OBLAK U PANTALONAMA (TETRAPTIH)PROLOG

Tebi, Ljiljo

Misao vau,to mata na omekalom mozgu,ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,draiu dronjcima srca okrvavljenim grozno,sit narugavi se, bezoan i ljut.

Ja u dui nemam nijedne sede vlasi,ni starake nenosti nema u njoj!Svet sam zagluio snagom svog glasa,dvadeset dvogodinjak idem,lepotan, svoj.

Neni!Vi ljubav stavljate na violinu.Na talambase je meete grube.A ne moete ko ja izvrnuti svoju kourinu,tako da jo svuda sve samih usana bude.

Doite u kafanu da se nauite u haljini od batista prava,pristojna inovnica aneoske lige

I koja usne spokojno prelistava,ko kuvarica stranice svoje knjigeAko hoete,od mesa besan u da reim i ko nebo menjajui tonove ako hoete,biu besprekrno nean,ne ovek, ve oblak u pantalonama!

Ne verujem da postoji cvetna Nica!Opet se proslavljaju pomou meneljudi, uparloeni kao bolnicai, ko poslovica otrcane ene.

1Vi mislite, bunca malarija?To je bilo,bilo u Odesi.

Dou u etri rekla je Marija

Osam.Devet.Deset.

Evo i veeu nonu stravu bei,vee decembarskos prozorau magliU staraka lea smeju se i rukandelabri.

Mene vie niko prepoznati ne moe.ja sam zgrenagomilaila.ta takva gomila poeleti moe?A mnogo hoe takva gomila

Jer vie nije vanoni to to sam od bronze,ni to to srce moje od gvoa hladnog bije.Nou i ovek svoj zveku neto ensko, meko,zaeli da skrije.

I ja sam,ogroman,na prozoru savijen,rastapan staklo elom od elikaDa li je to ljubav ili nije?I kakva je mala ili velika?

Odakle velika u takvom telumora da je to malena,neka krotka ljubav, to se u stranu bacaod automobilskih sirenai voli zveket praporaca

Opet i opetekam,zabivi lice u rohavo lice kieI ve me je poprskala drekagradske plime, sve vie

Pono, sa noem kog prua do avola sa njim! dola je,zaklala.

I kao sa panja glava sunja,dvanaesat ura je pala.U oknima sumorne kine kapi,kreveljei se,nakrcale,ko urlanjem usta da su razjapilehimere sa pariske katedrale.

Prokleta da se!

I pocepa usta skoro krikZar ti je i to malo?ujem:nerv,tiho, kao sa kreveta bolesnik,podigao seI, gle

u poetku je poaojedva,onda je ustalasan,jasan,potrao.Sada je sa druga dvaoajno igrati staoPao je plafon na spratu nie.

ivciveliki,mali,mnogi pomamno skaui ve gmiu.ivci spali s nogu!A no se po sobi glibi i oko,otealo, odatle nikako da se ispravi.

Odjednom, vrata zacvilie, koda krma zub na zubne moe da sastavi.

Ula siosorna, kao na!guvajui rukavice kao ludai rekla: Da,znate, ja u da se udam.

Pa ta, udajte se.Nita nije bilo.Izdrau.Gledajte ja sam spokojan kobilopokojnika.

Seate se?

Govorili ste:Dek London,novac,ljubav,strasti a ja vidjeh jedno:vi ste okonda,koju treba ukrasti!

I ukrali su je.

Opet u ljubav u terevenkama utuipovije obrva ozarivi vatrom.Pa ta!Ponekad i u izgoreloj kuiskitnice nau dom!

Izazivate?

Manje no prosjak kopejakavi imate smaragda bezumlja.Setite se!Pala je Pompejaod razdraenog Vezuva!

Hej!Gospodo!Ljubiteljiobesveenja,zloinstva,pokolja,da li ste najstranijevideli lice mojekada samjaapsolutno spokojan?I oseam jaza mene je malo.Neko se otima iz utrobe moje

Halo!Ko je?Mama?Vaeg sina neto divno boli!Mama!Zapaljeno mu je srce i veneRecite sestrama, Ljudi i Olji,on nema kuda da se deneSvaka re,ak i ala tura,koju izbljuju njegove usne gorueizlee kao gola kurvaiz zapaljene javne kue.

Ljudi miriu peenja ima!Stigli su nekakveBlistavi!Pod lemovimaeno!Ne moe se u izmama!Recite vatrogascimada se nenije veru po srcu zapaljenom.

Sam u, znajete!Izbeiu suzne kao burad oi.O rebra mi, da se oprem, dajte.Iskoiu! Iskoiu! Iskoiu! Iskoiu!Survava se i puca.Iskoiti nee iz srca!Iz pukotine usanana spaljenom licu oguljenomizraste pare poljupca izgorela.Mama!Da pevam ne mogu!Gori srca mog kapela!

Pocrnele su figure rei i brojevaiz lobanje,ko deca iz zapaljenog zdanja.Tako je strah, hvataju seza nebo,dizaogorue ruke Lezitanije.

Prema gomilito u tiini stanova drhtistooki sa pristanita die se sjaj.Krie poslednji bar ti!jecaj, da gorim, vekovima daj!

2Mene slavite!Ja nisam velik. Piemnihil nad svimu ovom asu.

Nikadanita neu da itam vie.Knjige,ta su?

Ranije miljah,knjige se prave ovako:doe pesniki odmah zapeva koliko volite,rasklopivi usta lako -izvolite!A u stvari -u grudima mu se mrvi kljuadok ne zapeva, i dok se koprcaglupava riba nadahnua,tiho, u abokreini srca.

I dok se kuva uz kripu rima,od ljubavi i slavuja papazjanija dok se stvara.ulica se gri i uvija nema -jer nema im da vikne, razgovaraVavilonske kule gradovazidaemo opet nemilicea bog,meaju rei snova,pretvarae ihu oranice.

Ulica je utei muku na sebe vuklaKrik je strao iz due.Kooperili su se u tesnoi grla,zadrigli taksiji i koije mraveIzgazili su grudi.Od tuberkuloze gore.

Grad mrakom zakljua dver tu

I kad -najzad! -na trg ispljunu moreodgurnuvi navaljenu na grlo papertu,

mislio se:u horovima aneoskih horalabog, opljakan, ide da kanjava, da se dere!A ulica je unula i zaurlala:Hajde da se dere!

Krup i Krupi oko grada se ulja,prete se mrti,a u ustima jokraj raspadnutih umrlih reisamo dve debljaju -huljai nekakva,ini mi se bor

Pesnici,raskvaeni od plaa to jei,pobegli su sa ulica, s umrenom kosomKako opevati sa dve takve reii devojku,i ljubav,i cveti pod rosom?

A za pesnicima -ulina rulja:studenti,prostitutke,preduzetnici.

Gospodo!Zaustavite se!Vi niste golje,vi ne smete da prosite po ulici!

Mi, snani,s korakom od hvata,ne smemo da ih sluamo, ve ruimonjih, koje,kao besplatni dodatak,upija svaki krevet za dvoje!

Njih skrueno zar moliti:Pomozi mi!Oko himne,za oratorijum.Mi samo smo tvorci plamenih himni -huke fabrike i labaratorija.

ta se mene tie Faust,koji se u orgiji arobnojs Mefistom tocilja niz nebeske parkete!

Ja znam -svaki ekser u izmi mojojstraniji je od mate Geteove!

Ja,najzlatoustiji,ija svaka re tekaduu vaskrsava,telo rukotvori,kaem: vie vrediivota najmanja komadekaod svega to sam stvorio i to u da stvorim!Sluajte!Propovedajecajima i kricimadananjih dana Zaratusta!

Mi!mamurnoaravnim licima,s usnama obeenim kao luster,mi,zatvorenici grada za gubave,gde je zlato i ubre gubave stvorilo rane -istiji smo od neba venecijanske plaveti,suncima i morima oprane!

Briga me tokod Homera i Ovidijanema ljudi, kao mi,sraslih u ane boginje.Znam -sunce bi se pomrailo da vidinaih dua zlatno izobilje!

ile i miii od molitava su jaiZar da traimo milost od ovog veka!

Mi -svaki -u svojoj acidrimo transmisije sveta!

To je podiglo na Golgotu auditorijeu Petrogradu, Kijevu, Odesi i Moskvi,i nije nijednog bilokoji jepreutao da zaurla:Raspni garaspni!

No i vi -ljudito ste me uvredili -od svega ste mi drai i blii

Da li ste videlipas kako ruku to ga tue lie?!

Ja,ismejan od dananjeg plemenakao nepristojna anegdotakoje se svako stidi,vidim onoga koji kroz planine vremenakoraa, a koga niko ne vidi.

Tamo gde ne see oko to kuso je,na elu gladnih hordi,pod trnovitim vencem revolucijeesnaesta godina hodi.

Me vama njen sam pretea;i svuda gde je bol ja sam ceo;na svakoj kapi suze sam jasebe na krstu razapeo.

Vie se nita prostiti ne moe.Ja iscedih due s mnogo nenog bilja.To je da znate teenego zauzeti milion Bastlja!

I kadadolazak njenbunom oglaen bude,i odete spasitelju -ja u vamduu svoju iupanuizgaziti,tako velika da bude! -i okrvavljenu, kao zastavu da dam.

3O, zato,zbog egapo sjaju veselomprljavim pesnicama!Dola je,i glavu povezala,misao o ludnicama,

I -ko to se u brodolomubacaju, uz urlik,ljudi kroz razjapljeno okno -skoio je izbezumljeni Burljukkroz svoje do krikarazderano oko

Skoro okrvavivi kapke suzne,digao se,izaao je,i s nenou, neoekivanom od debelog ovekauzeda kaeDobro je

Dobro je kad je od raznih pogleda(da se ne primeti nita)dua u utu bluzu skrivena!Dobro jekad ovek baen u zube gubilitavrisne: Pijte kakao Van Hutena!

A taj trenutak,praskav,to grunu,ja ne bih zamenio ni za ta,ja ni..

A iz duvanskog dimako aica ruma,protegnu se alkoholiarsko lice Sjeverjanjin.

Vi, to kao prepelice cvrkuete s neba,kako vas nije sramota proglasiti se za poetu!Kad danastoljagomtrebakrojiti lobanju svetu!

Vito samo mislite:lepo li igram?,i o tome se starate,gledajte kako se ja zabavljam -makrokoji na kartama vara!

Od vas,od ljubakanja mokrih,ije stoleimasuze su lile tokom,otii u,a kao monoklstaviu sunce u raskreeno oko.

Navukavi najudnije odelo na sebe,da se svidim i spalim,poi u svetom,a na lancu u ispred sebeNapoleona voditi kao pseto.

Cela zemlja na enu pohotljivu lii,koja se vrpolji eljna ljubakanja,i ije usnevrskajuikrie:Cakani, cakani, cakani!

Odjednom,oblacii paperje magleno celorazmaha se do poslednjeg nebeskog okrajka,ka da se razilaze radnici beliposle nebesima objavljenog trajka.

Grom izbi iz nekog oblanog kutka,mrui prkosno ogromnim nosom,i lice neba se tog trenutkaiskrivilo u Bizmarkovu grimasu.

I neko,zaplevi se u oblanim negvama,protegao ruke u kafe.Ko da je nean,ko da je dama,ko da je topovski lafet

Vi mislite -da to neno suncelupka u obraze bife?To opet pobunjene i beguncevodi na streljanje general Galife!

Vadite, etai, iz depova ruke -potegnite bombom, kamenom il kamom,a ako neko nema ruke -nek doe da se tue glavom!

Doite, gladni,pokorni,tune prilike,napustite valjive jazbine!Doite!Ponedeljnike i utornikeprefarbaemo krvlju u praznike!

Neka se zemlja pod noevima setikoga je htela da upropasti!Zemlja -Rotildova ljubavnica sitai zadrigla od masti!

Da se u kuruma kiizastave kao i praznikom vijuBandere, diite vieleeve branara sviju

Psujuii preklinjui,klao je i rezao,i puzio, nekogda ugrize, suton.

Na nebu, crven kao marseljezalipsavajui, drhtao je onVe ludilo

Nita nee da bude

No e da doe,pojede,pregrize.

Vidi li -nebo opet nudipregrt isprskanih zvezda od izdaje.

Dola je.Kao Mamaj orgija,obesno nad grad nasev.Tu no probosti ne mogu ni jaoima, crnu kao Azef.

Jeim se, zabaen u kafanskom uglu,vinom polivam i arav i duu,i vidim:u uglu oi okrugle,oima srce Bogorodica njui.

Zato darivate sjajem po nacrtanom ablonuone to se po krmama bekelje!Vidi -Varavu opet vole onivie no popljuvane spasitelje.

Namerno u ljudskoj meimodani od kog nisam noviji ja.Ja samnajlepi,moda,od svih tvojih sinova.

Daj im,buavim u radosti,skoru smrt vremena im donesi,da postanu deca to treba da odrastudeaci-oevi,devojice da zanesu

I daj neka novoroen obrastesedinom radoznalih vraeva,i doi e oni -decu da krsteimenima mojih stihova.

Ja, koji sam mainu i Englesku opevao,moda sam, naprosto,najobinijeg jevanelja postaotrinaesti apostol.

I kad od mog bezobraznog glasadan i nobubnjemoda njuiIsus Hristos ba toga asanezaboravke moje due.

4Marija! Marija! Marija!Pusti me, Marija!ne mogu ostati na ulicama!

Nee?

ekadok upalih obraza grubo,bljutav,i isproban na svemu loem,doemi procedim bezuboda sam ja danasneobino poten

Marijavidi ja se, ve poguren, slamam.Gomila to jeu etvorospratnim guama salo dubila,isturajui oice,izgubljene u dugom traganju smeje seto je ipakmeu mojim zubimaostalo bajatih mrva bivih draganja.

Kia islaka trotoare,barama stenjena mokra varalica,le ulica,zabijen u kaldrmu, lie,a na sivim trepavicama da! oluka punih kie

Sve peake gubica kie je posisala,a u karucama bleti za atletom atleta.prskavahu ljudiproerdavi sve,i kroz pukotine se cedilo salo,ko mutna reka sa koijama oticaloskupa sa isisanim hlebomi vakotinamastarih kotleta.

Marija!Kako u debelo uho zabosti nenu re?Pticaivi od pesme,pevagladna i zvonka,a ja sam ovek, Marija,Prost,koga je sipljiva no iskaljala na prljavu ruku Presnje

Marija, hoe li me takvog?Pusti me, Marija!Zgrenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca

Marija!Na ulicama su zveri.Na vratu prsti davljenja to bode.Boli!Otvori svoje dveri!Vidi zabili su u oi iz eira iode.

Pusti meMala!Ne boj seto na mom volovskom vratusede kao planine vlane ene od znoja gubaveJa kroz ivot vuem (i to je zato)milion ogromnih, istih ljubavii milion miliona malih ljubavi.

Ne boj seda u se opet prilepiti za hiljadu lica devojke Majakovskog u izdajniko vreme mrakata to je ipakdinastija caricakrunisanih u srcu jednog ludaka

Marija, prii!

U bestidnosti nagote,ili puna plaljivih drhtaja,no daj tvojih usana lepotu to jo iscvala nijesrce i ja nijednom ne doivesmo maja,a u prokletom ivotutek stoti april je.

Marija!Pesnik sonete peva Tijani,a ja ceo oveksav od mesa,telo svoje prosto molim,kao to hriani:hleb nam nasunidad nam dnes

Marija, daj!Marija!Ime tvoje bojim se da ne zaboravim,kao to se pesnik boji da ne zaboravinekakvu tek roenuu mukama noiveliinom jednaku bogu.

Telo tvojeuvau i voletikao to vojnik osakaen,bez moi,izlian,niiji,uva svoju jedinicu nogu

Marija nee?

Nee?Ha!

Znai opet,dok mrano je sve touzeu srce,isplakano groznoda ga nosimko tou tenaru psetonosi svoju apu preseenu vozom

Krvlju svoga srca ja radujem put,za odeu belu lepi se praine cveeOko zemlje-Krstiteljeve glavepo hiljaditi putIrodijada-sunce e da se okree

I kada moja gomila godinaodigra svoje do konca krvlju oznaie se put to vodika domu moga oca.

Izai uprljav (od jendeka, gde provodih noi),primai u mu se blie,sagnuu sei na uho mu rei:Sluajte gospodine Boe!

Kako vam ne dosadiu ele oblaka mrekavihzamakati oi odebljale, a?

Hajde da organizujemovrtekuna drvetu poznavanja dobra i zla!Sveprisutni, bie u ormanu svakom,a takva emo vina poreati po stoluda e se ak prohteti zaigrati ki-ka-pui namrtenom Petru apostolu.A u raju emo opet naseliti Evice:naredi i ja u jo noassa svih bulevara najlepe devicedovesti tebi.Hoe?

Nee?Vrti glavom ti, bradati?Mrti sedinu vea?Ti misli zna ta jeljubav taj krilati,iza tvojih ledja?

I ja sam aneo, bejah to bar gledah u oi jagnje od eera,ali ni kobile dobijati na darvaze od sevrnog brana vie nee.

Svemogui, ti si izmislioza svakog po dve ruke,i svakome si po glavu dao ti a zato nisi izmislioda se bez mukemoe ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Miljah boanstvo si, svemogue, staro,a ti si nedoueni, majuni bogi samo.Vidi, ja se saginjemi iz sarevadim kamu

Krilati nitkovi!U raju da ste zbijeni!Gomila perjaa od straha valja se!A tebe, to si tamjanom opijen,rasporiu odavde do Aljaske!

Pustite me!

Neete me zaustaviti,laem li, u pravu lisam ja,ali vie ne mogu da budem spokojan.

Gledajte zvezde su opet obezglavilii nebo okrvavili od pokolja!

Ehej!Nebo!Skini kapu!Ja dolazim!

Gluho

Vasiona spava,poloivi apus krpeljima zvezda pod ogromno uho

Pesma je citirana prema prevodu Boa Bulatovia koji se nalazi u izdanju: V.V. Majakovski,Pesme, preveo Boo Bulatovi, Rad, Beograd, 1974, str. 33-59.

17