Kada je u novembru 1912. godine grupa intelektualaca, plemenskih voa i bivih otomanskih zvaninika proglasila nezavisnost Albanije, delimino su bili motivisani strahom. Plaili su se da e, ako odmah ne ustanove zaseban politiki identitet, zemlje naseljene Albancima biti rasparane izmeu uesnika Prvog balkanskog rata.Nije bilo nikakve centralizacije, jezikog ili religijskog jedinstva, nije postojala osveena klasa kao predvodnik, nije bilo stranog intelektualnog podstreka, pa ak ni rairenog nezadovoljstva zbog vladavine stranaca.Domae okolnosti i svesna politika Otomana stvorili su podeljenu naciju. Regionalno, i donekle jeziki, Albanci su bili podeljeni izmeu Toska na jugu i Gega na severu; postojale su etiri glavne religijske grupe - muslimani suniti i bektai, katolici i pravoslavci. Drutveno i ekonomsko nejedinstvo je bilo mogue zbog koegzistencije tri suprotstavljene civilizacijske faze - planinska plemena na severu, feudalni begova na jugu i obrazovanija i urbanizovanija, ali uglavnom nenaoruana populacija helenske i katolike orijentacije.Po zavretku Prvog svetskog rata, Albanija je bila suoena sa moda najteim problemima od svih evropskih drava.Osim nejedinstva, Albanci su imali i naslee Otomanskog carstva, koje je podrazumevalo snano nepoverenje prema vladi i gradovima, zdrueno sa lukavou kojom su nastojali da izigraju vlasti - neto to se nije smatralo samo normalnim ve i vrednim hvale.Poetkom dvadesetih godina, preko 90 odsto stanovnitva se bavilo poljoprivredom, a ipak je samo devet odsto zemlje bilo obradivo. Industrija je bila ili nepostojea ili se svodila na zanatstvo. Mineralni resursi su bili zapostavljeni, a sredstva prevoza su bila primitivna. Na ono malo puteva to je postojalo, prevoz u neemu to je imalo tokove bio je mogu samo tokom leta.Albanija je sasvim preskoila doba eleznice i svoj prvi voz dobie tek posle Drugog svetskog rata. Celokupan vozni park drave u ranim dvadesetim godinama sastojao se iz tri bedna stara "forda", koje je za sobom ostavila amerika humanitarna misija.To su bili izazovi koji su stajali pred Ahmedom Zoguom, koji je dominirao Albanijom tokom meuratnog perioda i koji je pretvorio Albaniju u svojevrsnu politiku i ekonomsku laboratoriju. Uspeo je da stekne prednost formalnog, iako skraenog obrazovanja. Posle oeve smrti 1908. godine, sa samo trinaest godina poslat je u Istanbul kao neka vrsta taoca. Tamo je pohaao Licej Galatasaraj za plemstvo, posle ega je kratko vreme proveo u koli za oficire u Bitolju.Kasnije je stekao dodatno vojno iskustvo u borbama sa Srbima i Crnogorcima u balkanskim ratovima i tokom podrke princu Vilhelmu od Vida. Nemakog princa su evropske sile odabrale da vlada Albanijom delimino i zbog nepoverenja prema nekima od osnivaa Albanije.Za vreme Prvog svetskog rata, Zogu se sasvim ukljuio u politike intrige i delimino u vojne manevre. Uglavnom je podravao Austrougarsku zbog njene stalne podrke velikoj nezavisnoj Albaniji, kao to je podravao i Vilhelma od Vida, koji je otiao septembra 1914. posle ne ba uspene estomesene vladavine. Austrijanci su 1916. godine postali sumnjiavi i odluili su da sklone Zogua sa scene. elei da na neki nain izvuku korist nakon rata, dali su mu in pukovnika i pozvali ga u Be da primi odlikovanje i prisustvuje krunisanju cara Karla te godine. Kada se naao tamo, predoili su mu da e tu biti gost vlade do kraja rata.Zogu, naoit, mlad i prilino misteriozan pukovnik sa brdovitog Balkana pametno je iskoristio vreme provedeno u Beu upoznajui se sa drutvom i kulturom Zapada, kao i sa nainom na koji su ureeni zapadni politiki sistemi.Kao i u usponu svakog politiara, okolnosti i ista srea igrali su znaajnu ulogu u karijeri Zogua. U Albaniju se vratio 1919. godine i zbog kontrole nad velikim brojem naoruanih ljudi, to je nezamenljiv kvalitet u albanskoj politici do dananjeg dana, odmah je postao bitan inilac. Uestvovao je na kongresu u Lunji, koji je rezultirao prvom posleratnom albanskom vladom sastavljenom u zemlji.Zogu je preuzeo kontrolu nad vladinim skromnim snagama kojima je pridruio ljude iz plemena kojim je upravljao. Pomogle su mu okolnosti pre svega u Italiji, te je mogao da umarira u Skadar kada su otili Francuzi i, posle malo pukaranja, u Valonu kada su je napustili Italijani. Iako je u ovim dogaajima bilo vrlo malo borbe, Zoguova reputacija i mit o albanskim pobedama rasli su sa svakom epizodom. Sa povlaenjem Jugoslovena, posle pritiska Zapada i samog Zogua, Albanija je najveim delom osloboena, pri emu je zasluga pripala najvie Zoguu.Albaniju su potresali dravni udari i nemiri iji su uzroci leali u injenici da plemena nisu elela da se povinuju centralnom autoritetu. U takvoj atmosferi Zogu je iskoristio svoj nagomilani vojni i politiki kapital ve u novembru 1920. godine kako bi postigao pad Delvinine vlade, a onda je doprineo da se formira nejasna politika grupa pod nazivom "klika". U osnovi, ona je bila suprotstavljena onima na vlasti, ko god oni bili, a glavni cilj je bio stvaranje koristi svojim lanovima bilo kojim raspoloivim sredstvima.Poto je klika ubrzo rasprena, bio je primoran da pristane na poloaj ministra rata u reimu kojim je rukovodio Pandeli Evaneli. Evaneli je opstao samo dva meseca pre nego to ga je jedan od regenata prisilio da da ostavku tako to je u njegovu spavau sobu poslao odred naoruanih ljudi koji su ga probudili gurajui ga pukama. Premijer je mudro podneo ostavku i pobegao iz prestonice na konju.Zogu, koji je bio odsutan jer se borio protiv pobunjenih plemena na severu, umarirao je u grad, zbacio one koji su sklonili Evanelija i postavio Dafer-bej Ipija, marionetskog premijera. Proterane plemenske voe sa Kosova jo su zamerali Zoguu nedostatak entuzijazma za iredentizam, a malobrojna inteligencija kolovana na zapadu plaila ga se kao beskrupuloznog, neobrazovanog gortaka sklonog despotizmu. Zoguu su preostali jedino feudalni begovi iz centralnog i junog dela i malobrojne plemenske voe sa severa na koje je jo imao uticaja.Plemenskim voama su dati inovi pukovnika u vojsci, kao i redovna plata. Svakog meseca su grupe teko naoruanih gortaka silazile u prestonicu i preuzimale svoje zlato po odobrenju Ministarstva rata. Plemenske voe su u sutini bile plaene da ne napadaju vladu. Oni su polagali zakletvu lino Zoguu, a ne dravi - jer je to jo bila strana zamisao veini voa sa severa.Zogu je uveo nekoliko novina. Jedna je bila da razorua plemena za koja je mislio da ne moe na njih da se osloni. Bio je to hrabar potez. Ne sme se potceniti znaaj oruja kod gortaka to se veoma malo promenilo u 21. veku, jer sa jedne strane ono je predstavljalo alat za ivot, a sa druge slobodu, ast i jedinu zatitu od domaih i stranih neprijatelja. Potez se vremenom pokazao kao uspean, ali je 1922. godine bio jedan od uzroka brojnih oruanih pobuna kada su ustanici marirali na prestonicu. Iako je cela vlada pobegla na jug, u Elbasan, Zogu je, pokazujui zavidnu hrabrost, ostao samo sa svojom linom gardom da brani Tiranu. Zasigurno bi bio nadmono poraen da nije bilo line intervencije britanskog izaslanika, ser Harija Ejrza. Zogu je formirao vojni sud i po brzom postupku se reio trideset dvojice pobunjenih plemenskih voa, ime je na sebe navukao brojne krvne osvete.SVIMA je bilo jasno da je Zoguov cilj bilo uspostavljanje neto autoritarnijeg sistema kako bi se okonala vladavina haosa u Albaniji. Kneevina je do tog trenutka bila sasvim preplavljena otomanskim nasleem u Albaniji. Administracija je bila preoptereena inovnicima koji nisu radili nita drugo do nadgledali masovnu korupciju koja je trajala od turskih vremena. Prve albanske vlade bile su netolerantne, ugnjetavake i nasilne i bile su optuivane za brojne atentate i pokuaje atentata nad graanima i strancima, za koje su najverovatnije i bile krive. Sve to je uplailo investitore i meunarodne institucije bez ije pomoi Albanija nije mogla da se izdigne iz ekonomske movare.Zogu se nadao da e njegovoj linoj vlasti kao i stabilnosti u zemlji koristiti ako potpuno ukloni preanji sistem. Tada su se protiv Zogua okrenuli lokalni vojni zapovednici i policijski zvaninici, stvarajui krizu vlade. On je prihvatio neobian kompromis: zadrao je poziciju premijera, ali je napustio kritino mesto ministra unutranjih poslova i bio je primoran da proiri vladu kako bi u nju uli i neki njegovi neprijatelji.Pozicija ministra unutranjih poslova rotirala se svakih nedelju dana, ime je svaki lan vlade imao tu funkciju na sedam dana. I mada je ovo bilo zamiljeno kao privremena mera do dravnih izbora, za nekoliko meseci, prirodni rezultat ovoga je bio da je svaki naredni ministar koristio mandat da razrei dunosti ljude koje je postavio njegov prethodnik.Zogu je za dlaku izbegao atentat dok je oajniki pokuavao da sastavi novu vladu. Dok se 24. februara 1924. godine peo stepenicama parlamenta, nekoliko puta ga je ustrelio Beir Valter, pristalica jednog od njegovih politikih rivala. Ranjen u aku i bedro, Zogu je teturajui se uao u zgradu sa pitoljem u ruci i seo u odeljak za vladu. Situacija u parlamentu je, prirodno, bila napeta, jer su svi prisutni bili naoruani. U foajeu je nastavljena pucnjava izmeu Valtera i Zoguovih sledbenika. Valter se zatim zakljuao u kupatilo, gde je pevao patriotske pesme i pucao kroz vrata. Kada je napada napokon savladan, Zogu je sa svog mesta glasno rekao:Gospodo, nije prvi put da se ovako neto deava. Molim svoje prijatelje da saekaju i kasnije se time pozabave. Verovatno je time spreio opti pokolj u dvorani parlamenta.Zogu je privremeno bio sklonjen u stranu, delom zato to mu je trebalo vremena da se oporavi, a delom jer je albanski obiaj krvne osvete zahtevao da ne naputa kuu dok se ne osveti nepravda koja mu je uinjena. Pod tim okolnostima smatrao je da je najbolje da napusti mesto premijera, poto je ubedio regente da imenuju njegovog budueg tasta, eveta Verlaija. Meutim, vlada je bila nestabilna i nemona. I na severu i na jugu je raslo nezadovoljstvo. Iredentisti su raspirivali ove nemire, nadajui se da e zameniti Zogua nekim ko e se vie baviti pitanjem ujedinjenja Albanije i Kosova.Ova suprotstavljenost Zoguu ujedinila se posle ubistva Avnija Rustemija 5. maja 1924. godine. Rustemi, koga je Zogu krivio za pokuaj atentata u maju, bio je osniva prozapadnjake grupe Bakimi i voa Demokratske stranke, episkopa Fana Nolija. Jasno je da je Zogu bio odgovoran za ubistvo.Vojni i andarmerijski zapovednici, kao i neki od kljunih severnih voa, pridruili su se Noliju i demokratama i obnarodovali ustanak. Vlada je 1. juna objavila generalnu mobilizaciju, ali je ubrzo otkrila da je malo ko preostao da se mobilie. Premijer je podneo ostavku, a od etiri lana regentskog saveta jedan je podneo ostavku a tri su pobegla. Dok se sedam hiljada ustanika pribliavalo Tirani, Zogu se povukao sa svojih est stotina gardista i otiao u Jugoslaviju.Dok je Zogu bio u Beogradu, Fan Noli, diplomac sa Harvarda i osniva Albanske pravoslavne crkve u Americi, organizovao je vladu, ali njegove reforme nikada nisu sprovedene.Zogu u meuvremenu nije bio besposlen. Brzo je sakupio vojnu silu koja se sastojala od njegove garde, lojalnih plemena, jugoslovenske vojske i jednog kontingenta tada formalno nepostojee beloarmijske vojske barona Vrangela. Do kraja decembra 1924. godine, Zogu je marirao nazad u Albaniju, a Tiranu je preuzeo do Boia. Odmah je krenuo da likvidira one koji su mu se suprotstavljali, a korienjem sistema novac za mir potkupljuje one koji su bili neutralni.Ponovo je sazvao ustavotvornu skuptinu izabranu 1923. - naravno bez nezgodne opozicije. Krajem januara 1925. ovo telo je donelo republikanski ustav koji je spolja umnogome podseao na ameriki, ali je u albanskoj verziji skoro sva vlast smetena u ruke predsednika, iji je mandat trajao sedam godina, a nosio je funkciju predsednika vlade i efa drave.Tada je vojska od pet hiljada ljudi, koja je bila rasadnik politiara i veliki izvor opozicije prema Zoguu, zamenjena manjom i neformalnijom milicijom. Tako bi Zogu, sa svojom gardom od dve hiljade ljudi, bio najvea vojna sila Albanije. Ustavotvorna skuptina je takoe dekretom ustanovila zakon koji je zvanino bio namenjen borbi protiv izdajnike propagande, ali je u stvarnosti omoguavao Zoguu da zatvori osobe protiv kojih sud nije naao dovoljno dokaza. Ovaj zakon je, premoujui uobiajene pravne postupke, dao Zoguu veu vlast od one koju mu je pruao ustav.ZARAD stabilnosti, Tirana, koja je statutom iz Lunje bila proglaena privremenom prestonicom, postala je trajni glavni grad. Zbog blizine grada njegovoj plemenskoj oblasti Mat, Zogu je tom odlukom stekao oseaj sigurnosti. To nije bio prirodni izbor za glavni grad, s obzirom da je 1912. godine bio jedva neto vie od velikog muslimanskog sela od dvanaest hiljada stanovnika. Sastojao se od bazara, gde su prestupnici protiv mira veani, etiri damije, nekoliko kasarni i izvesnog broja poslanstava. Tirana je odavala utisak grada zahvaenog zlatnom groznicom na amerikom zapadu kasnog devetnaestog veka, sa svojim salonima, kockarnicama i sveprisutnim pitoljima i opasaima.Dve nenametljive zgrade, koje su poticale iz turskih vremena, postale su predsedniki kabinet i Zoguova rezidencija. Odeven u belu uniformu sa zlatnim epoletama tu je primao goste.Zogu se nadao da e nova republikanska struktura omoguiti stabilnost, ali uskoro je poela da se pojavljuje opozicija. Prve ozbiljne pretnje stigle su upravo iz Zoguove svite i ire familije. est meseci poto je postao predsednik, bio je suoen sa dva pokuaja dravnog udara od kojih su jedan smislili predsednik senata i ministar finansija, a drugi njegov zet eno-bej, ministar unutranjih poslova. Mada su oba pokuaja imala izvesnu podrku plemen a, lako ih je spreio, nakon ega je sledila uobiajena nasilna represija.Ovi povremeni pokuaji ubistva i manji ustanci nisu bili Zoguovi jedini problemi. Prva ozbiljna pretnja njegovom reimu desila se 1926. godine, kada se suoio sa optom pobunom koju je finansirao Musolini. Pobunjena plemena su 20. novembra 1926. krenula na Skadar potiskujui pet odreda dravne milicije. Zogu je brzo reagovao i prebacivao je jake milicijske snage, kao i pristalice, iz centralne u severnu Albaniju sve dok nije tu imao skoro deset hiljada boraca i nekoliko baterija brdske artiljerije. Poglavice Gege nisu mogle da se nose sa ovoliko nadmonom silom, pa je do 2. decembra pobuna slomljena.Zogu je na sever poslao svog ministra unutranjih poslova, Musu Juku, u brzu i nemilosrdnu kaznenu ekspediciju. Juka je spalio odreen broj sela i uspostavio specijalni policijski sud koji se bavio masovnim veanjima i zatvaranjima, osuujui na smrt ak i nekoliko katolikih svetenika koji su priznali da su predvodili grupe pobunjenika. Rim se zauzeo za njih, stavljajui Zogua u prilino neprijatnu poziciju, jer ako bi pomilovao katolike svetenike koji su otvoreno priznali krivicu, naao bi se na udaru muslimana koji su se seali kako je nekoliko godina ranije obesio nekoliko muslimanskih svetenika zbog njihovog uea u pobuni.Dilema je razreena tipinim zoguovskim kompromisom - preinaio je kazne dvojici svetenika, ali kako bi zadovoljio domae zahteve, hitro je doveo etvrtog, za koga je malo ljudi znalo da je uhapen, i obesio ga.Zogu je bio svestan injenice da je finansijska podrka neke od susednih zainteresovanih drava bila jedini nain da rei duboke ekonomske probleme i pobolja politiku stabilnost. Obraanje Italiji za politiku i ekonomsku podrku bio je oigledan izbor. Zogu je dugovao zahvalnost Jugoslaviji za pomo 1924, ali nije verovao Beogradu.Uspeo je da 1925. obezbedi znaajan zajam SVEA, italijanske kompanije za razvoj, koju je kontrolisala drava i iji je zadatak bio da izgradi infrastrukturu u Albaniji. Meutim, sve do pobune 1926. godine odbijao je vojni i politiki sporazum koji su traili Italijani, kada mu je hitno zatrebao novac - za mobilizaciju i opremanje vojske - i politika potpora. Dok su borbe jo trajale, 27. novembra 1926. Zogu je potpisao Pakt o prijateljstvu i bezbednosti. Kako je rekao nemaki izaslanik u Albaniji, Zogu je shvatao da se mora poljubiti ruka koja se ne moe odsei.Musolini se obavezao da e prestati da finansira Zoguove najvee neprijatelje, ukljuujui kosovarskog vou Hasan-beja Pritinu, koga je Zogu potom ubio, i prekinuti kontakt sa njima.HRANA OD MAJKEZOGU je s razlogom bio vrlo zabrinut za svoju bezbednost. Postao je vlastiti zatvorenik, provodei najvei deo vremena zatvoren u pregrejanoj kancelariji, neprestano puei. Hranu je dobijao od majke, koja mu ju je slala iz svoje vile preko puta, pod oruanom pratnjom, u zakljuanoj kutiji. U retkim prilikama kada je izlazio iz svoje rezidencije, to je inio obino u drutvu majke - jer je ubistvo ena u krvnoj osveti bilo zabranjeno - i pod zatitom konjikog odreda koji su inili ljudi iz njegovog plemena Mati. Ameriki izaslanik je zabeleio kako je atmosfera u Zoguovoj vili nalikovala poslednjim danima carskog Sankt Peterburga, kada je Nikolaj II izlazio u slinom stilu.AHMEDA Zogua je koncept monarhije intrigirao odmalena. Veoma se divio Napoleonu i Juliju Cezaru, jer su obojica od republike stvorili monarhiju. Tvrdio je da on samo vraa monarhiju koju je u petnaestom veku uspostavio albanski junak Skenderbeg. Naglaavao je slinost - obojica su se kao mladii izdigli iz relativne anonimnosti u Matu da vladaju Albanijom. Zogu je ak iao dotle da preinai albansku istoriju i izmisli branu vezu izmeu Skenderbegove sestre i jednog od Zoguovih predaka. Kada je postao kralj, uspostavio je Skenderbegov lem kao nacionalni simbol, sa pridodatim inicijalima AZ.Poto parlament nije mogao da menja republikanski ustav, Zogu je u junu 1928. godine poslanike ubedio da izglasaju ustavni zakon kojim sami sebe rasputaju i proglaavaju izbore za specijalnu ustavotvornu skuptinu. Prvo je pohapeno nekoliko desetina opozicionih kandidata i zabranjena su politika okupljanja. Po prirodi posrednog izbornog sistema, samo 1.200 lanova izbornog vea imalo je pravo glasa, a kako ih je sve odabrala i plaala vlada, u ustavotvornu skuptinu nije izglasan nijedan zastupnik koji nije podravao Zogua.Ustavotvorna skuptina se po planu sastala krajem avgusta 1928. godine i prema oekivanju jednoglasno odluila da se uvena kruna istorijskog albanskog prestola nudi Spasiocu nacije pod titulom Zogu I, kralj Albanaca.Jugoslavija, koja je vladala nad brojnom albanskom manjinom na Kosovu, ovo je protumaila kao najavu budue kampanje iredentizma, ali je priznala novi reim - ak pre Britanije i Francuske - kako ne bi olakavala posao Italiji. Jedini ozbiljan problem dolazio je od Kemala Ataturka, koji je bio ogoren Zoguovom izdajom republikanske forme vladavine i odbio je da prizna reim.Monarhistiki ustav iz 1928. je ispravio nedostatke koje je Zogu video u republikanskom i predao je svu vlast, jednom oveku.Dok je bio predsednik, sudstvo je kontrolisao samo kroz imenovanja i zastraivanja. Sada su se sudske odluke objavljivale i izvravale u njegovo ime, liavajui sudove ono malo nezavisnosti koju su imali. Glavni izvor njegove moi, meutim, bila je izvrna vlast, koju nije delio ni sa kim.Tokom jedanaest godina kraljevanja, njegova glavna briga bila je odravanje na vlasti. Zbog protivljenja kosovskom iredentizmu, osuivan je tada, a u nekim krugovima i danas. Njegov stav prema Kosovu ostao je pragmatian: verovao je da je nerazborito provocirati Jugoslaviju s obzirom na ograniene resurse i protekle napore Albanije da postigne stabilnost.Dok se Zoguovo obrazovanje moe opisati samo kao nepotpuno, bio je dovoljno otrouman da uvidi da je klju modernizacije, jedinstva, pa samim tim i stabilnosti, u rukama mlade generacije u dravi. Ipak, Albanija nije osnovala svoj prvi univerzitet sve do 1957. godine, ali je za vreme Zoguove vladavine sve vei broj Albanaca slat u inostranstvo na univerzitetsko kolovanje.Do 1938. godine, Musolinijev ministar spoljnih poslova (i zet), grof Galeaco ano, doao je do zakljuka da Italija nikad nee postii svoj cilj potpune dominacije nad Albanijom dok je Zogu na prestolu. ano, koji je bio prilino opsednut Albanijom, zagovarao je invaziju uz korienje preterivanja, laskanja i igranja na kartu Musolinijevih strahova. Due je oklevao, ali, posle ishitrene mobilizacije, italijanske snage su napale Albaniju 7. aprila 1939. godine.Filipo Anfuzo, anov glavni pomonik koji je bio sa grofom kada je ovaj nadletao borbene linije u cilju dobijanja ordena, opisao je operaciju kao aljkav poduhvat. Anfuzo je zabeleio: Da su Albanci imali makar dobro naoruanu vatrogasnu brigadu, nagnali bi nas natrag u Jadran.Italijani skoro da nisu naili na otpor i uspeli su da za nekoliko dana pregaze itavu zemlju, a usporavala ih je jedino njihova sopstvena nesposobnost.Ocene Zogua se kreu od Zogua demona do Zogua nacionalnog junaka. Njegova supruga Geraldina ga je opisala kao Napoleona dvadesetog veka. Italijanski kralj Viktor Emanuel III, koji je postao kralj Albanije posle Zoguovog bekstva, nazvao ga je razbojnikom, a francuski premijer Eduar Daladije video ga je kao gangstera. Albanska socijalistika istoriografija, koja je imala obiaj da sve vidi crno-belo, sasvim ga je osudila kao tiranina i feudalnog ugnjetavaa.Zoguovo najopipljivije dostignue je bilo uspostavljanje u najmanju ruku ograniene politike stabilnosti. Znaajno je smanjio vekovnu nezavisnost severnih plemena. Njegov najvaniji doprinos je, meutim, bio manje opipljiv. On je stvorio sredinu koja je bila pogodna za rast albanske nacionalne svesti, procesa koji jo traje. Erem-bej Vlora, albanski pisac i diplomata, nagovetava da je Zogu iz feudalizma i plemenskog haosa stvorio ne samo dravu, ve i nacijuEKONOMIJAZOGUOV najvei neuspeh bio je u sferi ekonomije. Bilo je jasno da ekonomski razvoj moe da vodi ka politikoj i sveoptoj stabilnosti, ali je isto tako bilo jasno da se opta ekonomska situacija nije popravila tokom svih oblika Zoguove vladavine.Samo 4,4 odsto nacionalnog prihoda je 1939. godine poticalo od industrije i jo je bilo raireno duboko siromatvo.