosa u državi-država je zasnovana na ugovoru izmedju pojedinaca.

-ove idje su izražene u delu Ž.Ž.Rusoa, Teorija društvenog ugovora 1765.god.

Teorija se razvijala i u nemačkom pravu. Predstavnik je Imanuel Kant, ali je bio više okrenut autonomiji volje u etici, a ne u pravu. Zato on ne zauzima veliki značaj.

Teorija autnomije volje dolazi do izražaja u svim granama gradjanskog prava na razlicite načine!U obligacionom pravu, princip autonomije volje se izražava kroz 2 načela:1)načelo slobode ugovaranja2)načelo dispozicije subjekata

1)načelo slobode ugovaranja podrazumeva da je svako slobodan da izabere da li će i sa kim će zakljuciti ugovor. Niko ne može biti prinudjen da zaključi ugovor niti se sme odrediti sa kim će zaključiti ugovor. Od ovog pravila postoje odredjena odstupanja (ugovor o osiguranju vozila i zakonsko pravo preče kupovine)

2)načelo dispozicije subjekata: subjekti su u ugovoru slobodni da svojom voljom urede sadržinu ugovora. Ona ne može biti unapred propisana ili zakonom odredjena. (Postoji izuzetak: ugovor o otkupu stana je do detalja regulsan Zakonom o stanovanju)

NAČELO SAVESNOSTI I POŠTENJA

-suprotno načelu autonomije volja (njegova protivteža)-princip savesnosti i poštenja se zasniva na kolektivizmu, na shvatanju koje ističe vrednost zajednice, vrednosti društva I društvenosti. Princip savesnosti i poštenja nameću dužnosti, ograničavaju slobodu ugovaranja! Načelo savesnosti i poštenjanalaže subjektima da se u obligacionim odnosima ponašaju po svojoj savesti i da ne preduzimaju akte koji bi bili nedolicni i necasni. Dužnosti mogu postojati već prilikom zasnivanja obligacionog odnosa, a pogotovo postoje za vreme njegovog trajanja.

Pre zasnivanja obligacionog odnosa

-"pregovori"-razdblje koje prethodi zaključenju ugovora koje je namenjeno razmeni mišljenja buducih ugovornih strana kao i razmenjivanju predloga i protivpredloga koji treba da dovedu do zaključenja ugovora. Iz ugovora nastaje obligacioni odnos, izpregovora ne može da nastane obligacioni odnos. Pregovori ne obavezuju i svaka stran ih može prekinuti kad hoće. To je pravilo, ali od njega postoji odstupanje: pregovarač ne može da prekine pregovore i time preouzrokuje štetu drugoj ugovornoj strani. Ako je jedna strana prekinula pregovore bez razloga i prouzrokovala štetu na njoj je obaveza da drugoj ugovornoj strain nadoknadi štetu!

Tokom trajanja obligacionog odnosa učesnici su dužni da se uzdržavaju od postupaka koji bi bili protivni ovom načelu!

Ostala načela koja imaju uži domašaj se mogu podeliti na 2 grupe:

I NACELA KOJA DERIVIRAJU IZ NACELA AUTNOMIJE VOLJEII NACELA KOJA DERIVIRAJU IZ NACELA SAVESNOSTI I POŠTENJA

I NACELA KOJA DERIVIRAJU IZ NACELA AUTONOMIJE VOLJE

1. Nacelo opštosti i dispozitivnosti

Opštost se može posmatrati sa dva aspekta:a) norme obligacionog prava sadržane u ZOO i preimenjuju na sve obligacione odnose, izuzev ako se posebnim pravnim pravilima obligacioni odnosi nisu regulisali drugačijeb)pravila ZOO koja se primenjuju na ugovore važe mutatis mutandis i zaostale pravne poslove ako posebnim pravnim pravilima nije predvidjeno nešto drugo za te poslove!

Dispozitivnost - norme zakona su dispozitivnog karaktera što znaci da se od njih može odstupiti voljom ugovornh strana. Samo mali broj normi ima prinudni (imperativni) karakter (norme o zastarelosti, zabrana lex comissoria...)

2. Nacelo ravnopravnosti strana u obligacionom odnosu - obe strane u tom odnosu su jednake u svojim pravima. ravnopravnost=jednakopravnost

- pravilo je da jedna strana ne može imati više prava nego što može imati druga strana.

3. Nacelo zabrane stvaranja i iskorišcavanja monopolskog položaja-proistice iz 2 nacela. Zakon zabranjuje ugovore privrednih subjekata kojima se stvara monopol za jednog ili grupu subjekata. Takvi ugovori su zabranjeni jer je jedna strana u neravnopravnom položaju!

4. Nacelo konsensualizma - zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi. Ugovor nastaje prostim susretom volja (usmeni sporazum). Od principa "neformalnosti ugovora" postoje brojni izuzeci: "ako zakon propisuje formu ili to proizilazi iz volje ugovornih strana...", (ugovor o prometu nepokrenosti, jemstvu, gradjenju, licenci...)

II NACELA KOJA DERIVIRAJU IZ NACELA SAVESNOSTI I POŠTENJA

1. Nacelo zabrane zloupotrebe prava

ZOSPO - propisuje zabranu zloupotrebe pravaZOO - propisuje zabranu zloupotrebe OBLIGACIONOG prava

2. Nacelo jednake volje uzajamnih davanja

-čl. 15 ZOO- zasnivanje dvostranih ugovora- strane polaze od nacela jednakih ovlja. Ovo nacelo se ne primenjuje kod jednostranih ugovora koji su dobročini (stvaraju obaveze za samo jednu ugovornu stranu).

RAZLIKOVANJE UGOVORA I PRAVNOG POSLA

- razlikuju se po tome što je za kvalifikaciju jednog posla bitan broj volja. -"svaka strana u dvostrano obaveznom ugovoru duguje drugoj ugovornoj strani naknadu za ono što je primio."-davanja treba da budu jednaka

- Zakonom se odredjuje u kojim slucajevima odstupanje od ovog principa povlaci posledice cl. 15, stav 2.

a) odgovornost prenosioca za fizicke nedostatke ispunjenja - prenosilac garantuje mirnu državinu. Ako pribavilac ne može da koristi stvar redovnom namenom, postoji fizički nedostatak. On znači da je pribavilac stvari dao više nego što je na osnovu ugovora dobio. Zato nastupa odgovornost prenosioca.

b) odgovornost prenosioca za pravne nedostatke ispunjenja - odgovornost za evikciju

v) poništenje ugovora zbog prekomernog oštećenja - postoji očigledna nesrazmera u uzajamnim davanjim u momentu zaključenja, a koja je posledica zablude o vrednosti oštećene stvari.

g) zelenaški ugovor - postoji očigledna nesrazmera u uzajamnim davanjima, ali je potrebno da je do toga došlo iskorišćavanjem odredjenih subjektivnih elemnata jedne ugovorne strane. Ovakav ugovor je apsolutno ništav.

d) raskidanje ili izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti - pravo jedne strane u ugovoru da zahteva ili raskid ugovora ili zamenu odredbi ako po zaključenju nastanu okolnosti koje otežavaju svrhu upotrebe.

POJAM OBLIGACIJA

Obligacija označava pravnu vezu izmedju 2 odredjene strane: poverioca-koji je ovlašcen da zahteva potraživanje od dužnika I dužnika-koji je obavezan da ucini prestaciju.

-obligacija se i sa strane poverioca i sa strane dužnika može posmatrati spolja: sa strane dužnika-vraca se dug jer je obligacija njegova pasivasa strane poverioca- obligacija je potraživanje i izražava se kao aktiva u imovini poverioca.

-u obligaciji postoji korelacija, uzajamnost, tj. medjusobna zavisnost izmedju duga i potraživanja.

PRAVNE OSOBINE OBLIGACIJA-specificne odlike (svojstva) obligaicije po kojima se razlikuje od drugih pravnih odnosa.

I PRAVNA VEZA IMOVINSKO-PRAVNOG KARAKTERA

-ukoliko dužnik neće dobrovoljno da izvrši obavezu, poverilac se kondemnatornom tužbom obraca sudu i traži da dužniku naredi izvršenje obaveze. Podnošenjem tužbe se pokreće PARNICNI postupak i cilj je da se utvrdi da li poverilac ima pravo prema dužniku i da li dužnik ima obavezu izvršenja. Cilj je da se donese PRESUDA. Ako je tužba osnovana, sud presudjuje da dužnik izvrši obavezu i ima rok od 15 dana (paricioni rok). Ukoliko dužnik izvrši dobrovoljno obavezu, obaveza se gasi i obligacija prestaje. Medjutim, ukoliko dužnik ne izvrši obavezu, poverilac ima pravo da pokrene IZVRŠNI postupak (postupak prinudnog izvršenja). Iz dužnikove imovine se oduzima predmet koji je trebalo da se preda poveriocu. Izvršenje se sprovodi na IMOVINI, a ne na ličnosti dužnika (sistem realne egzekucije).

Razlikovanje obligacije kao pravne veze i moralnih dužnosti:

1. moralne dužnosti ne uživaju pravnu zaštitu2. moralne dužnosti proizilaze iz pravila učtivosti3. moralne dužnosti nekada imaju i religijski karakter4. moralne dužnosti imaju unutrašnju sankciju

Naturalne (prirodne) obligacije-pr. zastarelo potraživanje-ne poseduju moć prinudnog sudskog namirenja-poverilac nema pravo da podnese tužbu sudu I da zahteva da sud naredi izvršenje-prirodna obligacija ima sankciju koja je posredna. Ta posredna sankcija se ogleda u tome što ukoliko dužnik dobrovojno izvrši ono na šta ne može biti prinudno osudjen, ne može da traži od poverioca da mu vrati ono što je dao.

Ostale obligacije se nazivaju civilne-prave!

II ODNOS IZMEÐU DVE ODREÐENE STRANE

- jedna strana-poverilac- druga strana-dužnik

- biti poverilac znaci imati pravo da se zahteva odredeno ponašanje (prestacija). Njegova uloga u obligaciji je aktivna.- pasivna strana je dužnik. Nema pravo ništa da zahteva. On ima obavezu da ispuni ono što je zahtevano.- iako postoje dve strane to ne znaci da postoje dva lica u obligaciji! Broj lica ne menja položaj u obligaciji, ali može biti od značaja kada dode do pitanja na koji način treba ispuniti obligaciju.

-razlikuju se:

A) ZAJEDNIČKE (podeljene) B) SOLIDARNE-1)PASIVNE-na strani poverioca je jedno lice, a na strani dužnika više lica koja duguju "svi za jednog, jedan

za sve"; 2)AKTIVNE-na strani poverioca je više lica, a na strani dužnika jedno lice. Svaki od poverilaca ima pravo da zahteva ispunjenje celog duga, a obligacija se gasi prema svima.

Postoji i podela na:

A) JEDNOSTRANE-na strani poverioca samo pravo, na strani dužnika samo obavezeB) DVOSTRANE-prava i obaveze se javljaju na obe strane u obligacionom odnosu. Nastaju iz dvostrano obaveznih ugovora.

III PRAVNA VEZA KOJA IMA ODREÐENU SADRŽINU

A) sadržina obligacije je znacajna jer utvrdujemo o kojoj obligaciji je reč i koja pravila cemo primeniti na odredjenu obligacijuB) u zavisnosti od sadržine obligacije se utvrduje da li je neka obligacija nastala ili nijeC) prema sadržini se odreduje da li neka obligacija postoji ili je možda prestala (promena novacijom na osnovu sadržine obligacije-sporazum poverioca i dužnika da ugase staru obligaciju menjajuci joj sadržinu)

Tri shvatanja o sadržini obligacije:

I čini je pravo poverioca da zahteva odredjeno ponašanje i obaveza dužnika da se ponaša onako kako poverilac traži. To predstavlja predmet obligacije.

II Shvatanje o petodelnoj podeli sadržine obligacije:

1)Obaveze - jedna ili više-koje se dele na:A) primarne-one obaveze kjima nastaje sama obligaicja i odreduju tip-vrstu obligacijeB) sekundarne-nastaju usled kršenja primarnih obaveza. pr.obaveza naknade štete

2)Sporedna prava - ona koja pripadaju poveriocu i služe da osiguraju izvršenje obligacije (pravo poverioca prema jemcu)

3)Obaveze uzajamne obazrivosti - proizilaze iz načela savesnosti i poštenja, ali njihova sadržina nije unapred odredjena i zato se ne može zahtevati njihovo prinudno izvršenje-može samo naknada štete!

4)Prava preobraženja - pravo poverioca da izjavom svoje volje utiče na promenu sadržine obligacije. To je pravo izbora kod alternativnih obligacija.

5)Pravo na prigovor - ima dužnik u obligaciji. Može da istakne prigovor da obligacija nije nastala ili da ne proizvodi pravno dejstvo kao i prigovore koji odlažu izvršenje!

III Shvatanje o dvodelnoj sadržini obligacije

1)Predmet obligacije - dobija se odgovorom na pitanje "Na šta se dužnik obavezuje?" Obligacija se odnosi na prestaciju, a ona se može odnositia) na odredjeno činjenje-svaka pozitivna radnja dužnika, uključujući i predaju.b) na odredjeno nečinjenje-uzdržavanje od odredjenih radnji na koje bi inače imao pravo, i trpljenje

2)Osnov (kauza) obligacije se dobija odgovorom na pitanje "Zbog čega se dužnik obavezao?". Taj razlog postoji u svim obligacijama, a ne samo u onim iz ugovora. U ZOO-razlog je osnov obligacije (ovo misljenje zastupa i Antic!)

IV OBLIGACIJA JE ODNOS RELATIVNOG KARAKTERA

- po ovome se razlikuje od stvarnopravnih odnosa

- deluje samo izmedju odredjenih licastvarno pravo deluje prema svima (erga omnes)

- stvarno pravo titularu daje neposrednu pravnu vlast na stvariobligacija za predmet ima ponašanje, a ono se ne može zahtevati od svakoga nego samo od onoga sa kime postoji obligacioni odnos.

- titular stvarnog prava ima pravo da zahteva povraćaj stvari kod koga se nadje i da se prestane sa uznemiravanjem.poverilac nema pravo prema trecim licima! U obligacionom pravu od principa relativnosti postoje izuzeci:1)ugovor o zakupu2)paulijanska tužba3)ugovor u korist trecig lica4)kolektivni ugovor

1) UGOVOR O ZAKUPU-ugovorne strane: zakupac i zakupodavac-obojica imaju pravo jedan prema drugom-pravo zakupca je da od zakupodavca zahteva predaju stvari na upotrebu. Zakup ima odredjena stvarnopravna dejstva i zato je moguće da zakupac ostvaruje svoje pravo prema trećem licu kome je zakupac predao stvar (pod uslovom da je treće lice bilo nesavesno). Pravo zakupca je i da zakupodavac održava stvar i da odgovara za fizičke i pravne nedostateke. Ako posle zaključenja ugovora zakupodavac preda stvar trećem licu, zakupac ima pravo da traži stvar od trećih lica. Prava zakupodavca: da zahteva isplatu zakupnine! Zakupac može da izda stvar u podzakup. Zakupodavac može da se obrati podzakupcu i da traži naplatu dospelih iznosa zakupnine ako ih zakupac ne plaća o dospelosti!

2) PAULIJANSKA TUŽBA- tužba koju podnosi poverilac dospelog potraživanja na osnovu koje pobija pravne radnje svog dužnika kojima je dužnik umanjio svoju imovinu tako da u njoj nema sredstava za namirenje.- podnosi se protiv dužnika i trećih lica kojima je otudjena imovina- traži se da se oglasi ugovor bez pravnog dejstva i to u visini njegovog potraživanja.

3) UGOVOR U KORIST TRECEG- ugovor koji se zaljučuje izmedju dva lica-stipulanta i promitenta na osnovu koga za treće lice (beneficijara), korisnika, nastaje pravo da od promitenta zahteva ispunjenje obaveze (ugovor o osiguranja života za slucaj smrti).

ODNOS OBLIGACIJE I OBLIGACIONOG ODNOSA

U obligaciji postoji korelacija izmedju duga i potraživanja. Poverilac ima pravo potraživanja i pravo na zahtev. Pravu poverioca na potraživanje odgovara dužnikov dug, a pravu na zahtev poverioca odgovara odgovornost dužnika za ispunjenje duga.

1. Korelacija na prvom nivou je potpuna i mora da postoji u svakoj obligaciji. Zbog toga je apsolutna I podrazumeva korelaciju potraživanja i duga i korelaciju prava na zahtev i odgovornosti dužnika

2. Korelacija na drugom nivou je relativna i postoji u većini obligacija, ali ne mora da postoji u svim obligacijama. Postoji korelacija na prvom, ali ne i na drugom nivou. Ovakva korelacija postoji u 2 situacije i u obe odgovornost dužnika ne odgovara pravu poverioca. U tim situacijama odgovornost dužnika je ograničena po predmetu ili po visini.a) po predmetu. 1.slucaj abandona-u pomorskom pravu-pravo vlasnika broda koji je prouzrokovao štetu trećim licima da se odrekne prava na brod u korist osiguravajuceg društva koje je pokrilo štetu2.separatio bonorum-odvajanje zaostavštine iz imovine naslednika koje traže poverioci kada je naslednik prezadužen i postoji opasnost da oni nece biti namireni!

b) po visini-kada dužnik odgovara za dug samo do odredjene vrednosti, a ne za dug u celini-pravila o odgovornosti naslednika za dugove ostavioca-do visine vrednosti zaostavštine!

... --princip monetarnog nominalizma može doći u sukob sa principom savesnosti i poštenja-odstupanja od principa monetarnog nominalizma mogu biti:na osnovu ugovora I na osnovu sudske odluke-princip je dispozitivnog karaktera

-poverilac i dužnik odstupanja ustanovljavaju posebnom ugovornom pogodbom. Postoji nekoliko vrsta:

1. indeksna klauzula-odredba u ugovoru iz koje nastaje novčana obaveza na osnovu koje će se visina nove obaveze revalorizovati (ponovo obračunati) prema određenom indeksu. Indeks revalorizacije mogu biti odredjeni prema raznim kriterijumima: prema rastu cena, prema stopi rasta troškova života,prema stopi rasta prosečne plate… U našem pravu, ovakve klauzule su dopuštene.2. klizna skala- (odredbe o kliznoj skali), je složenija varijanta indeksne kaluzule. To jeodredba koja se ugovara u ugovorima u kojima se jedna strana obavezuje da izradi I isporuči odredjenu stvar drugoj ugovornoj strain (ugovor o delu, ugovor o gradjenju). Visina novčane obaveze koju jedna ugovorna strana treba da uradi drugoj ugovornoj strain ima se izvršiti prema ceni rada tj. Materijala u odredjeno vreme I na odredjenom tržištu.3. valutna kaluzula-odredba u ugovoru na osnovu koje se visina novčane obaveze odredjuje prema kursu dinara u odnosu na neku stranu valutu. U našem pravu je dozvoljena od donošenja Zakona o deviznom poslovanju 2001.4. zlatne klauzule-odredbe u ugovoru na osnovu kojih će se visina vrednosti novčane obaveze obračunati u visini vrendosti zlata na dan dospelosti. U unutrašnjem pravu su vrlo retke, ali su dozvoljene.

Odstupanja na osnovu sudske odluke:-u ZOO postoje dva pravila koja dozvoljavaju sudu da utvrdi visinu novčane obaveze u skladu sa unutrašnjom promenom vrednosti novca!

1. Pravilo o raskidanju I izmeni ugovora zbog promenjenih okolnosti. Ukoliko nakon zaključenja ugovora dodje do promene okolnosti tako da isupnjenje obaveze jedne ugovorne strane postane otežano, sud može odlukom raskinuti ugovr ili izmeniti pojedine odredbe ako je disproporcija tolika da ugovor više ne odgovara ugovornim stranama. Promena u unutrašnjoj vrednosti novca kada dužnik može od suda da zahteva raskidanje ugovora, ali sud ima pravo da promeni odredbe I uskladi ih sa prilikama konkretnog slučaja.2. Pravilo o izmeni novčane rente koja se dosudjuje u slučaju smrti, teške telesne povrede ili oštećenja zdravlja nekog lica! Novčana renta je naknada imovinske štete. Dosudjuje se doživotno ili u odredjenom periodu u unapred odredjenim mesečnim iznosima. Dužnik novčane rente može tražiti umanjenje novčane rente I sud je može odobriti, kao I obrnuto, može je povećati!

MESTO ISPUNJENJA OBAVEZA

Mesto ispunjenja podrazumeva se da je u pitanju mesto u kom dužnik mora preduzeti sve radnje koje su potrebne da bi izvršio svoju obavezu.

U pogledu NOVČANIH OBAVEZA, mesto je ono koje je odredjeno sporazumom izmedju dužnika I poverioca (bilo koje mesto). Ako dužnik I poverilac ne dogovore ništa,primenjuje se zakonsko pravilo da je mesto prebivališta ili sedišta poverioca u momentu ispunjenja u stvari mesto ispunjenja. U našem

pravu novčane obaveze su donosive što podrazumeva povoljnost za poverioca jer svi troškovi padaju na dužnika.

Kod NENOVČANIH OBAVEZA, prvo se gleda šta su strane ugovorile. Ako nisu ništa ugovorile, važi pravilo da se obaveze izvršavaju u mestu prebivališta dužnika.

VREME ISPUNJENJA OBAVEZA

U pogledu NOVČANIH OBAVEZA vreme ispunjenja uredjuju poverilac I dužnik svojim sporazumom. Mogu ga odrediti tako što će odrediti rok u okviru koga ili po čijem isteku dužnik treba da isplati novac odnosno odredjuju tačan momenat ili datum ispunjenja. Ako nisu ništa ugovorili treba voditi računa da li je pravilima o posebnim imenovanim ugovorima odredjeno vreme ispunjenja!

Kod ugovora o prodaji, ako nije ugovoreno vreme ispunjenja, kupac je dužan da isplati cenu u momentu predaje stvari. Kod prodaje u privredi važi pravilo da je dužnik obavezan da plati cenu u roku od 8 dana od dana prijema računa (fakture), a ako je predaja usledila kasnije, onda 8 dana od dana predaje!

Ako ništa nije ugovoreno sporazumom ili posebnim pravilima dužnik ispunjava obavezu u roku koji se odredi prema: -svrsi posla-prirodi obaveze-ostalim okolnostima

Ako se ne može utvrditi rok navedenim načinima, dužnik je obavezan da odmah ispuni obavezu, čim ga poverilac pozove da je ispuni, a poverilac odmah ima pravo da zahteva ispunjenje obaveze.

Po, pravilu, rok se odredjuje u interesu dužnika.

Ako dužnik hoće da ispuni obavezu pre roka ZOO sadrži pravilo prema kome dužnik uvek može da ispuni obavezu pre roka. Sto se tiče kamate u slučaju ranijeg ispunjenja obaveze, pravilo je da dužnik ne može da odbije vraćanje kamate osim kada je to ugovorom predvidjeno odnosno kada to proizilati iz običaja.Kod ispunjenja NENOVČANIH OBAVEZA pre roka, po ZOO postoji razlikovanje dve situacije: 1. Kada je rok ugovoren isključivo u interesu dužnika dužnik ima pravo da ispuni obavezu pre roka I da pazi da to ne bude u nevreme I mora o tome da obavesti poverioca. 2. Kada rok nije ugovoren u interesu dužnika, pverilac neije dužan da primi to ispunjenje I to bez opasnosti da će doći upoverilačku docnju. Ima pravo da primi ispunjenje obaveze,ali I da zahteva novčanu naknadu štete koja je usledila.

Poverilac nenovčane obaveze može da traži ispunjenje novčane obaveze pre roka:

1. kada mu dužnik ne da traženo obezbedjenje2. kada mu dužnik ne da dopunu obezbedjenja koje je propalo ili smanjeno bez krivice poverioca3. uvek, ako je rok zaključen isključivo u interesu poverioca.

Kod pitanja kada se smatra da je dužnik ispunio svoju obaavezu pravi se razlika u zavisnosti od toga da li se plaćanje vrši u gotovini ili preko pošte!

- kada se vrši u gotovini, dužnik je ispunio obavezu kada je poveriocu predao u ruke sumu koja se duguje- kada se plaćanje vrši preko pošte razlikuju se dve situacije:

a. kada postoji sporazum dužnika I poverioca, dužnik je ispunio obavezu kada je u pošti platio iznos koji dugujeb. kada dužnik samostalno bez sporazuma vrši plaćanje, podrazumeva se da je izvršio obavezu kada poverilac primi od pošte iznos koji je dužnikova obaveza.

KAMATA

UGOVORNA KAMATA-kamata kju dužnik duguje poveriocu na osnovu sporazuma. Ona predstavlja naknadu za upotrebu novca. Ugovorna kamata nije specifična samo za novčane obaveze, može I za nenovčane, ali ne za sve nego samo za one kje glase na predju stvari odredjenih po rodu. Visina ugovorne kamate se po pravilu ogredjuje sporazumom izmedju dužnika I poverioca, ali sloboda ugovaranja nije apsolutna. Zakon odredjuje maksimalnu stopu dozvoljene kamate I kod ugovora koje zaključuju fizička lica ona ne može biti veća od kamate koju banka plaća svojim štedišama na štedne uloge po vidjenju (nisu oročeni). Kod ugovora pravnih lica, predvidjeno je po ZOO da se visina stope kod ugovorne kamate uredjuje posebnim zakonom (koji nije donet). Mora biti poštovano načelo ekvivalencije uzajamnih davanja što podrazumeva da stopa ne bi trebalo da predje iznos koji bi ugrozio princip ekvivalencije.

Ako strane ugovore kamatu, ali ne I visinu kamatne stope ZOO odredjuje da će dužnik (kod fizičkih lica) biti dužan da plati kamatu koju banka plaća na štedne uloge pov idjenju, a kod pravnih lica dužnik plaća kamatu koju banka plaća kao dužnik u pravnim poslovima iste ili slične vrste.

ZATEZNA KAMATA (zakonska kamata)Razlikuje se od ugovorne kamate:- zatezna kamata se pojavljuje smao kod novčanih obaveza, a ugovorna može I kod nenovčanih- zatezna kamata se duguje na osnovu zakona, a ugovorna na osnovu ugovora- zatezna kamata se plaća kada dužnik dodje u docnju, a ugovorna kamata se po pravilu plaća od dana nastanka obaveze do momenta ispunjenja- zatezna kamata se uvek duguje u novcu, a ugovorn akmaata se može dugovati u drugim stvarima odredjenim po rodu

- visinus tope ugovorne kamate odredjuju dužnik I poverilac sporazumno, a zatezna kamata je odredjena zakonom (dužnik I poverilac ne mogu ništa ugovoriti). Prema Zakonu o visini kamatne stope, kamatna stopa ima 2 dela: fiksni=0.5 % I promenljivi=stopa rasta cena na malo u odredjenom mesecu!- Pravna priroda ugovorne kamate je naknada za upotrebnu vrednost novca, a zatezna kamata je sankcija dužnika jer nije svoju obavezu izvršio na vreme.

Zajedničko za ove dve kamateje što kod obe postoji zabrana ANATOCIZMA-kamate na kamatu, uz izvesna odstupanja:

1) Kod ugovorne kamate:

a. poverilac I dužnik mogu ugovoriti da će se stopa ugovorne kamate povećati ako dužnik ne ispuni obavezu na vreme.b. Bankarski poslovi – banka može u svojim kreditnim poslovima ugovoriti da će na kamatu kada dospe na naplatu početi da teče kamata.

2) Kod zatezne kamate:

a. u slučaju kada poverilac podnese sudu zahtev da osudi dužnika na plaćanje kamate jer je nije isplatio u roku, na iznos kamate za koji poverilac traži da dužnik bude osudjen počinje da teče kamta od momenta podnošenja tužbenog zahteva. Takva kamata se naziva I procesna kamata.

Ako je ugovorena kamata za novčane obaveze, dužnik dodje u docnju I od tada teče zatezna kamata, poverilac nema pravo da kumulira obe kamate. On može tražiti samo isplatu jedne od njih. Ako je stopa ugovorne kamate viša od stope zatezne kamate, može tražiti isplatu samo ugovorne kamate I obrnuto. Pravilo je da poverilac u slučaju docnje dužnika može tražiti kamatu koja je viša.

OBLIGACIJE SA VIŠE PREDMETA

- dužnik duguje dva ili više predmeta- nazivaju se I složene obligacije- sa samo jednim predmetom su proste- podela na alternativne, fakultativne I kumulativne

ALTERNATIVNE OBLIGACIJE

-dužnik duguje dva ili više predmeta, ali se oslobadja obaveze predajom samo jednog predmeta! Imaju dva ili više predmeta obaveze, a samo jedan predmet ispunjenja. Pravo izbora koji će predmet obligacije biti predmet izvršenja može imati: dužnik, poverilac ili neko treće lice. Pravo opcije predstavlja pravnu moć! Ako nema ugovora, važi pravilo da prav izbora pripada dužniku. Dužnik je dužan da izbor izvrši u roku koji je predvidjen ugovorom. Ako propusti rok nije automatski izgubio pravo izbora. Može da

zahteva od suda da ga obaveže jednim od dva predmeta, a presuda glasi na alternativno ispunjenje. Ni posle presude nije izgubio pravo da bira, gubi ga tek u postupku prinudnog izvršenja.

-pravo izbora pripada poveriocu samo kada je tako dogovoreno. Poverilac ima pravo izbora u roku koji je utvrdjen sporazumom, a kada taj rok istekne, pravo izbora prelazi na dužnika. Njegovo pravo izbora je znatno kraće.

-treće lice mora svoje pravo izbora da izvrši u roku koji su mu ostavili poverilac I dužnik. Ako ne ispuni to svoje pravo u roku, poverilac ili dužnik imaju pravo da se obrate sudu I da sud izvrši izbor. Smatra se da je izbor izvršen kada druga strana bude obaveštena o izvršenom izboru ili kada dužnik izvrši radnju koju je izabrao.

Pravno dejstvo: do tada složena obligacija sa više predmeta se pretvara u prostu obligaciju. Taj prelaz se naziva koncentracija.obligacije. Izjava kojom se vrši pravo izbora je neopoziva. Do koncentracije može doći propašću jednog od ugovorenih predmeta bez krivice. Tada se obligacija svodi na preostai deo. Ako je do propasti došlo krivicom, ne dolazi do koncentracije.

FAKULTATIVNE OBLIGACIJE

-razlikuju se od alternativnih obligacija:

1.kod fakultativnih obligacija postoji samo jedan predmet, ali je dužnik ovlašćen da ispuni obavezu drugim predmetom tj. Poverilac ima pravo da zahteva ispunjenje I nekim drugim predmetom. Fakultativne obligacije su samo prividno složene!

2.ovlašćenje koje ima dužnik ili poverilac nije isto što I pravo izbora kod alternativnih obligacija. Ovlašćenje da se obaveza ispuni drugim predmetom nije pravna moć jer se ne unosi nikakva promena u pravnom odnosu. Izjava kojom se to ovlašćenje vrši je uvek opoziva. Može se opozvati ikad je već bila saopštena.

3.fakultativna obligacija se gasi ako predmet ispunjenja propadne višom silom. Ako predmet propadne krivicom dužnika, on može da se oslobodi obaveze naknade štete predajući poveriocu drugi predmet. Poverilac samo ima pravo da traži naknadu štete, a dužnik može da bira. Ako predmet propadne krivicom, obaveza dužnika se gasi.

Fakultativne obligacije nastaju na osnovu ugovora ili testamenta (po pravilu). Pr. Legat I ugovor o zajmu. Mogu nastati I na osnovu zakona-pr. pravila o prekomernom oštećenju, raskid ugovora o poklonu zbog nedostataka sredstava za život poklonodavca, slučaj hipoteke kojom je obezbedjen tudji dug.

KUMULATIVNE OBLIGACIJE

-složene obligacije-imaju dva ili više predmeta-dužnik se oslobadja obaveze kada ispuni sve predmete-predmeti se ne moraju ispuniti odjednom-moguć je dogovor dužnika I poverioca-ako ništa nije ugovoreno, svi predmeti se istovremeno predaju-ako svi propadnu usled više sile, obligacija se gasi-ako samo neki propadnu, dužnik izvršava obavezu ostalim predmetima-ako je neki propao krivicom dužnika, on je dužan da ispuni obavezu ostalim predmetima, a za propali predmet je dužan da nadoknadi štetu.

DUALISTIČKE / PLURALISTIČKE OBLIGACIJE

Dualističke obligacije-na poverilačkoj I dužničkoj strain jse nalazi po jedno lice. Mogu biti jednostrano I dvostrano obavezne. Kada su jednostrano obavezne, jedna strana ima potraživanje, druga ima dug. Glasi na naknadu štete usled deliktne odgovornosti. Na jednoj strain je samo dug, na drugoj je samo potraživanje.

Pluralističke obligacije-na strain dužnika ili na strain poverilaca se nalazi više lica. Do pojave više lica može doći iz različitih razloga. Pr. 2 suvlasnika prodaju kuću jednom licu.

ZOO je podelio obligacije na:

- deljive- solidarne- nedeljive

DELJIVE OBLIGACIJE

Deljive obligacije su pluralističke obligacije u kojima je predmet deljiv. Predmet je deljiv ako se može podeliti i služiti u delovima koji imaju ista svojstva, ali da pri tom predmet u celini ne gubi ništa od svoje vrednosti. Po pravilu-deljive su one obligacije koje glase na činjenje, predaju stvari i najtipičnije-novčane obligacije.

Ako u pluralističkim obligacijama imamo više dužnika svaki se oslobadja obaveze kada ispuni svoj deo duga. Po pravilu, dug se medju dužnicima deli na jednake delove i svaki se oslobadja obaveze kada ispuni svoj deo duga.

Ako u pluralističkim obligacijama imamo više poverilaca, svaki ima pravo da potražuje samo svoj deo

duga, dužnik se oslobadja obaveze kada mu namiri njegov deo.

Predmet se deli na jednake delove, osim ako je nešto drugo ugovoreno. Deljive obligacije se nazivaju i zajedničke obligacije i mogu da nastanu na osnovu: ugovora, zakona ili testamenta.

Deljive obligacije mogu biti aktivne (kada se na strani poverioca nalazi više lica) i pasivne (kada se na strani dužnika nalazi više lica). Svaki dužnik odgovara samo za svoj deo duga, a svaki poverilac ima pravo da potražuje samo svoj deo potraživanja.

U pasivnim obligacijama, dužnik kji ispuni svoj deo duga-oslobadja se obaveze. Docnja u koju zapadne jedan dužnik ne proizvodi pravno dejstvo prema drugim dužnicima. Prekid zastarelosti prema jednom od dužnika ne proizvodi pravno dejstvo prema ostalim dužnicima.

Pravilo je da se obligacija deli na onoliko delova koliko ima dužnika, tj. poverilaca, ali se to pravilo ne prostire na sve obligacije. Kod ugovora u privredi važi drugačija pretpostavka-kada ima više dužnika u deljivoj obligaciji, važi pretpostavka solidarnosti-dužnici duguju po pravilima o solidarnoj obligaciji!

SOLIDARNE OBLIGACIJE

- imaju deljiv predmet, ali iako je deljiv, važi pravilo da se predmet mora ispuniti u celini zbog toga što to zakon propisuje ili to proizilazi iz ugovora, odnosno testamenta.

Solidarne obligacije su obligacije sa više dužnika ili poverilaca kod kojih je svaki dužnik obavezan da ispuni dug u celini, odnosno, svaki poverilac je ovlašćen da zahteva ispunjenje duga u celini.

Ako ima više dužnika, a jedan poverilac, on može da zahteva isplatu duga u celini od bilo kog dužnika, a kada dužnik to ispuni, obaveza se gasi prema svima.

Ako ima više poverilaca, a jedan dužnika, svaki poverilac ima pravo da traži ispunjenje duga. Ispunjenjem duga prema jednom poveriocu, gasi se obligacija i prema ostalima!

U zavisnosti da li ima više poverilaca ili dužnika, obligacije se dele na:

1. pasivne solidarne obligacije-sa više dužnika2. aktivne solidarne obligacije-sa više poverilaca

Pasivne solidarne obligacije

Za pravo su mnogo značajnije pasivne solidarne obligacije jer su one jedno od najboljih sredstava obezbedjenja poverilaca. Primeri za to su kapara i odustanica, a pored njih postoje i druga sredstva obezbedjenja i sastoje se u nastojanju poverioca da svoje potraživanje prema dužniku obezbedi tako što će se još neko lice obavezati pored dužnika-lična sredstva obezbedjenja potraživanja: jemstvo, ugovorna

kazna...

Pasivna solidarnost, pored ugovora, može nastati i iz zakona kada zakon posebno štiti odredjene kategorije pverilaca. Karakteristika je da se dužnici medjusobno zastupaju. Ne moraju sve radnje jednog dužnika da se prostiru na ostale dužnike. Samo korisne radnje proizvode dejstvo prema ostalim dužnicima, ali postoji izuzetak kada su u pitanju štetne radnje. Docnja jednog solidarnog dužnika ne proizvodi pravno dejstvo prema ostalim solidarnim dužnicima.

Dejstva pasivne solidarnosti su dvostruka:

1. u odnosu izmedju solidarnog dužnika i poverioca2. izmedju samih dužnika nakon ispunjenja

Obligacija se gasi:

1. prenovom2. otpuštanjem duga3. zatarelošću

1. Sporazum o prenovu –sporazum izmedju dužnika i poverioca na osnovu kog se postojeća obligacija gasi, a nastaje druga, sa drugačijim osnovom ili predmetom. Sporazum o prenovu može biti zaključen: - in rem, kada se gasi obligacija prema svim dužnicima, ili – in personam, kada se samo taj dužnik oslobadja obaveze, a obaveza ostalih ostaje.2. Otpuštanje duga – način prestanka obligacije na osnovu sporazuma dužnika i poverioca. Kada se dug otpusti prema samo jednom dužniku, odnos sa ostalim dužnicima zavisi od toga da li je sporazum zaključen: - in rem, kada se gasi obaveza svih solidarnih dužnika, ili - in personam, kada se ne gasi solidarna obaveza svih dužnika.3. Zastarelost- obligacija se gasi, ali ne u potpunosti. Opšti rok zastarelosti potraživanja iznost 10 godina. Posebni rokovi zastarelosti važe samo za neka potraživanja i mogu biti subjektivno i objektivno odredjeni! Subjektivni rok – 3 god. od saznanja za štetu, a objektivni rok – 5 god. od prouzrokovanja štete. U toku trajanja roka zastarelosti, mogu nastupiti činjenice koje prekidaju ili zaustavljaju period zastarelosti. Zastoj i prekid zastarelosti prema jednom dužniku ne utiču na ostale dužnike!

Poravnanje predstavlja način prestanka obaveze! To je sporazum izmedju strana oko kojih postoji spor na osnovu koga one spor rešavaju uzajamnim popuštanjem. Neka strana se odriče zahteva ili dela zahteva prema drugoj. Poravnanje ne proizvodi dejstvo prema ostalim dužnicima, ali oni imaju pravo dapristupe tom poravnanju i u tom slučaju proizvodi dejstvo i prema njima.

Sekundarna dejstva pasivne solidarne obligacije neće nastati ako su svi dužnici prema poveriocu ispunili dug. Nastaju samo kada je jedan izvršio obavezu prema poveriocu. Dužnik koji je ispunio obavezu postaje poverilac dosadašnjih dužnika i tada dolazi do pretvaranja solidarne u zajedničku obligaciju.

Za odredjivanje delova u zajedničkoj obligaciji postoje odredjena pravila. Svaki dužnik duguje onaj deo duga koji je utvrdjen ugovoro izmedju dužnika. Ako ne postoji ugovor, dug se deli na jednake delove.

U slučaju da je jedan od dužnika insolventan, važi pravilo da se njegov deo deli srazmerno na sve druge sadužnike uključujući i onoga koji je ispunio dug. Rizik insolventnosti snosi svaki sadužnik. Pravo ispunioca na naknadu prema ostalim sadužnicima se naziva pravo regresa.

Kada je pasivna solidarnost bila ugovorena u korist jednog lica, onaj koji je izvršio obligaciju, traži naknadu samo od onog lica u čiju je korist bila ugovorena obligacija.

Aktivne solidarne obligacije

Aktivne solidarne obligacije su pluralističke obligacije kod kojih na strani poverioca imamo više lica, a na strani dužnika jedno lice. Svaki od poverilaca je ovlašćen da traži od dužnika da prema njemu ispuni dug, a dužnička obaveza se gasi prema svima. U praksi su retke i nemaju značaj kao pasivne solidarne obligacije, ne obezbedjuju već naprotiv, podobne su da oslabe obligaciju.Pravila su da:

- može se ugasiti ispunjenjem- može se ugasiti kompenzacijom- može se ugasiti otpuštanjem duga- može se ugasiti prenovom- zastarelost – ako jedan poverilac prekine zastarevanje ili nastupi zastoj zastarevanja, to ne koristi ostalim poveriocima i prema njima teče i dalje. Odricanje od zastarelosti koje je izvršio jedan poverilac koriste i ostali poverioci.

NEDELJIVE OBLIGACIJE

Nedeljive obligacije su pluralističke obligacije koje imaju nedeljiv predmet. Nedeljivost predmeta može biti apsolutna i relativna. Apsolutna je kada nedeljivost proizilazi iz prirode predmeta, odnosno kada se predmet ne može podeliti i tako podeljen ispuniti svoju vrednost u celini. Relativna je kada je to ugovoreno, kada je predmet po svojoj prirodi deljiv, ali ga u konkretnom slučaju smatraju nedeljivim.

Nedeljive obligacije mogu biti:

1. sa više poverilaca2. sa više dužnika (gde se primenjuju pravila o pasivnim solidarnim obligacijama)

1. Nedeljive obligacije sa više poverilaca – na njih se ne primenjuju pravila o aktivnim solidarnim obligacijama. Jedan poverilac ne može zahtevati da dužnik samo njemu ispuni obavezu. Ispunjenje mogu zahtevati samo svi zajedno, a samo jedan može onda kada je ovlašćen od strane svih ostalih poverilaca.

Obligacije koje poseduju moć sudskog (prinudnog) izvršenja se nazivaju civilne, prave obligacije. Obligacije koje nemaju moć prinudnog izvršenja se nazivaju prirodne, naturalne obligacije. ZOO ne poznaje eksplicitno ovu podelu, ali pominje prirodne obligacije u čl. 213. Prirodne obligacije imaju posrednu pravnu sankciju koja se sastoji u tome što se ne može podneti tužba iz pravno neosnovanog bogaćenja i ne može se tražiti natrag ono što je dato.

Pravna doktrina odredjuje šta su prirodne obligacije i postoje dve koncepcije:

1. Starija, koja potiče iz rimskog prava, a može se označiti i kao uža koncepcija. Prema njoj, prirodne obligacije su samo one obligacije koje su nekada bile civilne, ali su iz nekog razloga izgubile moć prinudnog izvršenja. Izgubile su pravo na tužbu u materijalnom smislu. Takve civilne obligacije su zastarele obligacije. Postale su beskorisne,a poverilac ne može tražiti da se ispune. Takodje, ovde spadaju i civilne obligacije koje su ništave jer su nastale iz ugovora kome nedostaje forma. 2. Mladja, koja potiče od kanonista XVI veka. Njen osnivač je Marsel Planiol i ova teorija se označava kao šira. Prema njoj, prirodne obligacije su «dugovi časti». Svoj izvor imaju u moralu. Prirodne obligacije su moralne zapovesti koje neko izvršava sa osećanjem da je prirodno da se takva obligacija ispuni.

U našem pravu je prihvaćena šira, novija koncepcija. Stav naše doktrine je da prirodna obligacija postoji svaki put kada neko izvrši neku bavezu koja je sa moralnog stanovišta opravdana, ali pri tom nije pravno nedopuštena. Jedna moralna obaveza je pravno dopuštena ako nije suprotna javnom poretku (skupu pravnih i moralnih principa koji su vladajući u jednom društvu, a jedna zajednica ih prihvata kao opšte principe). Po ovoj koncepciji, u pojam prirodnih obligacija ne spadaju samo moralne dužnosti, već i nesavršene civilne obilgacije.

Prirodne obaveze podrazumevaju: 1. nesavršene civilne obligacije (zastarele obligacije i obligacije iz ugovora kome nedostaje forma)2. moralne zapovesti koje su u skladu sa javnim poretkom (obaveza izdržavanja izmedjulica kod kojih ne postoji zakonska obaveza izdržavanja i dužnost naknade štete kada nisu ispunjeni zakonski uslovi za naknadu štete)Da bi moralna dužnost postala naturalna obligacija, potrebno je da je nastala znajući da nije dužan da plati.

IZVORI OBLIGACIJA

Izvori obligacija su pravne činjenice (skupovi pravnih činjenica) iz kojih nastaju obigacije. Takve činjenice su brojne i raznovrsne i postoji problem njihove klasifikacije.

I Rimsko pravo – Gaj u Institucijama je zastupao bipartitnu podelu (bipartitio) da sve obligacije nastaju: 1. iz ugovora2. iz delikta

II Podela iz Gajevih dela iz II v. nove ere (res cotidiana), gde je zastupana tripartitna podela (tripartitio)1. iz ugovora – ex contractu2. iz delikta – ex delictu3. iz drugih pravnih izvora – varie causarum figure

III Podela iz Justinijanovih Institucija, gde je zastupana kvadriparticiona (četvorodelna) podela1. iz ugovora2. iz kvaziugovora3. iz delikta4. iz kvazideliktaOve tri grupe podela spadaju u staije podele!Novije podele su se javile sa pojavom modernih kodifikacija:

I Francuski code civil je zastupao stanovište da sve obligacije nastaju: 1. iz ugovora2. iz drugih pravnih činjenica (delikti, kvazidelikti, kvazikontrakti i zakonske obligacije)

II Srpski gradjanski zakonik – nije imao izričitu podelu, ali se iz sadržaja uočava da su obligacije nastale: 1. iz ugovora2. iz delikta3. iz pravno neosnovanog bogaćenja

III ZOO- izvori su nabrojani u čl. 1

1. ugovor2. prouzrokovanje štete3. sicanje bez osnova4. jednostrana izjava volje5. druge zakonom utvrdjene činjenice za koje zakon vezuje nastanak obligacionog odnosa (srodstvo, bračna veza, susedski odnosi...)

UGOVORI

- teorije- terminologija

OSNOVNA OBELEŽJA (NAČELA) UGOVORNOG PRAVA

Ugovorno pravo se označava kao skup pravnih pravila koja regulišu ugovor. Podrazumeva sva pravila opšteg i posebnog dela ZOO-a i sva pravila koja regulišu ugovore u ostalim zakonima:

1. Načelo slobode ugovaranja2. Načelo dispozicije subjekata3. Načelo zaštite prava poverioca prinudnim izvršenjem i naknadom štete4. Načelo kauze ugovora

NAČELO SLOBODE UGOVARANJA

Ovo načelo se može shvatiti u širem i u užem smislu. U užem smislu, podrazumeva opredeljenje odnosno opciju jednog lica da li će ili neće zaključiti ugovor i sa kime će ga zaključiti. U širem smislu podrazumeva osnovnu opciju i dispoziciju subjekata. Dispozicija subjekata je sloboda svakog da u sporazumu sa drugim licem utvrdi sadržinu ugovora. ZOO dispoziciju naziva autonomija volje. Taj pojam nije dobar je pojam autonomije voje širi od pojma dispozicije subjekata. Autnomija volje je opšte načelo gradjanskog prava koje važi u svim oblastima gradjanskog prava, a ne samo u obligacionom pravu. Sloboda ugovaranja u užem smislu može u pojedinim slučajevima biti ograničena radi zaštite interesa odredjenih lica. Ta ograničenja su trostruka:

1. Obavezno zaključenje nekih ugovora. U našem pravu postoji obaveza da se zaključi ugovor kod osiguranja vozila koje je u saobraćaju. Ugovor mogu zaključiti:

a. svi sopstvenici motornih vozila. Oni se tim ugovorom osiguravaju od štete koja upotrebom svog motornog vozila može nastati trećim licimab. prevoznici u javnom saobraćaju. Lice koje se bavi javnim prevozom putnika – osiguravaju se za štetu koju mogu prouzrokovati putnicima u javnom prevozu.c. vlasnici vazduhoplova od štete koja upotrebom vazduhoplova nastane licima i starima na zemlji. Svrha ograničenja je da se zaštite imaoci motornih vozila od gubitka odnosno imovinske propasti do koje bi moglo doći ako bi oni sami morali da nadoknade štetu koja bi mogla nastati. Osiguravajuće društvo ima pravo regresa ako je lice štetu učinilo namerno ili grubom nepažnjom. Ovim ugovorom se takodje štite i interesi oštećenog jer ispred sebe imaju finansijski moćnog dužnika. d. Lica koja moraju da zaključe ugovor ako mi bude stavljena ponuda za zaključenje i ako su ispunjeni neophodni uslovi za to (JKP, vodovod, elektrodistribucija... ). Ukoliko preduzeće odbije da zakjuči ugovor, dužno je da nadoknadi štetu.

2. Saglasnost trećeg za zaključenje ugovora - podrazumeva da u nekim slučajevima nije dovoljno da kod jednog lica postoji pozitivna odluka da zaključi ugovor već je neophodna i saglasnost trećeg radi:

a. zaštite javnog interesa

b. zaštite privatnog interesa odredjenih lica

3. Obavezan izbor jedne ugovorne strane – podrazumeva da lice mora da ponudi odredjenom licu da zaključi ugovor, a tek ako ono odbije, lice ima potpunu slobodu. Ovde spadaju slučajevi prava preče kupovine koji mogu biti:

a. Zakonsko – zasniva se na zakonu. Podrazumeva pravo odredjenih lica da im se ponudi zaključenje ugovora kao i pravo da ukoliko im ne bude ponudjeno zaključenje ugovora o prodaji, stupe na mesto kupca pod istim uslovima. Zakonsko pravo preče kupovine je propisano propisima o prometu nepokretnosti u korist suvlasnika nepokretnosti, a kada se prodaje poljoprivredno zemljište - u korist suseda poljoprivrednog zemljišta, postoji i u korist preduzeća koje vrši poslove od javnog interesa. Što se tiče pokretnih stvari, postoji pravilo u slučaju prodaje arhivske gradje da pravo preče kupovine imaju kulturne ustanove. Pravo preče kupovine se može javiti u dva oblika - pravo preće kupovine (pre zaključenja ugovora o prodaji), pravo prekupa (nakon zaključenja ugovora o prodaji). Ukoliko je povredjeno pravo preče kupovine, tužba se može podneti 30 dana od dana saznanja za prodaju, odnosno 2 godine od dana kada je ugovor zaključen. b. Ugovorno – zasniva se na osnovu posebne ugovorne pogodbe ugovora o prodaji. Kupac preuzima obavezu da ukoliko odluči da proda stvar, prvo je ponudi prekupcu-prodavcu, pod uslovima koje je dogovorio sa trećim licem.

Pravo prekupca može da traje 5 godina i ono je lično pravo (neprenosivo).

DISPOZICIJA SUBJEKATA

- unapred je odredjena sadržina ugovora- dispozicija subjekata nikada nije bila neograničena jer je društvo uvek postavljalo ograničenja ugovorima. U ZOO postoje sledeća ograničenja dispozicije:

I Prinudni propisiII Javni poredakIII Dobri običajiIV Zakonom regulisana sadržina ugovoraV Razlozi faktičke prirode

I PRINUDNI PROPISI

Prinudni propisi su propisi obligacionog prava i drugi propisi koji se ne mogu promeniti voljom ugovornih strana. Sadržana su u zakonima ili podzakonskim aktima i imaju za cilj da spreče zaključivanje ugovora koji bi bili protivni naredjenjima koja proizilaze iz tih propisa. U ZOO postoji više propisa koja imaju prinudni karakter

1. propisi o pravima zastarevanja2. propis koji govori o najvišem iznosu ugovorne kamatne stope3. propis ugovaranja kamate na kamatu.

Ovi propisi su odredjeni numerus clausus i primenjuju se kao konkretna naredjenja ili zabrane.

II JAVNI POREDAK

Javni poredak je najznačajnije i najšire ograničenje dispozicije subjekata. Prvi put je pomenut u code civile 1804. u čl. 16.

- 1844 – SGZ $13- 1978 – ZOO, nije sledio SGZ, ne pominje se javni poredak, a u čl. 10 se spominje:

1. ustavom utvrdjena načela društvenog uredjenja2. pravila morala socijalističkog samoupravnog društva

- do 1993 su usvojene izmene i dopune zakona o obligacionim odnosima i propisano je da učesnici u ugovoru mogu slobodno da uredjuju, ali ne suprotno prinudnim propisima, dobrim običajima i javnom poretku.

Javni poredak je jedan od pojmova koji se odlikuju svojom neodredjenošću pa je definisanje ostavljeno pravnoj teoriji u kojoj postoje različiti stavovi:

1. Po prvoj teoriji, javni poredak nije moguće, a ni potrebno definisati. Umesto toga treba prepustiti sudu da u svakom konkretnom slučaju utvrdi šta je javni poredak kada se takvopitanje postavi pred njim. 2. Po drugoj teoriji, potrebno je odrediti osnovna obeležja javnog poretka ali nije neophodno da se precizno definiše. Ostavlja se sudu da pronadje da li je javni poredak povredjen ili ne. 3. Po trećoj teoriji javni poredak predstavlja skup propisa koji su izričito nabrojani, a nabrajanje propisa treba prepustiti državnom organu. Problem je što nije moguće obuhvatiti sve propise koji mogu da udju u javni poredak. 4. Po četvrtoj teoriji je potrebno utvrditi jednak kriterijum koji bi omogućavao da se na osnovu njega okupe i klasiraju odredjena pravila koja se tiču javnog poretka. Izdvaja se nekoliko mišljenja u zavisnosti od kriterijuma da li pravilo ulazi u javni poredak:

a. društveni interesb. društvena solidarnostc. propisi o državnom poretku, organizacije državne vlasti i propisi državnog uredjenja.

U našoj pravnoj doktrini postoje dva shvatanja:

1. šire – javni poredak predstavlja skup osnovnih pravnih i moralnih principa na kojima je zasnovano postojanje i pravno trajanje pravno organizovane zajednice i izražavaju se preko odredjenih društvenih normi koje ugovorne strane moraju poštovati prilikom zaključenja ugovora. Prema ovom stanovištu, pojam javnog poretka dolazi do izražaja kod normi koje regulišu predmet i kauzu ugovora tako da predmet ugovora ne može biti suprotan javnom poretku, a cilj koji ugovorne strane hoće da postignu ugovorom ne sme biti suprotan javnom poretku. 2. uže – po prof. Antiću, u javni poredak ne ulaze svi prinudni propisi već samo neki, samo oni koji nisu konkretni. U pojam javnog poretka ulaze sva opšta ustavna načela i sve opšte zakonske norme koje imaju prinudni karakter i nisu konkretizovane putem odgovarajućih nižih pravnih akata. Prema ovom shvatanju, ovde ulaze i pravni standardi – opšte pravne norme koje svoju konkretnu sadržinu dobijaju tokom njihove primene, a koje samo daju smernice i uputstva sudiji u vezi sa primenom pravnih normi.

III DOBRI OBIČAJI

Dobri običaji predstavljaju ustaljena pravila ponašanja koja usvaja odredjena društvena grupai koja su u svetu članova te društvene grupe postala obavezna. Obaveznost proizilazi iz sankcije. Pojam se sreće u pravilima koja uredjuju trgovačke ugovore kada se poziva sam zakon, ali se mogu pozvati i same stranke svojim ugovorom. Kod dileme šta je dobar, a šta loš običaj, zastupljen je stav da je dobar običaj u skladu sa savesnošću i poštenjem, a onaj koji je suprotan se ne može smatrati dobrim običajem!

IV ZAKONOM REGULISANA SADRŽINA UGOVORA

- ispoljava se tako što zakon u nekim slučajevima reguliše neke elemnte ugovora imperativno tako da te elemente ugovora ugovorne strane ne mogu da urede drugačije. Pr. Ugovor o otkupu stana-u celini je regulisan po pravilima Zakona o stanovanju (nema slobode ugovornih strana).

V FAKTIČKE PRIRODE

- formularni ugovori (ugovori po pristupu) – jedna strana unapred odredjuje sve uslove budućeg ugovora tako da druga strana može samo da ih u celini prihvati ili da ih u celini odbije. Ovi ugovori se pojavljuju kod ugovora o osiguranju, javnom prevozu, isporuci električne energije, pružanja komunalne usluge... Opšte uslove formularnih ugovora odredjuje ekonomski moćna ugovorna strana. Ima faktičku moć da o tome odluči, a slabija ugovorna strana može samo to da prihvati ili ne prihvati.

PODELA UGOVORA

Podela ugovora se vrši prema različitim kriterijumima:

I ODREDJENOST U ZAKONU 1. Imenovani – posebno regulisani ZOO ili nekim drugim zakonom2. Neimenovani – nisu zakonom posebno predvidjeni, ali se mogu zaključiti na osnovu slobode ugovaranja

II PREMA BITNIM USLOVIMA ZA NASTANAK UGOVORA

1. Formalni – zakonom ili voljom stranaka je predvidjena forma kao bitan uslov2. Neformalni – za njihovo zaključenje se ne traži forma (zaključuju se prostom saglasnosšću volja)

III PREMA ODNOSU PRAVA I OBAVEZA

1. Dvostrano obavezni2. Jednostrano obavezni

1. Teretni2. Dobročini

1. Komotativni2. Aleartorni

Dvostrano obavezni - iz saglasnosti volja ugovornih strana nastaju obaveze za obe ugovorne strane (uzajamni, sinalgmatični..). Izraz «dvostrani» nije bas najpodobniji jer stvara zabunu oko ugovora i pravnog posla.

Jednostrano obavezni – ugovori kod kojih iz saglasnosti volja ugovornih strana nastaje obaveza samo za jednu ugovornus tranu. Pr. Otpust duga.

Značaj ove podele je bitan jer se izvesna pravila obligacionog prava primenjuju samo na dvostrano, a ne i na jednostrano obavezne ugvore. Ta pravila su rezultat principa ekvivalencije. To su:

a. Pravilo o prigovoru neispunjenja ugovora – exceptio non adimplti contractus. Ovaj prigovor je pravo svake strane u dvostrano obaveznom ugovoru da odbije izvršenje svoje obaveze ako druga strana nije izvršila svoju obavezu ili nije spremna da je izvrši.b. Pravilo o raskidanju ili izmeni ugavora zbog promenjenih okolnosti.c. Pravilo o razkidanju ugovora zbog neispunjenja – svaka strana ima pravo /u slučaju da druga strana ne ispunjava svoju obavezu/ da zahteva ispunjenje ugovora, nakandu štete ili raskid ugovora. d. Pravilo o poništenju ugovora zbog prekomernog oštećenja.e. Pravila o zelenaškom ugovoruf. Pravila o ustupanju ugovora – zamena položaja koje jedna strana ima u ugovoru sa jednog lica na drugo

lice.g. Pravilo o prestanku ugovora usled naknadne nemogućnosti ispunjenja.h. Pravila o tumačenju – opšte pravilo je da ukoliko je smisao odredbi nejasan, sud istražuje kakva je bilavolja ugovornih strana i kako to odgovara načelima ZOO-a. Ako se primenom opšteg pravila ne može utvrditi značenje, primenjuju se dopunska pravila i to: dvostrani ugovori se tumače na način koji odgovara principu ekvivalencije, a jednostrani ugovor se tumači na način koji više odgovara strani koja se obavezuje.

Kriterijum ove podele je pravni.

Teretni ugovori – svaka strana duguje naknadu koju prima za korist od druge ugovorne strane. Nazivaju se još i naplatni ugovori ili ugovori sa naknadom.

Dobročini ugovori – jedna strana ne duguje naknadu zakorist koju prima od druge ugovorne strane. Nazivaju se još i besplatni ugovori, ugovori bez naknade.

Kriterijum ove podele je ekonomski. Značaj podele je što se primenjuju različita pravila:

a. dobročini ugovori se zaključuju intuitu persone (obzirom na ličnost) i zbog toga kod dobročinih ugovora važi pravilo da se mogu poništiti zbog zablude o ličnosti. b. Po pravilu, dobročini ugovori su formalni ugovori – da bi se zaštitila ugovorna strana koja ne stiče naknadu. Teretni ugovori po pravilu nisu formalni. c. Kod dobročinih ugovora je bitan motiv. Samo dobročini ugovori se mogu poništiti zbog zablude o motivu – teretni ne mogu. d. Samo kod teretnih ugovora se primenjuju pravila o odgovornosti za fizičke i pravne nedostatke. e. Kod dobročinih ugovora se odgovornost za štetu ceni po blažim kriterijumima nego kod teretnih ugovora. Kod dobročinih – strana koja dobija korist može od druge da zahteva samo blaži,a ne stroži stepen pažnje. f. Podnošenje Paulijanske tužbe – blaži su uslovi za pobijanje dužnikovih pravnih radnji ako je ta radnja besplatna, odnosno ako je dužnik otudjio stvar poklonom i oštetio svog poverioca, a ako je bio u pitanju teretni ugovor, uslovi su stroži. g. Kauza – kod dobročinih ugovora, motivi ulaze u kauzu i zbog toga će dobročini ugovor biti ništav ako je motiv za zaključenje ugovora bio nemoralan ili protiv zakona. Kod teretnih ugovora, motiv po pravilu ne ulazi u polje kauze. Jedino u slučaju da je i druga strana znala da je motiv nedopušten, teretni ugovor može dase poništi zbog nedopuštene kauze.

Komotativni ugovori – u momentu zaključenja ugovora se zna koja strana je poverilac, a koja dužnik i poznat je uzajamni odnos ove prestacije.

Aleartorni ugovori – u momentu zaključenja ugovora nije poznato koja strana će biti poverilac, a koja dužnik, ili nije poznata visina obaveza ugovornih strana, ili nije poznat krajnji odnos uzajamnih obaveza

već to zavisi od neizvesnog dogadjaja koji može biti prošli, sadašnji ili budući, ali je bitno da je za ugovorne strane subjektivno neizvestan. Primeri: 1. opklada2. «igra» - ugovor kojim se jedna strana obavezuje drugoj da će dati nešto ako pobedi u igri.3. ugovor o doživotnom izdržavanju4. ugovor o osiguranju (obaveza osiguravača zavisi od toga da li će nastupiti osigurani slučaj).5. kupovina nade ne zna se visina obaveze prodavcaZnačaj podele je što se na aleartorne ugovore ne primenjuju pravila o prekomernom oštećenju. Jedna strana od starta pristaje na neizvesnost.

IV PREMA TEHNICI I NAČINU UGOVARANJA

1. Ugovori sa sporazumno odredjenom sadržinom2. Ugovori po pristupu, formalni – tipski ugovori (ugovori kod kojih nema pregovaranja)

Ugovori sa sporazumno odredjenom sadržinom su ugovori kod kojih se sadržina utvrdjuje tokom pregovora ugovornih strana pa je sadržina plod zajedničke volje ugovornih strana.

Značaj podele je što se na ugovore po pristupu primenjuju pravila koja se ne primenjuju na ugovore sa sporazumno odredjenom sadržinom:

a. Pravilo o tumačenju – formalni se tumače u korist strane koja pristupa ugovoru. Dvosmislene odredbe se tumače u korist strane koja nije imala mogućnosti da o njima pregovara. b. Posebna pravila o ništavosti pojedinih odredbi «opštih uslova» - ništavi su ukoliko su suprotni samom cilju zaključenja ugovora ili dobrim poslovnim običajima čak i kada su odobreni od strane nadležnog organa. Opšti uslovi su ništavi i kada lišavaju stranu koja pristupa ugovoru da stavi prigovore ili rokove, ili su nepravični i preterano strogi prema toj ugovornoj strani.

V PREMA DUŽINI TRAJANJA PRESTACIJE

1. ugovori sa trenutnim izvršenjem obaveza2. ugovori sa trajnim izvršenjem obaveza

VI PREMA KARAKTERU ČINIDBE

1. Jednostavne – sastoje se iz elemenata samo jednog ugovora2. Mešovite – sastoje se iz elemenata više imenovanih ugovora

Kada se pred sudom nadje mešoviti ugovor, nastaje problem koja pravila (kog ugovora) će biti

primenjena. Postoji više teorija u odgovoru, a u našem pravu je prihvaćena teorija apsorpcije po kojoj treba da budu primenjena pravila jednog od ugovora čiji se elementi nalaze u njegovom sastavu, tj. pravila ugovora čiji elementi pretežu i absorbuju elemente ostalih ugovora.

VII PREMA SVOJSTVIMA LIČNOSTI UGOVORNIH STRANA

1. Intuitu persone2. ugovori bez obzira na svojstva ličnosti

VIII PREMA ZAVISNOSTI JEDNIH OD DRUGIH

1. Samostalni ugovori2. Zavisni (akcesorni) ugovri – njihovo dejstvo zavisi od sudbine nekog drugog ugovora (pr. Jemstvo).

USLOVI ZA NASTANAK UGOVORA

1. Opšte bitni uslovi – oni koji su neophodni da bi nastao bilo koji ugovor:

a. sposobnost za ugovaranjeb. saglasnost volja ugovornih stranac. predmetd. kauza

2. Posebno bitni uslovi – traže se za nastanak ugovora kada zakon zahteva ispunjenje takvog uslova

a. forma (može biti zakonska i ona koja proizilazi iz volje ugovornih strana)

- (sposobnost za ugovaranje ????????)- (deo saglasnosti volja ??????)

SAGLASNOST VOLJA

- sastoji se iz dve faze

1. ponuda = I faza2. prihvatanje = II fazaPonekad, pre zaključenja ugovora, postoji prethodna faza u kojoj se odvijaju pregovori. U pregovorima se prevazilaze razlike i postiže se konačan sporazum. Obeležava ga nastojanje da do ugovora dodje. Moguće je da se pregovori završe bez rezultata i tada iščezavaju kao da nikad nisu ni postojali. Pregovori mogu da daju rezultat i po pravilu to je ponuda. Ponuda se razlikuje od pregovora:

1. ponuda je faza kojom započinje zaključenje ugovora, a pregovori prethode ponudi. 2. odnos ponude prema ugovoru i odnos pregovora prema ugovoru. U toku pregovora ugovor se priprema, ali se ne zaključuje. 3. pravno dejstvo – pregovori ne obavezuju na zaključenje ugovora (ali može nastati obaveza na naknadu štete).

PONUDA - čl. 32 ZOO

Ponuda je predlog za zaključenje ugovora učinjen određenom licu, koji sadrži sve bitne sastojke ugovora tako da bi se njegovim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor.

Bitna obeležja ponude:

1. Konačan predlog za zaključenje ugovora dat u nameri da se ugovor zaključi. Ponudjeni je može prihvatiti samo takvu kakva jeste. Ne može u ponudi ništa menjati oduzimati niti dodavati. Svaka ponuda u sebi sadrži nameru zaključenja ugvora – animus contrahendi (namera da se zaključi ugovor i da se prihvate pravna dejstva). Animus contrahendi se mora razlikovati od animus obligandi što predstavlja nameru obvezivanja, odnosno nameru ponudioca da svojom izjavom volje sebe pravno obaveže. Razlika animus contrahendi i animus obligandi je što svaka ponuda mora u sebi d sadrži animus contrahendi, ali ne mora animus obligandi. Kod dvostrano obaveznih ugovora postoje oba animus-a. Kod jednostrano obaveznih ugovora, ponuda sadrži obe namere ako pnudu čini lice koje ugovorom hoće da se pravno obaveže. Kada ponudu čini strana koja se ugovorom pravno ne obavezuje sadrži animus contrahendi, ali ne i animus obligandi. Namera za zaključenje ugovora koja postoji u jednom momentu kasnije može nestati. Takva situacija je moguća kada od momenta kada je ponuda poslata, pa do momenta kada je trebalo da proizvede pravno dejstv treba prodje izvesno vreme. To se izražava naknadnom izjavom o odustanku namere za zaključenje ugovora i to:

a. ako je naknadna izjava stigla drugom licu pre ili najkasnije u momentu ponude, ima karakter povlačenja ponudeb. ako je naknadna izjava stigla posle ponude može se govoriti o opozivanju ponude.

Povlačenje ponude je izjava kojom ponudilac izražava nameru da odstupi od prvobitne namere da zaključi ugovor. Njome se sprečava da ponuda proizvede pravno dejstvo. Potrebno je da stigne pre ili najkasnije sa ponudom. U našem pravu je povlačenje ponude uvek moguće.

Opozivanje je izjava ponudioca za oduzimanje pravnih dejstava koje je ponuda već proizvela. Opozivanje je moguće samo kod opozivih ponuda. To je ponuda kod koje ponudilac nema pravnu obavezu da ponudu održi. Njome ponudilac nije vezan. Opozivanje ponude nije moguće kod neopozivih ponuda, a neopozive su ponude koje stvaraju obaezu za ponudioca da održi ponudu odredjeno vreme. Njome je ponudilac vezan da ugovor zaključi pod onim uslovima koji su navedeni u ugovoru. U našem pravo ponuda je neopoziva.

Po ZOO, pravilo o neopozivosti ponude je dispozitivne prirode /ponudilac može u samoj ponudi za sebe da rezerviše pravo da ponudu opozove/

U engleskom pravu, ponuda je uvek opoziva i to je imperativna norma.U francuskom i nemačkom pravu, ponuda je opoziva, ali to je dispozitivna norma.

U ZOO- čl. 36. stav 2. povlačenje ponude se naziva opozivanjem – GREŠKA!!!

2. Ponuda treba da sadrži bitne sastojke budućeg ugovoraPonuda ne mora da sadrži sve sastojke budućeg ugovora već samo bitne sastojke. Bitni sastojci ugovora su oni uslovi ugovora koji su neophodni da bi ugovor nastao. Prema ZOO to su objektivno bitni elemnti – oni sastojci koji su sadržani u svakoj zakonskoj definiciji ugovora. Ponuda ne mora da sadrži subjektivno bitne elemente – oni sastojci ugovora koji su pitni po volji jedne ili obe ugovorne strane (iako njih nema, ugovor može nastati).

3. Ponuda treba da bude učinjena u odredjenoj formi ako je data za zaključenje formalnih ugovora. Pravilo je da je ponuda neformalna, što znači da se može dati usmeno, pismeno, gestikulacijom, konkludentnim radnjama. Konkludentne radnje su radnje koje nisu preduzete u pravcu izražavanja odredjene volje, ali iz njih se posredno može zaključiti o sadržini te volje. Od pravila da je ponuda neformalna postoje brojni izuzeci.

1. Slučajevi u kojima zakon propisuje formu za zaključenje ugovora2. Slučaj kada zakon propisuje formu za ponudu, ali ne propisuje formu za ugovor (Ugovor o osiguranju, čl. 901, stav 1 ZOO Ugovor o osiguranju je zaključen kad ugovarači potpišu polisu osiguranja ili listu pokrića.)3. Slučajevi u kojima je voljom ugovorih strana predvidjeno da ugovor treba da bude zaključen u naročitoj formi. Takva forma se naziva “ugovorna forma”. U ovom slučaju se sklapaju dva sporazuma:

a. sporazum o formi – strane se obavezuju da ugovor nakon pregovora zaključe u odredjenoj formi. Taj sporazum treba da bude zaključen pre ili najkasnije kada bude postignuta:b. saglasnost o sadržini – postiže se saglasnost o stvari koja je predmet ugovora ili ceni. Kada ugovorne strane postignu saglasnost o bitnim elemntima, ugovor je nastao. Zato sporazum o formi mora da se zaključi ranije. Potrebno je i da se izvrše formalnosti iz sporazuma o formi. Kada se izvrše ove formalnosti zaključen je ugovor. U zavisnosti od izvršenja formalnosti, može se odložiti nastanak ugovora. Ukoliko jedna ugovorna strana ne pristupi sporazumu o formi, odgovaraće samo za skrivljeni prekid pregovora.

4. Ponuda mora biti učinjena od strane budućeg ugovornika

Ponudilac može biti svako lice. Ponudu mora uputiti lice koje je budući ugovornik ili njegov zastupnik. Ponudu ne može uputiti treće lice. Ponudilac mora da ima poslovnu sposobnost koja se zahteva za

zaključenje ugovora. Ukoliko od slanja ponude do momenta prijema dodje do promene statusa u poslovnoj sposobnosti, pravilo je da se poslovna sposobnost ceni u momentu slanja ponude. Ukolio lice koje nije bilo poslovno sposobno u medjuvremenu stekne poslovnu sposobnost, dolazi do konvalidacije! Ako je izgubil poslovnu sposobnost, to ne utiče na pravna dejstva ponude. Ukolik je lice koje je ponudu poslalo, umrlo pre prihvatanja ponude, ponuda obavezuje njegove naslednike. Izuzetak je kada se ugovor zaključuje intuitu persone i kada je ponudilac izrazio nameru da se samo on ponudom obaveže, a ne i njegovi naslednici.

5. Ponuda mora biti upućena odredjenom licu

Na strani ponudjenog može biti i nekolicina odredjenih lica Postoje i situacije u kojima jedno lice čine predloge koji su upućeni neodredjenim licima. U ZOO su regulisana 3 takva predloga (ponude javnosti):

1. Izlaganje robe sa odredjenjem cene pri čemu na samom proizvodu ili pored njega stoji naznaka cene. Iako je ovaj predlog upućen neodredjenim licima, ZOO ga smatra ponudom- čl. 34 Izlaganje robe sa označenjem cene smatra se kao ponuda, ukoliko drukčije ne proizlazi iz okolnosti slučaja ili običaja. Ovo pravilo je dispozitivnog karaktera. Lice koje izlaže robu može svom postupku dati drugačije značnje ukoliko to želi. Može da mu oduzme karakter ponude navodeći da je predmet izložen kao uzorak (primer)!2. Slanje kataloga ili oglasa – prema ZOO nije ponuda već samo poziv da se učini ponuda pod objavljenim uslovima. Sličnost izmedju ponude I poziva na ponudu je što su I jedno I drugo predlozi za zaključenje ugovora, a razlika je što je ponuda konačni predlog, a poziv je pripremni predlog koji je podložan promeni. Dejstvo je takodje drugačije. Ako je u pitanju ponuda upućena odredjenom licu, šalje je ponudilac ponudjenom I ako je ponudjeni prihvati – ugovor nastaje! Kod poziva na ponudu, upućuje ga pozivaoc nekom licu. Ako to lice pristine na poziv na ponudu, njegov pristanak nije prihvatanje ponude nego ono postaje ponudilac I ono čini ponudu pozivaocu, a kada pozivalac prihvati ponudu, nastaje ugovor. Pozivalac ne mora da prihvati ponudu – ne može biti prinudjen da je prihvati, ali s’ obzirom da je on uputio poziv, ukolik ne prihvati ponudu, odgovaraće za štetu. Samtra se da katalog ili oglas predstavljaju ponudu ukolik iz sadržine proizilazi da se u njoj nalaze svi bitni elemnti za zaključenje ugovora. 3. Opšta ponuda – čl. 33 ZOO Predlog za zaključenje ugovora učinjen neodređenom broju lica, koji sadrži bitne sastojke ugovora čijem je zaključenju namenjen, važi kao ponuda, ukoliko drukčije ne proizlazi iz okolnosti slučaja ili običaja. Svako lice koje je zainteresovano može da sa njima zaključi ugovor pod navedenim uslovima. ZOO ih smatra ponudom za zaključenje ugovora ukoliko drugačije ne proizilazi iz konkretnog slučaja.

Dejstvo ponude:

- njenim prihvatanjem nastaje ugovor. To je najvažnije dejstvo ponude, ali ponuda ga ne proizvodi samostalno već uz pomoć saglasnosti volja- samostalno dejstvo je da je ponudilac vezan ponudom. On od ponude ne može da odustane. Pošto je

vezan, za njega je bitan vremenski period koliko dugo je vezan. Pravil u vezi sa rokom je da je vezan onoliko dugo koliko sam odredi u ponudi. Rok teče od momenta kada je ponuda saopštena. Ako propusti da odredi rok, primenjuju se dopunsko-dispozitivne odredbe ZOO-a. Pravi se razlika :

1. ponuda prisutnom licu – licu koje je fizički prisutno u istom mestu u kome se nalazi ponudilac ili licu kome je ponuda saopštena telefonom, teleprinterom, radio vezom... Pravilo je da ova ponuda ne obavezuje ponudioca ako je takvo lice nije odmah prihvatilo.2. ponuda odsutnom licu – licu koje nije istovremeno fizički prisutno na istom mestu. Ponuda obavezuje ponudioca u roku koji je redovno potreban da ponuda stigne, da se razmisli, da prihvati i da odgovor stigne ponudiocu (to su sve pravni standardi).

PRIHVATANJE PONUDE

Razlikovanje ponude i prihvatanja ponude:

I Prihvatanjem se dovršava zaključenje ugovora. Ponuda je izjava koja prethodi, a prihvatanje je izjava koja sledi.

II Ponuda je pojava koja ima samostalnu egzistenciju, prihvatanje postoji samo zajedno sa ponudom.

III Prihvatanje nema svoju sadržinu – pozajmljuje je od ponude, ponuda ima svoju sadržinu i ustupa je prihvatanju.

Pravno dejstvo izjave o prihvatanju je što prihvatanje pretvara ponudu u ugovor kao dvostranu izjavu volje. Prihvatanje je pravna moć jer ponudjeni ima mogućnost da izjavom svoje volje stvori novu pravnu situaciju. Po pravilu, ponuda može biti prihvaćena samo aktivnim ponašanjem na 2 načina:

1. Izričito – prihvatanje ponude kje se sastoji u direktnom izjavljivanju volje rečima, opšte usvojenim znacima ili gestom. 2. Prećutno, konkludentno – izjavljivanje posednom izjavom. Nije cilj da se neposredno i direktno izrazi odredjena volja, ali se to može zaključiti.

Po ZOO, čl 39 - Ponuda je prihvaćena i kad ponuđeni pošalje stvar ili plati cenu, kao i kad učini neku drugu radnju koja se, na osnovu ponude, prakse utvrđene između zainteresovanih strana ili običaja, može smatrati kao izjava o prihvatanju.

Izričita izjava volje jednog lica na osnovu kojeg svojoj konkludentnoj radnji oduzima karakter prihvatanja ponude se naziva protest ili rezerva.

Pasivno ponašanje – ćutanje – u pravu znači potpuno pasivno ponašanje na osnovu koga se ne može izvesti nikakav zaključak, ne može se ništa zaključiti o stavu nekog lica o nečemu. U pravu, ćutanje ne znači odobravanje. Ako ponudjeni ćuti, na odredjenu ponudu, smatra se da je ponudu odbio.

ZOO čl. 42, stav 2 Nema dejstva odredba u ponudi da će se ćutanje ponuđenog ili neko drugo njegovo propuštanje (na primer, ako ne odbije ponudu u određenom roku, ili ako poslatu stvar o kojoj mu se nudi ugovor ne vrati u određenom roku i sl.) smatrati kao prihvatanje.

Od pravila da se pnuda ne može prihvatiti ćutanjem, postoje izuzeci:

1. Ugovor o poklonu (predvidjen u skici prof. Konstantinovica, ZOO ne reguliše ugovor o poklonu), ako poklonoprimac ne odbije izričito u ostavljenom roku ponudu poklona, smatra se da je prihvatio poklon koji mu se nudi. 2. Stalni poslovni odnosi (predvidjen u ZOO čl. 42, stav 3); kad ponuđeni stoji u stalnoj poslovnoj vezi s ponudiocem u pogledu određene robe, smatra se da je prihvatio ponudu koja se odnosi na takvu robu, ako je nije odmah ili u ostavljenom roku odbio.3. Ugovor o nalogu (predvidjen u ZOO čl. 750) Ko se bavi vršenjem tuđih poslova kao zanimanjem ili se javno nudi za vršenje tih poslova, dužan je, ako neće da prihvati ponuđeni nalog koji se odnosi na te poslove, da o tome bez odlaganja obavesti drugu stranu, inače odgovara za štetu koju bi ova pretrpela zbog toga.4. Ugovor o osiguranju (predvidjen u ZOO čl. 901, stav 2) Pismena ponuda učinjena osiguravaču za zaključenje ugovora o osiguranju vezuje ponudioca, ako on nije odredio kraći rok, za vreme od osam dana od dana kad je ponuda prispela osiguravaču, a ako je potreban lekarski pregled, onda za vreme od trideset dana.5. Ugovor o zakupu (regulisan ZOO čl. 596) Kad po proteku vremena za koje je ugovor o zakupu bio zaključen, zakupac produži da upotrebljava stvar, a zakupodavac se tome ne protivi, smatra se da je zaključen nov ugovor o zakupu neodređenog trajanja, pod istim uslovima kao i prethodni. Neophodno je da zakupac bude potpuno pasivan. Ne treba čak ni da podiže zakupninu koju mu zakupoprimac daje.

Pored ovih izuzetaka smatra se da prihvatanje pasivnim ponašanjem postoji i u odredjenoj oblasti društvenih odnosa ako u toj oblasti važi pravilo da ponudjeni ne mora da izričito prihvati i da je ponudjeni prihvatio ponudu prećutno ako je tako ranije ugovoreno izmedju ponudioca i njega.

SADRŽINA PRIHVATA

Izjava o prihvatanju mora da bude u potpunosti saglasna sa ponudom! Ako ponudjeni unese neke izmene ili dopune u ponudu, podudarnost ne postoji već te izmene imaju karakter nove ponude. Od ovogslučaja treba razlikovati slučaj kada ponudjeni izjavi saglasnost sa ponudom, ali istovremeno izjavi svoje nezadovojlstvo ponudom – «gundjajuci prihvat»!

Postoji i teorijsko shvatanje, koje nije zakonski izuzetak da prihvat može da odstupi od ponude, a da se smatra da je prihvaćena ponuda. Taj slučaj se zove ukrštanje ponude i podrazumeva da svaka strana prihvati da zaključi ugovor pod uslovima koji su teži za nju, a povoljniji za drugu stranu.

FORMA PRIHVATANJA

Pravilo je da je prihvat neformalan, tj. za prihvatanje ponude nije neophodna forma. Neophodna je samo onda kada zakon propisuje formu za odredjeni ugovor ili kada je forma propisana voljom ugovornih strana. Neophodno je da prihvat bude blagovremen – učinjen u roku koji je odredjen ponudom, odnosno na osnovu doopunsko dispozitvih zakonskih pravila. Ako je prihvat stigao nakon isteka vremena radi se o zakasnelom prihvatanju i ono ima karakter nove ponude učinjene od strane ponudjenog ponudiocu.

Zakasnelo dostavljanje izjave o prihvatanju postoji kada je izjava o prihvatanju učinjena blagovremeno, ali je ta izjava prispela na adresu ponudioca nakon isteka roka. U tom slučaju važe dva pravila:

1. smatra se da je ugovor zaključen uprkos zakasnelom dostavljanju ako je ponudilac znao ili je po prilikama mogao znati da je prihvatanje učinjeno blagovremeno.2. ponudilac može da liši prihvatanje takvog dejstva ako odmah po prijemu izjave izjavi da se više ne smatra vezanim ponudom ili tu izjavu učini prvog radnog dana po prijemu.

MOMENAT ZAKLJUČENJA UGOVORA

Značaj momenta zaključenja ugovora:

1. od momenta zaključenja ugovora, ugovor proizvodi pravna dejstva2. od momenta zaključenja ugovora, teku odredjeni rokovi3. značajan u slučaju propasti predmeta ugovora višom silom4. značajan ako dodje do sukoba zakona u vremenu5. u trgovinskom pravu – ako dodje do stečeaja gube snagu sve ponude koje su učinjenje pre momenta otvaranja stečaja6. od momenta zaključenja teku rokovi za pobijanje dužnikovih pravnih radnji – Paulijanska tužba...

Teorije o momentu zaključenja ugovora:

1. Teorija izjave – emisije – smatra se da je ugovor zaključen u momentu kada ponudjeni izjavi da prihvata ponudu. Ova teorija ima lošu stranu jer se ne može pouzdano utvrditi da li je ponudjeni zaista prihvatio ponudu, niti se datum prihvatanja može utvrditi. Zbog toga je korigovana teorijom otposlanja.2. Teorija otposlanja – smatra se da je momenat zaključenja onaj u kome je ponudjeni otposlao svoju izjavu da prihvata ponudu. Ona otklanja nedostatke prethodne teorije jer se datum može utvrditi, ali ponudjeni može i da promeni odluku i odustane od prihvata pa da izjavu o odustajanju uputi bržim sredstvom od sredstva kojim je prihvat otposlat. Zbog toga je predložena:3. Teorija saznanja – informacije – bitan je momenat u kome je ponudilac saznao za izjavu ponudjenog da

prihvata ponudu. Potrebno je prisustvo svesti ponudioca o tome da je ponuda prihvaćena. Problem je što ne može da se utvrdi kada je ponudilac saznao za pristanak pa je ona korigovana: 4. Teorija prijema – ugovor je zaključen kada ponudilac primi izjavu ponudjenog o prihvatanju ponude. Prijemom ponude se smatra da je došlo do susreta volja. 5. Teorija namere stranaka – Zakon ne treba da utvrdjuje momenat zaključenja ugovora već ga treba tražiti u svakom konkretnom sučaju. Treba primeniti opšta pravila i voditi računa o okolnostima pod kojima je ugovor zaključen. Ako se zajednička namera ne može pronaći, uzima se ono što proizilazi iz običaja. Ako ne može da se utvrdi na ova dva načina, ugovor je zaključen kada je ponudilac saznao zaprihvatanje .

ZOO prihvata četvrtu teoriju.

MESTO ZAKLJUČENJA UGOVORA

Po pravilu, mestom zaključenja ugovora se smatra mesto u kome je ponudilac imao prebivalište, boravište ili sedište (u slučaju pravnog lica) u momentu kada je učinio ponudu.

Značaj mesta zaključenja ugovora je u procesnom smislu. Mesna nadležnost suda se primenjuje prema mestu gde je zaključen ugovor.

Nesklad unutrašnje i izjavljene volje se može javiti iz 2 uzroka: 1 Strana koja je izjavila volju nije bila dovoljno oprezna i nije sagledala posledice izjavljivanja pa je zbog njene neopreznosti došlo do nesaglasnosti. Kada postoji ovakva nesaglasnost, kaže se da se radi o zabludi u koju je strana došla svojim postupcima.

2 Do nesklada je došlo pod uticajem drugog ugovornika ili nekog trejćeg lica i tada se radi o prevari!

NEDOSTACI SAGLASNOSTI (MANE VOLJE)

1. ZABLUDA

2. PRETNJA3. PREVARA

ZABLUDA

Zabluda nije definisana u ZOO već u pravnoj teoriji. Zabluda je pogrešna predstava o nekom elementu ugovora koja nije formirana niti podržavana pod uticajem drugih lica.

a. zabluda o predmetu ugovora je pogrešna predstava o predmetu ugovorene obaveze. Kada jedan ugovrnik misli da e ugovor odnosi na jedan predmet, a odnosi se na neki drugi. b. Zabluda o prirodi ugovora je pogrešna pedstava o vrsti ugovora koji se zaključujec. Zabluda o bitnim svojstvima predmeta – o tome šta su bitna svojstva postoje 2 mišljenja: 1. starije, uže shvatanje – hemijski sastav predmeta ili namena predmeta2. novije, šire shvatanje – svako svojstvo koje je bilo odlučujuće za jednu ugovornu stranu da zaključi ugovor.

Zabludu o bitnim svojstvima treba razlikovati od odgovornosti za fizičke nedostatke. Odgovornost za fizičke nedostatke postoji kada jedna stvar (predmet ugovora) ima odredjenu manu pa stvar ne odgovara svojoj svrsi ili nema svojstva koja su izričito ili prćutno dogovorena, odnosno kada nema svojstva zbog kojih jedna strana stvar nabavlja, a druga za to zna. Razlike:

- cilj- pravne posledice – ako predmet ima fizičke nedostatke, pribavilac traži ispunjenje ugovora, smanjenje cene ili poništenje ugovora- rokovi za poništenje usled zablude su duži nego rokovi za poništenje na osnovu fizičkih nedostataka.

d. zabluda o ličnosti je pogrešna predstava o bitnim svojstvima lica sa kojim se zaključuje ugvore. zabluda o kauzi postoji kada jedna strana pogrešno misli da postoji razlog njenog obvezivanja, a da taj razlog stvarno ne postojif. zabluda o motivu je pogrešna predstava o pobudi kod jedne ugovorne strane koja ga je opredelila da zaključi ugovor – posebno je značajna kod ugovora bez naknade i samo kod njih je pravno relevantna. g. Zabluda o pravu je posledica nepoznavanja pravah. Zabluda o činjenicama i. Zabluda zbog netačnog prenosa volje..

Sve ove zablude nemaju jednak uticaj na volju, neke utiču značajnije, a neke imaju manji značaj. Zbog toga ne pridaju sva prava istu relevantnost Razlika je u tome na koji način se odredjuju zablude koje su pravno relevantne. Postoje 2 sistema:

1. francusko i švajcarsko pravo – sistemom enumeracije se nabrajaju zablude koje su bitne. Druge zablude (osim pobrojanih) ne utiču na ugovor. 2. nemačko pravo – postoji 1 opšta norma (opšti standard) koji daje mogućnost sudu da u svakom

konkretnom slučaju utvrdi da li je neka zabluda bitna ili nebitna.

ZOO pravi razliku izmedju 2 vrste zabluda:

1. zablude prepreke:

a. zabluda o prirodi ugovorab. zabluda o predmetu ugovorac. zabluda o kauzi ugovora

Kada postji neka od ove 3 zablude postoji nesporazum (volje se uopšte nisu sjedinile, prošle su jedna mimo drugu). Posledica postojanja nesporazuma je apsolutna ništavost ugovora – nepostojanje ugovora.

2. bitne zablude u užem smislu:

a. zabluda o bitnim svojstvima predmetab. zabluda oličnosti – ako je ugovor inutitu personec. zabluda o svakoj drugoj okolnosti - kada se prema običaju u prometu ili prema zajedničkoj nameri ugovornih strana smatra bitnm tako da strana koja je bila u zabludi ne bi zaključila ugovor da je znala za pravo stanje stvarid. zabluda o motivu kod ugovora bez naknade

Posledica zablude u užem smislu je relativna ništavost odnosno rušljivost ugovora. Strana koja je u zabludi ima pravo da traži poništenje ugovora.

Strana koja je u zabludi ne može da traži poništenje:

1. kada je ona sama skrivila zabludu tj. kada se nalazi u neizvinjavajućoj zabludi. Strana se našla u zabludi jer nije u pravnom prometu postupala sa pažnjom koja se od nje očekuje. Ako se nalazi u suprotnoj situaciji, onda je u izvinjavajućoj zabludi i može da zahteva poništenje. 2. kada je druga strana spremna da ugovor izvrši onako kao što strana koja je u zabludi očekuje – kao da zablude nije ni bilo.

Pravo na zahtevanje poništenja ističe godinu dana od dana saznanja za zabludu odnosno 3 godine od dana zaključenja ugovora.

Posledice:

- restitutio – povraćaj u predjašnje stanje- naknada štete – duguje strana koja je bila u zabludi. Plaća štetu zbog nepoverenja u ugovor – negativni ugovorni interes! Ovo je izuzetak od pravila da kod rušljivosti pravo na naknadu ima strana na čijoj je strani razlog rušljivosti.

PREVARA

- postoji u dva slučaja:

1. kada jedna strana ili neko treći izazove zabludu kod druge ugovorne strane u nameri da jenavede na zaključenje ugovora2. kada jedna strana održava u zabludi drugu ugovornu stranu u nameri da je navede na zaključenje ugovora

Prevara drugačije utiče na ugovor u odnosu na zabludu. Svaka prevara utiče na ugovor čak i ako se zabluda u kojoj se našla jedna strana nije bitna. Ako je ugovor sastavljen uz prisustvo prevare, ugovor je rušljiv. Rokovi za tužbu su godinu dana od saznanja za prevaru, odnosno 3 godine od dana zaključenja ugovora.

Posledice poništenja su:- restitutio- naknada štete (poverilac naknade štete je žrtva prevare!)

Ako je prevaru izvršilo neko treće lice pravi se razlika:

1. kod dobročinih ugovora – prevara od strane trećeg uvek dovodi do poništenja ugovora2. kod ugovora sa naknadom – prevara dovodi do poništenja samo ako je saugovornik prevarene strane znao ili je prema prilikama mogao znati za toda je njegov saugovornik u zabludi.

Kod prevare uvek postoje dve namere:

1. namera da se saugovornik dovede i održi u zabludi2. namera da se na taj način utiče na drugu stranu da zaključi ugovor. Ako nema jedne od ove dve namere, prevara ne postoji.

PRETNJA

Pretnja je moralna ili psihička prinuda oja se sastoji u tome što jedna strana ili neko treće lice izazove opravdan strah kod druge ugovorne strane da bi druga ugovorna strana pristala da zaključi ugovor.

Pretnja je razlog za poništenje zbog relativne ništavosti! Rokovi su godinu dana i tri godine! ( subjektivni i objektivni).

Da bi pretnja proizvela dejstva, potrebno je da strah bude opravdan – kada se iz okolnosti slučaja

zaključuje da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo ili neko drugo značajno dobro druge ugovorne strane ili njemu bliskog lica. Strah nije opravdan ako pretnja nije protivpravna (ako se preti nečim što je dopušteno).

KAUZA

- opšti bitni uslov za nastanak ugovora- u ZOO se kauza naziva osnov- causare – pobuda, razlog, uzrok (vanpravno značenje)- razlog obvezivanja (pravno značenje)

Kauza i drugi slični instituti

KAUZA I PREDMET UGOVORA

I kauza i predmet ugovora su 2 opštebitna elementa za postojanje ugovora. Postoje 2 stanovišta: 1. predmet ugovora nema samostalnu i sopstvenu egzistenciju2. predmet se odvaja od pojma kauze – predmet ugovora je isto što i predmet pravnog posla odnosno isto što i predmet obligacije.

Činjenje i nečinjenje su neposredni predmet obligacije, a posredni predmet ugovora. Ovo stanovište ima za posledicu da se uslovi za postojanje i dopuštenost predmeta cene posebno u odnosu na postojanje i dopuštenost kauze. Moguće je da predmet ugovora bude dopušten, a kauza nedopuštena i obrnuto. Ovo stanovište je prihvaćeno u našem pravu.

KAUZA I TITULUS

Titulus je pravni osnov prenosa jednog prava derivativnim putem iz imovine jednog lica u imovinu drugog lica. Pavni osnov derivativnog sticanja je pravni posao. Zakon se smatra pravnim osnovom originarnog sticanja. Po Antiću – Zakon može biti osnov i po derivativnom sticanju (pr.obaveza alimentacije). Kauza se razlikuje od titulusa jer ona objašnjava zašto postoji sam pravni osnov. Kauza je osnov osnova pravnog posla.

KAUZA I ANIMUS CONTRAHENDI

Animus contrahendi je namera jednog lica da izjavom svoje volje zaključi ugovor i preuzme dejstva tog ugovora na sebe. Kauza prethodi animus contrahendi-ju. Mora da postoji svest o kauzi. U suprotnom ne postoji ni pravno relevantna animus contrahendi.

KAUZA-KAUZALITET-UZROČNOST- odnos izmedju dve pojave od kojih je prva uzrok druge, a druga posledica prve. Kod kauzaliteta postoji princip da svaka promena, bez obzira gde se ona dešava mora da ima svoj uzrok. Promena koja se dešava u pravu je promena u postojećem poretku subjektivnog prava. Ispoljava se :

- u nastanku subj. prava- u promeni postojećeg subj. prava- u prestanku subj. prava

Sredstva za ostvarivanje promene u subj. pravima su pravni poslovi. Uzrok promene je kauza pravnog posla. Postoji praktični i teorijski razlog za ovo tvrdjenje:

1. Praktični je u tome što zakon traži osnov tj. kauzu za nastanak ugovora. Mora se znati šta je osnov. Na planu medj. prava, kauza je bitna jer se u pogledu stvaranja jedinstvenog prava EU postavilo pitanje da li je kauza institut koji postoji u svim pravima ili je lokalnog karaktera. Kauzu ne poznaju sva prava (nemačko pravo, englesko pravo) već poznaju ustanove koje su nalik na kauzu,ali nisu kauza. 2. Sa teorijske tačke gledišta, utvrdjivanje pojma kauze je bitno da bi se utvrdilo da li kauza postoji samo u ugovorima ili postoji i u drugim pravnim poslovima.

ISTORIJA KAUZE

U rimskom pravu, razlog obvezivanja je bila forma. Jedna strana je bila obavezna prema drugoj zbog toga što je u naročitoj formi rekla zakletvu kojom je božanstvu obećala da će nešto učiniti! Forma je obavezivala.

- ius civile – svečane reči na odredjenom mestu su stvarale obavezu da se to izvrši. Svaka strana je morala da se obaveže dvema odvojenim stipulacijama. - Republika – forma postaje jednostavnija. Dovoljna je samo jedna stipulacija. Neki ugovori su se mogli zaključivati i usmeno (emptio venditio, locatio condutio, societas, mandatum)- XVIII vek – dolazi do preokreta – umesto praila da ugovor obavezuje kada je reč data u odredjenoj formi, postavlja se pravilo da iz usmenog sporazuma nastaje obligacija. Postalo je nejasno zbog čega se ugovorn strane obavezuju (do sada je to bila forma). Tada je nastala teorija o kauzi. Teorije o kauzi koje su se javile do prve polovine XVIII veka se nazivaju :

1. KLASIČNE TEORIJE O KAUZI

Začetnik ove teorije je Francuz, Doma. Osnovna postavka teorije je da je kauza razlog obvezivanja koji je isti u svim ugovorima iste vrste. U dvostrano obezujućim ugovorima, jedna strana se obavezuje zato što se druga strana obezuje prema njoj. Kod realnih ugovora, ugovor se zaključuje tako što jedna strana

preda drugoj strani odredjenu stvar. Kauza druge strane je što je ona primila odredjenu stvar (u tome što joj je predata stvar). U dobročinim ugovrima, kauza ima psihološki izgled. Kod ugovora o poklonu, kauza je animus donandi. Kod oproštaja duga, kauza je intentio liberalis – namera da se drugome učini besplatna korist.

Teoretičar Potije je imao osnovne postavke iste kao i Doma, ali je u izvesnom smislu modifikovao i dopunio teoriju. Dodao je:

1. zahtev da kauza u ugovoru mora biti moralna i poštena. Iz nepoštene kauze ne može da nastane ugovor. 2. postavio je oborivu pretpostavku da u svakom ugovoru postoji kauza. Na onome ko tvrdi da nema kauze leži teret dokazivanja da to dokaže.

Po Portalisu, kauza je interes koji se hoće ostvariti. Pored toga, on smatra da u dvostranim ugovorima kauza obaveze jedne strane nije samo u prestaciji druge strane negou srazmernoj prestaciji. Po Antiću, Portalis je najviše doprineo teoriji o kauzi.

Kao reakcija na klasičnu teoriju se javila:

2. TEORIJA NEGACIJE KAUZE

A. Teorija kauze je logički nemoguća. Nemoguće je reći da je kauza obeva jedne strane u stvari obaveza druge. Pitanje kauze se vezuje sa sferu zaključenja ugovora. Nemoguće je da se kauza i dejstvo ugovora rode istovremeno. B. Teorija je istorijski netačna jer se zasniva na pojmu kauze koji je u rimskom pravu imao drugo značenje. C. Pojam kauze kod realnih ugovora je pogrešno postavljen i pogrešno izveden. Predaja stvari je akt kojim se ugovor zaključuje i to ne može biti kauza. Kod dobročinih ugovora, predmet kritike je bilo shvatanje da je kauza animus donandi i intentio liberalis. Oni su sastavni deo namere za zaključenje ugovora i pogrešno je izdvojiti ih iz nje. D. Pojam kauze je nepotreban u pravu i sve ono što se postiže kauzom može da se postigne predmetom. Ako je predmet nemoguć, kauza ne postoji pa nema potrebe govoriti o kauzi kada se govori o postojanju/nepostojanju predmeta ugovora.

Od polovine XIX veka nastaju brojne teorije u pravnoj nauci koje su pokušale da objasne razlog obvezivanja. Te teorije (do polovine XX veka) se nazivaju 3. SAVREMENE TEORIJE O KAUZI One obuhvataju shvatanja koja imaju različite pristupe problemu. Sve se mogu podeliti u tri grupe:

A. subjektivne teorije (shvatanja) o kauziB. objektivna shvatanja o kauziC. mešovita shvatanja o kauzi

A. Subjektivna shvatanja o kauzi – rodonačelnik subjektivnih shvatanja-VinšaidPo ovom shvatanju, kauza je pobuda – motiv za zaključenje ugovora. Kauza ima psihološki izgled. Problem je što pobude za zaključenje mogu biti različite. Zbog toga je ova teorija ubrzo korigovana stanovištem da nije bilo koja pobuda kauza već samo odlučujuća pobuda – ona koja je neposredno predhodila donošenju odluke da se zaključi ugovor. I dalje je postojao problem kako dokazati odlučujuću pobudu.

B. Objektivna shvatanja o kauzi – Andrija Gams

Po ovom shvatanju, kauza je ekonomski ekvivalent koji vaka strana u dvostrano obaveznom ugovoru dobija od druge strane. Kauza postoji uvek kada su obaveze ugovornih strana ekvivalentne. Problem je što je nedosledna pri objašnjenju kauze kod dobročinih ugovora. Prema jednom stanovištu – kod ugovora o poklonu kauza je u negativnom ekonomskom efektu. Ogleda se u smanjenju imovine jednog lica. Prema drugom stanovištu – kauza je odluka poklonodavca da ne traži ekonomski ekvivalent za svoje davanje.

C. Mešovita shvatanja o kauzi – najnovije teorije iz prve polovine XX veka

Ove teorije se mogu podeliti na 2 shvatanja:

1. zastupa ga Mori. Prema njemu, kauza je željeni ekvivalent. On teži da u svom shvatanju kauze objedini subjektivne i objektivne momente. Objektivni se vidi u ekvivalentu, u onome što se od druge strane dobija. Subjektivni treba da bude onaj ekvivalent koji je željen. 2. zastupa ga Kapitan. (NEOKLASIČNE TEORIJE – polazi od osnovnih postavki klasične teorije o kauzi). Njegovo stanovište je objektivno-subjektivno. Polazi od shvatanja da je kauza razlog obvezivanja, a to je cilj kome ugovorne strane teže. Taj cilj ne može biti ekonomski ili psihološki. Pravo moraju da interesuju samo pravni ciljevi. Kauza je pravni cilj koji ugovorne strane žele da postignu. To je subjektivni momenat u pojmu kauze. Pravni cilj je pravni efekat koji se postiže ugovorom. Pravni cilj ima i svoju materijalnu realizaciju – ona je objektivni momenat i preko tog momenta se ova teorija vezuje za dominu teoriju:

- Domina kauza = obaveza druge strane- Kapitanova kauza = izvršenje obaveze druge strane

Ova modifikacija proizvodi dve pravne posledice:

1. nema kauze u ugovoru ako obaveza druge strane nije zasnovana jer nema svoj predmet. Po klasičnoj teoriji, kauza je mogla da postoji i kada je predmet propao, a po neoklasičnoj ne ako obaveza nije nastala. 2. nema obaveze jedne strane ako druga strana nije izvršila svoju obavezu.

Ova teorija je prihvaćena u ZOO.

Kauza kod dobročinih ugovora ima čisto psihološki izgled. Kauza je animus donandi kod poklona i intentio liberalis kod drugih dobročinih ugovora. Kapitanova teorija je značajna i zbog toga što postavlja odnos izmedju kauze i motiva. Kada su ostali motivi (ne i onaj koji je pravni cilj) bili nedopušteni u jednom teretnom pravnom poslu bili odlučujući za jednu stranu, a druga ugovorna strana je znala za to, takav motiv ulazi u pojam kauze i čini čitavu kauzu nedopuštenom. Zbog toga će i ugovor biti ništav. Kada se radi o dobročinim ugovorima, motiv ulazi u sastav kauze i ako dr. strana nije znala da je nedopušten.

KAUZA U ZOO

- prihvaćena je Kapitanova teorija- regulasana u 3 člana ZOO 51, 52, 53- čl. 51. stav 1 Svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov. Stav 2 Osnov je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. - Stav 3 Pretpostavlja se da obaveza ima osnov iako nije izražen.

Ugovori kod kojih kauza nije vidljiva - APSTRAKTNI UGOVORI –imaju kauzu, ali ona nije vidno izražena tako da je zbog toga nepoznata trećim licima. Ugovornim stranam je poznato šta je kauza.

KAUZALNI UGOVORI – kauza je vidno izražena I ona je poznata kako ugovornim stranama, tako I trećim licima.

Značaj razlikovanja se pkazuje u slučaju spora. U kauzalnom ugovoru poverilac mora da dokaže ugovor iz koga proizilazi njegovo potraživanje. Kod apstraktnih ugovora,poverilac ne mora da dokazuje postojanje ugovora. Pretpostavlja se da je dug priznat na osnovu nekog ugovora, ali dužnik bi mogao da ospori postojanje kauze. Da se ne bi desilo da se dužnik lako oslobadja obaveze, zakon uvodi poretpostavku da osnov postoji I kada nije izražen. Kod apstraktnih ugovora, ova pretpostavka teret dokazivanja prebacuje na dužnika.

Kod dvostrano obaveznih ugovora u našem pravu, kauza obaveze jednoe strane je izvršenje obaveze druge srane. Pobude za zaključenje ugovora ne utiču na njegovu punovažnost izuzev ako je pobuda jedne ugovorne strane bila nedopuštna, a druga ugovorna strana je za to znala. Kada se izvrše obaveze – kauza nestaje – više se ne može tražiti dalje izvršenje.

Kod dobročinih ugovora kauza je animus donandi I intentio liberalis. Pobude ulaze u pojam kauze. Zbog nedopuštene pobude je nedopuštena čitava kauza. Kad jedna strana izvrši obavezu, kauza svamim tim ne prestaje. I dalje postoji pravo da npr. poklonodavac očekuje blagodarnost od poklonoprimca I zbog toga ugovor može biti raskinut.

Kod realnih ugovora kauza obaveze jedne strane se ogleda u tome što je ta strana nešto primila od druge strane. U našem pravu, realni ugovori ne postoje. Tradicionalni realni su regulisani kao konsensualni. Nastaju saglasnošću volja. Jedini realni koji još uvek postoji je ugovor o kapari. Zaključuje se predajom

kapare . U privrednom pravu izuzetak je kod ugovora o prevozu robe.

ODSUSTVO, PRIVIDNOST I NEDOPUŠTENOST KAUZE

Slučajevi odsustva kauze su vrlo retki. Odsustvo kauze postoji kada je obaveza nastala s' obzirom na budući osnov koji se nije ostvario, koji više nije moguć ili je kasnije otpao. Pr.. priznanje duga unapred-pre nego što je dug nastao.

Prividnost kauze – prividna kauza se javlja u nekoliko oblika: 1. putativna – kada obe ugovorne strane imaju pogrešnu predstavu o tome da kauza postoji. Postoji obostrana zabluda o kauzi.2. fiktivna – kauza koja ne postoji, ali se stvara privid pred trećim licima da kauza postoji. Prodavac iz fiktivnog ugovora može da traži nazad ono što je dao.3. simulovana – ugovorne strane zaključuju jedan ugovor, ali stvaraju privid da su zaključile neki drugi ugovor. Posledica je da će važiti onaj ugovor koji je stvarno zaključen, a ne onaj koji je predstavljen.

Nedopuštena kauza – pre ZOO postojala u sudskoj praksi.

PREDMET UGOVORA

- četvrti opštebitni uslov- pitanje predmeta manje diskutabilno od pitanja kauze- kauza se dobija odgovorom na pitanje zašto ugovor obavezuje- predmet se dobija odgovorom na pitanje na šta ugovor obavezuje

Predmet ugovora je isto što i predmet obligacije: činjenje i nečinjenje. Predmet ugovora nije isto što i objekt ugovora. Svaki ugovor ima predmet, ali objekt imaju samo ugovori koji glase na predaju stvari. Neki ugovori imaju dva predmeta (dvostrano obavezni ugovori). Nasuprot njima stjoje jednostrano obavezni sa jednim predmetom. Da bi ugovor nastao, predmet mora da ima odredjene kvalitete. Da bude odredjen, moguć i dopušten.

ODREDJENOST PREDMETA –na 2 načina:

1. neposredno2. posredno

Ugovorne strane po pravilu predmet odredjuju neposredno. Posredan način može biti dvostruk. Strane mogu u ugovoru navesti podatke na osnovu koga će se odrediti predmet ugovora. Takodje, strane mogu

predvideti da će predmet ugovora odrediti neko treće lice. Treće lice savesno i pošteno odredjuje predmet ugovora u odredjenom roku. Ako lice to ne učini, smatraće se da ugovor nije nastao.

Kod ugovora o prodaji postoje posebna pravila:

1. Odredjivanje cene kod ugovora u privredi

ZOO u čl. 25. stav 2 - Ugovori u privredi su, u smislu ovog zakona, ugovori koje preduzeća i druga pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost, kao i imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost zaključuju među sobom u obavljanju delatnosti koje sačinjavaju predmete njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima.

Važi pravilo da ako cena nije odredjena niti ugovor ima dovoljno podataka za odredjivanje cene – takav ugovor neće biti ništav već je kupac dužan da plati cenu koju je prodavac redovno nplaćivao u trenutku zaključenja, a u nedostatku te cene, biće obavezan da plati razumnu cenu.

Čl. 462 ZOO stav 3, Pod razumnom cenom smatra se tekuća cena u vreme zaključenja ugovora, a ako se ona ne može utvrditi onda cena koju utvrđuje sud prema okolnostima slučaja.

2. Odredjivanje cne prepušteno trećom licu

Ako treće lice neće ili ne može da odredi cenu, a ugovorne strane se ne slože nakandno niti ugovor raskinu, smatraće se da je ugovorena razumna cena. Čl. 465, stav 2 ZOO

3. Odredjivanje cne prepušteno na volju jednog ugovornika

Važi pravilo da je takva odredba nepunovažna i smatraće se kao da cena nije ugovorena. Tada kupac duguje cenu kao u slučaju kada ona nije odredjena. Ugovor u privredi može ostati na snazi i kupac plaća cenu koju je inače plaćao ili razumnu cenu – čl. 466 ZOO

Kada je predmet ugovora predaja stvari, važe dva pravila:

1. Individualno odredjena stvar – da bi se smatralo da je predmet ugovora dovoljno odredjen, ugvovor mora sadržati podatke kojima se otklanja svaka neizvesnost izmedju ugovornih strana šta je predmet ugovora.

2. Stvari odredjene po rodu – potrebno je da bude odredjena vrsta i količinia stvari. Ako nistu odredjeni smatraće se da ugovor nije nastao. Ne mora biti odredjen kvalitet i tada se smatra da je ugovoren srednji

kvalitet stvari.

MOGUĆNOST PREDMETA

Ugovora nema ako njegov predmet nije faktički moguć. Materijalna nemogućnost se deli na :

a. objektivnu – ugovor neće nastati i ova nemogućnost je pravno relevantnab. subjektivnu – nastaje ugovor uprkos subjektivnoj nemogućnosti, ova nemogućnost je pravno irelevantna.

Nemogućnost može biti i:

a. Početna, inicijalnab. Naknadna, subsekventna

Da bi ugovor nastao potrebno je da ne postoji inicjalna nemogućnost. Predmet ugovora mora biti moguć u momentu zaključenja ugovora. Naknadna nemogućnost ne utiče na nastanak nego na prestanak ugovora.

Čl. 48 ZOO Ugovor zaključen pod odložnim uslovom ili rokom punovažan je ako je predmet obaveze koji je u početku bio nemoguć postao moguć pre ostvarenja uslova ili isteka roka.

DOPUŠTENOST PREDMETA

Čl. 49 ZOO, Predmet obaveze je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima.

Predmet je suprotan prinudnim propisima kada pojedini propisi izričito zabranjuju da odredjene stvari budu predmt prometa /otrov, eksploziv/

Predmet je suprotan javnom poretku - ne može biti predmet ugovora izvršenje radnje koja predstavlja krivično delo.

Predmet zabranjen normama gradjanskog prava – primer u ZON-u, zabrana zaključenja ugovora o nasledjivanju ili fideikomisarne supstitucije.Ugovori koji bi imali za predmet buduće nasledstvo ili fideikomis bi bili nedopušteni.

Pravne posledice ugovora čiji predmet nije odredjen, moguć ili dopušten je apsolutna ništavost. Na ništavost se može pozvati svako rpavno zainteresovano lice. Sud na ništavost pazi po službenoj dužnosti.

Ne mogu se knvalidirati. Pravo na pozivanje na ništavost ne zastareva. U odredjenim slučajevima je moguća konverzija.

POSEBNI BITNI USLOVI ZA NASTANAK UGOVORA

Traže se za nastanak samo nekih ugovora – kada to predviti Zakon ili kada je to predvidjeno voljom ugovornih strana.

FORMA

- zakonom bitan uslov- unapred predvidjen oblik u kome se izražava saglasnost volja ugovornih strana - u našem pravu važi princip konsensualizma /za nastanak ugovora nije neophodna forma, dovoljno je da postoji prosta usmena saglasnost. Volja se može izraziti pismeno, usmeno,rečima, gestovima, opšteusvojenim znacima i konkludentnim radnjama/- od principa konsensualizma postoje izuzeci.U tim izuzecima je zakonom predvidjeno da ugovor mora biti zaključen u odredjenoj formi.

Svrha forme – propisuje se iz različitih razloga. Danas ima nekoliko funkcija:

1. Zaštita privatnih interesa ugovornih stana. Kada se ugovor zaključi usmeno, okolnosti mogu biti nejasne za ugovorne strane. Kada je ugovor zaključen pismeno, forma ih tera na upoznavanje sa konsekvencama ugovora i na razmišljanje o ugovoru. Dobijaju vreme dase raspitaju o pravu koje dobijaju iz ugovora. Naročito je ova tendencija za zaštitiom izražena kod dobročinih ugovora. Kod teretnih ugovora je drugačije jer postoji jednakost uzajamnih davanja. 2. Dokazna funkcija forme. Kod usmenih ugovora sećanje na ugovor bledi istranke mogu zaboraviti na šta su se obavezale, do kada traje ugovor, postoji neizvesnost i ne mogu se osloniti ni na svedoke. Kod pismenih ugovora, takva neizvesnost ne postoji, uvek će ugovorne strane moći da ponude dokaz u sadržini ugovora – čak i ako dodje do sudskog spora. 3. Zaštita javnih interesa. Jedno vreme je ova funkcija je bila na prvom mestu. Bila je dominantna svrha forme do 70ih godina. Do tada je psotojala zabrana sticanja prava svojine preko zakonskog maksimuma. Propisujući formu za ugovor o prometu nepokretnosti se ostvarivala kontrola da li neko stiče imovinu preko zakonskog maksimuma. Od 70ih godina , ta zabrana ne postoji pa je ova funkcija izgubila na značaju, ali i dalje postoji. Danas se kontroliše plaćanje poreza – država, propisujući formu za neke ugovore ostvaruje kontrolu nad plaćanjem poreza na promet apsolutnih prava. Kupac ne može da upiše pravno na nepokretnosti u katastar pre nego što plati porez na promet. Po pravilu, porez na promet plaća prodavac, ali ugovorom može svoju obavezu preneti na kupca (što se u praksi najčešće i dešava).

PODELA FORME – prema 3 kriterijuma:

- prema načinu ispoljavanja

a. pismenu formub. formu javne ispravec. realnu formu

- prema dejstvu

a. bitnu, svečanu – ad solemnitatemb. dokaznu – ad probationem

- prema izvoru nastanka

a. zakonsku formub. ugovornu formu

RAZLIKOVANJE FORME I SLIČNIH PRAVNIH INSTITUTA

1. Forma i odobrenje za zaključenje ugovora

Forma je oblik kroz kji se izražava saglasnost volja i uslov za nastanak ugovora. Kada je propisana, a nema je, ugovor ne nastaje. Odobrenje je izjava volje lica ili akt državnog organa kojim se izražava saglasnost za zaključenje ugovora. U našem pravu je potrebno ograničeno poslovno sposobnom licu ili maloletnom licu odobrenje za zaključenje ugovora od strane roditelja odnosno staratelja. Odobrenje ima karakter izjave volje. Ima karakter službene radnje kada se daje zakonskom zastupniku ukoliko zaključuju ugovor kojim raspolažu imovinom maloletnika, tj. lica pod starateljstvom. Odobrenje nije uslov za nastanak ugovora – može nastati i bez njega. Odobrenje ima značaj odložnog uslova za nastanak ugovornih dejstava jer ugovor neće proizvesti obaveze dok odobrenje ne bude dato. Ako bude dato, ugovor stvara obaveze za ugovorne strane.

2. Forma i formalnosti publiciteta

Formalnosti publiciteta su zakonom propisane mere koje služe za zaštitu trećih savesnih lica – upis prava svojine u zmljišne knjige /kada se radi o nepokretnostima/. Ako pravo svojine nije upisano u zemljišne knjige, ugovor proizvodi pravna dejstva, punovažno je nastao – formalnosti publiciteta nisu uslov za nastanak ili dejstva ugovora, forma jeste.

3. Forma i fiskalne formalnosti

Fiskalne formalnosti su mere propisane zakonom u cilju potvrdjivanja da su izvršene odredjene

finansijske obaveze u vezi sa ugovorom (registracija ugovora ili pečaćenje ugovora). Imaju značaj sa stanovišta izvršenja finansijskih propisa ili obaveza, ali nemaju značaj za nastanak ugovora.

VRSTE FORME

PISMENA FORMA

- sastoji se iz 2 elementa:

1. tekst izjave2. potpis

Ova dva elementa su bitna za potraživanje forme.

TEKST IZJAVE može sastaviti: a. bilo koja ugovorna stranab. obe ugovorne stranec. treće lice

- nije bitna podloga na kojoj se tekst piše- tekst izjave može biti napisan rukom, mehaničkim sredstvom, elektronskim sredstvima- broj primeraka nije značajan za punovažnost ugovora

POTPIS – lični znak jednog lica koji se stavlja ispod teksta nekog dokumenta kojim neko potvrdjuje da je tvorac tog dokumenta ili da odobrava njegovu sadržinu. U gradjanskom pravu ima dvostruku funkciju: a. akt identifikacije volje jednog licab. znak da je to lice izjavilo volju odredjene sadržine.

- neophodno je da tekst izjave potpišu lica koja se ugovorom obavezuju- potpis mora da bude svojeručan (izuzetak samo kada neko ne zna da se potpiše i stavlja svoj rukoznak pred dva svedoka)- pravilo je da se potpis sastoji od imena i prezimena, ali je praksa otišla u drugom pravcu pa se u potpis unosi i titula, zanimanje, nadimak, pseudonim... Ipak, neophodno je da potpis sadrži dovoljno znakova da se pouzdano utvrdi ko je potpisnik ugovora- mesto stavljanja potpisa je po pravilu ispod teksta izjave jer važi pretpostavka de je istinito ono što se nalazi iznad potpisa, ali to nije neophodno. ZOO ne traži izričito da potpis bude na dnu teksta- za punovažnost pismene forme nije neophodan datum, ali je poželjan jer od tada ugovor proizvodi pravna dejstva i od tada počinju da teku izvesni rokovi- potpisi trećih lica (svedoka, lica koje je sastavilo ugovor...), nisu neophodna za punovažnost ugovora

Hiber

FORMA JAVNE ISPRAVE

- javna isprava – isprava koja potiče od državnog organa.

Razlikovanje privatne i javne isprave – privatna je pismena izjava koju su sačinile stranke. Kod privatnih isprava je moguće dokazivati da ono što je u ispravi nije tačno i nema prioritet u odnosu na druge dokaze. Javna isprava je isprava u čijem nastanku učestvuje državni organ il drugi subjekt na koga su preneta javna ovlašćenja u kreiranju pismene ipsrave. Forma javne isprave je jedan od mogućih oblika da volja bude izražena.

Vrsta forme po dejstvu: ad solemnitatem i ad probationem. Najčešće je javna isprava u formi ad solemnitatem. Zakon je predvidja da bi se štitio javni interes. Kod solemnizacije, javni organ daje privatnoj ispravi karakter javne isprave. Forma javne isprave ima posebni procesni – dokazni značaj i nezavisno od značaja za punovažnost ugovora.

Javna isprava je (pismena) isprava koju sačinjava (izdaje, overava) nadležni organ. Oboriva pretpostavka je da je ono što je obuhvaćeno javnom ispravom tačno, istinito. Izuzetno, može biti oboriva pretpostavka ili to postati protekom vremena tj. istekom odredjenih rokova.

UGOVOR U FORMI JAVNE ISPRAVE

Izajve volje su date uza sadejstvo državnog oragana koji im je u odredjenoj meri dao oblik ( pa od toga zavisi šta je obuhvaćeno dejstvom javne isprave). Učešće državnog organa u formi javne isprave:

a. OVERA POTPISA na privatnoj ispravi od strane državnog organa – potvrdjuje se da izjave volje potiču od strane lica naznačenih u ispravi – kod nas se naziva „legalizacija“ privatnih prava.b. SOLEMNIZACIJA privatne isprave podrazumeva da stranke sastave privatnu ispravu, a nadležni organ daje snagu javne isprave celom ugovoru (ne samo potpisima), potvrdjuje se da je sadržina ugovora zaista i izjava volje ugovornih strana. c. PUNA FORMA javne isprave – sačinjavanje ugovora od strane nadležnog organa na osnovu izjave volje ugovornih strana. Ceo ugovor je snadbeven snagom javne isprave.

Kada državni organ solemnizira ugovor ili mu daje punu formu, može se desiti da je saglasnost volja

suprotna pravu ili moralu, i tada postoji razlika izmedju klauzula koje su:

a. ništave – državni organ odbija da sačini tj. solemnizira ugovorb. rušljive – državni organ upozorava stranke da je takva klauzula potencijalna nevažnost takvog ugovora. Ako stranke ipak insistiraju na zaključenje ugovora sa takvom klauzulom, državni organ sačinjava ugovor uz napomenu da ih je upozorio.

Slučajevi zakonske forme javne isprave kod nas:

1. isključiva: promet nepokretnosti, naslednopravni ugovori, bračni ugovori2. konkurentska: neke forme testamenta

- forma javne isprave – i verodostojna isprava i izvršna isprava

VRSTE FORME:

Vrste po poreklu, izvoru pravila o formu: a. zakonska forma – u zakonu predvidjeno da se ugovor propisuje u odredjenoj formi (ZOO ili drugi zakoni)b. ugovor(e)na forma – nstaje tao što se stranke u postupku zaljučenja ugovora sporazumeju da ugovor zaključe u odredjenoj formi.

Vrste po dejstvu (značaju):

a. ad solemnitatem – bitna forma, uslov za punovažnost ugovora. Moguća je konvalidacija kada ugovorne strane izvrše obavezu u celini ili pretežno i ako to nije protivno svrsi zbog koje je forma predvidjena (svrha može biti da štiti javni i privatni interes). b. ad probationem – dokazna forma. I u nedostatku forme, ugovor važi, ali se postojanje, sadržina, obim ugovornih obaveza mogu dokazivati samo formom.c. Ugovorna forma kojom se obezbedjuje prost dokaz o zaključenju i sadržini ugovora. Po ZOO, čl. 69, stav3: Ako su ugovorne strane predvidele posebnu formu samo da osiguraju dokaz svoga ugovora, ili da postignu što drugo, ugovor je zaključen kad je postignuta saglasnost o njegovoj sadržini, a za ugovarače je u isto vreme nastala obaveza da ugovoru daju predviđenu formu. Po čl. 70, stav 2 - Ugovor koji nije zaključen u ugovorenoj formi nema pravno dejstvo ukoliko su stranke punovažnost ugovora uslovile posebnom formom.

REALNA FORMA

Realni ugovor se zaključuje predajom stvari, a druga strana prihvata obavezu da stvar vrati. Bivši realni su

sada konsensualno realni ugovori i sastoje se iz 2 faze:1. konsensualna – stvara obavezu da stvar bude predata2. obaveza druge strane da stvar vrati (nova saglasnost volja se postiže predajom, vraćanjem stvari)

PRETPOSTAVKA POTPUNOSTI ISPRAVE (FORME)

- zakonska il ugovorna forma – važi samo ono što je u toj formi izraženo pa se postavljaju pitanja:

1. Punovažnost istovremenih usmenih pogodbi2. Punovažnost istovremenih usmenig dopuna3. Punovažnost istovremneih usmenih izmena4. Forme raskida

PUNOVAŽNOST ISTOVREMENIH USMENIH POGODBI

- pored onog što je uneto u pismeni sporazum, stranke ugovore još nešto (usmeno). Pošto važi pretpostavka potpunosti, punovažnost istovremenih dopuna proizvodi pravno dejstvo: 1. ako su u pitanju sporedne tačke2. ako te tačke nisu obuhvaćene ugovorom (što se i podrazumeva)3. ako te tačke nisu u suprotnosti sa sadržinom ugovora4. punovažnost nije suprotna cilju forme

PUNOVAŽNOST ISTOVREMENIH IZMENA- ako se njima olakšava ili smanjuje obaveza, a forma je propisana samo u interesu stranaka.

naknada stete-Djurdjevic predavanja

NAKNADA ŠTETE

Naknada štete je sadržina obaveze štetnika i istovremeno sankcija ya njegovu građansko pravnu odgovornost.Ona se razlikuje od sankcija za krivičnopravnu odgovornost-represija,nanošelje zla počiniocu krivičnog dela;sastoji se u oduzomanju ili ograničavanju nekog prava počinioca.Naknada štete nije represija,ona nema za cilj nanošenje zla,ona ima za cilj popravljanje ili izravnavanje

stanja u imovini oštećenog lica u odnosu na stanje koje je postojalo pre prouzrokovanja štete.Naknada štete ima kao posredan cilj nanošenje štete,ali to nije suština naknade.ZOO:I. PRAVILA O NAKNADI IMOVINSKE ŠTETEII.PRAVILA O NAKNADI NEIMOVIMSKE ŠTETE

PRAVILA O NAKNADI IMOVINSKE ŠTETE

Imovinska šteta-umanjenje nečije imovine,sprečavanje njenog uvećanja.Skica:povreda nekog zakonskog interesaNaknada imovinske štete ima za cilj da popravi ono što se desilo u imovinskim dobrima nekog lica.1.Pitanje obima naknade imovinske štete2.Pitanje obima/visine/ obaveze naknade

1.Pitanje obima naknade-na koji način se šteta može nadoknaditi?

a.USPOSTAVLJANJE RANIJEG STANJA-sastoji se u tome što je odgovorno lice dužno da stvari oštećenog dovoede u ono stanje u mome su se nalazile pre prouzrokovanja štete.Zove se još i NATURALNA RESTITUCIJA.Može biti izvrsena na tri načina:1.tako što će se oštećenom dati druga stvar iste vrste kao i stvar koja je oštećena2.povraćaj stvari koja je oduzeta3.popravka oštećene stvai-to je prioriteten oblik naknade u našem pravu

b.NOVČANA NAKNADA-to je naknada vrednosti stvari koju je ona imala pre prouzrokovanja štete.Njome se ne uspostavlja stanje stvari koje je postojaloa pre prouzrokovanja štete,već stanje jednake ili približno jednake vrednoti stvari koje je bilo pre prouzrokoavanja štete.

Odnos izneđu ove dve vrste naknade:I.Francusko,nemačko,englesko pravo-prioritet ima naknada u novcuII.unapred se ne utvrđuje koji oblik ima priorite,već se dozvoljava sudu da u svakom konkretnom slučaju utvrdi prioritet-švajcarsko pravoIII.prioritet ima uspostavljanje ranijeg stanja-austrisko pravo i naš ZOO

Čl. 185 stav 1:Odgovorno lice dužno je uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je štete nastala.Ako uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće,štetnik je dužan da da naknadu u novcu./ako je stvar propala za koju se ne može dati druga stvar-umetnička slika/Ako je uspostavljanje ranije stanja šteta ne uklanja u potpunosti onda se dosuđuje i naknada u novcu/u udesu automobil bude uništen,pa dok je na popravci vlasnik mora,dok čeka na popravku,da iznajmi vozilo od nekog renta car preduzeća da bi obavljao poslove/

Uspostavljane ranijeg stanja je pravilo u našem pravu.To je ustanovljeno u interesu oštećenog.Ali to pravilo je dispozitivne prirode-oštećeni može svojom jednostranom voljom otkloniti primenu ovog pravila;ima pravo sa zahteva da mu se naknada da u novcu.Čl. 185 stav 4-sud će dosuditi oštećeniku nakandu u novcu kada on to zahteva,izuzeb kada okolnosti slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja!/malometnik razbije prozor,a otac mu je staklorezac/Sud može sam,bez obzira na zahtev oštećenog,dosuditi naknadu u novcu ako smatra da nije nužno da odgovorno lice uspostavlja ranije stanje-novina ZOO.

2.Pitanje obima/visine/ obaveze naknade-pitanje određivnaja visine obaveze štetnika.Postoji saglasnost u tome da:Visina naknade koju štetnik duguje ne može biti veća od veličine štete koju je prouzrokovao!Postoji razlika u tome da li štetnik ono što duguje može da bude manje od veličine štete.I. Visina naknade ne treba da zavisi samo od veličine štete,nego se mora uzeti u obzir i stepen krivice.II. Visina naknade uvek mora da odgovora veličini štete i na to nema nikakvog uticaja stepen krivice sa kojim je šteta prouzrokovana.Srpsko pravo je do II svetskog rata prihvatalo I rešenje.Prema SGZ visina naknade bila je jednaka veličini štete,ako je šteta bila prouzrokovana namerno ili grubom nepažnjom.Ako je šteta bila prouzrokovan običnom nepažnjom štetnik je bio dužan da nadoknadi samo stvarnu štetu /ideja distributivne pravde/Štetnici koji su štetu prouzrokovao istim stepenom krivice treba isto da odgovaraju za njenu naknadu;ako je šteta prouzrokvana tešim stepenom krivice štetnici treba više da odgovraju,ako je šteta prouzrokovana lakšim stepenom krivice štetnici treba blaže da odgovaraju.Posle II svetskog rata počinje da se odstupa od tih pravila,u sudskoj praksi.Štetnik treba da nadoknadi celokupnu štetu bez obzira na stepen krivice.Argumenti:1.visina štete ne mora uvek odgovarati stepenu krivice,moguće je i sa blažim stepenom krivice prouzrokovati veću štetu i obrnuto.2.visina naknade ne mora jednako da pogađa štetnike ako su različitog imovnog stanja.3.ne postoje precizni kriterijumi za razlikovanje pojedinih stepena krivice,to je prepušteno sudu,pa bi onda i određivanje visine naknade bilo u rukama suda i njegove subjektivne ocene.4.prema pravilima SGZ došlo bi se do toga da oštećeni priželjkuje da mu šteta bude pričinjena namerno,kako bi dobio veću naknadu.Pomak je bila SKICA.Skica:čl 153 Ako je šteta prouzrokovana omaškom,koja se svakom mogla desiti,sud može umeriti naknadu izmaklog dobitka.I po Skici se morala nakoknaditi potpuna šteta,ali ako je šteta prouzrokovana omaškom,nije se morala nadoknaditi cela iznakla korist.Definitivno je na pušten sisitem iz SGZ donošenjem ZOO.ZOO je prihvatio sistem potpune/integralne/naknade.

PRINCIP POTPUNE NAKNADE IMOVONSKE ŠTETE

Cilj naknade imovinske štete je popravljanje,izravnavanje stanja.

Naknada treba u svemu da bude ekvivalentna šteti.Prilikom odmeravanja visine naknade nema nikakav značaj stepen krivice.Sud mora sda vodi računa jedino da bude zaštićen interes oštećenog,a njegov interes je da mu šteta bude nadoknađena u potpunosti.Čl.190 ZOO-Sud će uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete,dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja.Čl. 189 ZOO stav1- Oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete,tako i na naknadu izmakle dobiti.Od principa potpune naknade postoje odstupanja.Kada naknada može biti manja nego što iznoso šteta,ali postoje i situacije kada naknada može da bude veća nego što iznosi šteta.I.NAKNADA MANJA OD ŠTETE1.kada je štetnik slabog imovnog stanja čl. 191 stav 1 – sud može,vodeći računa o materijalnom stanju oštećenika,osuditi odgovorno lice da isplati manju naknadu nego što iznosi štete,ako ona nije prouzrokovana ni namerno ni krajnjom nepažnjom,a oštetnik je slabog imovnog stanja,te bi naknada-potpuna dovela ga u oskudicu.

Uslovi:a. da štetnik nije prouzrokovao štetu ni namerno ni krajnjom nepažnjomb. da je štetnik takvog imovnog stanja da bi ga isplata celokupne naknade dovela u oskudicu.c. Potrebno je da oštećeni nije tako slabog imovnog stanja da bi on bez potpune nakande ostao bez važnih dobara koja su mu neophodna za život.2.Kada je štetnik prouzrokovao štetu radeći nešto na korist oštećenog.Uslovi:a. da je štetnik prouzrokovao štetu radeći nešto u korist oštećenog,bez nakandeb. da je štetnik prilikom prouzrokovanja štete na stvarima oštećenog postupao sa pažnjom koju poklanja svojim stvarima

II.NAKNADA VEĆA OD ŠTETEČl. 189 stav 4- kada je stvar uništena ili oštećena krivičnim delom sa umišljajem,sud može odrediti visinu naknade prema vrednosti stvari koju je ona imala za oštećenog-afekciona vrednost.Uslov:-da je nečija stvar oštećena krivičnim delom sa umišljajemSud će sačekati odluku krivičnog suda,ali nije neophodna pravosnažna sudska odluka.Kako sud utvrđuje visinu štete?-na osnovu dokaza koje mu podnese sam oštećeni.Opseg,obim štete mora da dokaze oštećeni.a zatim na osnovu opsega sud utvrđuje naknadu.Oštećeni mora cifarski odrediti visinu štete-kada je u pitanju stvarna šteta.Izmakla korist je buduća šteta-zbog toga se ona ne može cifarski dokazati od strane oštećenog.

Sud utvrđuje izmakle koristi na osnovu sopstvene koristi,vrši se na osnovu sadašnjih činjenica koje su poznate s obzirom na buduće okolnosti koje se predpostavljaju.Sud mora angažovati veštaka i na osnovu nalaza veštaka utvrditi koliko će u budućnosti biti veličina izmakle dobiti.Prema kom momentu se utvršuje visina naknade štete?Veličina štete se može menjati.U jednom momentu može biti manja,da bi se kasnije povećala i obrnuto.U obzir dolaze 3 momenta:1.momenat prouzrokovanja štete-prihvaćen je u austrijskom pravu.Mana ovog rešenja je što ne vodi računa o tome da se veličina štete od momenta prouzrokovanja do pravosnažnog okončanja sudskog postupka o zahtevu oštećenog može povećati.2.momenat podnošenja tužbe sudu-prihvaćen je bio u SGZ-ovo rešenje je bolje od predhodnog,ali ne otklanja sve negativne posledice od momenta podnošenja tužbe do momenta pravosnažnosti.3.momenat presuđenja,odnosno momenat donošenja odluke suda-po ZOO-prema veličini štete u momentu donošenja pravosnažne odluke

MOMENAT ODREĐIVANJA VISINE ŠTETE

Različit

MOMENAT DOSPELOSTI OBAVEZE NA NAKNADU ŠTETE

-to je momenat kada je šteta proutrokovana/od tog momenta oštećeni može tužiti štetnika sudu/Oštećeni podnese zahtev za naknadu štete pa sam nadoknadi štetu,ne čekajući odluku suda-tada visina štete se neće utvrđivati prema momentu presuđenja,nego prema momentu kada je šteta otklonjena-tada se zna tačno njena visina.Može se desiti da vrednost tog dela u momentu presudjenja biti veći nego što je bila u momentu otklanjanja štete-on ima pravo na zateznu kamatu,zbog toga što je u momentu otklanjanja štete on svoje nenovčano potraživanje pretvorio u novčano.

Imovinska šteta može nastati i kao posledica nečije smrti,telesne povrede ili oštećenja zdravlja

1.Naknada imovinske štete u slučaju smrti2.Naknada imovinske štete u sličaju telesne povrede i oštećenja stvari

1.U slučaju kad je šteta nastala kao posledica nečije smrti,nastaju 4 vrste troškova koje odgovorno lice mora da nadoknadi:a.troškovi sahrane-obuhvataju izdatke koji su učinjeni za prevoz posmrtnih ostataka,troškove za sanduk,za ukop,za grobno mesto,za sveštenika,za grobnu muziku,troškovi posluženja,čitulja,crnina,za nadgrobni spomenik,za održavanje groba.U našoj sudskoj praksi postavljeno je pitanje da li štetnik treba da nadoknadi sve ove troškove?Dilema

oko toga da li treba isplatiti troškove oko nadgrobnog spomenika.Od 1970 god i proširene sednice Vrhovnog suda ZU i troškovi nadgrobnog spomenika se moraju nadoknaditi,pod uslovom da su oni uobičajeni u mestu sahrane.Rodbina umrlog podiže spomenike različite veličine-da li treba nadoknaditi stvarne izdatke ili ih treba ograničiti.Prema stanovištu sudova u ograničenom obimu;oni troškovi koji su učinjeni radi prestiža se ne računaju.Na naknadu troškova sahrane imaju pravo lica koja po zakonu imaju pravo na pravičnu novčanu naknadu za duševne bolove usled smrti bliskog lica/dete,supružnik,roditelji,braća i sestre ako su živeli u zajednici sa oštećenim/.b.izgubljena zarada-moguće je da lice ne umre odmah,nego da bude prvo na lečenju i tada gubi zaradu-štetnik je dužan da nadoknadi izgubljenu zaradu koju umrli nije ostvario dok je bio na lečenju.v.troškovi lečenja i drugi troškovi u vezi sa lečenjem-naknada koja se plaća za obavljanje lekarskih usluga,za obavljenu hirušku intervenciju,nabavka lekova,naknada troškova koje je umrli platio za boravak u sanatorijumu.Drugi troškovi u vezi sa lečenjem-troškovi puta koja su platila bliska lica da bi posećivala umrlog dok je bio u bolnici,troškovi dovoženja i odvoženja umrlog dok je bio u bolnici.Pravo na nakandu ovih troškova imaju lica koja su stvarno učinila ove izdatke.g.naknada štete koju trpe lica koja je umrli izdržava ili redovno pomagao,kao i lica koja su po zakonu imalo pravo da zahtevaju izdržavanje od umrlogImamo 3 kategorije lica koja imaju pravo na naknadu ovih troškova:1.lica koja je umrli izdržavao/lica koja po zakonu imaju subjektivno pravo da zahtevaju izdržavanje od umrlog i koja su to pravo ostvarola dok je umrli bio u životu/2.lica koja je umrli redovno pomagao/lica koja nemaju subjektivno pravo da zehtevaju izržavanje,ali koja je on pomagao materijalno dok je bio u životu/Štete koju ona trpe je povreda zakonitog interesa-svaki ozbiljan interes,koji se može na odgovarajući način imovinski izraziti.3.lica koja za vreme života umrlog nisu ostvarila pravo na izdržavanje,ali koja bi to pravo prema umrlom imala da je on ostao u životu/pravo roditelja od deteta ako su nesposobna za rad i nemaju sredstava za život,nisu tražili za života,ako ti uslovi postoje i dalje oni mogu tražiti naknadu/Pravo ovih lica nije izdržavanje već pravo da zahtevaju naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja!!!Ova naknada se dosuđuje u novcu,čiji iznos nije unapred određen u ukupnom iznosu koji se plaća periodično u unapred određenom iznosu:Obeležja:1ona se duguje uvek u novcu2.ukupan iznos naknade nije unapred određen3.periodičnost naknade4.iznosi obroka su jednaki i unapred fiksiraniKako se određuje visina mesečnog obroka novčane rente?Visina novčane rente se odmerava s obzirom na sve okolnosti slučaja a ne može biti veća od onoga što bi oštećeni dobijao od poginulog da je ostao u životu.1.Visina novčane rente se određuje s obzirom na okolnosti slučaja-imovno stanje,zdravstveno stanje,porodično stanje...........2.visina izdržavanja koju bi oštećeni dobijao od poginulog da je ostao u životu-drugi kriterijum za

utvrđivanje visine novčane rente.Trajanje rente može biti određeno a može trajati i doživotno.Po pravilu,reta se određuje prema vremenu u kome postoje uslovi da bi oštećeni imao pravo da zahteva izdržavanje/onoliko koliko bi trajalo i samo izdržavanje/Izuzetno može trajati i doživotno-kada bi izdržavanje bilo dosuđeno zbog nesposobnosti za rad i nedostatka sredstava za život poverioca izdržavanja,oštečeni može tražiti obezbeđenje za njegovo potraživanje-na primer:konstituisanje hitoteke-Oštećeni ima pravo da zahteva kapitaliziranje tj da se renta dosuđuje u celini u jednom ukupnom iznosu,a ne u periodičnim davanjima-onda kada se ne pruži traženo obezbeđenje i drugi ozbiljni razlozi/odgovorno lice je strani državljanin/.Sud određuje koliki je iznos mesečne rente,pa će taj iznos pomnožiti sa predpotavljenim periodom u kome bi postojali uslovi da lice koje je bilo izdržavano ili primalo redovnu pomoć od umrlog;od takvog iznosa izkapitalizirane rente koju će dosuditi oštećenom.Ako dođe do promene okolnosti koje jesud imao u vidu štetnik i oštećeni mogu tražiti da se izmeni visina obroka koju je sud odredio-KLAUZULA REBUS SIC STANTIBUS.Pravo na novčanu rentu je lično pravo oštećenog,koje se kao takvo ne može prenositi na druga lica ni poslovima INTER VIVIOS ni poslovima MORTIS CAUSA-ako su iznosi rente dospeli onda se oni mogu preneti drugom licu-sporazum mora biti pismen a njime se regulišu rokovi o isplati obroka u momentu dospelosti prava na novčanu rentu postalo imovinsko pravo jer su dospeli iznosi rente ušli u imovinu oštećenog sa kojima može slobodno raspolagati-isto tako i ako je pokrenut sudski postupak u kome je štetnik pravosnažno osuđen na isplatu dospelih a neisplaćenih obroka.ZOO propisao je da se novčana renta dosuđuje i zbog gubitka zarade usled potpune ili delimične nesposobnosti za rad,telesne povrede,oštećenja zdravlja,umanjenja ili gubitka radne spospobnosti oštećenog lica.

2. Naknada imovinske štete u slučaju telesne povrede i oštećenja zdravlja1.troškovi lečenja i u vezi sa lečenjem2.izgubljena zarada oštećenog za vreme lečenja3.izgubljena zarada usled potpune ili delimične nesposobnosti za rad posle lečenja4.troškovi usled povećanja potreba oštećenog-u oblicima novčane rente5.šteta ako su za njegovo dalje napredovanje uništene ili smanjene mogućnostiIzgubljena zarada jednaka razlici između zarade koju bi oštećeni ostvario i naknade za bolovanje koju dobija.U sudskoj praksi naknadu štete pod tačkom 3 imaju kako zaposlena tako i nezaposlena lica.Zarada zaposlenog lica je zarada koji zaposleni ostvaruje iz radnog odnosa tj. na osnovu ugovora o radu ,no to je zarada i koju to lice ostvaruje izvan radnog vremena po nekom drugom osnovu,npr. Ugovor o delu sa nekim licem,kao i zarada koji bi ostvario radom samom sebi/prihodi koje zaposleni ostvaruje radeći na svojoj imovini/;jedino što se ne nadoknađuje je zarada iz neke nedozvoljene delatnosti.Zarada nezaposlenog lica-pravo na naknadu zarade usled nesposobnosti za rad jer je umanjen obim poslova čijim obavljanjem neko doprinosi sopstvenom domaćinstvu.Student dok se nalazi na studijama nema pravo na naknadu za izgubljenom zaradom,ali ovo pravo stiče od momenta kada bi prema svojim ličnim sposobnostima i drugim okolnostima počeo da stiče zaradu.

Naknada imovinske štete izazvane povredom časti i širenja neistinitih navoda

Čl. 198 stav 1-naknada štete nastale povredom časti-omalovažavanje nekog lica može da dođe i do imovinske štete ukoliko to lice ne zaključi određeni ugovor/javlja se kao izgubljena dobit/-lice koje je takvu izjavu dalo nadoknađuje i imovinsku štetu.Čl. 198 stav 2-naknada štete izazvana neistinitim navodima-može se pretrpeti i imovinska štete;uslovi da bi štetnik odgvarao:1.navodi koji se iznose su neistiniti2.onaj koje iznosio neistinite navode zna da su ti navodi neistinitiŠtetnik odgovara za svaki stepen krivice-ako je nešto saopšteno iz obične nepažnje,odgvara se za štetu.

II. PRAVILA O NAKANDI NEIMOVINSKE ŠTETE

Ima 2 oblika:1.Uspostavljanje ranijeg stanja2.Novčana naknada

1.Uspostavljanje ranijeg stanja-u najvećem broju slučajeva nije moguće.Čl. 199 u slučaju povrede prava ličnosti sud može narediti na trošak štetnika objavljivanje presude odnosno ispravku,povlačenje izjave ili šta drugo čime se postiže svrha naknade štete.Tri načina:a. objavljivanje presude na trošak štetnikab. objavljivanje ispravke na trošak štetnikab. povlačenje izjave kojom je povreda učinjena

Sud može na zahtev oštećenog da odredi nešto drugo čime se potiže svrha naknade.Objavljuje se presuda čime se pravosnažno opovrgavaju tvrdnje iznete izjavama štetnika koje vređaju čast ili ugled nekog lica na trošak štetnika.Objavljivanje demantija tj ispravke neistinite informacije o oštećenom kojom je povređen ugled ili čast oštećenog-izjava oštećenika kojom on sam opovrgava neistinite tvrdnje.Povlačenje izjave-naknadna izjava samog štetnika kojom on opovrgava navode o nekom licu koje je izrekao /izneo/ u svojoj prethodnoj izjavi-efikasniji način uspostavljanja ranijeg stanja-ne može se u potpunosti uspostaviti ranije stanje.

2.Novčana naknada

Čl 200 ZOONovčana naknada neimovinske štete nije reparacija. Njen cilj je satisfakcija-zadovoljenje, oštećeni treba sa iskoristi novčanu naknadu kako bi pribavio neko drugo dobro,novčana naknada prema tome nije

nikada poptuna--pravična novčana naknada-ona nikada ne može da otkloni sve posledice prouzrokovanja štete-novčana naknada se može dosuditi samo za fizičke bolove;duševne bolove-samo onaj koji je proistekao iz umanjenja životne aktivnosti,naruženosti,smrti bliskog lica,povreda ugleda,časti,slobode i u nekim posebnim sličajevima/obljuba/;za strah- po ZOO neograničneno ,u sudskoj praksi samo strah za sebe/ sopstveni život sopstvenu telesni integritet/Da bi sud dao novčanu naknadu zakon mu nalaže da vodi računa o dve stvari-okolnosti slučaja,naručito o veličini i trajanju bola i straha- o značaju povređenog dobra,cilju kome služi novčana naknada/satisfakcija/kao i da se njome ne pogoduje težnjama koje su protivne njenoj prirodi i društvenoj svrsi.Sudovi ovu odredbu razumeju tako što se daje naknada samo za znatniju strah i bol,a to su oni koji su dužeg trjanja i intenzitete.Ranije se smatralo da za fizičke,psihičke bolove i strah ne treba davati novčanu naknadu,jer bi ona služila bogaćenju.1951 donet je Nacrt zakona o naknadi štete-prof. Konstantinović-prvi put u našem pravu predviđena je mogoćnost da se i za neimovinsku štetu može dati novčana naknada.Nije nikada postao zakon,ali je imao jak uticaj na sudove.Skica je priznala pravo na novčanu naknadu neimovinske štete ,po široj osnovi od ZOO-sud je mogao nezavisno od naknade imovinske štete,kao i u njenom odsustvu dosuditi određenom licu svotu novca za pretrpljenu neimovinsku štetu,ukoliko je to osnovano,s obzirom na težinu krivice i težinu pričinjene štete.Za razliku od Skice,ZOO ne daje pravo na novčanu naknadu neimovinske štete ne daje je uvek,već samo u posebnim slučajevima.Visina novčane naknade će biti veća ukoliko je bol više intenzivan i traje duže vreme ali i obrnuto.

Novčana naknada za duševne bolove u slučaju smrti ili teškog invaliditeta bliskog lica.Čl. 201 ZOO-duguje se zbog povrede afekcije prema nekom bliskom licu-afekcije-su naklonost,privrženost,odanost,ljubav koje gajimo prema nekom licu.

One mogu biti povređene na 2 načina.1.tako što lice koje volimo izgubi život2.tako što lice koje volimo postane težak invalidUsled ovih povreda uvek imamo 2 žrtva-neposredno lice koje je umrlo,odnosno lice koje je postalo težak invalid-posredna žrtva-drugo lice koje trpi duševni bol usled smrti ili teškog invaliditeta žrtve.

a.novčana naknada za duševne bolove usled smrti.Smrt jednog lica prouzrokuje duševen bolove svima koji su osećali prema njemu neku vrstu afekcije.Sva lica čije su afekcije povređene usled smrti ne mogu imati pravo na novčanu naknadu.To bi moglo dovesti do ekonomskog uništenja štetnika,kada bi morao svima njima nadoknaditi štetu.Ne trpe sva lica štetu istog intenziteta Monografija“Novčana naknada neimovinske štete“ prof.Stanković;

-da to pravo bude priznato samo onim licima koja trpe ozbiljnu imovinsku štetu-najbliži srodnici i bračni drug-uvek;ali i ostala lica koja trpe duševni bol zbog povrede afekcije ali samo ako dokažu da trpe dovoljno ozbiljnu imovinsku štetu.Skica-da pravo na novčanu naknadu usled smrti imaju članovi uže porodice umrlog lica.ZOO-delimično je prihvatio rešenje iz Skice-pravo na novčanu naknadu imaju članovi uže porodice:1.bračni drug2.deca3. roditelji-uvek,odnosno bez ispunjavanja dodatnih uslova,ali i4.braća i sestre-da su sa umrlim živeli u trajnoj zajednici života5.vanbračni drug-da je postojala trajnija vanbračna zajednicaOva lica imaju pravo na novčanu naknadu samo ako sud nađe da okolnosti slučaja,intenzitet i trajanje povrede/bolova/ to nalažu.

b.naknada neimovinske štete usled invaliditeta žrtve koja je preživela ali je povređena visokim stepenom invaliditeta.Neposredna žrtva trpi duševne bolove,ali duševne bolove trpe i druga lica-članovi njegove uže porodice,zato što su izloženi prizoru patnje koje trpi neposredna žrtva.Do donošenja ZOO,posrednim žrtva nije bilo priznato pravo na novčanu naknadu za duševne bolove u slučaju teškog invaliditeta.ZOO-priznaje bliskim licima pravo na novčanu naknadu za njihove duševne bolove.Dva ograničenja:1.krug lica koja imaju pravo na naknadu-deca,bračni drug,roditelji;vanbračni drug,pod uslovom da postoji trajnija zajednica života.Ovo pravo nemaju braća i sestre.2.jačina,stepen telesne povrede – samo ona telesna povreda,koja je dovela do naročito teškog invaliditeta,daje pravo na naknadu.

Pravo na novčanu naknadu u posebnim slučajevima

SGZ-ženskom licu koje je prinudom,lukavstvom,odnosom podređenosti,nadređenosti,navedeno na obljubuZOO je zadržao ovaj slučaj-čl 202Razlika je u tome što po ZOO pravo na naknadu ima svako lice,a ne samo žensko lice.Još jedan slučaj u ZOO-pravo na novčanu naknadu zbog duševnih bolova ima i lice koje je žrtva nekog krivičnog dela protiv dostojanstva ili morala. I ovde, ovo pravilo zavisi od okolnosti slučaja,visine i trajanja bola.

Naknada buduće štete

-Pravo deteta kome je otac poginuo u sabraćajnoj nesreći,koje tada ima 1 god., ne može u momentu smrti trpeti duševni bol,ali može trpeti štetu u nakom kasnijem periodu kada stekne psihičku i emocionalnu zrelost.Sud će na zahtev oštećenog lica dosuditi nakandu i za buduću štetu,ako je po redovnom toku stvari izvesno da će ona trajati i u budućnosti-ZOO.

Predavanja 2011.

OSNOVNA NAČELA ZOO

Nalazi se čitav niz načela ali nemaju sva isti značaj. Neka su opštija od drugih u smislu da ostala proizilaze iz tih opštih.-najopštija su : 1. NAČELO AUTONOMIJE VOLJE2.NAČELO SAVESNOSTI I POŠTENJA

NAČELO AUTONOMIJE VOLJE:filozofsko načelo koje kaže da je individualna čovekova volja iznad zakona. Volja čoveka je neprikosnovena i suverena i ona stvara pravo. Pravo ne proizilazi iz zakona već individualne volje čoveka. Zakon postoji da bi volji obezbedio pravnu snagu,zbog toga zakon ne sme postavljati bilo koja ograničenja slobodi volje.Hugo Grocijus je ove osnovne postulate izložio u svom delu „ O pravu rata i mira“ 1625.-subjektivno građansko pravo-pravo iz neposredne čovekove volje-božansko pravu- jedino pravo koje se može suprostaviti subjektivnom građanskom pravu.Ova teorija je ubrzo bila prihvaćena u Francuskoj i predstavlja inspiraciju građanske revolucije.-ovi principi su ugrađeni u francusku Deklaraciju o pravima čoveka i građanina.delo u kojem je teorija autonomije volje kompletno utemeljena je delo Žan Žak Ruso-a „Teorija društvenog ugovora“- individualna volja koja zajedno sa voljom drugog lica sklapa ugovor je osnovna funkcija svake države.

U Nemačkoj fiilozofiji najveći zagovornik je bio Kant. On je dalje na planu etike,moralne filozofije razvio princip teorije autonomije volje. „Kritika čistog uma“ i „Osnovi metafizike morala“

Teorija autonomije volje je primenjena u svim oblastima građanskog prava,pre svega na planu ličnog prava gde znači da svakom licu pripadaju određena lična prava kroz koja se izražava sloboda njegove ličnosti.Stvarno pravo- izražena u principu neograničenog prava svojineNasledno pravo- u principu slobode zaveštanjaObligaciono pravo- autonomija volje izražava se u principu slobode ugovaranja

Sloboda ugovaranja je pravo svakog lica da odluči da li će da zaključi ugovor ili ne,s kime će da zaključi i u saglasnosti sa drugim licem uredi sadržinu ugovora.Ni u jednom od ovih grana prava sloboda nije neograničena.U obligacionom pravu je ograničena sloboda da se odluči da li će se ugovor zaključiti (ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu prouzrokovanu trećim licima).-ograničena sloboda da se zaključi neki drugi ugovor (pravo preče kupovine)-ograničena i sloboda da se uredi sadržina u nekim situacijama tako što zakon propisuje sadržinu ugovora ili u pojedinim slučajevima u ugovora u prodaji propisuje maksimalnu cenu za određene proizvode.

NAČELO SAVESNOSTI I POŠTENJA- suprotnost autonomiji volje.Autonomija volje ističe pojedinca i njegovu volju,a načelu savesnosti i poštenja ističe značaj interesa zajednice odnosno društva i daje prednost tim interesima. Volja po ovom načelu mora biti pokorena opštim moralnim principima i zakonu.Savesnost i poštenje je vrlo teško definisati:biti savestan- raditi nešto po svojoj savestibiti pošten- biti moralno ispravan, ne činiti ništa što je nedolično i nečasno.Iz oba ova načela poizilaze neka uža.

Iz načela autonomije volje izvode se 4 uža načela:1.načelo opštosti i dispozitivnosti normi obligacionog prava- opšta norma obligacionog prava -treba shvatiti da su one opšteg karaktera u odnosu na sve druge norme.-dispozitivnost- znači da se od normi može odstupiti voljom učesnika u obligacionom odnosu.2.načelo ravnopravnosti strana u obligacionom odnosu- svaki učesnik u obligacionom odnosu ima jednaka prava kao drugi učesnik u obligacionomodnosu i jedna strana ne može imati više prava.3.Načelo o zabrani stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja na tržistu-zabranjeni su ugovori na osnovu kojih bi jedan privredni subjekt stvorio za sebe dominantan položaj u odnosu na drugog učesnika na tržištu.4.Načelo konsenzualizma-ugovori nastaju prostom sagasnošću volja -nije potrebno ispunjenje zakonom predviđene bilo koje forme-dovoljno je da se usmeno izjasne saglasnosti da nastane ugovor

Iz načela savesnosti i poštenja proizilaze:1.načelo zabrane zloupotrebe prava-zabranjeno je poveriocu u obligacionom odnosu da svoja prava izvršava suprotno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato.2.načelo ekvivalencije,jednakih vrednosti ugovornih davanja između stranaka -postoji u dvostranim ugovorima i u skladu sa tim ono što daje jedna strana mora biti jednako vredno. Ako su prestacije nejednake postoji narušavanje principa

-strana na čiju štetu je to načelo povređeno ima pravo određeno posebnim pravilima (time se štiti princip ekvivalencije)- ta pravila su propisana u posebnoj glavi ZOO „dvostrani ugovori“- to su sledeća pravila:

a) pravila o odgovornosti prenosioca za fizičke nedostatkeb) pravila o odgovornosti prenosioca za pravne nedostatkec) pravila o prekomernim oštećenjiad) pravilao zelenaškom ugovoruđ) pravila o izmeni ugovora zbog promenjenih okolnostie) pravila o monetarnom nominalizmu

3.načelo zabrane prouzrokovanja štete-svako je dužan da se suzdržava od postupaka kojima se drugom nanosi šteta4.načelo o dužnostima ispunjavanja obaveza iz zakonom propisanih izvora obligacija5.načelo određene pažnje u izvršavanju obaveza i ostvarivanju prava6.načelo postupanja u skladu sa dobrim poslovnim običajima

PODELE OBLIGACIJA

1.S obzirom na predmet:1. obligacije cilja i sredstva2. pozitivne i negativne obligacije3.novčane i nenovčane

2. S obzirom na množinu subjekata:1.deljive i nedeljive2. solidarne

3. S obzirom na množinu predmeta.1.individualizovane i generičke2. alternativne,fakultativne i kumulativne

4. Prema trajanju:1.trenutne obligacije

2. trajne

5. Prema sankciji:1. civilne- potpune obligacije,postoji korelacija poverioca -dužnika2. prirodne- nemaju sankciju,i ne mogu imati mogućnost prinudnog izvršenja

6. Prema kauzi:1.kauzalne i apstraktne2.obligacije koje nastaju na osnovu ugovora i obligacije koje nastaju na osnovuzakona3. lične i nelične

Novčane obligacije- su one koje glase na predaju određene sume novca.Nenovčane- glase na predaju neke druge stvari ili na određeno činjenje ili nečinjenjeNovčane obligacije u životu najčešće nastaju iz: 1.ugovora (obaveza plaćanja cene,zakupa) 2.iz prouzrokovanja štete.Nastaje i iz drugih izvora obligacija: poslovodstvo bez naloga,javno obećanje nagrade.Nenovčane obligacije su brojnije (ug.o prodaji,ug.o delu).Predmet novčane obaveze: novac i to ne svaki novac već onaj koji se nalazi u važećem opticaju. Novčana obaveza može da glasi i na strani novac ukoliko je u optcaju u nekoj drugoj državi.Novac treba razlikovati od novca kao predmeta ispunjenja obaveze. Predmet ispunjenja obaveze mora biti domaći novac.Postoje 2 izuzetka kada predmet ispunjenja može biti i strani novac:1. isplata cene kod ugovora o prodaji koji za predmet imanepokretnost (ako se isplata vrši sa deviznog računa kupca na devizni račun prodavca,ako se vrši na ruke ovaj izuzetak ne važi).

2. kod plaćanja zakupnine kod ugovora o zakupu nepokretnosti (zakupnina može biti isplaćena u stranom novcu ako se vrši sa deviznog računa zakupca na devizni račun zakupodavca)

Dve strane mogu da ugovore i stranu valutu međutim ukoliko dođe do spora isplata koja je ugovorena u stranoj valuti ne može se tražiti u toj valuti već u dinarima i to prema kursu din.Kod novčanih obaveza za razliku od nenovčanih postavlja se problem utvrđivanja njene visine:Novac ima dve vrednosti: 1. unutrašnju (kupovnu)- koja se određuje po zakonima tržištaprema odnosu ponude i tražnje2. nominalnu vrednost- određuje država što je onaj iznos koji je određen brojkama na novčanici odnosno kovanom novcu.U momentu kad nastaje obligacija odnos unutrašnje i nominalne vrednosti se poklapa. Dužnik i poverilac prilikom ugovaranja ugovaraju da će platiti onu vrstu novca koja je njihova unutrašnja vrednost.Kod trajnih obligacija može doći do nesklada unutrašnje i nominalne vrednosti. Može se desiti da se unutrašnja vrednost novca smanji tako da dođe do depresijacije novca,a može se desiti i suprotno da se

vrednost novca poveća.Kada dođe do nesklada postavlja se pitanje kojoj vrednosti dati prednost:-dvostruko shvatanje:1. shvatanje o monetarnom valorizmu- dužnik treba da isplatii onu sumu novca koja odgovara unutrašnjoj vrednosti novca. Ako je došlo do promene unutrašnje vrednosti novca onda dužnik treba da plati veću sumu novca-nominalnu,kako bi se ove dve vrednosti uskladile

2.shvatanje o monetarnom nominalizmu- dužnik treba da isplati onu sumu novca na koju njegova obaveza glasi, bez obzira što je u međuvremenu došlo do promene u unutrašnjoj vrednosti.U svim pravilima su prihvaćene dve teorije... razlozi su pravna sigurnost i princip savesnosti i poštenja.Klauzule- u praksi se pribegava ugovornim obezbeđivanju klauzula kojim se obezbeđuje usklađivanje nominalne i unutrašnje vrednosti novca.

Sredstva ugovornog valorizma: 1.indeksna klauzula- odredba u ugovoru koji zaključuje poverilac i dužnik,na osnovu koje oni utvrđuju da će se visina novčane obaveze revalorizovati prema određenom indeksu. Taj indeks može biti različit i tu postoji potpuna sloboda poverioca i dužnika njegovog ugovaranja. (npr. Stopa rasta prosečne plate,stopa rasta cene određenog proizvoda)

-kad je ugovorena ovakva klauzula daje pravo poveriocu nove obaveze da zahteva od dužnika da mu isplati onu sumu novca koja je obračunata prema dogovorenom indeksu.

2.klizna skala- je jedna varijanta indeksne klauzule i obično se ugovara kod ugovora u kojima se jedna strana obavezuje da izradi i isporuči određene predmete drugoj ugovornoj strani ,a to su ugovor o delu, odnosno ugovor izveden iz ugovora o delu-ugovor o građenju. (ovde se ugovara da će se visina naknade koja jedna strana duguje nakon obavljenog posla zavisiti od cene materijala i cene rada i drugih elemenata koji utiču na troškove proizvodnje).ovde je indeks zapravo porast troškova rada cene materijala na određenom tržištu u određenom vremenu.

3. devizna klauzula- je odredba u ugovoru na osnovu koje poverilac i dužnik utvrđuju da će se visina novčane obaveze u dinarima odrediti na osnovu kursa dinara prema određenoj stranoj valuti,najčešće prema kursu dinara u odnosu na evro.

4.zlatna klauzula- odredba ugovora između dužnika i poverioca na osnovu koje odlučuju da će se visina novčane sume utvrditi prema vrednosti određene količine zlata na dan isplate.

Pored valorizacije na osnovu ugovora moguće je doći u našem pravu i do valorizacije na osnovu sudske odluke.Postoje pravila koja omogućavaju sudu da pod uslovima predviđenim u tim pravilima svojom odlikom valorizuju novčanu obavezu tako što će visinu novčane obaveze uskladiti sa promenama u unutrašnju vrednost novca.

1.pravila o raskidanju ili izmenama ugovora zbog promenjenih okolnosti- sud je ovlašćen da na zahtev jedne ugovorne strane u dvostranom ugovoru izmeni pojedine ugovorne odredbe ako se posle zaključenja ugovora pojave okolnosti koje ugovorne strane u tom momentu nisu mogle da predvide,a koje otežavaju izvršenje ugovorne obaveze ili onemogućavaju ostvarenje svrhe.2.pravilo o promenama iznosa naknade štete u obliku novčane rente-novčana renta je jedna vrsta novčane naknade štete koju štetnik duguje u slučaju kada je oštećenom prouzrokovao štetu smrću,telesnom povredom ili oštećenjem zdravlja.- karakteristika novčane rente je u tome što se ona plaća oštećenom mesečno i u jednom periodu a najkasnije do njegove smrti. Plaća se u fiksnom iznosu koji utvrđuje sud u presudi.- sud može da iznos rente uveća na zahtev oštećenog kako bi njena suma bila usklađena sa promenama u untrašnjoj vrednosti novca.

Razlika novčane i nenovčane obaveze- razlike novčane i nenovčane obaveze se ogledaju u pogledu mesta izvršenjaMesto ispunjenja- (bilo novčana ili nenovčana) utvrđuje poverilac i dužnik na osnovu ugovora. Ako mesto ispunjenja nije ugovorom određen onda kod novčanih obligacija važi pravilo da se ispunjavaju u prebialištu,boravištu poverioca u času ispunjenja. Dužnik je dužan da donese sumu koju duguje.Nenovčane-važi pravilo da je to mesto prebivališta,boravišta odnosno sedišta dužnika.

Mogućnost ispunjenja obaveze pre roka: opšte pravilo: moraju se ispuniti u momentu koji je određen dogovorom ili posebnim pravilima koji važe za pojedine imenovane ugovore.ako se ne može ispuniti na osnovu posebnog propisa onda se određuje na osnovu svrhe, prirode obaveze i ostale okolnosti koje su postojale u momentu nastanka.

novčane obaveze se mogu ispuniti pre roka što znači da dužnik ima pravo da ispuni obavezu,a poverilac dužnost da primi ispunjenje. Ako on to odbije čini neopozvano i pada u poverilačku docnju.

-nenovčane obaveze – vodi se računa da li je rok ugovoren u interesu dužnika ili poverioca. Ako je u interesu dužnika,onda dužnik obavezu ima pravo da ispuni pre roka, s tim što je dužan da o tome obavesti poverioca i da pazi da to ne bude u nevreme.Ako je rok ugovoren u interesu poverioca,onda dužnik nema pravo da zahteva od poverioca da primi ispunjenje koje mu on nudi. Poverilac neće pasti u poverilačku docnju ako odbije da primi isunjenje,ako je ugovoren rok u njegovom interesu

Kad se smatra da je ispunio obavezu:1.na ruke2.ako se isplata ne vrši na ruke već preko trećeg lica,banke ili druge finansijske organizacije kod koje poverilac novčane obaveze ima otvoren račun,onda se smatra da je novčana obaveza ispunjena kada banka poverioca dobije novčanu doznaku u korist poverioca ili virman (nalog) od stane dužnika banke da izvrši isplatu u korist poveriočevog računa.3.kad se ispalata vrši preko pošte, onda ukoliko je takva isporuka ugovorena smatra se da je dužnik ispunio obavezu kad uplati novac. Ako isplata u pošti nije dogovorena već samoinicijativno onda se

smatra da je obaveza izvršena onda kada pošta isplati poveriocu iznos koji je dužnik uplatio.

KAMATA

Za novčane i nenovčane obaveze vezuje se kamata.U obligacionom pravu kamata je sporedna obaveza dužnika i može biti UgovornaZakonska ili zatezna

Ugovorna kamata- je ona koja se utvrđuje ugovorom između poverioca i dužnika. Ona se duguje po pravilu uz novčane obaveze, ali može biti ugovorena i za nenovčanu obavezu koja glasi na predaju stvari određenih po rodu. (npr.kamata se može ugovoriti i kod nenovčanog zajma,na predaju koja glasi još na predaju određenih zamenljivih stvari).Po pravnoj prirodi ugovorna kamata je nakanada koju dužnik plaća poveriocu za kamatu koju je imao od upotrebe njegovog novca ili neke zamenljivih stvari. Duguje se od momenta kad je nastala obaveza pa do momenta njenog ispunjenja.Visina kamate utvrđuje se ugovorom poverioca i dužnika ali sloboda ugovaranja visine ugovorne kamate je bitno ograničena.Sloboda ugovaranja ne može biti široko postavljena zbog toga što ugovaranje kamate može biti izvor zelenašenja. Poverilac može iskoristiti potrebu dužnika za novcem da bi za sebe ugovorio kamatu koja ne odgovara tržišnoj vrednosti novca.U ZOO je visina stope ugovorne kamate u odnosima između pojedinaca utvrđena na gornji iznos koji odgovara visini kamatne stope koju banka plaća na štedne uloge po viđenju.Kad se radi o odnosima privrednih subjekata ZOO je postavio pravilo da će se najveća visina ugovorne kamate odrediti posebnim zakonom(koji nije donet),a sudovi rešavajući sporove za isplatu preterano visoke kamate primenjuju pravilo o ekvivalenciji uzajamnih davanja (čl.15 ZOO).Može se desiti da se ugovori kamata ali ne i visina. U ovom slučaju dužnik će biti dužan da isplati kamatu koju banka plaća na štedne uloge po viđenju.

Zatezna kamata- kamata koja se duguje isključivo za novčane obaveze. Duguje se samo od momenta kada dužnik dođe u docnju za ispunjenje svoje obaveze ( a to je prvog narednog dana od roka kad je trebao da ispuni obavezu).Duguje se samo u novcu za razliku od ugovorne koja se može dugovati i u drugim nekim zamenjljivim stvarima. Visina zatezne kamata se utvrđuje isključivo zakonom. Poverilac i dužnik ne mogu ugovoriti visinu zatezne kamata ugovorom. Ukoliko bi ugovorili takva odreba bi bila apsolutno ništava. Zakon kojim je određena visina stope zatazne kamate se zove Zakon o visini stope zatezne kamate.-kamatna stopa po ovom zakonu sastoji se iz dva dela:1. fiksni- 0,5% ,ovaj iznos predstavlja nakanadu štete koju je poverilac pretrpeo

2. promenljivi- je stopa rasta cene na malo u određenom mesecu. Zavod za statistiku utvrđuje ovu stopu.

Konačna visina se utvrđuje tako što se iznos glavnog novčanog duga prvo uveća za stopu rasta cena na malo u određenom mesecu, a zatim se tako uvećani iznos pomnoži sa fiksnom stopom od 0,5 %

Anatocizam (kamata na kamatu)- ne može se ugovoriti kada kamata dospe na isplatu,a ne bude isplaćen,da na taj iznos teče kamata.postoje izuzeci i kod ugovorne i kod zatezne kamate

a.)ugovorne- moguće je da poverilac i dužnik dogovore da će se stopa ugovorne kamate povećati ukoliko dužnik ne ispati kamatu u momentu kad dospe.- u bankarsim poslovima,tj. bankarskim ugovorima ne važi pravilo zabrane naplaćivanja kamate na kamatu.b.)zatezne- na iznos zatezne kamate počinje da teče kamata od momenta kada je poverilac podneo u sudu zahtev za njenu isporuku. Često se takva kamata naziva procesna kamata.

Pravna priroda zatezne kamate: nije naknada za upotrebnu vrednost novca već je pretpostavljena naknada štete(ona je sankcija za dužnika).Pretpostavljena je zbog toga što poverilac ne mora da pokazuje da je zaista pretrpeo štetu. Ako je šteta koju je pretrpeo veća od iznosa koji dobija od iznosa zatezne kamate on ima pravo da zahteva i naknadu takve štete-pravo na potpunu naknadu.Uslovi za isplatu te naknade moraju biti dokazani da je pretrpeo štetu,da postoji uzročna veza (krivica dužnika ne mora da se dokazuje jer se pretpostavlja).

O BLIGACIJE SA VIŠE DUŽNIKA ILI POVERIOCA

Na poverilačkoj strani ili dužničkoj u obligaciji može da bude više lica. Takve obligacije se nazivaju pluralističke.Dualističke- na jednoj ili drugoj strani samo jedno lice.S obzirom na to kako ova lica duguju odnosno potražuju mogu se podeliti na :1.deljive2.solidarne3.nedeljive

1.Deljive obligacije- su one obligacije čiji je predmet deljiv,a to znači čiji se predmet može podeliti i ispuniti u više delova koji imaju isto svojstvo kao ceo predmet, i ako tom podelom ceo predmet ne gubi ništa od svoje vrednosti.Najčešće su one koje glase na predaju stvari određene po rodu (novčane obligacije).Kada u jednoj dualističkoj obligaciji postoji deljiv predmet onda se tu ne postavljaju nikakvi pravni problemi,a ako je obligacija pluralistička onda pitanje da li je predmet deljiv ima veliki značaj.Ako je pluralistička obligacija deljiva onda je pravilo da se obligacija deli među dužnicima i to na jednake delove. Ako nije ugovoreno drugačije odnosno ako u pluralističkim obligacijama ima više poverilaca onda

se potraživanje deli na onoliko delova koliko ima poverilaca i ukoliko nije ustanovljena drugačija podela onda se potraživanje deli na jednake delove.

2.Zajedničke obligacije- pluralističke obligacije koje imaju deljiv predmet.1.aktivne-ako na poverilačkoj strani ima više lica2.pasivne-ako na dužničkoj strani ima više lica.Karakteristike zajedničkih obligacija: dug, odnosno potraživanje se deli među dužnicima odnosno poveriocima,ali tako da svaki deo bude zaseban, da predstavlja celinu za sebe i ima svoju samostalnost.Kod pasivnih zajedničkih obligacija ako jedan dužnik ispuni svoj deo duga,njegov dug prema poveriocu se gasi i on ne odgovara za deo duga koji pada na drugog dužnika. Ako taj dužnik dođe u docnju,posledica docnje utiče samo na njega. Prekid zastarelosti prema jednom dužniku ne prekida zastarelost prema drugom.Kod aktivnih zajedničkih obligacija ako jedan poverilac naplati svoje potraživanje,a drugi to ne uspe,poverilac koji nije uspeo da naplati svoje potraživanje ne može da zahteva od prvog da mu ustupi svoj deo naplaćen od potraživanja.Ako dužnik dođe u docnju prema jednom poveriocu onda samo on ima prava koja mu pripadaju a ne i drugi poverilac.Od ovog pravila postoji izuzetak koji važi kod ugovora u privredi. Odnosi se na slučaj kada u ugovorima u privredi na dužničkoj strani ima više lica,a obaveza deljiva. Tada ZOO uvodi pretpostavku o njihovoj solidarnosti.(poverilac može zahtevati ispunjenje duga u celini).

3.Solidarne obligacije- su pluralističke obligacije koje takođe imaju deljiv predmet.Njihov predmet bi se mogao podeliti i svaki dužnik mogao bi ispuniti samo svoj deo,odnosno svaki poverilac bi mogao potraživati samo svoj deo potraživanja. Uprkos tome što je predmet deljiv u solidarnim obligacijama predmet se duguje i potražuje u celini.a ne u delovima. Do takvih promena dolazi zato što zakon uređuje ili zato što je solidarnost ustanovljena pravnim poslom.1. Pasivne solidarne obligacije-su obligacije kod kojh na strani dužnika ima više lica,a na strani poverioca samo jedan. Svaki dužnik odgovara poveriocu za celu obavezu i poverilac može od svakog dužnika zahtevati ispunjenje obaveze sve dok ne bude isplaćena u celini. Kada jedan dužnik ispuni poveriocu dug u celini onda se obligacija gasi i svi dužnici se oslobađaju obaveze (3 lica od poverioca pozajmila 30000 evra,i u ugovoru o zajmu predvideli pasivnu solidarnost između zajmoprimaca. Na osnovu takvog ugovora zajmodavac ima pravo da traži od svakog dužnika da ispuni dug u celini).Kada jedan od ove trojice ispuni obavezu obligacija se gasi. Poverilac ima pravo da izvrši izbor dužnika od kojeg će zahtevati ispunjenje obaveze,a ako izabrani dužnik ne ispuni obavezu onda se on može obratiti i ostalim dužnicima i tako redom dok ne postigne potpuno namirenje.Svi dužnici predstavljaju jednog subjekta obligacija i zbog toga se kaže da duguju „svi za jednog,jedan za sve“. Ne moraju se svi dužnici obavezati pod jednim rokom. Rok dospelosti prema jednom ne mora biti rok dospelosti za drugog. Dužnik odnosno poverilac nema pravo da zahteva ispunjenje obaveze kod onog kojem rok nije dospeo. Pravne radnje koje preuzme jedan solidarni dužnik prostire se i na ostale solidarne dužnike.Dužnici u pasivnoj solidarnoj obligaciji se uzajmno zastupaju. Ali to ne važi za sve pravne radnje ( jedne radnje mogu biti štetne za drugog,kao npr.posledica dužničke docnje. Zato se ovo pravilo odnosi na

radnje koje su solidarne za ostale dužnike).Značaj pasivnih solidarnih obligacija: veliki je značaj. Ogleda se u tome što predstavlja najjače sredstvo ličnog obezbeđenja poveriočevog potraživanja. Poverilac je obezbeđen time što ima pravo da se prinudno naplati iz dužnikove imovine koja predstavlja opštu garanciju poveriocu da će moći da bude namiren.U pravu su predviđena sredstva kojim se prilikom nastanka obaveze čvršće uređuje poveriočevo potraživanje.2 vrste sredstava:1. Stvarna sredstva obezbeđenja (hipoteka,ručna zaloga,registrovana zaloga na pokretnim stvarima,kapara,odustanica). Zajedničko svim sredstvima da poverilac stiče stvarno pravo na dužnikovoj stvari iz čije vrednosti će se moći naplatiti.2. Ona sredstva kod kojih se sam dužnik jače obavezuje ili kod kojih se uz dužnika obavezujujoš neka druga lica prema poveriocu (ugovorna kamata, jemstvo,pasivna solidarnost). Zajedničko je što se još jedno lice obavezuje. Razlika je bitna: jemstvo je akcesorna obaveza zbog toga što prati sudbinu glavne obaveze,ona je i supsidijerna. Pasivna solidarnost podrazumeva da se više dužnika obavezuje prema poveriocu,ali obaveza svakog dužnika je obaveza istog reda(nije supsidijerna).Nastanak pasivne solidarnosti: kad ima više dužnika u deljivoj obavezi,duguje svaki za svoj deo. Solidarnost se ne pretpostavlja već mora ugovorom biti izričito ugovoreno ili zakonom naređena. Izvori pasivne solidarnosti su: 1.ugovor 2. zakon1.ugovor- je izvor pasivne solidarnosti kada poverilac i dužnici izričito ugovore da dužnici poveriocu duguju solidarno. Oni to mogu učiniti upotrebom različitih izraza „dužnici se obavezuju solidarno“, „dužnici se obavezuju svi za jednog jedan za sve“ itd.2.zakon-ako solidarnost nije izrićito ugovorena može se desiti da bude zakonom naređena. U ZOO postoji čitav niz pravila koje uvode solidarnost među dužnicima. „ukoliko više lica prouzrokuju štetu jednom licu,duguju nadoknadu štete solidarno“. ZOO kaže i da kada ima više jemaca,oni duguju poveriocu solidarno. Zatim npr.kod ugovora u privredi duguje se solidarno.Solidarnost je ustanovljena i u čitavom nizu drugih zakona: Zakon o nasleđivanju (ugovaranje za dugove ostavioca), Porodični zakon (odgovornost roditelja za štetu koju pričini dete).

Dejstva pasivne solidarnosti:treba razlikovati dve vrste pravnih dejstava:1. dejstvo između poverioca i dužnika 2.dejstvo između samih dužnika

1.Dejstva između poverioca i dužnika- ogleda se u tome što poverilac ima pravo da zahteva isplatu duga od bilo kog dužnika. On može da tuži svakog dužnika dok njegovo potraživanje ne bude namireno u celini. Ako poverilac padne u poverilačku docnju prema jednom solidarnom dužniku onda to deluje prema ostalim dužnicima.Solidarni dužnik od koga je poverilac tražio ispunjenje obaveze može da istakne svaki prigovor koji potiče iz same obligacije.(npr.da je prigovor apsolutno ništav,zastareo,rušljiv). Pored prigovora ovih svaki dužnik može poveriocu da istakne lične prigovore koji se tiču odnosa samo tog dužnika koji je tražio ispunjenje te obaveze ili poverioca. Pod ličnim prigovorima treba podrazumevati prigovore koji se tiču lilčnosti dužnika(npr. da je on poslovno nesposoban).Prestanak dejstva:

1. ispunjenje- obligacija od strane jednog solidarnog dužnika prestaje odnos između dužnika i poverioca. Ovo je redovan način prestanka.2.kompenzacija- način prestanka potraživanja prebijanjem međusobnih potraživanja koja poverilac ima prema dužniku odnosno koja dužnik ima prema poveriocu.Da bi se kompenzacijom ugasilo potraživanje potrebno je da su potraživanja istovremena,uzajamna, dospela, istorodna i potrebno je da jedna strana izjavi volju da oće da vrši prebijanje.Kompenzacija je način prestanka pasivne solidarnosti kada između poverioca i jednog solidarnog dužnika postoji uzajamna,istorodna i dospela potraživanja. U tom slučaju ako potraživanje prema poveriocu ili dužniku koga je poverilac izabrao,onda taj dužnik može da prebije potraživanje koje ima prema poveriocu, a dug solidarnih dužnika smanjuje se za iznos prebijenog potraživanja. Ako poverilac izabere dužnika koji prema njemu nema potraživanje i takav dužnik ima pravo da prebije potraživanje svog sadužnika prema poveriocu,ali samo do iznosa dela koji taj sadužnik ima u pasivnoj solidarnoj obligaciji.3.otpuštanje duga- redovan način prestanka obligacije koji se dešava na osnovu sporazuma između poverioca i dužnika i na osnovu koga se potraživanje poverioca prema dužniku gasi. Otpuštanje duga je ugovor,nije jednostrana izjava volje poverioca,što znači da se sa otpuštanjem duga dužnik mora usaglasiti.Kod pasivnih solidarnih obligacija postavlja se pitanje kako na odnos između poverioca i dužnika deluje sporazum o otpuštanju duga koji je poverilac zaključio sa jednim od solidarnih dužnika? Kad je zaključio sa jednim onda se dug gasi za sve solidarne dužnike, ako je oproštaj duga izvršen in rem (kad je izričito naglašen). Ako je oproštaj duga izvršen in personam onda se samo taj dužnik oslobađa duga, a obaveza solidarnih dužnika se smanjuje za iznos koji je iznos dela tog dužnika.4.novacija ( prenov)-je takav način gašenja obligacije koji se dešava na osnovu ugovora između poverioca i dužnika na osnovu koga oni određuju da se dug koji je do tada postojao između njih ugasi, ali da nastane novi obligacioni odnos koji ima drugačiji osnov ili drugačiji predmet. Kada poverilac zaključi sporazum o novaciji sa jednim solidarnim dužnikom,a ako je in rem svi sadužnici se oslobađaju oabveze,a ko je in personam onda se oslobađa samo taj sadužnik. 5.sjedinjenje- način gašenja obligacija kada se u jednoj ličnosti steknu svojstva i dužnika i poverioca. Do sjedinjenja dolazi po pravilu na osnovu univerzalne sukcesije. Kod pasivnih solidarnih obligacija ako dođe do sjedinjenja tako da jedan solidarni dužnik nasledi poverioca, u tom slučaju pasivna solidarnost obligacije smanjuje se do iznosa dela tog dužnika.

2.Dejstva pasivne solidarnosti između samih sadužnika-(regresivni odnos). To je obligacioni odnos koji se zasniva između sadužnika koji je ispunio obligaciju i njegovih sadužnika. Taj odnos više nije pasivna solidarnost nego zajednička obligacija(dužnik koji je izvršio isplatu-isplatilac ima pravo da od sadužnika zahteva samo onaj deo koji pada na svakog od njih. Kako se određuju delovi?1.pravilo da isplatilac ima pravo da od ostalih dužnika zahteva samo onaj deo koji je utvrđen ugovorom između sadužnika.2.ukoliko ništa nije bilo unapred predviđeno ugovorom onda isplatilac ima pravo da zahteva ona deo koji se utvrđuje na osnovu pravnog odnosa učesnika u pravnom poslu. (npr. treća lica kao kupci kupuju kuću za 90.000 sa namerom da na njoj postanu suvlasnici sa udelom 1/3. Ako jedan kupac isplati svih 90.000,onda ima pravo da potražuje od ostalih po 30.000).3.ako se ni na jedan način ne može utvrditi deo, onda se primenjuje pravilo po kome se dug deli na

jednake delove odnosno da na svakog dužnika pada jednak deo.4.šta će se desiti ako se od jednog sadužnika ne može dobiti deo jer je insolventan? Ovde važi pravilo da se deo sadužnika koji je insolventan deli među ostalim sadužnicima na jednake delove.

1.Aktivne solidarne obligacije- su obligacije u kojima na strani poverioca ima više lica koja potražuju tako da je svaki od njih ovlašćen da od dužnika zahteva isplatu potraživanja u celini,a kad dužnik isplati potraživanje jednom solidarnom poveriocu onda se njegova obaveza gasi prema svima. Mnogo manje su zastupljene u praksi i nisu sredstva obezbeđenja. Naprotiv aktivna solidarnost slabi obaveznu snagu obligacije zbog toga što stvara nezavisnost da li će se poverioci kojima dužnik nije ispunio potraživanje moći da naplate od onog poverioca kome je potraživanje ispunjeno.Dejstva: ogleda se u tome što svaki poverilac ima pravo da od dužnika zahteva isplatu potraživanja u celini,isto tako dužnik ima pravo da sam izabere poverioca kome će ispuniti obavezu,ali ako je jedan od poverioca tražio od njega ispunjenje on ne može punovažno da ispuni obavezu prema drugima. Kada dužnik ispuni obavezu jednom poveriocu njegova obaveza prestaje prema svima,a nastaje obligacioni odnos između sapoverioca i kome poverilac koji je primio ispunjenje ima obavezu da ostalim poveriocima isplati onaj deo potraživanja koji njima pripada. Deo potraživanja koji pripada ostalim poveriocima utvrđuje se prema istim pravilima kao deo koji pada na dužnike u pasivnoj solidarnosti.

2.Nedeljive obligacije- su pluralističke obligacije sa više lica čiji je predmet nedeljiv. Nedeljiv predmet je onaj koji se ne može podeliti na više delova tako da ne izgubi od svoje vrednosti (npr.obligacija koja glasi na predaju dijamanta). Nisu samo obligacije čiji je predmet nedeljiv nedeljive. Mogu biti i obligacije koje imaju deljiv predmet ali koje u konkretnom slučaju ugovorne strane smatraju nedeljivim. (npr.obligacija koja glasi na činjenje). Ona može po pravilu biti podeljena i ispunjena na delove (npr.kod ugovora o građenju). Ako u ugovoru o građenju naručilac i izvođač predvideli „ključ u ruke“ onda se ovakva obligacija smatra nedeljivom.Mogu imati više dužnika ili poverilaca:1.ako ima više dužnika onda će po prirodi stvari na takvu obligaciju primenjivati pravila o pasivnoj solidarnoj obligaciji (kako pravila o primarnim,tako i o sekundarnim).2.nedeljive obligacije sa više poverilaca su one kod kojih ima više lica na poverilačkoj strani.ali tu se ne primenjuju sva pravila koja bi trebala da važe za aktivne solidarne obligacije. Kod aktivnih solidarnih obligacija može se tražiti ispunjenje potraživanjaa u celini,a u nedeljivim obligacijama to može da se učini samo ukoliko je ovlašćen od svih poverilaca.

Podela obligacija prema množini predmeta

1.Složene obligacije- kod ovakvih obligacija postavlja se pitanje kako dužnik ispunjava obligaciju? Da li treba da je ispuni sa svim predmetima ili sa jednim predmetom. S obzirom na odgovor na ovo pitanje dele se na:1.alternativne2.fakultativne

3.kumulativne

1.alternativne-su takve kod kojih dužnik duguje dva ili više premeta ali tako da mu se obaveza gasi kada poveriocu preda bar jedan predmet. „due res in obligatione,una res est in solutione“.S obzirom da imaju više predmeta postavlja se pitanje kojim predmetom će se ispuniti obligacija? a.)zavisi od toga ko ima pravo izbora- pravo izbora određuje se ugovorom poverioca i dužnikab.)ako ne postoji ugovor,pravo izbora pripada dužniku. Na osnovu tog izbora on bira predmet kojim će izvršiti obavezu. Dužnik ima pravo izbora sve dok poverilac u postupku prinudnog izvršenja ne dobije jedan od predmeta. (pr.zakup sobe u hotelu).Kada pravo izbora pripada poveriocu onda je poverilac dužan da obavi izbor u roku koji je određen,a ako rok nije određen onda kada ga dužnik pozove. Ako poverilac u ovom slučaju ne izvrši izbor,onda to pravo prelazi na dužnika. Kada je na osnovu ugovora između poverioca i dužnika predviđeno da će treće lice izvršiti izbor,a treće lice se ne odazove u roku,ili ako rok nije bio određeen kada ga dužnik odn.poverilac pozovu da izvrši izbor,onda se poverilac ili dužnik mogu obratiti sudu sa zahtevom da on izvrši izbor predmeta ispunjenja alternativne obligacije.Smatra se da je izbor izvršen onda kada druga strana bude obaveštena o izvršenom izboru. Ako je izbor na dužniku on može izbor izvršiti i blagovremenim preduzimanjem radnji koje predstavljaju izvršenje obligacije.Pravo izbora nije subjektivno pravo već pravna moć,a pravna moć je pravna mogućnost data jednom licu da izjavom svoje volje stvori jednu novu situaciju.Pravo izbora kod alternativnih obligacija je pravna moć zato što se u alternativnoj obligaciji unosi promena koja se sastoji u tome što se jedna složena obligacija pretvara u jednostavnu. Zbog toga je pravo izbora neopoziv od momenta kad je saopšten drugoj strani.Do alternacije obliggacije može doći i na još jedan način. U slučaju propasti jednog predmeta obligacije i to samo ako je nastupila viša sila. Ako je do nemogućnosti ispunjenja predmeta obligacije došlo krivicom poverioca ili dužnika onda postoje posebna pravila.-čijom krivicom i koja strana je imala pravo izbora? Ako je krivicom dužnika, a pravo izbora pripadalo njemu onda može dati drugi predmet. -ako je pravo izboora imao poverilac onda možee: 1.zahtevati ispunjenje obaveze preostalim predmetom ; 2.zahtevati nadoknadu štete.

2. Fakultativne obligacije: obligacije u kojima dužnik duguje jedan tačno određen predmet ali se može osloboditi obaveze i predajom nekog drugog predmeta ako je ovlašćen zakonom ili ugovorom. (tipičan primer ako je nečiji rob prouzrokovao štetu drugome).Razlike alternativnih i fakultativnih obligacija. One su samo prividno slične :1.nisu složene obligacije zbog toga što imaju samo jedan predmet una res est in obligatione ali se dužnik ako je ovlašćen može osloboditi predajom drugog predmeta „due res sunt in solutione“2.ovlašćenje dužnika da izvrši svoju obavezu predajom nekog drugog predmeta nije pravo izbora. Vršenjem ovog ovlašćenja ne unosi se nikakva promena u obligacionom odnosu.3.pravo izbora kada se izvrši je neopoziv,a odluka dužnika doneta u vršenju ovlašćenja da obavezu izvrši

nekim drugim predmetom nije neopoziva. Dužnik čak i kad je obavestio poverioca može da se obaveze oslobodi predajom drugog predmeta.4.kod propasti predmeta obaveze kod kod alternativnih obligacija propast stvari prouzrokovana višom silom dolazi do koncentracije,a kod fakultativnih obligacija se gasi.Kad propadne krivicom dužnika nastaje obaveza na naknadu štete,ali se može osloboditi predajom drugog predmeta. Ako je do propasti došlo krivicom poverioca obligacija se gasi,ali dužnik bi imao pravo da traži naknadu štete i preda drugi predmet.Izvor nastanka fakultativnih obligacija:1. pravni posao-može biti ugovor ili testament (ugovorom u zajmu ugovoreno da će zajmodavac vratiti 10.000 evra ili da bi se oslobodio obaveze predati svog punta).2. zakon- a.)u pravilima o poništenju ugovora zbog prekomernog oštećenja (laesio enormis). Laesio enormis postoji kad u teretnim ugovorima postoji očigledna nesrazmera davanja koja je posledica zablude jedne od strana o vrednosti predmeta. U slučaju poništenja dolazi do restitucije što znači da je saugovornik oštećenje stvari dužan da vrati ono što je primio. Saugovornik se može osloboditi ako da dopunu do stvarne vrednosti.b.)kod ugovora o poklonu.koji je po pravilu neopoziv,što znači da poklonodavac ne može svojom voljom opozvati. Od ovog postoji izuzetak kad poklonodavac posle učinjenog poklona osiromaši u tolikoj meri da nema sredstava za život. U ovom slučaju može da traži povraćaj predmeta ali samo ako nije osiromašen svojom krivicom. U slučaju opoziva poklonoprimac je dužan da vrati poklon,a zakon kaže da se može osloboditi obaveze vraćanje predmeta poklona,ako pristane da poklonodavcu daje sredstva za život koja mu nedostaju.3. kumulativne- su one obligacije koje imaju dva ili više predmeta obaveze koje su ujedno i predmet ispunjenja i duguje se tako da ih dužnik mora predati sve da bi se oslobodio obaveze. Ukolio jedan predmet propadne? Ako je viša sila-predaje šta preostane,ako je krivica dužnika-naknada štete,a ako je poverilac kriv-predaje samo onaj deo što preostaje ne odgovara za štetu.

IZVORI OBLIGACIJA

Prema ZOO čl.1 propisano je sledeće:Ovim zakonom uređuju se obligacioni odnosi koji nastaju iz:1.ugovora2.prouzrokovanje štete3.sticanje bez osnova (pravno neosnovano obogaćenje)4.poslovodstvo bez naloga (nezvano vršenje tuđih poslova)5.jednostrana izjava volje (javno obećanje nagrade,izdavanje hartija od vrednosti)6.i druge zakonske činjenice utvrđene zakonom.

Izvori obligacija su činjenice za koje zakon vezuje nastanak obligacionih odnosa. Kada se te činjenice zakonski predviđene steknu ili dogode onda iz te činjenice između dužnika i poverioca nastaje obligacioni odnos.

UGOVOR

Ugovor je saglasnost izjavljenih volja koje proizvode određeno pravno dejstvo koje se može sastojati u nastanku,ukidanju ili menjanju pravnih poslova. To je opšti pojam koji postoji u svim granama prava.U obligacionom pravu ugovor ima uže značenje: ugovor je saglasnost izjavljenih volja dva lica kojom se postiže obligaciono pravno dejstvo što znači da se ugovorom u obligacionom pravu stvaraju obligacije. Pravilo da iz ugovora nastaje obligacioni odnos je novijeg datuma. Nije važilo u rimskom pravu gde saglasnost volja nije bila dovoljna da stvori obligaciju. Obligacije su nastajale iz forme koje su ugovorne strane morale da izvrše. Ako su bili ispunjeni zahtevi forme nastajala je obaveza bez obzira da li je stvarna volja bila da zasnuju obavezu. U rimskom pravu obaveze nisu mogle nastati iz same saglasnosti volje. „ex nuda pacta obligatio non nascitur“.Pravilo da saglasnost volja rađa obligaciju nastala je krajem 17.veka kad počinje da preovladava ideja po kojoj obavezuje reč data drugom,a ne forma u kojoj je ta reč izražena.Umesto pravila u rimskom pravu nastaje novo pravilo „ PACTA SUNT SERVANDA“ (prosta,usmena saglasnost obavezuje na izvršenje). Pravilo znači da se usmeni sporazumi moraju izvršiti kao da sam zakon naređuje neku obavezu. Ista ideja izražena je u Opštem imovinskom zakoniku Crne Gore iz 1888. „razgovor je razgovor,a ugovor je strankama zakon“.

Karakteristike ugovora u obligacionom pravu:1.Pravni posao- jer je izjava volje koja je usmerena na postizanje određenog pravnog dejstva.2.Dvostrani pravni posao- znači da je saglasnost volja,tj za njegov nastanak potrebna saglasnost dve volje(a to je razlika ugovora i testamenta).3.Ugovor stvara obligaciju-u našem pravu ne postoji pojam liberatornog ugovora (postoji u Nemačkom pravu i označava ugovore kojima se ukidaju postojeći pravni obligacioni odnosi). Jedan takav kod nas koji bi mogao da postoji je ugovor (sporazum) o otpuštanju duga.Terminologija: pakt,sporazum konvencija,ali ne treba ih označavati jer su preširoki i uglavnom se koriste u MJP.Pogodba ,nagodba- u našem pravu se koristi da označi jednu klauzulu,a ne ugovor.Dogovor (sporazum)- za saglasnost volja se koristi za sporazume pre ugovaranja (u pregovorima).Strane -ugovornik (je najispiravnije),ugovarač,ugovorna strana.

Pojam osnovnih načela ugovornog prava

Ugovorno pravo predstavlja skup pravnih normi koje uređuju ugovore. Te pravne norme počivaju na nekoliko osnovnih principa (ključne odlike obligacionog prava po prof.Antiću).

1.Sloboda ugovaranja2.Zaštita prava prinudnim putem i naknada štete3.Princip kauze

1.Sloboda ugovaranja- ZOO slobodu ugovaranja naziva autonomija volje u čl.10 ZOO međutim to je neodgovarajući termin jer je autonomija volje opštiji princip od slobode ugovaranja. Autonomija volje je dobila različitu manifestaciju u različitim granama prava. Predstavlja primenu principa autonomije volje u obligacionom pravu i ima dva svoja elementa.1. Sloboda ugovaranja u užem smislu- obuhvata dve stvari:1. sloboda svakog lica da odluči da li će ili neće zaključiti ugovor2. slobodu svakoga da izabere lice sa kojim će da zaključi ugovor.2. Dispozicija subjekta- to je sloboda ugovornih strana da svojom voljom urede sadržinu ugovora.Sloboda ugovaranja u užem smislu nije apsolutan princip već relativan zbog toga što u savremenom pravu postoje zakonska ograničenja ove slobode.1. Ograničenje prava slobode da odluči da li će se ugovor zaključiti: u savremenom pravu je ograničena propisivanjem obaveze određenih lica da zaključe ugovor. Kada je za neka lica propisano da su obavezni da zaključe ugovor,ona nisu slobodna i imaju obavezu da ugovor zaključe.1. obavezno osiguranje-1. Za sve imaoce motornih vozila da zaključe ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu.2. obaveza zaključenja ugovora o osiguranju putnika od štete koja im bude pričinjena u toku prevoza koja imaju pravna lica koja se bave javnim prevozom putnika.3.obaveza zaključenje ugovora o osiguranju od štete pričinjene licima ili stvarima na zemlji koju imaju sopstvenici vazduhoplova.Ova obaveza zaključenja ugovora o osiguranju propisana je radi zaštite interesa samog sopstvenika. Upotrebom motornih vozila često biva prouzrokovana šteta . Osiguravajuća društva imaju pravo na regres ukoliko je šteta prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom. Zaštita interesa štetnika ogleda se u tome što je veća verovatnoća da će uspeti da se isplati.2. izvan osiguranja- propisano je za neka lica obaveza da zaključe ugovor ako im bude stavljena ponuda od zainteresovanog lica i ako su ispunjeni i drugi potrebni uslovi. Obavezu zaključenja ugovora kada im se stavi obaveza imaju: prevoznici u linijskom prevozu u drumskom,vazdušnom i železničkom saobraćaju.2. ograničenje saglasnosti trećeg lica za zaključenje ugovora- slobodu da se odluči da li će se ugovor zaključiti može biti ograničena i trećim licima time što se od pojedinih lica zahteva da dobiju saglasnost trećih lica za zaključenje ugovora. Saglasnost trećeg lica može biti propisana u interesu zaštite javnih i privatnih interesa.1. radi zaštite javnih interesa propisana je kod zaključenja ugovora o prodaji vatrenog oružja.2.u privatnim interesima propisana u tri slučaja:1. kada ugovor zaključuje maloletnik stariji od 14 godina ili punoletno lice kojem je delimično oduzeta sposobnost,potrebna je saglasnot roditelja ili staratelja. Ugovori bez saglasnosti su rušljivi osim ukoliko nisu ugovori malog značaja.

2.saglasnost je potrebna i roditeljima kada kao zakonski zastupnici zaključuju ugovor umesto maloletnika mlađeg od 14 god,a radi se o ugovoru kojim ne otuđuje nepokretnost ili pokretna stvar veće vrednosti. 3. saglasnost mora dobiti i staratelj kada zaključuje ugovor umesto štićenika i to uvek kada ugovorom raspolaže njegovom imovinom ili kada ugovor prevazilazi okvir redovnog upravljanja njegovom imovinom.

3.ograničenje slobode da se izabere lice sa kojim će se zaključiti ugovor: tipičan slučaj kad zakon propisuje obavezu određenih lica da ponudi zaključenje ugovora licu koje zakon propisuje,a to je slučaj zakonskog prava preče kupovine. Zakonsko pravo preče kupovine je pravo jednog lica da mu sopstvenik stvari kad namerava da proda stvar učini ponudu da stvar kupi pre svih ostalih lica,a ako sopstvenik ne ispuni obavezu onda to lice ima pravo da od trećeg lica kome je stvar prodata zahteva da mu stvar ustupi pod istim uslovima. Imalac prava preče kupovine ima dva prava: pravo prvenstva i pravo prekupa.

Dispozicija subjekta- je sposobnost ugovornih strana da urede sadržinu ugovora. Ova sposobnost je u svim savremenim pravima prihvaćena kao princip,ali isto kao što postoje ograničenja slobode ugovaranja u užem smislu,takođe postoje ograničenja dispozicije. Kod nas ograničenja dispozicije su sledeća:1.prinudni propisi2.javni poredak3.dobri običaji

1.Prinudni propisi- su propisi obligacionog prava i drugi propisi koji se ne mogu promeniti voljom ugovornih strana. Sadržana su u zakonima i podzakonskim aktima i imaju za cilj da spreče zaključivanje ugovora koji bi bili protivni naređenjima koja proizilaze iz tih propisa.U ZOO ima više propisa koji imaju prinudan karakter:1.propisi o pravima zastarevanja2.propisi koji govore o najvišem iznosu ugovorne kamatne stope3.propisi ugovaranja kamate na kamatu.Ovi propisi su određeni numerus clausulus i primenjuju se kao konkretno naređenje ili zabrana.Npr. Zakon o agenciji za borbu protiv korupcije. U njemu se predviđa da je zabranjeno nosiocima javnih ovlašćenja da primaju poklone,što znači da kao poklonoprimci ne mogu zaključiti ugovor o poklonu ako poklone treba da prime u obavljanju svoje funkcije. Ista zabrana važi i za njihovu užu porodicu. Izuzetak od ovog slučaja su prigodni manji pokloni i protokolarni.Zabrana pojedinih klauzula ugovora propisana je i u ZOO, kod ugovora ozalozi. Kod ovog ugovora predviđeno je da su ništave klauzule kojima se određuje da će založena stvar preći u svojinu zajmodavca ako zajmoprimac ne vrati zajam u roku,odn,da će zajmodavac moći predati stvar iz slobodne ruke po unapred određenoj ceni.

2.Javni poredak-je najznačajnije i najšire ograničenje dispozicije subjekata. Prvi put je pomenut u Code civilu 1804.god. U čl.16. Nakon toga 1844.u Srpskom građanskom zakoniku. 1978. ZOO nije sledio SGZ,ne pominje se javni poredak,al se u čl.10 pominje:a.)ustavom utvrđena načela društvenog uređenja; b.)pravila morala socijalističkog samoupravnog društva.Do 1993. su usvojene izmene i dopune ZOO i propisano je da učesnici u ugovoru mogu slobodno da uređuju,ali ne suprotno prinudnim propisima,javnom poretku i dobrim običajima.

Javni poredak je jedan od pojmova koji se odlikuje svojom neodređenošću pa je definisanje ostavljeno pravnim teorijama u kojim postoje različiti stavovi:1. po prvoj teoriji, javni poredak nije moguće a ni potrebno definisati. Umesto toga treba prepustiti sudu

da u svakom konkretnom slučaju utvrdi šta je javni poredak kada se takvo pitanje postavi pred njim.2. po drugoj teoriji,potrebno je odrediti osnovna obeležja javnog poretka ali nije neophodno da se precizno definiše. Ostavlja se sudu da odredi da li je javni poredak povređen ili nije.3. po trećoj teoriji, javni poredak predstavlja skup propisa koji su izričito nabrojani,a nabrojane propise treba prepustiti državnim organima. Problem je što nije moguće obuhvatiti sve propise koji mogu da uđu u javni poredak.4. po četvrtoj teoriji,je potrebno utvrditi jednak kriterijum koji bi omogućio da se na osnovu njega okupe i klasifikuju određena pravila koja se tiču javnog poretka. Izdvaja se nekoliko mišljenja u zavisnosti od kriterijuma da li pravilo ulazi u javni poredak: a.) društveni interesi b.) društvena solidarnost c.) propisi o državnom poretku,organizacije državne vlasti i propisi državnog uređenja.U našoj pravnoj doktrini postoje dva shvatanja:1. prvo,koje je šire shvatanje i po njemu javni poredak predstavlja skup osnovnih pravnih i moralnih principa na kojima je zasnovano postojanje i i pravno trajanje pravno organizovane zajednice i izražavaju se preko određenih društvenih normi koje ugovorne strane moraju poštovati prilikom zaključenja ugovora. Prema ovom stanovištu,pojam javnog poretka dolazi do izražaja kod normi koje regulišu predmet i kauzu ugovora tako da predmet ugovora ne može biti suprotan javnom poretku,a cilj koji ugovorne strane hoće da postignu ugovorom ne sme biti suprotan javnom poretku.2.uže,po profesoru Antiću u javni poredak ne ulaze svi propisi već samo neki. Samo oni koji nisu konkretni. U pojam pravnog poretka ulaze sva opšta ustavna načela i sve opšte zakonske norme koje imaju prinudan karakter i nisu konkretizovane putem odgovarajući nižih pravnih akata. Prema ovom shvatanju,ovde ulaze i pravni standardi- opšte pravne norme koje svoju konkretnu sadržinu dobijaju tokom njihove primene,a koje samo daju smernice i upustva sudiji u vezi sa primenom pravnih normi.

3.Dobri običaji- predstavljaju ustaljena pravila ponašanja koja usvaja određena društvena grupa i koja su u svetu članova te grupe postala obavezna. Obaveznost proizilazi od sankcije. Pojam se sreće u pravilima koja uređuju trgovačke ugovore kada se poziva sam zakon, ali se mogu pozvati i same stranke svojim ugovorom. Kod dileme šta je dobar a šta loš običaj zastupljen je stav da je dobar običaj u skladu sa poštenjem i savesnošću ,a onaj koji je suprotan se ne može smatrati dobrim običajem.

4.Zakonom regulisane sadržine ugovora- ispoljava se tako što zakon u nekim slučajevima reguliše neke elemente ugovora imperativno tako da te elemente ugovorne strane ne mogu urediti drugačije. (npr. Ugovor o otkupu stana,u celini je regulisan na pravila Zakona o stanovanju.

5.Faktičke prirode- formularni ugovori (ugovori po pristupu) -jedna strana unapred određuje sve uslove budućeg ugovora tako da druga strana može samo u celini da ga prihvati ili da ga u celini odbije. Ovi ugovori se pojavljuju kod ugovora o osiguranju,javnom prevozu,isporuci električne energije,pružanju komunalnih usluga.Opšte uslove formularnih ugovora određuje ekonomski moćnija ugovorna strana. Ona ima faktičku moć da o tome odlučuje,a slabija ugovorna strana može samo to da prihvati ili ne prihvati.Formalni ugovori su oni čiji nastanak se vezuje za ispunjenje zakonskih uslova ili ugovorno propisane forme. Formularni ugovori su ugovori kod kojih bitne elemente ugovora određuje jedna strana,bez dogovora sa drugom stranom.

Podela ugovora

1.Prema kriterijumu određenosti u zakonu:1. imenovane- to su oni ugovori koji su zbog svoje učestalosti u pravnom prometu zakonom posebno uređeni i čije je ime tačno određeno. (prodaja,trampa,zajam). 2. neimenovani- nisu toliko česti u pravnom prometu. Njihova sadržina nije zakonom posebno uređena niti im je u zaakonu dato posebno ime.

2.Bitni uslovi potrebni za anstanak ugovora:1. formalni- oni ugovori za čiji nastanak je pored saglasnosti volja neophodno da ona bude izražena u formi koju je zakon odredio odn.koju su ugovorne strane utvrdile kao uslov nastanka i punovažnosti.2. neformalni- oni koji naastaju prostom saglasnošću volja.

3.Prema dužini trajanja prestacije:1.ugovori sa trenutnim izvšenjem- su ugovori koji se davaju jednim aktom davanja ili činjenja.2. ugovori sa trajnim izvršenjem- su ugovori koji se izvršavaju preduzimanjem jednog akta davanja ili činjenja koji se prostire u kraćem ili dužem vremenskom periodu odn.ugovori koji seizvršavaju preduzimanjem više uzastopnih sukcesivnih akata davanja ili činjenja.

4.Prema karakteru prestacije:1. jednostavne- oni ugovori koji se sastoje iz elemenata samo jednog određenog ugovora. (ug.o prodaji,zakupu,zajmu).2. mešoviti- oni koji su sastavljeni od elemenata više ugovora (ug.o pansionu,o organizovanju putovanja,o finansijama,o lizingu,ug .o ne nepravoj ostavi). Predstavljaju poseban problem za primenu u pravu jer u slučajju da dođe do spora oko njihovog izvršenja može se postaviti pitanje pravila koje treba primeniiti s obzirom da je u njima sjedinjenoo više elemenata različitih ugovora. Npr. kod ugovora o nepravoj ostavi imamo situaciju u kojoj su sjedinjeni elementi ug.o ostavi i ug,o zajmu,pa se postavlja pitanje koja ćemo pravila postaviti. U rešenju ovog pitanja nastale su brojne teorije. U našem pravu jeprihvaćena teorija apsorbcije. Po njoj kod jednog mešovitog ugovora treba utvrditi koji elementi kod njega pretežu i ti elementi koji pretežu apsorbuju elemente drugih ugovora.

5.Prema tehnici i načinu zaključenja:1. ugovore po pristupu2. ugovori sa sporazumno određenom sadržinom

3. kolektivni4. individualni

5. generalne6. posebne.

6.Kriterijum zavisnosti ugovora jednih od drugih

1. samostalni- su oni koji mogu da postoje potpuno nezavisno od ostalih ugovora2. akcesorni- ugovori koji ne mogu postojati samostalno već njihovu egzistenciju i pravna sudbina zavise od egzistencije i pravne sudbine nekog drugog ugovora (jemstvo)

7.Prema ličnosti ugovornika:1. ugovori intuitu personae- su ugovori koji se zaključuju s obzirom na ličnost jednog ugovornika ili oba,tako da je izvršenje obaveze iz tog ugovora vezana za određeno lice i ne može biti preneta na drugo lice (npr. Ugovor o delu).2. ugovri koji se zaključuju bez obzira na ličnost učinioca.

8.Podela prema odnosu prava i obaveza:

1. dvostrane ugovore- to su ugovori kod kojih iz saglsnosti volja ugovornih strana nastaju obaveze za obe ugovorne strane.2. jednostrani ugovori- oni kod kojih saglasnošću volja nastaje obaveza samo za jednu ugovornu stranu. U jednostrane ili jednostrano obavezne ugovore spada ugovor o poklonu (na osnovu njega nastaje samo oabveza poklonodavca da preda poklon i pravo svojine. Prema shvatanju prfesora Antića ugovor o poklonu je dvostrano obavezan pravni posao jer za poklonoprimca nastaje obaveza zahvalnosti koja se sastoji u suzdržavanju,preduzimanju pojedinih akata kojima se prema poklonodavcu iskazuje blagodarnost. Obaveza poklonorpimca sastoji se u nečinjenju jer povredom može doći do raskida ugovora zbog nezahvalnosti i gubitka imovinske koristi.Dvostrani ugovori se još nazivaju i uzajmni,reccipročni i sinalagmatični.Ova podela ugovora ima veliki značaj u našem pravu. Zajam više nije realan ugovor,zaključuje se prostom saglasnošću volja. On je dvostruko obavezan jer nastaje obaveza zajmodavca da preda određenu količinu zameenljivih stvari.Značaj podele:ogleda se u tome što se najednostrane obaveze ugovornika ne primenjuje čitav niz zakonskih pravila za koje je u ZOO određeno da se primenjuju samo na dvostrane ugovore. Ta pravila su smeštena od čl. 121 do 148.1. pravila o odgovornosti prenosioca za fizičke nedostatke2. pravila o odgovornosti za pravne nedostatke ispunjenja3. pravila o prigoru neispunjenja4. pravila o raskidanju ugovora zbog neispunjenja5. pravila o izmeni ili raskidu ugovora zbog promenjenih okolnosti6. pravila o nemogućnosti ispunjenja7. pravila o preomernom oštećenjuu8. pravila o zelenaškim ugovorima9. pravila o ustupanju ugovora.

1. teretni -su ugovori kod kojih svaka strana duguje naknadu za korist koju prma od odruge ugovorne strane. Još se nazivaju ugovori s naknadom ili onerozni.2. dobročini- su oni ugovori kod kojih jedna strana ne duguje naknadu za korist koju prima od druge. Nazivaju se još i ugovori bez nanade ili besplatni. (ug.o poklonu,o posluzi, u.o beskamatnom zajmu,ug.o

besplatnoj ostavi, ug.o bessplatom punomoćstvu).Ova podela je vrlo slična podeli na jednostrane i dvostrane ugovore. Razlika je u tome što se podela na jednostrane i dvostrane zasniva na pravnom kriterijumu,na odnosu odnosno broju obaveza koje nastaju iz ugovora,a podela na teretne i dobročine zasniva se na ekonomskom kriterijumu na odnosu koristi.Značaj podele: ogleda se na polju zaključenja ugovora,dejstva i prestanka ugovora.Nastanak- najopštije se može reći da dobročini ugovori teže nastaju,a da lakše prestaju od teretnih. Za nastanak dobročinog ugovora potrebno je da se ispuni još jedan dodatan uslov koji se ne traži kod teretnih,a to je forma. Dobročini ugovori se zaključuju s obzirom na svojstva ličnosti jedne ugovorne strane,to su ugovori intuitu personae. Nasuprot tomme teretetni se ne zaključuju s obzirom na svojstva ličnosti.

Dejstva- kod teretnih ugovora postoji odgovornost prenosioca za fizičke i pravne nedostatke ispunjenja. Ta odgovornost ne postoji kod dobročinih ugovora. Kod njih prenosilac ne odgovara ako stvar ima neki fizički ili pravni nedostatak. Prenosilac kod dobročinih ugovora odgovara samo ako je fizički ili pravni nedostatak prouzrokovao štetu na imovini pribavioca.Kod dobročinih ugovora odgovornost zaštetu se blaže ceni nego kod teretnih. To se najbolje vidi kod primera o ostavi. Ako je besplatna ostava,ostavoprimac odgovara za štetu samo ako ih nije čuvao sa pažnjom koju poklanja sopstvenik stvari, a ako je ostava a naknadom onda je njegova odgovonost strožija,zahteva da se ponaša kao dobar domaćin.Tumačenja ugovora: nejasne odredbe koje se pojave u teretnom ugovoru treba tumačiti na način na koji se ostvaruje pravičan odnos uzajamnih davanja,a dobročini ugovori se uglavnom tumače na način koji je manje štetan za dužnika i uzima se da je dužnik hteo manje,a ne više.Prestanak- postoji veći broj razloga n osnovu kojih mogu da prestanu dobročini za razliku od teretnih. (npr.ko dobročinih,usled zablude o motivu -rušljiv,dok kod teretnih zabluda oo motivu je nebitna). Ili kada postoji nedopuštena pobuda kod jedne ugovorne strane,a to je nemoralno ili protivzakonito (apsolutna ništavost). Kod teretnih nje dovoljna samo nedopuštena pobuda već je potrebno da druga strana zna za nedopuštenu pobudu.Pobijanje zbog oštećenja poverioca: uslovi za pobijanje dobročinih ugovora su Paulijanskom tužbom lakši od onih koji see traže pobijanjem teretnih ugovora.

1. komutativni- je takav ugovor kod koga se u trenutku njegovog zaključenja zna kolika je visina i kakav j uzajamni odnos prestacija,tako da se zna šta ko prima po osnovu ugovora i šta ko po osnovu ugovora duguje.2. aleatorni- ugovori kod kojih se u momentu zaključenja ne zna koja će strana biti poverilac a koja dužnik ili se ne znna kolika će biti viisina obaveze jedne ugovorne strane ili se ne zna kakav će biti krajnji odnos uzajamnih davanjaili to zavisi od nekog neizvesnog događaja.Nazivaju se još i ugovori na sreću,a ponekad i odvažni ugovori (ug.o opkladi,u o igri).Opklada je ugovor kod koga strane iznose,odn tvrde dva suprotna fakta s tim što ona strana čije tvrdnje se pokažu tačne treba da od druge strane primi određenu korist.Ugovor o osiguranju- ugovorilac osiguranja se u momentu zaključenja ugovora obavezuje da osiguraniiku plaća određenu naknadu i visinu premije osiguranja, osiguravač se obavezuje da ukoliko nstupi osigurani slučaj da isplati osiguranu sumu.

Ugovor o doživotnom izdržavanju- ne zna se visinaa obaveze davaoca izdržavanja već ona zavisi od jednog neizvesnog događajatj dužine trajanja života primaoca izdržavanja.Neizvestan događaj koji se pojavljuje kod aleatornih ugovora može biti bilo koji događaj (opšte neizvesan ili događaj neizvstan samo za ugovorne strane. Nije bitno da li se radi oprosšlosti,sadašnjosti ili budućnosti). Kod aleatornih ugovora postoji neizvesnost na koje ugovorne strane računaju prilikom zaključenja,samim tim one pristaju da odnos njihovih uzajamnih davanja budu nejednaka,odn.pristaju na mogućnost da jedna od njih primi manje. Zbog toga ovde važi da se ne mogu poništiti zbog prekomernog oštećenja.Kod komutativnih ugovora je poznata visina u trenutku zaključenja ugovora. Nema nikakvih neizzvesnosti. Zbog toga ako se desi da jedna strana bude prekomerno oštećena kod komutativnih ima pravo da zahteva poništenje ugovora zbog prekomernog oštećenja.

Zaključenje ugovora

Da bi ugovor nastao potrebno je da budu isunjeni određeni uslovi.Dele se na: 1.opšte bitne uslove- koji se zahtevaju za nastanak svakog ugovora a.) sposobnost za ugovaranjeb.) saglasnost voljac.) predmetd.) kauza2. posebno bitni uslovi- oni koji se zakonom ili voljom ugovorne strane zahtevaju samo kod nekih ugovora za njihov nastanak. Poseban bita uslov određen zakonom je forma.

a.) Sposobnost za ugovaranje- znači da svako lice koje zaključuje ugovor ima poslovnu sposobnost koja se zahteva za zaključenje određenih ugovora. Sposobnost za ugovaranje imaju ona lica koja imaju svest i nameru da zaključe ugovor. U našem pravu sposobnost za ugovaranje priznaje se :1.punoletnim licima2.lica koja su napunila 16 godina života i na osnovu odluke suda im je dozvoljeno da stupe u brak.3.lica koja su napunila 16 godina života a kojima je odlukom suda priznata poslovna sposobnost zbog toga što su postali roditelji i imaju telesnu i psihičku zrelost da se sami staraju o svojim pravima i interesima.Sposobnost za ugovaranje u našem pravu nemaju lica kojima zakon ne priznaje pravo da zaključe ugovor. Nesposobnost za zaključenje ugovora može biti:1. apsolutna: - maloletna lica do navršenih 14 godina- punoletna lica kojima je odlukom suda potpuno oduzeta poslovna sposobnost- 2 izuzetka: ova lica mogu da zaključuju ugovore malog značaja pri čemu se značaj ugovora ceni u odnosu na vrednost njihove imovine i ugovori kojima stiču isključivo prava(ug. o poklonu).2.relativna- ne sprečava nastanak ugovora ali predstavlja pitanje opstanka.-maloletnik sa navršenih 14 godina-punoletno lice koje se nalazi pod starateljstvom zbog toga što su delimično lišena poslovne sposobnosti.

Ova lica mogu da zaključe sve ugovore,s tim što neke mogu potpuno samostalno, a neke isključivo uz saglasnot roditelja ili staratelja. Uz saglasnost roditelja ili staratelja mogu da se zaključe i svi ostali ugovori ali pravna važnost tih koji zaključuju uz saglasnost je na neki način uslovljena. Nad njima „lebdi“ neizvesnost o tome da li će oni postati punovažni.Pravila koja važe za zaključenje poslovno nesposobnih lica: Roditelji mogu nakon zaključenja ugovora izjasniti da li su saglasni ili ne. Ako izjave da su saglasni,ugovor postaje punovažan,a ako nisu saglasni ugovor se poništava.Saugovornik može da se ponaša na dva načina:1.da odustane i to ako nije znao da zaključuju ugovor sa licem koje nema sposobnost za ugovaranje. Kada je znao za nesposobnost za ugovaranje ali je bio prevaren u pogledu saglasnosti roditelja onda njegovo pravo odustanka traje 30 dana i računa se od dana kada je ugovor zaključio.2.saugovornik znao da zaključuje ugovor sa licem koje nema poslovnu sposobnost. U tom slučaju može zvati roditelje da pita da li daju saglasnost ili ne. Ako ih je pozvao,a oni odbiju da se izjasne ili ćute,onda se smatra da saglasnost nisu dali (i onda ugovor ne obavezuje ugovorne strane).- ako se sudbina ugovora ne reši ni na jedan od prethodnih načina,onda ograničeno sposobno lice može u roku od 3 meseca od dana sticanja poslovne sposobnosti da izjavi da se više ne smatra vezanim ugovorom.

Zastupanje- u vezi sa sposobnošću za ugovaranje je i zastupanje. Lice nesposobno za ugovaranje pri zaključenju ugovora može zameniti zastupnik određen zakonom odnosno odlukom državnog organa-zakonsko zastupanje.Ugovorno zastupanje- se zasniva na ugovoru o nalogu koji se zaključuje između ugovorno sposobnog lica kao nalogodavca i nekog drugog lica kao nalogoprimca.To je ugovorno zastupanje i osnovna razlika zakonskog i ugovornog zastupanja je u licima koja zastupaju. Zakonsko (ugovorno nesposobna lica), ugovorno (ugovorno sposobna lica).Za ugovorno i zakonsko zastupanje važe neka zajednička pravila:1.pravilo da je neophodno da bi ugovor koji zastupnik zaključi sa trećim licem proizvodi pravno dejstvo, da zastupnik obavesti drugu stranu o tome da ustupa kao zastupnik i da se kreće u granicama svojih ovlašćenja. Ako zastupnik ne obavesti drugu stranu ugovor neće proizvoditi pravno dejstvo između zastupanog i druge strane.Izuzetak je ako je saugovarač znao ili mogao znati da strana istupa kao zastupnik ugovora te ga obavezuje bez obzira što nije obavešten. Zastupništvo se mora kretati u obimu ovlašćenja. Ukoliko zastupnik prekorači ovlašćenje za zastupanje ugovor neće proizvoditi dejstva u prekoračenom delu (ako zastupani ne da odobrenje za to prekoračenje),a ako odobri prekoračenje onda ugovor obavezuje u celini. Ako zastupani odbije da da odobrenje ugovor neće proizvoditi pravno dejstvo samo u prekoračenom delu. U tom slučaju može da nastane obaveza naknade štete. Lice koje je obavezno na naknadu štete je zastupnik i zastupani po pravilima pasivnih solidarnih obligacija.Neovlašćeno zastupanje- postoji kada je jedno lice pretstavilo drugom licu da istupa kao zastupnik a da ono nema nikakvo ovlašćenje za zastupanje. U tom slučaju ugovor ne nastaje ali treće lice može pozvati neovlašćeno zastupanog da li odobrava ugovor. Ako ga odobri proizvodi pravno dejstvo ,ako odbije može se postaviti pitanje neovlašćenog zastupnika za štetu koju je prouzrokovao trećem licu-opšte pravilo za subjektivnu odgovornost.

Ugovor ne može da se zaključi sa samim sobom jer je to saglasnost volja dva lica koji izjavljuju volje i čijom saglasnošću ugovor nastaje. Međutim u pravu postoji situacija kada se ugovor prividno zaključi sa samim sobom.1.situacija kada je jedno lice kao punomoćnik odn.nalogoprimac bilo ovlašćeno od strane nalogodavca da zaključi ugovor sa nekim trećim licem koje se u tom slučaju pojavljuje kao ugovorna strana,međutim može se desiti da se umesto trećeg lica kao ugovorne strane pojavi sam punomoćnik (npr.vlasnik kuće dao nalog da proda kuću za 200.000 evra. Advokat umesto da nađe treće lice pojavi se kao kupac).Ovaj ugovor proizvodi pravno dejstvo ako je u okviru ovlašćenja koje je dao nalogodavac. Ako je nalogoprimac zaključio ugovor pod povoljnijim uslovima od onih koji su bili određeni,onda proizvodi dejstvo samo ako nalogodavac da saglasnost.2.kada se jedno isto lice lice pojavljuje kao punomoćnik druga dva lica. (npr.jednog advokata vlasnik kuće ovlasti da proda kuću za 200.000,a neko drugo lice istog advokata ovlasti da u njegovo ima kupi kuću). U ovom slučaju punomoćnik zastupa u ime i račun jednog i drugog nalogodavca i zaključuje ugovor sa samim sobom. Ako je zaključen pod uslovima iz ovlašćenja koja su punomoćniku dali i 1 i 2 nalogodavac,smatraće se punovažnim.

b.) Saglasnost volja- za ugovor se kaže da postoji kad postoji saglasnost volja. Saglasnost volja postoji kada su se ugovorne strane sporazumele o bitnim elementima ugovora. Ugovor redovno nastaje tako što jedna strana izjavi ponudu, a druga strana prihvati ponudu. Saglasnost se raščlanjuje na dve izjave: 1.ponuda2.prihvatanje ponude.Ponuda je izjava koja prethodi,a prihvatanje je izjava koja joj sledi. One se mogu posmatrati kao dve faze u zaključenju ugovora. Ponudom se ugovor započinje,a prihvatanjem dovršava zaključenje ugovora. Pre iznošenja ponude može se odigrati faza u kojoj se ugovor priprema. U toj fazi ugovorne strane razmatraju da do ugovora uopšte dođe,razmenjuju predloge i kontra-predloge.

Pripremna faza naziva se pregovori.Pregovori su pripremna faza koja prethodi zaključenju ugovora. U toj fazi za lica koja pregovaraju, a nazivaju se pregovarači ne nastaju nikakve obaveze. Po tome se pregovori razlikuju od ugovora. Ugovor obavezuje ugovorne strane a pregovori neobavezuju čak ni na to da ukoliko budu prekinuti da ih pregovarači nastave. Tu razliku između pregovora i ugovora je lepo objasnio Valtazar Bogišić „razgovor je razgovor,a ugovor je strankama zakon“. ZOO čl.30 „pregovori ne obavezuju i svaka ih strana može prekinuti kad god hoće“. To je pravilo koje važi u svim pravnim sistemima,ali ovo pravilo nema isti domašaj u svakoj grani prava.U anglosaksonskom pravu pravilo o neobaveznosti pregovora ima apsolutni karakter. Mogućnost prekida pregovora u Engleskoj i tom pravnom krugu je neograničena. U toku pregovora u anglosaksonskom pravu ne može da nastane čak ni odgovornost za štetu.U evropskom pravu na pregovore se gleda drugačije. Smatra se da sloboda prekida pregovora nije

apsolutna i neograničena. I u toku pregovora pregovarači imaju određene dužnosti koje proizilaze iz principa savesnosti i poštenja. Jedno od najvažnijih je dužnost pregovarača da ozbiljno pregovaraju. To označava da su dužni da vode pregovore u nameri da zaključe ugovor.Zbog postojanja principa savesnosti i poštenja koji vlada pregovorima u evropskom pravu,sloboda prekida pregovarača je ograničena. U tom smislu i ZOO koji je kao princip predvideo da su pregovarači slobodni da prekinu pregovore kad hoće,predvideo je dva odstupanja:1.kada je jedna strana vodila pregovore bez namere da zaključe ugovor. Tada,ako je zbog takovog postupka prouzrokovana šteta može nastati obaveza da se šteta nadoknadi.2.odstupanje u situaciji kada je jedna strana vodila pregovore u početku sa namerom da zaključi ugovor,a potom od namere odustane bez osnovanog razloga,i u tom slučaju može da nastane obaveza da nadoknadi štetu drugom pregovaraču.Krivica postoji kada se taj pregovarač nije ponašao onako kako je trebao u toku pregovora, a to znači da nije vodio pregovore u nameri da zaključi ugovor što je zahtevao od njega princip savesnosti i poštenja.Ne može nastati obaveza da se zaključi ugovor,ali mora da se nadoknadi šteta koja se zasniva na krivici i na njoj se primenjuje opšte pravilo o subjektivnoj odgovornosti. Ta odgovornost naziva se još i predugovorna odgovornost i razlikuje se od ugovorne odgovornosti koja je odgovornost za štetu koja nastane povredom neke ugovorne obaveze. U našem pravu predugovorna odgovornost za štetu nije postojala sve do donošenja ZOO.

1.Ponuda- je predlog za zaključenje ugovora upućena određenom licu koja sadrži sve bitne sastojke ugovora tako da bi se njenim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor. Između ponude i pregovora postoje dve bitne razlike:1.pregovori prethode zaključenju ugovora,a ponudom započinje zaključenje ugovora. 2. druga razlika ogleda se u pravnim dejstvima. Pregovori ne obavezuju,mogu jedino stvoriti obavezu na naknadu štete zbog skrivljenog prekida. Nasuprot pregovorima ponuda je izjava koja pravno obavezuje. Stvara obavezu za lice koje je ponudu uputilo,a koje se naziva ponudioc,da ponudu zadrži određeno vreme i ugovor zaključi pod uslovima koji su u ponudi navedeni.Da bi jedan predlog imao pravni značaj ponude, potrebno je da ima određena obeležja:1.predlog za zaključenje ugovora mora biti konačan i u sebi sadržati nameru zaključenja ugovora. Predlog je konačan ako se više ne može menjati. Ponuđeni ne može u ponudi izmeniti bilo šta. On je mora prihvatiti onakvu kakva jeste ,ali o delovima ponude više ne može diskutovati. Ponuda se mora prihvatiti onakva kakva jeste,ako se izmeni više nije ponuda.Namera za zaključenje ugovora je animus contrahendi i tu nameru treba razlikovati od animus obligandi. Animus contrahendi znači da ponudilac ima nameru da zaključi ugovor i prihvati sva pravna dejstva koja iz ugovora nastaju. Animus obligandi je namera obavezivanja,i to je namera ponudioca da sebe pravno obaveže. Svaka ponuda mora da sadrži animus contrahendi jer ako je ne sadrži to nije ponuda. Međutim svaka ponuda ne mora da sadrži animus obligandi. On ne mora da postoji kod ponude za zaključenje nekog dobročinog ugovora ako predlog za zaključenje upućuje strana koja se ugovorno ne obavezuje. (npr.poklonoprimac kod ugovora o poklonu). Namera za zaključenje ugovora mora postojati u momentu upućivanja predloga,u periodu između upućivanja i prihvatanja može doći do promene ponude jer smatra da ponuda više nije dobra. Predlagač upućuje novi predlog-naknadnu izjavu kojom će od prvobitne odstupiti.

Odstupanje od namere zaključenja ugovora:1. Svoje odstupanje od prvobitne namere za zaključenje ugovora ponudilac saopštava ponuđenom naknadnom izjavom kojom izjašnjava suprotnu nameru da ne zaključi ugovor. Pošto ponuđeni tada ima u rukama dve izjave koje ne mogu istovremeno proizvoditi pravno dejstvo jer su suprotne sadržine.Može li ponudilac obesnažiti ponudu ili njegova naknadna izjava nema nikakvog uticaja na ponudu. Odgovor na ovo pitanje zavisi od vremena dostavljanja izjava:-ako je naknadna izjava dostavljena pre ili najkasnije istovremeno sa ponudom onda se govori o povlačenju ponude.-ako se naknadna izjava dostavi ponuđenom pošto je primio ponudu onda se govori o opozivanju ponude.Povlačenje ponude je izjava volje kojom ponudilac izražava nameru da odstupi od prvobitne namere da zaključi ugovor. Njome se sprečava da ponuda proizvede pravno dejstvo, a da bi povlačenje ponude imalo efekat neophodno je da izjava o povlačenju ponuđenom stigne pre ili istovremeno. Pod ovim uslovima uvek je moguće opozivanje u srpskom pravu.Opozivanje- izjava ponudioca data u cilju oduzimanja pravnog dejstva već učinjenoj ponudi. Usmerena je ka tome da se oduzmu dejstva koja su počela da se proizvode. Opozivanje ponude može da proizvede pravno dejstvo na koje je usmerena samo ako je ponuda u jednom pravu opoziva. Ako je neopoziva onda naknadna izjava o opozivanju ponude ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo.Koja ponuda je neopoziva? Neopoziva je ona ponuda koju je ponudilac dužan da održi do isteka roka određenog u samoj ponudi ili u zakonu. Opoziva je ona ponuda koju ponudilac ne mora da održi. U našem pravu ponuda je neopoziva. Pored nas postoji još Švajcarskoj,Nemačkoj,Austriji.Pravilo o neopozivosti ponude je dispozitivno ,što znači da ponudilac može svojom voljom u samoj ponudi isključiti svoju obaveznost ponude i za sebe rezervisati pravo da obavezu opozove. 2.predlog za zaključenje ugovora mora sadržati bitne sastojke. To su objektivno bitni sastojci za nastanak ugovora. Oni elementi koji su zakonom propisani da o njima ugovorne strane moraju postići saglasnost da bi ugovor nastao. (npr.objektivno bitni uslovi kod ugovora u prodaji su predmet i cena). Bitni sastojci nisu subjektivno bitni. Subjektivno bitni su uslovi koji su bitni za jednu ugovornu stranu. Ponuda ne mora da ih sadrži,dovoljni su objektivno bitni uslovi.3.ponuda treba da bude učinjena u određenoj formi kada se forma zahteva. Pravilo je da je ponuda neformalna,što znači da se može dati pismeno,usmeno,konkludentnim radnjama ili opšteusvojenim znacima za izjavljivanje volje. Konkludentne radnje su radnje koje nisu preduzete u pravcu izražavanja određene volje, ali iz njih se može zaključiti o sadržini te volje. Od pravila da je ponuda neformalna postoje brojni izuzeci:1.slučajevi u kojima zakon propisuje formu za zaključenje ugovora, te i ponuda mora imati istu formu.2.slučajevi kada zakon propisuje formu za ponudu ali ne propisuje formu za ugovor. ( ugovor o osiguranju čl.901 st.1 ZOO). Ugovor o osiguranju je zaključen kad stranke potpišu polisu osiguranja ili listu pokrića).3.slučajevi u kojima je voljom ugovornih strana predviđeno da ugovor treba da bude zaključen u naročitoj formi. Takva forma se naziva „ugovorna forma“. U ovom slučaju se spajaju dva sporazuma.a.)sporazum o formi- strane se obavezuju da ugovor nakon pregovora zaključe u određenoj formi. Taj ugovor treba da buse zaključen pre ili kasnije kad bude postignut.b.)saglasnost o sadržini- da bi ugovor bio zaključen potrebno je još sastavljanje pismene isprave i overa u sudu-ispunjenje potrebnih formalnosti,tek nakon toga ugovor je zaključen.

4.ponuda mora biti učinjena od strane budućeg ugovornika. Ponudilac može biti svako lice. Ponudu mora uputiti lice koje je budući ugovornik ili njegov zastupnik. Ponudu ne može uputiti treće lice. Ponudilac mora da ima poslovnu sposobnost koja se zahteva za zaključenje ugovora. Ukoliko od slanja ponude do momenta prijema dođe do promene statusa u poslovnoj sposobnosti,pravilo je da se poslovna sposobnost ceni u momentu slanja ponude. Ukoliko lice koje nije bilo poslovno sposobno u međuvremenu stekne poslovnu sposobnost,dolazi do konvalidacije. Ako je izgubio poslovnu sposobnost ,to ne utiče na pravno dejstvo ponude. Ukoliko je lice koje je ponudu poslalo umrlo pre prihvatanja ponude,ponuda obavezuje njegove naslednike. Izuzetak je kada se ugovor zaključuje intuitu personae i kada je ponudilac izrazio nameru da se samo on ponudom obaveže,a ne i njegovi naslednici.5.ponuda mora biti upućena određenom licu. Na strani ponuđenog može biti i nekolicina određenih lica. Postoje i predlozi za zaključenje ugovora koji se upućuju neodređenim licima. Da li takav predlog predstavlja ponudu? ZOO uređuje tri slučaja kada se predlog upućuje neodređenim licima (ponuda javnosti):1.izlaganje robe sa označenjem cene. Kada je uz robu na posebnoj etiketi ili ispod robe ili je u izlogu pored nje cena radi se o ponudi. Iako je ovaj predlog upućen neodređenim licima ZOO ga smatra ponudom u čl.34 „izlaganje robe sa označenjem cene smatra se kao ponuda ukoliko ne proizilazi drugačije iz okolnosti slučaja ili običaja. Ovo pravilo je dispozitivnog karaktera. Lice koje izlaže robu može ovom postupku dati drugačije značenje ukoliko to želi. Može da mu oduzme karakter ponude navodeći da je predmet izložen kao uzorak.2.slanje kataloga ili oglasa prema ZOO nije ponuda već samo poziv da se učini ponuda pod objavljenim uslovima. Sličnost između ponude i poziva na ponudu je što i jedno i drugo su predlozi za zaključenje ugovora,a razlika je što je ponuda konačan predlog,a poziv je pripremni predlog koji je podložan promeni. Dejstvo je takođe drugačije. Ako je u pitanju ponuda upućena određenom licu,šalje je ponudilac ponuđenom i ako je ponuđeni prihvati ugovor nastaje. Kod poziva na ponudu,upućuje ga pozivaoc nekom licu. Ako to lice pristane na poziv na ponudu,njegov pristanak nije prihvatanje ponude nego ono postaje ponudilac,a i ono čini ponudu pozivaocu,a kada pozivalac prihvati ponudu nastaje ugovor. Pozivalac ne mora da prihvati ponudu. Ne može biti prinuđen da je prihvati ,al s obzirom da je on uputio poziv,ukoliko ne prihvati ponudu,odgovaraće za štetu. Smatra se da katalog ili oglas pretstavljaju ponudu ukoliko iz sadržine proizilazi da se u njoj nalaze svi bitni elementi za zaključenje ugovora.3.opšta ponuda- čl.33 ZOO Predlog za zaključenje ugovora učinjen neodređenom broju lica,koji sadrži bitne elemente ugovora čijem je ono zaključenju namenjen,važi kao ponuda,ukoliko drukčije ne proizilazi iz okolnosti slučaja ili običaja. Svako lice koje je zainteresovano može da sa njima zaključi ugovor pod navedenim uslovima. ZOO ih smatra ponudom za zaključenje ugovora ukoliko drugačije ne proizilazi iz konkretnog slučaja.Dejstva ponude: proizvodi dve vrste dejstava:1.ono koje proizvodi samostalno – sastoji se u tome što ponuda obavezuje ponudioca da ponudu održi određeno vreme i da zaključi ugovor pod navedenim uslovima.2.sekundarno dejstvo-ponuda ga stvara samo uz prihvatanje ponude.Od kada do kada ponuda obavezuje? Počinje da obavezuje ponudioca od momenta kada je saopštena drugoj strani. Kada se predlog čini prisutnom licu ponudilac je vezan od momenta saopštavanja. Ponuda odsutnom licu obavezuje od datuma saznanja za ponudu/dostavljanje ponude. Period/rok u kome

ponuda obavezuje ponudioca određuje sam ponudilac u ponudi. Ako ne odredi rok primenjuje se dopunsko dispozitivno pravilo: ponuda odsutnom licu obavezuje onoliko vremena koliko je potrebno da ponuda stigne, da se razmotri i o njoj odluči i da odgovor o njoj stigne ponudiocu. Ponuda prisutnom licu-ponudilac nije vezan ponudom ako je ponuđeni odmah ne prihvati.2.Prihvatanje ponude- izjava kojom ponuđeni pristaje na ponudu. Sadrži nameru da se ugovor zaključi i s obzirom da je ponudilac nameru izrazio u ponudi a ponuđeni u prihvatanju,susretom tih namera nastaje ugovor.Razlika između ponude i prihvatanja:-u redosledu u kom se pojavljuju: ponuda je izjava volje koja prethodi zaključenju,a prihvatanjem sledi zaključenje ugovora-pravno dejstvo: ponuda ima samostalno pravno dejstvo-obavezuje ponudioca da je održi, prihvatanje ponude nema samostalnu egzistenciju- počinje da proizvodi pravno dejstvo samo kad se sjedini sa ponudom a to je momenat kada se ugovor zaključi. Izjava o prihvatanju proizvodi pravno dejstvo od momenta kada je saopštena ponudiocu. Prihvatanje se može izraziti aktivnim ponašanjem koje može da bude izričito ili konkludentno. Izričito postoji kada ponuđeni izrazi pristanak direktnom izjavom ili kada izjavi volju opšte usvojenim znacima konkludentno (prećutno) je prihvatanje ponude posrednom izjavom (slanje stvari ili plaćanje cene).Pasivno ponašanje - „ćutanje“- stanje iz kog se ne može izvesti zaključak o sadržini volje lica koje ćuti. U pravu ćutanj znači- ne reći ništa. ZOO reguliše i kaže da nema dejstva odredba u ponudi da će se ćutanje smatrati prihvatanjem ponude. Pravilo: ćutanje ne znači prihvatanje ponude,ali od ovog pravila postoje izuzeci:1. u slučaju kad je ponuđeni u stalnoj poslovnoj vezi sa ponudiocem. U tom slučaju kad ponudilac pošalje ponudu koja se odnosi na robu u vezi sa kojom se sa ponuđenim nalazi u poslovnom odnosu,ako ponuđeni ćuti smatra se da je prihvatio ponudu.2.odnosi se na ugovor o nalogu- prema ZOO lice koje se ponudilo drugom da izvršava njegove naloge ili u čiju poslovnu delatnost spada izvršavanje tuđih naloga dužan je da izvrši nalog ako ga nije odmah odbio. (posrednici,špediteri) dužni su da odbiju nalog, a ako ga ne odbiju smatraće se da su prihvatili. 3.kod ugovora o osiguranju- zakon je predvideo pravilo ako osiguravač u oređenom roku ne odbije pismenu ponudu osiguranika koji ne odstupa od uslova pod kojim se vrši osiguranje smatraće se da je on ponudu prihvatio i da je ugovor zaključen. Da bi ovaj izuzetak bio primenjen potrebna su tri uslova:1.osiguranik uputio pismenu ponudu2.proteka određeni rok koji iznosi 8 dana od dana prijema ponude3.ponuda sadrži uslove koji ne odstupaju od uslova pod kojima osiguravač vrši predloženo osiguranje.4.kod ugovora o zakupu-koji je zaključen na određeno vreme. ZOO predviđa izuzetak od pravila o ćutanju,ako po isteku roka na koji je ugovor zaključen zakupac nastavi da upotrebljava stvar,a zakupodavac se ne protivi,smatra se da je zaključen novi ugovor na neodređeno vreme pod istim uslovima. Ozbiljno posmatrati ponašanje zakupca sa zakupodavcom: u ponašanju zakupodavca možemo videti dve situacije:1.ona kojoj zakupodavac prima zakupninu ili na drugi način izjavljuje svoju volju da bude u ugovoru sa zakupcem (ovo nije izuzetak jer ne ćuti).2.u kojoj zakupodavac ne prima zakupninu niti preduzima bilo koju drugu radnju kojom posredno izražava svoju voolju za produženje zakupa. U ovom slučaju ugovor je produžen na neodređeno,a ne na

onaj rok koji je prvi put bio ugovoren.5.kada je u samom ugovoru predviđeno da će se ćutanjem jedne strane smatrati kao pristanak te ugovorne strane na produženje ugovora. Ovaj izuteak u našem pravu je moguć jer je pravilo o ćutanju dispozitivnog karaktera. Ugovorne strane mogu predvideti da će se u njihovim budućim odnosima ćutanje koje znači ponuda prihvatiti.6.ugovor o poklonu (ovaj izuzetak je bio predviđen u skici na prednacrtu SGZ). Predloženo pravilo po kome u slučaju da poklonoprimac ćuti na ponudu da mu se učini poklon i ako poklon primi smatraće se da je pristao na zaključenje ugovora. To nije pravi izuzetak jer poklonoprimac preko poklona i konkludentnom radnjom prihvata.

Sadržina prihvatanja ponude. Da bi prihvatanje ponude dovelo do zaključenja ugovora neophodno je da se podudara sa ponudom. Ponuđeni treba da bude saglasna sa ovim. Najčešće svoj pristanak izražava jednostavno „da“ ili „pristajem“. Ako ponuđeni unese bilo kakvu izmenu ili dopunu u predlog koji je sadržani dopuni,onda takva izjava se ne smatra prihvatanjem ponude već novom ponudom za zaključenje ugovora. Od ovog slučaja treba razliovati sledeću situaciju u kojoj ponuđeni prihvati ponudu ali izrazi nezadovoljdstvo u vezi sa uslovom navedenim u ponudi ili izrazi neke svoje nade ,želje ili očekivanja. Ovo prihvatanje se u pravu naziva „gunđujući prihvat“. Izražavanje nezadovoljdstvane utiče na promenu karaktera njegove izjave.

Rok: da bi ugovor nastao prihvatanjem ponude mora biti učinjen blagovremeno- to je kada je ponuđeni izjavio da prihvata ponudu koja je određena u ponudi ili zakonu. Ako prihvatanje nije ućinjeno u roku onda se izjava ponuđenog ne smatra prihvatanjem nego novom ponudom. Moguće je da se desi da prihvatanje bude određeno u roku,ali da izjava o prihvatanju stigne ponuđenom nakon isteka roka. U ovom slučaju ako je ponudilac znao ili mogao znati da je prihvatanje ponude učinjeno u roku smatra se da je ugovor sačinjen uprkos tome što je prihvatanje ponudiocu stigao nakon isteka roka. Ako ponudilac neće da bude vezan može odma nakon prijema ponude ili narednog dana izjaviti da se ne smatra vezanim ponudom koju je učinio i tako spreči da ugovor nastane.Treba razlikovati neblagovremeno prihvatanje od zadocnelog prijema izjave o prihvatanju. U prvom slučaju ugovor ne nastaje,a u drugom ugovor nastaje,ali ugovor može sprečiti da nastane ako izjavi da se ne smatra vezanim ponudom.

Određivanje momenta zaključenja ugovora. Ugovor se sastoji od dve izjave: ponuda i prihvatanje ponude. Postavlja se pitanje kada se smatra da je ugovor zaključen? Da li u momentu kad ponuđeni izjavi da prihvata ponudu ili kasnije kad ponudilac primi izjavu o prihvatanju ili kada sazna da je ponuđeni prihvatio ponudu.Značaj momenta zaključenja: 1.značajan zbog toga što ugovor počinje da proizvodi pravno dejstvo2.od momenta zaključenja počinju da teku određeni rokovi (zbog prekomernog oštećenja,zbog rušljivosti).3.momenta zaključenja je značajan i zbog primene pravila da ako je u momentu zaključenja bila propala

stvar koja je predmet ugovora, ugovor ne nastaje.4.momenat zaključenja zbog pitanja sukob azakona o vremeu. Ako dođe do izmene zakona može se postaviti pitanje koji zakon je bio na snazi u momentu zaključenja ugovora.Teorije: 1. teorija da je zaključen u momentu kada ponuđeni izjavi da prihvata ponudu,teorija izjave ili emisije,a ideja na kojoj se zasniva jeste da je saglasnost volja postignuta u onom momentu kada se namera ponuđenog susretne sa namerom ponudioca za zaključenje. Momenat u kojoj se te dve namere susreću je moomenat prihvatanje ponude. Prema ovoj teoriji nebitno je kada je sam ponudilac saznao da je ponuđeni prihvatio ponudu. Loša strana ove teorije je što nije moguće tačno utvrditi kada je ponuđeni doneo odluku da prihvata ponudu. Ponuđeni može odstupiti od takve odluke i bez ikakvog znanja ponudioca o tome. Ova teorija kritikovana novom teorijom.2.teorija odposlanja ekspedicije- po kojoj se momenat zaključenja uzima momenat predaje pošte. Ima dobru stranu što otklanja nedostatak ranije teorije,ali ako bi se primenila ova teorija ona ne rešava pitanje naknadnog odustanka ponuđenog od prvobitne namere da zaključi ugovor jer ponuđeni može nekim drugim,bržim sredstvom obavestiti ponudioca da oodustaje od svoje odluke da zaključi ugovor.3.po trećoj teoriji ugovor je zaključen onog momenta kada ponudilac sazna da je ponuđeni prihvatio ponudu. To je teorija saznanja (informacije). Ideja na kojoj se zasniva ugovor je da ponudilac i ponuđeni imaju svest o tome da je došlo do saglasnosti volja,nije dovoljan prost susret na kojem insistira prva teorija. Loša strana je u tome što se na osnovu nje ne može utvrditi ili je teško dokazati kada je,u kom momentu ponudilac saznao da je ponuđeni prihvatio ponudu.4.teorija prijema- ona pretstavlja korekciju prethodne teorije i zasniva se na ideji po kojoj je samim prijemom prihvata ponude izjava o prihvatanju doprla do svesti ponudioca i nakon toga ponuđeni više ne može da se predomisli i da opozove ili povuče svoju izjavu.5.po njoj zakon ne treba da unapred utvrđuje momenat u kom ugovor nastaje već to treba da radi sud na osnovu tumačenja zajedničke volje ugovornih stranaka,vodeći računa o prirodi ugovora i okolnostima o kojima su izjave učinjene. Ako se zajednička namera tumačenja ne može utvrditi onda momenat zaključenja treba odrediti prema običaju u određenoj sredini ili pravičnosti.U našem pravu prihvaćena je četvrta teorija prijema.U pogledu mesta zaključenja ugovora važi pravilo da je mesto u kome je ugovor zaključen prebivalište ili boravište ponudioca u momentu kada je uputio izjavu o ponudi. Mesto je značajno zbog mesne nadležnosti suda u slučaju spora. (locus regit act).

Nedostaci saglasnosti volja: saglasnost volja postoji kad dve strane izjave volje u cilju postizanja volje,postiže se ponudom i prihvatanjem ponude. Da bi volje bile saglasne bitno je da budu u skladu sa unutrašnjom voljom ugovornih strana. Ako taj sklad ne postoji onda saglasnost postoji samo prividno. Iz kojih razloga dolazi do nesklada? Nesklad između izjavljene i unutrašnje volje može se pojaviti kao posledica samog ugovora. Moguće je da nije bio priseban,da se nije raspitao o pravnim posledicama ugovora .da je impulsivan i smatra da neka okolnost postoji iako uistinu ne postoji. Može se desiti da kod jednog ugovora postoji pogrešna svest,tj da se on nalazi u zabludi. Drugačija je situacija od prethodne kad do nesklada dolazi zbog nekog spoljnog faktora. Ti spoljni faktori su radnje drugog koje se ispoljavaju u pretnji ili prevari.

1.Zabluda- je pogrešna predstava jednog ugovornika o pravnim činjenicama koje su relevantne za punovažnost ugovora, a koja je formirana i održavana u svesti jednog ugovornika bez uticaja drugog ugovornika ili nekog trećeg lica. Okolnosti na koje se može odnositi pogrešna predstava su raznovrsne:1.zabluda o prirodi ugovora- postoji kada ugovornik veruje da zaključuje ugovor a uistinu zaključuje neki drugi pravni posao. (ugovornik misli da mu druga strana poklanja a u stvari mu prodaje).2.zabluda o svojstvima ličnosti-postoji kad ugovornik pogrešno drži da zaključuje ugovor sa jednim licem ili sa licem koje ima određena lična svojstva, a ustvari zaključuje ugovor sa drugim licem odn.licem koje nema ona svojstva koja je mislio da ima. (npr,jedno lice hoće da angažuje dobrog advokata i da zaključi ugovor o nalogu, i misleći da je zaključio sa poznatim begradskim advokatom Tapuškovićem,on zaključio sa mladim neafirmisanim Tapuškovićem).3.zabluda na predmet- postoji kada ugovornik pogrešno drži da zaključuje ugovor o jednoj stvari,a zaključuje zapravo o nekoj drugoj stvari. (npr.kupac veruje da kupuje vino sorte burgundac kod Aleksandrovca,a zapravo kupuje burgundac sa Fruške Gore). 4.zabluda o bitnim svojstvima- po starijem shvatanju to su hemijski sastav i njegova namena,a po novijem svojstva predmeta na koje se odnosi pogrešna predstava može biti bilo koje svojstvo koje je odlučujuće za jednog ugovornika da zaključi ugovor.5.zabluda na motiv- to je pogrešna predstava o pobudi koja je jednog ugovornika pokrenula da zaključi ugovor. (npr.pacijent.učini poklon lekaru verujući da ga on operisao a ispostavi se da je operaciju izvršio drugi kolega)6.zabluda o kauzi- je pogrešna predstava o postojanju kauze kod nekog ugovora. Zabluda o računarskom podatku,o činjenicama,o pravu itd. Nije svaka pogrešna predstava o nekoj okolnosti zabluda u pravnom smislu. Zabluda u pravnom smislu ne predstavlja svaka pogrešna predstava. U tom smislu ZOO razdvaja dve kategorije zabluda:1.kategoriju sačinjavaju zablude koje zakon naziva zabluda prepreke. Te zablude su zablude o prirodi ugovora,o predmetu i zabluda o kauzi. Sve ove zablude imaju isto dejstvo na ugovore. U njihovom prisustvu ugovor ne nastaje. Tada postoji nesporazum. Volje umesto da se susretnu su se mimoišle.2.kategoriju ZOO svrstava bitne zablude,koje se u teoriji nazivaju još bitne zablude u užem smislu. Razlika između zabluda ove kategorije i prve kategorije je u tome što njihovo postojanje ne sprečava da ugovor nastane. Ugovor postoji ali njegova važnost je lebdeća jer može biti poništen. U ovu kategoriju spadaju:zabl.o bitnim svojstvima,predmet,zabl o ličnosti ,zabluda o motivu ali ona je relevantna samo kod dobročinih ugovora. Pogrešna predstava koja se odnosi na neku okolnost koja se po nameri stranaka ili običaja u prometu smatra bitnom tako da stranka koja je zaključila ugovor pod zabludom ne bi ga zaključila da je znala pravo stanje stvari. Da bi dovelo do poništenja ugovora bitno je da strana koja se na njih poziva postupa sa pažnjom koja se od nje zahteva u pravnom prometu. To znači da se traži da je žrtva zablude bila u izvinjavajućoj zabludi,tj da je imala pogrešnu predstavu uprkos tome što se prilikom zaključenja ponašala pažljivo,i uprkos toj pažnji nije znala za pravo stanje stvari. Ako je žrtva zablude bila nepažljiva odn.ako je zabluda posledica toga što ona nije postupala sa pažnjom koja se od nje očekivala,reč je o skrivljenoj i neizvinjavajućoj zabludi. Strana koja se nalazi u ovoj zabludi nema pravo da se na nju pozove.

Postoji jedna situacija kad se ne može pozvati stranka koje je bila u neskrivljenoj zabludi. To će biti u slučaju kad je druga strana spremna da izvrši ugovor kao da zablude niije ni bilo.Rok za ponuštaj ugovora je 1 godina od dana saznanja,odnosno 2 godine od dana zaključenja. Ako sud poništi ugovor nastaju dve pravne posledice:1.restitucija,povraćaj . Svaka strana dužna je vratiti drugoj ono što je primila po osnovu poništenog ugovora. 2.naknada štete- dužnik naknade štete je strana koja je bila u zabludi,a poverilac naknade je saugovornik zbog toga što je on savestan i ne sme da trpi nepovoljne posledice koje bi po njega prouzrokovale posledice. Mora da bude vraćen u imovno stanje u koje je bio pre zaključenja ugovora.

2.Prevara- je pogrešna predstava jednog ugovornika koju je stvorio drugi ugovornik u nameri da ga navede da zaključi ugovor. Postoji i kada je kod jedne strane već postojala pogrešna predstava,a druga strana ne čini ništa da bi je od te pogrešne predstave oslobodila.Može imati dva oblika:1.izazivanje zablude kod druge ugovorne strane2.održavanje druge strane u već postojećoj zabludi.I u prvom i drugom slučaju neophodno je da je izazivanje odn.održavanje u zabludi učinjeno u nameri da se druga strana navede na zaključenje ugovora. Kod prevare je bitno da je jedna strana izazvala ili održavala pogrešnu predstavu kod ugovorne strane pri čemu zabluda u kojoj se nalazi druga strana ne mora biti bitna zabluda u užem smislu. Prevarena strana može se naći u zabludi o bilo kojoj okolnosti u vezi sa ugovorom.Svaka zabluda dovešće do poništenja shodno pravilu „fraus omnia corumpi“ prevara sve kvari.Prevara je razlog za poništenje ugovora. Ako postoji ugovor je rušljiv što znači da njegova punovažnost zavisi od toga da li će ugovor biti poništen u određenom roku ili ne. Subjektivni rok je 1 god,a objektivni 3 god.Prevara može poticati i od trećeg lica. Kakav je ovde značaj te prevare za punovažnost ugovora. Ovde treba razlikovati teretne od dobročinih: ako je ugovor teretan prevara učinjena od trećeg lica dovodi do poništenja samo ako je saugovornik prevarene strane znao ili je mogao znati da je treće lice učinilo prevaru. Kod dobročinih prevara učinjena od trećih lica uvek dovodi do poništenja bez obzira da li je saugovornik znao ili mogao znati.

3. Pretnja- predstavlja jedan čin psihičke ili moralne prinude koji postoji ako je jedna ugovorna strana ili neko treći izazvao opravdani strah kod jedne ugovorne strane zbog koga je ona pristala da zaključi ugovor. Prema ZOO strah je ppravdan ako se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život,zdravlje,telo ili neko dobro ugovornika ili trećeg lica. Psihičku ili moralnu prinudu treba razlikovati od fizičke. Razlika je u tome što u slučaju pretnje ugovor postoji i proizvodi pravno dejstvo ali može biti poništen pod istim uslovima. Kod fizičke prinude ugovor ne nastaje jer se ne radi o neskladu unutrašnje i spoljne volje već o odsustvu bilo koje volje.

KAUZA

Kauza je u vanpravnom smislu uzrok ili razlog,a u pravnom smislu pravni cilj obvezivanja.Razikuje se od predmeta. Predmet je ono o čemu su ugovorne stranke postigle saglasnost. Odgovor na

pitanje „šta je predmet ugovora“ je odgovor na pitanje“ na šta se ugovornik obavezuje“,a odgovor na pitanje „šta je kauza“je odgovor na pitanje “zbog čega se neko ugovorom obavezuje“.U jednom ugovoru da bi postojao,neophodno je da postoji i predmet i kauza. Drugim rečima to su dva odvojena pojma i uslovi za postojanje i punovažnost i jednog i drugog procenjuju se nezavisno,tako da se može desiti da u jednom ugovoru predmet bude nedopušten a kauza dopuštena i obrnuto,da kauza bude nedopuštena,a predmet dopušten.Treba je razlikovati od osnova sticanja- pravne činjenica koja objašnjava zašto se jedno pravo derivativnim putem prenosi sa jednog lica na drugo. To može da bude legat,javno obećanje nagrade ali i zakon u slučaju sticanja ovlašćenja zakonske obaveze izdržavanja. Kauza je uži pojam od pravnog osnova sticanja i po pravilu vezuje se samo za pravne poslove odnosno ugovore.Kauzu treba razlikovati i od animus contrahendi- to je namera jednog lica da izjavom svoje volje zaključi ugovor i da prihvati pravno dejstvo koje iz ugovora nastaje. Animus contrahendi pretpostavlja da lice koje izjavljuje volju ili svest o razlogu zbog kojeg zaključuje ugovor. Zbog toga kauza prethodi izjavljivanju volje za zaključenje ugovora. Ako neko nema svest o kauzi onda ne može ni svestno da izjavi volju da je ugovor sačinio.

Teorije kauze:1.klasična teorija- pojavila se sredinom XVII veka u francuskoj pravnoj doktrini. Pre toga sve do XVII pravna teorija nije raspravljala o tome zbog čega se jedna strana obavezuje drugoj. Razlog zbog nezainteresovanosti leži u prinicipu formalizma koji je vladao od rimskog prava do tog doba. U rimskom pravu obvezivala je forma. Da bi ugovorna obaveza nastala bilo je neophodno da se obećanje za zaključenje ugovora izjavi u određenoj,strogoj i sakralnoj formi. Obećanje nije bilo upućeno licima već direktno Bogu da će se obaveza izvršiti.Princip konsensualizma (ugovor nastaje prostom salasnošću volja). U pravu počeo da vlada stav da obavezuje data reč,a ne forma. Kad je taj princip postao dominantan postavilo se pitanje zbog čega reč obavezuje?Doma- je prvi odgovorio na to pitanje. Po njemu ugovor iste vrste ima istu tipsku klauzulu. U tom smislu različita je kauza kod teretnih od kauze kod dobročinih,realnih ugovora.-kod teretnih ugovora- kauza obaveze jedne strane nalazi se u obavezi druge strane. Jedna strana se obavezuje prema drugoj zato što se i druga obavezuje prema njoj. (npr.kod ugovora o prodaji prodavac se obavezuje zato što je kupac preuzeo obavezu).-kod realnih ugovora-kauza se sastoji u predaji stvari (npr.zajama zaključuje se predajom stvari u državinu zajmoprimcu). Jedna strana se obavezuje prema drugoj zato što je od nje nešto primila.-kod dobročinih ugvora- kauza ima psihološki izged. Kod poklona kao tipičnog primera dobročinih ugovora,kauza se nalazi u animus donandi. Kod ostalih dobročinih ugovora koji se ne sastoje u predaji svojine na stvari,kauza je intentio liberalis (to je namera da se drugom učini nešto dobro,da mu se dobrovoljo izvrši neka usluga ili da se dobrovoljno oslobodi nekog duga itd.).Animus donandi je poseban tip ispoljavanja intentio liberalisa.U okviru klasične teorije pojavljuju se još dva autora: (Portalis i Potije).Portalis- je proširio pojam kauze izvan ugovora. Prema njegovom shvatanju kauza treba da postoji u svim obligacijama,a ne samo u onim koje izviru iz ugovora. Druga stvar značajna za nega je da on kauzu kod teretnih ugovora posmatra drugačije od Dome. Kauza u

teretnim ugovorima postoji kada je prestacija ili činidba jedne strane srazmerno ekvivalentna ili jednako vredna prestaciji druge strane.Potije- je dopunio Dominu teoriju tako što je uveo pojam časne,poštene i moralne kauze. Kauza po njegovom shvatanju nije svaki cilj obvezivanja već samo onaj cilj kojim se želi postići moralna,poštena i zakonom dozvoljena svrha. Druga značajna novina je u tome što je predložio uvođenje zakonske pretpostavke da kauza postoji i da onome koji tvrdi da kauza ne postoji leži obaveza da to i dokaže. Drugim rečima ako postoji ugovor, postoji i kauza i ne mora da se dokazuje. Kkasična teorija je odlučujuće uticala na francuski građanski zakonik. Bio je prvi koji je kauzu u svojim normama uvrstio kao uslov za nastanak ugovora. Tek kasnije će se za njim povesti i italijanski građanski zakonik i neki drugi. Kao reakcija na ovu teoriju i prihvatanje kauze nastala je teorija negacije kauze.

2.Teorija negacije kauze-zastupana u belgijskoj pravnoj doktrini, a njen predstavnik u francuskom pravu bio je Planiol.Poriče potrebu za postojanjem kauze i ističe da je kauza pojam koji je logički nemoguć. Ne može se reći da je kauza jedne strane u teretnim ugovorima obaveza druge strane jer kada se govori o obavezama onda se misli na pravnim dejstvima, a kauza mora da postoji i prethodi dejstvima. (logički nemoguće zamisliti da se stavi u ravan nešto što prethodi).Druga primedba je u tome što kod realnih ugovora ne može da se kaže da je kauza obaveza zajmoprimca u tome što je primio nešto od zajmodavca, ovo zbog toga što kod realnih ugovora predaja stvari nije kauza ugovora već uslov njegovog zaključenja.Treća primedba da se kod dobročinih ugovora kauza prepliće sa motivima, a motiva za zaključenje može biti bezbroj, pa se postavlja pitanje koji od tih motiva koji prethodi zaključenju ugovora predstavlja kauzu. Kauza je potrebno nepotreban pojam i onu funkciju koju ona ima može da obavi drugi pojam-pojam predmeta. Kauza služi da bi se ispitalo da li je jedan ugovor zakonit i moralan. Zastupnici kažu da se isto svrha može postići pravilom dopuštenosti ili nedopuštenosti predmeta. Nije se proširila izvan Belgije i delom Francuskom. Ugasila se početkom XX veka.

Savremena shvatanja o kauzi

Mogu se podeliti u tri grupe: prema tome da li u kauzi vide jedan subjektivni pojam ili pojam koji je objektivan i potpuno nezavisan od motiva.1. Subjektivne teorije- kauza je subjektivni pojam pa se i nazivaju subjektivne. Kauza je pobuda,motiv koji je opredelio ugovornika da zaključi ugovor. To je osnovna postavka teorije. Ta osnovna postavka je nešto modifikovana tako što se kauzom ne smatra svaki motiv već samo onaj koji je bio odlučujući da pokrene jednog ugovornika da zaključi ugovor. Koji je to motiv ostaje sudu da utvrdi kada se pitanje postojanja odnosno punovažnost kauze pred njim postavlja.2. Objektivne teorije- posmatra kauzu potpuno nezavisno od motiva. Prema ovim teorijama kauza je ekonomski pojam. Ona je

zapravo ekonomski ekvivalent koji mora da postoji u svakom ugovoru. Dva osnovna odstupanja koja se mogu staviti ovoj teoriji su:1. kako objasniti šta je kauza kod ugovora o poklonu? Kod ugovora o poklonu ne postoji ekonomska ekvivalencija. S obzirom na tu činjenicu prema pristalicama objektivne teorije u ugovoru o poklonu kauza ipak ima psihološki izgled i sastoji se u odluci poklonodavca da ne traži od poklonoprimca nešto što bi bilo vredno poklonu. Ovu teoriju je zastupao kod nas prof.Andrija Gams. U našem pravu kod ugovora o poklonu je negativan ekonomski efekat koji poklonodavac oće u svojoj imovini smanji.U objašnjenju kauze kod dobročinih ugovora postoje dva odstupanja:1.teorija- se sastoji u odluci poklonodavca da ne traži ništa od druge strane.2.teorija-kauza se ogleda u negativnom ekonomskom efektu.3. Mešovite teorije-teže da postignu kompromis između subjektivne i objektivne teorije. Prema njima kauza predstavlja kombinaciju elemenata subjektivne prirode i objektivne prirode. U okviru ovih teorija izdvajaju se dve: 1. Žan Mori-tvorac. Prema toj teoriji kauza je željeni ekvivalent. Subjektivni element u ovoj teoriji ogleda se u tome što jedna strana želi da ugovorom dobije neki ekvivalent. Međutim taj ekvivalent koji ona dobija od druge strane ne mora da bude objektivno jednako vredan sa prestacijom koju ona daje. Dovoljno je da između prestacija postoji subjektivni ekvivalent. (npr.može se desiti da prodavac proda stvar koja vredi 15.000 evra,za 40.000. postoji objektivni ekvivalent međutim prodavac može smatrati da je među prestacijama uspostavljena subjektivna ekvivalencija,sve pod pretpostavkom da ne postoje mane volje.2. Kapitanova teorija- ona je nastala u pravnoj doktrini 20-tih godina prošlog veka i danas se smatra vladajućom u građanskom pravu. Naslanja se na Dominu klasičnu teoriju iz XVII veka.Kapitan polazi od toga da je kauza cilj obavezivanja ugovora. To je svrha koju stranke žele da ostvare. Otuda se u tom cilju vidi subjektivni element kauze. Cilj koje ugovorne strane žele da postave ugovorom,nije bilo koji cilj,ni ekonomski,ni psihološki. Kapitan pod ciljem podrazumeva pravni cilj. (npr.ugovor o prodaji,pravni cilj kupca je pravo svojine,cilj prodavca je pravo svojine na sumi novca. Objektivni element ogleda se u realizaciji pravnog cilja,ostvarenje pravnog cilja je materijalni element u pojmu kauze zbog toga što se pravni cilj ostvaruje izvršenjem obaveze druge strane. Prva strana obavezuje se prema drugoj da bi dobila izvršenje od druge strane i dobila pravni cilj. Razlikuje se od Domine teorije u objektivnom elementu. Prema Kapitanovoj teoriji ne postoji kauza u ugovoru ako obaveza druge strane nije izvršena. Zbog toga jedna strana može istaći prigovor neizvršenja ili raskinuti ugovor. Zatim nema kauze u ugovoru kada obaveza jedne druge strane nije ni zasnovana zbog toga što je predmet njene obaveze propao u momentu zaključenja ugovora. Kod dobročinih ugovora prema Kapitanovoj teoriji kauza ima čisto psihički izgled. Kauza kod ovih ugovora se ogleda u intentio liberalis,nameri jedne strane da učini drugoj besplatnu korist,odnosno u animus donandi (nameri jedne strane da drugoj učini poklon).Kapitanova teorija značajna je zbog toga što je postavila odnos između kauze i motiva. Kada se kaže da je kauza pravnog cilja obvezivanje,onda se misli na poslednji,završni motiv koji je nastao u procesu formiranja volje da se zaključi ugovor. Onaj poslednji,završni motiv predstavlja kauzu i naziva se causa finalis. Ostali motivi koji su prethodno završenom motivu u principu ne ulaze u pojam kauze. Međutim ako su ti motivi nedopušteni tj.protivzakoniti i nemoralni,oni mogu da uđu u polje pojma kauze i tu

Kapitanova teorija pravi razliku između teretnih i dobročinih:-kod teretnih ugovora nedopušten motiv ući će u polje pojma kauze ako je druga ugovorna strana znala za postojanje tog nedopuštenog motiva.-kod dobročinih ugovora nedopušten motiv ulazi u pojam kauze čak i onda kada druga ugovorna strana nije znala za njegovo postojanje. Ova teorija je prihvaćena u ZOO.

ZOO sadrži 4 člana posvećena kauzi: zakon kauzu naziva „osnov“U prvom pravilu ZOO kaže da svaka ugovorna obaveza mora imati osnov i taj osnov mora biti dopušten. Osnov je nedopušten kad je supotan prinudnim propisima,javnom poretku i dobrim običajima. Naš zakon propisuje pretpostavku o postojanju osnova „pretpostavlja se da obaveza ima osnov iako on nije izražen. Pretpostavka deluje kao i svaka druga pretpostavka u pravu. Na osnovu jedne činjenice izvodi se zaključak o postojanju druge. Poznata činjenica iz koje se izvodi nepoznata je ugovor-saglasnost volja. To je osnov pretpostavke. Iz te činjenice da postoji ugovor izvodi se zaključak o postojanju nepoznate činjenice,a to je kauza. (pretpostavka je oboriva i strana koja tvdi da u ugovoru kauza ne postoji morala bi da dokaže suprotno da ugovor nema kauzu.Odnos motiva i kauze- zakon prihvata Kapitanovu teoriju u čl. 53 „pobuda iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost“ zbog toga što stoji izvan kauze. 2.stav istog člana „ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je drugi ugovarač to znao ili morao znati ugovor će biti bez pravnog dejstva“ (kod teretnih ugovora).Stav 3 „ugovor bez naknade nema pravno dejstvo i kad drugi ugovarač nije znao da je nedopuštenaa pobuda bitno uticala na odluku njegovo saugovarača“. (kod dobročinih ugovora). Ovde poklonoprimac ne mora da zna za nedopuštenu pobudu poklonodavca. Bitno je da je postojala na strani poklonodavca i biće van dejstva.

Kauza u kauzalnim i apstraktnim ugovorimaKauzalni ugovori- su oni ugovori u kojima je kauza vidno izražena . Ona je vidljiva kako za ugovore strane,tako i za treća lica.Apstraktni ugori- su ugovori kod kojih kauza nije vidljiva za treća lica,a to ne znači da ona ne postoji. Kauza postoji i poznata je ugovornim stranama,samo nije trećim licima. (npr.ako je neko sastavio priznanicu da P.P duguje 10.000 evra M.M. P.P i M.M znaju zbog čegaa je priznanica izdata,ali treća lica ne znaju.Značaj razlikovanja- -upravo zbog primene pretpostavke iz čl.51 st.3 ,pretpostavke koja glasi „ pretpostavlja se da obaveza ima osnov iako nije izražen“-kada je pitanju kauza a između poverioca i dužnika iz tog ugovor postoji spor zbog toga što dužnik neće da ispuni svoj obavezu,onda poverilac da bi uspeo sa tužbenim zahtevom mora da dokaže da postoji. Ako dokaže da ugovor postoji,onda se pretpostavlja da postoji i kauza i dužnik se u tom slučaju ne može braniti ističući da kauza postoji.-kada je u pitanju spor poverioca i dužnika oko ispunjenja duga nastalog iz apstraktnog ugovora,položaj poverioca je olakšan,ne mora da dokazuje postojanje ugovora.-s obzirom da kauza nije vidljiva za treća lica,pa ni sudiju,njemu je lakše da dokaže da kauza ne postoji. Međutim upravo zbog toga postoji pretpostavka. Na osnovu nje smatra se da kauza postoji iako nije

vidljiva. Dakle dužnik mora da bi odbio tužbeni zahtev kao i u slučaju kauze da dokazuje da u apstraktnom ugovoru kauza ne postoji.

Kauza u praksi- teorije o kauzi imaju značaj u pogledu primene1.pravila o odsustvu osnova2.pravila o prividnosti osnova3.pravila o nedopuštenosti osnova

1.primena pravila o odsustvu osnova- slučaj odsustva kauze u praksi se javlja vrlo retko. Samo izuzetno se može desiti da u ugovru ne postoji osnov i to npr.ako je obaveza nastala s obzirom na neki budući osnov koji se nije ostvario il osnov koji je postojao a kasnije otpao. (neko izdao priznanicu da je primio 10.000 evra na zajam očekujući daće ugovor o zajmu biti zaključen). U tom slučaju osnov koji se očekivao nije nastupio.2.primena pravila o prividnosti osnova- prividni osnov može se ispoljiti kroz putativnu, fiktivnu ili simulovanu prividnost.a.)putativna- postoji kada obe ugovorne strane imaju pogrešnu pretpostavku da kauza postoji. To je slučaj obostrane zablude o kauzi.

b.) fiktivna- je kauza koja ne postoji,ali ugovorne strane trećim licima pretstavljaju da one postoje. Kod trećih lica se stvara privid o postojanju kauze. Primeri su vrlo teški,bilo ih je u našoj pravnoj istoriji 50-tih godina prošlog veka (predaja zemlje usled agrarnih reformi,dečiji dodatak).

c.)simulovana kauza- postoji u slučaju kada su ugovorne strane zaključile jedan ugovor a trećim licima pretstavljaju da su zaključile drugi ugovor. (npr,ostavilac zaključi ugovor o poklonu sa jednim od svojih budućih zakonskih naslednika,ali prikaže da je učinjen ugovor o prodaji.

3.primena pravila nedopuštenosti osnova- to je osnov suprotan prinudnim propisima,javnom poretku i dobrim običajima. Postoji i onda kada je motiv io nedopušten,a u teretnim ugovorima druga strana je znala ili mogla znati za nedopuštenost motiva.Pravne posledice:-u slučaju odsustva osnova- ugovor ne postoji-prividnog osnova:a.)putativna kauza- apslutno ništav,nema ugovora b.)fiktivna kauza-nema ugovora,ne postojic.)simulovana kauza- punovažan ugovor-nedopuštenosti osnova- apsolutno ništav jer je suprotan načelu slobode ugovaranja.

Predmet

Četvrti uslov za nastanak ugovora. Predmet je ono što je predmet obligacije: davanje,činjenje,uzdržavanja. U pravnoj teorji se ponekad razlikuje od objekta ugovora: svaki ugovor ima predmet, ali svaki ugovor nema objekat,objekat imaju samo oni koji glase na predaju stvari/davanja.

Ugovori mogu imat i dva predmeta a to su svi oni ugovori koji su dvostrano obavezujući. Da bi se smatralo da ugovor ima predmet potrebno je da je on:1.određen2.moguć3.dopušten1.Određenost predmeta:Ugovorne strane određuju predmet ugovora neposredno. Može biti određen i posredno i to na dva načina. 1.ugovorne strane odrede u ugovoru elemente na osnovu kojih se predmet može naknadno odrediti.2.ugovorne strane predvide da će treća lica odrediti predmet. Ako treće lice neće ili ne može da odredi predmet,smatra se da predmet nije određen i ugovor ne postoji.Kod ugovora o prodaji posebna pravila važe za posredno određivanje predmeta.Ugovor o prodaji u privredi-ugovor postoji i proizvodi pavno dejstvo čak i ako cena nije određena niti je odrediva;cena koja je plaćena prodavcu u poslednje vreme,cena koja je razumna-tržišna/sud je određuje.

Forma

Forma je način izražavanja sadržaja ugovora kroz unapred predviđene spoljne,vidljive oblike,kroz koje treba da je manifestuje ugovor. Forma je neobavezan uslov jer nije neophodna za nastanak svakog ugovora nego samo onog za koju je zaključen. Voljom stranaka predviđeno je da je neophodno da budu zaključene u određenom obliku.U našem pravu važi princip konsenzualizma propisanog u čl.67 ali postoji veliki broj izuzetaka u kojima sam ZOO i drugi zakoni predviđaju da je neophodno za nastanak ugovora ispuniti određenu formu. Čemu veliki broj izuzetaka? Zakonodavac propisuje određenu formu jer želi da postigne određenu svrhu,dvostruka je svrha:1.zaštitna svrha (funkcija) se ogleda u:-zaštita interesa ugovornih strana: kada zakonodavac propisuje formu onda on daje priliku ugovornim stranama da dobro razmisle pre nego što se ugovorno obavežu i da dobro odvagaju razloge za ili protiv zaključenja ugovora. Forma treba da spreči ugovorne strane da donesu ishitrenu odluku o tome da zaključe ugovor.Primer je ugovor o poklonu-ugovor bez naknade,jedna strana bespovratno otuđuje imovinu,osiromašuje je i istovremeno obogaćuje drugu ugovornu strranu, a za uzvrat ne dobija ništa i zbog toga zakon predviđa za ugovor o poklonu pismenu formu da bi zaštitio poklonodavca da ishitreno zaključi ugovor.Teretni ugovori.zaštitna funkcija nije toliko izražena i nema značaj kao kod dobročinih poslova.-zaštita interesa trećih lica- izražena je takođe kod ugovora o poklonu. Poklonom mogu biti povređeni interesi članova porodice poklonodavca ili bliskih srodnika ako poklonodavac donese ishitrenu odluku da zaključi ugovor i tako umanji imovinu da u njoj nema dovoljno sredstava da ne može da izdržava lica koja je zakonski dužan da izdržava ili toliko umanji imovinu da posle njegove smrti ne mogu biti namireni nužni naslednici. Upravo radi zaštite njihovih interesa predviđa se pismena forma.-zaštita opštih,javnih interesa- u ranijem pravu je često prenaglašavana,smatralo se da formu treba propisati samo radi zaštite javnih interesa. Danas su oni u drugom planu u odnosu na zaštitu interesa

ugovornih strana i trećih lica. Formom se štite: 1. intresi države da ostvari budžetski prihod naplatom poreza koji se ostvari nakon obavljanja akta pravnog prometa,zbog toga je u našem pravu predviđena forma za ugovor o prometu nepokretnosti-dolazi do prenosa svojine i na svaki takav ugovor treba da bude plaćen porez na prenos apsolutnih prava.2.forma za promet nepokretnoosti naročito u prošlosti postojala je zbog kontrole jer je postojao zakonski maksimum svojine koja su fizička lica mogla posedovati (ne više od dva veća ili tri manja stana; ne više od 10 hektara obradive zemlje),pismenom formom se omogućavalo da jedno lice ne stekne više,ako bi se to desilo država je imalo pravo da oduzme višak imovine.3.pravo preče kupovine društveno pravnih lica,to su nekada bile opštine i one su imale pravo preče kupovine kada je neko prodavao stan,tek ako opština odbije takvu ponudu ili se ne izjasni u roku od 30 dana od prijema ponude vlasnik je bio ovlašćen da stan proda trećem licu. Danas je ostao samo jedan razlog.2.dokazna funkcija :Ogleda se u tome što se obezbeđuje pismeni trag o ugovoru. Pismena isprava je najpouzdanije dokazno sredstvo u slučaju kad se pojavi spor o sadržini ugovora i to je mnogo pouzdanije sredstvo od svedoka koji nisu pouzdani zato što pamćenje bledi i kada o činjenicama postoji pismeni trag on ostaje i može dugo vremena biti upotrebljen kao dokaz između ostalog zbog toga u privrednom sporu pismene isprave se koriste kao dokaz a izuzetno usmeni iskaz svedoka.

Vrste forme: postoje tri osnova po kojima se forma može podeliti na vrste:1.dejstvo (bitna i dokazna forma)2.način ispoljavanja (pismena forma, javne isprave i realna forma)3.način nastanka (zakonska i ugovorna)

1. Bitna forma predstavlja konstitutivan element za punovažnost ugovora. Ugovor ne nastaje dok se forma ne ispuni onda kada je predviđena. Naziva se još i forma ad solemnitatem-svečana forma i ad validatatem-jer od nje zavisi važnost ugovora.Dokazna forma je jedino sredstvo za dokaz ugovora ali ne utiče na njegovu punovažnost. Naziva se još i forma ad probationem. Bila je predviđena u Zakonu o sudskom postupkuu građanskim stvarima (1865.) neće se moći dokazivati svedocima potraživanje čija vrednost prelazi 200 groša bez obzira na osnov i predmet koji je uslov nastanka i to je jedini primer u srpskoj pravnoj istoriji, savremenom pravu dokazna funkcija ne postoji,postoji mišljenje da je predviđena kod arbitražnih ugovora kod jednog broja autora kod nas. U stranim pravima zastupljena je dokazna forma. U francuskoj npr.sva potraživanja čiji iznos prelazi određenu sumu ne mogu biti dokazana svedocima i ako postoji pismena isprava svedocima se ne može dokazivati suprotna sadržina.Dokaznu formu treba razlikovati od forme kao dokaza. Forma kao dokaz nije ni uslov za zaključenje ugovora niti je jedini dokaz o ugovoru. Ona je samo potvrda o sadržini ugovora i o onome o čemu su se stranke sporazumele. Kada je forma samo dokaz ,ugovora se može dokazivati svim sredstvima.

2.Pismena,javna isprava i realna forma.Pismena- obična pismena forma je pismena forma nižeg stepena koja se ispunjava pismenom redakcijom

ugovora na određenoj ispravikoja sadrži tekst ugovora i potpis ugovornih stranaka. Postoji veći broj ugovora za koje je zakon predvideo da moraju biti zaključeni u ovoj formi. ZOO: Ugovor o prodaji sa obročnim otplatama cene, ugovor o jemstvu,građenju,kreditu,licenci,bankarskom tekućem računu. Zakon o privrednim društvima,Srpski građanski zakonik.

Forma javne isprave- je višeg stepen, podleže strožijim i komplikovanijim procedurama. Pored pismene redakcije potrebna je još i intervencija organa javne vlasti koja se može sastojati u potvrđivanju sadržine ili overavanju potpisa na ispravi. Potvrđivanje isprave solemnizacija), potvrđivanje potpisa (legalizacija).Primer za potvrđivanje sadržine: ugovor o ustupanju i raspolaganju imovine za života,ugovor o doživotnom izdržavanju i bračni ugovor.Sudija: pročita strankama sadržinu,upozori na pravne posledice, stavi svoj potpis i overi ispravu sudskim pečatom.Primer za overu potpisa: ugovor o nepokretnosti (prodaja,razmena i poklon). Službenik za overu u sudu svojim potpisom i pečatom potvrđuje da su ugovorne strane pred njim potpisale ispravu o ugovoru ili da su priznale potpis kao svoj ako su ispravu ranije potpisale.Realna forma je predviđena za ugovor o poklonu. ZOO :ugovor o kapari,trgovinsko preduzeće,ugovor o drumskom i železničkom prevozu robe. Realna forma se ispunjava predajom predmeta poklona iz ruke u ruku-faktičkom predajom državine. Nije dovoljna prosta usmena saglasnost volja,za nastanak ugovora potrebno je još i da se izvrši predaja,međutim i sama predaja mora da ispunjava određene uslove: 1. da druga strana bude stavljena u položaj u kome se nalazi svojinski držalac,neophodno je da je stvar izašla iz državine prenosioca i da on više ne može da vrši faktičku vlast. 2. da predaja bude stvarna (telesna) materijalna i da se izvršava uručenjem stvari sticaocu. Moguća je i fiktivna-nematerijalna predaja ali samo kad se stvar već nalazi kod sticaoca u državini i tada je pitanju traditio brevi manu. Cessio vindicationis postoji kad se stvar nalazi kod trećeg lica ali fiktivna predaja ne postoji u slučaju da je u pitanju constitutum possessori.prenosilac zadržava stvar za sebe.Moguća je i simbolična predaja- uručenje sprava ili isprava koje omogućavaju faktičku upotrebu stvari.3.da je izvršena za života poklonodavca. Ako nije za života eventualno bi se radilo o ugovoru za slučaj smrti.3. Zakonska i ugovorna formaUgovorna- sporazumom ugovornih strana se određuje kao uslov za punovažnost ugovora.Zakonska- zakonom propisana kao uslov punovažnosti. Poneki put sam zakonski propis određuje dejstvo forme, u ZOO kod ugovora o prodaji nepokretnih stvari u čl.55 ug o prodaji nepokretnosti stvari mora biti zaključen u pismenoj formi pod pretnjom ništavosti. ZOO je opšti ,a Zakon o prometu nepokretnosti je poseban zakon i on predviđa formu višeg stepena. U pravu je opšte pravilo da posebni derogira opšti zakon te se na prodaju,trampu i zamenu primenjuje Zakon o prometu nepokretnosti.

Pravilo koje rešava dejstvo forme kada nije zakonom određena: ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi ukoliko iz cilja propisa kojim je određena ne proizilazi nešta drugo postoji pretpostavka: forma je bitan uslov za punovažnost ugovora- pretpostavka u korist svečane forme. Ugovor koji nije zaključen u formi koju zakon propisuje je ništav. Ukoliko iz cilja propisa koji određuje formu proizilazi nešto drugo pretpostavka u korist svečane forme ne postoji (zakonsko tumačenje).

Kada je u pitanju ugovorena forma zakonom: ugovor koji nije zaključen u ugovorenoj formi nema pravno dejstvo ukoliko su stranke punovažnost ugovora uslovile posebnom formom (tumačenje volje ugovornih strana).

Pitanje forme sporazumnog raskida ugovora- način prestanka ugovora na osnovu saglasnosti volje ugovornih strana koja je upravljena na to da ugovor prestane da proizvodi pravno dejstvo. To je redovan način prestanka ugovora i do njega može doći uvek pre nego što obaveze iz ugovora budu u potpunosti izvršene.Kada je zakonom volja ugovornih strana bila određena formom kao uslovom punovažnosti da li sporazumni raskid mora da bude učinjen u istoj formi ili može biti neformalan? ZOO sadrži o tome dva pravila:1.ugovorna forma- ugovor može uvek biti raskinut neformalnim sporazumom ugovornih strana.2.zakonska forma- ugovor zaključen u zakonom određenoj formi može biti raskinut i neformalnim sporazumom,ali postoje dva odstupanja: 1.sam zakon je propisao da i sporazum o raskidu mora da bude učinjen u određenoj formi. 2. kada cilj zbog koga je forma propisana upućuje da ugovor mora biti raskinut u istoj formi kada se zahtevala i za njegov nastanak.

Izmena ili dopuna formalnog ugovora- u toku ispunjavanja ugovornih obaveza ugovorne strane u formi zaključenja ugovora mogu se dogovoriti da se ugovor dopuni ili izmeni. U praksi takav sporazum naziva se aneksom ugovora. Kada se zaključuje aneks forma ugovora treba li da bude zaključen u istoj formi u kojoj je ugovor? -kada je u pitanju ugovorna forma u samom ugovoru,ugovorne strane predviđaju da izmene i dopune moraju biti učinjene u istoj formi. Ako su stranke propustile da učine to ZOO propisuje da dopune i izmene mogu biti učinjene i neformalnim sporazumom. -kada je reč o zakonskoj formi ZOO pravi razliku između izmena i dopuna: dopune ugovora su moguće samo u pogledu sporednih tačaka (deo ugovora koji nisu bitni uslovi),bitni su oni koji su zakonom određeni kao objektivno bitni uslovi. Dopunama se smatraju samo sporazumi o sprednim tačkama (mestu,vremenu,načinu isporuke stvari,roku i načinu plaćanje cene). Sporazum o bitnim sastojcima ugovora ne bi bio dopuna nego novi ugovor. Taj sporazum može biti i neformalan ako o tim tačkama u ugovoru ništa nije rečeno i pod uslovom da nije protivno cilju zbog koga je forma propisana. Izmene po ZOO mogu biti učinjene i neformalno samo pod uslovom da se izmenama smanjuju ili olakšavaju obaveze jedne i druge strane i ako je posebna forma propisana u interesu ugovornih strana.

Forma istovremenih usmenih pogodbi uz formalni ugovor- ugovor označava pravni posao u celini,reč pogodba označava neki modalitet ili dodatak ugovora. Takav karakter ima odredba o pravu preče kupovine, o pravu zadržavanja svojine i posle prodaje,o obročnim isplatama cena kada su ugovorm stranke zaključilei istovremeno postignu usmeni sporazum u pogledu pogodbi postavlja se pitanje da li su one punovažne ili ne? Sporazum o tim pogodbama može biti usmeno zaključen i proizvoditi pravno dejstvo ako su ispunjena tri uslova:1.da se radi o sporednim tačkama2.da njihova sadržina nije u suprotnosti sa sadržinom ugovora3. da nisu u suprotnosti sa ciljem sa kojom je forma propisana.

DEJSTVA UGOVORA

Ugovor je samo ona saglasnost volja kojoj pravni poredak priznaje pravno dejstvo. Dejstvo nepunovažnog ugovora povlači nevažnost ugovora.Nevažnost može biti podeljena na: 1.apsolutnu ništavost2.relativnu ništavost3.nepostojeću ugovori

Apsolutno ništavi

Su oni ugovori kojima pravni poredak ne priznaje pravno dejstvo zato što su zakonom izričito zabranjeni ili što su protivni prinudnim propisima,javnom poretku i dobrim običajima.Osnovna obeležja apsolutno ništavih ugovora:1.ništavost nastupa po samom zakonu. Ugovor je ništav od početka,pravno ne postoji već samo faktički. Ni jenda strana ne može da zahteva izvršenje sudskim putem.2.na ništavost se može pozvati svako zainteresovano lice, na nju sud pazi po službenoj dužnosti- po sopstvenoj inicijativi pazi na ništavost čak i onda kada se strane odnosno druga zainteresovana lica na nju ne pozovu.3.presuda koja se donosi ima deklarativno dejstvo. Presudom se deklariše da je jedan ugovor ništav.4.pravo na isticanje ništavosti se ne gasi. Konvalidacije nema kod apsolutno ništavih ugovora.5.tužba da se traži poništenje ništavog ugovora ne zastareva,može se podneti bilo kada.6.ništavi ugovori ne postaju punovažni ni kada je bilo koji razlog naknadno otpao. Postoje dva odstupanja: 1.kada je ugovor za koji je prropisana forma zakljućen usmeno,takav ugovor je nepostojeći,međutim zakon predviđa da ako su ugovorne strane u celini ili pretežnom delu izvršile obaveze da ugovor proizvodi pravno dejstvo. 2. ako je zabrana bila manjeg značaja a ugovor je izvršen u celini ništavost se ne može više isticati. Do konvalidacije u oba slučaju dolazi izvršenjem.7.strana koja je kriva za to što je došlo do zaključenja ništavog ugovora odgovara za štetu drugoj strani ako ona nije znala niti je prema prilikama mogla znati za postojanje uzroka niištavosti.8.pravna posledica je restitucija-kada je ugovor ništav mora se sve vratiti u stanje pre njegovog zaključenja. Postoje dva odstupanja:1.sud može da odbije zahtev za povraćaj ako nađe da je strana koja ističe takav zahtev nesavesna. Sud mora da vodi računa o značaju ugroženog dobra-interesa koji se štiiti kao i moralnim shvatanjima društva.2.sud može povodom zahteva za vraćanje datog da odluči da ono što je druga strana primila preda mesno nadležnoj opštini. Obim apsolutne ništavosti: -pitanje ništavosti ugovorne odredbe prema celini ugovornog pravila:1.ako je jedna odredba ništava onda će ugovor ostati u važnosti,ako ona nije bila uslov ili odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen.2.ceo ugovor će biti ništav ako je makar jedna odreba ništava,a ta odredba je bila bitan uslov,odlučujuća pobuda ako je ništavost ustanovljena da bi ugovor bio oslobođen ze odredbe i važio bez nje.-konverzija- može ugovor biti ništav ali da u činjeničnoj građi ima elemenatanekog drugog ugovora koji

teži istom cilju koje su ugovorne strane želele da ostvare ali ga nisu ostvarile jer njihov ugovor ne proizvodi pravno dejstvo. Konverzija je pretvaranje jednog apsolutno ništavog ugovora u punovažan ugovor koja nastupa na osnovu zakona kada su ispunjeni određeni uslovi. 1.zaključeni ugovor je ništav ; 2.ispunjava uslove za punovažnost nekog drugog ugovora; 3.stranke bi zaključile taj ugovor da su znale da će prvi ugovor biti ništav 4. da drugi ugovor teži istom cilju kao i prvi.

Rušljivi ugovori

Kod rušljivih ugovora saglasnost je prividno postignuta. Postoji nesklad između stvarne unutrašnje volje jedne ugovorne strane i njene izjavljene volje. Rušljivi ugovori postoje i proizvode pravno dejstvo samo što je njihova važnost lebdeća,nije izvesno da li će oni ostati punovažni.Osobine rušljivih ugovora: 1.postoje i proizvode pravno dejstvo (ugovor čija je važnost lebdeća)2.poništenje može zahtevati samo ona strana u čijem interesu je rušljivost ustanovljena (strana koja je u zabludi,prevarena,zaključila ugovor pod pretnjom,delimično ugovorno sposobna,žrtva prekomernog oštećenja).razlozi rušljivosti: 1.zabluda,pretnja,prevara2.ograničena poslovna sposobnost usled maloletstva i starateljstva,punoletno lice delimično lišeno poslovne sposobnosti3.prekomerno oštećenje- samo u onim pravnim sistemima koji su prhvatili subjektivni pojam prekomernog oštećenja. U našem pravu je zabluda o vrednosti sopstvene prestacije.3.presuda doneta u sporu povodom zahteva za poništenje ugovora ima konstitutivno dejstvo- menja postojeće pravno stanje (da je ugovor postojao) i ustanovljava novo (da ugovor ne postoji,ne proizvodi pravno dejstvo).4.presuda ima retroaktivno dejstvo (ex tunc). Ugovor se poništava od samog početka ali se ugovorne strane mogu sporazumeti da poništenje važi samo za ubuduće što znači da ostaju dejstva koja je ugovor proizveo do poništenja.5.pravo na poništenje ugovora se gasi protekom vremena. Objektivni rok (od zaključenja ugovora),traje 3 godine, subjektivni (od dana saznanja za razlog rušljvosti),traje 1 god.6.ostaju punovažni ako istekne rok u kome je strana u čijem je interesu bila rušljivost nije zahtevala njgovo poništenje- ugovor definitivno ostaje na snazi i ne može se tražiti njegovo poništenje.Konvalidacija – naknadno osnaženje rušljivog ugovora i podrazumeva da ugovor koji je bio nevažeći može postati punovažan. Konvalidacija je moguća u domenu rušljivih ugovora,a samo izuzetno kod apsolutno ništavih u dva slučaja potrebno je da budu ostvareni sledeći uslovi : 1. preduzima se od strane lica u čijem interesu je rušljivost ustanovljena; 2. da to lice zna za postojanje razloga zbog koga ima pravo da zahteva poništenje. 3. da je ta strana u momentu konvalidacije sposobna da slobodno izrazi svoju volju . Kada ovi uslovi budu ispunjeni do konvalidacje može doći na tri načina: 1.izričitom izjavom te strane da se odriče prava da zahteva poništenje; 2.protekom roka; 3. izvršenje obaveze iz ugovora.7.u slučaju kada ugovor bude poništen nastupaju dve pravne posledice:1.restitucija- svaaka strana je dužna da vrati drugoj strani ono što je po osnovu ugovora primila a ako se primljeno ne može vratiti u naturalnom obliku onda se restitucija vrši u novcu.2.naknada štete- pravilo je da je u obavezi na naknadu štete strana koja je prouzrokovala razlog za

rušljivost- strana koja je u zabludi,lice koje preti,prevarant,delimično poslovno sposobno lice samo ako je u lukavstvu izazvalo rušljivost,žrtva prekomernog oštećenja.

Nepostojeći ugovori

Ugovori kod kojih ne postoji neki od uslova koji su neophodni za zaključenje ugovora. U našem pravu su teorijska kategorija i naš zakon ih ne predviđa kao poseban zakonski pojam izuzev kada govori i nesporazumu. Po ZOO nesporazum je kada strane veruju da su saglasne a kod jedne od njih postoji zabluda o prirodi,predmetu,kauzi ugovora. Primenjuju se pravila koja važe za asolutnu ništavost.

Dejstva punovažnog ugovora

Ugovor je saglasnost volja upravljena na stvaranje pavnih dejstava koja se sastoje u tome što ugovor stvara obligacja na strani jednog lica- jednostrani ugovor, ili uzajamne obligacije za obe ugovorne strane i tada imamo dvostrano obavezne ugovore. Proizvodi pravna dejstva između strana ugovornica,za sva ostala lica ugovor je res intter alios acta ali za ugovorne strane ugovor je zakon. Ugovorne strane su lica koja su učestvovala u zaključenju ugovora odnosno lica čijom saglasnošću volja je ugovor nastao, ali nisu sva lica koja nisu strane ugovora treća llica. Naime, ugovor proizvodi pravno dejstvo i prema licima čijom izjavom volje nije nastao ugovor. Ta lica su univerzalni sukcesori odnosno pravni sledbenici ugovorih strana izuzev ako je nešto drugo ugovoreno ili proizilazi iz prirode samog ugovora.Pravni sledbenici pravnih lica- kompanijsko društvo kada dođe do statusnih promena onda na lice kome je pripojeno drugo pravno lice prelaze obaveze iz ugovora koje je pripojeno lice zaključilo. Izuzeci od pravila da obaveze prelaze na univerzalne sukcesore:1.kada su strane u ugovoru predvidele da će ugovor prestati da postoji u slučaju smrti jedne ugovorne strane naročito kod ugovorima kojim se zasnivaju trajni obligacioni odnosi.2. kod ugovora koji se po prirodi stvari zaključuje s obzirom na svojstva ličnosti po pravillu jednog ugovornog. Ugovor o nalogu s obzirom na svojstva ličnosti oba ugovornika (izuzetno). S obzirom na svojstva ličnosti nalogoprimca ali se dešava da pristaje s obzirom na lični odnos sa nalogodavcem.Treća lica su lica koja nisu ni ugovornice ni univerzalni pravni sledbenici. Ugovor ne obavezuje treća lica,što znači da ugovorne strane ne mogu ugovoriti obaveze za treća lica. Moderno pravo je od pravila da ugovor ne proizvodi dejstvo prema trećim licima stvorilo izuzetak koji se sastoji u tome da će se za treća lica stvoriti prava a ne obaveze- Ugovori u korist trećih lica. Izuzetak je ustanovljen dinamikom razvoja ugovora o osiguranju (naročito osiguranja za život) koji je nametnuo potrebu da bude omogućeno trećem licu da bude korisnik osigurane sume koja je predviđena ugovorom o osiguranju.Kod ugovora u krist trećeg imaju tri lica: 1.promitent- lice koje e ugovorom obavezuje da će ispunit obavezu prema trećem,obećalac.2.stipulant- obećajnik je druga ugovorna strana kojoj je promitent.3.beneficijar- korisnikZOO ih naziva (1.dužnik; 2.ugovarač; 3.korisnik)Nastaju tri vrste odnosa:

1.promitent- beneficijar (dužnik-poverilac)- beneficijar ima pravo da od promitenta zahteva da mu izvrši obavezu koja je u korist trećeg ustanovljena povodom zahteva korisnika da obavezu ispuni. Postoje dve vrste prigovora koje može da istakne: 1.potpisi iz ugovora koji je on zaključio sa stipulantom (npr.da je ugovor nevažeći,da obaveza nije dospela) 2.lični prigovori koji potiču iz nekog ranijeg odnosa između korisnika i promitenta (npr prigovor,kompenzacija). Lične prigovore prema stipulantu ne može isticati.2.stipulant-promitent (odnos pokrića). To je ugovorni odnos koji može da nastane na osnovu bilo kog ugovora. Na osnovu tog odnosa stipulant može zahtevati od promitenta da izvrši obavezu prema korisniku. Ako korisnik odbije korist stipulanta može zahtevati od promitenta da obavezu izvrši njemu.3.stipulant-beneficijar (valutni odnos)- objašnjava zašto stipulant ugovara korist za neko treće lice. Stipulant mora imati neki interes i postojanjem tog interesa se objašnjava zbog čega korist od odbijanja korisnika pripada stipulantu. Pravo korisnika prema promitentu nastaje u momentu kada on prihvati korist. Sve do momenta izjave o prihvatanju stipulant ima pravo da ponudu opozove. Nakon izjave korisnika da prihvata korist stipulant ne može više opozvati ugovor ,ali ako je ugovorom određeno da se korist ima izvršiti posle smrti stipulanta,onda on zadržava pravo da korist opozove i u testamentu.

Obećanje radnje trećeg. Opšte pravilo: iz ugovora ne može nastati obaveza za treća lica. Dva lica se ne mogu između sebe sporazumeti da za treće lice nastane obaveza. Međutim taj ugovor proizvodi dejstvo između ugovornih strana i može da stvori obavezu na naknadu štete. Obaveza za naknadu štete može da nastane sa ugovaračem koji se obavezao drugom da će mu treće lice nešto učiniti/propustiti. U tom slučaju za treća lica ne nastaje obaveza ali ugovarač odgovara za štetu koju je saugovarač pretrpeo jer treće lice neće da izvrši obavezu/propusti određenu obavezu. Treba razlikovati situaciju u kojoj je jedan ugovarač obećao drugom da će se kod trećeg lica zauzeti da se ovaj obaveže. U tom slučaju obaveza ugovarača je obaveza sredstva a ne cilja. Zbog toga jedan ugovornik će odgovarati saugovaraču samo onda ako i pored svog potrebnog zalagača nije uspeo kod trećeg lica da se ovaj obaveže (odgovara ako nije preuzeo svu potrebnu pažnju).

Dejstvo ugovora prema ugovornim stranama- obligacionopravno dejstvo ugovora

Ugovor ne proizvodi translativna dejstva(ne prenose svojinu)-ima u Francuskoj ali ne i kod nas. Ugovor stvara obligacije-opšte pravilo dvostrano teretnih ugovora. Pored toga što kao i jednostrani stvaraju obligaciju ,proizvode još neka posebna pravna dejstva koja su rezultat ekonomske ravnoteže koja mora da postoji između prestacija ugovornih strana. Iz ekonomske ravnoteže nastao je pravni princip ekvivalencije propisam u ZOO u čl.15. Zakon o obligacionim odnosima poznaje nekoliko pravnih pravila koja imaju za cilj da zaštite princip ekvivalencije. Važe samo za teretne ugovore i ona nameću određene obaveze koje nemaju stranke u dobročinim ugovorima. Te dodatne obaveze pretstavljaju posebna dejstva teretnih ugovora.

Odgovornost prenosioca za materijalne nedostatke- ispunjenja ( ZOO čl.121)

Taj član upućuje na primenu pravila o odgovnornosti prodavca za materijalne nedostatke prodate stvari. Pravila koja važe za odgovornost prodavca u pogledu materijalnih nedostataka važi za sve teretne ugovore ako posebnim propisima koji važe za neki teretni ugovor nije specijalno uređena odgovornost

jedne strane za fizičke nedostatke ispunjenja. Da bi nastala odgovornost neophodno je ispunjenje dve grupe uslova:1.nedostatak2.pregled stvari i obaveštavanje o nedostatkuOdgovornost prenosioca postoji jer u teretnom ugovoru prenosilac pribaviocu treba da omogući korisnu državinu.-uslovi koji se tiču nedostatka: 1.stvar mora da ima materijalni nedostatak. ZOO a.)stvar ima nedostatak kada nema potrebna svojstva za njenu primenu ; b.) kada stvar nema svojstva za naročitu upotrebu zbog koje je kupac nabavlja a bila poznata prodavcu/nije mu mogla ostati nepoznata.c.)stvar nema svojstva koja su izričito ili prećutno dogovorena; d.)u trgovinskim ugovorima- kada stvar ne odgovara uzorku ili modelu koji je prodavac(prenosilac) pokazao,izuzev ako je model pokazan samo radi obaveštavanja.

2.nedostatak mora da postoji u trenutku predaje stvari (sticanja državine)3.nedostatak mora biti znatan (veći,zamašniji)4.nije bio poznat pribaviocu u vreme zaključenja ugovora. ZOO propisuje objektivni standard koji određuje kada nedostatak nije poznat pribaviocu- ako ga brižljivo lice sa prosečnim znanjem i iskustvom lice istog zanimanja nije moglo lako opaziti. ZOO: postojaće odgovornost prenosioca čak i u slučaju kada je lako mogao opaziti nedostatak čak i ako je izjavljeno da stvar nema nedostatak (ima određena svojstva i odlike).

-uslovi koji se tiču pregleda stvari i obaveštavanja o nedostatkuPribavioc mora da obavi pregled stvari i to odmah čim je to prema redovnom toku stvari moguće. Da je pregleda na uobičajen način ili da je da na pregled određenom licu (stručnjaku ako nema dovoljno znanja da sam obavi pregled). Kada utvrdi da nedostatak postoji onda je dužan da obavesti prenosioca. Obaveštenje mora biti blagovremeno i uredno. Blagovremeno je ako je učinjeno u roku od 8 dana od dana pregleda ( za trgovinsko pravo važi pravilo da je pribavilac dužan da odmah obavesti prenosioca).Ako se nedostatak pojavi posle pregleda (skriveni nedostatak) nije se mogao otkriti uobičajnim pregledom. U tom slučaju rokovi se računaju od dana kada je nedostatak otkriven.Ako se nedostatak pojavi 6 meseci nakon što je stvar predata ne postoji odgovornost prenosioca. Uredno znači da je potrebno da sadrži opis nedostatka i poziv prenosioca da pregleda stvar. Obaveštenje treba da bude učinjeno preporučenim pismom,telegramom ili pouzdanim načinom. Pouzdan način je faktičko pitanje.Ako ova dva uslova nisu ispunjena onda pribavilac ne bi mogao da se pozove na odgovornost prema prenosiocu. Kada su ispunjena ove dve grupe uslova prenosilac odgovara pribaviocu za nedostatak.

Pribavilac ima neka prava prema prenosiocu koja ne bi imao da stvar nema nedostatak:1.pravo da traži ispunjenje ugovora-otklanjanje nedostatka,opravljanje stvari,ako to nije moguće ,ispunjenje ugovora podrazumeva predaju druge stvari. Prenosilac je dužan da nedostatak otkloni ili isporuči stvar u razumnom roku. Ako on to ne učini u razumnom roku pribavilac ima dva prava koja može vršiti alternativno: a.) pravo da zahteva sniženje cene ; b.)pravo da raskine ugovor.

U svakom od ovih slučajeva pribavilac ima još jedno pravo, a to je pravo na naknadu štete. Sva ova prava pribavilac može da ostvari u roku od 1 godine od dana kada je obavestio prenosioca o nedostatku. Protekom roka njegovo pravo zastareva. Pravo na ispunjenje je prioritetno,pa ako se ne ostvari ima ostala prava.

Odgovornost za pravne nedostatke ispunjenja (evikcija)

Prenosilac mora da obezbedi pribaviocu mirnu državinu (znači da ga niko neće uznemiravati u vršenju prava koja je stekao ugovorom). Ako neko treće lice istakne prema pribaviocu neko stvarno pravo koje ograničava ili umanjuje pravo pribavioca ili u potpunosti lišava prava onda kažemo da je pribavilac pretrpeo evikciju.Evikcija se sastoji u uznemiravanju pribavioca po osnovu nekog prava koje je postojalo pre njegovog sticanja za koje on nije znao niti je bio obaveštenniti je pristao da kupi stvar sa tim nedostatkom. Uznemiravanje je relevantno samo ako se vrši na osnovu isticanja nekog stvarnog prava- faktičko uznemiravanje nije dovoljno i u tom slučaju pribavioc je zaštićen posesornim tužbama. Uznemiravanje mora da vrši treće lice.Evikcija može biti potpuna ili delimična. Potpuna je kada je usled uznemiravanja od trećeg lica pribavilac lišen državine na stvari. Delimična je kada je usled prava trećeg lica državina pribavioca ograničena na jedan deo stvari ili kada pribavilac nema na stvari ona ovlašćenja koja bi trebao da ima. Uslovi da bi nastala odgovornost po osnovu evikcije:1.evikcija mora da se vrši isticanjem stvarnog prava. Postoje sudska i vansudska.Sudska je uznemiravanje pribavioca sudskim putemi može se vršiti na dva načina:a.)putem tužbe (tako što treće lice podnosi tužbu prema pribaviocu u kojoj zahteva da mu preda stvar ili da mu omogući vršenje prava koje smatra da mu pripadaju).b.)putem prigovora (kada je pribavilac podneo tužbu protiv trećeg lica u kojoj traži da mu treće lice preda stvar i treće lice istakne prigovor da stvar drži po nekom drugom osnovu).Vansudska postoji kada treće lice van spora ističe da ili ima neko pravo prema prebaviocu ili sam pribavilac naslućuje da bi treće lice moglo imati pravo. Ako je uznemiravanje vansudsko onda pribavilac može da podnese sudu tužbu protiv trećeg lica koja se naziva negativna tužba za utvrđenje. Tom negativnom tužbom on traži od suda da utvrdi da treće lice nema nikakvo pravo na stvari koju je on pribavio.2.nedostatak postoji u pravu prenosioca. Mora da postoji u trenutku predaje stvari. Moguće je da se seti da je nedostatak postojao i pre prenosiočevog sticanja. Da li pribavilac ima prava na osnovu evikcije i prema prenosiočevim prethodnicima? Poverilac ima pravo da vrši prava svog dužnika ako je on insolventan. Poverilac može da tuži dužnikove dužnike tako što će od njih zahtevati da isplate dužniku ono što mu duguju. Može da tuži predhodnog prenosioca obligaciono pravnom tužbom ( ali onda se namiruje kad i svi poverioci tog lica).

3.da je savestan- da nije znao ili nije prema prilikama mogao znati za postojanje prava trećih lica.4.da pribavilac obavesti prenosioca o pravnom uznemiravanju- smisao tog obaveštavanja je da prenosilac pruži pravnu zaštitu pribaviocu. A da bi mogao da pruži tu zaštitu mora da bude obavešten. Ako prenosilac odbije da bude obavešten gubi prava na osnovu evikcije.

Odstupanja:1.kada se pribavilac bez obaveštenja upustio u spor sa trećim licem on gubi pravo koja mu pripadaju po osnovu evikcije osim ako prenosilac dokaže da je raspolagao sredstvima koja su bila podobna da odbiju zahtev trećih lica.2.kada je pravo trećih lica bilo očigledno osnovano,nije bilo sporno,a prenosilac je priznao postojanje tog prava prenosiocu čak iako ga nije obavestio o slučaju uznemiravanja.Prava pribavioca po osnovu evikcije:Da zahteva od prenosioca da se odazove njegovom pozivu i da se eupusti u spor koji on vodi sa trećim licem i da u tom sporu podnese dokaze o pravu koje je na pribavioca preneo. U slučaju da izgubi spor onda nastaju pravne posledice koje su različite u zavisnosti od toga da li se radi o potpunoj ili delimičnoj evikciji. Ako je došlo do potpune evikcije ugovor se gasi ipso iure. Ako je došlo do delimične evikcije pribavilac ima pravo na sniženje cene a ako tako ne može da se ispuni svrha ugovora onda ima pravo na raskid.Pribavilac ima pravo da zahteva restituciju i na naknadu štete. Pravo na naknadu štete pribavioca nema kad je znao za mogućnost da mu stvar bude oduzeta ili da njegovo pravo bude ograničeno pa se ta mogućnost ostvari. U ovom slučaju ima pravo na restituciju.

Rokovi: 1.rok važi u slučaju vansudske evikcije. Treće lice nije podiglo tužbu ali je pribavilacsaznao da treće lice ima neko pravo- rok iznosi godinu dana od dana kada je pribavilac saznao za nedostatak.2.rok važi kada je treće lice pokrenulo spor protiv pribavioca i on je pozvao prenosioca da se u ovaj spor umeša pa je spor izgubio. Rok od 6 meseci za ostvarivanje prava na restituciju i naknadu štete počinje da teče od dana kada je sudski spor okončan.

Posebna dejstva teretnih ugovora proizilaze iz principa evikcije. Taj princip se štiti pravnim pravilima koja nameću određene obaveze ugovornim stranama. Treće pravilo kojim se štiti ovaj princip je prekomerno oštećenje.

Prekomerno oštećenje

U teretnim ugovorima postoji odnos ekvivalencije između ugovornih strana. Odstupanje od ovog principa su dozvoljena u određenim granicama. Ako odstupanje pređe određene granice onda u dvostranom obaveznom ugovoru (teretnom) postoji prekomerno oštećenje. O pojmu prekomernog oštećenja postoje dva stanovišta:1.prekomerno oštećenje treba posmatrati subjektivno. To treba da bude posledica nekog nedostatka u volji strane koja je ugovorom oštećena. Taj nedostatak se u volji manifestuje. U austrijskom, francuskom i bivšem srpskom građanskom zakoniku. 2.prekomerno oštećenje treba posmatrati objektivno. Potrebno je da postoji nesrazmera uzajamnih davanja koja prevazilazi zakonom utvrđene granice. Ova stanovište zastupljeno u poljskom pravu.ZOO u originalnoj verziji iz 1978. prihvatio je subjektivni pojam prekomernog oštećenja.Član 139. prekomerno oštećenje postoji,ako između obaveza ugovorna strana u dvostranom ugovoru

ako u vreme zaključenja ugovora postoji očigledna nesrazmera da oštećena strana za pravu vrednost nije znala niti je morala znati.Postojala su dva odstupanja od ovog opšteg pravila gde je ZOO prihvatio objektivni pojam:1.kada je društveno pravno lice otuđilo neku stvar koja se nalazila u društvenoj svojini a pribavilac stvari je bilo fizičko ili građansko pravno lice, onda je bilo potrebno samo da postoji nesrazmera uzajamnih davanja.2.kada se društveno pravno lice pojavljuje kao prebavilac, a prenosilac je bilo fizičko ili građansko pravno lice.Tako je bilo do 1993. kada kada su u junu donete izmene i dopune ZOO kojima su stavljene van snage odredbe koje su uređivale ova dva slučaja prekomernog oštećenja. Ustavom koji je bio na snazi su izjednačeni svi oblici svojine. Tako je nestala potreba za posebnom zaštitom društveno pravnih lica.Sada postoji jedinstveni subjektivni pojam prekomernog oštećenja. Da bi prekomerno oštećenje postojalo nije dovoljno da jedna strana nije znala niti je morala znati za oštećenja. Potrebno je još da nesrazmera u uzajamnim davanjima pređe zakonom utvrđen iznos. U rimskom pravu je to bilo ½. Visina nesrazmere do ½ postojala je i u Srpskom građanskom zakoniku i taj kvantum primenjivao se kod nas sve do donošenja ZOO. Zakon o prometu zemljišta i zgrada visina je bila uvrđena na 2/3. U Francuskom pravu za postojanje prekomernog oštećenja traži se da visina obaveze jedne strane ne doseže 7/12 obaveza druge strane. Uglavnom je preovladavao sistem gde se visina nesrazmere utvrđivala razlomcima. ZOO umesto razlomcima visinu nesrazmere utvrđuje jednim pravnim standardom: prekomerno oštećenje postoji ako između ugovornih strana postoji očigledna nesrazmera u obavezama. U pogledu domena primene pravila o prekomernom oštećenju u našem pravu on je ograničen na dvostrane obavezne i teretne- rađaju obaveze i na jednoj i na drugoj strani a svaka strana duguje naknadu za korist koju prima. Postoje ugovori kod kojih se ne primenjuje pravilo o prekomernom oštećenju:1.aleatorni ugovori- stranke su unapred pristale zbog neizvesnosti da se pojavi nesrazmera. Jedna strana se ne može pozvati na prekomerno oštećenje ukoliko joj ishod neizvesnog događaja ne ide u prilog.2.javna prodaja- organizuje se u prisustvu suda ili nekog drugog javnog organa. Javnu prodaju imamo u sudskom izvršnom postupku kada se izlažu stvari izvršnog dužnika da bi se njihovom prodajom namirili poverioci. Prodaja koju organizuje Agencija za privatizaciju u postupku prodaje kapitala i imovine subjekta privatizacije. Prisustvo javnog organa je garancija da ne može postojati zabluda o pravoj vrednosti stvari.3.onaj ugovor kod koga je kupac platio veću cenu iz osobite naklonosti prema nekoj stvari. Npr.ljubitelj određene rase pasa.4.poravnanje- ugovor koji se zaključi kod lica kod kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu. Strane zaključe ovaj ugovor da bi rešile spor ili otklonile neizvesnost i da bi tačno utvrdile šta su njihova prava i obaveze. Pravilo je da se strane obavežu na međusobna popuštanja. Međusobno popuštanje se može sastojati u priznanju (delimičnom ili potpunom) zahteva druge strane,odricanju u produženju određenog roka za isplatu,na pristanak u otplati duga u ratama. Bitno je da popuštanja budu uzjamna,obostrana. Ako popušta jedna strana onda to nije ugovor o poravnanju. Da bi se jedna strana pozvala na prekomerno oštećenje potrebno je da je nesrazmera postojala u trenutku nastanka ugovora. Ukoliko se nesrazmera pojavila kasnije to se ne bi uređivalo ugovorom o

prekomernom oštećenju već o raskidu ili izmeni ugovora zbog promenjenih okolnosti.Ugovor u kojem postoji prekomerno oštećenje je posledica zablude i on je rušljiv- rok je 1 godina od zakljulenja ugovora. Sud donosi deklarativnu presudu,deluje ex tunc. Posledica je restitucija- svaka strana je dužna da vrati ono što je primila na osnovu ugovora. Zakon predviđa i mogućnost da jedna strana oštećenom nadoknadi iznos od prave vrednosti stvari (ovo je fakultativna obligacija). Dakle ne može oštećena strana to tražiti već druga strana mora to predložiti. Četvrto pravilo kojim su u ZOO određena dejstva teretnih ugovora je pravilo o zelenaškom ugovoru.

Zelenaški ugovor

Uslovi su vrlo slični sa uslovima za primenu pravilo o prekomernom oštećenju. I ovde je potrebno da postoji nesrazmeda u uzajamnim davanjima, da bude očigledno i da postoji u momentu zaključenja ugovora. Međutim za razliku od prekomernog oštećenja nesrazmera nije posledica zablude već nekog subjektivnog stanja kod jedne strane. Da bi zelenaški ugovor postojao potrebno je da jedan ugovornik koristi stanje nužde,teško materijalno stanje, nedovoljno iskustvo,lakomislenost ili zavisnost drugog ugovornika da bi za sebe ili neko treće lice ugovorio korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je dao,učinio ili za onim što se obavezao da će dati ili učiniti. Druga ugovorna strana ima tačnu i jasnu predstavu o vrednosti koji na osnovu ugovora daje tj.prima. Ona zna da daje mnogo više od koristi koju će dobiti ugovorna strana,ali na takvu nesrazmeru pristaje zbog subjektivnog stanja u kome se nalazi. Nesrazmera se može ispoljiti na različite načine (npr. U tome što se oštećena strana obavezala da plati kamatu po znatno većoj stopi od tržišne kamate. Ugovaranju izuzetno visoke ugovorne kazne na kojoj jedna strana pristaje unapred zato što ima potrebu da dobije neki posao od koje će ostvariti kakvu takvu zaradu jer se nalazi u oskudici. (odstupanja: ne mora da dođe do restitucije,može da konvalidira u roku od 5 godina).Druga razlika između prekomernog oštećenja i zelenaškog ugovora je u sankcijama. Ugovor o prekomernom oštećenju je rušljiv, a kod zelenaških ugovora sankcija je strožija. Vređaju se osnovni moralni i pravni principi (savesnost i poštenje).Ekvivalencija davanja (u dvostranim obaveznim i teretnim ugovorima) sankcija se sastoji u apsolutnoj ništavosti. Može se pozvati svako zainteresovano lice. Sud pazi po službenoj dužnosti,ne proizvodi pravna dejstva. ZOO predviđa određena odstupanja: prema ZOO posledica ništavosti je restitucija. Međutim,ZOO daje pravo oštećenoj strani tj.mogućnost da od suda zahteva da se njegova obaveza smanji na pravičan iznos. Sud će udovoljiti ovom zahtevu ako je to moguće i ugovor ostaje na snazi sa odgovarajućim izmenama. Rok je 5 godina i u tom roku postoji mogućnost konvalidacije,nakon isteka tog roka ukoliko zahtev nije podnet ugovor ne može da konvalidira.Peto pravilo koje se odnosi na dejstva ugovora.

Pravila o raskidanju ili izmeni ugovora zbog promenjenih okolnosti

Štiti princip jednakosti davanja u dvostrano obaveznim i teretnim ugovorima. Ovaj princip se štiti u toku izvršenja ugovorne obaveze. Nesrazmera u uzajamnim davanjima se pojavljuje posle zaključenja ugovora. U toku izvršenja obaveze može se desiti da se promene okolnosti koje su ugovorne strane imale u vidu i

da postane otežano izvršenje obaveze jednoj ugovornoj strani i da zbog toga jedna ugovorna strana ne može ostvariti svrhu koju je htela ostvariti-zaključenje ugovora.Treba li da ugovorne obaveze budu izvršene onako kako glase? (pacta sunt servanda) ili treba dati mogućnost strani koja je pogođena delovanjem promenjenih okolnosti da se odlobodi obaveze ili da zahteva izmenu ugovora saobrazno izmenjenim okolnostima? Rimsko pravo je insistiralo na primeni principa pacta sunt servanda,nije dozvoljavalo rakidanje ili izmenu ugovora. Drugačije se na taj problem gledalo u rimskoj filozofiji-smatralo se da nije nemoralno odstupiti od date reči ako se promene okolnosti pod kojima je obećanje dato,međutim filozofija nije uticala na pravo.U XII veku pojavila se nova teorija o klauzili- rebus sic stantibus. U svakom ugovoru podrazumeva se jedna prećutna klauzula- da će se ugovor izvršiti ako stvari ostanu u onom stanju u kom su bile kad se ugovor zaključio. Ukoliko se stvari promene tog trenutka klauzula proizvodi dejstvo ako se ugovorne strane na nju pozovu. Ova teorija je dugo bila prisutna ali se tek od XIII veka primenjuje. U odlukama sudova prema istraživanju,ugovorne strane su se mogle pozvati na prećutnu klauzulu rebus sic stantibus, a sud ih je mogao osloboditi obaveze. Ova teorija o klauzuli rebus sic stantibus je ostala bez uticaja na zakonodavstvo- nisu je usvojili Code civil,Srpski građanski zakonik,Austrijski građanski zakonik. Prvi zakonik koji je usvojio klauzulu bio je Italijanski građanski zakonik 1948. Kod nas je do promene došlo 1954. godine sa stupanjem na snagu Opštih uzansi za promet robom ili kodifikovani pravni običaji- kodifikovani da bi mogli da se primenjuju u arbitraži za rešavanje sporova uzanse: ako je zbog izvanrednih okolnosti koje se nisu mogle predvideti izvršenje obaveze jedne strane moglo bi se znatno otežati ili joj doneti veliki gubitak. Onda ta stranka može zahtevati od suda da se ugovor raskine ili izmeni. Dakle ili preterano otežano izvršenje obaveze ili veliki gubitak. Po uzoru na Italijanski građanski zakonik 1942.ZOO je prihvatio raskidanje ili izmenu ugovora zbog prmenjenih okolnosti: traži se ispunjavanje dva kumulativna uslova:1.da su posle zaključenja ugovora nastupile okolnosti koje se nisu mogle prevideti, izbeći ili savladati. Okolnosti koje imaju takva obeležja mogu biti prirodni događaji (zemljotres,poplava,sušna godina,novi zakonski ili podzakonski propisi npr.propisi kojima se ograničava promet određene robe). I ekonomske okolnosti mogu imati ova obeležja (inflacija tj nagli skok cena,deflacija-nagli pad cena). Potrebno je da se ove okolnosti nisu mogle izbeći,predvideti ili savladati od strane prosečnog čoveka. Nebitno je da li je njih mogla predvideti strana koja je pogođena svojim delovanjem.2.da su ove okolnosti nastupile pre isteka roka za izvršenje obaveze. Promenjene okolnosti moraju nastupiti pre dospelosti obaveza,dospelost obaveza je momenat kada je nastalo pravo poverioca da zahteva izvršenje obaveze prinudnim putem nakon dospelosti i opomene poverioca dužnik dolazi u docnju. Opomena nije potrebna ako je rok prethodio utvrđenju jer onda važi pravilo „rok opominje umesto čoveka“.Pored ova dva uslova potreban je i treći ali je on alternativno postavljen.Kada su ispunjena ova dva uslova onda se na promenjene okolnosti može pozvati strana kojoj je izvršenje obaveze otežano u tolikoj meri da ugovor više ne odgovara njenim očekivanjima i bilo bi nelogično održati ga na snazi takav kakav jeste. Drugi slučaj je kada su ispunjena ova dva uslova na promenjene okolnosti se može pozvati strana kojoj je nemoguće da ostvari svrhu ugovora pri čemu je i u ovom slučaju potrebno da ugovor ne odgovara njenim

očekivanjima i bilo bi nelogično održati ga na snazi takvog kakav jeste. Zatvaranje Sueckog kanala 1966. To je najbrži plovni put iz Evrope ka Indiji. Onemogućavanje izvršenja svrhe podrazumeva da se ugovor može izvršiti ali se ne postiže ona svrha koju su strane ili jedna od njih očekivale. Nemogućnost izvršenja ugovora je slučaj kada zbog više sile nije moguće izvršiti ugovor jer je predmet ugovora koji je individualan propao. Kada se dese ovakve okolnosti onda strana koja je oštećenja time ima dužnost da obavesti drugu stranu o tome. Druga strana mora biti upoznata sa novonastalom situacijom da bi se potstakla da pristupi pregovarima kojima bi se došlo do sporazuma o izmeni određenih ugovornih odredbi. Ako strana ne obavesti drugu stranu njeno propuštanje je neće lišiti prava da zahteva raskid ili izmenu ugovora zbog promenjenih okolnosti ali dovodi do odgovornosti za štetu koju može prouzrokovati druga strana. Kada su ispunjeni ovi uslovi strana koja je pogođena izmenjenim okolnostima može zahtevati raskid. Ugovor se raskida sudskim putem. U postupku sud treba da utvrdi da li su ispunjeni uslovi i ako jesu sud izriče raskid ugovora. To je jedini slučaj raskida ugovora sudskim putem u našem pravu.U svim ostalim slučajevima ugovor se raskida ili po samom zakonu ili na osnovu izjavljenih volja lica na osnovu zakonom propisanih uslova. Može doći i do izmene pojedinih ugovornih odredbi. Takav ishod je moguć ako jedna strana predloži ili pristane da se odgovarajuće odredbe prav ilno izmene. Prilikom donošenja odluke o raskidu ili izmeni ugovora sud mora da vodi računa o okolnostima koje su propisane zakonom: 1.cilj ugovora2.opšti interes3.pojedinačni interes svake ugovorne strane4.očekivani riziikNijedna strana ne može biti sigurna u momentu zaključenja ugovora da li će svoje obaveze izvršiti. Svaki ugovornik će nastojati da u ugovor unese odredbe na osnovu kojih bi se druga strana ili obe strane recipročno odrekle od prava na pozivanje na promenjene okolnosti.ZOO: ugovorne strane se mogu unapred odreći pozivanja samo na tačno određene promenjene okolnosti-punovažna odredba ugovora. Nije punovažna odredba kojom bi se jedna strana obavezala na odricanje od pozivanja na bilo koju okolnost koja može da nastupi.Šesto dejstvo teretnih ugovora:

Prigovor neispunjenja

U teretnim ugovorima važi pravilo o istovremenom ispunjenju ugovorne obaveze. To znači da se ugovorne obaveze ispunjavaju jednovremeno. ZOO: ni jedna stran u dvostranim ugovorima nije dužna ispuniti svoju obavezu ako druga strana nije spremna da izvrši svoju obavezu osim ako nešto drugo nije ugovoreno,zakonom određeno ili proizilazi iz poslovnih običaja. Izuzetak od pravilo o istvremenom ispunjenju je kod ugovora o prodaji sa obročnim isplaćivanjem cene. Prvo prodavac ispunjava obavezu a potom kupac isplaćuje cenu u unapred određenim intervalima i iznosima. Jedan vid prodaje je kredit u kojoj prodavac kreditira kupca. Postoji i obrnuta situacija kod prenurativne prodaje; tada kupac plaća cenu delimično ili u celini a prodavac ispunjava svoju obavezu duži vremenski period. Kada ispunjenje jedne obaveze nije predviđeno zakonom strane mogu ugovorm predvideti da će jedna strana ispuniti obavezu pre druge. Može se desiti da se posle zaključenja ugovora materijalne prilike strane koja je

trebala da izvrši obavezu pogoršaju tako da postane neizvesno hoće li izvršiti obavezu. Neizvesnost može proizaći i iz drugih ozbiljnih okolnosti. Strana koja se obavezivala da prva izvrši obavezu može odložiti njeno izvršenje sve do momenta u kojoj druga strana treba da izvrši obavezu ili dok druga strana ne pruži obezbeđenje koje joj je traženo. Ovo je moguće i ako je jedna strana bila u lošoj finansijskoj situaciji,a druga strana za to nije znala niti je mogla znati.

Prestanak ugovora

Treba razlikovati od prestanka obligacije koja je nastupila iz ugovora. Obligacija koja je nastala iz ugovora prestaje na neki od zakonom propisanih načina: gašenje obaveze,ispunjenje, kompenzacija, otpuštanje duga, prenov, sjedinjenje, nemogućnost ispunjenja, protok vremena, smrt.Prestankom obligacije ne prestaje ugovor iz koga je ta obligacija nastala. Ugovor nastaje da postoji,ali ne kao pravni akt koji se može izvršiti već kao prosta društvena činjenica.Može se desiti i u pravu postoje načini prestanka ugovora kod kojih i samugovor koji je stvorio obligaciju prestaje da postoji. Ti načini prestanka ugovora su :1.poništenje2.raskid3.nemogućnost izvršenja obaveze ugovorne strane4.smrt

1. Nevažnost ugovora (poništenje)- poništenje je način prestanka nevažećeg ugovora,onog kod koga je u samom momentu nastanka postojao neki razlog zbog kojeg je bio protivzakonit ili nemoralan ili je postojao neki razlog koji je doveo do nesklada stvarne volje i volje koju su ugovorne strane izjavile.2. Raskid ugovora- način prestanka punovažnog ugovora na osnovu izjave volje obe ugovorne strane ili samo jedne ugovorne strane. Za razliku od apsolutne ništavosti raskid ugovora je način prestanka punovažnih ugovora. Sličnost između raskida ugovora i relativne ništavosti ugovora je proizvodnja pravnih dejstava do momenta raskida tj momenta poništenja. Razlika: kod poništenja razlog postoji u momentu sklapanja ugovora i i jedna strana ima pravo da zahteva razlog za raskid. Pojavljuje se nakon zaključenja,u fazi kada se ugovor izvršava.Sporazumni raskid- voljom ugovornih strana. Na osnovu jednostrane izjave volje, zbog zakonom propisanih uslova i tada govorimo o jednostranom raskidu ugovora. Sporazumni raskid je novi ugovor kojim ugovorne strane odustaju od izvršenja prvog ugovora. To je prirodan i logičan način prestanka ugovora jer ugovor nastaju saglasnošću volja i ugovorne strane žele da postignu određeno dejstvo. Sporazumni raskid je moguć samo dok ugovor proizvodi još uvek pravno dejstva; ako je ugovor izvršen,a obaveza ispunjena onda eventualni sporazum ugovornih strana nema isti karakter. U tom slučaju reč je o novom ugovoru u kojem će strane zameniti uloge.Uslovi za sporazumni raskid: neophodno je da postoje svi uslovi koji su neophodni za nastanak svakog ugovora:-pitanje forme: ako je ugovor neformalan,onda se za sporazumni raskid ne zahteva nikakvaforma. Formalni ugovor može biti raskinut i neformalno i to u dva slučaja:

1. kada sam zakon propisuje da i raskid mora biti raskinut u određenoj formi.2.kada iz cilja zbog koga je ugovor sklopljen u određenoj formi proizilazi da i raskidanje mora biti u istoj formi.Dejstva sporazumnog raskida je u tome što se ugovorne strane oslobađaju obaveze za ubuduće (pro futuro). Stranke se mogu sporazumeti i raskidu ugovora dati retroaktivno dejstvo.

Jednostrani raskid ugovora- prestanak ugovora na osnovu izjavljene volje samo jednog ugovornika. On nije prirodan i logičan, protivi se samom pojmu je je ugovor dvostrana izjava volje i zbog toga je nelogično da prestane izjavom samo jednog ugovornika. Zbog toga jednostrani raskid nije uvek moguć il na zakonu : ako zakon tako propisuje a ako su ispunjeni uslovi koje zakon traži- tada se ugovor raskida protivno volji ugovornih strana. ZOO propisuje dva slučaja takvog raskida :1.raskid zbog promenjenih okolnosti2.jednostran raskid zbog neispunjenja obaveze druge ugovorne strane.Ovo je novo pravilo,rezultat je evolucije prava. U rimskom pravu to nije bilo moguće, u slučaju nevršenja druga strana je mogla da zahteve samo prinudno izvršenje suda ili naknadu štete. Ponekad interes druge strane može biti drugačiji. U rimskom pravu je bilo dozvoljeno u nekim ugovorima. Kada izričito ugovore pravo jedne strane da raskine ugovor ukoliko druga strana nie izvršila obavezu. (npr.prodavac je mogao raskinuti ugovor ako je to ugovrio,a kupac ne). Takva odredba se u rimskom pravu anziva lex commisoria. Ovo pravilo prihvatio je Austrijski građanski zakonik. On je došao preko pandektnog prava. U slučaju neispunjenja obaveze jedna strana prema drugoj ima pravo na prinudno izvršenje ili naknadu štete.Code civil nije sledio rimsko pravo i predvideo je mogućnost da ugovor bude raskinut zbog ispunjenja . Raskidni ugovor se uvek podrazumeva u dvostrano obaveznim ugovorima ako jedna strana ne izvrši obavezu. Dakle, može da zahteva prinudno izvršenje i naknadu štete ili naknadu štete i raskid ugovora -uvek ima izbor.Austrijski građanski zakonik nije poznavao mogućnost raskida ugovora zbog neispunjena u slučaju delimičnog ispunjenja. Kada je reč o potpunom ispunjenju onda je sporno da li je ta mogućnost bila dozvoljena ili nije.ZOO u čl. 124 je propisao pravilo: u dvostranom ugovoru kada jedna strana ne ispuni obavezu onda druga strana može zahtevati ispunjenje obaveze/ raskid ugovora,a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Ako se opredeli za raskid, do raskida dolazi potpunom vansudskom izjavom volje,nije neophodno da se jedna strana obrati sudu već je dovoljno da drugoj strani saopšti raskid.Uslovi za raskid:1.da jedna strana poverilac obaveze,izjavi drugoj strani da raskida ugovor.2.da mu ostavi naknadni rok za ispunjenje. Za prvi uslov ZOO ne postavlja nikakve dodatne uslove,nije potrebna nikakva forma. U praksi se raskid obično vrši preporučenim pismom jer se tako može dokazati da je izjava data i i može se utvrditi momenat od kad teče rok. Kod drugog uslova naknadni rok je dodatan rok koji treba omogućiti dužniku da izvrši obavezu. ZOO u pogledu trajanja kaže da to treba da bude primeren rok i da treba da bude razuman.Postoje slučaji kada se naknadni rok ne postavlja:1.fiksni rok2.kada iz dužnikog držanja proizilazi da obavezu neće izvršiti ni u naknadnom roku

3.kada postane očigledno da dužnik neće izvršit obavezu.U fiksnom ugovornom roku je bitan sastojak ugovor (npr.između mladoženje i krojača). Ugovor se ne može raskinuti zbog neizvršenja neznatnog dela obaveze. To je faktičko pitanje o kome bi sud odlučivao u svakom konkretnom slučaju. To može biti neka sporedna obaveza ili deo glavne obaveze. Dužnik može prigovoriti da mu je ostavljen mali rok ili da je izvršio znatan deo obaveze. Tada poverilac može da ga tuži.

Posledice raskida: ugovorne strane se oslobađaju svojih obaveza izuzev obaveze na naknadu štete. Ukoliko su obaveze ispunjene delimično onda svaki ugovornik ima pravo da traži ono što je dao.Postoje još dva pravila:Svaka strana je dužna da plati drugoj strani naknadu za korist koju je imala za ono što je imala vratiti. Strana koja vraća novac treba da vrati i zateznu kamatu od dana kada je isplatu primila.(prestanak ugovora usled neispunjenja i usled smrti iz knjige)

PROUZROKOVANJE ŠTETE

Drugi izvor obligacija koji je i ZOO nabrojio u članu 1. iza ugovora.Načelna razlika između ugovora i prouzrokovanja štete:-ugovor-saglasnost volja dva lica koja stvara obligacioni odnos. Nastaje na osnovu volje,namere ugovornih strana da zasnuju obligacioni odnos.prouzrokovanje štete-nema namere,volje da se zasnuje obligacioni odnos.Pravo vezuje nastanak obligacije za jedan nepovoljan odnos zbog koga je nekome prouzrokovana šteta. (događaji:izgubimo novčanik, zakasnimo na predstavu u pozorištu,a kartu kupili unapred,zakasnimo sa plaćanjem poreza). Međutim ne stvara svaki nepovoljan događaj obligaciju. Nema obligacije zato što smo sami prouzrokovali nepovoljni događaj. Obligacija nastaje samo kada je nepovoljni događaj prouzrokovao neko treći. (saobraćajna nesreća,telesne povrede,troškovi lečenja,oštećenje automobila).U obligacionom odnosu koji nastaje iz prouzrokovanja štete postoje dva lica:štetnik (dužnik)- lice koje je štetu prouzrokovalooštećeni (poverila)- lice kome je šteta prouzrokovana.Potraživanje oštećenog sastoji se u naknadi štete (najkarakterističnija sankcija u građanskom pravu). Njen smisao je reparacija i zbog toga visina ove obaveze uvek mora da odgovara veličini i ne može biti ni manja ni veća,mora biti jednaka i poravnati štetu. Samo izuzetno u jednom slučaju može biti manja i veća.Naknada štete ima dva oblika : 1.uspostavljanje ranijeg stanja2.naknada u novcuUspostavljanje ranijeg stanja podrazumeva uspostavljanje onog stanja koje je postojalo pre prouzrokovanja šteta i može se ispoljiti u popravljanju stvari,predaji neke druge stvari.Vraćanje stvari naknadno u novcu se sastoji u nadoknadi vrednosti oštećenog dobra u novom obliku.

Krivično pravna i građansko pravna odgovornost

Odogovarati znači položiti račun za postupke koji nisu u skladu sa prihvaćenim pravilima ponašanja i sam

trpeti štetne posledice zbog nepoštovanja tih pravila. Odgovornost se javlja u mnogim granama prava (krivičnom, prekršajnom,radnom (disciplinska), građanskom pravu). Sve su one delovi pravne odgovornosti što znači da svaka od njih povlači primenu pravnih sankcija. Najznačajnije su krivičnopravna i građansko pravna odgovornost. Imaju zasebna polja primene i zasebne sankcije. U rimskom pravu građansko pravna i krivično pravna odgovornost nisu se jasno razlikovale. U rimskom pravu sve nedozvoljene radnje su se delile u dve velike grupe delikata:1.javni delikti2.privatni deliktiJavni su bili delikti koji su istovremeno predstavljali i krivično delo (npr. Ubistvo,izdaja, ali u ovu grupu su spadali i neki čisto neki imovinsko pravni delikti kao npr preoravanje međe.Privatni delikti su sve ostale deliktne radnje npr.krađa,teška telesna povreda,oštećenje stvari.U ranijem periodu rimskog prava postojala je samo jedna sankcija- privatna osveta-lice koje je prouzrokovalo štetu trpelo je fizičke patnje koje je oštećeni imao pravo da čini. U kasnijem periodu privatna osveta je bila zamenjena sistemom kompozicije- sastoji se u tome što se štetnik iskupljuje oštećenom predajući mu svoja dobra kao zamenu za dobra koja je uništio. U početku je bila dobrovoljna i ako su se štetnik i oštećeni dogovorili a ako nema dogovora privatna sankcija. Običajna kompozicija-visinu kompozicije određivao arbitar, lice koje su oštećeni i štetnik imenovali da bi presudio njihov spor. Legalna kompozicija- država je unapred određivala visinu naknade odn. iskupnine koju će neko platiti kada prouzrokuje određeni delikt.Do odvajanja krivične i građanske odgovornosti došlo je u 3. veku pre nove ere- lex Aquilia -propisao jedan jedini delikt- damnum iniuria datum- sastoji se u oštećenju tuđe stvari bez namere da se stvar pribavi za sebe. Zbog nepostojanja te namere krađa je počela da se odvaja od sfere građanske odgovornosti ali nikada definitivno. Oštećeni je putem jedne određene tužbe/ građanske tužbe mogao da postigne i ono što se danas postiže krivičnim i građanskim sankcijama.

Sličnost: odgovornost za prouzrokovanu nepovoljnu posledicu. Kod obe vrste odgovornosti sud ispituje da li postoje uslovi za odgovornost i da li je nepovoljna posledica prouzrokovana radnjom lica. Ako se utvrdi postojanje i uzročna veza sud za obe vrste odgovosnosti izriče sankciju. Za krivično pravnu odgovornost potrebno je da postoji uzročna veza između radnje izvršenja i krivičnog dela. Isto i za građansko pravnu odgovornost-veza između štete i radnje štete. Drugi uslov koji je zajednički je krivica. U krivičnopravnoj odgovornosti je obavezni uslov. U građansko pravoj odgovornosti je taođe uslov ali ne svaku vrstu odgovornosti. U građanskom pravu postoje tri vrste odgovornosti: odgovornost za sopstvenu radnju; za drugog; i za štetu od opasne stvari. Kod odgovornosti za štetu od opasne stvari krivica nije uslov za odgovornost. Naziva se objektivna odgovornost jer su izostavljeni subjektivni elementi.

Razlika: iz jedne iste radnje ne mora da nastane istovremeno i krivica i građansko pravna odgovornost. Polje građanske odgovornosti je šire. Međutim svaka radnja kojom se prouzrokuje šteta nije krivično delo. Krivična dela su po pravilu građansko pravna dela- radnja kojom se prouzrokuje krivično delo prouzrokuje se i šteta nekom licu. Ona krivična dela kod kojih se kažnjava i za pokušaj ne predstavljaju građanska krivična dela.

Cilj- krivičnopravnom odgovrnošću treba da se obezbedi očuvanje pravnog poretka, red i mir u državi i ima pre svega za svrhu da zaštiti društvenu zajednicu specijalnom i generalnom prevencijom. Građansko pravna odgovornost za svrhu ima reparaciju a ona se postiže izravnanjem,poravnanjem onog što se desilo štetnim postupcima nekog lica u imovini/ ličnim dobrima drugog lica. Način određivanja delikata: u krivičnom pravu postoji sistem posebnih delikata ,a u građanskom pravu pravilo o odgovornosti za štetu koje je opšte. U krivičnom pravu postoji određeni broj delikata. Sudija je dužan da u konkretnom slučaju utvrdi postojanje obeležja. U građanskom pravu: ko drugome prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi je,osim ako dokaže da je nastala bez njegove krivice.Iz ovog opšteg pravila vidi se da postoje tri uslova građansko pravne odgovornosti: šteta, uzročna veza i krivica.

Osnovi odgovornosti- u građanskom pravu postoji više vrsta odgovornosti. Kod odgovornosti za sopstvene radnje, to je krivica, kod odgovornosti za drugoga,postoje razlike između dve grupe slučajeva: 1. odgovornost roditelja,staratelja,ustanove- ta lica odgovaraju za štetu po osnovu krivice i to sopstvene koja se sastoji u tome što su propustili da vrše nadzor na način na koji je trebalo da ga vrše. 2.odgovornost poslodavca za štetu koju zaposleni na radu/ u vezi sa radom prouzrokuje. Treće lice,poslodavac odgovara za krivicu drugog (zaposlenog),a njegova krivica (zaposlenog) ogleda se u tome što nije postupao onako kako je trebao.Odgovornost za štetu od opasne stvari se ne zasniva na krivici. Imalac opasne stvari odgovara za štetu objektivno i na osnovu samo dva elementa: štete i uzročne veze. Krivica nije ni osnov ni uslov odgovornosti. Vlasnik odgovara zbog rizika koji je stvorio sa opasnom stvari. (to je nazastupljenija teorija).

Sankcije- u krivičnom pravu postoji kazna,mere bezbednosti i vaspitne mere.U građanskom pravu najtipičnija sankcija je naknada štete. Krivične sankcije su usmerene ka ličnosti učinioca,a građanksopravne sankcije su usmerena ka imovini,odmerava se prema veličini štete,a ne stepenu krivice.Pored naknade štete postoji i objavljivanje presude,ispravke,povlačenje, izjave kojom je šteta učinjena i te sankcije predviđene su za povredu prava ličnostii. Pored njih postoji pravična novčana naknada- ne treba mešati sa naknadom štete, ona ima uži domašaj nego nakanda štete,dosuđuje se u slučaju prouzrokovanja nematerijalne štete koja se ogleda u nanošenju fizičkog i psihičkog bola. Njome se šteta ne nadoknađuje u potpunosti- nemoguće je primeniti princip integralne naknade.nije,reparacija nego satisfakcija- samozadovoljenje koje se postiže tako što se oštećenom omogućava da obezbedi dobra koja će umanjiti bol. Sudski postupak kojim se utvrđuje odgovornost: krivična odgovornost se utvrđuje u krivičnom postupku,koji se pokreće javnom tužbom koju podnosi i zastupa javni tužilac.Građanskopravna odgovornost u parničnom postupku koji pokreće privatni tužilac. Može se desiti da se krivično pravna i građansko pravna odgovornost utvrđuje u istom postupku (kada oštećeni postavi imovinskopravni zahtev u krivičnom postupku.

Ugovorna i deliktna odgovornost

Ugovorna-odgovornost za štetu koja nastaje usled povrede neke ranije postojeće obaveze.-neispunjenje-neuredno ispunjenjeDeliktna (neugovorna, izvan ugovorna)- nastaje samim faktom prouzrokovanja štete izvan obligacionog odnosa i ne podrazumeva obavezu koja je ranije postojala.Ugovorna odgovornost u užem smislu- odgovornost koja je nastala usled povrede neke obaveze koja je nastala iz ugovora. (ranija shvatanja).Ugovorna odgovornost u širem smislu- povreda svake obaveze,a ne samo one koja je nastala iz ugovora. -današnje shvatanja-sticanje bez osnova, poslovodstvo bez naloga, jednostana izjava volje, zakon- uzroci nastanka ugovorne odgovornosti u širem smislu.I jedna i druga odgovornost stvaraju obavezu na naknadu štete.Razlike: 1.domašaj odgovornosti- ugovorna odgovornost postoji samo između lica koja mu se odranije nalazila u obligacionom odnosu.-deliktna odgovornost postoji između više lica i kada više lica nanese štetu jednom oštećenom bez obzira da li su štetu naneli zajednički ili samostalno.Između ugovorne i deliktne odgovornosti postoji princip komunikacije- jedno lice koje odgovara drugom po ugovornoj odgovornosti ne može tom licu odgovarati po pravilima deliktne odgovornosti.2.sposobnost štetnika za odgovornost- lice koje odgovara po ugovornoj odgovornosti mora imati poslovnu sposobnost. (potpunu ili delimičnu). Lice koje deliktno odgovara stiče deliktnu odgovornost sa 14 godina. Odgovaraju i mlađi u manjem obimu.3.mogućnost da se ugovorom isključi ili ograniči odgovornost. Deliktna odgovornost je uređena imperativnim propisima. Ugovorna odgovornost uređena je dispozitivnim zakonskim pravilima.4.momenat od koga počinje rok zastarelosti. Kod ugovorne odgovornosti rok zastarivanja pravi oštećenog da zahteva naknadu počinje da teče od dana dospelosti ugovorne obaveze. Kod deliktne odgovornosti-počinje da teče od momenta prouzrokovanja štete.5.obim naknade. Veće je naknada koja se duguje kod deliktne odgovornosti. Kod deliktne odgovornosti duguje se potpuna (naknada koja odgovara veličini štete). Kod ugovorne odgovornosti duguje se naknada štete u visini koju je mogao predvideti da će nastupiti posledica neizvršenja obaveze (naknada predvidljive štete). Izuzetno će se dugovati celokupna šteta ako strana nije izvršila obavezu namerno ili iz krajnje nepažnje.

Uslovi odgovornosti

Dva opšta uslova: šteta i uzročna veza. ZOO propisuje tri vrste odgovornosti: odgovornost po osnovu krivice, odgovornost za drugog, odgovornost za štetu od opasne stvari.Krivica je poseban uslov,jer je izričito zakonom predviđena samo kod odgovornosti po osn,krivice

Odgovornost za čin drugog lica-Krivica postoji kad se neko nije ponašao kako je trebalo. Da bi neko bio kriv mora da bude sposoban za rasuđivanje. Ako neko nije sposoban,on ne može biti kriv i ne može odgovarati za sopstveni čin. Ako niko

ne bi bio odgovoran za štetu koju prouzrokuje lice nesposobno za rasuđivanje oštećeni bi snosio sam svoju štetu. U ovome pravo nalazi neko drugo lice koje će odgovarati umesto lica nesposobnog za rasuđivanje. Odgovornost takvih lica,naziva se odgovornost za drugoga. Kod odgovornosti za drugoga na jednoj strani imamo oštećenog koji je poverilac,a na drugoj strani imamo štetnika (lice koje je štetu prouzrokovalo,al za nju ne odgovara) i odgovorno lice,koje nije prouzrokovalo štetu,al za nju odgovara.

Prva grupa slučajeva (odgovornost za lica nesposobna za rasuđivanja): su lica koja su odgovorna zbog toga što imaju dužnost da nadziru i vaspitavaju lica nesposobna za rasuđivanje. Tu spada: odgovornost roditelja i staratelja za štetu koju prouzrokuje maloletno lice. Odgovornost za štetu punoletnog lica pod starateljom i odgovornost drugih lica za maloletnike.

Druga grupa slučajeva spadaju oni slučajevi u kojima jedno lice odgovara za štetu koje je prouzrokovalo drugo lice sposobno za rasuđivanje. Tu spadaju: poslodavci za štetu koju zaposleni prouzrokuje na radi ili u vezi sa radom. Odgovornost države za štetu organa koji prilikom obavljanja svoje službene dužnosti pričine štetu. Odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ u obavljanju svoje funkcije.Prva grupa slučajeva:1.odgovornost roditelja i staratelja za štetu koju prouzrokuje maloletno lice.U vezi sa regulisanjem odgovornosti za štetu maloletnika,u našem zakonu postavilo se sporno pitanje. Da li sve maloletnike treba tretirati kao lica nesposobna za rasuđivanje i poći od pretpostavke a u svakom konkretnom slučaju dozvoliti ispitivanje da li je maloletnik sposoban za rasuđivanje ili sve maloletnike podeliti u kategorije i za svaku kategoriju propisati poseban pravni režim odgovornosti. U skici Zakona o obligacijama i ugovoirma bilo je predloženo rešenje po kome maloletnike ne treba razlikovati prema uzrastu i da treba uzeti da nisu sposobni za rasuđivanje i da ne odgovaraju za štetu ali da treba dozvoliti oštećenom da dokazuje suprotno (teret dokazivanja na oštećenom).Sudovi su zauzeli suprotan stav. Na opštoj sednici Vrhovnog suda Jugoslavije 1970.zauzeto je načelno mišljenje prema kome sve maloletnike treba podeliti na različite kategorije prema njihovom uzrastu i za svaki uzrast predvideti poseban režim odgovornosti. U obrazloženju mišljenja rečeno je da bi u utvrđivanju da li je maloletnik sposoban za rasuđivanje bilo neefikasno i necelishodno zbog toga što bi se parnični postupak odugovlačio. Necelishodan zbog toga što bi stvorilo velike troškove koji bi pratili ispitivanje sposobnosti za rasuđivanje jer bi trebalo angažovati veštaka koji bi trebalo da proceni i da svoje mišljenje. ZOO prihvatio je stanovište suda, i u njemu maloletnici su podeljeni prema uzrastu na tri kategorije:1.maloletnici do navršene 7. godine života (čl.160 st1.) ne odgovaraju za štetu koju prouzrokuju. Zakon smatra da nisu sposobni za rasuđivanje i da se ne može ispitivati da li su oni u konkretnom slučaju bili sposobni za rasuđivanje.2.od navršene 7. do 14. godine života (čl.160,st.2) ne odgovara za štetu osim ako se ne dokaže da su pri prouzrokovanju štete bili sposobni za rasuđivanje (oboriva pretpostavka).3.lice sa navršenih 14 godina (prema čl. 160 st.3) -oni odgovaraju za štetu prema opštim pravilima o odgovornosti,što znači da ih zakon smatra sposobnim za rasuđivanje,a mogu biti odgovorni po pravilima o odgovornosti za sopstveni čin.

Odgovornost roditelja za štetu koju prouzrokuje maloletnik zavisi od uzrasta maloletnika odnosno da li dete pripada pvoj,drugoj ili trećoj kategoriji. U tom pogledu treba razlikovati:1.odgovornost roditelja za štetu koju pričini maloletnik do 7.godine.Prva situacija je ona situacija u kojoj se nalazi dete pod nadzorom roditelja. Ugrađen je u čl.165. ZOO. Kada se dete nalazi pod nadzorom roditelja oni su odgovorni za štetu. Roditelji odgovornost za štetu bez obzira na svoju krivicu. Oštećeni ne mora dokazivati krivicu roditelja,niti oni mogu dokazati da nisu krivi. Mogli bi se osloboditi odgovornosti ako dokažu da postoji neki razlog koji isključuje odgovornost bez obzira na krivicu. (viša sila,radnja oštećenog,radnja trećeg lica).Roditelji odgovaraju zato što po zakonu imaju dve pravne obaveze prema detetu:a.)da ga nadziru b.)da ga vaspitavajuObaveza nadzora je da se staraju o svom detetu, brinu o njegovom životu i zdravlju i da ga čuvaju. Obaveza da ga vaspitavaju -obaveza da stvaraju kulturne i obavezne navike deteta. Dužni su da osposobljavaju svoju decu da budu pažljivi ljudi,da se ponašaju u društvu onako kako nalažu društvena pravila.Roditelji odgovaraju solidarno za štetu,ovo zbog toga što roditelj zajednički vrše roditeljsko pravo i moraju solidarno biti odgovorni zbog propusta u vršenju roditeljskog prava. Ako su roditelji razvedeni, odgovaraće roditelj kojem je na osnovu odluke suda dete povereno načuvanje i vaspitavanje. Ako je šteta posledica opšteg zanemarivanja,za štetu će odgovarati oba roditelja.Druga situacija je ako je dete prouzrokovalo štetu pod nadzorom nekog drugog lica. U ovom slučaju oštećeni može tužiti ili roditelje ili drugo lice ili zajedno i roditelje i drugo lice. Ako tuži roditelje oni odgovaraju na osnovu člana 168,a ne po čl.165. U ovom slučaju radi se o posebnoj odgovornosti roditelja. Odgovornost roditelja u ovom slučaju je odgovornost koja se bazira na tome što je šteta nastala kao posledica lošeg vaspitanja,“rđavih primera“,poročnih navika. U ovoj situaciji roditelji odgovaraju zbog propuštanja obaveze vaspitanja,a ne nadzora. Osnov njihove odgovornosti je krivica. Zbog toga oštećeni u ovom slučaju mora da dokaže da su roditelji krivi. Ukoliko oštećeni tuži samo obdanište ili vrtić i u tom slučaju mu bude dosuđena naknada,obdanište,vrtić ili drugo lice onda mogu u regresnom postupku zahtevati od roditelja da im isplate iznos,ali moraju da dokažu krivicu roditelja zbog propusta u vaspitanju,rđavih prilika i poročnih navika.

2.odgovornost roditelja za štetu koju pričini maloletnik od 7 do 14 god.Onda se primenjuje čl.165 st.4 ZOO. Prema tom članu roditelji odgovaraju za štetu koju drugome pričini maloletno dete osim ako ne dokažu da je šteta nastala bez njihove krivice. Odgovornost roditelja za štetu koje pričini dete od 7.godine je blaža od odgovornosti koju imaju roditelji za štetu koju pričini dete do 7.godine. Osnov odgovornosti je krivica,ali se mogu osloboditi. Krivica se predpostavlja ali je dozvoljeno da dokazuju da je šteta nastala bez njihove krivice. Kada dete napuni 7 godina važi pretpostavka da nije sposobno za rasuđivanje,ali oštećeni može dokazati obrnuto. Pored roditelja može odgovarati i dete pod uslovom da je dete bilo sposobno za rasuđivanje i da je krivo. Da bi dete odgovaralo zahtevaju se dva uslova: 1.sposobnost za rasuđivanje2.krivica

Krivica deteta se ne pretpostavlja. Ako tužilac dokaže i sposobnost i krivicu odgovara dete.

3.odgovornost roditelja za štetu koju pričini maloletnik od 14 do 18 god.Maloletnik postaje deliktno sposoban kad navrši 14 god i pod odgovornosti po opštim pravilima odgovoran i to na osnovu pretpostavke krivice. Sticanje deliktne sposobnosti ne oslobađa rodietelje jer roditelji imaju obavezu da vrše nadzor i vaspitavaju ga do 18.godine života.

4.odgovornost na osnovu pravičnosti: postoje dva slučaja kad se taj izuzetak iz čl.169 primenjuje.a.)kada je štetu prouzrokovalo lice koje za nju nije odgovorno tj.nije odgovornost prema opštim pravilima,a nadoknada se ne može dobiti od lica koje je dužno da vodi nadzor nad njim. U tom slučaju sud može da bude lice koje za štetu nije odgovorno ako to pravično zahteva i to naročito s obzirom na materijalno stanje štetnika i oštećenog. Ovaj slučaj će se najčešće pojaviti u praksi kad je štetu prouzrokovalo maloletno lice ili punoletno lice pod starateljstvom koje zbog duševne bolesti i umnog razvoja nije sposobno za rasuđivanje,a roditelji nemaju dovoljno sredstava da tu štetu nadoknade. Taj slučaj podrazumeva da maloletno lice odn.punoletno pod starateljstvom ima sredstva da nadoknadi štetu.b.)drugi slučaj izuzetak je kada je maloletnik koji je sposoban za rasuđivanje prouzrokovao štetu ali nije u stanju da je nadoknadi,tada sud može ako pravičnost zahteva i naročito imajući u vidu materijalno stanje roditelja i oštećenog obavezati rodietelje da nadoknadi štetu potpuno ili delimično i ako za njih nisu odgovorni. U ovom slučaju potrebna četri uslova:1.da je maloletnik prouzrokovao štetu i bio sposoban za rasuđivanje i kriv2.da nema imovinu iz koje bi se šteta mogla nadoknaditi3.da roditelji nisu odgovorni za štetu ali da imaju imovinu4.da je njihova imovina veća od imovine koju ima oštećeni.

Odgovornost staratelja za štetu koju pričini duševno poremećeno lice i lice pod starateljstvom čl. 164 ZOO u kome stoji da staratelj odnosno lice koje je postavljeno zakonskom odlukom nadležnog organa ili na osnovu ugovora za staratelja, punoletno lice koje usled duševne poremećenosti, zaostalog umnog razvoja ili kog drugog razloga nije sposoban za rasuđivanje,odgovornost za štetu koje to punoletno lice prouzrokuje. Staratelj odgovara zbog toga što je obavezan da nadzire, da se stara i vodi brigu o ličnosti punoletnika,štoćenika.On odgovara zbog toga što je došlo do propusta u brizi i nadzoru što znači da odgovornost na osnovu krivice. Njegova krivica se pretpostavlja i može se osloboditi iz dva razloga koja su u zakonu izričito navedena:1.ako dokaže da je nadzor vršio na način koji je obavezan2.ako dokaže da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora.Staratelj može da bira da dokazuje jedan od dva načina.

Odgovornost drugog lica za maloletnika- uređena u čl.167 ZOO. Po tom članu kada je dužnost nadzora nad maloletnim licem povereno staratelju, školi ili drugoj ustanovi onda staratelj maloletnog lica

(ustanove,škole) odgovora za štetu koju maloletnik prouzrokuje za vreme dok je bio pod nadzorom.Pod drugim ustanovima treba smatrati obdanište,vrtić,bolnica. Ova lica odgovaraju na osnovu pretpostavke krivice i ona se mogu osloboditi od odgovornosti iz dva razloga,a to su isti oni razlozi zbog kojih se i staratelj punoletnog lica može oslobositi odgovornosti.1.da ta lica dokažu da su nadzor vršila na način koji je obavezan2.da dokažu da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora.Može se desiti da je maloletnik koji se nalazi pod nadzorom u vreme dok je ustanova vršila nadzor nad njim bio sposoban za rasuđivanje. (to važi za maloletnike od 7 do 14). njihova krivica se mora dokazati. Ako oštećeni dokaže i sposobnosat za rasuđivanje i krivicu postojaće solidarna odgovornost maloletnika. Može odgovarati istovremeno ustanova zbog propuštanja nadzora,a zajedno sa njom može odgovarati i roditelj. U tom slučaju njhiova odgovornost je solidarna. (oštećeni može da bira koga će da tuži). Ako tuži ustanovu onda ukoliko ustanova izgubi i sudskom odlukom bude obavezana da oštećenom nadoknadi štetu, ustanova će moći da pokrene regresnu parnicu i zahteva iznos koji je na ime naknade pala oštećenom,ali će biti dužna da dokaže krivicu odn. da je šteta posledica propuštanja vaspitavanja roditelja.

Druga grupa slučajeva:Razlikuje se od prve po tome što je uzrok štete radnja jednog lica koje je za nju kriv i može da za nju odgovara ali za štetu ipak odgovara drugo lice koje štetu nije ni prouzrokovalo niti je za nju kriv. U ovoj grupi postoje dva slučaja:1.odgovornost preduzeća i drugih poslodavaca za štetu koju prouzrokuje zaposleni trećim licima u radu ili u vezi sa radom2.odgovornost pravnih lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija1.odgovornost preduzeća i drugih poslodavacaDo prouzrokovanja štete često dolazi prilikom obavljanja nekih poslova. Lice koje obavlja neki posao može prouzrokovati štetu. U tom slučaju kad jedno lice samo pričini štetu ono odgovara po pravilima o odgovornosti na osnovu krivice. Međutim kad neko obavlja neki privremeni posao onda zbog obima posla koji spadaju u tu delatnost često bivaju angažovana i druga lica da bi se ti poslovi obavili. Lice koje obavlja neku delatnost u tom slučaju zapošljava drugo lice radi obavljanja poslova iz te delatnosti. Ako štetu nije prouzrokovao sam poslodavac nego je štetu prouzrokovalo drugo zaposleno lice onda se postavlja pitanje ko treba za tu štetu da odgovara. U ZOO ovo pitanje je regulisano tako da za štetu koju zaposleni prouzrokuje u obavljanju rada ili u vezi sa radom odgovara poslodavac. To pravilo je propisano i u ZOO u čl. 170 koji nosi naslov „odgovornost preduzeća“. Zakon ne govori o odgovornosti poslodavca već preduzeća ali pod preduzećem se podrazumeva poslodavac. U vreme kad je donet ZOO 1978. u našem pravnom sistemu nije postojao klasični ugovor o radu,postojao je u veoma uskom području privrede- području koji se nazivao privatni sektor. Tu su spadali manje zanatlije (pekari,obućari,frizeri). U drugom delu društvenog sektora nije postojao klasičan odnos poslodavca i zaposlenog. U tom sektoru vladao je princip socijalnog upravljanja. Postojali su samo radnici koji su udruživali rad i sredstva među sobom i to an osnovu posebnog sporazuma- samoupravni sporazum. U ovom sporazuma nema nadređenih i podređenih već su svi subjekti jednaki. Radnici su

udrživali svoj rad u okviru organizacije udruženog rada koje su se opet povezivale među sobom koji se zvao društveni dogovor šire celine koje su se zvale složene organizacije udruženog rada. Ova odgovornost u izvornoj varijanti se naziva „odgovornost organizacije udruženog rada“. Do promene naziva došlo je posle donošenja Ustava iz 1972.. Tim ustavom napušten je sistem socijalnog samoupravljanjai stvoren pravni okvir za donošenje izmena i dopuna ZOO, koji je izmenjen u junu 1993. Tim izmenama i dopunamaizvršena je zamena reči organizacija udruženog rada sa reči preduzeće. Od tada član 170.nosi naziv „odgovornost preduzeća“.U članu 170 nalaze se tri pravila:1.za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radomprouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kojem je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako se dokaže da je zaposleni nije nastupao onako kako je trebalo. U vezi ove odgovornosti u našoj teoriji se pojavila dva shvatanja:a.)preduzeće odgovara bez obzira na krivicu. Ono odgovara zato što je zaposleni svojom aktivnošću prouzrokovao rizik od opasnošću za štetu.b.)preduzeće odgovara po osnovu krivice i njegova odgovornost se zasniva pod pretpostavkom o krivici.Razlika u ova dva shvatanja su vrlo velika. Ukoliko bi bilo prihvaćeno prvo shvatanje položaj preduzeća bi bio pogoršan. Ono bi se moglo osloboditi odgovornosti jedino ako dokaže da je šteta nastala kao posledica više sile.radnje oštećenog ili radnje trećeg lica. Ne bi se moglo osloboditi odgovornosti dokazujući da nije kriv.Prema drugom shvatanju položaj preduzeća je lakši jer bi se mogao osloboditi odgovornosti dokazujući da krivica ne postoji.ZOO je prihvatio drugo stanovište. To se jasno vidi iz drugog,završnog dela oovog pravila u kome stoji da preduzeće odgovara osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo. Drugim rečima,po ZOO preduzeće odgovara na osnovu krivice,ali ne na osnovu sopstvene krivice već zaposlenog. Krivica zaposlenog se pretpostavlja,a oštećeni je ne mora dokazivati.Po kom standardu treba biti dokazano da li je kriv?Krivica zaposlenog se procenjuje prema posebnom standardu. Ponašanje zaposlenog se ne poredi sa ponašanjem razumnog i vrlo pažljivog čoveka. To je opšti standard. Poseban standard koji se primenjuje je ponašanje lica koje se bavi posebnom delatnošću. Poredi se sa ponašanjem dobrog stručnjaka. Ponašanje dobrog stručnjaka je ponašanje obučenog stručnjaka u određenoj oblasti. To su oblasti u kojima se zahteva posebna obučenost i veština kao što su medicina,zanatstvo,ali i upravljanje motornim vozilima.Uslovi odgovornosti preduzeća su: a.) da je šteta prouzrokovana u radu ili u vezi sa radomb.)da je zaposleni kriv za štetuŠteta je prouzrokovana u radu ako je nastala u vezi sa obavljanjem radnih zadataka iz ugovora o radu, bez obzira na kom prostoru se radni zadaci obavljaju. Pod pojmom štete u vezi sa radom se podrazumeva šteta koja je proizašla iz akta, koja spada u okvir radnih zadataka al koja je u tesnoj vezi sa radnim zadacima. Tu spadaju sve radnje koje su fizički povezane sa izvršenjem poslova i zadataka na određenom radnom mestu.2.pravilo da oštećeni ima pravo da traži naknadu štete i zaposlenom ako je štetu prouzrokovao namerno.

Prema ovom pravilu može da odgovara i sam zaposleni. Uslov je da je zaposleni prouzrokovao štetu sa težim oblikom krivice. Odgovornost poslodavca i zaposlenog je solidarna što znači da može biti tužen ili

preduzeće ili zaposleni ili oboje,ali ako prteduzeće bude tuženo i isplati naknadu može da zahteva od zaposlenog da mu nadoknadi iznos. Poslodavac ima pravo na regres. Na osnovu ovog pravila ako je zaposleni prouzrokovao štetu namerno međutim prama pravilima zakona o radu,preduzeće ima pravo regresa i u slučaju kada je zaposleni prouzrokovao štetu krajnjom nepažnjom. Drugim rečima preduzeće nema pravo regresa jedino kada je zaposleni štetu prouzrokovao običnom nepažnjom.

3.rešava problem odnosa između odgovrnosti preduzeća za štetu koju zaposleni pričini svojom radnjom i odgovornost za štetu koju zaposleni učini upotrebom neke opasne stari koja pripada poslodavcu. Ako je zaposleni pričinio štetu upotrebom opasne stvari koja pripada poslodavcu onda za štetu odgovara poslodavac po pravilima o odgovornosti za štetu od opasne stvari. Ako je zaposleni prouzrokovao štetu svojom radnjom,koristeći sopstvenu radnu snagu ali neupotrebom opasne stvari onda takođe odgovara preduzeće ali po pravilima o odgovornosti za drugoga

Posebni oblici odgovornosti

1.odgovornost usled terorističkih akata,javnih demonstracija ili manifestacija

2.odgovornost organizatora priredbe

3.odgovornost zbog neukazane neophodne pomoći- odgovara lice koje je drugom licu uskratilopomoć koja mu je bila neophodna i usled čega je došlo do smrti ili teškog narušavanja zdravlja drugog lica.Da bi nastala odgovornost po ovom osnovu potrebno je da je jedno lice uskratilo drugom pomoć što znači da je šteta nastala usled nečinjenja na koje je dužan svako kad su drugom licu ugroženi život i zdravlje. Potrebno je da postoji po život ili zdravlje što znači da ugroženost nečijih stvari nije dovoljna. Potrebno je da je štetnik mogao da pruži pomoć bez opasnosti za sebe. Neophodno je i da je štetnik mogao da predvidi nastalu štetu. Kada su ovi uslovi ispunjeni lice odgovara za štetu. Njegova odgovornost je subjektivna (zasniva se na krivici). Međutim štetniku može biti umanjena odgovornost pa čak može biti i oslobođen odgovornosti ako to pravičnost zahteva.4.odgovornost u vezi sa obavezom zaključenja ugovora- po ovo pravilu odgovaraju lica koja pozakonu imaju obavezu da sa drugim licem zaključe ugovor kada im ono stavi ponudu za zaključenje. Ta lica koja imaju obavezu su po pravilu monopolska preduzeća koja imaju dominantan položaj na tržištu. Ovim članom se određuje njihova odgovornost . Kada oni odbiju da zaključe ugovor ona nastaje samo kad je odbijanje zaključenja ugovora neopravdano. To je faktičko pitanje o kojem sud odlučuje.5.odgovornost u vezi sa vršenjem poslova od opšteg značaju-po ovom pravilu odgovarajupreduzeća koja vrše komunalne usluge ili neku drugu delatnost od opšteg interesa kao što su javna preduzeća koja se bave isporukom vode i električne energije. Od urednog izvršavanja njihovih obaveza zavisi kako kako će se odvijati život i kako će biti zadovoljavane osnovne potrebe građana. Ako oni neredovno vrše ili ili obustave vršenje ovih delatnosi to može izazvati posledice po život i zdravlje građana. Zbog toga je predviđeno pravilo po kome oni odgovaraju za štetu koja nastane usled neredovnog vršenja delatnosti. Kao i u prethodnom slučaju da bi postojala odgovornost neophodno je da

je obustava neopravdana.

NAKNADA ŠTETE

Naknada štete je sadržina obaveze odgovornog lica i sankcije za njegovu građansko pravnu odgovornost. U ZOO pravilo o naknadi štete su podeljena na dve celine:1.pravila o naknadi imovinske štete2.pravila o naknadi neimovinske štete

1.Naknada imovinske štete

Imovinska šteta je umanjenje nečije imovine i sprečavanje rasta. Skica o obligacijama i ugovorima i nacrt građanskog zakonika govore još i o povredi svakog zakonskog interesa kao naknadi imovine. Svrha naknade imovinske štete je popravljanje odnosno izravnavanje onoga što se desilo imovinskim dobrima nekih lica. U vezi s tim postavljaju se dva pitanja: 1.kako se vrši poravnanje? 2. u kom opsegu,obimu se ono obavlja?Postoje dva oblika naknade imovinske štete:1.uspostavljanje ranijeg stanja- je oblik naknade štet koji se sastoji u tome što je odgovorno lice dužno da dovede stvar oštećenog u stanje u kome su se one nalazile pre prouzrokovanja štete. Uspostavljanje ranijeg stanja naziva se još i naturalna restitucija. Moguće ga je izvršiti na tri načina: 1.davanje druge stvari umesto uništene ; 2.vraćanje iste stvari ako je šteta nastala njenim oduzimanjem ; 3.opravka oštećenje stvari

2.naknada u novcu- sastoji se u naknadi vrednosti stvari u novcu. Njome se uspostavlja faktičko stanje stvari koje je postojalo pre prouzrokovanja štete već stanje iste ili približno iste vrednosti imovine oštećenog posle prouzrokovanja štete i pre. Postoje dva oblika međutim odnos ova dva oblika nije isti u svim pravilima. U tom pogledu sva prava bi se mogla podeliti:1.ona prava koja daju prioritet naknadi u novcu (Francusko i Englesko pravo)2.ona prava po kojima zakonski ne treba da bude unapred određen odnos između ove dve naknade već sud treba da odluči na koji od ova dva oblika naknada štete bi bila nadoknada. (Švajcarski).3.prioritet uspostavljanje ranijeg stanja (Austrijsko pravo,a preko toga i Srpski građanski zakoniki ostalo u srpskom pravu do danas).ZOO prioritet daje uspostavljanju ranijeg stanja i u tom smislu ono je predviđeno kao pravilo. „odgovorno lice je dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala“.

Odstupanja od pravila: 1.šteta se nadoknađuje u novcu kada uspostavljanje ranijeg stanja nijemoguće. U tom slučaju štetnik dužan da plati naknadu u novcu.2.kada uspostavljanje ranijeg stanja ne otklanja štetu u potpunosti. U tom slučaju odgovorno lice će posle uspostavljanja ranijeg stanjajedan deo štete nadoknaditi u novcu.3.najkrupniji izuzetak od pravila postoji kada oštećeni sam traži naknadu štete u novcu. Naime pravilo o uspostavljanju ranijeg stanja je dispozitivnog karaktera i ustanovljeno je radi zaštite interesa oštećenog. U našem pravu se smatralo da se pravo bolje štiti uspostavljanjem ranijeg stanja. Oštećeni može uvek da

zahteva da mu šteta bude nadoknađena u novcu. Po ZOO ako oštećeni pokrene zahtev sud će usvojiti izuzev ako okolnosti slučaja traže uspostavljanje ranijeg stanja. Sud ne mora da prihvati zahtev za novčanu naknadu.4.postoji onda kada sud može samoinicijativno bez predloga oštećenog da odluči o tome da šteta bude nadoknađena u novcu,ako smatra da nije nužno da odgovorno lice uspostavi ranije stanje.

Utvrđivanje visine naknade koju duguje oštećeni (pravila o obimu naknade imovinske štete)Sva savremena prava u pogledu obima prihvataju pravilo po kome naknada ne može biti veća od iznosa štete. Visina naknade ne može preći visinu štete. Razlika savremenog prava nastaje povodom pitanja dali naknada koju štetnik duguje može da bude manja od iznosa štete.1.visina naknade ne mora uvek da odgovara veličini štete već može biti i manja što zavisi od krivice kojom je šteta prouzrokovana. Ako je štetnik prouzrokovao štetu sa blažim oblikom krivic,naknada može biti manja nego što iznosi,a ako je šteta prouzrokovana težim oblikom krivice naknada treba da bude jednaka visini štete.2.stepen krivice ne treba da utiče na određenje naknade. Naknada mora uvek da bude jednaka visini štete.Srpsko pravo je pre donošenja ZOO prihvatilo jedno rešenje. Naime pravila SGZ u pogledu obima naknade štete zasniva se na dve ideje:1.ideja o strogom razgraničenju stvarne štete i izmakle dobiti2.ideja je bila da iznos naknade treba da bude jednak veličini štete. Ako je štetnik prouzrokovao štetu sa umišljajem ili grubom nepažnjom onda treba da nadoknadi i stvarnu štetu i izmaklu dobit,a ako je postupao sa običnom nepažnjom treba da nadoknadi samo stvarnu štetu,ali ne može biti ni ispos stvarne štete. On ne može biti osuđen na izmaklu dobit ako je obična nepažnja.

Princip distributivne pravde- naknada treba biti jednaka krivici poruzrokovane štete. Ako štetnici prouzrokuju isti oblik krivice snose istu naknadu. Ta pravila su počela da se menjaju posle Drugog svetskog rata. Sudovi su počeli da prihvataju stanovište da šteta treba da odgovara i za stvarnu štetu i za izmaklu dobit bez obzira na stepen krivice. Ova ideja je bila prihvaćena u skici prof.Konstantinovića. U skici je bilo predviđeno pravilo na kome je oštećeni imao pravo na naknadu stvarne štete i izmakle dobiti. U skici je takođe bilo predviđeno odstupanje i po tom odstupanju oštećeni imao pravo na naknadu samo ako stvarne štete ali ne i izmakle dobiti. Drugim rečima ako sud ima pravo da smanji iznos naknade do visine stvarne štete .

Princip integracije naknade (potpune naknade)-usvojen u ZOO. Polazi od ideje da naknada štete treba da obezbedi ekvivalenciju imovine štetnika i oštećenog. Prema ovom principu smatra se protivnim samoj prirodi naknade da se vodi računa o stepenu krivice. Ovaj princip vodi računa da prilikomodređenja naknade mora biti uzet u prvom redu interese oštećenog da mu šteta bude nadoknađena,a interes oštećenog je da mu bude nadoknađena celokupna šteta. Zato visi naknade mora biti odmerena isključico prema veličini štete,a ne prema nečemu drugom. Taj princip i ZOO prihvata u čl.190 „potpuna naknada“ „sud će uzimajući u obzir okolnosti koje su nastupile u prouzrokovanju štete presuditi naknadu u iznosu koji je potreban da bi se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja.“ i čl.189 st.1“oštećenik ima pravo kako na naknadu obične

štete,tako i i naknadu izmakle koristi“.3 izuzetka od principa-2 predviđaju da naknada bude manja od štete,a jedan omogučava da naknada bude viša od iznosa štete.1.izuzetak postoji kada je odgovorno lice slabog imovnog stanja,da bi ga iznos potpune nadoknade dovelo u oskudicu. Tada sud može vodeći računa o materijalnom stanju oštećenom tražiti da on neisplatom potpune nadoknade ne bude doveden u oskudicu,osuditi štetnika da plati manju nadoknadu nego što iznosi šteta,ako ona nije prouzrokovana ni namerom ni grubom nepažnjom. Potrebno da je šteta prouzrokovana običnom nepažnjom.2.postoji u slučaju kada je štetnik radio nešto u korist oštećenika tj.za njega besplatno obavljao neki posao. Sud ga može osuditi na manju naknadu nego što iznosi šteta,a ako nađe da je prilikom tih poslova pokazao brižljivost koju pokazuje u obavljanju sopstvenog posla.3.postoji u slučaju kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom učinjenim sa umišljajem. Onda sud može dosuditi naknadu u iznosu vrednosti koju je ta stvar imala za oštećenika. Može da dosudi naknadu preko objektivne tržišne vrednosti te stvari i da naknadu poveća do subjektivnog iznosa vrednosti koju je ta stvar imala za oštećenog.

Prema kom momentu sud utvrđuje visinu naknade?Utvrđivanje na osnovu dokaza koje je pružio oštećeni. Visina naknade se utvrđuje dokazivanjem i on se mora cifarski izraziti kada se radi o naknadi u novčanom obliku. Kada se radi o imakloj koristi ona se ne može cifarski dokazati jer ona nije ni nastala,samo je velika verovatnoća da će ona nastati u budućnosti. Zobg toga visinu izmakle koristi sud ne dokazuje dokazivanjem nego procenom. Procena izmakle koristi je hipotetička jer se vrši s obzirom na sadržaj okolnosti i buduće koje se pretpostavljaju kao redovne i normalne. Sud prilikom procene po pravilu angažuje veštaka. Dakle ne utvrđuje visinu izmakle koristi proizvoljno.Visina naknade utvrđuje se prema momentu koji treba razlikovati od momenta dospelosti obaveze na naknadu štete,a to je momenat od kog oštećeni stiče pravo da od odgovornog lica zahteva naknadu. Taj momenat je momenat prouzrokovanja štete. Zbog toga što od momenta kada šteta bude prouzrokovana pa do momenta u kome ona treba da bude nadoknađena može da prođe određeno vreme u kome se količija,opseg štete može promeniti. Šteta se može povećati al po neki put može doći i do smanjenja obima štete.Pošto u našem pravu visina štete zavisi od obima ,postavlja se pitanje prema kom momentu?1.momenat nastanka štete- prihvaćen u Austrijskom pravu,ali samo ako je šteta bila prouzrokovana običnom nepažnjom

2.podnošenje tužbe – prihvaćeno u našoj sudskoj praksi pre nego što je donet ZOO. Ono je povoljnije za oštećenog ali nije bez nedostatka. Naime od moementa podnošenja tužbe za naknadu štete suda,može da dođe do promena.

3.momenat u kom sud donosi odluku o tužbi za naknadu- prihvaćena u našem savremenom pravu. Visina naknade se utvrđuje prema veličini štete u momentu donošenja presude. To rešenje prihvaćeno u 189.članu, st.2.Često se dešava da oštećeni nakon što zatraži naknadu,on je odbije,pa sam sanira štetu. To je situacija

kad je pre donošenja presude oštećeni sam otklonio štetu tako što je izvršio opravku ili zamenu stvari ili je prihvatio drugu stvar. Onda je u sudskoj praksi prihvaćeno da oštećeni ima pravo da zahteva naknadu u novčanom obliku,a visina novčane naknade utvrđuje se prema momentu kada su učinjeni troškovi radi otklanjanja štete.U slučaju da je nenovčano potraživanje na naknadu štete popravkom ili zamenom stvari samoinicijativno od strane oštećenog promenilo pravnu prirodu i pretvorilo se u novčanu,onda oštećeni ima pravo i na zateznu kamatu koja se računa počev od dana kada je šteta otklonjena odn.kada su učinjeni troškovi radi opravke.

Naknada štete u slučaju smrti,telesne povrede ili oštećenja zdravlja

Imovinska šteta može nastati kao posledica smrti,telesne povrede ili oštećenja zdravlja. Oni nisu šteta u pravnom smislu reči. Oni su događaji koji mogu za sobom da povuku razne oblike troškova i druge vidljive imovinske štete koji ne bi bili učinjeni da se ti troškovi nisu desili. ZOO sadrži posebna pravila za naknadu imovinske štete kada nastupe ovi događaji.1.naknada štete u slučaju smrti (izdaci u vezi smrti-šteta).Nastaju neki izdaci kojih ne bi bilo da smrt nije nastupila. To su izdaci u vezi sa troškovima sahrane,u vezi sa lečenjem,zatim izgubljena zarada zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja i gubitak izdržavanja koja su određena lica primala od nesreće. Svi ti izdaci moraju biti nadoknađeni i svi oni ulaze u obim naknade štete.

a.)troškovi sahrane- spadaju troškovi prenosa sanduka, transport za grobno mesto,troškovi za sveštenika,posluženje prilikom sahrane,troškovi muzike,crnine,putni troškovi najbližih srodnika,troškovi podizanja nadgrobnog spomenika,održavanje grobnog mesta,troškovi objavljivanja čitulje,podušja (do 40-dnevne).Nadoknađuju se uobičajeni troškovi za podizanje spomenika.Ko ima pravo na ovu naknadu? ZOO nije rešio to pitanje,a u sudskoj praksi određen krug lica koja imaju pravo određena prema krugu lica koji imaju pravo za duševne bolove zbog gubitka (deca,roditelji,bračni ili vanbračni drug).

b.)naknada troškova za lečenje od zadobijenih povreda i drugih troškova u vezi sa lečenjem. Postoje dve vrste troškova: 1.izdaci za pružanje medicinskih uslova(lek,intervencija za nabavku lekova,smeštaj u bolnici). 2.troškovi u vezi sa prevozom povređenog od mesta povređivanja do ustanove ,pa do prebivališta i troškovi bliskih srodnika zbog obilaska povređenog u bolnici. Pravo imaju naslednici. Ako dođe do promena okolnosti koje je sud imao u vidu onda i štetnik i oštećeni mogu da traže da se izmene visine obroka. Pravo na novčanu rentu je lično pravo i zato se ne može prenositi na druga lica. Ako su iznosi rente dospeli onda se oni mogu prineti drugom licu. Sporazum štetnika i oštećenog o visini rente i rokovima mora biti pismeno ( ovi dospeli iznosi mogu biti preneti bilo ugovorom,bilo testamentom). Ako nije bilo sporazuma ali je oštećeni pokrenuo spor u kome je štetnik pravnosnažno osuđen, dospeli iznosi rente mogu se prenositi poslovima inter vivos i mortis causa. Novčana renta dosuđuje se i usled trajno povećanih izdataka koji su nastali usled telesne povrede ili oštećenja zdravlja.

Izmena visine rente- pošto se renta dosuđuje za ubuduće,u toku njenog trajanja može doći do promenjenih okolnosti koje je sud imao u vodu prilikom dosuđivanja visine rente. Te promenjene okolnosti mogu da utiču na visinu naknade. Zbog toga ZOO predviđa pravilo: „ako se okolnost koju je sud imao u vidu prilikom donošenja presude promeni,sud može na zahtev oštećenog povećati rentu za ubuduće. Može je na zahtev štetnika za ubuduće smanjiti ili sasvim ukinuti. Oštećeno lice može zahtevati povećanje rente,ako se njegovo zdravstveno stanje pogorša. Sa druge strane štetnik bi mogao da zahteva smanjenje ili ukidanje rente,ako su se imovinske prilike popravile.Prema stavu sudske prakse smanjenje ili povećanje može ako dođe do promenjenih opštih ekonomskih prilika (opadanje kupovne moći novca,porast zarada). Nova renta se pored slučaja gubitka izdržavanja,može dosuditi u još tri slučaja:1.u slučaju gubitka zarade zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad.2.nanete teške telesne povrede ili oštećenje zdravlja.3.kad naknada štete zbog trajno povećanih potreba nastalih usledteške telesne povrede ili oštećenja zdravlja.4.kod štete koja nastaje zbog toga što su mogućnosti daljeg napredovanjai razvijanja oštećenoguništene ili trajno smanjene. Pravo na novčanu rentu je neprenosivo zato što je lično pravo. Međutim ako su pojedini obroci novčane rente dospeli onda se može preneti na drugo lice zato što su ušli u njegovu imovinu i postali su imaoci potraživanja koja se mogu izvršiti.

c.)pravo na naknadu štete u slučaju tesne telesne povrede ili oštećenja zdravlja.Obuhvata pet vrsta troškova:1.troškovi lečenja i drugi potrebni troškovi u vezi sa lečenjem2.izgubljena zarada zbog privremene nesposobnosti za rad za vreme lečenja3.naknada izgubljene zarade zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad posle lečenja. Ovu naknadu treba razlikovati od prethodne. Ova šteta ogleda se u različitim izmaklim zarada koja bi lica čija je radna sposobnost umanjena ostvarila po redovnom toku stvari da mu nije naneta teška telesna povreda odn.da mu zdravlje nije narušeno i zarada koju ono ostvaruje.Pod zaradom treba podrazumevati zaradu zaposlenog lica i zaradu nezaposlenog. Zarada zaposlenog lica-podrazumeva s enovčani iznos koji je zaposleni ostvarivao na osnovu radnog odnosa (zarada za redovno radno vreme i zarada za prekovremeno radno vreme),svaka imovinska korist ostvarena od rada u novčanom i nenovčanom obliku koju je zaposleni ostvarivao od rada učinjenog drugim licima po osnovu ugovora o delu,,od rada na sopstvenom imanju,u dvojoj bašti voćnjaku,domaćinstvu. Jedino što sudovi ne priznaju kod zarade je zarada iz nedozvoljenog rada (rad suprotan prinudnim propisima i moralu).Kada u pitanju nezaposlena lica,ona imaju pravo na naknadu štete po ovom osnovu (npr.npr domaćica ima pravo na naknadu štete zbog gubitka zarade zbog sopstvenog rada,a ogleda se u neostvarenoj koristi koju bi ona ostvarila u svom domaćinstvu.

4.naknada zbog trajno povećanih potreba-obuhvata troškove za pojačanu ishranu povređenog,potrebna bolja,pojačana ishrana povređenog da bi se oporavio,troškovi usled pojačanih otreba drugih lica koja pružaju pomoć oštećenom.

5.troškovi zbog toga što su mogućnosti oštećenog za dalje razvijanje ili napredovanje trajno ili delimično uništena. To su imovinske koristi koje bi oštećeni ostvario od svog rada,a uskraćene su zbog toga što su mogućnosti oštećenog uništene ili smanjene.

Naknada imovinske štete usled povrede časti i prozrokovanje štete širenjem neistinitih navoda.

Usled povrede nečije časti nastaje neimoviska šteta,al postoje situacije u kojima lice kojima je povređena čast tuđim izjavama kojima se ono omalovažava i trpi imovinski gubitak. Usled toga što je neko povredio čast poslodavac može da ti otkaz tom licu).Šteta može biti prouzrokovana tako što neko izvodi neistinite naloge o prošlosti nekog lica,njegovim sposobnostima itd. Da bi neko odgovarao za imovinsku štetu po ovim pravilima potrebni su neki uslovi:1.da su navodi o nekom licu koji se izvode neistiniti2.potrebno da štetnik zna da su navodi neistiniti3.štetnik odgovara za svaki oblik krivice,mađutim ako je štetnik imao ozbiljan interes da saopšti neistinit nalog,onda će on odgovarati za štetu samo ako je neistinite podatke iznosio sa namerom da time nanese štetu.

2.Naknada neimovinske štete (čl 199.-205).

Prema ZOO nematerijalna, neimovinska šteta je nanošenje drugome psihičkog fizičkog bola ili straha. U skici u Zakonu o obligacijama,a tako je i u prednacrtu predviđeno je da je neimovinska šteta i povreda prava ličnosti kao kao što su strah, lični i porodični mir kao i povreda drugih ličnih dobara.Oblik i naknada neimovinske štete: naknada nematerijalne štete može imati dva oblika:1.uspostavljanje ranijeg stanja2.naknada u novcu1.uspostavljanje ranijeg stanja:Popravljanje u imovinskim ili ličnim dobrima. Reparacija se potpuno postiže kod imovinske štete,ali kod nematwerijalne štete uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće (npr.kad je nekom nanet fizički bol,duševni bol ili strah). Oni se ne mogu popraviti,međutim postoje izvestni vidovi nematerijalne štete kod kojih je ipak moguće,doduše ne sasvim popravljanje stanja koje je prouzrokovano.ZOO u čl.199 predviđa uspostavljanje ranijeg stanjakao oblik naknade u slučaju povrede prava ličnosti. Prema tom članu sud može narediti na trošak štete objavljivanjem presude,objavljivanjem ispravi ili narediti da štetnik povuče izjavu kojom je povreda učinjena ili da učini nešto drugo čime se može ostvariti svrha kojom se postiže naknada. Uspostavljanje ranijeg stanja može se učiniti na četri načina:1.objavljivanje presude na trošak štetnika2.objavljivanje isprave na trošak štetnika3.povlačenje izjave kojom je povreda učinjena o trošku štetnika4.da sud naredi da štetnik učini i nešto drugo čime se može postići svrha naknade.

1.pod objavljivanjem presude smatra se objavljivanje presude parničkog suda ili krivičnog suda kojim pravnosnažno opovrgavajuneistinite činjenice u izjavi štetnika kojim je učinjena povreda časti ili ugleda oštećenog. Mora biti učinjena na trošak štetnika2.reč je o objavljivanju demantovanja oštećenog odnosno ispravke neke neistinite informacije,o njemu kojim je povređeno njegovo neko lično pravo (pravo na čast i ugled). Tom izjavom treba da budu opovrgnute sve neistinite tvrdnje koje su navedene u izjavi koje je pre toga izjavio štetnik.

3.povlačenje izjave kojom je povreda prava ličnosti učinjena. Za razliku od prethodnog načina ovde štetnik svojom naknadnom izjavom poriče da jeistinito ono što jeizneo o drugom licu u svojoj prethodnoj izjavi. Ovo je najdelotvorniji način naknade štete.4.ovim načinom ostavlja se sudu da slobodno izabere sredstvo koje smatra najpovoljnijim da se popravi povreda prava i ličnosti.

2.novčana naknada za neimovinsku štetu.Ima za svrhu zadovoljenje. Nije reparacije nego satisfakcija. To je novčana suma koja se dosuđuje oštećenom da bi mu se omogućilo da sebi pruži neko zadovoljenje kao utehu za psihički,fizički bol i strah. Novčana naknada za neimovinsku štetu nije naknada štete. Naknada štete je samo ona naknada koja odgovara veličini štete. Zato ZOO ne govori o naknadi štete već „pravičnoj novčanoj naknadi“. Pravična novčana naknada se dosuđuje za fizički,za duševni bol i za strah. Da bi sud dosudio pravičnu novčanu naknadu zakon mu nalaže da prilikom odlučivanja da li je treba dosuditi i koliko treba da bude njena visina. Vode računa o dve stvari:1.o okolnostima slučaja,i to naročito dve okolnosti: jačina bolova i trajanje bola i straha.2.sud treba da vodi računa o značaju povređenog dobra,cilju kojem služi naknada. Pravo na novčanu naknadu neimovinske štete u našem pravu postoji,ali je prilično ograničena što je rezultatnegativnog stava teorije koju doktrina zauzima u pogledu mogućnosti da se neimovinska šteta nadoknadi u novcu. Negativna teorija bila je dominantna u našoj sudskoj praksi tako da sudovi nisu dozvoljavali novčanu naknadu. Tako je bilo do polovine 50-tih godinakad je 1951.objavljen nacrt zakona o naknadi štete. On e predvideo mogućnost da neimovinska šteta bude novčano određena. Nacrt nikad nije postao zakon,ali je počeo da vrši i izvršio strašan uticaj na sudsku praksu. Ta negativna teorija nije preovladala,ali iz nje je proizašla ideja da ako se ipak priznaje pravo na novčanu naknadu onda to pravo treba biti ograničeno.Ako se uporedi zakonska skica treba reći da je skica davala pravo oštećenom na naknadu,na široj osnovi nego što to čini ZOO. Prema skici sud je mogao pored objavljivanja presude,objavljivanje ispravki ili povlačenjem izjave umesto svih ovih oblika naknade i nezavisno od naknade imovine štete dosuditi oštećenom određenu svotu novca za pretrpljenu neimovinsku štetu ako nađe da je naknada opravdana s obzirom na težinu krivice štetnika ili težinu nanete štete. ZOO je odstupio od skice tako što je ograničio pravo na novčanu naknadu:1.naknada se ne može dosuditi u svakom slučaju već samo u slučajevima koji su određeni zakonom, ne izvan njih.2.zakon ograničio i visinu naknade tako što je predvideo da sud prilikom odlučivanja o njegovoj visini mora da vodi računa o intenzitetu,trajanju bolova ili straha. U sudskoj praksi protumačeno da pravo na novčanu naknadu pripada samo onda kada su bolovi ili strah

bili jačeg intenziteta ili trajanja. Dosuđuje se naknada u višem iznosu ako su bolovi bili jači i duži,a u manjem iznosu ako su bolovi bili kraći i slabiji. Pored ovih postoji još jedno ograničenje:3.sud mora da vodi računa i o drugim okolnostima slučaja,ne samo ove dve.Naknada u novčanom iznosu može se dosuditi:1.za fizički bol- zakon ne psotavlja nikakva ograničenja. Nadoknađuje se svaki fizički bol. Može biti bol prouzrokovan samom povredom,ali i bol prouzrokovan hirurškom intervencijom,terapijom,gips. Novčana naknada za fizički bol se ne dosuđuje za svaki duševni bol već samo onaj koji je proistekao iz umanjene opšte životne aktivnosti,povrede,slobode,časti ili ugleda.

2.za duševni bol-su duševne patnje. One treba da nastanu kao posledica umanjenja životne aktivnosti- pod tim se u sudskoj praksi smatra umanjenje životne aktivnosti koja je nastala kao posledica gubitka ekstremiteta,gubitka ili oštećenja umutrašnjih organa,slabljenja funkcija ljudskih organa itd.Duševne patnje usled natuženosti su posledica neke vidljive promene na temu kao što je ožiljak na licu,nagrđenost usled gubitka oka,defarmacija na licu izazvana vađenjem zuba.deformacija usta,oštećenje usne školjke. To su sve slučajevi naruženosti u našoj sudskoj praksi za koje se priznaje pravična novčana naknada. Nadoknađuje se i duševni bol koji je posledica slabljenja časti i ugleda najčešće naknada za ove posledice se dosuđuje za neopravdanu osudu na kaznu zatvora ili neosnovanog pritvora. Najčešće sud vodi računa o dužini boravka,u humanim uslovima u zatvorskoj ustanovi,o ponašanju osoblja,vrsti krivičnog dela.o okolnostima koje su bile vezane za tok pretkrivičnog i krivičnog postupka,o životnom dobu osuđe nog lica.3.naknada za strah- oštećeni ima pravo samo na naknadu za sopstveni strah,nema pravo na naknadu za strah za život sebi nekog bliskog lica(npr.majci) .ne daju sudovi naknadu za smrt deteta u saobraćajnoj nesreći. Sudovi ovo vrlo usko tumače.

Pravo na novčanu naknadu u slučaju smrti ili teškog invaliditeta bliskog lica.U ovom slučaju radi se o naknadi štete zbog povrede afekcije koje imamo prema nekom bliskom licu. Afekcije su naklonosti,nežnosti,odanost,ljubav,srdačnost koje gajimo prema drugim licu. Te afekcije mogu biti povređene na dva načina:1.tako što je lice koje volimo,prema kom gajimo naklonost umrlo2.tako što je licu prema kojem gajimo afekciju povređen telesni integritet tako što je postalo invalid.U oba slučaja imamo dve žrtve:Inicijalna žrtva-lice koje je izgubilo život ili povređeno tako da je postalo invalid.Posredna žrtva- druga lica koja prema njemu imaju afekciju i koje trpe duševni bol usled toga što se inicijalnoj žrtvi dogodilo.Pravo na pravičnu novčanu naknadu u slučaju smrti ili teškog invaliditeta je pravo posredne žrtve na naknadu u slučaju smrti ili teškog invaliditeta inicijalne žrtve.U ZOO pravi se razlika između prava na naknadu neimovinske štete u slučaju smrti i pravo na naknadu u slučaju teškog invaliditeta.

1.pravo naknadu neimovinske štete u slučaju smrti.Smrt jednog lica proizvodi povredu afekcije,duševnu bol svih onih koji su prema njemu gajili i imali

određenu afekciju. Krug tih lica može biti širok (od roditelja,braće ,sestara,komšija,prijatelja,kolega). Ukoliko bi sva lica kojima su afekcije povređene imala pravo na naknadu to bi dovelo do ekonomske propasti naknade štete. Osim ekonomske propasti je to što sva ova lica ne trpe jednaku jačinu povrede afekcije,a svaki bol ne stvara dosuđivanje naknade. Zbog toga se postavlja pitanje kako povući liniju ograničenja? U našoj pravnoj teoriji jedno stanovište je zastupao Obren Stanković. Bilo je da prava treba priznati svim onim licima koja trpe ozbiljno veliku neimovinsku štetu. Treba da pripadne bliskim krvnim srodnicima i supružnicima,i ne samo njima,već i svim onima koji trpe ogromnu neimovinsku štetu. Faktičko je pitanje kad će biti taj slučaj,jer sud će na osnovu dokaza da proceni.U skici prof.Konstantinovića pravo na novčanu naknadu bilo je predviđeno za članove uže porodice,međutim u skici nije bilo precizirano ko su članovi uže porodice. ZOO delimično je prihvatio rešenje predviđeno u skici tako što je propisao da pravo na pravičnu novčanu naknadu imaju članovi uže porodice,ali je i odredio te članove (bračni drug,deca i roditelji). Zakon se međutim nije zaustavio samo na ovom krugu lica,on je pravo na pravičnu novčanu naknadu priznao i braći i sestrama umrlog,ali uz ispunjenje još jednog uslova,a to je da je između njih i umrlog postojala trajna zajendica života. Najzad zakon je predvideo da pravo na pravičnu novčanu naknadu ima i vanbračni supružnik pod sitim uslovima kao braća i sestre.Određivanje visine pravnične novčane naknade. Važi isto pravilo kao i za uttvrđivanje visine novčane naknade za fizičke,duševne bolove i strah. To znači da sud mora voditi računa o svim okolnostima slučaja,a naročito o intenzitetu i trajanju i druge okolnosti i na osnovu njih odrediti da li sva lica imaju pravo na pravičnu novčanu naknadu i kolika će biti njena visina. (slučaj Francuske).2.pravo na naknadu štete usled teškog invaliditeta.Razlika ej u tome što je ovde inicijalna žrtva preživela.inicijalna žrtva je pogođena teškim unakaženjemi visokim stepenom invaliditeta,gubitka unutrašnjih organa,pojedinih životnih funkcija i ona sam je zbog toga dovedena u stanje intezivne duševne patnje. Ta inicijalna žrtva ima pravo da traži naknadu za te duševne patnje na osnovu čl.200 ZOO. Ona bi se pozvala na duševne bolove zbog umanjenje opšte životne aktivnosti. Međutim stanje u kojem se nalazi inicijalna žrtva nanosi se i duševni bol drugim licima,pogotovo članovima uže porodice koji su zbog svojih odnosasa inicijalnom žrtvom izloženi stalnom prizoru nekih duševnih patnji. Postavlja se pitanje da li lica koje su posredne žrtve izložene prizoru,imaju pravo da zahtevaju pravo na naknadu štete. O ovom tipu postojala dva shvatanja:1.u našoj sudskoj praksi do donošenja ZOO bilo je pravilo da posrednim žrtvama ne treba priznati pravo nanaknadu2.ono koje je sad prihcaćeno u zakonu i prihvataju ideju da bliska lica imaju pravo na pravičnu novčanu nakandu u slučaju invaliditeta. Zakon je i u ovom slučaju postavio neka ograničenja:a.) ograničio krug lica (bračni drug,deca i roditelji,i vanbračni drug pod uslovom da između njega i povređenog postoji zajednica života.)braća i sestre nemaju pravo. I ovde su počeli da se prave istupi, idući u duhu zakona priznaje se i braći i sestrama pod uslovom da je postojala trajnija zajednica života.b.)drugo ograničenje tiče se težine invaliditeta. Ova lica imaju na pravičnu novčanu naknadu pod uslovom da se radi o teškom inavliditetu,odnosno kako zakon kaže „naročito težak invaliditet).

Novčana naknada tj satisfakcija u posebnim slučajevima.Prema našim predratnim propisima pravo na posebnu naknadu u posebnim slučajevima priznavalo se

ženskom licu koje je prinudno,lukavstvom navedeno na vanbračnu obljubu. U ZOO ovo pravilo prošireno. Ne pripada samo ženskom već svim licima. Pravo na posebnu novčanu naknadu u posebnim slučajevima u ZOO pripada:1.svakom licu koje je prevarom prinudom ili zloupotrebom odnosa podređenosti ili zavisnosti navedeno na kažnjivu obljubu.2.pravo na pravičnu novčanu naknadu ima i lice prema kome je izvršeno i neko krivično delo protiv dostojanstva ličnosti i morala.

PRAVNO NEOSNOVANO OBOGAĆENJE

U ZOO „sticanje bez osnova“. To je poseban izvor obligacija iz koga nastaje obligacioni odnos čija je sadržina vraćanje onoga što je stečeno.Dužnik je obogaćeni,poverilac osiromašeni. Potraživanje osiromašenog glasi na vraćanje onoga što je stečeno bez osnova,a obaveza obogaćenog da vrati stečeno.Pod obogaćenjem se smatra uvećanje nečije imovine i predstavlja suprotnost prouzrokovanju štete. Kod prouzrokovanja štete obligacioni odnos nastaje tako što je došlo do umanjenja imovine ili propustanjem povećanja koje je prouzrokovano radnjom nekog lica dok kod neosnovanog obogaćenja obligacioni odnos nastaje jer je došlo do uvećanja imovine pravno neosnovano.

Ne predstavlja svako obogaćenje,već samo ono koje ispunjava određene uslove:1.da postoji obogaćenje,koje se može sastojati ili u povećanju aktive,ili smanjenju pasive ili ušteda troškove koje je neko morao učiniti.

2.da se obogaćenje dogodilo na tuđ račun, odnosno da je proisteklo iz imovine nekog lica. Potrebno je da postoji osiromašenje drugog lica. Ako nema osiromašenika nema obligacionog odnosa.

3.da je obogaćenje bez pravnog osnova. Osnov u smislu pravila po kojem pravno neosnovano obogaćenje je sve ono što opravdava prenos neke vrednosti iz jedne imovine u drugu. To može biti ugovor,testament,neki drugi pravni posao,zakon,sudska odluka,upravni akt. Ako nema ništa od ovoga onda se smatra da pravni osnov ne postoji.

U praktičnom životu obogaćenje se najčešće dešava tako što vrednost iz imovine jednog lica direktno prelazi u imovinu drugog lica. (npr ako neko plati licu dug za koji misli da duguje,a dug ne postoji. Učini poklon ,pa potom ugovor poništi ili raskine,taj onda drži predmet bez osnova). Drugi način na koji se može dogoditi pravno neosnovano obogaćenje je kada je prenos imovine posredan. To je slučaj kad se obogaćenje sastoji u smanjenju pasive nekog lica a neko plati tuđi dug verujući da plaća svoj.

Slučajevi pravno neosnovanog obogaćenja:Pravno neosnovano obogaćenje može doći radnjom osiromašenog lica ,radnjom obogaćenom,radnjom nekog trećeg lica ili nekim spoljnim događajem. Zbog toga se pravno neosnovano obogaćenje može podeliti na tri velike grupe slučajeva.

1.Slučajevi obogaćenja radnjom osiromašenog- ovo su najčešći slučajevi pravno neosnovanog obogaćenja. Ovde se obogaćenje dešava tako što osiromašeni vlastitom radnjom prouzrokuje povećanje imovine obogaćenog. U ovu grupu spadaju tri slučaja:1.isplata nedugovanog (condictio in debitum)- svako ispunjenje neke obaveze ima neki razlog. Razlog zbog kojeg neko ispunjava svoju obavezu je da se oslobodi duga. Ako neko isplati dug koji ne postoji onda isplata nema nikakav smisao jer nema šta da se ugasi. Da bi postojala isplata nedugovanog iz koje nastaje obligacioni odnos u kome isplatilac ima povoda da zahteva da mu bude vraćeno ono što je isplatio. Potrebna su tri uslova:1.da ja uplata učinjena solendi causa (znači da je isplata učinjena da bi se ugasio dug. Ne mora da bude samo dug koji glasi na novac,može niti i dug na predaju stvari). Potrebno da je neko nešto uradio s namerom da ugasi dug. 2.da dug ne postoji- smatra se da dug ne postoji po ZOO:dva opšta slučaja:a.)ako nikad nije ni nastao (npr.jer potiče iz ništavog ugovora)b.)kada je u vreme ispunjenja dug već bio ugašen na neki od načina na koji obligacija može prestati,a ne znajući za to,ponovo učini isto.posebni slučajevi kada se smatra da postoji isplata nedugovanoga.)kada je neko platio tuđi dug koji postoji verujući da tako plaća svoj dugb.)kad neko plaća svoj dug koji postoji, ali nekom drugom licu,a ne svom poveriocuc.)kada neko plaća dug koji postoji,ali ne onom stvarju na koju njegov dug glasi nego drugom stvarju.Postoje i neki slučajevi u kojima ZOO propisuje da isplata nedugovanog ne postoji uprkos tome što dug postoji:a.)ispalata zastarelog duga- duga koji se ne može utužiti i ne može se prinudno izvršiti.b.)ispunjenje naturalne (prirodne) obligacije to je prirodno neutuživa,ali dobrovoljno ispunjiva obaveza ( kad neko plati štetu koju je pričinio,a nisu nastali uslovi za nadoknadu štete)c.)ispunjenje moralne dužnosti. To je dužnost koja se ispunjava iz pristojnosti. Ne može biti pravno obavezna.Postavlja se pitanje da li je dvostruka isplata nepostojećeg duga isplata nepostojećeg duga?Prema ZOO važi pravilo prema kome onaj koji je isplatio dug dva puta pa makar i jednom na osnovu izvršne isprave ima pravo tražiti vraćanje,pa čak i ako je jednom platio po osnovu izvršne isprave. To je situacija kad je neko isplatio poveriocu dug, on izdao priznanicu,međutim poverilac ga ponovo tuži. Ako on ponovo plati i kasnije opet nađe priznanicu mogao bi da traži povraćaj.3.zabluda isplatioca- postoji kada je isplatilac verovao da dug postoji odn.da je on dužnik. Ako ne postoji zabluda nema isplate nedugovanog. Ako je neko izvršio dug znajući da nije dužanplatiti on nema pravo da zahteva povraćaj.Od ovoga postoji uzuzetak kad je neko zadržao pravo da zahteva povraćaj ili kad je neko nešto platio da bi izbegao prinudu.

Tužba iz pravno neosnovanog obogaćenja

Naziva se kondikcija. Za nju je bitno da je to lična tužba. To znači da je obligaciono pravne prirode. Podiže je osirmašeni protiv obogaćenog ili njegovih naslednika ako nije u životu. Ova tužba je relativnog

karaktera i ne treba je mešati sa reivindikaciono sa kojom je slična ali se suštinski razlikuju po karakteru. Stvarno pravne tužbe su apsolutnog karaktera uperene prema svima. Kondikcija je relativnog karaktera upućena prema licu sa kojim se osiromašeni nalazi u obligacionom odnosu. Iz relativnog karaktera proizilazi da ukoliko je obogaćeni otuđio predmet oboogaćenja,osiromašeni ne može od pribavioca da zahteva da mu predmet vrati. On svoju tužbu može da uperi ka obogaćenom i u tom slučaju ima pravo da od obogaćenog traži samo ono što je primio kao naknadu zaa vrednost koju je otuđio.Cilj tužbe: je da sud osudi obogaćenog na činidbu,dakle na vraćanje tj.predaju predmeta obogaćenja. Njen predmet nije stvar,stvar je predmet reivindikacione tužbe. Njen predmet je osuda na određenu radnju,činidbu obogaćenog.Obaveza vraćanja: obuhvata dve stvari:1.ono što je stečeno bez osnova- može u momentu vraćanja imati manju ili veću vrednost nego u momentu sticanja,pa se postavlja pitanje prema kom momentu treba da bude određena visina? U ZOO je prihvaćeno pravilo da se stečeno bez osnova vraća u onom stanju u kome se nalazi u vreme podnošenja tužbe.

2.plodovi- pod plodovima u smisslu pravno neosnovanog obogaćenja ne se smatraju se samo naturalni i civilni već i svaka druga korist koju je obogaćeni imao od stvari.Važe sledeća pravila:Obogaćeni ne vraća plodove koje je imao od stvari pre nego što je saznao da se neosnovano obogatio primajući stvar. Obogaćeni vraća sve plodove koje je imao ili mogao da dobije od stvari,od momenta kad je saznao da je neosnovano obogaćen. Ako vraća novac dužan je platiti i zateznu kamatu počev od danaa kad je saznao da je novac neosnovano primio.

Odstupanje od pravila kad je obogaćenni nesavestan:Ako je obogaćeni znao ili mogao znati da se obogatio na tuđ račun onda je dužan da nadokandi vrednost svih plodova koje je ubrao ili mogao a ubere počev od dana sticanja. Ukoliko je obogaćeni otuđio predmet obogaćenja treba praviti razliku da li je obogaćeni otuđio neosnovano stečeno peretnim pravnim poslom ili dobročinim.-ako je zaključio sa trećim licem teretni pravni posao onda obogaćenje nije nastalo iz njegove imovine zbog toga što je onno što je otuđio primio naknadu. Zbog toga ima pravo da traži od obogaćenog da isplati naknadu što je primio na osnovu tog teretnog ugovora. -ako je obogaćeni poklonio ono što je neosnovano stekao onda treba praviti razliku da li je bio savestan ili nesavestan. Ako nije znao da poklanja stvar koju je neosnovano stekao onda nema šta da vrati jer je obogaćenje nastalo iz njegove imovine,a osiromašeni neće dobiti ništa. Ukoliko je obogaćeni bio nesavestan onda će osiromašeni biti dužan da isplati vrednost poklonjene stvari. Ukoliko se desi da je predmet obogaćenja propao višom silom onda njegova obaveza prestaje i to naravno samo ako je u pitanju individualno određena stvar,a ako je zamenljiva biće dužan da nadoknadi stvar iste vrste,kvaliteta. Ukoliko je obogaćeni imao neke troškove u vezi sa stvari da li može da zadrži te izdatke ili ne. Pravi se razlika da li su u pitanju nužni ili korisni.

-nužni troškovi-su oni koji su neophodni da bi se stvar zaštitila od štete ili propadanja.-korisni-oni kojima se povećava vrednost stvari.Važi pravilo da obogaćeni ima pravo na nadoknadu svih izdataka,kako nužnih,tako i korisnih. Iznos tih troškova mora dokazati obogaćeni. Odstupanje od pravila postoji kada je obogaćeni nesavestan,a ako je znao ima pravo na nadoknadu samo nužnih troškova. Zastareva u opštem roku od 10 godina.

Odnos prema drugim tužbama.Kondikcija kao tužba iz pravno neosnovanog obogaćenja trebarazlikovati od tužbe za izvršenje ugovora,od reivindikacione tužbe i tužbe za naknadu štete.

1.odnos prema tužbi za izvršenje ugovora-između ove dve tužbe postoji isključujući odnos. Tužba za izvršenje ugovora isključuje kondikciju. Sve dok se može podneti tužba za izvršenje ugovora ne može biti upotrebljenja tužba. Samo ako je ugovor prestao u kom slučaju se ne može podneti tužba za izvršenje ugovora može se podneti tužba iz pravnog neosnovanog obogaćenja (npr sve dok je ugovor relativno ništav može upotrebiti tužbu za izvršenje ugovora, al ako se ugasi ugovor može tražiti ono što se daje sa tužbom iz pravno neosnovanog obogaćenja.

2.odnos prema reivindkaciji- i ovde postoji isključujući odnos. Reivindikaciona tužba je tužba vlasnika individualno određene stvari protiv držaoca kod kojeg se stvar nalazi i kojem traži da mu stvar bude vraćena u državini. Tužba in rem (ne in personam). Za uspeh reivindikacione tužbe bitne dve stvari: 1.da je tužilac vlasnik stvari; 2.da je u pitanju individualno određena stvar. Ako su ispunjena ova dva uslova koje treba da dokaže vlasnik,on će uspeti u sporu. U odnosu na kondikciju u pravu važi pravilo „onaj ko može da vindicira,ne može da kondicira“, što znači da sve dok postoje uslovi za vindikaciju ne može se podneti kondikcija. Ako uslovi za vindikciju prestanu npr.zato što je tužilac prestao da bude vlasnik jer je treće lice postalo vlasnik ili je stvar izgubila individualnost,može biti podneta kondikcijska tužba.

3.odnos prema tužbi za naknadu štete? Tužba za naknadu štete obuhvata visinu štete koja se sastoji od stvarne štete i izmakle koristi, a ova tužba zastareva u roku od 5 godinaobjektivni rok),odnosno 3 godine (subjektivni rok). Može se desiti da iz jednog istog činjenja nastanu uslovi i za kondikciju i za tužbu za naknadu štete ( neko svojom krivicom poseče stabla u šumi i to stablo upotrebi za sopstveni ogrev). Iz ove situacje može nastati i kondikcija (upotreba tuđe stvari) . Vlasnik stvari može da bira da li će podneti jednu ili drugu tužbu. Ako podnese tužbu za naknadu štete mora dokazati štetu i uzročnost,može tražiti i naknadu štete i izmaklu dobit.Ako podnese tužbu iz pravno neosnovanog obogaćenja treba da dokaže da je došlo do njegovog osiromašenja,do povećanja imovine drugog lica, i da ne postoji pravni osnov za uvećanje imovine drugog lica (ušteda troškova). Po pravilu vlasik stabla će se opredeliti da podnese tužbu za naknadu štete jer će tom tužbom dobiti više. Ukoliko bi se opredelio za tužbu iz pravno neosnovanog obogaćenja postavlja se pitanje da li tu tužbu može kumulirati sa tužbom za naknadu štete? Ove dve tužbe s ene mogu sabirati, ali ukoliko je poddneo prethodno kondikciju on može naknadno podneti tužbu i zahtevati razliku koja bi bila jednaka visini izmakle dobiti. U prvom slučaju se može desiti da vlasnik nema pravo na tužbu za naknadu štete već sama kondokcija? Kad je istekao rok koji je kraći onda vlasniku preostaje samo

mogućnost da podnese kondikcijsku tužbu ali ne i tužbu iz naknade štete. Ove dve tužbe se mogu birati,ali ne i sabirati.

POSLOVODSTVO BEZ NALOGA(nezvano vršenje tuđih poslova)

To je vršenje tuđih poslova pravnih i materijalnih bez naloga ili ovlašćena ali za račun onoga čiji je posao. Na osnovu poslovodstva bez naloga nastaje obligacioni odnos između poslovođe bez naloga i gospodara posla na osnovu koga obe strane imaju prava i obaveze. Da bi nastalo poslovodstvo bez naloga potrebno je da budu ispunjeni određeni uslovi:1.da je posao koji je poslovođa obavio tuđ,to znači da je posao koji se ne tiče ni ličnosti ni imovine poslovođe bez naloga.

2.da ne postoji ni obaveza ni pvlašćenje za obavljanje tuđih poslova-potrebno je da poslovođa to zna,da nema ni ovlašćenja ni obavezu. Ne može biti ni pod kakvom prinudom odnosno obavezom da ga izvrši

3.neodložnost posla- treba da bude takvo da bi u slučaju njegovog neblagovremenog obavljanja nastupila šteta ili propuštena očigledna korist. Pod štetom u smislu pravila o poslovodstvu bez naloga ne treba smatrati samo on što se smatra štetom u prouzrokovanju štete. Treba podrazumevati nastupanje bilo kakve nezggode ili neprijatnosti za lice čiji je posao. Pod propuštenom koristi treba smatrati neku imovinsku korist za koju zakon zahteva da bude očigledna.

4.da kod poslovodstva bez naloga postoji namera zasnivanja poslovodstva bez naloga- to znači da poslovođa želi da učini posao,da stvori obavezu za gospodara damu da nagradu i plati troškove koje je imao zbog njegovog posla. Ako poslovođa ne vrši posao u nameri da mu gospodar da nagradu i naknadi troškove već da on sam pribavi korist ,onda nema mesta poslovodstvu bez naloga i u tom slučaju radi se o nepravnom poslovodstvu bez naloga i iz njega nastaju određene obaveze za poslovođu:1.da odmah položi račun gospodaru posla2.da mu preda sve koristi koje je ostvario3.nastaje i obaveza za poslovođu bez naloga da drugoj strani nadoknadi svu štetu koja je nastala tom prilikom.

5.da ne postoji zabrana lica čiji je posao. Naime niko nije ovlašćen da se meeša u tuđe poslove. Mešanje je moguće u izuzetnim slučajevima i strogo zakonom određeno tako da svako lice čiji posao drugo lice oće da uradi može da zabrani. Postojanje zabrane isključuje poslovodstvo bez naloga. Ako je gospodar posla zabranio obavljanje posla,a drugo lice uprkos toj zabrani obavi obavi njegov posao,to može da dovede do obaveze poslovođe bez naloga da nadoknadi štetu čak i u slučaju kad je šteta nastala bez njegove kriivice.Postoje i određene situacije kad nije dozvoljeno zabraniti drugome da se meša u svoje poslove. Postojanje zabrane ne sprrečava nastanak poslovodstva bez naloga kada je zabrana protivna zakonu ili moralu odnosno kad je neko drugome zabranio da izvrši neku njegovvu zakonsku obavezu koja ne trpi

odlaganje. U ta tri slučaja zaabrana ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo,tako da u tom slučaju i uprkos zabrani nastaje poslovodstvo bez naloga.

Pravna dejstva poslovodstva bez naloga: iz poslovodstva bez naloga nastaju obaveze i prava posovođe bez naloga:Obaveze poslovođe: 1.da obavesti gospodara posla da je preduzeo neki njegov posao i to je prema zakonu dužan da učini što je moguće pre. Ako poslovođa zna ko je lice čije poslove obavlja,onda je dužan da ga obavesti lično, a ako ne zna ,on nije lišen obaveze obaveštavanja nego je u tom slučaju dužan da obavesti naadležan organ starateljstva ili organ lokalne samoupravena teritoriji na kojoj obavlja posao.2.da nastavi započeti posao. Posle obaveštavanja gospodara posla poslovođa u principu ne može da napusti posao,već je dužan da nastavi njegovo obavljanje ako je moguće. Međutim ta obaveza da nastavi posao traje sve dok gospodar ne bude u mogućnosti da sam preuzme brigu o poslu. Gospodar posla može svoju brigu za posao ispoljiti na dva načina:1.može odlučiti da sam dovrši započeti posao2.može se sporazumti sa poslovođom bez naloga da između njih nastane ugovor i dati upustva kako da završi posao.

3.polaganje računa- saastoji se u obavezi da se podnese izveštaj o završenom poslu u pogledu troškova odn izdataka koje je poslovođa imao.

4.obaveza da ustupi ono što je pribavio u obavljanju gospodarevog posla. U obavljanju posla poslovodstva bez naloga mogu biti predate priznanice,drugi dokumenti,stvari ili novac. (npr.komšija primeti da je oluja na kući odnela krov. Da bi sprečio dalju štetu zovne majstora i kupi crep. Majsotr pošto obavi da priznanicu koju je ovaj dužan da preda gospodaru posla).

5.obaveza da postupa sa potrebnom pažnjom. Poslovođa bez naloga je dužan da se u obavljanju tuđeg posla rukovodi stvarnim ili verovatnim namerama razumnog čoveka u datim okolnostima. Ukolliko se poslovođa ne ponaša u skladu sa stvarnom odnosno pretpostavljenom namerom ili onom koju ima razuman čovek, on će odgovarati za štetu i moraće nadoknaditi prema pravilima odgovornosti na osnnovu krivice. Ukoliko je došlo do štete usled obične nepažnje u našem pravu sud možee smanjiti odgovornost za štetu ili ga osloboditi plaćanja naknade.

Prava poslovođe bez naloga: 1.da traži od gospodara posla da ga oslobodi prezetih obaveza. Poslovođa bez naloga može u toku obavljanja posla preuzeti obaveze u ima i za račun gospodara posla i u tom slučaju te obaveze vezuju direktno gospodara posla. Međutim poslovođa može neke obaveze preuzeti i u svom interesu. U ovm drugom slučaju on oma pravo od gospodara posla da zahteva da ga oslobodi svih obaveza koje je preuzeo na sebe i naravno da preuzme na sebe one obaveze koje je poslovođa bez naloga preuzeo u njegovo ime.

2.pravo na naknadu troškova- ukoliko je imao izdatke ima pravo da mu gospodar nadoknadi. Prema ZOO ima pravo na korist nužnih i korisnih troškova al nema pravo na naknadu luksuznih troškova.

3.pravo na naknadu štete- odnosi se na naknadu one štete koju je poslovođa sam pretrpeo obavljajući posao za drugoga.

4.pravo na nagradu- poslovođa bez naloga ima pravo na nagradu onda kada je otklonio štetu od lica čiji je posao odnosno ako mu je pribavio korist koja mu je mogla izmaći. U tom slučaju on je ostvario rezultat i ima pravo zahtevati nagradu. Ako nije otklonio štetu odnosno nije ostvario korist,nema pravo na nagradu ali mu ostaju druga prava na osnovu poslovodstva bez naloga. Ako mu gospodar ipak da nagradu,to se zove nagradni poklon. Slučaj kad nema uslova ispunjenih za poslovodstvo bez naloga,al drugi ipak učini posao,ima pravo na naknadu do visine koristi.

5.pravo na odnošenje dodatka-posloovođa bez naloga ima pravo na odnošenje stvari kojom je uvećana imovina,a ne spadaju u nužnei korisne troškove.

Ratifikacija- poslovodstvo bez naloga nastaje sa namerom poslovođe bez naloga da zasnuje obavezu gospodaru posla,ali za sam nastanak nije neophodna volja gospodara posla. Ako gospodar posla naknadno izjavi volju i prihvati posao koji je obavioodnosno započeo poslovodstvo bez naloga,onda između njih nastaje ugovor o nalogu. To znači da će se pravni odnosi raspravljati ne više po pravilima o poslovodstvu bez naloga,već po pravilima ugovora o nalogu.

JEDNOSTRANA IZJAVA VOLJE

Je peti izvor obligacija. ZOO poznaje dve vrste jednostrane izjave volje koje stvaraju obligaciju:1.javno obećanje nagrade2.izdavanje hartija od vrednostiPostoji još jedna izjava volje koja stvara obavezu,ali koja nije uređena pravilima o jednostranoj izjavi volje kao izvorima obligacija, a to je ponuda. Obaveza koja nastaje iz ponude je obaveza ponudioca da izdrži ponudu određeno vreme,odnosno ugovor zaključi pod uslovima u ponudi.

1.javno obećanje nagrade. Je izvor obligacionog odnosa između javnog obećavaoca i drugog lica. Da bi nastao obligacioni odnos potrebni sledeći uslovi:1.da je obećanje učinjeno javno,odnosno putem radia,štampe ili televizije

2.da je upućena neodređenim licima pri čemu njihov broj može biti određen ili neodređen.

3.da obavljanje u sebi sadrži prestaciju obećavaoca,a to je nagrada

4.u obećanju mora biti navedena radnja koja treba da bude izvršena odnosno uspeh koji treba da bude postignut dabi nastala obaveza obećavaoca na davanje nagrade.

5.mora biti određen rok za takmičenje za dobijanje nagrade. Ako rok nije određen,svaki takmičar može

zahtevati od suda da odredi rok.

Obećanje nagrade obavezuje obećavaoca da obećanje održi, i u tom slučaju ima isto dejstvo kao ponuda,međutim za razliku od ponude koja je kao neopoziva, javno obećanje je opozivo. Naime obećavalac može opozvati obećanje na isti način na koji je učinjeno (javno) i ličnim saopštavanjem učesnika u takmičenju i u tom slučaju oduzima dejstvo ranijem učinjenom obećanju. Međutim naknadna izjava obećavaoca o opozivanju obećanja proizvodi pravna dejstva samo ako su učesnici u takmičenju saznali za opozivanje pre nego što su obavili radnju ili postigli uspeh. Ako za opozivanje obećanja nisu znali onda naknadna izjava obećavaoca ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo. Izjavljivanjem javnog obećanja nagrade nastaje obaveza obećavaoca da isplati obećanu nagradu i pravo pobednika u takmičenju da zahteva ako je više učesnika istovremeno obavilo radnju ili postiglo uspeh onda svi oni imaju jednako pravo.

Podela ugovora

1.Prema kriterijumu određenosti u zakonu:1. imenovane- to su oni ugovori koji su zbog svoje učestalosti u pravnom prometu zakonom posebno uređeni i čije je ime tačno određeno. (prodaja,trampa,zajam). 2. neimenovani- nisu toliko česti u pravnom prometu. Njihova sadržina nije zakonom posebno uređena niti im je u zakonu dato posebno ime.

2.Bitni uslovi potrebni za nastanak ugovora:1. formalni- oni ugovori za čiji nastanak je pored saglasnosti volja neophodno da ona bude izražena u formi koju je zakon odredio odnosno koju su ugovorne strane utvrdile kao uslov nastanka i punovažnosti.2. neformalni- oni koji naastaju prostom saglasnošću volja.

3.Prema dužini trajanja prestacije:1.ugovori sa trenutnim izvšenjem- su ugovori koji se davaju jednim aktom davanja ili činjenja.2. ugovori sa trajnim izvršenjem- su ugovori koji se izvršavaju preduzimanjem jednog akta davanja ili činjenja koji se prostire u kraćem ili dužem vremenskom periodu odn.ugovori koji se izvršavaju preduzimanjem više uzastopnih sukcesivnih akata davanja ili činjenja.

4.Prema karakteru prestacije:1. jednostavne- oni ugovori koji se sastoje iz elemenata samo jednog određenog ugovora. (ug.o prodaji,zakupu,zajmu).2. mešoviti- oni koji su sastavljeni od elemenata više ugovora (ug.o pansionu,o organizovanju putovanja,o finansijama,o lizingu,ugovor o nepravoj ostavi). Pretstavljaju poseban problem za primenu u pravu jer u slučaju da dođe do spora oko njihovog izvršenja može se postaviti pitanje pravila koje treba primeniiti s obzirom da je u njima sjedinjenoo više elemenata različitih ugovora. Npr. kod ugovora o nepravoj ostavi imamo situaciju u kojoj su sjedinjeni elementi ug.o ostavi i ug,o zajmu,pa se postavlja pitanje koja ćemo pravila postaviti. U rešenju ovog pitanja nastale su brojne teorije. U našem pravu je prihvaćena teorija apsorbcije. Po njoj kod jednog mešovitog ugovora treba utvrditi koji elementi kod

njega pretežu i ti elementi koji pretežu apsorbuju elemente drugih ugovora.

5.Prema tehnici i načinu zaključenja:1. ugovore po pristupu2. ugovori sa sporazumno određenom sadržinom

3. kolektivni4. individualni

5. generalne6. posebne.

6.Kriterijum zavisnosti ugovora jednih od drugih1. samostalni- su oni koji mogu da postoje potpuno nezavisno od ostalih ugovora2. akcesorni- ugovori koji ne mogu postojati samostalno već njihovu egzistenciju i pravna sudbina zavise od egzistencije i pravne sudbine nekog drugog ugovora (jemstvo).

7.Prema ličnosti ugovornika:1. ugovori intuitu personae- su ugovori koji se zaključuju s obzirom na ličnost jednog ugovornika ili oba,tako da je izvršenje obaveze iz tog ugovora vezana za određeno lice i ne može biti preneta na drugo lice (npr. Ugovor o delu).2. ugovori koji se zaključuju bez obzira na ličnost učinioca.

8.Podela prema odnosu prava i obaveza:

1. dvostrane ugovore- to su ugovori kod kojih iz saglasnosti volja ugovornih strana nastaju obaveze za obe ugovorne strane.2. jednostrani ugovori- oni kod kojih saglasnošću volja nastaje obaveza samo za jednu ugovornu stranu. U jednostrane ili jednostrano obavezne ugovore spada ugovor o poklonu (na osnovu njega nastaje samo obaveza poklonodavca da preda poklon i pravo svojine). Prema shvatanju profesora Antića ugovor o poklonu je dvostrano obavezan pravni posao jer za poklonoprimca nastaje obaveza zahvalnosti koja se sastoji u suzdržavanju,preduzimanju pojedinih akata kojima se prema poklonodavcu iskazuje blagodarnost. Obaveza poklonoprimca sastoji se u nečinjenju jer povredom može doći do raskida ugovora zbog nezahvalnosti i gubitka imovinske koristi.Dvostrani ugovori se još nazivaju i uzajmni,recipročni i sinalagmatični.Ova podela ugovora ima veliki značaj u našem pravu. Zajam više nije realan ugovor,zaključuje se prostom saglasnošću volja. On je dvostruko obavezan jer nastaje obaveza zajmodavca da preda određenu količinu zamenljivih stvari.Značaj podele: ogleda se u tome što se na jednostrane obaveze ugovornika ne primenjuje čitav niz

zakonskih pravila za koje je u ZOO određeno da se primenjuju samo na dvostrane ugovore. Ta pravila su smeštena od čl. 121 do 148.1. pravila o odgovornosti prenosioca za fizičke nedostatke2. pravila o odgovornosti za pravne nedostatke ispunjenja3. pravila o prigoru neispunjenja4. pravila o raskidanju ugovora zbog neispunjenja5. pravila o izmeni ili raskidu ugovora zbog promenjenih okolnosti6. pravila o nemogućnosti ispunjenja7. pravila o prekomernom oštećenjuu8. pravila o zelenaškim ugovorima9. pravila o ustupanju ugovora.

1. teretni -su ugovori kod kojih svaka strana duguje naknadu za korist koju prma od druge ugovorne strane. Još se nazivaju ugovori s naknadom ili onerozni.2. dobročini- su oni ugovori kod kojih jedna strana ne duguje naknadu za korist koju prima od druge. Nazivaju se još i ugovori bez nanade ili besplatni. (ug.o poklonu,o posluzi, u.o beskamatnom zajmu,ug.o besplatnoj ostavi, ug.o besplatom punomoćstvu).Ova podela je vrlo slična podeli na jednostrane i dvostrane ugovore. Razlika je u tome što se podela na jednostrane i dvostrane zasniva na pravnom kriterijumu,na odnosu odnosno broju obaveza koje nastaju iz ugovora,a podela na teretne i dobročine zasniva se na ekonomskom kriterijumu na odnosu koristi.Značaj podele: ogleda se na polju zaključenja ugovora,dejstva i prestanka ugovora.Nastanak- najopštije se može reći da dobročini ugovori teže nastaju,a da lakše prestaju od teretnih. Za nastanak dobročinog ugovora potrebno je da se ispuni još jedan dodatan uslov koji se ne traži kod teretnih,a to je forma. Dobročini ugovori se zaključuju s obzirom na svojstva ličnosti jedne ugovorne strane,to su ugovori intuitu personae. Nasuprot tomme teretetni se ne zaključuju s obzirom na svojstva ličnosti.

Dejstva- kod teretnih ugovora postoji odgovornost prenosioca za fizičke i pravne nedostatke ispunjenja. Ta odgovornost ne postoji kod dobročinih ugovora. Kod njih prenosilac ne odgovara ako stvar ima neki fizički ili pravni nedostatak. Prenosilac kod dobročinih ugovora odgovara samo ako je fizički ili pravni nedostatak prouzrokovao štetu na imovini pribavioca.Kod dobročinih ugovora odgovornost za štetu se blaže ceni nego kod teretnih. To se najbolje vidi kod primera o ostavi. Ako je besplatna ostava,ostavoprimac odgovara za štetu samo ako ih nije čuvao sa pažnjom koju poklanja sopstvenik stvari, a ako je ostava sa naknadom onda je njegova odgovornost strožija,zahteva da se ponaša kao dobar domaćin.Tumačenja ugovora: nejasne odredbe koje se pojave u teretnom ugovoru treba tumačiti na način na koji se ostvaruje pravičan odnos uzajamnih davanja,a dobročini ugovori se uglavnom tumače na način koji je manje štetan za dužnika i uzima se da je dužnik hteo manje,a ne više.Prestanak- postoji veći broj razloga n osnovu kojih mogu da prestanu dobročini za razliku od teretnih. (npr.ko dobročinih,usled zablude o motivu -rušljiv,dok kod teretnih zabluda oo motivu je nebitna). Ili kada postoji nedopuštena pobuda kod jedne ugovorne strane,a to je nemoralno ili protivzakonito (apsolutna ništavost). Kod teretnih nje dovoljna samo nedopuštena pobuda već je potrebno da druga

strana zna za nedopuštenu pobudu.Pobijanje zbog oštećenja poverioca: uslovi za pobijanje dobročinih ugovora su Paulijanskom tužbom lakši od onih koji see traže pobijanjem teretnih ugovora.

1. komutativni- je takav ugovor kod koga se u trenutku njegovog zaključenja zna kolika je visina i kakav j uzajamni odnos prestacija,tako da se zna šta ko prima po osnovu ugovora i šta ko po osnovu ugovora duguje.2. aleatorni- ugovori kod kojih se u momentu zaključenja ne zna koja će strana biti poverilac a koja dužnik ili se ne zna kolika će biti visina obaveze jedne ugovorne strane ili se ne zna kakav će biti krajnji odnos uzajamnih davanja ili to zavisi od nekog neizvesnog događaja.Nazivaju se još i ugovori na sreću,a ponekad i odvažni ugovori (ug.o opkladi,u o igri).Opklada je ugovor kod koga strane iznose,odn. tvrde dva suprotna fakta s tim što ona strana čije tvrdnje se pokažu tačne treba da od druge strane primi određenu korist.Ugovor o osiguranju- ugovorilac osiguranja se u momentu zaključenja ugovora obavezuje da osiguraniiku plaća određenu naknadu i visinu premije osiguranja, osiguravač se obavezuje da ukoliko nastupi osigurani slučaj da isplati osiguranu sumu.Ugovor o doživotnom izdržavanju- ne zna se visina obaveze davaoca izdržavanja već ona zavisi od jednog neizvesnog događaja tj. dužine trajanja života primaoca izdržavanja.Neizvestan događaj koji se pojavljuje kod aleatornih ugovora može biti bilo koji događaj (opšte neizvesan ili događaj neizvstan samo za ugovorne strane. Nije bitno da li se radi oprošlosti,sadašnjosti ili budućnosti). Kod aleatornih ugovora postoji neizvesnost na koje ugovorne strane računaju prilikom zaključenja,samim tim one pristaju da odnos njihovih uzajamnih davanja budu nejednaka,odn.pristaju na mogućnost da jedna od njih primi manje. Zbog toga ovde važi da se ne mogu poništiti zbog prekomernog oštećenja.Kod komutativnih ugovora je poznata visina u trenutku zaključenja ugovora. Nema nikakvih neizvesnosti. Zbog toga ako se desi da jedna strana bude prekomerno oštećena kod komutativnih ima pravo da zahteva poništenje ugovora zbog prekomernog oštećenja.