O Pismu Zak Derida

Download O Pismu Zak Derida

Post on 27-Nov-2015

164 views

Category:

Documents

3 download

DESCRIPTION

Derida

TRANSCRIPT

  • Zbornik radova sa naunog skupa Glas i pismo: !ak Derida u odjecima, odr"a-nog u organizaciji Instituta za filozofiju i drutvenu teoriju i Narodne bibliotekeSrbije u Beogradu, 8-9. decembra 2004. godine.

    Organizacioni odbor skupa

    Petar BojaniStjepan GredeljNovica MiliMile SaviSreten Ugrii

    Odr"avanje naunog skupa i objavljivanje ove knjige omoguilo je Ministarstvo nauke izatite "ivotne sredine Republike Srbije u sklopu finansiranja projekta Instituta za filozofi-ju i drutvenu teoriju br. 2156.

  • GLAS I PISMO!AK DERIDA U ODJECIMA

    PriredioPetar Bojani

    Institut za filozofiju i drutvenu teorijuBeograd, 2005.

  • Sadr!aj

    Petar Bojani Uvod 9Sreten Ugrii Pozdravna re 11!ak Derida Fragmenti 13Novica Mili A dekonstrukcije: la diffrance, pisanje, Derida i mi 29Ivan Mladenovi Smrt autora, poetak komunikacije 37Jovica Ain itanje neitljivog. Derida bi da svedoi za Celana 45Aleksandra Mani Samoubistvo prevodom. Uz Deridinu istinu u slici 51Jovan eki DaDa Gramofon (o upadima realnog ili o

    The galaxy of events galaksiji dogaaja) 59Radoman Kordi !ak Derida sa !akom Lakanom 67Sanja M Bojani Transfuzija 73Miko uvakovi Hibridna pitanja o dekonstrukciji i umetnosti 81Ljiljana Blagojevi Dekonstruktivistika arhitektura n'existe pas 89Ana Vujanovi Derridin potpis na performativu savremenog

    performansa 97Aleksandar Bokovi Derridina kritika Saussureovog koncepta

    lingvistikog znaka 105Vesna Miki Muzika i dekonstrukcija mogui pristupi 113Milorad Belani Derida posle Deride 119Zoran Jankovi Voljeti smrt kao sestru, umirati skupa: autobiografija

    i "alovanje 125Branko Romevi Kalem Levinas 133Alpar Loonc propos: Marx u strujanju dekonstruktivnog itanja 139Predrag Krsti Konzervativizam, dekonstrukcija, univerzitet 147Borislav Mikuli emu to umiru filozofi? 155Petar Bojani In-statuere institucije filozofije 161Boris Bratina Derrida sa Levinasom komentar jednog ogleda 169Ivan Milenkovi Kritika istog gostoprimstva 177Ugo Vlaisavljevi Niko "iv ne mo"e vriti dekonstrukciju 183ore orevi Filozofeme i aporije tranzicione pravde 191Adriana Zaharijevi Evropa: Mi i drugi 199Aleksandar Dobrijevi Dekonstrukcija i normativnost 205

  • ore D. Sibinovi Sila zakona protiv sile neprava 209Nenad Dakovi Deridine sablasti: pogled vizira 217Jelisaveta Blagojevi Mislim, dakle, mislim drugo 221Dragan Kujund&i Arhigrafija: arhiv i pamenje kod Freuda i Derride 229Miroslav Milovi Utopija razlike 235Aleksandra Kosti !ak Derida, Robert Muzil: putevi s one strane stvarnog 241

  • Glas i pismo!ak Derida u odjecima

    [...] ima nestrpljivih ljudi koji misle da mene ne zanima glas,ve samo pismo. Naravno da to nije tano. Ono to mene za-nima jeste pismo u glasu, glas kao razliita treperenja, glaskao trag [...]. Moje najdra"e zadovoljstvo se sastoji u objavlji-vanju i pisanju tekstova; ja ne volim da piem samo sa name-rom da bi to bilo objavljeno, vie volim da govorim kao pisac[...] da dm da se u onome to piem uje odredjeno mestoglasa, kada se telo i glas ne razlikuju.1

    1 Jacques Derrida, razgovor sa Anne Berger,Points de suspension, Galile, 1993, 150 str.

  • Uvod

    8. i 9. decembra 2004. godine, tano dva meseca nakon smrti francuskogfilozofa !aka Deride |Jacques Derrida|, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju iNarodna biblioteka Srbije, organizovali su kolokvijum posveen radu i teorijskimuticajima jednog od najznaajnijih mislilaca prologa stolea. Podelivi tematskiu etiri celine (knji#evnost, umetnost, filozofija i politika) izlaganja u kojima su seule razliite recepcije, itanja, tumaenja, pozivanja i opozivanja dela !akaDeride, namera organizatora bila je da artikulie tek osnovne registre filozofijekoju je negovao, predavao i pisao. Namera je bila, isto tako, da se ovom prilkom,zajedno, progovori o prihvatanju Deridine filozofije i o njenom uticaju na ovimprostorima.

    Prvoga dana, skup su pozdravili direktor Instituta Stjepan Gredelj i upravnikBiblioteke Sreten Ugrii. Fragmente iz Deridinih novijih tekstova, u prevoduSanje Bojani, i prvoga i drugoga dana itala je Marica Milanovi. Na krajuprvoga dana odr#ana je projekcija dokumentarnog filma Derrida-Film autoraEjmi Ziring Kofman |Amy Ziering Kofman| i Kirbi Dik |Kirby Dick|.

    Tridesetak autora italo je i komentarisalo svoje tekstove, dok su zbogodsustva nekolicine najavljenih autora neki tekstovi proitani. Tekstove su proi-tala etvorica moderatora kojima se i ovom prilikom toplo zahvaljujem. NovicaMili je vodio deo skupa tematski vezan za knji#evnost, Miko uvakovi zaumetnost, Milorad Belani za filozofiju i Ivan Milenkovi za politiku. Ivan Milen-kovi je neposredno uestvovao u organizaciji ovoga skupa.

    Tekstovi sabrani u ovom zborniku, uglavnom bez ikakvih izmena, bili suprezentirani decembra 2004 godine. Ipak, nedostaju izlaganja Ksenije Stevano-vi, Nade Popovi-Perii i Kornelije Iin, dok su, tome nasuprot, u zbornikunali mesto tekstovi autora koji su bili spreeni da uestvuju na kolokvijumu i kojisu naknadno poslali svoje priloge (Dragan Kujund#i, Miroslav Milovi, Sanja M.Bojani i Aleksandra Kosti). Zahvaljujem se i jednima i drugima.

    Zahvaljujem se filozofu Miletu Saviu, zameniku Ministra za nauku i zatitu#ivotne sredine, na prijateljskoj podrci i pomoi da skup bude odr#an, a zbornikizlaganja objavljen.

  • Zahvaljujem se Treem programuRadio Beograda, koji je pratio i tokom de-cembra i januara emitovao izlaganja sa ovog skupa.

    Najzad, veliko hvala Svetlani Gavrilovi, uredniku kulturne redakcije Narod-ne biblioteke Srbije, bez ijeg zalaganja ovoga skupa ne bi ni bilo.

    Petar Bojani

    10 Uvod

  • Sreten UgriiUpravnik Narodne biblioteke Srbije

    Potovani prijatelji,Mo"da ima prijatelja, a mo"da ih i nema. Mo"da ima #aka Deride, a mo"da

    ga i nema. Usudiu se da dodam: mo"da ima Srbije a mo"da je i nema.Pozdravljam vas u ime Narodne biblioteke Srbije, kao neprimetni domain,

    upuujem vam dobrodolicu i "elim vam da vas poslu"i dobar glas, itko pismo ibistro oko.

    Obraam vam se u ime jedne institucije srpske kulture koja, evo, sebe posta-vlja naspram institucije i kulture filozofije #aka Deride. Zajedniko utemeljenje iprocedura ovim dvema institucijama jeste itanje. itanje preobraa gledanje uuvianje. itanje ini pogled bistrijim.

    Ali zato mislim da je Deridina filozofija itava jedna, mnogostruka kultura?U Deridinoj filozofiji predmet i metod neprestano zamenjuju mesta: itanje i pi-sanje, teorija i literatura, glas i pismo, znanje i vera, prisustvo i odsustvo, centar imargina, politika i prijateljstvo... U fundamentalnim disciplinama kao to su:filozofija, matematika, fizika, muzika smene paradigmi i iskustveno-konceptu-alni prodori javljaju se upravo kada predmet i metod discipline zamene mesto. Udekonstrukciji to se stalno dogaa. Po tome dekonstrukcija predstavlja itavujednu kulturu.

    Obraam vam se, dakle, ne samo protokolarno u ime jedne institucije na-spram druge institucije, niti samo diferencirano kao kultura prema kulturi, nego ipolitiki kao prijatelj prema prijatelju. I zato odmah "urim da zamenimo mesta i da sluam ja vas a ne vi mene.

    Zahvaljujem se Ministarstvu nauke na podrci, Institutu za filozofiju na sa-radnji u organizaciji skupa, ali pre svega zahvaljujem se gospodinu Petru Bojani-u na inicijativi i predanosti bez kojeg ovog skupa kao akta politike prijateljstvaprema instituciji i kulturi Deridine filozofije ne bi bilo.

  • !ak Derida

    Fragmenti

    Peti period iz teksta OBREZOISPOVEDANJA1

    im otvorim usta ja zavetavam, to je malo verovatno, neverovatno umom #ivotu, to je pravilo koje bih hteo da sledim i koje prosuuje, jednom rei,dvoboj izmeu onoga to piem i onoga to bi gore, iznad, u tekstu D#ef napi-sao, pored ili iznad mene, po meni, ali isto tako i za mene, meni u prilog, ka menii umesto mene, jer, mogli biste da primetite da, bie da je njegov hvalospev vrelehladnoe, jednom rei, ve sve rekao, prorekao, predicted, ukoliko se preve-dem na njegov jezik, mogao je, mora biti da je mogao da proizvodi bez navoda,bez i najmanjeg komada istrgnute doslovnosti, poput dogaaja koji se deavasamo jednom onome to bismo u unverzitetskom okru#enju mogli nazvati mojimkorpusom, ovo je moj korpus, sve reenice koje sam ja potpisao a od kojih onnije ni jednu jedinu naveo, ni jednu u njenoj doslovnosti, bio je to izbor, on gaobjanjava, udan izbor kada se pie knjiga o nekome koji pie knjige, jer on nijesauvao ni jedan netaknuti fragment iz mog korpusa, i ako je razdelio i izdvojioneke delove to je stoga to nije hteo da ih sauva, da ih se otarasi poput besko-risne ko#e onog inteligibilnog u mojim tekstovima, da ih, jednom rei, obrie, na-kon to je izabrao, odluio da zaboravi, da hladnokrvno spali, odnosei sa so-bom, poput moje majke koja uti moje ime, jedinstvenost svake, doslovno,svake moje reenice, ako ne i svake moje rei, jer on upravo uva rei, on uvafrancuske rei, on deli i opisuje rei, ak i koncepte ali rei i koncepti ne inereenice te time i dogaaje, i dakle lina imena, ako se pretpostavi da reeniceine dogaaje, recimo da one te#e ka tome da ine dogaaje a da se za rei1 Peti period iz teksta OBREZOISPOVEDANJA, Circonfession, u knjizi D#efrija Beningtona i!aka Deride, Jacques Derrida, Seuil, 1991, 28 str. (pedeset i devet perioda i perifraza napisa-nih na nekoj vrsti unutranje margine, izmeu knjige D#efrija Beningtona i dela u nastajanju,januar 1989 april 1990).

  • nikada nije smatralo da ine dogaaje i on je odluio da uz pomo tog strogogobrezanja obie moje telo, da obie telo mojih spisa da bi proizveo, jednom rei,logiku ili gramatiku, zakon proizvodnje bilo kog prolog iskaza, sadanjeg i,zato da ne, budueg koji bie da sam potpisao, jer budue jeste problem, potoje D#ef to uradio dobro, kao to verujem da je on bio u pravu i da je to uradio be-sprekorno, taj teologramer (teolog + programer) osposobljen za apsolutnoznanje jedne nedovrene serije dogaaja, i objavljivanje tog zakona ne samo damo#e da me zaobie, da zaobie ono to sam u prolosti napisao, doslovno,ono to naizgled ovde piem, ve da zaobie, predskazujui ili previajui i onoto bih ja u budunosti napisao, i to tako dobro da, evo me ovde uskraenog zabudunost, nema za mene dogaaja koji e doi, ako nita drugo u meri u kojojgovorim ili piem, izuzev ukoliko ga sada i ovde ispisujem spasavaj se komo#e oslobaajui se tog zakona, neverovatne stvari koje razlabavljuju, razbi-jaju, uzurpiraju kada na njih doe red D#efov program, stvari koje, jednomrei, bie da nije mogao, on, D#ef, ni manje ni vie od moje majke ili od gramati-ke njegovog teleoprograma, da prepozna, imenuje, predvidi, proizvede, pred-ska#e, unpredictable things, kako bi ih pre#iveo, i ukoliko bi jo bilo ta trebaloda se desi, to je isto tako potpuno neizvesno, trebalo bi da bude unpredictable,trebalo bi da bude spas koji pravi manju tetu.

    Pre#iveli, odlo#enost, skok2

    [...] Ko je taj ja, koji jeste ili ostaje neko drugi, mimo onoga koji se zatietako uhvaen, zarobljen (ali ne i zatoen ve zarobljen), definisan, odreen, odstrane jednih ili drugih? Ni traga od autoportreta, nikoga nema iza maske. Ali satoliko nestrpljenja pred ulogama i likovima! To uznemiravajue pitanje nikada umeni nije utalo. Na njega sam uvek odgovarao, u #ivotu i u tekstovima kakose to ka#e samo u strategijama kompromisa, iznenaujui ga (zaskaui ga)na mestu na kome se verovalo da sam uhvaen i identifikovan, ali isto tako preu-zimajui odgovornost da odgovaram, bilo da ga na ovaj ili onaj nain ispravljam,u najboljem, u onome za ta se veruje da ja jesam ili da bi trebalo da budem, uskladu sa predstavom onoga to se od mene #eli da budem. Ukratko, smatramsamoga sebe za drugoga, za nekoga koji pre svega odgovara, koji se smatrapozvanim da odgovara na primer, u ovome trenutku (u smislu moralne, prav-ne, politike, filozofske odgovornosti odgovornosti koja mi diktira, dovedenado krajnjih granica, nadmetanje i hiperboliki skok, opozivanja moralnih, prav-nih, politikih, filozofskih normi, koja ne odgovara na pitanje koje je postavljeno;ali isto tako i u smislu onoga to se na engleskom naziva responsiveness, nekevrste osetljive i afektivne predodreenosti da se spontano ka#e da). Sve to selako d proveriti u mom #ivotu kao i u velikom broju promiljenih tekstova u koji-ma sam od tog da, kao i od odgovora, napravio velike teme. To se mo#e

    14 "ak Derida

    2 Jacques Derrida, Le survivant, le sursis, le sursaut, La Quinzaine littraire, n 882, av.2004.

  • pokazati i na osnovu injenice da ja nikada nisam nita rekao niti napisao, u sva-kom sluaju nita objavio, a da, pre toga, to neko drugi nije #eleo, zamolio, na-ruio, nalo#io, izazvao. I mada samoga sebe smatram za nekoga koji nikadanije sanjao da radi bilo ta drugo izuzev pisanja (ak i pre nego da predajem) ida se nikada nisam oseao dovoljno sposobnim, profesionalno, institucionalno,da bilo ta drugo radim ja nikada nita nisam objavio spontano, iz samogasebe. Tek sam sanjao da to jednoga dana uinim mada, ini mi se da o tomepostoje tragovi u nekim mojim objavljenim tekstovima. Paralelno sa tom prinu-dom da odgovaram, paradoksalno ali i dalje razumljivo, javlja mi se nesvakida-nja sposobnost da ne odgovaram, da odgovaram utanjem. U stanju sam, jood detinjstva, a moji roditelji o tome svakako znaju vie, da se tvrdoglavom tii-nom, koju nikakva tortura ne mo#e da oslabi, suprotstavim bilo kome za koga mise uini da nije dostojan moga odgovora. Tiina je moja najuzvienija, najmiro-ljubivija, ali i neoboriva objava rata, ili prezira. Desi se ponekad, dodatno lukav-stvo, da ja dm da se uje ta tiina i kroz askanje i neobavezne prigodne rei.Sa godinama i iskustvom, sa umno#enim mestima, sredinama, kriterijumimaprocene, samoga sebe sam uio, malo po malo, i na razmenu: da se opirem iupotrebljavam predstavu sa kojom me poistoveuju i to zahvaljujui jednoj dru-goj predstavi koja mi dolazi sa drugog mesta.

    Dar za tajnu3Derida: Pre no to doem do te moje izreke u vezi s porodicom (uvek sam

    prevodio !idove reenice iz Zemaljskih plodova: Mrzeo sam ognjita, porodice,svako mesto za koje ovek misli da je mesto stanke Je hassais les foyers, lesfamilles, tout lieu o lhomme pense trouver un repos, prosto kao Ja ne pripa-dam porodici Je ne suis pas de la famille), #eleo bih da ka#em nekoliko rei uvezi sa pravom da se otuti, da se odbije odgovor. Oigledan paradoks je u in-jenici da, sa jedne strane, demokratija, u obliku u kome ona #eli da obezbedipunu slobodu izra#avanja, tampe i javnog mnenja, treba da obezbedi pravo naodgovor. Ali, sa druge strane, nae svakodnevno iskustvo nam govori da se toretko deava i da se, sa razvojem masovnih medija i njihove jednostrane komu-nikacije, u stvari, to sve ree deava; ak iako i zakon (naroito u Francuskoj)odobrava pravo na odgovor, poznato je da je to pravo tehniki nesprovodivo.Plod svega toga je da demokratija nije obezbeena i da nikada nee biti daona nikada nee biti ono to bi trebalo da bude, sve dok to pravo ne bude apso-lutno zagarantovano.

    Ali ono to nikada nee biti. To je poetni deo pitanja: taj nedostatak prava naodgovor u demokratiji. Ukoliko je demokratija uvek u nadola#enju, to je stogato pravo na odgovor, koje je po sebi beskonano pravo, nikada nee biti u pot-punosti obezbeeno. To mo#e vrlo lako da se poka#e.

    Fragmenti 15

    3 Jacques Derrida,ATaste for theSecret, Jacques Derrida, Mauricio Feraris, Polity, 2001, 24 str.

  • Ukoliko bih sada na ovo pitanje odgovorio iz drugog ugla, isti taj pojam de-mokratije utemeljen je na subjektivnoj odgovornosti, odnosno na obavezi sub-jekta da odgovori. Te stoga i na injenici da on nema pravo da ne odgovori. Udemokratiji, kada vas neko pita za ime, vi ste du#ni da mu odgovorite; javni pro-stor je prostor u kome je subjekt pitan i du#an da odgovori. Ukoliko neko ko jepozvan da svedoi, da glasa, da daje svoje ime, odgovori sa Ja ne odgovaram,Odbijam da odgovaram, mogao bi da zavri u zatvoru. I mada bi demokratijatrebalo da garantuje pravo na odgovor isto tako kao i pravo da se ne odgovori,injenica je da ona ne garantuje ni jedno od njih. Jedna od mojih omiljenih knji-#evnih paradigmi je Pisar Bartlbi, koji niti odgovara niti ne odgovara kada ka#eJa bih da radije ne bih. On ne ka#e ne i ne ka#e da. Puno toga bi moglo dase ka#e o tom velianstvenom Melvilovom tekstu. Neto slino postoji i kod Di-kensa, gde nailazimo na odnos prema drugome u kome ja ne govori ni da ni ne,ja ka#e: Ne #elim slobodu da se pobunim, usprotivim, odbijem, #elim da budemslobodan da ne odgovorim, da potpiem izjavu gde ne izjavljujem ni da ni ne,gde ni da ni ne ne predstavljaju prostu negaciju ili dijalektiku. Ja bih da radije nebih. Ova figura je vezana za smrt da zaista, puno toga bi o njoj moglo da seka#e, o tom pitanju vezanom za neodgovaranje jer ono predstavlja jedno od te-meljnih politikih pitanja.

    Eto, dozvolite mi sada da se vratim na moju izreku Ja ne pripadam porodi-ci. Jasno je, tu sam se poigrao sa formulom koja ima viestruke registre rezo-novanja. Ja ne pripadam porodici, uopteno znai, ja samoga sebe ne odreu-jem na osnovu pripadnosti porodici, ili pripadnosti drutvenoj zajednici, ili pri-padnosti dr#avi; ja sebe ne odreujem na osnovu elementarnih oblika srodstva.Ali to isto tako znai, figurativnije, da ja ne inim deo ni jedne grupacije, da se jane poistoveujem ni sa jednom jezikom zajednicom, nacionalnom zajednicom,politikom partijom ili sa bilo kojom grupom ili klikom, ili tome slino, da ne pripa-dam bilo kojoj knji#evnoj ili filozofskoj koli. Ja ne pripadam porodici znai: nesmatrajte me za jednog od vaih, ne raunajte na mene, #elim uvek da ou-vam svoju slobodu, nije to za mene samo preduslov da budem jedinstven i dru-gi, ve i preduslov ostvarivanja bilo kog odnosa sa jedinstvenou i drugoudrugih. Kada neko pripada porodici, on ne samo da se gubi kao deo stada, vegubi i druge isto tako; drugi postaju tek obina mesta, porodine funkcije, ilimesta ili funkcije u organskom totalitetu koje sainjava grupu, kolu, naciju ili za-jednicu pojedinaca koji govore istim jezikom.

    Ova dosetka isto tako reflektuje neku vrstu idiosinkrazije koja, pak, vueporeklo i iz moje jako neobine porodine istorije. injenica da sam predodre-en da ne pripadam porodici, nije moj izbor. Ja sam Jevrejin iz Al#ira, iz jednespecifine vrste zajednice u kojoj je pripadanje jevrejstvu ve problematino,pripadanje Al#iru isto tako, gde je i pripadanje Francuskoj problematino. Dakle,sve to me je predodredilo za ne-pripadanje, ali i pored specifinih idiosinkrazijamoje line prie, #eleo sam time da uka#em na znaenje po kome jedno Janije u obavezi da pripada porodici.

    16 "ak Derida

  • Pa ipak, ukoliko bismo #eleli da ovu reenicu vidimo u nekom drugomsvetlu, izreka Ja ne pripadam porodici ne opisuje naprosto injenicu ili nainpostojanja. I mada sam je ja na taj nain posmatrao, ona bi isto tako mogla daznai Ja ne #elim da pripadam porodici. Ja ne pripadam porodici je perfor-mativ, zavet. Od trenutka kada se napravi razlika izmeu performativa i de-skripcije, mo#emo da nastavimo sa analizom. Poetna dimenzija performativau onome je to sam upravo i rekao: Ja ne pripadam porodici, ne raunajte namene. Ali sledea dimenzija, koja je na izvestan nain smetena u prvoj, alikoja je istovremeno i prevazilazi, jeste da je injenica moje ne $elje da pripa-dam porodici pretpostavljena injenicom da ja $elim da pripadam porodici.!elja da se pripada bilo kojoj zajednici, prosto, #elja za pripadanjem podrazu-meva nepripadanje pojedinca. Ne bih mogao da izjavim #elim da pripadamporodici, ukoliko u stvari ve pripadam porodici. Drugim reima, ne bih mogaoda ka#em #elim da budem Italijan, Evropljanin, da govorim taj i taj jezik, itd.,ukoliko ve jesam neto od svega toga. Raunanje na neije pripadanje biloda se radi o nacionalnim, lingvistikim, politikim ili filozofskim osnovama usebi podrazumeva ne-pripadanje. Politike posledice tog ne-pripadanja po-vlae za sobom nepostojanje identiteta. Postoji identifikacija, rauna se na pri-padnost, ali to samo po sebi podrazumeva da pripadanje ne postoji, da ljudikoji #ele da budu ovo ili ono Francuzi, Evropljani, itd. u stvari, da oni to inisu. I trebalo bi da oni to znaju! Eto zato niko nikada ne pripada porodici izato porodica u sebi nosi dramatiku, jer ona (porodica, nacija, ljudski rod)nema sopstveni identitet. Ona nikada nije dr#ava.

    Raspravljajui sa Deridom4Dozvolite mi da vam odgovorim navodei Poa, injenice vezane za sluaj

    gospodina Valdemara (Govorio sam istovremeno i o zvuku i o glasu. Hou daka$em da je glas bio toliko poseban ak neverovatno, zapanjujue poseban u slogovima. Gospodim Valdemar je govorio oigledno odgovarajui na pita-nje ... Sada je govorio: Da; Ne; Spavao sam a sada sada sam mrtav.)Ukoliko se ograniimo samo na neposredni kontekst onda je, svakako, smrtstalna tema. Ali to ne znai da se, u ovom sluaju, i radi samo o smrti. Vi mojepredloge prevodite u tezu po kojoj je mogunost znaenja u zavisnosti od neod-lo$ne smrti. Ali ono o emu sam govorio ticalo se mogunosti smrti. Nije to tezao naoj smrtnosti. Ja ne govorim: Mi smo smrtni ili Smrt je neminovna. Madabih tome i mogao da budem naklonjen! Zaista se ne radi o tome. Naime, da bireenica Mrtav sam, da bi ona bila reenica znai, da bi ona bila razumljiva,da bi imala znaenje, trebalo bi da se podrazumeva da ja mogu da budem odsu-tan a da ona i dalje mo#e da funkcionie. Funkcionisanje reenice ne zahtevamoje prisustvo u njoj. Naprotiv, funkcionisanje reenice podrazumeva mogu-nost mene kao, kako bih rekao, kao nekoga ko je radikalno na odsustvu,

    Fragmenti 17

    4 Jacques Derrida, Arguing with Derrida, ur. Simon Glendining, Blackwell, 2001, 102 str.

  • radikalno odsutan. Te tako, kada govorim u ovom sluaju o smrti, ona je samo fi-gura koja se odnosi na to odsustvo, koja se odnosi na strukturalne uslove mo-gunosti reenice koja bi trebalo da bude predstavljena, koja bi trebalo da se ra-zume i ponovi. to, dakle, znai da se ne radi o tezi vezanoj za smrt. Radi senaprosto o tome da ukoliko bi izgovorena ili napisana reenica trebalo da serazume, trebalo bi da njena veza sa poreklom bude prekinuta.

    Naravno, to svakako ne znai da je reenica Mrtav sam istinita. Mene ovdene zanima istina, ve znaenje. Pa ipak, ukoliko uzmete u obzir tu neophodnumogunost po kojoj sam ja radikalno odsutan, onda je, na izvestan nain, istinitoda je onaj ko to izgovara, kao strukturalno odsutan, mrtav. to znai da je,izvesno je, reenica takoe istinita, samo na nekom drugom nivou. Potpuno jeneva#no da li ona jeste ili nije fatalna u ovom sluaju smrt se strukturalno po-drazumeva u funkicionisanju reenice. [...]

    Kao filozof konceptualista ja analiziram funkciju neke reenice. Znaenje(Die Bedeutung) tog !iv sam, na primer, mogue je samo ukoliko nije ubla-#ena la#nou. Dakle, samo ukoliko ja mogu da budem mrtav u trenutku kada ufunkcionisanju ono ini reenicu moguom i razumljivom. To bi bilo sve. I eto,upravo zbog toga uopte se ne radi o metafizikoj raspravi #ivot/smrt ilismrtnost/besmrtnost. Radi se o filozofskoj, konceptualnoj analizi funkcionisanjareenice.

    [...]Mada, kao to sam rekao, injenica da znaenje mo#e da pre#ivi smrt ne

    znai da ja treba da umrem kako bi moja reenica imala smisla. Upravo je iva#no da ona mo#e da pre#ivi. I svima je poznato da svaki znak mo#e da pre#ivi.Ako ja napravim znak (ak i znak koji nema nikakvo znaenje) na papiru, ja utom trenutku znam da on mo#e da me pre#ivi. ak i da sam besmrtan, on mo#eda me pre#ivi, mo#e da funkcionie bez mene.

    Raspravljajui sa Deridom5Znate, desilo se to pre mnogo vremena i #eleo bih da kratko na to podsetim,

    odr#ao sam predavanje o diffrance, na Oksfordu, 1967 godine. Bio sam potpu-no lud to sam otiao tamo i odr#ao predavanje! Tim povodom, tiina koja je za-tim usledila bila je jo je reitija. Toliko reita da je govorila: Nema mesta za bilokakvu raspravu, rasprava sa ovim ovekom, ili rasprava o njegovom govoru,nema nikakvu budunost. Bio je tu Strouson i uljudno je utao. Rajl je bio tu nije rekao ni re. Bilo mi je neprijatno, bila je to veoma neprijatna situacija zamene. Ejer je zapoeo raspravu ali to nije popravilo celokupni utisak. Danasponovo, nakon trideset godina, bie rei o diffrance.

    18 "ak Derida

    5 Jacques Derrida, Arguing with Derrida, ur. Simon Glendining, Blackwell, 2001, 52 str.

  • Oseam se krivim. Kriv sam zbog vremena koje je proteklo. Kriv sam jer ni-sam ulo#io napor koji mnogi od vas ine, pokreui dobru volju, napor sa kojimse proizvodi tek mogunost odreenog argumenta. Kriv sam jer nisam bio ulo-#io napor da proitam, onda kada je to trebalo, analitiku, anglo-saksonsku ilibritansku filozofiju, napor koji bi mogao da pomogne ovoj raspravi, ovaj argu-ment i dijalog. Jer, na primer, poslepodne ete me pitati: Zato niste italiVitgentajna? I ja za to nemam opravdanje. To je, jednostavno, moj nedostatak.

    I eto, oseam se krivim. I to naroito nakon to mogunost rasprave sa ilirasprave izmeu koja nas je otvorila, obeava priliku koja nee biti u polemolo-koj diskusiji (iako bi to tako moglo da izgleda ili da zvui), ve e predstavljatiput pomirenja. Jer, ve time to smo prepoznali ono budue argumentacije, mismo je time omoguili. to znai, ako ne ve i poetak jednog dogovora, onda,u najmanju ruku, pomirenje. U francuskom jeziku se koristi re conciliationkada, uoi ili nakon razvoda, uprkos svemu, pokuavamo raspravu uinitimoguom.

    [...]Za mene taj koncept mogunosti, mogunosti kao neega to bi moralo da

    bude sauvano i u trenutku kada bi moglo da se uniti i ono to #elimo da sa-uvamo, ta mogunost nemogunosti za mene on predstavlja nezaobilazanargument. Koristim re argument u znaenju po kome je neto, to mo#e da sekoristi u logikoj demonstraciji, ubedljivo. Ja #elim da ubedim. D#efri Beningtonje ve rekao sve to je trebalo da se ka#e o jednom znaenju argumentacije naosnovu koje se istovremeno dokazuje i ubeuje, i prikazuje nezaobilaznostrasuivanja razuma (ratio). Rekao bih da je ova misao o mogunosti nemogu-eg, konani argument u logici rasprave koja je pred nama. U radu kojim sesada bavim, borim se sa istorijom ovih koncepata, mogunosti i nemogunosti.Pokuavam da ispitam tradiciju koncepata mogunosti i nemogunosti kojunasleujemo, koju pokuavamo da oslobodimo, ili ak i da idemo neto malodalje u odnosu na ono to se, u transcendentalnoj filozofiji i drugde, podrazume-va pod tim reima. Ja naroito pokuavam da mislim kako bi jedino mogue xmoglo da se javi u obliku nemogueg. Na primer, kako jedino mogue gosto-primstvo (vratiu se ovde na gosta i na gostoprimstvo) jeste gostoprimstvo kojenije tek prosta pozivnica sa kojom domain otvara svoju kuu, svoj jezik, svojuproblematiku, i to iskljuivo u meri, ili do odreene mere, u kojoj gost potujeodreena pravila, i tako dalje. Gostoprimstvo nije tek pozivnica ve bi trebalo dadozvoli i posetu pa i u trenutku kada vas iznenadi gost koji bi mogao da vamuniti kuu. Ali, u tom sluaju, gostoprimstvo je nemogue. Nemogue je una-pred prihvatiti da gost mo#e da ue i narui, uniti ili potkopa sve u vaemlinom poretku. No ipak, to je jedino mogue gostoprimstvo: to nemogue go-stoprimstvo. Jedino mogue gostoprimstvo je ono koje ini nemogue, gosto-primstvo koje je otvoreno ka nemoguem. Isto bih rekao i za dar (poklon). Istobih rekao i za oprost. Jedini mogui oprost je nemogui oprost. Te tako poku-

    Fragmenti 19

  • avam da razradim logiku ja to zovem logikom na osnovu koje jedino mo-gue x (mislim tu na bilo koji strogi koncept nekog x-a) jeste nemogue x. I tona taj nain da se ne upletem u apsurdni, besmisleni diskurs. Na primer, reeni-ca, u skladu sa kojom je jedini mogui dar nemogui dar, ta reenica ima zna-enje. Na mestu na kome mogu da dm samo ono to sam u stanju da dm, toje u mojim mogunostima davanja, na tom mestu ja ne dajem. to znai da da bih davao, moram da dm ono to nemam te time je dar nemogu.

    Onako kako ja vidim ovu reenicu, ona je logiki neoboriva. Eto zato volimda raspravljam. Ali mi zaista treba da se vratimo pitanju o logikoj dimenzijiargumentacije. Jer, svi ti ratovi voeni izmeu, recimo, analitike filozofije i ta-kozvane kontinentalne filozofije (prihvatajui da dekonstrukcija jeste konti-nentalna), svi ti ratovi voeni oko argumentacije prihvatili su da je raspravljanje(argumentisanje) temeljno na strani odreene logike. I kada je Hajdeger koristiore Auseinandersetzung, i kada je nije prevodio bilo sa diskusija ili argu-ment ili raspravljanje, on je to radio upravo stoga to u rei Auseinanderset-zung postoji objanjavanje sa nekim, to u toj rei postoji neto vie od pukoglogikog (u doslovnom znaenju te rei) dvoboja. Postoji francuska re, kojudo sada u naem razgovoru nisam uo, to je re argutie. Argutie znai ra-cionalisanje/cepidlaenje, ono svakako predstavlja izvestan modalitet diskusijeu kojoj se formalna logika ili formalna loginost (nije u pitanju samo loginost)podrazumevaju kao gospodari koji kontroliu diskusiju. Dakle, pitanje bi bilo:kada postavljate pitanja u vezi sa logikom, u vezi sa upravo tom kontroliuomloginou, da li tada naprosto jeste ili niste nelogini? Eto zato se Hajdegeropire prevoenju Auseinandersetzung-a sa argumentacija u tom doslovnomlogikom znaenju ili pak, u smislu argutie-a, racionalizacije/cepidlaenja. Alito je isto tako i razlog zato je mogue rei da neko mo#e da raspravlja/argu-mentuje ili da ima racionalni argument o istoriji argumentacije ili istoriji logike,ak i istoriji istine, a da pritom naprosto ne izbegne probleme vezane za mraniiracionalizam ili neloginost. Radi se o iskoraku iznad izvesne logike u okviru lo-gike koji ja ovde pokuavam da sprovedem, a koji je tako teko sprovesti.

    O pravu na filozofiju6Kada itam neku reenicu u okviru nekog konteksta na seminaru (Sokratov

    odgovor, poglavlje iz Kapitala ili iz Fineganovog buenja, jedan paragraf iz [Kan-tovog] Sukoba Fakulteta), ja ne ispunjavam ve postojei ugovor, isto takomogu da piem ili pripremam potpis nekog novog ugovora sa institucijom, potpisizmeu institucije i vladajuih sila drutva. I ta operacija, kao i prilikom bilo kojenagodbe (pred-ugovorne nagodbe, to znai, nagodbe koja uvek preobra#avaneki stari ugovor), predstavlja trenutak zbira lukavosti i zbira svih stratekih uda-raca koje mo#ete da zamislite. Ne znam da li danas postoji isti koncept

    20 "ak Derida

    6 Jacques Derrida, Du droit la philosophie, Galile, 1990, 423 str.

  • odreene univerzitetske odgovornosti i u svakom sluaju ne bih bio u stanju daizgovorim, na ovom mestu i u granicama ovoga izlaganja, sve sumnje koje gajim(uvam) kada je u pitanju ovaj projekat. Ne znam da li je etiko-politiki kod, kojije zavetala jedna tradicija, ili vie njih, pouzdan u izvoenju jedne takve defini-cije. Ali minimalna odgovornost danas, koja je u svakom sluaju najinteresantni-ja, najnovija, najsna#nija, za bilo koga ko pripada obrazovnoj ili istra#ivakojinstituciji, sastoji se mo#da u to jasnijem i to je mogue vie tematizovanomizvoenju politike umeanosti, njenog sistema i njenih aporija. Kada govorim ojasnoi i o tematizaciji, mada bi te tematizacije mogle da skrenu u nepoznatim iiskrivljenim pravcima, ja se upravljam najklasinijim pravilom; jer ne verujem dabismo mogli da se odreknemo tematizacije a da pritom ne dovedemo u pitanjecelokupnu ideju odgovornosti, to mi, naravno, uvek mo#emo da po#elimo dauinimo. Pod tematizacijom koja je, dakle, to je mogue jasnija, ja podrazume-vam sledee: postavljanje ili prepoznavanje sa studentima ili u zajednici istra-#ivaa, u svakoj radnji koju zajedniki preduzmemo (u itanju, tumaenju, kon-strukciji odreenog teorijskog modela, u retorici odreene argumentacije, upristupu odreenom istorijskom materijalu ili ak u matematikoj formalizaciji) institucionalnog koncepta koji je u igri, vrstu potpisanog ugovora, izvesnu kon-struisanu predstavu idealizovanog seminara, jednog sociusa koji se podrazu-meva, ponavlja ili pomera, koji se nanovo izmilja, preobra#ava, kome se preti ilikoji se unitava. Instituciju ne predstavljaju samo zidovi i spoljanje strukturekoje okru#uju, tite, obezbeuju ili osporavaju slobodu naeg rada, institucija jeisto tako, i pre svega, struktura naeg tumaenja. Od tog trenutka, ukoliko onate#i ka nekim posledicama, a to prebrzo nazivamo dekonstrukcijom dekon-strukcija nije nikada tek tehniki zbir diskurzivnih procedura, jo manje pred-stavlja novu hermeneutiku metodu koja se bavi arhivima ili iskazima koje titeizvesne i stabilne zajednice; dekonstrukcija je takoe, i u najmanju ruku, zauzi-manje pozicije, u samom radu, u odnosu na politiko-institucionalne strukturekoje odreuju i ureuju nau praksu, nae nadle#nosti i nae delatnosti. I toupravo stoga to se ona nije bavila samo sadr#ajem znaenja, dekonstrukcijane bi trebalo da bude odvojiva od te politiko-institucionalne problematike i tre-balo bi da se nanovo pozabavi propitivanjem odgovornosti, propitivanjem kojese vie ne oslanja nu#no na nasleene kodove politike ili etike. to isto takoznai da bi, previe politika u oima nekih, ona mogla da se pojavi kao obezo-ru#avajua u oima onih koji politiku prepoznaju samo uz pomo predratnihpanoa za oglaavanje. Dekonstrukcija se ne ograniava ni na metodolokureformu koja je umirujua za odreenu organizaciju, niti nasuprot, na paraduneodgovorne ili neodgovarajue destrukcije koja bi, imajui nameru za dalekosigurnijim utiskom, mogla sve da ostavi u stanju u kakvom je zateeno i da kon-soliduje i najmirnije sile univerziteta. Ovo su premise na osnovu kojih tumaimSukob Fakulteta.

    Fragmenti 21

  • JEZIK U NADOLA!ENJU, Seminar iz Barcelone7Sukob Fakulteta se odnosio na rat koji se odvijao unutar univerziteta: na su-

    kobe, hijerarhije, na politiku institucije. U tom kontekstu mi je izgledalo neophod-no da odgovorim na primedbu jer sve se to i uzima, kao i uvek, kao polemiko idiskurzivno polje koje je manje-vie miroljubivo (ak i manje miroljubivo) naosnovu koje je dekonstrukcija apolitina, da ona predstavlja radnju koja sesadr#i u tome da se itaju tekstovi iz knjiga, iz biblioteka, i da se analiziraju kon-cepti, da se analizira semantiki sadr#aj koncepata. Dakle, radilo se o neemuto se odnosilo na jezik, a u jeziku na analizu koncepata. Oduvek sam bio protivtakvog tumaenja, ali je bilo potrebno jako esto mu se vraati da bismo podse-tili, pre svega, da se koncept teksta, koncept napisanog, na koji se pozivam, dase on ne tie samo onoga to je napisano u knjigama ili u bibliotekama, ve dase radi o tome da je sve trag, da je sve zapisano i sledstveno tome da pred-stavlja stvarnost (naroito sociopolitiku i institucionalnu stvarnost) i da je tastvarnost instrument pisma i tragova; i da sa druge strane, od trenutka kada ni-smo u stanju da razdvojimo, kao to sam to pokuao da poka#em u konceptutraga, sadr#ano znaenje i oznaitelj, da od tog trenutka dekonstruisati jedankoncept ne znai samo uhvatiti se u kotac sa jezikom koji utelovljuje taj kon-cept, ve da je potrebno uhvatiti se u kotac sa celokupnim institucionalnim, so-ciopolitikim sistemom, sa hijerarhijama i normama. Sa normama i hijerarhija-ma upisanim u okorelost institucija, socijalnopolitikih struktura. Sledstvenotome, ne postoji neutralna i konceptualna ili knjika dekonstrukcija. to znai,sasvim prirodno, da su inovi itanja, u su#enom smislu, bili znaajne analize je-zika: mada je neprestano bilo potrebno ii dalje i ja ne samo da sam ispunja-vao zadatak mada je nemogue jedan takav zadatak ispuniti, ja sam se pri-hvatio tog posla jako rano, ve poetkom sedamdesetih godina, da bih naglasioda se ne radi o obrazovanju ili o kulturi, da se tu ne radi o kulturnoj politici... De-konstrukcija ne mo#e da se izdvoji iz tih institucionalnih uloga. Dekonstrukcijanije tek puka diskurzivna rabota mada diskurs u njenim okvirima zauzima, pri-rodno je, veoma znaajno mesto. Sada mi postaje jasno a ve je proteklo ne-kih trideset i pet godina da oni koji su mi priredili ast itajui me, uprkos mojimupozorenjima, da su oni tek postupno i dosta kasno shvatili jer bilo je prilinokasno kada sam, svestan da sam donekle preraspodelio karte preoblikujui uizvesnoj meri kd na osnovu koga bi ta politizacija mogla da se desi, da sam mo-gao da obradim, na jedan neposredniji nain, i takozvane politike teme. I ondaljudi ka#u, Ah, od kako ste napisali Marksove sablasti, desio se jedan politiki ilietiki obrt: to je smeno! To se objanjava vremenom koje je bilo potrebno zapreoblikovanje kda i da bi ljudi shvatili o emu se tu uopte radi, ali od samogapoetka se tu radilo, u potpunosti, o politici i o institucionalnom, u potpunosti, aja sam to ve vrlo rano rekao.

    22 "ak Derida

    7 Jacques Derrida, Langue venir: Seminario de Barcelona, urednik Marta Segara, Icaria,2004, 72 str.

  • [...]Vi nesumnjivo znate, jer vas zanimaju te izvozno-uvozne pojave, putovanje

    tekstova i jezika, vi znate da u Sjedinjenim Amerikim Dr#avama, jednom rei,da ono to se kratko naziva dekonstrukcijom somewhat hastily called decon-struction da je ona, na veliko, naila na dve vrste neprijateljstva, i to puno ne-prijateljstva, u suprotnosti sa onim to se obino govori u Sjedinjenim Dr#ava-ma, i to naroito u vezi sa neprijateljstvom. I to ne samo dve vrste, tri vrste, etirivrste neprijateljstva; neka od njih dolaze od strane anglosaksonske filozofije,naravno, ali i od strane onoga to je najkonzervativnije na univerzitetu. Instituci-ja osea pretnju od strane dekonstruktivnog diskursa, mnogo vie nego to je tobio sluaj sa politiko revolucionarnim diskursima. Ono to je posebno iritiralouvare univerziteta, i to naroito na odeljenjima drutvenih nauka, za razliku odrevolucionarnog marksizma ili maoizma koji im, nasuprot, uopte nisu smetali,bila je upravo dekonstukcija. Poto su se maoizam i marksizam izra#avali u pre-poznatljivim retorikim oblicima i diskurzivnim kodovima, mogli su da dobijajuodeljenja i da nastave svoj rad, a da to nikome nije smetalo; ali, dekonstruktivninain pisanja ili miljenja ili predavanja, mnogo vie je smetao zato to je ome-tao instituciju: smetale su norme, naini na osnovu kojih se predaje, nainiocenjivanja, naini na osnovu kojih se reaguje, takoe naini ponaanja, kakoprofesora tako i studenata. Dakle, dobar deo neprijateljstava je dolazio od stra-ne konzervativnih predstavnika univerziteta. Jedno drugo neprijateljstvo, a ustvari radi se o jednom te istom, dolazilo je od strane samozvanih i nalogodavnihrevolucionara koji su smatrali da dekonstrukcija nije u dovoljnoj meri politizova-na, da nije dovoljno revolucionarna jer nisu prepoznavali politiku dimenziju de-konstrukcije. Sve to nije proisticalo iz uobiajenog koda i, naravno, javljale su semnoge primedbe od strane amerike, marksistike, univerzitetske levice iliamerikih univerzitetskih marksista ili maoista... I to se deavalo dobrih dvade-set i pet godina, od samoga poetka se govorilo: dekonstrukcija je mrtva.

    Od prvoga dana, odmah je to poelo, on the way, govorilo se da dekon-strukcija upravo umire... esto, kada se suoim sa tim pozoritem smrti dekon-strukcije u koje uostalom i verujem: ja verujem da je dekonstrukcija odmahpreminula ka#em samome sebi da ono to je interesantno, kada neko umire,kada jedan kralj, kraljica, kada oni umiru, ta smrt se objavljuje u novinama, ne-kog odreenog dana, zatim u nedelji koja sledi, ak, kada je u pitanju lady Di, totraje mesec dana i po isteku tih mesec dana, sve prestaje. Dekonstrukcija umireve trideset i pet godina, eto, njeno umiranje traje ve trideset i pet godina, ionda, u jednom trenutku poetkom devedesetih pa sve do devedeset pete(1990-95), konzervativci se umorie, mnogi od njih vie i nisu meu #ivima, a nastrani revolucionarnih marksista videli su da mo#e da se govori o Marksu i nadekonstruktivan nain, videli su da sam objavio knjigu o Marksu i postali su otvo-reniji. Dakle, to je ono to je queer. Dekonstrukcija je queer istorija, od poetkado kraja, ali ja to ne mogu da tumaim. To je ono to sam #iveo tokom celog mog#ivota i moj jedini odgovor je da nastavljam, nastavljam...

    Fragmenti 23

  • Derida i njegovi odgovori8Kao da je to bilo mogue Within Such Limits...esta aporistika. Nu#nost nemogueg

    Veliki broj aporetikih izlaganja posvetio sam specifinim modalitetimanemogueg. Povodom dara (poklona), i to naroito u Dati vreme:

    [...] mo#e se misliti, #eleti i govoriti samo nemogue, u meri bezmere nemo-gueg. Ukoliko #elimo da obuhvatimo ono to je osobeno miljenju, imeno-vanju ili #elji, onda je to mo#da mogue u meri bez mere te granice, moguekao odnos bez odnosa sa nemoguim; mo$e se #eleti, imenovati, misliti, upravom smislu tih rei, ako tako neto postoji, samo u nesrazmernoj merigde se, jo uvek ili tek, #eli, imenuje, misli, gde se preputa da se najavi onoto, nasuprot, ne mo#e da se kao takvo predstavi iskustvu, znanju: ukratko,ovde se radi o jednom daru koji ne mo$e da bude prisutan.

    Dati vreme (Galile, 1991, 45-46 i passim.)Figura datog vremena je ve odavno prizivana, naglaavana. (Ousia et

    Gramm (1968) u Margine filozofije, Minuit, 1972, str. 68.) Nakon toga je sle-dilo jedno izlaganje o mogunosti nemogueg koje se najavljivalo kao drugoime za vreme:

    Ali mi smo ve primetili da ta nemogunost, nedugo nakon to je ustano-vljena, da ona ve samoj sebi protivrei, da se ona iskuava kao mogu-nost nemogueg. [...] Vreme je jedno ime za tu nemoguu mogunost.

    Ibid. str. 63.

    Neto kasnije, koncept pronalaska e se isto tako povinovati istoj logici:Pronalazak je uvek mogu, on jeste pronalazak mogueg [...] Takoe,pronalazak mo#e da bude u skladu sa svojim konceptom, sa preovladava-juom crtom svog koncepta i rei samo u meri u kojoj, paradoksalno, prona-lazak nita ne pronalazi, sve dok u njemu ne doe drugi, i kada nita kadrugome ne dolazi, kada nita od njega ne dolazi. Jer drugi nije ono mo-gue. Trebalo bi, dakle, rei da bi jedini mogui pronalazak bio pronalazaknemogueg. Ali, pronalazak nemogueg jeste nemogu, rekao bi drugi.Jasno je, ali ovaj pronalazak je jedini i mogu: jedan pronalazak mora da senajavi kao pronalazak onoga to se ne pojavljuje kao mogue, bez ega bion samo razjanjavao program mogueg, u ekonomiji istog.

    Pronalazak drugog, Psych, Inventionde lautre, Galile, 1987, str. 59.

    24 "ak Derida

    8 Derrida with his replies. Revue internationale de philosophie, n 3, PUF, 1998, 515 str.

  • U meuvremenu, Dopisnica (La carte postale...) privodi istu udeenost(odreenost) nu#nosti ka udesitu (odreditu),9 ka smom konceptu udesita(odredita). Od trenutka od kada jedno pismo mo$e i da ne stigne na udesite(odredite), za njega je nemogue da u potpunosti, prosto stigne na jedno jedi-no udesite (odredite). Uvek se ne-mogunost, mogue kao ne-mogue, vezu-je za nesvodivu deljivost koja utie na samu sutinu mogueg. Otuda i nastoja-nje na deljivosti i pisma i njegovog udesita (odredita):

    Deljivost pisma eto zato smo nastojali oko tog kljua ili te sigurnosno teo-rijske reze [Lakanovog] Seminara: atomistika pisma, upravo je to ono toizla#e opasnosti i udaljava ne obezbeujui povratak ostatnosti (restance):pismo ne sti$e uvek na udesite (odredite) i od trenutka kada to ini deonjegove strukture, mo#e se rei da ono zaista nikada tamo i ne sti#e [...]kada sti#e, njegova mo-da-ne-stigne ga mori (tourmente) u unutranjemkretanju/komplikovanju.

    Dopisnica, Flammarion, 1980, str. 517.

    Zbog ega ta aluzija na mru? Ona imenuje patnju ili strast, oseanje kojeje istovremeno i tu#no i radosno, nestalnost nemira kome je naklonjeno svakoomoguenje. To omoguenje se preputa utvarama sopstvene nemogunosti,kroz #al nad samim sobom: #alost samog sebe koju u sebi nosi, ali koja joj(#alost) donosi isto tako i njen #ivot i njeno pre#ivljenje, samu njenu mogunost.Jer ta ne-mogunost otvara njenu mogunost, ona ostavlja trag, istovremeno iansu (priliku) i pretnju, u onome to ona omoguava. Mra mo#e da potpie tajo#iljak, trag tog traga. Ali o tome se i radi u Dopisnici..., kada se govori o nemo-guoj odluci, naizgled nemoguoj, sve dok se ona (odluka) ne vrati kao drugi.(Ibid., str. 30.) (Ovaj motiv je u velikoj meri izreen u Politikama prijateljstva.Mo#e se jo pronai u vezi sa Frojdom i njegovim konceptom Bemchtigung, ogranici ili paradoksima mogueg kao moi. (Dopisnica... str. 430.)

    Nema niega sluajnog u tome to diskurs o uslovima mogueg, na mestu nakome je njegovo nastojanje opsednuto nemogunou da prevazie svoju sop-stvenu performativnost, mo#e da se proiri na sva mesta na kojima se neka perfor-mativna sila desi ili ini da se desi (dogaaj, pronalazak, dar, oprost, gostoprimstvo,prijateljstvo, obeanje, iskustvo smrti mogunost nemogunosti, nemogunostmogueg, iskustva uopte, itd. I tako dalje, jer je zaraza bez granica; konano, onaza sobom povlai sve koncepte i, nesumnjivo, koncept koncepta, itd.).

    Obeati da se odgovori ispravno, dakle, upravo mimo samoga pitanja: mo-gue-nemogue. Podsetiti da je na neodbranjivoj liniji tog mogue-nemoguegnapisano sve to sam mogao da napiem u ime udes-o-lutanja (destinerrance),uvek je to bilo poput ukrtanja velikog broja putanja ve ispisanih i nanovo tu-maenih u tekstovima koje sam i ovde sve zajedno naveo. Rizik nesporazuma,

    Fragmenti 25

    9 Destination: destin, annoncer, fixer, affecter trebalo bi da na srpskom sauva: odredite,svrhu i namenu, ali isto tako i odreenost koju srpski nosi u rei udes (destin). Prim. prev.

  • lutanje jednog odgovora mimo pitanja, eto ta mora da ostane mogue u tojve#bi ispravnosti. Da nije tako, ne bi moglo da bude ispravnosti, ne bi moglo dabude diskurzivne etike. (Ali ni preanjih aluzija koje su se odnosile na odgovor-nost, gostoprimstvo, dar, oprost, svedoenje, itd. ovo to ovde predoavam neocrtava neki ethical turns, kako bismo to mogli da ka#emo. Pokuavam samoda dosledno nastavim ve odavno anga#ovano miljenje oko istih aporija. Pita-nje etike, prava ili politike se ne pojavljuje iznenadno, kao na izlazu iz krivine.Nain na koji je ono obraeno ipak nije uvek razuveravajui za pouku mo#daje ona [pouka] previe zahtevna.)

    Mogunost tog zla (nesporazuma, nerazumevanja, omake) mogla bi naizvestan nain da bude prilika. Ona daje vreme. Potrebno je, dakle to treba damanjka/nedostatka, i da jednaina ostane nemogua. Mada nema nieg ontolo-ki negativnog u tom treba da manjka/nedostatka. Trebalo bi, ukoliko nam tovie odgovara, da ne-jednaina uvek ostane mogua. Eto primera tog zakonakoji vezuje mogue sa nemoguim. Jer jedno nemanjkavo tumaenje, jedno pot-puno odgovarajue samorazumevanje, ne bi samo obele#ilo kraj istorije iscrplje-ne svojom sopstvenom transparentnou. Zabranjujui budunost, ono bi sveuinilo nemoguim, i dogaaj i dolazak drugog, dolazak ka drugome i, dakle,odgovor, smo da odgovora, da kao odgovor. Takav odgovor se uvek sklapana izuzetan nain; i pride, ne postoji nikakav prethodni i objektivni kriterijum kojibi trebalo da ga obezbedi, da bi se obezbedilo da se izuzee desilo kao izuzee.

    Mo#da bi opsednutost izuzeem mogla da naznai ako ne i prolaz, a ondabarem izlaz. Ja ka#em upravo opsednutost, jer utvarna struktura ovde gradi za-kon i mogueg i nemogueg u njihovoj udesnoj isprepletenosti. Izuzee je uvekneophodno. Ono potie, mo#da, iz tvrdoglavosti toga mo#da, iz njegovog neo-buhvatljivog, ali i nesvodivog naina postojanja na bilo ta drugo postojanja kojeje uprkos sopstvenoj krhkosti neunitivo. Kvazi, skoro gotovo, ili kao da,mo#da, utvarnost phantasma (to isto tako znai i avet), eto sainitelja nekogdrugog miljenja virtuelnog, virtuelnosti koja se ne usklauje vie sa tradicional-nim miljenjem mogueg (dynamis, potentia, possibilitas). Kada se nemogueuini moguim, desi se dogaaj (mogunost onog nemogueg). ak se upravou tome sastoji, ni na koji nain odbaciv, paradoksalni oblik dogaaja: ukoliko jejedan dogaaj samo mogu, u klasinom smislu te rei, ukoliko se on upisuje uuslove mogunosti, ako on samo izra#ava, razotkriva, otkriva, ispunjava ono toje ve bilo mogue, onda se vie ne radi o dogaaju. Da bi se jedan dogaaj de-sio, da bi on mogao da bude mogu, potrebno je da on bude, poput dogaaja,poput pronalaska, u dolasku nemogueg. Eto jedne bedne oevidnosti, oevid-nosti koja je isto tako nita manje oevidna. Ona je ta koja nikada nije prestajalada me rukovodi, izmeu mogueg i nemogueg. Bie da me je upravo ona takoesto nagonila da govorim o uslovu nemogueg. Ulog je ni manje ni vie negomoni koncept mogueg koji se prote#e kroz celokupno zapadno miljenje, odAristotela do Kanta i Huserla (kasnije i Hajdegera, na jedan drugaiji nain), sasvim virtuelnim znaenjima ili znaenjima u mogunosti: bie-u-mogunosti,

    26 "ak Derida

  • upravo dynamis, virtualnost (u njenim klasinim i modernim, pred-tehnikim itehnikim oblicima), ali isto tako i mo, sposobnost (mogunost kao kapacitet),sve ono to ini sposobnim ili osposobljuje, itd. Izbor ove tematike sadr#i jednustrateku vrednost, sasvim je izvesno, ali on isto tako donosi pokret sa kojim seide jo dalje, s onu stranu bilo koje izbrojive stratageme. On donosi ono to nazi-vamo dekonstrukcijom ka pitanju koje ini da podrhtava, iznutra poremeena,aksiomatika koja je istovremeno i najmonija i najugro#enija (nemona usmoj svojoj moi) vladajueg miljenja mogueg u filozofiji (na taj nain poti-njena moi sopstvene vladavine).

    Ali, zapitaemo se, kako je mogue da ono to ini moguim ini nemogu-im upravo ono to ga ini moguim, te time i uvodi, poput njegove prilike, prilikekoja nije negativna, naelo ruenja upravo u onome to najavljuje ili obeava?To ne- nemogueg je nesumnjivo neporecivo, neumoljivo i korenito. Ali ono nijenaprosto negacija ili dijalektika, ono upravo uvodi ono mogue, ono je njegovdananji vratar; ono ini njegov dolazak, ono ga vrti u anahronoj vremenitosti, iliu neverovatnom rodoslovlju koje je, uostalom, isto tako, poreklo same vere.Jer ono prevazilazi znanje i uslovljava obraanje ka drugome, ono upisuje sva-ku teoremu u prostor i vreme jednog svedoenja (govorim ti, veruj mi). Drugimreima, a to je i uvod u aporiju koja nema primera, aporiju logike pre nego logi-ku aporiju, eto orsokaka neodluivog sa kojim jedna odluka ne mo#e da neproe. Bilo koja odgovornost mora da proe kroz tu aporiju jer, daleko od togada je paralie, ona pokree novo miljenje mogueg. Ona joj obezbeuje ritam idisanje: diastole, sistole, u kontrakcijama, i sinkopi, u otkucajima mogueg une-mogue, u nemoguem kao uslovu mogueg. Iz samoga srca ne-mogueg,moglo bi da se oslua kucanje ili puls dekonstrukcije.

    Uslov mogunosti bi, dakle, mogao da pru#i priliku moguem, ali liavajuiga njegove istote. Zakon te utvarne zara#enosti, neisti zakon te neistoe, etoto je ono to je potrebno neprestano pre-raivati. Na primer, mogunost neuspe-ha nije samo upisana kao rizik koji prethodi, u uslovu mogunosti uspeha jednogperformativa (obeanje mora da mo$e da ne bude ispunjeno, ono mora da pretida nee biti ispunjeno ili da postane pretnja da bi bilo slobodno obeanje, i ak dabi uspelo kao takvo;10 otuda i prvobitna upisanost krivice, priznanja, izvinjenja ioprosta u obeanju). Ona mora da nastavi da obele#ava dogaaj, ak i kada onuspe, poput traga jedne nemogunosti, ponekad kao njegovo seanje i uvek kaonjegova pretnja. Ta ne-mogunost, dakle, nije prosta suprotnost mogunosti.Ona se samo naizgled opire ali se isto tako i preputa mogunosti: ona je pro#i-ma i ostavlja u njoj trag sopstvene otmice. Dogaaj ne bi mogao da zaslu#i svojeime, on ne bi mogao da uini da bilo ta doe ukoliko bi on samo razvijao,izra#avao, ostvarivao ono to je ve bilo mogue, to znai, ukratko, ukoliko bi onsamo izvodio jedan program ili primenjivao opte pravilo na pojedinani sluaj.

    Fragmenti 27

    10 O toj nemoguoj mogunosti, o toj ne-mogunosti kao izvitoperenosti, kao uvek moguojperverziji obeanja u pretnju, videti Ispusti, predgovor knjizi S. Margel, Grobnica Boga zana-tlije, Minuit, 1995.

  • Da bi bilo dogaaja, treba da on jeste mogu, naravno, ali je potreban i izuzetniprekid, u potpunosti specifian, u re#imu mogunosti; potrebno je da dogaaj nebude tek naprostomogu; potrebno je da se on ne svodi na izlaganje, na njegovoodvijanje, na prelaz u in mogueg. Dogaaj, ukoliko se desi, ne predstavljaostvarenje mogueg, jedan prosti passage lacte, ostvarenje, izvrenost, tele-oloko ispunjenje jedne moi, dinamiki proces koji zavisi od uslova moguno-sti. Dogaaj nema nita zajedniko sa istorijom, ako pod istorijom podrazume-vamo teleoloki proces. On treba da, na izvestan nain, prekine upravo tu istori-ju. Polazei od takvih premisa ja sam mogao da govorim, u Marksovim sablasti-ma, o mesijanstvu bez mesijanizma. Potrebno je, dakle, da se dogaaj najaviisto tako kao nemogu ili kao neto ija je mogunost pod pretnjom.

    Ali zato to potrebno je, upitaemo se? Koji je statut te nu#nosti, tog naiz-gled protivrenog zakona, koji su, jednom rei, i jedan i drugi dvostruko obave-zujui? Koji je taj double bind na osnovu koga treba nanovo misliti mogunostkao ne-mogunost?

    Radi se mo#da o nu#nosti koja, i ona takoe, izmie uobiajenim re#imimanu#nosti, (anank, Notwedigkeit), nu#nosti kao prirodnog zakona ili kao zakonaslobode. Jer mi ne mo#emo drugaijemisliti mogunost nemogunosti a da pritomne mislimo nanovo i nu#nost. Analize koje se tiu dogaaja ili performativa, a mismo upravo naveli njihova ishodita, i ja sam ih iskuavao na analogni nain, ali ipre svega tokom poslednjih petnaest godina, kad se radilo o usuditu (odreditu),o svedoenju, o pronalasku, o daru, o oprostu, o onome to isto tako vezuje gosto-primstvo sa ne-moguim obeanjem, sa izopaenou performativa uopte, itd. ipre svega, u vezi sa smru, sa aporistikom aporije same. Ta izopaenost je manjetranscendentalna nego to utie na klasino promiljanje transcendentalnog, natranscendentalni uslov mogunosti, u svim njihovim oblicima: srednjevekovneontoteologije, kriticizma ili fenomenologije.11 Ona ne delegitimie transcendental-no propitivanje, ona ga o-graniava i ispituje njegovu izvornu istorinost. Jer nitane mo#e da diskredituje pravo na transendentalno ili ontoloko pitanje. Ono je jedi-no koje se odupire empirizmu ili relativizmu. Uprkos pojavnostima ka kojima filozofiesto napreac #ure, nita nije manje empiristiko ili relativistiko od odreenepa#nje posveene mnotvu konteksta i diskurzivnih strategija koje odreuju izve-sno nastojanje oko injenice da je jedan kontekst uvek otvoren i nezasit, da se uzi-ma u obzir i ono mo#da i kvazi u miljenju dogaaja, itd.

    Prevela Sanja M. Bojani

    28 "ak Derida

    11 Ja sam, uostalom, bilo je to dosta davno, analizirao u okvirima Huserlove fenomenologije,na analogni nain, mogunost jednog, naizgled negativnog, oblika ne-mogunosti, nemogu-nost pune i neposredne intuicije, sutinsku mogunost ne-intuicije, mogunost krize kaokrize logosa. Jer, ta mogunost nemogueg, govorio sam tada, nije bila naprosto negativna;zamka na taj nain postaje i prilika: ... ta mogunost [krize] ostaje vezana, po Huserlu, za sampokret istine i za proizvodnju objektivnih ideala: koji, u stvari, imaju nasunu potrebu za pis-mom. (O gramatologiji, Minuit, 1967, 60 str; i pre svega Uvod u poreklo Huserlove geometrije,PUF, 1962, passim).

  • Novica Mili

    A dekonstrukcije:

    la diffrance, pisanje, Derida i mi

    Mislio sam da na poetku ovog skupa o Deridi treba rei neto o Deridi i pi-sanju. Zato na poetku, i zato o tome? Zato to je sam Derida na poetku, napoetku svojeg filozofskog puta, govorio o pisanju, o pisanju ili o pismu, o onomcriture koje se ne mo"e prevesti samo jednim od ta dva izraza, koje je, uostalom,vie od ta dva izraza. Na poetku, a to znai u prvim svojim radovima, tekstovi-ma i knjigama, koji su, kako znamo, bili najpre usmereni na fenomenologiju Hu-serla i pisma/pisanja (Uvod u Poreklo geometrije, 1962, Glas i fenomen, 1967),na jednu nauku o pismu/pisanju (O gramatologiji, 1967), na razliku i pismo/pi-sanje (Razlika i pisanje, takoe 1967). Pismo na tim poecima izrasta kao onoto je u poecima, u poecima svakog miljenja, pa i filozofskog, onog, dakle, pi-sanja koje je potiskivalo pismo zarad tzv. metafizike prezencije i njenog logo-centrizma, odnosno fonocentrizma. Pismo je tako, kao pra- ili pre-pismo,archi-criture Derida bi jo rekao i kvazi-transcendental postalo osnovnatema za dekonstrukciju pomenute metafizike. Filozofija je bila najednom otkri-vena kao instuticija koja pie: ne znai da ta institucija dotle nije pisala, filozofijaje kao institucija oduvek pisala, ali je tada bila otkrivena kao pisanje, i kao pisa-nje, a ne samo kao miljenje, i prema tom Deridinom otkriu ona je tada, pa idanas jo uvek tu i tamo, pokazala izvesnu sumnjiavost. Jer od svega to filo-zofija ini izgledalo je da je pisanje tek uzgredni, neva"ni inilac, sredstvo ili in-strument filozofske refleksije; a onda se, sa Deridom, pokazalo da je to tema zafilozofsku spekulaciju.

    Ali Derida nije samo tematizovao pismo/pisanje kao pitanje ustrojstva insti-tucije filozofije. Ubrzo, posle prvog poetka, imamo i drugi poetak, ponovo sapismom/pisanjem. Ve od Margina filozofije i Diseminacije (1972), a naroitoposle Odzvona (Glas, 1974), Istine u slikanju (1978) i Potanske karte (1980),Derida poinje da eksperimentie pismom kao instrumentom filozofije, pisa-njem kao inom tvorbe filozofskog teksta, stilom ili stilovima, odnosno oblikomfilozofskog teksta. Kao da se pokazalo: nije bila dovoljna dekonstrukcija kaotema filozofije, dekonstrukcija kao razgradnja metafizike, ve je potrebna i de-konstrukcija filozofske institucije kao pisma ili teksta, a to e rei dekonstrukcija

  • filozofije. Ako je pismo bilo, tokom milenijumske izgradnje filozofije kao instituci-je na margini te iste institucije, nije bilo dovoljno samo tematski vratiti pismo usredite, ve je taj preokret trebalo pokazati i u premetanju itave tekstualnekonstrukcije koja sebe naziva filozofijom, premetanju koje je uvek put izmeucentra i margine, naroito oko margine, s obe njene strane, one prema centru uone izvan. Preokret i premetanje su, kako takoe znate, i navedeni na krajuMargina filozofije kao dve kljune poetne operacije dekonstrukcije. Citiram saposlednje dve stranice Margina dve reenice: Dekonstrukcija ne mo"e da seogranii na neku neutralizaciju: ona treba, dvostrukim gestom, dvostrukim nau-kom, dvostrukom pisanjem, da praktikuje jedno preokretanje klasine opozicije ijedno opte premetanje sistema. (...) Dekonstrukcija se ne sastoji od prelaskas jednog pojma na drugi ve od preokretanja i premetanja kako nekog pojmov-nog tako i nepojmovnog poretka oko kojeg se artikulie1. Dva puta, u dve ree-nice, ponovljeni su preokret i premetanje, u prvoj reenici su podvueni odstrane autora, kao to je podvueno i jedno i, na koje u se kasnije jo vratiti.

    Ali jo neto je va"no u ovom navodu, takoe jedno i koje se ne podvlaineposredno u tekstu druge reenice, ali koje e se podvui u svim tekstovimakoje je Derida pisao posle Margina, poev od knjiga koje sam malo as naveo.Re je o dekonstrukciji nekog pojmovnog ali i nepojmovnog poretka. Dotle je in-stitucija filozofija imala posla sa nepojmovnim poretkom samo onoliko i utoliko,koliko i ukoliko ga je trebalo prevesti, prepisati ili upisati u pojmovni poredakvlastitog teksta. Sada je reeno: razgradnja se ne tie samo metafizike, ona setie i filozofije, i to tamo, na onom rubu njene institucije gde se artikulie kaosprega pojmovnog i nepojmovnog. To bi imalo razne posledice, unutar same fi-lozofije (po nju kao teoriju bia, kao ontologiju, kao teoriju saznanja ili istine, kaoepistemologiju, kao teoriju vrednosti, kao aksiologiju, a samim tim i po nju kaofundament drugih teorija ili institucija), ali i izvan filozofije, po filozofiju izvan-sebe,da tako kratko ka"em, tj. po filozofiju kako u svojstvu fundiranja drugih instituci-ja, tako i u njenim praksama koje se tiu drugih praksi, od praktine etike do poli-tike, od prava do teologije, i preko toga. I preko toga, jer filozofija izvan-sebe, tonije vie filozofija koja ostaje u svojoj instituciji, kao tvravi kole ili zaviaju bia,to je sada filozofija koja se mea, predaje ukrtanju, susretu ili dodiru onoga toje ona, kao institucija, milenijuma odbijala. I to to je u prvom redu odbijala, ticalose forme njenog pisma/pisanja, oblika njenog teksta. Nekako se verovalo, naro-ito od Aristotela, kako je prirodni oblik filozofskog pisanja zapravo izlaganjevlastitih misaonih intencija i rezultata tih intencija monolog uma koji timeneutralie svaki subjekt kao trag subjekta koji pie i redukuje ga na univerzalnuambiciju miljenja. Na toj naturalizaciji monologa poivala je, toliko mileniju-ma, institucija tzv. filozofskog tipa diskursa; eventualna dijalogizacija mogla jebiti samo u slu"bi ojaavanje ove monologizacije uma, onda kad, na primer, usvom filozofskom tekstu, stupam u navodni dijalog s drugim umom, kritiki se snjim razraunavajui.

    30 Novica Mili

    1 Jacques Derrida: Marges de la philosophie (Paris: Minuit, 1972), 392-393.

  • Pokazalo se da Deridin drugi poetak, koji je takao u ovu naturalizaciju, dirau same granice filozofije kao tipa pisma/pisanja. I time u granice same institucije.Ako je prema prvom poetku tematizovanja pisma institucija pokazala izvesnusumnjiavost, uprkos tezama ili iznetoj argumentaciji iznetoj jo uvek u skladusa monolokim naelom uma prema drugom poetku, kad je Derida poeo dapraktikuje nove stilove, vidove, ili tonove u pisanju svog filozofskog teksta, insti-tucija je reagovala nestrpljivou i otporom: Derida je tada proglaen, i to nesamo od protivnika, nego i od pojedinih njemu sklonih saputnika, za pisca, za li-teraturu. Ali kako Derida, po svemu to znamo a ovaj njegov italac je imao,tokom poslednjih tridesetak godina, uvida u skoro sve to je Derida napisao iobjavio nije napisao nita to bi bilo literatura u standardnom smislu, nitaosim, mo"da, jednog stiha za jednu antologiiju One line poems (1986), optu"baza literaturu je znaila da on zapravo mea "anrove, u prvom redu "anrove fi-lozofije i literature, da je, dakle, jedan zbrkan, mutan, nejasan i kao takav nedo-stojan nae pa"nje autor. Lenjost institucionalnog uma je time nala sebi alibi.

    Taj je alibi pojaan Deridinim prvim velikim uticajem izvan institucije filozofi-je, uticajem na misao o literaturi. Derida nikad nije napisao nijedan knji"evno-teorijski tekst u standardnom smislu tog termina; on jeste napisao nekoliko knji-ga o piscima iz knji"evnosti Pon"u, Blanou, Celanu ali su te knjige presvega filozofska itanja literature. ak i kad je, u jednom jo uvek neobjavljenomseminaru na Jejlu, 1981. godine, govorio o Teorijskim problemima komparativ-ne knji"evnosti, to je kurs mo"da najbli"i onome to bi bila knji"evna teorija,ak je i tada Derida pokretao pitanja filozofskih osnova knji"evne teorije i kate-gorije knji"evnosti u celini. U tome se, uostalom, i sastoji priroda Deridinog uti-caja na knji"evnu teoriju. Sa Deridom, i posle Deride, knji"evna teorija ne mo"evie raunati na to da su njeni problemi izvan filozofije, izvan kolaboracije a kat-kad i konfrontacije sa filozofijom, jer vie, sa dekonstrukcijom i posle nje, baremu Deridinom sluaju, ne mo"e raunati na svoj, vlastiti institucionalni pojam ilikategoriju knji"evnosti. I razume se, nije Derida jedini savremenik koji je stan-dardni pojam knji"evnosti uzdrmao u temelju doprinose tome su dali i drugimislioci, Lakan, Liotar, Fuko, Delez, pa ak i neki dalji savremenici, Nie, Frojd,Hajdeger ali je Derida, mo"da vie od drugih, pokazao da je standardni pojamknji"evnosti kao kategorija zapravo jedan filozofski, tanije metafiziki pojam.Knji"evnost, to je bilo ono to je filozofija, jo od Platona, donekle i od Parmeni-da, odbijala od sebe u govoru i u miljenju, alteritet njene institucije monologizo-vanja i homologizovanja uma, drugo prema nainu na koji se pie. Brea koju jedekonstrukcija Deridinog tipa otvorila u filozofiji sada se odnosila upravo na tajalteritet, na drugost knji"evnog pisma: kako, u stilovima koje filozofija mo"e dazajmi od tog svog drugog, ouvati razliku izmeu filozofskog i knji"evnog, u meriu kojoj svaku razliku treba ouvati, ne usled institucionalne podele posla ilitr"ita uma, ve usled neeg mnogo va"nijeg, a to je samo konstituisanje milje-nja u njegovom odnosu prema jeziku, u sutinskoj podeli logosa na logos-misaoi logos-govora, u podeli pisma/pisanja na logos i leksis, konstitutivnog, velim,

    A dekonstrukcije: la diffrance, pisanje, Derida i mi 31

  • kako za logos, tako i za leksis. Kolapsom te razlike a mislim da je ona u osnovitoga to Derida naziva la diffrance, tog izraza gde se a razlike umee kako bi urazlici naglasilo njenu nesvodljivost nestalo bi i logosa i leksisa, i filozofije i lite-rature. Ulog je, dakle, vei nego podela posla ili tr"ita.

    Mislio sam da vam na poetku ovog skupa govorim o tom a, o a dekonstruk-cije, ili o a razlike, o la diffrance, razlici izmeu razlike i razlike. O prvom slovuazbuke ili abecede, o prvom iz niza abc, niza koji sam upotrebio za jednu knji"icuo dekonstrukciji, pre nekoliko godina, imajui u vidu ne samo abc kao poetni niz,pa time i znaenje jednog uvoda, nego i niz koji sledi iza tog niza, abc koliko i de,oduzimajui time imenu dekonstrukcije njen prvi prefiks i ostavljajui je pomaloogoljenu, kao konstrukciju. Jedna od prvih Deridinog konstrukcija u pismu/pisa-nju razlike, ne samo kao teme, nego i kao prakse, u razliitom pisanju dakle, bilaje la diffrance. Na poetku Margina, odmah nakon uvoda koji oprobava novzvuk filozofskog pisma, koji ga timpanizuje, stoji La diffrance. I tu Derida ka"e,izmeu ostalog: razlika ili diferancija (da tako ka"em, i nadalje potedim vae ui,diferancija za razliku od razlike ili diferencije), la diffrance nije ni re ni pojam:Dakle, rekao bih najpre da mi se diferancija, koja nije ni jedna re niti jedan po-jam, pie Derida, barem dva puta, strategijski pojavila kao ono to je najsvoj-stvenije da se misli (le plus propre penser), ako ne i da se ovlada miljenje bimo"da bilo ovde to to se dr"i u izvesnom nu"nom odnosu sa strukturnim grani-cama ovladavanja onim to je najnesvodljivije u naoj epohi2.

    Nemam, na "alost, vremena da se pozabavim sada i ovde ovim to, kaoepoha fenomenoloka epohe, ali i istorijsko-filozofska epoha okru"ujeDeridinu diferanciju, da se pozabavim, dakle, ne samo sklopom u koji ona ulazi,nego i njenom genealogijom; Derida se oslanja na Parmedida, Kanta, Hegela,Niea, Frojda, Sosira, Bataja, Levinasa, Deleza u tom tekstu koji je fundamenta-lan za Deridinu misao. Samo u pomenuti neke tekoe oko promiljanja ove di-ferancije. Na dve tekoe, koje prizivaju mnoge druge.

    Prva dolazi iz filozofije, onda kad Derida ka"e za diferanciju da nije pojam.Kako nije pojam, rekla bi institucija filozofije, ako je posredi le plus propre pen-ser? Pa, ne mora le plus propre penser biti pojam: miljenje, ono to treba mi-sliti, ne mora biti uvek biti miljeno kao pojam; misli se i preko slika, preko per-ceptivno-memorijskih blokova, preko figura itd. Ali ima mo"da va"nijih razlogazato diferancije nije pojam: 1. ona nije pojam jer nema ni sredite ni granice(obim), 2. ne podle"e pojmovnim pravilima (ni formalne ni transcendentalne lo-gike), otuda 3. za razliku od razlike, od diferencije, diferancija nije suprotstavlje-na identitetu: ista, ona nije jednaka, izmie binarnoj opoziciji, metafizikoj ili dru-goj hijerahiji ove ili one vrste. Nije ni misaona predstava, logiko bie, niti jesasvim transcendentna iskustvu ili uslovima iskustva, u prvom redu prostoru ivremenu, kao espacement, kao razmak, razmicanje, ili kao le diffrant, kao onoto odla"e, kao naknadnost.

    32 Novica Mili

    2 Ibid., 3, 7, 11. Skela tog A je lepljiva, Jacques Derrida:Glas (Paris:Galile, 1974), 188b.

  • Takoe, diferancija nije ni re, ka"e Derida. Kako to razumeti? Najpre, difer-ancija kao re nastaje brisanjem, uklanjanjem jednog e u diferenciji i zamenomu a. Kao re, to je re brisanja, tihog upisivanja, kako ka"e Derida, pre negore isticanja ili govora. Derida se, suprotno od esto uvre"enog miljenja, uvekzanimao za glas, a posebno za ono to kao tihi, preutani ili utljivi glas presecapismo: literatura je, na primer, najpre takav jedan glas. Ovde tihi, preutani,utljivi glas, a u la diffrance, raseca filozofsko pismo i odvodi ga na rub svoje ar-tikulacije, na granicu razumljivosti, tamo gde to pismo, ili taj diskurs, pokazujucrte svoje sutinske nestabilnosti, inverzije, obrta, gde filozofija, kao govor, nemo"e vie raunati na pouzdanost ak ni rei. Filozofija je retko ispitivala vlastitegranice na nain na koji je to uinio Derida svojom la diffrance. To je takoestavljanje u pitanje i same granice vlastitosti, granice ekonomije filozofskog umai njegove razumljivosti, na mestu ili u vremenu gde ta razumljivost sebe obe-zbeuje od prodora nerazumljivog i bezumnog. Ili od prodora fikcije: diferancijaje mo"da u prvom redu fikcija.

    Potom, nije sve to postaje oznaka samim tim i prevodljivo, ili svodljivo naverbalni element, na verbum. Za re nije dovoljno da bude artikulisan zvuk po-vezan sa nekom noemom, srednji lan izmeu inteligibilnog i ulnog. Svi drugijezici, takoe, nisu svodljivi na verbalni jezik. Sve do kraja XVIII veka lingvisti iliprotolingvisti uzimali su kao prirodno da je najmanja jezika jedinica, koja pose-duje realnost u nekom govornom lancu, a koja nosi neko znaenje, upravo re;ako se ide dalje u analizu jezikog supstrata, u ralanjavanje lekseme na mor-feme i foneme, dobijamo manje jedinice, ali one nisu nosioci znaenja; a takvomiljenje ostaje i poslednja dva stolea, pogled na jezik je odreen pogledom naznaenje, znaenje pogledom na misao, misao pretpostavkom logosa. Ve seGramatologija bori s ovim pretpostavkama o jedinstvu jezike jedinice, o centrujezika u logosu. esto se diferancija, la diffrance, prevodi prema semanti-kim analogijama ili etimoloko-leksikografskim slinostima, korenima u (latin-skom) glagolu differe ili (francuskom) diffrer, ne samo kao razlikovanje ili razlu-ivanje, nego i kao razmicanje ili odlaganje. Pa bi se tako diferancija prevela kaorazluka, kako je naslov Deridinog teksta (prvog koji je uopte bio preveden nasrpskohrvatski, odnosno na hrvatski, jo 1971). Ali takvi prevodi bi bili moguitek pod pretpostavkom da je la diffrance re (da je, kako Derida i ka"e u sa-mom tekstu, jedno metafiziko ime): ako nije ni re, ne u standardnom, a za-pravo jo uvek jedinom pojmu rei, onda ostaje da se problem, pitanje rei taje re, ne samo kao pojam, nego i kao figura, slika, sredstvo ili uopte entitet misli poev od takvih rei kakva je diferancija, ili lanca slinih izraza kakvisu, kod Deride, suplement, trag, diseminacija, destineracija, iteracija, farmakon,margina, pa i sama dekonstrukcija. Tim pre to bi poreklo jezika bilo u diferan-ciji, razume se, ponovo, poreklo sa promenjenim, dekonstruisanim znae-njem ili smislom. to sve, razume se, nije tako lako, tra"i dosta napora, rizika, uta treba uvek uraunati i rizik pogrenog razumevanja ili nerazumevanja. Rizikkoji se ipak mo"e umanjiti ukoliko se pa"ljivo ita i jo pa"ljivije misli.

    A dekonstrukcije: la diffrance, pisanje, Derida i mi 33

  • Jedan od poslednjih objavljenih Deridinih tekstova nosi naslov Et cetera.Puni naslov glasi: Et cetera (and so on, und so weiter, and so forth, et ainsi desuite, und so berall, etc,). I tako dalje, dakle, na vie od jednog jezika. Vie odjednog jezika, plus dune langue, to je, meutim, i ne vie jedan jezik, pa i nevie od jednog jezika, to je takoe jedna od Deridinih definicija dekonstrukcije.Kao to bi mogla biti i jedna od definicija diferancije. Ili kao to bi mogla biti ijedna od definicija filozofije i literature. Upravo, i nita manje, ovog i koje stojiizmeu njih, koje ih razdvaja i pribli"ava. Vie od jednog jezika, i, opet i, ne nivie jedan jezik, niti vie od jednog jezika: ni vie ni manje, dakle, nego i-i, ni-niti,koje se uvlai u tekstove Deride, u tekstove dekonstrukcije, kao njena formula,stil, ton ili figura. Kao trag ili kao "ig, la trace ili la marque, i filozofije i knji-"evnosti, ali ni samo njih, niti samo izmeu njih. Kao beleg, ali i kao etiketa: kaotrade-mark, ili kao brand uprkos svem nerazumevanju, a mo"da i ba zato, de-konstrukcija se jo uvek dobro prodaje. To to sama postavlja pitanje ekonomije tekstualne ali i vantekstualne, u pismu ali i u instituciji koja misli da se dovoljnoopismenila i da nikakvo njeno dalje opismenjavanje nije potrebno dekonstruk-ciju ne mo"emo zameniti njenim etiketama, pa ak ni njenim retorikama, ak ninjenim definicijama, pojmovima, figurama koje je sam Derida izvodio nascenu pisma/pisanja tokom tolikih decenija. Uvek e jedan od tih instrumenatanjene ekonomije pokazati trag onog i-i, ni-niti, i generalizovati tu ekonomiju upravcu nje same, kao problem koji ostaje izmeu logosa i logosa, izmeu logo-sa i leksisa.

    Za mene ostaje pitanje: ta emo sa dekonstrukcijom, tj. ta emo i sa de-konstrukcijom? Koji je ukupni domet filozofskog poduhvata %aka Deride? Nisamuveren da nam je misao %aka Deride potrebna samo usled filozofskih razloga,kao nov trade-mark filozofske institucije. Pa ni kao jo jedna etiketa knji"evneteorije, misli o knji"evnosti ili u knji"evnosti. Neto drugo, ako smem da na ovomskupu uprostim pitanje kao pitanje o ukupnom dometu neizbe"no usled zahte-va iste one ekonomije, usled vremena koje nam je uvek na raspolaganju i kojenam, nita manje, nije na raspolaganju neto drugo je posredi s dekonstrukci-jom i sa nama.

    I sa nama: ovo i u izrazu i sa nama nikad od nas ne ini jedinstvo. Za onekoji ne znaju, ima autora koji piu ili su pisali o Deridi ali koji nikako nisu u nekomjedinstvu. Deridijanaca, navodnih ili stvarnih pristalica Deride, njegovih ljubitel-ja i ak imitatora, ima raznih, i ak se meu njima vode ponekad otre rasprave,prave borbe. Jo je manje jedinstva meu raznolikim disciplinama i poljima pre-ma kojima dekonstrukcija uspostavlja neko i: dekonstrukcija i kritika, i filozofija, imetafizika, i nauka, i knji"evnost, i pravo, i arhitektura, i poslovodstvo, i vizuelneumetnosti, i muzika, i tehnika, i ljubav, i porodica, i prijateljstvo, i zakon, i nemo-gue, i gostoprimstvo, i tajna, iAmerika, iEvropa, i Trei svet, i politika, i religija, idemokratija, i univerzitet, i psihoanaliza, i feminizam, i novi istorizam, i moderni-zam, i postmodernizam, i sve do i koje se, u navedenom Deridinom tekstu

    34 Novica Mili

  • Et cetera, takoe izla"e jednoj dekonstrukciji u toku, a s ijeg poetka je, ak do-nekle redukovan, i ovaj spisak koji sam upravo naveo3.

    Dekonstrukcija sve to sve to i nas stavlja u tok.En cours. Podseam: jed-nu od definicija dekonstrukcije Derida je izgovorio upravo ovde, u Beogradu, urazgovoru na televiziji Studio B, 5. aprila 1992. La dconstruction rekao je cestquelque chose en cours. Dekonstrukcija, to je neka stvar koja je u toku. U toku, encours, ali takoe na putu, u opticaju, u kretanju. Takoe, pre en cours, nego dis-cours, nego samo discours. Zato je dekonstrukcija neto u toku? Zato to je toneto to se dogaa, ne samo u teoriji, ovoj ili onoj, u tekstu, ovom ili onom, nego upraksi, u istoriji, u svetu. Postoje njeni efekti koji su povoljni, ali i oni koji nisu, kojinisu jo ni raspoznati prema shemi povoljnog i nepovoljnog: nije bavljenje dekon-strukcijom ili Deridom hir, ista radoznalost, ili, pak, pervezija uma, ve pre jednavrsta neophodnosti, neizbe"nosti ili ak nemogunosti da se ini ili misli drugaijeu svetu u kojem su nam, ne tako retko, sve druge opcije su"ene, mo"da i oduzete.Mo"da i nije dekonstrukcija u toku koliko je svet u toku ali tako da mi nismo utoku sa svetom ili sa njegovim u toku. I tu su, sa nama, koliko i sa Deridom, pi-sanjem, dekonstrukcijom, dometi svakako jo nemerljivi.

    A OF DECONSTRUCTION:LA DIFFRANCE, WRITING, DERRIDA AND WE

    Summary

    La diffrance the difference with an a makes not only one of the key terms ofDerridas philosophy, but is a keystone of his strategy of deconstruction of the Westernmetaphysics. What kind of keystone is it, if, according to its inventor, la diffrance is nei-ther a concept, nor a word? In analysing yhis question we try to show Derridas contribu-tion both to the institution of philosophy and that of literature, as well as the strange logicof the and which links and separates identifies and differentiates these two fields ofthinking and language.

    A dekonstrukcije: la diffrance, pisanje, Derida i mi 35

    3 Jacques Derrida: Et cetera, u: LHerne: Derrida (Paris, 2004), 21-22.

  • Ivan Mladenovi

    Smrt autora, poetak komunikacije

    Smrt autora to nije ba sasvim Deridina (J. Derrida) tema, bar ne u smis-lu u kome tu sintagmu koriste mnogi drugi autori i kome duguje svoju slavu. Toda nije ba sasvim njegova tema, znai da se on nije posebno njom kao takvombavio. Ona, ipak, pripada jednom horizontu eshatolokih pitanja o kraju krajuistorije, kraju oveka, subjekta, filozofije koji svoj naroiti znaaj dobija pe-desetih godina XX veka, u vreme kada Derida i sam formira svoja gledita. Ponjegovom linom svedoanstvu, ali i svedoanstvu pojedinih njegovih ranih ra-dova on nije ostao imun na ovaj apokaliptini ton u filozofiji. Pravo bi, ipak, bilorei da Derida ovoj tendenciji nije nikad u potpunosti podlegao. Njegova sumnji-avost spram eshatolokih projekata dovela ga je u situaciju, pre da preispitujerazliite oblike koje strukturiu svaku komunikaciju, nego da im se jednostavnoprepusti. Ako to nije ba sasvim Deridina tema, to ne znai da njeni elementi neigraju odluujuu ulogu za formiranje Deridinih stavova po pitanju pisma i komu-nikacije. Ona upravo tu nalazi i svoje pravo mesto.

    Navedena smrt autora trebala bi zato, pre svega, da oznai jedan iri kon-tekst u koji Derida smeta svoje razmatranje problema komunikacije. Ovaj kon-tekst bi u izvesnoj meri, i samo u isvesnoj meri, bio odreen Deridinom tvrdnjomda je mogunost smrti ili odsustva upisana u samu strukturu komunikacije. Podgeneralnom sintagmom smrt autora, trebalo bi, dakle, razumeti ovaj iri horizontkoji ukljuuje kako stvaraoca, tako i primaoca poruke. Ali, smrt autora treba isto-vremeno da uka#e i na specifian kontekst, na mesto i povod raspravljanja povo-dom Deride. Skup ili konferencija posveena Deridi organizovana je ovaj put jed-nim sasvim specifinim povodom. Neposredni povod poetka jedne komunikacijeili rasprave o Deridi, ovde, na ovom mestu, na ovom skupu je smrt samog Deride.Bila bi to, dakle, nekakva ostavinska rasprava povodom Deridinog naslea. Ali,ako se dosledno slede konsekvence Deridinog shvatanja komunikacije, onda sepre mo#e stei utisak da je re o jednoj ostavinskoj raspravi u kojoj se, u izvesnomsmislu, pokuava naslediti neto to je sutinski nemogue naslediti.

    Derida je svoju ideju o smrti ili odsustvu izneo upravo na kolokvijumu upri-lienom povodom teme komunikacije. Ono to sledi, bie podseanje na Deridi-no izlaganje Potpis Dogaaj Kontekst koje je i samo dovelo do razvijanja jedne

  • ire rasprave, iji obrisi imaju tendenciju da se i dalje ire. Derida zapoinje pre-davanje razmatranjem onoga to bi bilo uobiajeno shvatanje komunikacije.Ovo shvatanje se uprkos prividnoj samorazumljivosti ne bi smelo uzeti kao be-zazleno i naivno. Shvatanje komunikacije kao semantikog polja u kome je mo-gu jednoznaan prenos smisla u jednoj lingvistikoj razmeni izmeu primaoca ipoiljaoca poruke karakteristino je, takoe, za itavu metafiziku tradiciju.Metafizika je oduvek raunala sa mogunou jednoznanog i jasnog prenosaideje, predstave, idealnog sadr#aja, namere ili smisla. Stvar slino stoji sa treti-ranjem pisma u okviru ovakve slike komunikacije. Banalno je zapa#anje da jepismo naroito sredstvo komunikacije koje nadaleko iri polje usmenog i gestu-alnog izra#avanja.

    Ma koliko ovo uobiajeno gledite bilo banalno, ono je ipak skopano saodreenim vrstim metafizikim pretpostavkama. Tako se Derida pita: ne znaili prihvatanje injenice da pismo iri polje komunikacije upravo to da je unapredusvojeno da postoji nekakav homogeni prostor komunikacije? Unapred bi,dakle, va#ila pretpostavka da je ovaj prostor kontinuiran i jednak sebi samom, asvaka mogua afekcija smisla nebitna. Derida jo tvrdi da je sistem ove inter-pretacije... bio reprezentativan tokom itave istorije filofofije, te kako je ona usvom temelju upravo filozofska interpretacija pisma.1 Iako je ova tema bila de-lotvorna kroz itavu istoriju filozofije, ona svoje naroito uoblienje i neposrednupa#nju zadobija tek u XVIII- veku.2 Zato Derida kao na upeatljiv model ukazujena Kondijakovo (Condillac) uenje. Kondijak razmatra problem pisma upravopod kategorijom komunikacije. On komunikaciju takoe odreuje kao prenosideja ili predstava:

    Kondijak razrauje teoriju znaka kao predstavljanja ideje koja sama pred-stavlja stvar koja je bila opa#ena. Komunikacija, otud, prenosi predstavukao idealni sadr#aj (to se obino naziva smislom); i pismo je jedna vrsta oveopte komunikacije.3Derida smatra kako bi bilo vrlo lako da se poka#e da ovaj nain gledanja na

    pismo, osvrui se pritom na Rusoov (J. J. Rousseau)Ogled o poreklu jezika, nitizapoinje, niti se zavrava Kondijakovim uenjem. U neto zaotrenijoj formula-ciji Derida tvrdi da taj nain u okvirima filozofije nikada nije bio naputen ili trans-formisan. Meutim, odreenu transformaciju i preokretanje tradicionalne proble-matike Derida zapoinje uoavanjem uloge koju pojam odsustva ima u

    38 Ivan Mladenovi

    1 Derrida, J., Marges de la philosophie, p. 370.2 Derrida, J., O gramatologiji, str. 39.3 Derrida, J., Marges de la philosophie, p. 374.; Derida prilikom pa#ljivijeg itanja Kondijakaispituje i ulogu imaginacije sa kojom tek mo#e da se pojavi tako neto kao predstava, prelazakprisustva u odsustvo i sl.: Ona (imaginacija I.M.) je ta koja predstavlja, proizvodi kao repro-dukciju izgubljeni objekt percepcije...ona obezbeuje prelazak iz nemonog prisustva u odsu-stvo. Neto dalje Derida tvrdi kako jedno dekonstruktivistiko itanje mora da obrati pa#nju nato kako pod okriljem sile ponavljanja ovo odsustvo biva iznova spojeno sa sadanjou i pri-sustvom. Vidi: Derrida, J., Larcheologie du frivole, Lire Condillac, p. 54.

  • Kondijakovom tekstu. Va#no je, pak, da ovaj pojam mora moi da bude miljendrugaije nego to to ini Kondijak. Sam Kondijak govori o odsustvu, ali je onomiljeno na takav nain da zahvaljujui predstavi uspeno nadometa prisustvo.Kontinuirana modifikacija prisustva u predstavu omoguuje da, uprkos fizikojudaljenosti ili odsutnosti primaoca pisane poruke, homogeno polje komunikacijeostane netaknuto. Upravo za ovaj predstavni karakter komunikacije, Derida tvrdida nikada nee u okvirima metafizikog miljenja biti naputen ili transformisan.

    On, ipak, misli kako je mogue da se pojam odsustva odredi i na jedan dru-gaiji nain koji bi doveo do prekida homogenosti pomenutog prostora. Zato po-jam odsustva pokuava da misli mnogo radikalnije nego to je to inio Kondijak.Ako se uzmu u obzir odsustvo primaoca, ali i odsustvo poiljaoca, autora ilikreatora poruke, onda se na znake mo#e gledati kao da oni nastavljaju daproizvode uinke s one strane njegovog (autorovog I.M) prisustva, i aktuelnogprisustva onoga to hoe da ka#e (vouloir dire). Derida smatra da tek ovakoshvaeno odsustvo pripada kako strukturi itavog pisma, tako i jezika uopte.Time je naznaen i put preokretanja tradicionalnog shvatanja pisma, koji neebiti bez posledica i za novo sagledavanje itavog polja komunikacije. Deridaodsustvo primaoca poruke koje je unapred upisano u svaki oblik komunikacijeodreuje na sledei nain :

    diffrance kao pismo ne mo#e vie (biti) modifikacija (ontolokog) prisustva.Moja pisana komunikacija mora, ako ba #elite, da ostane (reste) itljiva,uprkos apsolutnom nestanku svakog odreenog primaoca uopte, da biobavila funkciju pisma, to e rei, svoje itljivosti. Ona mora da bude ponov-ljiva iterabilna u apsolutnom odsustvu primaoca ili skupa empirijski odre-enih primalaca. Ova iterabilnost (iter, ponovo, dolazi od itara, drugo nasanskritu, i sve to sledi mo#e da se ita kao korienje logike koja spaja po-navljanje sa drugou) strukturie beleg (la marque) samog pisma... Pismokoje strukturalno gledano nije itljivo iterabilno nakon smrti primaoca nijezapravo pismo... itavo pismo, otud, da bi bilo ono to jeste, mora dafunkcionie u radikalnom odsustvu svakog odreenog empirijskog primaocauopte. I ovo odsustvo nije kontinuirana modifikacija prisustva, ono je prekid(une rupture) prisustva, smrt ili mogunost smrti primaoca koja je upisanau strukturu belega.4

    Derida smatra da se iz ove strukture iterabilnosti mogu izvesti i sline kon-sekvence po pitanju poiljaoca ili autora pisanog teksta:

    Namera ili pa#nja je usmerena na ono itarabilno, koje zauzvrat odreujesamu nameru da bude iterabilna, to znai da te#i svojoj aktuelizaciji iliispunjenju, premda zahvaljujui ovoj strukturi nikada ne mo#e da ostvarisvoj cilj: ona ni u kom sluaju ne mo#e da bude puna, aktuelna, potpuno pri-sutna sebi samoj i svom predmetu. Ona je unapred podeljena drugim iodaslata drugome, zahvaljujui svojoj iterabilnosti. Ona je unapred od sebe

    Smrt autora, poetak komunikacije 39

    4 Derrida, J., Marges de la philosophie, p. 375.

  • same odseena. A ova odseenost je u stvari i ono to je ini moguom...Namera je a priori (istovremeno) sama od sebe razliita5Preokretanjem klasinog shvatanja pojma pisma, miljenog, dakle, pod

    okriljem prisustva, ujedno je naznaeno i preokretanje itave slike komunikaci-je.6 Ispostavlja se da je radikalno miljenje odsustva kako primaoca, tako i poi-ljaoca poruke, dovelo do iezavanja starog shvatanja komunikacije. Ne samokomunikacije, ve i filozofije. Ako se, ipak, ostane samo na toj fazi dekonstrukci-je, onda je time ujedno i zapreen put shvatanju uslova mogunosti ovakvogjednog preokretanja. Ono to je va#no u navedenim odlomcima, a na ta pojamiterabilnosti ukazuje, bila bi mogunost da pojam pisma bude miljen jednomdrugaijom logikom. Logikom u kojoj je ponavljanje preputeno polju drugosti irazlike. Ono to biva ponovljeno nikada ne biva sasvim isto. Ekvivalent ovak-vom miljenju pisma na nivou primaoca bila bi mogunost da se pismo i komuni-kacija odrede izvan teleoloki organizovanog prostora svesti ili namere, na ni-vou poiljaoca ili autora poruke. Ponavljanje kao iterabilnost je uvek ve raanjenovih smislova i znaenja. Zato i nije neophodno da onaj koji alje ili prima poru-ku zaista bude odsutan ili mrtav. Mogunost ovog odsustva pripadna je vesamoj strukturi pisma kao ponavljanja drugog i razliitog. Pojam diffrance, ime-nuje ovu nemoguu mogunost da razlika bude miljena u svojoj osobenosti.On zato i ne mo#e da bude pojam u uobiajenom smislu te rei. To ne mo#e dabude ni iterabilnost. Ovi kvazi-pojmovi, kako ih zove Derida, sugeriu da jesubjekt kao poreklo-iskazivanja uvek razmaknut od sebe sama, u raskoraku sasobom, da efekte samo-pribiranja mo#e da prepozna samo kao proizvedenejednom strukturom kojom ne vlada. Mogunost raskida sa homogenim poljemkomunikacije znailo bi ujedno i mogunost miljenja komunikacije drugaijomlogikom nego to bi bila teleoloka logika svesti i namere.

    Meutim, ve je nagoveteno da Derida ne ostaje jedino na preokretanjuklasinih pojmovnih opozicija. On, takoe, pokuava da odredi sutinske predi-

    40 Ivan Mladenovi

    5 Derrida, J., Limited Inc., p. 111.6

    Opozicija metafizikih pojmova (na primer, govor/pismo, prisustvo/ odsustvo itd.) nikad nijenaspramnost dva termina, ve hijerarhija i poredak podreenosti. Dekonstrukcija ne mo#e da seogranii, niti odmah da pree, na neutralizaciju: ona mora, dvostrukim gestom, dvostrukom nau-kom, dvostrukim pismom, da praktikuje preokretanje klasinih opozicija i opte premetanje sis-tema. Iz tog razloga dekonstrukcija obezbeuje sredstva kojima se intervenie u polju opozicijakoje kritikuje i koje je takoe polje nediskurzivnih sila. Svaki je pojam, sa druge strane, pripadansistematskom lancu i sam konstituie sistem predikata. Nema metafizikog pojma po sebi. Pos-toji metafiziki ili ne-metafiziki rad na pojmovnim sistemima. Dekonstrukcija se ne sastoji u pre-lasku sa jednog pojma na drugi, ve u preokretanju i premetanju kako pojmovnog, tako iporetka koji nije pojmovan, a koji je neophodan da se ovaj artikulie. Na primer, pismo, kao kla-sian pojam, nosi predikate, koji su bili podreeni, iskljueni ili stavljeni na stranu uz pomo sila inu#nosti da ono bude analizirano. To su predikati (neke od njih sam pomenuo) ija se snagaoptosti, generalizacije i generativnosti nalazi osloboena, nakalemljena na jedan novi pojampisma, koji takoe odgovara onome to se oduvek odupiralo starom poretku sila, koji je uvekkonstituisao ostatak, nesvodiv na dominantne sile koje upravljaju hijerarhijom, koja je, recimo daubrzamo stvar, logocentrika., u: Derrida, J., Marges de la philosophie, p. 392. 7.

  • kate klasinog pojma pisma, koji bi ukljuivali i kompletnu sliku komunikacije unjenom preokrenutom vidu: (1) pisani znak bi bio beleg koji ostaje (reste), (2) onsa sobom nosi izvesnu silu prekida sa kontekstom, prisustvom ili namerom kojanije tek neka sluajnost ve sama struktura pisma i (3) konano, ova sila prekidapoiva zapravo na rasprostiranju (lespacement) koje je uvek izmeteno, na dru-gom mestu, neuhvatljivo za trenutak izvorne i kontinuirane prisutnosti i koje pisa-ni znak odvaja od ostalih elemenata unutranjeg kontekstualnog lanca, alitakoe, i od svih oblika sadanjeg referenta... bilo da je on objektivan ili subjekti-van.7 To da je pojam pisma mogue misliti kao rasprostiranje po Deridi znai danije mogue njegovo dijalektiko prevazila#enje, koje uvek iznova potvrujeidentitet. Ono bi trebalo da omogui odgovor na pitanje kako je uopte moguetako neto kao to su uinci dijalektike. Ne bi bilo ni samog prevazila#enja daprethodno nije pretpostavljen rascep kao konstitutivan za obrazovanje identiteta.

    Ali onog trenutka kada je mogunost rascepa pretpostavljena, svako daljeproivanje razlike identitetom preti da sakrije sopstvenu proizvedenost i na-knadnost u odnosu na razliku. Misliti kako identitet mo#e biti odreen razlikom,to je upravo ono to Derida pokuava da uini moguim preokretanjem uobia-jeno ja pojma pisma. Ovaj pokuaj treba da uka#e i na mogunost jedne druga-ije slike komunikacije. Derida itavu scenu komunikacije iznova odreuje kaoizvedenu iz pojma pisma. Otud grafematska struktura ne samo onoga to seobino naziva pisanom, ve i onoga to se naziva usmenom komunikacijom.

    Derida pripisuje Ostinu (J.L. Austin) u zaslugu ne samo to to je navedeniklasini pojam komunikacije doveo u pitanje, nego to je uinio da se on raspr-sne. Ova poetna pohvala je ipak kratkog dometa, jer Derida ubrzo primeujeda Ostin nije uzeo u razmatranje, ono to u strukturi lokucije (i odatle, pre svakeilokutorne i perlokutorne odreenosti) unutar sebe ve nosi sistem predikatakoje nazivam grafematskim.8 To to Ostin kasnije ne uspeva, mada mu je upra-vo to namera, da strogo i precizno odredi izvesne distinkcije, posledica je ovogprevianja. Zato to proputa da problem komunikacije preispita preko pojmapisma on, ipak, ostaje pri vrlo klasinim metafizikim pretpostavkama. Ako Ostinne koristi pojmove kao to su ideja, predstava ili misao, onda njegovo shvatanje

    Smrt autora, poetak komunikacije 41

    7 Isto, p. 377-378.; u napomeni koja je naknadno dodata jednom razgovoru Derida je poku-ao da da neto preciznija odreenja onoga to naziva rasprostiranjem: Jo pojanjavamkako je rasprostiranje (lespacement) pojam koji takoe obuhvata, mada ne i jedino, znaenjestvaralake, pozitivne, proizvodne sile. Kao diseminacija ili diffrance, on obuhvata izvestangenetiki motiv; to nije jedno rastojanje, prostor koji je konstituisan izmeu dve ivice (to je ta-koe uobiajeni smisao rasprostiranja), ve razprostiranje, operacija ili, u svakom sluaju, kre-tanje razmaka. To kretanje je neodvojivo od odlaganja-vremenovanja (up. La diffrance) idiffrance-a, sukoba sila koje su na delu. Ono obele#ava ono to je razmaknuto od sebesama, to prekida svaki identitet se sobom, svako tano samopribiranje, homogenost sa so-bom, sopstvenu unutranjost. (up. La voix et le phenomene; p. 96.)...Rasprostiranje oznaa-va, takoe, ba tu nemogunost da se lanac (pojmova-I.M.) svede na neku od svojih karika ilida jedan ili drugi bude apsolutno povlaen., u: Derrida, J., Positions, p. 108-109.8 Derrida, J., Marges de la philosophie, p. 383.

  • uloge intencionalnosti u govornom inu ostaje nekakva metafizika te#nja da sefiksira prisutnost koja e upravljati sistemom iskazivanja:

    Jedan od sutinskih elemenata i to ne samo kao jedan meu ostalim klasino ostaje svest, svesna prisutnost intencije subjekta koji govori u tota-litetu svog lokutornog ina. Time performativna komunikacija ponovo po-staje komunikacija intencionalnog smisla, iako ovaj smisao nema referentau vidu neke stvari ili stanja stvari, bilo da su one unutranje ili spoljanje.9To da Ostinovo uenje ostaje pod teleolokom jurisdikcijom totalnog polja u

    kome intencija ostaje sredite koje sve organizuje znai da sistem iskazivanjazahvaljujui prisustvu namere ostaje u kontinuiranom i homogenom prostoru.Meutim, neodvojivi pratilac ove logike je ono to inficira, ono to remeti itavustvar u svojoj istoti. Tako Ostin uprkos odreenju komunikacije koje je osiguranonamerom kao sreditem ima potrebu da odstrani i iskljui odreene vrste iskazi-vanja. Ba zato to za njih nema mesta u teoriji govornih inova, promaena i ne-uspena, neozbiljna i parazitska iskazivanja ne prestaju da opsedaju ovu teoriju:

    Ostinov postupak je prepoznatljiv i tipian za filozofsku tradiciju sa kojomje hteo da ima malo toga zajednikog. On se sastoji u spoznaji kako mogu-nost negativnog (ovde, neuspelog-promaenog) jeste mogunost izvesnestrukture, kako je promaaj sutinski rizik razmatranih operacija; potom,istovremeno, simultanim gestom, u ime neke vrste idealne regulacije, uiskljuenju ovog rizika kao sluajnog, spoljanjeg i kao onog koji nas nie-mu ne pouava, kada je re o razmatranju fenomena jezika.10Sam je Ostin, dakle, problematiku performativa uveo tvrdnjom da neto ne

    mo#e da bude performativ, a da se istovremeno ne pretpostavi da mo#e dapoe po zlu, da bude izlo#en zloupotrebi ili promaaju. Ba zahvaljujui ovojodredbi bilo je nu#no da se simultanim gestom promaene upotrebe ili iskazi-vanja iskljue iz razmatranja. Ostin se meutim nije zapitao kakve konsekvencese mogu povui iz toga to odreeni rizik ili mogunost promaaja konstituiu isamu strukturu uspenosti.

    Drugi gest iskljuenja je analogan prvom i sastoji se u odbacivanju onogato je Ostin nazvao parazitskim iskazivanjima. Derida ga vidi i kao iskljuivanjemogunosti da performativno iskazivanje bude citat, to ve sugerie i odreeniodnos spram problema pisma. On napominje da je u filozofskoj tradiciji pismoobino bilo tretirano kao parazit11, to omoguava da se izjednaavanjem mo-gunosti citiranja sa parazitizmom u itavu stvar ponovo umea pojam pisma, ito u njegovom transformisanom obliku. Derida, naime, na prostor pisma gledakao na polje beskrajnih citata u kome jedni neprestano upuuju na druge. Bila bitu, dakle, re o jednoj igri koja nema ni izvora, ni kraja. Zato je konstituisanjesubjektivnosti ve unapred upisano u ovu tekstualnu potku. Zato po Deridi ne

    42 Ivan Mladenovi

    9 Isto, p. 383-384.10 Isto, p. 384-385.11 Vidi: Derrida, J., O gramatologiji, str. 72-73.

  • mo#e da postoji subjekt koji bi bio poreklo-iskazivanja. Zato je autor pisma uvekve unapred mrtav. Zato ima samo tekstova koji upuuju na druge tekstove.Zato nema nieg, kako bi to Derida rekao, izvan-tekstualnog.

    Derida, ipak, nije sklon da u potpunosti napusti pojam namere, ve smatra dase polazei od pojma pisma ona mo#e odrediti na znatno primereniji nain. Onae imati svoje mesto, ali sa tog mesta nee biti u mogunosti da upravlja itavomscenom i sistemom iskazivanja.12 Pojam namere ne nestaje, ve biva transformi-san, poto u prostoru pisma namera ne mo#e da bude potpuno prisutna:

    ovo sutinsko odsustvo intencije u aktuelnosti iskazivanja, ovo, ako bahoete, strukturalno nesvesno, onemoguuje svaku potpunost konteksta.Da bi kontekst bio do kraja odreen, u smislu koji Ostin zahteva, u najmanjuruku bi trebalo da svesna intencija bude potpuno prisutna i aktuelno trans-parentna sebi samoj i drugima, poto je #i#na taka koja odreuje kontekst.Pojam ili zahtev konteksta izgleda da ovde pati od iste teorijske i zatvo-rene nesretnosti kao pojam obian koji je istog metafizikog porekla: eti-kog i teleolokog diskursa svesti.13

    Pojmom konteksta kakvim ga vidi Ostin upravljala bi, dakle, ista teleolokalogika kao i kod pojma namere. Zato iz pomenutog preokrenutog gledanja naulogu namere proistiu odreene konsekvence i za shvatanje konteksta. Ukoli-ko nema porekla-iskazivanja, subjekta kao garanta samih iskazivanja, namerekao sredita organizacije, ukoliko je, dakle, autor uvek ve unapred mrtav, ondanije mogue niti potpuno odreenje, niti fiksiranje samog konteksta. Drugaijalogika koju predla#e Derida sugerie upravo jedno doslednije miljenje kontek-sta. Ovaj pojam u drugaije zamiljenoj pragmatici, jednoj novoj pragmatici nenestaje, ve biva transformisan tvrdnjom da nema nieg drugog osim mnotvarazliitih konteksta, bez ikakvog sredita konanog utemeljenja uz pomo kogabi igra nadometanja mogla da se zaustavi. Ili kako bi Derida parafrazirao jednusvoju raniju tvrdnju nema nieg izvan-kontekstualnog.14

    Kao izvesni sa#etak prethodnog izlaganja mogu dobro da poslu#e reiStejtna (H. Staten) koji na sledei nain tumai smrt o kojoj Derida govori po-vodom problema komunikacije, obraajui pritom posebnu pa#nju na znake na-voda kojima Derida obavija navedenu re:

    Derida stavlja smrt pod znake navoda zato to on o njoj, kao i o pismu, govo-ri u optem smislu. Smrt u ovom optem smislu je odsustvo punoe intencio-nalne svesti. Ona je nazvana smru kako bi se naznailo odsustvo kao netorazliito od prisustva neto poput apsolutnog odsustva... Tek onda kad je

    Smrt autora, poetak komunikacije 43

    12 Derrida, J., Marges de la philosophie, p. 389.; slian stav Derida iznosi i u diskusiji koja jeusledila nakon jednog njegovog predavanja, a povodom pitanja subjekta: Subjekt je apsolut-no neizbe#an. Ja ne unitavam subjekt; ja mu nalazim mesto., u: Strukturalistika kontrover-za, str. 315.13 Derrida, J., Marges de la philosophie, p. 389.14 Derrida, J., Limited Inc., p. 252.

  • odsustvo miljeno u svojoj sutini kao apsolutno i kao nepovratna negacijaprisustva, tek onda je mogue misliti odsustvo unutar prisutnosti.15to se posledica po pitanju konteksta tie, mo#da ono to Derida pokuava

    da misli svoj slikovit prikaz ima u jednom Kronenbergovom (D. Kronenberg) fil-mu u kome glavni junak te#ei da sazna sutinu Videodroma zapravo nailazina gotovo beskrajan niz video-traka koje je osniva itavog projekta ostavio zasobom, a koje je za #ivota snimio. Iako on gleda jednu od njih, za potpuno razu-mevanje nije dovoljan samo taj kontekst, ve i druge trake, drugi konteksti, to jeu sutini jedan beskrajan zadatak. Tuma se pred Deridinim delom, ali ako sesledi Deridina logika pred svakim delom uopte, upravo nalazi u toj nemoguojsituaciji kada pokuava da odredi jedan krajnji, potpuni ili definitivni kontekst kojibi zaustavio igru znaenja. Upravo zato tuma, a posebno onaj naklonjen Deri-di, nasleuje neto to se sutinski ne mo#e naslediti.

    ReferenceDerrida, J., (1972) Marges de la philosophie, Paris: MinuitDerrida, J., (1972) Positions, Paris: MinuitDerrida, J., (1976) Larcheologie du frivole, Lire Condillac, Paris: Gonthier-DanolDerrida, J., (1990) Limited Inc., Paris: GalileDerrida, J., (1976) O gramatologiji, Sarajevo: LogosDonato, E., Meksi, R., (Ur.), (1988) Strukturalistika kontroverza, Beograd: NolitStaten, H., (1985) Wittgenstein and Derrida, London: Basil Blackwell.

    THE DEATH OF AN AUTHOR: THE BEGINNING OF COMMUNICATIONSummary

    The basic aim of this paper is to discuss some deconstructive views on the problem ofcommunication. The death of an author is not quite Derridas theme, but it has an importantrole for explaining the field of communication. According to Derrida this kind of absence, to-gether with absence of the receiver of message, structures every possible communication.This very structure is something that unable intention to be clear and present, both in oraland written way of exchanging messages. For the reason of discussing the problem ofcommunication, attention will be focused on Derridas lecture Signature Event Context inwhich he addressed that topic in the most direct way. First, it will be examined the notions ofwriting and absence, and secondly, those of intention and context. It will be argued thatDerrida is more interested in the new pragmatics, than in the bare criticism of some classi-cal metaphisical views on language or recent linguistic theories.

    44 Ivan Mladenovi

    15 Staten, H. (1985) Wittgenstein and Derrida, pp. 120-121.

  • Jovica Ain

    itanje neitljivog

    Derida bi da svedoi za Celana

    Najpre bih da, posle Emanuela Levinasa koji nadalje o tome uti, i ja podse-tim ta pie pesnik Paul Celan u jednom od svojih pisama: Ne vidim razlikuizmeu ake i pesme.

    Mo#da u i ja o tome utati i pitam se kako svedoiti o izvesnom itanju nadelu. Ili, prii drugom koji prilazi svom drugom. U prostranom lavirintu zvanom$ak Derida mo#ete isprobavati mnoge putanje, ali ne nadajte se da stignete dosredita. Nema ga. To vie nije uobiajena vrsta lavirinta od pamtiveka sa tekodostupnim, pa ak i nedostupnim centrom. Ovaj ima hiljadu da bi nam rekao danema nijedan. Samo tako izgraen mogao je, putem naroite empatije, da uka-#e na hiljadu drugih u svetu, meu stvarima koje nas okru#uju i presudno teu izsenke. I sami bismo mogli biti takav lavirint, rasrediten. Zato i pitanje s poetkamo#e biti slo#enije od ostalih koja pitaju o navodnim naelima i temeljima neegto nije ni filozofija ni knji#evnost, ali to ih tvori. Mo#e biti neobuzdanije do mereda ga je nemoguno pripitomiti u vajkadanjem filozofskom govoru u njegovommetafizikom vidokrugu i zakonu. Utoliko bolje, rekao bih, jer onda, umesto da ustopu sledimo njegovu plodnu divljinu, mo#emo da se u poneto od njega osve-doimo iz samog dela ijem se itanju predaje, iz drugog kome pristupa i dok mupristupa. Ii emo s onu stranu s one strane filozofske strategije koju Derida ra-zvija sueljen sa izabranim knji#evnim inom.

    Izbor da to bude Celanovo pesnitvo ne mo#e biti sluajan.Malarme, Pon#, Arto, $ene, Po, Kafka, D#ojs, samo je deo pisaca kojima se

    okretao Derida, sagledavajui u svom projektu filozofiju i knji#evnost kao dvapola iste opozicije. One dele iste granice, meusobno ih probijajui, i nemogu-no ih je odvojiti ili ovu povlastiti nad onom. Jedna drugoj su nalije. U svakoj odnjih je duboko utisnuta ona druga, takorei je, recimo psihoanalitiki, u ovoj onapotisnuto drugo. To kod Deride nije bilo samo na reima nego i u pisanju na delu.U nizu njegovih tekstova prisutna je knji#evna modulacija koja se nadograujena gotovo klasinu filozofsku analizu, pervertujui strogost potonje, a da je ipakne oteuje. Ali, Celan u takvom projektu ipak ima posebno mesto meu svima

  • koje Derida voli da ita. Da, bez ljubavi ne bi bilo ni itanja. U Celanovom slua-ju, ljubavni motiv koji jami neophodnu empatiju prema delu, kod Deride je biopojaan i ispunjenjem uslova da se neto sutinski odigrava u tivu. Zbiva seneto sutinski i u drugim Deridinim tivima, ali mo#da ni u jednom tako grevitoi zagonetno, tako neodoljivo i, istovremeno, strano i zaviajno. Tako unheimlich,nemaki reeno, i to veoma i bolno opipljivo tue blisko.

    Osmotrite svoju aku, pogledajte svoj dlan, udubite se u linije na njemu. Tajdlan nije pesma, ali pesma jeste takva. Barem tako Celan vidi svoju pesmu, jerne vidi razliku izmeu nje i dlana i nadlanice, i zglobova prstiju, krvnih sudova,noktiju. Sve to mo#ete dotaknuti, utinuti, pa i ubosti, rasei, kao i time pomilova-ti, primiti neto i dati, ubiti i zatititi, mahati i gatati po tome. To je ogroman posaosa rukom. Setite se i njenog govora, kad se aka stisne u pesnicu, potom rairikao da moli, i prsti se isprepliu, kao da se zaklinje. Sve je u tome, i to mo#e do-aravati podjednako neto materijalno i prolazno i neto trajno, maltene sudbin-sko. A Celanovo pesnitvo je jedno od sudbinskih u 20. stoleu, krhko u svojimelipsama, postojano u rezovima. Svaki stih je poput linije na dlanu. Zavrava prekraja. Zapoinje niotkuda, zapravo iz dogaaja koji u svojoj destruktivnoj neizre-civosti vape da budu reeni i dopru do nas. Kad je stih krenuo, ponire, i pomaljase u drugoj liniji, u nekom estom stihu. To je ceo sliv koji na asak blesne napovrini, a potom potone u tamu odakle e izroniti nosei u sebi kapljice krvi i #ivismisao. Ne mora da je, ne pravei razliku, kao to ree, na to pomiljao Celan, alito nam kazuje njegova pesma, za to nam svedoi. Stavite je na svoj dlan i itajteje, i kroz nju ete nazreti sopstveni krvotok, naslutivi neitljivo u njegovoj sedi-mentaciji, zanemarene ili zaboravljene rubove izmeu rei i ne-rei, opaziete#ivi smisao ispod okamenjenih slojeva. Kod Celana, taj #ivi smisao pee, gori,budui da je magma #ivota koja tra#i da izie. U svojoj besedi Meridijan pesnik erei da nam pesnitvo prednjai, ide ponekad br#e od nas i spaljuje deonice na-eg puta. Lava se valja. Tragovi su ugarci. Gorue etape pred nama.

    Tako i Derida ita Celana, a od tog iskustva dekonstruktivnog itanja po-znata su nam tri velika zapisnika, Shibboleth, A self-unsealing poetic text i B-liers. Svaki od njih svedoi o #elji da se ne odupremo onome to nas poziva izpesama, neodoljivom i preteem, iz istog razloga. Iako u novijim radovima, pa iu maloas navedenim, Derida okleva da spominje dekonstrukciju, kako je na-zvao svoju strategiju ralanjavanja ovrslih struktura koje formiraju elementefilozofskog govora u kojem mislimo, ona i dalje radi za njega u itanju Celanovihpesama. Nije to nikakva disciplina, pa ni metoda koja podrazumeva odreeniskup tehnika, pravila, procedura. Pre je pokuaj da se misle porekla i mee pi-tanja, kao i zato ova, a ne ona pitanja, te da se ospori pravo da tra#imo odgovorna pitanja u tradicionalnom obliku ta je to?, ta si ti?, ta je istina?... i sto-ga njegovo filozofsko istra#ivanje, oplemenjeno, kalemljeno knji#evnim uvidi-ma, u pogledu Paula Celana tee u manje poznatim kovitlacima. Kree se mar-ginama, tragajui za takama gde se tekst otvara s one strane jezika. Da, prednama je novi nain itanja i razumevanja, novi stil razmatranja i izlaganja, za

    46 Jovica Ain

  • koje nije sve u jeziku, mada sve mo#e biti vieno kao tekst, odnosno izvesnikonstrukt koji se tad da dekonstruisati u njegovoj zatvorenosti i dokrajenosti, aline i destruisati ili rastoiti.

    itanje Celana koje nam se predla#e, razumljivo, nije niti ikad mo#e bitisamo itanje. Uvek je uostalom kao i svako arhivirano itanje, neverni tran-skript ili zapisnik itanja. Tok itanja je neizbe#no izmeten, razlo#en, pa i obrnut,ali njegova neuhvatljiva brzina i beskonana viestrukost ostaju bez odjeka utom arhiviranju. Vrludanja itanja i vrludanja pisanja nikada nisu podudarna,premda se esto spliu i uzajamno pothranjuju. I u svakom od tri Deridina zapi-snika susreemo se sa pisanim statusom itanja koje je preraslo u tumaenje.Ono se kree tamo-amo, s kraja na poetak, pa u sredinu, i opet na vrh i do dna.To je ve interpretativni protokol, ali koji neprestano sebe dovodi u pitanje. Ne bihda tumaim, ispoveda se tuma, ali u ipak da tumaim, neu da komentariem,ali evo komentara. Ne bih da svedoim, ali u ipak da svedoim za Celanovupesmu da ne bi njeno svedoenje ostalo nepouzdano, njeno svedoenje o sve-doenju i njeno svedoenje o ponitavanju mogunosti da svedoimo. Ovo alu-diranje potie iz zavrnice jedne od Celanovih pesama i glasi: Niko / ne svedoiza / Svedoka. itanje ovih pesama ume da izazove vrtoglavicu, pa je i arhivira-nje u koje se uputa Derida praeno osobenom grozniavou. Nije to neki odarhiva od kojih boli glava, ali jeste sa prilinim ulogom, jer i same pesme vidimokao svojevrsno dekonstruisanje bitnih dogaaja, veinom razarajuih, koji seobele#ili vek, i u njima prepoznajemo, putem cezura, provalije koje su se otvorileu istoriji. Rezovima u zbilji odgovara se rezovima u pesmi. Mada pred CelanomDerida nije i na tom mestu bez duga Levinasu i Morisu Blanou, on zna da se tuneto zbiva to dira u samo srce njegov pristup i preinauje tota u njegovimpreanjim parametrima. Zatie se pred tajnom, smatra. Nijedno od njegovih i-tanja knji#evnih tekstova nije tek jedno-od, a ovo, meutim, iziskuje lomljenjedotadanje crte koja je poela sa dekonstrukcijom glasa i fonema i uperene pro-tiv logocentrizma kao metafizike prisutnosti, naime protiv usreditenja jezika iusredsreivanja na jezik, koja bi da potpuno fonetizuju logos, i takvog ga proma-knu u jedinog nosioca jedine istine, uz iskljuenje svakog traga, svakog pisanja.

    Ovde, sa Celanom, zbiva se provala konteksta u tekst. Deridino dekon-struktivno itanje nema vie uporita pred pesmama u kojima je ve izvestandekonstruktivni peat kao #ig neitljivosti, gde se neprestano vaspostavlja tragdogaanja kojem preti poricanje. Nije vie jednostavno u svojim tekstovima biti,kako je Derida kazivao, sapotpisnik drugom i pisati ih kao sapotpisivati. Svepostaje drugaije, rizinije. Odjednom iskrsava tajna. Sa njom pitanje odgovor-nosti i njene krize, i dara, i dara smrti, koji do Platona i od Platona jo niko nespozna, i rada #aljenja, i dalekose#no pitanje etike svedoenja koje je uvek per-formativni in... Sve to udara peat na Deridine poslednje spise. Horizont jeizmenjen, i pred Celanom, iz svog polimorfnog lavirinta, Derida je prinuen dapesnikovu tajnu, mada je i ona otvoreno pismo, potanska karta, preobrati uzagonetku. Poeziju pretvara u ifrovani jezik. U Shibbolethu, kad istie naoko

    itanje neitljivog 47

  • marginalno pitanje datuma, kalendara dogaanja i pesama, kao i pitanje obrezi-vanja koje mo#e biti samo jednom i nikad vie, to e rei problem ponavljanja ineponovljivog, istie ih kao ifrovane. Datumi su, ka#e, kodirani; i vidi ih kao lo-zinke ili obrezane rei za ulaz u pesmu, kao to je i re ibolit u jevrejskom pre-danju igrala ulogu lozinke.

    Mesta provala referencijalnog konteksta su same rane teksta, jo otvorene ipune, pa utoliko ne samo teko prohodne, nego uvek ostavljajui svoj neizbrisivtrag na svakom ko bi da gurne prst u njih. Rane u istoriji ovde su rane u samomjeziku koji je bio svedok logora smrti, u samom pesnitvu koje svedoi o tom sve-doanstvu kad niko vie ne svedoi za svedoka, i za smrt neponovljivu i neza-menjivu. Cezure, rezovi, bezdani. Tako Celan raskriva zaborav, tako svedoi.Neitljivo, ali prenosivo, ba kakve su i njegove pesme: gr seanja, dokumentsvedoenja prometnut u monument i zatim u testament, zavet za pamenje ak ikad su svi tragovi nepredstavljivog zloina izbrisani. Svaka ifra je tu suvina.Sve je otvoreno do same granice neitljivosti, otvoreno-zatvoreno-otvoreno.Nema ifre, nema ni bezuslovne itljivosti, ali ipak postoji transfer. Zato itamoCelanove pesme, koliko god bile neprevodive, i koliko god njihovo prevoenjeistovremeno pretpostavljalo beskonano tumaenje. Iz njih se naprosto u nasneto prenosi.

    Pesma sa stihovima o svedoku, naslovljena prvom rei Aschenglorie, poi-nje pepelom, za koji Derida ka#e da je upravo to ono to unitava ili preti da uni-ti ak i mogunost svedoenja o unitenju samom. To je figura unitenja bezostatka, ili bez itljive arhive, bez arhive koja bi se mogla deifrovati. Tehnologi-ja zloina u logorima smrti je, kao to znamo, obuhvatala i zloin nad svedoe-njem, unitavajui tragove, ponitavajui i samu mogunost svedoenja. Sve-doenje je jo jedna #rtva zloina koji bi da ostane tajna, i utoliko je Celanovopesnitvo poetsko svedoenje o svim zloinima koji bi da ostanu tajna, bez tra-gova o sebi. A u#asna stvar jeste da je jedini uslov svedoenja mogunost uni-tenja, moguno ieznue svedoka, ali i sposobnosti da se svedoi, njegov je-dini uslov mogunosti kao uslov njegove nemogunosti..., i u tom iskustvu,poetski samoraspeaenom, Derida bi trebalo da slomi crtu itanja do posled-njeg itaoca koji govori da neitljivost nije za deifrovanje ili odgonetanje. Ona upesmi mora da ostane kakva jeste, jer je ve bez ifre. Nije skrivana. Suvino juje tumaiti. Kad je itamo, ona se prenosi na nas. Samo taj transfer treba i mo#e-mo da transkribujemo.

    Ovako pie Derida: Mogunost tajne, u svakom sluaju, ostaje uvek otvor-ena i ta zaliha je neiscrpna. Ona je to vie nego ikad u sluaju poezije Celanakoji nije prestao da kriptuje (...) te referencije. Meutim, ako pesniki jezik nijeifrovani jezik i svaka njegova re je provaljena ifra, mogunost svedoenja zapesnika je ve sama mo, sam in svedoenja. Ako mo#e da se odnosi nadogaaje vezane za iskustvo kojim nas optereuju logori smrti, onda se pesmave odnosi na to iskustvo. Iskustvo smrtonosnog ognja i iskustvo pepela. To je

    48 Jovica Ain

  • iskustvo nepredstavljivog koje preseca svaku istoriju ljudskih predstava, uvo-dei zjap u nau imaginaciju. Rekao bih da je to u Celanovim pesmama neitlji-vo, a ipak prisutno i prenosivo. Tu je, izmeu. Ne vorovi bola, nego izmeu njih,izmeu dva bolna vora: zwishen zwei Schmerzknoten, kako itamo u pesmiAschenglorie, rei iju e evokaciju Derida zanemariti u analizi.

    Uostalom, kao i veina italaca, Derida se vraa Celanu zbog pepela.Ali, njegovo vraanje je i znak nedostatka koji pogaa svaku interpretaciju

    paranoizovanu neitljivou, ukratko znak nezadovoljstva iframa koje se u je-dinstvenoj prirodi pesnikog jezika rasplinjuju, oslobaajui u inu itanja nei-tljivog mesto pesnikovoj ruci. Ne mora da znai da je Celanovo stvaralakonerazlikovanje pesme i ruke najbesprekornije vienje, povlaeno ili ak nepo-bitno. Bez njega se, ipak, ne mo#e dalje. Poinjemo uvek da bismo segnuli oditanja do tumaenja, onakvog u kakvo nas itanje upuuje i koje nam doputa od tog kako neko vidi sebe i svoje delo, i onda smo na stazi koja vodi dalje, kaoto je to, izmeu ostalih, umeo i Derida kad nije tra#io vie ili manje od poetskogteksta. Na stazi smo na kojoj nam pesnik mae rukom da se dr#imo #ivog smi-sla. On je uvek u pesmi, i uvek kritika svakog mogunog smisla koji bismo kaokonaan da nekoj pesmi pridamo. On znai ne samo probijanje metafizikih gra-nica smisla, nego je poput #ivota uvek sposoban da bude opovrgavanje sebedok se ispunjava kao navodno obeanje smisla. Ne shvatam ga, naime, vie tekkao obeavanje smisla. Ne, dar smrti nam ka#e da dok je #ivota smisla ima, aline mora biti jedan i konaan, statian i dokuiv, usred provale konteksta, jer jekadar da ga preboli i da va#i za mnoge budue. On je promenljiv i prenosiv. ak ikad ga ne znamo, neosporan je. Smisao do koga mi je stalo jeste ljubav, i uvekje zamisliv. To nije metafiziki smisao zasnovan na nekoj istini izvan nas, na za-boravu svega to nas mui, to se ne usuujemo ni da pogledamo, i koji bi daiskljui sve to smeta miljenju u njegovom najidealnijem vidu. Naprotiv, raan upesmi, u dosluhu sa neizrecivim dogaajima i zatiranjem njihovih tragova, u ze-vovima unutar i izmeu rei, neitljivostima, on nas tera, kao dar #ivota, da sebatrgamo u stvarnosti pod bremenom seanja bez koga nema opstanka.

    To je poetsko iskustvo Celanovog jezika bez koga i bez ijeg poetskog pot-pisa, po Deridi, koji bi da svedoi za njega, nema svedoenja, pre#ivljavanja uumiranju, niti odgovornosti koja je prvenstveno odgovornost za #ivot.

    Iskustvo svedoenja mora da proe kroz poetsku dimenziju iskonskog tra-ga u ovekovoj moralnosti da bi postalo deo egzistencijalne odgovornosti.Sumnja u pesnitvo ruinira odgovornost, proganjajui imaginaciju bez koje po-stoji samo zloin, njegova sila i njegov zakon. I ta sumnja biva jo jedna karika uzloinakom lancu. Ona je Celana uguila do smrti, ali nije porazila njegovepesme, niti zatomila krik svedoka u njima, ak i kad ono o emu svedoi jedvasebi mo#emo da predstavimo ili ne mo#emo.

    itanje neitljivog 49

  • READING OF THE UNREADABLEDerrida would bear witness for Celan

    Summary

    In his three analyses,Shibboleth pour Paul Celan, ASelf-Unsealing Poetic Text andBliers, Jacques Derrida proposed an expanding interpretation of Paul Celans poems.He raises the questions of translation, responsability, witnessing. These are the ques-tions we find without doubt as essentially important to us.

    According to Derrida, on the other hand, the poetic text is a coded, encrypted text.For that reason, the French philosopher tries to make a deconstructive deciphering.However, Ain suggests and shows in short that Celans poetry is not an encrypted text atall, but a text where every word, every phrase, and every caesura is already a decipheringwhich transfers itself onto the reader. Although below the surface, the living sense isclearly inscribed in the poems. It seems the reader also can only approach the unread-able elliptically, through poetic language and beyond language, invoking all possible ref-erential contexts. When we are at the edge of the readable, mixing together the real andthe imaginary, we do read and understand. Welcoming that and allowing that into ourminds is like receiving a gift.

    50 Jovica Ain

  • Aleksandra Mani

    Samoubistvo prevodom

    Uz Deridinu istinu u slici

    Vavilonsku kulu ne mo!e videti, na nju se mo!e samo popeti, haluciniraVavilen pod dejstvom gljiva muhara u romanu Generation PViktora Peljevina..Da bi se potom s nje strmoglavio, odjekuje mi u uima odgovor. Ako prevoenjekao dogaaj novog teksta uvek predstavlja ispad, onda je strmoglavljivanje sVavilonske kule rizik koji preuzima onaj ko preuzima zadatak prevodioca, ako ine svestan utopinosti, a ono svakako budan za alotopinost svoga poduhvata.

    Govoriu i Deridi, govorei o tekstu i svom prevoenju Deridinog odlomka utekstu Hulija Kortasara naslovljenom Dnevnik za jednu priu. Taj Dnevnikgovori o uspomenama, o seanju, o prevodiocu i o prevoenju, o intervencijiprevodioca u stvarnost i posledicama tog meanja, gde prelaz iz uloge veitogdrugog u ulogu protagoniste i autora, meutim, ne prolazi neka!njeno: i uzeo je idao deo !ivota ija je mera bila tana mera onoga ega se najvie plaio.

    Neprevodivo i Prevoenje, Neponovljivo i PonavljanjeU izvesnom smislu, i u svim ostalim, ovde je re o uspomeni na dogaaj

    jednog citata. Dobijam odgovor na pitanje koje jo leti ka poiljaocu: Nemasumnje onda da je vavilonski posao filozofije i na kuli i u jami, uzdrman mogu-nou da sutinske stvari nisu prevodive. To nikog ne spreava da ih prevodi.Naprotiv, svaki istinski prevodilac ne mo!e da odoli tom izazovu. Kakav bi to biozadatak ako ne bi bio nemoguan! Zato bi danas filozofija morala da zapone odtotalnog prevoda najmonijih intuicija, recimo, poput ltre des Seins of being,koje su vavilonska osnovica haosa. Totalan je kad je od slova do slova, doslo-van, i nosi u sebi smisao koji mu dodelimo i sve ostale smislove.

    Tako mi poruuje jedan od mojih beogradskih prijatelja, i nastavlja: Kao tomo!e znati, tako bi mogao da glasi sa!etak neeg to sam davno ispisao, ukompilaciji seanja i prie, pod naslovom Prevodilac na zadatku, koji bi da budesledei korak od uvenog naslova Valtera Benjamina. Korak je logian: prvosmislimo zadatak, potom pustimo prevodioca da se malo misli sa njim. ta dola-zi zatim? Zadatak od sebe biva sve te!i. Prevodilac sve oajniji. Zadatak se

  • uzdigao na vrh Vavilonske kule sagraene od mnotva jezika. Prevodilac sestrmoglavio na dno Vavilonske jame iskopane u jednom jedinom jeziku. Takva jepozornica na kojoj je postavljen igrokaz Neprevodivog i Prevoenja, ili Nepo-novljivog i Ponavljanja.

    Dnevnik o jednoj priiIpak, ovde u govoriti vie o prevodu, manje o prevodiocu, a razlika izmeu

    pisca i prevodioca nije ona razlika koja se uspostavlja izmeu originala i prevo-da: jedna je stvar kada original i prevod zamenjuju mesta, a sasvim druga kadaprevodilac postavlja sebe na mesto pisca. Kortasar, ovek sa oba iskustva,iskustvom pisca i iskustvom prevodioca, odluio je da ono to u ovom tekstu go-vori o pisanju, itanju i prevoenju uokviri jednim odlomkom iz Deridine knjigeIstina u slici.

    Kortasar poinje ovu priu, dnevnik o prii ili dnevnik za priu, zapisom od2. februara 1982. godine, i tu mi privlai pa!nju nekoliko detalja. Bezmalo nasamom poetku, Kortasar se pita:

    to da piem priu, na kraju krajeva, to lepo ne bih otvorio knjigu nekogdrugog pripovedaa[...]?

    a odmah u nastavku dodaje:Ali ponekad, kad mi ne ostane nita drugo nego da zaponem priu kao to

    bih !eleo da ponem ovu, ba tada po!elim da sam Adolfo Bjoj Kasares.Re je, dakle, o itanju i pisanju, o itanju i !elji za pisanjem, ili itanju i !elji

    za odricanjem od svakog pisanja. I tu, na tom mestu, u treem odeljku dvadese-tosmodelne prie ili februarskog dnevnika, pojavljuje se odlomak iz DeridineIstine u slici. Evo tog odeljka Kortasarovog teksta:

    udno je to jue nisam mogao da nastavim sa pisanjem [...] pa se zatorazmeem Poom i majem se oko kojeega, sad mi se prohtelo da prevedemodlomak %aka Deride koji sam sino naao u La vrit en peinture, koji nemasavreno nikakve veze sa svim ovim ali je svejedno primenjiv po nekoj neobja-njivoj analokoj vezi [...] Ovaj odlomak je teko razumeti, kako je chez Derridato ve obiaj, pa prevodim onako kako znam i umem [jedna prevodilaka napo-mena koja bi se mogla pokazati od izvesnog interesa: a la que te criaste, ka!eKortasar na ovom mestu, a ta fraza, taj argentinski kolokvijalni izraz, doslovnoznai na nain na koji su te odgajili, vaspitali] (ali i on isto tako pie, samo toon zna i ume bolje [ovde se vraa isti glagol: criar, odgajiti, vaspitati: solo que locriaron mejor: samo to su njega vaspitali, odgajili bolje]):

    ne ostaje (mi) gotovo nita, ni stvar, ni njeno postojanje, niti moje, ni istobjekt ni ist subjekt, nikakvo zanimanje nikakve prirode ni za ta. A ipak volim:ne, i to je suvie, to jo nesumnjivo znai zanimanje za postojanje. Ne volim, ali

    52 Aleksandra Mani

  • u!ivam u onome to me ne zanima, barem u onome za ta je svejedno volim liga ili ne volim. Zadovoljstvo koje nalazim, ne nalazim, radije bih ga uzvratio,vraam ono to nalazim, primam ono to uzvraam, ne uzimam ono to primam.A ipak ga sam sebi pru!am. Mogu li rei da sam sebi pru!am? Tako je univerzal-no objektivno kako to zahteva moje rasuivanje i zdrav razum da mo!e doisamo iz iste spoljanjosti. Nepripojivo. U krajnjem sluaju, zadovoljstvo kojesebi pru!am, ili tanije, kojem se preputam, putem kojeg se dajem, ne moguak ni iskusiti, ako iskusiti znai osetiti: pojavno, iskustveno, u prostoru i u vre-menu moga zainteresovanoga ili interesantnoga postojanja. Zadovoljstvo ije jeiskustvo nemogue. Ne nalazim ga, ne prihvatam ga, ne uzvraam ga, ne pru-!am ga, ne pru!am ga sebi nikad jer ja (ja, postojei subjekt) nikada nemampristupa lepom kao takvom. Utoliko to postojim, ne znam za isto u!ivanje.

    Derida govori o nekome ko se suoava s neim to mu se ini lepo, i otudasve ovo dolazi; ja se suoavam sa jednim nita koje predstavlja nenapisanapria, s praznim mestom prie, s rupom [ili jamom] na ije mesto treba da doepria, u koju treba da se smesti pria [...] I zadovoljstvo le!i u tome, makar i nebilo zadovoljstvo i makar liilo na neku !e za solju, kao nekakva !elja da seodreknem svakog pisanja dok piem [...]

    Najava: prevod je originalPripoveda poinje dnevnik itanjem. To je i dnevnik itaoca tuih tekstova

    za koje bi voleo da su njegovi, itaoca tue vetine koju bi voleo da prisvoji: Vo-leo bih da sam Adolfo Bjoj Kasares, ka!e, a odmah zatim mu nadolazi !elja daprevede odlomak iz Deridinog Parergona iz knjige Istina u slici, kako Deridinnaslov prevodim za ovu priliku. Kortasar ovde, dakle, u jednom jedinom udvoje-nom gestu, ita i pie da je prevoenje povlaeni oblik itanja, to znamo injegov italako-prevodilaki posao proizvodi dodatak koji je strogo propisantekstom koji prevodi, ali propisan potrebama izvesnog oblika igre.

    Pripoveda najavljuje prevod koji sledi, kao svoj, pripovedaev prevod, go-vori o tome kako je uraen, a zatim ga ispisuje. Ispisan kao rei pripovedaa,tekst prevoda se menja, pomera se njegov status: prevod prestaje da bude pre-vod i postaje original. Da li je time i original postao prevod? U izvesnom smislu,jeste.

    To to izvorni tekst tra!i da bude poniten kao izvorni tekst, tra!i da zauzmemesto dodatka, nadomestka, suplementa ili suplenta (dobri stari naziv za zame-nika stalnog uitelja, to je znaenje koje nam ovde nije na odmet), a da prevodzauzme njegovo mesto kao original, da li to znai da taj teskt ovde zahteva sa-moubistvo prevodom? Ili je mo!da samoubistvo prevodom u tome to e odnosteksta tekstova na razliitim jezicima prevoenjem biti doveden do toga daoriginal postane prevod, a prevod original? Kada i kako se to uopte mo!e de-siti? I mo!e li prevoenje nad!iveti takav in?

    Samoubistvo prevodom 53

  • Kada e dva teksta na dva jezika proizvesti mlaz dogaaja dovoljno jak dase izlije iz galaksije prevoenja i napravi potop, tako da meni kao prevoditeljkiostane jo samo da se popnem na Vavilonsku kulu, da kroim na nju i zagazim uvavilonsku pometnju koja mi nee dati da vie vidim samu kulu? Vavilonsku kulune mo!e videti, na nju se samo mo!e popeti, ponavlja mi muharama pomete-ni Vavilen. Zapravo, kad govorimo o Vavilonskoj kuli, mo!e biti jedino da je mividimo, a nikad ne mo!emo da se popnemo na nju, oponira moj prijatelj ovom ci-tatu. Mo!da to zavisi od svetlosti: u mraku jame verujem da sam na vrhu, hou daprokopam prolaz, verujem da je suvie visoko, gore, moje stajalite: potrebnami je vetaka svetlost da bih osvetlila mrak i videla da li sam visoko, gore, moguli se uopte popeti, ili sam dole, u jami. Pod dnevnom svetlou mo!da bih videlahaos, a u mraku tra!im vetaku svetlost, da ne bih upala u nju. Ili svesno gasimsvetlost da, onako u pomrini, uopte ne bih znala da sam u jami? Svejedno sepenjem, savlaujem visinu kule, kao alpinista Mont Everest, a i ne znam da ustvari samo pokuavam da se iskobeljam? Ili znam, ali moram da zamislim kako,premda je nemogue, ja to mogu. Moram, da bih pre!ivela.

    Prva etapa: trag originala u originaluProganja me ta ritmina reenica koju sam upamtila kao stihove:Ne ostaje (mi) gotovo nita: ni stvar, ni njeno postojanje, niti moje, ni ist

    objekt ni ist subjekt, nikakvo zanimanje niega ni za ta. Ovo je samo jedna odmoguih varijanti, razume se, jer u pitanju su poslednje rei: de rien qui soit rienqui soit: bilo ega za bilo ta, niega ni za ta, niega za nita, ili ak: nikakve pri-rode ni za ta? Interesovanje, zanimanje, koje prelazi iz niega u nita.

    U prevodu Spasoja uzulana u knjizi Istina u slikarstvu, Niki, 2001 (uzgredda napomenem da je Istina u slikarstvu 1988. godine objavljena u sarajevskojSvjetlosti u prevodu uzulana i Dizdarevia) ova reenica glasi: Ne ostaje (mi)skoro nita, ni stvar, ni njeno postojanje, ni moje, ni isti objekt, ni isti subjekt, ni-kakav interes ni za ta to bi bilo u odnosu na bilo ta. itam, iz ovog prevoda, daje re o nedostatku interesa, zanimanja, za neto to postoji u odnosu na netodrugo. Greim li u itanju? Ako ne greim, i ovaj bi se prevod mogao primeniti naKortasarov original. Ali na drugi nain, i tako da nema nikakve veze s njegovimraspolo!enjem, pa ak ni s njegovim namerama: nikakvo zanimanje bilo kakveprirode za bilo ta.

    Derida me podsea: Sa svoje visine, Vavilon u svakom trenutku nadzire iiznenauje moje itanje: ja prevodim, prevodim prevod Morisa de Gandijaka jed-nog Benjaminovog teksta koji, kao predgovor jednom prevodu, tu pronalazi izgo-vor da ka!e emu i u emu je svaki prevodilac obavezan i usput primeuje, toje sutinski deo njegovog dokazivanja da ne mo!e biti prevoda prevoda. Trebase toga setiti. I jo: %eleo sam da naznaim da je svaki prevodilac u polo!aju dagovori o prevodu, na mestu koje nije nita manje nego drugo ili drugorazredno.

    54 Aleksandra Mani

  • Recimo da je pred mene postavljen zadatak prevodioca prevodioca, zada-tak prevoditeljke: Od samog naslova, obraam se Vavilonskim kulama / Vavi-lonskim obrtima, Benjamin smeta problem, u smislu onoga to se upravo imapred sobom kao zadatak: to je zadatak prevodioca a ne prevoenja (niti, uosta-lom, uzgred budi reeno, a to pitanje nije zanemarljivo, prevoditeljke podvuklaA. M.). Ako i umem da budem dobar uenik, kakav sam uinak? Umem li u jed-nom jedinom udvojenom gestu, tamo gde plamti veni rat izmeu rei i stvari, ija da se prepustim nu!di izvesne igre, zastupajui i sprovodei stav: original jeprevod, a prevod je original? Ako ne postoji apsolutni dokaz da je neto origi-nal ili prevod, budui da i prevod i original imaju podjednaka prava da budu origi-nal i prevod, to samo znai da se pred mene postavlja dodatni zahtev, da onojsemantikoj kombinatorici prevoenja koja izaziva takvo oduevljenje da se o-vek sav uzvrpolji ne sme biti dodato tek bilo ta, jer ono original je prevod, aprevod je original ne oznaava nikakvu nerazmrsivu pometnju niti prostu isto-vetnost: ono jeste koje stoji izmeu originala i prevoda, izmeu pisanja i itanja,znai i njihovo upadljivo nepoklapanje.

    Kakav je zadatak prevoditeljke? Kakav se zadatak postavlja pred uvek dru-gog? Pronai delotvornost u podreivanju. Veito drugi, meutim, ne samo daobino ostavlja jai otisak, jai trag precrtavanja, nego u izvesnom smislu posta-je i nezamenljiviji. Da protagonisti nikad ne smeju da omanu, neto je to se oe-kuje, podrazumeva, i zato prestaje da se primeuje, dokle god se dr!e svoje ulo-ge. To da oni ne bi bili praktino nita bez onih koji ih najumenije slede, briuiali i istiui ono emu se opiru i ono to im se opire, jeste stvar koja, kada se jed-nom ustanovi, postaje upeatljivija.

    Druga etapa: brisanje prevoda u prevoduTekst u prevodu nad!ivljava, prevodilac pre!ivljava. Pre!ivljavam, kao pre-

    voditeljka, svaku etapu transformacije teksta. Uvlai me u sebe ono drugoprevoenje, makar bilo od niega niemu. De rien qui soit rien qui soit. Dakle,najpre Kortasar prevodi Deridu. Da li je bilo mesta da prevodim Kortasara tamogde sam u stvari prevodila Deridu? Kortasar u najavu prevoda ovog odlomkaunosi, onako uzgred, izraz a la que te criaste: kako su te vaspitali, kako su teodgojili, kako su te nauili, i dodaje da i Derida pomalo tako pie, precizirajui:samo to su njega odgojili, vaspitali, nauili, bolje. I nastavlja reenicom, me-lanholinom, u kojoj (Deridin) pripoveda govori o tome da (mu) ne ostaje goto-vo nita, presque rien, nikakvo zanimanje, nikakvo interesovanje, bilo ega zabilo ta, od bilo ega za bilo ta, ba niega za ba nita, de rien qui soit rienqui soit, ili, kod Kortasara, de ninguna naturaleza por nada.

    Eto primera prevoda koji je postao original. Pred mene je stao zadatak daod prevedenog teksta, prevodei ga, nainim prevod originala. Zadatak koji jezahtevao da prevodim pod vetakom svetlou, pomalo kao da prevodim De-kartovo objanjenje zato pie na francuskom, a ne na latinskom, na latinski, ali

    Samoubistvo prevodom 55

  • tako da uspem da uverljivo zadr!im sve to je u argumentaciji izneto: da vratimtekst izvoru kroz mlaz dogaaja koji e sauvati neto od mleka, pa i aja s mle-kom, kojima tu nema mesta.

    I ta inim? Prevodim originalni, izvorni, Kortasarov odlomak pripovedae-vog prevoda Deridinog odlomka, koji, kroz prevoenje, kao prevod, postajeizvorni tekst. Deridina varijanta ostala je tek kontrolni uzorak. Odlomak je uprevoenju postao Deridin prevod Kortasarovog teksta. Susret s istinom tekstauvek je, uostalom, zaobilazan, i odlo!en. Zbunjenoj, u nedoumici pred ovimudom a najvee udo je ovek koji oko sebe ne vidi udo, podsea me Al-Ha-lad! obraam se za pomo Deridi, i on mi je, uvek ljubazan, pru!a, dok razmi-lja ta se deava ako imamesta prevoditi, govorei kako prevodilaka struktu-ra ne poinje onim to se zove prevoenje u uobiajenom smislu, nego ve ilitek kada se uspostavi izvestan tip itanja izvornog teksta, koji brie ali i istieono emu se opire i ono to mu se opire, i tako, u tom pozivu na itanje jezika usopstvenom brisanju, sledi put koji prelazi preko ili ide dalje. U ovom sluaju,sledi put koji vodi ka prevodu koji kroz prevoenje prevoda postaje original. Putu samoubistvo ili u drugo nad!ivljavanje?

    LiteraturaJacques Derrida, II. Le Parergon, La vrit en peinture, Flamarrion, Paris, 1978.Julio Cortzar, Diario para un cuento, Cuentos completos 2, Madrid, Afaguara,

    1994.Hulio Kortasar, Dnevnik o jednoj prii, Kraj etape, prevela Aleksandra Mani,

    Rad, Beograd, 1999.Jovica Ain, Beskonano pribli!avanje, na brzaka. Intervencija, u rukopisu, 2004.Jovica Ain, Prevodilac na zadatku, Duge senke kratkih senki, Gradska narod-

    na biblioteka %arko Zrenjanin, Zrenjanin, 2003.Jovica Ain, Ru!a ita i debelo se upetljava, Ko hoe da voli, mora da umre.

    Prie sa Ru"om, Stylos, Novi Sad, 2002.Jovica Ain, Tri zapisa iz nae decenije zla. O prijateljskoj korespondenciji,

    Gatanja po pepelu, Vreme knjige, Beograd, 2003.Valter Benjamin, Zadatak prevodioca, prevela Aleksandra Bajazetov-Vuen,

    Re br. 47-48, jul-avgust 1998.Jacques Derrida, Transfert ex cathedra. Le langage et les institutions philoso-

    phiques, in : Du droit la philosophie, ditions Galile, Paris, 1990.Jacques Derrida, En el lmite de la traduccin, entrevista con Kadhim Jihad,

    in : No escribo sin luz artificial, Cuatro. ediciones, Valladolid, 1999.Jacques Derrida, Des Tours de Babel, in: Joseph F. Graham, ed., Difference in

    Translation, Cornell UP, Ithaca and London, 1985.%ak Derida, II. Parergon, Istina u slikarstvu, preveo Spasoje uzulan, Jasen,

    Niki, 2001.

    56 Aleksandra Mani

  • %ak Derida, Uliks gramofon, prevela Aleksandra Mani, Rad, Beograd, 1997.%ak Derida, Kule Vavilonske Vavilonski obrti, prevela Aleksandra Mani,

    Re br. 47-48, jul-avgust 1998.Franc Kafka, Uz Vavilonsku kulu, Vavilonska jama, preveo Jovica Ain, Rad,

    Beograd, 2004.Novica Mili, (Amor, amor, catstrofe Odlomci recenzije) za Apokalipsu Sad

    Jovice Aina, u rukopisu, 1995.Viktor Peljevin,Generation P, prevela Natalija Nenezi, Plato, Beograd, 2004.

    SUICIDE BY TRANSLATIONOn Derridas Truth in Painting

    Summary

    Mani takes the translation of a fragment of La vrit en peinture by JacquesDerrida, as translated by Julio Cortzar in his short story A Diary on A Short Story, andexamines its effects. In this sense, she tests the possibility or impossibility of drawing ageneral distinction between original and translation when the translated text becomesa part of a new original.

    May a fact that the original asks to be annuled as original and to find itself on theplace of a translation be called suicide? Or a translating process is the one commiting sui-cide by obtaining such a result? Could it, even, be called a suicide, or what we are dealingwith here is an other survival?

    Samoubistvo prevodom 57

  • Jovan eki

    DaDa Gramofon

    (o upadima realnog ili oThe galaxy of events galaksiji dogaaja)

    Kako dakle, sledei jednu logiku Da-govora zapravo rei Ne ili ak Nehvala!, ili ak, to to vi mislite da moje prisustvo znai Da, zapravo je samo vaupis u jedan dogaaj. Vama, dakle, izmiu lucidni Nieovi |Nietzsche| uvidi pokojima mi upisujemo vlastitu logiku u nekakav dogaaj in advance, rekao biDian |Duchamp|, DaDa uitelj, ili, mo#da je preciznije rei strateg.

    Nije, dakako, sluajno, pre par dana, na osnovu ankete sprovedene meu500 najuticajnijih imena iz sveta umetnosti u Velikoj Britaniji (meu kojima su iDejmen Hirst |Damien Hirst|,Trejsi Emin |Tracey Emin|, Dejvid Hokni |DavidHockney|, arls Sai |Charles Saatchi|, i arls Saumares-Smit |Charles Sau-marez-Smith|, direktor Nacionalne galerije) uveni rad Marsela Diana |MarcelaDuchampa|, Pisoar (Fountain), kojim je ovaj umetnik okirao umetniki estab-liment 1917 godine, proglaen najuticajnijim delom moderne umetnosti svihvremena. (Uoi dodele Tarnerove nagrade za 2004. LONDON, decembar 2004.telegraph.co.uk.).

    Neto slino dogodilo se i sa D#ojsovim |Joyce| Ulisom pre par godina,kada je ova knjiga proglaena naj-knjigom milenijuma, veka ili ve... Ali na coin-cidence of meeting, (sluajnost susreta), to se deava na jednoj streli vreme-na, kao retroaktivno proivanje Diana i D#ojsa, ve u se vratiti.

    Dakle, Deridu zanima da govori o da u nekim odlomcima Ulisa ili barem onekim modalitetima da. Tanije, njega zanima da kartografie to probijanje da urazliitim registrima, od onih koji pripadaju D#ojsovom Ulisu do onih naizgledsasvim sluajnih i spoljanjih upada realnog. Reju, on kartografie neku ga-laksiju dogaaja (the galaxy of events) preko sluajnosti susreta (coincidence ofmeeting), kako bi unutar tog kretanja i razliitih upada, ocrtao vlastito ili uopteneko Ne.

    Ako se da patentira kao to je to sluaj sa Danoneovim jogurtom, koji sejednostavno zove YES i iji reklamni slogan glasi Bet You Cant Say No to Yes(Kladim se da ne mo#e rei ne, ovom da), tada se ne uvek pojavljuje na obodu,

  • kao podrazumevajue, ali ipak neizgovoreno. To je Deridina usputna opaska,koja, kao i sve opaske, uvek biva upuena na neku adresu. Koja je to adresa?Jasno je, par stranica kasnije, da su u pitanju Joyce scholars (strunjaci zaD#ojsa), institucija za prouavanje D#ojsa, tanije, institucija koja je patentirala,koja je proglasila nekakav copyright na govor o D#ojsu, koja je sebe instaliralada bdi nad diskursom oko D#ojsa i o D#ojsu.

    Ulis, ogromni postcard kao model koji otvara jedno polje za kartografisa-nje potanskih poiljki, kao trag koji treba pratiti ili goniti.

    Prvi upad: Tokio

    Derida kupuje razglednice ispred Hotela Okura u Tokiju... (ostaviemosada po strani Deridinu analizu odlomka zvanog Tokio, kao i neobian razgo-vor izmeu Bluma i Stefana o pripadanju)... kada iznenada naie na knjigu(coincidence of meeting) pod naslovom 16 ways to avoid saying no (16 nainakako da izbegnete da ka#ete ne), koju je napisao Masaki Imai. Bila je to knjiga otrgovakoj diplomatiji koja se bavi japanskom utivou, jer Japanci izbegavajuda ka#u ne, ak i ako #ele da ka#u ne (15).

    Za Deridu, dakle, koji upravo razmilja o tome kako treba da se javi stru-njacima za D#ojsa, postavlja se pitanje, opet kao usputna opaska: Kako daobjasnimo da hoemo da ka#emo ne kada hoemo da ka#emo ne, a da ga neka#emo? (15) Zapravo kako prevesti ne kao da?

    Tu e delimino biti od pomoi jo jedan od naslova istog japanskog autora:Never take yes for an answer (Nikada nemoj prihvatiti da kao odgovor). Za Deriduto mo#e da znai dve stvari: Damo#e da znai ne, ili: da nije odgovor. (16) Zato?Pa zato to da nita ne imenuje, nita ne opisuje, njegovo gramatiko i semanti-ko odreenje (je) meu najzagonetnijima (16). Zapravo to da uvek ima oblik odgo-vora ili mora biti prihvaeno kao odgovor (it must be taken for an answer).

    Da podrazumeva ono to Blum naziva implicit believer (implicitnog verni-ka), i to kada drugi tra#i nekakvo objanjenje.

    Ako to da (koje mo#e da znai ne, ili: da nije odgovor) izmie uobiajenimkodovima, ako se njegov horizont smisla izmeta u svakom od registara u koji-ma je upotrebljeno, tada da nije nita drugo do taka uvezivanja u mre#u, makoju od mre#a imali u vidu.

    Drugi upad: telefon

    $an Miel Rabate |Jean-Michel Rabat| telefonira Deridi i pita ga za naslovnjegovog predavanja o D#ojsu. Derida ka#e kako bi #eleo da govori o D#ojso-vom da, a Rabate mu odgovara da preko telefona i naslov je dogovoren, tani-je u mre#i ste. Da/Da, dva da potvruju da ste ve u mre#i.

    60 Jovan eki

  • Sledi jo jedna Deridina usputna opaska: ta znai biti strunjak kada jere o D#ojsu... ta znai biti znalac i pripadati jednoj izuzetnoj instituciji?

    ta to znai ako se zna da je sam D#ojs predvideo postojanje takve jedneinstitucije, jedne mone mainerije itanja u slu#bi sopstvenog imena, peataili patenta.

    Dakle, to je institucija za koju je D#ojs, kao Bog za Vavilonsku kulu, sveinio kako bi postala nemogua i neverovatna, kako bi je unapred unitio, pa akminirao i sam pojam strunosti na kojem bi njena zakonitost jednog dana moglada se zasniva, bilo da se radi o podobnosti prema znanju ili o podobnosti premaumenosti. (21)

    Zbog ega bi D#ojs stvarao ovakvu vavilonsku instituciju? Pre svega jer nijere o instituciji koja na ovaj ili onaj nain imenuje strunjake, nekakvim speechactom tipa ovim te imenujem u..., ili ak pukim prisustvom (a to je telefonskoda) ... imenovan si u... Dakle, nije re o instituciji koja pretpostavlja prolazakkakve obuke, poput kole ili kasarne, gde se samim prolaskom izlazi kao nekodrugi, koji se razlikuje od onog prvog (onog koji je uao) imenovanjem, nekimpeatom koji se nosi itav #ivot.

    Tu je nesporazum, ne institucija, ve mre#a: Derida zapravo nastoji da krozsvoje neizgovoreno ne instituciji, poka#e mre#u, njenu funkciju, jednu umre#enumo, kao model same moi uopte, bez obzira na registar unutar kojeg se onapojavljuje.

    Prvi telefonski poziv u Ulisu locira tu mre#u. Naslov odlomka je I bee svet-kovina Pashe kada Blum pominje telefonski poziv, dok je neto pre toga gotovomehaniki ponavljao za Jevrejina najozbiljniju molitvu.

    Zahvaljujui takvom kontekstu ili spletu okolnosti mogla bi se Shema Israelitati kao kakav telefonski poziv, izmeu Boga, na beskonanom odstojanju (along distance call) i Izraela. Jer zapravo ta Shema Israel znai poziv Izraelu,sluaj Izraele, halo Izrael, na ime Izraela, lini poziv (a person to person call).

    Dakle, pre dela, ili rei, telefon, jer u poetku bee telefon, to pretpostavljatelefonsku centralu i mre#u.

    Izjava Blum-je-na-telefonu zapravo imenuje njegovu nepromenljivu sutinu:njegovo bie jeste bie-na-telefonu, ili ako hoete bie-na-mre#i. Ono je prikljue-no na mnotvo glasova ili aparata koji automatski odgovaraju. (26) U nekakvomhajdegerovskom diskursu njegovo tu-bie jeste bie-na-telefonu, ono je bie za te-lefon, bie mre#e. (Hajdegerov |Heidegger| Dasein, takoe znai biti-pozvan.)

    Derida konstatuje kako postoji vie modaliteta ili tonaliteta telefonskog da,ali da jedno od njih ne govori nita drugo, ve da je neko tu, prisutan, da oslu-kuje na drugom kraju #ice, spreman da odgovori, ali u tom trenutku nema dru-gog odgovora osim spremnosti da odgovori...

    DaDa Gramofon 61

  • Kakva je zapravo ta mona mre#a? Ko preuzima tu monu mre#u, ko jeprogramira i reprogramira.

    U jednom sasvim Deridinom itanju to mesto (chair) pripada proroku Iliji,kao onoj taki u kojoj se sve ukrta, voritu glasova. Sve mre#e komunikacije,transporta, transfera i prevoda prolaze kroz njega. Politelefonija prolazi kroz Iliji-nu programofoniju. (32) U D#ojsovom jeziku to je uvek poziv: Smesta se uklju-ite! Rezerviite karte do vorita venosti, radi bez prekida. (33)

    Reju, samo sredite mre#e (Ilijin glas) svima koji su na istoj vibraciji, naistoj talasnoj du#ini ka#e da, umre#ava ih, uvezuje ih u njihovoj strunosti, u nji-hovoj kompetentnosti i sl.

    Na drugoj strani nalazi se pojedinano da koje mo#e dobiti mehanike i ser-vilne oblike. To je ono da kojim se potvruje, odobrava, saglaava, udru#uje,obeava, potpisuje ili poklanja. To da, rei e Derida, mora nositi ponavljanje usamom sebi, kako bi uopte vredelo. Sama sutina tog ponavljanja prelama seu tome to da mora neprestano i a priori da potvrdi svoje obeanje i da obeasvoje potvrivanje. (30)

    Unutar ovog rascepa da pojavljuje se ono to Derida naziva efektom gra-mofona. Da se a priori gramofonizuje i telegramofonizuje.

    Gramofonija korespondira sa onim snom o reprodukciji koja uva #ivo da,naj#ivlji glas. Da ne mo#e da se ka#e osim ako samo sebi ne obea seanje nasebe. Potvrivanje koje nosi da jeste potvrivanje seanja. Da se mora sauva-ti, dakle ponavljati se, uskladititi svoj glas kako bi se on mogao ponovo uti.

    Derida neto kasnije navodi jedan odlomak iz Ulisa u kome D#ojs pravianalogiju izmeu gramofonske ploe i fotografije. Polazei od toga da ne mo#e-te svakoga da se seate, D#ojs predla#e, u sluaju glasa, gramofon u svakomgrobu ili kui, kako biste posle nedeljnog ruka mogli staviti starog ukundedu.Dakle ta gramofonska ploa bi vas podseala na neiji glas kao to vas i foto-grafija podsea na neiji lik.

    Ta #elja za seanjem pokree jednu anamnetiku mainu, koja automatski,reprodukujui ono to je #ivo, stvara dvojnika.

    Trei upad: James Joyce Foundation, establishedBloomsday 1967.

    Unutar ulisovske The galaxy of events (galaksija dogaaja) i Coincidenceof meeting (sluajnost susreta) Deridin susret sa d#ojsolozima nesumnjivo jedogaaj visokog intenziteta. Zato? Pre svega jer se kao otar rez pojavljuje na-kon dela o proroku Iliji, o mre#i, o voritu venosti. Onda i zbog jednog ispoved-nog momenta gde Derida, reklo bi se cinino, priznaje kako se najvie plaiupravo udru#enja strunjaka za d#ojsovske stvari.

    62 Jovan eki

  • Derida zapravo #eli da postavi pitanje o strunosti, zakonitosti, i o institucijinadle#noj za D#ojsa, tanije ko ima pravo da govori ili pie o D#ojsu? Njegovstrah u vezi sa James Joyce Foundation, probija pre svega u njegovom vienjute institucije kao najmonijeg projekta za vekovno programiranje sveukupnogistra#ivanja na ontoloko-enciklopedijskom polju. Jedan Joyce scholar vladakompjuterom sveopte memorije, igra se itavom arhivom kulture (ili baremonom zapadnom).

    Tu negde i zapoinje ona igra umre#avanja da koju Derida, moglo bi se reizastraujue i gotovo surovo, razotkriva. Koja je funkcija pozivanja gostiju, ne-strunjaka, kao to Derida vidi samog sebe, na jedan skup d#ojsologa? Paupravo to da se mre#a svih mre#a, Joyce Foundation, temelji na jednom konsti-tutivnom rascepu, na onom vavilonskom efektu koji je D#ojs programirao unutarsamog Ulisa ili Fineganovog bdenja, kako bi postala nemogua i neverovatna.Jer Joyce scholars istovremeno su veoma sigurni i veoma malo sigurni u svojaprava, ak i u vlastitu zajednicu. Zbog toga svaki upad spolja (svaki nestrun-jak), treba da samim svojim pristajanjem prizna njihov legitimitet. Svaki stranacprihvatajui poziv (odgovarajui sa da) zapravo ka#e: jeste, postojite, zastra-ujete me, priznajem vas, priznajem va oinski i praoinski autoritet, priznajte ivi mene, dajte mi diplomu iz d#ojsovskih studija.(40) Reju, na istoj smo vibraci-ji, umre#ite me, tek tada stranac postaje bie-mre#e.

    Ali paradoks toga biti-u-mre#i upravo je u tome da nema nieg novog tove nije pre-programirano, jer u d#ojsovskom korpusu svaka novina je ve pre-gramofonisana. Tako umre#iti se znai ono mehaniko, servilno i gramofonisa-no pojedinano da, pripojiti onom glasu proroka Ilije koji ka#e (isto tako gramo-fonisano) da svima koji su na istoj vibraciji.

    Stranac, poput Deride, onaj koji dolazi spolja, mo#e da saopti samo jednunovost: da dolazi apokalipsa d#ojsovskih studija, i, to je jo va#nije, da on nijeprorok Ilija, ve obratno. Joyce Foundation je Ilija izUlisa koji se predstavlja kaovelika telefonska centrala... mre#a kroz koju svaka informacija mora da proe.

    Postavlja se pitanje da li je to da, stranca, dovoljno za jednu strategiju izmi-canja svim moguim uvezivanjima. Da li je mogue izgovoriti da i ostati stran-cem, samim tim istovremeno ostati ne-umre#en, a opet proetati kroz mre#u.Derida oito veruje da je samo unutar jedne galaxy of events (galaksije doga-aja) takav dogaaj mogu, to znai samo kao performativ, ili je mo#da tanijerei kao (umetniki) performans.

    Nije mogua nekakva metapozicija unutar koje bi stranac, u ovom sluajuDerida, mogao a priori ostati izvan mre#e, a opet govoriti o mre#i. Tanije taj per-formans je mogu samo zahvaljujui spoljanjim upadima, spoljanjim doga-ajima koji izmiu moi apsorpcije, a samim tim i kontroli same mre#e. Samo jeotvaranjem jedne galaxy of events (galaksije dogaaja), dogaajem, perfor-mansom koji se zove predavanje, mogue destabilizovati mre#u, rei ono dakoje mo#e da znai, a u Deridinom sluaju i znai, ne.

    DaDa Gramofon 63

  • Ono izmie i svakom gramofonisanju, memorisanju, skladitenju podataka,upravo po logici neponovljivosti dogaaja, jer ono to ostaje kao knjiga Ulis gra-mofon sa podnaslovom Da-govor kod D#ojsa, samo je dokument o jednomperformansu, ije je gramofonisanje besmisleno jer je tako programirano da seponaa poput virusa koji nagriza zatvoreni sistem na kojem funkcionie mega-kompjuter poznat kao James Joyce Foundation.

    Sledimo li nekakvu logiku upisanu u coincidence of meeting (sluajnost sus-reta), onda svakako nije sluajno to je Dianov Pisoar (Fountain), slino D#oj-sovom Ulisu, proglaen najuticajnijim delom moderne umetnosti svih vremena.

    I oko ovog Dianovog rada otvara se nekakva galaxy of events (galaksijadogaaja) koji bi se u sasvim grubim crtama mogli ocrtati u devet taaka.

    Pisoar, poznat kao Fountain, bio je podnet Drutvu nezavisnih umetni-ka, februara 1917. godine u Njujorku, za njihovu izlo#bu moderne umetnosti uGrand Central Palace. Rad je potpisan sa R. Mutt 1917. Nakon to je odbijen zaizlo#bu, prenet je u galeriju Alfreda tiglica |Alfred Stieglitz|, u Petoj aveniji br.21, gde je fotografisan ispred apstraktne slike Marsdena Hartleya. Posle togapisoar nestaje. Taka oko koje se kristalizuje ovaj incident jeste sam objekat,Fountain, kao i odbacivanje Drutva sa obrazlo#enjem da umetnik nije uspeoda stvarno napravi objekt.

    1. Prema svedocima, u rano prolee 1917, Dian i slikar D#osef Stela |Jo-seph Stella| nagovarali su kolekcionara Voltera Arensberga |Walter Arensberg|da kupi porcelanski pisoar u prodavnici J. L. Mott Iron Works, New York.

    2. U vezi s incidentom, Dian pie svojoj sestri Suzan: Jedan od mojih#enskih prijatelja pod mukim pseudonimom Richard Mutt potom je poslaoporcelanski pisoar kao skulpturu... Komitet je odluio da odbije izlaganje ovestvari... i bie po Njujorku malo traa od neke vrednosti.

    3. The Boston Evening Transcript od 25. aprila 1917. godine pod naslovom:Richard Mutt preti da e povesti parnicu, pie da e ovaj umetnik pokrenutiakciju protiv Drutva zbog odbijanja njegovog rada. Napominje se da Mutt, nesamo to tra#i vraanje lanarine, ve i da #eli odtetu. Ovaj lanak je bilo po-slednje to se ulo o Richardu Muttu.

    4. asopis The Blind Man, iji je suizdava Dian, nastavlja polemiku i uztiglicovu fotografiju objavljuje: Nema znaaja da li je gospodin Mutt svojim ru-kama napravio Fontanu ili ne. On ju je izabrao. Luiz Norton |Louise Norton| ob-javljuje tekst Buddha of Bathroom, u kojem se veliaju formalna svojstvaFountaina.

    5. Govorka se da je Fountain razbio Vilijam Glakens |William Glackens|,poznati slikar ashcanske kole, i lan uprave Drutva nezavisnih umetnika. Ver-zija koja se smatra istinitom pretpostavlja da je Fountain kupio kolekcionarArensberg, koji ga kasnije gubi. Treba imati u vidu da je Arensberg zapravo dva

    64 Jovan eki

  • puta kupio objekt, najpre u prodavnici J. L. Mott, kao pisoar za Dian, a potomod Diana kao Fountain.

    6. Dian je sa pisoarom poslednji put vien u Grand Central Palace, kakozajedno sa Manom Rejom |Man Ray| izaziva haos, maui objektom (Fountain)po ogromnim galerijama ispunjenim ljubiteljima umetnosti.

    7. U znak protesta zbog afere Mutt, Dian naputa Drutvo nezavisnihumetnika.

    8. Dian je pred smrt potvrdio da je R. Mutt bio fikcija.9. U vremenu, od 1936. do 1968, u raznim dimenzijama i tehnikama (lito-

    grafije, fotografije i sl., napravljeno je 687 ili 688 replika Fountaina, sa Diano-vim odobrenjem.

    Moglo bi se rei da postoji jedan DaDa Gramofon koji destabilizuje sve insti-tucije, sva vorita umre#ene moi, koji je sam strukturiran kao dogaaj i koji svo-jim pokretanjem po difoltu otvara The galaxy of events (galaksiju dogaaja), kojine stvara nikakvu #elju za seanjem, niti za onim pukim prisustvom koje oslu-kuje. Tu Hajdegerov Dasein ne upuuje na ono biti-pozvan, pa onda i nabie-na-telefonu, pa time i na bie-na-mre#i. Naprotiv DaDa Gramofon uvek stva-ra bie-u-dogaaju, koje dokumentuje svoja seanja ne izmetajui svoju #elju nanjih, ve sledei logiku neponovljivosti dogaaja, gde ono oko ega se strukturirasam dogaaj, kao to je to sluaj sa Dianovim Pisoarom, nestane, ostavljajuitek prazno mesto, kao strange attractors za jednu galaksiju dogaaja.

    YESYES GRAMOPHONE(On invasions of reality or on The galaxy of events)

    Summary

    What Relations are possible to the galaxy of events and coincidence of meeting?There are a different approach from the artist, like Duchamp, novelist Joyce, to the philos-opher Derrida. Each of them had a different solutions, but not as a final or universal, butrather as a game in a different context.

    DaDa Gramofon 65

  • Radoman Kordi

    !ak Derida sa !akom Lakanom

    Modalitet sa (kod Lakana i Deride) pretpostavlja slo!ene teorijske odno-se, Derida veli (Pour lamour de Lacan) i da priziva razborito, krajnje istanano,osetljivo istorijsko tumaenja paradoksa arhiviranja tekstova, zapisa i onoga topsihoanaliza mo!e rei o tim paradoksima i o tom arhiviranju. A ona (u Deridi-nom tekstu, i u mojem tekstu) nije samo tema ili objekt istorije, nego i njeno tu-maenje. Derida ima na umu svoju arhivu odnosa sa Lakanom, istoriju nekiharhivskih zapisa o tim odnosima i istoriju arhiviranja tih zapisa. Takoe ima naumu i arhivu odnosa teorijske psihoanalize i filosofije, Lakana sa filosofima. De-ridinom arhivom u se i ja koristiti, izmeu ostalog i zato to tu vrstu arhive La-kan ili ne pravi ili se na nju ne poziva. Po pravilu, on koristi tue arhive i sasvimretko svoje. Postoji, ipak, arhiva (arhiva njegove kole, njegovih inova) za kojuje on zainteresovan, i brinuo je o njoj, takorei institucionalno i kao o instituciji,iako nikad nije uvrtena u zvanine institucije, do ega mu je bilo veoma mnogostalo i zbog ega je, prosto reeno, patio. Naravno, to mu je s uenjem i s razlo-gom prebacivano. No za mene je ovde va!na ona njegova arhiva koja se, daka!em, sama pravi. Na nju misli i Derida. Lakan govori, puta da govor govori ida drugi arhiviraju i njegov govor i govor njegovog govora. Derida je prihvatioulogu arhivara govora Lakanovog govora. Naravno, on arhivira i dekonstruieskrivenu istoriju u Lakanovom diskursu, ali i u njegovim izjavama, namenjenimza arhiviranje i onima koje, naizgled, nije ni trebalo arhivirati, koje je neko poku-ao da ostavi izvan arhive, u nekoj vrsti paarhive. Za Deridu je arhiviranje istov-remeno i raskrivanje, otvaranje smisla onoga to je arhivirano, kao to je zaLakana potiskivanje povratak potisnutog. Ja ovde mogu samo da zavirim u Deri-dinu arhivu o njegovim odnosima sa Lakanom tanije o modalitetu sa, moda-litetu odnosa $aka sa $akom i u njegovu rekonstrukciju istorije grae, zapisaiz te arhive, te znaenja modaliteta sa.

    Istorija je jedan, dodatni oblik itanja arhiva i zapisa. Zato bi bilo drugaije isa arhivom odnosa Deride s Lakanom? Derida ka!e da se s Lakanom sreo dvaputa. Oba susreta je i arhivirao. Lakan to nije uinio. Zvanino, do nedavno nijebilo objavljeno da je, na neki, na svoj nain, onako kako mu se svia, kako to onhoe, kako njemu odgovara, ipak, uinio. Deridi nije bilo teko da pronae i onoto je ostalo izvan Lakanove zvanine arhive, to je, dakle, isputeno iz te arhive,

  • no na ta ona upuuje, na ta upuuje prazno mesto u njoj. U tekstu Lakanovogseminara LInsu-que-sait..., objavljenog u Ornikaru, isputena je Lakanova izja-va, opaska, upadica, pretpostavka da je Derida na analizi. Ni u Istoriji psihoanali-ze u Francuskoj Elizabet Rudinesko ona pominje taj seminar nema te izjave. Iu Ornikaru i u Istoriji psihoanalize naznaeno je prazno mesto te izjave u arhivi.Lakan rado i esto govori o praznom mestu i njegovoj strukturnoj ulozi. Ni zatoDerida nije mogao da previdi poruku praznog mesta njegove izjave. Ono pripadatekstu, arhivi, nedvosmisleno upuuje na nearhiviranu grau, na nezvaninuarhivu, koju treba urediti. To je obaveza istorijskog itanja. Derida je nee zane-mariti. U nezvaninoj arhivi on je naao Lakanovu izjavu da je neko za koga ni-sam znao... istinu da ka!em verujem da je na analizi, za koga nisam znao da jebio na analizi, ali to je obina pretpostavka, izvesni $ak Derida napisao predgovorza to Naklapanje; re je o knjizi Naklapanje oveka-vuka. (Ova Lakanova izjava,potpuna, onako kako je izreena, nalazi se u tekstu seminara Linsu que sait delune-bvue saile mourre, koji je nedavno, no pre Deridine smrti, objavljen u a-sopisu Psychanalystes sous la pluie de feu, No. 21, 2003-2004.) Izgleda da pi-smo, ipak, sti!e na svoje odredite kako je to Lakan tvrdio u Seminaru o Ukra-denom pismu i u ta je Derida posumnjao u tekstu o tom Lakanovom seminaru.Ta je injenica va!na i za Deridinu dekonstrukciju modaliteta sa. U tom pogleduvalja obratiti pa!nju na to da on redovno navodi samo prvi deo naslova Lakano-vog seminara Linsu-que-sait u kojem se nalazi pomenuta izjava. Taj deo naslovaje fonetski moguno uti i razumeti kao insuccs, neuspeh. Lakan je imao naumu to preuznaenje naslova svoga seminara. Sigurno nije imao na umu da takopredujmljuje neuspeh svoga arhiviranja i obrt u preuznaenju praznog mesta. UDeridinom tekstu to preuznaenje se, potpuno lakanovski, jo jednom preuzna-uje. Derida, naravno, aludira na Lakanov neuspeh dekonstrukcije modalitetasa, na Lakanov neuspeh da u modalitetu sa vidi mi, odnosno, ono ja kojeizgovara mi. Derida aludira, moglo bi se rei, na neuspeh Lakanove dekonstruk-cije. Postavlja se onda pitanje da li se sa objavljivanjem potpune verzije Lakano-ve izjave, koje je Deridina dekonstrukcija predujmila, proces dekonstrukcijeokonava? Je li tako otklonjena prepreka za raskrivanje modaliteta sa?

    Po svemu sudei nije, bez obzira na to to i jedan i drugi doputaju i prihva-taju da svako (i o tom modalitetu) govori kako mu je volja. Dekonstrukcija i teo-rijska psihoanaliza se sretaju, vie i ee nego to su se sretali Derida i Lakan,no, ini se, s jednakim stupnjem saglasnosti i nesporazuma kao Derida i Lakanlino. Derida bele!i da se s Lakanom oba put sreo zahvaljujui treem. Taj treiposreduje i susretu teorijske psihoanalize i dekonstrukcije, svakako, kao Drugi,to je suprotno Lakanovom oekivanju. Derida je mogao pristati na neutralnosttog Drugog, na onu njegovu neutralnost koju je naao kod Levinasa. PremaFrojdu (Tema tri kove!ia) koga su i Derida i Lakan dosta prizivali i u izve-snoj meri razliito itali, Lakan sa svojim povratkom Frojdu, razumljivo, vie, noobojica kao nekog drugog Frojda mesto treeg je mesto smrti, trei je samasmrt. I Derida i Lakan su obadva puta kad su se sreli, sluajno, govorili o smrti.

    68 Radoman Kordi

  • U stvari, oba puta je o smrti govorio samo Lakan. Derida to naglaava. Razloziza razgovor o smrti nisu arhivirani, nisu mogli biti arhivirani. Spadaju u samu bitmodaliteta sa. Derida navetava da postoje. Re je, ka!e Derida, samo osmrti jednog od nas, kako je inae kod onih i sa onima koji se vole. (I Frojd po-vezuje ljubav i smrt.) Nesumnjivo, u pitanju je bila Lakanova smrt, ili neto to jebilo povezano sa njegovom smru, recimo, strah od smrti, ili funkcija oevesmrti. Da li i smrt teorijske psihoanalize? Lakan je bio sklon da svoje ime poisto-veti sa teorijskom psihoanalizom, sa nekim njenim odrednicama. I inio je to.Ime Lakan, na primer, postalo je oznaitelj trijade simboliko, imaginarno, real-no. Kao lino ime to nije moglo postati. O kojoj Lakanovoj smrti je onda bilo go-vora na tim susretima?

    Derida govori o mogunost smrti jednog od nas. Ta se mogunost, ka!e,dodue nejasno, barem za Deridu nejasno, pojavila tokom njihovog drugog su-sreta. Derida je, po Lakanovom miljenju, u jednom trenutku, u razgovoru, nasebe uzeo ulogu Drugog. Modalitet sa to doputa, doputa razmenu uloga, ali iiezavanje drugog, individualnosti, u Drugom, u oznaitelju. To je i sudbinasubjekta, pa i subjekta oznaitelja. Subjekt Lakan nestao je u oznaitelju RSI.Na mogue Deridino preuzimanje uloge Drugog Lakan je odgovorio primedbomo ocu koji ne vidi orsokak to ga je sam uveo u Drugog preuzimajui ulogusmrti, ulogu oznaitelja. Dakako, problem je u tome ko je tu sin a ko otac. Deridito nije promaklo. Uvek sam se pitao, ka!e on, nije li hteo da ka!e sin, nije li, odmene ili od sebe, hteo da napravi sina, da od mene napravi sina koji, igrajuismrt, uvodi u Drugog orsokak. Neu se ovde uputati u tumaenje ove zbrkeizmeu poetaka i kanonizacije teorije, mitske zbrke izmeu (simbolikog) oca isina (Boga i njegovog sina koji mora umreti da bi Bog bio Bog, Boga i mesije kojimora da objavi prisustvo Boga). Jedno je nesumnjivo ta zbrka se potpunouklapa u modalitet sa i proizilazi iz njega. Obojica uesnika u toj sceni su toznali i svaki je igrao kako njemu odgovara, no jo u okviru pretpostavki kojedoputa modalitet sa, modalitet $aka sa $akom.

    Kad ve nisu arhivirani razlozi govora o smrti, nije mogla biti arhivirana niinjenica, na kojoj Derida na izvestan nain nastoji, da su se njih dvojica mnogovoleli: ...Lakan i ja smo se mnogo voleli, svaki kako mu odgovara, svaki na svojnain, ili svaki na na nain. Derida ne ka!e da li su se voleli zato to su bilisrodni po mentalnom sklopu, po miljenju ili, eventualno, kao opoziti koji se do-punjuju, tra!e jedan drugog, u kojima je implikovano neko jedinstvo, ma i nemo-gue, recimo neki tip sferinog jedinstva. U sr!i tog jedinstva, i jo vie u izborupo srodnosti nalazi se ne-celo. Prepoznaje se ono i u modalitetu $aka sa$akom. Rei kako mu odgovara, priznanje prava na osobenost, samosvoj-nost, na drugo, nalaze se u Lakanovoj posveti Spisa Deridi: $aku Deridi, ovajdar koji mo!e da primi kako mu bude odgovaralo, kako hoe, kako mu se svia,na svoj nain, po svojoj volji. Da li i na na, tj. njihov nain? To nije sasvim ja-sno. Jasno je, meutim, Derida ne mo!e da ne primi dar a da ne uzvrati uzdar-jem. Posveta podrazumeva neku vrstu odaziva, uzdarje, tim pre to je Lakan s

    !ak Derida sa !akom Lakanom 69

  • tom posvetom predao Deridi ne-celo. Je li ga i podsetio na ne-celo u svakom od-nosu? Ideju ne-celog on je artikulisao. Osim toga, jedino ona mo!e da legitimieto: svako kako mu odgovara i, istodobno, na na nain. Oito, to kako komeodgovara ostaje izvan arhive, te unekoliko nedostupno tumaenju. S obziromna modalitet sa, izvan arhive ostaje nemogue. Ono je, veli Derida, stvar de-konstrukcije, treba dodati psihoanalitike dekonstrukcije, naime, dekonstrukcijekoja bi se zbilja pribli!ila teorijskoj psihoanalizi, koja ne bi bila samo tumaenjeteksta. Ono je i stvar teorijske psihoanalize, naizgled, u mnogo veoj meri i ne-posrednije, zato to je stvar konkretne egzistencije, vie i pre nego teksta; ono jestvar dekonstruktivistike psihoanalize konkretnog dogaaja. To je podrazume-vano u Lakanovoj opasci Rene $iraru, izreenoj u Baltimoru, gde su se sreliuesnici drame modaliteta sa koju ovde pokuavam da rekonstruiem, da De-rida nema posla sa ljudima koji pate i da je u tome razlika izmeu njega i Deride.Razlika izmeu njih je, dakle, razlika izmeu realnosti tekstova koje oni de-konstruiu. No ta razlika i nije ba tako ista, kako je to implikovano u Lakanovojtvrdnji. Lakan u seminarima, po pravilu, analizira Frojdove tekstove, Frojdoveprimere, sluajeve i tekstove drugih analitiara i sasvim retko sluajeve iz svojeanalitike prakse. Dakle, Lakan analizira, tumai, razla!e, dekonstruie teksto-ve kao i Derida, no, treba rei, u kontekstu analitikog iskustva konkretne egzi-stencije. Meutim, Rene Ma!or ka!e da Lakanu nije bila strana ideja da jedinoneanalitiar mo!e da uvrsti takozvanu analitiarevu poziciju, svakako, ne bilokoji neanalitiar. Ma!or je pri tom mislio na Deridu.

    Razlika izmeu Lakana i Deride postoji, ali ih ne razdvaja. Obojica to u ne-kom vidu istiu, svaki na svoj nain, kako im odgovara. Na prvi pogled re je oneemu to ne treba dokazivati, i to dovodi i ne dovodi u pitanje modalitet sa.Biti sa nekim, raditi sa nekim drugo u istom, biti na istom poslu s naoko razliitimciljevima, i biti toliko razliit i isti u razlici, kao Kant i de Sad (Lakan veli Kantavec Sade da de Sadova Filosofija u budoaru upotpunjuje Kantovu Kritikupraktinog uma i ak je ini istinitom), moguno je samo ako je moguno iprevladavanje razlike u taki koja je temeljno zajednika, u ovom sluaju, dve-ma teorijama ija su i ishodita razliita. Dodue, modalitet sa mo!e da znai iparazitiranje kod nekoga. U ovom sluaju bi se, eventualno, moglo govoriti daove teorije parazitiraju jedna kod druge onako kako nesvesno parazitira kodsvesnog, odnosno beskonano u konanom. Ali i Lakan i Derida dosta dugujuHajdegeru, mo!da i kljune odlike svojih teorija. Ono to je samorazumljivo, pre-ma tome, i ne mora biti uistinu samorazumljivo. Bitno je da i razlika izmeu La-kana i Deride i ono to ih sjedinjuje, to omoguuje modalitet $aka sa $akomostaje izvan arhive, da li i kao nemogue na koje se upueni? I Lakan i Deridapokuavaju da artikuliu ta to u njihovom miljenju priziva razliku i, istovreme-no, opravdava modalitet sa, ili makar neko njegovo znaenje. Mo!e se to utvr-diti na nekoliko naina i izrazito kritiki prema jednom ili drugom stanovitu.Derida je to najpre uinio u tekstu o Lakanovom Seminaru o Ukradenompismu, potom u tekstu Za Lakanovu ljubav. Lakanovci i deridijanci su nastoja-

    70 Radoman Kordi

  • li da modalitet sa utemelje u slinostima dekonstrukcije i teorijske psihoanali-ze, na izvestan nain izvan njih samih. Rene Ma!or, na primer, naznauje kakose pitanje teorijske psihoanalize i dekonstrukcije (i jedna i druga iskuavajuprevoenje i prevodljivost: teksta, jezika, dogaaja) postavlja u kontekstu krizenauke i filosofije nakon Hajdegera, Stefan Melvil ka!e od Kanta.

    Ja sam ovde pokuao, onako kako je to i Derida uinio, da saznam, u suti-ni, da naznaim ta je to sadr!ano u modalitetu sa, ta Derida i Lakan u njemunalaze. Reklo bi se da Lakan, prema Deridinom svedoenju, ali i prema onometo se kod samog Lakana da razbrati, nastoji na dimenziji drugog u modalitetusa. ta analitiar zna mo!e znati samo neanalitiar, da li onako kako uenikzna ta uitelj zna. Dakako, ja ovde imam u vidu shemu odnosa znanja sa zna-njem drugog. Ona i nije posve primenljiva tamo gde je mogue mi iz modalitetasa, bez obzira na to to to mi mo!e samo jedan da ka!e, s gledita koje jeneizbe!no subjektivizovano. Taj jedan, u ovom sluaj je Derida, koji govori nana nain, dakle, kao Lakan i, istovremeno, kao Derida koji govori kao oznai-telj Derida, kao mogui oznaitelj teorijske psihoanalize. No Deridin govor, ipak,doputa da se postavi pitanje: Postoji li deridijanska psihoanaliza? Odgovorna to pitanje nije arhiviran i Derida je to trebalo da uini. Jer mi mo!e da ka!esamo jedan. Lakan je ve bio mrtav kad je Derida sreivao arhivu. Sem toga,kao oznaitelj Derida i kao veznik i on je na to imao prava. Oznaitelj Derida,meutim, iezava u dekonstrukciji onako kako je oznaitelj Lakan ieznuo utrojstvu imaginarno, simboliko i realno. Lino ime se ne da uznaiti. Ali ono,iako se sutinski ne konstituie ni kao oznaitelj ni kao oznaenik, ili ba zato,mo!e doprineti raznaenju i ponovnom uznaenju, razvezivanju i ponovnom ve-zivanju vora, u ovom sluaju, vora deridijanske psihoanalize, tanije, dekon-strukcije i teorijske psihoanalize.

    JACQUES DERRIDA WITH JACQUES LACANSummary

    The modality with (deconstruction with the theory of psychoanalysis) assumes twoforms of complex relations. The first one is expressed through the ability of the subject ofthat modality, of Lacan or Derrida, to say we, or in other words in the ability to overcomedifferences in the point, essentially common to them. The other form of relation of the mo-dality with consists of visible and invisible ties between theories of deconstruction andpsychoanalysis, the dimension of the other, otherness in theory, and the temptation ema-nating from the fact that only one subject of the modality with can say we. In this case itis Derrida who is saying it, but in his own way. In his own way, which is also immanent toLacan, functions as a point in which the difference is overcome, it becomes in our ownway and confirms the modality with.

    !ak Derida sa !akom Lakanom 71

  • Sanja M. Bojani

    Transfuzija

    Na mene je red, dakle. Elen mi preputa, kakose ka"e, re. Ona mi preputa. ta? Re. Onami/me preputa, samo/meni samome, re/i. Sanjom, sa rei.

    !ak Derida1

    Izmeu dvoje, jedna re, izgovorena, preuzeta i preputena parole, para-bola koja bi trebalo da opie putanju na kojoj su njih dvoje !ak Derida|Jacques Derrida| i Elen Siksu |Hlne Cixous| podjednako udaljeni podjedna-ko blizu, ponekad u jednini, u mno$ini, u razlici. Sudei po koliini razmenjenihitanja (jo od rane teorijske knjige Ime Boga2 [Grasset, 1967] Derida je prvi i-ta rukopisa Elen Siksu), parabola koju bi trebalo da izvedem prerasta okvirezadate forme. Gubei se, ona rasprostire sopstvenu sa$etost u neizbrojivim epi-fanijama.

    Eliptinost ove najave ne krije misterije, diskrecije, inicijacije, simbolizacije,tajne veze i zavere, zajedniki rad ili program izmeu dvoje. Trebalo bi samo daobele$i taku iz koje iscrtavanje odreene parabole biva mogue. Taku naosnovu koje pouka o obraanjima, preputanjima ili preuzimanjima rei, ini dase dve poetike dodiruju, ukrtaju i preklapaju.

    Dakle, ne mogu bele$iti beskonaan broj njihovih telefonskih razgovora,susreta i razmena i tek delimino bih mogla nagovestiti ono to e sabrati arhiveNarodne biblioteke Francuske (u rukopisima Elen Siksu) i IMEC-a (Instituta$ivog seanja u kome se pohranjuju rukopisi savremenih autora i izdavaa i gdese nalazi deo zaostavtine !aka Deride). 1973 godine Siksu je napisala krataktekst Razvijanje vie-ja, u Arc [n 54] posveenom Deridi; potom sledi Podela1

    Fourmis, in Lectures de la diffrence sexuelle, des femmes, 1994, 69 str.2 Videti H.C. pour la vie, cest dire..., in Hlne Cixous croise dune oeuvre, Galile,2000, str. 18

  • kolaa zajedno sa Deridom, u knjizi iz 1986 posveenoj Nelsonu Mendeli; zatim,kolokvijum o itanjima polne razlike u organizaciji !enskih studija UniverzitetaPariz 8 i Internacionalnog Kole$a za filozofiju [1990]; prvi susret u Seriziju po-sveen Deridi [1992] i tekst Siksu, Koliko je sati ili Vrata (kroz koja se ne prolazi);potom 1998, ponovo Serizi, ali posveen radu i delu Elen Siksu i Deridin tekstE.S. za $ivot, to znai.... Iste godine potpisuju dva teksta u zajednikoj knjiziVelovi. Neto kasnije Siksu objavljuje poetska itanja Deridinih Obrezoispove-danja [Portret $aka Deride kao mladog sveto-jevrejina, 2001]. 2002 godine se uSeriziju odr$ava poslednji kolokvijum posveen Deridi na kome Siksu govori odemokratiji u knji$evnosti i avolu koji se ne ispoveda. U zborniku Jevrejstva[2003], nastalom nakon trodnevnog skupa gde se raspravljalo o jevrejskom!aka Deride, Siksu pie o Tom udno-jevrejskom telu. Veliki kolokvijum, u organi-zaciji Narodne biblioteke Francuske [2003], otvoren je etvorosatnim izlaganjem!aka Deride, Geneze, genealogije, rodovi i genije, u ast Elen Siksu.

    A preputena, preuzeta re koja se bezuslovno daje i prima jer radi seuvek o rei istrgnutoj iz sna ta re poput iboleta prelazi sa jednog polja u dru-go. Iz jednog u drugi registar. Poput iboleta, slovo izgovoreno u dva glasamo$e da otvori i zatvori venu sa kojom tekst zadobija telo. Ipak, prelaz je uvekmogu. Odreena u svom sklopu da bude prenesena i prisvojena, parabola sepovija pred zakonima artikulacije.

    Po svedoenju !aka Deride, pre no to se zabele$i, za vreme dok se bele$i,re, svaka re, najpre biva izgovorena u sebi, u tiini unutranjeg glasa3, da bise u slogovima, u avgustinovskom lapido susurro za razliku od Isidorovog sinevoce, dakle, u ujnom gibanju usana, potom prepustila zabele$nim tragovima,zanosei se da hvata tu neizvesnu dikciju. Re, i reenica za njom, na taj nainse neujno nebrojeno puta ponavljaju, objavljujui se, najavljujui uvek opa-snost da ne budu izgovorene dovoljno, dobro.

    Prva, od pedeset i devet dugih sekvenci Deridinih neprohodnih reenica4 uspostavlja pitanje-odgovor mesta u pismu gde se pojavljuje sirovo (cru) ikrv. U igri aliteracija i paranomaza neodoljivo poinju da se vezuju cru i cur, prvo:francuski vokabl, particip proli od verovati (crore), substantiv i pridev: sirovost,sirovo (cru), ali i samoniklost, samoniklo (cru) i... drugo: latinski zato, gde od-zvanja, cur confitemur Deo scienti Avgustinovo zato se Bogu ispovedamo,ako on ve sve zna o nama. Radi se, dakle, o mestu na kome se ulazi u tekstObrezoispovedanja.

    Sirovi vokabl, sa njim raspravljati o tome ta je sirovost, kao da sam najprehteo da ga vratim u igru, i ta re vratiti u igru, pokeraki potez svojstvensamo mojoj majci, kao da sam, naklonjen mu zbog toga, hteo da ga izazo-

    74 Sanja M. Bojani

    3 J. Derrida, Circonfession lu par lauteur, CD-audio, des femmes, 1993.4 Jacques Derrida je tekst Obrezoispovedanja napisao sitnim slovima, na sivoj pozadini, po-put dugih beleki u vidu reenice, poput beleki na kraju stranice, knjige Geoffreya Benningto-na, Jacques Derrida-Derridabase, d. Seuil, kol. Savremenici, 1991.

  • vem na kavgu, ta uopte znai govoriti sirovo, kao da sam se do zadnjekapi krvi muio da ga podsetim, a on to zna, cur confitemur Deo scienti [...]Knjiga Elen Siksu Prvi novogodinji dani5 otvara srce (le cur) u trenutku

    kada se pismo (lcriture) sastaje sa samim sobom. Krv, usmerena ka gore [dozadnje kapi (!D)] trpi sve skrivenosti pisma. Pria koja se negde gore plete(ES) ne pita zato, iako se ve sve zna o nama.

    Pismo se bilo vratilo, reka, tanuna nma reka raspevanih rukavaca, tokkrvi u venama meu telima, dijalog bez rei krv na krv, nemajui dara darazaznaje udaljenosti, magini tok prepun nemih rei koje teku iz jedne udrugu zajednicu, iz jednog $ivota u drugi, udna legenda ujna tek srcemjednog ili drugog, pria koja se negde gore plete, ko e ga odgonetnuti, na-pipavajue tkivo skrivenosti,pismo, ta veza, taj rast, ta usmerenost se vratila, [...]6I mada na srpskom jeziku ne mo$emo da prepoznamo prelaz od sirove krvi

    preko srca do surovosti (izuzev ukoliko ih ne vidimo u parovima srce, sirovo,krv, okrutno/surovo), u francuskom jeziku je put od cur, cru, cruaut dopustivusled blizine latinskog naslea cru, cruor, crudus, crudelitas. Surova praksaprevoenja, redukcija jezika koji se prevodi/uvodi na drugi jezik, na sreu (ili nanesreu) otvara na novim mestima nove nabore i homonimije svojstvene tomdrugom jeziku.

    Pitajui se o vokablu, o rei, o sirovom ili samoniklom govora, o izgovorenomkoje nosi sirovost sa sobom ili se sirovo prenosi, Derida do poslednje kapi krvi,dakle, pre no to koncept biva zbaren, tra$i prostor na kome re mo$e da seuzme i da se d u (nemilosrdnoj) nevinosti uzimanja i davanja, u meri u kojoj siro-vosti/samoniklosti u kratkom spoju postaju surovosti (suverenosti). U ponu-enom, istrgnutom delu reenice se nasluuje dijalog gde do kraja nije jasno kosu mogui sagovornici: Bog, sveti Avgustin, D$efri |Geoffrey| ili najpre pismosmo, pomenuti vokabl izazvan i ogoljen i na ivici razumnog, deo rei. Deridinoobraanje i izazivanje na kavgu7 sagovornika (nekoga od pomenutih ili mo$danekog treeg), javlja se uz seanje na pokeraki potez njegove majke. Da bi ra-sprava ili ono prvo i sirovo rasprave da bi to bilo mogue, dira se u skrovito, uneposredno (seanje na poker i variranje majinog [...] gubitnica sam [...]8 kojebudi naklonost prema sagovorniku (otuda i vraanje u igru). U neposrednom seotvara sirovo na mestu na kome $alovanje zadobija novo agregatno stanje. Ako

    Transfuzija 75

    5 H. Cixous, Jours de lan, des femmes, 1990.6 Op. cit., str. 57 Istorija francuske rei querelle [querella, latinski pravni izraz za $albu] je bogata. Ova rese pojavljuje u razliitim kontekstima koji se, dakle, pozivaju na isterivanje pravinosti i namiri-vanje rauna izmeu dve suprotstavljenje strane. Postoje, meutim, mesta gde $alba, upolo$aju tela, u njegovoj usmerenosti ili u obraanju Bogu, prelazi u in $alovanja. Prema: Tr-sor de la Langue Franaise Informatis, Paris; Orlan, 2004.8 Jacques Derrida Derridabase, ibid., 43 str.

  • bih rekla da su putevi zadobijanja novog stanja teni jer pominje se krv, do po-slednje kapi krvi mo$da bih mogla da govorim o sekrecijama-fluidima. Kada jeu Bajkama o polnoj razlici9 Siksu zapoela (i ona je meu prvim itaocima Deri-dinih rukopisa) itanja Obrezoispovedanja, ona je zabele$ila da se u tom telu, u[Deridinom] telu, jer [mu] je tekst neprestano u telu, potpisanom, na hiljade nainaispisanom, sve vreme radi o potpisu, da se radi o tekstu krvljupisanom10.

    Sa druge strane, u Prvim novogodinjim danima protonost je neporeciva,krv se razmenjuje, sekrecije traju, pravac nije presudan (u meri u kojoj Derida iza-ziva, tra$i i pita, Siksu prima nazad [$ivot, pismo, ali i vezu (iju ili sa kim), iusmerenost (ka emu?]. Metonimije variraju prve vokable (cur, cours, criture,srce, tok, pismo) i u neposrednosti, u toku krvi se prihvata ispisivanje u glasu ono-ga to se vraa, u bezbrojnim rukavcima, po diktatu, to dolazi i utie (pismo, taveza, taj rast). Pismo je veza i rast. Koga to pismo povezuje? ega je pismo rast?

    Na poetku smo, na poetku Obrezoispovedanja, na poetku Prvih novo-godinjih dana, ja nisam odmakla dalje od poetka, u nameri da opiem obru ukome se prenosi re upisana u krv, u dvoje (majka i sin, otac i sin, majka i erka,otac i erka, pisac i pismo), gde se sirovo i surovo neodlo$no stapaju, ili gde siro-vo neodlo$no tra$i put ka surovom. I jedno i drugo tra$e venu, i jedno i drugo susmeteni izmeu, na brisanom prostoru na kome se pie, na jedino moguemprostoru na kome jezik u nemoguim obrtima mo$e da dovede do toga da surovonanosi bol i da pre$ivi. Da zada udarac samome sebi, ali i drugome u ljubavi, ne-hotice, u nevinosti i u neznanju. Da popusti pred snagom fantazma koji uspevada najpre dovede u zajedniki kontekst nespojive odnose i potom kroz oksimoro-ne pomiri i pita za razlog nepodnoljivih aporija. Dinamike dve parabole variraju uritmu, prva je naizgled ljuta i analitika, optereena parom cru/cur, dok je drugacirkularna i prividno pasivna, prihvatajua i pomirljiva (pismo, ta veza, taj rast, tausmerenost se vratila). I jedna i druga parabola, put prelaza iz jednog u drugoagregatno stanje, tra$e u sekrecionom, u onome to se odvaja u tajni (napipa-vajue tkivo skrivenosti) i to na skriveni nain presuuje [krv presuuje]. Desetgodina nakon Obrezoispovedanja, Derida u Duevnim stanjima psihoanalize11,na jednom drugom poetku postavlja isto pitanje. Transpozicija postaje slo$eni-ja. Govorei u kontekstu psihoanalize o surovosti, Derida u okrutnosti psihe,duevnog stanja sa nita manje boli, prepoznaje krv koja je presuila.

    Trebalo bi se pitati, u stvari, gde i na kom to mestu pismo (tekst krvljupi-san) iz sirovog, sekrecionog, tenog stanja prelazi u suveren i neoboriv trag

    76 Sanja M. Bojani

    9 H; Cixous, Contes de la diffrence sexuelle, in Lectures de la diffrence sexuelle, desfemmes, 1994, 31 str.10 Op. cit., 38 str.11 J. Derrida, tats dme de la psychanalyse Limpossible au-del dune souveraine cruau-t, Galile, 2000. Radi se o tekstu predavanja koje je Derida izgovorio 10 jula 2000, na Sorbo-ni, u vreme odr$avanja Opte Skuptine Psihoanalize. Psihoanaliza bi, kako je to Deridanastojao da formulie, trebalo da omogui pristup stanjima u kojima ovek, bez alibija i u be-zuslovnom priznanju (samo kada bi ono bilo mogue), mo$e da $ivi.

  • surovog. Jer, prisetimo se, Derida hoe da vrati u igru, na mestu sirovog, namestu na kome se izgovora sirovo, i pre no to krene ispovest Derida bi dauvede i pre poetka i pre svakoga znanja, u samoniklosti pismo koje sa sobomnee donositi krv. Dvostruko lice sirovosti (uprkos i poslednjoj kapi krvi) ostajenedostupno. Mada, po svemu sudei, i kada se skloni $rtva, i kada se uklonisvaki ugovor i svaka priprema, ostaje trag krvopisa.

    Niko nikada nee znati iz koje tajne ja piem, nita ne menja ni ako toka$em12: Derida prepisuje reenicu iz beleki (12/10/1977) spremanih za knji-gu koja nikada nije napisana.13 Ko pie iz tajne? Odgovor je spreman dugo, uvie navrata, na seminarima posveenim tajni (1990-1991), u knjigama14, inter-vjuima. U pokuaju da istrgne tajnu iz simulacija kriptografskog i hermeneuti-kog grko-nemakog naslea, Derida je vraa u latinski kontekst gde tajna (lat.i.s. secretum ali i gl. secernere luiti) pre svega deli, odvaja i spaja paradoksal-no liava svedoka i eliminie svako svedoenje. U neposrednosti sirovogprvog vokabla, u prvom pokuaju da se imenuje tajna deava se prvo cepanjei njeno prvo surovo oticanje, deava se pojavljivanje drugog u odsustvu, javljase svedoenje. Vraanje u igru se nudi samo onome kome smo naklonjeni,onome kome dugujemo naklonost, kome smo naklonjeni i uprkos dugu. Deridi-no vraanje u igru ini i deo izazova da se neprestano ostaje na pragu, na ivicipristajanja na igru pisma.

    Napisati knjigu koja e me ogoliti? izdati me? emu? govorila je samojsebi. Da li je to ono to $eli? !elim istinu, treba mi istina kao to slepom jagnjetu treba sisa, kao todivu treba sve$e meso: slepo jagnje. Da bih zadovoljila nevoljnu, slepu,prvobitnu glad. Ovako gladan, ovek bi sruio u sebe i kamenje.15Treba rei da je knjiga Prvi novogodinji dani gotovo na svakoj ispisanoj stra-

    nici pro$eta nesavladivom klackalicom koja svoje postojanje artikulie u pitanjuemu?. emu pisati kao autor? Nije to pitanje novo, francusko strukturalistikonaslee ili Bartova |Barthes| smrt autora ga je programski naela i ponudila nekeodgovore jo ranih sedamdesetih godina. Kada Elen Siksu napie: Za sve to vre-me autorka... autorka se nije vratila. Ona je potpuno pro$eta svojom dramom,16namere su joj izriite, ona nastoji da ostane na pragu17 i da, uprkos ogoljenosti,

    Transfuzija 77

    12 Obrezoispovedanje, 193 str.13 U uvodnim napomenama knjige Jacques Derrida-Derridabase, opisujui njenu strukturu, Deri-da upuuje na svoja etiri izvora: Ispovesti svetog Avgustina; dijalog sa G. Benningtonom; dnev-niki zapisi u vreme na smrt bolesne majke; i konano, beleke spremane za knjigu Obrezanje.14 Videti Schibboleth, Pour Paul Celan, 1986; Passions, 1993; Donner la mort, 1999.15 H. Cixous, Jours de lan, ibid., 24 str.16 Op. cit. 64 str.17 Putokazi namera Elen Siksu bi mogli da se analiziraju i u njenoj specifinoj upotrebiinterpunkcije, ili pre, odsustvu interpunkcije, obele$avajui na taj nain i odsustvo formalnihpravila koje spreavaju da se bujica rei (koja nosi unutranju koherentnost) nesmetano preli-va, kao to smo ve imali prilike da vidimo: Pismo se bilo vratilo, reka, tanuna nma reka

  • uprkos izdaji ili upravo u ime ogoljenog i slepog18 po diktatu knjige ostane nastrani sirovog. Jedino veza, na takav nain uspostavljena, mo$e da posvedoi unedeljivosti upravo odbijajui dihotomije zbog ega su sirovo i surovo neodvoji-vi. Vena pisma, ini se, jedina obezbeuje davanje i preuzimanje rei. O surovos-ti se svedoi u tragovima. Prva surovost je uvek pre svega okrenuta ka samoj sebi.Njena prva manifestacija je namenjena uviestruenom, remboovskom ja, izkoga se pie. U refleksiji, u moi da se i pre no to se napie, za vreme dok se pie,u aporiji potpisuje dvostruka nemo: Pre$iveti, surovo okrenut samome sebi,pre$iveti se uvek sastoji u pro$ivljavanju vie od jedne smrti, i to jo za $ivota, ak ikada sve te smrti izgledaju jedna od druge znaajnije [...]19. Refleksija se sastoji i upozivu na povratak u igru, u nastojanju koje bi moglo da se analizira i mimo si-nekdoke pokerakog poteza majke, u konceptu (dakle, ispisanom i zbarenomvokablu) budunosti ( venir) koji u sebi, na slian nain, uva par sirovo-surovo.Pojaano jednim zato (cru/cur), u meri u kojoj je potrebno ostati obezoru$an prednemoguim pred dogaajem za koji se spremamo tako to ga ne predviamo ine najavljujemo sirovo-surovo bi beskompromisno trebalo da ostane u ogoljen-osti slepog. Na taj nain, personifikujui20 knjigu, tekst, pismo, re, vokabl i slovo, uneprestanom menjanju mesta, u paraboli, Derida i Siksu ostaju na poetku, upreuzimanju i davanju koje nije tek razmena, ve i utvrivanje istog i prvog pitanja.Ovo pitanje Derida artikulie kao pravilo, u predgovoru knjige njegovog prijatelja!ak Trilinga |Jacques Trilling|, D"ejms D"ojs ili o knji"evnosti materoubici.

    Novo $ivotno pravilo: disati bez pisma, ubudue, udisati sa onu stranu pisma.Nisam ja izgubio dah nisam ni umoran od pisma pod izgovorom da pismoubija. [...] $elim da $elim, odluno, $elim da $elim $ivo i potpisano odricanjeod pisma, nanovo potvren $ivot. [...] Pismo bez pisma. Drugo pismo, drugopisma isto tako, izmenjeno/oslabljeno pismo, ono koje mi je, oduvek, u tiiniradilo o glavi, istovremeno najprostije i najuvrnutije, takav jedan protiv-sve-dok koji se sa svakim mojim znakom bunio protiv samoga sebe.21

    78 Sanja M. Bojani

    raspevanih rukavaca, tok krvi u venama meu telima, dijalog bez rei krv na krv, nemajuidara da razaznaje udaljenosti, magini tok prepun nemih rei koje teku iz jedne u drugu zajed-nicu [...]. Podsetiu da je to bila i Deridina namera za vreme dok je pisaoObrezoispovedanje.18 Videti: J. Derrida, H. Cixous, Velovi, Galile, 1999, J. Derrida, Mmoires daveugle, Lauto-portrait et autres ruines, Runion des Muses nationaux, 1991.19 J. Derrida, tats dme de la psychanalyse... Ibid. 53 str.20 Nemogue je u okviru ove beleke navesti mesta gde se opisuje, sa jedne strane, dijalogkoji J. Derrida (izmeu mnogih, Points de suspension... Galile, 152 str.) vodi sa knjigom,tekstom, pismom, rei, vokablom i slovom ili, borba, koju sa druge strane, H. Cixous vodi saknjigom, tekstom, pismom, rei, vokablom i slovom (mada je vrhunac postignut u knjizi Man-hattan: lettres de la prhistoire, Galile, 2002 gde je knjiga jedan od junaka prie).21 J. Derrida, La Veilleuse, in Jacques Trilling, James Joyce ou lcriture matricide, Circ,2000, 32 str.

  • LA TRANSFUSIONRsum

    Depuis plus de quarante ans, Hlne Cixous et Jacques Derrida, chacun de sonct mais aussi amicalement lis, ont travaill la langue franaise cru, soucieux detoute son altr(n)ation. Ce texte tente, en analysant les incipit du Circonfession (JacquesDerrida) et de Jours de lan (Hlne Cixous), reconnatre dans le couple cru-cruaut lecommencement qui fconde la fois leurs riches potiques et leurs forces rflexives.

    Transfuzija 79

  • Miko uvakovi

    Hibridna pitanja o

    dekonstrukciji i umetnosti

    Uvek polazimo od zateenog. Ja ili mi smo ve zateeni u svetu/jeziku koji jepostojao pre mene ili nas. U toj zateenosti se izvodi fatalno i obeavajue uvekkoga nema izvan pojedinanog ina intervencije odlaganja (pojam diffrAncemo#emo prevesti i terminom/konceptom razluka) na zateenim prisutnim frag-mentima aktuelnosti. Biti zateen meu tragovima iji rubovi nisu otri, ije povr-ine nisu sasvim transparente, a ija je prisutnost zabrinjavajue nesigurna.

    Mogao sam se jednog jutra probuditi u sobi koja se nalazi u kui koju je de-konstruktivistiki projektovao Ajzman |Eisenman|, umi |Tschumi| ili Geri |Geh-ry|. Mogao sam ustati i ogrnuti svoj kuni mantil, kupljen pre desetak godina navelikoj novogodinjoj rasprodaji u San Diegu, a skrojen u maniru dekonstrukcije.Mogao sam popiti omiljenu meavinu razliitih kafa sa lagom i jogurtom koje suodlo#ile moj san u svet arhiviranih tekstova kao seanja. I zatim, prilino rado-znalo, mogao sam itati u dnevnim novinama feljton o Deridinim |Jacques Derri-da| bri#nim noima provedenim sa umiruim Altiserom |Louis Althusser|. Poslesam mogao sedeti u obli#njem parku dok su moje pudlice trkarale i skakutalepo zelenim vetakim bre#uljcima i itati jedan od poli-seksualnih romana KetiAker |Kathy Acker| ili hetero-seksualnih pria Pola Ostera |Paul Auster|. Etc. etc:ako dekonstrukcija postoji svuda, pisao je Derida, i to postoji, gde ima neega (ato se ne ograniava na misao ili tekst, u svakodnevnom ili knji#evnom smisluove poslednje rei), ostaje nam da mislimo ta se danas dogaa u naem svetu,naoj savremenosti, u trenutku kada dekonstrukcija postaje motiv sa svojimznaenjima, svojim privilegovanim temama, svojom pokretnom strategijom, itd.Derida nije imao jednostavan odgovor na ovo pitanje, odgovor koji bi sve forma-lizovao. Svi njegovi pokuaji se, mo#da, objanjavaju ovim izuzetnim pitanjem inesigurnou koje pokree to pitanje o epohi bia-u-dekonstrukciji.

    Ali, ipak bio je jedan privilegovan trenutak za dekonstrukciju kada je onabila moda, a to znai nesigurna, otvorena interpolacijama i sklona premeta-njima atmosfera interventnog izvoenja u razliitim hibridnim kontekstima dru-tva, pre svega, kulture, zapravo umetnosti. Dekonstrukcija je bila nekakvamoda ili skup moda izmeu teorijskog postistoricizma i politikog globalizma.

  • Tekst koji sada sledi je pokuaj da se prate ti nesigurni i zabrinjavajui putevi odfilozofije ka umetnostima posredstvom interventnih instrumenata teorija.

    Postoje razliita tumaenja dekonstrukcije. Derida je ovim terminom bara-tao u razliitim situacijama ili istovremeno na razliite naine naruavajui defi-niciju potencijalnostima interpretacija: Jedna od glavnih uloga onoga to se umojim tekstovima zove dekonstrukcija jeste upravo ograniavanje ontologije, apre svega ovog indikativa prezenta treeg lica S je P (Pismo japanskom prija-telju). Izbegavanje preciznog definisajna dekonstrukcije izvedeno je iz dvarazloga: (1) dekonstrukcija se mo#e interpretirati kao oblik prevoenja (preme-tanja, decentriranja, zamene) jezika i tekstualnih predstava pojmova zapadnemetafizike ontologije ime se ona i (pojmovno) menja ili odla#e ili razla#e krozprezentaciju i ponudu razliitih tekstualnih zastupanja miljenja i pisanja, i (2)dekonstrukcija nije eksplicitno eksplanatorni model filozofskog diskursa, ve je iubrzani produktivni (kvaziepistemoloki) model praksi koje konstituiu svetovefilozofije, teorije knji#evnosti i istorije umetnosti, ona delom preuzima funkcijeproduktivnog drutvenog rada iji uinci nisu samo eksplanatorno-epistemolo-ki ve su i estetski, knji#evni, bihevioralni, tj. kulturalno interventni. O dekon-strukciji se govori kao o praksi/praksama intervencije unutar zapadne filozofskeretorike i kao o produktivnim ponudama novih ili drugaijih retorika. Derida je in-terventnost dekonstrukcije eksplicitno postavio: Dekonstrukcija, insistirao samna tome, nije neutralna. Ona intervenie (1971). Karakterizacija dekonstrukcijeje uspostavljanje odnosa retorikih i esteskih uinaka izvoenja pisma i tekstaunutar slo#enih konteksta zastupanja i zastupajueg odlaganja tragova drugihpisma/tekstova. Derida je pisao da dekonstruisanje predstavlja, istovremeno,strukturalistiki i anti-strukturalistiki in (ponaanje, izvoenje, praksu, delat-nost, intervenciju). Ona pokazuje hibridnost i ambivalentnost svakog kultural-nog poretka u njegovim arbitrarnostima i motivacijama arbitrarnosti. Kada seporedak ralanjava, dekomponuje, transfiguralno pomera, raslojava, decentri-ra, marginalizuje, hegemonizuje, centrira, homogenizuje, odnosno razla#e, ra-zlikuje i odla#e tada poredak pokazuje zakone (pretpostavke, hipoteze, pravil-nosti) i atmosferu poretka kao slo#ene arheologije nanosa i naslaga kulturalnogsinhronijskog i dijahronijskog smisla. U tom smislu je dekonstrukcija filozofijananosa ili naslaga smisla. Tekstovi koji se mogu svrstati pod termin dekonstruk-cja nemaju samo funkciju da dovedu do novog saznanja o poretku i njegovojrazgradnji ili rekonstrukciji na tragovima razgradnje, ve i da performativno i,obavezno interventno, demonstriraju nain dezintegracije i integracije pismazapadne metafizike, ime ulaze u problem osnovnog oblika pisanja, osnovnijegod filozofskog pisanja: pisanja u knji#evnosti ili pisanja kao umetnosti. Dekon-strukcija zadobija karakteristike post-filozofske aktivnosti, mada se ne odrie fi-lozofije kao otvorenog polja izvesnih prava. Derida sasvim decidirano govori opravu na filozofiju (O pravu na filozofiju) mada raskida naizgled prirodnopro#imanje filozofije i nauke, problematizujui nepodrazumevajuu prirodnostepisteme oslobaanjem tekstualnog potencijala knji#evnog i, svakog drugog,umetnikog pisanja.

    82 Miko uvakovi

  • Zadr#imo se na prelazu sa verbalnog pisma (criture) na vizuelni sistem pi-sanja (slika kao pismo). U pretpostavkama dekonstrukcije uoavaju se analogi-je tekstualnog i slikovnog. Pretpostavljajui sliku (fotografiju, sliku slikarstva,filmski kadar) kao polje suoavanja tekstova razliitog karaktera dekonstrukti-vistika rasprava: (1) locira mre#u razliitih produkcija koje govore (tj. diskursa) ikoje se po-javljaju u jednom slikovnom zapisu, i (2) prekida normalizovaneoznaiteljske (jezike) ekonomije pokazujui kako se znaenja konstituiu itransformiu produkujui razlike/razluke (strukturalne i temporalne odnose). Udekonstrukciji se problematizuje iluzija o samorazumljivoj, metafizikoj ili nomi-nalistikoj uslovljenosti hibridnih veza oznaitelja i oznaenog slike i slikarstvakao prakse. U teoriji umetnosti dekonstruktivistiko tra#enje razlika tekstualnih(ili njima analognih vizuelnih, prostornih, vremenskih) aspekata i karakterizacijaslike postaje diskurzivna produkcija znaenja, odnosno, produkcija razlika irazluka koje su posledice suoenja slo#enih i arbitrarnih kulturom voenih di-skursa zapadnog slikarstva (metafizike slike kao konstituenta slikarstva). Pro-izvodnja znaenja, utemeljena u teoriji dekonstrukcije ili njenim specifinim pri-menama (u teoriji knji#evnosti, teoriji slikarstva, teoriji arhitekture, muzikologije,teatrologije ili teoriji filma), mo#e se preneti u domene umetnike produkcije kaomaterijalne oznaiteljske prakse i postati poetiki produktivni model za tekstove(doslovno reeno: tkanja /lat. textus/) slikarstva, arhitekture, muzike, teatra,filma, itd. Slikari na rubovima moderne ili posle moderne ne izvode sliku kaokoherentni sistem samih ulnih-tj.-vizuelnih predstava, ve je konstruiu kao he-terogena i hibridna polja razliitih/odlo#enih slikovnih modusa mnogostrukihreferentnih konteksta i istorija realizujui eklektini model zasnovan na procedu-rama monta#e i kola#a. U tom smislu teorija dekonstrukcije zadobija znaajniproduktivni poetiki potencijal kojim se modernistika ulna (optika, vizuelna)centriranost dela izmeta u polje nestabilnih decentriranih potencijalnosti suo-enja vizuelnih, verbalnih, prostornih, telesnih tekstova.

    U umetnosti na granicama moderne i posle moderne filozofija dekonstrukci-je primenjena je kao teorijska i praktina procedura intervencije meu tragovimakulture: Trag je brisanje sebe, sopstvenog prisustva, on je konstituisan pretnjomili teskobom zbog svog neizbe#nog nestajanja, zbog nestajanja svog nestajanja.Neizbrisv trag nije trag, to je puno prisustvo, nepomina i nepokvarljiva supstan-cija, sin Boga, znak parusije, a ne seme, to jeste smrtna klica Frojd i scena pi-sanja. Kao teorijska metoda izvedena u svetovima umetnosti ona je razlaganje,relativizacija, rekonstrukcija i intertekstualno paradoksalno suoavanje jakih, alidecentriranih, teorijskih dogmatskih modela modernizma, avangardi i neoavan-gardi. Ona je i brisanje filozofije. Kao to filozofija dekonstrukcije mimikrijski pre-uzima govor zapadne metafizike, na primer, Hajdegerove |Martin Heidegger|hermeneutike, Frojdove |Sigmund Freud| psihoanalize i Vitgentajnove |Witgen-stein| filozofije jezika, tako teorije umetnosti koje se temelje na shemama dekon-strukcije preuzimaju istorijski suprotstavljene diskurse romantizma, moderniz-ma, avangarde, neoavangarde, nove objketivnosti i masovne kulture, suoujuiih u njihovim dometima i porazima, konzistentnostima i paradoksima, istinama i

    Hibridna pitanja o dekonstrukciji i umetnosti 83

  • fikcijama, centriranim odbojnim moima i decentriranim zavodljivim nemoima.Dekonstrukcija je i filozofsko narcistiko u#ivanje da filozofija mo#e uzeti pre-ko teorije potencijalnost umetnosti: pisanja. Kao praktina procedura izvoenjadela u umetnosti dekonstrukcija ima poetiki i interventni karakter. Ona je vie-znana i hibridna kontekstualna teorija pomou koje se realizuje smisleni okvirumetnikog rada i koja pru#a implicitne ili eksplicitne sheme i modele za realiza-ciju umetnikog dela. Dok je modernistika umetnost autokritikom analizommedija (slikarstvo, skulptura) te#ila logocentrinim istim i/ili autonomnim oblici-ma umetnikog izra#avanja kao tragovima egzistencijalnog upisa, a konceptual-na umetnost kritikom analizom jezika i prirode umetnosti te#ila idealnim konzis-tentnim autokritikim i autorefleksivnim diskursima o umetnosti i svetu umetnosti,dekonstrukcija u umetnosti se ukazuje kao hibridni postupak suoivanja razno-rodnih (razlikujuih i odlo#enih) stilskih, #anrovskih, ikonografskih i kompozi-cijskih aspekata u jednom delu koje nije vie celo (pas tout). Dekonstrukcija nete#i razreenju i izdvajanju idealne reprezentacije (modela slike, skulpture, foto-grafije, zgrade, grada, performansa, filma, muzike, teksta) nego ukazuje na to darazliite prakse umetnikog izra#avanja stiu svoja znaenja odnosima s drugimistorijskim ili aktualnim modelima. U formalnom smislu, umetnika dela nastalaimplicitnim ili eksplicitnim pozivanjima na dekonstrukciju su brikola#i, parafraze,citati, kola#i ili monta#e realizovani suoenjem raznorodnih medijskih, znaenj-skih i vrednosnih proizvoda umetnosti i kulture na nain tekstualne hibridnosti umaterijalnoj praksi pisanja. Deridina interesovanja za umetnost, na primer sli-karstvo (Antonin Arto |Antonin Artaud|, Valerio Adami) nisu simetrina intereso-vanjima umetnika u modi za dekonstrukciju. Primeri dekonstrukcije-kao-mode uslikarstvu i vizuelnim umetnostima su izvesna dela Marka Devada |Marc Deav-de|, Luja Kana |Louisa Canea|, Franeska Klementea |Francesco Clemente|,Dejvida Salia |David Salle|, Barbare Kruger |Barbara Kruger|, Roberta Longa|Robert Longo|, Meta Malikana |Metta Mullicana|, Riarda Prinsa |Richarda Prin-cea|, Sindi erman |Cindy Sherman|, D#ozefa Kouta |Joseph Kosuth|.

    Jedan primer. Koutove instalacije su vizuelne i tekstualne scene na kojimase suouju brisani tragovi filozofije, slikarstva i skulpture, analogno Deridinomkonceptu scene jezika kao scene analogne Frojdovoj sceni nesvesnog. Nekon-zistentno, protivreno i fragmentirano suoivanje izraza velikih sistema zapadnemetafizike, kao to su filozofija i umetnost, rezultira dekonstrukcijom idealiziranecelovitosti kulture i umetnosti kao legitimnog i sigurnog horizonta smisla. Na pri-mer, Velhman |Welchaman| ukazuje da su: (a) Koutovi radovi pisani na raznimjezicima i da naglaavaju zamisao i proces prevoenja, i (b) da su zasnovani uodnosu prema Deridinoj koncepciji prevoenja kao interventnog itanja, tj. kaopisanja. Derida prevoenje predoava kao proces interpretativne re-artikulacije,pre nego kao lingvistiku tehniku posredovanja ili deifrovanja sadr#aja. Prevo-enje je ponuda partikularnih razlika, nepotpunih ugovora i konsenzusa pri re-ar-tikulisanju unutar potencijalno beskrajnog konteksta znaenjskih mogunosti injihovih hibridizacija i odlaganja. Kout je istra#ivao mogunosti prevoenja timeto je ispitivao tri bitne mogunosti izvoenja prevoda:

    84 Miko uvakovi

  • a) prevoenje verbalnog u vizuelno ili vizuelnog u verbalno (Jedna i tri stoli-ce, 1966.),

    b) modifikovanje verbalnog ili vizuelnog znaenja promenom kontekstaprezentacije teksta (Tekst/Kontekst, 1979.), i

    c) konstruisanje prostorne scene za izvoenje hibridnih vizuelnih i verbal-nih necelovitosti koje se ponaaju kao analogije radu nesvesnog ili radu nesve-sne scene (Zero&Not, 1985.).

    Na primer, Koutove instalacije nazvane Zero&Not su zasnovane na rearti-kulaciji arhitektonskog enterijera u tekstualni ambijent. Uveani tekst iz Frojdo-vih psihoanalkih spisa (najee tekst o nesvesnom), koji je precrtan, tampanje u formi tapeta kojima su prekriveni zidovi prostora izlaganja. U instalaciji Zero& Not ponavljaju se dva bitna modusa Frojdovih psihoanalitikih izvoenja: (1)ponavljanje (tapet sa tampanim odlomkom iz Frojdove Psihopatalogije sva-kodnevnog #ivota ponavlja se u prekrivanju zidova sobe) i (2) potiskivanje, skri-vanje ili autocenzurisanje metaforizuje precrtavanjem odtampanog teksta. Po-navljanje i precrtavanje ukazuju na zamisao druge scene upravo onako kako jeDerida opisuje u raspravi Frojd i scena pisanja (1967.): Tako Frojd izvodi za nasscenu pisanja. Slino svim onima koji piu. I slino svima onima koji znaju kakoda piu, on uspostavlja scenu duplicirajui, ponavljajui i obmanjujui sebe nasceni. Frojd je taj kome emo mi dozvoliti da nam ka#e ta se na sceni igra zanas. I od koga emo pozajmiti skriveni epigraf koji tiho upravlja naim itanjem.Kout u instalaciju uvodi ambivalentnosti koje su analogne ambivalentnostimaFrojdovog teksta ili Deridinog itanja Frojdovog teksta u referiranju ka nestabil-nim predoavanjima nesvesnog. Tekst je izlo#en itanju i tekst je precrtan, pa jebli#i ponudi za gledanje nego za itanje. Tekst je trag. Trag je brisan. Tekst je nazidu a ne u knjizi, pa je prostor sa tekstom istovremeno i razvijena knjiga u pro-storu, ali i scenografija za izvoenje potencijalnosti ili obeanja nesvesnog.Kako je u pitanju prostor, gledalac/italac je na sceni, koja je scena itanja kojese ne mo#e izvriti, pa upuuje na jednu drugu scenu iz Frojdove knjiga o ne-svesnom. Kout u psihoanalizu ne ulazi kao pacijent ili analitiar-lekar, on odpsihoanalize ne konstruie simulakrum-dogaaje analize, ve personalizovanemoduse psihoanalitikog rada apstrahuje do bezline oznaiteljski uslovljeneuokvirenosti rada tekstova kulture: Subjekt pisanja ne postoji, ako pod tim po-drazumevamo neku suverenu usamljenost pisca. Subjekt pisanja je sistemodnosa meu slojevima: arobne bele#nice, onog psihikog, drutva, sveta.Unutar ove scene nemogue je pronai punktualnu jednostavnost klasinog su-bjekta. Kout prelazi, za nas gledaoce/itaoce, puteve od psihoanalize do de-konstrukcije, tj. od Frojdovog analitikog do Deridinog dekonstruktivnog rada namnogostrukoj neuhvatljivosti svakog pojedinanog konteksta. Kout uvodi i re-konstituie psihoanalitike relacije i uinke kao kulturalne relacije i efekte, odno-sno, izvodi ih kao pokazne mehanizme, transfiguracija znaenja u kulturi kaopokretnom prazniku tekstova.

    Hibridna pitanja o dekonstrukciji i umetnosti 85

  • Koriena literatura:Derrida, J. O gramatologiji, Veselin Maslea, Sarajevo, 1976.Derrida, J.Writing and Difference,University of Chicago Press, Chicago, 1978.Oliva, A. B., Transavantgarde International, Giancarlo Politi Editore, Milano,

    1982.Derida, %., Pismo japanskom prijatelju, Letopis matice srpske Knj. 435 sv.2,

    Novi Sad, 1985.Derida, %., Frojd i scena pisanja, iz Savi, O. (ed.), Filozofsko itanje Frojda,

    IICSSO Srbije, Beograd, 1988.Morgan, R.C., The Making of Wit: Joseph Kosuth and the Freudian Palimp-

    sest, Arts, New York, January,1988.Welchman, J. C., Translation/(Procession)/Transference: Joseph Kosuth and

    the Scene/Seen of Writing, iz Kosuth, J., Exchange of Meaning Transla-tion in the Work of Joseph Kosuth, ICC * MUHKA, Antwerpen, 1989.

    Goldstein, A., Jacob, M. J., Gudis, C. (eds.), A Forest of Signs Art in the Crisisof Representation, The MIT Press, Cambridge MA, London, 1989.

    Kosuth, J., Art After Philosophy and After Collected Writings, 1966-1990, TheMIT Press, Cambridge MA, 1990.

    Derida, %., Razgovori, Knji#evna zajednica, Novi Sad, 1993.Derrida, J. O pravu na filozofiju, Trei program hrvatskog radija br. 40, Zagreb,

    1993.Brunette, P., Wills, D. (eds.), Deconstruction and the Visual Arts Art, Media,

    Architecture, Cambridge University Press, Cambridge, New York, 1994.Hays, K. M. (ed.), Architecture Theory / since 1968, The MIT Press, Cam-

    bridge MA, 1998.Derrida, J., Thvenin, P., The Secret Art of Antonin Artaud, The MIT Press,

    Cambridge MA, 1998.Grilc, U., O filozofiji pisave Na poti k Derridaju, Analecta, Ljubljana, 2001.

    THE HYBRID QUESTIONS ABOUT THE DECONSTRUCTION OF ARTSummary

    Yet, it has been one priviledged moment for deconstruction when she became afeshion, which means uncertain, open interpolation and tends towards displacements ofatmosphers of intervent performance within different hybrid social contexts, first of all,within culture, which means within art. Deconstruction has been a kind of a feshion, or setof feshions between theoretical postistoricism and political globalism. Text which followsis a try to trace these uncertain and worryng paths from philosopfy towards art by the wayof theoretical intervent instruments.

    86 Miko uvakovi

  • Within the art theory deconstructive searching of textual differences (or analoguosly,visual, spatial, time) aspects and characterizatcons of paniting besomes discursive pro-duction of meaning, that is, production of differences and differAnces that are result ofconfrontation of complex and arbitrare culturally driven discourses of Western painting(metaphisics of painting as constituent of painting). Production of meaning, based ondeconstructive theory or its specific applications (in literature theory, theory of painting,architecture theory, musicology, theatrology or film theory),could be conveyed into the do-main of art production as matherial sygnifying practice and become poetic productivemodel for texts (literally: weaving /lat. textus/) of painting, architecture, music, theater,film, etc. Painters on the margins of modern or after the modern dont perform the paint-ing as coherent system of the very sensual-i.e.,-visual representations. They construct itas heterogenious and hyberid field of different/defer of painterly modes of multiple refer-ential contexts and historical realizing eclectic model based on procedures of montageand collage.

    Hibridna pitanja o dekonstrukciji i umetnosti 87

  • Ljiljana Blagojevi

    Dekonstruktivistika

    arhitektura nexiste pas

    Naslov ovog priloga skupu o Jacquesu Derridi koji sam upravo proitala,potpuno je drugaiji od onoga koji sam u prvi mah prijavila organizatorima i odonoga koji je tampan u programu skupa.1 Ne pokazuje li ta nestabilnost naslo-va, ve na samom poetku ovog saoptenja, potrebu da se postavi ograda arhi-tekta oko uea na skupu posveenom jednom filozofu? Iskljuujui se ovim,konanim naslovom iz govora o filozofiji i prihvatajui da govorim o arhitekturi,postavljam polazite ovog priloga upravo na pitanje arhitektonskog problematog govora. Uz pretpostavku ove korisne skepse, postaviu stoga pitanje, ne taje to dekonstruktivistika arhitektura, ve ta je to to u arhitekturi omoguavada vidimo problem dekonstrukcije.

    *

    Kada je 1932. godine, zajedno sa Henry-Russell Hitchcockom, u Muzejumoderne umetnosti u New Yorku, postavio internacionalnu izlo"bu Moderna ar-hitektura (Modern architecture: International exhibition), arhitekt Philip John-son nije mogao niti pretpostaviti da e nekih ezdeset godina kasnije, na istomtom mestu, jednom novom izlo"bom, ponovo, iako na sasvim drugaiji nain,pozvati na kritiko miljenje kanona modernizma. Govorim, naravno, o izlo"bisa naslovom Dekonstruktivistika arhitektura (Deconstructivist Architecture),koju je osamdesetdvogodinji Johnson kao direktor i gostujui kurator, zajednosa pedesetak godina mlaim pomonim kuratorom, Markom Wigleyem, posta-vio 1988. godine u njujorkom Muzeju moderne umetnosti. Ove dve izlo"bearhitekture, zapravo, obele"avaju dve linije ili dva kraja kritikog diskursa mo-derne arhitekture, s tim to ona ranija prevodi i time kanonizuje i institucionalizu-je modernu, a ona kasnija je izmeta, transformie, dekanonizuje, dekonfiguriei deinstitucionalizuje.

    1 Inicijalni naslov Modernost i dekonstrukcija prijavljen je organizatoru u poruci, poslatojelektronskom potom, kojom sam potvrdila interesovanje da uestvujem na skupu. Naslov je,potom, promenjen u Nezavrena kula i eksplozija folie: dekonstruktivistika arhitektura, kakoje i tampano u programu skupa. (Citate u tekstu prevela Lj. B.)

  • Izlo"ba iz 1932. godine, kolokvijalno je preimenovana u Internacionalni stil,po istoimenoj knjizi Hitchocka i Johnsona, izdatoj iste godine (The InternationalStyle: Architecture since 1922, New York: Norton, 1932). Promenjenim naslo-vom izlo"be amerikoj publici dat je odgovarajui prevod, ne samo onoga to jeu Evropi nazvano moderni pokret u arhitekturi, ve i prevod same moderne arhi-tekture, koji je bio kljuan za prihvatanje i praksu modernizma u SjedinjenimDr"avama. Da bi se evropska avangarda pribli"ila amerikoj publici, modernipokret je pojednostavljeno objanjen kroz tri pragmatina principa: koncepcijaarhitekture kao volumena, pravilnost umesto simetrije kao glavni instrument zaorganizaciju projekta i zabrana arbitrarno primenjene dekoracije.2 Modernaarhitektura je ovim prevodom na Internacionalni stil, liena svih socijalnih, poli-tikih i etikih konotacija inherentnih modernom pokretu. Tako nasilno prevede-na, ona postaje razumljiva samo kao kanon, naime, kao Internacionalni stil.

    U kratkoj uvodnoj napomeni izlo"be iz 1988. godine, meutim, Philip John-son jasno ka"e: Dekonstruktivistika arhitektura nije novi stil... [ona] ne pred-stavlja pokret; ona nije kredo.3 Ako nije ni stil, ni pokret, ni vjeruju, ta je to tonaslov dekonstruktivistika arhitektura imenuje kao skup radova odreeniharhitekata sa slinim pristupom koji rezultira slinim formama arhitekture, pre-ciznije reeno, kao seriju meusobno povezanih arhitektonskih koncepata na-stalih u razliitim delovima sveta? Da li Johnson ka"e da naslov ove, ponovo in-ternacionalne, izlo"be nije prevod, ve ime? Objanjenje koncepta izlo"be nenalazi se u Johnsonovom tekstu, ve u tekstu i radu Marka Wigleya, koji je dvegodine ranije doktorirao na Univerzitetu u Aucklandu, sa tezom Jacques Derri-da i arhitektura: dekonstruktivne mogunosti arhitektonskog diskursa (JacquesDerrida and Architecture: The Deconstructive Possibilities of Architectural Dis-

    course). Postavljajui pitanje arhitektonskog prevoda dekonstrukcije, Wigleypokazuje da je on od poetka deo same produkcije dekonstruktivistikog diskur-sa, da arhitektura nije tek reprezentacija ili ilustracija filozofskog diskursa, veda ona mo"e da se razume kao, inter alia, miljenje filozofskog problema krozarhitekturu.4 O istom pitanju Jacques Derrida ka"e:

    Sam koncept dekonstrukcije lii na arhitektonsku metaforu. esto se ka"eda on ima negativan stav. Neto je konstruisano, filozofski sistem, tradicija,kultura i onda doe de-konstruktor i to unitava kamen po kamen, analizirastrukturu i rastapa je... Meni se ini, meutim, da ovo nije sutina de-kon-strukcije. To nije, jednostavno, tehnika arhitekta koji zna kako da de-konstru-ie ono to je bilo konstruisano, ve ispitivanje koje dodiruje samu tehniku,odnosno autoritet arhitektonske metafore i, stoga, konstituie sopstvenu

    90 Ljiljana Blagojevi

    2 Hikok-D"onson, Internacionalni stil, (1932), prevela Ivana Trbojevi (Beograd: Grae-vinska knjiga, 1989).3 Philip Johnson, Deconstructivist Architecture (Museum of Modern Art, New York, 1988), in:K. Michael Hays, ed, Architecture Theory since 1968 (Cambridge: MIT Press, 1998), p. 677.4 Mark Wigley, The Architecture of Deconstruction: Derridas Haunt (Cambridge: MIT Press,1993).

  • arhitektonsku retoriku... Moglo bi se rei da nita nije vie arhitektonski negode-konstrukcija, ali takoe nita ni manje arhitektonski.5Dekonstruktivistika arhitektura ne prisvaja nita od mesijanstva modernog

    pokreta i nita od ekskluzivnosti njegove borbe za pravednu stvar, ona jestesasvim nezavisni diskurs (Eissenman), osloboen znaenja arhitektura kojane znai nita (Tschumi). Ako arhitektura dekonstrukcije sa arhitekturom moder-nog pokreta deli, pre svega, radikalni raskid sa istorijom, kontinuitetom i tradici-jom i kao moderna preferira apstraktnu formu i deli njenu fascinaciju ikonogra-fijom tehnologije, ali, za razliku od moderne, arhitekturu liava politikog isocijalnog aspekta, ne radi li se, zapravo, opet o jo jednom nasilnom prevodu?Ovo pitanje prevoda vodi ponovo ka poetku ovog priloga, naime ka paru mo-dernost/dekonstrukcija. Da li sam, time, postavila zdravo za gotovo ono to Ja-ques Derrida naziva konceptualni par, dve meusobno uparene suprotnosti, parkoji je opte prihvaen kao samorazumljiv i prirodan, upravo onakav par kakavdekonstruktivna procedura ispituje, analizira i pokuava da oslobodi nametnutesuprotnosti? U tome neu biti toliko naivna da ne pokuavam da preko ovogpara izbegnem da govorim o paru modernizam/postmoderni istoricizam i uve-dem konkretni temat dekonstruktivistike arhitekture.

    Na izlo"bi Dekonstruktivistika arhitektura je, uz Bernarda Tschumija, Pe-tera Eisenmana, Franka Gehryja, Rema Koolhaasa, Daniela Libeskinda i grupeCoop Himelblau, uestvovala i Zaha Hadid. To uee, odnosno lanstvo u gru-pi od sedam autora iji je rad prikazan na izlo"bi, institucionalizuje njenu pozicijuarhitekta dekonstruktivista. Konano i neporecivo njen rad institucionalizuje iPritzkerova nagrada koju dobija 2004. godine, u liniji prethodnih dobitnika kojisu, takoe, bili akteri izlo"be dekonstruktivizma, Philip Johnson (1979), FrankGehry (1989) i Rem Koolhaas (2000). Dovoljno je, dakle, samo da vidimo arhi-tekturu Zahe Hadid i da je analiziramo i onda nee biti suvie teko razumeti taje konkretno dekonstrukcija u arhitekturi. Ali, ta je to to na prvi pogled vidimo unjenoj arhitekturi? Vidimo, prvo, svesnu, jasnu vezu sa ruskim konstruktivi-zmom, naroito sa suprematizmom Kazimira Maljevia. Suprematizam, kakosama ka"e, Hadid injektira u arhitekturu zbog njegovog potencijala da reorgani-zuje plan, da ga naini tekuim, oslobodi gravitacije, da ga fragmentira i da unjega uvede kalkulisani sluaj.6 Uvoenje novog plana u arhitekturu preklapa sesa njenim interesovanjem za prevodom uslova masovne kulture, preciznije, kul-ture masa dvadesetog veka i nastojanjem da se vidi gde je mogue generisatinovi potencijal za stvaranje javnog prostora. Glavna konsekvenca ovog postup-ka jeste dobijena dubina plana, naroito, dubina povrine tla i konsekventni novipejza" kao plan koji je u sreditu njene arhitekture. U projektu za klub ThePeak u Hong Kongu, nagraenom prvom nagradom na meunarodnom

    Dekonstruktivistika arhitektura nexiste pas 91

    5Architecture Where the Desire May Live, interview with Eva Mayer, Domus (Milano), no.

    671 (1986), p. 18.6 Richard Levene, and Fernando Mrques Cecilia, Interview with Zaha Hadid, El Croquis(Madrid), no. 52 (1991), pp. 6-17.

  • konkursu 1983. godine, na primer, Hadid koristi suprematistiku geologiju kaoprincip kojim proseca/preseca tradicionalne principe i rekonstruie nove, istov-remeno prkosei prirodi lokacije i odupirui se njenom unitenju. Pored toga toju je uinio slavnom, ovaj projekat je pokazao da postupak i tehnike koje upo-trebljava Hadid jesu upravo nova forma arhitekture.

    Hadid, meutim, porie dve glavne kritike interpretacije njenog rada, i onukoja ga smeta u direktnu relaciju sa arapskom tradicijom kroz tumaenje kaligra-fije plana, i onu koja njen rad smeta u racionalistiku tradiciju, naime strukturali-zam i dekonstruktivizam. Sasvim suprotno, kada govori o svojoj arhitekturi, ona jeuvek smeta u polje nove modernosti, u kojem, uvoenjem slo"enijeg postupkamiljenja arhitekture kroz niz paralelnih formalnih ispitivanja istra"uje ulogu novogplana u stvaranju fluidnosti i permeabilnosti javnog prostora.7 Hadid ovim, uosta-lom, i celokupnim svojim radom, odbacuje lake hipoteze, kao to to, od prvihdirektnih kontakata sa arhitekturom, radi i Jacques Derrida, kad ka"e: pribega-vanje jeziku dekonstrukcije, onome to je u njemu postalo kodirano, njegovimnajupornijim reima i motivima, nekim njegovim strategijama, bilo bi tek analo-gijska transpozicija ili ak arhitektonska primena. U svakom sluaju, nemogu-nost sama.8 Pitanje ta bi mogla biti dekonstruktivistika arhitektura?, dakle,omoguava jedino logika ove odbaene hipoteze. Da arhitektura nije ilustrativnaumetnost, odnosno da arhitektura ne ilustruje teoriju, jasno pokazuje kroz svoj radi Bernard Tschumi, takoe, uesnik izlo"be Dekonstruktivistika arhitektura.

    Tschumi je autor projekta za park 21. veka, La Villette u Parizu, koji je pobe-dio na meunarodnom konkursu odr"anom 1983. godine. U svojim tekstovima iz1980-tih i u ovom konkretnom projektu, Tschumi uvodi propoziciju dogaaja(event), odnosno konfrontira prostor i njegovu upotrebu, konsekventno otkriva-jui njihovu disjunkciju. Projektujui uslove, umesto da uslovljava projekat, onvidi dogaaj kao mesto u kojem ponovno miljenje i reformulacija razliitih ele-menata arhitekture mogu voditi ka reenju krize funkcionalizma i eventualizacijisvega onoga to je fiksno, esencijalno ili monumentalno u arhitekturi. Kod La Vil-lettea, dogaaj nije postavljen ni kao poreklo ni kao rezultat projekta, ve mestonjegovog preokreta. U arhitektonskom smislu, Tschumi u pejza" parka uvodimre"u pravilnog kvadratnog rastera od 120m, u ije presene take postavljajarko crveno obojene paviljone, geometrijski reformulirane kocke dimenzija10x10x10m, koje naziva folie. Ako se folies mogu videti kao amalgam istorijskogelementa parkovske arhitekture iz 18. veka, konstruktivistike arhitektonske for-me i savremene refleksije o mentalnom rastrojstvu koje ova re implicira, one sufaktiki glavne take aktivnosti, programa, odnosno dogaaja u parku.9 JacquesDerrida, u tekstu Point de folie maintenant larchitecture, koji je napisao tri go-dine posle konkursa, daje slo"enije vienje Tschumijevih folies.On ih interpretira

    92 Ljiljana Blagojevi

    7 Ibid., p. 15.8 Jacques Derrida, Point de folie Maintenant larchitecture (1986), in: Hays, ed, Architec-ture Theory since 1968, p. 577.9 Videti: Les Folies Tschumi a La Villette, Domus (Milano), no. 703 (1989), pp. 12-15.

  • kao dvostruke metonimije, prvo, kao najvei zajedniki imenitelj programatskedekonstrukcije parka, a potom metonimije samih folies, jer je svaka od njih daljedeljiva struktura koja uspostavlja metonimijske odnose sa drugim folies i sa sa-mom sobom.10 Dodatno, eksplozija folie, kako Tschumijev crte" pokazuje, neunitava (osnovnu kocku), ve pravi invenciju novih odnosa u kojima su tradicio-nalna komponente arhitekture rastavljene i rekonstruisane po drugaijim osama.Derrida o tome pie: Dekonstrukcije bi bile nemone ako bi bile negativne, akone bi konstruisale, i iznad svega ako se ne bi (prvo) merile nasuprot institucijamau njihovoj vrstoi, na mestu njihovog najveeg otpora: politikim strukturama,polugama ekonomskog odluivanja, materijalnim i fantazmikim aparatima kojipovezuju dr"avu, civilno drutvo, kapital, administraciju, kulturnu mo i arhitek-tonsko obrazovanje....11 Ali, za razliku od moderne, ovde se ne objavljuje rat,ve tra"i strategija izmeu neprijateljstva i pregovora, koja svojim fokusom naformu sugerie da je politika uloga koja postavlja izazov postojeim strukturamau samoj arhitektonskoj prirodi objekta. U svom kritikom tekstu indikativnog na-slova Arhitektura i politika Reaganove ere: od postmodernizma do dekonstrukti-vizma, Mary McLeod pie o formalnom hermeticizmu takve strategije i o tomeda estetizacija dekonstruktivistike arhitekture, sigurno, jeste povlaenje iz dru-tvenih procesa, ali, da bi bila greka odbaciti njena formalna istra"ivanja kaopolitiki neutralna ili irelevantna.12 Ne reprezentujui ni teoriju, ni etiku, ni politi-ku, niti naraciju, konstruisana (i dodala bih, konstruktivistika) arhitektura folie,zakljuuje Derrida, jeste baena kocka arhitekture, koja prihvata rizik i anticipi-ra arhitekturu koja dolazi.13

    Derrida, dakle, pie o arhitekturi, ali pitanja koje postavlja ne tiu se kon-kretnih arhitektonskih problema. Ono to on pita, da parafraziram naslov jednogdrugog njegovog teksta o arhitekturi, jeste Zato arhitekt pie tako dobre knji-ge (Why Peter Eisenman Writes Such Good Books). Zato, zaista, i emu topitanje? Na poziv Bernarda Tschumija, arhitekt Peter Eisenman i Jacques Derri-da su 1986. godine izradili projekat dela parka La Villette, naime jedne batebez vegetacije, bate vode i minerala. Ovu kolaboraciju, naslovljenu ChoralWorks, koja nije bila zasnovana na podeli rada u kojoj Eisenman arhitekturidaje formu, a Derrida diskurs, ve sasvim obrnuto, formalna invencija je rezultatrada filozofa, a naslov rezultat diskursa arhitekta, oba uesnika potpisuju kaoarhitekti i architects-in-charge. Ispitujui ove potpise, teoretiar arhitekture Jef-frey Kipnis, meutim, vidi projekat za La Villette vrsto situiran u Eisenmanovopus tog perioda i ka"e da se ne bi moglo rei da on pokazuje neki znaajnijipravac promene njegovog rada, koji bi se mogao pripisati Derridi.14 Referenca

    Dekonstruktivistika arhitektura nexiste pas 93

    10 Derrida, Point de folie Maintenant larchitecture, pp. 571-572.11 Ibid., p. 578.12 Mary McLeod, Architecture and Politics in the Reagan Era: From Postmodernism to De-constructivism, in: Hays, ed, Architecture Theory since 1968, p. 693.13 Derrida, Point de folie Maintenant larchitecture, p. 581.14 Jeffrey Kipnis, /Twisting the Separatrix/ (1991), in: Hays, ed, Architecture Theory since1968, p. 715.

  • na Eisenmanov raniji projekat Cannaregio u Veneciji, a koji i sam referira na LeCorbusierov neizvedeni projekat venecijanske bolnice u neposrednom okru"e-nju intervencije, oigledna je ve u osnovnom poreenju planova, a arhitekti jenavode kao jednu od struktura u palimpsestu i lavrintu rada i njegovog naslovaChoral Works.

    Projekat Cannaregio iz 1978. godine, za Eisenmana predstavlja va"nutaku u kojem njegov rad, pored ispitivanja logike analogne unutranjem arhi-tekture, njenoj enteriornosti (interiority), poinje da se bavi lokacijom kojukoristi kao spoljanji tekst, eksteriornost (exteriority).15 Takoe, ne mo"e se za-nemariti aktivan odnos strukture prema Le Corbusierovom projektu, pogotovukada Eisenmanov rad vidimo nasuprot njegovom bavljenju formalnom osnovommoderne arhitekture jo od doktorske teze iz 1963. godine (The Formal Basisof Modern Architecture), i konanog odbacivanja antropocentrizma moderni-zma. Njegovo dijagramatsko ispitivanje enteriernosti kocke, koje sledi ovu tezu,potom transfer na konkretnu lokaciju, ispitivanje eksterijernosti kroz raster ge-nerisan iz Le Corbusierove sheme i postupak razmeravanja (scaling), koje uvo-di u projektu Cannaregio, ponovo su permutovani i u projektu Choral Works.

    U tekstu o kolaboraciji na Choral Works, Derrida pominje venecijanskiprojekt, ali izbegava kljunu referencu na Le Corbusiera, postavljajui u sreditereferencu na Platonovog Timaja. U tekstu ekstenzivno citira svoje pismo Eisen-manu sa crte"om/planom, kojim, kako pie, predla"e(m) sledeu aproksimativ-nu reprezentaciju, materijalizaciju, formaciju.16 U zavrnom pasusu pisma,meutim, on jasno ka"e da govori o skulpturi, jer ovo je skulptura. JacquesDerrida jeste, naravno, arhitekt dekonstrukcije i kada kao arhitekt projektujeskulpturu. Odgovor na pitanje Ko je dekonstruktivistiki arhitekt?, stoga, jesteDerrida, ali on sigurno nije arhitekt dekonstruktivistike arhitekture. Ako, danas,sa distancom od nekih petnaest godina, projekte koji su skupljeni pod naslovomDekonstruktivistika arhitektura mo"emo videti kao mesto preokreta miljenjauslova modernosti koji anticipiraju novu modernost, da li mo"emo predlo"iti daje dekonstruktivistika arhitektura, zapravo, prazan skup sa imenom? Interven-cija u konstruktivistiki i/ili modernistiki projekat u arhitektonskim postupcimaZahe Hadid, Bernarda Tschumija ili Petera Eisenmana, mo"e se videti i kao poli-tika formalne subverzije i ekvivalent onoga o emu pie Derrida, intervencij[e] uarhitekturi (Vavilonske kule), konstrukcijom a to takoe znai: de-konstrukci-jom (koja) predstavlja neuspeh odnosno ogranienje stavljeno na univerzalnijezik da bi se osujetio plan za politiku i lingvistiku dominaciju sveta, to govo-ri o nemogunosti gospodarenja nad diverzitetom jezika, o nemogunosti dapostoji univerzalni prevod.17 Konano, zar i Derrida ne ka"e, da je kula biladovrena ne bi bilo arhitekture?

    94 Ljiljana Blagojevi

    15 Peter Eisenman, Diagram Diaries (London: Thames&Hudson, 1999), p. 173.16 Jacques Derrida, Why Peter Eisenman Writes Such Good Books, in: Neal Leach, ed, Re-thinking Architecture (London: Routledge, 1997), p. 342-343.17

    Architecture Where the Desire May Live, p. 24.

  • THE DECONSTRUCTIVIST ARCHITECTURE NEXISTE PASSummary

    During the 1980s and 1990s, an intensive discourse has developed around thequestion of deconstruction and architecture, spurred by the work of Jacques Derrida andhis subsequent collaborations with architects. Although it is not possible to elaborate onthe complex issues of this question in the narrow constraints of this paper, the discussionfollows some of the main points in the work of architects who participated in the exhibitionDeconstructivist Architecture, held in the Museum of Modern Art, New York, in 1988,namely Zaha Hadid, Bernard Tschumi, and Peter Eisenman. Rather than asking thequestion What is deconstructivist architecture?, and understanding architecture not asa representation or illustration of philosophical concepts, but as, inter alia, thinking philo-sophical problems through architecture, the main point of departure is the question ofwhat is it in architectural discourse that enables us to see the problem of deconstruction.In that, the paper focuses on the probing and analysis of the conceptual pair moder-nity/deconstruction, with regard to the projects discussed. Consequently, if this architec-ture is seen as a major shift in the thinking of the condition of modernity and ananticipation of, as Hadid calls it, new modernity, could it be argued that, in fact, what is,generally easily gathered under the term deconstructivist architecture is but an emptyset with a name?

    Dekonstruktivistika arhitektura nexiste pas 95

  • Ana Vujanovi

    Derridin potpis na performativu

    savremenog performansa

    Teorija performativa kao ozbiljna teorijaperformansa preko i nakon (beyond) Derride

    Govoriu o uticaju i razradama Derridine teorije na recentne studije izvo-akih umetnosti i performansa. Ta tema je iroka, jer Derridini uticaji su u ovojoblasti znaajni i vieslojni, pa u ispuniti zahtev urednika simpozijuma i izlo#itijednu minijaturu iz naznaenog okvira. Radi se o Derridinoj intervenciji u teorijuperformativa koja naroito od 1980ih i 90ih postaje jedna od centralnih teorijskihplatformi izvoakih umetnosti i performansa, pa se i moj teorijski rad u velikojmeri odvija na i oko nje. ak i sam pojam performans koji centrira celu ovuoblast ima brojne reference a i etimoloki isti koren kao termin performativ. Me-utim, ta teorija u savremeni svet performansa i izvoakih umetnosti ne sti#e uizvornom vidu, onako kako je postavljena u filozofiji jezika kod Johna Austina idr, ve prvenstveno preko i posle (beyond) Derride. Njegova intervencija je izve-dena u raspravi sa Johnom Searlom, a izlo#ena u tekstu Potpis, dogaaj, kon-tekst, 1971.1 I danas, kad se govori o performativima performansa, govori se presvega o deridijanskim performativima. Primeri za to su brojni, od umetnike pro-dukcije do teorije. Ali, umesto da ih navodim i time dokazujem Derridin uticaj,pokazau kljune teorijske take njegove dekonstrukcije performativa, a kojesu, eksplicitno ili implicitno, upisane u shvatanje performativa u savremenimstudijama i praksama performansa.

    Teorija performativa je nastala u okviru britanske filozofije jezika, tj. obinoggovora (eng. ordinary language) zapoete Wittgensteinovim istra#ivanjima. U1950im je razvija Austin, ali i Peter Strawson, a 60ih ju je uobliio Searl u studijiSpeech Acts: An Essay in the Philosophy of Language, 1969. Nakon toga,performativ se razmatra u mnogim oblastima: lingvistici,2 poststrukturalizmu,3

    1 Ovo nije jedini tekst u kojem se Derrida bavi performativima, ali u se zbog ekonominostidr#ati samo njega.2 Emil Benvenist, Problemi opte lingvistike, Nolit, Beograd, 1975.3

    $ak Derida, Potpis, dogaaj, kontekst, Delo, god. XXX, br. 6, Beograd, 1984, str. 7-36

  • postmodernoj teoriji,4 teorijskoj psihoanalizi teksta,5 studijama kulture,6 teorijiknji#evnosti7 i studijama performansa8 (naroito od 1990ih9). Kroz te transfor-macije, analize performativa su izale iz okvira filozofije i uobliile se u dosta ko-herentnu teoriju, koja je i jedna od kljunih u savremenom svetu izvoakihumetnosti.10 U tom kontekstu, performativ je uvoen na razne naine, od eufo-rinog proglaavanja svih performansa performativnim do neumoljivog ospora-vanja svake njihove ozbiljne performativnosti.

    John Austin je teoriju performativa izlo#io tokom harvardskih predavanja1955, objavljenih 1962. u knjizi How to Do Things with Words.11 On u filozofskarazmatranja uvodi performative (performative) kao nov oblik filozofskih iskaza; ana poetku knjige i razliku izmeu njih i konstativa (statement). Negde oko polo-vine, ova se podela izmeta u optijoj teoriji govornih inova u podelu na loku-cijske, ilokucijske i perlokucijske inove. Konstativi su iskazi koji neto opisuju,utvruju injenice, pa znaenje stvaraju odnoenjem prema injenicama stvar-nosti i podle#u kriterijumu istinit/la#an (true/false). Prema Austinu, ovi iskazi sudugo bili osnov filozofije, dok su svi ostali koji ne odgovaraju modelu konstativasmatrani devijantnim pseudo-iskazima i odbacivani kao neva#ni. On, meutim,primeuje da se govor ostvaruje velikim brojem iskaza koji ne odgovaraju tommodelu i predla#e da se oni ne uzimaju kao marginalni pseudo-iskazi ve po-sebni tipovi iskaza. Tako dolazi do koncepta nekonstativnih iskaza u klasi per-formativa. Performativi su iskazi koji ne opisuju, niti utvruju, ve deluju, vre

    98 Ana Vujanovi

    4$an-Fransoa Liotar, Postmoderno stanje, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1988.

    5 Shoshana Felman, Skandal tijela u govoru, Naklada MD, Zagreb, 1994.6 Judith Butler, Performative Acts and Gender Consitution u Performing Feminism; Femi-nist Critical Theory and Theatre, Sue-Ellen Case ed, The Johns Hopkins University Press,Baltimore-London, 1990, str. 270-282; Gender Trouble: Feminism and Subversion of Identity,New York, 1990; Burning Acts Injurious Speech uPerformativity and Performance,AndrewParker, Eve Kosofsky Sedgwick eds, Routledge, London, 1995, str. 197-228; Tela koja netoznae..., Samizdat B92, Beograd, 2001.7 Werner Hamacher, Die Geste im Namen. Benjamin und Kafka u Entferntes Verstehen,Suhrkamp, Frankfurt, 1998; Afformativ, Streik u Was heisst Darstellen?, Christian Hart Nib-brig ed, Suhrkamp, Frankfurt, 1994.8 Vid. Performing Feminism;Performativity and Performance; Maja Ogrizek, Poetic functionand performative in theatre u Along the Margines of Humanities, Rastko Monik, Aldo Miloh-ni eds, ISH, Ljubljana, 1996, str. 219-235; i to mo#emo initi rijeima (temat), Frakcija, br.5, Zagreb, 1997.9 Austinova teorija performativa je esta referenca i ranih Schechnerovih studija pa u teorijiperformansa postoji i pre 90ih, ali je ta upotreba pre bila metaforina nego funkcionalna (akako je sprovode Parker i Kosofsky, Elin Diamond, Timothy Gould, Maja Ogrizek ili Aldo Miloh-ni). Vid. i Marvin Carlson, The Resistance to Theatricality, SubStance, no. 98/99, vol. 31,nos. 1 & 2, 200210 Vid. Andrew Parker, Eve Kosofsky Sedgwick, Introduction: Performativity and Perfor-mance u Performativity and Performance, str. 1-19; a vid. i dalje tekstove u zborniku11 Vid. D#. L. Ostin, Kako delovati reima, Matica srpska, Novi Sad, 1994; i John L. Austin,Performativni iskazi u Kontekst i znaenje, Nenad Mievi, Matja# Potr, ur, str. 29-41.

  • radnju. Kriterijum istinitosti tu ne funkcionie, jer oni ne referiu na stvarnost veizvode in na koji potom referiraju, pa podle#u kriterijumu uinka i odreuju sekao uspeni i neuspeni (happy/unhappy). U poetku, Austin gradi ovu opozici-ju na jezikom kriterijumu, ali brojni pokuaji su osujetili tu zamisao. On tako do-lazi do teze da su i iskazi koji imaju gramatiku strukturu konstativa esto impli-citni performativi iz kojih je izostavljen performativni glagol. Time se izvodiinverzija hijerarhijske koncepcije da su istiniti/la#ni iskazi norma jezika, utvruju-i da su svi iskazi performativni a konstativi su samo njihov poseban sluaj. Kadse sa lingvistike distinkcije sti#e do analiza performativnosti iskaza uopte,javlja se problem znaenja ako ono ne sledi iz gramatike strukture iskaza. Odega zavisi? Izmeu dve opcije: da znaenje pove#e sa intencijom ili kontek-stom izvoenja, Austin se opredeljuje za drugu, nasuprot logocentrinoj kon-cepciji jezika. U drugom delu knjige, on razvija optiju teoriju govornih inova12gde je fokus na problematici razliitih diskurzivnih radnji: lokucijski je in iskazi-vanja, ilokucijski kad se u iskazivanju vri radnja, a perlokucijski kad se netoposti#e iskazivanjem. Prema Austinu, odrediti znaenje znai odrediti konvenci-je koje omoguuju ilokucijske inove, jer da bi se uspeno izvela govorna radnjanije dovoljno izrei performativni iskaz ve veliki broj inilaca konteksta iskazi-vanja treba da tee ispravno. Poto je znaenje odreeno protokolom kojinekad ide kako treba a nekad ne, promaaj je upisan u performativ: iskaz nijeperformativan ako se ne mo#e i neuspeno izvesti. Austin, meutim, dalje uslo-#njava problem vraajui se intenciji. Taj korak je izgledao kao korak ka zasni-vanju koherentne teorije kojoj izmie totalitet konteksta na koji je raunala. Me-utim, kod Austina je intencija ukljuena u konvencionalnu proceduru izvoenjai time deo protokolarnog znaenja performativa, ali smo znaenje ipak pri-bli#ava neizvesnom polju psihologije i metafizike. Ona odreuje i granice celeove teorije, zadr#avajui je u polju ozbiljne upotrebe iskaza u svakodnevnomgovoru.13 A scena je, prema Austinu, par excellence primer neozbiljnog govorakoji treba iskljuiti iz razmatranja.

    Austin je ozbiljnu upotrebu teorije performativa u svetu izvoakih umet-nosti osporio tezom da je performativnost nemogua u tom kontekstu jer: per-formativni e iskaz, recimo, biti na naroit nain jalov ili nitavan ako ga iska#eglumac na bini, ili ukoliko je izgovoren u pesmi, u monologu. [...] Jezik se u tak-vim okolnostima na sasvim specifian nain, razumljivo, ne upotrebljava ozbilj-no, ve na neki nain parazitski u odnosu na njegovu normalnu upotrebu; ti nai-ni potpadaju pod doktrinu izbledelosti jezika.14

    Derridin potpis na performativu savremenog performansa 99

    12 Teoriju govornih inova je temeljno razvio Searl; vid. D#on Searl, Govorni inovi, Nolit,Beograd, 1991.13 Austin iz razmatranja iskljuuje neozbiljne upotrebe govora, ime po Culleru (vid. D#ona-tan Kaler, Konvencija i znaenje: Derida i Ostin, Delo, god. XXX, br. 6, Beograd, 1984, str.54-60) ponavlja logiku ranije filozofije koju je osuivao zbog iskljuivanja svih iskaza osimkonstativa.14 Vid. Kako delovati reima, str. 32

  • Savremeni autori koji istra#uju performative izvoakih umetnosti imajurazliite pristupe toj primedbi, ali gotovo su sve znaajne rasprave nastale bey-ond Derride. Oni koji prouavaju performativnost u domenu teoretizacija dram-skog teksta, kao Shoshana Felman, tekstualnu fikcionalnu situaciju uzimaju kaostvarnost, pa Austinova primedba nema znaaja za problem njihovog rada.15Radi se o tome da takav rad preskae problem granica stvarno/fikcionalno,bavei se strukturom iskazivanja i intersubjektivnosti koja se mo#e izvesti i izrealnih-svakodnevnih i fikcionalnih-dramskih situacija. A prihvatajui kao dadramsku stvarnost, Felmanova i radi sa ozbiljnom upotrebom jezika. To va#i i zanjenu personifikaciju Austinove filozofije i Lacanove psihoanalize uvoenjemMolirovog Don Juana, koji kod nje zavodi na oba jezika.16 Slian tretman Austi-na primedba ima, tj. nema i u analizi performativnosti drame Antigona, TimothyGoulda.17 Na specifian nain, ozbiljnost performativa u svakodnevnim i scen-skim situacijama analizira i Judith Butler, razmatrajui konvencionalnost perfor-mativa i ritualiziranost izvoenja kulturnih identiteta.18 Autori koji se bave izved-bom rigoroznije razmatraju primedbu kojom autor teorije odbacuje ozbiljnumogunost njene primene, jer u izvedbi se zaista suoavaju dve stvarnosti:umetnika i stvarnost konteksta izvoenja. Aldo Milohni tako opovrgava Austi-novu tvrdnju primerima performativa rubnih teatarskih izvedbi koje je Austinpreutao.19 Njegova teza je da granice izmeu tih stvarnosti postoje, ali u kon-vencionalno-institucionalnom a ne ontolokom smislu, pa se ozbiljni performativna sceni javlja ali na mestu limesa pozorine institucije. Takoe, mo#e se rei dase Austin nije bavio umetnou i bio upoznat sa problematikom (savremenih)izvoakih umetnosti. Njegova primedba se odnosi na ono to je on smatrao tea-trom sredinom 1950ih, a to je tradicionalno evropsko dramsko pozorite. Onokao da je, zbog zasnovanosti na mimetikoj kao da konvenciji, programski ne-performativno u ozbiljnom smislu. Primedbe neozbiljni govor i parazitski odnosse najpre odnose na dramsku fikciju koja je izvedena kao drugostepena u odno-su na stvarnost na koju referira. Osuda te neperformativnosti izvedbe dramskogteatra je tokom neoavangarde 1960ih i ila u tom smeru. A pretra#ujui dalje,sti#e se do ozbiljnijih izvedbenih performativa koji odbacuju mimetiku referenci-jalnost, prekorauju granice teatra i #ivota i ukljuuju se u drutvenu stvarnost:nevidljivo pozorite Augusta Boala, hepening, bodi art, akcije, fluksus koncerti ipredstave, beki akcionizam, rani performans art i fiziki teatar i ples 60ih

    100 Ana Vujanovi

    15 U Shoshana Felman, Skandal tijela u govoru16 Pritom, Felmanova ne smatra tu primedbu va#nom i u Austinovoj teoriji, uzimajui da su injegove distinkcije ozbiljno-neozbiljno ostinovska ala. Takav Austin ipak nije doslovan i Cul-ler primeuje (Konvencija i znaenje: Derida i Ostin) da je i taj njen Austin (Austin-Don Juan)prilino deridijanski..17 Vid. Gould, Timothy, The Unhappy Performative, u Performativity and Performance, str.19-4518 Ipak, ono to je va#no, Butler ukazuje na institucionalnu razliku konteksta umetnosti i svakod-nevice; vid. Performative Acts and Gender Consitution; i Peter Osborne, Lynne Segal, Genderas Performance An Interview with Judith Butler, Radical Philosophy, no. 67, Summer 1994.19 Vid. detaljno u Aldo Milohni, Performativno kazalite u to mo#emo initi rijeima (temat)

  • godina. Gledano tako, mo#e se zakljuiti da je Austin, i ne znajui, pogodio cen-tralni problem izvedbenog performativa: konvencionalnost umetnike institucije,tj. teatra, koja se opire uvoenju performativa na scenu i osujeuje svaki njegovulazak pretvarajui ga odmah u kao performativ. Ali, Austin je prevideo da je, poMilohniu, realnost koju stvara performativ ekvivalent realnosti kao uinku kon-vencije, jer su oba pojma tautoloka. Sledi da je performativ u teatru uznemiru-jui i za instituciju teatra i za Austinov performativ, jer razotkriva i tautoloki ka-rakter pozorine konvencije i konvencionalnost performativa.

    Ova razmatranja Austinovog osporavanja ozbiljnosti performativa u kon-tekstu umetnosti su tipina za savremena shvatanja performansa, a umnogomese zasnivaju na prethodnom Derridinom razmetanju performativa u tekstu Pot-pis, dogaaj, kontekst. Neke od referenci sam i jasno uvela u svoju interpretaci-ju tih razmatranja, a da budu jasnije, izlo#iu ukratko i Derridine teze onako kakoih je on postavio neku deceniju ranije, verovatno i ne slutei kakav e zamah do-biti u jednoj drugoj oblasti. Umesto da ubeuje da je Austinova tvrdnja tana iline, Derrida dekonstruktivistiki preokree samu postavku problema, to Searlzatim osporava, a kasnije podr#ava Culler koji i sumira viegodinju raspravuizmeu njih dvojice.20 Derrida postavlja par kritikih pitanja. Najoptije je preispi-tivanje pojma konteksta, odnosno pitanje mogunosti kontinuiranog totalnogkonteksta koji mo#e i mora omoguiti komunikaciju, pa time i ozbiljnu performa-tivnost iskaza uopte? Po Derridi, takav kontekst nije mogu, jer on nikada nijeapsolutno odrediv i u nedostatku aktuelno prisutne intencije (koju zamenjujenu#nom odsutnou poiljaoca i primaoca, koje je izvornog tipa) stalno semogu pronalaziti i dopisivati nove pojedinosti. A integritet smisla iskaza nijeimun na njih, ve one neprestano prodiru u njega. To va#i i za svakodnevnu i zaumetniku, scensku situaciju. Taj prodor ipak nije gladak, jer iskaz kao (i) pismonosi u sebi radikalni prekid sa kontekstom, bio on realan (pismo je prekid saproizvoaem, njegovom intencijom, iskustvom) ili semiotiki (jer svaka pisanasintagma se uvek mo#e izvui iz lanca u koji je stavljena ili data, a da time neizgubi svaku mogunost funkcionisanja, ako ne i, upravo, svaku sposobnostsaoptavanja. Mogu joj se, eventualno, priznati druge mogunosti upisujui jeili kalemei na druge lance. Nijedan kontekst se ne mo#e zatvoriti u sebe).21 Tuje va#no pitanje reprezentacijskog karaktera (tj. shvatanja) pisma, koji je pove-zan sa komunikacijom i ekspresijom. Za Derridu: da bi moje pisano saoptenjeimalo funkciju pisma, tj. itljivost, treba da ostane itko uprkos apsolutnom ie-znuu svakog odreenog primaoca uopte, Ono treba da bude ponovljivo ire-tabilno u apsolutnom odsustvu primaoca ili empirijski utvrdivog skupa primao-ca.22 I za performativ su tako upravo konstitutivne, a ne iskljuene, parazitske i

    Derridin potpis na performativu savremenog performansa 101

    20 Vid. blok Polemiki dosije: $ak Derida, Potpis, dogaaj, kontekst, D#on R. Serl, Obna-vljajui razlike: odgovor Deridi, str. 37-49 i D#onatan Kaler, Konvencija i znaenje: Derida iOstin21

    $ak Derida, Potpis, dogaaj, kontekst, str. 1822 Ibid, str. 15

  • neozbiljne, njegova iretabilnost i citatnost, jer bez njih ne bi bilo mogue razu-mevanje i slenje kda za itljivost u odsustvu svakog subjekta koji je empi-rijski odreen. Ovo je i najsna#niji udar na Austinov ozbiljan performativ u sva-kodnevnom govoru, jer pokazuje da jedinstveni dogaaj performativa nije nitado pojedinaan sluaj premetanja, rekontekstualizacije, reteritorijalizacijeoznaitelja iz lanca u lanac. A ako su iretabilnost i citatnost tako eksplicitno kon-stitutivne kada se radi o performativu u teatru ili pesmi, proizilazi inverzno pita-nje: nije li onda performativ u obinom govoru izveden iz, pa time i parazit,scenskog, pesnikog, umetnikog performativa?23

    Implikacije ovih teza su dalekose#ne. Ostavljajui sad izlo#ene rasprave operformativu performansa u kojima se, unazad, mogu pratiti linije Derridinihteza, izveu njihovu primenu na opte savremeno shvatanje statusa umetni-ke izvedbe u njenom umetnikom i drutvenom kontekstu. Dakle, s jedne straneje problematina svaka, i Austinova, teza o jasnoj odvojivosti umetnike i sva-kodnevne stvarnosti, kao i njihovoj implicitnoj hijerarhizaciji koju je Derrida uoiou strukturi svih metafizikih pojmova. To naroito va#i ako se imaju u vidu kon-cepcije umetnike reprezentacije koncipirane kao procedure zastupanja i kon-struisanja stvarnosti, koje su dominantne za izvoake umetnosti poslednje dvedecenije. Ne treba tvrditi da svi zastupnici konstruktivistike koncepcije repre-zentacije itaju Derridu, ve da je dominantna savremena koncepcija izvoe-nja izvedena iz pojma performativa koji je on proizveo. Na rascepu umetnosti istvarnosti, koji Austin istie, bazirala se modernistika teza o autonomiji umet-nosti od drutvene prakse, koja je u postmodernim koncepcijama izvedbe odba-ena ne samo kao naivna, ve i opasna. U slo#enom sistemu savremenihmedijskih posredovanja nemogue je prekinuti lanac reprezentacija na mestujasne granice prethodnog i sledeeg, originalnog i parazitskog.24 Na tom stavuzasnivaju se i postmoderne izvedbene procedure 1980ih: citat, monta#a, kola#,rad sa granicom realno-fikcionalno itd. i konstruktivistiki pristupi umetnikimperformansima sa mikro-kulturalnim, identitetskim, rodnim, rasnim... problema-tikama tokom 1990ih i ranih 2000ih. Vezano za to treba naglasiti i razliku, opetpreko i nakon Derride, izmeu performativnosti izvedbe neoavangarde 1960ih ipostmoderne. Radi se o tome da ni stav o kontinuitetu konteksta stvarnosti iumetnosti, odnosno drutvene prakse i sveta umetnosti nije gladak. Zastupa-njem tog stava, previaju se va#ni institucionalni mehanizmi konstitucije i regu-lacije drutvenih praksi i njihovih polu-autonomija. Prihvatajui zdravo-za-goto-vo da ako i jedan iskaz mo#e biti izvrenje ina u stvarnosti, onda to mo#e iumetniki, dolazi se do dve kao suprotne pozicije: naivne vere u preuvelianuuinkovitost umetnosti u drutvu (avangarde i neoavangarda) i redukcionistikezamisli direktnih uticaja baznih drutvenih praksi na nadgradnju (soc-realizam).

    102 Ana Vujanovi

    23 Vid. i razmatranje tog problema, a zasnovano na Derridi u Introduction: Performativity andPerformance24 Vid. Elin Diamond, The Shudder of Catharsis in Twentieth-Century Performance, u Per-formativity and Performance, str. 152-173

  • Za razliku od njih, postmoderne izvedbe, kao to su teatralizovani performansart i sajberformans, performativno izmetaju pozicije realnog i fikcionalnog, dru-tvenih praksi i sveta umetnosti, menjajui sam konceptualni sistem na kojemse te opozicije uspostavljaju. Danas se performativnom smatra svaka izvedbakoja se odrie celovite znaenjske (pred)odreenosti koju materijalni in izvo-enja predstavlja ili izra#ava i koja, izvodei se kao proces umesto zatvorenodelo, otvara svoju oznaiteljsku mre#u intertekstualnom okru#enju. Dakle, per-formativnost se, beyond Derride, razmatra u svakoj izvedbi usmeravanjem pa-#nje na rad njene materijalnosti u datom znaenju, tj. intervenciju performansa unjegov semiotiki kontekst i konteksta u izvedbu. Izvoenje u savremenim izvo-akim umetnostima se najee konceptualizuje preko performativnosti vie-ne kao potencijalitet oznaiteljske prakse, u smislu u kojem i Butlerova u tuma-enju Austinovog naslova prelazi s tranzitivnosti re!stvar na proizvodnostrestvar performativa.25 Ta teza se mo#e osvetliti pojmovima neuspenihperformativa i aformativa.26 Neuspeni performativ je onaj koji je proizveo refer-encijsku iluziju i izneverio obeanje ina anticipirano iskazom. Blizak mu je afor-mativ kao nesigurni, neodluni performativ, neperformativ u blizini performa-tiva.27 I ovi pojmovi su takoe ve razvijeni u svetu izvoakih umetnosti, ali jeva#no shvatiti da ako se performans vidi kao neuspeni performativ ili aformativ,to jo ne znai da nije performativ. Jer neuspeh je, po Derridi, nu#na unutranjaspoljanjost performativa, pa je i aformativ tek njegov poseban sluaj: promaaj,ono nu#no neprisutno u svakom iskazu, koje je neprekidno odlo#eno. Izvedbeniperformativ je tako pre svega potencija oznaiteljske prakse u jednom polu-au-tonomnom kontekstu drutvenih praksi. A dinamika referencijalnost kojomsavremena izvedba stvara referent ujedno i potvruje svoj konvencionalni kon-tekst umetnike institucije (dogaajnou) i izneverava ga (iretabilnou). Pi-tanje koje se o performativu performansa u odnosu na instituciju postavlja je:kako se umetnika institucija menja ako je izvedba (kao konstativ) uvek iznovapotvruje kao svoj kontekst? Mogunosti odgovora je nagovestio i napustioAustin, a razvio Derrida, da bi ga Culler sa#eo u tezu: Znaenje je ogranienokontekstom, ali je kontekst neogranien.28 To je onaj problem s kojim se i Austinsusreo, shvativi da mu totalitet konteksta stalno izmie i da njime nee moi daodredi znaenje performativa. Derridino insistiranje na strukturalnoj nemogu-nosti totaliteta konteksta otvara mogunost razmetanja konteksta, kojem trebapojedinano izvoenje da bi ga potvrdilo ali ga ono uvek pomalo izneverava. Nato, recimo, uveliko rauna savremeni konceptualni ples, tzv. think-dance. Dina-mika referencijalnost izvedbe je time, dakle, usmerena na samu umetnikuinstituciju, i ne znai ni nereferencijalnost ni autoreferencijalnost ve stalno ra-zmetanje konteksta, obeavanje i izneveravanje. Tako izvedba mo#e biti i

    Derridin potpis na performativu savremenog performansa 103

    25 Judith Butler, Burning Acts Injurious Speech, str. 19826 Vid. Hamacher, Werner, Die Geste im Namen. Benjamin und Kafka i Afformativ, Streik27 Vid. Die Geste im Namen..., str. 232; i Hans-Thies Lehmann,Postdramatski teatar, Epilog28

    Konvencija i znaenje..., str. 62. Vid. i Stenley Fish, Is There a Text in This Class, Cam-brigde Mass, 1980.

  • neuspeno performativna ili aformativna a da time nije neperformativna. U Der-ridinom, ne Austinovom znaenju. Jer ako je kontekst kao referent performativaanticipirana mogunost koja izmie fiksirajuoj referenci, savremeni performansje uvek, na naroit nain, ozbiljno performativan. I to uglavnom promaen,ne-prisutan, odlo#en, obeavajui i izneveravajui.

    Kad sam ve stigla do tog pitanja, vreme je da zavrim ovu minijaturu. Jer,jasno je da je to pitanje na kraju i pitanje autentinosti Derridinog potpisa naovakvom shvatanju savremene izvedbe, koji je i kod samog Derride u osnovi falsifikat. Preko i nakon (beyond) Derride. Zadovoljstvo bravurozne razrade togfalsificiranja u vie neozbiljno-umetnikom a manje ozbiljno-teorijskom pismuostavljam sluaocima i itaocima ovog teksta.

    THE SIGNATURE OF DERRIDA ON THE PERFORMATIVEOF THE CONTEMPORARY PERFORMANCE

    Summary

    In the paper I consider Derridas influence(s) on contemporary performing arts the-ory and practice. More specific, the topical subject of the paper are influences and signifi-cance of Derridas re-reading of theory of performative (as it is put within analyticphilosophy, and philosophy of ordinary language in particular e.g. in Austin, Strowson,and Searls work) for/in performing arts theory and practice from 1970s till nowadays.

    The point of departure for the process I consider is Derridas text Signature, event,context (1971), where he makes a brilliant profound deconstruction of the very concep-tual system that enables, as it is presupposed, unique continual communicational con-text, and happy realization of a performative utterance in the frame of it. Thence heachieves replacement of the elements in the binary pair literal parasitic performative,deconstructing common sense propositions of the seriousness of communication in or-dinary life in difference to stage situation. His re-reading enters the field of performingarts, where becomes integrated in its basic concepts and practices, such as concept ofperformance itself. Thanks to Derrida, new paradigms of performances performatives inits cultural and social context replace former naive intentions of direct impacts, and theiralready-yet failures. Nowadays, one of the dominant thesis of performances perfor-mative within performing arts studies is that performance is relative autonomous butnecessairly inner social practice, whose intervention is first of all illocutory act of artisticdiscourse in the network of social discourses as one of them, and whose politics istherefore nothing than its work with the discourse with all its ideological implications itself.

    104 Ana Vujanovi

  • Aleksandar Bokovi

    Derridina kritika Saussureovog

    koncepta lingvistikog znaka

    ...dans la langue il ny a que des diffrences.

    (Saussure 1972: 166)

    UvodPrethodna reenica je najznaajnija za razumevanje uticaja i znaaja preda-

    vanja koja su 1916. objavljena kao Course de linguistique gnrale. Odmah poobjavljivanju, ona su uticala na nastanak i razvoj strukturalnog koncepta jezika,koji poslednjih decenija dominira najveim delom savremene lingvistike (Ricur1990a: 435), a veoma je uticajan i u antropologiji, knji"evnoj teoriji, filozofiji i dru-tvenim naukama. Ferdinand de Saussure (1857-1913) se smatra za utemelji-vaa semiotike ili semiologije1 (Nth 1990, Bouissac 1998, Hervey 1982, Krampen1987, Barthes 1967). Razliite drutvene implikacije Saussureove teorije ve surazmatrane u studiji Thibaulta (1996), a strukturalizam je uticao na itav niz izuzet-no znaajnih mislilaca, kao to su Jacques Lacan (1901-1980), Claude Lvi-Stra-uss (r. 1908), Michel Foucault (1926-1984), Jacques Derrida (1930-2004) i JuliaKristeva (r. 1941).tavie, ove mislioce je nemogue razumeti bez poznavanja nji-hove veze sa strukturalizmom i Saussureom.

    S druge strane, uticaj jednog od njih, Jacquesa Derride (1930-2004), i ita-vog dekonstruktivnog pravca u razliitim naukama, od filozofije preko antropo-logije, studija roda/pola i lingvistike do politikih nauka, jednostavno je enorman(Culler 1981, 1988) posebno u poslednje tri decenije. Derridina kritika kljunogpojma Saussureove semiologije otvara nesluene mogunosti za metodolokipluralizam, to e postati jasno iz ovog kratkog prikaza.

    1 Francuski smiologie, od starogrkog !"#$%&', znak.

  • U ovom tekstu, moj osnovni cilj je ukazivanje na skup pitanja koja smatramposebno va"nima za savremene drutvene nauke, tako da neu razmatrati spe-cijalizovane diskusije o pojmu lingvistikog znaka kod nekih drugih velikana se-miotike kao to je to Peirce (Deledalle-Rhodes 1996). Zanima me pre svega ukojim pravcima se savremena kritika antropologija razvija kao rezultat razvojanekih ideja Saussurea i Derride. Naravno, sm pojam interpretacije koji meovde zanima ima jednu drugu dimenziju u injenici da su radovi ovih vrhunskihmislilaca ovde predstavljeni u prevodu (u strogom smislu, iz perspektive Saus-sureove semiologije, prevod nije mogu!), to je samo po sebi jo jedan oblik in-terpretacije. Naglasak na koncept lingvistikog znaka stavljam zbog injeniceda je proizvodnja znakova neto svojstveno svim ljudima, svim kulturama i svimkontekstima ali ono to me zanima je pre svega tumaenje, a ne aktuelnepsiholoke, epistemoloke ili drutvene dimenzije ovog pojma. Tako da bih mo-gao da ka"em zajedno sa Montaigneom (koga citira Derrrida, 1974: 278) datreba da tumaimo interpretacije pre nego da tumaimo stvari.

    Saussure o lingvistikom znakuNajva"niji pojam koji Saussure uvodi u svojoj semiologiji2 jeste pojam ling-

    vistikog znaka, koji ujedinjuje koncept i zvuni obrazac, to ga ini dvostranimpsiholokim entitetom (1983: 66), neto kao dve strane istog novia. Lingvisti-ki znak je osnovni koncept za formulisanje pojma znaka uopte. Predla"emo dazadr"imo re znak [signe] za oznaavanje celine, ali da zamenimo koncept izvuni obrazac izrazima znaenje [signifi] i signal [signifiant]. Prednost ovih ter-mina je ukazivanje na distinkciju koja razdvaja jedno od drugog i oboje od celineiji su deo (ibid.: 67). Dve glavne odlike lingvistikog znaka su: 1/ da je potpunoarbitraran (str. 69-70) i 2/ da je oznailac savreno linearan (str. 69-70).3

    Znak je predstavljen kroz opoziciju izmeu oznaenog i oznaitelja u svimoblicima (vokalnom, pisanom, gestovnom, itd.). Svi ovi aspekti predstavljaju dvestrane iste stvari (pa se delovanjem na jednu automatski utie i na drugu), ali jeteko videti kakvo tano treba da bude znaenje znaka bez odnosa premaoznaenom i oznaitelju. Ako ovog odnosa nema samog po sebi, te ako je ne-mogue uopte razumeti znak bez upuivanja na oznaenog i oznaitelja, zato

    106 Aleksandar Bokovi

    2 Upor. Roman Jakobson (koga citira Derrida 1974: 13): Kako je savremena strukturalna mi-sao jasno uvidela, jezik je sistem znakova a lingvistika sastavni deo nauke o znakovima, odnos-no semiotike (Saussureove smiologie). Srednjevekovno odreenje znaka aliquid stat proaliquo ponovno je o"ivljeno i predstavljeno kao jo uvek validno i produktivno. Tako je konsti-tutivno odreenje bilo kog znaka uopte i lingvistike posebno, njegov dvostruki karakter: svakideo lingvistike je dvostruk i ukljuuje oba aspekta kako ulni, tako i razumski, ili, drugim rei-ma, i signans, oznailac (Saussureov signifiant), i signatum, oznaeno (signifi). Ova dva sas-tavna dela lingvistikog znaka (i znaka uopte) nu"no pretpostavljaju i zahtevaju jedan drugi.3 Na primer, Eco (1984: 23ff) detaljno razmatra druge (pre svega Hjelmslevove) konceptearbitrarnosti i linearnosti lingvistikog znaka, ali ovde se ograniavam samo na diskusije kojeimaju najdirektniji uticaj na antropologiju i drutvene nauke.

  • uopte uvoditi koncept znaka? Izgleda da je Saussure uveo znak kao primarnikoncept jezika (i sve komunikacije uopte) spolja, a ne da ga je otkrio iz smestrukture jezika.4

    Izgleda da je znak osnovna komponenta onoga to je Saussure "eleo daustanovi kao novu, nauno zasnovanu lingvistiku. Ali u isto vreme znak je arbi-traran, ima veliki broj (potencijalno neogranien) moguih znaenja. Problemkoji ovakva argumentacija otvara jeste kako da tumaimo lingvistiki znak (ilibilo koji znak) ako je svako njegovo mogue tumaenje potpuno arbitrarno?Kako da tumaimo konvencije koje ine osnovu sistema unutar koga se nalazima koji znak? Oigledno moraju postojati skupovi pravila za tumaenje, ali kakoodluiti koji skup pravila treba da ini osnovu nae interpretacije? (I koja su pra-vila za tumaenje pravila, itd.?) Jesu li mogue interpretacije hijerarhijske u makom smislu?5 Ako jesu, kako emo ih razlikovati ili odluiti koje su bolje ililoije? Ili su sva tumaenja potencijalno podjednako vredna? Jezik (la langue)kao sistem koji u sebi ukljuuje sva pravila za potencijalne interpretacije postajeizuzetno va"an, ali pitanje odluka o specifinim pravilima ostaje otvoreno.6

    Dekonstrukcija znaka i posle njeU Saussureovom smislu, jezik (la langue) je sistem razlika, bez ikakvih apso-

    lutnih pojmova.7 Odnosi izmeu fonema, kao i izmeu smih znakova, jesu jedinerealnosti jezika bez supstance, odnosno, jezika koji se prouava sm po sebi.Saussurea je zanimao pre svega govorni jezik, to je inspirisalo Derridinu kritikuza fonocentrizam,8 koji, po njegovom miljenju, ignorie veoma bogatu pisanutradiciju (Derrida 1974: 30 ff; 1982).9 Kako ka"e Derrida: nema lingvistikog zna-ka pre pisma (1974: 14).10 Smo pisanje je proizvod konkretnih istorijskih i politi-

    Derridina kritika Saussureovog koncepta lingvistikog znaka 107

    4 Ovo uvoenje spolja je posebno problematino u strukturalistikom projektu ClaudeLvi-Straussa (Derrida 1978; odlini tekstovi Mary Douglas i drugih u Leach 1967; upor. tako-e kritiku Geertza u tekstu Cerebral Savage [1973]).5 O problemu interpretacije u ovom smislu, v. Eco 1990 i 1992.6 U svom konceptu jezika (la langue) kao skupa pravila koja odreuje zajednica koja jezikupotrebljava, Saussure je bio pod oiglednim uticajem Rousseauovog pojma drutvenogugovora. U belekama njegovih studenata, nalazi se metafora la langue kao nekakve plat-forme sa koje je mogue posmatrati sve varijante i razlike unutar govora (la parole), kao i unu-tar samog jezika (la langage).7 Ovaj sistem razlika takoe omoguava bilo kakvo predstavljanje zato to samo kroz raz-like postajemo svesni razliitih stvari i mo"emo da ih poredimo.8

    Pojam znaka uvek u sebi ukljuuje distinkciju izmeu oznaioca i oznaenog, ak i ako se,kako tvrdi Saussure, razlikuju kao dve strane istog lista. Tako ovaj pojam ostaje unutar irokognaslea tog logocentrizma koji je u isto vreme i fonocentrizam: apsolutna blizina glasa i bia,glasa i znaenja bia, glasa i idealnosti znaenja (1974: 11-12).9 Naravno, treba naglasiti da Derrida u stvari reaguje protiv interpretacija Saussurea u imeSaussurea ne protiv smog Saussurea.10 Iako se koncept znaka mo"e primeniti i na jezike bez pisma, ovi jezici do nas dolaze samo upisanom obliku!

  • kih okolnosti. Tako je, prema Derridi, i opozicija langue/parole izuzetno naivna jerignorie ovu oiglednu injenicu (1982b: 177). Naravno, moglo bi se tvrditi i da jema koji pokuaj uspostavljanja hijerarhije bilo kog naina izra"avanja (gramatolo-gija kao nauka o pismu umesto Saussureovog fonocentrizma i logocentri-zma) u sutini pogrean. Proizvoenje tekstova je to to ljudi (a posebno antro-polozi [Marcus i Cushman 1982, Clifford i Marcus 1986, Fabian 1991, Clifford2003, Crapanzano 2004, itd.]) rade, ali tekstovi mogu biti i usmeni, a ne samo pi-sani. Kada je Saussure (kroz svoje prireivae i komentatore) pisao:

    Jezik i njegov pisani oblik ine dva odvojena sistema znakova. Jedini razlogza postojanje drugog jeste da predstavlja ono prvo. Predmet prouavanjalingvistike nije kombinacija pisane i izgovorene rei. Izgovorena re samakonstituie taj predmet. Ali pisana re je toliko intimno povezana sa izgo-vorenom rei koju predstavlja, da joj uspeva da uzurpira glavnu ulogu(1983: 24-25),on je u stvari reagovao protiv neega za ta je verovao da upropaava

    nauno prouavanje jezika u njegovo doba. Kad je Derrida inio isto (u suprot-nom smeru11), vodio je slinu bitku. Pravei otklon od strukturalistike tradicije,Derrida je ponudio naglasak na tekstove kroz njihova znaenja, kao i na kon-tekste u kojima se pojavljuju.

    Pojam lingvistikog znaka, kao i Derridina kritika, otvaraju mogunosti zamnotvo razliitih metodolokih pristupa u filozofiji i drutvenim naukama. Presvega, uvianje arbitrarnosti osnovnih elemenata ma kog sistema komunikacijepraktino znai da nema jedinstvene, jedne i apsolutne istine (niti stvarnosti),pa ni naina da se do nje doe. Mo"emo govoriti samo o razliitim (u sutini arbi-trarnim) istinama ili realnostima (u pluralu!), i o razliitim nainima da se ostvarinauno istra"ivanje. Ovi naini su potencijalno limitirani, ali oni zahtevaju daprihvatimo arbitrarnu prirodu svih tvrdnji koje pretenduju na univerzalnu istinu(tako popularne u logikom pozitivizmu i slinim pristupima), kao i da postane-mo svesni potrebe za relativistikom metodologijom (u poznatoj izjavi PaulaFeyerabenda: anything goes12).

    Feyerabendov opus pru"a mnoge primere za ovo (npr. Feyerabend 1987).Jo pre vie od sedamdeset godina, antropolozima (na koje se Feyerabend

    108 Aleksandar Bokovi

    11 Treba naglasiti da je Derrida jasno uvideo probleme povezane sa autentinou i autors-tvom Saussureovog dela (Godel 1969, Calvet 1975, Holdcroft 1991), tako da on u stvari kriti-kuje ideje izra"ene u pisanom izdanju Course de linguistique gnrale (Derrida 1974: 329).12

    Onima koji posmatraju bogat materijal koji nam donosi istorija, i koji ne "ele da ga osiro-mae da bi zadovoljili svoje ni"e instinkte, svoje te"nje za intelektualnom sigurnou u oblikujasnoe, preciznosti, objektivnosti, istine, postae jasno da postoji samo jedan princip kojise mo"e braniti pod svim uslovima i u svim stadijumima ljudskog razvoja. To je princip: sveprolazi (Feyerabend 1988: 19). Igra rei je namerna, kao i mnotvo znaenja, pa Feyerabendnastavlja: sve prolazi nije princip koga se dr"im ne mislim da se principi mogu koristiti niplodno diskutovati izvan konkretnih istra"ivakih situacija na koje treba da utiu ve prestra-en krik racionaliste koji malo bli"e posmatra istoriju (1988: vii).

  • puno pozivao) bila je jasna relativnost svih saznanja do kojih su dolazili. Pitanjegranica relativizma takoe treba uzeti u obzir, ali strukturalistika lingvistikaonako kako ju je zamislio Saussure ne pru"a adekvatna sredstva za ove razlii-te metodologije.

    Da zakljuim, postoji itav niz problema na koje strukturalistika lingvistikane daje odgovor: na primer, interpretacija pisanih tekstova, gde je arbitrarnostlingvistikog znaka znatno redukovana skupom fiksnih pravila asociranim sa pi-sanim jezikom,13 izgovorom, dijalektima, kao i sa specifinim odnosima moi ka-rakteristinim za bilo koji jezik. Pomerajui granice limita strukturalne lingvistike,i uzimajui u obzir Derridinu tvrdnju da ne postoji nita izvan teksta, mo"emoda stupimo u ovaj novi hrabri svet tekstova i pokuamo da ih interpretiramo. Jerizgleda da su granice naeg sveta sve vie granice naih tekstova.

    BibliografijaBarthes, Roland. 1967. [1963.] Elements of Semiology. Preveli Anette La-

    vers i Colin Smith. New York: Hill i Wang.Bouissac, Paul (glavni urednik). 1998. Encyclopedia of Semiotics. New York:

    Oxford University Press.Calvet, Louis-Jean. 1975. Pour et contre Saussure: Vers une linguistique so-

    ciale. Paris: Payot.Clifford, James. 1988. 2003. On the Edges of Anthropology (Interviews). Chica-

    go: Prickly Paradigm.Clifford, James, i George E. Marcus (prir.). 1986. Writing Culture: The Poetics

    and Politics of Ethnography. Berkeley i Los Angeles: University of CaliforniaPress.

    Crapanzano, Vincent. 2004. Imaginative Horizons: An Essay in Literary-Philo-sophical Anthropology. Chicago and London: University of Chicago Press.

    Culler, Jonathan. 1981. The Pursuit of Signs: Semiotics, Literature, Deconstruc-tion. London: Routledge & Kegan Paul.

    ____________. 1988. Framing the Sign: Criticism and its Institutions. Oxford:Basil Blackwell.

    Deledalle-Rhodes, Janice. 1996. The transposition of the linguistic sign in Peir-ces contribution to The Nation. Transactions of the Charles S. Peirce So-ciety 32(4): 668-682.

    Derrida, Jacques. 1974. [1967] Of Grammatology. Prevela Gayatri ChakravortySpivak. Baltimore: Johns Hopkins University Press.

    _____________. 1978. Structure, sign and play in the discourse of the humansciences. U: Jacques Derrida, Writing and Difference, preveo Alan Bass,str. 278-293. London: Routledge Kegan & Paul.

    Derridina kritika Saussureovog koncepta lingvistikog znaka 109

    13 Derrida bi rekao: pre svega fonetskih.

  • _____________. 1982a. [1967] Form and meaning: A note on the phenomeno-logy of language. U: Jacques Derrida, Margins of Philosophy, prev. AlanBass, str. 155-173. Chicago: University of Chicago Press.

    _____________. 1982b. [1971] The supplement of copula: Philosophy beforelinguistics. U: Jacques Derrida, Margins of Philosophy, prev. Alan Bass, str.175-205. Chicago: University of Chicago Press.

    Eco, Umberto. 1984. Semiotics and the Philosophy of Language. London: Mac-millan.

    __________. 1990. The Limits of Interpretation. Bloomington: Indiana Universi-ty Press.

    __________. 1992 [et. al.] Interpretation and Overinterpretation. Cambridge:Cambridge University Press.

    Fabian, Johannes. 1991. Time and the Work of Anthropology: Critical Essays,1971-1991. Chur i Philadelphia: Harwood Academic Publishers.

    Feyerabend, Paul. 1987. Farewell to Reason. London i New York: Verso.______________. 1988. [1974] Against Method. Revidirano izdanje. London i

    New York: Verso.Geertz, Clifford. 1973. The Interpretation of Cultures. New York: Basic Books.Godel, Robert. 1969. [1957] Les sources manuscrites du Cours de linguistique

    gnrale de F. de Saussure. Drugo izdanje. Genve: Librarie Droz.Hervey, Sndor. 1982. Semiotic Perspectives. London: George Allen & Unwin.Holdcroft, David. 1991. Saussure: Signs, System, and Arbitrariness. Cam-

    bridge: Cambridge University Press.Krampen, Martin. 1987. Ferdinand de Saussure and the development of semio-

    logy. U: Martin Krampen, Klaus Oehler, Roland Posner, Thomas A. Sebeokand Thure von Uexkll (prir.), Classics of Semiotics, str. 59-88. New Yorkand London: Plenum Press.

    Kristeva, Julia. 1990. Smiologie. U: Encyclopdia Universalis 20: 883-886. Pa-ris.

    Leach, Edmund (prir.). 1967. The Structural Study of Myth and Totemism. Lon-don: Tavistock.

    Marcus, George E., i Dick Cushman. 1982. Ethnographies as texts. Annual Re-view of Anthropology 11: 25-69.

    Nth, Winfried. 1990. Handbook of Semiotics. Bloomington: Indiana UniversityPress.

    Ricur, Paul. 1969. [1960] The Symbolism of Evil. Finitude and Guilt, t. 2. Pre-veo Emerson Buchanan. Boston: Beacon Press

    __________. 1990a. Langage (philosophies du). U: Encyclop dia Universalis14: 434-444. Paris.

    __________. 1990b. Signe et sens. U: Encyclopdia Universalis 20:1075-1079. Paris.

    110 Aleksandar Bokovi

  • Saussure, Ferdinand de. 1972. [1916] Cours de linguistique gnrale. Kritikoizdanje Tulio de Mauro. Paris: Payot.

    _____________. 1983. [1916] Course in General Linguistics. Priredili CharlesBally i Albert Sechehaye, zajedno sa Albertom Riedlingerom. Preveo i pri-redio Roy Harris. London: Duckworth.

    Sebeok, Thomas A. 1991. A Sign is Just a Sign. Bloomington i Indianapolis:Indiana University Press.

    Thibault, Paul J. 1996. Re-reading Saussure: The Dynamics of Signs in SocialLife. London: Routledge.

    DERRIDAS CRITICISM OF SAUSSURES CONCEPTOF LINGUISTIC SIGN

    Summary

    The paper outlines the main points of Derridas critical remarks on the key conceptof Saussures structuralist linguistics the concept of the linguistic sign. It is argued thatthis critique, besides being very important for understanding Derridas ideas of writingand difference from the late 1960s and early 1970s, also forms a very important tool in thesocial sciences and humanities in general since it opens space for a pluralist,open-ended, relativist methodology. Therefore, Derridas reading of Saussure tran-scends the limits of philosophy or linguistics, positioning itself firmly into the methodolo-gies for a critical, open-ended science.

    Derridina kritika Saussureovog koncepta lingvistikog znaka 111

  • Vesna Miki

    Muzika i dekonstrukcija

    mogui pristupi

    U domaoj i stranoj (na srpski prevedenoj)1 literaturi o moguim odnosimaizmeu muzike i dekonstrukcije eksplicitno se (itaj: ve u naslovu), govori unevelikom broju tekstova2, i to najpre onim nastalim iz pera ljudi koji su svojimprofesijama izvan muzike ili ne iskljuivo u muzici3. U isto vreme, muzikolozi imuziki pisci ve godinama uveliko i u razliitim vidovima svesno ili nesvesnopraktikuju, prate i u muzici bele"e dekonstruktivistike postupke, esto se netrudei da ih takvima i nazovu. Da li ovakvo stanje stvari govori o tome da je npr.filozofima, psihoanalitiarima, estetiarima i drugima lake da govore/piu/misleo dekonstrukciji u/i muzici, ili da u krugovima muziki obrazovanih pisaca postojipreutni dogovor da je muzika neki tekst, ako to uopte sme da bude, u kojemza dekonstrukciju nema mesta, tanije da ne treba da se otvori mogunost za iz-vanmuziki govor o muzici, ili je pak tu posredi neto to je toliko primenljivo namuziku da ga je mogue podrazumevati?4 Tamo gde je ovakav govor doputenide se na izbor one mogunosti koja se u datom trenutku i kontekstu ini primere-nom, i u isti mah, takav tekst svojim govorom o dekonstrukciji i muzici (u sluaju1 S obzirom na injenicu da sam bila u prilici da u dva navrata prevodim sa engleskog jezikatekstove koji se bave odnosom dekonstrukcije i muzike, ini mi se da je za moj tekst relevantni-ja literatura na srpskom nego na stranim jezicima, te je s tim u vezi izbor ovde ogranien. Ipak,ne bi se moglo kazati da i u stranoj literaturi postoji veliki broj napisa ili knjiga koje ve naslo-vom ukazuju na neke veze izmeu dekonstrukcije i muzike.2 Mirjana Veselinovi-Hofman, Muzika i dekonstrukcija (zapis na marginama Deridine teo-rije), Izuzetnost i sapostojanje, FMU, Beograd, 1997, 9; Marsel Kobasen, Dekonstrukcija umuzici,Novi Zvuk, 21, Beograd, 2002, 45., kao i posredno: D"eraldina Fin, Muzika, identiteti difference u sluaju arlsa Ajvza, Novi Zvuk, 18, Beograd, 2001, 51. i Miko uvakovi, Izu-zetnost i sapostojanje: Gesamtkunstwerk, intertekstualnost i pojam razlike, Izuzetnost i sapo-stojanje, FMU, Beograd, 1997, 30.3 D"eraldina Fin, Miko uvakovi i, delimino Marsel Kobasen.4 Gotovo da nema teksta objavljenog tokom devedesetih u Internacionalnom asopisu zamuzikuNovi Zvuk, kao iMuzikom talasu npr., a koji se bavi tumaenjem najnovijih dela, da naposredan ili neposredan nain nije dotakao dekonstrukciju. Da li je u pitanju prihvatanje De-ride ili e pre biti da je re o obuhvatnosti Deridine teorije, no sasvim izvesno je da recepcija tihtekstova podrazumeva dekonstrukciju.

  • vanmuzikih pisaca najee izrazito deridijanskim po stilu5), rasprostire unu-tar i oko sebe mogue naine za dalje razmiljanje o meusobnim odnosima De-ridine dekonstrukcije i muzike.

    U odnosu na zadati, uokvireni domen svoga teksta, pokuau da o de-konstrukciji i muzici govorim u svetlu moguih pristupa od kojih su neki ve u po-menutim tekstovima realizovani, a neki, i ne pre svega u tim tekstovima, nago-veteni, skriveni, namerno zapostavljeni... U tom pogledu ono to sledi treba dabude shvaeno kao pokuaj da se uoe mogui naini razmiljanja o muzici idekonstrukciji, shvaeno kao etiri (nejednaka) i meupro"imajua krokija natemu muzika i dekonstrukcija, i to kao krokiji o/oko: 1) dekonstrukciji/e u muzici;2) dekonstrukciji/e muzike; 3) dekonstrukciji/e muzikom i, konano 4) dekon-strukciji/e/ i muzici/ke/.

    1. Dekonstrukcija u muzici1) Dekonstrukcija u muzici ini se najintrigantnijim tipom pristupa za one

    muzike pisce/pisce o muzici koji kreu od pretpostavke da muzika mo"e datumai samu sebe6, da govori o sebi, da sebe samu, samom sobom, dekonstru-ie. Imajui u vidu ovakvo polazno stanovite, u fokus pa"nje razumljivo prven-stveno dolaze oni postupci u kompozicionim praksama koji ukazuju na kreativniin u kojem je nastanak muzikog dela u isto vreme i in dekonstrukcije nekogod tekstova muzike. To mogu biti oni muziki elementi koji su stalni konstituien-ti obuhvatnije shvaene muzike kao teksta, ija pojedinana, no obino uzro-no-posledina dekonstrukcija, uzrokuje izmetanja u odnosu na oekivanevidove osmiljavanja kako muzike samog dela, tako i svega onoga to se okonje i njega dogaa. Tako, u obzir dolaze tumaenja odreenih melodijskih obrta,akordskih sklopova, ritmikih figura, nepravilnih metrikih podela, agogikihzahvata itd, dakle pojedinano svih onih parametara koji se obino uzimaju uobzir kao relevantni za analitiko-teorijska razmatranja muzikog dela. Dalje,njihove veze neminovno uzrokuju dekonstrukciju na planu forme i/ili aspekta sti-la i kompozicione tehnike dela ime se podrobnije bavi Mirjana Veselinovi-Hof-man u svom tekstu7, no i "anra, medija (ukoliko se sada kao tekst posmatraodreeni muziki "anr koji npr. mo"e dekonstrukcijom da ostvari/iznedri razno-vrsne meavine "anrova ili muziki medij, shvaen npr. kao muziki instrumen-tarijum i dekonstrukcijom ijeg tretmana ali i ijom fizikom dekonstrukcijom jemogue npr. ostvariti raznovrsna drugaija zvuanja/znaenja).

    Ukoliko se krene od pretpostavke da je muzika odreenog dela, odreenogautora, grupe autora, stila celovit tekst, dakle posmatran sada na jednom

    114 Vesna Miki

    5 Izrazito u gore navedenim tekstovima D"eraldine Fin i Marsela Kobasena.6 Mirjana Veselinovi-Hofman, Muzika i dekonstrukcija, op. cit., 10. Ovde iznesenu tezuautorka dalje praktino i daleko veem obimu razrauje u svojoj knjizi Fragmenti o muzikojpostmoderni, Matica srpska, Novi Sad, 1997.7 Ibid.

  • optijem nivou (koliko je to mogue u po sebi kompleksnom intermuzikomtkanju), onda je mogue govoriti o dekonstrukciji u muzici, o dekonstrukciji muzi-ke muzikom kao takoe kontinuiranoj pojavi u muzikoj umetnosti. U ovomsluaju bi dekonstrukcija bila na delu u inu inkorporacije ve postojeih teksto-va muzike u muziku koja nastaje, to kompozicionim postupcima, a u zavisnostiod istorijsko-kulturolokog konteksta mo"e da bude ostvareno na raznolike na-ine i da poprima raznovrsna znaenja (poev npr. od renesansne mise parodi-je, preko Bahovih transkripcija Vivaldijevih koncerata, Bramsovih pozajmicaumana, Baha i autocitata, parafraza Stravinskog do tehnike citata u postmo-derni).8 Nanovo, u zavisnosti od pomenutog konteksta koji se ne sme gubiti izvida, dekonstruktivistiki momenti ukazivali bi na razliite znaenjske aspektesvoje primene. Tako, dok dekonstrukcija postojeih muzikih tekstova u periodurenesanse i baroka svakako jeste novo itanje starih majstora, ona ipak viesvedoi o tada uobiajenim kompozicionim tehnikama i praksama, nego totadanjoj muzici otvara prostor za stalno nova itanja. U kontekstu neoklasinihtendencija prve polovine prolog stolea, u okviru kojih je ipak istaknutiji postu-pak simulacije ve postojeih muzikih tekstova, nego njihove direktne upotre-be, te polimuzino/politekstualno obrazovanje muzikog dela, kao da su sasvimonemoguena ili ograniena mogua rasprostiranja znaenja u pravcu daljemod npr. pokuaja rekonstitucije starog sistema vrednosti i tek u pojedinim slua-jevima nagovetena postmodernistika dekonstrukcija muzike muzikom uz po-mo tehnike citata, koja kao da je sama druga priroda dekonstrukcije.

    2. Dekonstrukcija muzikeMuzika, dalje, ima tu (ne)sreu da (uglavnom) ne postoji bez tumaenja,

    bez interpretacije, tako da svako izvoenje, kao i svaki (pa i ovaj) pisani tekstmogu da budu posmatrani kao trenuci u kojima muzika i dekonstrukcija stupajuu neki vid odnosa. Naravno, moguno je i notni zapis muzikog dela posmatratikao vid dekonstrukcije primarne zamisli kompozitora, no to ini se nije onajaspekt ili modalitet postojanja muzike u kojem je mogue ustanoviti da je de-konstrukcija u pitanju, mada sam sasvim sigurna da jeste. Ipak, ve sledeikorak u izboru notnog zapisa kao materijala za analizu, pokuaj njegovog celo-vitog iitavanja (npr. u odnosu na ve postojee partiture kompozitora, napo-mene u partituri koje u nekim sluajevima mogu da svedoe o dekonstrukcijikompozicionog i/ili izvoakog procesa, ali i o mnogo emu drugom, npr. usluaju E. Satija), rezultirao bi istim mogunostima. I tada bi u pitanju bila de-konstrukcija muzike. Muzika biva dakle dekonstruisana ve svakim inom in-terpretacije9. Jasno je da ne postoje dva ista izvoenja jednog dela, kao to ni

    Muzika i dekonstrukcija mogui pristupi 115

    8 Izbor ovih kompozitora i pomenutih postupaka je naelan, dakle s njim se mogunosti na-brajanja nikako ne iscrpljuju).9 Ovde i dalje namerno ne pravim razliku izmeu interpretacije i izvoenja koje sam dakakopotpuno svesna, jer mi se ini da i jedan i drugi oblik prevoda notnog zapisa u zvukovemo"e da rezultira dekonstruktivistikim rasejavanjem znaenja.

  • ne postoje dva identina teksta o istom delu, autoru, stilu... I tu se sada uslo"nja-vaju intermuziki odnosi. Dakle, ne samo da je mogue da muzika govori o mu-zici, dekonstruie drugu muziku, nego ve dekonstruie i sebe samu u trenutkuprevoenja u zvuk/re, istovremeno ostvarujui i relacije sa drugim postojeimili potencijalnim prevoenjima/izvoenjima sebe same. Tu potom u igrumo"e da ue i izvoa, odnosno mogunosti razmiljanja o dekonstrukciji u po-gledu izvoakog integriteta (otkrivanje dakle onih punktova u izvoenju kojiukazuju na postupak dekonstrukcije u odnosu na umetnost pojedinanog izvo-aa posmatranu kao tekst). I naravno, tu je i mogunost koju otvara aleatorikipostupak u muzici, koji se ini da mo"e da bude u domenu ovog teksta posma-tran i kao dekonstrukcija u muzici ukoliko se u vidu ima kompozitorski proces,ali i kao dekonstrukcija muzike ukoliko se muzika kao umetnost do"ivljava kaocelovit tekst, no i kao dekonstrukcija muzikom, ako se poe od injenice danpr. improvizacioni momenat na kojem umnogome poiva aleatoriki postupak,jeste nosilac dekonstruktivistikih postupaka i garant je uvek drugaijeg pristu-pa itanju, osmiljavanju, tumaenju dela. No, u svom ekstremnom vidu alea-toriki postupak (mislim na aleatoriku amerikih autora) se"e izvan muzike,pokuavajui da izvede dekonstrukciju umetnosti i "ivota, ili, pre, dekonstrukcijumuzike i umetnosti "ivotom.

    3. Dekonstrukcija muzikomNo, iako ve postaje sasvim jasno da e se moja etiri ogleda u velikoj meri

    pro"imati, dekonstruiui jedan drugoga, svedoei o tome da su mogunostigovora o muzici i dekonstrukciji bezbrojne u domenu same muzike, ono toovde nazivam dekonstrukcija muzikom mo"e da se odnosi kako i dalje na mu-ziku umetnost iji razliiti "anrovi i "anrovi na koje ona obino pola"e pravopodrazumevaju specifinu intertekstualnost (vokalno-instrumentalna muzika,opera, balet i sl.) tako i na sve one oblasti umetnosti, pa zato da ne i "ivota, ukojima muzika jeste jedan, no nije i jedini tekst. Reklo bi se da je, a u zavisnostiod naina na koji muzika funkcionie u intertekstualnoj mre"i npr. filma,pozorine predstave, ree izlo"bi i drugih umetnikih oblika, dakle onda kada je,kako se obino naziva primenjena, sasvim mogue u njenoj primeni ili pri-menljivosti prepoznamo i mogunosti za dekonstrukciju tih drugih umetnikihtekstova uz pomo muzike. I naravno ne samo i iskljuivo umetnikih tekstova,nego i onih aspekata "ivota u kojima muzika igra va"nu, no ne (uvek) i presudnuulogu. Ovde bi naravno u fokusu pa"nje prvenstveno bile prakse tzv. popularnemuzike, naini na koje pojedini muziki pravci i "anrovi rasprostiru moguaznaenja u linim "ivotima, "ivotima zajednice i drutva. Takoe, savremeni na-ini produkcije muzikih dela (pre svega mislim na remiks verzije dela) koji seobino vezuju za prakse popularne muzike, no pronalaze se i u visokim umet-nikim praksama, aktuelizuju pitanja dekonstrukcije statusa autora muzikom,odnosno tipovima njene produkcije.

    116 Vesna Miki

  • 4. Dekonstrukcija i muzikaKonano, pod odnosom nazvanim dekonstrukcija i muzika podrazume-

    vam sve pisane tekstove muzici koji na razliite naine ulaze u sferu dekon-strukcije, i koji dalje, bilo i sami dekonstruktivistiki, bilo itani na dekonstrukti-vistiki nain, doprinose daljoj produkciji moguih znaenja, osueni da uvek iponajvie govore o sopstvenim autorima.

    Takoe, podnaslov dekonstrukcija i muzika mo"e se shvatiti kao zbirniimenitelj svega prethodno reenog. Jer, kao najoptiji, onaj koji sadr"i dve ime-nice u nominativu i veznik i, on otkriva da muzika i dekonstrukcija mogu daimaju neke veze, otkriva da muzika mo"e da bude dekonstruisana, da mo"e da(se) dekonstruie, da mo"e da primeni dekonstrukciju, da dekonstrukcijamo"e da se primeni na muziku, u muzici. Ukoliko je pretpostavka da je muzikapodlo"na dekonstrukciji, i ukoliko se muzika misli kao tekst/subjekt/telo onda utom trenutku muziki subjekt (koji mo"e da bude: muziki materijal, medij, for-ma, delo, autor, stil, tehnika...) ili subjekt muzike (muzika umetnost) uestvujuu istoj onoj igri razlika kao i svi drugi tekstovi, nastajui i nestajui negde izmeukompozitora i zapisa, zapisa i izvoenja, izvoenja i percepcije, percepcije i tu-maenja, tumaenja i tumaenja... izmeu muzike i dekonstrukcije.

    MUSIC AND DECONSTRUCTION FEW POSSIBLE SKETCHESSummary

    Considering the fact that there are few studies (in Serbian, as well as in Serbiantranslation) that deal with Derridas deconstruction and music, this papers goal is to offerthe possible angles of thinking deconstruction and music relations. This is achievedthrough four sketches entitled: deconstruction in music; deconstruction of music; de-construction by music and, finally, deconstruction and music, showing that music has ev-erything to with deconstruction, almost asserting that music is and has always beendeconstructive art par excellence.

    Muzika i dekonstrukcija mogui pristupi 117

  • Milorad Belani

    Derida posle Deride

    Neophodno je, u ovom trenutku, upitati se: ta ostaje (ta re deluje grubo,ali ovde je, ipak, neophodna) posle Deride? Da li ta stvar, kako god da je ime-nujemo, ima svoju istovetnost sa sobom, identitet koji e uspeti da nad"ivi ie-zlog uruitelja, kao, uostalom, i naknadne primaoce, tumae iz druge, tree ilipete ruke? Da li je re o stvari (ili: Stvari) koja mo"e kao paket da se prenosi krozvreme i tu i tamo, povremeno, otpakuje?

    ta god da ostaje, da nad"ivljava, ono je, ini se, uvek obele"eno izvesnomnepredvidljivou i rizikom. U poslednjem intervjuu za Le Monde (iji naziv je:Ja sam u ratu protiv samoga sebe i koji je prvi put objavljen 18. 8. 2004., da bi,zatim, bio repriziran 12. 10. 2004), Derida, odgovarajui na pitanje ta u njego-vom sluaju ostaje/nad"ivljava, pribegava naizgled krajnje protivurenim hipo-tezama: ja istovremeno imam, molim vas da mi to verujete, dvostruki oseaj da,s jedne strane, ljudi jo nisu, govoriu s osmehom i bez stida, poeli da me ita-ju, da e iako, zacelo, ima puno dobrih italaca (nekoliko desetina u svetu,mo"da), u osnovi, tek kasnije biti anse da se to dogodi; no isto tako, s drugestrane, petnaest ili mesec dana posle moje smrti, verujem, nee vie ostatinita. S izuzetkom onoga to se uva u zakonom utvrenim depoima biblioteka.Kunem vam se, iskreno, da istovremeno verujem u te dve hipoteze.

    Mo"da ova druga hipoteza i nije toliko nihilistika koliko na prvi pogledizgleda. Zaista, zahvaljujui ocu dekonstrukcije mi znamo da nije mogua de-konstrukcija dekonstrukcije i da je jo manje mogua njena logocentrika stiliza-cija. I ta nama, onda, ostaje? Zaista, reklo bi se nita! Nije li, posle Deride (zanas, ostajue) dekonstrukcija, ta pria koja je na prvom mestu ispriana u nje-govo ime (u njegovom imenu sa"eta ili centrirana?), sada, naprosto jedna zaklju-ena pria, jedan zatvoreni, zapeaeni paket? Hoemo li mi, ikada, biti legitimninaslednici tog paketa? I da li je mogue, posle Deride, dekonstruktivno misliti onjegovom sluaju i o samom sluaju dekonstrukcije? Sluaju tog paketa?

    Verujem da je to, ipak, pseudoproblem. Jer paketa, u stvari, nema. Postojesamo pitanja. Jedno od njih glasi: mo"emo li, sada, uopte da itamo Deridu? Ilijo bolje: koga itamo kada danas, posthumno (da li je ta re dobra?) itamo De-ridu? Budui da vie nema tog ugla pisanja, subjektivnog, subjektovog mesta

  • s kojeg nam je pisanje (doskora) pristizalo. Nema vie nikog na tom mestu. A toje bilo, svakako, mesto rasejavanja jednog pisma, koje (rasejavanje), za "ivotaDeridinog, nismo bili u stanju da pohvatamo ili saberemo.

    Moraemo, mo"da jo dugo, da se vraamo pitanju: ta nam zaista ostajeposle Deride? Mo"da samo jedna golema odgovornost kojoj nismo dorasli?Koju nikada neemo dostii? Mada se za neke stvari, ipak, mo"e rei da su ne-sporne. Nesporno je, recimo, to da nam je Derida ostavio svoje ime i svoju priu.Tu priu bismo, ponajbolje (mada nikad dovoljno dobro) mogli da oznaimoreju dekonstrukcija.

    Da li ta pria bez Deride ima ikakvog (drugog, u drugima) smisla? Da li jeuopte mogue itati Deridu u svoje ime umesto njegovog? U svoje ime, a da tone bude njegovo, sada samo upisano (ili: prepisano) u naem imenu? Mo"emoli naslediti Deridino ime u svom, a da time ne budemo (ni mi ni on) "rtve drugoza-konitosti, izvesnog upada u heteronomiju, podvrgavanja tuoj merodavnosti i,zapravo, "rtve ponovnog pada u nedoraslost?

    Mo"emo li sada u sopstveno ime, ime jedne tvorake samo-zakonitosti(auto-nomije) da preuzmemo taj zakon izmiljanja (invencije) drugog/drugosti(to bi, svakako, mogla da bude jedna od definicija dekonstrukcije) i, zatim, natragu Deride (ili: na tragu Deridinog traga), da postanemo (ono to bi u logocen-trizmu bilo sasvim lako mogue) deridijanci? ta bi, u tom sluaju, znailo ita-ti Deridu (ili bilo koga) u svoje ime? I nije li, mo"da, alternativa: itati ga bez ime-na i potpisa? Bez njegovog (kako bi to on sam rekao!) biografskog parafa?ak i kada je prilino oigledno da je, izvorno, dekonstrukcija svojevrsni, elipti-ni trag tog parafa?

    Ove peripetije sa imenom, videemo odmah, nisu tek jedan izmiljeni pro-blem koji slu"i uveseljavanju publike nego je to neto to nas, u ovom trenutku,uporno vraa samom Deridi. Naime, on sam je, na najbolji nain, uviao znaajimena, ukoliko se ono, u datim okolnostima, ustanovljuje (jer, re je, svakako, oizvesnoj ustanovi) kao nu"no mesto upisivanja i sabiranja smisla.

    Mada je pisao u svoje ime ili (u skladu: koji nije uvek bio lak) sa svojim ime-nom, Derida ne samo to nije doputao stvarima oko sebe, kao i imenima, pria-ma i tekstovima, da se usidre u svojoj istovetnosti sa sobom, nego to nijedoputao ni samome sebi, svojoj egzistenciji i svom imenu. Ali, inei tako, onnije mogao da se, u izvesnom smislu, ne odrekne samoga sebe. A to, bar na prvipogled, deluje kao paradoks, ako ne i kao besmislica! Jer, kako bi neko ko pie usvoje ime mogao, u isti mah, da se odrekne sebe? Ipak, videemo odmah da tonu"no i u isti mah strukturalno odricanje nije nimalo besmisleno.

    Govorei o Nieu, o uvoenju u igru njegovog imena, Derida, najpre, napo-minje da to za samog Niea ne bi bio neki dobitak, jer on, autor, je mrtav, to je uisti mah trivijalna i u osnovi prilino neshvatljiva oiglednost, a samo prisutvoduha imena ini da mi nju zaboravljamo (v. J. Derrida: Otobiographies, Lensei-

    120 Milorad Belani

  • gnement de Nietzsche et la politique du nom propre, Galile, 1984, st. 43-44).Samo prisustvo duha imena (ako je to ime jednog Niea ili Deride) ini da mismrt njegovog telesnog, "ivueg nosioca lako, suvie lako, zaboravljamo!

    A taj zaborav je, ini se, uslov sine qua non samog nad"ivljavanja ili upisi-vanja traga. Duh/sablast imena ini smrt moguom, neopozivom i, svakako, pri-pitomljenom. Tako, onda, u trenutku u kojem ostavljam (objavljujem) svojuknjigu (niko me na to ne primorava), ja, pojavljujui-nestajui, postajem kao taneodgodiva sablast koja nikada nee nauiti da "ivi. Trag koji ostavljam oznau-je u isti mah moju smrt, koja e doi ili je ve dola, i nadu da e me on nad"iveti.To nije te"nja ka besmrtnosti, to je neto strukturalno (Ja sam u ratu...). Nije li,dakle, zaborav "ivueg (u ovom sluaju: Deride) nu"an uslov da bi i on i mi, kojijo uvek imamo tu privilegiju predrasude-"ivljenja (u rezervi ostavljam uvek neu-mesno pitanje: dokle?), mogli i dalje da "ivimo u prisustvu/odsustvu Deride, uprisutvu njegovog imena, u ime/imenu njihovog prisustva, samo, svakako, ne i unjegovom stvarno-telesnom prisustvu?!

    Naravno, zaborav tela je oduvek morao biti neophodan (a to je, setiemose, prilino stara pria, u iju razuenost ne bismo smeli da sumnjamo) da biduh zaista doao do rei (do logosa?), tako da je, onda, taj duh/sablast (a nekiput i bauk), u stvari, pria koja kru"i oko nas, brzinom izgovorljivosti nje same iimena oko koga se splela. Pa zatim i brzinom predrasuda koje nose i pro"imaju"ivot u prvom licu jednine...

    Na jednom neobinom mestu u Lenseignement de Nietzsche... definiese odnos dekonstrukcije prema presudnom pitanju koje je pitanje "ivota: Jednapredrasuda, "ivot, ili pre nego sam "ivot, moj "ivot, to to ja "ivim, to to ja sada"ivim... To je pred-rasuda, ili presuda, prenaglo zaustavljanje, i rizina anticipa-cija; ona e moi da se verifikuje samo u trenutku kada nosilac imena, onaj kojise po predrasudi naziva "ivuim, bude mrtav (48-49). I vie od toga, "ivot jepredrasuda/presuda iza koje, neminovno, "ivimo strukturu umiranja. Mada je to,opet, nemogue! Nemogue, jer je neshvatljivo, nepojmljivo.

    Pa ukoliko se, tvrdie dalje Derida, "ivot vraa, on se vraa imenu a ne "i-vuem, imenu "ivueg kao imenu mrtvog. To to nad"ivljava nikada nije moj"ivot, to to ja "ivim, to je samo re, sama re, ime mog "ivota, a opet, sa sta-novita (ako tu ima nekog stanovita) mog "ivota, sa stanovita nae najdra"epredrasude/"ivota, to su samo rei, rei, rei, onako kako bi o tome sudio i pre-sudio Hamlet!

    Trebalo bi, ini se, suoiti se s nemoguim: ve za "ivota moi biti mrtav, dabi se moglo znati ta (i nama i Deridi) ostaje... od Deride. Trebalo je, najpre, daon svoju strukturu nad"ivljavanja "ivi, bez predrasuda, kao vlastitu smrt. Onusmrt koja bi bila sam uslov mogunosti stvaranja.

    U svakom sluaju, insistira Derida, biti mrtav znai bar to da nikakav dobi-tak ili gubitak, proraunat ili ne, ne pripada vie nosiocu imena nego samo

    Derida posle Deride 121

  • imenu samom, u emu je onda ime, koje nije nosilac, uvek i a prirori ime mrtvog.Ono to pripada imenu ne pripada nikada "ivuem, nita ne pripada "ivuem(isto, st. 44). Ono to vredi naslediti, kao paket ili ne, uvek ve pripada samomimenu, nekom imenu. Tako da tu vidimo da re bi i biva ne samo na poetkunego i na kraju! Mi "ivimo pogrebnu povorku rei, rei, rei, i imena, naroitoimena, i imenica, a opet, ta sablasna prisutnost nam je ono jedino to imamo, je-dino za ta jo mo"emo da se uhvatimo...

    Mo"da nama, sada, ostaje samo to da oplakujemo tu nemoguu situaciju,tu situaciju sa reima bez rei, s imenom bez adresata? Mo"da je pla to to jejo jedino u stanju da u imenu otkrije trag pisma, trag poruke koja nam je upue-na? Ako je verovati Dejvidu Vilsu (a u skladu sa Deridinom tezom): plakanjenije samo perverzija pogleda nego je, takoe, i sutinska funkcija oka. Moglo bise tvrditi da jedna suza prisiljava oko da se otvori, prisiljava ga da na to da gleda,ali samo da bi zamutila ili onemoguila vienje. Jedna takva suza, jedna takvanaprslina u oku jeste trag pisanja, koji prolazi kroz sve kupole i kue ovde pred-stavljene, preobrui stamak na njegovo nalije... (Proteza, Bgd., 2001, st.341). Mo"da nam je potrebno da proemo kroz fazu tog drhtavog posredovanja,da bismo dospeli do tumaenja iz prve ruke te neumitne poruke?!

    Ono to nam ostaje, to je dakle pla, suza na tragu traga koji uvek ve, i sa ibez Deride, i pre i posle njega, "ivot ini pred-rasudom, pred-sudom ili naprostopresudom, jedinom koja je vredna pomene, a koju ne pominjemo, presudom ko-jom se gubi ono nenadoknadivo, neimenljivo, neizrecivo, bar u oku zamuenomod suza, u toj naprslini koja je trag pisanja. Jer uvek kada ponudim neto drugi-ma, kada objavim, kad pustim da neto proe, ja u pisanju "ivim svoju smrt,tvrdi Derida.

    Nije li to, onda, ujedno uenje umiranja? Ona nemogua nauka koja dati-ra jo od Platona i zadobija oblik propovedi u XX odeljku Montenjevih Ogleda (v.ediciju iz 1588 god.) iji naziv je: Que philosopher, cest apprendre mourir(Da filozofirati, znai nauiti umreti). Naravno, Montenjeva jednostavna, suviejednostavna, mudrost glasi: nema razloga za strah. Ili, jo bolje: ima razloga kojinam govore da nema razloga za strah. Moramo li se, dakle, nauiti tomeima-razloga-da-nema-razloga, toj ekonomiji razloga koja je, ujedno, ekonomijasmrti? U pet do dvanaest?

    Derida nam ka"e da se tome, zaista, nikad nauio nije! Ne, nije re o naua-vanju umranja, kao to nije re ni o nauavanju "ivljenja. Dekonstruktivna inter-vencija nije sistem, nije metoda, nije paket, nije Stvar i, najzad, ini se, nije nitato bi se moglo nauiti. Ona nije nita, a to nita ovde znai: nikakav entitet (onoto jeste) koji bi imao obavezujui identitet. Ipak, pri tom je naivno verovati da jeDekonstrukcija puka proizvoljnost.

    Umesto upada bez daha u opoziciju "ivot/smrt, Derida predla"e razvijanjeizvesne tematike nad"ivljavanja iji smisao nikada nee moi da se svede ili

    122 Milorad Belani

  • izvede iz konstatacije i opisa bilo ega: "ivota ili smrti. Jer, tema nad"ivljavanjaje, u stvari, prva. Ona je izvorna: "ivot je nad"ivljavanje (v. Ja sam u ratu...).Pa ako ve moramo da govorimo u kljuu prvenstva, onda je, bez sumnje, prvonad"ivljavanje, pa tek zatim "ivot. Jer, nad"iveti u isti mah znai nastaviti "iveti i"iveti posle smrti... Ono, rekao bi Derida, ini samu strukturu egzistencije ili Da-seina, poto mi, strukturalno uzev, jesmo samo onda kada nad"ivljavamouvek-moguu-smrt.

    ini se da ovek (mukarac ili "ena) mo"e da "ivi i da nastavi da "ivi, kaoovek (mukarac ili "ena), jedino zato to od samog poetka, svakodnevno (!),"ivi i posle sebe, posle sopstva, posle svojih malih smrti, a to strogo uzev znai,to sebe (nad-) "ivljava kao ovek (mukarac ili "ena). Takvo nad"ivljavanje nijemetafiziko nego je testamentarno i strukturalno. Njegova nosea strukture je,po Deridi, ponajbolje opisiva konceptima sablasnog i traga. Upisanih i upisivihkako u telu (fr. corps) tako i u delu (lat. corpus).

    U meri u kojoj je shvatanje nad"ivljavanja, kao neega jaeg od smrti, pro-dukt dekonstrukcije, u istoj toj meri bi se reklo da je ona, dekonstrukcija, ujednopotvrda "ivota, da je na strani velikog unitivog/neunitivog da. A to je mogu-e zato to je nad"ivljavanje, u (svojoj strukturalnoj) osnovi, "ivot koji je, ujedno,neto vie od "ivota, a ne tek ono to ostaje. Nad"ivljavanje je, rei e Derida,najintenzivniji mogui "ivot. I mi u tu priu, naprosto, moramo da poverujemo.Pri tom, taj najintenzivniji "ivot, taj "ivot nad "ivotom, gde onda svoje mestonalazi i Derida posle/nad Deridom, nije tek Stvar izvesne utehe. Time nam se,naime, nudi neto neuporedivo vie od utehe: oseaj da u nama, u naim bli-skostima, ipak, ipak, ima odr"ivog, potvrdnog, "ivotnog smisla...

    DERRIDA APRES DERRIDARsum

    Est-il possible Derrida aprs Derrida? Et comment? Cette question suggre,peut-tre, lide que dsormais aucun sens ne revient plus au vivant (qui est porteur dunom) mais seulement au nom, lesprit (ou: spectre?) du nom, ou bien, comme diraitDerrida lui-mme, au nom du vivant comme nom du mort. Et en plus: au nom du mortcomme nom du encor-vivant! tant donn que la survie est la vie la plus intense possible.

    Derida posle Deride 123

  • Zoran Jankovi

    Voljeti smrt kao sestru, umirati skupa:autobiografija i !alovanje

    Hajdeger: umirati samNiko ne mo!e imati iskustvo same smrti, jer iskustvo

    proistie iz !ivota, i mo!emo je samo posmatrati kod drugih 1Ako niko nema neposredno iskustvo smrti, i ukoliko fenomen smrti mo!emo

    jedino opazati kod drugih, mo!emo li onda pristupiti tome fenomenu polazei odsmrti drugoga, to je, ustalom jedini mogui pristup? Ne, tvrdi Hajdeger, jer temasmrti drugoga nije nita drugo do Ersatzthema, supstitucija, zamjena za autenti-no razmatranje fenomena, i ne mo!e stoga ni ontiki ni ontoloki doprinijeti ni uemu egzistencijalnoj analizi. U umiranju postoji nepredstavljivost (Unvertrat-barkeit) jednoga Daseina drugim: Niko ne mo!e oduzeti drugome njegovu smrt.Smrt je uvijek sutinski moja (der Tod ist sofern er ist wessensmasig je der mei-ne.) Naravno, mogue je uvijek !rtvovati se za drugoga u nekoj odreenoj stvari,ali ta mogunost !rtve, sa stanovita fundamentalne ontologije, nema nikakavznaaj, jer svoje umiranje svaki Dasein mora svaki put uzeti na sebe.2

    Zapravo, suoeni sa problemom smrti, prema jednoj Jaspersovoj formula-ciji prisustvujemo neobinoj situaciji: situacija je u isto vrijeme univerzalna si-tuacija koju susreemo u svijetu i stuacija specifino individualna (Die Situationist eine allgemeine Situation der Welt, und sie ist zugleich eine spezifisch indivi-duelle)3. Oslanjajui se na ovu izreku Jaspersa, mo!emo primijetiti da je kodHajdegera sve to potpada pod opti aspekt ove granine situacije okarakter-isano kao neautentino, dok je sve to potpada pod individualni aspekt svrsta-no u podruje originalnoga.

    Treba imati u vidu da Hajdeger istrajava sa rijetkom upornou na razgra-niavanju naspram drugih moguih pristupa fenomenu. Svaki bioloki, antro-poloki, ili psiholoki pristup mora se staviti u zagrade. Hajdeger ne dovodi upitanje opravdanost ovih pristupa; radi se samo o tome da njima prethodi jedna1 Emmanuel Kant, Antroplogie, Seuil, Paris, p. 46.2 Matin Heidegger, Sein und Zeit, Niemaer,Tuebingen, p. 240.3 Karl Jaspers, Psychologie der Weltanschaaungen, Springer, Berlin, 1922, p. 260.

  • egzistencijalna analiza smrti. Ona prethodi svakoj ontologiji !ivota, svakometnoloko-psiholokom istra!ivanju i svakoj ontiko-transcendentnoj spekulaci-ji, metafizici smrti, ili ak teologiji smrti.

    itava analiza fenomena smrti u Sein und Zeitu rukovodi se, kao to je po-znato, pitanjem kako je mogue da Dasein bude cjelovit. Rije je dakle o onto-lokoj analizi okonavanja Daseina, to zahtijeva preciziranje smisla cjelovitos-ti i kraja. Najprije, Hajdeger nabraja ta sve cjelovitost nije: ona nije prostizbir, nije dio koji nedostaje kao u sluaju nekoga umjetnikoga djela, i okonatinipoto nije ispunjenje, umrijeti ne znai sazreti i zato je svaka smrt prerana, aumrijeti znai jo manje naprosto iseznuti. Sva pomenuta odreenja pripada-ju onome prema kraju bivstvovanja (Zu Ende Sein), a ne onome bivstvovanjuprema kraju (Sein zum Ende), koji karakterie bivstvo Daseina.

    Podsjetimo se definicije smrti u Sein und Zeit:Smrt je mogunost nemogunosti Daseina; Na taj nain smrt se razotkrivakao najvlastitija, apsolutna i neprevazilaziva mogunost.Ili pak ove, potpunije, definicijeOd sada je mogue razgraniiti ontoloko-egzistencijalni pojam smrti zahva-ljujui sljedeim odreenjima: smrt kao kraj Daseina jeste najvlastitija, apso-lutna, izvjesna i kao takva neodreena, neprevazilaziva mogunostDaseina4Ovo najvlastitija, apsolutna, neprevazilaziva (eigenste, unbezuglische,

    unuberholgbare) mogunost ponavlja se poput refrena kroz paragrafe 50 53.Ovaj posljednji zapravo skandira ovaj lajtmotiv i na svako odreenje dodaje, ka-lemi, novo i precizira prethodno. Najprije, smrt je najvlastitija mogunost toznai da bivstvo za smrt otvara Dasein prema njegovoj najvlastitijoj mogunosti.Ova najvlastitija mogunost je apsolutna. Apsolutno treba razumjeti u smisluodsustva bilo kakve relacije. Iz toga odsustva svake relacije slijedi da smrt pri-ziva Dasein kao pojedinano. Apsolutnost smrti izoluje Dasein prema njemusamome (vereinzelt Dasein auf es Selbst).

    Zatim, ova najvlastitija, apsolutna mogunost jeste neprevazilaziva.Ovdje neprevazilazivost je izjednaena sa slobodom, ona znai biti slobodanza najvlastitiju mogunost, to e rei slobodu. Napokon, ova mogunost jeizvjesna: najvlastitija, apsolutna, neprevazilaziva mogunost je izvjesna. Izvje-snost smrti jeste izvjesnost a priori. Izvjesnost koja opovrgava kartezijanskuizvjesnost i namjesto kartezijanskoga cogito sum postavlja sum moribundus.Samo polazei od ovoga sum moribundus Dasein mo!e rei ja jesam Erst imsterben kann ich gewissermassen absolu sagen ich bin.5 I kao posljednje odre-enje itamo: ova najvlastitija, apsolutna, neprevazilaziva, izvjesna mogunostje neodreena u svojoj izvjesnosti.

    126 Zoran Jankovi

    4 Martin Heidegger, Sein und Zeit, p 258.5 Martin Heidegger, Prolegomena zur Gescichte der Zeitbegriffs, Ga 20, p. 440.

  • Riker: Umirati skupaRiker |Ricoeur| predla!e jedno alternativno itanje ovoga moi umrijeti,

    gdje centralno pitanje glasi: Kako se smrt upisuje u odnosu na put (chair). Ovaputena figura Brige i sopstva, !elja, (desir), upisana u put !ivoga, jeste dimenzijakoja kod Hajdegera ostaje potpuno iskljuena. Temeljna suprotnost kod Rikerapostaje suprotnost izmeu !elje za !ivotom i onoga morati umrijeti i ona sene da jednostavno obrisati ili ukloniti, guranjem u podruje ontikoga. Domen izkojega crpemo to znanje i koji Riker, jo od prvih spisa naziva biologija, ne spa-da ni u Zuhandenheit ni u Vorhendenheit jer upravo put, !elja, dovodi u pitanjeovakva razlikovanja nivoa bivstvovanja. Tematiziranje ove Desir de vivresvojstvene svakom !ivom biu izostaje kod Hajdegera, i zato mu izmie ova!elja upisana u put, na jednom nivou koji je izvorniji i koji prethodi onome na ko-jem se odvija egzistencijalna analitika. $elja (desir), upisana u put !ivoga. Smrtje uvijek nesto strano, tue, suprotstavljeno i heterogeno jer je strano naoj !elji.Redukcija koju izvodi fundamentalna ontologija nije dovoljno radikalna i nije ni-kada potpuna. Putena dimenzija Brige ostaje neukidiva, ak i onda kada jesopstvo, kada je Briga, nauila da interiorizira i prisvoji smrt kao svoju.

    Kada iskljuimo, kada neutraliemo, stavimo u zagrade svako individualnodr!anje, svaki individualni stav prema smrti, ili na optijem nivou, svaki pristupsvojstven jednoj kulturi ili civilizaciji i u ovoj persepktivi Hajdegerov stoicizam izSein und Zeit je samo jedan od moguih pristupa, individualan i lian, dakle uHajdegerovom vokabularu ono to pripada egzistencijelnome, a ne egzistenci-jalnome ostaje ova suprotnost izmeu !eljeti !ivjeti i morati umrijeti.

    Upravo stoga to je smrt radikalno heterogena mojoj !elji, moje sopstvo nijesatkano od smrtnosti, smrtnost nije konstitiutivna za moje sopstvo, za Brigu,kako to ka!e Hajdeger; smrtnost nije prva izvjesnost, ona je, kao moja, neto toje rezultat uenja. Smrt nije odmah moja; sum moribundus jeste izvjesnost, aliizvjesnost koja se konstituie naknadno kao moja, i koju moram prihvatiti, naui-ti da bude dio moga sopstva.

    Samo putem dugotrajnoga rada na sebi sasvim faktika izvjesnost umira-nja mo!e se preobraziti, sigurno ne u moi umrijeti, nego u prihvatanje onogamorati umrijeti. U krajnjoj liniji, naposlijetku, voljeti smrt kao sestru, na nain si-romaka iz Assisija, ostaje dar koji proizilazi iz jedne ekonomije nedostupneak i egzistencijalnoj analitici.6

    Sada se neemo baviti pitanjem, a Rikentakoe ne otvara to pitanje, zatosestra, zato je smrt sestra, i ta znai obraati se brai, savjetovati brau daprihvate smrt kao sestru; ta znai po!eljeti dobrodolicu sestri-smrti: budionda dobrodola, moja sestro-smrti, izgovara poverello u trenutku u kojem mubrat-ljekar saoptava skoru smrt.

    Voljeti smrt kao sestru, umirati skupa: autobiografija i !alovanje 127

    6 Paul Ricoeur, Memoire, histoire, oublie, Seuil, Paris, 2000, p. 467.

  • Umjesto Hajdegerove podjele, razgranienja, moja smrt/smrt drugih, Rikeruvodi trijadu: moja smrt/ smrt voljenog bia/ smrt ostalih, gdje je smrt voljenogbia uvijek prva smrt. Posebno zanimljiv je trei elemenat ove podjele, smrtostalih, dakle anonimna smrt i, po definiciji, smrt koja pripada onome Hajdege-rovom das Man. Ali ujedno, po Rikeru, to je smrt bez koje istorija nije mogua:anonimna smrt je transcendentalni uslov istorije.

    Ovu anonimnu smrt Riker dovodi odmah u vezu sa nasilnom smru, saubistvom. Nasilnu smrt u istoriji koju ne poznaje Hajdegerova dedukcija isto-rinosti iz istorinosti Daseina, i koja vri niveliranje ove nasilne smrti, jednakokao to vri i niveliranje smrti voljenog bia u bezlinom (das Man), Riker na-dovezuje na Levinasa i navodi sljedee mjesto iz Totaliteta i beskonanosti:kao da se ubistvo, prije nego to je jedan od sluajeva umiranja, ne mo!erazdvojiti od sutine smrti...7

    Zapravo, na ovome mjestu, Riker bi trebalo prije da se pozove na Frojda, ito ne samo stoga to kod Rikera smrt nije upisana u cogito i to sopstvo kodRikera ima poneto od Frojdovog prvobitnog ovjeka i nesvjesnog, koji istotako ne poznaju smrt; naime, Frojd takoe operie trijadom/ ja /voljeno bie/ostali, i dovodi smrt odmah u kontekst nasilja i ubistva. tavie, Frojd ne samoda odmah povezuje smrt ostalih sa ubistvom, nego se i figura drugoga, ostalihjavlja ponajprije u formi stranca i neprijatelja.

    Nae nesvjesno ne mo!e pristupiti predstavi vlastite smrti, puno je u!iva-nja u ubistvu kada je rije o strancu a podijeljeno (ambivalentno) kada je rije ovoljenom biu, jednako kao prvobitni ovjek.8

    Posebno privilegovan polo!aj kod Rikera ima gubitak voljene osobe, jer onpredstavlja ujedno i gubitak sebe, i to naprosto zbog toga to je drugi konstitiu-tivni dio moga sopstva. No kod Rikera u pokuaju da razumijeva drugaije odHajdegera fenomen smrti i na putu pluraliteta koji predla!e kao alternativni put,odnosno pokuaja da se poka!e da smrt drugoga jeste konstitutivan fenomenza moju smrt i da je mogue umirati skupa, najzanimjivija je zapravo figura!alovanja (deuil), !alovanja kao naina da se umre skupa. U !alovanju ja se mi-rim sa gubitkom voljene osobe, navodi Riker i u tom pogledu u potpunosti preu-zima Frojda.

    Meutim, mnogo je zanimljivije preokretanje ove teze kod Rikera, gdje je!alovanje shvaeno kao dvostruko interioriziranje. Naime, u !alovanju ja nesamo da se mirim sa gubitkom voljene osobe, nego i anticipiram budue !alova-nje koje e drugi, voljeno bie, iskuavati kada ja budem umro. U vlastitom !alo-vanju ja anticipiram !alovanje meni bliskih, to mi poma!e da prihvatim mojuvlastitu smrt, da se pomirim sa gubitkom vlastitoga sopstva. Naime, u !alovanjuza drugim ja se mirim ne samo sa gubitkom drugoga, nego i nagovjetavajui

    128 Zoran Jankovi

    7 Emmanuel Levinas, Totalit et IInfini, p. 211.8 Sigmund Freud, Les uvres completes, bd XIII, tr fr p. 154.

  • !alovanje drugih i njihovo budue mirenje sa gubitkom mene samoga upravokroz njihovo budue !alovanje ja se mirim sa vlastitom smru. Dakle, unapri-jed se mirim sa smru, sa svojom smru. Kao to se moj libido povlai od premi-nulog voljenog bia, anticipirajui kako se libido voljene osobe povlai od mene,ja, zapravo, povlaim libido od samoga sebe. Na taj nain !alovanje je ondashvaeno kao umanjivanje mog vlastitog narcisizma ili one dsir de vivre.

    Da li se proces !alovanja odvija tako kao to vjeruje Frojd, to jeste da se u!alovanju libido povlai, redom, od svakoga pojedinanoga dogaaja, uspome-ne ili nadanja vezana za voljenu osobu, dakle, da li su u !alovanju svaka uspo-mena, svako oekivanje, uzeti pojedinano, za koje je libido bio vezan, najprijepostavljeni, prekomjerno investirani i da li se zatim na svakom vri povlaenje li-bida ili pak oekivanja nisu uzeta pojedinano, kao to vjeruje Klod Romano|Claude Romano|, koji oslanjajui se na jedno itanje Prusta, vjeruje da se libidozapravo povlai od cjelokupnog svijeta voljenog bia, jer nisu iezle pojedina-ne stvari i oekivanja ili uspomene, nego itav njegov svijet, neva!no je. Bitnijeje to to Romano takoe !alovanju dodjeljuje kljunu ulogu u ovim pokuajima,suprotstavljenim Hajdegeru, da se umre zajedno: umrijeti drugim i umrijetisobom mijeaju se i stapaju u !alovanju.

    $alovanju kljunu ulogu dodjeljuje i Derida, koji je, svakako bli!i Romanunego Frojdu i Rikeru u tom pogledu, s tim da on vri jo jedno preokretanje. Nase sada zanimati iskljuivo Deridina ideja izvornoga !alovanja svakako klju-na za njegovu kritiku fundamentalistikih tipova diskursa o smrti koju emoupisati u ovaj kontekst otvoren sa Rikerom i Hajdegerom. Izostavljamo, dakle,ovdje Deridinu kritiku Hajdegerovog pojma smrti kao takve, teolokih motivakod Hajdegera, jednako kao to izostavljamo i tematiku odnosa smrti i pisma uranoga Deride.

    Trebalo bi, prije svega, ovdje vidjeti koja je uloga razmatranja ovoga !alo-vanja u autobiografskom okretu koji se kod Deride zbiva 90 godina: nakonautobiografije sa Beningtonom |Benningtonom|, koju piu dvije ruke, autobio-grafije gdje se Deridina vlastita autobiografija mijea sa Avgustinovom9,- ova li-nija koja je dijelila teorijski diskurs Benningtona i autobiografski Deride poin-je da se brie i autobiografski ton prisutan je u svim Deridinim tekstovima.

    Nita ne prijei da se ovaj okret razumije i kao Deridin pokuaj da sluaMontenja |Montaigne| i njegov savjet da smrt treba pribli!avati, pripitomljavati,navikavati se na nju. Ovo navikavanje na smrt i pripitomljavanje smrti odvija sekod Deride upravo kroz ovaj autobiografski ton.

    Ne previajui Deridinu kritiku vlastitosti, sopstvenoga, aproprijacije, kritikuFrojda i Hajdegera, mogue je pitanje kako je mogua moja vlastita smrt itatiu svijetlu onoga Rikerovoga morati umrijeti, prisvajanja smrti kao (nemogu)

    Voljeti smrt kao sestru, umirati skupa: autobiografija i !alovanje 129

    9 Ostavljamo ovdje po strani takoe i pitanje da li su Avgustinove Ispovijesti zaista autobio-grafija.

  • pokuaj da se moja smrt ita bez navodnika, ili, drugaije reeno, kao Deridinegzistencijelni pokuaj da smrt prigrli kao sestru.

    Derida pie:Treba uzeti u obzir jednu izvornu vrstu !alovanja, to ne rade, ini mi se, ni

    Hajdeger, ni Frojd, ni Levinas 10Kod Hajdegera, sve to se tie !alovanja svrstano je u ontiko i nedostatno

    za egzisetencijalnu analitiku. U !alovanju za preminulim, pre!ivjeli su u brigo-vanju koja odaje poast preminuilom. Umrli je napustio na svijet, i upravo pola-zei od toga svijeta pre!ivjeli mogu biti sa njim. Ali Mitsein mit dem Toten,Hajdeger odmah kvalifikuje kao neprihvatljivo iskusavane smrti preminuloga:Wir erfahren nicht im egenem Sinne der Sterben der Anderen11.

    Derida, dakle, najprije okree ovu tezu o svijetu: ne isezava drugi negosvijet, dakle, ne povlai se libido od pojedinanih predmeta (Frojd), niti svijetapreminuloga (Romano) nego od itavoga svijeta. itav svijet nestaje, smrt dru-goga je kraj svijeta.

    Smrt drugoga ne samo, nego naroito ako ga volimo, ne objavljuje krajieznue ovoga ili onoga !ivota, to jeste mogunosti svijeta da se pojavljujetom !ivome biu. Smrt najavljuje svaki put kraj svijeta i to svaki put kraj itavogasvijeta, kraj svakoga moguega svijeta i to svaki put kao jedinstvenoga.12

    Izvorno !alovanje brisalo bi granice izmeu moje smrti i smrti drugoga, iovdje treba rei da drugoga Derida, u sutini, razumijeva kao voljeno bie,odnosno prijatelja uprkos pokuajima ili upravo zahvaljujui pokuajima da gaonda proiri i na ostale. Na taj nain, suprotstavljajui se fundamentalistikimtipovima diskursa o smrti Derida pokuava da iznova promisli problematiku od-nosa moje smrti i smrti drugoga, i da brie granice koje ovi diskursi postavljaju.Tako itamo:

    Ako Jemeinigkeit Daseina ili moje (u psihoanalitikom ili Levnasovom smi-slu) se konstituie u svom sopstvu polazeci od izvornoga !alovanja, onda tajodnos prema samome sebi prihvata ili pretpostavlja drugoga unutar svogasopstva kao razliitoga od sebe i reciprono: odnos prema drugome (u sebiizvan mene u meni) nikada se nee razlikovati od o!aloene aprehenzije.13

    Dakle, ovo !alovanje koje nije ni unutranje ni izvanjsko prerasporeivalo bigranice i polazei od njega bi bilo tek mogue misliti sopstvo i drugoga. U tomsmislu smrt drugoga kao prva smrt davala bi smisao izrazu moja smrt. Tanije:bila bi to smrt drugoga u meni koja relativizira prividno nepremostive granice. Nataj nain izvorno !alovanje razotkriva se kao temelj mene i drugoga. Naravno,

    130 Zoran Jankovi

    10 Jacques Derrida, Apories, p. 115.11 Martin Heidgger, Sein und Zeit, p. 239.12 Jacques Derrida, The Work of Mourning, p. 9.13 Jacques Derrida, Apories, p. 114.

  • Derida odmah precrtava ovaj temelj, jer temelj nije uzet u tradicionalnom smislu,nego, obrnuto, kao neto to brie granice i mogunost temelja.

    Htjeli bismo napraviti samo dvije naznake u pogledu ovoga izvornoga !alo-vanja i pokuaja da se, polazei od njega, contra Hajdegera, poka!e mogunostda se umre skupa.

    1. Najprije, sta znai kada se !alovanje, u jednom auobiografskom nasto-janju, pria, prepriava? Kakvo je mjesto !alovanja u autobiografiji? Da li bi bilamogua jedna autobiografija koja bi bila sainjena iskluivo od mojih, isprianih,!alovanja? Recimo kakvom bi se mogla smatrati Deridina The Work of theMourning.

    Meutim, uprkos svim prisvajanjima, u autobiografiji ovo umrijeti skupanije mogue. U prii, u prianju, a ovo bi se sigurno moglo izvesti lake polazeiod Deridnog pojma testamentarnosti pisma, granica izmeu moje smrti i smrtidrugog se brie, ali u anonimnoj smrti: u smrti ostalih. Autobiografija je historio-grafija i u tom smislu. Jednako kao historiografija ona uklanja vlastitu smrti ivraa neumoljivo navodnike oko izraza moja smrt. Autobiografija, kao i nesvje-sno ne poznaje smrt.

    2. Ukoliko izvorno !alovanje promiljamo naslanjajui se na ono mjesto kodLevinasa, koje nas, kako ka!e Derida, poziva da napustimo logiku zdravoga ra-zuma, koje Derida komentarie i iskuava, ukoliko hoemo da ga tumaimo dokraja, onda bi, vjerujemo, konsekventno i paradoksalno, izvorno !alovanje biloujedno i mjesto nasilja, jer bi ukljuivalo drugoga u moju vlastitu smrt.

    Posluajmo najprije Levinasa.Ja sam odgovoran za smrt drugoga i to do take gdje se ukljuujem u smrt.to se pokazuje u jednoj mo!da prihvatljviijoj formulaciji ja sam odgovoranza drugoga kao smrtnoga. Smrt drugoga je prva smrt.14Ako slijedimo logiku Deridinoga izvornoga !alovanja, i ako ga itamo u

    svjetlu ovoga i za Deridu kljunoga mjesta kod Levinasa, onda u izvornom !alo-vanju ne samo da se ja ukljuujem u smrt drugoga, nego i ja u moju smrt ukljuu-jem drugoga. Ovim brisanjem granice, anticipacijom tuega !alovanja povodommoje budue smrti, kalkulisanjem i raunanjem sa tuim !alovanjem, ukljui-vanjem drugoga u moju vlastitu smrt, ja vrim nasilje. Umirati skupa utemeljeno(na temelju koji to nije) i na izvornom !alovanju poivalo bi onda na jednom spe-cifinom nasilju, koje oklijevamo da nazovemo izvornim. Mirenje sa vlastitomsmru ostvaruje se onda nu!no kao ubistvo: prva smrt je uvijek nasilna smrt.

    Voljeti smrt kao sestru, umirati skupa: autobiografija i !alovanje 131

    14 Emmanuel Levinas, Le temps, la mort et lautre, Paris, p. 38.

  • AIMER LA MORT COMME UNE SOEURMOURIR ENSEMBLE: LAUTOBIOGRAPHIE ET LE DEUIL

    Rsum

    Derrida, lencontre de Heidegger, essaie deffacer les frontires que lontologiefondamentale trace rigoureusement entre ma mort, toujours la mienne et la mort dau-trui. Pour brouiller cette distinction stricte heideggerienne, Derrida, tout comme Ricoeur,assigne un rle crucial au deuil. En examinant ce deuil originaire, et la fonction du tonautobiographique qui devient omniprsent chez le dernier Derrida, cet article soulve laquestion qui est celle de savoir ce qui se passe quand mon deuil est racont. Rappro-chant de cette manire Ricoeur et Derrida, il tche tout dabord de faire apparatre quelautobiographie ne peut pas approprier la mort par principe, et, ensuite que le deuil ori-ginaire derridien, en dernire analyse et paradoxalement, implique une certaine violence.

    132 Zoran Jankovi

  • Branko Romevi

    Kalem Levinas

    Pitanje kalema i kalemljenja spada u red onih koja su se dekonstrukciji na-metnula jo na, tako rei, samom poetku. Pisati znai kalemiti, bele"i Deridanegde pri kraju Diseminacije, dok u sredinjem delu iste knjige istie da bi semoralo sistematski ispitati ono to se isprva pokazuje kao prosto etimoloko je-dinstvo kalema (greffe) i grafa, i to s ciljem da se izradi ne enciklopedijski kata-log kalemova nego sistematska rasprava o tekstualnom kalemljenju.1 Kaosvojevrsna operacija umetanja, ukrtanja, premetanja i rasejavanja (disemini-ranja) znaenja i smislova, operacija koja se odvija shodno logici suplementar-nosti, tekstualno kalemljenje dovodi, izmeu ostalog, do toga da se sam tekst(kao compositum heterogenih kalemova) vie ne da ralaniti na vlastite i stranedelove, te do toga da se u njihovom zateenom rasporedu ne mo"e s pouzda-njem prepoznati neka stabilna hijerarhija ili hegemonija.

    Koliko god da se stvar kalema i kalemljenja pokazala kao izdaan modelza deridijansko promiljanje pisanja i tekstualnosti, ona je vrlo rano bila pred-lo"ena i kao model za pisanje o Deridi. Tako je Sara Kofman, jo s poetkasedamdesetih, primetila da bi se usled okolnosti da Deridini tekstovi nastaju ususretanju (ukrtanju) s drugim tekstovima, u njihovom preuzimanju i preobra-"avanju, pisanje o Deridi moglo sastojati u tome da se vidi kako svaki od umet-nutih kalemova dovodi do proliferacije (umno"avanja) njegovog teksta.2 Dakle,bez pretenzije da se ustanovi prosta genealogija vlastitih imena i njima obele-"enih radova na koju bi se Deridin korpus razlo"io, ili, pak, da se utvrdi lista sastepenima uticaja (kao to bi uzrok uticao na posledicu). Ovde bi, gledano izkalemarske perspektive, bila pre svega re o linijama produktivnosti tuihtekstova, o njihovoj sposobnosti da dovedu do prinude na bujanje (proliferaci-ju) Deridinog teksta, kao i o nainima na koje oni, zauzvrat, bivaju transformisa-ni i premeteni kroz Deridin tekst.

    Jedan od povlaenih to e rei: najproduktivnijih kalemova u Deridi-nom tekstu jeste kalem Levinas. Derida je u mnogo navrata pisao o Levinasu,ali to nije ono to bi nu"no odreivalo pokuaj da se oitaju rast i kretanje koji1 Jacques Derrida, La dissmination, Paris 1972, d. du Seuil, p. 249-250.2 Sarah Kofman, Graphmatique et psychanalyse, carts, Paris 1973, Fayard, p. 153.

  • potiu od kalema. Ono to jeste znaajno, to je kako se preuzeti Levinas po-naa u Deridinom tekstu. Meutim, poto se tu radi zapravo o pravom-pravca-tom paketu kalemova, to e se ovom prilikom moi progovoriti tek o jednom odvie Levinas kalemova. Jedna re, jedan pojam, ili, ako se priklonimo Levina-sovoj terminologiji, jedno izricanja bez reenog. Prvi, i mo"da najva"niji s obzi-rom na optu strategiju dekonstrukcije, jeste onaj koji se obino oznaava ime-nom trag.

    U predavanju La diffrance iz 1968., Derida ka"e da ne-pojam rAzlike usebi okuplja ono to se tada moglo predstaviti kao najodlunije miljenje naegdoba, i navodi sledeih pet imena i odreene, s njima povezane koncepcije:Nie (diferencija sila), Sosir (naelo semioloke razlike), Frojd (razlika kao odlo-"eni uinak), Levinas (razlika kao nesvodivost traga drugog) i Hajdeger (onti-ko-ontoloka razlika).3 U tekstu La diffrance jedino Hajdeger biva podvrgnutdekonstruktivnom itanju u striktnom smislu; za Sosirov i Frojdov sluaj Deridarezimira ono to je o njima ve drugde napisao (u Lingvistika i gramatologija izO gramatologiji i Frojd i scena pisanja iz Pisanja i razlike), a poradi obrazlaga-nja Nieovog udela u miljenju rAzlike u igru uvodi Delezovu knjigu Nie i filozofi-ja, dok za Levinasa kao osnov navoenja stoji jedno neshvatljivo oskudno obja-njenje: tek kratko podseanje da Levinasova misao o tragu kao prolosti kojanikad nije bila sadanja/prisutna omoguuje miljenje razlike, i napomena da jetime implicirana celokupna kritika klasine ontologije preduzeta od strane Levi-nasa.4 I to je, to se tie teksta La diffrance, sve to je reeno o Levinasu.

    Ono zbog ega bi, meutim, to moglo delovati pomalo intrigantno, jeste toto je Derida u tom trenutku (1968) ve imao za sobom jedan podu"i tekst oLevinasu (Nasilje i metafizika, iz 1964.; 1967. objavljen i u Pisanju i razlici).Dakle, postavlja se pitanje: zato se Derida nije pozvao na taj tekst, odnosno,zato nije, kao to je to uinio za Sosira i Frojda, i u Levinasovom sluaju u sa-"etom vidu izlo"io neto iz ranijeg teksta? Odgovor je, opte uzev, neuobiajenolak, ali i sasvim neuobiajen i neoekivan kada je re o Deridi, barem o Deridikakvog uglavnom verujemo da poznajemo: u periodu od 1964. do 1968. Deridaje, kako se ini, znaajno promenio stav prema Levinasu. A to je neto to bismoovde mogli nazvati uinkom kalema Levinas.

    Tekst u kome se ta promena prvi put oitovala jeste poglavlje Lingvistika igramatologija (orig. iz 1966.) iz O gramatologiji, u kome Derida pie da pojamtraga koji se tu uvodi pribli"avamo onom koji se nalazi u sreditu poslednjihLevinasovih spisa i njegove kritike ontologije.5 Svakome ko je pa"ljivo proitao,svega dve godine ranije objavljen tekst Nasilje i metafizika to mora zazvuati

    134 Branko Romevi

    3 Ta lista imena izneta je u tekstu predavanja La diffrance, objavljenom u Bullettin de laSocit Francaise de Philosophie 63 (1968), p. 7. Iz kasnije poznatije verzije teksta, objavl-jene u Marges de la philosophie, taj deo je izbaen.4 Jacques Derrida, Marges de la philosophie, Paris 1972, d. de Minuit, p. 22.5 Jacques Derrida, De la grammatologie, Paris 1967, d. de Minuit, p. 102-103.

  • bezmalo zapanjujue. Upravo je Levinasova kritika ontologije u Nasilju i metafi-zici kroz jedno proto-dekonstruktivno itanje (poto u to doba sam pojamdekonstrukcije jo nije bio delatan) u kome Derida nastoji da demonstrira diskre-panciju izmeu Levinasovih intencija i njegovog filozofskog diskursa bilaprocenjena kao samouruavajua, budui da bi Levinasov diskurs, smatra Deri-da, mogao biti sastavljen iskljuivo od zazivanja i obo!avanja ukoliko bi se zai-sta odvijao po re"imu Levinasovog zalaganja za nenasilan diskurs i Levinasoveteze o nasilnosti samog glagola biti. Pri tom je, od strane Deride, Levinasovakritika Hajdegera okarakterisana kao rezultat njegovog nerazumevanja ontolo-ke razlike, sa Deridinim opirnim pouavanjem o tome da bie kod Hajdegeranije izvrsno bivstvujue! Kad se to sve ima u vidu, onda izgleda kao da je ne-odr"ivo to to Derida sada (1966), bez ikakvog revidiranja svog ranijeg itanjaLevinasa, obznanjuje nekakvo pribli"avanje Levinasu. Ali, u to je zapravo upi-sana jedna bitna zadrka, zadrka koja kao da premeta pomenutu distancu izNasilja i metafizike u to deklarisano pribli"avanje. Naime, svega par redovadocnije Derida pie da je pojam traga s kojim rauna usaglaen ovde, a ne uLevinasovom miljenju, s hajdegerovskom intencijom.6 Da li to znai da Derida"eli da uini operativnim jedan rastrojeni pojam traga, i to tako da njegovu neod-luivost centrira oko ontolokog problema, a da on u isti mah podr"i i levina-sovsku kritiku ontologije i Hajdegera, i hajdegerovsku intenciju? Na osnovuteksta Lingvistika i gramatologija ne bi bilo mogue spreiti da se tako netopomisli. Mo"da je ba zato Derida u La diffrance, u reenici koju sam ve citi-rao, napisao da je miljenjem rAzlike implicirana Levinasova kritika klasineontologije, to e u kontekstu kojim se sada bavimo rei: ne i kritika oneHajdegerove, fundamentalne ontologije.

    Iz toga bi se moglo pomisliti da je pomenuta hajdegerovska intencija onoto predstavlja crvenu nit koja povezuje Deridino miljenje o Levinasu, od Na-silja i metafizike, preko Lingvistike i gramatologije, pa barem do La diffran-ce; to, opet, ne znai da je Derida hajdegerijanac u smislu vernosti samom slo-vu Hajdegerovih tekstova, jer ta intencija, kako je Derida prihvata, ide ponekads onu stranu hajdegerovskog diskursa. A sve to kao da sugerie da bi ovde biloumesnije govoriti o kalemu Hajdeger nego onom Levinas. Meutim, samastruktura traga, kako je Derida izla"e, izgleda da ojaava Levinasovu poziciju.

    Razlika se ne mo"e misliti bez traga, ka"e Derida, jer pisanje, koje je krozrad istorijske represije bilo odreeno da oznai najznaajniju razliku, ukljuujepotrebu, kao i sam pojam grafije uopte, za ustanovljenim tragom (ustanovljen,to znai nemotivisan, a nemotivisan ne znai hirovit ve samo upuuje na izo-stanak tzv. prirodne veze s onim oznaenim). Opta struktura traga povezujeunutar iste mogunosti, a da se to ne mo"e razdvojiti sem apstrakcijom, struktu-ru odnosa prema drugom, kretanje temporalizacije i jezik kao pisanje.7 Ako

    Kalem Levinas 135

    6 ibid.7 ibid., p. 69.

  • sada pogledamo ono to Levinas veli o tragu, videemo da je kod njega, otprili-ke dvotreinski, anticipiran trag kojim Derida smera miljenje razlike.

    U tekstu Trag drugog, iji ve naslov nagovetava ono to je Derida na-zvao strukturom odnosa prema drugom, Levinas pie da se znaajnost tragasastoji u oznaavanju koje ne dovodi do pojavljivanja.8 Kako to razumeti? Akobi trag dovodio do pojavljivanja, do raskrivanja ili pronala"enja, onda bi se drugou njemu moglo tematizovati i predstaviti, pa bi odnos prema drugom, za koji sesmatra da se dogaa u tragu, bio odnos znanja i time dominacije. Tada bi trag,zapravo, bio nita drugo do znak koji restituie neto to je izgubljeno ili prolo,neku stvar ili neki svet. To e onda rei da trag ide drugim putem, u pravcu nepri-padanja raskrivanju i pojavljivanju. Trag uva nesvodivu transcendentnost Dru-gog, jer u njemu da se sada poslu"imo Deridinom terminologijom kada sedrugo javlja kao takvo, ono se predstavlja u samoprikrivanju.9

    to se tie kretanja temporalizacije, njime se, u najkraem, de-privilegujesadanjost kao modus prisutnosti (da ovde ne bih ulazio u velike prie o vulgar-nom i nekom drugom poimanju vremena, niti u prie o biu kao ousia i parousia,a da bih, jer to mi izgleda kao obavezno, makar naznaio ono glavno u problemusadanjeg/prisutnog, pozvau se na Levinasovo ukazivanje iz knjige Meunama na doslovno znaenje francuske rei za sad, maintenant: dr"ei ru-kom, dakle, rukovati, raspolagati, gospodariti). Po Deridi, trag je ono to se nemo"e rezimirati u jednostavnost sadanjeg/prisutnog, ili, ako taj nalaz dovede-mo u vezu s onim to je Levinas koju godinu ranije zapisao u tekstu Enigma ifenomen, sa tragom bi u igru ula jedna deljiva sadanjost, koja se destruk-turie u svojoj punktualnosti,10 i koja omoguuje prolazak Drugog. A to je, kakostoji u Tragu drugog, prolazak ka jednoj prolosti koja nikad nije bila tu, kojanikad nije bila prisutna. U tragu je prola jedna apsolutno protekla (rvolu) pro-lost. U tragu se zapeauje njen ireverzibilni prevrat (rvolution). Raskrivanjekoje restituie svet i vodi u svet, i koje je vlastito nekom znaku ili znaenju, ukidase u tragu.11

    Ono to je, dakle, prilino izvesno, to je da Levinasova zamisao traga, bu-dui da, kao to smo videli, ukljuuje strukturu odnosa prema drugom i kretanjetemporalizacije, ulazi u Deridin pojam traga. Ostaje da se zapitamo da li onamo"e i da ispuni taj pojam, a to znai da pogledamo da li i kod Levinasa trag po-drazumeva jezik kao pisanje.

    U Tragu drugog Levinas ka"e da bi se pismu moglo pristupiti kao tragu,odnosno, da bi grafolog, poznavalac stilova ili psihoanalitiar mogli da se poza-bave tumaenjem intencija, nesvesnih ali realnih, onoga ko je poslao poruku.

    136 Branko Romevi

    8 Emmanuel Levinas, En dcouvrant lexistence avec Husserl et Heidegger, Paris 1967,J. Vrin, p. 199.9 Jacques Derrida, op. cit., p. 69.10 Emmanuel Levinas, op. cit., p. 210.11 ibid., p. 200.

  • Ono to bi tu u grafiji i stilu pisma, kako on ka"e predstavljalo specifinotrag, to se, po njemu, ne tie nikakve intencije, otvorene ili skrivene, nego, opetna to dolazimo, otvaranja prolaza ka transcendenciji Drugog, to jest, prolostikoja je nepamtljiva, prolosti koju nijedno seanje ne bi moglo da obnovi. Da lise iz toga sme zakljuiti da se Deridina struktura traga stie stapanjem linija kojepolaze od Levinasovog teksta?

    Levinas zaista govori o grafiji i stilu, ali ne i o pisanju (criture) nego o pismu(lettre). No, ako bi se reklo da je i to dovoljno, poto je pismo jedan vid/oblik/rodpisanja i da njegovo uvoenje samo sobom podrazumeva i uvedenost pisanja,onda moramo dodati da je kod Levinasa pisanje (pismo) uzeto za sluaj traga,da nije, kao kod Deride, neodvojivi deo opte strukture traga. Pored toga bi semoralo pomenuti jo neto, to bi ovde bilo mo"da i va"nije. Retorika mogu-nost jezika, koja se najsna"nije izra"ava kroz pisanje, ili joj je barem dosuenoda se od jednog doba ve"e u veoj meri za pisanje negoli za govor koji je imenu-je (to mo"emo shvatiti kao jo jedan retoriki obrt), jeste neto to Levinasizriito odbacuje u Totalitetu i beskonanom. Tamo, u poglavlju Retorika i ne-pravda, on o"ivljava platonistiku osudu retorike kao lukavstva (mada bez kon-kretne osude samog pisanja, kao to to Platon ini u Fedru), kao tehnike kojomse Drugome pristupa zaobilazno (a ne s lica), diplomatski i kroz laskanje, kakobi se izmamio njegov pristanak i time se Drugi pokorio. Stoga Levinas ka"e da jeretorika nasilje par excellence, to jest nepravda,12 iz ega se vidi barem to da uLevinasovo miljenje traga nije ukljueno pisanje u jakom smislu. Ali to je najprestvar razliitih polazita. Kod Levinasa, trag se uvodi na mestu netematizujuegmiljenja Drugog, miljenja koje ne naruava Drugo u njegovoj transcendent-nosti, a kod Deride trag, i pored toga to je u dve bitne stavke pribli"en Levina-su, biva uveden zato to ga samo pisanje zahteva.

    Ako bismo sada rekli da je Deridino ukljuivanje pisanja u optu strukturutraga budui da nije levinasovskog porekla prema ve ranije iznetoj sheminoeno hajdegerovskom intencijom, koju, pak, Hajdegerov diskurs (shodnoDeridinim tekstovima kakvi su Pisano bie iz O gramatologiji, Ousia i gram-me, ili, ak, La diffrance) nije realizovao, onda se neminovno postavlja pita-nje kakvu poziciju, nakon svega, Levinas ima u Deridinom tekstu? Da li bi touopte i bila pozicija ukoliko je njeno ustanovljenje konstantno prekidano haj-degerovskom intencijom? Ali upravo u tome i jeste poenta tekstualnog ka-lemljenja, da ne ka"emo dekonstruisanja: susretanje, preuzimanje, rast, preo-blikovanje, premetanje. To ne znai ni puko sledbenitvo, ni isto i jednostavnoodbacivanje, ve rad neprestanog ukrtanja, recimo, Levinasa s Hajdegerom.

    Za kraj, ostaje da se u to kraim crtama poka"e ranije pomenuta Deridinapromena stava u pogledu Levinasa. Jer samo pribli"avanje preko pojma tragajo uvek ne mora znaiti i takvu jednu promenu hajdegerovska intencija, koja

    Kalem Levinas 137

    12 Emanuel Levinas, Totalitet i beskonano, Sarajevo 1976 (orig. 1961), Veselin Maslea,prev. Nerkez Smailagi, str. 55.

  • nadahnjuje to pribli"avanje i ini ga nepotpunim, izgleda da uspeva da izgradineto poput kontinuiteta izmeu pribli"avanja i svih onih eksplicitnih udaljavanjaod Levinasa iz Nasilja i metafizike. Ali postoji jedno mesto u tom Deridinomtekstu koje bismo mogli nazvati i mestom cepljenja, mestom ulaska samog kale-ma Levinas, mesto na kome pie: Pojam prolosti iji smisao ne bi mogao bitimiljen u obliku (prole) sadanjosti obele"ava ono nemogue-nemislivo-nei-zrecivo ne samo za filozofiju uopte ve i za miljenje bia koje bi htelo da isko-rai iz filozofije.13 Odmah potom Derida utvruje da taj pojam postaje tema upromiljanju traga koje se najavljuje u poslednjim Levinasovim spisima, i ulazi uargumentaciju protiv mogunosti da se bilo koja vremenska drugost misli mimo"ive sadanjosti. Ne uputajui se sada u dalji tok Deridinog argumenta, podse-tiemo samo na to da je on svega etiri godine kasnije (La diffrance), sasvimotvoreno, zapisao da se ne mo"e misliti trag i time rAzlika polazei odsadanjeg/prisutnog.14 Zato ka"emo da trenutak u kome Derida progovara onemoguem-nemislivom-neizrecivom, jeste, zapravo, trenutak u kome kalemLevinas ulazi u njegov tekst. Zato ono to je Derida imenovao kao pribli"ava-nje nije kretanje koje sutinski ne umanjuje prethodno iskazanu udaljenost, vekretanje podstaknuto samim kalemom, to jest, rad kalema kroz Deridin tekst.

    GRAFT LEVINASSummary

    This paper deals with Derridas introduction of Levinass concept of trace into thethinking of diffrance. Since his earliest reading of that concept in Violence and Meta-physics was highly negative and exclusive, there obviously happened some change ofperspective. In order to explain it, the author reached for Derridas idea of writing as graft-ing, considering his earlier refusal of Levinas as the silent entry of graft Levinas in hiswriting.

    138 Branko Romevi

    13%ak Derida, Nasilje i metafizika, Beograd 2001, Plato, prev. Sanja Todorovi, str. 81.

    14 Jacques Derrida, Marges de la philosophie, nav. izd., p. 22.

  • Alpar Loonc

    propos: Marx u strujanju

    dekonstruktivnog itanja

    Valja krenuti od samih Deridinih uputa koji su nedvosmisleni, ak izra"avajupolitiku aksioma: dekonstrukcija, ili bolje govoriti u izvornom pluralu, dekon-struktivne prakse nose uvek u sebi dug prema odreenom duhu marksizma.One imaju smisla jedino, kako Derida tvrdi, kao radikalizovanje u sklopu iste tra-dicije koja je uvek vie od jednoga. Dekonstruktivno tkanje je, barem u odre-enom smislu, uvek post-festum, ona se naprosto ne mo"e zamisliti u prostori-ma pre-marksistikih znaenja. Napokon, ne mo"e se preuti: nolens volens svismo naslednici, a i tumai onog testamentarnog u Marksa u kojem progovaramesijanistiko obeanje. Derida uostalom ispisuje ove redove u kontekstu po-vodom kojeg se mo"e rei da je dekonstruktivna praksa uvek i zahvalnica pre-ma mrtvima, recimo prema Marksu, Blanou ili Levinasu.1 U tom smislu vienego je karakteristino kada se na elo Politike prijateljstva stavlja Ciceron sastavom kako mrtvi "ive, kako se odsutni zapravo prisutni... Dekonstrukcija je nasceni kao samo-odu!ivanje, kao neko namirivanje u svetlu ekonomije duga kojase u Passions promatra u etikom sklopu, to jest, u spoju sa du"nou.

    Ipak, nemojmo gubiti iz vida naznaku o radikalizaciji koja ima izuzetno rele-vantna polemika znaenja upravo u onoj tradiciji koju je Derida spomenuo. De-konstruktivna pomeranja, dekonstruktivni otkloni negiraju postojanje stabilizova-nih poetaka i kraja, oni se ne zaokru"uju nego zahvataju u procese koji su veotpoeli. Naravno, niti u cilju dostizanja do idealnog pribe"ita, niti u cilju nekak-vog nadometanja faktikog sveta nekim drugim svetom. Dakle, radikalizacijuovde bismo mogli protumaiti kao korene u kretanju, pokrenutost korena, kao je-dinstvo izmeu praktikovanja zahvatanja korena i dekonstruktivnog nemira.

    No, "elim da kontekstualiziram i drugaije Deridina nastojanja, njegovo pri-begavanje pisanju posebne knjige o Marksovim sablastima. Nastaviu sanaznakom koja se nalazi na znaajnim mestima ve spomenutog Passions:responzivnost (responsiveness), ali je Derida tretira prevashodno u smisluodgovaranja na neki poziv i povezuje ga sa genealogijom odgovornosti i apore-1 Kada npr. Derida citira Blanoa o tri naina govora kod Marksa koje kri"aju u njegovomdelu, upravo je re o takvom odu"ivanju.

  • tikom poziva. Meni je vie stalo da responzivnost dekonstrukcije promatram uneto izmenjenom vidu, u svetlu iziskivanja i pozivanja koja proizilaze iz odre-ene konstelacije, u svetlu zahteva koji su pri podesnoj uslovljenosti upuenidekonstrukciji. Jer, Deridin diskurs je u vremenu kada pie knjigu o Marksu veodavno o situaciji izazvanosti, uslovljenosti, odatle i njegovo stremljenje ka tomeda d svedoenje o dekonstrukciji, da se stara o efektima dekonstrukcije. Takose spominju funkcioneri anti-dekonstrukcije,2 ali i neki drugi akteri koji tapaju poramenu, alju poruke priznavanja dekonstrukciji i primeuju pozitivne znakovedosledne moralizacije dekonstrukcije, ime se mo"da prevazilazi dijabolinanegativnost koja je prodrla u tekstovima koje je dekonstrukcija proizvodila. Jer,posredi je, ka"u kritiari dekonstrukcije, dvostruka neodgovornost dekonstruk-cije, njena drutvena neodreenost, to se ne mo"e prevazii time da dekon-strukcija izgrauje neki princip koji se ne mo"e dekonstruisati, jer bi se timevratilo u pre-dekonstrukcijsko stanje. A u pozadini su i oni akteri koji uzvraajuprimedbama da dekonstrukcija ipak ne demonstrira vernost (ovo nezadovolj-stvo e se pojavljivati i kasnije, posle pojavljivanja spisa o Marksu), te izostajeklasna analiza, razmatranje polemike dinamike klasne borbe.3 Valja odvratiti ione komentatore koji u dekonstrukciji prepoznavaju neohajdegerijanstvo uvije-no u anarhistiko bujanje znakova, treba se distancirati od tumaa tipa Rortijakoji u dihotomiji javnog liberala i privatnog ironiara smeta i klasifikuje, proma-trajui dekonstrukciju kao manifestaciju koja umesto argumentativnog govoranavodi na slutnje, nagovetava privatnu sferu prostiruih znakova i ne doprinosinita drutvenoj dinamici.

    Dakle, Derida ita/pie Marksa u kontekstu izazvanosti u odnosu na potvr-ivanje etiko-filozofskih znaenja dekonstrukcije. Ostanimo, ipak, ovde makarmalo du"e kod jedne druge izazvanosti u odnosu na dekonstruktivno itanje/pi-sanje. Naime, Derida je oslovljen nainom kako je Fukujama na poetku deve-desetih godina uo pristiglu dobru vest, navodne glasove novog evanelja, spi-ritualno obojenu trijumfalnu-medijatinu objavu kraja koji je zapoeo globalnimukorenjenjem kodova liberalne ekonomske revolucije. Povezujui jevrejskunaraciju o obeanoj zemlji sa jezikom fizikog i ekonomskog materijalizma Fu-kujama crta eshatoloki trougao: ekonomska naturalizacija-liberalizam-demo-kratija. Ali, pisac knjige Poslednji ovek pogreno razumeva Ko"eva u kojempre treba videti pagansku dvoznanost i poruku da kraj istorije nije uopte nikak-va vest, a kamoli dobra vest. Odmah da naglasim, nije sluajno da Derrida nala-zi za shodno na drugim mestima da izrazi makar nepoverenje prema utopijskommomentu.4

    140 Alpar Loonc

    2 Uzgred budi reeno, a ta se mo"e rei o funkcionerima dekonstrukcije? Koji "ele norma-lizovati dekonstrukciju?3 T. Eagleton, Marxism without Marxism, in M. Sprinkler, ed., Ghostly Demarcations: A Sym-posium of Jacques Derridas Specters of Marx, London: Verso, 1998, 85. F. Jameson, MarxsPurloined Letter, New Left Review, 1995, 209, 75109.4 Remarks on Deconstruction and Pragmatism, in: Ch. Mouffe,Deconstruction and Pragma-tism, London&New York, 1996, 82-83. S. Crili (Critchley) na osnovu ovog momenta nalazi

  • Upitno je, naravno, da li se mo"e prihvatiti ova konvergencija izmeu evan-elja i utopije koju prepoznajemo na osnovu Deridinih intervencija. Jer se nemo"e poistovetiti apologija izmirenja nae prirode sa drutvenim normama (Ver-shnung) i evaneosko stremljenje ka brisanju nae iskonski grene prirode. No,nama ostaje da lociramo mesijanistiku postavljenost (bez mesijanizma) kojanas dr"i otvorenim spram budunosti, ireducibilnu religioznu nadu na kojoj je De-rida radio, a to je kraj govora o kraju istorije. Kako se u Passions stavlja u pokretudvajanje u smislu zapitanosti moralnosti onog moralnog, etinosti onog etinog,tako se i ovde govori o istorinosti onog istorijskog koji nije nikakav new histori-cism, teleo-eshatoloki program, nego ono to ouvava u sebi neunitivostonog Treba, dogaajnost kao otvaranje istorinosti. O mesijanistikom ele-mentu je ovde re u smislu razvijanja strukture obeanja veito nadolazee bu-dunosti, odnosno mesijanistikim dimenzijama se otvara prostor spram drugo-sti bez eshatologije, obeane zemlje ili determinisanih okvira.

    Ovo obeanje, odreenost od eshatolokih programa je prisutno u svimiskustvima, rezultira iz radikalne otvorenosti spram dogaaja, uslov je mogu-nosti pravednosti i daje smisao demokratije koja uvek nadolazi. Time se dobijamandat za dekonstruktivnu intervenciju koja ulazi u polje odnosa moi, unosiprekide u toku vremena, istorije, razla"e stabilnost onog sada. Dakako, Deridane promovie mesijanizam kao put koji vodi prema novom totalitarizmu, nego"eli osloboditi mesijanistiko kretanje koje prekida inertnost sadanjosti po-mou etike odgovornosti.

    I karakterizirajui mesijanistiko kao otvorenost prema drugosti, kao odgo-vornost prema drugom, Derida menja i okvire promiljanja odluivanja. Njegovomnogo puta citirano odluka drugog u meni, realizuje pomak prema ustaljenimprocedurama odluivanja, jer stvara uslove za pasivno odluivanje promatrajuiodluivanje kao akt drugog. A domen u kojem se rasplamsava pravednost jestesingularnost koja aporetino ukljuuje u sebe radikalnu neodlunost kao uslovodluivanja. Jer, svaki kontekst, pojedinani zahtev prema pravednosti ukljuujeu sebe nesvodivu singularnost, ali to nikako ne znai da se time gubi veza premauniverzalnosti, jer involvira akt koji ima pred sobom univerzalne kriterijume.

    Treba obratiti pa"nju: "eli li se tematizovati prisutnost politike dimenzijekod Deride valja primetiti da on namerava repolarizovati politiku i to upravo u

    propos: Marx u strujanju dekonstruktivnog itanja 141

    svezu izmeu Habermasovog i Deridinog anti-utopizma, Remarks on Derrida and Habermas,Constellation, 2000, no. 4, 457. No nije li preterivanje govoriti o Deridinom anti-utopizmu?Uostalom ne postoji li i kod Levinasa (koji je toliko bitan za Deridu) formalno-utopijski mome-nat? (kako to M. Abensour ka"e, to je jedina utopija koja nam je jo ostala, Penser lutopie au-trement in, Cahier de lHerne: Emmanuel Levinas, Paris, 1991, 574). A jo skeptiniji sam upogledu pronala"enja onog anti-utopijskog kod Habermasa. Crili daje ionako izvanrednoznaajne upute za bavljenje Deridom, i njegovo je nastojanje da sna"no pove"e Levinasa iDeridu to se mo"e itekako i tekstualno potkrepiti. No, za mene kao to e se to i videti odnosizmeu Levinasa i Deride je prepun protivrenosti i ova relacija mo"e se itati upravo u znakuprotivrenosti izmeu etike i politike.

  • nizu emancipacija-mesijanistiko a priori-otvorenost u odnosu na dogaajnost.No ta znai repolarizovati politiku? Ovo mo"e zazvuati kao tvrdnja la Karlmit. Ili bi se mo"da bez daljnjeg mogao integrisati u novija nastojanja u restau-raciju politikog. Uostalom postavili bismo se upravo na francusku politikuscenu.

    No usporimo malo i registrujmo jo neke dimenzije bez kojih se ne mo"e.italac Marksa, pa i kritiki tuma kao to je Derida koji svojim gestovima iniupitnim naturalistiki govor Fukujame, ne mo"e prenebregnuti da je fenomeno-logija figura moi kod Marksa uklopljena u politiko-ekonomsku strukturu. Zatose ne grei kada se pogled fokusira na dimenzije politiko-ekonomskog diskur-sa, na ispresecanje politikih i ekonomskih momenata, ili drugaije reeno go-vorim o etiko-politiko-ekonomskim horizontima kod Deride. Samo, kod Derideprepoznaje se nastojanje da se uvode vie znaenja na ekonomsku scenu. Isto-vremeno je re i o demonstraciji nemogunosti da se ekonomski domen oistiod vibracije moi, to je, dakako, gest odu"ivanja Marksu, ali je re i jednoj dru-goj ekonomiji, naime, o ekonomiji koja gleda iza zavese simetrinosti u razmeni,sagledava iskonsku a-simetrinost (dar npr.) koja prevazilazi kalkulativnost ve-zanu za razmenske relacije. Time se zalazi iza recipronosti razmene, naime, udomen beskonanog etikog prostora.

    Pre nego to se pribli"im dilemama etiko-politikih znaenja da zabele"imovde momenat bez kojeg nije mogue razumeti ni knjiga o Marksu, a ni drugaDeridina nastojanja. Derida je du"nik i fenomenolokih analiza od samih poe-taka, i u tom pogledu opet se mo"emo suprotstaviti Rortiju koji je spreman da uranoj fazi Deride registruje zainteresovanost za javnu sferu (prouavanje Hu-serla) i kasniji period povezan sa korienjem posebnog jezika (Glas). Ne mo"eli se rei da i kasni period Deride obiluje specifinimmikro-fenomenolokim ana-lizama koje nas vode putevima institucionalnih, etikih i politikih znaenja?Nisu li i skrupulozni opisi istog perioda nastavak mladalakog povezivanja sa fe-nomenologijom? Nije li performativni oblik uobliavanja teksta sa kojima Deridaeksperimentie u naju"oj vezi sa fenomenolokom odva"nou?5 Napokon,mislim da i knjiga o Marksu odaje fenomenoloku anga"ovanost, ona se mo"epromatrati kao podu"a (kvazi)fenomenoloka ve"ba o duhovima, sablastima,utvarama, egzorcizmu u evropskom kulturnom prostoru, marksizmu i ne u po-slednjem redu o efektima slavljenikog raspolo"enja Fukujame. Ovi minuciozniopisi se odnose na pojavljujueg duha umrlog kralja koji unosi nemir i ini do"i-vljeno vreme iaenim. Ovaj duh kao medijum koji nas ini budnim je i nepre-stani izazov ontolokoj samouverenosti. Marks se pokazuje kao praktiardekonstruktivnosti, ali i zarobljen pre-dekonstruktivnim intencijama, ponajvie unjegovoj bespotednoj kritici mladih hegelijanaca.

    142 Alpar Loonc

    5 Ipak, ovde nalazim za shodno da ka"em: Derida sprovodi fenomenoloke analize, no, a) sa-svim u duhu odreene orijentacije u okvirima francuske fenomenologije: dr"ati na umu ono tose ne mo"e fenomenalizovati, b) etika nadkodira fenomenoloki nastup.

  • I iznova vidimo sve"anj performativnih tekstuelnih efekata i fenomenolokeustrojenosti: performativni efekti su izotreni u svetlu izgraenja nove internacio-nale koja po Deridi valja da razvija ne-dr"avnu praksu meunarodne politike in-tervencije, novo meunarodno pravo van nacionalnih dr"ava. A fenomenolokeanalize su postavljene u kontekstu budnosti prema mogunosti razvijanja besko-nane odgovornosti. Imenovanjem nove internacionale pozivaju se oni akteri kojinastupaju u ime novog prosvetiteljstva, a pri tome su u"lebljeni u demokratiju (tojest, u procesualno razumevanje demokratije) i njene anticipativne strukture.

    U tom smislu je nepobitno da Marksove sablasti nije nikakav sporedni efekatdekonstruktivne prakse nego demonstrira najdublje tendencije Deridine filozofije.Amo"e se rei da se i antinomije koje prate dekonstruktivnu praksu paradigmati-no iskazuju povodom ove knjige. Ove antinomije "elim makar dodirnuti ovde.

    U svakom sluaju se upravo sa ovim iskorakom prema fenomenologiji mo-"emo koncentrisati na pitanju relacije etike i politike. Jer, jasno nam je sadakuda smeraju Deridini uputi: uobliiti promiljanje politike koje se distancira i odfundiranja politike polazei od nepromenjenih osnova i od promatranja politikekoja se utapa u arbitrernosti ili u voluntaristikoj suverenosti.6 Deridini pokuaji udevedesetim godinama nose na sebi "ig namere da se dekonstrukcija smeta uprostoru izmeu ovih krajnosti. Politika se prepoznaje, dakle, kao prostor rizikau kojem se preduzimaju odluke. Da li je prelaz od mesijanistikog do politikogobezbeen dekonstruktivnim nastupom? I uopte ta znai biti veran duhu (a nepismu, tekstovima) Marksa? Da li to znai ponoviti gest jednog Spinoze koji je uTractatus theologicus-politicus govorio o tome da na osnovu istorijskih podata-ka treba govoriti o duhu odreenog autora, ili u sluaju Biblije valja ignorisatineshvatljive stvari (res imperceptibles) da bi se razumeo duh celog teksta? I na-pokon, postavlja se neizbe"no pitanje: kako povezati fenomenoloka, etika ipolitika znaenja kod Deride?

    Citira li se jedan od kljunih dokumenata Deride,7 nazire se njegova intencijada poka"e nu!nim odnos izmeu etike i politike, no sa naznakom da se politika ipravo izvode iz etike. U tome bi se i mogao videti paradigmatini gest Deride, jerse mo"e rei da njegove naznake o nemogunosti dekonstrukcije pravednosti ibeskonane odgovornosti streme ka osna"enju etikog otklona, etike tran-scendencije koja omoguava da se natkodiraju, natpisuju ekonomska i politikaznaenja. Ukoliko se mo"e govoriti o jezgru dekonstruktivnog nastupa, onda jeto stalno afirmisanje ove etike transcendencije u ime beskonane pravednosti.8

    propos: Marx u strujanju dekonstruktivnog itanja 143

    6 Ginter Tojbner je pokuao da pove"e autopoiesis Lumana i dekonstrukciju Deride polazeiod toga da je i kod jednog i kod drugog znaajno oekivanje u odnosu na pravednost. Auto-poiesis je nona mora za dekonstrukciju, a dar pravednosti je blagoslov za Lumana, GuntherTeubner,Economics of Gift Positivity of Justice The Mutual Paranoia of Jacques Derrida andNiklas Luhmann, Theory, Culture & Society 2001, Vol. 18(1): 2947.7 Adieu Emannuel Levinas, Paris, 1997, 201.8 To je naroito naglaavao, S. Critchley, Ethics-Politics-Subjectivity: Essays on Derrida, Le-vinas and Contemporary French Thought,Verso, 1999, 217.

  • Neprestano kretanje tamo-amo izmeu mnotva politikih i drugih znaenja ipakvraaju strujanje teksta do dimenzije beskonanosti odgovornosti. A to je, baremako opet progovorimo u duhu duga, Deridin dug prema Levinasu, prema njego-vom razumevanju onog treeg.

    Dakle, Derida/Marks, ali uvek samo u perspektivi duga prema Levinasu? De-konstrukcija via Levinas? Napokon i neke druge izjave9 Deride nam ne ostavljajumesta sumnji, da izmeu njih postoje razlike samo u potpisu, pisanju i idioma-ma.... No, neemo zaboraviti ni jedan drugi, dodue mnogo raniji, kljuni doku-ment iz ranijeg Deridinog perioda, naime tekst Nasilje i metafizika koji izotravaodnos izmeu fenomenologije i etike. Nasuprot Levinasu koji daje prioritet etikomu odnosu na identificirajui element fenomenolokog nastupa, Derida kazuje da jefenomen respekta prema drugome uvek i respekt fenomenalnosti, unosei tako-rei inverzno kretanje u razmatranje. Za Levinasa, naime, pojavljivanje je iskonskive gubitak apsolutnog alteriteta, jer je pojavljivanje uvek pojavljivanje za nekoga isamim tim prisustvo u zajednikom prostoru. Deridina orijentacija kasnije kao da jevie u znaku Levinasove artikulacije odnosa izmeu istog i drugog. Jer, nije li na-in govora o istom daru, apsolutnoj gostoljubivosti, ili karakterizacija dogaajakao apsolutnog iznenaenja ili osmiljavanje pravednosti kao apsolutnog alteritetau duhu Levinasove filozofije? I napokon nije li i odva"nost dekonstrukcije da seposveti opisima neodlunosti koja je utkana u srce svake odluke u skladu sa Levi-nasovim stremljenjima?10 I nije li naglaavanje momenta da se beskonana odgo-vornost ne mo"e podvrgnuti pravima Istog itekako u znaku Levinasa? I nastavlja-jui dalje, nije li itava Deridina koncepcija odgovornosti nastavak Levinasa:odgovornost koja ne izvire iz moje slobode nego proizilazi iz slobode koja je izvanmene? I nije li ovde odgovornost tumaenja u vidu prekida ekonomija kalkula, da-kle, odgovornost koja mora uva"avati odreenu vrsu eksteritorijalnosti?

    Bez sumnje, Derida je nainio izvanredne pokuaje da u samorefleksivnimtokovima svoje misli odagna sumnju da je dekonstrukcija privilegovani vid prak-tikovanja etike transcendencije. No to je jo ne oslobaa pitanja: da li je ovimobrtanjem odnosa izmeu fenomenologije i etike dekonstrukcija prinudila sebeda plaa isuvie veliku cenu? Da li je time uskratila sebi pogled prema fenome-nolokim poljima ekonomske i politike moi? I nije li time iskopao provalijuizmeu mesijanistikog i politikog, kao i izmeu etikog i politikog horizonta?Kako se mo"e progovoriti iz perspektive dekonstrukcije o naoj originernoj ne-dostatnosti da odgovorimo neuslovljenom apelu drugog? A pri tome Deridasmatra da je ovaj apel neizostavni uslov svake etike? Nismo li time osudili sebena neprestani pad u odnosu na neuslovljene zahteve drugoga?

    Idemo li dalje, nailazimo na problem sa kojim se suoavaju svi komentatorikoji pokuavaju da se pribli"e Deridinim razmatranjima odnosa etike i politike i

    144 Alpar Loonc

    9 J. Derrida-P. J. Labarrire, Alterits, Paris, 1986, 74.10 Derida je bio izazvan i Rortijevim naznakama o tome da je Levinas slepa mrlja u Deridi-nom delu.

  • prate njegove putanje koje "ele da nas vode od etike transcendencije do politi-kih momenata. Derida odluno naglaava da je konkretno izvoenje uvek nu"noneodreeno, pokazuje da je svaka pravna sadr"ina neodreena koja se pojavlju-je prevazilazei svako znanje i svako pojavljivanje. Duh marksizma se izneveravaukoliko bismo je fenomenalizirali u kontekstu koji se mo"e determinisati politiki iekonomski. Mesijanistika anticipacija ukorenjena u veitu odgoenost demokra-tije, da, ali, ka"e se ne prevoenju ili dovoenju mesijanistikog u kontekst koji semo"e identificirati fenomenolokim svetlom. Time Derida, naravno, unosi otklon,diffrance etiki domen ostaje u perspektivi mesijanistike pravednosti u sklopuodgoene demokratije. Moglo bi se rei, ostavlja se beskonaan prostor u odno-su na aktuelnu demokratiju zarad mogunosti neprestane korekcije... Ne ostaje-mo li time, ipak, zatvoreni u divergentne tokove etike i politike? Ukoliko je ovocena vernosti Marksovom duhu, nije li ovo previsoka cena?

    Kasni Derida bezrezervno zagovara ne kalkulaciji, promovie isti dar, iizgovara da koji se nikad ne zavrava. To su sugestivne figure koje ini upitnimbilo koji kalkulus kao izraz povlastice Ega. Setimo se: apsolutna otvorenost pre-ma drugome, apsolutna drugost drugog, to su figure Deride. Rani Derida je joizra"avao sumnju da je Levinas pomeranjem apsolutnog alteriteta u prednji planizmeu onog ljudskog i drugog u mogunosti da razlikuje apsolutnu drugostBoga i bilo koga oveka. Drugaije reeno, smatrao je da je Levinasova etikave unapred, ex-ante religija. No, odnosi etike i politike kasnije se moraju razu-meti u kontekstu apsolutnog gostoprimstva koje ne prinuuje, ne namee nikak-ve uslove ugovora u odnosu na apsolutno novo pristizanje. Ili drugaije reeno:ne mo"emo nametati uslove za apsolutni alteritet, a da ne dovedemo u pitanjeupravo apsolutnost drugog. Ka"e se ne prepoznavanju, registraciji identitetastranog, ka"e se ne asimilaciji drugog. No ne zaboravljamo ni jednog trenutkanapomenu koju i Derida potvruje: politiki je nemogue praktikovati apsolutnugostoljubivost prema strancu, apsolutnom pristizanju, politiki je nemogue onoapsolutno da. Tu smo opet kod divergencije izmeu pravno-politikog i apso-lutne gostoljubivost, odnosno, apela apsolutno neznanog, defenomenalizova-nog drugog.

    Tada ostaje samo da se potvrdi zakljuak: izvanredna uzbudljiva performa-tivna praksa Deride je optereena pokidanjem niti izmeu politike, zatim etike, inapokon fenomenologije. Nismo li prinueni da uvidimo gubitke koji nastajuovim rezultatom?

    propos: Marx u strujanju dekonstruktivnog itanja 145

  • PROPOS: MARX IN THE BLAST OF DECONSTRUCTIVE READINGSummary

    This article focuses on an analysis and evaluation of the importance of Marxs theorymay have for Derrida. First, it is argued that the deconstructive reading of Marxs texts isto be seen as the way toward the articulation of the politics and ethics in Derridas work.Second, the article maintains that the interpretation of Marxs critical theory depends onthe Derridas dealings with Levinas. I emphasize especially the significance of the phe-nomenology in this context, in fact, the importance of the Derridas dealing with the phe-nomenology of otherness. Third, I critically analyse in particular the concepts of absolutehospitality and messianistic coming. The conclusion is the next: Marx is, nolens volens,treated in Derrida in the light of the contradiction between ethics and politics.

    146 Alpar Loonc

  • Predrag Krsti

    Konzervativizam,

    dekonstrukcija, univerzitet

    Postoji jedna optu!ba za neokonzervativizam, koja provocira koliko iskua-vanje koncepta konzervativizma, toliko i promiljanje razloga njenog podizanja.To nas mo!da odvede dalje od politikog manira kvalifikacija i diskvalifikacija, ukojem Habermas grupie teoretiare (post)moderne. Re je uvek o konzervativ-nim stanovitima, samo to postoji antimodernizam mladih konzervativaca(#or! Bataj, Miel Fuko i #ak Derida), premodernizam starih konzervativaca(Leo traus, Hans Jonas i Robert peman) i postmodernizam neokonzervati-vaca (Ludvig Vitgentajn, Karl mit i Gotfrid Ben). Njihov savez, savez postmo-dernista i premodernista, ne samo da je popularan u krugovima alternativnekulture, nego i u Habermasu se ini posvemanjoj stranakoj zloupotrebiintelektualaca i njihovom pozicioniranju u neokonzervativizmu (Habermas,1988a: 36-37). To je izgovoreno 1981. godine, u znamenitom predavanju na do-deli Adornove nagrade, a naslov tog saoptenja e potom postati trade markodbrane modernosti pred postmodernistikom poau: Moderna jedan ne-dovreni projekat.

    etiri godine kasnije se blok anti- i post-modernista izla!e nijansiranije ali,uprkos izmenama u osi podele, optu!ba za izvesni (neo)konzervativizam se usutini ne menja. Habermas tada pie o tri partije koje su od posthegelovskogdoba do danas u sukobu oko ispravnog samorazumevanja moderne i koje su,istovremeno, u neem ipak usaglaene: sve one dele svest o kraju filozofije. Uprvoj generaciji iza Hegela to je neskriveno izricano (Marks, Bruno Bauer, Hes),a sada ima svoje pseudonime u Hajdegerovoj fundamentalnoj onotologiji,Adornovoj negativnoj dijalektici i Deridinoj dekonstrukciji. Protagonisti svih parti-ja, od Hegela i Marksa do Niea i Hajdegera, od Bataja i Lakana do Fukoa i De-ride, takoe se sla!u da mora da se rasprsne onaj re!im subjektivnosti koja senadula do la!nog apsoluta koji dosledno preobra!ava sredstva osveenja iemancipacije u isto toliki broj instrumenata opredmeenja i kontrole, a svenekairane forme potinjavanja i izrabljivanja, poni!enja i otuenja denuncira ipotkopava samo zato da bi na njihovo mesto postavio neprikosnovenu vladavi-nu racionalnosti same. Sam Habermas bi da se distancira od tih pokuaja

  • post-istikog diskurzivnog iskakanja iz moderne i da, naizgled skromnije, omo-gui tek bolje razumevanje njegove teme (Habermas, 1988: 45-46, 52-54, 59).1

    Mainstreim Habermasu predstavlja linija Prosveenost-Hegel-Kritika teo-rija drutva, a okolo se ni!u zastranjivanja i zaverenici. Usto se kriom tom glav-nom toku pripisuje i naprednost. Ta identifikacija progresivizma i posveenetrezvenosti omoguuje da svaki modernistiki ispad, svaki ak avangardizam,Habermas vidi, mimo obiaja, kao konzervativizam. Istrajavanje na tako shva-enoj centristikoj poziciji verovatno je glavni krivac za presudu o konzervati-vizmu, koja niti ima realno pokrie u politikim afinitetima svih optu!enih, niti se,tako rei, sla!e sa naim neposrednim intuicijama. Stoga je Habermasovo eti-ketiranje ponajpre simptom dovijanja da se konzervativizam odve!e od uobia-jenog asociranja sa tradicionalizmom i da se pridru!i antimodernizmu. Motiv zatu operaciju je pak reenost da se odr!i neubedljiva i, tavie, neeksplicirananormativna koalicija modernizma i antikonzervativizma.

    * * *

    U nikada ozbiljno odigranom disputu izmeu Deride i Habermasa, postojijedno ne samo govorenje o istom, nego ak i govorenje istog, a da to govorenje ida to isto istovremeno ostaju razliiti. Njihovom saobraaju umesnije negoinae pristaje sintagma o nesvodivoj razliitosti diskursa. Mo!da je ponajboljepratiti ovu dvojnost na onome oko ega je poelo pribli!avanje, onome to ih je unekoliko navrata okupilo, sa-uputilo i, makar u smislu otvorenosti za dijalog iiskrenih namera, pribli!ilo. Re je pre svega o odreenom esnafskom povezi-vanju i situiranju o pitanju univerziteta, profesije, profesorovanja, filozofije idrutvenih nauka a potom i o onome to ih politiki zbli!ava.2

    148 Predrag Krsti

    1 U jednom tematski najspecifinijem kontekstu, Habermas govori o stranci za, stranciprotiv metafizikog miljenja jedinstva i, sa simpatijama, o njihovom zajednikom neprijatel-ju: stranci humanizma (Habermas, 1988b: 253-255).2 Derida dodue pie, govorei o istoriji tog prijateljstva sa potekoama, o imperativu istinol-jubivosti i potenja kao onoj intrinsinoj vrednosti etike diskusije koju s onu stranu svake poli-tike, on i Habermas dele i, tavie, manifestuju tokom akademskog rata koji su vodile njihovestranke od kraja osamdesetih, a u kojem oni sami zadr!avi pribranost i mo!da ak potujuiNieov nalog misliocima da vole svoje neprijatelje nisu uestvovali (Derrida, 2004: 16; Nie-tzsche, 1994: 370). Ali politika bliskost zauzima neuporedivo vie mesta u ovoj Deridinojispovednoj rekonstrukciji. Pogled na budunost Evrope posle epohe nacionalne dr!ave, neo-phodnost nove politike kulture jedne druge, socijalne i kosmopolitske, jedne staro-nove Evro-pe koja ima snage za alterglobalistiku politiku i koja istovremeno unapreuje vlastite institucijei fundira pravedno meunarodno pravo, te potreba jedne nove afektivnosti i racionalnog oseajapripadnosti (bilo u formi Habermasovog ustavnog patriotizma ili uz izbegavanje bilo kakvih fa-milijarnih konotacija, kao kod Deride), koji se ne bi zakljuili u evropskom nacionalizmu, i, naj-zad, napor instaliranja jednog novog internacionalizma koji bi potra!io model s one strane isvetske dr!ave i svetskog graanstva to su, izvesno, take saglaavanja ili, bolje, punktovi za-jednikog otpora, toposi zajednike politike investicije njihovih diskursa. Manje je meutimizvesno da je na tom putu krhke saglasnosti i zajedniki preuzete odgovornosti, svakog u svojojzemlji, ali obojice u Evropi, uputnije detektovati do neraspoznatljivosti iste sadr!aje i kad formu-lacije to nisu bile (Derrida, 2004: 17), nego naglasiti, barem s jednakim pravom, ono podzemnonesaglasje i u usaglaenim formulacijama i zdru!enim nastupanjima.

  • U prolee 1999. godine, Derida dr!i u Atini predavanje koje naslovljava:Be-zuslovnost ili univerzitet: univerzitet na granicama Evrope, dok 30. juna 2000.godine na Frankfurtskom univerzitetu izla!e temu: Budunost profesije ili Uni-verzitet bez uslovLJaVANJA (zahvaljujui drutvenim naukama koje bi mogleda se dese sutra), gde ga slua i na njega potom od/pri-govara Habermas. taDerida razume pod univerzitetom bez uslovLJaVANJA? To je onaj modernievropski univerzitet koji je ve dva veka na sceni i koji se prepoznaje u okvirimaonoga to nazivamo akademskom slobodom, jednom bezuslovnom slobodompropitivanja i pretpostavki, jo doslovnije, pravom da se javno ka!e sve to izis-kuje jedno istra!ivanje, saznavanje i promiljanje istine (Derida, 2002a: 82; De-rida, 2002: 69). Ova ideja univerziteta pretpostavlja bezuslovno pravo na istinu,bezuslovno pravo da se postave sva neophodna pitanja koja se tiu humanita,ukljuujui tu i pitanja same vrednosti istine i nauke. Sve se izla!e bezuslovnimnastojanjima jednog disciplinarno, filozofski ili nauno neomeenog miljenja,miljenja koje i nije nita drugo nego iskustvo bezuslovnosti i koje se ne dasvesti ak ni samo na kritiku: u naelu, ne postoji granica, na univerzitetu, u kri-tikom procesu, vie volim da ka!em dekonstruktivnom, svih pretpostavki, svihpravila, celokupne aksiomatike (Derida, 2002: 73).

    Ta bezuslovnost univerziteta, meutim, nije neto to postoji i jeste netoto treba da postoji. Univerzitet bi, naime, trebalo da postane poslednje mestokritikog i vie nego kritikog otpora svakom dogmatskom i nepravednomprisvajanju. To i vie nego kritikog, objanjava Derida, znai ono to je de-konstruktivno, znai pravo na dekonstrukciju kao na bezuslovno pravo da sepostavljaju kritika pitanja ne samo o istoriji pojma oveka, ve i o samoj istorijipojma kritike, o obliku i autoritetu tog pitanja, o upitnom obliku miljenja. Dotoga je Deridi stalo, do tog vika, do doslednog sprovoenja naela, do njegoveprimene na samog sebe, do toga da se ne zastane, da se ne utabori, sedimenti-ra ni u otporu, da se ne obnavlja logika suverenosti i ekskluzivizma i da seizgleda samo takvom dekonstrukcijom samog univerziteta garantuje i njegovopravo kao pravo na dekonstrukciju (up. Kamuf, 1999: 234-282). Tim kritikim ivie nego kritikim propitivanjem, propitivanjem i vlastitog kritikog propitivanja,propitivanjem i tradicionalne figure teorijske kritike i lozinke zapitanosti kaoautoriteta forme pitanja, miljenja kao propitivanja... ono se izvrava na per-formativan nain, znai kroz pravljenje dogaaja (Derida, 2002a: 84).

    Ovde bi se mogla primetiti ne samo zajednikost orijentira, nego i figuramiljenja dvojice mislilaca. Kao to Habermas nastoji da istorijskom rekonstruk-cijom odvoji graanstvo od nacije (Habermas, 1992: 3 i dalje), tako i Deridaistrajno tra!i mogunost razlike izmeu, sa jedne strane, naelne slobode be-zuslovnog miljenja, one koja tra!i svoj najbolji primer i njenog prava na cit uokviru univerziteta, i, sa druge strane, suvereniteta, pre svega suvereniteta na-cionalne dr!ave, ne bi li odvojio ovo prvo od drugog. A opet, ono mo!da odluu-jue intencija ostaje temeljno razliito. Habermas kao da bi da destiluje ra-cionalno jezgro graanstva, Derida bi da proka!e i poslednji recidiv i njega i

    Konzervativizam, dekonstrukcija, univerzitet 149

  • svakog konstrukta suvereniteta (Derida, 2002: 77-78). On bi da dovede u pita-nje, u ime same slobode, naelo suvereniteta kao naelo moi. To je jedna be-zuslovnost bez suvereniteta, odnosno, u biti, jedna sloboda bez moi. Ali, to bezmoi ne znai bez snage (Derida, 2002: 79). Tek takvo promiljanje univerzite-ta koje bi tragalo za onom alternitovom koja bi omoguila njegovo ustanovljenjekao istovremeno nemonog, ali i bez slabosti, kada je slabost izvesna snaga,bilo bi, prema Deridinom miljenju, kadro da pripremi novu strategiju, novu poli-tiku i, tavie, novo miljenje politike i politike odgovornosti, koje ne samo dane bi ostalo povueno iza sigurnih granica jednog polja, zabrana, miroljubivogkampusa zatienog nevidljvim autoritetima, nego bi trebalo da se svetski po-ve!e sa svim svojim snagama koje ne meaju kritiku suvereniteta sa potinja-vanjem (Derida, 2002: 80).

    * * *

    Derida ni jednog trenutka ne krije da govori o i u obliku propovedanja jedneakademske vere, deklarativnog anga!mana, poziva u formi propovedanja vere:vere u univerzitet i, na njemu, vere u drutvene nauke sutranjice (Derida,2002a: 82, 95). Njima je, naime, dodeljen jedan veni dekonstruktivni zadatak dasaznaju i promiljaju vlastitu istoriju, da se, potom, i preko teorijske neutralnosti,anga!uju ka praktinim i performativnim transformacijama, kao i da se istovre-meno, reflektujui i tu svoju dimenziju, bave istorijom propovedanja, propove-danjem vere, profesionalizacijom i profesorovanjem (Derida, 2002a: 113-117).Ali taku kojom e one tek iskoraiti iz aficiranosti tradicijom moi, suvereniteta,uslovljenosti, Derida najavljuje kao jedan mogui dogaaj onog nemogueg,onog sasvim drugog, koga bi ubudue valjalo razdvojiti od teoloke ideje suve-reniteta: izvesna bezuslovna nezavisnost miljenja, dekonstrukcije, pravde,drutvenih nauka, univerziteta, itd... razdvojena od svakog fantazma suverenite-ta, suverenog ovladavanja (Derida, 2002a: 119). Na tom odluujuem mestuDerida, nekom vrstom citata-replike, priziva dimenziju dogaaja ili deavanja(Derida, 2002a: 114), jedno preputanje onom istom koje se, dolazei, deavaili, zauzimajui mesto, preobra!ava, remeti i ometa onaj isti autoritet kojim se onspaja sa univerzitetom, sa drutvenim naukama (Derida, 2002a: 117). Za to jepri-dola!enje potrebno misliti na samoj krajnjoj granici izmeu onog spolja ionog unutar, doslovno na granici univerziteta samog; misliti na toj uvek deljivojganici, koja je i odreujua i promenljiva granica nemogueg i mesto pregova-ranja, organizovanja inventivnog otpora i preuzimanja odgovornosti sa stano-vita dekonstruisanog teolokog i humanistikog naslea svih figura apstraktnogfantazma suvereniteta. Jer, na tom je mestu, na toj granici, ono to se dolazeideava (Derida, 2002a: 120).

    Habermas e se, naravno, ba za ovaj momenat uhvatiti. On koristi priliku dakroz ekstenzivno izlaganje formulie pitanje Deridi, isto ono pitanje koje se prviput kao nalaz javlja u Diskursu moderne: na kojoj taki se tano zdru!uju mi-ljenja Hajdegera i Deride? (Habermas, 2003: 181). Zakljuivanje Deridinog pre-davanja inom evokacije, pristizanja dogaaja, kroz koje hotimice i auto-reflek-

    150 Predrag Krsti

  • sivno/ironino, gotovo sa jednakim uzbuenjem nade!ne slutnje i posveenogiekivanja odzvanja Hajdegerovo Ereignis3, Habermasu se ini problematinims obzirom na samu mogunost tog koncepcijsko-personalnog asociranja. Ljud-ska prava i sankcionisanje zloina protiv ovenosti, demokratija koja transcendi-ra nacionalne granice, suverenitet osloboen krivih konotacija, ponovljene refe-rence na autonomiju i ohrabrivanje otpora, neposlunosti ili disidentstva sve toDerida priziva u svojoj interpretaciji svrhe nae profesije samo je jo jedan amaru lice Hajdegerove presude. Moje je pitanje jednostavno, kako se Hajdeger i Deri-da razlikuju u svojim pred-razumevanjima pristizanja onoga to obojica pred-stavljaju kao nedeterminisani dogaaj (Habermas, 2003: 183).

    Habermas svoj problem isporuuje Deridi u vidu pitanja. Objanjenje kojesam nudi ponavlja na jo izra!eniji nain karakteristinu psihologistiko-pater-nalistiku argumentaciju po kojoj je klju za razumevanje dela u istu ravanstavljenih Hajdegera, Adorna i Deride, razumevanje one situacije koja je u filo-zofiji nastupila nakon smrti s Bogom sahranjene vene istine. U begu od nostal-ginog defetizma svi oni prevode Boga u vremenu u nepersonalnu koncepcijutemporalizovanog apsoluta (Habermas, 2003: 191). Razlika izmeu Hajdegerai Deride onda bi nastupala tek tamo gde potonji usvaja filozofiju prethodnog natemelju teolokog pre nego pre-sokratovskog i jevrejskog pre nego grkog za-lea i gde na etiko pitanje, verno Levinasu, odgovara iz perspektive reflektova-nog odnosa sebe prema Drugome. Odatle za Deridu pretiu ona pitanja kojimaHabermas poentira vlastite pretpostavke: Da li Derida mo!e ostaviti normativ-ne konotacije pristizanja jednog neizvesnog dogaaja tako nejasnim i neo-dreenim kako Hajdeger to ini? i Kakav teret opravdanja sledi iz prihvatanjazahteva da se uine eksplicitnijim konotacije koje nas ne sluajno podseaju naspecifinu religijsku tradiciju? (Habermas, 2003: 196)

    * * *

    Derida je tako opet ispao konzervativan: oslanjajui se na pre-filozofsku tra-diciju jevrejske teologije, konzervativniji sada ak i od Hajdegera. I Habermas jeu pravu, ali ne nain na koji misli. Postoji kod Deride jedan konzervativizam kon-zervativniji od samog konzervativizma, onaj koji conservare operaciju ne inikonzervatorskom, nego budi, ouvava, iznova priuvava one potencijale koje jetradicija konzervacije potisnula, odgurnula ili prognala. Nasuprot onom razbija-kom razumevanju dekonstrukcije kao ruenja, raslojavanja, razlaganja, rasta-vljanja naslaga pretpostavki, institucija, koje se Deridi neretko spoitava (Deri-da, 1999: 2003), ovaj konzervativizam ukljuuje ouvanje ili ak i zastupnitvoizvesnih vrednosti i institucija. On se meutim odigrava, daleko od primisli nasvaku filozofiju izvora, na taj nain da nad njima odbija da se stra!ari upravo dase ne bi postalo njihovim grobarem, kao to im i ostaje lojalan samo doslednimiskuavanjem i dekonsturktivnom ortopraktikom koja reorijentie i prekonfigurienjihove koncepte sa po njih same neizvesnim ishodom. Univerzitet njegova

    Konzervativizam, dekonstrukcija, univerzitet 151

    3Re dogaaj treba sada da govori kao kljuna re u slu!bi miljenja. (Hajdeger, 1982: 52)

  • suptilna slobodarska bezuslovnost i grkim filozofskim otporom korigovana mo-dernost samo pod tim ispunjenim uslovima, spada za Deridu u jednu apologijedostojnu instituciju.

    I Habermas to isto naziva konzervativizmom, ali su njegovi razlozi drugaiji.Njemu smeta onaj viak, ona Deridina dekonstruisana vizija univerziteta kojabaca u ok otvorenosti, ne garantuje trajanje i relativizuje kriterijum pripadnosti.Ono meutim tradicionalno, ono najtradicionalnije modernistiko u (auto)recep-ciji univerziteta, to zaudo, ali sasvim u skladu sa prethodnim teorijsko-strana-kim povezivanjima, i dalje za Habermasa ostaje hvale vredno naprednjatvo.Stoga se i karakter njihove saglasnosti mora uiniti sumnjivim: naglaeno pri-bli!avajua i dodue nekako zaobilazna debata poslednjih godina ostavlja uti-sak meavine starakog svoenja rauna, osvete de-derealizovanog sveta!ivota onom simbolikom i potrage za preostalim dostojnim protivnikom sa ko-jim bi se konspirativno prethodno saglasilo o nesaglasnosti i pristalo na meu-sobno odupirue podupiranje. I stoga se i stepen njihovog slaganja mora uinitiu najboljem sluaju minimalnim. Ni to minimalno, jasno, uopte nije malo. Pre-ma anti-modernistikom varvarstvu spolja, srodstvo se jo i obostrano priznaje izaziva, kao u sluaju zajednike knjige intervjua Filozofija u vremenu terora. Ali,saboratvo i njegovo prepoznavanje samo prema najapstraktnijem spoljnemneprijatelju, prepoznatom jo i kao anahronom konstruktu, istovremeno je sve-doanstvo da ono samo s obzirom na taj pogled unazad i postoji. U budunostuperen pogled, u Dogaaj budueg, pa i onog koje se tie Univerziteta, uprkosdeklarisanoj sa-glasnosti, ne pru!a sliku sklada, ve pre onog disenzusa koji nesamo da ne mo!e, nego nije jasno ni zato bi trebalo da zavri u ovakvom ilionakvom konsenzusu, a pogotovo ne zato i za ta bi on bio produktivniji.

    LiteraturaDerida, #ak (1999): Dekonstrukcija je in otpora ali i vere, prevod Ivan Milen-

    kovi, Nova srpska politika misao, Vol. VI, no. 1-2: 201-208.Derida, #ak (2002): Bezuslovnost ili univerzitet: univerzitet na granicama

    Evrope, u: Derida, #ak: Kosmopolitike, izbor i prevod: Sanja i Petar Boja-ni, Beograd: Stubovi kulture.

    Derida, #ak (2002a): Budunost profesije ili Univerzitet bez uslovljavanja (za-hvaljujui drutvenim naukama koje bi mogle da se dese sutra), u: Derida,#ak: Kosmopolitike, izbor i prevod: Sanja i Petar Bojani, Beograd: Stubovikulture.

    Derrida, Jacques (1990): Du droit la philosophie, Paris: Galile.Derrida, Jacques (2004): Unsere Redlichkeit!, Frankfurter Rundschau, 18.

    Juni: 16-17.Habermas, Jirgen (1988a): Modernosti jedan neceloviti projekat, u: Damnja-

    novi, M./Kulenovi-Gruji, E. (ur.): Umetnost i progres, Beograd: Knji!ev-ne novine.

    152 Predrag Krsti

  • Habermas, Jirgen (1988b): Jedinstvo uma u mnotvu njegovih glasova, Gledi-ta, br. 3-4: 253-266.

    Habermas, Jrgen (1988): Filozofski diskurs moderne, Zagreb: Globus.Habermas, Jrgen (1992): Citizenship and National Identity: Some Reflections

    on the Future of Europe, Praxis International, Vol. 12: 1-19.Habermas, Jrgen (2003): How to answer the ethical question, u: Judits

    Questions pour Jacques Derrida, Paris: Galile.Hajdeger, Martin (1982): Naelo identiteta, u: Hajdeger, Martin: Miljenje i pe-

    vanje, izbor i prevod Bo!idar Zec, Beograd: Nolit.Kamuf, Pegi (1999): Univerzitet u dekonstrukciji ili podela knji#evnosti, Beo-

    grad: Beogradski Krug.Nietzsche, Friedrich (1994): Morgenrthe, Werke, Historisch-kritische Ausgabe,

    V-1, Walter de Gruyter & Co.

    CONSERVATISM, DECONSTRUCTION, UNIVERSITYSummary

    The paper examines the relation (or the lack thereof) between Derrida and Haber-mas in the later stages of their thought. Habermas buzzword-accusation of postmodernphilosophy as being conservative is taken as a symptom of misunderstanding, but also,in a sort of recomposition, as a possibility for a different, fruitful understanding of Derrida.Derridas anti-sovereignist and, in a sense, anti-political conception of deconstruction, asthe resistance-faith and the supreme philosophical loyalty, is presented primarily in its ap-plication to the field of reflecting on the institution of the university and its future, as well as to a lesser extent, and by analogy to the question of the new Europe and its estab-lishment. The affinity here does not appear so close, probable, or even desirable, as ithas lately been presented and as it presumably was mutually desired.

    Konzervativizam, dekonstrukcija, univerzitet 153

  • Borislav Mikuli

    emu to umiru filozofi?

    O politikoj funkciji jednog studentskog zahtjeva1

    [Potanska dopisnica iz Zagreba u Beograd za slati dalje]

    PrologO povodu naeg dananjeg skupa postoji pitanje koje kru"i internetom:

    The Death of Derrida What is it for? Ono pretendira da bude dekonstrukcijasmrti filozofa dekonstrukcije, dakle logiki legitiman slijed Deridinog vlastitogposla u filozofiji. Izazvalo je ipak opomenu na ozbiljnost: Dont deride Derrida(Teri Iglton |Terry Eagleton|). Koji je smisao opomene na ozbiljnost smrti ako nepoziv na ozbiljnost dekonstrukcije? Taj odgovor je dobra strana spomenutog pi-tanja u povodu vijesti o Deridinoj smrti kao i injenica da su se tim povodom po-svuda okupili predstavnici humanistikih znanstvenih disciplina koje ne sura-uju dovoljno ili uope ne surauju. Ovdje su nas okupili studenti, i to je dobrastrana jedne loe vijesti. Ipak, postoje dvije loe strane vijesti o Deridinoj smrtina koje nemamo odgovor:

    $ak Derida nam vie ne mo"e rei to misli o poasti koju je filozofiji ukazaopredsjednik Francuske Republike, $ak irak |Jacques Chirac|, rekavi da jeDerida ono najbolje to je Francuska darovala svijetu. Mo"da Deridin odgovorna to treba tra"iti u posljednjoj knjizi Dar smrti i njegovim govorima u povodusmrti drugih, poput Gadamera. Za Deridinoga "ivota predsjednik dr"ave nijetako govorio o filozofu Deridi a mnogi znanstvenici misle da je ono francuskona filozofiji najgore to je Derida dao svijetu. Toliko o hipokriziji dr"ave kad rena-cionalizira duhovni imetak i gluposti filozofa kad se odreuju nacionalno.

    Druga loa strana u vezi s vijeu o smrti glasi: Derida, koji je posljednjihgodina i mjeseci toliko pisao o smrti, sad, poslije smrti, ne mo"e filozofski niosobno svjedoiti o njoj. Je li smrt vanjska granica dekonstrukcije, i to zato to kako je rekao Nie |Nietzsche|, jedan od najboljih Deridinih mrtvih filozofskih1 Uvodni govor na okruglom stolu emu Derida u organizaciji udruga i asopisa studenata fi-lozofije, komparativne knji"evnosti, sociologije i lingvistike te Odsjeka za filozofiju Filozofskogfakulteta u Zagrebu povodom smrti $aka Deride i Unescovog dana filozofije, 18. 11. 2004.

  • prijatelja "ivi ne mogu svjedoiti o smrti jer nemaju iskustvo smrti a mrtvi tako-er ne mogu, samo iz drugih razloga. Ili se smrt i dekonstrukcija odnose druga-ije, preko treeg? Prevedemo li Nieovu banalnost o nemogunosti iskustvasmrti na Deridin jezik, smrt mo"e biti samo unutranja granica dekonstrukcije ilikao mjesto roenja diferencije ili kao sama diferencija. U najbanalnijem rjee-nju, smrt i diferencija nisu teoremi nego filozofemi, kao i metafore.

    To nas obavezuje da s dekonstrukcijom Deridine smrti ne budemo banal-ni. Zato, u povodu Deridine smrti, kao i povodom svaije smrti, pitamo o njezinojznaajnosti, a to je svakako pitanje o "ivotu umrloga. U tome smo, kao "ivi,neto kompetentniji i zainteresiraniji, osobito zato to je to pitanja o nama.

    emu, dakle, Derida, i kakvo je to pitanje?Pitanje u naslovu ovoga skupa emu Derida?, koji su organizirali studenti

    filozofije u suradnji sa studentima komparativne knji"evnosti, lingvistike i socio-logije, nudi idealnu priliku za jednu deridijansku dekonstrukciju, filozofsko-reto-riku vje"bicu o smislovima ili znaenjima rijei emu i znaenju imena Deri-da, o znaajnosti osobe pod tim imenom pa i ovog skupa. Ali tu naivnuhermeneutiku koja preskae samu pojavu pitanja treba izbjei. Intriga je u tomeda se iz spoja imena jednog lokalnog studentskog asopisa emu? i imenajednog svjetskog filozofa dakle iz pukog spoja rijei emu i Derida pojavioviak smisla. Taj mehaniki kalkulus oznaitelja daje udnovato pitanje o svrsinekoga tko je umro. emu, dakle, taj koji je umro? to oznaava to nakrivljeno,pomalo bizarno i nepristojno pitanje? emu smrt ili emu "ivot? Pitanje je sva-kako za uenje, osobito zato to se odnosi na mislioca koji je jedva recipiran ukontekstu u kojemu i iz kojeg se pitanje postavlja. Zato, pred pitanjem moramozastati, ako ne zbog sveanosti smrti i potovanja prema osobi, onda zato to jenemogue odgovarati na takvo pitanje o Deridi bez pitanja o postavljau ili kazi-vau pitanja.

    Naime, nikakvi izvanjski dogaaji ni vijest o smrti najuglednijeg svjetskogfilozofa dananjice, ni UNESCOV Dan filozofije 18. 11. ni ljetonje prikazivanjedokumentarnog filma iz 2003. u organizaciji Kluba studenata komparativne knji-"evnosti ne opravdavaju pojavu pitanja emu Derida? u lokalnoj filozofiji.Ono je nemotivirano jer filozof Derida ovdje ne postoji filozofski. Njegovo glavnodjelo O gramatologiji prevedeno je u Sarajevu prije gotovo 30 godina, 1976., aliono sve do juer nije postojalo u biblioteci ovdanjeg Odsjeka za filozofiju niti jeikada bilo seminarska tema. Kao da najugledniji post-hajdegerijanac nikad nijepisao o Platonu, Aristotelu, Kantu, Hegelu, Marksu, Nieu, Huserlu, Hajdegeru ikonano o frankfurtovcima sve samim favoritima ovdanje filozofije. Kao daFrancuz Derida sam nije postao dijelom suvremene njemake hermeneutike fi-lozofije. I kao da, obrnuto, o njemu nikad nitko relevantan nije pisao: Gadamer,Habermas, Frank da ostanimo samo kod njemakih imena.

    156 Borislav Mikuli

  • O emu je tu rije? Koje su ideoloke pretpostavke teksta od dvije rijei,jednog upitnika i navodnika u emu Derida? Odgovor je, mislim, dovoljno ja-san da bi i samome Deridi postao sumnjiv u pogledu dekonstruktivnosti: stu-dentsko pitanje ili zahtjev za Deridom dolazi iz nesvjesnog filozofa i ovdanje fi-lozofije, i to u dvostrukom tehnikom znaenju izraza: u frojdovskom smislupotisnutog i lakanovskom smislu jezine strukture. To znai: ono ne dolazi samoiz nesvjesnog nego je i samo mjesto nesvjesnog. Eksplicirano do kraja:ovdanja filozofija je strukturirana kao pitanje emu Derida? to to znai?

    Najprije, da ne bude zabune: nije Derida taj potisnuti sadr"aj koji ini ne-svjesno ovdanje institucionalne filozofije, on je samo ignoriran, mo"da zane-maren i mo"da obezvrijeen. Poslije Sartra |Sartre| nita nije ulo u hrvatsku fi-lozofiju od tzv. francuske kole. Poststrukturalizam se ovdje naselio narubovima drugih humanistikih disciplina (u lingvistici, sociologiji, zamjetnijesvakako u teorijama knji"evnosti) a slino va"i vie ili manje za sve drugebive-jugoslavenske krugove, kole i sredine. U filozofiji, osim ljubljanske grupe$i"ek-Monik-Dolar s prijelaza 70-ih i 80-ih, iji rad tek danas ovdje do"ivljavapomodnu recepciju kod mlaarije, i izoliranog rada Rade Ivekovi 80-ih na pre-zentaciji filozofije diferencije, osobito Deliza |Deleuzea|, Liotara |Lyotarda| i Iri-garaj |Irigaray|, te usputnih preglednih radova Nenada Mievia, nemamoznatnije teorijski i pedagoki koherentne doprinose. Intenzivnije ali sporadinoprevoenje od 90-ih do sada, i dalje ostaje bez procesualizacije, bez miljenja.

    Meutim, opet, da ne bude zabune: nije to onaj nesvjesni sadr"aj iz kojegdolazi pitanje i koji le"i u pitanju, ali s time smo konano doli do nesvjesnog napitanju. Ono nesvjesno u prvom tehnikom smislu termina nesvjesno kao po-tisnutog sadr"aja je gubitak ili odsustvo filozofije u smislu relevantne institucijedrutvenog znanja i u smislu para-institucionalnog ili van-institucionalnog doga-anja filozofije. Rije je o drutvenom znaenju filozofije iz doba praksis i uokolopraksis. U drugom tehnikom smislu termina nesvjesno kao jezine strukture,ono nesvjesno je sam teleoloki karakter gramatike pitanja emu: u njoj se po-kazuje supstitutivna funkcija imena francuskog filozofa Deride. Njegovo imezauzima mjesto filozofije praxis.

    Historijski izvorno pitanje iz 70-ih godina glasi: emu praksis? Na fran-cuskom jeziku, Deridinom prvom jeziku onog doba u kojemu je on ovdje preve-den i ne-recipiran, to pitanje stoji na internacionalnom izdanju posebnog sveskaasopisa Praxis: A quoi bon praxis?. Na engleskom, koji je danas jezik filozofi-je novog doba i samog Deride i jezik diskursa o Deridi, to pitanje glasi kao na in-ternet-siteovima: The Death of Derrida What Is It For? To je kritina masa smi-slova koja navodi na to da supstituiramo svjetsko ime umrlog Deride pravimlokalnim imenom filozofije i pitamo ono glavno pitanje oko kojega se nae istin-sko, nesvjesno pitanje vrti: emu smrt praksisa? Jednostavnije reeno: emuje za nas dananje bila filozofija praksis?

    emu to umiru filozofi? 157

  • Da li zato da danas, nakon gotovo 25 godina oskudnosti filozofije izvan iunutar sebe, bez dogaanja filozofije i dogaaja u filozofiji, bez ijedne epohalneknjige, pitamo o Deridi tako kao da je tema emu i tema Derida zadanaiznutra, a ne izvanjskim povodima ma kako da su sublimni. Moj odgovor je da!Derida je jedini nain da danas pitamo o dogaanju filozofije pod imenom pra-xis. To znai najprije sljedee: da pitamo o filozofiji kao emancipacijskom poli-tikom dogaaju par excellence. To je politiki koncept filozofije iz doba praksi-sovaca i politiki projekt obrane filozofije iz post-gramatolokog doba jednogdekonstruktivista-antifilozofa poput $aka Deride. No, nije rije o identificiranju ilimeusobnom svoenju pozicija praxis i dekonstrukcije nego o familijarizaciji expost koja je mogua samo uz pomo Deridine diferancije (diffrance). Onaomoguuje kretanje diseminacije i otkrivanje tajnih srodstava.

    Ta familijarna razlika izmeu Deride i praksis je u sljedeem: Ako se do-gaaj filozofije pod imenom praxis odvijao u svoje doba kao lokalna i k tomesocijalistika verzija velikog drutvenog procesa-narativa 68. na polju klasi-nog politikog sukoba inteligencije s dr"avnim aparatima u ime drutva, Deridinpolitiki projekt filozofije iz sredine 80-ih, dokumentiran u velikom svesku podnaslovom O pravu na filozofiju (Du droit a la philosophie, Paris 1990), post-re-volucionarni je, civilno-aktivistiki projekt Greph za autonomne institucije virtual-ne politike tvorevine pod imenom Openite Dr"ave Filozofije (tats Gnrauxde la Philosophie). To je naziv profesionalne mobilizacije za ouvanje pedago-kih i istra"ivakih institucija kritike filozofije pod racionalizatorskim udarimadr"avnog aparata i prije pojave socijalistikog neoliberalizma. Taj anga"man zainstituciju one iste filozofije iju je konceptualnu, logocentriku tradiciju Deridadekonstruirao ideo-logiki nazvan je Deridinom nedosljednou. No, u tomenema kontradikcije, jer Filozofija je oblik otpora.

    Filozofija ili filozofski identitet je, reeno "argonom politike filozofije $akaDeride, ime jednog iskustva koje poinje eks-poniranjem, iz-laganjem ili eks-pa-trijacijom iz (navodno) prirodnog stanita. To mo"emo shvatiti samo kao iskust-vo akta kojim se jedino stjee i dokazuje pravo na filozofiju ili pravo filozofiranja.Ono je posao uslo"njavanja a ne pojednostavljivanja. Otud, prividno paradok-salno i suprotno ne samo opem uvjerenju o filozofiji nego i uvjerenju visoke kul-ture, u koju i sam filozofski ceh prerado trpa svoj posao filozofija je posvuda iuvijek kad nije kod sebe i sve drugo samo ne ona sama.

    Zato smisao naeg pitanja emu Derida dolazi odatle to se ono posta-vlja u dr"avi-stanju (tat) zaborava smrti emancipacijske politike filozofije i vikaakademski etablirane filozofije u politikim ideologijama i praksama nacional-nog dr"avotvorstva 90-ih. Odgovor na pitanje emu Derida? ako je to uopepitanje a ne radije ime pod kojim se tentativno i nesvjesno subjektivira jedno ne-organizirano simboliko stanje mladog narataja filozofije mo"e glasiti samokao retoriki produ"etak njegova imena: Derida da!

    158 Borislav Mikuli

  • WHAT IS IT PHILOSOPHERS DIE FOR?Summary

    The purpose of this contribution is to reflect upon institutional and political sense of alocal philosophy student group asking after Jacques Derrida when he died. The iniciativecame in a philosophical context lacking, since 1970s, any serious reception of Derridastheoretical work by eather philosophical currents (marxist, analytical or hermeneutical),and in the very asking after Derrida the iniciative both fails to recognize its real philosophi-cal target and succedes in reveiling the void of local philosophy as event of thought. It is,such is at least the message of this postcard, just this function of Derridas being merename that might serve to re-organize a self-understanding of young philosophers.

    emu to umiru filozofi? 159

  • Petar Bojani

    In-statuere institucije filozofijeProtiv-institucija stoj, stajanje, le!anje, lekarenje, le...

    Odmah u da govorim o reima u naslovu i podnaslovu, a potom u se vrati-ti ili poeti ili zavriti sa smru, sa krajem filozofa i zavetanjem kao poetkom ikrajem, ali i nastavljanjem filozofije.

    Filozofija kao institucija; Institucija filozofije; Filozofske institucije svedo jednog predavanja u Seriziju 23. avgusta 2002. godine koje se zove Filozof-ski model jedne protiv-institucije (contre-institution) ili Model filozofije kao jedneprotiv-institucije, jesu Deridine promenjive koje poinje da koristi poetkom de-vedesetih godina. Razlozi: hapenje u Pragu, gde uestvuje u tajnom stvaranjufilozofske grupe i kritike filozofije, izbacivanje filozofije kao obaveznog predme-ta iz liceja, opravdavanje stvaranje legitimisanje Internacionalnog kole!a zafilozofiju, nekoliko putovanja i nekoliko politikih misija koje su se ticale obrazo-vanja, sa #akom Langom |Jack Lang| tadanjim ministrom za kulturu u vladi Mit-erana |Mitterrand| (Strahovao sam da ne postanem dr!avni intelektualac i sveto nije dugo trajalo, ka!e Derida 6. aprila 2004. godine)1, potom Deridino dokto-riranje i prelazak sa mesta asistenta na Ecole normale suprieure na mesto di-rektora studija na Ecole des hautes tudes en sciences sociales... Od 1984 go-dine do odlaska u penziju u semestru 1996-1997 (od tada predaje samo jedansemestar), javni semestar nosi naziv Filozofske institucije (na primer: nacija inacionalizmi, prevoenje, jedenje subjekta, retorike kanibalizma, gostoprimst-vo, oprost, politike prijateljstva itd.) dok se takozvani zajedniki seminar (ne go-vorim sada o zatvorenom seminaru za doktorante) zove Filozofska institucijapred zakonom. 1984 godine u Barseloni i na kastiljanskom je objavljena jedinaDeridina zbirka tekstova koja donosi jednu promenu u promenjivoj filozofije ili ufilozofiji kao venoj promenjivoj: radi se o zbirci sastavljenoj od etiri lanka, kojisu kasnije objavljeni na francuskom, pod naslovom Filozofija kao institucija(La filosofia como institution). Ve naslov knjige (a ovaj moj tekst ne mo!eodmai dalje od naslova i doslovnosti svih vrsta), knjige koju je Derida znatnokasnije objavio, i nekoliko pitanja u predgovoru ovoj knjizi koja sadr!i tekstove izpomenutog perioda, otvaraju re ili pojam institucija. Naslov zbirke je Du droit la philosophie, O pravu na filozofiju, sasvim sigurno, ali i Od prava ka filozo-1 U Les inrockuptibles, broj 435.

  • fiji. Ako ovo naimenovanje spojimo sa Kafkinim naslovom, pred zakonom, fi-lozofija pred zakonom, dobijamo da je filozofija stenjena izmeu prava na nju,prava da zapone i da se pokrene, i odgovornou pred zakonom.

    Prvo je pravo, pa filozofija, pa onda zakon.Samo izmeu akta ili ugovora sa kojim jedna filozofija zapoinje i odgova-

    ranja pred zakonom i, ako hoete, uvlaenja u zakon (menjanja zakona, statuta,procedura, pravila, discipline... usuujem se ovde bez velikih nedoumica daka!em da cilj filozofije jeste menjanje zakona, procedura, institucija i da se onauvek podeavala u odnosu na ovaj cilj), filozofija postoji kao institucija. Na strani10 predgovora u knjizi Du droit la philosophie Derida ka!e sledee:

    Od prava ka filozofiji (otposlati / poslati, udesiti /destiner/, predavati, usta-noviti /instituer/)Najotvorenije pitanje destinacije (odredita, usudita) presei e se sa fon-dacijom /ustolienjem/ ili institucijom /ustanovljenjem/, to jest sa filozofskominstitucijom (kolom, disciplinom, profesijom, itd.). Jedna takva institucija da lije mogua? Za koga? Od strane koga? Kako? Ko odluuje? Ko legitimie?2Izmeu Deridinog KO i KOME, postoji prostor filozofije. Institucija zauzima

    prostor, recimo ovaj ovde privremeni prostor i vreme gde se evociraju tekstovi jed-nog umrlog filozofa. Meutim, instituciji prethodi i jedno izvan, odreeni prostorjednog izvan institucije, i zahodi jedan novi, nadolazei prostor budue institucije.

    Prvo, ta je uopte institucija?Nemam vremena da iscrpnije odgovorim na ovo pitanje ali mislim da bi nje-

    gove konture i Deridini odgovori, kao i upotrebe ove rei na francuskom jeziku,mogle da budu opredeljene tekstovima Dirkema |Durkheim| i tekstom iz 1925 go-dine, velikog pravnika Moris Oriu |Mauric Hauriou| La theorie de linstitution etde la fondation. Essai de vitalisme social. Zatim, predgovorom #ila Deleza|Gilles Deleuze| Instincts et institutions3 malom zborniku tekstova na temu in-stinkta i institucije i seminarom Morisa Merlo-Pontija |Maurice Merleau-Ponty| iz1954-55 na Collge de France, koji je i Derida pratio a koji se zove Linstitution.La passivit.4 Potom bih pomenuo odlomak koji se nalazi na poetku Fukoovog|Foucault| pozdravnog predavanja na Collge de France, o !elji i instituciji,5 kao itekst Alena Badjua |Alain Badiou|, Quest-ce quune institution philosophique?ou: Adresse, transmission, inscription, iz 1989 godine.6

    162 Petar Bojani

    2 Jacques Derrida, Du droit la philosophie, Galile, 1990.3 Gilles Deleuze, Instincts et institutions, (predgovor Georges Canguilhem, izbor tekstova iuvodni deo Gilles Deleuze), Hachette, 1953. Delez nije dozvolio pretampavanje zbornika.Odlomak Hauriourovog teksta se nalazi na 35 i 36 stranici ovoga zbornika.4 Maurice Merleau-Ponty, Linstitution. La passivit, Notes de cours au Collge de France,Belin, 2003.5 Michel Foucault, Lordre du discours, Gallimard, 1971.6 Alain Badiou, Conditions, Seuil, 1992, str. 83-90.

  • Institucija podrazumeva nekoliko dela ili inova: da je neto izgraeno nazemlji (zemlji gospodara); da je u funkciji i da funkcionie; to je in kojim se nekoobele!ava i odreuje za svoga naslednika; institucionalizovati po Kalvinu|Calvin| znai stvoriti dr!avu; dati poetak neemu, otpoinjanje; obuavanje,instruisanje, instrukcija. Dati potporu, stiften, podupirati, pridr!ati; odatle Kanto-va die Stiftung iz Metafizike morala (ili kod Helderina |Hlderlin| i Hajdegera|Heidegger|, was bleibet aber stiften die Dichter), Institucija ili Zadu!bina, Fon-dacija, Zaklada, zgrada koju je neko sagradio za potporu studentima kao svojuzadu!binu.

    Institucija jeste ono sto se tie oveka a ne prirode ili Boga. I, dodau nakraju, institucija je ono to je otvoreno za drugo, to prihvata drugo, drugoga, tomo!e da ugosti i mo!e da odbaci. alter, prozor, vrata potrebna je svakakorupa, otkrinutost, promaja

    PRE i POSLE institucije filozofije trebalo bi da bude ono to je protiv-instituci-ja. Meutim, unutar prostora i vremena institucije filozofije, pod uslovom da nestavite sa strane i ne dr!ite u rezervi sve ostale mogue i nemogue institucije,postoji neto to mo!emo da zovemo kontra ili protiv institucija, ili potez, akt, in,delo, koji ide protiv, i u suprotnom smeru na primer, dekonstitucija, dovoenje upitanje, razustanovljenje (dezinstitucionalizacija), destabilizacija i verovatno, de-konstrukcija (U jednom nedavno objavljenom Hajdegerovom rukopisu koji je na-zvan Die Dichtung: filosofia-poiesis-das Gesprch, on ka!e da sutina filozofijenije samo-konstitucija niti autonomija. Filozofija nije autonom, ve ontonom.7)

    ta je, dakle, protiv-institucija filozofije, ali ta je i protiv bilo koje institucije,ta je protiv institucije kao takve ili ta se protivi instituciji a da je podupire, po-stavlja, da je dr!i i da le!i pod njom?

    Prvo bi trebalo da sa reju protiv titimo re OTPOR (8. maja 2004. godi-ne, povodom godinjice asopisa Le monde diplomatique,8 Derida govori oznaaju i snazi ove rei). ta je to ili kakva je to institucija koja se legitimie otpo-rom prema bilo kakvoj instituciji, prema sebi, prema svojoj sopstvenoj instituciji?ta je to ustanova kao otpor naspram ustanove kao potpore, i kakva je toustanova koja poseduje otpor i prema sopstvenom otporu? Da li bi institucijufilozofije mogli da posmatramo kao prvu protiv-suverenu instituciju ili institucijusa mnotvom suverena odnosno gospodara?

    Da bi istra!ivanje ovog suprotstavljanja instituciji ili traganje za otporom in-stituciji unutar same institucije, uopte otpoelo, verovatno bi se trebalo pose-bno zadr!ati kod Sen Simona |Saint Simon| (inae, on je autor ove sintagme kontra-institucija) koji otkriva 1820 godine da svaka institucija u Engleskoj imasvoju protiv-instituciju, jer je ustav Engleske u isti mah i militaristiki sa jedne iprogresivni odnosno obeavajui sa druge strane, i pokree ga, on to zove,

    In-statuere institucije filozofije 163

    7Heidegger studies, vol. 19, 2003, str. 14-15.

    8 Broj za novembar 2004.

  • naelo industrijalizacije Ovo bi moglo mo!da da bude polazite jednog vrloslo!enog i neizvesnog puta.

    Usuujem se da podvuem ili da naglasim re militaristiko, i da u Deridi-nim tekstovima isto tako, ipak, unapred sagledavajui sve stranputice i teskoena ovom putu, naslutim, izvesno njegovo poverenje u Paskala |Pascal| ili Bode-na |Bodin| ili Rusoa |Rousseau|, u Kanta naravno, uopte u tradiciju miljenjakoja je zaista pronalazila silu ili nasilje kao izvore (uslove) prava i pravde i poret-ka silu i nasilje kao bezuslovne uslove institucije.

    Ali ta to znai konstituisati ili institucionalizovati i kakve to veze ima saratom?

    Misliti instituciju jeste misliti ono sto je budno, stabilno, to je stavljeno i po-dignuto na noge, to je uspravljeno, to stoji, in-statuere. Kako se neto dr!istojei i koji su uslovi da nesto kontinuirano stoji? Kako je mogue stajati? Kakoje mogue da filozofija stoji i da li na primer rat i njegove figure poma!u i stabili-zuju ovu instituciju? Figura in-statuere, dr!ati se stojei (na primer, da li ovateza stoji, da li filozof stoji), putem analogije, ali i protiv-analogije, implicirastoj ili stajanje naglavake (naopaku uspravljenost), vrtoglavicu, ustajanje iustajalost, le!anje, lekarenje i dokolicu, pad, bolest, le, smrt Kako je mogu-e da rat, koji ukida in-statuere jedne institucije, koji dovodi u pitanje ovo dr!atise stojei, mo!e u isti mah da pridr!ava i poma!e da jedna institucija traje?

    Meutim, itav ovaj te!ak put pronalaska naela kontra-institucije, kako-god, dolazie na isto mesto i zavravae se sa nekim iznenaujuim Deridinimuvidima.

    Kada pominjem re iznenaenje, da je Derida neko ko nas iznenauje,koji uvek u tekstu napravi neto nenadano, onda se to dobro uklapa u sve prigo-vore koji mu se inae upuuju. Recimo, ako pretpostavimo da je sve oko nas isve sto se tie nas pokriveno ovakvim ili onakvim institucijama, Deridino pita-nje o kontra instituciji ili ak o naelima protiv-institucije je fikcija. Ono je nemo-gue logiki je nemogue. Kako mo!e uopte da postoji neto to je IZVAN,izvan institucije/institucija a da je istovremeno UNUTRA? Na ovom mestu poi-nje govor o Deridinim glupostima, opskurantizmima, nejasnoama, nerazumlji-vostima, trivijalnostima, ili kako ka!e Hilari Patnam |Hilary Putnam|,9 Deridinimneodgovornostima /irresponsibilitys/.

    Meutim, bolje je, daleko je bolje, prepustiti se nenadanom kod Deride i neodbacivati ga tako lako. Posluajmo:

    knji!evnost (u striktnom smislu: kao zapadna moderna institucija), ka!eDerida u intervjuu sa Derekom Atrid!om |Derek Atridge|, principijelno implicirapravo da se sve ka!e i pravo da se sve sakrije, po emu je ona neodvojiva od jed-ne demokratije u nadola!enju Ova institucija fikcije koja principijelno daje mo/power/ da se sve ka!e, da se preu pravila, da se premeste pavila, znai, da se

    164 Petar Bojani

    9 Renewing Philosophy, Harvard University Press, 1992, str. 126.

  • institucionalizuju, da se izmisli i da se isto tako sprei tradicionalna razlika izme-u prirode i institucije, prirode i dogovorenog zakona, prirode i istorije.10

    Sline odlomke, gde se prepliu institucionalno i protiv-institucionalno reli-gije, politike, muzike, slikarstva, arhitekture, mogue je pronai u razliitim Deri-dinim tekstovima. O stanju psihoanalize, naprimer, o instituciji bez institucijepsihoanalize, Derida je svedoio i na kraju, nekoliko dana pre operacije kojanije uspela, pre anestezije iz koje se nije probudio. Operacija, uostalom kao i te-rapija koja je trajala od maja 2003 godine, zamiljena je kao rizik, kao otpor insti-tuciji medicine, kao pokuaj da se veruje u neproverivo, u nemogue, u terapiju iu bol koje jo niko nikada nije preboleo. Rene Ma!or |Ren Major|, prijatelj i psi-hoanalitiar, svedoio je pre nekoliko nedelja da mu je Derida, obeao, predkraj, da ako ikada bude pristao na analizu onda e to svakako biti jednom, posle,kod njega, kod Ma!ora. Dirljiva je ta utogljenost, ta pompeznost, ta va!nost psi-hoanalitiara koja institucionalizuje jedno nemogue, jednu prevaru i la!no obe-canje. Institucija psihoanalize, ustanovljuje se ne kao vera u kratku ili besko-nanu analizu, niti kao vera u analizu koja jo uvek nije poela, nego kao vera uobeanje koje se ne mo!e odr!ati i u analizu koja nikada ne mo!e da zapone.

    Vratimo se sada, na kraju, pedeset godina nazad.Deridin prvi veliki tekst Problem geneze u Huserlovoj filozofiji,11 prvi tekst

    koji je naruen od strane institucije filozofije ili prvi tekst koji potvruje institucijuu isti mah podvgavajui joj se, zavrava se sa jednim dugim svedoenjem se-stre dr Adelgundis Jegersmit |Adelgundis Jegersschmit| iz manastira St. LiobGnterstal pored Freibourga. Derida, naime, zavrava poslednje poglavlje, Is-torija filozofije i transcendentalni motiv, svoga rada o Huserlu |Husserl|, ukazu-jui da je filozofija dola do svoga kraja, da je nu!an jedan novi ponovni poetaki da tek na osnovu te beskonane nu!nosti, geneza mo!e da bude dijalektikipro!ivljena i razumljiva. Kraj filozofije, njen novi poetak, nu!nost beskonanui bezuslovnu, zavetava teko bolesni filozof Huserl, filozof koji le!i i koji umire,a njegove rei prenosi ne njegova sestra kako stoji u Deridinoj fusnoti,12 ve

    In-statuere institucije filozofije 165

    10This Strange Institution Called Literature, u Acts of Literature, London, Routledge, 1992,

    str. 37.11 Podsetiu, mentor je bio Moris de Gandijak |Maurice de Gandillac|, Derida je tada bio na dru-goj godini Ecole normale suprieur, imao je 24-25 godina (inae, posle tree godine svrenistudenti odabiraju jednu od mnogih ponuenih stipendija, Derida je izabrao Harvard, katedru nakojoj je predavao Kvajn |Quine|). Za pisanje svoga prvoga rada Derida je konsultovao neobjavlje-ne Huserlove rukopise koji se uvaju u arhivu ove kole, a njegov rad odgovara diplomi visokihstudija koja omoguuje da predajete filozofiju u licejima. Jacques Derida, Le problme de la ge-nse dans la philosophie deHusserl,PUF, 1990. Tekst je za tampu priredila Elisabeth Weber.12 U fusnoti pie To su Huserlove rei, upuene njegovoj sestri, Dr Adelgundis Jgersschmidt,tokom razgovora koje su vodili u vreme njegove poslednje teke bolesti. Navedeno prema,M.W. Biemel, uvod u Filozofija kao svesno oveanstva, Deucalion, Istina i Sloboda, 3, 1950,p. 113. Re je o jednom rukopisu Huserla koji je Biemel priredio za tampu i objavio. asopisThe new yearbook for phenomenology and phenomenological philosophy, u broju 1 iz 2001 go-dine prvi put integralno donosi tekst Conversations with Edmund Husserl, 1931-1938".)

  • asna sestra, monahinja, doktor filozofije, uenica, prijateljica kue Huserlovih ijako bliska Huserlu u ovom tekom periodu. To je i !ena koja je spasila komple-tan arhiv Huserla (40 000 strana) tako to ga je prenela u svoj manastir blizuvajcarske granice (to je tek bio poetak velike avanture koja je zadesila Hu-serlove spise prilikom izlaska iz Nemake). Evo kraja Deridine prve knjige (str.293) i Huserlovih rei koje je zapisala sestra Adelgundis:

    Nisam znao da je tako teko umirati. Pa ja sam se toliko upinjao, tokom celogmog !ivota, da uklonim svaku beskorisnost...! i upravo u trenutku kada sam upotpunosti pro!et oseanjem da sam odgovoran za jedan zadatak, u trenut-ku kada sam se, na predavanjima u Beu i u Pragu, i u mom tekstu (Die Kri-sis), po prvi put izrazio spontano i u potpunosti, kad sam osetio taj slabanipoetak u tom trenutku bi sada ja trebalo da prekinem i ostavim moj zada-tak nedovrenim. Upravo sada kada sti!em do kraja i kada je sve za menegotovo, ja znam da mi preostaje da sve ponovo pokrenem iz poetka...Na ovom kraju i na ovom poetku nalazi se sve. Smrt kao iznenaenje, smrt

    kao poetak govora o sebi, smrt koja dolazi iznutra i izvana u isti mah i kojadekonstruie instituciju filozofije, testament bez testamenta, zalog i zadu!bina,svedoenje onoga koji vie nije suveren, autobiografski trenutak, nalog i ukinutabudunost, smrt kao trenutak koji nas sve dr!i zajedno i sve istovremeno osa-mljuje, briga oko arhiva, prijatelj i pomaga koji titi spise od propadanja i odneprijatelja koji prete iz aktuelne vlasti, prijatelj druge vere i drugoga pola, odgo-vornost, zadatak i nezavreni zadatak, predavanja i sluaoci, poetak i kraj.

    Na ovom kraju i na ovom poetku nalazi se nesvakidanja samoa filozofa,koji polaze na zajednicu, u isti mah kada ukida bilo kakvu zajednicu, svestan dasamo on i niko drugi ne mo!e da izvri taj poslednji institucionalni zadatak po-novnog poetka filozofije. Samoa i nemo. ak sebinost, bez ikakvog nago-vora na filozofiju, bez naslednika i bez uenika. Nevera.

    Ovu dvosmislenost institucije i protiv-institucije filozofije ponavlja jo jedansamotnjak koji e spojiti dva velika fenomenologa, Husserla i onoga koji nas jesve ovde okupio. U pismu Maksu Mileru |Max Mller| od 11. marta 1950. godineHajdeger pie:

    Mlade studente rado savetujem /berate/ i to upravo veeras. Mi uvek mo-ramo da odvraamo /abraten/ od filozofije; ako se neko meutim zadr!i i prokrizubima sebi put (snae se), to je dobro.

    Den jungen Studenten berate ich gern und sogleich heute Abend. Von der

    Philosophie mssen wir immer abraten; wenn einer dennoch daran festhlt und

    sich durchbeit, ist es gut.

    166 Petar Bojani

  • IN-STATUERE OF THE INSTITUTION OF PHILOSOPHYSummary

    Starting from the nineties, almost every Derridas lecture deals with constants asPhilosophy as an Institution; Institution of the Philosophy; Philosophical Institutionsand then, on August 23 2002 at Cerisy, he starts to treat the Philosophical model of acontra-institution or The Model of philosophy as a contra-institution.

    The aim of this paper is to present and determine the institution of philosophy in thecontext of dead of a philosopher.

    In-statuere institucije filozofije 167

  • Boris Bratina

    Derrida sa Levinasom1

    Komentar jednog ogleda

    Ako se uzme da je filozofski susret !aka Deride (Jacques Derrida) i Ema-nuela Levinasa (Emmanuel Levinas) ve odavno pokazao visinu svih uloga kojisu stajali u vreme njegovog odvijanja, ovde bih hteo samo da uka"em na plodo-tvorni podsticaj, proistekao iz njega, u daljnoj kristalizaciji obe pozicije. Uva"a-vanje sagovornika u ogledu o Levinasu iz Pisma i razlike, prisutno i kasnije, va"izapravo obostrano, i u odgovoru na njega. To, naravno, ima svoje razloge utome ta je ko dobio u ovom susretu i ni u emu ne umanjuje argumentativnu"estinu koja je tu na delu. Mo"e se sa sigurnou rei da iz ove polemike nikonije izaao sa gubitkom. Kad ve pominjem "estinu ne ka"em nasilje. Ono je,meutim, sredinja tema Deridinog ogleda, tema koja je u znaajnoj meri pokre-tala predhodna kao i potonja Levinasova raymiljanja. Tri osnovna vida u kojimase ono tu zahvata jesu 1) ontoloko nasilje, gde se razmatra Levinasova teza onasilju ontologije nad Drugim ili nasilju bivstva (Sein) 2) transcedentalno nasilje,nasilje utemeljenja, pri emu je na meti Levinasovo odreenje pojma beskona-nosti i utoliko Drugog kao forme beskonanosti. Stvar se ovde vodi na terenu te-meljnih pojmova Huserlove fenomenologije i teme boga i 3) nasilje svetlosti,svetlosti kao temeljne metafore znanja, pojavljivanja i jezika, neto to e Deri-du i kasnije terati na istra"ivanja. Ovde je na delu odustajanje od transcendenci-je prisustva transcendintalnog izvora u ime jedne jo budue razluke ili transce-dentalne mogunosti decentrirane igre koja je uvek ve u toku i jo od Nieavoena kao igra venog vraanja istog. Ovim bar donekle stiemo uvid ta jesve pokrenuto otvaranjem teme nasilja.

    U pogledu ontolokog nasilja Derida od Levinasa zahteva obaveznostHajdegerovom miljenju bivstva. Da li je, meutim, ovaj drugi obavezan to daprihvati, ako ve nema dovoljno razloga za tvrdnju da je osobitost njegove pozi-cije sutinski uslovljena saglasnou sa hajdegerovskom argumentacijom, sve iako usvojimo ispravnost svih primedbi koje mu ovaj upuuje. Derida sa mnogovie prava zahteva takvu obaveznost kada je u pitanju Levinasov odnos sa Hu-serlom. Za Levinasa upravo je celokupnost tradicije ono to se ima na umu i sa1 Ovaj tekst je izvod iz jednog ireg rada.

  • ime raspravlja, a brojne Deridine primedbe nesumnjivo e ga navesti na dodat-na izotravanja, izvedena u Drukijem od bivstvovanja. On ipak ni tu nee od-stupiti od ranijih tverdnji o tradicionalnom podvrgavanju bivstvujueg bivstvu ietike ontologiji. Derida u Ogledu uverljivo pokazuje da hajdegerovska onto-logija zaista poiva na truizmu o bivstvu bivstvujueg, to Levinas ve u Totali-tetu i beskonanom osporava. Odatle se, po njemu, nikako ne mo"e izvuizakljuak o prvenstvu bivstva nad bivstvujuim poto bie nije nita van biv-stvujueg. Po tome, bie onda ne naputa bivstvujue nego se upravo kroz nje-ga afirmie bilo da se uzima kao sutina ili kao egzistencija ili se nalazi u ulozikopule. Ne samo to: ono nije nekakvo naelo i svako tra"enje jednog arhe-a mi-ljenju bivstva je korenito strano ono je s one strane teorije, a ne prva reteorije. Miljenju bivstva ne bi ni ime ontologija otgovoralo ako bi se pod njompodrazumevala prva filozofija inae bi Levinas bio u pravu u vezi sa stavom oontologiji kao filozofiji moi. Prema tome, snaga Levinasove kritike tradicional-ne ontologije pokazuje se im se izae van Hajdegerove senke. Bivstvo ostaje,tavie, transcendentalno, tj. mada pro"ima itav jezik ono ne pripada oblastipredikacije, jer je ve imlicirano u svakoj predikaciji i ini je moguom. Ako sena ovaj jeziki aspekt polo"aj bivstva doda semioloko proirenje, kakvo Deridavri u Gramatologiji i posebno u Razluci (uoptavanje na osnovu strukturalneanalize principa diferencijalnosti iz De Sosirovog uenja o znaku), dobijamo za-plet situaranja pojma bivstva kao rezultat jednog stratekog pozicioniranja u za-snivanju sopstvenog uenja. Time je, naime, pojam bivstva doveden u polo"ajanalogan onome koji u Levinasovom uenju ima pojam lica. Verujem, zapravo,da se mo"e pokazati da Levinasov pojmovni par lice-Drugi zaprema praktinoisti skup odreenja kao Deridin dublet bivstvorazluka. Razlika je samo u tometo u Deridinoj verziji pojam lica gubi status privilegovane instance odnosa koja,logino, sada prelazi na bivstvo bivstvujueg. Videemo (u Ogledu) da seneto slino deava i kada Levinas bude sueljavan sa Huserlom po pitanju ra-zumevanja drugosti Drugoga. On, u prvom delu Ogleda prihvata lice kaooperativni pojam u odnosu s Drugim, smatrajui ga pri tom u osnovi jedinstvom"ive rei i pogleda. Nisam uveren da bi Levinas stao iza takve odredbe lica, jer unjoj se, pre svih, gube sve etike konotacije. Ali, ve ranije, ako se lice doslovnoshvati kao pogled (koji vidi i mo"e biti vien) ono biva absorbovano svetlou.Levinas upravo to ne "eli. Isto bi se, mutis mutandis, moglo pokazati kada je upitanju "iva re. tavie, Derida, pak, smatra da Drugijeste to lice.2 To je ta-no u tom smislu da lice jeste lice Drugog, to je takorei sve. Izvan toga Levinasostavlja samo ono to je Drugi sam po sebi, jedno ni bivstvo ni ne-bivstvo negodrukije od bivstva. Dakle, ne bi se moglo rei ni obratno, da je lice Drugi vesamo to da je ono znak Drugog. Bez ovog razlikovanja ne bi se pravila razlikaizmeu pojmova Drugi i lice. U slinoj smo nedoumici kada Derida ka"e dalice ne znai,3 zato to lice kod Levinasa naprotiv znai, u glagolskom smislu, i

    170 Boris Bratina

    2 Derida, !ak, Nasilje i metafizika (NiM), Plato, Beograd, 2001, str. 41.3 Ibid.

  • uvek znai Drugog. Takoe udi kada vidimo da lice, dakle, nije u svetu(jer, ta bi od Drugog uopte bilo unutar-svetsko ako to nije njegovo lice), ili da jeubistvo uvek namenjeno licu4 (ne: uvek se hoe smrt Drugog, a lice biva onoto je uniteno), ili konano da je lice telo (zato to ono to prosto nije, a to sejasno vidi iz Levinasovih izvoenja po kojima lice predhodi telu.5 Smatramo dasu ovakva iskliznua poslednica jednog preutnog poistoveenja ovih pojmovakod Deride. I sam Levinas to svakako ne bi prihvatio zbog toga to bi tada dru-gost Drugoga bila iscrpljena u pojavi, a to on svakako ne "eli.

    No, ono to je nama u ovom kontekstu znaajnije jeste to Derida od licastvara i izvor sveta i izvor svet-losti. Kada se to poopti i kada su sva lica posma-trana kao emiteri i/ili apsorberi, dobija se jedna indiferentna igra svetlosti kojasvojim znaajem uvek nadmauje sama lica koja u njoj uetvuju. Znaaj lica go-tovo sasvim devalvira svoj polo"aj u odnosu sa Drugim redukovano na otvor(sveta). A otvor kao otvor sveden je na ulaz/izlaz. Zato je igra, inspirisana uosnovi levinasovskom eksplikacijom pojma traga, upravo onaj pojam koji je odstrateke va"nosti kako u Deridinom razmatranju. Sosirovog uenja o znakutako i u krajnjoj taki njegove teorje razluke (la differance). Jer kao svetlosnaigra ona je jednako besmislena kao i sva igra razlika koja se pojavlenie u svetu. Inaravno, u svetu igre sve mo"e biti dosegnuto, postati vidljivo, osim samog izvo-ra igre. Taj izvor nije u svetu: razluka nije,6 ka"e Derida. Ona mo"e bitisama miljena i to jedino kao veiti uslov svake razlike i uslov njene igre. U tomsmislu, ona svojom onostranou u Deridinom misaonom sklopu zauzima glav-ni deo podruja koje kod Levinasa pokriva pojam Drugog. Naime, obadva su sone strane bivstvovanja. Takoe, oba pojma zapoinju rad znaenja; samo todok u jednom sluaju nema prisutnosti pre semiologijske razlike i izvannje,7 u drugom ne bi moglo biti ni prisutnosti niti semioloke razlike pre Dru-gog koji ih tek omoguava. Na isti takav nain, ini se, odr"ava se paralelizametike pra-izvorne odgovornosti naspram izvorno neizvorne igre razlika, same posebi nesvodive samo u smislu loe beskonanosti, u osnove, kalkulabilne.

    Odbacujui Levinasovu tvrdnju da miljenje bivstva predstavlja etiko nasil-je, Derida pokazuje kako ono upravo uslovljava potovanje drugog kao onoto jeste: drugo, dodajui potom da se to tie svih moguih oblika bivstvuju-eg, pa ak i onih koji se po svojoj sutini ne daju preobratiti u predmete razume-vanja.8 Ovde ponovo mo"emo osetiti kako nepriznavanje povlaenosti relacies Drugim ili savesti, povlai za sobom davanje prednosti milenju bivstva. Totakoe znai neprihvatanje onog to je najorginalnije u Levinasovoj misli ue-nja o relaciji licem-u-lice, tj. o prevashodstvu odnosa s Drugim. im se ovo uini,etika vie doista ne mo"e pretendovati na izvrsnost kakvu joj Levinas pripisuje.

    Derrida sa Levinasom 171

    4 Ibid.5 Ibid, str.29.6 Derida, !ak, Razluka, Pitanja, Zagreb, 9/1970, str.748.7 Ibid, str.748.8 Derida, !ak, NiM, str.47.

  • U vezi sa istim pitanjem, pitanjem ontolokog nasilja, Derida se slu"i Hajde-gerovom analizom fraze es gibt, izriito pod tim porazumevajui to da mi-ljenju pristupa ono to je sutina i postojanje ili (i) da milenije pristupa onomto je sutina i postojanje; u onome to je bivstvo koje i jedno i drugo pretpo-stavljaju9 jedna virtuozno precizna, simetrina propozicija i struktura. Ali, totreba primetiti, Drugi za Levinasa nipoto nije puko postojanje, ni neka zadatasutina, niti sutina kao takva,kao to ninije ni prisutnost. Tano je da se Drugi urelaciji sa licem manifestuje u bivstvu, ali se tu ne iscrpljuje. Naprotiv, on jetranscedencija u formi beskonanosti (kao miljenje onoga to uvek prevazilaziono to se misli). U stvari, Derida, bivajui zainteresovan prevashodno za spo-znajni (a ne etiki) aspekt itave situacije, na svaki nain utire tragove izvesneimeprijalnosti koja izbija u ovom putanju-nekoga (ili neega) da bude. Kona-no, a u vezi sa ovim, Levinas relaciji s Drugim nipoto ne pripisuje simetrinostkao to to ini Derida. tavie, jo pre Totaliteta taj odnos je obele"en te-meljnom asimetrijom.10 To je smisao njegovog iskaza da je etika relacija, odnoslicem-u-lice, pre svega odnos poev od Ja. Za Deridu, naprotiv, sama asimetri-ja je ve nasilje.11 S druge strane, ta asimetrija kod Levinasa esto je prenagla-ena, naroito kada practikuje tzv. etiki govor, u terminima koji odiu tekimoseajem talatva, krivicom i ranjenou. Ima doista neeg surovo istinitog uDeridinoj oceni da on pred sobom vidi oveka pognute glave.12

    Jedno od mesta gde se najjasnije osea dubina spora izmeu Levinasa iDeride (hijazam kako ovaj prvi ka"e u ovom kratkom odgovoru na Ogled),jeste Deridin zakljuak da etikometefizika transcedencija ve pretpostavljaontoloku transcedenciju.13 Meutim, kada se postavlja pitanje transcedencije,sve naravno u vezi s pitanjem bivstva, Levinasova razmiljanja mnogo bliskijesaobraaju sa Huserlovim no s Hajdegerovim istra"ivanjima. U tom pogledu, Le-vinas autoritativno osporava mogunost ontoloke, u stvari, eminentno spoznaj-ne transcendencije. Ona je neizvodiva. Ovakav zakljuak navodi ga na osporo-vanje ukupne filozofske tradicije i posegne za etikom transcedencijom. Verano uvianje ove nemogunosti pokretae ga na razvoj uenja o tragu premajednoj Plotinovoj zamisli, zatim na prouavanje ideje beskonanosti na Dekarto-vom tragu i konano na put Platonovog dobra s one strane bivstva (sutine).Kada je u pitanju pojmovnoperceptivni moment, moment saznanja, i razlike, Le-vinas ni malo ne osporava da on dovrava u bivstvu. On inae istie da se njego-vi i Deridini analitiki tokovi u dobroj meri kreu istim tokom, s tim da dekonstruk-ciji, koju ovaj sprovodi, ostaje da dekonstruie i sam glagol biti.14 Levinas,dakle, ne samo to se ne odrie upotrebe glagola biti nego upravo priznaje svu

    172 Boris Bratina

    9 Ibid.10 Levinas, Emanuel, Drukije od bivstva ili s onu stranu bivstvovanja, Jasen, Niki, 1999,str. 238.11 Derida, !ak, NiM, str. 39.12 Ibid, str. 47.13 Ibid, str. 95.14 Ibid, str. 127.

  • njegovu snagu, dakle, snagu bivstva, no zaavi iza pitanja zato neto, ne-to,a ne naprotiv ni-ta, on ide zapravo iza suprotnosti bivstva i ne-bivstva i pita:otkud uopte Ja koje bi to pitalo? U pitanju je, dakle samo pitanje pitanja. I njegovstav oko toga je jasan: Temeljno iskustvo koje je pretpostavljeno samim objek-tivnim iskustvom jeste iskustvo Drugog.15 Naravno, na nivou radi se o pretpo-stavci. U etikom registru to je jedno-za drugo odgovornosti. To je taman tolikokao i da je reeno kako Ja svoj anarhian izvor nalazi u transcendenciji Drugo-ga. Premda se to ovde ne mo"e dokazivati, podseam na to da je Drugi optiuslov samog govora. Ili: Drugi je nu"an pre samoidentiteta, znai, transceden-tan, ili je Ja solus ipse. Ali drugost Drugog o kojoj je ovde re ne pada vie u biv-stvo. Jedini trag njegove drugosti pojavljuje se u licu, licu bez naliija, ili s nali-jem koje je sam Drugi s one strane. Pitanje koga su se svojedobno dotakli ifilozofi analitike provinijencije, naime pitanje kako je to biti Drugi, postavljeno izsaznajne perspektive, ostaje ne samo neodgonetljivo ve i imoralno. Zato je pri-stup drugosti i to ne kao njeno dosezanje ve kao stupanje u blizinu s njom, mo-gu jedino kao etika transcedencija, odnosno dobrota. Tu te"nju koja ne te"isvom ispunjenju ili te"i ali s one strane svake potrebe, Levinas je u Totalitetu ibeskonanom opisao kao "elju. Ona nema nieg zaednikog s onim pusta-njem-da-se-bude koje arbitrira nad onim to jeste. Ne ini se, stoga, da je Deridau potpunosti uspeo da odbaci Levinasove optu"be vezane za neutralizaciju iasimilaciju, tj.nasilje bivstva nad bivstvujuim.

    Zapravo, Derida nije ni tvrdio da je miljenje bivstva nenasilno. isto nena-silje i isto nasilje su isto, pokazuje se u Ogledu. Prauzimajui jednu Levina-sovu optu"bu, on s jedne strane, tvrdi da isto nasilje, tj. odnos izmeu bia bezlica, jo nije nasilje, i ono je stoga isto nenasilje.16 Ako bismo Deridu ovde dr"aliza re maramo primetiti da za Levinasa odnos izmeu bia bez lica i nijeodnos s Drugim upravo zato jer nije odnos licem-u-lice. Tipini primeri takvogodnosa jesu svakako ili spletka, retorika uoppte, a oni bi se teko zaista moglipreobratiti u nenasilje. Sa druge strane, kada ka"e da je isto nenasilje, neod-noenje istog prema drugom (u smislu u kome ga razumeva Levinas) ustvariisto nasilje,17 Deridi kao da smeta ovo ne-odnoenje i skrivenost Drugog,njegova izvuenost iz bivstva i stajanje izvan svake mogue relacije, nemogu-nost da ga se dosegne, tj. njegova eks-cendencija. Ali ta biva sa Drugim kadamu sasvim osporimo transcendentnu osnovu? U kojoj meri je on tada Drugi, akose setimo Levinasove odredbe po kojoj je on ono to istovremeno ulazi u relacijui stoji izvan nje. Nije li to nasilje? Samo, ne nala"e Derida nenasilje bivstva. Onzna da je bivstvo uostalom bez nasilja nita i da izvorno ini nasilje jedinosamom sebi, a sve zato da se obuzda najgore nasilje ono utanja.18 Za-nimljivo je ovde primetiti da i za Deridu i za Levinasa govor kao takav predstavlja

    Derrida sa Levinasom 173

    15 Ibid, str. 120.16 Derida, !ak, NiM, str. 104.17 Ibid.18 Ibid, str. 61.

  • nasilje. Za Deridu je govor izvorno nasilan.19 I dok njemu to nimalo ne remetikoncepciju, tavie, ovaj drugi e, verujem dobrim delom pokretnut ovakvim pri-medbama, u Drukijem od bivstva detaljno razviti razliku izmeu izricanja (ledire) i reenog (le dit) da bi izvukao nenasilni moemnat govora koji izra"avaodnos s licem. Ipak, mo"emo se pitati, ta nije nasilje, ako je to ve govor? Alitada ako je nasilje sve, onda zaista nasilje nije vie nita. Nema sumnje da ovak-vi stanovi uvruju Levinasa u sudu da je, kako u tradiciji tako i danas, svakatranscedencija, pa i bo"ija, sistematski proterivana iz filozofije, ili pak u njojrazlagana samo da bi bila asimilovana u bivstvu. Ta operaciju: Ne ostaviti nitada se vue! Nita ne izgubiti! Sauvati sve u vlasnitvu! (Je li ona sluajno tota-litarna?) Levinas je vezuje za sami projekat evropskog miljenja.20 ()

    ()Evo jo jednog mesta suprotstavljanja: Levinas Isto shvata kao percep-tivnopojmovno polje i aparaturu stavljenu na raspolaganje jednom Ja, prekokoje mu se Drugi daje i u kojoj se sve, bivajui rastvoreno, asimiluje. Derida,pak, kao u faznom pomaku, misli suprotno, u korist istog, Istog koje nije identi-no i koje ne zatvara drugog koje bi trebalo da je samo bivstvo. Samo Levinas ine podrazumeva identino pod Istim: solipsistika priroda ontologije i sastoji seu tome da uvek izrie objektivitet koji, sluajno valda, uvek titi jedan egoitet.Zbog toga se bivstvu i upuuje prigovor da vri nasilje neutralizacije Drugogslu"ei kao opti ekvivalent, element u kojem se svaka drugost redukuje. U tomsluaju optu"nica se preoblikuje: pravo ime te sklonosti miljenja prama Dru-gom jeste empirizam.21 Empirizam koji je olienje odustajanja od pojma,od a priori govora i njegovih transcendentalnih horizonata22, gde spada skep-ticizam, istoricizam, psihologizam, itd., misao koja se, uz sve to, la"no predsta-vlja kao filozofija. Ovakve optu"be upuene Levinasu, smatra Derida, osuujuga na zabranu govora, na utanje im Drugoga kao beskonanost uini izvoromgovora. U tom sluaju, odluka o zapoinjanju filozofskog govora protivoreila bisamoj sebi i iz samog korena osporavala bi doslednost njegovog logosa nedoputajui da njime bude propitivana. Na ovom mestu, Derida prepoznajesauesnitvo izmeu empirizma i metafizike23, kakvo ve Kant i posebnoeling uoavaju, a kome je Levinas nekritiki podlegao izvrui empirizam umetafiziku. Ako uz to prihvatimo da egoloki "ivot (samo Ja), iji je opti oblik"iva sadanjost, predstavlja apsolutnu formu iskustva, takav zakljuak se inineizbe"an, poto je "iva sadanjost uvek izvorno i zauvek nasilje. Konano,Levinasova metafizika pretpostavlja transcendentalnu fenomenologiju.

    Oito je da su ova temeljna propitivanja navela Levinasa na jo jedno prei-spitivanje sopstvene pozicje. Skepticizmu e, u Drukijem od bivstvabiti po-sveen jedan paragraf po kome se on po samom svom pojmu (sumnja) upre"e

    174 Boris Bratina

    19 Ibid, str. 60.20 Ibid, str. 126.21 Ibid, str. 109.22 Ibid.23 Ibid.

  • u kritiki aspekt filozofije. S druge strane, plauzibilno deluje Deridin prekor Levi-nasu u vezi sa neistorinou ili transistorinou, jer on na taj nain doista za-branjuje istoriji da bude vrelo smisla za samo iskustvo. Da li on, meutim, odu-staje i od pojma? Tana je svakako tvrdnja da se od a priori govora odustaje, alijedino stoga da bi se uznemirila spontanost samoidentiteta pitanjem OtkudJa?. Samo pitanje, moralo je, sledstveno tome, voditi pitanju Otkud pitanje?, tjotkud govor? i time je govorni a priori prekren. Ali, nenasilni poziv i iskustvopar excellence u svom primarnom vidu pada zapravo pre govora i omoguavatime govor i znaenje. To prvo iskustvo sabranosti, to zbiranje u Ja, jeste prvarazlika, razlika Ja spram odvajanja Drugog koje otvara polje razlike inei znakod samog sebe. Ono, kako se dogaa pre zaposedanja jezika, nema ime da sezadr"i u seanju i zato zauvek ostaje an-arhino. I dalje, ba stoga to omogu-ava psihu, ne mo"e biti odbaeno kao psihologizam. Prema tome, ono to sedeava u pra-izvornom izricanju ne mo"e biti saznajna nego etika hipostazakao nain prihvatanja Drugog. Cena ulaska u govor koju smo svi platili pre noto smo saznali sami za sebe bila bi tako etika transcedencija, jer jedino onaomoguava proboj ka spoljanjosti. Da li je drukije uopte mogue? Zato imatisvesti znai za Levinasa ne samo imati vremena ve pre svega imati savesti.Savest, ili heteronomija, bie dakle potrebna da bi se moglo sebe nai isporue-nim sistemu znakova od koga je prisustvo sainjeno. Sam znak, kao uvek odgo-eno prisustvo, postao je mogu tek poto je uinjena etika supstitucija u prvo-bitnoj relaciji sa beskonanou, ije se prisutstvo, ali ne kao predstave, evocirau svakoj relaciji licem-u-lice. Tra"iti meutim, se to nedostajue prisustvo pozi-tivno izrekne, bio bi nain da mu ostane veran, vrtei se u krugu bivstva i nita-vila krajnjih pojmova ali istog stepena24 i da ga se uniti kao Drugog. U tomsluaju, dobija se zaista na istoi poimova, tj. njihovoj osloboenosti od onti-kih prizvuka, ali su oni kao usput, osloboeni od alternative istinskog ila"nog25. Alternativa koja ovde preostaje: potovanje bivstva ili potovanje Dru-gog? Ovim dovravam liniju razlika izmeu Deride i Levinasa kada je u pitanjuontoloko nasilje, proisteklu na osnovu razliitog odreivanja prema pitanjupovlaenosti relacije s Drugim u odnosu na relaciju sa ma kojim drugim. ()Mislim da se, ako se neto slino sprovede u pogledu transcendentalnog nasiljai nasilja svetlosti, mo"e pokazati da je Levinas Deridu inspirisao u tom smislu damu je, uprkos kritici, poslu"io kao transformacioni model u odnosu prema Hege-lu, Huserlu i Hajdegeru.

    Derrida sa Levinasom 175

    24 Ibid, str. 129.25 Ibid, str. 125.

  • DERRIDA WITH LEVINAS: THE COMENTARY OF AN ESSAYSummary

    This text is a part of a broader examination that considers Derridas relation toLevinas in his early works. It is particulary focused on Violence and Metaphysics- an es-say on the thought of Emmanuel Levinas. In the text that I present here I investigate theso-called ontological violence. The main point I claim is that Derridas argumentationagainst Levinas, in spite of its deconstructive\destructive effects, still remains in the man-ner which was described by Levinas as an empirial nature of western thought. Besidesthat, I am showing some indications for posing that there is functional paralelism betweenLevinas doublet face\Other and Derridas being\differance. Furthermore, I believe that ifwe consider all three kinds of violence and other Derridas texts, which were written thoseyears, it might be shown that the theory of the Other was used as the transforming modeltoward the theory of differance. The pattern for this can be seen in Derridas degradationof meaning of face related to the rank which that concept has for Levinas. So, all thistestifies about mutual positive influence, maybe for both of them, at least Levinas remainsas his fourth inspiration after 3H (Hegel, Husserl, and Heidegger).

    176 Boris Bratina

  • Ivan Milenkovi

    Kritika istog gostoprimstva

    Oba kantovska pojma iz naslova teksta imaju upravo kantovski smisao: kri-tika je ispitivanje uslova mogunosti; isto znai nezavisno od iskustva. Gosto-primstvo, naravno, nije pojam po kojem se prepoznaje Kant, ali bi se i on mogaoitati iz kantovske perspektive: u tekstu iz 1797. godine O tobo!njem pravu da sela!e iz ovekoljublja (Kant 1974), Kant, mislilac kosmopolitizma pa time, posle-dino, i istog gostoprimstva, postavlja sledee pitanje: da li treba slagati ubicekoje me, na pragu moje kue, pitaju da li se onaj koga oni !ele da ubiju nalazi ukui? Sa sebi svojstvenom ljupkou on odgovara ne: ak se ni ubica ne smelagati uprkos tome to je, naoj istinoljubivosti zahvaljui, gost izlo!en riziku odsmrti. Bolje je, dakle, prekriti pravila gostoprimstva nego obavezu da se budeistinoljubiv bez izuzetka, budui da je bezuslovna istinoljubivost najvii moralninalog, izraz najvieg potovanja i drugog i drutvenog odnosa. Ali koji se zakongostoprimstva rui u Kantovom primeru i zbog ega?

    Nema kulture, ili drutvene veze bez principa gostoprimstva. Ovaj principnala!e prihvatanje bez rezerve i bez rauna, neogranieno izlaganje doljaku.1Ali neka kulturna, ili jezika zajednica, porodica, nacija, ne mogu a da ne suspen-duju, da ne stave u zagrade, odnosno da ne izdaju taj princip apsolutnog gosto-primstva, kako bi zatitili svoju kuu, ono chez-moi, ono kod sebe, ono vlastito,svoje vlasnitvo od neogranienog dolaska drugog. Otud uslovi koji poklon preo-bra!avaju u ugovor, a otvorenost u sporazum ljubaznosti, otud prava i du!nosti,granice, pasoi i vrata, otud imigracioni zakoni (Derrida 2001 a: 273). Da bih ukuu primio koga !elim moram biti gazda mesta koje nazivam svojim boravitem,svojom kuom, domom, moram biti gospodar onoga kod sebe, moram, dakle,imati suverenu vlast: ne postoji gostoprimstvo u klasinom smislu bez suvereni-teta sopstva nad onim kod sebe (chez-soi) (Derrida 1997: 53, 2002: 26). No,upravo taj suverenitet otvara paradoks gostoprimstva. Ve u svome pojmu go-stoprimstvo je bezuslovno, ali kao takvo ono je aporetino: kada kao domainka!ete gostu, koji prekorauje prag vae kue, da se osea kao u svojoj kui, da1 Antropoloka literatura, naravno, pokazuje da nijedno drutvo nije poznavalo, niti poznaje,bezuslovno gostoprimstvo. Meutim, valja imati u vidu da se ovde razmatra pojam gosto-primstva u koji je bezuslovnost upisana uprkos tome to empirijska evidencija to ne potvruje,te napetost izmeu principa bezuslovnosti i empririjske uslov(lje)nosti.

  • se, drugim reima, osea (i ponaa) kao domain, kada mu, dakle, ponudite be-zuslovno gostoprimstvo, vi to ne mislite ba tako, ne mislite doslovno jer bi se, usuprotnom, kada biste zaista ponudili bezuslovno gostoprimstvo, istoga asaizgubila razlika izmeu vas kao domaina i gosta kao pridolice: oboje biste bili idomain i gost, domain kao gost i gost kao domain (na francuskom hte znai,istovremeno, i gost i domain; htesse je domaica, ali i goa), odmah bi dvasuvereniteta polagala pravo na isti prostor, a od takve situacije podeljenog suve-reniteta (koji je, inae, po svome pojmu nedeljiv) do sukoba deli nas korak. Navrata nam, u ovom izvoenju vidimo to, predviamo to, znamo to ve kucaneprijatelj, gost kao neprijatelj, stranac kao neprijatelj, drugi kao neprijatelj, prija-telj kao neprijatelj i neprijatelj kao najbolji prijatelj (upor. Derida 2001 b: naroitopoglavlja 5 i 6).

    U svom Reniku indoevropskih ustanova Benvenist nudi sledeu etimologi-ju rei gost, odnosno pojma gostoprimstvo: u Homerovo je doba re xnos() ukazivala na odnose koji poivaju na sporazumu, to znai na preciznoutvrenim obavezama koje se prote!u i na potomstvo. Xena () je institucijakoja obuhvata razmenu darova meu dvema stranama u sporazumu, s ciljem dase tim sporazumom ve!u i potomci (Benvenist 2002: 60). U meuvremenu se di-menzija sporazuma gubi i prevladava znaenje stranac, nesunarodnik. Doslinog pomaka dolazi i u latinskom hostis koje se nalazi u korenu francuske reiza gostoprimstvo, hospitalit, italijanske ospitalita, engleske hospitality, ili srpskegostoprimstvo. Hostis odgovara gotskom gasts, kao i staroslovenskom gosti, aoznaava onoga koji moj dar nadoknauje uzdarjem, uzvratnim darom, tako dahostis uvek ima uzajamno znaenje. Kada rodovsko drutvo prerasta u narod ikada se odnosi meu rodovima i pojedincima ponitavaju, ali razlike ostaju, se-mantikim pomakom re hostis dobija znaenje neprijatelj. Zato latinski stvaranovu re, slo!enicu hospes, koja u sebi nosi oblik -pot, to slu!i kao oznaka zalini identitet, ali u tome pot prepoznajemo i potest, mo, despotes gospodar, do-main. Doslovno, hospes znai gospodar gosta (Benvenist 2002: 55)

    Bezuslovno gostoprimstvo, dakle, jednim preokretom u samome pojmu,dekonstruie sebe samo, ono napada domainski suverenitet, ukida suvereni-tet koji vi imate kao domain i to ne samo na teritoriji svoje kue, ve i suvereni-tet koji proizlazi iz statusa domaina kao takvog. A opet, samo domain, samosuveren mo!e da ponudi isto gostoprimstvo. U porodinoj zajednici, navodiBenvenist, domain poseduje najvii stepen linosti: grko despotes, kao i la-tinsko dominus, oznaavaju onoga koji najvie od svih oliava porodinu zajed-nicu. Ne bez razloga Derida bira ba pojam gostoprimstva za jo jedan dekon-struktivni postupak: u istom gestu, gestu poziva na bezuslovno gostiprimstvo,gostoptimstvo je i kod sebe (chez-moi) i izvan sebe (au dehors de moi). Nemo!e ga biti ako ne postoji ovo kod sebe kao momenat domainskog identite-ta, suvereniteta, ako ne postoji suveren koji e doljaka ponuditi gostoprimstvo,ali bezuslovno gostoprimstvo ukida domaina kao suverenog gospodara onogakod sebe.

    178 Ivan Milenkovi

  • Zakon gostoprimstva, formalni zakon koji upravlja optim pojmom gosto-primstva, pojavljuje se kao paradoksalni zakon, zakon koji se mo!e izokrenuti,odnosno zakon koji izokree. (...) Drugim reima, apsolutno gostoprimstvo zah-teva da otvorim moju kuu, moje kod-mene, i da dam ne samo strancu (koji imaime, drutveni status stranca itd.), ve i apsolutnom drugom, nepoznatom, ano-nimnom, da mu dam mesto, da mu dam priliku, da mu dopustim da doe, dastigne, da ima mesta, da se dogodi, da se odr!i na mestu koje mu nudim, a daod njega ne zahtevam uzajamnost (uvod u sporazum) pa ak ni ime. Zakonapsolutnog gostoprimstva nala!e prekid sa gostoprimstvom prava, sa zako-nom, odnosno pravdom kao pravom (Derrida 1997: 29, 2002: 15).

    Zadr!imo se, na trenutak, na ovom odlomku. Gostoprimstvo je upisano uobiajnosti, u onom Hegelovom Sittlichkeit, to znai da se ono ve nalazi umre!i nekakvih pravila, propisa, zakona (upor. Hegel 1989: 338 [ 211]. Utolikose govori o pravu na gostoprimstvu, o zakonima koji obavezuju kuu, lozu, poro-dinu ili etiku skupinu koja prima drugu porodinu ili etiku skupinu. Xnos,stranac, kod Grka je imao pravno regulisan status. Zato kada odreuje xnosBenvenist polazi od xnia, on upisuje xnos u xnia, u sporazum sa nekakvomzajednicom. Stranac, dakle, ne postoji pre, ili izvan xnia, izvan sporazuma,izvan unapred upisanog statusa. Stranac je onaj koji e se, na vaem pragu, le-gitimisati, koji e rei odakle dolazi, koji e vam, ako ga pitate za ime (a pitaetega jer ste dobar domain, jer ste ljubazni), rei svoje ime, rei e ko je, pru!ievam, ako ba zahtevate, identifikacioni papir. Njegovo ime garant je njegovogidentiteta. Stranac je ve pravni subjekt, on ima pravo na gostoprimstvo, pravoupisano u pravni, ili obiajnosni poredak. Tra!ei gostoprimstvo on domainapriznaje kao subjekta i pravi sporazum sa njim zahtevajui, istovremeno, i pri-znanje sopstvenog subjektiviteta (pravnog i politikog),

    Apsolutni drugi, meutim, nije stranac, on nema ime, bez identiteta je, bezsubjektiviteta, bez papira koji bi potvrdio njegov identitet i on gostoprimstvo netra!i na osnovu statusa koji je ve upisan u pravni poredak i iji bi on bio deo, vena osnovu principa bezuslovnog gostoprimstva. Pitanje apsolutnog drugog nijepitanje prava, nego pitanje pitanja. isto gostoprimstvo sastoji se u doekudoljaka pre postavljanja uslova, pre nego to saznamo ko je i odakle je, ak ipre nego to ga ita pitamo. Ali isto gostoprimstvo pretpostavlja i da se dolja-ku obratimo kao nesvodivoj pojedinanosti koja jo nije postala individualnost.Dobri obiaji nala!u nam da ga pitamo za ime. Gostoprimstvo je obraanje dru-gome, napor da, kada ga pitamo za ime, to ne postane uslov policijske istrage,jo jedan dosije. Zakon se gostoprimstva (bezuslovno gostoprimstvo, principgostoprimstva) kao bezuslovni zakon suoava sa zakonima gostoprimstva kojisu upisani u obiajnosni i pravni poredak. Zakoni gostoprimstva, zapravo, obe-le!avaju granice moi i prava, oni ograniavaju bezuslovno gostoprimstvo, oniograniavaju zakon koji nala!e da se pridolici ponudi bezuslovni doek, zatoto je bezuslovno gostoprimstvo uvek rizino: nikada unapred ne znamo ko namkuca na vrata. Otud ta dva re!ima gostoprimstva: bezuslovno gostoprismtvo

    Kritika istog gostoprimstva 179

  • koje nala!e otvaranje vrata bez ikakvih uslova i uslovno gostoprimstvo koje nastiti od nedobronamernog gosta. Uraunati, dakle, rizik bezuslovnog gostoprim-stva, ali ne zatvarati vrata neizraunljivom, to jest doljaku i strancu: eto dvostru-kog zakona gostoprimstva (Derrida 2001 a: 274), eto neodluivosti (indcidibili-t) u srcu tekih odluka koje se, u ovom trenutku i na ovom mestu, sada, sanajveom hitnou, zahtevaju od nas, Evropljana.

    U ovom trenutku na svetu ima 200 miliona ljudi koji nisu tamo gde su se rodilii koji su izmeteni iz raznih razloga, u najveem broju sluajeva nasilno. Meunjima ima stranaca, ali i apsolutnih drugih, onih koji ne !ele da se identifikuju nina koji nain, jer ako to urade izla!u se riziku uvoenja u dosijee ili riziku reek-stradicije. U ogromnom broju sluajeva ti ljudi ne govore jezik zemlje u kojoj supotra!ili utoite i u kojoj oekuju reavanje svoga statusa. Samo da podsetim:izbeglica je stranac, osoba kojoj je priznat status po va!eem zakonodavstvujedne zemlje i koja, kao takva, u!iva odreena prava. Izbeglica je, dakle, stranac.Azilant takoe. Ali takozvani sans-papier, kako ih je nazvala Hana Arent, ljudibez papira, bez dokumenata, ne u!ivaju nikakav status. Oni su tek ljudi, a biti o-vekom, danas, a ne graaninom, nije vrednost s kojom valja raunati.

    Na teritoriji Srbije i Crne Gore u ovom trenutku !ivi oko 600 hiljada, kako seto ka!e, interno raseljenih lica, to Srbiju i Crnu Goru ini zemljom sa najveimbrojem izbeglica po glavi stanovika. Oni govore jezik zemlje na ijoj su teritorijipotra!ili utoite, te zato nemaju ni status stranca, ni status apsolutnog drugog.Oni su ka!njeni time to govore jezik domaina. Diskriminacija domicilnogstanovnitva, ali i dr!ave, prema toj grupaciji ljudi dosti!e udovine razmere.Na delu su najdublji zakoni negostoprimstva. No, s druge strane, procenjuje seda je broj izbeglica i vei, ali upravo zahvaljujui primerima istog gostoprim-stva, oni ne ulaze u statistiku.

    Na kraju, vratimo se Kantu. Odbijajui svako pravo da se la!e, svako pravoda se neto prikriva ili da se sauva za sebe, odbijajui mogunost da se odbijenalog istinoljubivosti, Kant stavlja u drugi, podreeni plan svako pravo naunutranje mesto, na ono kod sebe, ime direktno ukida razliku izmeu privat-nog i javnog, pa time i mogunost istog gostoprimstva: ako nema onoga kodsebe nema ni mesta koje se pridolici mo!e ponuditi kao utoite, pribe!iste,boravite. Bez onoga kod sebe nema ni gosta, ni gostoprimstva, a u tom bi sesluaju poruila i itava Kantova konstrukcija ljudskosti. U tom malom tekstuKant je neoprezno okrunio temelj na kojem i sam stoji.

    LiteraturaBenvenist, Emil (2002): Renik indoevropskih ustanova, Sremski Karlovci, Novi

    Sad: Izdavaka knji!arnica Zorana Stojanovia (prevod sa francuskogAleksandar Loma)

    180 Ivan Milenkovi

  • Derrida, Jacques et Dufourmantelle, Anne (1997): De lhospitalit, Paris: Cal-mann-Lvy

    Derrida, Jacques (2001 a): Papier Machine, Paris: GalileDerida %ak (2001 b): Politike prijateljstva, Beograd: Beogradski krug (sa fran-

    cuskog preveo Ivan Milenkovi)Derida, %ak (2002): Kosmopolitike, Beograd: Stubovi kulture (prevod sa francu-

    skog Sanja i Petar Bojani)Hegel, Filhelm Fridrih (1989): Osnovne crte filozofije prava, Sarajevo: Svijetlost

    (sa nemakog preveo Danko Grli)Kant, Imanuel (1974): Um i sloboda, Beograd, Mladost

    CRITIQUE DE LHOSPITALIT PURERsum

    Dans ce texte lauteur souligne la tension qui rgne entre, dun cot, principe delhospitalit inconditionnelle qui impose douvrir la porte chaque nouveau venu, touttranger, qui vient de nimporte o et, de lautre cot, lhospitalit conditionnelle qui semanifeste dans toutes les lois de lhospitalit. Cette tension est directement visible dansle statut juridique et politique des refugis et des personnes sans-papiers et indirecte-ment elle touche les concepts politiques traditionnels, il y a peu de temps presqu intou-chables, comme cest la souverainet, lappartenance tnique o un Etat-nation. Dansce sens lauteur fait la diffrence entre un tranger et un rfugi, en montrant que bienque le rfugi est toujours un tranger, ltranger nest pas toujours un rfugi, en tenantcompte de la diffrence de leur status juridique et politiques, cest dire en ayant en vules lois d(in)hospitalit.

    Kritika istog gostoprimstva 181

  • Ugo Vlaisavljevi

    Niko !iv ne mo!evriti dekonstrukciju1

    Ka Deridinoj epistemologiji fantomskog

    Moglo bi se govoriti o blizini, o neusporedivoj blizini dekonstrukcije i feno-menologije. Iz te blizine je proistekla i mo!da prva jasna svijest o zadai kritikemetafizike. Deridino rano itanje Huserla je ovoj zadai pru!ilo ve sasvimodreene formulacije i ciljeve, koji kasnije, pa ni u najveoj udaljenosti od feno-menolokog teksta, nee vie biti dovedeni u pitanje. Moglo bi se zakljuiti, naosnovu ve sasvim bogate arhive, da e dekonstrukcija stalno uvati svoju blizi-nu fenomenologiji, njenu trajnu prisutnost, koliko god se udaljavala od metafizi-ke. Ili upravo tim vie

    Moglo bi se ustvrditi da fenomenoloka filozofija stoji na kraju metafizike.Huserl je o tome gajio duboke nade. Derida e ostati pri tom uvjerenju, ali, datako ka!emo, ponajprije zahvaljujui Huserlovim neostvarenim nadama. Huserlje vjerovao u mogunost zakljuivanja metafizike povijesti, u pojavu njeneposljednje, transcendentalno-fenomenoloke forme: najstro!e znanstvene isti-ne kao forme konanog samoostvarenja metafizike. Za Deridu ova filozofija,upravo kada se obznani njen neuspjeh pred zadaom ponovnog i konanogutemeljenja metafizike, doista dolazi na kraju izvjesne povijesti bitka, one povi-jesti u kojoj je bitak bio shvaen kao prisutnost, polazei od prisutnosti, iz naj-vee blizine, iz sadanjosti

    Derida ve od svojih prvih radova preuzima Hajdegerovu zadau kritike me-tafizike. Preuzimanje ove zadae pretpostavlja ukazivanje na zatvaranje (cltu-re) metafizike, na dola!enje do kraja njene Povijesti i dovrenje njenog Znanja.Odavno se ve miljenje trudi oko prevladavanju metafizike. Mo!da ve i ovoprevladavanje ima svoju povijest. Najprije je vidimo kao noviju povijest miljenja ukojoj Hajdeger i Derida igraju va!nu ulogu. Ali tu bi povijest mo!da bilo beskrajnoteko napisati. Sa Hajdegerom uviamo da se zadaa prevladavanja nameeu asu tehnikom i tehnikim poretkom prevladane metafizike. U doba tehnike a ime tehnika, napominje Hajdeger, ovdje je shvaeno tako sutinski da se u1 Ovaj tekst predstavlja deo vee celine.

  • svom znaenju poklapa sa naslovom dovrena metafizika2 nastupa miljenjakoje se vie ne zadovoljava s metafizikom.3 Pred dovrenom metafizikom ukojoj novi planetarni nain miljenja iskazuje svoj prezir prema filozofiji, ovomiljenje vie ne mo!e biti filozofsko, ono tra!i jedan drugi poetak...4

    Ovaj drugi poetak rani Derida vidi u smrti, ali nipoto ne u apsolutnoj smrti.Upravo ovu apsolutnu smrt, koja se ni po emu ne razlikuje od apsolutnog !ivo-ta, ponitava i onemoguava konana smrt, smrt koja mo!e okonati i sambeskonani apsolut. Postoji izvjestan moment u povijesti metafizika kada jetakva smrt napokon postala mogua. Takav moment obilje!ava kraj metafizike,ili mogunost njenog kraja, ili poetak njenog okonavanja

    Moglo bi se rei da ono to metafiziku dr"i u pretposljednjoj etapi jeste"ivot. Volja za moi se ne mo!e jo ukazati kao volja za voljom utoliko to se!ivot shvaa kao sam bitak, ime se miljenja jo odr!ava u re!imu koji je slijepza ontoloku diferenciju. Dakle, "ivot je ono to metafiziku jo uope odr"avana "ivotu. Ali filozofija "ivota je i posljednja filozofija, jer ona posao filozofijepreputa psihologiji koja je umjenija u stvarima !ivota. Sama metafizika je takoja psihologiju namjeta na mjesto filozofije (psihologija na mjestu filozofije sepredstavlja kao antropologija), jer njoj je samoj jo stalo, !ivotno stalo, do togada volju za volju poka!e kao stvar ljudske volje.5 Sada razabiremo smisao Haj-degerovog odlunog stava da postavi antropologijom, sama filozofija propadazbog metafizike.6

    #ivot bi, dakle, mogao biti ime za nemo da se misli iz sutine metafizike.Ovo sudbonosno okretanje miljenja prema !ivotu kao prema samom bitku Haj-deger opisuje kao gubitak koji iznutra pogaa samo miljenje: ono sada gubistrogost i bri!ljivost pojmova i spokoj povijenog razmiljanja/osmiljavanja (ge-schichtlichen Besinnung).7 Pitanje koje on tim povodom postavlja glasi:

    Kako je dolo do toga da je Nieova metafizika, pozivajui sa na !ivot(das Leben), dovela do prezira miljenja?8Huserl se jo mo!e predstaviti kao posljednji metafiziar upravo po svom

    pokuaju da filozofiju podigne iz pepela. Povezujui ga sa Hegelom u istojstvari miljenja, postavljajui ga na najvie filozofsko mjesto, Hajdeger e

    184 Ugo Vlaisavljevi

    2 Martin Heidegger, berwindung der Metaphysik u:Vortrge und Aufstze, Neske, Pfullin-gen, 1978, str. 76.3 Martin Heidegger,Was ist Metaphysik?, Vittorio Klostermann, Frankfurt a.M., 1992, str. 9.4 Martin Heidegger, berwindung der Metaphysik, str. 79.5

    Time to je ponekad volja personificirana u pojedinim ljudima od volje, nastaje dojam kaoda je volja za voljom neto to isijava iz ovih osoba. Stvara se uvjerenje da je ljudska volja iz-vor volje za voljom, dok je ustvari volja za voljom ta koja hoe ovjeka, a da on nije u stanju daiskusi tu volju. Ibid., str. 84.6 Ibid., str. 85.7 Ibid., str. 77.8 Ibid.

  • Huserla najprije predstaviti kao mislioca koji ponovo osigurava povratak kasamoj stvari kroz suprotstavljanje vladajuem ne-vie-filozofskom miljenju unjegovim glavnim oblicima: psihologizmu i historicizmu.

    Meutim, Huserlova obnova filozofije, obnova koja se mo!e predstaviti uuzornoj blizini Hegelu,9 ostaje u duhu vremena, u onom duhu koji upravo odre-uje metafizika kroz svoje najvee mislioce. Huserlova kritika vladajueg milje-nja je provedena u ime Filozofije kao stroge znanosti. Ova znanost kroz svojuizgradnju otkriva svoju povijesnu sutinu: transcendentalna fenomenologija jeskroz-naskroz povijesna znanost. A njeno zasnivanje, kao obnova metafizike-fi-lozofije-znanosti, nije nita drugo nego obnova "ivota, istinskog !ivota kao !ivo-ta duha. Ova obnova je mogue i ostaje zauvijek mogua, zato to je !ivot duhavjeni !ivot. O tome govori figura Feniksa koja se pojavljuje u posljednjim rijei-ma Bekog predavanja:

    iz pepela velikog umora uskrsnut e Feniks novog unutarnjeg !ivota(Lebensinnerlichkeit) i oduhovljenosti (Vergeistigung), kao zalog velike idaleke ljudske budunosti: jer jedino je duh besmrtan.10Postoji, dakle, izvjestan sasvim odreen nalog koji Hajdeger predaje Deridi

    u asu kada se ovaj odluuje da Huserla promilja iz sutine metafizike i u nje-mu gleda posljednjeg metafiziara. U Glasu i fenomenu, ve sasvim rano naputu dekonstrukcije, sutina metafizike se pokuava dokuiti iz same sutinetranscendentalne fenomenologije. Hajdegerov nalog otprilike glasi: ko god dabude imenovan posljednjim metafiziarem taj mora moi imati i druga imena;on mora biti predstavljen tako da se dopusti da i neki drugi mislioci mogu bitinazvani posljednjima. Uva!ivi taj nalog, Derida mora moi umjesto Huserlrei Hegel, Marks, Nie. Budunost, vidjeli smo, ostaje otvorena i za jo nekaimena. Derida ga je mo!da ve naveo: Derida? Ova imena se sva sabiru i mijen-jaju oko jedne iste stvari miljenja, oko povlatene stvari savremene metafizike:subjektivnosti subjekta. Pritom se posljednja stvar miljenja, odreenje onog toona uistinu jeste, konstituira kroz razlike, kroz one razlike u kojima se veliki mi-slioci razlikuju u istoj stvari svog miljenja. Vlastita imena mislilaca, prema tome,uvaju svoju posebnost samo kroz razlike glavnih pojmova njihovog miljenja.Onih pojmova koji nam o njima najvie kazuju: duh, povijest, !ivot, volja, otue-nje, znanost Meutim, u asu kada se metafiziko miljenje sabire oko svojihkrajnjih mogunosti, razlika ovih pojmova se upisuje u identitet same zajedni-ke stvari miljenja. Ovaj se pokazuje definiran u svim moguim, dakle, naizgledpotpuno proizvoljnim pravcima njihovog meusobnog ukrtanja. Navedimo onadijadna, najkraa sparivanja: povijest duha, duhovna znanost, znanstvena povi-jest, znanost !ivota, !ivotna volja, otuena znanost, razotueni !ivot, itd. ini seda nikada prije kao u ovom posljednjem sabiranju nije bilo lake i jednostavnije

    Niko "iv ne mo"e vriti dekonstrukciju 185

    9Das Ende der Philosophie und die Aufgabe des Denkens, str. 69.

    10 Edmund Husserl, Die Krisis der europischen Wissenschaften und die transzendentalePhnomenologie, Martinus Nijhoff, Haag, 1954, str. 348.

  • odrediti sutinu jednog miljenja iz duha i slova drugog miljenja. Svaki sporse pokazuje kao spor iz ljubavi zahvaljujui ovoj neuvenoj bliskosti u kojoj sesavremeni mislioci poinju tiskati oko same stvari miljenja.

    Mo!e li nam Hajdegerov nalog o stalno otvorenoj i ve uvijek iskoritenoj mo-gunosti unutarnje metamorfoze posljednjeg metafiziara pomoi u itanju Deri-dinog teksta tamo gdje je on, kako se ini, ponajvie iskljuiv, mo!da ak i naivan,pa u svom odgonetanju sutine metafizike slijedi gotovo samo Huserla? Mo!emoli, ubacujui, makar potajno, druge mislioce posljednjeg etvorstva na mjestu kojezauzima Huserl u Glasu i fenomenu, iitati neto to inae ostaje neprimijee-no? ini nam se da smo se dovoljno zadr!ali kod Hajdegera, stalno imajui u viduDeridino zapoinjanje, da nae pitanje koliko Derida slijedi Hajdegeramo!e dobitii manje oekivanu formulaciju: Kako se u njegovoj interpretaciji Huserlovog mi-saonog puta pojavljuju Hegel i Nie, ako ve ne i Marks?

    Mo!da nita tako kao pojavljivanje Hegela na kraju Glasa i fenomena neukazuje na zavidnu zrelost i samosvijest dekonstrukcije u njenoj ranoj dobi gra-matolokog otvaranja kroz fenomenologiju.11 Kroz Hegela se pokuava ponovoodrediti sutina metafizike dokuena sa Huserlom, usprkos njemu samome.Analiza procesa dovrenje metafizike u Huserlovoj fenomenologiji, koje sepokualo razabrati iz jednog jedinog mjesta, mjesta i njenog poetka i kraja,zahtijevala je uvoenje Hegela. Takvo mjesto, nedokuivo prije sabiranja meta-fizike oko svojih krajnjih mogunosti, pokazalo sa kao mogunost prisutnosti.Sva metafizika, i preko svoje savremenosti nazad do svojih poetaka, mo!e od-sada potpasti pod jedno, ili gotovo jedno, odreenje. Metafizika jemetafizika pri-sutnosti. Ipak, nije li to odreenje koje se dose!e kao posljednje upravo zato tose kao posljednji metafiziar uzima Huserl. To je prigovor s kojim rauna Deri-da kada na kraju uvodi Hegela. Nije li Hegel onaj posljednji metafiziar predkojem bi najte!e bilo predlo!iti takvo odreenje sutine metafizike? Nije li takvoodreenje Deridi mogao sugerirati samo mislilac zorne datosti, a ne nipotomislilac spekulativnog kretanja?

    Meutim, Deridin Huserl se pokazuje kao mislilac koji se dr!i u otvorenostiHegelovog povijesnog miljenja, u onom smislu u kojem dekonstrukcija mo!evidjeti sutinu metafizike apsolutnog duha kao rad razlike (tamo gdje je Hegelmislio da govori o radu Pojma). Naime, rad razlike ostaje djelatan kod Huserla usamom odreenju prisutnosti kao prisutnosti. Huserlove analize, prije svegaone posveene vremenovanju i konstituciji drugoga, nas uvjeravaju da on ni-kad nije izveo razliku iz punoe neke parusije, iz pune prisutnosti neke pozitivnebeskonanosti.12

    186 Ugo Vlaisavljevi

    11 Cf. o tome Ugo Vlaisavljevi, Husserls Legacy in Derridas Grammatological Opening,Analecta Husserliana, Volume XXXVI, Kluwer Academic Publishers, Dordrecht, Boston, Lon-don, 1991, str.101-117.12 Jacques Derrida, La voix et le phnomne. Introduction au problme du signe dans la ph-nomnologie de Husserl, PUF, Paris, 1967, str. 114.

  • Ako se u bri!ljivom itanju Huserla pokazalo da kod njega najvie dolazi doizra!aja dijakritiki rad razlike u konstituciji smisla i znaka,13 onda je odreenjesutine cjelokupne metafizike zapada iz sutine njegove metafizike transcen-dentalne subjektivnosti najmanje izlo!eno prigovoru zbog nekritikog zapadanjau pretpovijesnu filozofiju. Upravo fenomenoloke deskripcije, ondje gdje pokazu-ju svoju najveu prodornost i tananost, nedvosmisleno pokazuju da je prisutnostve oduvijek, jer de facto nikada nije mogla biti postignuta i ouvana kao punaprisutnost, odlagana u beskonanost. Zadr!avanje i uvanje prisutnosti, koje jesamo de jure uspijevalo u njegovoj istoj formi, od samo poetka je prisutnostuvodilo u kretanje posredovanja, u putanje obnove smisla, u metaforiko kreta-nje jezika, u beskonano odlo!eno ponovno zaposjedanje prikriveno idealnomformom ponavljanja identinog, itd. Prisutnost je od poetka bila upisan u povi-jest. Daleko prije nego to je ova povijest dolo do svog pojma u povijesnomdobu. Prisutnost nije nita drugo nego povijest prisutnosti, kao to je i povijest,sa svoje strane, uvijek bila povijest prisutnosti. Samo miljenje razlike, ono kojemse pomaljaju ograde metafizike, mo!e obznaniti ovu duboku i neraskidivi srod-nost prisutnosti i povijesti:

    Povijest prisutnosti jeste zatvorena, jer povijest nije nikad htjela rei nitadrugo do ovo: prezentaciju (Gegenwrtigung) bitka, proizvodnju i pribiranjebia u prisutnosti, kao znanje i vladanje.14Pa ipak, razlika je trebala povijest, njen najvii razvoj u Hegela, da bi se

    ukazala kao neodrediva (slobodna od svakog odreenja) i beskonana. S obzi-rom na mogunost oslobaanja razlike, fenomenologija dolazi, i prije i poslijehegelovske filozofije. Kod Huserla se razlika jo ne mo!e pokazati kao besko-nana, jer se kod njega beskonanost pojavljuje samo kao negativna. Fenome-nologija svoju najviu stvarnost, matematsku idealnost, ustvari ne mo!e dazasnuje, zato to Ideja, ono to sainjava idealnost idealnog, ne podlije!e prin-cipu principa fenomenologije. Pokazalo se da je fenomenoloko odreenjesame Ideje radikalno nemogue15 i da fenomenologija mora postaviti u svoj te-melj ono to nikako ne mo!e tematizirati. Huserlovo odreenje beskonanostiostaje oslonjeno jedino na praznu, operativnu, regulativnu ideju, na Ideju uKantovom smislu. Derida je pokuao pokazati da sva fenomenoloka promilja-nja idealnosti nikad ne premauju ovo odreenje. S jedne strane, ovaj nedosta-tak pune prisutnosti pozitivne beskonanosti je Huserlu olakao da u jednomdubljem smislu uvidi i prizna16 rad razlike. S druge strane, u horizontu negativ-ne, apstraktne i besadr!ajne beskonanosti, neodreenost i beskonanostrAzlike (lindfinit de la diffrance) se nije mogla pojaviti kao takva. PrednostHegela je ovdje nedvosmislena. Derida primjeuje da bi Hegelova kritika Kanta

    Niko "iv ne mo"e vriti dekonstrukciju 187

    13 Ibid.14 Ibid., str. 115.15 Jacques Derrida, Lorigine de la gomtrie, de Husserl (Introduction et traduction), P.U.F.,Paris, 1974, str. 155.16 Jacques Derrida, La voix et le phnomne, str. 114.

  • bez sumnje vrijedila i za Huserla.17 U konstituciji Idealnosti kod Hegela besko-nana rAzlika je raskrivena i ve djeluje kao takva. Glavna pretpostavka za to jeHegelov uvid u konanost Bitka kao smrtnost ljudske egzistencije. Zato je Koj-ve i mogao ustvrditi da je Hegelova filozofija, u posljednjoj analizi, filozofijasmrti. 18 Pa ipak, beskonana rAzlika jo nije sasvim osloboena i djelatna. Nje-no vlastito mjesto ostaje Idealnost upravo utoliko ukoliko smrt, u odnosu nakoju se proizvodi, ostaje smrt uope. Hegel jo ne mo!e misliti konanost u ra-dikalnom smislu, kao odnos spram moje smrti. Za idealnost pozitivne besko-nanosti ovaj odnos ostaje nedokuiv, jer joj se pojavljuje kao akcident kona-ne empirinosti.19 A samo s ovom radikalnom konanou kakvu donosi mojavlastita smrt rAzlika mo!e da se uistinu pojavi. Ova konanost je radikalna, jerne mo!e da se dijalektiki posreduje, da se upie u Povijest. Ona se pojavljujekao aporija koja spreava kretanje suprotnosti:

    Pojavljivanje beskonane rAzlike je i samo konano. Stoga rAzlika kojanije nita izvan ovog odnosa postaje konanost !ivota kao sutinski odnosprema sebi kao prema svojoj smrti. Beskonana rAzlika je konana. Nemo!emo je dakle vie misliti kroz suprotnost konanosti i beskonanosti,odsutnosti i prisutnosti, poricanja i potvrivanja.20Moja vlastita smrt zaustavlja Povijest i potresa Prisutnost. Dekonstrukcija je

    pokuaj da se ona uvede u miljenje. Ako je predstavimo kroz vlastitu smrt, de-konstrukcija se pokazuje kao najte!a zadaa miljenja. U stvari sve tekoe kri-tike metafizike, koje je Derida nakon Hajdegera neprekidno uveavao, mogu sepredstaviti kao tekoe govora o vlastitoj smrti. Mo!da je najva!nije rei da tajgovor vie ne mo!e raunati na neku povijest, jer iskazuje njeno dokonavanje.Mo!da nita manje va!no nije naglasiti da se pritom vie ne mo!e raunati naneko znanje, jer je rije o tome to mu na svaki nain izmie. Derida uvodi Hege-la na kraju Glasa i fenomena da bi ukazao da miljenje rAzlike vie ne mo!e ra-unati niti na Povijest niti na Znanje.21

    Meutim, mo!da je ipak najva!nije naglasiti da svoju vlastitu smrt, glavniulog dekonstrukcije, vie niko !iv ne mo!e uvesti u miljenje. Ta nemogunostse ini najveom. Mo!da se zato i najmanje spominje. Sam Derida je krajnjeuzdr!ano i oprezno o njoj govorio. Moglo bi se rei da u recepciji njegovog djelapostoji skandalozna utnja o tome. A ova nemogunost je od samog poetka,od prvih itanja Huserla, uvrtena u samo odreenje metafizike koje e biti puto-kaz kroz sva kasnija propitivanja filozofskog naslijea. U odreenju sutine me-

    188 Ugo Vlaisavljevi

    17 Ibid.18 Alexandre Kojve,Kako itati Hegela, preveo Anelko Habazin, Veselin Maslea Svje-tlost, Sarajevo, 1990, str. 519.19 La voix et le phnomne, str. 114.20 Jacques Derrida, La voix et le phnomne, str. 114.21 O mogunosti pisanja povijesti strukturalizma, ukazivanja rAzlike, Derida je upravo pisaokao o aporiji pisanja povijesti zakljuivanja povijesti. Cf. o tome Jacques Derrida, Force et si-gnification u: Lcriture et la diffrence, Editions du Seuil, Paris, 1967, str. 9 i dalje.

  • tafizike, poevi od Huserlovog pojma !ive sadanjosti (lebendige Gegen-wart), kao metafizike prisutnosti, radilo se o #ivotu. Koliko je ozbiljno uzet Deri-din zakljuak da se u !ivoj sadanjosti radi o pojmu koji je nerastavljiv na sub-jekt i atribut?22 Metafizika se stoga kod njega, upravo kao metafizika prisutno-sti, shvaa kao metafizika "ivota, apsolutnog !ivota. Za takav !ivot metafizikee Derida primijetiti da je isto to i apsolutna smrt. U mojoj vlastitoj smrti seupravo radio tome da se dokonaju i !ivot i smrt, !ivot/smrt. Pisanje, neprekidnoupisivanje mene samog u oznaitelje, podvrgavanje radu rAzlike, ne odla!umoju smrt i ne priprema me za nju kao za neki konani kraj moje egzistencijenego me neprekidno usmruje ali me usmruje raajui me, jer svoj !ivot du-gujem oznaiteljskom ulanavanju istovremeno odla!ui i moj puni !ivot imoju konanu smrt.

    Niko !iv se vie ne mo!e baviti dekonstrukcijom, jer niko !iv na kraju kraje-va nije nikada ni govorio. Pred tragom i pismom, pred pisanim tragom, metafizi-ka je gajila iluziju o !ivotu, ili o smrti, svejedno. Usprkos ovoj iluziji treba rei daniko ko je ikad govorio nije nikad umro. Trebalo bi napokon sasvim ozbiljno uzetigospodina Valdemara koji se pojavljuje kao utvara u Glasu i fenomenu, u odlu-nim momentima izlaganja. Ne da bi se ula neka neobina pria o ni !ivotu nismrti nego da bi se napokon ula obina pria o jeziku.23

    Upravo gospodin Valdemar nam mo!e pomoi da shvatimo da Derida nijegovorio o smrti autora onako kako e to kasnije uiniti Rolan Bart.24 Govorei opievoj smrti i iezavanju predmeta, Derida !eli uzdrmati fenomenolokouvjerenje o punoj !ivotnoj prisutnosti. Ali nipoto mu nije stalo pothraniti isto-vjetnu iluziju o punoj smrtnoj odsutnosti. Ve od tada e biti otvoren registar fan-tomskog u kojem ponajprije treba tra!iti specifinu epistemologiju dekonstrukci-je. Od tada e miljenje neumorno slijediti utvare, ravnajui se prema pokretnimsjenama: prema onom to nije ni !ivo ni mrtvo ili, radije, to je i !ivo i mrtvo. Deri-dinim rijeima:

    Iskaz ja sam !iv nosi sa sobom moje biti-mrtav i njegova mogunost zahti-jeva mogunost da sam mrtav i obrnuto. Nije to neka Poova neobina prianego obina pria jezika.25

    Niko "iv ne mo"e vriti dekonstrukciju 189

    22 La voix et le phnomne, str. 111.23 Ibid., str. 108.24 Roland Barthes; La mort de lauteur u: Le bruissement de la langue, Editions du Seuil,Paris, 1984, str. 61-67.25 La voix et le phnomne, str. 108.

  • NO MAN ALIVE CAN DO DECONSTRUCTIONSummary

    Already in his earliest writings on Husserl, Derrida came to believe that the essenceof Western thought lies in its will to secure a lasting presence of things. His determinationof metaphysics as a metaphysics of presence has become very known and abundantlyinterpreted. However, there is a scandalous silence concerning his complementary deter-mination of metaphysics as a metaphysics of life. As for all history of philosophy, andmost evidently at its end in Husserl, the presence meant a vivid presence, a full presenceof Life to itself. So the famous critique of metaphysics has to be, not in a second place, acritique of the philosophy of Life. How much seriously have we taken Derridas early in-sight that the living present, that ultimate ground of phenomenology, which is in turncharacterized as the most modern, critical and vigilant form of metaphysics, is a con-cept that cannot be broken down into a subject and an attribute? To take a clear hold onthis issue is to see in deconstruction a thought that tries to introduce into philosophy notdeath in general but my own death. In comparison with the metaphysics, its proper reg-ister is neither life nor death. Deconstruction turns out to be a thought that is not afraid ofbeing haunted by specters and phantoms.

    190 Ugo Vlaisavljevi

  • ore orevi

    Filozofeme i aporije tranzicione pravde

    Rei u neto o odgovoru i odgovaranju na ono to esto smatramo da za-vreuje najvie osude, barem to se tie politikog, a mogue i van njega. Go-voriu, naime, o odgovoru na formu masovnih ubistava, planiranih i sistemat-skih, koji su rezultat pokuaja da se naudi itavom kolektivu, ili pak da se tajkolektiv uniti. Ti su zloini jer ovde je, naravno, re o zloinima svoje proto-kolarno ime dobili u pravnom terminu zloin protiv ovenosti u Nirnbergu1945. godine (i 1948. godine u Konvenciji o genocidu). Dogaaj imenovanja, posebi i za sebe, inauguracioni je odgovor, u njemu se artikulie sutina zloinakoji su uslovljeni ratom, ili/i obratno, logika koja uslovljava sam rat. Kao takvo,samo imenovanje stvara pozornicu za itav spektar odgovora unutar i van prav-nog podruja, i otvara horizonte koje tek treba naznaiti i razmotriti.1

    Podrazumeva se, dakle, da pitanje odgovora na zloine koji su poinjeni u$elji da se povredi i uniti kolektiv, na ovom mestu i u ovo vreme, i dalje zahtevapitanje odgovornosti, u strogom smislu te rei, da bi se uopte krenulo dalje.2Meutim, ja se ovde neu baviti specifinom odgovornou vezanom za nedav-nu prolost i za zemlju i politiku zajednicu koja vie ne postoji u svim svojim po-tencijalno kriminalnim, etikim, politikim ili metafizikim dimenzijama i sa svimlinim i kolektivnim raznolikostima. (O njoj je mnogo reeno, mada bi ispravnijebilo govoriti o potiskivanju tog diskursa, a ne o njegovom usvajanju jer je on uSrbiji jo uvek na marginama javnosti.) Mislim da se u vremenu neospornog po-veanja informacija i interesa za dogaanja u svim regionima sveta, te novona-stale meuzavisnosti dr$ava i spremnosti graana za globalni anga$man naprostorno udaljenim lokacijama postavlja jedno novo pitanje. Da li je kroz procesglobalizacije, to jest mondijalizacije, kako to Derida vie voli da ka$e, potreba dase reaguje na manifestacije radikalnog ili neoprostivog zla u poslednjih1 Ili, Deridinim reima, Tamo [u Nirnbergu] se zbio performativni dogaaj iji je domet jouvek teko rastumaiti, On Forgiveness u On Cosmopolitanism and Forgiveness, (London:2001), str. 29.2 O odnosu odgovaranja, s jedne, i odgovornosti, kao naroite vrste odgovaranja, s drugestrane, Derida ka$e sledee: Odgovornost se sastoji... od odgovaranja, dakle od davanja od-govora drugome, pred drugim i pred zakonom, a ako je mogue i javno, odgovaranja za sebe,svoje namere, ciljeve, i za ime onoga koga smatramo odgovornim, up, The Gift of Death (Chi-cago: 1995), str. 26.

  • petnaestak godina prekoraila sve granice dr$ave i zajednice? Da li $ivimo u spe-cifinom istorijskom trenutku u kojem diktat sti$e od zahteva da se reaguje, neza-visno od stepena nae porodine, kulturne ili istorijske povezanosti sa $rtvama,poiniocima ili pogoenim zajednicama? Ukoliko je to sluaj, da li to podrazume-va i raanje odreenih obaveza u obliku meu-nacionalne, trans-nacionalne, iliuniverzalne odgovornosti, kako je Hana Arent na jednom mestu nagovestila? Iako takva odgovornost postoji, kako se mo$e tematizovati unutar opte ekonomi-je beskonane odgovornosti? ta bi takva odgovornost obuhvatala u okvirimasadanje konstelacije odnosa u svetu? Da li bi takva odgovornost, na primer,zahtevala da se naelno pru$i podrka Meunarodnom krivinom sudu, ako ne idomaim i ad hoc meunarodnim suenjima za zloine protiv ovenosti?

    Ovde naravno nemamo odgovore na ova pitanja, ali emo pokuati da na-znaimo neke od preduslova obraanja ovom problemu, koji provizorno mo$e-mo da nazovemo problemom globalnog odgovora.

    Meunarodne institucije kao filozofemiPokuavajui da odgovor problematizujem, dr$au se naroite vrste odgo-

    vora, naime filozofskog odgovora, i njegovog, koliko potencijalno jedinstvenihdoprinosa, toliko i ogranienja. Verujem da rad &aka Deride dobro ilustruje zna-aj filozofskog anga$mana u pitanijima odgovora i odgovaranja u vremenu ukome $ivimo.3 Ovde emo se shodno dr$ati nekih njegovih uvida u domenu kojije devedesetih godina prolog veka postao poznat kao tranziciona pravda akoji se zasniva na pojmu opratanja.

    Derida je u obraanju UNESCO-u 1991. godine ocrtao istorijsko i normativ-no mesto filozofske intervencije u kosmopolitskim projektima dvadesetog veka,to jest, preciznije reeno, u najavama i anticipacijama institucionalnih manifes-tacija kosmopolitikog, i prava na filozofiju, upisanih u kasnije nastalim instituci-jama kao to je i sam UNESCO. Preko uvenog Kantovog teksta iz 1784. godi-ne4 Derida je ukazao na ulogu, zadatak i na tome zasnovanu odgovornost kojufilozofija ima u odnosu na meunarodne institucije:

    ... Mo$e se rei da Kantov [tekst] najavljuje, to e rei predvia, unapredpredoava i propisuje odreeni broj meunarodnih institucija koje su nastale teku ovom veku, a veim delom posle Drugog svetskog rata. Te institucije su ve

    192 ore orevi

    3 Ovo uverenje je ojaano linim susretom sa Deridom kao studenta na njegovom kursuJustice, Perjury and Forgiveness na New School for Social Research u Njujorku. U jesen1999. godine, posle zavretka rata na Kosovu, Derida mi je povodom mog rada o proceniodgovornosti savetovao da se ne usredsredim na pojmovnu, normativnu ili analizu politikihuslova. Umesto toga, savetovao je da problemu priem kao neko ko je direktno pogoen ilizainteresovan. Na taj nain bih se ukljuio u aktivno prepoznavanje konflikta i onoga to jeuinjeno u ime i unutar relevatnih politikih zajednica, to bi bilo i otvaranje za mogue ponov-no pribli$avanje preko nastalog jaza to bi, uveravao me je, imalo filozofski znaaj.4 Up. Idea of a Universal History from a Cosmopolitan Point of View in Political Writings, ed.H. S. Reiss, (Cambridge: 1991).

  • filozofemi, kao to je filozofem i ideja meunarodnog zakona i prava koje one$ele da uine operativnim. One su filozofski inovi i arhivi, filozofska proizvodnjai filozofski proizvodi, i to ne samo zato to se pojmovima koji ih legitimiu mo$epripisati filozofska istorija... [ve i zato] to takve institucije podrazumevaju za-jedniku kulturu i zajedniki filozofski jezik... Sve dr$ave koje potuju propise tihmeunarodnih institucija predane su tome da, u principu i filozofski, priznaju i nadelotvoran nain operacionalizuju neto nalik filozofiji, kao i izvesnu filozofijuprava i zakona, ljudskih prava, univerzalne istorije itd.5

    Tako je Kantova filozofska produkcija pru$ila bazu za niz artikulacija koje suoblikovale jedan odreeni pojam transnacionalnih institucija. Stoga e zasnivanje,razvoj i delovanje tog meunarodnog projekta, kao i njegove emanacije u oblikuobavezujuih meudr$avnih ugovora, beleg tog naslea nositi u vidu filozofskogjezika koji neprekidno evoluira (i, ispostavlja se, te$i da ukljui to vei broj kultur-nih formi); filozofskog jezika koji neminovno vri uticaj na sve njihove potpisnike.Derida ka$e da to va$i ne samo za UNESCO, koji se bavi humanitarnim radom,ve pre svega, za celokupni sistem Ujedinjenih nacija i sve njene agencije, kao i zaneke pridru$ene meunarodne institucije koje nisu deo UN. Njegovo prizivanje fi-lozofije prava i zakona sugerie da su zadatak filozofije i njena odgovornost izra-$eni naroito tamo gde su meunarodni pravni i drugi odgovori i intervencije usme-reni protiv najozbiljnijih krenja tih prava. To dalje govori da razvoj meunarodnihinstitucija krivinog prava, od Nirnberkog suda do Meunarodnog krivinog suda,nosi obele$je, i da su te institucije u dobroj meri produkt, filozofskog.

    Inter-nacionalna pravda i njeni jereticita je onda neposredan filozofski zadatak s obzirom da se oigledno radi o

    nezavrenom projektu, projektu koji u najmanju ruku eka potpis i retifikaciju Rim-skog Statuta od strane nekih od najmonijih dr$ava i nuklearnih sila poput SAD,Kine, Indije i Izraela? Drugim reima, postoji li filozofski uvid na osnovu kojeg bi semogli strukturisati mehanizmi izgradnje takvih institucija i na osnovu kojeg bi itavtaj, od samog poetka delom filozofski projekt mogao da dobije vei legitimitet?

    U svojoj nepokolebljivoj podrci principima Nirnberga, Karl Jaspers je, inise, prvi razumeo da je do $eljene promene nemogue doi bez pojma globalnejavne odgovornosti.6 Danas izgleda izvesno da briga za bezbednost, koliko god

    Filozofeme i aporije tranzicione pravde 193

    5Of the Humanities and the Philosophical Discipline: The Right to Philosophy from the Cos-

    mopolitical Point of View, in SURFACES, Vol. IV, 310 Folio 1 (Montreal: 1994), str. 2.6 Prosuujui o Nirnberkom procesu sa filozofskog stanovita zajednice koja se nala podispitivakom lupom, Jaspers je polo$io svoju nadu u nepokolebljivo strpljenje aktivne odgo-vornosti generacija koje tek dolaze: Za sam ovaj mir, zagarantovan pravom na osnovu voljevelikih sila koje mu se same podvrgavaju, potrebna je jedna druga pretpostavka. Bezbednost iprevazila$enje straha ne mogu biti jedini motivi iz kojih taj mir mo$e nii. On se u staranju zaslobodu mora stalno restituisati ponovnom odva$nou. Trajno ostvarivanje tog mira pretpos-tavlja duhovno-moralan $ivot visokog ranga i velikog dostojanstva. To bi istovremeno preds-tavljalo njegovu osnovu i njegov smisao, Pitanje krivice, (Beograd: 1999), str. 104.

  • bila ozbiljna, nije sama po sebi bila dovoljan razlog da dr$ave nadle$nost nadsuenjima za ratne zloine prepuste nekom meunarodnom telu, posle 9/11,Irakog rata, Guantanamo Beja, Belana, Abu Grejba i Darfura. Ako se odrek-nemo nade da o transnacionalnoj pravdi mogu da odluuju samo nacionalnipredstavnici, ako im se da dovoljno vremena i podsticaja, onda se moramookrenuti globalnoj javnosti i sazrevanju, unutar tih javnosti, imaginarnog koje setie pravinog svetskog poretka. Kao ni za ostale demokratske procese, tako niza uspostavljanje internacionalne pravde ne mo$emo oekivati da e izniisamo iz vizije i intervencije od gore. Meutim, za govor o intervenciji od dole,potreban nam je novi jezik koji e artikulisati te$nje, po svom karakteru globalnea ne inter-nacionalne (ukoliko ove druge ostaju u okviru parametara pregovara-nja o nacionalnim interesima) i vie okrenute prevodilakom radu izmeu poli-tikih zajednica koje ine svetsko stanovnitvo. Strogo govorei, filozofski zada-tak koji je informisan Deridinom filozofijom je upravo taj rad na stvaranjuzajednikog jezika, koji je istovremeno i odgovor na pristrasnost dr$avih aktera,i jeres u odnosu na zvaninu doxa.

    Pojam odgovornosti je jedan od onih neobinih pojmova koji hrane misao,ali se ne predaju tematizaciji, ka$e Derida.7 Drugim reima, tematizacija odgo-vornosti i znanje o tome ta odgovornost znai, nikada nisu potpuno adekvatni, nisami po sebi, a ni s obzirom na neke specifine okolnosti. Pojam odgovornosti po-iva na aporiji, na dvostrukom zahtevu da se istovremeno objasni i znanje koje jeimplicirano u svakom inu odgovornosti i odluka koja je pri tom donesena. Alikako ova dva momenta nisu izomorfna, ve heterogena i nesvodiva jedan na dru-gi, javlja se aporija koja definie tradicionalne rasprave o tome predmetu: Akoka$emo da se odgovorna odluka mora doneti na temelju znanja onda, ini se,definiemo uslov mogunosti odgovornosti (ne mo$e se doneti odgovorna odlukabez nauke ili svesti, bez znanja ta se ini, iz kojih razloga, u pogledu ega i podkojim uslovima), u isto vreme kada definiemo uslov nemogunosti te iste odgo-vornosti (ukoliko se donoenje odluke prenese na znanje koje se zadovaljavasleenjem i razvijanjem, onda to vie nije odgovorna odluka, ve je samo tehni-ka upotreba kognitivnog aparata, jednostavna mehanicistika upotreba teoreme)(moj kurziv).8 Dakle, svoenje odgovornosti na kognitivnu operaciju usvajanja ilogine obrade znanja, isto je to i poricanje elementa slobode, inae podrazume-vanog u procesu donoenja odluke. U nedostatku odgovarajue tematizacije od-govornosti, i s obzirom na nesvodivu heterogenost teorijskog i praktikog, aktivi-ranje odgovornosti e morati da bude nezavisno od znanja i uvek e zauzimatimesto pre i s one strane svakog teorijskog ili tematskog odreenja.

    Tako dolazimo do drugog momenta koji iznie iz uvida oblikovanog od stra-ne filozofije istorije. S obzirom na to da odgovorno postupanje, precizno govo-rei, nikada nije adekvatno uslovljeno usvojenim znanjem, faktikim ili normativ-

    194 ore orevi

    7 The Gift of Death (Chicago: 1995), p. 27.8 The Gift of Death (Chicago: 1995), p. 24.

  • nim, hipotetikim ili kategorikim, stoga dakle ni zvaninim niti obiajnim, onouvek podrazumeva izvesnu meru razlike, nesklada i otpora. Istorijski posmatra-no, ono je dakle uvek povezano za jeres, odvajanjem od doktrine, razlikom odzvanine i javno proklamovane doktrine i institucionalne zajednice koja se njo-me rukovodi, i razlikom unutar same te doktrine. Tako je jeres sutinski uslovodgovornosti, nasuprot modernom pojmu odgovornosti u kojem odluka sub-jekta poiva na znanju koje se zadovoljava sleenjem i razvijanjem.

    Bilo bi teko opovrgnuti tvrdnju da je veina obelodanjenih izjava u kojimase tokom prolog veka, usred radikalnog zla, prizivala odgovornost za to radi-kalno zlo, uvek bili jeretiki inovi. Meutim, ukoliko je jezik ratnog doba govormr$nje koji poziva na povreivanje nekog kolektiva u ime vlastite zajednice, tojest u ime odbrane svoje zajednice i dalje karakterie svako ratovanje i pred-stavlja jedan od uslova zloine protiv ovenosti, onda imperativ da se odgovorijeste in jeresi protiv onoga to se smatra za sr$ te zajednice, protiv onoga tose percipira kao fiziki opstanak te zajednice i protiv opstanka njenog imena.Specifina odgovornost je tako povezana sa moralnom sreom, sa okolnosti-ma u kojima je sve dovedeno u pitanje, i predstavlja svima nametnuti imperativda se usred pojedinanog ili uzajamnog pokuaja povreivanja drugog kolekti-va prihvatimo tekog zadatka jeresi. Primer mo$emo nai u jeretikoj intervencijiHane Arent u vezi sa ulogom Jevrejskih saveta i prirodom nacistikih zloina uAjhmanu u Jerusalimu, intervencijom koja i danas, i u Izraelu i drugde, izazivakontroverze. Slino tome, odgovorni postupci u odnosu na transformaciju glo-balnih pravnih institucija koje su nastale na osnovu filozofske kosmopolitikemoraju biti disidentski i predstavljati alternativu spram bavljenja bezbednosnimproblemima i drugim interesima nacionalne dr$ave. Stalnom opiranju mora od-govarati novi jezik, u isti mah i jeretiki i konstitutivan za poredak koji prevazilaziuslovljenost suvereniteta i te$i ka bezuslovnom.

    Odgovorne transakcijeUpravo je ovaj momenat bezuslovnog onaj jedinstveno filozofski sprovod-

    nik koji podstie imaginarno demokratije koja treba da doe i neumitno usmera-va jeresi meurodne pravde. Ipak, on nu$no komunicira i intervenie unutarsamog politikog procesa koji zahteva delovanje u oblasti zasienoj uslovnosti-ma. Tako smo u donoenju odluke o intervenciji rastrzani izmeu dva kontradik-torna zahteva: napraviti iskorak u bezuslovno, na onu stranu politikih interesa iprorauna, ili pak uslov(lje)nim sporazumom pragmatino odgovoriti na posto-jee drutvene uslove. Ova aporija za Deridu obele$ava momenat u kome seraa odgovornost, kao najte$i momenat koji naziva zakonom odgovorne tran-sakcije.9 Iz tog zakona nije mogue neto jednostavno dedukovati zato to e

    Filozofeme i aporije tranzicione pravde 195

    9Rastrgnut sam (izmeu hiperbolike etike vizije oprotaja, istog oprotaja, i stvarnosti

    drutva koja je na delu u pragmatikom procesu pomirenja). Ali nemam ni moi, ni $elje, ni po-trebe da odluim. Ova dva pola se ne mogu svesti jedan na drugi. Da bi se politika, ili barem

  • kontekstualne razlike biti onaj jeziak na vagi koji e odluiti o ravnote$i dvapola. Razliitim politikim zajednicama u razliitim istorijskim trenucima posta-vie se razliiti izazovi odgovornosti. U svakom trenutku situacija se mora izno-va procenjivati prema konkretnim okolnostima. Nikakvo znanje ovde ne mo$eda bude garant da je transakcija izmeu suprotstavljenih zahteva bila odgovor-na: ovek nikada nije siguran da je njegov izbor pravian; on to nikada ne zna,niti e znati na osnovu onoga to se naziva znanjem... To je vie nego teko; toje beskrajno neprijatno. To je no.10

    Odluka o odgovornosti na meunarodnom planu u odnosu na naznaenezloine u pokuaju kolektivne povrede ili unitenja nosi sa sobom neizbe$an ri-zik. On se sastoji u odgovornoj transakciji izmeu potrebe da se deluje sada iovde kroz meunarodni pravni sistem koji je doveden u pitanje pragmatikomdr$avnih interesa, i potrebe da se ne ustukne pred suverenosti i sili koje instru-mentalizuju meunarodne institucije to nas esto ostavlja bez odgovora pred li-cem radikalnog zla.11 Svaki put ova transakcija e biti slo$ena, ali nas ne osloba-a odgovornosti, pre svega filozofske, da mislimo o poretku u kome e obavezada delujemo u podrku meunarodnim institucijama nai svoje mesto na nainna koji smo sada pozvani da odgovorimo na zloin kroz domae institucije.

    196 ore orevi

    ono to sam upravo nazvao pragmatikim procesima, preusmerili u cilju izmene zakona...neophodno je pozvati se na hiperboliku etiku viziju oprotaja. Iako nisam siguran u reivizija i etiki u ovom sluaju, hajde da ipak ka$emo da samo ta kruta nu$da mo$e da usmeriistoriju zakon i evoluciju zakona. Samo ona mo$e da ovde, sada, u neophodnosti i $urbi, bezekanja, potakne na odgovor i odgovornosti," On Forgiveness, str. 51.10

    On Forgiveness, str. 56.11 Up. Ono to se ini jedinstvenim i novim danas je projekat koji stavlja Dr$ave, ili bar elnikedr$ava bar po tituli (Pinoe), ili ak postojee elnike dr$ava (Miloevi) pred univerzalne vla-sti...Naravno, jo dugo e biti mnotvo nejasnoa i zbog njih emo morati da budemo dvostru-ko oprezni. Jo smo daleko od preduzimanja akcije i pokretanja tih projekata potomeunarodno pravo jo uvek isuvie zavisi od suverenih i monih nacionalnih dr$ava. ta-vie, kada neko pokrene akciju u ime univerzalnih ljudskih prava, ili pak protiv zloina protivovenosti, on to esto ini iz nekih interesa, uzimajui u obzir slo$ene i ponekad i kontradik-torne strategije, ini to zahvaljujui milosti dr$ave koja je ne samo ljubomorna na svoju suvere-nost, ve i dominira meunarodnom scenom, koja je prisiljena da intervenie pre ovde negotamo, recimo pre na Kosovu nego u eeniji, da se ograniim samo na poslednje primere, itd, ida iskljui, naravno, svaku mogunost meanja u svoje unutranje stvari.

  • PHILOSOPHEMES AND APORIES OF TRANSITIONAL JUSTICESummary

    With a synergy between UN agencies, governments and global civil society sectorthat managed to build a number of international institutions of criminal justice in the 1990sand the challenges to this commitment in the 2000s, in this paper we ask about sustain-ability and viable mechanisms to support the work of international courts. Do we in presentconditions have a general responsibility to support these institutions even as by-standers todistant conflicts, as opposed to specific responsibilities to our political communities that areprotagonists in conflict? We address this question through an examination of JacquesDerridas texts that discuss transitional justice issues including the concepts of forgiveness,responsibility, cosmopolitanism and its relation to international institutions. The effort to cre-ate a new language of solidarity of global publics in support of international justice, as a solemechanism securing sustainability of its institutions, following Derrida, will have to seek asignificant role for the exercise of philosophy in this project.

    Filozofeme i aporije tranzicione pravde 197

  • Adriana Zaharijevi

    Evropa: mi i drugi

    Biti i ostati strankinjaDanas, kada su veliki poduhvati ucrtavanja mapa i fiksiranja granica bar na-

    kratko okonani, kad Evropa jeste kao da je oduvek bila tu; treba li danas pitatikada i gde ona poinje? Ako se poeci vezuju uz i za patronime, prva imena kojalegitimizuju itavo vlastito potomstvo, u korenu Evrope nalazi se jedan matroni-mijski raskorak. Evropa je !ena, mo!da nimfa, mo!da princeza (tamnoputa?)Fenianka: svakako, silovana !ena. Odnesena na pleima jednoga bika, dazane itavu (zapadnu) civilizaciju. Poav u potragu za izgubljenom sestrom,njena braa, takoe tamnoputi Feniani, sobom su doneli imena pojedinim de-lovima Helade. Evropi, koja inae nikada nije naena, u deo je zapalo da imenu-je varvarske zemlje.

    Mit o Evropi je pria o kolonizaciji i raanju sveta koji ume da pie: mit o osni-vakom nasilju silovanju koje za posledicu ima opismenjavanje, konzervira-jue nasilje. To nasilno ostavljanje otiska, peata, imena koje jeEvropa, izrasla izovoga mita paradoksalno, sasvim bela, sasvim muka, sasvim pismena Evropa koja se istura i natura,1 zahteva izvesnu iterabilnost [koja] ini da poreklomora izvorno da se ponavlja i da se menja da bi va!ilo kao poreklo, odnosno dabi se ouvalo.2

    To je, dakle, ona Evropa u kojoj i zbog koje jo uvek ne postoji demokratijakoja bi bila dostojna tog imena;3 u kojoj je isturenost Jednog ili zaturala drugog,ili ga inila samo manje ili vie uspelom imitacijom Istoga. To je ona Evropa kojaje neprestano generisala svoje Druge: kartografskim ubele!avanjem njihove1

    Ona se istura kao prethodnica i nikada nee prestati da se natura drugome: da bi podsta-kla, zavela, proizvela, povela, irila, negovala, volela ili silovala, volela je i da siluje, kolonizuje,i sama se kolonizovala. Videti $ak Derida, Drugi pravac, prev. Svetlana Stojanovi, Lapis,Beograd, 1995, str. 27.2

    $ak Derida, Sila zakona, prev. Milorad Belani, Svetovi, Novi Sad, 1995, str. 69. I dalje,taj zakon iterabilnosti koji ini da osnivako nasilje uvek biva reprezentovano i to u nekomkonzervatorskom nasilju gde se uvek ponavlja tradicija vlastitog porekla i gde se, sve u svemu,samo uva izvesno utemeljenje koje je, najpre, odreeno da bude ponovljeno, sauvano i po-novno ustanovljeno, str. 88.3 Ibid, str. 74.

  • izopaenosti (Azija, Afrika), odstranjivanjem, takorei, svog bolesnog mesa u ka-!njenike kolonije, uz blagoslov da se tamonji !ivalj a priori lii prava na !ivot(Australija, Severna Amerika), simbolikim postavljanjem granica izmeu pisme-ne Evrope koja ima pravo i du!nost da siluje, i svake druge Evrope koja se bargeografski nala s one strane orijenta (Istona Evropa, ruska regija do Urala, ru-melijska Turska).

    Ali ti drugi nikada nisu definisani u svojoj zbilji: njihova se drugost proizvodi ireprodukuje tako da u drugom drugog zapravo nikada nema, ve je tu uvek onoisto: manje, vee ili jednako meni.4 To kvantitativno miljenje koje serijalnoproizvodi drugo od istoga, okonava, ni manje ni vie, konanim reenjem, bi-rokratskim arhiviranjem podataka o !ivotu i !ivih tela, koja su manje ili nita odistoga. Ovaj in najzad dovodi do pada prvotnosti koncepcije oveka i graanina namesto ovih kategorija, politiku stvarnost dananje Evrope (sveta, uosta-lom) definiu neki drugi pojmovi neki drugi "ivoti !ivoti izbeglica,5 azilanata,reju, autsajdera.

    Meutim a to nije nita manje iroko lice6 isturene Evrope ove su kate-gorije (ovek i graanin), od Hobsa, od Francuske revolucije, tek prividno va!ile,samo u meri u kojoj je taj ovek bio mukarac i u meri u kojoj je graanin mo-gao biti brat. Nema politike sa !enama, !enske politike, niega Noch ist derWeib nicht der Freundschaft fhig, ponavlja Zaratustra evropski politiki mit.7Jednako tako, kada se Evropljanin (njegova belost je ukljuena u pojam) obra-a crncu, iako ih njihov rod predodreuje za bratstvo, tu bratstvu mesta nema:Evropljanin se ponaa kao odrasla osoba koja se obraa detetu... uz odsustvo(svake) !elje, nedostatak (svakog) interesovanja, ravnodunost, s tim automat-skim manirom klasifikovanja, zatoenja, primitivizovanja, decivilizovanja8 crnepridolice. Crni brat je nemogui brat, ba kao to !ena ni s najboljom voljom nemo!e dosei obzorja bratstva. To su odsutna lica, pored niza drugih, odsutnasamo naizgled, tobo!e te sablasti koje pohode Evropu, onu koja je ve ovde,koja je volela i da siluje, kolonizuje, i koja se, upravo zbog njih, i sama koloni-zovala. To je Evropa u kojoj je demokratija zapravo izoblienje prava i pravnognasilja,9 Evropa koja je hinila demokratiju jednakost sviju, isokefaliju Evropau kojoj su glave bile jednake, samo zato to je puno glava izostalo iz tog stroja, ilizato to se na mnogim glavama stajalo da bi se ta jednakost glava/glavnihdostigla.

    200 Adriana Zaharijevi

    4 Luce Irigary, Democracy Begins Between Two, prev. Kirsteen Anderson, The AthlonePress, London, 2000, str. 125.5 oro Agamben, Mi, izbeglice.6 Evropa u prevodu znai, pored ostalog, irokog lica. Videti Robert Grevs, Grki mitovi,prev. Gordana Mitrinovi-Omikus, Nolit, Beograd, 1991, str. 171-174.7

    $ak Derida, Politike prijateljstva, prev. Ivan Milenkovi, Beogradski krug, Beograd, 2001,str. 421.8 Frantz Fanon, Black Skin, White Masks, prev. Charles Lam Markmann, Pluto Press, Lon-don, 1986, str. 31, 32.9 Derida, Sila zakona, str. 74.

  • Evropa koja tek treba da doe, koja sebe jo tra!i u (geografskoj) Evropii drugde,10 jeste, prema tome, ona ista Evropa koja odavno nije ni sasvim bela,ni sasvim muka, ni sasvim pismena. Ta Evropa oduvek je bila tu, kao vlastitakonstitutivna spoljanjost.11 Dekonstruisati paradoks iterabilnosti, ponovnogupisivanja nasilja koje ga uvek iznova opravdava tobo!njim temeljima i poeci-ma, upravo znai prihvatiti odgovornost odgovoriti vlastitim rubovima i pomaise, da bi se njima ostavio prostor u kojem e se njihov odgovor uti.

    Evropa koja tek treba da doe (kao i demokratija koja je obeanje demokra-tije) jeste ono to sebe tra!i ili se obeava danas... ono je dananjica jedneEvrope ije granice, pa ak ni ime nisu dati, jer Evropa je samo paleonimijski na-ziv. Ako se danas ita zbiva, veli Derida, ja verujem da se zbiva tu, u inu pam-enja koje zahteva izneveravanje poretka glavnice i ostaje verno drugoj glavi idrugom od glave.12

    Evropa koja dolaziNi monopol, ni osipanje, dakle

    U dananjem drutvu (drutvu koje sebi vie nikada ne bi moglo da priutiprivilegiju konstruisanja hobsovske distopije poznate pod imenom prirodnostanje) to s mukom nastoji da odr!i kriterijume ovenosti i merila graanstva jer se broj glasova u meuvremenu umno!io toliko da se nad njima vie nemo!e sprovoditi efikasna kontrola stari, repetitivni model oveka i graanina(oveka i graanina, oveka i graanina... ad infinitum) mo!e da ponudi samoprivremena i pseudoreenja. Re je, naravno, o multi-kulturalizmu, transnacio-nalizmu, globalizmu (mondijalizmu, kako ka!u Francuzi), svim tim raznim -izmi-ma kojima operie savremena politika teorija, esto optu!ena da joj u toj teorijinedostaje upravo ono politiko.

    Danas se svo politiko usmerava na razreenje nerazreive formule mi idrugi. Jer drugi je sada nesumnjivo tu. I premda je stranac ve samim tim toje drugi, samim tim to nastoji da se uklopi, to ga uklapamo/ju u model ovek igraanin u kojem za drugog mesta i nema drugi je ovde i tu namerava i daostane, ponitavajui tim inom, tom !eljom svoj status stranca. Kako ga uklopi-ti? Kako se zbratimiti s nemoguom braom?

    Asimilacija je najbezbolnije bolno reenje: dobrodolica se pru!a svakomeko je spreman da se odrekne sadr!aja i postane ovek, ta univerzalno pri-menljiva, uplja forma, koja je stoleima unazad doputala i pravdala svaki oblikrepresije nad svima koji su manje ili nita od istoga, od ljudskoga. Pored toga,

    Evropa: mi i drugi 201

    10$ak Derida, Ja sam u ratu sa samim sobom, razgovor sa $anom Birnbaumom, prev. Mari-

    ja Kilibarda, emitovano na III Programu Radio Beograda 24. 11. 2004.11 D!udit Batler, Tela koja neto znae, prev. Slavica Mileti, Samizdat B92, Beograd, 2001,str. 15 i na drugim mestima.12 Derida, Drugi pravac, str. 19.

  • asimilacija omoguuje oveku i graaninu da zaboravi vlastiti zaborav, da za-boravi koga je uvek unapred iskljuivao i koga je kao zazornog, nevidljivog, od-baenog, s pravom ponitavao pojmom ili hladnim cevima.

    Bolnije bi reenje bilo pustiti drugog da sa sobom donese svoju drugost, danjome paradira okolo, da nas njome zasipa, da u nama budi remboovsku psi-hotinu sablast koja nam iz potaje i bezobzirno doaptava Je est un autre.13Zakon veine (demokratije kao starog evropskog projekta, ostvarene demokra-tije) uva nas, sreom, od konane najezde i opsade naih bedema, ineiod drugog samo drugorazrednog graanina i skoro-pa-oveka, koji e uvek biti iostati samo glas drugog.

    Takav zakon-monopol zapravo predstavlja ono to Derida naziva prorau-nom, ijem poretku odluka a samim tim i odgovornost ne pripada, niti mu ika-da mo!e pripadati.14 Naprotiv, prodor novog i jedinstvo sa drugim danas se...mora anticipirati kao nepredvidivo, kao neto to se ne mo!e anticipirati, uraklji-ti, identifikovati, ukratko, kao neto o emu jo nemamo pamenje.15 S drugim,takorei, nema druge do da se uvek, svaki put, zapoinje iz neke neodluive po-zicije, pozicije u koju zaborav nije uvek ve upisan i iz koje je svaki proraun,svako sprovoenje izvesnog ma kako povoljnog programa unapred iskljue-no. Ta je pozicija gotovo ili sasvim nemogua. Kako se izmestiti ako smo u tupoziciju ikada i bili smeteni iz oveka i graanina? Kako zaista biti odgovo-ran (prema drugome, ko god on ili ona bili)? Preduslov takve stvari kao to jeodgovornost svakako je iskustvo mogunosti nemogueg: treba proi kroziskuenje aporije i odatle pronai jedino mogue otkrie, ono nemogue.16

    To nemogue iskustvo, o kojem govori Derida, jeste iskustvo pregovaranja.Pregovaranje upuuje na kretanje (aktivno i pasivno), koje se sastoji u odgaa-nju, preko zadrke, zastupanja, odlaganja, povraaja, obilaska, kanjenja, sta-vljanja u priuvu.17 To je iskustvo aporetino upravo stoga to svako ili-ili pretva-ra u ni-ni u jednom dvostrukom gestu koji onemoguuje da se poredak ikadauspostavi na vrstim temeljima, da se razlika ikada internira u neku samoprisut-nost.18 To je, naime, upravo dvostruki gest dekonstrukcije u kojem se poredakhijerarhije (ja/drugi) preokree, ime se pokazuje da je struktura suprotnostistruktura sukoba i podreivanja19 (ja protiv drugog, ja nad drugim), da bi se u

    202 Adriana Zaharijevi

    13 Julia Kristeva, Strangers to Ourselves, prev. Leon S. Roudiez, Columbia University Press,New York, 1991, str. 13.14 Derida, Sila zakona, str. 37.15 Derida, Drugi pravac, str. 14.16 Ibid, str. 23.17

    $ak Derida, Razgovori, prev. Vladimir Milisavljevi, Knji!evna zajednica i Oktoih, Novi Sad,1993, str. 10. Ono o emu Derida ovde zapravo govori jeste differance (rAzlika). Ta unutranjaveza rAzlike i pregovora ne govori samo o kontinuitetu dekonstrukcije (namerno se uste!emda je oznaim kao metodu ili projekt) u Deridinom delu, ve pokazuje i to da je dekonstrukcijauvek ve politika.18 Derida, Razgovori, str. 41.19 Ibid, str. 39.

  • igri razmaka izmeu mene i drugog, u prostoru naeg ulanaavanja, otvorioprostor pozitivnog premetanja, prestupanja.20

    Drugi je, dakle, sada nesumnjivo tu. Monopol nad drugim, pod kakvim godizgovorom, mo!e obeati samo reprodukciju nasilja, silovanje radi opismenjava-nja, demokratiju kao izoblienje prava. No, puko preokretanje poretka, putanjedrugog u telo oveka i graanina, odakle smo mi prethodno ispra!njeni, samoje nalije istog monopola. Ni monopol, ni osipanje, dakle. 21 Pregovaranje nijeoptereeno paradoksom iterabilnosti, obnovom osnivajueg u konzervirajuemnasilju. Pregovaranje nikada ne mo!e biti silovanje, ako je obostrano, uzajamno,ako je dvostruki gest. Niti siluje, dakle, niti opismenjuje, ve otvara jedan (dodu-e, uvek ve otvoren) prostor i dr!i ga bezuslovno otvorenim,22 zahtevajui da sepamenje ostavi u priuvi, da se odlo!i, da bi inventivnost, spremnost da seuhvati u kotac s tom aporijom, moglo da doe do rei. Jedino u situaciji koja na-goni na izumevanje nekog novog naina prevoenja u kojem prevod nee iisamo u jednom od dva smera,23 dakle, u situaciji koja zdravom razumu (onomistom koji je osmislio jednu jo nemoguniju situaciju situaciju u kojoj svakosa svakim ugovara izlazak iz prirodnog stanja) bar deluje nemogue, odgovor semo!e uti odgovor kao odgovaranje za sebe, drugome i pred drugim.24

    Nema inkompatibilnosti, nema neprevodivosti.25 Nema ni konanih ree-nja. Pregovaranje je proces koji se ne zaustavlja, proces koji stalno nailazi nanemogue, koji je uvek u otvorenom, proces koji ni nas ni druge zapravo ni-kada ne stavlja u okotale, odluive pozicije iz kojih se jednom za svagda mo!egovoriti i delati. Zbog toga je odgovornost tako zastraujua, gotovo sablasnozastraujua: ne toliko zbog svojih konsekvenci, koliko zbog te strane spozna-je da ona nikada ne prestaje, da se od nje nikada ne mo!emo ni na kratko udaljitida bi smo je promiljali, zaboravljali ili je naprosto prepustili nekom drugom. I,ako bi model oveka i graanina trebalo da opstane, a on nesumnjivo ima svo-jih vrednosti,26 mo!da bi model ugovora, koji identitet oveka pretvara u identi-tet graanina, trebalo preinaiti u model pregovora, koji se opire identitetima iuvek nastoji da otvara i zadr!i neke uvek nove i uvek bitne razlike.

    Evropa: mi i drugi 203

    20 Ibid, str. 61. Dvostruki gest predstavlja Deridino najdoslednije odreenje dekonstrukcije i,iako u kontekstu iz kojega je ovde preuzet ne upuuje na etiko-politiki pojam pregovaranja,njemu zapravo sasvim odgovara.21 Derida, Drugi pravac,, str. 23.22 Derida, Politika i prijateljstvo, prev. Adriana Zaharijevi, III program, br. 117-118,I-II-2003, str. 477.23 Ibid, str. 480.24 Derida, Politike prijateljstva, str. 377-380.25 Derida, Razgovori, str. 143.26 Derida nas stalno podsea na univerzalne vrednosti evropske batine, iste one koje de-konstrukcija (i sama proizvod tog naslea) izvre i dovodi u pitanje, na taj nain potcrtavajuiafirmativnost dekonstrukcije nasuprot njenoj pogreno shvaenoj razornosti. Balansirati ovimimperativima, najzad, upravo i jeste nekakvo pozitivno odreenje dekonstrukcije koja se stalnoopire odreenju (Na izvestan nain, ona nije nita. Videti $ak Derida, ta je dekonstrukcija?,prev. Milorad Belani, emitovano na III Programu Radio Beograda sredinom novembra 2004.)

  • Post scriptumNajzad, ovaj je tekst takoe jedna vrsta pregovora. Nije Derida jedini koji s

    tekoom izgovara Mi, Evropljani. Naime, svuda u tekstu ta je zamenica obe-le!ena znakovima navoda. I to nije sluajno. Kada ja proglaavam sopstvenupripadnost ovom mi, ovom mi, Evropljani, moj je iskaz dvostruko sumnjiv. Toja je ja u telu !ene, u telu nemogueg brata u svetu u kojem se bratstvo jouvek upinje da opstane kao univerzalni model. S druge strane, to je ja evropskou meri u kojoj su Balkan, Istona, Centralno-Istona Evropa, Dr!avna ZajednicaSrbija i Crna Gora, etc. deo Evrope, simboliki ili geografski, uz stalni usklik da uEvropu tek treba ui, da joj se treba tek pribli!iti, da joj treba te!iti. Ti znakovi na-voda kod svakog mi, utoliko treba da naznae i nekakav otklon od nas,Evropljana, raskorak i odlaganje, kao i potrebu da se neprestano pregovora sa io nama, Evropljanima.

    EUROPE: WE AND OTHERSSummary

    This paper questions the paradox of hospitality from within, by interrogating thephrase We, the Europeans. By employing the metaphor of mythical raped, putativelyblack Europe, it introduces the concept of foundational/conservative violence, as ameans to initiate and maintain the European production of otherness. Whereas previ-ously the conception of the other was mapped and fabricated for colonizing purposes bythose who possessed the power to civilize, nowadays all the others tend to slip out oftheir imposed image, trying to imbricate themselves in the genuinely European maleand white model of man and citizen. In contrast to available patterns of assimilation ofand indifference towards the others, I propose Derridian concept of negotiation as a wayof dealing with the other. Negotiation displaces and uproots the horizons of the possible,since it advocates neither monopoly nor dissipation. The paper ultimately endeavors topresent itself as a kind of double-binded negotiation, as having been written by a dubi-ous European and a woman.

    204 Adriana Zaharijevi

  • Aleksandar Dobrijevi

    Dekonstrukcija i normativnost1

    Porazgovarajmo o tzv. problemu normativnosti. Ovaj se u poslednje dve-tridecenije pretvorio gotovo u modni trend, u mainstream temu, u predmet tolikosveprisutan da je nagnao strunjake da obrazuju disciplinu to bi mu samim svo-jim nazivom potvrdila dignitet i dominaciju. Tako smo, ne sasvim iznenada, zate-eni postojanjem jo jedne u pozamanom skupu filozofskih grana tzv. filozofi-jom normativnosti (up. Broome, 2004: 28). Tu se, meutim, ne radi o nekakvojzasnivakoj, autonomnoj, homogenoj teoriji, budui da ova i sama ishodi izukrtanja srodnih ili meuzavisnih disciplina kao to su etika, filozofija prava, de-ontika logika, epistemologija, semantika. Onaj ko bi po#eleo da se pozabavi tomfilozofijom, uputa se u istra#ivako polje bez jasnih obrisa, a sa mnogostrukimravanjima u pogledu kljunih pitanja to su njoj izrazito svojstveni, pa samim tim iu pogledu ve ponuenih odgovora na ta-i-takva pitanja. No, ni izdaleka mi nije ciljda naznaim nekakve osnovne crte filozofije normativnosti. To je izazovan za-datak, ali ne sada i ne ovde.

    Sa#etosti radi, rei u, najpre, da normativnosti ima, s one strane i nezavi-sno od dobro poznate, vazda otrcane i trivijalne, ali ipak veno aktuelne i va#netematike jaza izmeu onoga to jeste i onog to treba. Dakle, normativnostiima, normativnost postoji, pa se otuda njena merodavnost nekako utapa umerodavnost onoga to jeste. Moglo bi se rei da realnost onoga to jeste, uizvesnom smislu, nije merodavnija od realnosti onog ega ili jo nema ili ga ima unedovoljnoj meri, ali bi trebalo da ga bude u punini bia. Makar nije merodavnijaza filozofe, jer to bi signaliziralo njihovo odustajanje, to je teko zamisliti, odte#nje da onome to govore ili tvrde udahnu snagu obaveznosti, utisnu peatautoriteta, neega to treba slediti kao kodifikovano uputstvo, model za opona-anje. Jer, autentina atmosfera filozofskih tekstova jeste preskriptivna atmosfe-ra, ak i onda kada se neto tek i samo opisuje. Neutralnost je iluzija, ukoliko sepod njom podrazumeva neto drugo i drugaije od osnovnog imperativa viso-ko-naunog pogleda. Upravo se tu, unutar nauka koje ciljaju tome da nateraju1 lanak je raen u okviru naunoistra#ivakog projekta Instituta za filozofiju i drutvenu teo-riju u Beogradu, pod nazivom Mogunost primene modernih filozofsko-politikih paradigmi natransformaciju drutva u Srbiji/Jugoslaviji, koji finansira Ministarstvo nauke i zatite #ivotnesredine Republike Srbije (br. 2156).

  • svet da se verno ogleda u njihovom jeziku, mo#e uoiti stapanje i ponovnorazdvajanje i razlikovanje dabome, preko sumnji ili daljih pitanja tih dvejuosnovnih vrsta merodavnosti. Tako se u jednom dahu ka#e ili misli:

    (1) X jeste (deskripcija);(2) Istina je, ili ispravno je rei, da X(deskripcija/preskripcija);(3) Treba govoriti ono to je istinito ili ispravno, tj. X (preskripcija);(4) Da li je X istinito, ispravno, obavezno i/ili obavezujue?Prethodne opaske mogu nam biti od pomoi kad se suoimo s onim to De-

    rida kazuje o problemu o kojem je re. Jedan od njegovih beskonanih iskazakrajnje je neoekivan i zapanjujui, i nema sumnje da emo ga u kontekstu ovogizlaganja odmah i lako prepoznati. U svom razgovoru sa Fransoa Evaldom, onnajpre negira da postoji neto poput pozitivno odreene deridijanske filozofije, ana intervjuerovo pitanje: ima li normativnosti u onome to Derida pie?, on sa-svim odluno odgovara: Ima, naravno, samo toga i ima. No ako me implicitnopitate da li je ono to ja ka#em normativno u uobiajenom smislu rei, bie mite#e da vam odgovorim (Derida, 1993: 128). Izvucimo, bez okolienja, mogueneposredne implikacije iz navedenih iskaza. Pre svega, nema datosti, nemadate, oiviene, oblikovane, obrazovane, konstitutisane filozofije $aka Deride.Nema nikakvih $akovih hipoteza koje $ak ne bi ve narednog trenutka i sm od-bacio. Nema bia, prisustva, kontura, vrstog jezgra te filozofije, a ako se po-misli (ako tumai pomisle) da stvari ne stoje ba tako eto zablude (privida). Ali,ega onda ima? Nieg drugog do klasine suprotnosti bia postajanja i to uvidu zadatosti, u vidu normativnosti, u vidu traga i traganja. Jedino toga ima, inieg vie. Dodue, to nije normativno u uobiajenom smislu rei, a ono uobi-ajeno normativno mogla bi nedvosmisleno biti tek neka pozitivno odreena,takva-i-takva norma, odnosno taj-i-taj imperativ ili propis. U tom smislu, izmeuonoga to odreeno jeste i onog to odreeno treba da bude nema nikakverazlike obe vrste merodavnosti pripadaju istoj vrsti okotalosti podlo#ne i zlou-potrebive realnosti (pogrenog tumaenja). Ukratko, ono do ega je Deridinajvie stalo jeste postajanje-normativnim koje se nikada nee ostvariti ili ma-terijalizovati u obliku te-i-te norme, tj. norme kao bia.

    Teko mi je da vam odgovorim ta normativno znai u neuobiajenom smi-slu, stavljamo Deridi u usta, isto onako kao to mi je teko da vam odgovorimta je dekonstrukcija, uprkos tome to joj neprekidno pribegavam. Na jednommestu (Derida, 1993: 134), on e rei da dekonstrukcija nije tehnika, nije meto-da, nije nauna kritika, iako mo#e proizvesti kanoniku istih, mo#e joj se za trendozvoliti da u didaktike svrhe bude zarobljena u bie pravila. Sutinu dekon-strukcije lake je shvatiti kroz njena negativna odreenja. Ona najee nije onoto joj pripisuju da jeste, tj. nije samo to. No, Derida je sasvim svestan toga danegacija ve predstavlja nekakvu determinaciju, nekakvo zbabinjanje pojmadekonstrukcije, njegovo savijanje ka trajnoj pouivosti. Otuda, nema znaajnih

    206 Aleksandar Dobrijevi

  • razlika izmeu negativnih i pozitivnih odreenja kao takvih oba se rukovodelogikom rubriciranja i opisivosti. Ako je tako, onda se u iste didaktike svrhe,istom vrstom logike, mo#e ponuditi i pozitivno odreenje dekonstrukcije, rei taona jeste a ne samo ono to ona nije. I Derida se doista opredeljuje za jedno tak-vo odreenje: Dekonstrukcija je pravda (Derida, 1995: 22). Nije sluajno toova odreujua re jeste skroz-naskroz deontiki pojam, pojam iskljuivo nor-mativnog kapaciteta i naboja. Pravda je onoliko normativna koliko je to Deridipotrebno. Ona svagda izmie sistemima pravnog pozitiviteta, prevazilazi ih i ko-riguje, ona e tek doi, nikad je nema u dovoljnoj meri, a opet, za njom se najvie#udi, svi imaju oseaj pravde, ona je zaslu#na za uspostavljanje i odr#avanjesvakog, ma i najdubioznijeg, najnestabilnijeg i najnepravednijeg drutvenog po-retka. Samu po sebi, nju nije mogue ni kritikovati ni dekonstruisati, jer je uvekneto vie ili manje od kritikih i dekonstruktivistikih uinaka (up. Derida, 1995:22-23; 1993: 149-150; $i#ek, 2004: 37). Ona je konstruktibilna, ali ne i dekon-struktibilna. Njeni su tragovi svugde, ali joj tela nema nigde. Ako pravde uopteima (to su Deridine rei), ona je vie propisiva nego to je opisiva. A ako de-konstrukcije uopte ima (to su takoe Deridine rei), ona mora, treba biti nalikna pravdu, ona jeste pravda. Dakle, izmeu pravde kao bia i pravde kao normenema razlike, ali tek na nain postajanja bia pravde i postajanja pravde-norme.Tamo, pak, gde je ona odreena, bilo negativno ili pozitivno, razlike ima na nainneeg ega ima premalo, a treba ga biti u izobilju. Isto va#i i za dekonstrukciju.Dekonstrukcija je vie zadata nego data, ona je normativna u tra#enom, neuo-biajenom smislu sve dok postaje normativnom, i samo u takvom postajanjuona zadobija nekakvo bie koje ne prestaje da iz asa u as postaje neto drugood onog to je postalo.

    Poznavaoci Delezove misli mogli bi da ka#u: Ali, mi ovde ne govorimo oDelezu; pobrkali ste dva potpuno razliita filozofa; delezovskim terminima tuma-ite Deridu i to deluje odvie proizvoljno. Meutim, nema nikakvog brkanja. Svedok te#i tome da dekonstrukciju objanjava procesualistiki, Derida je bli#i Dele-zu nego to to mo#da #eli.

    Naposletku, dozvoljeno je pomisliti sledee: dekonstrukcija je normativna,odnosno dekonstrukcija je normativnost na nain postajanja-normativnim. Pre-ciznije, normativnost je imanentna dekonstrukciji, kao njen uslov mogunostikoji se opire deridijanskim i kvazideridijanskim analizama. I zaista, Derida se ni-kada nije poduhvatio dekonstrukcije normativnosti, ili bar njene genealogije unieanskom ili fukoovskom smislu. A kako ne postoji filozofija $aka Deride, takonema ni njegove filozofije normativnosti. Ima samo normativnosti, i nieg vie. I,dabome, nije je mogue kritikovati.

    Meutim, jedan kritiki put ipak ostaje otvoren. Da bismo to ilustrovali, pri-begnimo ovde ve navoenoj formalizaciji:

    (1) Dekonstrukcija je normativna;(2) Istina je, ili ispravno je rei, da dekonstrukcija jeste normativna;

    Dekonstrukcija i normativnost 207

  • (3) Treba govoriti ono to je istinito ili ispravno, tj. da je dekonstrukcijanormativna;

    (4) Da li je dekonstrukcija normativna?Poslednja propozicija je u literaturi poznata pod imenom argument otvore-

    nog pitanja, kao smisleno ne-tautoloko pitanje koje nam daje za pravo da De-ridinu provizornu definiciju ili, tanije, njegovo implicitno odreenje dovede-mo u sumnju. Tako bi neki anti-deridijanac mogao da ka#e: Dekonstrukcija nijenormativna ni u jednom smislu, ni na ta me ne obavezuje, samo vam se priviada je drugaije.

    LiteraturaBroome, John (2004): Reasons, u: Reason and Value: Essays on the Moral

    Philosophy of Joseph Raz (eds. R. Jay Wallace, Michael Smith, SamuelScheffler, and Philip Pettit, Oxford: Oxford University Press), pp. 28-55.

    Derida, $ak (1993): Razgovori (Knji#evna zajednica: Novi Sad).Derida, $ak (1995): Sila zakona: mistini temelj autoriteta (Svetovi: Novi Sad).$i#ek, Slavoj (2004): Organs without Bodies: Deleuze and Consequences (Rou-

    tledge: New York and London).

    DECONSTRUCTION AND NORMATIVITYSummary

    The author re-examines so-called normativity problem in the light of some Der-ridas provisional definitions of the concept of deconstruction. Alleged unbreakable con-nection between the elementary Derridian conception and the concept of normativityhere is criticized with help of open question argument.

    208 Aleksandar Dobrijevi

  • ore D. Sibinovi

    Sila zakona protiv sile neprava

    #ak Derida: Sila zakona i Mistini temelj autoriteta

    Mo!da uvek treba da bude jedno mo!da za pravdu

    "ak Derida

    Sila u osnovi prava i nepravaPolazei od Paskala kao jednog od izvora razumevanja mistinog temelja

    autoriteta, Derida ve na samom poetku svoje studije Sila zakona1 apostrofi-ra s i l u kao konstitutivni sastojak, a samim tim i kao liniju po kojoj dekonstrukcijaraiva pojam prava. Time sila biva ograniena i omeena, smetena u pravo,kao pojam ni%eg stepena optosti od njega, ali i kao conditio sine qua non samo-ga prava i pravilnog razumevanja. Paskal ka%e: pravda bez sile je nemona(drugim reima, pravda nije pravda, ona nije obavljena ako nema silu, jedna ne-mona pravda nije pravda, nije u pravom smislu), sila bez pravde je tiranska.Pravda bez sile je kontradiktorna, jer uvek postoje zli; sila bez pravde je za osu-du. Treba dakle staviti zajedno pravdu i silu; i tako tumaiti da ono to je praved-no bude jako ili ono to je jako da bude pravedno.

    O sili prava i sili u pravu Derida govori kao o kvalitativno i temporalno razlii-tom fenomenu prinude i nasilja. On razlikuje osnivako nasilje koje izmie drutve-nom i pravnom kontinuitetu i koje vremenski traje u zavisnosti od koliine i vrstenasilja koje koriste drutvene snage razarajui dotadanje pravo. Prostori dejstvaosnivakog nasilja rezerviu dve vrste drutvenih promena: rat i revoluciju. Ratomagresor ili pobednik spoljanjim osnivakim nasiljem zasniva novi poredak, a revo-lucijom prevratnik unutranjim osnivakim nasiljem zasniva novi pravni poredak.Nasuprot ovom nasilju odnosno u njegovom nastavku, Derida uoava konzervira-jue nasilje koje slu%i ouvanju, osiguranju i odr%avanju zasnovanog poretka. Ovokasnije nasilje temporalno zavisi prete%no od toga da li e se razlivati u ravni dina-mikog, odnosno reformskog diskursa ili e koristiti silu statike2. I jedno i drugo1

    #ak Derida, Sila zakona Mistini temelj autoriteta, Svetovi, Novi Sad, 1995.2 ibid, strana 49, Postoji, najpre, distinkcija izmeu dva nasilja prava, dva nasilja koja se tiuprava: osnivakog nasilja, onog koje ustanovljuje i postavlja pravo i konzervirajueg nasilja,onog koje odr%ava, potvruje, osigurava trajnost i primenljivost prava

  • nasilje deduciraju nepravo, osnivako nasilje, kao apsolutno nepravo prema po-stojeem3 poretku, odnosno konzervirajue nasilje prema sebi samom.

    O pravu se sve zna ili toliko je znanja o pravu ukrteno na horizontu njego-vog tumaenja i razumevanja, da svaka sledea reenica o njemu vie doprino-si zbrci i zatamnjenju negoli novom otkriu. O nepravu kao protivpravnosti, kaoo negaciji pravnosti, kao o taki dodira sile prava i sile neprava, kao o sistemuantisistemu ili nagovetaju unutranje destrukcije, govorilo se manje jer se feno-men neprava implicirao i konzumirao pojmom prava uopte. Nepravo kao pro-tivpravnost stoji u opoziciji pravnosti kao bitnoj odlici prava preostaloj od i prekosile koja ga zasniva i konzervira, kao i u opoziciji samoj sadr%ini pozitivne nor-me, kao delikt koji iznova podsea i opominje4. Tako nepravo, odnosno protiv-pravnost kao njegov formalni vid izbijaju u prvi plan svake analize koja raunana uspenu dekonstrukciju.

    Nepravo i protivpravnostNepravo se kao termin razumeva i koristi u vie nivoa oznaavanja brojnih

    stanja vezanih za razliit materijalni sadr%aj. Ve je markirano osnivako nasiljeprava kao izvesno nepravo5, ali se neretko ista oznaka koristi i kada se govori onepostojanju konkretnog pravnog reenja ili pravnoj praznini6, kao i kada se go-vori o protivpravnom ponaanju u materijalnom smislu tj. o konkretnom deliktu7,

    210 ore D. Sibinovi

    3 ibid, strana 56, Osnivanje svih dr%ava dogaa se u jednoj situaciji koju je, na taj nain,mogue nazvati revolucionarnom. Ona inaugurie jedno novo pravo, i to uvek ini nasiljem,Uvek ovde znai: ak i ako se ne dogaaju ti spektakularni genocidi, progoni i deportacije, kojitako esto prate osnivanje nekih dr%ava, bilo da su one velike ili male, stare ili moderne, blizu ilidaleko od nas4 ibid, strana 53 Zadivljujua fascinacija koju je nad narodom izvrila figura velikog krimi-nalca ovako se objanjava: nije re o nekom ko je poinio zloin i spram koga se, onda, oseatrajno divljenje; to je neko ko, prkosei zakonu ogoljuje nasilje samog pravnog poretka5 ibid, strana 57, Ono prekida sa etabliranim pravom da bi, onda zasnovalo neko drugo. Tajmomenat suspenzije, ta epokhe, utemeljujui ili revolucionarni momenat prava jeste u samompravu instanca ne-prava. Ali, takoe, to je itava istorija prava. Taj momenat je uvek smeten,ali nikada nije smeten u nekoj prisutnosti6

    Ako treba da se istra%uje ne-pravo, logino bi bilo nadovezati se, pre svega, na Ne, naprazninu, na odsustvo, ostavljajui za kasnije brigu za pronala%enje onoga to treba da doena mestu prava, Jean Carbonnier, Le non-droit: precautions introductives, u zborniku LHy-pothese du non-droit, XXX seminaire 21-23 oct. 1977, Liege, 1978, p.11, takoe od istogautora, Fleksibilno pravo, 1979, L.G.D.J., Paris, strana 21, Kada govorimo o ne-pravu, po-drazumevamo ne apsolutnu prazninu prava, ve primetno opadanje, manje ili vee, pravnogpritiska (la pression juridique), i dalje strana 24 pravne praznine jesu nu%nost higijene drut-va. Tome u prilog govori da mi i danas imamo kalendar prava. Nedelje, praznici, noi, zima,nisu u potpunosti pravni. To su momenti kada drutveni poredak opada, a to se tie dr%ave,intervalno ne-prava7

    Time to pravna nauka delikt, koji je u naivnom, prednaunom miljenju prikazan kao ne-gacija prava, kao ne-pravo, pretumauje u uslov prava, ona obavlja slian proces kao teologijau odnosu na problem teodicije, to jest problem zla u svetu koji je stvorio svedobri i svemoni

  • kao i kada se pojedinom pravnom sistemu pripisuju atributi negacije aktuelnihdostignutih civilizacijskih vrednosti drugih sistema u okru%enju. Takoe za pozi-tivni pravni poredak, karakter neprava ima svako pojedinano opreno ponaa-nje va%eim pravnim normama kao i nepravo sistematizovano i normiranoponaanje, koje se kao anti-sistem ostvaruje izvan mehanizma kontrole aktuel-nog poretka8.

    Sve pravne pojave izriito su drutvene pojave i izvan socijalnog kontekstanije mogue uspostaviti nikakav realni pravni okvir. Meutim, sve drutvene po-jave nisu u isto vreme pravne pojave i kada su normirane i sistematizovane uodreeni socijalni poredak stvari, kao to je pravo takoe. Proizilazi da izmeudrutvenih pojava koje su pravne i drugih drutvenih pojava koje to nisu postojigranini specifikum koji se mo%e formalno i materijalno iskazati i na kojem sezasniva kasnije, totalitet pravnog %ivota naspram drutvenog %ivota uopte9. Tagranina posebnost pravne u odnosu na druge drutvene norme koja preostajepreko s i l e je p r a v n o s t. Ona u sebi oznaava i nosi posebnost pravne normeu odnosu na sve druge drutvene norme koje joj konkuriu ili sa kojima zajednoureuje ukupni drutveni %ivot zajednice.Pravnost pravu i pravnoj normi daje ob-jektivni karakter budui da ona proizilazi iz drutvenog kao opteg; ona je zasno-vana van kvaliteta pojedinane volje i psihe bilo kog subjekta zajednice o njenomznaenju. Tako na najsumarniji nain dolazimo do zakljuka da je za pravnostbitna okolnost upravo drutvena zainteresovanost da brine o potovanju togspecifikuma na razliite naine: da se ona ostvaruje, kakvi e se postupci voditiradi utvrenja njenog nepotovanja, kao i kakav e se ishod prikazati nakondogaaja koji je dovodi u pitanje. U svakoj od ovih faza drutvenog interesovanjaza pravnost kao posebnost prava, mogue je i realno i idealno izvesti brojne

    Sila zakona protiv sile neprava 211

    Bog. Poto se sve to jeste mora pojmiti kao hteno od Boga, nastaje pitanje: Kako se mo%epojmiti zlo kao neto to je hteo dobri Bog? Odgovor jedne konsekventno monoteistike teolo-gije jeste: tako to se zlo shvata kao neophodan uslov za ostvarenje dobra. Pretpostavka dazlo nije delo Boga, nego da je upereno protiv Boga, da je delo avola, nespojiva je s monoteis-tikom hipotezom, poto ukljuuje u sebe predstavu o nekom protivbogu, o nekom Ne-Bogu,Hans Kelzen,ista teorija prava, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2000. godina, strana 99.8

    Ne-pravo (non-droit), ako bi trebalo da damo pravo odreenje, jeste odsustvo prava uizvesnom broju odnosa izmeu ljudi gde bi pravo trebalo da bude prisutno. To nije, naravno,anti-pravo (l anti-droit), nepravedno pravo (le droit injuste), koje je jedan pozitivan fenomen.To nije isto tako, pod-pravo (le sous-droit), ono koje pronalazimo unutar sub-kulture kod odre-enih grupa (folklorno pravo). Ne-pravo, nasuprot, odlikuje se negacijom ... Vrsta upotrebene-prava je data (od strane zakonodavca) u pravu na azil, u razliitim oblicima koji se pojavlju-ju tokom istorije..., Jean Carbonnier: Le droit entre le droit et le non-droit, Population, INED,n 3, 1992, p.17. Videti takoe J.Carbonnier, Lhypothese du non-droit, u asopisuArchives dePhilosophie du Droit, 8,19639

    Pitaemo se zbog koje osobine pravna pravila mogu biti izdvojena iz skupa pravila drut-venog ponaanja. Ova hipotetika osobina je nazvana p r a v n o s t. . . Problem pravnosti sestvarno postavlja poev od momenta kada se shvata jedna druga vrsta normi ije potovanjeili nepotovanje nije vie, kao za moral (ili religiju), stvar strogo zatvorena u psihu individue,ve je svakako, kao za pravo, stvar drutva, #an Karbonije, Pravna Sociologija, Izdavakaknji%arnica Zorana Stojanovia, S.Karlovci i CID Titograd, 1992. godine, strana 141,142

  • modifikacije njenog pojma (kao ostvarene ili potencijalne), iz kojih izvire nepravo.Sutina pravnosti shvaena kao deo (preostao od sile) drutvenog odnosa regu-lisanog pravom i organizovanog u pravni poredak, viestruko se ispoljava poevod normativne inicijative pa sve do izvrenja sankcije. Meutim, za pravilno razu-mevanje odnosa dela i celine, kao prethodno pitanje, treba razreiti odnos mo-gunosti aktiviranja sile prava od ostvarenja pravnosti van nasilja neprava10. Jed-na mogunost je razumevanje tog odnosa u pravcu izjednaavanja znaaja iva%nosti reenih atributa prava. Najpre, dobrovoljno potovanje pravnosti nikakone bi moglo biti shvaeno kao apsolutni strah od sankcije (sile prava), obzirom nainteriorizovane drutvene vrednosti koje se u najveem broju sluajeva potujukao korisne (sila socijalne utilitarnosti) i prihvatljive za najvei broj lanova zajed-nice. Takoe, prekraji sami po sebi jednako govore o pravnosti kao i sam tret-man koji e dobiti u zavisnosti da li e biti otkriveni, osnosno ako budu otkriveni,kako e ishod koji se njihovim povodom zainje, vodi i zavrava, konkretno izgle-dati11. Ako, dakle, prihvatimo pravnost kao jednako bitnu karakteristiku prava kaoto je to i sila, i koja pravo jednako razlikuje od drugih drutvenih pojava, i ako svenjene atribute u pozitivnom i negativnom smislu shvatimo kao ravnopravne u po-stupku razumevanja, mo%emo rei da sve to je protiv pravnosti, odnosno to jeprotivpravno, staje u pojam neprava12. Sve to je protivno pozitivnom pravu nekezajednice bez obzira na nain vrenja ili ispoljavanja tog protivljenja, predstavljanepravo prema aktuelnom pravu. Zbir svih povreda, zloupotreba, zaustavljanjaredovnog pravnog saobraaja, destrukcije pravnog poretka svih nivoa, razume-vamo kao nepravo. Nepravo predstavlja opti okvir protivpravnosti shvaenekao uslova postojanja delikta svih vrsta. Delikta nema bez protivpravnosti. Pro-tivpravnost se odreuje i zasniva kao negacija pravnosti (osnove za razlikovanjepravnih pojava od ostalih drutvenih pojava), a nepravo kao skup svih protiv-pravnih akata i stanja koji u jednom poretku remete izgled i funkciju pozitivnog

    212 ore D. Sibinovi

    10#ak Derida, ibid, strana 55, Dr%ava strahuje od utemeljujueg nasilja, odnosno od onog

    koje je u strahu da opravda, da legitimie ili preobrazi pravne odnose i na taj nain, dakle, dase predstavi kao ono to ima izvesno pravo na pravo. To nasilje, na taj nain, ve unapred pri-pada poretku jednog prava koje treba da se transformie ili utemelji, ak i ako je ono u stanjuda povredi nae oseanje pravednosti. Samo takvo nasilje priziva i ini moguim jednu kritikunasilja koja odreuje ovo kao neto drugo od prirodnog praktikovanja sile. Da bi jedna kritikanasilja, odnosno jedna interpretativna i va%na ocena nasilja bila mogua, najpre bi se moraopriznati smisao jednom nasilju koje nije nikakav nesreni sluaj koji pravu dolazi spolja. Onoto preti pravu jeste neto to ve pripada pravu, pravu na pravo, na poreklo prava.11

    Oni koji shvataju pravo samo kroz njegovu sankciju ne mjere uvijek inherentnu dvosmisle-nost njihovog kriterija. Zaista, tvrditi da je jedno pravilo pravno, ako prekreno pokree nekimehanizam pritiska koji poma%e da ga navede na izvrenje to znai implicite priznati da onomo%e biti prekreno (i ak da prinuda mo%e sasvim lepo da izostane po izvrenju prekraja).Mogunost prekraja postaje tako mnogo znaajnija od mogunosti prinude, i izazov kojiprekrilac upuuje pravilu javlja se kao odluujui momenat u mehanizmu prava, #an Karbo-nije, ibid, strana 15612

    Protupravnost se javlja kao antipod pravu. Protupravnost je kvalitet koji ponaanju dajekarakter neprava. Protupravnost je tako obilje%je svakog delikta, Franjo Bai, Krivino pra-vo, 1986., PFZ, strana 189

  • prava. Ako je pravo sistem drutvenih odnosa ureenih pravnom normom kojuodlikuje pravnost (isto koliko i sila), onda je nepravo sistem protivpravnih akataunutar normirane stvarnosti koji nastaje negacijom i destrukcijom pravnosti.Tako se posredstvom neprava pravnom odnosu oduzima njegov kljuni elementkoji ga odreuje u odnosu na druge drutvene pojave i sisteme normi. Kao to sepravo ne mo%e razumeti iskljuivo kroz silu13 i kada ona obezbeuje pravnost,tako se ni nepravo ne mo%e evidentirati kao pojava tek kada ga stvori sila veegintenziteta od one sadr%ane u pozitivnopravnoj garanciji konzervirajueg nasilja.

    Nepravo nastaje unutar jednog pozitivno pravnog poretka kao njegov unu-tranji fenomen iako se njegov izgled, kao i krajnja konsekvenca koja se sastojiu obaranju postojeeg poretka shvaena kao osnivako nasilje, mogu uiniti sa-mostalnim, spoljanjim ili paralelnim fenomenom ili sistemom suprotstavljenomaktuelnom pravu. ak i da proizvede svoju logiki krajnju konsekvencu i da obo-ri poredak unutar kojeg je izraslo, nepravo po sebi postaje pravo za sebe i okvirza sledee nepravo kojem se sada suprotstavlja konzervirajue nasilje. Defini-cija neprava koja se koristi u ovom radu spada u red negativnih definicija kojepojam odreuju prema onome to on nije. Takva metodoloka opcija je na nekinain iznuena, u povodu neprava, obzirom na njegovu neoriginarnost i apso-lutnu izvedenost iz pravnosti pravnog sistema unutar koga se zainje. Naime,protivpravnost14 koja zasniva nepravo, ne postoji kao deo samostalne pravnestrukture, istovremeno i paralelno sa sistemom prava kome konkurie. Tako da-kle, priroda samog neprava biva derivirana iz pravnosti pravnog sistema, odli-kom koju povreda mora nu%no sadr%ati u sebi da bi bila uoena kao takva. Taimplicitna estica povrede je protivpravnost najire shvaena kao povreda prav-nog poretka. Njena dalja konkretizacija i eksplikacija razvija se utvrivanjemkonkretne povrede pojedine odredbe norme sadr%ane u propisu, zatim krozanalizu eventualnih izuzetaka koji iskljuuju protivpravnost, da bi se njena,uslovno reeno, atomska razgradnja zavrila u zahtevu nulla poena sine legenullum crimen sine lege. Tako kumulirana protivpravnost najavljuje postojanjedelikta. Upravo ta pozitivno negativna veza uspostavljena zavisnou nepra-va od prava, nepravo iz sveta idealnih pojava uvodi u svet pravne realnosti pre-ko pojma protivpravnosti, formalizujui prisustvo neprava15.Pravnost iz domena

    Sila zakona protiv sile neprava 213

    13#ak Derida, ibid, strana 54-55 Nasilje nije spoljanje pravnom poretku. Ono se, u sutini,

    ne sastoji u vrenju vlastite moi ili brutalnoj sili da bi se dobio ovaj ili onaj rezultat, ve u pretnjiili unitenju jednog datog pravnog poretka i, u ovom sluaju, dr%avno-pravnog poretka koji jeupravo morao da se usaglasi s tim pravom na nasilje14

    Protivpravnost definiemo kao elemenat genusa neprava, formalno kao protivnost izves-nom pravnom propisu, normi, u obliku napada na izvesno pravno dobro (kao na %ivot i imovinukod krivinog i privatnog neprava), a materijalno kao protivnost pravnoj normi u obliku napadana izvesnu individualnu ili kolektivnu potrebu postojanja dr%ave, Toma #ivanovi, Sistem sinte-tike pravne filozofije Sintetika filozofija prava I, Slu%beni list SRJ, 1997., strana 40215 Toma #ivanovi, ibid, strana 400 Nepravo je pre svega jedan prirodan, realan fenomen,naime jedan dogaaj u spoljnjem svetu sastojei se iz ljudske radnje ili tanije dela. Ali je ono uisto vreme jedan fenomen u svetu pravnih fenomena, pojava s duhovnim realitetom, sastojei

  • drutvenog interesa kao sadr%ine prava, izrasta u formalni okvir pravno obave-zujue postavke normiranih drutvenih odnosa. Sledstveno tome, nepravo kojega porie, negira, osporava, relativizuje ili dovodi na bilo koji nain u pitanje,mora na prvom mestu biti razumevano unutar tog formalnog okvira zasnivanja iteze i antiteze. I pravnosti i protivpravnosti. Ono to je postavljeno kao formalniokvir, kao individualizovana i eksplicirana pravnost, onoga trenutka kada budepovreeno, ostvareni vid povrede formalizuje i situira u polje formalne pravnepercepcije u istoj onoj meri u kojoj je formom garantovala, sada ve naruenu,stabilnost zatiene vrednosti. Nepravo, dakle, kao akt jedne protivpravnosti,zahvaljujui njoj, dobija svoj formalni izraz. Formalna struktura pretpostavljaproceduru. Procedura odluku, dakle, materiju.

    Odluka neodluivogDeridin put dekonstrukcije vodi preko tri aporije: epohe pravila, napasti ne-

    odluivog i prenosti koja zapreuje vidokrug znanja.Imati mo odluivanja istovremeno znai i dobitak priznanja ulaska u svet

    subjektivnosti koje se zasniva u biu izvan linije pozitivnog, ali ne i apriori kontramatrice socijalne aktuelnosti. Onaj koji odluuje mora biti slobodan i odgovoranza svoje delanje kao i za svoje ponaanje koje jedino tako mo%e garantovati zre-lu misao i odluku. Meutim, odgovornost za tu vrstu slobode i samostalnosti jepodeljena izmeu sistema koji pojedinca stvara kao svoj integralni deo, odgaja-jui ga za slu%bu u pozitivnoj zbilji i samoga pojedinca koji sistem mora razoriti dabi ga interiorizovao u taki relativnog saglasja socijalne funkcionalnosti i sopstve-nog identiteta osloboenog subjekta. Tako svaka odluka, bila ona pravedna iline, mora nu%no slediti neko pravilo ili nekakav propis16ali tako da to pravilo pred-stavlja samo okvir za sopstveno ukidanje i ponovno uspostavljanje kroz odlukukoja ga ostvaruje kao pravinost ili nepravinost. Postojanje prethodnog pravilagarantuje pravnu sigurnost, ukida voluntarizam i arbitrarnost i obezbeuje zako-nitost kroz postupak, ali tako da primena tog pravila ne znai pravni automatizami mehaniku jednoobraznost i unifikat17, da sudija ne bi postao raunska mai-na. Prva Deridina aporija (u svoj svojoj paradoksalnosti i kontradiktornosti), kao

    214 ore D. Sibinovi

    se, posmatrano kao isto pravni fenomen, u napadu na pravne norme (na carstvo pravnihnormi)16

    #ak Derida, ibid, strana 35, 36, Da bi bila pravedna, recimo, odluka nekog sudije, ona nesamo to mora da sledi neko pravno pravilo, ili neki opti zakon, ve mora i da ga preuzme,odobri, potvrdi njegovu vrednost jednim inom iznova utemeljujueg tumaenja, kao da ko-nano, zakon nije ve ranije postojao, kao da ga je sam sudija izmiljao u svakom pojedina-nom sluaju17 ibid, strana 35,36, Ukratko, da bi jedna odluka bila pravedna i odgovorna, potrebno je daona u svom vlastitom momentu, ako takav postoji, u isti mah bude po pravilu i bez pravila, dauva i da destruira, suspenduje zakon, kako bi mogla da ga u svakom posebnom sluaju, po-novo izmilja, da ga ponovo-opravdava, iznova smilja bar kroz reafirmaciju ili novu i slobodnupotvrdu njegovog naela

  • nerazreiva zahtevna potencija odlo%enog, u karakterologiju pozitivnog poretkakroz redosled pojedinanih odluka kao aktuelne surogate pravinosti uvodi legi-timnost, a kao simulaciju pravde legalnost.

    U sukobu imperativa odluivanja sa najmanje alternativnim potencijalomrazreivosti, neodluivost postaje glavna potencija odluke koja kapitalizuje su-tinu i proizvodi supstrat dispozitiva18. Iskuenje neodluivog ini svaku odgo-vornu odluku otvorenom ali ne i proizvoljnom, ini je podlo%nom dekonstrukcijinjene oslonjenosti na oroenu izvesnost koja uverava u ispravnost konkretneodluke naspram %ivota reenja koje se razvija kao korisna socijalna alternativa.Neodluivost zapitkuje itav poredak da li je neka odluka zaista i ikada doneta itako trajno odr%ava njen momenat, momenat njene privremenosti kroz koju serazreava neodluivost u trenutak egzistencije njene meritornosti koju joj taj istiporedak priznaje.

    Derida se obraa Kjerkegoru koji ka%e da je trenutak odluke ludost. On mudaje za pravo dodajui joj fascinaciju prekomernog prekoraenja interpretacije ra-zboritosti i strpljivosti znanja, koja kada bi i bila bezgranina, garantovala bi da od-luka bude strukturalno konana, ma koliko kasno da stigne u poredak, u sistem19.

    U konceptu dekonstrukcije pravde koja nije pravo koja je postala kretanjedekonstrukcije na delu i u pravu i u istoriji prava, kao i u politikoj istoriji i istorijiuopte, razumevanjem i razgradnjom pojmova sile i pravnosti, kao inilaca pra-va, neprava, protivpravnosti i napokon pravde, uvedeni smo u svet i stvarnostjednog novog prava i jedne nove filozofije koja od nas oekuje odgovore nudeisamo pitanja, aporije i zatamnjenja. Izlazei u susret takvom izazovu, Derida senametnuo kao rodonaelnik jednog novog razumevanja sistema i poretka odno-sa u kojima pravo vie nije samo okvir i vie nije samo normirani drutveni odnosve otvoreni prostor artikulacije i dekonstrukcije istovremeno.

    Sila zakona protiv sile neprava 215

    18 ibid, strana 38, Jedna odluka koja ne bi iskusila neodluivo ne bi bila slobodna odluka, bilabi samo programska primena ili odvijanje jednog proraunljivog procesa. Ona bi mo%da bila le-galna, ali ne bi bila pravedna19 ibid, strana 43, Zbog te prenosti i te strukturalne hitnosti pravde, ova nema (regulativni ilimesijanski) horizont oekivanja. Ali, ve time, ona ima mo!da upravo na-dolazak koga strogorazlikujem od budunosti koja uvek mo%e ponovo da proizvede sadanjost. Uvek ostaje dapravda nadoe; ona ima da, ona jeste na-dolazak, sama ravan onih dogaanja koja su nesvo-divo nastajua. Ona e to uvek biti, to nadola%enje, i uvek je bila. Mo!da je to tako zato topravda, ukoliko nije samo pravni ili politiki koncept, jeste otvoreni nadolazak, prebra%aj, pre-rada ili novo ustanovljenje prava i politike

  • FORCE OF LAW AGAINST THE FORCE OF UNRIGHTNESSSummary

    For Derrida, the force is a constitutive factor of the law and violence is its phenomen-ological aspect. As force is not legitimate in the field of subjects activity, it subsists only infield of generality as condition and reason in the same time, and closes the circle againstand the circle of negation of the non-justice of the essence of sovereign violence.

    216 ore D. Sibinovi

  • Nenad Dakovi

    Deridine sablasti: pogled vizira

    Uradiu ono to je za mene u ovom trenutku jedino mogue. Govoriu, ilimo"da preciznije, pisau, opisau, izvesne pomake, ili pukotine, ako je touopte mogue, u Deridinoj poziciji o sablastima (die Gespensten). Sam Deridacitira poetak Manifesta komunistike partije, ono poznato mesto, ili reenicu,na kome se koristi ova re: die Gespenst, Ein Gespenst geht um Europa, dasGespenst des Kommunismus. Iako bi za svrhu ovog komentara, dakle, tako unazvati ovaj svoj zadatak, u povodu Deridine smrti komentarom a ne tekstom prikladniji izraz bio Erscheinung a neGespenst, poto se Derida u Marksovimsablastima, mo"da najvie u prvom predavanju pod naslovom Marksovi nala-zi, pita ili trudi oko pitanja: Da li je mogua fenomenologija sablasti, ili utvare,poto su to sinonimi i poto se utvara i duh veoma razlikuju, kako veli Derida.Ne, dakle, fenomenologija duha, nego upravo fenomenologija utvare. To bi,mo"da, bio taj Hegel posle Deride, to je, kao to znate, naslov poznatog zbor-nika, ali ovde nije re o Hegelu, nego o Marksu i njegovim nalozima, o Marksukoji je vie nego drugi "iveo u poseivanju sablasti. (#ak Derida: Marksove sa-blasti, prevod Spasoje uzulan, Slu"beni list SCG, Beograd, 2004., str. 117).Na istom mestu Derida drutveni nain utvarnosti, njegov originalni stil, nazi-va, imajui u vidu njeno ponavljanje, uestalost poseivanja. Ali, to je samojedno od moguih odreenja. U svakom sluaju, svoj rad na fenomenologiji sa-blasnog, Derida e uporediti sa fenomenolokom eskamota"om. Ova re eska-mota"a je pod znacima navoda, i to s pravom, eskamota"a. Kasnije u se nato vratiti i to proveriti, sada predstavljam svoj prvi nacrt, kako ga ne bih zabora-vio. Mislim da je oigledno re o mogunosti jedne fenomenologije sablasnogkoja izgleda rauna na izvesnu korekciju uvida o samoj mogunosti fenomeno-logije iz Glasa i fenomena, koji kao to je poznato, stoji na poetku Deridinogputa, kao i propitivanje ranog Huserlovog ogleda O poreklu geometrije. UGlas i fenomen Derida dolazi do otklona transcedentalnog na osnovu otkriaizvornog fonocentrizma svesti. Iluzija o transcedentalnom poiva na ovom pri-matu glasa i svesti. Da li je to jo uvek isti koncept, ovaj iz Glasa i fenomena iovaj iz Marksovih sablasti? Gde su pukotine u ovom konceptu, eto to je pitanjeovog kratkog komentara, poto on ne mo"e biti drugo nego komentar. Spada lifenomenologija sablasti u mogunost same fenomenologije, ili je ona pre dovodi

  • u pitanje, samo sa druge strane. Sa koje strane, ako se nalog duha, koji nije istoto i utvara, ponovo poziva na glas, ili temelji na ovom glasu, koji je moniji odvienja, jer u principu nije mogue uskladiti govor i vienje. Preputeni smo nje-govom glasu, ka"e na jednom mestu Derida, mislei na duh Hamletovog oca.Jer mi, od toga polazi Derida, moramo nauiti da "ivimo (kako da nauimo da"ivimo?), nauiti da "ivimo sa fantomima, onako kako je to pitanje, ili problem,recimo, postavio Marks. Zato se mo"e rei da je ovde re, da je ovde re o Deri-di, ili o vaspitanju, nekoj vrsti dekonstruktivne pedagogije, ili paideie. Ako se tomo"e rei. A ne samo o fenomenologiji, ili transcedentalnom prividu. Jer, iakoduh i utvara nisu isto, svi nalozi o "ivotu (o tome je re u ovom tekom tekstu,bez "anrovske odreenosti), dolaze od duha, ijem smo glasu preputeni, ono-me ko ka"e a ne samo onome ko vidi iza vizira a nije vien. I to je neka vrstanad"ivota, ovaj "ivot sa duhovima, utvarama i sablastima, koji treba da naui-mo da "ivimo. Iako taj nauk, nije znanje, nauka, nego pisanje, iz kojeg se vidi daova fenomenoloka eskmota"a dovodi u pitanje ne samo status znanja nego istatus Drugog, jer pisati znai nauiti ovaj nad"ivot, ne kao znanje, nego kao pi-sanje sa Drugim, "iveti, odnosno, pisati sa drugim. Iako, na prvi pogled, zbunjujeprivilegovani status ovoga Glasa, koji dolazi iza vizira, vie je nego jasno da jedi-no fenomenologija sablasti, koja je zato monija, koja dovodi u sumnju semanti-ku, ontologiju, psihoanalizu i filozofiju (Isto, str. 19), jedino ona transcendira gra-nice same fenomenologije, i iz oblasti znanja, ili nauke prelazi u pisanje, ilinad"ivot. O ovom prelazu, ili nalogu, a pisanje je re. Jednom prelazu koji zaHuserla jednostavno nije bio mogu i koji je zato granica same fenomenologije,kako je to ve otkriveno u Glas i fenomen. Odakle dolaze ovi nalozi? To jeosnovno pitanje za onoga, onu, ili one koji treba da naue da "ive sa fantomima,da naue kako da "ive. Upravo zato ovo pitanje o utvari postavljamo kao pitanjeo "ivotu, pre svake ontologizacije, ili semantizacije. I zato je utvarologija monijaod ontologije, ili drugim reima, ona je poreklo fenomenologije. Marksove sa-blasti su ogled o poreklu fenomenologije iz utvarologije koja je tajna (Geheim-nis) fenomenologije. Zato je Deridina utvarologija, samo razvijanje pozicije kojaje izborena u Glasu i fenomenu. Ali gde je tajna utvarologije, odnosno, samognad"ivota kao vetine "ivljenja sa Drugima, ako ta vetina ve ne postoji I nemo"e se nai u onome to obino nazivamo "ivotom? Da bi odgovorio na ovo pi-tanje Derida se vraa Hajdegeru i pita: ta znai vreme i istorija jedne aveti?Postoji li neka sadanjost jedne aveti? Uostalom, on sam nikada nije krio svojdug Hajdegerovom imagu. I tako se, najzad, naziru konture jedne etike, koja nijeograniena fenomenologijom, semantikom, psihoanalizom, ili samom filozofi-jom. Zato ovaj nacrt spada u ono to nazivam postifilozofijom, o kojoj piem nadrugom mestu. Odakle dolaze ovi nalozi za jedan nad"ivot u skladu sa prav-dom? Sadanje vreme je izglobljeno, ispalo iz zgloba, to se mo"e proitati jokod ekspira. Zato je ovde Marks veliki ita ekspira. Marks sa ekspirom. Isada skraujem, jer idem prema kraju. Nalozi za jedan nad"ivot dolaze iz jedneizvorne performativnosti, nesvodivog vika jedne razdvojenosti, ili anahronije, iz

    218 Nenad Dakovi

  • onog to e Hajdeger nazvati Un-Fuge. Wie soll das Je-Weilige, das in derUn-Fuge west, fuge geben konen? Kann es geben, was est nicht hat? (taznai ovde dati? Kako ono to je prelazno, to se razvija u razdvojenosti, mo"eda da sastavljanje? Mo"e li se dati ono to se nema?) To je samo prevod koji po-kazuje da se u ovoj etici koja nije nauka, i nije znanje, nego pisanje ispituje ovajodnos dekonstrukcije sa mogunou pravde iz ovog Un-Fuge, koja nije ontolo-gija, nije fenomenologija, semantika, psihoanaliza, ili filozofija, nego jedna post-filozofska etika, ili mo"da i postekonomija. Ova postetika ima tri stupnja: prvi jerad "alosti, a svi smo bili u tom radu, koji kako ka"e Derida ontologizuje ostat-ke, to je naravno nemogui rad, ali to onaj u "alosti nije u stanju da vidi, drugi jejezik (uzgred, kada sam ja pisao o sablastima, gotovo istovremeno kada i Deri-da, verovao sam da one spadaju u jezik). Prema Deridi postoji i trei stupanj:stvar deluje, ka"e on, odgovarajuI na pitanje: Kuda ide marksizam? Jer, trebada postoji razvitak, prekid, itd. Treba izai iz "alosti. I to je nalog.

    E sada treba sklopiti ovaj mozaik, imajui na umu da Derida ovde ita Ka-pital i Nemaku ideologiju, nastoji, kako to stoji u fusnoti br. 43, da reafirmieMarksovo naslee, usaglaavajui ga i dovodei ga u vezu sa jednim milje-njem o utvarnom. (str. 158) Pre svega, potrebno je korigovati utisak da se feno-menologija sablasti mo"e izjednaiti sa tzv. Fenomenolokom eskamota"om.Jer prva dolazi iz noeme, koja nije neki izdvojeni deo, ili elemenat, tako da jesvaka fenomenologija, pa i ona duha, fenomenolokog pregiba izmeu pojave ibia. (To va"i i za tirnera, ali i za samog Marksa). Dakle, Derida brani sablasti, ito je dobro, to je jako dobro, od Marksovog egzorcizma, iako i samog Marksabrani od savremenog egzorcizma, od Marksa koji razdvaja upotrebnu i tr"inuvrednost, i koji sabla"njavanje, ili misticizam ograniava na robu, ili robin lik. Mo-ramo nauiti da "ivimo sa sablastima. Pokuajmo, posle toliko glosa, veli Deri-da, da rizikujemo jedno bezazleno itanje. Hantologiju ili utvarologiju nije mo-gue egzorcizovati ak ni na Marksov nain. Potrebno je zato ukazati na ovajMarksov gest egzorcizma. Jer je ontologija postala hantologija. Potrebno jeegzorcizovati ne zato da bi se lovile sablasti, nego da bi im se dalo za pravo. Jer,i time zavravam, (str. 184.) im ima proizvodnje ima i fetiizma: idealizacije,osamostaljenja, i automatizacije, dematerijalizacije i utvarnog ovaploenja,rada "alosti koji je koekstenzivan svakom radu, itd. Marks veruje da se ta koek-stenzivnost mora ograniiti na robnu proizvodnju. To je, po naem miljenju,gest egzorcizma o emu smo ranije govorili i povodom ega nae pitanje ovdeostavljamo jo otvorenim.

    Ako nije mogue, osim nasilno, ukloniti onaj fenomenoloki pregib izmeupojave i bia, ovoj fenomenologiji sablasti treba, najzad, dati za pravo. Eto, to jeosnovni nalog, meu drugima, ne pre"ivljavanja nego upravo nad"ivljavanjakoje rauna sa sablastima. Egzorcovati Marksa, ili egzorcovati Deridu? Sadakada je umro?

    Deridine sablasti: pogled vizira 219

  • DERRIDAS SPECTRES: HIS POINTING OUTSummary

    The aim of this paper is to propose an answer to the question of possibility of a Phe-nomenology of spectral.

    220 Nenad Dakovi

  • Jelisaveta Blagojevi

    Mislim, dakle, mislim drugo

    Deridina poetika gostoprimstva

    Da bi to znanje bilo istinito i da bi znalo ono to zna, potrebno je ne-zna-nje... Jer, neko mogue koje bi bilo samo mogue (ne i nemogue) neko sigurnoi izvesno, unapred prihvatljivo mogue, bilo bi loe mogue, mogue bez budu-nosti, jedno mogue ve ostavljeno po strani, ako se tako mo"e rei, osuenona "ivot. To bi bio neki program, neka uzronost, neko razvijanje, neko odvijanjebez dogaaja... Dovesti do, initi, preobra"avati, proizvoditi, to je va"no.1

    Jednu od osnovnih pretpostavki filozofije $aka Deride (Jacques Derrida),kao i dekonstrukcije kao naina miljenja koje se dovodi u vezu sa njegovim ra-dom, predstavlja pokuaj da se misli u paradoksima, u aporijama, da se simulta-no misle kontradiktorne tvrdnje, i da se na taj nain samo miljenje otvori za onodrugo, miljenju strano, nemogue, za budunost, ali i za politiku. Ipak, pokuajovakvog naina miljenja u sebi uvek ve nosi opasnost da, s jedne strane, budeupotrebljen tako da se zdravorazumska, racionalna misao (iskljuujua, prisva-jajua, totalitarna) ponovo afirmie prisvajajui svoje sopstvene granice, ili, sdruge strane, da bude proglaen za teorijski nerelevantan, "anrovski neprikla-dan, ili ak apolitian nain miljenja. U tom smislu, slinu sudbinu ima i svaki po-kuaj da se pojmovi ponovo definiu i promisle, kao i svako stremljenje ka pro-meni, dakle, otvaranje mogunosti za neko nemogue, za neku neodluivost,neizvesnost i nestabilnost za neko ne-znanje. Tu nesigurnost i neizvesnost, topribli"avanje nekog dogaaja, mo"emo nazvati drugim, prisustvom drugog kojeuvek ve podrazumeva rizik i koje nas razdire u samom srcu naeg ja, onogkoje misli, koje pretenduje na to da zna i da poznaje zakon (miljenja). Kada ne-to u potpunosti znamo ukidamo mogunost promene; potrebno je, dakle, da neznamo, da rizikujemo, kao i da nekakva odluka o odgovoru i odgovornosti uodnosu na drugog prethodi naem ja da bi se promena zaista dogodila.

    Takva jedna odluka, ili kako je Derida imenuje - pasivna odluka pred-stavlja, dakle, uslov dogaanja, uslov promene, i uslov politike; ona je uvek pri-sutna i to strukturno, kao neka druga odluka, kao razdirua odluka nekog dru-gog. Taj drugi u meni jeste apsolutni drugi, apsolut koji odluuje o meni u meni.1

    $ak Derida, Politika prijateljstva, Beogradski krug, Beograd, 2001. str. 68.

  • Da li bi trebalo, pita se Derida uprkos tome da zamislimo neku pasivnu odlu-ku, na neki nain, i bez slobode, upravo bez odreene slobode? Bez te aktiv-nosti, i bez pasivnosti koje se tu sparuju? Ali ipak, ne bez odgovornosti? Da li bitrebalo pokazati se gostoljubivim za samo nemogue, naime, ono to zdrav ra-zum svake filozofije mo"e samo da iskljui kao ludilo, ili ne-smisao, naime, pa-sivnu odluku, izvorno aficiranu odluku?2

    Teorijska razmatranja $aka Deride predstavljaju jedan od najboljih primeradrugaijeg, ne-kanonskog razumevanja pojma politike i politikog. Njegovo isti-canje znaaja pojma gostoprimstva (u odnosu na drugog) za samo miljenje, pi-tanje o politikom ini ne samo moguim, ve i nu"nim aspektom svakog teo-rijskog promiljanja. Ili, reeno drugaije, pritom se pozivajui na sokratovskutradiciju stranca o kojoj govori i Derida to novo i drugaije razumevanje pojmapolitikog pretpostavlja stranca kao onog koji pitanje o politikom (kao i uosta-lom svako drugo pitanje) ini zapravo moguim: Pitanje koje stranac postavljaotvarajui ovu veliku raspravu i bitku nije nita manje nego politiko, pitanje o-veka kao politikog bia. Pitanje o politikom je pitanje koje se ovde postavljakao pitanje koje nam dolazi od drugog, od stranca. Ako je pitanje o politikomjedno od temeljnih politikih pitanja iako postavljeno jo kod Sokrata ono jenovo pitanje, jer ga nam je naznaio drugi, ponavljani, uporni upad njegovog pi-tanja. I to je ono to nam daje instrukciju da odgovorimo.3

    Drugi je, dakle, onaj koji postavlja prvo pitanje, ili onaj kome upuujem prvopitanje; drugi je onaj kome se obraam. U knjizi Of Hospitality, Anne Dufourman-telle invites Jacques Derrida to respond, Derida nas podsea na neka va"namesta u istoriji filozofije koja se odnose na ovu temu: U mnogim Platonovimdijalozima, upravo je stranac onaj koji postavlja pitanja. U Sofistu, na primer,stranac postavlja pitanje koje problematizuje Parmenidovu tezu, logos i pater-nistiku tvrdnju da ono to jeste jeste i ono to nije nije. Stranac: Da bismo seodbranili, mi nu"no moramo da dovedemo u pitanje tezu (logon) naeg oca Par-menida, i prinudno uspostavimo to da ne-bie nekako jeste, i da bie, nasuprot,na neki nain nije.4 Ovo je zastraujue pitanje, revolucionarna hipoteza stran-ca. Kao i svako oceubistvo, i ovo se deava u okviru porodice: stranac mo"e dabude oceubica jedino kada je u nekom smislu unutar porodice. Stranac vidi ipredvia sebe, on unapred zna da je doveden u pitanjem oinskim i razumskimautoritetom zakona logosa.5

    Takoe, Derida navodi i Sokratov primer, gde on u svojoj odbrani tvrdi da jestranac u odnosu na jezik suda.6 On mora da zatra"i gostoprimstvo u jeziku koji

    222 Jelisaveta Blagojevi

    2 Ibid, str. 120.3 Jacques Derrida, Of Hospitality, Anne Dufourmantelle invites Jacques Derrida to respond,Stanford University Press, Stanford, California 2000, str. 66. (sa engleskog prevela JelisavetaBlagojevi)4 Ibid, str. 5. (sa engleskog prevela Jelisaveta Blagojevi)5 Ibid, str. 11. (sa engleskog prevela Jelisaveta Blagojevi)6 vidi, Platon, Dijalozi Odbrana Sokratova i smrt, Kultura, 1970.

  • po definiciji nije njegov, koji mu je nametnut od strane gospodara kue, domai-na, kralja, autoriteta, nacije, dr"ave, oca, itd. Ovo od njega zahteva da bude pre-voen na njihov jezik, da se njegova misao prevodi na jezik koji mu nije svoj-stven. Ovo takoe navodi na jo jedan aspekt ponovnog postavljanja pitanja ogostoprimstvu: Da li smemo da oekujemo od stranca da nas razume, da govo-ri na jezik, u svakom smislu te rei, u svim njenim moguim ekstenzijama, prenego to smo u stanju da mu po"elimo dobrodolicu u naoj zemlji? Jer ako onuvek ve razume na jezik, da li je stranac uopte stranac?7

    Stranac, apsolutni drugi, jeste onaj koji u svojoj anonimnosti i svojoj pojedi-nanosti raskida svaki odnos za zakonom i du"nou; apsolutni drugi zahtevaapsolutno gostoprimstvo, a to podrazumeva zahtev da se otvore vrata sopstve-nog doma, oikosa onog ipse, i da se nepoznatom drugom ponudi, ma ko onbio,mesto, da mu se omogui da doe i da zauzme mesto koje mu je ponueno,a da mu se, pritom, ne tra"i nita zauzvrat, niti da se uspostavlja bilo kakavreciprocitet.

    Takav jedan odnos prema drugom bi, dakle, paradoksalno, u sebi moraoistovremeno da sadr"i i iskljuivanje i ukljuivanje, i transcendenciju i pripad-nost, i apsolutnu spoljanjost nekog i neeg nepoznatog i stranog, kao i intim-nost onog familijarnog i bliskog, dakle, razdaljinu i bliskost istovremeno.

    Ko je, dakle, taj drugi koji je istovremeno i stranac i ono to nam je najbli"e, ija i drugi? U kontekstu promiljanja Hajdegerove filozofije ali i u duhu Hajde-gerovog jezika, Derida nudi sledei odgovor: [N]ema oblik. Nema pol. Nemaime. On nije mukarac, nije "ena, nije ni jastvo, ni ja, ni subjekt, niti neka oso-ba. On je neko drugo Dasein koje svako Dasein nosi, kroz glas, glas koji uje, prisebi (bei sich trgt), ne u sebi, u uhu, u unutranjem uhu, unutar neke subjek-tivne unutranjosti, niti iz daljine, isuvie daleko od uha (jer se takoe ne mo"euti iz daleka, u nekom spoljanjem prostoru, odnosno u nekoj transcendenciji),ve u svojoj okolini, na razdaljini koja nije ni apsolutna apsolutno beskrajna niti nitavna u apsolutnoj blizini nekog vlasnitva, te, dakle, ni odrediva premanekoj jedinici objektivne mere u svetu. Taj domet glasa, to biti-u-domaaju-gla-sa... ini da je neko druge vrste. 8

    U svojoj knjizi Politike prijateljstva9 Derida razlikuje tri mogua naina da seodgovori (drugom) i da se, shodno tome, bude odgovoran: ka"e se da nekoodgovara za... da neko odgovara kome ili emu..., i da neko odgovara pred....Meutim, ovi naini da se odgovori i da se bude odgovoran, smatra Derida, nisubez komplikacije; naime, iako se mo"da ini da je neki originalni nain da sebude odgovoran taj da mi odgovaramo za sebe, za ono to jesmo, govorimo ili

    Mislim, dakle, mislim drugo 223

    7 Jacques Derrida, Of Hospitality, Anne Dufourmantelle invites Jacques Derrida to respond,Stanford University Press, Stanford, California 2000, str. 16-7. (sa engleskog prevela Jelisa-veta Blagojevi)8

    $ak Derida, Politika prijateljstva, Beogradski krug, Beograd, 2001. str. 465.9 Ibid.

  • inimo, mi ipak, pokazuje Derida, najpre odgovaramo drugome, i ta dimenzijaodgovaranja kao odgovaranja kome ili emu izvornija je od drugih: S jedne stra-ne, odgovaramo za sebe i u sopstveno ime, odgovorni smo samo pred pitanjem,zahtevom, tra"enjem objanjenja, instancom, odnosno insistiranjem drugog.S druge strane, vlastito koje struktuira odgovaranje-za-sebe, u sebi samom jeza drugoga, bilo da ga je drugi izabrao (ime koje mi je dato pri roenju, koje nika-da nisam izabrao i koje me uvodi u prostor zakona), bilo da, na neki nain, onoimplicira drugog u samom inu nazivanja, u njegovom poreklu, njegovoj svrhovi-tosti i upotrebi... Takoe i odgovarati pred, podrazumeva zapravo drugog iodgovor/nost (prema) drugom, jer odgovarati pred, kako to pokazuje Derida,izgleda da... modelizuje odgovaranje kome ili emu. Odgovara se pred drugimzato to se najpre odgovara drugom. Izraz pred oznaava institucionalnu in-stancu drugosti.10

    Ako prihvatimo Deridinu tvrdnju da je vlastito koje stuktuira odgovara-nje-za-sebe, u sebi samom za drugoga ta to onda znai za Dekartov cogito,ili, ire shvaeno, za moderni subjekt? Na ovaj nain interpretirana kartezijan-ska maksima mogla bi da glasi: mislim, dakle mislim drugo: mislim, dakle potre-bno mi je drugo da bih mislio.11

    Ovako shvaena mogunost miljenja uvodi drugog i drugost kao ono to jekonstitutivni momenat samog miljenja; u srcu miljenja nalazimo drugog, jermiljenje zahteva drugog, poziva drugog i odgovara drugom. Iz ovoga sledi damogunost da se misli miljenje uvek ve podrazumeva mogunost da se mislimiljenje politikog, kao onoga to miljenje o istom zapravo pretvara u milje-nje o drugom ili u miljenje drugog. Pre svakog organizovanog socijusa, presvake politeia, pre svake odreene vladavine, pre svakog zakona, tvrdi Deri-da, postoji drugi, kome odgovaramo i pred kim smo odgovorni.

    Pokuaemo da napravimo razliku izmeu dva mogua naina razumeva-nja figure drugog i drugosti: prvi od njih se odnosi na figuru drugog onako kako jepoznaje i razumeva moderna filozofija koja je utemeljena na dijalektikoj logiciodnosa izmeu sopstva (jednog) i drugog, odnosno onog razliitog, (kao to jeto sluaj, na primer u Hegelovoj filozofiji) gde se drugi uvek ve pojavljuje kaogost u okviru domainske logike sopstva; drugi mogui nain interpretiranja irazumevanje drugog i drugosti dolazi nam iz tradicije savremene kontinentalnefilozofije (francuske), u kojoj se interesovanje za pojam drugog ne samo uvea-va, ve se i pozicija drugosti u odnosu na sopstvo dekonstruie i radikalno izno-va definie. Ovo ponovno definisanje i razumevanje figure drugog i drugosti re-zultira u nizu promiljanja predstavnika i predstavnica ove filozofske kolemiljenja (meu kojima su, da navedemo samo neke od njih: Emanuel Levinas,Moris Blano, $ak Derida, Julija Kristeva, Helen Siksu, $an Lik Nansi, itd.) a koji,idu u pravcu razumevanja figure drugog u smislu domaina sopstvu shvae-

    224 Jelisaveta Blagojevi

    10 Ibid, str. 380.11 Ibid, str. 340.

  • nog kao jednog i jedinstvenog. Dakle, ako nastojimo da pratimo ovu razliku ushvatanju pojma drugog, a tako i razliite politike razlike koje, kao posledica pro-istiu iz shvatanja dve razliite filozofske kole miljenja govoriemo o drugomi/ili u smislu drugog kao domaina i/ili u smislu drugog kao gosta.

    Sa jedne strane, Dekartovo uenje o prvoj meditaciji koje predstavlja primermodernog filozofskog uenja koje je utemeljeno na iskljuenju drugog upravo usmislu razumevanja drugog kao gosta kome prethodi neki domain neko ja ikoje s obzirom na to da mo"e da posvedoi da misli ono to govori i da pred-stavlja ja koje prati sve moje predstave takoe mo"e prisvojiti i pitanje dru-gog kao sopstveno pitanje, tj. pitanje sopstva. Ovaj stav radikalno ukida ideju odrugom koje prethodi sopstvu, koje pitanjem koje upuuje konstituie sopstvo inikako obratno ve podrazumeva to da svako ja uvek ve odgovara na pozivdrugog; dakle, po Dekartu, s obzirom da mogu da prisvojim sopstvenu misao ida o njoj posvedoim, ja takoe mogu da prisvojim i pitanje i poziv drugog.

    Paradoks ovako shvaene subjektivnosti le"i u tome da je subjektivitet isto-vremeno unutar i izvan poretka (zakona) koji ga konstituie. Ako je subjekt,shvaen kao samosvest, kao samo-afektivna i samo-reflektivna struktura, ondaje koncept znanja, i implementiranost tog znanja u svaki pojedinani momenatsubjektivnosti, ono to je ini moguom. Nema subjekta bez znanja o sopstve-noj subjektivnosti; sve ono to ostaje izvan (drugi u njegovoj drugosti) procesakonstituisanja subjekta kao znanja, a tako i kao zakona, ovom suverenom jadaje mo da u odnosu na zakonitost sopstvenog konstituisanja proglaava sta-nja izuzetka, i na taj nain, paradoksalno, suspenduje validnosti samog poretkakoji ga konstituie; na taj nain se ispostavlja to da, sa jedne strane i sam su-bjekt stoji izvan poretka kojim je konstituisan a da mu, ipak, sa druge strane pri-pada, jer upravo od njega zavisi da li e ovo konstitusanje u potpunosti bitisuspendovano. Ovaj paradoks je, dakle, mogue formulisati i na sledei nain:zakon je izvan sebe ili ja, domain, subjekt, gospodar ili suveren, koji samizvan poretka i izvan zakona, tvrdim da nema nieg izvan zakona.

    S druge strane, Deridina poetika gostorimstva govori o onome to unutar fi-lozofskog naina miljenja ne pripada poretku dana, dakle, onog vidljivog,saznatljivog i loginog, ve predstavlja pokuaj da se ponovo afirmie jednapoetika noi;12 re je o pokuaju da se pribli"imo tiini oko koje je svaki diskursureen i koja je, na taj nain, izra"ena kroz figuru noi, uvek ve upisana u jezik,u poredak dana dakle u logiku, saznanje i miljenje. Ono to Derida u ovomsluaju ini jeste pravljenje kontura jedne nemogue, nedozvoljene, i moder-nom subjektu strane kartografije bliskosti i blizine; bliskosti koja se vie ne razu-meva kao suprotnost neega to dolazi spolja, dakle, kao suprotnosti neegato nam se pojavljuje kao drugi i drugost kao stranac, ili napokon kao gost, a

    Mislim, dakle, mislim drugo 225

    12 vidi, Jacques Derrida, Of Hospitality, Anne Dufourmantelle invites Jacques Derrida to res-pond, Stanford University Press, Stanford, California 2000, str. 2. (prevod sa engleskog: Jeli-saveta Blagojevi)

  • koju to spoljanje okru"uje, ve o bliskosti shvaenoj kao onome to je bliskobliskome o tom nepodnoljivom vrtlogu intimnosti.

    Latinski termin hostis (gost, ali takoe i neprijatelj) ukazuje na jednu takvupoetiku gostoprimstva u kojoj Derida Kantovom pacifikujuem razumu suprot-stavlja ideju subjekta kao taoca svog ipse, sopstvene subjektivnosti, gde ovajsamo-proklamovani gospodar eka na svog gosta, ali takoe i na neprijateljakao na oslobodioca, kao na svog emancipatora. Ovaj gospodar je talac i svogmesta i svoje moi, i to mu zauvek onemoguava zatvaranje samog sebe u svojsopstveni mir mir domaina, onog ko je uvek ve kod kue, u svom oikosu. Naovakav nain interpretirana pozicija subjekta, ispostavlja se kao pozicija u kojojje subjekt zapravo uvek ve gost.

    Ponuditi gostoprimstvo pita se Derida zar to ne znai poi od izvesneegzistencije smetenosti, ili to pre podrazumeva pola"enje od izvesne dislokaci-je, nemogunost sklonita, beskunitva, iz koje se autentinost gostoprimstvapojavljuje i otvara? Mo"da jedino onaj koji podnosi iskustvo toga da mu je odu-zeta kua mo"e da ponudi gostoprimstvo? Pitanje gde ukazuje na to da prvopitanje nije pitanje subjekta kao ipse, ve radikalnije, ono o samom kretanju pi-tanja iz koga se subjekt uopte pojavljuje. Ono prevodi nemogunost da nekoposeduje svoju sopstvenu zemlju, zato to se ovo pitanje okree upravo onommestu sa koga je neko mogao da misli i da bude siguran da mo"e da govori.Ono postavlja pitanje poetka, ili nemogunosti poetka, ili neposvedoenogporekla tamo gde bi logos trebalo da je upisan Gostoprimstvo nam daje tajambivalentni odnos prema mestu. Kao da mesto o kome je re kada govorimo ogostoprimstvu jeste mesto koje originalno ne pripada ni domainu ni gostu vegestu na osnovu kojeg jedan od njih po"eli dobrodolicu onom drugom.13

    Analizirajui odnos prema drugom i logiku zajednice kao jedan od najzna-ajnijih momenata u promiljanju politike i politikog, Deridina zapa"anja sekreu u pravcu da uobiajeno shvatanje zajednice u sebi nu"no nosi neprija-teljski odgovor upuen drugom; u tom smislu, njegov se pojam gostoprimstvaodnosi na apsolutnu dobrodolicu, koja ipak podrazumeva i izvesnu mo onogako mo"e po"eleti dobrodolicu (koja proizilazi iz pretpostavke gospodarenjalogikom i premisama identiteta pojedinca ili zajednice iz koje se strancu "eli go-stoprimstvo) u odnosu na stranca, odnosno drugog. Dakle, sledi da pojam go-stoprimstva kao svoj nu"ni momenat nosi klicu svoje sopstvene dekonstrukcije isubverzije. Iz toga sledi da je, dakle, apsolutno gostoprimstvo nemogue, iakonu"no, i da paradoksalnost ovog pojma vri, ako tako mogu da ka"em, izvestanpritisak na granice onoga to se zna, pomerajui ih s one strane saznatljivog, upravcu onoga to se ne mo"e anticipirati niti kontrolisati.

    U tom smislu, Deridino preokretanje Dekartove maksime mislim, dakle po-stojim, koja se nalazi u samom temelju modernog miljenja, u maksimu mislim,dakle, mislim drugo maksimu jezikog, ontolokog, epistemolokog, etikog,

    226 Jelisaveta Blagojevi

    13 Ibid, str. 56.

  • ekonomskog, ali i svakog drugog beskunitva i dislokacije koja ukazuje nanu"nost paradoksalnog gesta gostoprimstva, dakle gostoprimstva za samo ne-mogue otvara mogunost jednog novog i drugaijeg razumevanja politike ipolitikog, u kome (s one strane saznatljivog, dakle u buduem koje nije mo-gue niti anticipirati niti ga kontrolisati) dovesti do, initi, preobra"avati i proizvo-diti predstavlja njegovo sutinsko odreenje.

    I THINK, THEREFORE, I THINK THE OTHERSummary

    This paper addresses Jacques Derridas concept of hospitality as a critical one forhis non-canonical understanding of the political. As a concept that is political par excel-lence, hospitality and/or the paradoxical gesture of welcoming the other opens up aspace for different and diverse, unknown and unexpected guest, for the other, aporetic-ally understood as impossible and unpredictable future to come, that cuts across, des-tabilizes and deconstructs all rational, established and safe ways of thinking and doing.

    Mislim, dakle, mislim drugo 227

  • Dragan Kujund!i

    Arhigrafija: arhiv i pamenje

    kod Freuda i Derride1

    ... prfrer la vie et surtout la survie

    Jacques Derrida

    Zapamti: pamenje nije mogue bez arhiva!Zapamti: pamenje je mogue jedino bez arhiva!Bilo kakvo razmiljanje o arhivu i arhivizaciji trebalo bi da bude razoru!ano

    pred jednim ovakvim nemoguim nalogom. A ovaj nalog, propisuje i pro!ima i-tavo nae miljenje, pisanje, tradiciju, religiju i kulturu.

    Arhiv Prologa, Arhiv BuduegaArhivska groznica Jacquesa Derride zapoinje upravo skreui pa!nju na

    ovu aporiju arhiva. Re arkhe, napominje autor na poetku svoje knjige, imenujeu isto vreme zahtev za pamenjem, sakupljanje i dr!anje, odnosno poetak insti-tucije arhiviranja. Ova aporija u startu cepa komemorativni stav u dva nepomirlji-va zahteva ili zadataka, zapravo dva simptoma, koje Derrida imenuje sa Arhivskagroznica (Archive Fever, Mal darchive). Poput zadatka prevodioca, na nain nakoji ga je osmislio Walter Benjamin (a kao to emo videti, prevoenje i arhiviran-je idu ruku pod ruku, oni su dva oblika pri-spajanja/pri-secanja (re-membering),arhivirajueg delovanja), ovaj zadatak obele!ava ujedno i zahtev i zapovest zaarhiviranjem, kao i nu!nost da se od toga zadatka (nemaki: Aufgabe, Aufgeben,oznaava i zadatak, i istovremeno odustajanje od zadatka) odustane, da sesuoi sa nemoguim pritiskom zaborava arhiva u nameri da se desi pamenje.

    Bilo koja arhivirajua praksa najavljuje svoju sopstvenu !elju za jedinstve-nim, pojedinanim, nedeljivim prostorom i pamenjem. Za arhiviranjem, kao to1 Tekst je izvorno napisan na engleskom jeziku. Prevod Vesne Andri, autor je pregledao idodatno doterao.

  • se to ka!e na engleskom jednog i jedinog (the one and only). Ovo jedno (one)jeste arhivska ljubomora sopstvenog pamenja, arhivske zapovesti i naloga,kako bi se pamtilo njegovo ime, njegovo mesto i njegov zakon. Nema arhiva bezovog ljubomornog i samo-zatiujueg poretka. To je njegov prvi (poredak stvarije ipak u ovom sluaju krajnje neizvestan) prevashodni podsticaj. Mogli bismo daka!emo, jezikom psihoanalize, da je to njegov primarni nagon, kome ne nedo-staje nasilje i koji nije lien nagona za smrt. Mo!da je to nagon za smrt kao takav:nalog da pamtimo, da registrujemo i ahiviramo, samo jedno, jedno i jedino. Jedi-no jedno. Derrida bele!i tri odredbe ovog nagona za arhiviranjem: on je an-arhi-an, anarhivian i arhiviolitian (an-archic, anarchivic, archiviolitic). Na jedan vrlosa!imajui, ekonomian nain, to je odlika njegovog pisanja, Jacques Derridaskree pa!nju na mogunost da ova primordijalna ljubomora arhiva od samogsvog poetka poseduje sposobnost da izbrie bilo kakav arhivirajui trag, ak itrag svog sopstvenog arhiviranja. Pamenje je u tom smislu omogueno i isto-vremeno potisnuto sopstvenim imperativom ili arhiviranjem. Jacques Derridaizvodi posledice pomenutog aspekta arhiva do aporetikih i krajnjih granica, za-kljukom da arhivska groznica, u njenim najnasilnijim posledicama i moguno-stima, naginje ka krajnjem zlu (Archive Fever: AFreudian Impression, str. 20).

    Sasvim bi bilo opravdano pitati se zato, zato bi jedna takva nemoguaaporija trebalo da bude prvi podsticaj bilo kakvog arhiviranja i zato bi ona treba-lo da bude povezana sa onim to je Freud nazvao nagonom smrti? Naprostozato to bez ovoga naloga za jednim, prvog otiska jednog pojedinanog doga-aja i njegovog bele!enja, nikakav arhiv, niti otisak pamenja, niti tragovi, ne bimogli da budu mogui. Ali ono to ini bele!enje i arhiviranje moguim, u istimah ugro!ava arhiv od samoga poetka. Ovaj nagon, Derridinim reima, radina unitenju arhiva: pod uslovom da potiskuje i brie druge, ali isto tako brie ivlastite tragove koji onda ubudue ne mogu da budu nazvani vlastitima (Ar-chive Fever, p. 10). Govorei Freudovim terminima (Freudov otisak je i pod-naslov Derridine knjige), arhiv ne bi mogao da bude mogu bez poetnog pri-ti-ska, Verdrngung, na mestu njegovog sopstvenog izvoenja ili proizvoenja.Naelo arhiviranja je u slu!bi nagona smrti.

    Pa opet, sa druge strane, moglo bi se s pravom tvrditi, sasvim potkrepljenoiskustvom: mi ve posedujemo postojee arhive, arhivi se svakodnevno prave,zavetavaju, otvaraju i inauguriu svaki dan, arhivi zaista uspevaju da pre!ive.Mi ak posedujemo Jacques Derrida Archive na Kalifornijskom univerzitetu uIrvajnu, univerzitetu na kome radim i gde sam ja, pisac ovih redova, u nekolikonavrata slu!io kao archon, kao uvar arhiva. Dakle, ja mogu da potvrdim, akiako neko dekonstruie logiku arhiva, neko kao to je to Jacques Derrida, da jearhiv mogu, da je u dobrom stanju, !iv i na mestu. Jacques Derrida Archivepre!ivljava uprkos dekonstrukciji arhiva Jacques-a Derrida-e. To je mesto u ne-prestanoj de-konstrukciji.

    Ovo pre!ivljavanje arhiva, uopte odnos izmeu arhiviranja i pre!ivljavanjamogao bi da bude jednako presudan i za funkcionisanje arhiva. Slino, opet,

    230 Dragan Kujund"i

  • Benjaminovom pojmu prevoenja, arhiv mo!e da bude sagledan kao mestosvoga sopstvenoga pre!ivljavanja, kao mesto koje postoji u odgaanju svogasopstvenoga pre!ivljenja. To je omogueno arhivskim protiv-pritiskom. Podseti-mo, arhiv ne bi mogao da postoji bez poetnog naloga za pamenjem, bez po-tiskivanja, represije (repression, pritiskanja) koja je arhiviolitina i anarhivina. Ijo, nalog za arhiviranjem simultano otiskuje (impresses), pravi otisak (impres-sion) ili po-tiskuje (suppression) (Freudov, Unterdrckung) na materijalu podlo-ge arhiva, na njegovom toposu, boravitu, na njegovoj psyche ili na njegovojkulturi. Putem ovog arhi-nasilja, on ostavlja sopstveni trag, on je po-tisnut (sup-pressed) i izmeten u jedno drugaije delovanje (Archive Fever, str. 28). A ovajotisak, trag koji pronalazi oslonac na mestu i podlozi dobrodolice, na toposukoji je priroen upisivanju, jami ponavljanje, pre!ivljenje i prevoenje arhiva.Reju: otvara arhiv budunosti. Pamenje, iznedreno potiskivanjem (suppressi-on) je mogue pod uslovom da se zaboravi i izlo!i izvornom pritisku na (repres-sion) arhiv. Potisnuti (suppressed) tragovi ne pripadaju poetnom, ljubomornompamenju jednog, ve su oznake drugosti (oni su drugo-arhiva), ovi tragovi nepripadaju vlastitom arhiva. Oni su tragovi ili simptomi izvornog potiskivanja (re-pression, pritiskanja) koje ih ostavlja za sobom. Ovaj upisani otisak na podlozi,koji bismo mogli da nazovemo zaboravljenim pamenjem arhiva, upuuje naopkladu i na bezuslovno otvaranje u odnosu na budunost: upravo ideja arhivazavisi od ovoga otiska. Na jednom drugom mestu Jacques Derrida imenuje ovootvaranje, ne sa reju budunost (koja bi implicirala budunost kao budue pri-sustvo, odnosno metafiziku koncepciju vremenitosti), ve nadola!enje, -ve-nir: otvorenost kroz koju jedan arhiv mo!e primiti neoekivano, neprogramirano,nenajavljeno, ne-prisutno i ne-prihvatljivo. Nikakvo prethodno znanje o arhivune mo!e nas pripremiti za to otvaranje prema nepoznatom, njegovom prihvata-nju i dobrodolici. Ova otvorenost potiskuje arhiv pred buduom, nadolazeomaktuelizacijom. Nad ovom strukturalnom, beskonanom i, naelno, neprekinu-tom mogunou arhiva da prihvati nove kontekstualizacije, da pozdravi, pri-hvati i upie, niti jedan arhiv, niti jedan zakon ili otac ili uvar arhiva, mo!da akni Bog, nema kontrolu niti poseduje mo.

    Mi posedujemo, na taj nain, dve sile koje konstituiu arhivirajui otisak ikoje se meusobno iskljuuju. Jedna od njih pripada onome to je Freud nazvaopotiskivanje (repression, pritiskanje), zapisivanje same smrti, dok sa druge stra-ne postoji otvorenost koja jeste obeanje, otvorenost ka budunosti, koja, kaotrag njenog sopstvenog pre!ivljenja pretpostavlja, zahteva ili zapoveda preno-enje ili prevoenje. U isti mah uslovljenosti arhiviranja impliciraju svevrste aporija koje pokreu obeanje ili budunost, u istoj meri u kojoj zapisujuprolo (Archive Fever, str. 29).

    Pepeo i Budunost ArhivaU zakljunom poglavlju Arhivske groznice, Derridina knjiga se vrti u krug i,

    takorei, nanovo zapoinje. Sama knjiga organizovana je oko nekoliko poglavlja:

    Arhigrafija: arhiv i pamenje kod Freuda i Derride 231

  • Exergue (uvodni citat, epigraf), Preamble (uvodnik, preambula), Foreword(predgovor) Theses (teze) i Postscript (postscriptum). Ona samu sebe udalja-va u odnosu na bilo kakav istinski trenutak samo-arhiviranja, jer predstavlja ne-mogui arhiv koji tek zapoinje, ili sti!e isuvie kasno, ali koji nikada nije prisutankao takav. Trebalo bi ovo shvatiti kao retoriku ili sintagmatiku ilustraciju vie-znane, raznorodne i viestruke logike koja je na na delu u Freudovom o Derridi-nom razumevanju arhiviranja. Na samom kraju knjige, na mestu na kome knjigaponovo, u izvesnom smislu, zapoinje, Derrida nas vodi u Pompeju i privodiFreudovoj analizi Jensenove Gradive. Na tom mestu se mladi arheolog obraautvari !ene i bdi nad otiskom koji je u pepelu ostavila podnevna utvara (Mittags-gespenst). Kada arheolog razmilja nad otiskom i pismom koje je utvara nepo-sredno nainila u pepelu, u tom trenutku otvara se arhiviranje buduega i budu-nost arhiva.

    Na samom kraju teksta Mojsije i monoteizam i u predveerje oe (Shoah),Freud nas podsea da izvorno nasilje (archiviolence), neizdvojivo iz jevrejskogjednobotva, poseduje sposobnost da se umno!ava tokom istorije i na telu iza-branog naroda putem arhiviranja (archivization). Jevrejski narod je ubio boga alito nije priznao. Na taj nain su oni (Jevreji), da tako ka!em, natovarili na svojaplea, traginu krivicu. Zbog toga su strano patili i tokom istorije su proganjani.(Moses and Monotheism, str. 176). A neto malo ranije, govorei o otporu onihkoji su loe hristijanizovani prema samom Hrianstvu, Freud ka!e: Mr!njaprema Jevrejstvu jeste u sutini mr!nja prema Hrianstvu i nije zauujue danemaka nacional-socijalistika revolucija, upravo usled bliske veza izmeudve jednobo!ake religije, izra!ava jasan otpor u odnosu na njih obe. (Mosesand Monotheism, str. 117). (To to je Yosef Haim Yerushalmi, na kraju svoje knji-ge o Freudu mogao da napie da Freud 1939 godine (!) nije mogao da sa-svim anticipira strahote rata i unitenje treine Jevrejskog naroda (JudaismTerminable and Interminable, str. 98) svedoi o Yerushalmijevom nedostatku ra-zumevanja anticipatorske snage psihoanalize i njenih izvanrednih ostvarenja iuvida. Ukoliko je Freudov Mojsije po bilo emu znaajan, onda se taj znaaj tienastojanja da se razume, interpretira i, bez bilo kakvog ulepavanja, anticipiraono to je Freud video bolje od bilo koga drugoga. Ova Freudova knjiga namjednako doputa, bolje nego bilo koje tadanje ili dosadanje istorijsko istra!i-vanje ili istorijska procena, da razmiljamo i da proraujemo (work through) na-silne posledice ovog stranog dogaaja i njegovog razarajueg arhiva. Ovogdogaaja ali i tolikih mnogih drugih.

    Jacques Derrida je uobliio ovu putanju Freudove misli u Arhivskoj grozniciprecizirajui da ukoliko je Freud zaista patio od arhivske groznice, onda je toupravo stoga to je on, ili njegovo otkrie, imalo udela u arhivskoj groznici ili ne-redu koji danas iskuavamo, ono se to tie kako najbla!ih simptoma tako iogromnih "rtvenih tragedija i Holokausta nae moderne istorije i istoriografije(Archive Fever: A Freudian Impression, str. 90, moj kurziv). Na taj nain, tumaiDerrida, psihoanaliza je proizvela verovatno svoj najdublji uvid doputajui nam

    232 Dragan Kujund"i

  • da objasnimo zato anarhivirano (anarchiving) unitenje pripada procesu arhivi-ranja i proizvodi stvar koju svodi ponekad do pepela i sa onu stranu pepela (Ar-chive Fever, str. 94). Freudovi uvidi u prirodu arhiva nam doputaju da shvatimoono to se zbilo kao najstraniji dogaaj u jevrejskoj istoriji.Psihoanaliza je uvek,od samog poetka, ve bila miljenje ovog stranog dogaaja. Ovaj dogaaj jenadasve povezan sa modernizmom koji poinje sa jednobo!jem, sa tehnolo-kom sposobnou arhiviranja koja omoguava da se istorija tehniki reprodu-kuje, i sa logikom !rtvovanja Jevrejskog drugog, aktiviranom u nacional-socija-listikom re!imu. (Posle Prvog svetskog rata Freud se okrenuo prouavanjutraume, smrti, vetakih i utvarnih udova, nagona za smrti, za masovnim unite-njem; taj je rad isto tako anticipirao Freudove pozne spise o pepelu i izvornom,arhivnom nasilju u sledeem ratu). Freudovi uvidi o prirodi arhiva sapripadajupromiljanju modernizma upravo kao i miljenje Waltera Benjamina. Oni se tiumogunosti beskonanog umno!avanja i tehnike reproduktibilnosti potiskiva-nja (repression) i unitavanja koji su na delu u okviru modernog arhiva, iji je izra-ziti primer kompjuter, najsofisticiranija maina arhiviranja. Kao to je poznato,prvi kompjuter, IBM-ova maina Hollerith, po prvi put je upotrebljena, u velikojmeri, prilikom sistematskog arhiviranja evropskog Jevrejstva zakljuno sa arhivi-ranjem spiskova koncentracionih logora. Freud je dobro razumeo, mo!da boljenego bilo ko drugi, zato jedan takav dogaaj, umno!avajui istovremeno arhive,mo!e da proizvede, jednakom bezgraninom snagom, njihovo potpuno brisanje.Preputajui iskljuivo pepelu da svedoi u odsustvu stranog dogaaja. Onostrano koje ih je proizvelo preostaje, ali preostaje u vidu aporije: kao pepeo, kaoneizbrisivi trag, koji odlazi u dimu i istovremeno biva zauvek izbrisan.

    Mal darchive, -venirPa ipak, pa ipak, postoji budunost arhiva, mo!da, i postoji, mo!da, arhiv

    budunosti. I ova nada bi jednako pripadala Freudovom pojmu arhiva koji, dokproizvodi svoje sopstveno brisanje u ime jednog i istog, jednako preputa sebeu tragovima koji nose u sebi obeanje budunosti. Ovi arhigrafiki (archigra-phic) tragovi otvaraju arhiv za Drugoga, za pamenje drugog i za svakog drugogdrugoga. Paradoksalno, ova nada bi mogla takoe da pripada arhivskoj mainizvanoj kompjuter. Sposobnosti da se proizvodi najgore, takoe pripada obea-nje budunosti. Kritiar Arhivske groznice je zabele!io da podloga pepela nijeudaljena od kompjuterske tehnologije. Ono to je uzrok pepela jeste vatra, var-nica, kao elektricitet, koji pali silikonsku podlogu. Ova elektronska sposobnostpisanja po pepelu, obavlja se br!e nego u bilo kojem drugom mediju. Pulsira-jui kao otkucaj srca, ona mo!e nagovestiti da preti zlo, da je neko u opasnosti,da !ivot treba da bude spaen. Elektronska pota odabira [electronic mailelects] (Memory Becomes Electra, str. 798). Korienje kompjuterskog ipa, si-likonskog, peanog ipa, pisanje na kvarcnom kompjuterskom ekranu, vraanas nazad u Egipat, u pustinju, i svaki put ostavljamo neto u pamenju. Svakiin kompjuterskog arhiviranja je isto tako i etiki in, in prolaska kroz pustinju

    Arhigrafija: arhiv i pamenje kod Freuda i Derride 233

  • gde nema nikakve sigurnosti. Arhiviranje je in sa kojim peana pustinja dolazida nas, kao utvara, progoni. Ono to na-dolazi, to je -venir ili arhiviranje, bilobi obele!eno ovim prelaskom i vodilo bi kroz Silicon Valley, Silikonsku dolinu,kroz Egipat i kroz pustinju.

    Te dve nerazluive mogunosti arhiviranja (koje otvaraju prostor politike ietike odluke izmeu opustoenja i zatite), ka!e Derrida, progone arhiv odnjegovih poetaka (Archive Fever, str. 100). Preostali trag u pepelu u Pompejikoga je zabele!io arheolog, ili trag preostao na svetlucajuem silikonu, kvarcu,na ekranu koga je spr!ila vatra, pripadaju redu utvarnog. Ovi tragovi, podeljeniod samoga poetka, progone arhiv i arhiviranje, od poetka do kraja. Bez kraja,beskonano, oni otvaraju arhiv za ono to na-dolazi, -venir, oni daju nadu iobeavaju povratak.

    Sauvaj. tampaj. (Save. Print.)

    LiteraturaDerrida, Jacques. Archive Fever: A Freudian Impression. Prevod Eric Preno-

    witz. Chicago: Chicago University Press, 1995.Freud, Sigmund. Moses and Monotheism. Prevod Katherine Jones. New York:

    Vintage Books, 1967.Lawlor, Leonard. Memory Becomes Electra, recenzija Jacques Derrida,

    Archive Fever, u The Review of Politics, Volume 60, Number 4, Fall 1998,796-798.

    Yerushalmi, Yosef Haim. Freuds Moses: Judaism Terminable and Interminable.New Haven: Yale University Press, 1991.

    ARCHIGRAPHIA: ARCHIVE AND MEMORY IN FREUD AND DERRIDASummary

    Jacques Derridas Archive Fever starts with the aporia of the archive. The wordarkhe, he recalls at the beginning of his book, names at the same time the command toremember, to archive, protect and keep, and the commencement of an institution ofarchivization which leads to forgetting.

    This aporia therefore splits from the outset the commemorative gesture into two ir-reconcilable demands or tasks, the symptoms in fact, to which Derrida gives the name ofArchive Fever (Mal darchive).

    234 Dragan Kujund"i

  • Miroslav Milovi

    Utopija razlike

    Na poetku Bia i vremena1 Hajdeger upuuje na fenomenologiju kao namogunost da se ponovo promisli pitanje bia. Fenomenologija nam sugerieda bie nije u svetu, ve da mo"e samo da se pojavi i to kao pitanje o smislusopstvenog "ivota. Pitanje o biu postaje time pitanje o smislu. Fenomenologijaje time mogla da bude poetak destrukcije tradicije i zaetak neke nove kulture.To se, meutim, nije dogodilo. Ona je, na osnovu prisustva ideje subjekta, ostalai dalje u okviru tradicije koju nastoji da kritikuje. Pitanje o biu je time i dalje osta-lo skriveno. Ono e se ponovo pojaviti tek sa hermeneutikom koja se, umesto osubjektu, pita o autentinosti samog individuuma. Zato je osnovno pitanje Bia ivremena, kako e nas podsetiti Gadamer2, ne kako bie mo"e biti interpretira-no, ve kako je razumevanje, kao razumevanje sopstvene autentinosti, samobie. Razumevanje je uslov otvaranja prema pitanju o biu, tj. prema ontologiji.Ono nas izdvaja iz ontikog sveta i upuuje ka novom, autentinom, razliitom.Ovde se zainje Hajdegerov projekat ontoloke razlike.

    Ostalo je, meutim, otvoreno pitanje, da li se ontoloka razlika otvorila i pre-ma Drugom. Za Huserla je pitanje Drugog bio ozbiljan problem u Kartezijanskimmeditacijama, a kod Hajdegera e ono ostati samo obeanje, koje on, kako eto primetiti Habermas, nikad nee ispuniti. Hajdegerova filozofija nije filozofijaDrugog. Izgleda da njome dominira specifian egoizam, mo"da evropski. Postojiotuda, po Levinasu, itava geopolitika kod Hajdegera. Jo je Huserl, govorei okrizi humanosti, upuivao na Evropu kao na alternativu. Mogli bismo se danasupitati da li je govor o veliini Evrope samo skrivanje njenog mediokriteta. Onoto je, u svakom sluaju, oigledno je iskljuivost njene tradicije, tj. filozofska ne-mogunost odnosno autizam za pitanje Drugog. Zar se pojam Evrope i nije za-eo, kako sugeriu neke istorijske interpretacije, u krstakim ratovima, u okvirumilitantnog identiteta, a ne u okviru pitanja o Drugom i razlici?

    Otuda nam je razumljivo nepoverenje koje Derida ima prema Hajdegeru.Destrukcija metafizike je i dalje otvoren projekat, koji se, drugim reima, nije dovr-io Hajdegerovom hermeneutikom. Potreban je novi projekat, novo razumevanje1 Upor. Heidegger, M., Sein und Zeit, 7, Frankfurt, 1977.2 Gadamer, H.G., Zur Problematik des Selbstverstandnisses, u: Kleine Schriften I, Tbin-gen, 1967, str. 74

  • ovoga puta nereifikovane ontoloke razlike koju e Derida artikulisati u projektudekonstrukcije. Diskusija se zainje u Deridinoj konfrontaciji sa Huserlom u knjiziGlas i fenomen. Tu je pitanje, izgleda, jo uvek akademsko, naime pitanje ouslovima sinteze transcendentalne svesti. Kako nam je poznato, ovo pitanje Kanti Huserl ne dovode u vezu sa jezikom. Utoliko Derida "eli da poka"e da jezik nijeneto naknadno, to sti"e kasno, kako to misli filozofska tradicija, ve je u sre-ditu pitanja o strukturi svesti. Re je o ideji da je transcendentalno nezamislivobez jezika. Jeziki znaci upuuju na predmete koji su odsutni. Za svest je neop-hodna sinteza, a sinteza zahteva znake, zahteva da neto zauzme mesto odsut-nih predmeta. Utoliko je jezik uslov sinteze u svesti. Time je svest uvek odnos saneim drugim, sa jezikom. Svest je protkana razlikom i utoliko ne mo"emo vieda govorimo o konstitutivnoj subjektivnosti.3 Ono to postoji su znaci, bolje reitragovi, kako ne bismo oekivali da e sada jezik da zauzme novo transcenden-talno mesto. Ovde se time i zainje Deridin projekat gramatologije. Subjektivnosti ostala privilegovana mesta tradicionalnog miljenja moraju da budu dekonstrui-sana. Metafizika, koja misli Identitet, ili metafizika prisutnosti4, mora se prevladatimiljenjem razlike. Ova specifina emancipacija ili afirmacija znaka5, ne upuujena hermeneutiku. Hajdegerova hermeneutika, naime, jo uvek afirmie privilego-vana mesta iz kojih se artikulie autentinost. U tom smislu sam i pomenuo reifi-kaciju ontoloke razlike. Hajdegerova razlika, mogli bi smo rei, jo uvek nije uto-pijska. To jo uvek nije dinamina razlika koja proizvodi razliku. ini se da, time, isam Hajdeger jo uvek ostaje u horizontu moderne metafizike. Otuda destrukcijumetafizike zamenjuje dekonstrukcija.

    Vidimo da projekat dekonstrukcije dovodi u vezu jezik i metafiziku. Veza je-zika i metafizike je eksplicitna. Jezik je, najpre, uvek bio marginalizovan u odno-su na pitanja bia i saznanja. Na tom putu sti"emo, vidimo, sve do Huserla.

    Ono to Derida nastoji da poka"e je da i sama priroda jezika upuuje nametafiziku. Sam jezik ima metafiziku strukturu, Ovde Derida, na poetku knjigeo gramatologiji rekonstruie samu prirodu znaka. 6 Analiza poinje sa Sosirom irazlikom koju ovaj, govorei o prirodi znaka, ini izmeu oznaitelja i oznae-nog. Oznaeno je pojam koga treba artikulisati i oznaitelj je nain kako to mo"eda se uradi, koristei, npr. pismo ili glas. Filozofija je inae uvek afirmisala primatoznaenog. To emo uoiti i kod Hegela. Hegelovu filozofiju neki od interpreta-tora7 nazivaju i rekonstrukcijom hrianske tajne veere u kojoj se pojavljujuhleb i vino. To su dva oznaitelja duhovnog. Ali kakva? Hleb emo pojesti, a vinopopiti. Znai oznaitelji su prolazni, oni samo upuuju na oznaeno. Nijedanoznaitelj ne mo"e da zauzme mesto oznaenog. Ono to se u svetu deava su

    236 Miroslav Milovi

    3 Upor. Derrida, J., La voix et le phnom, Paris, 1967, str. 94.4 Upor. Derrida, J., De la grammatologie, Paris, 1967, str. 41.5 Upor. Caputo, J., Radical Hermeneutics, Bloomington, 1987, str. 140.6 Ibid. str. 15-42.7 Upor., Barnett, S., Eating my God, u: Barnett, S., (prir.) Hegel after Derrida, New York,1998, str. 131-145.

  • primeri prolaznih oznaitelja oznaenog koje dominira, kao grki logos, hrian-ski bog, hegelovski duh... I u ovom kontekstu e i Hegel, kao i hrianstvo govo-riti o svetu kao nedostatku, o linearnoj strukturi metafizike u kojoj smisao dolaziiz budunosti.

    Oznaitelji su, drugim reima, uvek imali da artikuliu ono to je dominiralointeresom filozofije, bilo da je to bilo pitanje o biu ili saznanju. Iz pomenutih uvi-da o odnosu svesti i jezika Derida e zakljuiti da je oznaeno, identino, uvekupueno na oznaitelja. Identino i ovde ne mo"e da se misli bez razlike. U okvi-ru samog oznaenog Derida e takoe napraviti istorijsku i metafiziku rekon-strukciju. Filozofija je, naime, artikulisala primat glasa koji je, izgleda, bli"i du-hovnom. A glas zapravo samo reprodukuje linearnu perspektivu vremena umetafizici. Glas je linearan, u njemu ne mo"emo da se vratimo unazad. Naakultura je kultura jezika i time metafizike. Jednom reju, u okviru marginalizacijejezika i oznaitelja deava se jo jedna preutna marginalizacija pisma.

    Jasne su, time, i konsekvencije za diskusiju oko hermeneutike, koje su pos-tale eksplicitne osamdesetih godina.8 Derida ne tra"i alternativu u hermeneutici,razmiljajui recimo o pluralizmu interpretacija, tj. o polisemiji. U hermeneutici sujo uvek preutno prisutni temelji, bilo da je to Hajdegerov Dasein ili Gadamerovdijalog. Na taj nain, temelji asimiluju razliku i hermeneutika ostaje u okviru meta-fizike. Spekulativna priroda jezika, o kojoj govori Gadamer, jo uvek uva hegeli-jansko naslee. Ona pokazuje volju Istog da se realizuje u Drugom. Zato je Deri-da i nazvao Gadamerovu hermeneutiku matafizikom volje.9 Umesto o polisemiji,Derida govori o nemogunosti da se smisao kontrolie, tj. diseminaciji koja ovdesamo zamenjuje temu razlike. Meutim, za razliku od Habermasove kritike Ga-damera koja ide u pravcu jezika, tj. jezike pragmatike, Derida e temu pismanastojati da oslobodi od vezanosti za jezik. Priroda jezika je, vidimo, metafizika.Utoliko je alternativa utopijska. Ne postoji, naime, mesto, privilegovani prostor izkoga se alternativa artikulie. Mo"da je re o projektu nemogueg. O nekom no-vom, hajdegerovski miljenom dogaaju, van jezika i performativa. Jezik ostaje uhorizontu mogueg.10 Dekonstrukcija je, da ponovimo, projekat nemogueg gdese pojavljuje Drugo. Ostaje nam da u to verujemo, ali ne uz podrku neke od po-stojeih religija. Dekonstrukcija je religija bez religije, religija koja dovodi u pitanjesvoje metafiziko naslee. Da li e, usput reeno, hrianstvo ikada uspeti da sesuoi sa sopstvenom metafizikom?

    Iz svega prethodno pomenutog ne sledi da filozofiju treba identifikovati sa li-teraturom. Habermas e rei da su Deridine intencije semiotike a ne jezikopragmatike.11 Mislim da je to pogreno. Suoavajui se sa Huserlom i afirmiui

    Utopija razlike 237

    8 Upor., Michelfelder, D., Palmer,R., (prir.) Dialogue & Deconstruction, The Gadamer-Derri-da Encounter, New York, 1989.9 Upor., Derrida, J., Bonnes volontes de puissance, u: Revue International de Philosophie,Paris, 1984, str. 341-344.10 Upor. Derrida, J., Die unbedingte Universitt, Frankfurt, 2001, str. 73.11 Upor. Habermas, J., Der philosophische Diskurs der Moderne, Frankfurt, 1988, # 7.

  • pojam znaka, i suoavajui se sa Hajdegerom i kritikujui hermeneutiku, Derida,vidimo, ne "eli da afirmie neku novu lingvistiku poziciju, pragmatiku ili semio-tiku. Bio bi to povratak nekoj novoj formi identiteta u filozofiji. U tom smislu Deri-da samo sledi Nieove poruke o jeziku. Ono to se nalazi u jeziku samo su meta-fore, a ne i same stvari. Misliti identitet izmeu jezika i stvari samo je nova formafetiizma. Jezik nema boju stvari na koje upuuje. Jezik je bez boje. Utoliko pred-stavlja bezbojnu mitologiju evropskog miljenja.12

    Ali, sve to je pomenuto jo uvek ne znai da je filozofija samo novela. Nepostoji nita izvan teksta ove Deridine rei su pogreno interpretirane kao spe-cifino odsustvo referencije. Derida ne negira referenciju, ve samo "eli da do-vede u pitanje semantiku tradicionalne metafizike prisutnosti. U okviru polemikesa Serlom, Derida ponavlja da ne "eli da ka"e da je sve, ukljuujui zakone,ustav, deklaraciju o ljudskim pravima, samo novela i fikcija. On samo "eli daka"e da sve ovo nisu nikakvi prirodni identiteti i da potiu iz iste perspektive izkoje se artikuliu i same fikcije iz novela.13

    Nadam se da se ova afirmacija razlike nee razumeti kao nova forma auti-zma u filozofiji, gde posle monologa modernog subjekta imamo monolog nekog,recimo, postmodernog individuuma. Afirmiui razliku Deridina filozofija upuu-je na Novo. Time izlazi iz pustinje metafizikog miljenja u kojoj Novo ne mo"eda se pojavi zbog ponavljanja dominantnih struktura. Na tom putu e Derida, ra-dikalizujui Levinasa, stii i do pitanja etike i politike. Neki njegovi interpretatorie, meutim, utvrditi da nas Derida ostavlja bez kritikih subjekata, bez akcije,bez diskusije. Njegova revolucija, ili bolje rei, konzervativizam, odvija se samou tekstu.14

    Derida navodno ne kritikuje kapitalizam, ve metafiziku. Ali, zar kapitalizamnije nova forma metafizike? Zar se u procesu otaravanja modernog sveta i svevee transparencije, ne kriju novi fetiizmi i novi identiteti? Zar ekonomija nijepostala nova, transparentna metafizika? I zar, s druge strane, od Frojda nismonauili da otuenje nije samo u proizvodnji, ve u jeziku, tj. u okviru same konsti-tucije smisla? Izgleda da su i proizvodnja i jezik, kao uslovi konstitucije sveta, idalje u okviru metafizike. Utoliko je projekat njene destrukcije i dalje aktuelan.Time dekonstrukcija artikulie politiku ontoloke razlike. Re je o demokratiji,koja e se, i pored svoje nemogunosti, mo"da ipak pojaviti.

    238 Miroslav Milovi

    12 Upor., Derrida, J., La mythologie blanche, u: Marges de la philosophie, Paris, 1972, str.247-325.13 Upor. Derrida, J., Limited Inc., Paris, 1990, str. 24314 Upor., Krauss, D., Die Politik der Dekonstruktion, Frankfurt, 2001, str. 401.

  • AN UTOPIA OF DIFFERANCESummary

    Derridas deconstruction can be regarded as a radical consequence of the questionof ontological difference. According to him, Heideggerian project is still related to the spe-cific hermeneutic reification. The new Derridian difference also has important ethical andpolitical consequences. It is the framework within which it is possible to think democracybeyond metaphysics.

    Utopija razlike 239

  • Aleksandra Kosti

    !ak Derida, Robert Muzil:putevi s one strane stvarnog

    Usuujemo se na mali eksperiment: pratiemo tragove razlike izmeu mo-!da imogue. Tu emo razliku, naime, upotrebiti kao sredstvo u pokuaju razgra-nienja dva pogleda na svet, za ovu priliku oliena u muzilovskom oseaju/uluza mogue /Mglichkeitssinn/1 i Deridinom mo#da.2 Ishod e, naravno, biti pi-tanje o smerovima u kojima se mo#e misliti o preklapanju i pretakanju, postoje-em ili buduem, tih pogleda na svet.

    Mo"da, mo"da. Mo#da je ono nemogue jedina mogua ansa za nekak-vu novinu, za neku novu filozofiju novine (Derida, 2001: 75), ka#e Derida, naoekivano paradoksalan nain, izazivajui i varirajui klieizirane obrte. Ali,onda nastavlja: Mo#da, mo#da to mo!da uistinu imenuje tu ansu (ibid.). Tuansu, tu moguu ansu emo zanemariti da bismo posluali Deridino preme-tanje akcenta na izraz mo#da, da bismo videli ta njemu govori to mo!da kojevie nije samo oznaka modaliteta ve modalitet koji oznaava neto od velikeva#nosti.

    U mo!da se mo#da nalaze tajni putevi ka neuhvatljivim zonama viesmi-slenosti koju Derida #eli da raskrije. Ono nebivajue u sadanjem trenutku biva utom mo!da koje je tu jer ga samo to mo!da dovodi u njemu nepripadajui sada-nji trenutak. A pritom ga ne uvlai u izvesnost, ve ga uspeno vodi kroz opasnopodvodno stenje oekivanja i pri#eljkivanja koje proizvodi uinke, ne izla#e gaposledinosti i odlunosti/odluivosti, jednim trzajem ga upuuje u otvorenost zaDrugo. Da bi neto bilo mo!da, ono mora biti neodlueno. Mora izmicati odlu-nosti da se donese odluka jer posledica odluke je vie i drugaije od onoga to je(tek) mo!da. S njim i u njemu se ne rauna ni na ta, ne raunamo se ni mi sami.Drugim reima, izmestiti iz subjektivnosti/identiteta sa sobom koji/a prebiva u ne-kom horizontu (mogunosti) i otvoriti se za ono to Derida naziva dogaajem.1 Pozivamo se na uveni etvrti odeljak iz: Musil (1952), pod naslovom Wenn es Wirklich-keitssinn gibt, mu es auch Mglichkeitssinn geben (s. 16-18).2 Pre svega imajui u vidu razmatranja u okviru Derida (2001) i Perhaps or Maybe, an Dis-cussion with Alexander Garcia Duettmann, ICA London, March 8, 1996, internet: www.hy-dra.umn.edu/derrida/radio.html

  • Tim uzmicanjem od odreenosti onim to jeste, bila to punina kauzalnihodreenja ili pretpostavki koje dovode do volje ili odluke,mo!da postaje modalitetneodredivog, neoekivanog, nesigurnog i neizvesnog, niega o emu bi se sadaneto moglo rei a da se ne obesmisli njegovo mo!da. Uvek i stalno smo nepri-premljeni za to to mo!da sa sobom nosi, izlo#eni smo njegovom nepretpostavlji-vom sadr#aju, u opasnosti smo. Iznenaenje dogaaja ne sme nita iskljuiti ilizakoiti, pa ni prevrednovanje i preokretanje u vlastitu suprotnost, zapadanje uekstreme, to jest i radikalno zlo, kako e u tom kontekstu Derida pomenuti.

    Deridino mo!da je fino pletivo vremenskih dimenzija, otvaranja, slobode ivrtoglavice pred onim to je neznano, nagoveteno, ali mo#da i ne, nadolazee iliizmiue, ali i pred vlastitim slutnjama i e#njama, koje istovremeno i stavljamovan snage da bi se zbilo ono neoekivano, ali isto tako i raspinjemo, irimo u ne-dogled i osna#ujemo do granice pucanja da bismo u sadanjem i prolom, pa ionom dolazeem, jasnije uoili praznine, zareze, ispuste, pukotine svake vrste.

    Mo!da, kao ono to ostaje da bude, da se dogodi (remains to come),3 pri-pada apsolutnom, savrenom, ispunjenom obliku (up. ibid. s. 70-71), ili da ka#e-mo, pojmu. Recimo pojmu demokratije. Kada govorimo o demokratiji to come,demokratija je uvek s obzirom na ono to (jo) nije a trebalo bi, ili bi pak moglada bude. Ona je odreena nedostatkom koji je prisutan koliko i mnogo toga dru-gog to ne nedostaje, nedostatkom koji bi nekada/nekako mogao da bude izbri-san o emu i govori trebanje izra#eno u frazi to come, ali i neizvesnost mo!dakoje nastupa jednakom snagom. To nagoveteno popunjavanje i kretanje, sdruge strane, svojim nagovetajem istovremeno i odmah pokree i ispunjavademokratiju koja jeste.

    Dola#enje i ispunjavajui nagovetaji dola#enja na razliite naine mogu seticati razliitih pojmova, ali za miljenje je ipak najva#niji upravo preobra#aj mo-daliteta u predmet iskustva.

    Ono to e mo!da doi, to nije samo ovo ili ono, to je, naposletku, miljenjetoga mo!da, samog mo!da. Onaj koji sti#e mo!da e stii, jer se u to nikada nemo#e biti siguran zbog toga to se radi o stizanju, ali bi onaj koji sti#e takoe biosmo tomo!da, neuveno iskustvo, potpuno novo iskustvo togmo!da. Neuve-no, potpuno novo, smo iskustvo koje se nijedan metafiziar jo nije usudio dapromilja (ibid. s. 65).4

    242 Aleksandra Kosti

    3 Ova Deridina fraza na engleskom nosi i dodatnu zanimljivu igru rei bukvalno prevedenaznai ono to ostaje da doe/bude, te tako na jedinstven nain spaja rei ostati i doi.4 Na ovom mestu emo ubaciti, bez najave i odjave, citat iz jednog drugog jezika. Cilj nam jeda jednim bljeskom iz drugog ugla osvetlimo istu stvar, da dovedemo u pitanje jedan idiom, tojest, preciznije reeno, da razvejemo esto prisutnu sumnju da stvari i problemi o kojimaovde govorimo postoje samo u jednom idiomu (ili ak proizlaze iz tog idioma).U uvodnom delu predavanja/knji#ice Rosa sa Bermuda (O nekolikim re!imima uobrazilje),Pe-ter Sloterdajk, reajui slike, ka#e: Danas se zaista svako ko #eli ve#bati vetinu bivanja sa-vremenikom lako mo#e uveriti da se uz pomo uobiajenih antiteza ni u logici ni u ontologiji ne

  • Muzilovo mogue. Ali ako postoji oseaj/ulo za stvarnost /Wirklichkeits-sinn/, a niko ne sumnja u to da je postojanje opravdano, onda mora postojati ineto to bi se moglo nazvati oseajem/ulom za mogunost /Mglichkeitssin-n/ (Musil, 1952: 16)

    U najzgusnutijoj analizi ove teme Derida govori o mo!da (peut-tre, vielle-icht, perhaps/maybe) a ne o moguem (mglich), dok pak Muzil u pomenutompoglavlju nijednom ne koristi re mo!da. Ako bismo to iskoristili/zloupotrebili zaovaj eksperiment, onda bismo rekli da je to stoga to Muzilovo mogue/mogu-nost jo govori o vezanosti za stvarno, za ono to jeste (prisutno). Vezanosti,najpre, u smislu inverzije Kada se [oveku s oseajem/ulom za moguno]objasni da je onako kako jeste, tad on pomisli: pa, moglo je isto tako /ebensogut/da bude i drugaije (ibid.). U odnosu na stvarnost, ovek mogunosti izlo#en je#alu za onim to nije bilo, za proputenim, sluajno preskoenim, zanemarenim,i za njega ono to nije bilo nije manje va#no od onoga to jeste.

    Lako se pravi i naredni, logini korak u tom smeru, lako se dodaje moralnadimenzija: Vidimo da posledice... mogu biti znaajne, jer se, na#alost, njima[ljudima mogunosti] esto ini da je loe ono to izaziva divljenje, da je dopu-teno ono to se inae zabranjuje, ili su pak prema svemu tome ravnoduni

    $ak Derida, Robert Muzil: putevi s one strane stvarnog 243

    sti#e daleko. Samo se osvrnite po savremenoj kulturi i naiete obilje dokaza o razvitku vie-vrednosne logike. Ljubitelji jasnih odnosa veruju da je ovaj svet ve odavno neizleivo boles-tan, on njima izgleda kao da su ga napale gljivice koje nagrizaju jasne oblike. I najuzvienijepojmovne protivrenosti su danas amorfne, zlo ispod stola hvata dobro za nogu, a dobro se nebrani, dua flertuje sa mainom, duh je pozvan na bilateralne pregovore sa materijom, prirodai istorija su se odavno slo#ile oko osnovnih pitanja, najsna#nije dihotomije plivaju uokolo u raz-bla#enom stanju, svuda se osea duh velike koalicije, sve vibrira od stiskanja ruku koje se viene mogu razdvojiti... Ne uspeva nam orijentacija prema neprijatelju, ostajemo sami sa viez-nanou, zbunjeni...U klimi napredujue de-polarizacije loe se pie ak i onim klasinim an-titezama koje su, poput antiteze moi i duha, intelektualcima ranije slu#ile kao orijentiri svesu one sada istroene i odbaene. Oseamo koliko su primitivne te figure iz doba koje prethodidobu slo#enosti, iako u prvi mah zapravo nemamo na raspolaganju neto to bi moglo da ihzameni. Kao fundamentalista nam deluje ak i onaj ko jo uvek smatra da je fantazija pojamsuprotstavljen stvarnosti. Ve odavno slutimo da je fundamentalizam, pre svega, i nakon sve-ga, stvar logike, i da je sve ono to naru#ujemo nazivajui ga fundamentalizmom, zapravosamo dvo-vrednost koja se #ivi mi u fenomenu fundamentalizma mrzimo vlastitu nesposob-nost da binarnom gnevu suprotstavimo jednu viu logiku, jednu logiku kojom ne vladamo, aliza koju, tome uprkos, moramo pretpostaviti da se razvija u uporitima aktuelne filozofijetehnike i teorije kulture. Mi #ivimo u sumraku logike... ali novo miljenje jo nije zadobilo ni kon-ture, niti autoritet, sasvim je oigledno da se sa svakom misli upetljavamo u antitetike primiti-vizme pa stoga svaki na teorijski poduhvat prati oseaj nelagode. Jo se mora ekati nalogiku slo#enosti. Neka budua istorija ideja e svakako jednog dana rezimirati nau epohu iobraditi nas potpuno muzeoloki. Vispreni kuratori kasnog 21. veka e postaviti veliku izlo#bupod nazivom Binarno i sa njom gostovati u Parizu, Tokiju, ikagu i Sidneju; na njoj e najveideo onoga to danas ispunjava nae glave biti predstavljeno kao poluarhaini folklor konflikta.Pored prikaza onoga to mi danas mislimo prolazie kolska odeljenja i kikotati se, to su bilioni koji su verovali u suprotstavljenost injenica i mogunosti, i u jaz izmeu pozitivnog i fan-tastinog (Sloterdijk, 2001: 9-11).

  • (ibid.). Lagan je, takoe, i pristup s druge strane: Mogui do#ivljaj, to jest mo-gua istina... imaju u sebi neto bo#ansko, neku vatru, zalet, stvaralaku volju isvesni utopizam koji ne zazire od stvarnosti, ve se prema njoj odnosi kao pre-ma zadatku i izumu (ibid.), jer ... zbirno gledano, ili u proseku, iste mogunostise ponavljaju sve dok ne doe neko kome neka stvarna stvar ne znai vie odone koja je samo u mislima. Tek e on novim mogunostima dati smisao i odre-enje, on je taj koji e ih probuditi (ibid, s. 17).

    Vezanost za stvarnost, dakle. Ako zanemarimo subjektivnu perspektivu izkoje Muzil pie, to jest njegovo smetanje u centar oveka koji ima ili nemaspecijalnu nadarenost za mogue (kao to smo zanemarili to to je u Deridi-nom tekstu pogled, kroz Niea, uprt ka novim filozofima koji e misliti to opa-sno mo!da), onda lake zapa#amo samo tu drugu dimenziju u odnosu na stvar-nost. Koliko god Muzil u svom pisanju inae #eleo da rastegne i uini poroznimgranice izmeu psihike i fizike stvarnosti, koliko god fizike predmete ra-stapao u ulnosti (u maniru Ernsta Maha), kod njega je stvarnost omeena takoda ono nestvarno, bez ikakve dvojbe, ne samo da ostaje s one strane, ve je inesumnjivo Drugo koje, kako smo videli iz zgusnutog pasa#a s poetka romana,stoji u prepoznatljivim, razigranim odnosima s prvim; nikada se zaista ne gubiiz vida interes postojeeg, sadanjeg ili budueg postojeeg, treba dodati, nika-da se mogue ne mo#e osloboditi toga da svoj preduslov, pozitivan ili negativan(odnosno, omoguavajui ili onemoguavajui), ima u onome to je neto vieod (puko) mogueg u stvarnom, dakle. I obrnuto, naravno magline, uobra-#enja, sanjarije i konjunktivi (ibid. s. 16), u ijoj je mre#i ovek mogunosti za-pleten, daju znaenje i ispunjenje realnom koje se, sa svoje strane, neprekidnoodnosi prema onome to e biti, to je bilo, trebalo da bude, itd.

    I jo jednom Muzilovim reima, koje nam svojim preciziranjem vraaju po-gled ka taki s koje smo krenuli: /nj/egove ideje, ukoliko nisu samo dokona inte-lektualna igrarija, nisu nita drugo do jo neroene stvarnosti, i stoga on u ne-kom smislu prirodno poseduje i ulo/oseaj za stvarnost; ali taj je njegov oseajzapravo oseaj za mogue stvarnosti, i stoga on mnogo sporije sti#e do ciljanego mnogi koji poseduju oseaj za stvarne mogunosti (ibid. s. 17). Va#na ra-zlika izmeu stvarnih mogunosti i moguih stvarnosti uvodi hijerarhiju kojasamo uvruje odnos stvarnog i nestvarnog, i govori o razliitim varijantamamogueg omoguem koje je, da tako ka#emo, blizu tome da se ostvari, i omo-guima koji, takorei, pripadaju predstavama paralelnih svetova i dimenzija. Tava#na razlika nam nagovetava kako se sve mogu granati modaliteti (jo) nepo-stojeeg (i nema sumnje da je Muzil upravo na to ciljao piui tu reenicu), alinam istovremeno i otvara perspektivu drugaijeg itanja; naime, stvarne mo-gunosti su, mo!da, i mogunosti u stvarnosti (u razliitim moguim itanjimatoga u), mogunosti koje u stvarnosti postoje zajedno sa stvarnim, dok je mo-gua stvarnost, mo!da, i razjedena i nesigurna stvarnost, a ne samo stvarnostkoja to jo nije.

    244 Aleksandra Kosti

  • Na ovaj nain itajui Muzila dolazimo do pitanja da li bi u traganju za novimputevima mogueg vredelo posegnuti za vrtoglavim deridijanskim mo!da. Tre-ba li tom moguem jo i mo!da koje je i nemogue, i koje ume da se hrani na tojsvojoj nemogunosti?

    Dakako da treba. ini se da potvrdan odgovor dobijamo svaki put kada seprihvatimo eksperimenta ovakve prirode. Osovinski pojmovi (ili pak slike, ili obrti)mogu poslu#iti tome da se preko njih razotkrije, odnosno otvori neki jaz izmeupogled na svet; nekada e taj jaz biti takav da emo se usuditi na skok u for-mulaciji i na upotrebu izraza moderno (u ovom sluaju re je o Muzilu; uz napo-menu da verovatno nema mnogo spora oko povezivanja njegovog imena i ovogpojma) i postmoderno (Derida; uprkos spornosti, ipak, u ovakvom kontekstuopravdana povezanost, ini nam se). Meutim, ne radi se o alternativama, a ra-skriveni ili rastvoreni jaz govori o nesrenom i nepo#eljnom stanju, on upravo ka-zuje na emu treba raditi. Ne nekakvo hegelijansko mirenje i sintetisanje, jer ovesu stvari previe krhke i nedoreene da bi mogle podneti takve operacije; stalonam je do irenja, obogaivanja i ispitivanja novog/novim, u kojem e nam od po-moi biti uvianje/forsiranje mea i razlika izmeu pogleda na svet i miljenja.

    Deridino mogue vie ne bi bila muzilovska, moderna i dihotomina vizu-ra, ve bi ono moralo u sebe uvui, na primer, pitanje na koji nain s onu stranuokvira omeenih nadom, utopizmom, aktivizmom i kauzalnou iz (ne)stvar-nog iznie budue, viesmisleno i dinamino sadanje, kao i nepostojee i pri-sutno prolo. Ili, da ka#emo, ono to slika Sloterdajk.

    LiteraturaDerida, $ak (2001), Politike prijateljstva, prevod: Ivan Milenkovi, Beogradski

    krug, BeogradDerida, $ak (2002), Kosmopolitike, prevod: Sanja i Petar Bojani, Stubovi kul-

    ture, BeogradMusil, Robert (1952), Der Mann ohne Eigenschaften, Rowohlt, HamburgSloterdijk, Peter (2001), Tau von den Bermudas. ber einige Regime der Einbil-

    dungskraft, Suhrkamp, Frankfurt a/M.

    $ak Derida, Robert Muzil: putevi s one strane stvarnog 245

  • JACQUES DERRIDA, ROBERT MUSIL:DIFFERENT APPROACHES TO THE REALM BEYOND REALITY

    Summary

    Author initially attempts to differentiate modern and postmodern stance by empha-sizing the subtle distinction between Derridas notion of peut-tre (maybe) and RobertMusils concept of Mglichkeit (possible). These two notions are similar but neverthelessthey can exemplify two different approaches to the realm beyond Reality: derridianmaybe refers to the openness of things, to surprise and event, whereas possibility re-mains, by means of causality, motivation, utopism, etc., tied to existing reality. In the con-clusion author suggests that contemporary times illustrated by Sloterdijks pictoresqueportrait of polyvalent logics demand maybeness that encompass and surpass musiliancontemplation on unreal, but possible things.

    246 Aleksandra Kosti

  • Contents/Sommaire

    Petar Bojani Introduction 9Sreten Ugrii Welcome Speech 11!ak Derida Fragments 13Novica Mili A of Deconstruction: La diffrance, Writing,

    Derrida and We 29Ivan Mladenovi The Death of an Author: The Beginning

    of Communication 37Jovica Ain Reading of the Unreadable. Derrida Would Bear

    Witness for Celan 45Aleksandra Mani Suicide by Translation. On Derridas Truth in Painting 51Jovan eki YesYes Gramophone (on Invasions of Reality or

    on The Galaxy of Events) 59Radoman Kordi Jacques Derrida with Jacques Lacan 67Sanja M. Bojani La transfusion 73Miko uvakovi The Hybrid Questions about the Deconstruction of Art 81Ljiljana Blagojevi The Deconstructivist Architecture n'existe pas 89Ana Vujanovi The Signature of Derrida on the Performative of the

    Contemporary Performance 97Aleksandar Bokovi Derridas Criticism of Saussures Concept of

    Linguistic Sign 105Vesna Miki Music and Deconstruction Few Possible Sketches 113Milorad Belani Derrida apres Derrida 119Zoran Jankovi Aimer la mort comme une soeur. Mourir ensemble:

    lautobiographie et le deuil 125Branko Romevi Graft Levinas 133Alpar Loonc Propos: Marx in the Blast of Deconstructive

    Reading 139Predrag Krsti Conservatism, Deconstruction, University 147Borislav Mikuli What is It Philosophers Die for? 155Petar Bojani In-Statuere of the Institution of Philosophy 161Boris Bratina Derrida with Levinas: The Comentary of an Essay 169Ivan Milenkovi Critique de lhospitalit pure 177Ugo Vlaisavljevi No Man Alive Can Do Deconstruction 183ore orevi Philosophemes and Apories of Transitional Justice 191

  • Adriana Zaharijevi Europe: We and Others 199Aleksandar Dobrijevi Deconstruction and Normativity 205ore D. Sibinovi Force of Law Against the Force of Unrightness 209Nenad Dakovi Derridas Spectres: His Pointing Out 217Jelisaveta Blagojevi I Think, Therefore, I Think the Other 221Dragan Kujund&i Archigraphia: Archive and Memory in Freud

    and Derrida 229Miroslav Milovi An Utopia of Differance 235Aleksandra Kosti Jacques Derrida, Robert Musil: Different

    Approaches to the Realm Beyond Reality 241

  • GLAS I PISMO!ak Derida u odjecima

    PriredioPetar Bojani

    IzdavaInstitut za filozofiju i drutvenu teorijuNarodnog fronta 45, Beograd

    Za izdavaaStjepan Gredelj, direktor Instituta za filozofiju i drutvenu teoriju

    Likovni urednikAida Spasi

    Grafika obrada tekstaSanja Tasi

    Tira!: 500 primeraka

    tampa: Filip Vinji, Beograd

  • CIP Katalogizacija u publikacijiNarodna biblioteka Srbije, Beograd

    14 Derida `. (082)141.78(082)

    Glas i pismo : !ak Derida u odjecima /[priredio Petar Bojani]. - Beograd :Institut za filozofiju i drutvenu teoriju,2005 (Beograd : "Filip Vinji"). - 250str. ; 24 cm. - (Biblioteka Disput)

    "Zbornik radova sa naunog skupa Glas ipismo: !ak Derida u odjecima, odr#anog uorganizaciji Instituta za filozofiju idrutvenu teoriju i Narodne Biblioteke Srbijeu Beogradu, 8-9. decembra 2004. godine." -->prelim. str. - Tira# 500. - Str. 9-10: Uvod/ Petar Bojani. - Summary uz svaki rad. -Sadr#i i: Fragmenti : peti period iz tekstaObrezoispovedanja / !ak Derida.

    ISBN 86-82417-11-1

    a) Derida, `ak (1930-2004) - Zbornici b)Dekonstrukcija - ZborniciCOBISS.SRID 122324236