Nikolaj V. Gogolj-pripovetka ,,Šinjel''

U nadleštvu... ali bolje da ne kažemo u kom nadleštvu jer su sada oni jako osetljivi. Nedavno se neki policiski službenik , ne sećam se u kom gradu žalio što je neki pisac pisao u svom romantičarskom delu loše o načelniku policije. Dakle, u nekom nadleštvu radio je jedan činovnik,omalen, rošav, malo riđ, pa čak i malo ćorav, sa ćelom na glavi. Bio je večiti titularni savetnik po činu. Zvao se Akakij Akakijevič Bašmački. Ime iako čudno nije pisac izmislio već mu je majka dala ime po ocu jer joj se imena koja je kum nudio nisu svidela (Mokija,Sosija,Trifilij,Dula...). Kako , kada i zašto je počeo da radi mi ne znamo ,i dok su se svi menjali na svojim radnim mestima on je uvek bio na jednom te istom radnom mestu. Bavio se prepisivanjem raznih akata, svoj posao je radio revnosno i dok su ga drugi zezali on nije dizao glavu iz papira i prepisivao. Kada bi došao do nekog slova koje je voleo on se kao malo dete radovao dok ga je pisao.Da su ga nagrađivali prema zalaganju on bi možda bio i državni savetnik .Jedan direktor naredi da mu se da drugi posao odgovorniji od običnog prepisivanja ,tačnije, dobio je zadatak da od jednog već postojećeg akta napravi nacrt za drugi.Trebalo je samo promeniti naslov i da se negde prvo lice zameni trećim. To mu je zadalo toliko muka da se sav preznojio i tražio ipak da ga vrate na prepisivanje. Nije vodio računa o svom izgledu , išao je prljav, pocepan, uz to posedovao je izuzetnu veštinu da idući ulicom,stigne pod prozor baš kada se kroz njega izbacuje svakojako đubre pa je na šeširu uvek nosio kore od lubenica,dinja i sl. Nije obraćao paznju ni na šta,kada bi se kao i zagledao u nešto on bi u svemu tome video samo svoje lepo ispisane retke.Posle posla kod kuće,u iznajmljenoj sobi u predgrađu ne bi kao svi ostali odmarao ili išao kod prijatelja,već bi seo i nastavio da prepisuje,ako je bilo šta za prepisivanje,a ako nije bilo onda je pravio,iz čistog zadovoljstva,posebnu kopiju za sebe. Tako je proticao zivot činovnika sa 400 rubalja godišnje plate.To je bilo mnogo malo novca, tako da je njemu najveći neprijatelj bila hladnoća zbog koje je već počelo da ga probada u ramenu i leđima na mestima gde mu je kaput(ŠINJEL) već bio protruleo i imao rupe. Akakij odluči da šinjel odnese krojaču da ga zakrpi. Trebalo je pogoditi kada je krojač pijan ,jer tada bude popustljiviji po pitanju novca i uvek naplati jeftinije. Penjući se uz stepenice- a one su ,valja priznati ,bile ispolivane vodom i splačinama i zaudarale su na alkohol koji je nagrizao oči i koji je ,kao što znamo, neizbežan na svim pomoćnim stepenicana u Petrovgradu odlučio je da krojaču ne da više od dve rublje. Međutim , krojač je bio trezan i pogledavši Šinjel reče da ga ne može popraviti već da mora da se šije nov. Na reč-nov, Akakiju se samo smrče pred očima i gusta magla prekri sobu. To će ga koštati oko 150 rubalja. Akakij je uzalud pokušavao da ga ubedi da mu ipak zakrpi već postojeći ,stari šinjel. Krojač mu je objasnio da je on skroz protruleo i da ne moze da stavi zakrpu jer kad bude šio on ce se raspasti.

Akakij nije znao kako će da nađe toliki novac.Istina 40 rubalja mu je sledovalo kao nagrada na kraju godine,ali je on hteo da kupi novu košulju ,da plati obućaru dug za cipele, da da švalji da mu skroji pantalone.Sve u svemu novca nije imao. Imao je svega 40-ak rubalja koje je sakupio svih ovih godina ,ostavljajući kusur od par groševa od svake potrošene rublje u nekoj kutijici.Na pola godine je to krupnio i tako je sada imao 40 rubalja. Odlazio je on kod krojača i kada je ovaj bio pijan ali on ni tada nije pristajao da krpi stari već da šije novi i sve što je uspeo bilo je da smanji cenu na 80 rubalja. Počeo je da štedi,nije večerao kada dođe kuci,nije prepisivao noću akte u svojoj sobi da ne troši sveću već je to radio kod gazdarice kojoj je i ovako sveća gorela cele noci, ici ce pažljivo ulicom,kako bi štedeo đon,što je moguće ređe davaće pralji veš za pranje, a da se ne bi prljao čim dođe kući, skidaće odelo i sedece u mantilu,koji je bio veoma star da ga je čak i vreme štedelo. Svakog meseca posetio je krojača da popriča sa njim o šinjelu, gde da kupi materijal,koje boje... Bio je nekako živahniji, kao da više nije bio sam,kao da je neki drugi čovek bio stalno sa njim,a taj čovek nije bio niko drugi već šinjel sa debelom vatom,i jakom postavom.Radovao se što će uskoro da sakupi novac za to.Stvar se odvijala brže nego što je očekivao.Direktor mu je odredio 60 rubalja tako da je za par meseci gladovanja sakupio svih 80 rubalja i sašio šinjel.Kada je krojač doneo šinjel,malo je reći da je to bio najsvečaniji dan u Akakijevom životu. Akakij je išao ulicom u prazničnom raspoloženju. Nekoliko puta se čak i nasmešio. U nadleštvu su brzo svi saznali za novi šinjel i hvalili ga ali su insistirali da ih Akakije časti.To je bio izdatak koji Akakije nije mogao sebi da priušti.Stvar je spasio pomoćnik šefa odseka koji je preuzeo na sebe da organizuje čast,jer mu je imendan i pozvao ih sve kod sebe te večeri.Akakije prvo nije želeo da ide ali je pomisao da je to prilika da prošeta šinjel pobedila i te večeri uputio se Akakije na prijem. Za njega je sve to bilo novo.O čemu je mislio to niko ne zna jer niko ne može da se uvuče u dušu čoveka i da sazna sve njegove misli.Stigao je kasno ,svi su već bili stigli ,okačio je svoj šinjel i ušao u činovnikovu kuću koja je bila lepo opremljena. Kada je ušao ,dočekan je uzvicima i svi su opet izašli u predsoblje i ponovo razgledali njegov šinjel. Mada se malo zbunio,Akakij Akakijevič ,kao prostodušan čovek nije mogao da se ne raduje što mu svi hvale šinjel. Popio je malo više šampanjca na nagovor drugih i kada je već bilo baš kasno ,bila je ponoć, iskrao se iz kuće da ga domaćin ne bi opet zadržao i otišao. Uplašen hodao je ulicama i kada je došao do velikog trga zatvorio je oči kako bi ga prošao što brže. Plašio ga je mrak. Najednom neki brkati ljudi presreli su ga i ukrali mu šinjel uz povik,,Vidi to je moj šinjel'',video je samo veliku pesnicu koja je bila veća od njegove glave koja ga je udarila po nosu. Kada se probudio bio je skoro promrzao,ležao je na ulici bez šinjela. Otrčao je do stražara koji nije video da mu je bilo ko ukrao šinjel i rekao mu da ide sutra kod nadzornika koji će mu pomoći. Kada je stigao u stan gazdarica mu je preporučila da ide direktno kod načelnika,ona ga poznaje i on će mu sigurno pomoći. Akakije je prvi put u zivotu bio drzak prema ljudima koji ga nisu hteli da

puste kod načelnika koji je priču o otmici stavio u drugi plan i počeo da ispituje našeg činovnika : zašto se tako kasno vraćao kući,da nije svraćao u javnu kuću,i tome slično tako da se Akakije skroz pogubio i izašao odatle ne znajući da li će istraga uopšte biti pokrenuta. Sutradan se pojavio na poslu u svom starom šinjelu koji je sada izgledao još bednije.Oni koji su se sažalili skupili su mali dobrovoljni prihod,koji je bio neznatan. Jedan činovnik uputi Akakija kod jedne ,,važne ličnosti''.Ta važna ličnost je postala važna od skoro,i važna ličnost nastojala je da poveća svoju važnost raznim stvarima:da ga niži činovnići dočekuju na stepeništu,da niko ne ulazi u kancelariju direktno,Osnova načela ove važne ličnosti bila je strogost. Akakij ode jednog jutra kod njega,kada ga je sekretar najavio, kod vazne ličnosti u poseti bio je neki njegov rođak sa sela. Sekretar najavi činivnika Akakijeviča,ali važna ličnost ga ostavi da čeka kako bi svom rođaku pokazao svoju vaznost činjenicom da kod njega i činovnici čekaju. Posle nekog vremena pozva ga da uđe. Odsečnim glasom ga upita šta želi i kada ovaj poče da govori o ukradenom šinjelu ovaj se tako iznervira da poče da viče na njega sto molbu prvo nije poslao sekretaru. Na to Akakije reče da je stvar ozbiljna i sda su sekretari nepouzdani ljudi,e tada se ovaj skroz razbesne pitanjem ko to mlade ljude huška protiv sekretara(mada se o mladosti nije moglo da govori jer je naš čnovnik imao preko 50 godina),poče da viče na jadnog Akakija koji se od straha sruši i pade u nesvest. I rođak se uplaši od ove dreke i lupanja noge o pod važne ličnosti koja bi polaskana što tako deluje na ljude. Akakije nije znao kako se našao na ulici.Nije osećao ni noge ni ruke.Prvi put u životu izgrdio ga je jedan general,i to još nadređen. Sutradan je dobio jaku groznicu i umro. Dok je ležao bio je u bunilu, priviđale su mu se razne stvari- tražio je od krojača da mu napravi šinjel sa klopkom za lopove,te je ispod pokrivača video lopova i zvao gazdaricu da ga uhvati,čas je pitao zašto tu visi stari kaput kad on ima novi, čas je vikao ,,Kriv sam vaša preuzvišenosti!'' uobrazivši da stoji pred generalom...itd. Preostale stvari nije imao ko da nasledi. Kome je to sve pripalo to samo Bog zna,priznajem,to pripovedača ove priče nije ni zanimalo.Nestalo je jedno biće koje nikome neće nedostajati,kao da ga nkad nije ni bilo . Iz nadleštva poslaše nekog da vidi što Akakije ne dolazi na posao i ovaj sazna da je on umro pre četiri dana. Već sutra na njegovom mestu sedeo je drugi činovnik viši rastom koji nije ispisivao slova pravo već položeno i koso. No ko bi pomislio da tu nije kraj priče o Akakiju Aakakijeviču? Posle smrti poživeo je još malo kao nagradu za život koji niko nije primećivao. Po Petrovgradu se proširila priča da neki mrtvac traži svoj šinjel i koji pod tim izgovorom skida šinjele sa leđa svih ne birajući i ne poštedeći ni jedno zvanje. Jedan činovnik video je lice mrtvaca i prepoznao Akakija. Policija je izdala naređenje da se mrtvac uhvati živ ili mrtav, i da se za primer ostalima, najstrože kazni i malo je nedostajalo da se to jednom i desi.Jedan policajac je uhvatio mrtvaca međutim ,dok je hteo da se okrepi i ugreje nos ušmrknuvši burmut dok su ga druga dvojica drzala,burmut je bio toliko jak da je mrtvac kinuo i raspršio

prah te zaslepeo sva tri stražara i pobegao. Od tada stražari su se toliko plašili da više nisu hvatali ni žive ljude. Vazna ličnost je posle nekog vremena osetila neku vrstu sažaljenja prema Akakiju te je poslao jednog čoveka da vidi trebali mu nešto. Kada je čuo da je ovaj umro bio je toliko neraspoložen da je otišao kod nekog prijatelja, tamo pio i posle umesto da ide kući pošao svojoj ljubavnici, koja nije bila ni mlađa ni bolja od njegove žene, ali je njegov položaj zahtevao da on ima ljubavnicu. Dok mu je vetar nanosio sneg u kola a on se ušuškavao u svoj šinjel, oseti nečiju ruku na vratu- A ,tu si? Najzad sam te uhvatio za okovratnik! Baš mi tvoj šinjel treba! Nisi hteo da se pobrineš o mom nego si me još i izgrdio,zato ćeš mi dati svoj! Vazna ličnost samo što ne dobi srčani udar, brzo dade kaput, i kočijašu naredi da brzo vozi kući. Zaboravio je na ljubavnicu. Posle je mnogo ređe govorio službenicima-,,Kako se usuđuješ znaš li ko se nalazi pred tobom?'' A kada bi to i rekao ,to bi bilo tek kada bi ga prvo saslušao. Međutim,još čudnije je što se od tog događaja činovnik-mrtvac više nije pojavljivao. Očigledno mu je generalov šinjel odgovarao. Neki ljudi su ga ipak videli- sada je bio višeg rasta, imao je velike brkove i ogromnu pesnicu ali više nije otimao šinjele.