novi svetski rat - cetvrti rajh

8/8/2019 Novi Svetski Rat - Cetvrti Rajh

1/35

Novi svetski poredak - Cetvrti Rajh

SADRZAJ:

Istorija Sjedinjenih Americkih Drzava - dobrodosli u Zonu sumraka!

Americki kapitalisti - zavera protiv Evrope radi lake zarade

NATO - prijateljski hegemon (ili: zasto je Amerikancima trbao rat na Kosovu?)

Amerika se bogati na racun Evrope..

ROOTS(koreni) - operacija razbijanja Savezne Republike Jugoslavije

Istorija Sjedinjenih Americkih Drzava - dobrodosli u Zonu Sumraka

Istorija SAD do 1980 iz "Male Prosvetine enciklopedije", cetvrto izdanje,

Beograd, 1986.

Pocetkom XVI veka u Sev. Ameriku poceli su dolaziti prvi evropski kolonisti iz

Engleske, Francuske, Nizozemske, Svedske I Spanije; naseljavanju su

Indijanci pruzali otpor (prvi veci rat 1622-34), ali su im nadmocniji beli

doseljenici otimali zemlju, potiskujuci ih na zapad I istrebljujuci ih. Najvise

kolonija osnovali su Englezi, jer je Engleska u to doba imala masu

razbastinjenih seljaka, upropascenih "ogradjivanjem", pa su oni u potrazi za

zemljom postali najmasovniji kolonizatorski element. Prva naselja evropskihkolonista bila su mala I nestalna, I tesko su se odrzavala u borbi s prirodom I

Indijancima; mnogi su se vracali u Evropu zbog surovih uslova zivota.

Medjutim vec na prelazu XVI u XVII vek nicu I prve stalne kolonije; od

Engleskih: Virdzinija 1584. I Masacusets 1620, od holandskih Nova

Nizozemska 1614. sa glavnim gradom Nova Nizozemska (danas Njujork) , od

francuskih Nova Francuska u Kanadi s gradom Kvibekom 1608. Uporedo uz

osnivanje stalnih kolonija, Engleska, Francuska I Holandija zasnivale su u Sev.

Americi I kolonijalnu vlast; zbog relativno slabe kolonizacije I male vojne

snage, Holandjani se nisu mogli odrzati pred brojnijim Englezima, pa im je

Engleska jos 1664. preotela koloniju Novu Nizozemsku; tada je promenjeno I

ime Novog Amsterdama u Njujork u cast vojvode od Jorka. Francuska vlast jebila mnogo stabilnija od holandske zbog masovnijeg doseljavanja Francuza,

vecinom izbeglih hugenota, i zbog vojne snage kojom je Francuska

raspolagala. Francuzi su tokom XVII veka prosirili vlast jos na Nju Faundland,

Akadiju, zemlje na Hadsonovom zalivu I na ceo sliv reke Misisipi,tzv. Lujzijana,

posednuta 1681. I tako nazvana u cast kralja Luja XIV. Ali francuska osvajanja

nisu bila pracena jacim naseljavanjem francuskog zivlja izuzev u Kanadi ,


2/35

nego su se uglavnom zasnivala na vojnickom posedovanju; stoga je

burzoaska Engleska tokom ratova sa zaostalom feudalnom Francuskom

uspela u XVIII veku da Francusku gotovo sasvim istisne iz Sev. Amerike. U

ratu za spansko nasledje 1701-1713, Francuska je u korist Engleske izgubila

Akadiju (Nova Skotska), Nju Faundlend I zemlje na Hadsonovom zalivu, a u 7-

godisnjem ratu 1756-63 I celu Kanadu sa istocnim delovima Lujzijane;preostale delove Lujzijane prodao je Napoleon I Sjedinjenim Americkim

Drzavama 1803, kada se nalazio u novcanoj neprilici. U osvajanju

Sev.Amerike ucestvovali su jos I Spanci I Rusi; tokom XVII i XVIII veka, Spanci

su nadiruci iz Meksika osvojili Teksas, Kaliforniju i Floridu, dok su Rusi 1741.

otkrili i poseli Aljasku sa Aleutskim ostrvima. Od svih engleskih kolonija u Sev.

Americi, najnaprednije su sredinom XVII veka bile one izmedju Atlanskog

okeana I Aligenskih planina. Na tom prostoru se nalazili 13 samoupravnih

engleskih kolonija sa glavnim gradovima: Njujork, Boston i Filadelfija. Severni

predeli bili su veoma razvijeni: u poljoprivredi je preovladjivalo sitno

farmersko gazdinstvo, a u gradovima se pored trgovine razvijala I

kapitalisticka manufaktura; juzni preedeli bili su bez manufaktura I razvijenije

trgovine; to su bili poljoprivredni rejoni sa krupnim zemljisnim posedima

bogatih plantazera na cijim su plantazama radili uglavnom crni robovi koje su

pocev od XVII veka poceli dovoditi u Sev. Ameriku; Zbog teskog polozaja ,

crnci su se dizali na ustanke jos u XVII veku. Zeleci da spreci industrijski

razvoj svojih severnoamerickih kolonija i da ih svede samo na sirovinsku bazu

i trziste za britansku industrijsku robu, britanska vlada je 1750. Izdala zakon

kojim se u severnoamerickim kolonijama zabranjuje podizanje tkackih I

metalurgijskih manufaktura; krajnje nezadovoljstvo mlade severnoamericke

burzoazije i naroda poraslo je kad je britanska vlada po zavrsetku 7-gosisnjeg

rata donela mere kojima se razvitak kolonija jos ostrije sputava: zabranenaseljavanja zemljista zapadno od Aligenskih planina, uvodjenje novih

poreza, najpre u vidu taksenih maraka, zatim u vidu povecanih carina. Iz tog

nezadovoljstva radjale su se prvr borbene organizacije; jedna od njih - "Sinovi

slobode", osnovana 1756, pozivala je Amerikance na bojkot britanske

trgovacke I industrijske robe. Bojkot se narocito pojacao od 1767, kad je

britanska vlada umesto ranijih taksenih maraka uvela "uvozne carine" na svu

robu koja iz Velike Britanije dolazi u severnoamericke kolonije. Sve ostriji

bojkot doveo je dotle da su "Sinovi slobode" iz Bostona 1773. Pobacali u more

ceo tovar britanskog caja, tzv. "Bostonsko pijenje caja", na sta je britanska

vlada odgovorila zatvaranjem bostonskog pristalista I pojacanim vojnimmerama. Zbog toga su svih 13 kolonija preko svojih predstavnika na prvom

kontinentalnom kongresu 1774. Odlucile da se produzi bojkot britanske robe.

Najzad, 1775. Poceli su prvi oruzani sukobi izmedju americkih dobrovoljackih

odreda I britanske vojske, cime je u stvari pocela borba severnoamerickih

kolonija za nezavisnost; vodj americkog rata za nezavisnost I zapovednik

vojske postao je Dzordz Vasington, a bliski saradnici bili su mu Tomas

Dzeferson i Bendzamin Franklin. Drugi kontinentalni kongres odrzan u


3/35

Filadelfiji 1776. Izdao je "Deklaraciju nezavisnosti" (sastavljac T. Dzeferson)

kojom se proglasava nezavisnost severnoamerickih kolonija I osnivanje

Sjedinjenih Americkih Drzava, SAD. Pocetkom rata, ustanici su trpeli ozbiljne

poraze: zauzece Bostona 1775, Njujorka 1776. I Filadelfije 1777, ali su ipak

nastavili borbu; prostrana zemlja I borbeno odusevljenje koje se

rasplamsavalo u partizanski rat garantovali su im pobedu; uz ton su mnogidobrovoljci iz Evrope, privuceni borbom Amerikanaca za slobodu, dolazili u

pomoc, npr. Tadeus Koscusko, Sen-Simon, Lafajet I dr. Kolonijalni suparnici

usli Velike Britanije usli su u rat protiv nje (Francuska 1778, Spanija

1779,Holandija 1782) da bi je oslabili I postali prirodni saveznici ustanika.

Velika Britanija je pocela trpeti poraze (prvi kod Saratoge 1777), a 1781. Se

cela britanska vojska morala predati Amerikancima kod Jorktauna u Virdziniji;

posle duzih pregovora zakljucen je 1783 mir u Versaju kojim je Velika

Britanija priznala nezavisnost SAD. Rat je imao krupne posledice I za Ameriku

I za ceo svet: oslobodjene od britanskog kolonijalnog ropstva, SAD su

ostvarile najbitniji uslov za nesmetan privredno-industrijski kapitalisticki

razvitak, pa je rat za nezavisnost imao I znacaj burzoaske revolucije;

amerucka borba za nezavisnost uticala je I na Evropu, pa se u njoj zaostrila

borba protiv feudalizma (francuska burzoaska revolucija pocinje samo 6

godina po zavrsetku americkog rata za nezavisnost - 1789). Po oceni Lenjina,

americki rat bio je jedan od najvecih oslobodilackih I revolucionarnih ratova.

Teret rata za nezavisnost nosili su uglavnom farmeri I radnici, mada je

rukovodecu ulogu imala americka industrijska I trgovacka burzoazija;

burzoazija je posle rata zadrzala vodecu ulogu, organizovala vlast I usmerila

zemlju ka kapitalistickom razvitku; u takvim uslovima izgradnje nove drzave

(porezi, otplata ratnog drzavnog duga) pao na farmere I radnike. To je

pojacalo eksploataciju I zaostrilo klasnu borbu; otuda dolazi najpre do nemirau vojsci 1783, zatim do oruzanog ustanka farmerske sirotinje 1786-87. Pod

vodjstvom Danijela Sejsa, borca iz rata za nezavisnost; ustanak je bio brzo

ugusen a Sejs osudjen na smrt; medjutim, zbog velikog uzbudjenja koje je

ovaj ustanak izazvao , vlada je morala da Sejsa I ostale ucesnike ustanka

pomiluje i pusti na slobodu. Ustanak je primorao americku burzoaziju da prvi

ustav SAD iz 1781. odbaci i da donese nov na Kongresu u Filadelfiji 1787; i po

novom ustavu je svaka savezna drzava SAD zadrzala siroku unutrasnju

autonomiju, ali je uloga centralnih drzavnih organa (Predsednik, Kongres,

Vrhovni sud) u odnosu na raniji ustav znatno pojacana, sto je dalo

mogucnosti burzoaziji i plantazerima americkog Juga da kroz politicku formuburzoaske demokratije cvrsce drze vlast; ustav toliko odgovara interesima

americke burzoazije da je sa malim izmenama ostao na snazi sve do danas;

prvi predsednik SAD bio je Dzordz Vasington (predsednik 1789-97). Tokom

cele prvr polovine XIX veka kapitalisticki razvitak u SAD tekao je brzo; u

severnim drzavama kroz jacanje farmerstva i industrije, a u juznim kroz

snazenje plantazerskog zemljoposeda. Razvitak kapitalisticke privrede i sve

veci priliv evropskih doseljenika orijentisao je SAD na osvajanje novih


4/35

teritorija; za tu politiku bili su zainteresovani svi drustveni slojevi: siromasni

farmeri i evropski doseljenici da bi dosli do sopstvene zemlje, zemljoposednici

Juga da bi dosli do novih plantaza, a industrijska i trgovacka burzoazija da bi

u novoosvojenim terenima, otetim od Indijanaca, dobili siru sirovinsku bazu i

trziste za sve vecu industriju.Osvajanje tzv. Zapada pocelo je za

predsednistva (1801-1809) Tomasa Dzefersona, kad je 1804 donet "agrarnizakon" kojim se farmerima i plantazerima omogucava da za relativno malu

svotu postanu sopstvenici zemlje otete Indijancima. SAD zapocinju i mnoge

ratove sa susednim drzavama, pa i tako sire drzavnu teritoriju, a uz to je i

povcavaju kupovinom; vec su se 1850. toliko prosirile da su sem Aljaske

postigle danasnji teritorijalni obim. Prvo znacajnije sirenje na racun suseda,

SAD su ostvarile 1803. kad je predsednik Dzeferson kupio za 15 mil.\$ od

Napoleona I francusku Zapadnu Lujzijanu; za vreme Dzemsa Monroa

(predsednik 1817-25), SAD su naterale Spaniju da im proda Floridu koju su

trupe SAD vec ranije okupirale; robovlasnici americkog Juga otrgli su Teksas

od Meksika 1836, a 1846-48. vodi se izmedju Meksika i SAD otvoren rat u

kojem je Meksiko bio porazen i nateran da ustupi gotovo polovinu svoje

dotadasnje drzavne teritorije: Novi Meksiko i Kaliforniju; 1867. od Rusije su

kupile Aljasku i time uglavnom stekle danasnje granice. U ovom periodu

pomagale su i oslobodilacki rat Latinske Amerike (1810-29) protiv Spanije i

Portugalije tako sto su slanjem dobrovoljaca i pretnjom sprecile vojnu

intervenciju iz Evrope, proglasivsi u Kongresu 1823. poznatu Monroovu

doktrinu (po predsedniku Monrou): "Amerika Amerikancima!" To je ubrzalo

oslobadjanje Srednje i Juzne Amerike od spanskog i portugalskog kolonijalnog

ropstva i formiranje danasnjih drzava Latinske Amerike, ali je istovremeno

otvoren i put ekonomske ekspanzije SAD u te zemlje; ekspanzija se docnije

izrazava kroz teznju da se cela Latinska Amerika pretvori u sirovinsku bazuSAD i trziste za njihovu industrijsku robu, i da se u drzavama Latinske

Amerike obrazuju i podrzavaju nenarodni rezimi, povezani sa kapitalom SAD.

U tom periodu pocinje i americka ekspanzija na Dalekom istoku; 1844, SAD

su naterale Kinu da potpise neravnopravan trgovinski ugovor, a zatim su sa

evropskim kapitalistickim silama ucestvovale u gusenju kineskog seljackog

ustanka, Tajpina, 1851-61; istovremeno su ultimatumom naterale feudalni

Japan da otvori nekoliko luka za potrebe americke trgovine. Kapitalisticki

razvitak imao je za posledicu i povecanje broja radnika i formiranje radnicke

klase; vec 1828. i 1829, radnici Filadelfije i Bostona osnivaju mesne radnicke

organizacije, koje su pod uticajem socijalista-utopista, ovenista, furijerista idr.. Ali razvitak kapitalizma i kapitalisticke privrede nije zaostravao samo

klasnu borbu izmedju rada i kapitala nego je povecavao i drustveno-

ekonomske suprotnosti izmedju Severa i Juga: Sever je sve izrazitije bio

industrijski, farmerski i radnicki, sa veleposednickom plantaskom privredom,

zasnovanom na radu crnih robova, bivao sve zaostaliji; uz to je crnacko

ropstvo na Jugu sve vise smetalo industrijskoj burzoaziji Severa, koja nije

imala dovoljno slobodne radne snage za industriju. Tako se crnacko ropstvo


5/35

postepeno pretvorilo u osnovnu kocnicu daljeg industrijskog razvitka SAD, pa

su se na Severu sve upornije isticali zahtevi za oslobodjenje crnaca, a

pocetkom 30-ih godina XIX veka osnivaju se i prva drustva abolicionista;

postepeno svi drustveni slojevi severa (burzoazija, farmeri, radnistvo) postaju

abolicionisticki. Problem oslobadjanja crnaca postaje osnovni politicki

problem SAD, pa se u vezi sa njim formiraju i dve velike politicke stranke:Republikanska (abolicionisticka) kao stranka industrijskog Severa, i

Demokratska (antiabolicionisticka) kao stranka robovlasnickog Juga. Dolazi do

prvih ustanaka u korist crnaca: ustanak crnca Nata Tarnera 1831, ustanak

abolicioniste Dzordza Brauna 1859, zatim do oruzanih sukoba u Kanzasu i

Nebraski 1854-56. i do borbe na izborima izmedju dveju velikih stranaka.

Republikanska stranka sa abolicionistickim programom pobedila je najpre na

izborima za Kongres 1855, zatim na predsednickim izborima 1860, kad je za

predsednika izabran Abraham Linkoln (predsednik 1861-65); na to je 11

juznih robovlasnickih drzava proglasilo otcepljenje i obrazovalo posebnu

konfederaciju, sto Sever nije priznao, nego je protiv pobunjenog Juga poveo

rat, cime su SAD usle u 4-godisnji period gradjanskog rata 1861-65.

Mada je Sever bio ekonomski jaci i gusce naseljen od Juga, 22 miliona prema

9 miliona stanovnika, on je u prvom periodu rata 1861-62. trpeo poraze, jer je

njegova industrijska burzoazija dugo oklevala da pristupi revolucionarnim

metodama borbe I resavanju gorecih pitanja na revolucionaran nacin; tek od

sredine 1862, kad je vlada Severa pocela donositi znacajnije revolucionarne

odluke: opsta mobilizacija, Homstedski akt o raspodeli slobodne zemlje na

Zapadu, Zakon o oslobodjenju crnaca od ropstva, primanje crnaca u vojsku,

Sever je poceo pobedjivati. Farmeri, radnici I evropski doseljenici sa

odusevljenjem su stupili u armiju Severa; radnici su cak formirali I posebnepukove, birajuci kadkad I vojne komandante (jedan od njih bio je nemacki

komunista Vajdemajer). Generali Grant I Serman su tokom 1864. i 1865.

Zadali dlucujuce udarce armiji Juga I naterali njegovog glavnog komandanta

generala Lija da sa 80000 vojnika polozi oruzje u aprilu 1865, cime je

gradjanski rat bio zavrsen.

Gradjanski rat je resio dva osnovna pitanja: agrarno (Homstedski akt od

1862. o raspodeli zemlje na Zapadu) I crnacko (proklamacija o oslobodjenju

crnaca od 1863), pa je tako gradjanski rat za SAD imao I karakter burzoasko-

demokratske revolucije koja je u stvari bila produzenje revolucionarnog

preobrazaja iz vremena borbe za nezavisnost. Sve to je imalo I krupnihprivrednih posledica: ubrzalo se naseljavanje Zapada, osvajali se novi prostori

obradive zemlje I prosirivalo unutrasnje trziste, sto je dovelo do jos brzeg

industrijskog razvitka. Ipak, preobrazaj na drustvenom planu nije bio potpun;

npr. Crnci su dobili slobodu ali ne I zemlju, pa je vecina I dalje morala raditi

pod poluropskim uslovima kod svojih bivsih gospodara; uz to su bivsi

robovlasnici u juznim drzavama donosili specijalne anticrnacke zakone, tzv.


6/35

"crni kodeksi", koji su na zaobilazan nacin lisavali crnce gradjanskih I

politickih prava. Na Jugu je ponikla I anticrnacka teroristicka organizacija Kju

Kluks Klan da bi se nad crncima vrsila razna nasilja; da bi sprecio takve

pojave, Kongres je 1867. doneo niz zakona o "restituciji Juga" po kojima je na

Jugu zaveden rezim vojne diktature; izvrsena je cak I revizija ustava 1870. Da

bi se unela odredba kojom se zabranjuje suzavanje gradjanskih I politickihprava "pod vidom rase, boje koze ili ranijeg ropskog polozaja"; crnci su iste

godine dobili I pravo glasa. Rezim vojne diktature zaveden radi zastite crnaca

prestao je 1877. Posle gradjanskog rata, SAD su u periodu domonopolistickog

kapitalizma (do kraja XIX veka) dozivele jos veci privredno industrijski polet.

Ogromna prirodna bogatstva (ugalj, gvozdje, bakar,drvo, nafta) I sve veci

priliv evropskih doseljenika (od 1865 do 1940. Doselilo se iz Evrope oko 30

miliona ljudi) samo su ubrzali taj razvitak; uz to je uvozen I evropski kapital.

Od svih privrednih grana, najbrze se razvijala industrija, ukljucujuci pored

podizanja fabrika I gradjenje transkontinentalnih zeleznickih pruga. Stalan

nedostatak radne snage, posto su se evropski doseljenici zbog mnogo

slobodne zemlje brzo pretvarali u farmere, terao je americke kapitaliste da

usavrsavaju tehniku; to je dovelo do usavrsavanja niza novih tehnickih

pronalazaka: Edisonov pronalazak elektricne lampe 1879. I izgradnja prve

elektricne centrale 1880;Belov pronalazak telefona; usavrsavanje motora sa

unutrasnjim sagorevanjem I pojava Fordovog automobila 1893, idr. U to doba

postoji I prilicna koncentracija proizvodnje I kapitala, pa vec tada u svetu

postaju poznati americki industrijsko-finansijski magnati kao Vanderbild,

Karnegi, Morgan, Rokfeler I dr.. ; Osnivaju se I prve monopolisticke

kompanije, od kojih se rano istice Rokfelerov "Standard Oil" osnovan 1870

(vec 1879. Kontrolisao 90% produkcije nafte u SAD). Pomognuta snaznom

industrijom, koja joj je davala razne poljoprivredne masine, poljoprivreda jetoliko napredovala da su se povrsine obradive zemlje povecale od 1865. Do

kraja XIX veka cetiri puta, pa su tako SAD postale glavni izvoznik zitarica, u

prvom redu za Evropu. Opsti bilans uspona bio je da su SAD 1894. U industriji

pretekle sve evropske zemlje, pa I Veliku Britaniju, I postale prva industrijska

zemlja sveta.

U tom periodu uspona, na vlasti je gotovo neprekidno Republikanska stranka,

dok je Demokratska stranka bila samo u dva maha; ranije razlike izmedju

Republikanske I Demokratske stranke uglavnom se gube u tom periodu, I obe

podjednako postaju eksponenti krupnog kapitala. Industrijski I pjoprivredni

razvitak stalno je uvecavao broj radnika I farmera, pa dolazi I do snazenja

radnickog I farmerskog pokreta; odmah posle gradjanskog rata javlja se niz

radnickih I socijalistickih organizacija: "Nacionalni radnicki savez", osnovan

1866 (vodja Silvis), u cijem je programu borba za osmocasovni radni dan;

prve sekcije Prve Internacionale 1867; pokusaj 1868. Da se osnuje Radnicka

partija (obnovljena 1876. Kao Socijalisticka radnicka partija pod vodjstvom

nemackog socijaliste F.A. Zorgea). Organizovani strajkacki pokret javlja se


7/35

nesto docnije, a zacetke ima u velikom strajku pensilvanskih rudara 1874-75.

Sindikalni pokret takodje se razvija I organizuje; pocinje osnivanjem

sindikalne federacije americkih radnika pod imenom "Vitezi rada"; kasnije se

formira federacija sindikata pod nazivom Americka federacija rada, osnovana

1881, vodja S. Gompers. Javljaju se I prve farmerske organizacije kao npr.

Populist Party, Grange party, Greenback party, osnovana 70-ih godina XIXveka, docnije ce se povezati sa nekim radnickim organizacijama I nazvati

Radnicka partija Grinbeka (od 1878.). tokom 80-ih I 90-ih godina XIX veka

dolazi do brojnih strajkova: pensilvanskih rudara 1885, zeleznicara 1886,

pensilvanskih metalaca 1892, radnika Pulmanovih zavoda za izradu vagona

1894, I do zestokih radnickih demonstracija u borbi za osmocasovni radni

dan. Krajem aprila I pocetkom maja 1886, strajk radnika u Cikagu postao je

gotovo opsti; bio je pracen opstim radnickim demonstracijama, pa je od 1. Do

4. Maja u sukobu izmedju radnika I policije poginulo I ranjeno vise cikaskih

radnika; borba americkih radnika za osmocasovni radni dan nastavljena je, I

znatno je uticala na jacanje klasne svesti evropskog proleterijata. U vezi sa

ovim dogadjajima, Osnivacki kongres druge Internacionale u Parizu 1889, da

bi ovekovecio borbrnost cikaskog proleterijata, proglasio je 1. Maj za praznik

medjunarodne solidarnosti I proleterijata. I pored ovih uspeha, Socijalisticka

radnicka partija nije mogla postati ni masovna ni borbena radnicka partija,

dok se Americka federacija rada postepeno pretvorila u oportunisticku

sindikalnu organizaciju koja kolaborira s kapitalistima I opire se osnivanju

masovne politicke partije proleterijata.

Kapitalizam u SAD usao je krajem 19. Veka u monopolisticki stadijum ili

stadijum imperijalizma; proces koncentracije kapitala, zapocet jos u

premonopolistickom periodu, tekao je tako brezo da su se SAD pocetkom XXveka pretvorile u klasicnu zemlju trustova I monopola; pored dominacije u

proizvodnji metalurgije I nafte, oni su umnogom ovladali I drugim privrednim

granama: zeleznicki transport, brodogradilista, gasne I elektricne centrale,

rudnici I dr. Razvoj trustova bio je pracen snazenjem krupnih banaka toliko da

su pocetkom XX veka dve najkrupnije grupe banaka, pod kontrolom Rokfelera

I Morgana, raspolagale kapitalom od nekoliko milijardi dolara. U takvim

uslovima sve vise je rastao I uticaj monopola na politicki zivot zemlje;

monopoli I finansijska oligarhija suvereno su odredjivali unutrasnju politiku

zemlje, tako da su I Republikanska (predsednistvo Teodora Ruzvelta 1901-09.

I Vilijama Tafta !909-13) I Demokratska stranka (predsednistvo Vudrou

Vilsona 1913-21) bile pod njihovim snaznim uticajem. U vezi s takvim

razvojem, a pod uticajem monopola, SAD pocinju krajem XIX veka voditi

ekspanzionisticku imperijalisticku spoljnu politiku, I to najpre na americkom

kontinentu; americki kapital nastojao je pre svega da sto temeljnije podcini

zemlje Latinske Amerike raznim oblicima diplomatskog pritiska,

organizovanjem vojnih pobuna, pa cak I otvorenom vojnom intervencijom;

mnoge latinsko-americke zemlje, narocito u Srednjoj Americi, pale su I u


8/35

ekonomsku I politicku zavisnost od SAD.

Ekspanzionizam SAD poceo je krajem XIX veka da prelazi granice americkog

kontinenta; vec 1889, SAD su dosle do prve vanamericke kolonije: ostrvske

grupe Samoa (sporazum izmedju SAD, Velike Britanije I Nemacke), a 1893.

Na podsticaj ekspanzionista izvrsen je prevrat na Havajskim ostrvima,zbacena monarhija I proglasena republika pod protektoratom SAD, sto je bio

samo uvod ka potpunom pripajanju ostrva 1898; otad Havajska ostrva

postaju glavna vojno-pomorska baza SAD na Tihom okeanu. Koristeci ustanak

protiv Spanije na Kubi, vlada predsednika Vilijema Mak Kinlija objavila je

Spaniji rat1898. Da bi dosla do njenih poseda u Srednjoj Americi I istocnoj

Aziji;Zahvaljujuci ogromnoj vojno-tehnickoj nadmocnosti, SAD su za nepuna

tri meseca unistile spansku flotu kod Manile I Santjaga I dobile rat. Po

mirovnom ugovoru u Parizu krajem 1898, spanija je morala ustupiti ostrva

Filipine, Portoriko I Guam, I odreci se svih prava na Kubu, kojoj je tada

priznata nezavisnost, ali ona je vec od samog pocetka bila ugrozena

pritiskom americkih monopola (ovladali su celokupnom proizvodnjom secerana Kubi, kao najvaznijom privrednom granom), I u dva maha cak I direktnom

vojnom okupacijom od SAD (1899-1902. I 1906-09); potcinivsi Kubu svojoj

spoljnoj politici, SAD su najzad potpuno obezbedile dominaciju u Meksickom

zalivu I Karipskom moru. Da bi dosle u posed panamskog zemljouza koji je

tada pripadao Kolumbiji, a kroz koji je trebalo prokopati tzv. Panamski kanal,

SAD su pokusavale da kupe zonu zemljouza od Kolumbije; posto nisu uspele,

1903. su organizovale pobunu na Panamskom zemljouzu I demonstracijama

svoje flote naterale Kolumbiju da prizna "nezavisnost " novoproklamovane

Panamske republike, posle cega su SAD sklopile s Panamom ugovor koji im

daje pravo na prokopavanje Panamskog kanala (dovrsen 1914) I na kontrolu Ivojnicko posedovanje kanalske zone. SAD su nastojale da prosire svoj uticaj I

na dalekom istoku. Osvajanjem Filipinskih ostrva, strategijski su se primakle

Kini I otad vrse sve jaci pritisak I na Kinu I na evropske kolonijalne sile koje su

jos od ranije imale interesne sfere u Kini. Vec od 1899. U pogledu trgovine s

Kinom postavljaju zahtev da se prizna "princip otvorenih vrata" kako bi u

rezimu slobodne trgovine prodro u Kinu americki kapital; sa evropskim silama

ucestvovale su i SAD u gusenju bokserskog ustanka 1899-1901, prvog

antikolonijalnog ustanka kineskog naroda.

Porast snage trustova I monopola doveo je do pojacane eksploatacije radnika

I farmera I do pogorsanja polozaja sitne burzoazije, pa se vec krajem XIX vekau SAD javlja veliki pokret protiv trustova, pracen strajkovima I

demonstracijama; pod pritiskom javnosti 1890. Proklamovan je tzv. Sermanov

zakon kojim se I samo postojanje trustova proglasava protivustavnim.

Sermanov zakon nije sprecio snazenje trustova, pa je pokret protiv njih

postajao sve jaci; da bi umirio javno mnenje, T. Ruzvelt je izveo neke trustove

pred sud. U to vreme, radnicki pokret ponovo snazi; strajkacki pokret 1905


9/35

14. Zahvata sve industrijske grane I obuhvata milione radnika; uspeha ipak

nije bilo, jer su kapitalisti I vlada mnoge strajkove uspesno razbijali

strajkbrejkerima; neki strajkovi guseni su I upotrebom vojne sile. I politicka

organizovanost americkog radnistva dobila je nove oblike; 1901.

Organizovana je Socijalisticka partija. Njen kandidat Judzin Debs na

predsednickim izborima 1912. I 1920. Dobio je oko milion glasova. Posto susindikati Americke federacije rada obuhvatali samo visokokvalifikovane

radnike, 1905. je stvorena federacija sindikata polukvalifikovanih I

nekvalifikovanih radnika pod imenom Industrijski radnici sveta. Oni su jos od

samog pocetka usvojili sindikalno-anarhisticki program; ali je organizacija

sprovela nekoliko borbenih I znacajnih strajkova nekvalifikovanih radnika, od

ojih vecina nije uspela. Osnovna slabost sastojala se u apoliticnom stavu I

neshvatanju znacaja permanentne I konsolidovane sindikalne organizacije;

naime, zahvaljujuci izbornim obecanjima (borba protiv trustova, demokratskiji

izbor senatora) na izborima 1912. pobedila je Demokratska stranka I za

predsednika izabran Vudro Vilson; on nije dirao u moc trustova, nego je

sproveo samo neke manje reforme: smanjenje carina na uvoz robe, nov nacin

biranja senatora.

Za Vilsonove vlade, SAD su usle u I svetski rat; iako su najpre bile van

svetskog sukoba, monopoli od samog pocetka I svetskog rata preuzimaju

ulogu liferanta ratnog materijala I namirnica zaracenim stranama, narocito

Antanti; krajem 1915, sve drzave Antante bile su duznici SAD, pa one vec

pocetkom 1916. Postaju toliko zainteresovane za ishod rata da su date I prve

izjave vodecih licnosti da SAD ne mogu dozvoliti poraz saveznika; najzad su

SAD koristeci kao povod bezobziran podmornicki rat koji je zapocela Nemacka

usle u rat na strani Antante 6.IV 1917. Rat je doneo nevidjene profitemonopolima, ali se pogorsao polozaj americkih radnika jer je doneo skupocu,

a time I pad realne radnicke nadnice; radnici su reagovali strajkovima, kojih

je samo u 1917. Bilo oko 4 400; neki od strajkova dobijali su I politicki

karakter, jer su strajkaci istupali protiv rata. Da bi suzbila radnicki pokret,

Vilsonova vlada donela je juna 1917. Zakon o strajkovima po kojem se svako

istupanje radnika protiv rata smatra izdajom drzave; na osnovu Zakona

uhapseni su Judzin Debs i Bil Hejvud, tadasnji najborbeniji predstavnici

americkog radnickog pokreta. SAD su rat koristile I kao priliku da jos vise

prosire uticaj u zemljama Latinske Amerike; u nekima od njih dolazilo je

tokom rata I u prvim godinama posle njega i do otvorene oruzane intervencije

SAD; u Meksiku 1914. i 1916-17, na Kubi 1917-22, a negde cak I do

dugorocne vojne okupacije, npr. Nikaragva 1912-33, Haiti 1915-33,

Dominikanska republika 1916-24. Ucesce SAD u I svetskom ratu bilo je od

svetsko-istorijskog znacaja I po ishod rata I po posledicama koje su nastupile;

snaznom ratnom tehnikom I mnogobrojnim ljudstvom (tenkovi, artiljerija, 5

miliona americkih vojnika u Evropi), SAD su znatno doprinele pobedi

Saveznika i relativno brzom okoncanju rata. Dok je rat u Evropi doneo teske


10/35

zrtve i opustosenu privredu, SAD I njenim monopolima doneo je nova

bogatstva; privreda i narocito industrija jos vise su se razvile, dok se spoljna

trgovina u odnosu na stanje pre rata uvecala cetiri puta; uz to je tokom rata

najveci deo evropskog zlata presao u trezore americkih banaka, pa je

opustosena Evropa od nekadasnjeg kreditora postala duznik SAD: evropske

drzave dugovale su im posle rata oko 10 milijardi dolara. Otad SAD postaju Ifinansijski centar sveta, otimajuci finansijsko prvenstvo u svetu Velikoj

Britaniji, kao sto su joj krajem XIX veka otele industrijsko prvenstvo; vise od

polovine svetskih rezervi zlata nalazi se otad u SAD. Razume se da je cela

ova koncentracija svetskih bogatstava u SAD obogatila u prvom redu

americke monopole, sto se najbolje vidi iz toga da se koncentracija kapitala u

SAD posle rata toliko povecala da je 1% stanovnika drzao u rukama 50% svih

bogatstava SAD. Posle rata, nastojale su da privredno-finansijsku snagu

pretvore u svetsku politicku moc, pa u tom cilju znatno jace ucestvuju u

svetskim zbivanjima nego ranije; u odnosu na Evropu, SAD su nastojale da jos

tokom rata sprece neke osvajacke planove Antante, radi cega je Vilson 1917.

objavio "14 Vilsonovih tacaka". SAD su odmah posle rata nastojale da se

izgradi sistem posleratne bezbednosti koji se ne bi zasnivao na velikom

preimucstvu evropskih pobednika (Francuska I Engleska), sto bi omogucilo

jaci politicki uticaj SAD u Evropi. Vilson je uspeo da u Versajski ugovor ukljuci

i ustav Lige naroda u nadi da ce liga korisno posluziti ciljevima americke

politike u Evropi; ali kad se ispostavilo da Versajski ugovor zasniva u

zapadnoj I srednjoj Evropi dominaciju Francuske I Engleske, SAD su se

iznenada povukle: odbile su da ratifikuju Versajski ugovor i nikad nisu postale

clan Lige naroda. SAD su ipak uspele da na dalekom istoku postignu znatno

prosirenje uticaja: na Vasingtonskoj konferenciji 1921-22. Uspele su da od

svih ostalih sila izdejstvuju priznanje "principa otvorenih vrata" u odnosu naKinu, sto je znacilo da ce Kina vremenom nuzno doci pod dominantan uticaj

SAD cija su industrija I trgovina bile kadre da odstrane svaku ozbiljnu

konkurenciju drugih kapitalistickih sila. Kao velika kapitalisticka sila, i SAD su

bile zabrinute pobedom socijalisticke revolucije u Rusiji, pa su I ucestvovale u

vojnoj intervenciji i pomaganju kontrarevolucije, saljuci trupe I ratni materijal

interventima I belogardejcima. Novoosnovana KP SAD (osnovana 1919), ciji je

lider postao Rutenberg , razvila je zivu agitaciju protiv intervencije; najpre je

doslo do strajkova I demonstracija protiv intervencije, zatim su progresivni

elementi osnovali "Ligu prijatelja Sovjetske Rusije" koja je pristupila

skupljanju potpisa protiv intervencije, kao I mnoge komitete tzv. "Sebi rukeod Rusije"; vlada SAD morala je najzad obustaviti intervenciju i 1920. Povuci

svoje trupe iz Rusije. Medjutim u SAD dolazi do prvih vecih hapsenja

komunista da bi se suzbila revolucionarna aktivnost proleterijata; prelaz od

ratne na mirnodopsku privredu izazvao je tesku privrednu krizu pracenu

porastom nezaposlenih, ciji je broj vec 1921. Iznosio 5,5 miliona.Strajkovi I

revolucionarna istupanja radnika nastavili su se, a vlade predsednika V.

Hardinga (predsednik 1921-23) i K. Kulidza (predsednik 1923-28) pristupile su


11/35

raznim represivnim merama za gusenje radnickog pokreta; jedna od njih bila

je I izvodjenje na sud sindikalnih rukovodilaca Sakoa i Vincetija , koji su, na

osnovu sasvim nesigurnih optuzbi, osudjeni na smrt I pogubljeni, i pored

protesta cele napredne americke I svetske javnosti.

Kao svetski bankar, SAD su posle prvog svetskog rata pojacale izvoz kapitala;od evropskih zemalja, americki kapital je najvise uvozila Nemacka, a od

vanevropskih Kina; vec tokom 1923-24. Kapital investitora u obnovu nemacke

privrede bio je nekoliko milijardi zlatnih maraka; nemacka privreda, narocito

industrija, brzo je ponovo dosla do uspona, sto je u tadasnjim drustveno-

politickim uslovima znacilo stvaranje materijalne baze za obnovu nemackog

kapitalizma I militarizma. Uspon Nemacke, SAD su pomagale I drugim

merama: na pritisak americke diplomatije, evropski pobednoci iz I svetskog

rata morali su pristati na znatno smanjenje nemackih reparacija (ratnog

duga), najpre po tzv. Dozovom (1924), a zatim po tzv. Jangovom planu

(1929), tako da se ukupna suma nemackih ratnih reparacija smanjila sa 132

milijarde zlatnih maraka po Versajskom ugovoru na 2,5 milijarde poJangovom planu; tako su SAD politikom u Evropi znatno doprinele najpre

obnovi nemackog militarizma, zatim I pojavi hitlerizma, sto svakako nije bila

direktna namera vladajucih krugova SAD. Posle republikanca Kulidza, za

predsednika je dosao republikanac H. Huver ( predsednik 1929-32), koji je

dosao na vlast obecavajuci "prosperitet", ali je bas za njegove vlade,

kapitalisticki svet potresla svetska ekonomska kriza 1929-33; ona je najvise

pogodila SAD, koje su tada koncentrisale polovinu proizvodnje kapitalistickog

sveta. Kriza je pogodila industriju, poljoprivredu, trgovinu I kreditni sistem;

mnoge fabrike obustavljaju rad, a broj nezaposlenih tako se uvecao da je

1932. dostigao 15 miliona. Iz svega toga je rezultirao I pad realnih prihoda, Ito kod radnika na 60%, kod farmera na 59% u odnosu na stanje pre izbijanja

krize. Kriza je zaostrila klasnu borbu , pa je doslo do pokreta nezaposlenih koji

se ispoljavao u ostrim demonstracijama, narocito 1930, "pohodima gladnih"

na Vasington 1931-32. I u pohodu vojnih veterana na Vasington 1932; svi ovi

pokreti bili su manje vise rastureni upotrebom vojne sile; sem pruzanja

pomoci monopolima da bi ih sacuvala od kraha, sama Huverova vlada nije

preduzimala nista ozbiljnije za suzbijanje krize.

Takve mere preduzeo je novi predsednik Franklin Ruzvelt (predsednik 1933-

45); oslanjajuci se na progresivniji deo burzoazije koja je zaplasena krizom

resila da popusti, on je zaveo tzv. "Novi kurs" ili "Nju dil" ciji je smisao bio dase putem raznih zakona I uredaba prebrodi kriza, uglavnom uz jacanje

drzavnog kapitalizma I davanje nekih ustupaka sirokim radnim masama;

osnov novog kursa cinila su dva zakona: "Akt o uspostavljanju nacionalne

industrije" i "Akt o regulisanju sustema poljoprivrede". Prvim zakonom

proglaseno je pravo drzave da regulise rad industrije: nivo proizvodnje, cene,

raspodelu trzista, radno vreme, minimalne radnicke nadnice, a drugim da


12/35

regulise cene poljoprivrednih proizvoda , tj. Davanje premije farmerima za

smanjenje setvenih povrsina i garantovanje odredjenog nivoa cena njihovih

proizvoda, uz to je tzv. Vagnerovim zakonom iz 1935. Priznato radnicima

pravo na sklapanje kolektivnih ugovora s poslodavcima, a drzavi dato pravo

arbitraze radi sprecavanja strajkova. Primenjujuci "Novi kurs", vlada je uspela

da smanji privrednu depresiju, a time I broj nezaposlenih; cim je topostignuto, Vrhovni sud SAD pod uticajem konzervativnih elemenata

proglasio je neke osnovne zakone "Novog kursa" za protivustavne. Za vreme

prvog Ruzveltovog predsednistva 1933-37. Promenila se delimicno I spoljna

politika SAD. To se odrazilo u uspostavljanju diplomatskih odnosa izmedju

SAD I SSSR 1933; promena se odrazila I u smanjenom ekonomskom I

politickom pritisku na zemlje Latinske Amerike. U tom periodu odrzan je IX

kongres KP SAD (1936), dosta znacajan jer je pozivao na organizovanje

jedinstvenog demokratskog fronta protiv fasizma I ratne opasnosti; ipak, tada

nije doslo do izrazite antifasisticke orijentacije spoljne politike; umesto toga,

mocne kapitalisticke korporacije uspele su da vladu orijentisu ka "neutralnoj"

spoljnoj politici, ciji je rezultat bio donosenje Zakona o neutralnosti 1935.

Kojim se zabranjuje prodaja oruzja "bilo kojoj ratujucij strani u bilo kom ratu";

ta politika je pre svega pogodila republikansku Spaniju, koja se branila od

unutrasnje I spoljne fasisticke najezde, gradjanski rat 1936-39, jer je ona

proglasena "zaracenom stranom".

Tek kad je poceo II svetski rat 1939, vlada SAD je uvidela pogresnost takve

politike, pa je Kongres u novembru 1939. revidirao Zakon o neutralnosti I

dopustio prodaju oruzja zaracenim stranama (kes end keri), sto je prakticno

znacilo Velikoj Britaniji I Francuskoj; time je zapocela antifasisticka

orijentacija SAD. Uvidjajuci sve vise opasnost od fasizma, SAD su septembra1940. donele Zakon o opstoj vojnoj obavezi a marta 1941. Zakon o zakon o

zajmu I najmu oruzja i drugog materijala za potrebe antihitlerovske koalicije.

Posle napada hitlerovske Nemacke na SSSR 22. VI 1941, zakon je prosiren I

na SSSR; predsednik SAD I predsednik vlade Velike Britanije potpisali su 14.

VIII 1941. Atlansku povelju, prvi nacrt ciljeva borbe protiv hitlerovske

koalicije. Tako su SAD jos pre otvorenog stupanja u rat prakticno stupile u

vojni savez sa antihitlerovskom koalicijom I postale njen clan, sto je bilo

veoma znacajno za pobedu nad fasizmom. 1941, kad ih je napao Japan

(napad bez objave rata na americku luku Perl Harbur na Havajima), SAD su

usle u rat, posle cega su tokom 1941-42. Objavile rat svim drzavama

hitlerovske koalicije sem Finskoj. SAD su u pocetnim mesecima rata morale

da se povlace pred japanskom ofanzivom (zapadni Pacifik), ali su ubrzo

uvecale ratni potencijal u naoruzanju i ljudstvu, pa su krajem 1942. imale pod

oruzjem 4 miliona ljudi; zato su vec novembra 1942. Mogle prebaciti znatne

vojne snage u severnu Afriku, potom ucestvovati u ofanzivnim operacijama

na raznim frontovima: 1943. oruzane snage SAD imale su odlucujucu ulogu u

saveznickom iskrcavanju u Italiji, a juna 1944. u otvaranju tzv. Drugog fronta.


13/35


14/35

zemljama s kapitalistickim uredjenjem. Najzad, celokupna spoljna politika

SAD sve se vise orijentisala protiv SSSR, sto je s obzirom na neelasticnost

sovjetske politike u staljinskom periodu moralo dovesti do stvaranja blokova I

atmosfere hladnog rata. Spoljna politika SAD u Aziji dobila je postepeno

izrazitu antikinesku orijentaciju: pruzajuci izdasnu pomoc reakcionarnoj vladi

Cang Kaj Seka u vremenu 1946-49 (6 milijardi dolara), SAD su pokusale dasprece pobedu revolucije u Kini; kad nisu uspele, one su mu kad je porazen

omogucile opstanak na Formozi (Tajvanu) uz intervenciju svoje flote, a

zakljucenjem vojnog saveza sa njim pretvorile ostrvo u svoju ratnu bazu na

Dalekom istoku. Takav razvoj dogadjaja zaostrio je dokraja odnose sa SSSR i

NR Kinom; rezultat toga bilo je izbijanje rata u Koreje 1950-53. i krajnja

zategnutost svetske medjunarodne situacije. Radi ciljeva spoljne politike, SAD

su izgradile ceo sistem vojnih saveza: Severnoatlantski pakt NATO 1949;

Manilski pakt SEATO 1954; Bagdadski pakt 1955. i dr.

Ta politika je pracena pojacanim naoruzanjem I pruzanjem izdasne vojne

pomoci americkim saveznicima, koji za uzvrat dopustaju stacioniranjeamerickih trupa na svojim teritorijama I izgradnju vojnih baza; tako su se

najvazniji saveznici iz II svetskog rata SAD i SSSR razisli na mnogim pitanjima

medjunarodne politike. Posto je za predsednika dosao Dvajt Ajzenhauer

(predsednik 1952-60), pod pritiskom americkog I svetskog javnog mnjenja

cinjeni su I sa americke strane pokusaji za ublazavanje hladnog rata I

popustanje medjunarodne zategnutosti; prvi korak bio je zakljucenje primirja

u Koreji jula 1953. Zenevska konferencija petorice ministara spoljnih poslova

SAD, SSSR, Francuske, Velike Britanije, NR Kine dovela je 1954. do

privremenog popustanja medjunarodne zategnutosti, jer je uspela da se

uspostavi mir u Indokini I okonca osmogodisnji gradjanski rat u njoj (1946-54). Kad je za predsednika izabran kandidat Demokratske stranke Dzon

Kenedi (predsednik 1960-63, ubijen u Dalasu), ozivele su nade u progresivniju

Ameriku; u unutrasnjoj politici na ekonomskom planu, smanjujuci poreze,

Kenedi je omogucio nov porast industrijske proizvodnje I smanjenje

nezaposlenosti, a donosenjem niza zakonskih mera o zastiti gradjanskih

prava nastojao je da ukloni ili barem ublazi rasnu diskriminaciju protiv

crnackog stanovnistva; u spoljnij politici orijentisao se na realniju politiku,

ublazujuci ranije ostar kurs prema SSSR i nastojeci da se neka goruca pitanja

spoljne politike resavaju putem pregovora, sto je za ocuvanje svetskog mira

bilo izuzetno znacajno. Odustajuci od politike eventualnog opsteg nuklearnog

rata, uglavnom usled uvecane vojne snage SSSR, SAD se jos u doba Kenedija

orijentisu na politiku vodjenja "lokalnih ratova": 1961. Poceli su vojnu

intervenciju protiv oslobodilackih snaga u Juznom Vijetnamu koja ce za vreme

predsednistva Lindona Dzonsona (predsednik od 1964-68), putem sve ostrije

ekskalacije ovog rata, prerasti u bezobzirno bombardovanje teritorija DR

Vijetnama i u pravi imperijalisticki rat u Juznom Vijetnamu, u kome ce biti

angazovano preko 550 000 americkih vojnika sa ogromnom ratnom


15/35

tehnikom. Agresivna politika SAD, koju su inspirisali krupni monopoli i vojni

krugovi Pentagona, izazvala je osudu celog miroljubivog covecanstva,

ukljucujuci I same americke gradjane.

Rat u Vijetnamu, uz angazovanje ogromnih materijalnih I finansiskih

sredstava, paralisao je I resavanja mnogih unutrasnjih problema, a pre svihproblem crnaca ciji polozaj postaje sve tezi; stoga je doslo do oruzanog

otpora crnaca u mnogim gradovima SAD, sto je zemlju dovelo na ivicu

gradjanskog rata. Uz to se I saveznici SAD iz NATO pakta sve ostrije ogradjuju

od americke agresivne politike, sto je narocito ispoljila Francuska koja

prakticno I nije clan pakta. U agresivnu politiku SAD spadale su I sve ostrija

ekonomska blokada Kube, stavljanje "Organizacije americkih drzava" u sluzbu

agresivne politike SAD na americkom kontinentu i sve ostrije mesanje u zivot

zemalja Latinske Amerike, pocev od vojne intervencije u Dominikanskoj

republici 1964. Do stvaranja antigerilskih odreda u tim zemljama, naoruzanih

americkim oruzjem i pod vodjstvom vojnih instruktora SAD. Na predsednickim

izborima 1968. Pobedila je Republikanska stranka, a Ricard Nikson postao je37. predsednik SAD (ponovo izabran 1972). U to vreme doslo je do

popustanja zategnutosti u medjunarodnim odnosima: Niksonov put u NR Kinu

i SSSR, prekid neprijateljstva u Vijetnamu I dr. Pod pritiskom javnog mnenja

zbog otkrivenih nezakonitih postupaka u predizbornoj kampanji (Afera

Votergejt) Nikson je prinudjen da 1974. Podnese ostavku na predsednicki

polozaj. Zamenio ga je Dzerald Ford. Na predsednickim izborima 1976.

Pobedjuje kandidat Demokratske partije Dzimi Karter. Postigao je vise vidnih

rezultata u spoljnoj politici (potpisivanje mirovnog ugovora izmedju Egipta I

Izraela u Vasingtonu marta 1979, uspostavljanje diplomatskih odnosa sa NR

Kinom I dr.). Krajem 1979opada njegova popularnost, pre svega zbogenergetske krize u zemlji I neuspeha njegove politike prema Iranu. Porazen je

od kandidata Republikanske stranke Ronalda Regana na predsednickim

izborima 1980. Za vreme Reganovog mandata doslo je do pogorsanja

medjunarodnih odnosa izmedju SAD I Sovjetskog Saveza. Ponovo je izabran

za predsednika SAD na izborima 1984. godine.

Americki kapitalisti-zavera protiv Evrope (I ostatka sveta) radi lake

zarade

Mnogi laici ce znacajno reci: "Ne verujem u teorije zavere". I ostace pri tome.

U "Maloj Prosvetinoj enciklopediji" iz 1986. godine je napisano: " ZAVERA, po

krivicnom zakoniku sporazum izmedju dva ili vise lica da zajednicki izvrse

odredjeno krivicno delo protiv naroda I drzave; I sama predstavlja krivicno

delo udruzivanja protiv naroda I drzave. Zaverama se nazivaju I zajednice

ljudi koje su organizovane radi postizanja drugih zabranjenih ili nemoralnih

ciljeva. Cesto im se pribegavalo u istoriji u cilju svrgavanja rezima, ali su


16/35

cesto putem zavera izvodili drzavne udare I oni koji su na vlasti, dajuci im

zakonsku formu. Ponekad Im pribegavaju I progresivni elementi u zemljama s

nedemokratskim rezimima kad nemaju drugog nacina da promene rezim I

pomognu narodu da dodje do slobode. " Po ovoj definiciji, zavere u politici I te

kako postoje. Najbolji primer za to je zavera protiv nase drzave I naroda, sto

ce reci "krivicno delo udruzivanja protiv naseg naroda I drzave ".Medjutim,postoje i tzv. "cover story" price koje sluze da se paznja citaoca odvuce od

prave istine, pa ovakve naucno-fantasticne svemocne teorije zavere treba

razlikovati od istorijski dokumentovanih pokusaja ili ostvarenja zavera od

strane obicnih smrtnika.

Zbog toga, umesto da "a priori" odbijete proucavanje zavera, pogledajte npr.

ovaj tekstic cija se puna verzija na engleskom I bez mojih laickih

komentara : ) nalazi na adresi : http://www.bilderberg.org/bildhist/#The A,

sada text:

Britanski akademici su se temom politicke moci bavili cisto filozofski koristecise nekim marksistickim apstraktnim terminima nisu se bavili naucnim,

empirijskim proucavanjem delovanja odredjenih pojedinaca I grupa.

Marksizam kaze, naime, da je kapitalisticka klasa uvek podeljena u

takmicarske, konkurentske frakcije, koje ne mogu saradjivati. U Americi je

bilo empirijskog proucavanja, pa tako imamo pisce poput C.Wright Millsa,

Noam Chomskyja, W. Domhoffa, Thomas Dyea.. Kada se krene putem

izucavanja postojecih konkretnih interesnih grupa, vidi se da kapitalisti iz

raznih zemalja I te kako saradjuju, udruzuju se u internacionalne (moderno

receno: globalne) organizacije, a na stetu siromasnijih.

Jedna od takvih grupa je I Bilderberski klub. Druge takve grupe su npr: Veceza inostrane odnose (Council for Foreign Relations CFR) u Americi, u Britaniji

postoji njemu sestrinska organizacija zvana Kraljevski institut za

medjunarodne poslove (Royal Institute of International Affairs, poznat I kao

Chatham House), Trilateralna Komisija, koja pored evropskih I americkih,

ukljucuje I japanske predstavnike I mnoge druge..

Posle drugog svetskog rata, ojacali su radnicki pokreti u Evropi I Americi, sto

je za tamosnje kapitaliste predstavljalo opasnost mnogo vecu od spoljasnje

"opasnosti od SSSRa". To je bio djavolski tezak problem za kapitaliste koji su

lako mogli da ostanu bez kapitala, pa je trebalo postupiti lukavo, jer su znali

da bi uobicajenim merama represije samo jos vise otezali sami sebi.. Plan je

bio sledeci: uloziti ogromne pare u Evropu, da bi sprecili posleratne socijalne

nemire, a u Americi se krvavo obracunati sa predstavnicima radnistva koji se

bore za svoja prava." Opasnost od SSSRa " im je bilo samo puko opravdanje

pred svojim sopstvenim narodom za ono sto rade pricica za medije. ( Od

koga sam bese cuo da su americki djaci svake nedelje odredjenim danom

uvezbavali samozastitu od "moguceg Ruskog atomskog napada" tako sto
http://www.bilderberg.org/bildhist/#Thehttp://www.bilderberg.org/bildhist/#The


17/35

su, posle zvuka sirene bezali pod klupe !!! )

I, tako je 1948. nastao tzv. Marsalov plan za Evropu, kao sto se danas govori

o Marsalovom planu za Balkan. Plan je nazvan po govoru koga je 5.juna 1947.

G. odrzao tadasnji americki drzavni sekretar (titula koju sada nosi madam

Albright) Marshall I u kome on poziva Evropske zemlje da se pridruze planu osaradnji I ekonomskoj rekonstrukciji, uz eksplicitne uslove za liberalizacijom

trzista I porastom proizvodnje. U sledecih 10 meseci nastali su: Dokument o

stranoj pomoci iz 1948 (Foreign Assistance Act),koji je pak osnovao Agenciju

za ekonomsku saradnju (Economic Co-operation Agency-ECA) da bi upravljala

Programom za obnovu Evrope(Europian Recovery Programme ERP)

drugacije znanom kao "Marshallova pomoc"- koja je za 16 evropskih zemalja

dala 13 biliona \$. Agencija za ekonomsku saradnju (ECA) se 1951.g.

transformisala u Agenciju za uzajamnu bezbednost (Mutual Security Agency

MSA), a ova je 1954.g. transformisana u Agenciju za operacije po

inostranstvu (Foreign Operations Agency FOA), 1955. u Agenciju za

medjunarodnu kooperaciju (International Co-operation Agency ICA) Ikonacno, 1961.g. u Agenciju za medjunarodni razvoj.

Ali, da se vratimo Marshallovom planu. Iako se u istoriji servira jednostavna

pricica da je to velikodusni plan izvesnog Marshalla (i tacka.), ko zapravo stoji

iza ovog plana? Projekat je skovan jos mnogo pre nego sto je realizovan..

Skovale su ga Grupe za proucavanje rata I mira ( War and Peace Study

Groups) daleke 1939. Godine, a to je inace ogranak Rockefellerovog Veca za

inostrane poslove (Council on Foreign Relations CFR), a Rockefeller, David -

to je inace, kako kaze Enciklopedija Britanicca: "Americki bankar I filantrop-

covekoljubac, najmladji od 5 sinova naftasa John Rockefellera, studirao na

Harvardu I vodi izmedju ostalog Chase Manhattan Banku." 6.decembra

1939. `Rokfelerova fondacija` dodelila je Vecu oko 50 000\$ za finansiranje

prve godine projekta. Nastalo je ogromno sastancenje ( 362 sastanka I 682

dokumenta!) Jos pre Marshallovog govora 1946, advokat Charles M.

Spofford I David Rockefeller su izneli predloge studijske grupe CFR-a,

nazvane ` Rekonstrukcija u Zapadnoj Evropi `.

Kako je nastao pokt za ujedinjenje Evrope? Za to se jos 8.maja 1946.g.

zalagao momak paralizovan od decje paralize, inace Poljak koji je posle rata

prebegao u Britaniju I tamo se ozenio sa cerkom jednog socijaliste Joseph

Retinger u govoru pri Chatham House-u. U tom govoru on je skicirao plan zafederalnu Evropu u kojoj bi se drzave odrekle dela suvereniteta. U to vreme

on je bio generalni sekretar Nezavisne lige za Evropsku kooperaciju

(Independent League for European Co-operation ILEC) I saradjivao je sa

kasnije istaknutim clanovima Bilderberskog kluba. Kao rezultat te saradnje,

1942-3g rodjena je Benelux carinska unija, neka vrsta prototipa buduceg

zajednickog trzista.


18/35

Posle ovog govora, Retinger je bio pozvan u Ameriku, gde mu je od strane

tamosnjih politicara-industrijalaca data puna podrska I pomoc.. Sta mislite,

sto? Tako je, 1948 g. osnovan Evropski pokret (European Movement) na

osnivackom kongresu u Hagu, koji je primao znacajne priloge iz tajnih

fondova americke vlade a takodje I od pojedinaca iz Americkog komiteta za

ujedinjenu Evropu (American Committee for a United Europe ACUE). OdEvropskog pokreta je kasnije nastao Savet evrope.(Council of Europe) Inace,

americko finansiranje Evropskog pokreta se, posle 1952.god prosirilo -

najvecim delom na Kampanju Evropske omladine (Europian Youth Capaign),

koju je inicirao momak zvani John McCloy, cija biografija personifikuje

Atlansku vladajucu klasu u celini: skromnog porekla, postao je preko

kontakata na Harvardu (oo, pa tu je studirao I Rokfeler, Clinton, I verovatno

mnoge znacajne face sa oba kontinenta savrseno mesto za mladalacko

kovanje zavera!) postao sekretar Ministra rata 1941-1945 i prvi predsednik

Svetske banke (World Bank IBRD), koju je skrojio tako da odgovara

interesima Wall Streeta; a onda I americki visoki komisionar za Nemacku

1949-52, da bi 1953g postao direktor kako Chase Manhattan Banke tako I

Ford Fondacije. Bio je takodje aktivni clan Bilderberg grupe i predsedavajuci

Veca za inostrane poslove.

Sto se tice Americkog komiteta za ujedinjenu Evropu (ASCUE), njegov

predsednik je bio za William Donovan (inace za vreme rata sef pretece CIE

OSS), a podpredsednik Allen Dulles (koji je bio vodeca figura u Grupi za

proucavanje rata I mira pri Vecu za inostrane poslove (CFR) To su zacetci

Evropske unije, a zakljucak je da su je Amerikanci osnovali da bi od nje imali

ekonomsku korist. A kako je nastala Bilderberg Grupa? O tome koliki je njen

znacaj za stvaranje `zajednickog evropskog trzista` govore I reci GeorgeMcGheeja, bivseg americkog ambasadora u Zapadnoj Nemackoj: "Rimski

ugovor 1957, kojim je stvoreno Zajednicko trziste, je dete sastanaka

Bilderberga"

Inace, ime `Bilderberg` potice od imena hotela koji je vlasnistvo Princa

Bernarda od Holandije (zapamtite ovog tipa! http://www.hic-

war.8m.com/rajh.html#bernard) , pored Arnhema u naravno Holandiji, gde

je maja 1954g. bio odrzan osnivacki sastanak tog kluba.Inicijativu za prvi

sastanak dao je pogadjajte Joseph Retinger, zajedno sa Paul Rijkensom,

predsednikom korporacije "Unilever". Inace, to je jedna od najmocnijih

multinacionalnih kompanija u svetu i jedna od vodecih evropskihkapitalistickih kompanija - proizvode margarin, sapune,kozmetiku. To je

inace binacionalna kompanija AngloHolandska. Sled dogadjaja koji je

predhodio zakazivanju prve konferencije Bilderberga je bio sledeci: Princ

Bernard je otisao u Ameriku 1952.godine da obidje svog starog prijatelja

Walter Bedell Smitha, tada direktora nedavno formirane CIA-e. Smith je

prepustio organizaciju Charles D. Jacksonu ( savetniku americkog
http://www.hic-war.8m.com/rajh.html#bernardhttp://www.hic-war.8m.com/rajh.html#bernardhttp://www.hic-war.8m.com/rajh.html#bernardhttp://www.hic-war.8m.com/rajh.html#bernard


19/35

predsednika za vodjenje psiholoskog rata), a ovaj je postavio John S.

Colemana (predsednika Burroughts Korporacije prvi su prodavali

kalkulatore, sada prodaju bankarske kompjuterske sisteme.., i clan Komiteta

za nacionalnu trgovinsku politiku (Comitee for a National Trade Policy), koji je

za uzvrat postao americki predsedavajuci Bilderberga. Charles Jackson je bio

predsednik Komiteta za slobodnu Evropu (Comitee for a Free Europe)(pretecu Kongresa za kulturne slobode Congress for Cultural Freedom, CCF

cije su velike operacije finansiranja I organizovanja antikomunistickih

socijaldemokratskih politickih intelektualaca tek nedavno potpuno

dokumentovana; takodje je pokrenuo i Radio Slobodna Evropa u Nemackoj,

koju je CIA finansirala . Jos ranije je bio izdavac Fortune magazina I upravni

direktor Time/Lifea, a za vreme rata je bio zamenik sefa za psiholoski rat za

Eisenhowera. U vreme Bernhardove posete, radio je sa skupom biznismena s

obe strane Atlantika ..

Retinger, Bernhard I Rijkens su sastavili spisak zvanica na prvu konferenciju

Bilderberga. Pozvani su clanovi evropskih NATO zemalja plus Svedska, ljudi izAmerike. Ukupno 67 ljudi. Od tada je clanstvo nesto poraslo, ali je brojnost

tzv. Upravnog odbora ostala ista: Stalni predsedavajuci (permanent chair) je

bio princ Bernard od Nizozemske sve do 1774.g. kada je na videlo izasla

njegova Lockeed afera ( sto mozda govori da je nesto zabrljao, pa su ga

sutnuli jer takve slicne, ali jos javnosti nepoznate afere imaju svi oni, a izbiju

u javnost tek ako neko nesto zabrlja ), predsedavajuci za Ameriku, sekretari

za Evropu ( Retinger sve do svoje smrti 1960g ) i Ameriku I blagajnik. Svi

ostali su bili svake godine pozivani po potrebi I cesto nisu bili ni svesni pravog

znacenja tog skupa, a tamo su bili prisutni da referisu nesto iz svog domena

rada. Inace skup se odrzavao u strogoj tajnosti po raznim mestima, hoteli bibili rezervisani I ispraznjeni, doslo bi obezbedjenje I celokupna iznajmljena

posluga. Retingera je na mestu sekretara zamenio posle smrti E. H. van der

Beugel, koji je vodio Holandski biro za Marshalov plan a kasnije je postao

predsednik KLM aviotransporta a takodje I Internacionalnog instituta za

strategijske studije u Londonu. Princa Bernarda je posle njegove ostavke

nasledio na mestu predsedavajuceg bivsi britanski premijer Lord Home.

Tajnost je potrebna izmedju ostalog I radi slobodnog iznosenja ideja a I

skrivanja prljavog vesa.

Dakle, moje veoma slobodno vidjenje (laicko?) je da je i u stvaranju

Bilderberga posao odradili Amerikanci, mada izgleda da su inicijatoriprekoatlantskog priblizavanja Evropljani. Ameri su nasli pogodne ljude, kao

sto su nasa bivsa braca Slovenci takve pogodne ljude nalazili medju

direktorima srpskih preduzeca, pa su im dali ogromne plate, samo da

zazmure na negativan ekonomski bilans sopstvenog poslovanja u korist

drugog.. Da je princ Bernard bio samo igracka, pokazuje I to sto su otkrili

aferu kad im je dosadio, pa je pukla bruka. Retinger je kao poljski imigrant u


20/35

Britaniju takodje mogao pasti pod milost I nemilost drugih.. Uostalom dokaz

je I to da danas Amerika zivi na racun Evrope (pored racuna `preostalog

sveta` ), Evropa nema pravo glasa u NATOu po statutu NATOa, zavisna je od

Amerike u svakom mogucem pogledu. Partnerstvo? SmesnoZar evropski

kapitalisti jos veruju u to? Osim, naravno onih potplacenihHm Ta prokleta

` liberalizacija` !!!

Ali dobro, da nastavimo pricu o porobljavanju Evrope.. Stigli smo do price o

stvaranju Evropske zajednice..Rimski ugovor (treaty of Rome) potpisan 25.

marta 1957 stvorio je zajednicko trziste (Evropsku ekonomsku zajednicu

European Economic Community) a njegovi temelji su bili postavljeni u

Evropskoj zajednici za ugalj I celik ( European Coal and Steel Community)

osnovanoj 18. aprila 1951. g. na osnovu Schumanovog Plana(Robert

Schuman je bio tada francuski ministar inostranih poslova) od 9.maja 1950.

Nije neverovatno pretpostaviti da put do stvaranja Evropske ekonomske

zajednice EEC vodi preko prvih pet Bilderberg konferencija: maja 1954 u

Oosterbeeku (Holandija), marta 1955 u Barbizonu (Francuska), septembraiste godine u Garmishu (Nemacka), maja 1956 u Fredensborgu (Danska) I

konacno, februara 1957 na ostrvu Sv. Simona (Georgia, SAD); takodje ni da

su ovi tajni sastanci imali odlucujucu ulogu u savladjivanju suprotnim,

centrifugalnim tendencijama koje su se ogledale u kolapsu Evropske

odbrambene zajednice (European Defence Community) 1954, Madjarskoj

revoluciji I njenom ugusenju I u fijasku Anglo-Francuske avanture na Suecu

1956 sto je bio poslednji dasak nezavisnog evropskog imperijalizma.

Dakle, Evropljani su zapali u ono sto se naziva `protekcionizam`,sto je znacilo

priznavanje Americke hegemonije, koja je ostvarivana putem `liberalizacije .

Itd Hm, to je bilo to Ako neko hoce da vidi originalnu verziju na

Engleskom, potpuniju I bez mojih komentara neka skokne na:

http://www.bilderberg.org/bildhist/#The P.S. Nadam se da ste shvatili da sam

ja na ovom polju apsolutni pocetnik, pa ako neko zna vise, nek me ispravi ako

sam negde pogresno razumeo ili pogresno protumacio

NATO - prijateljski hegemon (ili: zasto je Amerikancima trbao rat na

Kosovu?)

Izvestava Mark Rothschild iz Los Andjelesa, 2 Juna 1999

Trofej pripada pobedniku

Ili: Zasto americki liberali vole rat na Kosovu

Mnogi Amerikanci su s teskom mukom usli u kostac sa geopolitickom

realnoscu Kosova. Jedna od najneobicnijih stvari o ovom ratu je da glavnica
http://www.bilderberg.org/bildhist/#Thehttp://www.bilderberg.org/bildhist/#The


21/35

podrske za politiku bombardovanja koju predvodi Klintonova administracija

dolazi sa leve strane politickog spektra. Precizno, najvatrenija podrska politici

intervencije dolazi od liberala.Ovo je pomalo iznenadjujuce. Za liberale se

cesto pretpostavlja da su neintervencionisticki raspolozeni i da naginju

miroljubivoj, ako ne i pacifistickoj spoljnjoj politici. Kako moze biti objasnjeno

postojanje "proratne levice"?

Kao prvo, zeleo bih da razmotrim paralele izmedju drzanja americkih liberala

iz doba hladnog rata i danasnjih liberala. Skoro pre pola veka SAD su

zapocele svoju sporo ali neumoljivo prodiranje u mocvare Vijetnama. Iako se

svi secaju da je upravo liberalna levica konacno ubedila americko javno

mnjenje da napusti Vijetnamsku avanturu, mora se zapamtiti da su isti ti

liberali bili zapravo i ideolozi americkog uplitanja u Vijetnam. (mada je to

neugodna cinjenica, moramo se setiti da je Lyndon Johnson bio sustinski

liberal.)

Koji je bio prvi izgovor da bi se opravdala upletenost SAD u Vijetnamu? Premabivsem ministru odbrane u Kenedijevoj i Dzonsonovoj administraciji, Robertu

S. MekNamari, pocetak umesanosti SAD datira od odluke da se podrzi

ponovna okupacija bivse francuske kolonije Indokine (to je kolonijalisticko ime

Vijetnama) od strane francuskih trupa 1948. Prema Maknamari, ta odluka je

bila nedvosmisleno usluga za uslugu. Francuski uslovi su bili jasni: SAD

moraju podrzati francusku reokupaciju Vijetnama ili ce - u suprotnom -

Francuska odbiti da se pridruzi novom evropskom savezu zvanom NATO. SAD

su se slozile sa ovim. Retrospektivno (posle 50 000 poginulih Amerikanaca),

mozemo videti glupost te odluke.

U svetu posle 2. svetskog rata, NATO je bio nasa nagrada, Pax Americanakoja se pruzala preko Zapadne Evrope oznacavajuci nasu pobedu nad

porazenim Evropljanima (Nemackom i Italijom). Cak su i zategnuti dani

oktobra 1962 koje smo zvali Kubanska raketna kriza (vreme kada je svet

dosao na ivicu izbijanja termonuklearnog rata), imali svoje poreklo u NATO

akciji: americko razmestanje (Jupiter srednje-dometnih) projektila u Turskoj,

aprila 1962. Kubanska raketna kriza je jedva privedena kraju nakon sto je

Robert Kenedi obecao Sovjetskom premijeru Hruscovu (preko ruskog

ambasadora Anatolij Dobrinjina) da ce SAD povuci uvredljive projektile Jupiter

iz Turske ako Hruscov to isto uradi u Kubi. Sklopljen je sporazum i marta 1963

(posle odlaganja radi ocuvanja prestiza) rakete u Turskoj su bile demontirane.

Dakle, NATO je bio tu od pocetka - babica na svakom monstruoznom rodjenju

izazvanom hladnim ratom. Sada, cak i nakon sto se hladnoratovska bitka

primirila, NATO zivi dalje.

NATO je bio nekad nase sredstvo vodjenja hladnoratovske inostrane politike.

Sada je NATO postao politika za samu sebe. Sredstvo je postalo cilj. Tada kao


22/35

i sada, americki liberali su preuzeli vodjstvo u objasnjavanju uplitanja i

intervencija SAD. "Humanitarno bombardovanje" Bila Klintona i britanskog

premijera Toni Blera je analogno nekadasnjem objasnjavanju razloga

uplitanja SAD u Vijetnamu. U vijetnamu SAD nisu mogle prosto "zaseci pa

pobeci" jer je nas "kredibilitet kod nasih evropskih saveznika" bio u pitanju.

Sada moramo nastaviti bombardovanje Srbije ili ce "NATO izgubitikredibilitet" jer je sada "sama alijansa u pitanju".

Zajednicki sadrzatelj mirenja sa ovakvim politikama je sklonost americkih

liberala (ne samo liberala) da prihvate skoro svaku politiku establismenra

SAD za koju se smatra da je potrebna kontinuiranoj dominaciji SAD nad

Evropom.

Skoro svaka hipokrizija i nedelo je prihvatljivo ako moze biti opravdano

odbranom da bi SAD - u suprotnom - mogle izgubiti svoj uticaj nad Evropom.

Na drugi nacin receno: sve se opravdava ako to sprecava drugu silu da

dominira Evropom. Iako ove dve tvrdnje izgledaju razlicite, one su, u uterminologiji realne politike ista stvar. Ako liberali ne zele da budu namazani

cetkom hipokrizije onda nisu trebali pokazivati prstima na autoritarne rezime

dok bacaju bombe na civile u Srbiji.

Ali dosta sa udaranjem po liberalima (previse lako i ne mnogo zabavno).

Pogledajmo za trenutak na sam rat. Vazno je biti iskren o krajnjim ciljevima

SAD. Ideja da je ovaj rat poceo zato sto je Jugoslavija odbila da potpise

dokument na konferenciji (odrzanoj u Rambujeu, Francuska) koji je trebalo da

zastiti Albansku muslimansku manjinu je laz koja ne moze biti izglacana

ukazivanjem na nedostatke Milosevicevog rezima. Milosevic je mogao biti i

reinkarnirani Hitler, i njegov rezim moze biti pakao na zemlji, ali nikakvimoralni padovi Jugoslavije ili njenih lidera ne mogu promeniti osnovnu istinu:

ovaj rat su zapocele Sjedinjene Americke Drzave u cilju vojne okupacije

Kosova.

Ovaj zakljucak je neizbezan ako se pogleda na cinjenice. Pogledajte na

osnovne zahteve SAD Jugaoslaviji. Postoji jedan zahtev koji ostaje, dok ostali

dolaze i odlaze. Taj zahtev je - vojna okupacija Kosova.

Ako procitate otprilike 70 strana Dokumenta iz Rambujea, naci cete da se rec

"izbeglica" ili "izbeglice" pojavljuju samo cetiri puta u celom dokumentu, sa

samo jednim paragrafom posvecenom toj temi. Ovaj paragraf (citiran ispod)je jedino parce dokaza u Dokumentu iz Rambujea o NATOvoj hvalisavoj brizi

za izbeglice.

...

Glava 4b


23/35

Humanitarna pomoc, rekonstrukcija i ekonomski razvoj

3. Medjunarodna zajednica ce obezbediti hitnu i bezuslovnu humanitarnu

pomoc, brinuci se prvenstveno da se izbeglice i interno raseljena lica vrate u

svoje bivse domove. Stranke pozdravljaju i odobravaju vodecu ulogu UNCHRa

u koordinisanju ovih napora, i odobravaju njenu nameru da u bliskoj saradnjisa Misijom za implementacuju planiraju jedan skorasnji, miroljubivi mirni i

postepeni povratak izbeglica i raseljenih lica u uslovima sigurnosti i

dostojanstva.

...

Uradimo malo leksicke analize Dokumenta iz Rambujea. Koliko cesto se

pojavljuje rec "vojna"? Pojavljuje se 49 puta. Rec "punomocje"

(ovlascenje,uprava) pojavljuje se 78 puta. Ako procitate Dokument iz

Rambujea videcete da se u njemu govori o vojnoj upravi i okupaciji - a ne o

repatrijaciji izbeglica.

Cinjenica da se izbeglice pominju tako retko u originalnom dokumentu ne

treba nikog da iznenadjuju, jer je 700 000 do 800 000 ljudi koji su trenutno

izbeglices Kosova napustilo svoje domove tek posto je NATO poceo da

bombarduje Kosovo 24 marta.

Prema saopstenju Visokog zvanicnika Ujedinjenih Nacija za izbeglice

(UNCHR), (citirano dole), pre nego sto je pocelo bombardovanje, bilo je samo

oko 90 000 Kosovskih izbeglica u susednim zemljama, ne 800 000 koliki je

sadasnji broj. Brifing gdje. Sadako Ogate, Visokog predstavnika UN za

izbeglice Savetu Bezbednosti u Njujorku, 5. maja 1999:

...

Do 23 marta, kada je UNCHR morao nerado napustiti pokrajinu sledeci odluku

Bezbednosnog koordinatora Ujedinjenih Nacija, bila je obezbedjena pomoc za

400 000 ljudi raseljenih ili na drugi nacin ostecenih borbama unutar

pokrajine, i do 90 000 izbeglica i raseljenih lica izvan Kosova.

...

Hajde da ne uzdizemo Milosevica da bi NATO izgledao los. To nije potrebno,

niti bi to bilo istinoljubivo. Milosevic nije diktator (on je demokratski izabranpredsednik parlamentarnog sistema). Kako bilo, on je autoritativan lider sa

sumljivim dosijeom u vezi ljudskih prava; u to nema sumnje. Sto se tice

diskriminacije na Kosovu, moze biti malo sumnje (MOJ KOMENTAR: Ovde

pisac ocigledno nije najbolje obavesten..) da je drustveni polozaj kosovskih

Albanaca nije bio i nije zavidan. Diskriminacija je rasirena i prilicno neukusna

Albancima.


24/35

Bilo kako bilo, ideja da su kosovski Albanci diskriminisani na jedinstven nacin

koji zahteva intervenciju na humanitarnoj osnovi je apsurdna, i ne moze biti

potkrepljena cinjenicama.

Da bi to dokazali, uporedimo situaciju u kojoj se nalaze Kurdi u Turskoj

-clanici NATOa sa onom u kojoj se nalaze etnicki Albanci na Kosovu. To cemouciniti ne da bi dali pakosna uporedjenja koja pokazuju da je Srbija

demokratski raj, vec pre da ilustruje cinjenicu da je humanitarni izgovor za

ovaj rat samo to - izgovor.

Diskriminacija Turske, clanice NATOa prema kurdskoj jezicko/etnickoj grupi je

sistematska:

(1) Jezik: Turska prakticno zabranjuje stampanje novina i knjiga na Kurdskom

jeziku. Do pre nekoliko godina bio je zlocin da pricate Kurdski u javnosti u

Turskoj.

(2) Etnos: Bila je i jos uvek je oficijelna politika Turske da Kurdi kao narod ilijedinstveni etnos cak ni ne postoji! Iako ih zvanicno nazivaju "planinskim

Turcima", kurdski jezik nije ni priblizno slican turskom.

(3) Status ratobornosti: Lider kurdske pobune, Abdulah Odzalan je nedavno

uhapsen ali mu se sudi kao obicnom kriminalcu i bice skoro sigurno pogubljen

zbog terorizma kada ga osude.

A kakav je odnos Srba prema kosovskom Albancima?

(1) Jezik: Albanci na kosovu uce na univerzitetima na albanskom jeziku sto

finansira drzava. Albanski jezik ima isto legalan status kao srpski jezik naKosovu. Novine i knjige na albanskom se objavljuju slobodno.

(2) Etnos: Albanci su zvanicno priznati kao jedan (od mnogobrojnih) etnickih

ireligijskih grupa na Kosovu.

(3) Status ratobornosti: Srpske vlasti su pristale da vode pregovore sa

etnickim albanskim kosovskim pokretom otpora (OVK), i prihvatili u principu

da su amnestija i pomirenje resenja konflikta.

Neka niko ne misli da je ideja ovog poredjenja da se ukaze da su Srbi andjeli i

da bi iko bio srecan u kozi kosovskog Albanca (MOJ KOMENTAR: Jos jedna

neiformisanost pisca..) Ne verujem u to i ne trazim ni od vas da u to verujete.

Poenta je samo da ako je odluka da se bombarduju Srbija i Kosovo doneta na

humanitarnoj osnovi, onda bi Turska - clanica NATOa, a ne Jugoslavija trebalo

da bude ta na koje bombe padaju.

Dakle ako imate glediste da SAD treba da bombarduju Srbiju, molim vas,

opravdajte vasu politiku necim drugacijim od stalnog dosadnog


25/35

"humanitarnog" buckurisa kojim vlada SAD neprestano hrani americki narod.

Ali ako zelite da ostavite smokvin list "humanitarnog rata" i izadjete goli u

hladni surovi svet realne politike, onda mi se pridruzite na par minuta koliko

mi treba da objasnim zbog cega je ovaj veoma "ne-humanitarni" rat prisutan.

Posto vam je ovaj rat obezbedio NATO, pogledajmo prvo na NATO. Samo - sta

je NATO i kako on formira svoju politiku?

Pa, svi se izgleda slazu da je NATO jedan savez cija se politika donosi nakon

otvorenog i demokratskog razmatranja od strane njegovih zemalja clanica.

Zar to nije tacno? Ne, to je u sustini pogresno. Telo koje odredjuje politiku

NATOa - Severno Atlantski Savet (NAC) sastaje se samo u tajnosti. Za vreme

ovih tajnih sastanaka zemlje clanice ne glasaju o politici - u stvari uopste ne

postoji mehanizam za glasanje u Severnoatlanskom savetu.

U formulaciji za koju bi neko mogao da pomisli da je prepisana iz Staljinovog

"Vodica za posetioce za donosenje odluka u Kremlju", citamo ove stranezvanicnog NATO prirucnika:

...

Kada treba da se donose odluke, akcija se ugovara na osnovu jednoglasnosti i

i opstom saglasnosti. Nema glasanja ili odlucivanja putem vecine.

...

Odricanje(uzdrzavanje) je vredno zapazanja(izvanredno).Ocigledno je da

NATO kreira svoje politicke odluke jednoglasno.Sledeca recenica u istomparagrafu je jos upecatljivija. Nastavak:

...

Svaka nacija predstavljena za stolom Saveta ili u nekom od njemu

podredjenih odbora zadrzava potpuni suverenitet i odgovornost za svoje

odluke.

...

Dakle, cak i nakon sto se postignu "jednoglasne" odluke, zemlje clanice nisu

obavezne da ih se pridrzavaju! Citajuci ovo neko bi pomislio da je NATOnesposoban da formulise i sprovede povezanu vojnu politiku kao sto je

Operacije Ujedinjene Snage (kako NATO zove rat protiv Jugoslavije), ali to

(ocigledno) nije slucaj.

Jasno je da postoji vise o tome kako NATO operise nego sto je to

prezentovano u zvanicnom NATO prirucniku. Neprozirnost NATOa je usled

cinjenice da je NATO izvorno americki izum (pokrenut od i za Amerikance), a


26/35

ne savez jednakih.

U stvari, kada je NATO formiran aprila 1949, evropski clanovi morali su da

pristanu da obecavaju da nece napustiti alijansu u narednih 21 godinu! Ova

odricuca klauzula je olicena u Clanu 13 Severnoatlanskog sporazuma iz 1949

(zakonske osnove NATOa). Clan 13 kaze:

...

Clan 13 Nakon perioda od 21. godina nakon stupanja sporazuma na snagu,

svaka strana moze prekinuti da bude strana godinu dana nakon urucivanja

objave otkaza vladi Sjedinjenih Americkih Drzava...

...

Otkrivajuce je da je dozvola za izlazak predvidjena za sve zemlje clanice osim

za SAD! Objasnjenje ovoga je da je sporazum postignut da bude toliko

pogodan za SAD, da se to nije desilo nikome, osim ako SAD nisu zelele da uto vreme izbace neku zemlju.

PRIJATELJSKI HEGEMON

Iako su NATOm dominirale SAD, to je zadovoljilo evropske NATO clanice zbog

toga sto to znaci da je obezbedjena evropska stabilnost i da nijedna evropska

zemlja nece teziti da uspostavi dominantnu (hegemonisticku) vojnu poziciju.

Za male evropske zemlje, kakve su Danska i Holandija, dominacija SAD je

bogom data zbog toga sto ih oslobadja od potencijalne sablasti nemacke

vojne hegemonije. Za Nemacku i Francusku, obe potencujalni evropski

hegemoni, NATO ih oslobadja potrebe za skupim i destabilizujucim vojnimrivalitetom. Za Veliku Britaniju, NATO odrzava umesanost SAD u Evropi kao

mocnog engleskogovornog saveznika i tradicionalnog zastitnika anglofilskih

interesa, a i protivtezu kontinentalnom (Francuska i Nemacka) uticaju.

Dakle, mada amerikom vodjeni NATO brani Evropu od spoljne agresije (npr.

Rusije), jos vaznije je da je brani i od same sebe. Uloga NATOa u unutrasnjoj

stabilizaciji, vise nego uloga u spoljasnjoj odbrani, je postalo to sto je sustina

NATOa. Ovo je posebno tacno danas kada je Varsavski pakt prestao da

postoji i kada su ruske oruzane snage oslabile.

Stabilizujuci uticaj SAD je ono sto njoj dozvoljava da zahteva i dobije tihipristanak za svoju de facto (zaista) hegemoniju u Evropi. SAD, u ulozi

neophodnog i "prijateljskog hegemona" bile su u mogucnosti da vode NATO

prakticno svojevoljno za vreme hladnog rata. Konsenzus je u NATOu, za

vreme hladnog rata, znacio u praksi popustanje dominaciji SAD.

Ali, upravo je sposobnost NAToa da obezbedi stabilnost za Evropu to sto je

dovedeno u pitanje njegovom nesmotrenoscu i strepnjom na Kosovu.


27/35

Ali, pre nego sto se upustimo u to, da pogledamo jos jednom na vazan

Sporazum iz Rambujea. Sledeci odlomci koji upucuju na Sefa

implementacione misije NATOa na Kosovu (CIM), sugestivni su u pogledu

upadanja u suverenitet Jugoslavije koje predlaze Dokument iz Rambujea i

ilustruje cinjenicu da je jugoslovensko odbijanje da potpise dokument bilo

svakako u glavama SAD glavesina koji su orkestrirali konferenciju. Sledece jeizvadjeno iz teksta americkog dokumenta:

...

Clan IX: Konacno pravo da tumaci

Implementaciona misija (CIM) je konacni autoritrt u pogledu interpretacije

ove glave i njegove odluke (resenja) su obavezujuce za sve strane i osobe.

3. Implementaciona misija ce sluziti kao predsedavajuci Zajednicke Komisije.

...odluka predsedavajuceg ce biti konacna odluka. Impl. misija mozepreporucivati pogodnim ovlascenima uklanjanje i postavljanje funkcionera i

smanjenje operacija postojecih institucija na Kosovu ako to smatra potrebnim

za efektivnu implementaciju ovog sporazuma.

Clan V: Ovlascenje da interpretira

Implementaciona misija ce biti konacni ovlasceni u pozoristu u pogledu

interpretacije civilnih aspekata ovog sporazuma, i strane se slazu da se

povinuju ovim odredbama kao obavezujucim za sve strane i osobe.

...Sef implementacione misije NATOa (CIM) ovim postaje virtuelni diktator na

Kosovu. Ali, kako se njegova sila primenjuje na terenu? Procitajmo to u

Dokumentu iz Rambujea..

...

Strane pozivaju NATO da stvori i rukovodi vojnim snagama da pomogne u

osiguranju pridrzavanja odredaba iz ovog clana. b. Strane su saglasne da

NATO osnuje i razvije trupe (u daljem tekstu: KFOR) koje ce biti sastavljene

od kopnenih, vazdusnih i mornarickih jedinica iz NATO i ne-NATO zemalja,

koje ce dejstvovati pod komandom i potcinjene upravi i politickoj kontroliSevernoatlantskog Saveta (NAC) putem NATO komandnih instanci.

...

U narednom paragrafu vazan je eksplicitan jezik kojm se govori da

Severnoatlantsko vece treba da administrira Kosovom. Jugoslovenska vlada ili

druga tela kao npr. Ujedinjene nacije su prema tome iskljucene i Kosovo se


28/35

pretvara u protektorat NATOa.

...

6. a. NATO ce biti imun za sve legalne pozive na sud, bilo oni civilni,

administrativni ili kriminalni. b. NATO osoblje pod svim okolnostima i svo

vreme bice imuna od strana, nadleznosti u pogledu civilnih, administrativnih,

kriminalnih ili disciplinskih kazni koje ono moze pociniti u SRJ.

7. NATO osoblje bice imuno na bilo koji oblik hapsenja, istrage, zadrzavanja

od strane vlasti u SRJ.

...

Prethodna tri paragrafa uspostavljaju tzv. "ekstrateritorijalnost" u Saveznoj

Republici Jugoslaviji (SRJ). Takva tipicna ekstrateritorijalnost je u upotrebi

samo u polunezavisnim drzavama ili polukolonijama od strane kolonijalnih

sila. Sledeci paragraf dozvoljava NATO trupama prilaz do svih tacaka u okviruSRJ:

...

8. Osoblje NATOa ce uzivati, zajedno sa svojim vozilima, brodovima, avionima

i drugom opremom, pun i neogranicen prolaz i nesmetan pristup kroz

Jugoslaviju ukljucujuci ujedinjen vazdusni prostor i teritorijalne vode.

...

SADu bi trebalo da bude jasno da takva uplitanja u suverenitet Jugoslavije

kakva su predvidjena Dokumentom iz Rambujea, nikad nece biti prihvacenaod strane jugoslovenskih pregovaraca.

Do sada smo napravili poentu da NATO motivacija nije bila zasnovana na

humanitarnim razlozima i da mirovna konferencija u Rambujeu nije ni

nameravano da uspe, vec da je to bila vise provokacija smisljena da sluzi kao

izgovor za odluku NATOa da bombarduje Jugoslaviju.

Ali, sada kada sam izneli ovako teske optuzbe, ostaje mi da objasnim u cemu

bi bio interes SAD da zapocne ovaj rat.

ZASTO SU SAD ZELELE RAT

Da bi smo objasnili motivaciju kreatora politike SAD, moramo prvo da

shvatimo trenutnu poziciju moci SAD u Evropi. Vratimo se nazad za trenutak

na diskusiju o tome zasto su razlicite evropske zemlje svojevoljno prihvatile

da SAD nametnu hegemoniju u Evropi preko NATOa: koncept "prijateljskog

hegemona".


29/35

Kao sto je objasnjeno ranije, SAD su odrzavale balans moci u Evropi za vreme

hladnog rata, stiteci Evropu od Isoka (Rusije) i obezbedjujuci da nijedna

evropska sila ne postane dominantna. Ova stabilizatorska funkcija je bila

univerzalno cenjena od strane evropskih clanica NATOa za vreme hladnog

rata, ali kada se hladni rat zavrsio, preduslovi koji su NATOu davali vrednost

poceli su da dolaze pod pitanje.

Seme danasnjeg konflikta lezi u kraju hladnog rata.

Kada je hladni rat zavrsen, Varsavski pakt raspusten, i Rusija vojno

oslabljena, razlog postojanja NATOa je dosao u pitanje od strane evropskog

javnog mnjenja. Evropljani generalno prihvataju koncept kolektivne

bezbednosti kao nekom protivotrovu hegemonizma, ali se oni u isto vreme

pitaju da li su SAD jos uvek neophodne za tu funkciju i da li SAD mogu biti

zamenjene jednim pan-Evropskim oruzanim snagama. Takve snage pod

direktnom politickom kontrolom Evropske Unije (EU) vec postoje. One su

(neobicno) nazvane Zapadno-evropska Unija (WEU). Ona se takodje nekadnaziva i Evro-korpus ili evro-birokratskom terminologijom - "Evropski identitet

za bezbednost i odbranu" (ESDI). Ova debata u EU o ESDIju je cesto

formulisana kao debata o relativnim vrednostima NATO naspram WEU. Kako

da bilo, podtekst te debate nije zapravo o ulozi NATOa u Evropi - zapravo je o

ulozi SAD u Evropi. Ali posto je ovo tako delikatan predmet, rasprava je

formulisana koriscenjem surogata - borba NATO naspram WEU.

Kako se priblizavala proslava pedesetogodisnjice NATOa u aprilu, njeno

americko rukovodstvo je znalo da se blizi kriza. Da se ta pedesetogodisnjica

ne bi pretvorila u zabavu povodom raspada, moralo je nesto da se desi da

ubrizga novi zivot, novu upotrebnost u NATO. To nesto bio je rat u Jugoslaviji.Rat u Jugoslaviji je skovan da se poklapa sa pedesetogodisnjicom NATOa cija

je proslava odrzana u Vasingtonu u aprilu.

SAD znaju da ako evropsko javno mnjenje ne bude gledalo na NATO kao na

neophodnost radi bezbednosti u Evropi, njegova uloga ce biti redukovana i

eventualno ce biti podredjena vojnim snagama Evropske Unije - WEUu.

Ambasador SAD Alexander Vershbow , stalni predstavnik u NATOvom

Severnoatlantskom vecu, u jednom intervjuu bas pre pocetka aprilske

proslave 50togodisnjice NATOa, bio je potpuno iskren o potrebi NATOa da

spreci stvaranje "odvojenih evropskih sposobnosti i struktura". U narednom"pitanje-odgovor" odlomku, ambasador Vershbow upucuje na "Evropski

identitet za bezbednost i odbranu" (ESDI) sto je genericko ime za ulogu WEU

oruzanih snaga.

...

P: Kako vidite ulogu SAD u razvitku NATOa u okvirima ucesca SAD i njene


30/35

privrzenosti alijansi?

Vershbow: Nasa glavna briga je da u postupku institucionalnog razvijanja

ESDI ne izgubimo to sto je vec postignuto u gradjenju ESDI u okviru NATOa.

Ocekujemo da ce vasingtonski skup oznaciti zavrsenje uredjenja ESDI

dogovorenog na zasedanju Severnoatlantskog saveza u Berlinu 1996 -ukljucujuci i mehanizme za deljenjem NATO aktive sa WEU. Taj dogovor

ocuvava NATO kao okvir za kolektivnu odbranu i izbegava rasipanje i politicko

razdvajanje koji bi mogli doci od pokusaja da se osnuju posebne evrposke

sposobnosti i strukture.

...

I koji su ocekivani rezultati od vasingtonske NATO proslave?

...

P: Da li postoje opipljivi rezultati koje bi ste zeleli da vidite kao rezultatproslave 50togosisnjice NATO u Vasingtonu u aprilu?

Vershbow: Ima ih tuce. Za pocetak, proslavicemo prikljucivanje Ceske

Republike, Madjarske i Poljske u NATO - i to je vazna tacka jer pokazuje da je

Staljinova linija podele u Evropi izbrisana zauvek. NATO ce takodje

reafirmisati svoje angazovanje za dalje uvecanje i povuci prakticne korake da

pomogne kandidatskim zemljama u formi Plana akcije za clanstvo koje sam

ranije pominjao. Preuzecemo korake da ucinimo Partnerstvo za mir vise

operacionalnim instrumentom - trajnom koalicijom demokratskih drzava koje

zajedno dejstvuju u odgovoru na krize. NATO ce takodje obezbedjivati svoj

odgovor na vase prvo pitanje - "Koja je uloga NATOa u 21. veku?"

Amerikanci se bogate na racun Evrope..

Obrisi americke licne potrosnje - Carolija jedne sezone

Moze im se, a i ne misle mnogo na sutra, bar ne prema izvestajima sto otuda

stizu: americke potrosace trese groznica od prevelike strasti za kupovinama

svega sto se nudi na trzistu. U maju su za trajna potrosna dobra - kuce,

automobile i namestaj - Amerikanci iz svojih dzepova izvukli vise od 786

milijardi \$, 2.2% vise nego u aprilu.

Povecanje izdataka za potrosnu robu, izrazeno u %, nesto je nize, ali i ono se

iz meseca u mesec uvecava. Analiticari nisu daleko od zakljucka o

detinjastom ponasanju Amerikanaca u galantnosti trosenja: na ime usluga -

zabave, putovanja i drugih vidova zadovoljavanja vecno nezasitih potreba -

samo u maju su, prema izvestajima iz Njujorka, izdali 3.9 biliona \$, dvostruko


31/35

vise nego u aprilu.

Zapadnom svetu, koji dobro zivi i onda kada ne radi, nije nikad bilo

svojstveno razbacivanje novca. U meri u kojoj taj svet krase osobine

priljeznosti na radu i odgovornosti prema radnim obavezama, u jednakoj ga

meri nose strasti prema stednji. Nigde se geslo "cuvaj bele novce za crnedane" ne uvlaci pod skut osecanja neizvesnosti i zebnje od sutrasnjeg dana i

krajnje sudbine kao kod tamosnjih ljudi.

Kapitalisticki poredak zapadnih zemalja vekovima je ostrio oprez ljudi i

sputavao svaku raskalasnost koja ih je, i pored takve neme strogosti, cesto

dovodila do stradanja i gubljenja svega sto su u svom tegobnom zivotu

stvarali. Poredak ih je ucio dugom i strpljivom radu, a hriscanska religija

umerenom trosenju i uzdrzavanju. Koliko se u tome uspelo, drugo je pitanje.

Americki analiticari u ovom trenutku izrazavaju samo zabrinutost i klone se

svakog zakljucka o pon

novi svetski rat - cetvrti rajh

Documents