nibelunzi_legende_o_sigfridu_i_loengrinu

8/7/2019 Nibelunzi_Legende_o_Sigfridu_i_Loengrinu

1/123


2/123


3/123


4/123

RAJNSKO ZLATO

Nekad u davnini, Grci i nai veliki preci Rimljani verovali su u lane

bogove, oboavali ih i o njima priali najudesnije prie, kao i Germani,

koji su imali neka svoja udna boanstva, oboavali ih i prepriavali

njihove fantastine pustolovine. Najlepe prie koje je nemaki narod

izmislio o ovim starodrevnim boanstvima, sabrao je Rihard Vagner u

etiri opere sa zajednikim nazivom Nibelungov prsten. U ove etiri

opere se odista i govori o jednom arobnom prstenu koji je neki Nibelung

(stanovnik Nibelhajma, zemlje magle, podzemnog sveta) uspeo da napravi

od zlata, ukradenog sa dna reke Rajne. Ovaj prsten, za kojim su udeli i

oko kojega su se otimali svi bogovi, sejao je propast i smrt, jer je, poto je

bio napravljen od ukradenog zlata, neminovno donosio prokletstvo. Prva

od tih opera se zove Rajnsko zlato i u njoj se pria kako je Nibelung do

tog prstena doao i kako ga je izgubio. Druga opera se zove Valkira i u

njoj se pria o prvim nedaama koje su snale bogove. Trea, Sigfrid,

velia podvige jednog neokaljanog heroja, ovoga puta oveka koji se

domogao tog prstena, ali kojega je ipak zadesila nesrea. U etvrtoj se

opisuje Sumrak bogova, to jest propast Valhale, arobnog dvorca u

kojemu su, po verovanju starih Germana, obitavali njihovi bogovi.

Evo prve prie, najfantastinije, jer se njome vraamo u jedno doba

kad jo nije bilo ljudi, ve samo bogova na nebu i na vrhovima planina i

divova na zemlji i patuljaka u podzemlju i nimfi u rekama. Ova lica emo,

dakle, sresti uRajnskom zlatu: bogove, divove, patuljke, nimfe. Nisu li to

neobina bia? A sada, ujte.


5/123

ALBERIKOVA

KRAA

abujala, iroka, silna, proticala je reka Rajna, majka Rajna,

kako je Nemci jo i dan-danji zovu, izmeu plodnih obala. U ta

drevna vremena, kad oveja ruka jo nije prokrila planine,

posekla ume, sagradila brane i kanale, stara reka je bila dublja no danas,

njeni zelenkasti talasi su se penili i zapljuskivali obale, voda nesanka veito

je huala i pevala istu pesmu. Majka Rajna je imala keri, divne nimfe,

uvek razdragane, uvek srene, sa vlasima od algi i srebrenim telima koja su

blistala u travi na dnu korita i meu penom na povrini reke. Kerima je

majka dala punu slobodu i samo jedno im stavila u dunost da kao

zenicu oka svoga uvaju blago reke, veliki komad zlata koji je davao sjaj i

prozranost vodi i kojega nikad nije smela da takne ruka obinog smrtnika.

Nimfe su se hitro gnjurale, mirno plivale, spokojno poivale pored zlata,

zablesnute njegovim sjajem. Iako su iveli u peinama ispod korita reke i

istraili njeno dno, patuljci se nisu usuivali da ikad priu dragocenom

komadu zlata. No lakomost uvek pobeuje strah. A tako je bilo i u ta

drevna vremena.

Meu patuljcima koji su povremeno prolazili renim dnom, najzlobniji

i najruniji je bez sumnje bio Nibelung Alberik. Zaljubljen u Rajnine keri,

povremeno bi provirivao iza jednog podvodnog grebena, pomolio bi svoje


6/123

zbrkano lice i gledao ih kako se gnjuraju i njiu na talasima. eleo je da

uzme za enu jednu od tih lepotica, i to bilo koju od njih, jer su sve podjed-

nako bile lepe. No lepotice su od njega beale, smejale mu se i rugale.

Alberik! zvale su ga one Alberik, doi da se igra s nama!A kad bi se patuljak na jedvite jade popeo na greben, glavake bi

zaronile na dno.

Alberik! zvale su ga nimfe Alberik, koju od nas si izabrao za

svoju nevestu?

A kad bi patuljak, spotiui se, siao na neravno reno dno, one bi, lake

i slobodne, isplivale na povrinu. Nimfe su toliko bile razljutile patuljka dase on, gnevan, sakrio u jedan mraan ugao ekajui da mu se ukae prilika

da jednu od njih epa u prolazu. Jednog dana, rano u zoru, iz tog sklonita

on vide kako na najotrijem vrhu najvieg grebena sija zlato. Tada

zaueno upita lepotice:

ta to tamo sija? Od ega to cela reka bleti?

Zar i to ne zna? Vi bedni patuljci iz Nibelhajma pod milim bogomnita ne znate! Ba si pravi Nibelung, gospodar podzemlja, ubogo bie

kome nije dano da gleda svetlost. Pa to je zlato, zlato!

A emu to zlato slui? upita patuljak trepnuvi.

To je blago ove reke, blago majke Rajne, od ijeg sjaja njena voda

tako blista objasni mu najrazgovornija nimfa i dodade: Onaj ko ga

odnese i od njega napravi prsten, bie gospodar celog sveta.

uti, nerasudna sestro! presee je druga nimfa. Majka Rajna

nam je naloila da nad tim zlatom bdimo i ne dopustimo da ga takne ruka

obinog smrtnika.

Niko i nema nameru da ga takne odvrati joj prva nimfa. Onaj

ko eli da se tog zlata domogne, mora najpre da se odrekne ljubavi i da je

prezre. Samo pod tim uslovom moe se doi do Rajninog zlata. A gde je taj

ko bi prihvatio takav uslov? Sigurno ga nee prihvatiti ovaj na jadni,


7/123

zaljubljeni patuljak. Je li, Alberik? Je 1'da se ti ne bi nikad mogao odrei

ljubavi? Koja je od nas izabranica tvoga srca?

Nimfe su prilazile Alberiku nasmejane, a zatim su od njega beale i

ronile u dubinu kao srebrene ribe. Volim tvoje ablje lice! rekla je jedna nimfa.

I tvoju bradu to podsea na jea! dodala je druga. I tvoj glas,

slian kreketanju! zakljuila je trea nimfa.

To je bilo suvie. Taj Nibelung sigurno, sasvim sigurno, nikad nee

osetiti ari ljubavi. Pa zato onda ne bi pokuao da se bar domogne moi?

Ova misao odjednom sinu u vilenjakovoj glavi. vrsto odluivi da ukradezlato, on se pope na greben, kao da namerava da uhvati nimfu koja je pred

njim beala. No im se uspuza na vrh stene, on viknu: Odriem se ljubavi!

Neka je prokleta ljubav! I skoi kao maka, mai se kvrgavom rukom

zlata, epa ga i zaroni na dno, pa sa plenom nestade u peini. Rajnine keri

kriknue i jurnue za njim, ali on je ve bio nestao, a peina je bila suvie

uska i suvie mrana da bi u nju mogle ui keri svetlosti. Njihov oajnivapaj razlee se nadaleko, a Rajna odjednom izgubi sjaj i talasi joj

potamnee.


8/123

IZGRADNJA

VALHALE

eutim, gore, u mirnom svetu, kralj svih bogova Votan, poivao

je na vrhu neke planine, pored Frike, svoje ene. Do njegovih

uiju nije doprla jadikovka Rajninih, keri, ali mu je ipak bilo

nekako teko pri dui i nije mogao mirno da spava. Planina je bila visoka i

obrasla gustim umama, u podgorju je proticala i uborila Rajna. Uporedo

sa tom planinom, dizala se druga, veoma visoka gora, obavijena maglom.

Rudela je zora: magla se postepeno rasprila a zatim se slegla u niziji i na

otrom grebenu se pojavio dvorac, neobino sagraen, sa zidovima od

debelog kamena, naikanim vitkim kulama zupastih ivica i sa stotinu

elinih vrata koja su blistala na prvim zracima mladoga sunca. To je bila

velianstvena tvrava, budue prebivalite bogova, koju su uz silan napor,

po Votanovom nareenju, podigli divovi.

Votan je bio najstariji i najmudriji bog. Prialo se kako je, da bi stekao

mudrost koju je posedovao, nekad davno, ne trepnuvi, Sudbi prineo na

rtvu jedno svoje oko i hitnuo ga u potok koji je izvirao pod svetim

jasenom, zatitnikom bogova. Odista, Votan je imao samo jedno oko, ali

pred njegovim arkim pogledom, morali su poniknuti svi bogovi. On je bio


9/123

ratnik bez premca i imao je zlatni lem i elini ma. Kad bi tumarao

zemljom, preruio bi se u putnika lutalicu, ogrnuo se plavom kabanicom, a

praznu onu duplju sakrio eirom sa irokim obodom koji bi natukao

duboko na elo. Tada bi umesto maa nosio tap od jasenovine, na kojemsu bile urezane, samo njemu znanim pismom, razne nagodbe to ih je

prihvatio. No jednoga dana Votanu dodija to veito potucanje a i preba-

civanje Frike, kojoj nije bilo pravo to stalno bez nje kojekuda tumara. Zato

naredi vrsnim graditeljima, divovima Fafneru i Fasoltu, da mu podignu

velianstveni dvorac Valhalu, koji bi bio dostojan njegove veliine i moi.

Iako je od svojih divova mogao traiti bezuslovnu poslunost i naterati ihda mu bez pogovora u svemu iziu u susret, Votan im je ipak obeao

nagradu za trud. A divovi, gramzivi i zli, traili su od njega obeanje da e

im, po zavrenom poslu, dati jednu od najlepih svojih dvorjanki, Freju,

boginju mladosti i ljubavi, Frikinu sestru, ljubimicu bogova, koja je jedina

umela da, u jednom skrivenom vrtu, gaji arobno voe kojim su se hranili

bogovi i zato bili veito mladi. Votan je divovima dao re da e im ispunitielju i uslove njihove nagodbe zabeleio na tapu od jasenovine, ali je pri

tom nameravao da na kraju obeanje pogazi. Sluao je savete lukavog

Logea, demona vatre, svoga najprisnijeg druga, koji mu se zarekao da e

mu pomoi da nakon zavrenog posla izigra graditelje.

Prepusti to meni, Votane, rekao je on neka ti divovi samo

izgrade dvorac a onda u se ja nositi sa njima.

Zar misli da na celom svetu neu nai neto vrednije od Freje? Divovi

e biti zadovoljni ma ta im dali. Oni su tako prosti i glupi! ta e njima

Freja, onako ljupka i onako mlada? Tako je govorio Loge, a Votan mu

je verovao.

Kralj bogova je mirno spavao, nije video da je dvorac ve sagraen.

Frika se prva probudi i ugleda vrsta utvrenja, bedem na kojem su blistala

elina vrata, ali se ne obradova mnogo setivi se sa zebnjom u srcu kakvu


10/123

je naknadu za trud Votan obeao divovima, pa, sva uzdrhtala, pozva svoga

druga:

Probudi se, Votane, elja ti je ispunjena! ta e sad?

Votan se prenu iz sna, skoi i razdragano uzviknu: Valhala! Najzad je moj dvor sagraen!

A ta e sad? Kako e se oduiti divovima? Zar se ne sea vae

pogodbe? upita ga Frika.

Ne boj se, Frika! Divovima u kao nagradu za trud dati sve to im

srcu bude drago.

Ali zar si zaboravio, Votane, da si im obeao Freju, moju nenusestru, boginju besmrtne mladosti? Hoe li biti zaista toliko svirep da nju

prinese na oltar svoje elje za moi?

Pa i ti si, Frika, elela da ima dvor, i ti si iskala da ga podignem

primeti bog pomirljivo.

elela sam da imamo dvor samo zato da me ne bi ostavljao samu i

lutao po svetu, ali ga nisam elela po tu cenu poe da se pravda boginja. Ne boj se, Frika, stavio sam u dunost Logeu, koji je veoma vet

demon, da mi u svetu nae neto ime bih, umesto Frejom, mogao

zadovoljiti divove. Loge je veoma lukav i savetovae mi neto pametno.

Stalno si u dosluhu s tom varalicom! Uvek se na njega oslanja! A

ja strahujem za Freju. Eto, zar je ne uje? Zove u pomo! I zaista, Freja

je vikala i trala uz obronak. Ljupka boginja pela se prema vrhu, a pratila

su je dva diva.

U pomo, Votane, vikala je ona spasi me! Ne ostavljaj me, ne

daj me divovima! A zatim je klonula kraj Votanovih nogu.

Divovi koji su doli sa Frejom, visoki i snani kao dva bika, ispreili su

se ispred boga i boginje.

Votane, u svemu smo postupili prema tvojoj elji! Sada ti preostaje

samo da nam da naknadu za trud!


11/123

ta traite, graditelji? Zlata i srebra? Vaa elja za mene je

zapovest!

Zlata i srebra? Tako se nismo dogovorili! Mi hoemo Freju, tako

smo se dogovorili, a uslove dogovora urezao si evo ovde na svom tapu odjasenovine.

Ne mogu vam dati Freju, Frikinu sestru, boginju koja nas bogove

odrava veito mladim. Umesto nje, traite neto drugo.

Ba zato nju i elimo! nasmeja se podmuklo najsvirepiji div

Fafner Freju, vae uzdanje, traimo zato to je ona izvor sve vae snage.

Bez njene pomoi vi ete ostareti i umreti, a onda emo mi biti gospodarisveta.

Ti si bog doda Fasolt, drugi div i zato ne moe pogaziti

zadanu re. Ako nam boginju ne da milom, uzeemo je silom.

I tako nasrnu na ljupku devicu. Freja uplaeno kriknu i pozva u pomo

svoju brau, zapanjena neodlunou koju je itala na Votanovom licu. Na

njen poziv dotrae braa Froh i Doner. Froh je bio bog vedrine, a Donerbog oluje. Ovaj poslednji je bio najopasniji od svih bogova. Oboruan

tekim maljem kojim se sluio u borbi sa neprijateljima i koji bi se, kad bi

se njime na nekoga bacio, uvek ponovo vraao u njegove ruke u elinim

rukavicama, esto se ogledao u borbi sa upljoglavim divovima. Doner

zakrili rukama sestru i viknu gromkim glasom koji je podseao na

grmljavinu: Odlazite, smesta, da vas ne bih morao dotui ovim maljem!

Donere, kad smo ovamo dolazili nije nam bila namera da s tobom

delimo megdan! rekoe uplaeni divovi. Doli smo da isteramo

pravdu i dobijemo to nam pripada, a to smo zasluili danononim radom.

Mi smo sagradili Valhalu! De, kai po dui, je li pravda na Votanovoj

strani?

Votan, jo neodluan, istupi napred:

Divovi su u pravu, Donere, ree on. Uzdri se, nemoj


12/123

upotrebiti silu! Ja ekam samo Logea, koji mi je savetovao da divovima

predloim da uzmu neto drugo u zamenu za Freju, a onda u, ako bude

potrebno, odrati obeanje.

Evo Logea, ree Frika ljutito evo tvoje desne ruke, tvogsavetnika, spasioca!

Loge, demon i polubog, od koga su bogovi zazirali, a koga je Votan

uzeo pod svoje okrilje, peo se strminom veselo, hitro kao maka. Onako

mali, pokretan, nemiran, u crvenoj odei, liio je i sam na plamen vatre

koja je bila pod njegovom vlau. Evo me, Votane, ree on kretavim

glasom. Zakasnio sam jer sam imao pune ruke posla ... Jesi li neto naao? Brzo govori!

Nita nisam naao, Votane, ba nita. Oajan sam. Obigrao sam ceo

svet i nisam naao nita to bi moglo zameniti ljupku, milu Freju. Pitao sam

vilenjake i divove, nimfe i ptice, i svi redom su mi odgovorili da nita ne

moe zameniti mladost i ljubav. Dodue, uz put sam nabasao i na jednu

nakazu koja je prezrela ljubav, na patuljka Alberika, Nibelunga, poznaje liga?

Ba me briga za patuljka Alberika! viknu Votan. Sve u

svemu, ti si me izdao, Loge! Savetovao si mi da prihvatim uslove divova, s

time da e me ti, po obavljenom poslu, izvui iz neprilike. Meutim.

uj, zna li zato se Nibelung odrekao ljubavi?

To me se ni najmanje ne tie! Meni je sada jedina briga Freja, kako

to ne razume? Sada me zanima jedino ta e biti sa Frejorn, koju tvojom

krivicom moram predati divovima.

uj me, dakle, uporno produi Loge, koji se nikako nije mogao

svrteti na jednom mestu, pa je skakutao izmeu boga i boginje i divova

Alberik se odrekao ljubavi zbog Rajninog zlata, razume li? Zbog prstena

koji e od tog zlata napraviti i pomou kojega e stei silnu mo.

Zlato? Prsten? upitae radoznalo divovi i bogovi.


13/123

Zar to nisi znao? Zar nisi znao da e onaj koji prisvoji Rajnino zlato

i od njega iskuje prsten stei neogranienu mo i postati gospodar sveta?

Moniji od mene? upita Votan gnevno. Pa onda taj prsten, treba

da pripadne meni, Loge. Treba da pripadne meni, glavnom bogu, a nenekom vilenjaku koji ivi u mrklom mraku peine.

Mo? Vlast nad celim svetom? upitae lakomi divovi. Znai

da je to zlato vrednije od Freje, Votane. Ustupi nama Rajnino zlato, a mi

emo se odrei ugovorene naknade za trud.

Kojeta! ree Loge, zgranut Rajnino zlato pripada Rajninim

kerima! One te, Votane, dodue preklinju da ga otme Alberiku, ali nezato da bi ga ti prisvojio, ve da bi ga vratio reci.

Ne trabunjaj, Loge! opomenu ga Votan. Zlato je moje. Ja sam

gospodar sveta. Uzeu prsten ako ga je Nibelung ve iskovao i neu ga

nikome dati, nikome, jeste li razumeli?

A tako! To emo jo videti povikae divovi ljutito i bacie se na

Freju, uprtie je na ramena i pobegoe u goru.Bog i boginja su se toliko zapanjili, da se u prvi mah nisu ni snali ni

zadrali ih, a ni Doner nije mogao da se na njih baci maljem, jer se bojao

da e njime pogoditi ni krivu ni dunu Freju, koja je vikala, zvala u pomo

i otimala se na irokim Fafnerovim pleima. Kad su divovi sili u niziju,

stali su, okrenuli se i ovako doviknuli Votanu:

uj nas, Votane, i pouj! Dajemo ti vremena do veeras, ali ako

nam i veeras ne preda Rajnino zlato, zauvek emo zadrati Freju! A

onda, teko vama!

Teko vama! zlokobno ponovi odjek u dolini.

Bog i boginja prebledee od straha i pogledae se. Na planinu se bee

spustila vlana magla i u njoj su lica izgledala bleda i odjednom ostarela.

Oi im se vie nisu sijale, a kosa im je posedela.

Votane, pomozi nam! preklinjali su bogovi. Spasi nas starenja


14/123

i smrti, otmi Rajnino zlato i njime otkupi Freju da nas opet nahrani svojim

arobnim voem.

Hajdemo, Loge, poimo Alberiku. Ali kako u mu oteti prsten?

pitao je bog. Lako! Neka te to ne uznemiruje, Votane. On ga je oteo Rajni, ti e

ga mirne due oteti njemu. To nije vano! Ali nikako nemoj zaboraviti

Rajnine keri koje plau i mole te da istera pravdu. Ti mora zlato vratiti

Rajni.

uti, Loge, viknu bog nestrpljivo uti i vodi me u Nibelhajm.

Sada mi je jedina briga kako da izbavim Freju i nas oslobodim te sivemaglutine.

U zemlji, na obronku, zjapila je velika rupa iz koje je kuljala sumporna

para, to je znailo da se dole u ponoru nalaze radionice Nibelunga. Loge i

Votan poee da se sputaju u bezdan pipajui, obavijeni sivom maglom

koja se sve vie zgunjavala i tako, praeni pogledom uplaenih bogova,

krenue na svoj tegobni put.


15/123

AROBNI

LEM

putajui se sve mranijim hodnicima, Votan i Loge naposletku

stigoe u Nibelhajm.

U podzemnom carstvu vilenjaka vladao je opti mete. Alberik

je od zlata napravio arobni prsten i sada mu se vie niko nije mogao

suprotstaviti. Dovoljno je bilo da ga prinese usnama i poljubi ga, pa daodmah pred njim svi pokorno pognu glave. Alberik se nemilosrdno koristio

arobnom moi prstena. Terao je patuljke da rade do iznemoglosti, da trae

u rudnicima plemenite metale i drago kamenje i da u radionicama izrauju

svakovrsni nakit. Najbolji vilenjak, patuljak Mime, najvie je od njega

patio: njemu je Alberik davao najzamorniji i najtegobniji posao, ibao ga je

i gonio da sve vie zapinje.

Jesi li zavrio, lentino?

Mime je sada, pod Alberikovim nadzorom, kovao neki mali lem, ali je

oklevao da mu ga preda, jer je najpre hteo da pronikne u njegovu tajnu.

Alberik mu ga istre iz ruku, stavi ga na glavu i uzviknu:

Savreno! Izvanredno mi stoji! Kao da je za mene stvoren! A sada,

okuajmo njegovu arobnu mo! Tako ree vilenjak i tajanstveno

dodade: No, magla, niko. im je izgovorio te tri nesuvisle rei, nestao


16/123

je, i na mestu na kojem je maloas stajao, digao se stub magle. Mime je

zinuo od uda. uo je Alberika kako se podrugljivo smeje, ali ga vie nije

video. Osetio je samo kako ga biem koji je fijukao, takoe nevidljiv, iba

po pleima. Mime, lentino jedna! Huljo! Priznaj da si hteo zadratiovaj lem! vikao je nevidljivi patuljak. Dobro si to smislio! Ali sada

ete mi platiti svi. Doi u vam kad se tome najmanje nadate i nemilosrdno

u vas iibati!

Kad su Votan i Loge stigli na kraj okuke, tamo su nali Mimea, koji je

jo leao na zemlji i cvileo kao prebijeno psetance.

O, jadni Mime! poe da ga zadirkuje Loge. ta te to snalo?Ostavite me na miru bar vi, tuinci! ta traite vi ovde? Ovo je prokleta

zemlja! jeao je Mime.

Kako prokleta? Pa vi u Nibelhajmu ste ba mirno iveli!

Otkako je Alberik napravio taj prokleti prsten, ovde vie nema mira!

Goni nas na rad kao ivotinje, a onda nas biuje! I sada...

ta ti je to uradio, jadni moj Mime? Naredio mi je da mu iskujem jedan lem i samo zato to sam se

malo ustezao da mu ga odmah predam, evo kako je sa mnom postupio!

A ta e mu taj lem?

Kad njega stavi na glavu, pretvori se u maglu, u ta god hoe. Samo

nam je jo to trebalo! Kad sam shvatio ta je posredi, bilo je ve kasno!

I patuljak opet poe da jadikuje, ali onda odjednom umuknu, jer se

njegov gospodar opet pojavio sa lemom, obeenim o pas.

Alberik sumnjiavo zastade.

Ko ste vi? Neki stranci? upita on. ta traite ovde u

Nibelhajmu?

O, nezahvalni Nibelune! odgovori Loge tuno. Zar ne

poznaje vie ni svoje prijatelje? Ko bi te ugrejao u ovoj tvojoj ledenici da

nema mene, Logea, demona vatre? Ko bi zaegao pe u tvojoj kovanici?


17/123

O tebi se pronose svakojake udne glasine, pa se u meni probudila

radoznalost i poeleo sam da te lino upoznam i doem ti u pohode sa ovim

svojim drugom. Je li istina da si se obogatio?

Mnogo sam se obogatio! pohvali se Alberik. Pogledaj! ipokaza mu brda nakita u jednom uglu peine.

ta e ti toliko zlato i srebro? Nibelhajm nije zemlja provoda i

zadovoljstava, u njoj nita ne moe kupiti zlatom i srebrom primeti

Loge.

Ima ono svoju namenu, videe! Kada budem zgomilao silno blago,

popeu se na zemlju i sve u vas njime kupiti. I vas, bogove sa zemlje,kupiu vas za pregrt zlata. Videe!

Iznenadio si me, Alberik! odgovori mu lukavo Loge. Kai,

jesi li zaista do svog tog blaga doao pomou arobnog prstena? Zar se ne

boji da bi ti ga neko, dok spava, mogao ukrasti?

Vara se, Loge, ako misli da si ti jedino lukavo stvorenje na svetu!

opet e Alberik. Ne bih eleo da budem neskroman, ali mogu ti reida i ja nisam ba tako naivan. Vidi li ovaj lem? Dovoljno je da ga stavim

na glavu i poelim da se pretvorim u vazduh, pa da odjednom postanem

nevidljiv kako ja, tako i moj prsten, a onda bih hteo da vidim ko e mi

ga ukrasti?

udo nevieno! ree Loge toboe zadivljen. Samo, izvini, ali

ini mi se neverovatno da moe postati nevidljiv kad god hoe, kad god ti

se prohte!

Ne budi lud, Loge! Zato bi to bilo neverovatno? Evo, pogledaj!

Alberik stavi na glavu lem i ree tajanstvenim glasom: Grozni zmaju,

razvij svoja krila!

Odjednom dva doljaka, na svoje veliko zaprepaenje videe da je

vilenjak nestao, a umesto njega se pojavio ogromni zmaj razjapljenih

eljusti. Oni se prestravie, a Alberik, zadovoljan, opet poprimi svoje sva-


18/123

kidanje oblije.

Silna je tvoja mo, Alberik! i dalje mu je podilazio Loge, drui

od straha. A reci mi, moe li se smanjiti, moe li se pretvoriti u malog,

siunog vilenjaka? Mislim da bi ti to jo vie koristilo, hteo sam rei, akomi dopusti, tako bi se jo bolje mogao sakriti!

I to mogu potvrdi glupi Nibelung. Hoe li da ti pokaem?

I opet stavi lem na glavu i zapovedi: Skoi siva, nakazna abo!

Votan je, kad mu je drug dao znak, spremno zgazio malu, sivu abu u

koju se vilenjak pretvorio. A Loge je Alberiku spremno oteo lem. Alberik

tada opet poprimi svoje oblije i silno se razgnevi. Loge, vrati mi lem! vikao je on.

Ali Loge ga uopte nije sluao. On iz svoje crvene kapuljae izvue

konopac, pa uz pomo Votana, bre-bolje veza vilenjaku noge, kojima je

uzalud mlatarao, i ruke, kojima se uzalud borio.

Kad dva druga vezae nemonog Nibelunga, ija je vika bila uzaludna,

izgurae ga kroz otvor kojim su sami maloas sili u podzemlje, ak na vrhplanine.


19/123

PROKLETSTVO

NIBELUNGA

otan i Loge su se s mukom peli uskim hodnikom nosei

vezanog Alberika, koji je vikao i besneo. Evo najzad vrha

planine, evo slobodnog vazduha i sunca!

Alberik, pogledaj svet koji si hteo da pokori, sada ti lei pred nogama

ree Loge podrugljivo.

Odvei me, prokleta huljo! viknu patuljak. Najpre mi daj

otkupninu!

Ne znam ta trai, bedni lopove!

Svo blago Nibelhajma!

Dobie ga, ali odvei mi bar desnu ruku.

Loge mu odveza desnu ruku i Alberik poljubi prsten pa zapovedi:

Nibelunzi, donesite ovamo gore moje blago.

Kroz nekoliko trenutaka, obavijeni sumpornom parom, k njima se

popee zaduvani patuljci, natovareni dragim kame njem i zlatom. Oni

poloie svo to blago Votanu pred noge, pa ponovo sioe u podzemlje,

mrko gledajui svog vezanog gospodara, ali uzdrhtae kad im on zapreti

prstom na kojemu je jo uvek blistao prsten.

Jesi li zadovoljan, razbojnie jedan? Sada me odvei i vrati mi lem.


20/123

O, ne, umea se Votan i lem je deo plena.

Alberik se tada savi, pokuavajui uzalud da prekine konopac, zatim

popusti i poe da se tei, mrmljajui u sebi:

Nije vano. Mime e mi napraviti drugi lem, a Nibelunzi e za meneskupiti jo zlata i dragog kamenja. Ali neumoljivi Votan doda:

uj, Loge, vidim. i jedan prsten na patuljkovoj ruci. elim i njega

da imam, jer i on spada u na plen.

O, ne!!! povika Alberik, sav izbezumljen vie volim da mi

oduzmete ivot, nego taj prsten. Njega ne dam! On je moj! Moj!

Tvoj? odvrati mu na to Votan. Taj prsten ne moe biti tvoj kad siga ukrao Rajninim kerima. I nasrnu na njega pa mu ote prsten.

O bednie, nikad ne video dobra! prokle ga ozlojeeni Alberik.

Proklet da si! Proklet da si i ti i taj prsten! Prisvojio sam ga od Rajne,

nisam ga ukrao, doao sam do njega po cenu najvee rtve: odrekao sam se

ljubavi! A ti, Votane, na koji nain si ti do njega doao? Stidi se, tek sada

sam te video u pravoj boji. Ti si mi oteo prsten silom i na prevaru: Tekotebi! Taj prsten e donositi propast i smrt svakome ko ga bude imao, sve

dok ne bude meni vraen. Upamti, Votane, propast i smrt. Nikoga nee

mimoii moje prokletstvo!

I tako se osloboeni Alberik, proklinjui, sjuri sa planine u bezdane

Nibelhajma.


21/123

FREJINO

OSLOBOENJE

e je bilo vee. Odravi obeanje, Fafner i Fasolt sa Frejom,

ljupkim zalogom, dooe Votanu. to se devica vie

pribliavala planini, to je magla bivala sve rea, a bogovi Votan

i Frika, Froh i Doner, koji su upravo naili, vie nisu bili bledi, snudeni i

sedi, ve

su, kao obino, gordo dizali glave.

Dva diva stigoe na planinu i stadoe ispred Votana, drei boginju za

ruke.

Evo nas, Votane, jesi li spremio otkup?

Evo ga odgovori Votan i pokaza gomilu dragog kamenja i zlata.

Razume se da alimo to gubimo Freju: ona je tako lepa! dodae

divovi licemerno. No, tebi za ljubav, spremni smo da za nju primimo

otkup. Daj nam zlata i dragog kamenja, ali toliko da njime moemo sakriti

Frejin lik, da je njime svu pokrijemo, kako je ne bismo vie videli, za njom

tugovali i pokajali se to smo ti je vratili.

Kad to rekoe, dva diva, sa obe Frejine strane, pobodoe u zemlju

tapove.

Votanu se toliko smui to cenkanje da se udalji i okrenu im lea, a

Loge i Froh, koji su bili trpeljiviji od njega, poee da na gomilu slau


22/123

dragulje i da njima, izmeu dva tapa, grade blistavi zid kojim je trebalo da

zaklone Freju.

Divovima su se oi sijale od lakomosti.

Brzo gomilajte zlato zapovedali su ti bezonici popunjavajtepraznine!

Uskoro je zaliha bila iscrpena i gomila blaga tolika da je dopirala do

vrhova tapova i Freji do temena. Ali Fafner nezadovoljno odmahnu

rukom:

Jo vidim plavu Frejinu kosu, jo vidim njene zlatne vlasi! Sakrijte ih,

jer u se inae rastuiti i pokajati se to smo je vratili! Ali blaga vie nema! ree Loge.

A ta je ovaj lem? upita Fafner i lukavo ga pogleda. Baci i

njega na tu gomilu: toliko e biti dovoljno da zaklonimo Frejinu kosu.

Votan prezirno baci lem na gonulu blaga. No ovoga puta Fasolt

nezadovoljno odmahnu glavom.

U ovom zidu vidim pukotinu, sasvim malu pukotinu, ali kroz nju seipak nazire jedno Frejino oko, sjajno, blistavo oko! Sakrijte ga jer u se

inae rastuiti i pokajati to smo Freju vratili!

Sve smo dali, vie nam nita nije preostalo ree nestrpljivo Loge.

A prsten na Votanovoj ruci? upita Fasolt i lukavo ga pogleda.

Bacite i taj prsten na gomilu blaga. On e zatvoriti rupu i sakriti Frejino

oko.

To nikako! viknu Votan ljutito. Prsten ne dam! On je moj!

Budite razumni! opomenu ih Loge. Taj prsten pripada Rajninim

kerima. Vi se zadovoljite onim to ste dobili, a ti, Votane, vrati prsten reci.

Tako e svima biti dobro.

O, ne odvrati tvrdoglavi Votan. Taj prsten neu ustupiti ni

divovima ni Rajni: on je moj, jeste li razumeli? Moj je, moj!

Onda emo odvesti Freju zapretie tvrdoglavi divovi i opet


23/123

boginji vezae ruke.

U tom munom trenutku, kad je Freja opet poela da na sav glas

jadikuje, jedna enska prilika privue poglede svih prisutnih. Jedno

uzvieno ensko lice se javi iznad vrha planine, kao da je izronilo iz samepeine. To je bilo lice Erde, boginje zemlje, majke tri Parke koje su prele

sudbinu bogova. Ona ree sveano i ozbiljno:

uj me, Votane, ti zna da sam ja mati tri Parke i da imam na dlanu

vau sudbinu. Popusti! Podaj prsten divovima. Taj prsten je proklet: donosi

smrt i propast. Ako ga jo bude zadrao, navui e nesreu na sebe i na

ostale bogove.Kad to ree, boginja pognu glavu, nasloni je na peinu i nestade kao da

se s njome stopila.

Votan je, sav zbunjen, dugo razmiljao, zatim odluno skinu prsten sa

ruke i baci ga na gomilu blaga.

Bogovi veselo kliknue i zagrlie osloboenu Freju, a divovi se

pohlepno bacie na blago.Prsten je moj!- vikao je Fasolt. Ja sam ga prvi zaiskao.

uti, budalo, ti bi se bio zadovoljio Frejom i zlatom! ree Fafner.

Prsten je moj!

Skloni se, lopove! Prsten pripada meni i neu ti ga ni za ivu glavu

prepustiti! pretio je Fasolt stisnutom pesnicom.

No Fafner mu nije dao vremena da ga udari: on visoko podie jednu

tojagu koja se svom snagom srui na Fasolta. On se koliko je dug i irok

prostre po zemlji.

Uasnuti bogovi videe kako se div previja u samrtnim mukama. Tada

se Fafner baci na njega, silom mu rastvori aku, skide mu prsten s ruke i

stuti se niz padinu.

Vidi, Votane, opomenu ga Loge tvoji neprijatelji su ve

poeli da se meusobno istrebljuju jer ih prati prokletstvo prstena. Budi


24/123

srean to si ga se otarasio!

Posle ove tragedije, kao da je i vazduh postao tei. Nad Valhalom se

spustila magla: sve je bilo mrano i tuno.

Tada se Doner sa svojim maljem pope na najvii vrh i poe njimeudarati u zemlju. Zau se urnebesna tutnjava i on naredi:

O, vetrovi, odagnajte ovu maglutinu! Olujo, doi!

Kad Doner to zapovedi, nebo se naoblai, nasumori se, i poe oluja.

Vetar je povijao drvee, a dole u niziji uzburkala se Rajna. Sevnue munje,

pod Donerovim maljem zatutnjie gromovi. A kada su silni vetar, plaha

kia i jaki naleti grada proistili vazduh, pokrenu se mirni bog Froh, ovladotae nebeski svod i oisti ga od oblaka. Donerov malj umuknu i naspram

plavetnila neba, koje su opet ozarili rumeni zraci sunca na zalasku, pojavi

se Valhala u punom sjaju.

Tada Froh boanskom rukom napravi znak po istom vazduhu i pojavi

se udesno lepa duga koja, kao kakav vazduni most, spoji dve planine i

die se iznad ravnice kojom je proticala Rajna.Bogovi su bili ushieni dugom i gledali su je zadivljeno. Votan se prvi

pribra, prui ruku Friki i ree joj:

Poi sa mnom! Ve se smrkava i Valhala nas oekuje: to je na

dvor.

Zato ga zove Valhala? upita ga Frika.

Zato to e taj dvor biti boravite heroja: to znai njegovo ime.

Jednog dana u u njemu okupiti sve heroje pale na bojnim poljima.

A ko su ti heroji?

Ja u ih stvoriti i njima u nastaniti zemlju, da bi nas oni, istiji od

nas i neporoni, spasli propasti.

Posle tih tajanstvenih rei, u ije znaenje niko nije mogao da pronikne,

Votan krenu preko vazdunog mosta i povede sa sobom Friku, a za njima

podoe Doner i Froh. Loge je iao na kraju povorke i veselo skakutao po


25/123

sedam sjajnih duginih boja, kao po arenim trakama. On prvi zau vapaj

nimfi, koje su dole u niziji tuile:

Rajnino zlato! O, suvo zlato to blista u vodi! Vrati nam se! Vratite

zlato reci! Ko to tamo dole jadikuje? upita Votan.

Rajnine keri. Plau za izgubljenim prstenom odgovori mu Loge.

Uutkaj ih, Loge. Njihova zloslutna tubalica je ravo predskazanje

ree bog.

Ne tuite, Rajnine keri, povika tada Loge, nadnevi se nad

dolinu. Pogledajte ovarno u sjaj dvora Valhale. Valhala sija lepe odvaeg zlata!

Rajnino zlato! Suvo zlato to je blistalo u talasima! O, vrati se!

Vratite zlato reci! naricale su neutene nimfe. I tako su bogovi uli u

Valhalu, praeni tugovankom.


26/123

VALKIRA

otan, kralj svih bogova, nastanio se u dvoru koji su mu sagradili

divovi, u velelepnoj Valhali. Dvor je imao stotinu vrata,

nazupenih kula, zidova od sjajnog metala i stotinu

velianstvenih dvorana. U najveoj i najraskonijoj dvorani Freja je nudila

bogovima arobno voe od kojega se ostaje veito mlad. No Votan nije biosrean. Nikako nije mogao zaboraviti da je taj dvor dobio na prevaru, na

osnovu jednog obeanja koje nije odrao, i da je divovima, ne bi li ih

smirio, morao ustupiti Rajnino zlato. I to zlato je dobio na prevaru i nije ga

vratio Rajninim kerima, koje su bile njegove uvarice. On, bog Pravde,

dva puta se ogreio o zakone Pravde: dvostruko prokletstvo je, dakle,

pratilo njega i njegov dvor i Votan je toga bio duboko svestan.Meutim, div Fafner, poto je ubio brata Fasolta, doepao se zlata

pomou kojeg je mogao postati gospodar sveta, ali poto je bio veoma

ogranien i nerasudan, nije umeo da se njime slui. Pomou arobnog

lema koji je oteo Alberiku, pretvorio se u stranog zmaja i povukao se u

jednu peinu. Tamo je pohlepno zurio u sjajni prsten koji je iskovao Mime

od Rajninog zlata i tako je u njemu uivao.Nibelung Alberik se vratio u peine Nibelhajma, mrzei iz dna due


27/123

Votana, koji ga je pokrao, i smiljajui odmazdu. Jednog dana e on

oduzeti Fafneru prsten, pobedie bogove i sruie njihovu Valhalu

No, Alberik je bio mali, nakazni patuljak i otkud u njega ta snaga da

savlaa jednog zmaja? Kad se zavukao u svoju peinu, prezren od svojebrae, patuljak je mislio:

Eto, ja sam se odrekao ljubavi da bih imao Rajnino zlato, a i u

Nibelhajmu ima zlata i dragog kamenja. Tolikim blagom u ipak moi da

kupim neku enu; oeniu se njome i ona e mi roditi sina koji e biti jai

od mene. Nauiu ga da se bori i da bude neustraiv i on e pobediti zmaja

i preoteti mu prsten.Tako je. mislio Alberik. No i Votan je u svom sjajnom dvoru mislio na

Rajnino zlato i pripremao je odbranu. On je siao u utrobu zemlje da se

savetuje sa Erdom, mudrom boginjom, koja mu je prva predskazala

nesreu. A zatim je, s njom, stvorio Valkire koje e ga braniti.

Valkire su bile divne devojke, devet njih na broju, pa iako nisu imale

arobnu mo bogova, smatrane su boanskim biima. Nepokorne ratnice,one su na svojim krilatim atima jezdile planinskim vrhuncima i oblacima,

sve veselije to je oluja vie besnela, i dozivale su se preko bregova,

divljim, razdraganim pokliima. Na glavi su imale lem, u ruci tit, a iz

otrica njihovih maeva sevale su munje. Dunost im je bila da nevidljive

sleu na razbojita i da se prikazuju samo onim bojnicima kojima je bilo

sueno da mru i da meu njima biraju najjae i najodvanije. Valkire su

silazile na bojita sa jatima orlova i gavranova, skupljale neustraive

ginjenike, vezivale ih za sedla svojih divljih konja i hitro, razbaruenih

plavih vlasi na vetru, jezdile prema Valhali. Kad bi u nju dojahale, okrepile

bi pale heroje medovinom, vratile ih u ivot i oni bi postajali uvari

Valhale.

Posle nekog vremena dogodi se te zemlju nastanie ljudi: jedan soj

ljudi nastade voljom Nibelunga, i to bejahu Neidinzi, a drugi voljom


28/123

Votana, i to behu Velsidi, koje lako bee prepoznati po aru njihovih ena.

Oba plemena behu u stranoj zavadi i neprestano su se krvila. Porejem

Rajne stalno je odjekivao zveket oruja i na okrvavljenim razbojitima

Valkire su danonono sakupljale svoju etvu.Votan je veoma voleo svoje Velside. On ih je titio u nadi da e

jednoga dana neko od njih Fafneru preoteti prsten, onaj prsten koji nije

mogao da mu preotme on, poto ga je vezivala zadana re, ugovor urezan u

tap od jasenovine. A nadao se i da e ga junaci, okupljeni u Valhali,

jednog dana spasti potpune propasti.

Votan je esto silazio meu ljude, preruen u putnika lutalicu, ogrnutsivom kabanicom, sa eirom iroka oboda, natuenim na elo, ispod

kojega je krio svoje ugaslo oko. eleo je da upozna Velside, da ih osokoli, i

meu njima je traio najestitijeg i najjaeg kome bi poverio zadatak da

divu preotme prsten. Pri tom nije mogao shvatiti da obini smrtnik, bio on i

junak bez mane i straha, pa makar ga i on sam vodio i pomagao mu, nikad

nee moi da postigne ono to on, kao bog, nije mogao uiniti! Boljereeno, Votan je to shvatao, jer nije uzalud rtvovao jedno oko da bi stekao

mudrost. Znao je da je greh stvoriti jednog junaka, podsticati ga i pomagati

mu da preotme prsten, jer je to znailo prekriti ugovor urezan u tap od

jasenovine, pa je, prema tome, i za to delo mogao oekivati kaznu i

doiveti nesreu. No on nije hteo da se pomiri sa porazom, eleo je da se

bori, dokle god moe, protiv sudbe koja je od njega bila jaa.

A inilo mu se da je sranog borca, za kojim je neumorno tragao, naao

napokon kad je u plemenu Velsida, njegovom voljom, doao na svet heroj

Sigmund. Votan je tada siao meu ljude, od glave do pete uvijen u vuju

kou, tako da su ga svi zvali Volf (vuk). Sigmund je s Votanom proveo

svoju prvu mladost, tako da su i njega prozvali Volfing, Vui. Votan je

Sigmunda nauio rukovanju orujem, vetinama lova i ratovanja. Zatim ga

je.prepustio samorne sebi, jer je eleo da mladi ojaa i naui se da sam


29/123

snosi patnju, ali mu je obeao da e mu, kad bude u smrtnoj opasnosti,

podariti nepobedivi ma. Posle toga Votan se vrati u Valhalu, a na zemlji

ostavi samo svoj svlak vuju kou. Sigmund tada naui kako se savlauje

bol. Njegovi dumani Neidinzi spalie mu dom i krenue za njim u poteru,tako da je dugo bludeo stranputicama i neutrvenim stazama kroz ume i

estare.

No poto mu je srce uvek bilo otvoreno prema ljudskoj patnji, stalno je

titio nemone (njegovo ime i znai zatitnik slabih) pa je stoga bio

proganjan i morao se boriti.

Jednog dana, dok je lutao estarima kao progonjen vui, uini mu seda u daljini uje pla. On razgrnu granje ispred lica i na proplanku ugleda

jednu nenu devicu koju su neki oboruani ljudi na silu hteli da negde

odvuku. Sigmund skoi i odjednom upade meu njih, a devojka odmah

pade pred njim niice, molei ga da se na nju saali i spase je. Ti ljudi pod

orujem bili su devojina braa koja su silom htela da je odvedu nedragom

eniku, za koga ni po koju cenu nije htela da se uda. Sigmund povedeborbu sa nasilnicima i oni ubrzo padoe od njegove ruke, ali neki drugi

oboruani ljudi, privueni devojinom vriskom, izioe tada iz ume u

nameri da osvete ubijene. Dok su ga sluili tit i ma, Sigmund je branio

sebe i mladu neznanku, ali kada mu se u meteu borbe ma i tit slomie i

kad vide da je mlaa ena koju je uzeo u zatitu mrtva pala kraj njegovih

nogu, junak, sav u ritama, krvarei iz mnogih rana, potrai utoite u umi,

progonjen divljim hajkaima.

Odjednom se otvorie brane nebeske i udari dad, pljusnu kia kao iz

kabla. Vrhovi visokih aria poee da se povijaju pod silovitim i naglim

naletima vetra, a onda se kia pretvori u grad: u daljini muklo zatutnjie

gromki udarci Donerovog malja, gospodara oluje. I odjednom bljesnue

britke munje i pri njihovoj zaslepljujuoj svetlosti, u daljini se pojavi neka

kua, neko pribeite.


30/123

Sigmund je sada bio sam: niko se nije usudio da ga po toj stranoj

nepogodi i dalje progoni. Posustao od malopreanje borbe, on skupi snagu

i pohita toj kui u daljini. Pred nju stie bez daha, pa poslednjom snagom

gurnu vrata i, sav okrvavljen i pokisao do gole koe, kroi u prostranuodaju i pade na medvee krzno, prostrto ispred ognjita.

Odaja je bila velika, u njenoj sredini se dizalo snano deblo jasena oko

kojega je kua bila sagraena od netesanih komada drveta. Desno se

nalazilo ognjite, a iza njega ostava. Levo Sigmund spazi nekoliko

stepenica i jedna vrata, a pored njih sto i iroku klupu.

Kua nije bila pusta. Kad kripnue ulazne dveri koje je zalupio vetar,otvorie se i unutranja vrata i jedna ena se pojavi na pragu, stasita i

veoma lepa. Sigmund je ne primeti, jer je, iznuren borbom i bekstvom,

sklopljenih oiju, leao na medveem krznu. ena pogleda doljaka

zaueno i uplaeno, vide da je silno umoran pa mu prinese vr vode i

napoji ga.

Ko me to krepi? upita ranjenik slabim glasom. Ovo je Hundingov dom a ja sam Siglinda, njegova ena zau se

odgovor.

Nadam se da me Hunding nee oterati dodade Sigmund daui.

Bez oruja sam i ranjen sam.

Ranjen si? Dopusti da ti pregledam rane, ja u ti ih izvidati!

uzviknu usrdno ena.

Sigmund se tre, skoi sa leaja i pogledavi enu svetlim, sjajnim

oima, ree joj, odmahnuvi glavom:

To su bezopasne rane, nisu vredne pomena. Da su me posluili ma

i tit, zacelo ne bih pobegao. Ali ma i tit su mi se slomili, neprijatelji su

se dali u poteru za mnom, na glavu mi se sruila nepogoda. Meutim, sada

je mojim patnjama doao kraj, sunce nam opet sija.

Siglinda ode u ostavu, napuni rog medovinom i prui ga gostu. On popi


31/123

ponueni napitak i okrepljen njime pogleda enu koja mu se uini tako

ljupka i mila da se, i sam ne znajui zato, na nju saali.

Okrepila si jednog nevoljnika ree joj on ali sada me pusti da

odem. Gde god krenem, nesrea me prati pa ne bih eleo da snae i tebekoja si mi pritekla u pomo!

O, ostani! viknu Siglinda. Pod ovim krovom se ve odavno

ugnezdila patnja, ti je, znai, nisi mogao doneti sobom!

Dobro pristade Sigmund i zaudi se iznenadnom pozivu.

Priekau Hundinga ree on.

Napolju se nepogoda stiala. uo se samo jednolini um kie, a malozatim i kas nekog konja. Siglinda pohita vratima, otvori ih te presrete mua.

Ude Hunding sa titom i maem. To je bio krepak, mrgodan ovek. On

pogledom upita enu ko je taj stranac to sedi pored njihovog ognjita, a

Siglinda mu krotko ree:

Nala sam ga ovde, iznurenog i ranjenog.

Je si li mu dala neto da se okrepi? upita Hunding. Dala sam mu vode i medovine potvrdi ena.

Moje je ognjite moja svetinja, neznani goste, ree tada Hunding,

obrativi se Sigmundu budi bezbedan u domu mojemu. Siglinda, postavi

mu da jede!

ena uze iz muevljevih ruku oruje i obesi ga na grane jasena, pa

priredi veeru, uzevi iz ostave jelo i pie. Zatim dva mukarca pristupie

trpezi a Hunding ree:

Ja sam Hunding, a ovo je moj dom. A ko si ti? Kojim dobrom

ovamo dohodi?

Ja sam iz plemena Velsida, sin sam Volfa gordo izjavi heroj. Kad

sam bio mali, zvali su me Volfing, Vui. Volf me nauio rukovanju

orujem i vetinama lova u umi, ali je jednog dana nestao, a kad sam

krenuo za njim u potragu, naao sam samo njegov svlak vuju kou, u


32/123

estaru. Otada me progone Neidinzi, spalili su mi dom, kud god poem, u

stopu me prate.

A kako si doao ovamo, sam i ranjen? opet ga upita mrki

Hunding, nabravi vee.Sigmund tada ispria svome domainu kako ga je jedna devojka u umi

molila da joj pritekne u pomo, kako je posekao njenu brau i kako su

roaci poginulih nasrnuli na njega da osvete prolivenu krv...

No jo nije bio ni dovrio priu, kad Hunding ustade sa svog sedita,

mrko ga pogleda i ree:

I ja sam bio pozvan da osvetim njihovu krv, ali sam stigao prekasnoi sada, na povratku domu svome, imam ta da vidim: pored ognjita

nahodim opakog begunca! I ja sam jedan od Neidinga, o Vuiu, i ja sam

jedan iz porodice ljudi koje si pobio, oni su mi rod roeni. uvaj se stoga

moje ruke!

Zapanjeni Sigmund takoe ustade, spreman da se brani. Uplaena

Siglinda stade izmeu njih, ali Hunding je grubo odgurnu i produi: Noas u te potedeti, jer si moj gost, ali sutra se oboruaj i spremi

se za borbu! Glavom e platiti smrt onih koje si pobio! A ti, eno, izii!

Natoi mi pia i ekaj me tamo.

Siglinda natoi u drugi rog medovine i dugo se zadra u ostavi, zatim

krenu u unutranju odaju, ali se najpre okrenu, pogleda Sigmunda i oima

mu dade znak da obrati panju na deblo jasena. Hunding skide svoje oruje

sa jasenovih grana i poe za njom.

Ve se bilo smrklo. Sigmund se vrati ognjitu u odaji koju je jedva

osvetljavala ve utuljena vatra sa ognjita i seti se Volfa, svog oca, i maa

koji je obeao da e mu podariti kada se bude naao u smrtnoj opasnosti.

Dodue, Hunding je potovao zakone gostoljubivosti i poklonio mu je

jednu no da otpoine: ali gde da nae oruje? Gde da nae oruje za su-

tranju borbu? Bio je sam u tuinskoj zemlji: bie prinuen da se u svanue


33/123

goloruk suprotstavi Hundingovoj srdbi, a to je izlazilo na isto kao da ga je

Neiding te veeri ubio, ne pravei se velikoduan, kad je ionako bio plah i

surov!

Volfe, gde je taj ma koji si mi obeao? pitao je grozniavojunak. Na ognjitu se vatra ugasila i ostao je samo ar: jedna iskra blesnu,

zaas osvetli ono mesto na jasenu koje mu je Siglinda maloas pokazala

oima i on ugleda balak nekog maa, zarivenog u deblo. Tada se polako

otvorie pobona vrata i pojavi se Siglinda koja oprezno prie ognjitu i

apatom ga upita:

Goste, spava li?Sigmund skoi, prijatno iznenaen njenim dolaskom i upita je:

Kojim dobrom, Siglindo? Da mi moda opet ne donosi okrepljenje

i spas?

uj me, Sigmunde, apnu tada ena. Dola sam da ti kaem

gde moe nai oruje. Ako ti pode za rukom da ga se domogne, spasen si,

a ja elim da te spasem. Uspavala sam Hundinga opojnim piem koje sampomeala sa medovinom i nema opasnosti da e se probuditi. uj me i

pouj: i mene su, ba kao onu devojku koju si hteo spasti, prisilili da se

udam za ovog oveka koga ne volim, koji je neotesan i zao. Na dan naeg

venanja, dok sam tuna stajala u guvi meu zvanicama, u ovu odaju je

uao neki putnik u sivom ogrtau, sa irokim eirom natuenim na elo.

On je u ovaj jasen do balaka zario ma i rekao da je to oruje namenjeno

onom junaku koji ga bude izvukao iz debla. Toga dana, kao i sledeih,

mnogi su pokuali da ma izvuku iz debla, ali to do danas jo nikome nije

polo za rukom. Vidi, jo je tu! Kamo lepe sree da ga ti izvue! Kamo

lepe sree da si ti taj junak koga eljno oekujem da doe i spase me

Hundinga i ovih grubijana!

Sigmund skoi i odmah pritra jasenu: on ugleda balak koji je blistao

na bledom odsjaju ve gotovo ugaene vatre, zgrabi ga, svom snagom


34/123

povue sebi i lepa otrica, sjajna i tanka, izie iz debla.

Lepog li maa! ushieno uzviknu Sigmund. Hvala ti, roditelju

moj! Prozvau ga Notung, sin nevolje, jer sam bio u velikoj nevolji kad mi

je on doneo spas. Ali reci mi, Siglinda, kako je mogue da si ti, takoumiljata i tako dobra, ti koja si me okrepila i pomogla mi, kako je mogue

da ti takva pripada plemenu Neidinga?

Nisam ja njihova soja, ree ena i nasmei se zar nisi primetio

da se i moje zenice are kao tvoje? I ja pripadam plemenu Velsida, a oteli

su me i dali Hundingu kao ratni plen. Oslobodi me Hundinga! Ti si ovek

moga soja! Ako si i ti ker Velsida, poi sa mnom! viknu Sigmund van sebe

od sree. Bei iz ove turobne kue i od ovog grubijana! Budi moja

nevesta, Sigmundova ljuba! A Notung, moj plemeniti ma, branie te u

svako doba!

Kao zaarana, vrata se pred njima irom otvorie i ukaza se blaga no,

obasjana meseinom. Oluja je prohujala, kia i vetar su stali. Sve je bilospokojno i mirno i miomirisi prolea koje se ve nasluivalo u, vazduhu,

pohrlili su u mranu odaju zajedno sa meseinom. Siglinda prui junaku

ruku i s njim odluno izie u mirnu i vedru no.


35/123

BRUNHILDINA

NEPOSLUNOST

unding je odista bio grub i zao: nekada je zajedno sa svojim

drugovima spalio Siglindin dom, oteo je i silom se njome

oenio. I prema Sigmundu nije bio velikoduniji: dodue,

poklonio mu je jednu no, ali pri tom nije ni sanjao da bi heroj mogao

nabaviti ma, pa je prema tome nameravao da ga smakne ne pruivi mumogunost da se brani. Sve to, naravno, nije bilo lepo. Ali, s druge strane,

je li bilo lepo to je Siglinda napustila kuu svoga mua? Je li Sigmund

postupio kako valja kad je odveo enu oveka koji mu je ukazao gosto-

primstvo, i to koristei se prilikom dok je ovaj spavao?

Votan, kralj svih bogova, zatitnik Velsida, sa jedne litice pratio je

pogledom punim pratanja dvoje mladih koji su zajedno izili u svetlu no,

obasjanu meseinom. ak je i pozvao svoju najmiliju Valkiru Brunhildu i

rekao joj je:

uj me, Brunhilda. U zoru e Hunding kao besni bik izii iz kue i

dati se u potragu za Sigmundom. On e ga stii i izazvae ga da podele

megdan. Zatiti moga Velsida! On ima ma koji ne zna za poraz i koji je on

nazvao Notung. Taj ma i tvoj tit bie mu dovoljni da izvojuje pobedu nad

Hundingom. Budi na megdanu kad se protivnici sukobe i ostavi Hundinga


36/123

na polju: ne elim da ga dovede u moj dvor Valhalu.

To ree Votan, ali jo ne bee dovrio reenicu kad se zau besni galop

i Brunhilda se oprezno povue. To je dolazila Frika, Votanova ena u

koijama u koje je bio upregnut par ovnova. Lice joj je bilo mrano, a izoiju su joj sevale munje.

Votane, viknu ona kad se nae pred svojim muem kad e

prestati da se bavi spletkama, da potajno kuje zavere? Eto, odveo si svoga

Sigmunda Hundingovom domu (ti, ti si mu ga pokazao jer si ga obasjao

munjama za vreme oluje!), podario si mu ma (ti si ga zbog njega zario u

jasen, nemoj poricati!) i sada ga titi dok bei sa enom koju je oteo Hun-dingu i smera da ga uzme pod svoje okrilje kada bude delio s njime

megdan. Nemoj poricati! Videla sam svojim oima kako razgovara sa tom

svojom Brunhildom: sigurno si je upuivao kako da to bolje titi

Sigmunda!

Votan pokua da je umiri, da je ubedi blagim reima:

Frika, ree joj on ne tajim da titim Velside. Pa oni su mnogobolji od Neidinga! Siglinda nije volela Hundinga, silom su je za njega

udali! Sada je zavolela Sigmunda i otila je s njim. Zato se u to mea?

Zar to nije pravedno?

Ali ja sam boginja braka, ree ljutito Frika zato ne mogu

dozvoliti da jedan ovek otme enu drugom oveku!

Frika, na to e opet Votan, pokuavajui da je ubedi tebi nije

poznato da Valhali preti opasnost. Meni je to saoptila Erda, velika majka,

boginja prirode, koja sve zna! Patuljak Alberik stalno sanja o osveti i kako

da otme prsten divu Fafneru. Ako mu to poe za rukom, ta e biti od nas?

Otmi ti divu prsten, onda vie nemamo ega da se bojimo. Ali kakve

veze sve to ima sa Sigmundom?

Ja ne mogu divu oteti prsten odgovori joj strpljivo Votan. Ja sam

mu ga sam dao u zamenu za tvoju sestru Freju, zar se ne sea? A ono to


37/123

smo ugovorili zabeleeno je na mome tapu od jasenovine. I sve sam to

uinio da bih imao Valhalu, a Valhalu si, ako se ne varam, ba ti elela!

Kakve to veze ima sa Sigmundom? opet e Frika ljuta to je mu

podsea na njene pogreke. Ima veze, Frika, ima. Ono to ne mogu uiniti sam, jer sam se

obavezao obeanjima, to moe uiniti slobodan ovek, na primer Sigmund.

On moe oduzeti Fafneru prsten, pobediti patuljke i nas osloboditi more.

O, Votane, kako se hvata u sopstvenu mreu! nasmeja se Frika

prezirno. Sigmund sam nee moi da pobedi zmaja, a ako mu pomogne

ti, to e biti isto kao da si sam oteo Fafneru prsten. Time e prekritiugovor, urezan u tap od jasenovine! Postae krivokletnik, ti, bog Pravde!

Votan je utao namrten.

Reci mi ve jednom ta hoe! ree on posle dueg utanja.

Prepusti Sigmunda sudbini, slomi mu ma. On je prekrio

neprikosnovene zakone gostoprimstva i braka. Kriv je i zato mora umreti.

Pa ja sam mu sam dao ma! Ne mogu ga sada izdati viknu Votanoajno.

Kriv je i mora umreti zbog svojih sagreenja ponovi Frika. Ne

zaboravi, Votane, ti si bog Pravde.

Kad to ree, okrenu mu lea, ue u koije, oinu ovnove i nestade na

horizontu.

Votan se baci na jednu veliku stenu i zari boansko lice u dlanove kao

najbedniji od svih ljudi. Tada se opet pojavi Brunhilda, koja se bila sakrila

iza jedne hridine, pade pred njim niice i obgrli mu kolena.

Oe! Oe! ta ti je? upita ga ona neno. Reci svojoj Brunhildi

ta ti je? ta je od tebe traila Frika?

Sigmundovu glavu! Traila je Sigmundovu glavu!

O, o nikad! Nikad! viknu Valkira. On je tvoj najdrai heroj,

najbolji Velsid. Nemoj ga napustiti!


38/123

Kriv je muklo ree bog. Prekrio je zakone gostoprimstva i

braka, Hundingu je oteo enu. On mora umreti, jer ja sam bog Pravde.

Frika je to rekla.

O, oe, milost, milost za njega! Tako je mlad i lep! Ko e ako ne onspasti bogove i Valhalu?

Sigmund ne moe spasti ni bogove ni Valhalu, sam nikad nee moi

da preotme Fafneru prsten, a ja mu ne smem pomoi. Frika je dobro

procenila: sam se hvatam u sopstvenu mreu. Kad bi samo znala kako

elim da svemu ovome jednom doe kraj, da se Valhala to pre srui i da

mi s njom propadnemo. Nemoj oajavati, oe! Preklinjem te, dozvoli meni da ja pomognem

Sigmundu, jer ti mu zaista eli pomoi. Zaboravi ta ti je rekla Frika.

O, ne! viknu Votan i ustade. To ne mogu zaboraviti! Sigmund

mora umreti. Slomi mu ma, ja ti to nareujem, i dobro pazi! On nee tako

lako umreti, jer je jak i sran, a ma mu je ubojit!

Oe! opet zavapi Brunhilda i obgrli Votanu kolena. Dosta, Brunhilda, presee je bog teko tebi ako me ne

poslua. Ti jo nisi na sebi osetila silinu moje srdbe: zato se nje uvaj!

Nikad ti neu oprostiti!

Kad to ree, bog se uvi u svoj ogrta i udalji se krupnim koracima.

Rudela je zora. Dole u niziji, na svetlosti mladoga dana, ve su se

razaznavale prilike Sigmunda i Siglinde. Po svemu sudei, zaljubljeni su

bili posustali: kad stigoe pod jedan veliki ari, legoe na travu i Siglinda

odmah zaspa. Brunhilda tada teka srca uze svoje oruje, uhvati konja za

uzde i polako i sveano sie u dolinu. U jednoj ruci je nosila koplje i tit, a

drugom se naslanjala na beli vrat svoga konja. Ona stade pred Sigmundom

i pozva ga po imenu.

Sigmunde, ree mu ona pogledaj me! Mora smesta poi sa

mnom!


39/123

Ko si ti? upita heroj i skoi na noge.

Ja sam Brunhilda, Votanova ki odgovori Valkira. Mene

moe da vidi samo onaj kome je sueno da mre, ja se javljam samo

hrabrima na bojnom polju. Onaj ko me ugleda, odlazi sa mnom u Valhalu. Ako poem s tobom u Valhalu, koga u tamo zatei? smireno je

upita Sigmund.

U Valhali e zatei mnogo blagorodnih junaka i ponovo e videti

Velsa, dinog roditelja svoga.

A Siglinda? Hoe li sa mnom poi i Siglinda?

Siglinda ne moe poi s tobom. Njoj je odreeno da jo poivi, dajo ostane na zemlji i udie njen ivotvorni dah.

Heroj se tada neno nadnese nad usnulu enu i apnu:

Onda mi pozdravi sve te junake i moga oca Velsa, jer ja neu s

tobom poi u Valhalu.

Mora poi sa mnom, Sigmunde, jer ti je pisano da e poginuti.

Video si jednu Valkiru, i mora umreti. Zato da umrem? Nema toga ko bi mene pobedio! Ko e slomiti moj

ma?

Ubie te Hunding, Sigmunde! A tvoj ma je izgubio arobnu mo.

Votan mu je tu mo oduzeo!

Sramnog li ina! viknu heroj prezirno. ig srama bie doveka

utisnut na elu oca moga koji me izdade i napusti... Neu poi u Valhalu pa

makar moja sudba bila da mrem. Odriem se sjaja Valhale!

Prokletnie! viknu Brunhilda tronuto. Kako se usuuje da se

suprotstavi Votanu, kako se usuuje da se odrekne sjaja Valhale i vene

radosti? Zar ti ova ena toliko znai? Poveri je meni, Sigmunde, ja u je

tititi!

Dok sam ja iv, niko je ne sme dirnuti, ne sme joj vlas pasti s glave

ree Sigmund i odmahnu glavorn. Ako budem morao umreti, najpre


40/123

u nju posei ovim maem koji vie ne moe dotui dumane.

uj me, Sigmunde, uzviknu Brunhilda usrdno, uhvativi ga za

ruku. Ne sme ubiti tu enu jer e ona biti majka Sigfrida,

najblagorodnijeg junaka iz plemena Velsida! Sad je sve reeno: ja uizmeniti taj unapred odreeni ishod borbe. Uzdaj se u mene!

Porejem Rajne ve se razlegao mukli zvuk Hundingovog roga, koji je

pozivao na dvoboj smrti i Sigmund odmah razdragano pohita u susret

stradanju.

Nebo se meutim nasumori, po njemu poee da se ganjaju olujni

oblaci. Siglinda je jo leala na travi i spavala snom pravednika nita neslutei, kad je odjednom probudi tresak groma koji je udario negde u

blizini. Ona opazi Sigmunda i Hundinga, koji su se, obasjani munjama, na

istini borili na ivot i smrt, i Brunhildu, koja je lebdela iznad boraca i

titom zaklanjala Sigmunda. Siglinda kriknu i pritra borcima, ali bilo je

prekasno. Gnevni Votanov lik bio se ve ukazao meu oblacima i njegov

neumoljiv ma se ukrsti sa Sigmundovim maem i slomi ga. Hundingnasrnu na junaka, koji je ostao bez oruja i zari mu ma u grudi. Sve se to

dogodi zaas. Prestravljena Brunhilda okrenu konja, pokuavajui da

umakne oevom gnevu. Ona se nae, die na sedlo Siglindu, koja se bacila

preko svoga mrtvaca i plakala, pokupi komade slomljenog maa i obode

konja.

Votan je, strahotan u svom gnevu, stao pred pobediocem Hundingom,

prezirno ga pogledao i rekao mu:

Idi, slugo, poi Friki i reci joj da je posao obavljen.

To je bilo dovoljno da Hunding padne mrtav pored junaka koga je ubio.

Votan mu okrenu lea i po oluji koja je besnela, obode konja i otkasa za

Brunhildom.


41/123

AROLIJA

VATRE

alkira je jezdila planinskim vrhuncima i mekim oblacima. Po

njoj je pljutala kia, munje su sevale pod kopitama njenog

konja. Plava kosa obeznanjene Siglinde rasula se preko njenog

sedla. Pred brzonogim Valkirinim belcem uskoro je nestao svet nastanjen

ljudima i pred njom su se pojavili nedostini vrhunci, omiljeno stanitebogova i Valkira. Na najvioj hridi ve se bilo okupilo njenih osam sestara.

Pored nogu su im leali junaci koje su sakupile po bojitima i koje su htele

da okrepe i vrate u ivot. Uplaena Brunhilda pobee meu njih, molei ih

da pomognu njoj i eni koju je donela na sedlu, koja je izgledala mrtva kao

i ti ratnici, samo je ipak jo disala.

ta si to uinila, Brunhilda? pitale su je uplaene sestre. Kako to

da ti preko sedla lei jedna ena a ne junak koji je pao na bojnom polju?

Otkazala sam poslunost ocu i on me goni, straan u svom gnevu.

Spasite me!

Niko od nas ne moe da te spase, niko! viknue prestravljene

Valkire. Kako si se usudila da ocu otkae poslunost? Teko tebi!

Pokuala sam da spasem Sigmunda, odvanog Velsida. Zaklonila

sam ga svojim titom, a otac mi je izriito zabranio da to radim, pa je siao


42/123

na poprite borbe, slomio mom tieniku ma i on je pao od ruke svog

dumanina. Votan me sad goni, gnevan! Spasite me!

Teko tebi, Brunhilda, ko moe da ti pomogne! Evo Votana, jezdi sa

severa iznad vrhova jela, mrk kao mrkla no! Teko tebi, Brunhilda! Podajte mi bar jednog vaeg ata da Siglinda sa mnom pobegne. Ona

e biti majka najveeg heroja, Sigfridova majka. Treba je po svaku cenu

spasti!

To je nemogue, Brunhilda! Ko bi se usudio da se suprotstavi srdbi

naega oca! I nas e ta srdba satrti!

Dok su mlade ratnice uzbueno i usplahireno razgovarale, Siglinda jeotvorila oi i zbunjeno pogledala oko sebe:

Gde sam? upita ona. Ko si ti, o ratnice, to me donese ovamo

na belcu svome? Zato me ne ostavi da umrem sa Sigmundom?

Priberi se, Siglinda, odgovori joj Valkira. Ti se mora spasti,

jer je sueno da donese na svet Sigfrida, najhrabrijeg Velsida. Zbog njega

se spasi. Bei! Ja u ostati ovde da doekam rasrenog Votana i da mu sesuprotstavim.

Kuda da beim? upita prestravljena Siglinda. Pomozi mi!

Pomozi mi da spasem svoga sina! Gde u se sakriti i ekati da mi dete

ugleda svet?

Bei na istok u Fafnerovu peinu brzo je posavetovae Valkire.

Bei u zmajevu peinu sloi se s njima Brunhilda. Votan

nikad ne zalazi u te krajeve, jer se boji zmaja. Bei na istok. Samo u

Fafnerovoj peini moe roditi sina na miru. A kad se bude tvoj sin rodio,

Siglinda, podaj mu ove krhotine slomljenog maa njegovog oca. On e ih

sastaviti i novim maem, koji od njih dobije, umee da se pobedonosno

slui. Jer njegovo ime je Sigfrid, a to znai Radost pobede. A sada bei,

Siglinda!

U oluji, koja je sve vie besnela, ena privi na srce komade maa,


43/123

pojaha brzog ata i ree:

Brunhilda, zdravo! Blagosiljam te bolom svojim! i odjezdi na

istok.

Ve se uo glas Votana koji je zvao: Brunhilda! Gde je ta prestupnica? Gde je ta ker koja se usudila da

otkae poslunost ocu?

Valkira se bee sakrila meu sestrama, koje su pokuavale da oko nje

naprave ivi zid i tako je zatite. Kolena su joj klecala, inilo joj se da e

joj srce prepui u grudima.

Gde je Brunhilda? opet upita Votan odlunim glasom. Kakose usuujete da je krijete?

Oe! poee da ga preklinju Valkire. Savladaj svoj bes, sve te

molimo da bude prema njoj milostiv, savladaj se i stiaj, ne plai nas tako!

Zar vi, devojke neukrotive, plaete tako i drete kao poslednje

kukavice, kao slabe ene? Kako vas nije stid? viknu Votan i u njemu se

gnev jo vie raspali. Nisam nikad eleo da budete malodune! Nisamvas tako vaspitavao! Zar i ti, Brunhilda, dre i plae? Ti, najjaa, usudila

si se da mi se suprotstavi, a sada se boji kazne? Stidi se!

Polako i mirno Brunhilda odstrani sestre koje su se jo uz nju pribijale i

izie pred Votana, gledajui ga pravo u oi.

Evo me, oe, ree ona. Kazni me kako i zasluujem.

Neu te ja kazniti, odgovori joj Votan, a glas mu vie nije drhtao

od srdbe ti si sama navukla kaznu na svoju glavu. Bila si moje uzdanje,

titonoa moj, a svoj si tit protiv mene digla, nevernice: birala si za mene

junake, a jednog si protiv mene okrenula. Bila si Valkira, a sada si niko i

nita.

Zar me za uvek izgoni iz Valhale? upita ga Brunhilda

zaprepaeno.

Vie te neu slati na bojita, nee vie dovoditi heroje u Valhalu,


44/123

niti e nuditi medovinu njima i meni. Neu vie milovati tvoje deje lice.

Zauvek si prognana, Brunhilda, iskljuena si iz zajednice bogova!

Teko tebi, nesrenici! zakukae Valkire. Nemoj je

proklinjati, roditelju na! Strani Votane, smiluj se na nju! Brunhilda je zauvek prognana iz vae sredine! produi bog

tunim glasom. Vie nee s vama jezditi oblacima na svome hitrom

belcu. Pustiu na nju tvrd san na ovom vrhuncu i sklopie oi, a prvi

namernik koji na nju bude nabasao na drumu, probudie je i svoj ivot

udruiti s njenim. Napustite je i udaljite se! Njena e volja odsele biti pod

vlau mua njenoga, sedee uz ognjite njegovo i pree mu vunu.Ostavite je! I vas e snai nedae ako je smesta ne napustite!

Valkire prodorno kriknue od bola, razbeae se i sakrie daleko iza

jelovih uma u gorskim klancima. Kia je stala, ali iznad planina jo su se

ganjali mrani i zlokobni oblaci. Brunhilda je kleala pred Votanom i

aputala:

Zar je toliko teko bilo sagreenje moje? Zasluujem li da me odistalii ratnikog ivota i oduzme poasti date mi za neustraivost.

Zasluujem li da se ja, tvoja ki ljubimica, zenica oka tvoga, podredim

smrtnom oveku i kao prava robinja njegova sedim uz ognjite, predem mu

vunu i odeu ijem?

Prekrila si moju zapovest, Brunhilda, iako si znala sa kolikim

bolom u dui sam ti je dao. Vie se ne mogu u tebe uzdati!

Oe moj, uinila sam to iz ljubavi prema tebi i iz ljubavi prema

Sigmundu! Oseala sam koliko ga silno voli! Ne traim da me opet primi

u Valhalu, u redove sestara mojih, tiho ree Brunhilda, ustajui ali te

molim da me ne da kao plen oveku bez vrednosti, sluajnom namerniku,

kome u se morati bez roptanja potiniti. Pusti na mene san na ovoj litici,

ali me neim zatiti da mi se priblii samo onaj koji strah prezire.

Mnogo trai, Brunhilda!


45/123

Ne, oe, ostade pri svome Valkira i obgrli mu noge. Smrvi

me, uniti me, ali me nemoj prepustiti na milost i nemilost oveku

nitavnom. Opkoli ovu stenu vatrom, neka jara rasplai malodune ne bi li

se drali to dalje od mene. Njih me potedi. O keri moja neobuzdana, najobesnija i najponosnija, srcu mome

najblia! Diko moja i gorki moj ponosu! zaplaka Votan uzbuen.

Neu vie uti pokli tvoj ratniki, ni jezditi s tobom naim vrhuncima!

Nee mi vie prinositi ae medovine, Brunhilda, zenico oka moga,

osmehu proletnji i radosti srca. Neka bude volja tvoja: zaei u plam

zatitni oko hridi tvoje, neka te vatra titi od ljudi mlakih dua. I tako esamo odvani, to strah preziru, do tebe moi doi.

Kad to ree, otac bogova, bog ratnika, nagnu se nad Valkirom koja je

kleala i blago je poljubi u oi. Devojka mu klonu u naruje, jer odmah

utonu u dubok san. A on je polako poloi na travu pod veliku jelu, na lice

joj spusti srebreni vizir, mlado telo joj pokri velikim elinim titom, pa

krenu planinom sa maem u ruci i zapovedi: Hajde, Loge, demone skitnico! Zapali vatru! Oko Valkirine stene

uegni oganj!

Iz stene suknu vatra, najpre nemirno zaplaminja, pa se onda razgori i

razbukti svom silinom. Votan maem opisa krug oko usnule Valkire i po

tom krugu posluno izbie ognjeni jezici. Zatim poar planu oko velike

jele, vatrite se postepeno rairi, osvajajui prostor, dok se naposletku ceo

kr ne pretvori u ogromnu buktinju.

Ko se plai moga maa, neka nikad ne pree preko ove vatre!

izree Votan i die svoje ubojito koplje. Zatim, jo jednom, bolnim

pogledom pozdravi Valkiru, koja je leala na travi, i krenu prema Valhali.

Na vrhu nedostupne stene, opasane ognjem, Brunhilda, koja vie nije

bila boginja, spavala je zaaranim snom.


46/123

SIGFRID

vo je pria o Sigfridu, sinu Sigmunda i Siglinde, lepa pria koja

nije tuna.

Bei, Siglinda, rekla je Valkira uplaenoj eni. Spasi se, jer

ti je sueno da donese na svet junaka, najjaeg Velsida: uvaj ga Votanove

srdbe. Bei na istok, prema Fafnerovoj umi. Tamo e biti bezbedna, jer

se Votan nikad ne pribliava zmajevoj jazbini.

I Siglinda je pobegla na istok, prema Fafnerovoj umi, steui na

grudima komade slomljenog Sigmundovog maa, naslee koje je otac

ostavio sinu.

Fafner, pretvoren u zmaja, leao je ogroman u ogromnoj peini i

besmisleno je zurio u svoje blago poto se nikad njime nije sluio: gledao

je gomile zlata i srebra, lem koji je iskovao Nibelung Mime, prsten

Nibelunga Alberika. Straan je bio taj zmaj, surov i opak, bezmerno svirep.

Strano mu je bilo drelo, iz kojega je curila otrovna pena, straan zmijski

rep, koji se savijao i svakog ko bi mu se pribliio mogao je udaviti.

Je li mogue da se ovde moe roditi moj sin? upita se zbunjena

Siglinda i ustuknu u strahu da je zmaj ne primeti i prodere. Ali nije daleko


47/123

otila. Nije htela da napusti umu koja joj je, po reima Valkire, bila jedino

sigurno pribeite.

Na drugoj strani ume, ona spazi drugu peinu: u njoj se krio Nibelung

Mime. Ogoren na brata Alberika, koji ga je opteretio tekim radom kad jepostao gospodar Rajninog zlata, patuljak je napustio Nibelhajm i nastanio

se ovde. iveo je povueno, uvek mrgodan, i kovao je plan kako e oteti

Fafneru prsten da bi se osvetio za pretrpljena ponienja i nasilje i sam

postao gospodar sveta. Ali kako da se doepa Rajninog zlata? Mime se

odlikovao silnim lukavstvom, ali je pri tom ipak bio samo kukavni, mali,

hromi patuljak, a i to njegovo lukavstvo se nije moglo meriti saAlberikovim bistroumljem. U ovo poslednje Mime nije bio sasvim uveren,

pa je iveo u nadi da e jednom doi i njegovo vreme.

Kada Siglinda, iscrpljena, ue u peinu i zamoli ga da joj prui

utoite, kada Siglinda iznurena veitim strahom i velikim naporima,

rodivi Sigfrida, skona i najzad se upokoji, Mime pomisli da je dolo

njegovo vreme.Sigfrid je bio Velsid a Mime je znao da e to dete postati neustraiv

ratnik: to mu je poverila Siglinda, ponosna na svoje novoroeno edo, a

poverila mu je i slomljeni ma. Patuljak pomisli: Ako se zauzmem oko

ovog deteta, briljivo ga podignem i lepo odgojim, ono e mi biti verni

sluga pa e oteti Fafneru prsten i meni ga predati. Tako je mislio lukavi

patuljak i u svojoj peini sa velikim marom negovao maliana. Grejao mu

je pokrivae, sterao meki leaj, hranio ga mlekom umskog zverinja. Kad

Sigfrid poraste toliko da je mogao stati na svoje male noice, patuljak mu u

kovanici iskova igrake, docnije lovaki rog, optoen srebrom, a zatim luk

i strele. Mime je vodio svog tienika u etnju pored potoka, poivao s

njime u senci visokih jela, uio ga vetinama lova i ribolova i kako e se

braniti od vukova i medveda. Deak je bio snaan i bistar, voleo je drvee i

raznovrsne glase ume, ali nije voleo starog patuljka, iako je ovaj za njega


48/123

mnogo uinio. Sigfrid nijednog trenutka nije poverovao da je taj nakazni

vilenjak njegov otac, iako ga je Mime u to jednako ubeivao.

Deca znaju mnogo ta emu ih niko ne ui, a naroito brzo osete ko ih

iskreno voli.Sigfrid je oseao da ni u emu to patuljak ini nema ljubavi. Mime ga

je mogao u sve ubediti, ali nikad nije uspeo da pred njim prikrije da mu je

srce tvrdo i zlo.

Ti nisi moj otac, Mime! govorio mu je deak i odmahivao

glavom tako da su mu se tresli plavi uvojci. U gnezdima sam video

goludrave ptie i znam da su veoma slini svom ocu! Video sammladunad srndaa i lisice: imaju istu gubicu i ape kao i njihov otac! A

onda sam, u bistroj vodi reke, gledao svoj lik, a zatim tvoje lice, Mime, i

video da ne liim na tebe. Ja nisam tvoj sin!

O ravi, nezahvalni deae, jadikovao je Mime i upao kosu

ja jadni, stari patuljak sedim kod kue i znojim se radei za tebe, a ti se

skita umom, a kad se vrati kui, samo ume da me vrea i napada! Zarmi tako vraa sve ono dobro koje sam za tebe uinio? ta jo hoe?

Hou jedan lep ma! Hajde, iskuj mi ga, Mime! naredi mu

neukrotivi deak i poe da ga ganja po peini, plaei ga da e dovesti

velikog medveda kojeg je video u umi.

Uplaeni patuljak otra u kovanicu i sav u znoju poe da lupa, lupa po

nakovnju tako da se sve puilo. Ali, ma koliko se zalagao, nikako nije

mogao zadovoljiti obesnog deaka, koga je mislio da vaspita u pokornosti

kao svoga roba, a koji e, vrlo verovatno, postati njegov gospodar. Kad je

Mime, uz velike napore, najzad uspeo da iskuje jedan ma koji je smatrao

savrenim, Sigfrid prsnu u smeh, slomi ga na nakovnju, pa viknu:

I ti si mi neki kova! Zar ovakve maeve kuje? Smesta mi napravi

drugi ma! I to bolji od ovoga, ako ume!

Mime uzdahnu i opet pregnu na posao: lupao je, uvrivao ivice,


49/123

duvao u mehove, a kad je novi ma bio iskovan, ma tako jak i vrst da se

ne bi slomio ni pod pesnicom nekog diva, taj nemogui deak ga savi belim

rukama i slomi ga u paramparad.

I ti si mi neki kova! Kad e mi skovati jedan pristojan ma? Houda se otisnem u beli svet, da te napustim, da te moje oi vie ne vide, da te

ne sluam kako vazdan jadikuje. Reci mi ko je moj otac? Gde mi je

majka? U gnezdu sam video roditelje ptica. U jazbinama i rupama roditelje

medvedia i lisica! Zar sam ja tikva bez korena? Zato ja nemam majku?

Bar mi to kai, kad ve ne ume da mi iskuje ma!

Ne znam, Sigfride, mrmljao je patuljak, pognuvi glavu kunem ti se da ne znam. Jednom je u ovu peinu ula neka ena: bila je

sama i na izmaku snage. Ja sam je prihvatio, pomogao joj kako sam

najbolje znao i umeo, ali ona je zauvek sklopila oi im je tebe donela na

svet, Sigfride! Poverila te meni. Koliko sam se namuio dok sam te od ake

mesa podigao do ovakvog momka! Trebalo bi da mi za to doveka bude

zahvalan. Grejao sam ti pokrivae, sterao postelju... Stara pesma! Prestani, molim te, to sam ve sto puta uo! Priaj mi

o mojoj majci .. Kako se zove?

Siglinda.

A moj otac?

Ne znam.

Kako ne zna? viknu jednog dana Sigfrid i zgrabi patuljka za

guu. Zadaviu te ako mi to ne kae!

Ne znam, kunem ti se da ne znam! jauknu patuljak kretavim

glasom. Tvoja majka mi je samo rekla da ti je otac poginuo u boju.

Ti si jedna obina stara varalica, Mime, i ja u te zaista zadaviti

zapreti mu Sigfrid. asti mi, zadaviu te ako mi neim ne dokae da

govori istinu!

ime da ti to dokaem? Kako da ti to dokaem? upita ga


50/123

patuljak, drui od straha. Ali onda ustuknu pred Sigfridovim namrtenim

licem i otra u kovanicu po komade slomljenog maa. Kad se vrati, on

ree: Uzmi ovo, evo ti dokaza! Ovo je bio ma tvoga oca. Tvoja majka

mi ga je poverila i stavila mi je na duu da ga jednog dana tebi predam. Lepog li maa! uskliknu mladi. Takav ma meni treba! Brzo,

Mime, ako hoe da ti oprostim to si od mene tajio pod kakvim

okolnostima sam se rodio i, umesto istine, koju je trebalo da mi saopti,

prodavao mi arenu lau, sastavi mi od ovih komada ma!

ta si naumio?

Otisnuu se u beli svet koliko danas, napustiu te, biu slobodan kaoriba u vodi, ptica na grani, vetar u umi. Zbogom ostaj, Mime, vratiu se

veeras i teko tebi ako dotle ma ne bude iskovan!

Sigfrid istra iz peine i veselo zatrubi u svoj rog. Vilenjak ostade pred

kovanicom s komadima slomljenog maa u rukama.

O, znao je on, bio je duboko uveren da nikad, nikad te komade nee

moi da sastavi. ta da radi? Kuda da se sakrije pred srdbom deaka, kadauvee bude traio da mu poloi rauna o svom radu? Kakav uas! Stari

Mime je nameravao da sebi odgaji roba, a odgajio je gospodara, goreg od

Alberika. Lupaj, samo lupaj po nakovnju u aavoj kovanici, jadni

Nibelune! Te komade ti, svojom rukom, ne moe sastaviti! Za to je

potreban kova mnogo vetije, mnogo spretnije ruke nego to je tvoja!

Dok je Mime tako razmiljao i oajan lupao ekiem po nakovnju, na

ulazu u peinu ukaza se jedna ljudska prilika. Bio je to neki putnik, uvijen

u tamnoplavu kabanicu. Umesto tapa u ruci je drao veliku motku od

jasenovine, na glavi je imao eir irokog oboda, natuen na elo tako da

mu je desno oko bilo skriveno.

Doljak odluno kroi u peinu kao da ulazi u svoju kuu i pozdravi

Mimea.

Zdravo da si, marljivi kovau! Ukai mi gostoprimstvo i dozvoli mi


51/123

da otpoinem pored tvoga ognjita. Posustao sam mnogo.

Ko si ti? ta eli? upita Mime neznanca i prestraeno skoi.

Ja sam mudri lutalica koji je mnogo ta nauio tumarajui svetom.

Zato sam mnogima valjao i oni su rado sluali moje pametne savete. Nisu mi potrebni tvoji saveti, ne elim da mi iko soli pamet

presee ga osorno Mime. Ni ti mi nisi potreban, idi, odlazi, elim da

budem sam!

Ali putnik se nije dao zbuniti ve prie jo blie domainu i sede pored

njegovog ognjita.

Neljubazan si prema gostima, kovau, a ja ti opet ponavljam da timogu biti od velike koristi. Ako mi dozvoli da predahnem i snagu

priberem pored tvog ognjita, spreman sam da ti za uzvrat odgovorim na

svako pitanje. Pitaj me sve ono to ti u ivotu moe zatrebati, a ja dajem

glavu da u na svako tvoje pitanje nai odgovor.

Lakomisleni strane! ree Mime. Izgubie glavu kad se u nju

tako lako kune! Postaviu ti tri pitanja i teko tebi ako mi na njih neodgovori! Platie mi to glavom. Reci mi, kad si ve, kako sam kae, svu

pamet ovoga sveta popio, i mnogo putovao, zna li koji narod ivi u utrobi

zemlje?

Nibelunzi ive u utrobi zemlje, a njihovo carstvo se zove Nibelhajm

odgovori stranac i ne trepnuvi, a onda se nasmeja. Jednog dana se

Alberik proglasio njihovim vladarem, koristei se moi arobnog prstena.

Kovau, pitaj me neto tee, to e ti vie koristiti.

Misli ti kako e spasti glavu, a za mene ne brini! odgovori

Mime ljutito i upita: Zna li koji to narod, moan i silan, ivi na zemlji?

Na zemlji ive divovi, glupi i uobraeni kovau, a carstvo divova

zove se Rizenhajm odgovori mu stranac. Otevi Alberiku prsten, tim

carstvom su zavladali Fafner i Fasolt. Ali Fafner je ubio Fasolta i pretvorio

se u zmaja.


52/123

Mnogo zna, putnie, odvrati mu Mime zabrinuto. Ali reci mi

zna li koji narod ivi na vrhovima planina i na nekim oblacima?

Na njima ive bogovi, glupi patulje, a njihov dvor se zove Valhala.

Votan je njihov vladar, on ima koplje od jasenovine!Kad to ree, bog ponosno udari tapom u zemlju, a ono jedino oko mu

blesnu udnim sjajem.

Stari vilenjak uzdrhta, jer u njemu prepozna boga pa uplaeno i

snishodljivo ree:

Idi, strane, osvetlao si obraz i izvukao ivu glavu, nisi mi vie

potreban. O, Mime, pokazao si se negostoljubiv i ispao si glup odgovori

mu Votan prezirno. Mogao si me pitati neto to bi ti zaista koristilo, a ti

si mi uputio nekakva nesuvisla pitanja, i to iz iste oholosti! Sada je red na

mene da ja postavljam pitanja. Postaviu ti tri pitanja, a ti mi odgovori ako

ti je mila na ramenu glava!

Ja sam samo jedan jadni, nitavni patuljak, ree Mimeuobiajenim planim glasom a kad sam video da se u mojoj peini ari

Votanovo oko, odmah je presahao izvor moje duhovitosti. Pa ipak, postavi

mi ta pitanja, pokuau da spasem glavu.

Zna li ti, Mime, koje je pleme Votanu najdrae, a ipak ga najvie

kanjava? upita bog.

To je pleme Velsida, o putnie, odgovori patuljak spremno a

pripadnici tog plemena Sigmund i Siglinda, roditelji Sigfrida, najjaeg

izdanka njihovog soja, bili su Votanovi ljubimci.

Dobro, Mime, prvim odgovorom si osvetlao obraz oda mu

priznanje Votan. A sada mi reci ovo: ti zna da jedan Nibelung uva

malog Sigfrida, u nadi da e taj deak jednom Fafneru oteti prsten i njemu

ga dati. A zna li ti koji e ma posei zmaja?

Notung je ma, jedini ma koji moe posei Fafnera! uzviknu


53/123

lukavi vilenjak.

A zna li kome e poi za rukom da od komada slomljenog maa

naini novi, jo britkiji, jo moniji? opet upita Votan.

Na alost, ne znam! Ne znam, i to e me stajati rvota! oajnozavapi Mime. Ja sam nedorastao tome poslu, a ko e ga obaviti?

Eto, to je trebalo da me priupita, upljoglavi patulje, a ne tamo

vazdan neke triarije. No sad svejedno: sam u ti to rei. uj me: tvoj ivot

je u mojim rukama, ali ipak ti ga zasad neu oduzeti. Tvoju glavu

poklanjam junaku koji e iskovati nepobedivi ma. A zna li ti, brajko moj,

ko e biti taj junak? Onaj koji ne zna za strah.Kad to ree, Votan okrenu lea Nibelungu i izie iz njegove peine.

Starog vilenjaka obuze samrtni strah i on ostade u svojoj kovanici,

razmiljajui kako e se spasti, ali poto je bio silno uplaen, u glavi mu je

nastala pometnja. On klonu na neku stoliicu iza nakovnja i pogleda umu

koju su ozarili zraci sunca na zalasku. Tada mu se priini da je izbio poar

u estaru aria i jela i da se plamen iri prema njemu. U pomo, htede davikne, ali izdade ga glas. Tog trenutka naie Sigfrid, obesan i radostan.

Jesi li mi nainio ma, Mime? Odmah mi ga daj! naredi mu

mladi jo sa praga.

Teko meni, jo mi je samo ovo trebalo! zakuka patuljak,

uuren iza nakovnja.

Gde si, Mime? ta radi? upita ga Sigfrid.

Razmiljam o neem veoma vanom to sam zaboravio da te

nauim odgovori mu prevejana laovina i oprezno die glavu.

Sakrio si se iza nakovnja? nasmeja se Sigfrid. Mora da je u

pitanju neto zaista vano. De, kai! ta si to zaboravio da me naui?

Kai, varalice!

Zaboravio sam da te nauim ta je strah.

Strah? Zaista, ta je to? Ako je to neka vetina, zato mi jo nikada o


54/123

njoj nisi govorio?

Zar nikad nisi uzdrhtao? apnu patuljak tajanstveno, polako

izlazei iz sklonita: Zar ti jo nikad nije srce u grudima jae zakucalo

kad se nad umu sputala no? Zar nikad nisi osetio da su ti se preseklenoge i grlo steglo?

Steglo grlo? Presekle noge? Jae zakucalo srce? To mora da je lepo!

Naui me tome, Mime! ushieno uzviknu prostoduni junak.

Poi sa mnom i nauiu te. Fafner i ja emo ti naterati strah u kosti i

pokazati ta znai uplaiti se zacereka se vilenjak.

Ko je Fafner? Gde ivi? Fafner je moni zmaj, videe ga, a ivi na kraju ume.

Daj mi ma, poi u Fafneru na kraj ume nestrpljivo naredi

Sigfrid pa zgrabi patuljka za rame i dobro ga protrese.

Avaj, ma! Reeno mi je da e samo onaj koji ne zna za strah moi

od onih komada nainiti ma, ree Mime.

Daj onda meni te komade, ja u ih sastaviti, a ti prestani ve jednomda melje kao vodenica, nesposobni stare!

Kad Sigfrid to ree, die patuljka i baci ga u jedan ugao kao praznu

vreu, pa pohita u kovanicu, pokupi komade maa i dohvati kovaev alat.

Zatim sloi ugalj na gomilu, pritisnu mehove i zapali vatru. Plamen se die

i razbukta, a za to vreme novopeeni majstor stavi na nakovanj komade

slomljenog maa i poe da ih strue, strue.

ta to radi? Smesa za lepljenje komada ve je spremna

proguna patuljak.

Zadri za sebe tu svoju smesu i kau! nasmeja se Sigfrid. Ma

se njome ne lepi! Pa produi da turpija.

Upropastie mi turpiju i pilu! zakuka kova.

Bestraga ti glava, do avola i ti i tvoja turpija! Bolje bi ti bilo da

ovde ui kako se kuju maevi opet mu se naruga obesni Sigfrid.


55/123

Mladalaki ustro, on je ve bio pretvorio u prah dva komada. Tada usu

elinu prainu u neki sud, pristavi ga na uareni ugalj i upita patuljka:

Mime, kako se zove moj ma?

Zove se Notung, to mi je rekla tvoja majka. Notung! Notung! zapeva tada mladi na sav glas. Dok je tako

pevao, duvao je u mehove i elik se topio. Mime je zbunjeno pratio ta radi.

Ni jednog trenutka mu nije palo na pamet da bi komade slomljenog maa

mogao pretvoriti u prainu i ma ponovo izliti: a eto, taj neiskusni

utokljunac, napravio je i to udo.

Teko meni mislio je vilenjak. Eto, napravie ma i ubieFafnera. Ali ko e mene spasti ako on ne sazna ta je strah? A ako to sazna,

kako e ubiti Fafnera?

Za to vreme elini prah bio se sasvim rastopio i Sigfrid izli usijanu

tenost iz kotlia u kalup. Zatim kalup uroni u ledenu vodu, a voda zacvra,

zaita i iz nje se naglo die oblak pare. Sigfrid opet zavue kalup meu

zaareno ugljevlje, a onda ga izvadi, razbi i iz njega izvadi lepi ma kojiblesnu kao munja. On ga poloi na nakovanj i poe da ga kuje. Ma je sada

bio iskovan. Sigfrid ga jo jednom potopi u vodu, koja opet zacvra, zaita

kao da se srdi, besna, zatim poe da ga sastavlja sa balakom.

Mime je gledao mladia ispod oka, zelen od zavisti, i o neem

razmiljao. Najzad se rei i ue u ostavu. U njoj su na jednoj polici bili

veoma lepo poredani lonii puni zaina i suvih trava. Pakosnik iz jednog

suda zahvati aku sparuene trave, usu je u loni pun vode i pristavi ga na

ognjite.

Odlino, Mime, nasmeja se Sigfrid. Samo se ti vebaj u

gotovljenju kaica i poparica, dok ti ja ne skuvam poparu, kad ionako

maeve ne ume da pravi. Ui, ui kuvarski kad ve nisi ovladao

kovakim zanatom!

Nisam ti ja vie ni za ta, kad ti kaem, sloi se dvolini patuljak


56/123

a sada u ti pripremiti neto da se okrepi. Verovatno si posustao!

Dok je to govorio, kriom je ulio orbu u boicu smiljajui: Ovoliko e

mu biti dovoljno da zaspi kao zaklan. Kad ubije zmaja i bude umoran i

zagrejan, dau mu da ovo popije. Odmah e zaspati dubokim snom a ja uga smaknuti, i to ba ovim maem, koji je s toliko truda iskovao, i domoi

u se prstena i tita kao i sveg Fafnerovog blaga.

Ne sanjajui ta mu patuljak sprema, Sigfrid je razdragano pevao:

Notune, Notune! Mau nepobedivi! Lepi ma je bio iskovan. Junak ga

u

nibelunzi_legende_o_sigfridu_i_loengrinu

Documents