neorealizam i neoliberalizam u savremenoj · pdf filepolitički odnosi (odnosi moći) između...

211

Žaklina NOVIČIĆ 1 UDK: 341.238Biblid 0025-8555,59(2007)

Vol. LIX, br. 2-3, pp. 211-242 Izvorni naučni rad

Jul 2007.

NEOREALIZAM I NEOLIBERALIZAM USAVREMENOJ TEORIJI MEĐUNARODNIH ODNOSA

ABSTRACT

The author explores some fundamental aspects of international co-operation, its functional incentives and structural limitations, by describingthe discussion between two most influential approaches in internationalrelations theory: neorealism and neoliberalism, or to be more precise,between defensive neorealism and neoliberal institutionalism. During thediscussion on possibilities and limitations of international co-operationneorealism and neoliberalism showed their differences, but also similaritiesof views that resulted in their approach, which is called the neo-neo synthesisin international relations theory. The discussion, that has been going on forthree decades in USA also reflects on the practical foreign policy decision-making in this country. The discussion contains the ideas that can serve asmeans to explain some foreign policy approaches in our country as well.Key words: international cooperation, structural constraints, functionalimperatives, neorealism, neoliberalism, defensive neorealism, neoliberalinstitutionalism, neo-neo synthesisKljučne reči: međunarodna saradnja, strukturalna ograničenja, funkcionalniimperativi, neorealizam, neoliberalizam, defanzivni neorealizam,neoliberalni institucionalizam, neo-neo sinteza

UVODNE NAPOMENE

Cilj ovog teksta je da istakne neke bitne aspekte međunarodne saradnje,kroz prikaz rasprave između dva najuticajnija savremena pristupa uteoriji međunarodnih odnosa: neorealizma i neoliberalizma, ili,

1 Žaklina Novičić, istraživač saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu,Beograd.

RASPRAVE I ČLANCI

212

MP 2-3, 2007 – Neorealizam i neoliberalizam u savremenoj teoriji međunarodnih odnosa(str. 211-242)

preciznije, između defanzivnog neorealizma i neoliberalnoginstitucionalizma.2 Predmet rasprave su strukturalna ograničenja ifunkcionalni podsticaji međunarodne saradnje. Tokom dvodecenijskerasprave dva teorijska pristupa su ispoljila međusobne razlike, ali i sličnosti.Ova, po obimu veoma plodna rasprava, dovela je do kompromisnog ipreširoko definisanog zaključka: međunarodna saradnja je veoma uslovljenaraznim faktorima, među kojima se ističe broj velikih sila u sistemumeđunarodne politike. Značaj ove rasprave ogleda se u tome što su u njojfokusirani, teorijskim terminima obuhvaćeni i obrazloženi bitni aspektimeđunarodne saradnje — njena strukturalna ograničenja i funkcionalnipodsticaji.

MEĐUNARODNA SARADNJA U NEOREALISTIČKOJ TEORIJIMEĐUNARODNIH ODNOSA

Kenet Volc (Kenneth Waltz) je knjigom „Teorija međunarodne politike”(1979) formulisao neorealizam ili strukturalni realizam kao, u najkraćem,strukturalno objašnjenje politike sile u međunarodnim odnosima.3Savremena rasprava neorealizma i neoliberalizma u teoriji međunarodnihodnosa u SAD o mogućnostima i ograničenjima međunarodne saradnje,uglavnom se može posmatrati kao reakcija na Volcovu knjigu i odgovor na tureakciju.4 U ovoj knjizi Volc potvrđuje argumente iznete u svojoj prethodnojknjizi „Čovek, država i rat” (1959) o važnosti objašnjenja međunarodnihodnosa iz perspektive sistema država.5 Volc je pošao od klasifikacijepostojećih objašnjenja rata i mira na tri tzv. slike ili predstave (images) omeđunarodnim odnosima: čovek, država i sistem država. Dok prva predstavao međunarodnim odnosima nalazi uzroke rata i mira u čovekovoj prirodi,

2 Reći da pristupi vode raspravu znači govoriti metonimijski. Kada kažemo da raspravuvode pristupi, mislimo, razumljivo, da ljudi — teoretičari raspravljaju o određenoj temi.Na sličan način kaže se da „države deluju” kada mislimo da deluju ljudi u njoj.

3 Kenneth N. Waltz, Theory of International Politics, Reading, Mass: Addison-Wesley,1979.

4 Robert Powell, “Anarchy in International Relations Theory: The Neorealist-NeoliberalDebate”, International Organization, vol. 48, no. 2, Spring 1994, p. 313. SAD su rodnomesto kako ove rasprave, tako i teorije međunarodnih odnosa generalno. ČasopisiInternational Security i International Organization predstavljaju medijum svihsuštinskih rasprava u ovoj oblasti naučnog istraživanja.

5 Kenneth N. Waltz, Čovek, država i rat: Teorijska analiza, Institut za međunarodneodnose, Barbat, Zagreb, 1998.

213


druga u karakteru pojedinačnih država, treća predstava pojedince i državesmatra neposrednim, a sistem država dopuštajućim uzrokom (permissivecouse) rata i mira, odnosno sukoba i saradnje. Objašnjenja međunarodnihodnosa iz perspektive prve i druge predstave Volc smatra redukcionističkim,a neophodnost sistemske teorije argumentuje, između ostalog, činjenicom dase neposredni uzroci rata menjaju (različiti tipovi državnika i država), dok jeishod (rat) konstanta međunarodnih odnosa.6

Elementi za razlikovanje klasičnog (tradicionalnog) i novog realizmapostavljeni su razlikovanjem tri predstave o međunarodnim odnosima. Volc jeprihvatio osnovne pretpostavke klasičnih realista (Hans Morgentau, RejmonAron, idr.) o međunarodnoj politici kao politici sile, o nepostojanju centralnevlasti sa monopolom na primenu sile u međunarodnim odnosima, i o nužnostida se u anarhičnom okruženju države oslanjaju na sopstvene snage. Klasičnirealisti su dominantnim uzrokom sukoba smatrali, međutim, zlo urođenočoveku, odnosno želju za moć ukorenjenu u ljudskoj prirodi (animusdominandi), a međunarodne odnose su objašnjavali proučavajući spoljnepolitike i odnose pojedinih država i državnika. Volc je u neorealističkom,strukturalnom (sistemskom) objašnjenju međunarodnih odnosa eliminisaoprvi i drugi, i naglasio treći nivo analize i apstrakcije, čime je redukcionističkii induktivni pristup klasičnih realista preformulisao u rigoroznu, deduktivnuteoriju.7 To je uradio razvojem koncepcije strukture sistema međunarodnepolitike, koju prihvataju svi učesnici rasprave koja je predmet ovog teksta,iako iz nje, kao što ćemo videti, ne izvode identične pretpostavke.8

6 Redukcionistički pristupi celinu shvataju izučavanjem njenih delova — shvatanjemnjihovih svojstava i međudejstava. Redukcija je dovoljna samo kada su dejstvasistemskog nivoa odsutna ili dovoljno slaba da bi se ignorisala. Redukcija je nedovoljnaa sistemski pristup nužan ako organizacija oblasti utiče na međudejstvo varijabli unutarnje, ako na ishode utiču ne samo osobine i veze varijabli, već i način na koji su oneorganizovane. Kenneth N. Waltz, Theory of International Politics, op. cit., pp. 13, 39, 60.

7 Razlike između realističke misli i neorealističke teorije rezimirane u: Kenneth N. Waltz,“Realist Thought and Neorealist Theory”, Journal of International Affairs, vol. 44, no.1, Spring/Summer 1990, pp. 21–37. Pojmovi sistem i struktura su osnovastrukturalističke metodologije, pri čemu pojam strukture ima centralnu ulogu, ali jepolazni i obuhvatniji pojam — pojam sistema (celine, totaliteta).

8 Ovde je potrebno dodati nekoliko terminološko-pojmovnih pojašnjenja. Od početkakonstituisanja nauke o međunarodnim odnosima početkom XX veka do danas,ispoljavaju se velike razlike u shvatanju njene saznajne moći, metoda, predmeta, pa inaziva. Tako naziv međunarodni odnosi govori da su predmet istraživanja ne samo

214


Međunarodnu politiku Volc shvata kao sistem sastavljen od dva nivoa,strukturalnog i nivoa osnovnih sistemskih jedinica (država), i ta dva nivoa suu interakciji.9 U najkraćem, struktura predstavlja skup ograničavajućihuslova (set of constraining conditions). Strukturu sistema međunarodnepolitike određuju: 1) princip organizacije upravljanja sistemom ili anarhija(suprotna od hijerarhije, principa putem koga se organizuje vlast unutardržava, a koji podrazumeva funkcionalnu diferencijaciju delova sistema,formalne odnose nadređenosti i podređenosti, odnosno podelu nazakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast), koja za posledicu ima funkcionalnusličnost jedinica (opstanak ili bezbednost je osnovna funkcija država); i 2)raspored sposobnosti (distribution of capabilities) između osnovnihsistemskih jedinica (zato što slične funkcije države obavljaju u skladu sasvojim različitim sposobnostima).10 Ova dva elementa strukture istovremenosu i izvori strukturalnih promena.

Struktura kao organizacioni koncept, i anarhija koja znači „poredak bezzapovednika”, očigledno su protivrečni pojmovi. Da bi objasnioorganizacione efekte onde gde nedostaje formalna organizacija, Volc seposlužio mikroekonomskom teorijom, koja opisuje kako se poredak(ekonomsko tržište) spontano formira iz dejstava i međudejstavaindividualnih jedinica (firmi i preduzeća) vođenih sopstvenim interesom

politički odnosi (odnosi moći) između država, u kom slučaju je adekvatniji nazivmeđunarodna politika, već da se radi i o drugim vrstama odnosa između država (naprimer ekonomskim), kao i o širem krugu subjekata tih odnosa (pojedinci,podnacionalne grupe, međunarodne organizacije). I naziv svetska politika, pod kojimsu se inače i pojavile prve univerzitetske katedre u ovoj oblasti istraživanja, upućujetakođe na širi krug subjekata, i šire shvatanje vrste odnosa koji su predmet izučavanja,što je još izraženije u upotrebi termina globalna politika, naročito rasprostranjenoj predkraj prethodnog i početkom ovog veka.

9 Prema Volcu, dejstvo sistemske strukture na jedinice sistema međunarodne politike jepredmet discipline međunarodna politika, dok je ponašanje jedinica u odgovoru nastrukturalna dejstva predmet discipline spoljna politika. Teorija spoljne politike je,dakle, teorija o nacionalnom nivou analize. Kenneth N. Waltz, Theory of InternationalPolitics, op. cit., p. 72.

10 Unutrašnje političke strukture se definišu još jednim elementom, koga Volc umećeizmeđu navedena dva — specifikacijom funkcija izdiferenciranih jedinica. Pošto uanarhičnom sistemu međunarodne politike države, kao osnovne jedinice, nisuizdiferencirane prema funkcijama, ovaj drugi element definicije političke struktureizostavlja se u slučaju međunarodno-političke strukture. Zbog razlike u sposobnostimaza izvršenje istih funkcija međunarodna politika nužno je politika velikih sila. KennethN. Waltz, Theory of International Politics, op. cit., pp. 72–101.

215


(self-interested acts).11 Prema Volcu, međunarodno-politički sistemi su kao iekonomska tržišta: individualistički po poreklu, spontano generisani inenameravani. „U oba sistema strukture se formiraju putem koakcijejedinica. Oba sistema se formiraju i održavaju po principu samo-pomoći(self-help) koji se primenjuje na jedinice”.12 Prema Volcu, međunarodno-politička struktura, nastala spontano iz koakcije jedinica, povratno utiče najedinice, nagrađujući ili kažnjavajući ponašanja koja su više ili manjesaglasna sa onim što najuspešniji u sistemu rade. Struktura bira — prostoznači to da oni koji se saobražavaju prihvatljivoj i uspešnoj praksi mnogočešće uspevaju u ostvarenju svojih ciljeva. „Gde se selekcija premaponašanju pojavljuje, nije potreban nikakav iznuđeni standard ponašanja dabi sistem operisao, iako svaki sistem može da radi bolje ako su neki standardiiznuđeni ili prihvaćeni”, zaključuje Volc.13

Anarhija u Volcovoj teoriji ne podrazumeva haos, stalno nasilje idestrukciju, već nepostojanje formalno uređenih odnosa nadređenosti ipodređenosti, i nepostojanje centralne vlasti sa monopolom na upotrebu sile.Kvalitativna razlika između unutrašnje i međunarodne politike ne definiše se,dakle, upotrebom ili neupotrebom sile, već postojanjem različitih modelaorganizacije za odgovor na upotrebu sile. Nacionalnu politiku Volc opisujekao „područje vlasti, administracije i zakona”, kao oblast „hijerarhijsku,vertikalnu, centralizovanu, heterogenu, usmerenu i osmišljenu”.Međunarodnu politiku opisuje kao „područje moći, borbi i prilagođavanja”,kao „preeminentno političku oblast... oblast anarhičnu, horizontalnu,decentralizovanu, homogenu, neusmerenu i uzajamno adaptivnu”.14

Iako formalno neorganizovana međunarodna politika očigledno nije bezinstitucija i procedura — bez hijerarhijskih elementa. Međunarodneinstitucije i procedure za Volca su procesi koji su snažno uslovljenimanarhijom većeg sistema. U međunarodnoj politici ne postoji sistem

11 Klasična ekonomska teorija, sa Adamom Smitom na čelu, je mikro teorija. Terminmikro ukazuje na način na koji je teorija konstruisana, a ne na obuhvat predmeta nakoji se ona odnosi. Dakle, mikro teorija nije teorija o predmetima malih razmera.

12 Dve oblasti nisu identične, one su strukturalno slične. Naime, ekonomski se principsamo-pomoći primenjuje unutar limita osmišljenih od strane države. Međunarodnapolitika je strukturalno slična tržišnoj ekonomiji sve dok je principu samo-pomoćidozvoljeno da deluje u tržišnoj ekonomiji. Kenneth N. Waltz, Theory of InternationalPolitics, op. cit., p. 92.

13 Ibidem, pp. 76-7, pp. 93–4.

14 Ibidem, p. 113.

216


nametanja prava, i ta činjenica „snažno utiče na verovatnoću međunarodnesaradnje, opseg međunarodnih ugovora i jurisdikciju međunarodnihinstitucija”. Međunarodne organizacije, iako rastućeg broja, „ili i same stičuneka svojstava i sposobnosti država, ili pokazuju nesposobnost da delujuefikasno bez podrške, ili bar pasivnog pristanka, glavnih državazainteresovanih za određeno pitanje”.15 Međunarodno pravo „postoji iuglavnom se poštuje većinom vremena, ali jake države se potčinjavajuzakonima ili ih krše kada one to odluče”.16 Odnos malih država premapoštovanju međunarodnog prava Volc objašnjava rečima da „što ste manji toispravniji morate biti”.17 Ovo je drugi način da se izrazi „čelični zakon”politike sile koji je, i bez koncepta strukture, Tukidid izrazio još u V veku prenove ere rečima da jaki rade ono što mogu, a slabi ono što moraju.

Saradnja je antipod za samo-pomoć (self-help), nužni princip delovanjadržava u svetu neorealizma. Međunarodnu saradnju je, prema neorealistima,teško ostvariti i još teže održati. Anarhična struktura međunarodne politikepostavlja dva osnovna problema pred države koje odlučuju o stupanju ukooperativni aranžman: 1) problem tzv. neizvršenja, neispunjenjakooperativne obaveze, ili prosto mogućnost prevare (koriste se engleskitermini cheating, defection i non-compliance); i 2) problem tzv. relativnedobiti (relative gain), ili nužnost upoređivanja dobiti učesnika ukooperativnom aranžmanu, i zabrinutost za dalju potencijalnu upotrebu tedobiti u bezbednosne svrhe.

Problem neizvršenja dogovorenog na ilustrativan način pokazujeRusoova parabola o lovu na jelene, često citirana u literaturi kao slikovitiizraz suštine međunarodnih odnosa i polazne tačke za uspostavljanje vlasti.Priča govori o tome kako se petoro ljudi, koji su stekli rudimentarnusposobnost govora i razumevanja, suočava sa dilemom „sarađivati ili

15 U tekstu se preovlađujuće koristi termin međunarodne institucije, u skladu sa trendomu literaturi koja se u radu prikazuje. Termin međunarodne institucije se koristi uznačenju koje se kod nas uobičajeno pripisuje terminu međunarodne organizacije —„višestranim ugovorima osnovani trajni oblici institucionalizovanog opštenja tri ili višedržava, sa posebnim statusom i stalnim organima u okviru kojih se, na načinpredviđenim statutima i drugim osnovnim dokumentima organizacije, odvijaju procesimultilateralnog pregovaranja i zajedničkog odlučivanja država članica uodgovarajućim oblicima saradnje”. Obrad Račić i Vojin Dimitrijević, Međunarodneorganizacije, Savremena administracija, Beograd, 1980, str. 17.

16 Kenneth N. Waltz, “Structural Realism after the Cold War”, International Security, vol.25, no. 1, Summer 2000, p. 27.

17 Kenneth N. Waltz, Theory of International Politics, op. cit., p. 194.

217


umreti”: sva petorica osećaju glad; glad svakog će biti zadovoljena jednompetinom jelena, oni se „slože” da sarađuju u zajedničkom projektu lova najelena; ali glad svakog od njih može biti zadovoljena i jednim zecom; kad sepojavi zec jedan od petoro ljudi ga zaista i ulovi; onaj ko je ulovio zeca utolioje glad, ali i omogućio jelenu da pobegne.18 Volc preuzima ovu Rusoovuparabolu kao ilustraciju da u anarhiji nema automatske harmonije, i da težnjaka individualnom interesu prevladava nad obzirom prema drugima —napetost između čovekovog neposrednog interesa i zajedničkog interesagrupe rešena je jednostranim činom jednog od njih. „Njemu je razum trebaloda kaže da njegov dugoročni interes zavisi od uspostavljanja uverenja, kroziskustvo, da će zajednička akcija koristiti svima. Ali, razum mu je govorio ito da ako propusti da ulovi zeca, to može da uradi čovek do njega, i ostavi gatako da se hrani mišlju o vlastitoj gluposti i lojalnosti”.19

Problem upoređivanja dobiti — relativne dobiti — Volc takođeobjašnjava razlozima opstanka, tj. bezbednosti. Naime, u sistemu samo-pomoći svaka jedinica ulaže deo svojih napora, osim na unapređenjesopstvenog dobra, i na obezbeđenje sredstava zaštite od drugih. Zato državebrinu i o tome kako će se nejednakosti u očekivanoj raspodeli povećanedobiti od međunarodne saradnje odraziti na njihovo stanje bezbednosti.„Kada su suočene sa mogućnošću saradnje u uzajamnu korist, države koje seosećaju nesigurno moraju se upitati kako će dobit biti raspodeljena. One suprimorane da pitaju ne ’da li će obe dobiti’, već ’ko će dobiti više’. Čak imogućnost velike ukupne (apsolutne) dobiti za obe strane ne dovodi dosaradnje ako svaka strana strahuje od toga kako će druga iskoristiti povećanesposobnosti. Stanje nesigurnosti, dakle, ili bar nesigurnosti svakog u pogledubudućih namera i akcija drugih, deluje protiv saradnje država”.20

Opisani problemi se, prema Volcu, ne mogu otkloniti promenama unamerama i akcijama pojedinačnih aktera, a zašto je to tako, on opetobjašnjava ekonomskom analogijom i logikom tzv. tiranije malih odluka,odnosno „velikih” promena izazvanih akumulacijom „malih” odluka. Uekonomskom smislu, ovom frazom se sugeriše da, ako sto potrošača odabereopciju x, i to prouzrokuje da tržište napravi odluku X (gde je X jednako 100x), to ne znači da bi potrošači glasali za dati rezultat da je ta velika odluka bila

18 Jean-Jacques Rousseau, Inequality. Navedeno u: Kenneth N. Waltz, Čovek, država irat: Teorijska analiza, op. cit., str. 142.

19 Ibidem, str. 143.

20 Kenneth N. Waltz, Theory of International Politics, op. cit., pp. 105–6.

218


izneta na eksplicitno razmatranje. Ova logika se pojašnjava primerom. Ako seočekuje nestašica određenih proizvoda, kolektivno će biti daleko najbolje dasvi kupuju manje tog proizvoda, da bi ublažili povećanje cena i pravičnoraspodelili nestašice. Ali, pošto će za neke biti daleko bolje ako brzo napraveekstra zalihe, svi će imati jak podsticaj da to učine. Ako jedni očekuju dadrugi krenu u banku po novac za nabavku, oni će iz opreza krenuti pre drugih,čak i ako znaju da će banka prestati da bude solventna u slučaju da svipotražuju novac od nje. „Tiranija malih odluka” pokazuje da težnja kaindividualnom interesu stvara kolektivni rezultat koji niko ne želi. „Ipak, onajko se ponaša drugačije naneće sebi štetu, a neće promeniti rezultat”.21

Dosadašnji prikaz Volcovog objašnjenja ograničenja međunarodnesaradnje očigledno pokazuje njegov „strukturalno neotklonjivi” pesimizam.22

Radi se, međutim, o veoma složenom pesimizmu, koji se ublažava pri daljemformulisanju teorije ravnoteže snaga, i koji, pri izvođenju teza o „nuklearnommiru”, postaje „nuklearni optimizam”.23 Od tvrdnje o ograničenjimameđunarodne saradnje prouzrokovanim strukturalnim pritiscima, odnosnobrigom o relativnoj dobiti i neizvršenju dogovorenog, Volc je došao do tvrdnjeda u određenim konstelacijama moći (rasporedima sposobnosti), i u uslovimapostojanja nuklearnog oružja, saradnja postaje verovatnija, jer relativne dobitinije neophodno precizno odmeravati, a neizvršenje ne proizvodi ozbiljneposledice.

Prema Volcovom tumačenju teorije ravnoteže snaga, bezbednost je cilj, amoć potencijalno korisno sredstvo država koje rizikuju ako je imaju i previšei premalo. Prva briga država u Volcovom svetu ravnoteže snaga je da održesvoju poziciju u sistemu, a ne da maksimilno uvećaju moć. Ofanzivnoponašanje država je samoporažavajuće, zato što podstiče uravnotežavajućeakcije drugih. Volc ostavlja „razumnim” državnicima da odrede „dovoljnu”količinu moći, tvrdeći da merenje moći nije teorijski, već empirijskiproblem.24 Oko ovih Volcovih pretpostavki nastaće, i potpuno će seartikulisati tokom 90-tih godina prošlog veka, podela među neorealistima na

21 Ibidem, pp. 106–7.

22 Dragan R. Simić, Nauka o bezbednosti: savremeni pristupi bezbednosti, Javnopreduzeće Službeni list SRJ, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2002, str. 66.

23 Matthew Woods, “Reflection on Nuclear Optimism: Waltz, Burke and Proliferation”,Review of International Studies, no. 28, 2002, pp. 163–89.

24 Kenneth N. Waltz, Theory of International Politics, op. cit., p. 126. Kenneth N. Waltz,“The Origins of War in Neorealist Theory”, Journal of Interdisciplinary History, vol.18, no. 4, Spring 1988, p. 616.

219


tzv. ofanzivne i defanzivne neorealiste. Ofanzivni neorealisti zadržaćestrukturalno objašnjenje međunarodne politike, ali će odbaciti Volcove teze oravnoteži snaga, o dovoljnoj količini moći i održanju statusa quoa u sistemu,u korist tvrdnji o hegemoniji, koje se, u suštini, zasnivaju na tezama klasičnihrealista (Morgentaua prvenstveno) o težnji ka maksimalnoj moći kaobezbednosnoj motivaciji država. Podelu između defanzivnih i ofanzivnihneorealista na najefektniji način odražavaju engleski termini satisficers imaximizers, kojima se opisuju države u kontekstu ove rasprave. Status quodržave su zadovoljne „dovoljnom” količinom moći, samim tim su imiroljubivije i naklonjenije saradnji, što je teza koju će dalje obrazlagatiVolcovi sledbenici — defanzivni neorealisti.

Zabrinutost država za relativnu dobit Volc je potpuno umanjiorazmatrajući konstelacije moći koje mogu da dovedu do prevladavanjainteresa za apsolutnu dobit od međunarodne saradnje. Lakše ostvarenjemeđunarodne saradnje motivisane apsolutnim dobitima Volc je predvideo zasledeće slučajeve: kada je ravnoteža velikih sila stabilna; kada nadmetanje usistemu oslabi; kada je raspored nacionalnih sposobnosti takav da postojivelika distanca između najmoćnijih država i ostalih zemalja u sistemu.25

Konačno, on navodi i to da „u veoma ekstremnim situacijama postojanjaveoma bezbednih ili veoma nebezbednih država”, takođe prevladava interesapsolutne dobiti. U ovom kontekstu, on se još jednom osvrće na male i slabedržave, koje često nisu u situaciji da razmišljaju o relativnoj dobiti, jer nemogu sopstvenim naporima da postanu bezbedne: „Bez obzira na rizik,njihova glavna šansa može biti uskakanje na vagon (bandwagon) ispunjenjačim državama”.26 Opisanim uslovima u kojima motiv apsolutne dobitimože dovesti do ostvarenja međunarodne saradnje, odgovaraju svi zamislivirasporedi moći (unipolarni, bipolarni, multipolarni), tako da, u konačnojanalizi, problem relativne dobiti, izgleda da je kod Volca — rešen.

Interes relativne dobiti kod Volca je definitivno relativizovan postojanjemnuklearnog oružja drugog udara (second strike nuclear forces): kada jesposobnost prvog udara „teško zamisliti skoro isto toliko koliko i ostvariti je,dobitke i gubitke ne treba tako pažljivo računati”.27 Prema Volcu, zbog

25 Kenneth N. Waltz, Theory of International Politics, op. cit., p. 195.

26 Kenneth N. Waltz, “Evaluating Theories”, American Political Science Review, vol. 91,no. 4, December 1997, p. 915.

27 Kenneth N. Waltz, “The Emerging Structure of International Politics”, InternationalSecurity, vol. 18, no. 2, Fall 1993, p. 74.

220


ogromne cene pokretanja nuklearne razmene, verovatnoća izbijanja rataizmeđu nuklearnih zemalja približila se nuli. Zbog toga, kao i zbog činjeniceda varijacije u broju nuklearnog oružja nemaju značaj unutar širokih opsega,olakšano je sklapanje ugovora o razoružanju. Iz istih razloga i problemneizvršenja ugovora o nuklearnom razoružanju, kao i problem nadzora tihugovora, nije zabrinjavajuć. Pošto nuklearno naoružane zemlje ne mogu dapretvore ekonomske dobiti u strateške prednosti, problem relativne dobitiproizlaziće više iz briga za to kako raspodela dobiti od zajedničkih avanturamože da utiče na ekonomski i tehnološki razvoj zemalja koje se nadmeću.Ekonomsko takmičenje zato predstavlja bogati izvor sukoba u nuklearnomsvetu, ali i oni su bolji od vojnih sukoba, zaključuje Volc.28

Rezimirano, anarhična struktura međunarodne politike snažno utiče naograničenost međunarodne saradnje, uslovljavajući, razlozima bezbednosti,interes država za relativnu dobit i zabrinutost zbog mogućeg neizvršenjadogovorenog kooperativnog aranžmana. Prema Volcu, te interese ublažavajuodređene varijacije u rasporedu sposobnosti unutar anarhičnog sistemameđunarodne politike, kao i efekti nuklearne tehnologije. Konačno, premaVolcu i defanzivnim neorealistima, težnja država ka dovoljnoj (a nemaksimalnoj) količini moći i održanju statusa quo je razumna, dok jeofanzivna strategija samoporažavajuća. Defanzivni neorealisti razvijaće ovuliniju argumentacije u daljim analizama situacija u kojima je međunarodnasaradnja verovatnija.29 Oni će se, tokom 90-tih godina prošlog veka, potpunopribližiti drugom teorijskom pristupu koji učestvuje u ovoj raspravi,neoliberalnom institucionalizmu, prihvatajući većinu argumenata ofunkcionalnim imperativima međunarodne saradnje.

28 Detaljna argumentacija o „nuklearnom miru” razvijena u: Kenneth N. Waltz, “TheSpread of Nuclear Weapons: More May Better”, Adelphi Papers, Number 171,London: International Institute for Strategic Studies, 1981; Kenneth N. Waltz,“Nuclear Myths and Political Realities”, American Political Science Review, vol. 84,no. 3, September 1990, pp. 731–45; Kenneth N. Waltz, “Thoughts about VirtualNuclear Arsenals”, Washington Quorterly, vol. 20, no. 3, Summer 1997, pp. 153–61.Više u: Žaklina Novičić, „Nuklearno oružje u međunarodnoj politici”, Međunarodniproblemi, Institut za međunarodnu politiku i privredu, br. 4/2005, str. 505–28.

29 Razlike između ofanzivnog i defanzivnog realizma videti u: Glenn H. Snyder,“Mearsheimer’s World – Offensive Realism and the Struggle for Security”,International Security, vol. 27, no. 1, Summer 2002, pp. 149–73. Videti i: Taliaferro,Jeffrey W., “Security Under Anarchy: Defensive Realism Revised”, InternationalSecurity, vol. 25, no. 3, Winter 2000/01, pp. 128–61.

221


MEĐUNARODNA SARADNJA U NEOLIBERALNOJ TEORIJIMEĐUNARODNIH ODNOSA

Kratak prikaz svih škola mišljenja koje spadaju pod naziv neoliberalizamu teoriji međunarodnih odnosa predstavlja pravi izazov. Pre pokušaja da seodgovori na taj izazov, treba naglasiti da je pogrešno identifikovanjeliberalizma kao političke filozofije i teorije političke uprave, sa jedne strane,i (neo)liberalizma kao pristupa u teoriji međunarodnih odnosa, sa druge.Liberalizam, kao politička filozofija i teorija uprave, nastoji da objasni usloveostvarenja političkih sloboda i liberalne uprave unutar države. Liberalizam uteoriji međunarodnih odnosa povezuje sa filozofijom liberalizma iinternacionalizam, u smislu promocije transnacionalne aktivnosti, ostvarenjaglobalne solidarnosti i razvoja globalne uprave.30 Liberalizam kao političkafilozofija, i liberalni internacionalizam kao teorija međunarodnih odnosa,povezani su ukoliko se ljudska sloboda shvata kao univerzalna vrednost, alijedno ne implicira nužno drugo — nisu svi liberali istovremeno iinternacionalisti, niti su svi internacionalisti liberali. Internacionalizam sevezuje za razne političke filozofije (socijalizam, na primer), što je zaliberalizam problematično. Sličnom logikom nije nemoguće analiziratimeđunarodne odnose iz realističke perspektive i istovremeno imatinormativne ambicije prema liberalnim i humanitarnim idealima.31

Liberalni internacionalizam u teoriji međunarodnih odnosa najprostije semože objasniti logikom tzv. krugova vrline (virtuous circles), tj. shvatanjemda se uzajamno pojačavajućom dinamikom transnacionalne ekonomskeintegracije, širenja liberalne demokratije i rasta međunarodne uprave, možeprevazići rat kao instrument međunarodne politike.32 Ili, strukturalnomterminologijom rečeno, efekti anarhične strukture prevazilaze se širenjemkapitalističke ekonomije, liberalne demokratije i međunarodnih institucija.

Bar četiri pristupa stvaraju kakofoniju unutar diskursa liberalnoginternacionalizma u teoriji međunarodnih odnosa.33 Prvi pristup, liberalni

30 Anthony McGrew, “Liberal Internationalism: Between Realism andCosmopolitanism”, u: David Held, Anthony McGrew (eds.), Governing Globalization:Power, Authority and Global Governance, Polity Press, 2002, p. 286.

31 Videti: Robert Gilpin, “A Realist Perspective on International Governance”, u:Governing Globalization: Power, Authority and Global Governance, op. cit., p. 238.

32 Anthony McGrew, “Liberal Internationalism: Between Realism andCosmopolitanism”, op. cit., p. 268.

33 Ibidem, pp. 267–86.

222


institucionalizam, najviše je usredsređen, državnocentričan, konzervativan ipragmatičan, a najmanje radikalan, utopijski i kosmopolitski pravac.Institucionalisti ne odbacuju koncept anarhije, strukturalnog ograničenjameđunarodne saradnje, ali bave se njenim „funkcionalnim podsticajima”, iobjašnjavaju zašto je ona verovatnija i ostvarljivija nego što to realisti tvrde.Drugi pristup, strukturalni liberalizam, ne odbacuje realistički koncepthegemonije, ali ističe značaj „posebnog liberalnog karaktera hegemonijeSAD” za održanje liberalnog i demokratskog međunarodnog poretka. Uokviru ovog pristupa formulisana je poznata teorija demokratskog mira,prema kojoj liberalne demokratije ne ratuju međusobno, a širenje demokratijedoprinosi miru u svetu.34 Treći pravac, liberalni reformizam, ignoriše sveteorijske teme i koncepte realizma, bavi se idejom globalne uprave u smislumreže multilateralnih institucija sa UN u centru, i objašnjava, s ciljem daprevaziđe, njene nedostatke, od kojih ključnim smatra tzv. demokratskideficit. Konačno, liberalni kosmopolitizam predstavlja radikalnu kritikupostojećeg svetskog poretka, i bavi se mogućnostima ostvarenja globalnesocijalne pravde usredsređene na blagostanje pojedinaca. Klasifikacije suanalitičko sredstvo potpuno uslovnog važenja, a u prilog tome govori ičinjenica da bi retko koji autor, koji sebe definiše kao liberalnoginternacionalistu, mogao da se pozicionira u okviru samo jednog odnavedenih pristupa. Relativnost klasifikacija pokazuju i naredni pokušajirazvrstavanja liberalnih pristupa u teoriji međunarodnih odnosa.

Postoje klasifikacije koje pored izdvojenog (neo)liberalnoginstitucionalizma, u opisu sličnom gore pomenutom, samo teorijudemokratskog mira (strukturalni liberalizam u prvoj klasifikaciji) prepoznajukao (neo)liberalni internacionalizam, a kao treći pristup u okviru(neo)liberalizma u teoriji međunarodnih odnosa navode (neo)liberalniidealizam, koji se definiše kroz posvećenost stvaranju demokratske globalneuprave i globalnih društvenih pokreta.35

34 Kenet Volc je dao prikladnu repliku na „tezu o demokratskom miru”: „To da mir možeprevladati među demokratskim zemljama, utešna je misao. Suprotna pretpostavka —da demokratije mogu promovisati rat protiv nedemokratskih zemalja — jeuznemiravajuća. Ako se ovo drugo potvrđuje, mi ne možemo sigurno da kažemo čakni to da će širenje demokratije dovesti do ukupnog smanjenja količine ratova u svetu”.Kenneth N. Waltz, “Structural Realism after The Cold War”, op. cit., p. 10.

35 Tim Dunne, “Liberalism”, u: John Baylis, Steve Smith (eds.), The Globalization ofWorld Politics: An introduction to international relations, Second Edition, OxfordUniversity Press, Oxford, 2001, pp. 162-81.

223


U trećoj klasifikaciji liberalnih pristupa u teoriji međunarodnih odnosa,napravljenoj prema kriterijumu odnosa prema ideji globalne uprave, razlikujuse: liberalni institucionalizam, koji značenjem obuhvata i liberalnireformizam iz prve klasifikacije; „novo srednjovekovlje” (new medievalism),čiji zagovornici proglašavaju kraj nacionalne suverenosti, prevaziđenostsistema država ekonomsko-tehnološkim razvojem, nevladinim akterima,međunarodnim civilnim društvom, itd; i pristup „nadupravljanja”(transgovernmentalism), po kome funkcije upravljanja centralizovanihnacionalnih vlada ubrzano preuzimaju podnacionalne i nadnacionalneupravne jedinice ili agencije u posebnim funkcionalnim oblastima kojeokupljaju tehnokrate, birokrate i eksperte.36

Uprkos neusaglašenosti klasifikacija liberalnih pristupa u teorijimeđunarodnih odnosa, ono što nije sporno jeste da je (neo)liberalniinstitucionalizam distinktivan i dominantan pristup u ovog teorijskoj grupi.Distinktivni identitet ovog u odnosu na ostale (neo)liberalne pristupe u teorijimeđunarodnih odnosa određuje se upravo njegovim odnosom prema(neo)realističkom teorijskom nasleđu. Smatra se, naime, da najveći izazovneorealističkom pristupu u teoriji međunarodnih odnosa predstavlja upravoneoliberalni institucionalizam, i da ovaj pravac predstavlja „novuortodoksiju” u američkoj teoriji međunarodnih odnosa.37 Sa druge strane,opet, tvrdi se da je savremeni liberalni institucionalizam u međunarodnimodnosima bliži neorealizmu nego ostalim neoliberalnim pristupima, i dapredstavlja „realizam sa drugim imenom”.38 Svoje intelektualne veze saneorealistima i distanciranje od ostalih, više utopijski i kosmopolitskiusmerenih neoliberala, ističu i sami institucionalisti u SAD.39

Sličnosti i razlike između neorealizma i neoliberalnog institucionalizmabiće jasnije kroz dalji prikaz rasprave između ova dva pravca u teorijimeđunarodnih odnosa. Na ovom mestu je dovoljno utvrditi kao nesporno i toda, za razliku od drugih (neo)liberalnih pristupa, institucionalisti ne ignorišucentralne probleme međunarodne politike, problem sile i mogućnost njene

36 Robert Gilpin, “A Realist Perspective on International Governance”, op. cit., pp.238–48.

37 Tim Dunne, “Liberalism”, op. cit., p. 176.

38 John J. Mearsheimer, “A Realist Reply”, International Security, vol. 20, no. 1, Summer1995, pp. 85.

39 Steven L. Lamy, “Contemporary Mainstream Approaches: Neo-realism and Neo-liberalism”, u: The Globalization of World Politics: An Introduction to InternationalRelations, op. cit., p. 197.

224


zloupotrebe, i pitanje moći i njenog rasporeda, a upuštaju se i u važneprobleme relativne dobiti „i druga pitanja distributivnih posledica, koja sejavljaju u svakoj ozbiljnoj međunarodnoj raspravi o suštinskim pitanjima”.Eksponenti ostalih (neo)liberalnih pristupa pokazuju „izraženu tendenciju daproblem sile i moći reše izjavljivanjem da sada živimo u novom i boljemsvetu zasnovanom na univerzalnim i humanim vrednostima”.40

Neoliberalni institucionalizam pojavljuje se tokom 80-tih godina XXveka, a u odnosu prema ranijem talasu institucionalizma, nova varijanta nepolazi od pluralističkog shvatanja subjekta međunarodnih odnosa: osimdržava i međunarodnih institucija, institucionalisti u svojim analizamameđunarodnih odnosa ne nalazi mesta za ostale podnacionalne inadnacionalne aktere.41 Neoliberalni institucionalizam prihvata realističkikoncept anarhije: države se smatraju racionalnim egoistima koji „operišu usvetu u kome ugovori ne mogu biti hijerarhijski sprovedeni”. Po sopstvenompriznanju, institucionalsti ne zastupaju ni idealistički, vilsonijanski konceptkolektivne bezbednosti.42 Kao i realisti, i institucionalisti očekujupojavljivanje saradnje samo ako odnosne države imaju zajedničke interese.43

Ali, za razliku od realista, institucionalisti vide mnogo više interesa država zasaradnju, i to interesa motivisanog ukupnim, apsolutnim dobitima, odnosnointeresa neopterećenog potrebom upoređivanja dobiti. Pored toga, onidokazuju da institucionalizacija međunarodne saradnje stvara „funkcionalnepodsticaje” za ublažavanje strukturalnih ograničenja.

Kao i neorealisti, i liberalni institucionalisti polaze od mikroekonomskogpristupa primenjenog na međunarodne odnose. Funkcionalne imperativemeđunarodne saradnje oni objašnjavaju pomoću koncepcije „tržišnogneuspeha” (market failure). Prema obrazloženju navedene koncepcije,nesputano tržište jeste najefikasniji mehanizam za proizvodnju ekonomskihdobara, ali nije i za proizvodnju javnih dobara (putevi, bolnice, itd.), a postojei situacije kada neograničeno tržišno nadmetanje stvara rezultate koji se mogu

40 Robert Gilpin, “A Realist Perspective on International Governance”, op. cit., pp. 245,247.

41 Pre pojave poslednje varijante, institucionalizam je imao tri sukcesivna pojavljivanja:1940-50. godina — funkcionalistička teorija integracije (Mitrany), 1950-60. godina —neofunkcionalistička teorija regionalne integracije (Haas); 1970-tih godina — teorijameđuzavisnosti (Keohane, Nye). Joseph M. Grieco, “Anarchy and the Limits ofCooperation: A Realist Critique of the Newest Liberal Institutionalism”, op. cit., p. 486.

42 Robert O. Keohane, Lisa L. Martin, “The Promise of Institutional Theory”,International Security, vol. 20, no. 1, Summer 1995, op. cit., p. 39.

43 Ibidem.

225


nazvati javna zla (zagađenje, na primer). Ti tzv. podoptimalni ishodi nisurezultat neracionalnosti, ali javljaju se u situacijama kada ekonomski akteritreba da sarađuju, a ne da se nadmeću. U tim uslovima tržište, koje promovišenadmetanje, nije pogodan mehanizam za suočavanje sa situacijom. Kadadođe do neuspeha tržišta nužan je alternativni mehanizam — država, koja popotrebi interveniše i zahteva od ekonomskih aktera da sarađuju, pre nego dase nadmeću. Tada anarhična struktura tržišta propušta put hijerarhijskojstrukturi države. Iako u međunarodnom sistemu nema globalnog ekvivalentaza državu, postojanje međunarodnih institucija pokazuje da je saradnjasigurno moguća i unutar anarhične arene. Anarhija, prema neoliberalniminstitucionalistima, ne sprečava saradnju — ona prosto otežava njenoostvarenje.44

Koncept tržišnog neuspeha uveo je Robert Kiohejn (Robert Keohane) uknjizi Posle hegemonije (1984), a u „neo-neo” raspravi, kako se raspravaneorealizma i neoliberalizma takođe zove, on predstavlja pandan KenetuVolcu.45 Kiohejn se u pomenutoj knjizi upitao mogu li države da sarađuju uodsustvu hegemona, i pod kojim uslovima nezavisne zemlje mogu dasarađuju u svetu političke ekonomije. On je formulisao modifikovanistrukturalni istraživački program, odnosno strukturalno tumačenjepojavljivanja međunarodnih pravila i procedura, i pokoravanja država timpravilima i procedurama. Kiohejnu je bila namera da „kritikuje, sopstvenimterminima, realističku crnu sliku neizbežnosti ili hegemonije ili sukoba”.46

Pored mikroekonomskog pristupa, Kiohejn se poslužio i teorijom igara,ili teorijom racionalnog izbora. Koncept tržišnog neuspeha on je modelovaozatvoreničkom dilemom, modelom teorije igara kompatibilnim saneorealizmom.47 Zatvorenička dilema pokazuje moguće ponašanje dva

44 Richard Little, “International Regimes”, u: The Globalization of World Politics: Anintroduction to international relations, op. cit., pp. 307–8.

45 Robert O. Keohane, After Hegemony: Cooperation and Discord in the World PoliticalEconomy, Princeton University Press, Princeton, 1984. Interesantno je da je Kiohejn1988/89. godine zamenio Volca na čelu Američke asocijacije za političke nauke(American Political Science Association).

46 Robert O. Keohane, After Hegemony: Cooperation and Discord in the World PoliticalEconomy, op. cit., p. 16.

47 Teorija igara ili teorija racionalnog izbora nije teorija u smislu u kome su toneorealizam ili neoliberalizam. Ona se pre određuje metodom — ona krozkonstrukciju specifičnih matematičkih modela predstavlja koncepte drugih teorija. Oteorijama igara više u: Ljubivoje Aćimović, Nauka o međunarodnim odnosima: teorijei istraživački pravci, Naučna knjiga, Beograd, 1987, str. 155–88.

226


zatvorenika u situaciji kada se njihova krivica može dokazati priznanjem barjednog od njih. Istražni organ svakom zatvoreniku ponaosob nudi slobodu inovčanu nagradu ako prizna krivicu pre drugog, čime bi drugi zatvorenik bioosuđen. Ako obojica istovremeno priznaju krivično delo, obojica će dobiti podeset godina zatvora; ako nijedan ne prizna krivicu, obojica će biti oslobođenibez novčane nagrade. Svaki zatvorenik pojedinačno, da bi sprečio da budeosuđen, pokušaće da prizna krivicu pre drugog zatvorenika, zbog čega ćeobojica završiti u zatvoru. Time će individualna racionalnost dovesti dokolektivne neracionalnosti. Da bi se ovaj podoptimalni ishod sprečiopotrebno je da zatvorenici nađu mehanizam koji bi im dozvolio koordiniranuakciju na bazi poverenja, čiji bi rezultat bilo obostrano nepriznavanje krivicei oslobađanje od presude, bez novčane nagrade. Najbolji rezultat za svakogzatvorenika pojedinačno bio bi da drugu stranu ubedi da neće priznatikrivično delo, a onda je prevari priznanjem kojim dobija i slobodu i novčanunagradu. Saradnja kroz koordiniranu akciju i razvoj uzajamnog poverenja je,dakle, drugi najbolji rezultat.

Prevedeno na teren odnosa država, modelom zatvoreničke dilemepredstavljen je i funkcionalni imperativ saradnje i suština problema prevareili neizvršenja dogovorenog, koji države moraju da reše da bi ostvarilesaradnju. Ključ rešenja zatvoreničke dileme je, prema neoliberalniminstitucionalistima, da se druga strana ubedi da postoji zajednički interes zasaradnju, odnosno za kratkoročno odricanje (od dobiti koja bi se ostvarilauspešnim varanjem) zarad dugoročne dobiti (koristi od uzajamnedugoročne saradnje). Kiohejn je ovu logiku predstavio modelomponovljene zatvoreničke dileme. Naime, standardni model zatvoreničkedileme pretpostavlja da se igra igra samo jednom, dok se u stvarnostimeđunarodnih odnosa ona izvodi više puta tokom vremena, što uvodi uigru senku budućnosti, koja utiče na strateške kalkulacije država. Pošto ćese, dakle, igra igrati i u budućnosti, postaje racionalno da se razmišlja i ostrategiji saradnje.

Glavni mehanizam za ustanovljenje i održanje institucija nije, dakle,postojanje hegemona, nego princip reciprociteta. Zato se liberalniinstitucionalisti fokusiraju na faktore koji ojačavaju princip reciprociteta:inspekcije, nadzori izvršenja kooperativnih dogovora i slično. Naglasak sestavljaju i na naučno znanje. Naime, smatra se da države nisu voljne daograniče svoje aktivnosti na bazi spekulacija, kao i da odgovaraju mnogoefektnije kada se naučnici slože o značaju nekih nalaza. Kako komunikacijavremenom postaje mnogo otvorenija, i kako se širi naučno razumevanje, tako

227


međunarodno okruženje postaje bogatije informacijama. Ovaj trend olakšaćeizgradnju institucija i u budućnosti, zaključuju institucionalisti.48

Kada je Kiohejn sredinom 80-tih godina prošlog veka formulisaoneoliberalni institucionalni pristup, priznao je da on tek treba da budedefinitivno testiran, pošto je svet „tek stupio u posthegemonističku eru”.49

Kiohejn i drugi institucionalisti bavili su se narednih desetak godina pitanjemkako međunarodne institucije mogu da ublaže ili reše problem neizvršenja,da spreče prevare u kooperativnim aranžmanima i zaštite potencijalnu žrtvuprevare. Međunarodne institucije bi, dakle, trebalo da utiču na države da činekratkoročna žrtvovanja, potrebna za rešenje zatvoreničke dileme, radiostvarenja dugoročne koristi: potencijalnom neizvršiocu bi trebalo poslatijasnu poruku da će biti uhvaćen, da će smesta biti kažnjen, i da time rizikujebuduću saradnju; potencijalnu žrtvu treba na vreme upozoriti na prevaru dabi se sprečile ozbiljne povrede i obezbedila sredstva kažnjavanja onoga kovara. Rezimirano, prema neoliberalnim institucionalistima, pravilameđunarodnih institucija rešavaju problem neizvršenja kooperativnihobaveza uvodeći četiri glavne promene:50

1. Pravila mogu povećati broj transakcija između pojedinačnih državatokom vremena. Ovo institucionalizovano ponavljanje (institutionalizediteration) obeshrabruje neizvršenje na tri načina. Ono povećava cenuneizvršenja stvaranjem izgleda za buduću dobit kroz saradnju, čimestvara senku budućnosti, da bi odvratilo od neizvršenja danas. Državauhvaćena u neizvršenju smanjuje svoje izglede za ostvarenje koristi odbuduće saradnje, pošto će žrtva verovatno uzvratiti. Pored toga,ponavljanje daje žrtvi mogućnost da uzvrati onome ko vara, jer jojdozvoljava reciprocitet i strategiju „milo za drago” (tit-for-tat strategy).

48 Navedeno u: Richard Little, “International Regimes”, op. cit., p. 309.

49 Robert O. Keohane, After Hegemony, op. cit., p. 218.

50 Liberalni institucionalizam je formulisan i u sledećim glavnim radovima: RobertAxelrod, Robert Keohane, “Achieving Cooperation under Anarchy: Stratgies andInstitutions”, World Politics, vol. 38, no. 1, October 1985, pp. 226–54; Robert Keohane,“International Institutions: Two Approaches”, International Studies Quarterly, vol. 32,no. 4, December 1988, pp. 379–96; Kenneth A. Oye, “Explaining Cooperation UnderAnarchy: Hypotheses and Strategies”, World Politics, vol. 38, no. 1, October 1985, pp.1–24. Rezime logike liberalnog institucionalizma preuzet iz: John J. Mearsheimer, “TheFalse Promise of International Institutions”, International Security, vol. 19, no. 3,Winter 1994/95, pp. 16–8. Institucionalisti nisu odgovorili suštinskim i uspešnimprimedbama na pomenuti rezime institucionalističke logike. Videti: Robert O. Keohane,Lisa L. Martin, “The Promise of Institutional Theory”, op. cit., pp. 39–51.

228


Konačno, ono nagrađuje državu koja stvara reputaciju uspešnogsprovođenja dogovora i kažnjava onu koja stekne reputaciju neizvršioca.

2. Pravila mogu povezati interakcije država u raznim predmetnim oblastima.Povezivanje oblasti (issue linkages) usmereno je na povećanjemeđuzavisnosti između država, koje zato neće varati u jednoj oblasti izstraha da žrtva ne uzvrati u drugoj. Povezivanje oblasti obeshrabrujeneizvršenje na isti način kao i ponavljanje: ono povećava cenuneizvršenja i obezbeđuje žrtvi način da uzvrati.

3. Struktura pravila može povećati količinu informacija dostupnihučesnicima u aranžmanu saradnje, čime omogućava i bliži nadzorizvršenja. Time se obeshrabruje neizvršenje na dva načina: povećava severovatnoća da će neizvršilac biti uhvaćen, i obezbeđuje se žrtvi ranoupozorenje, čime joj se dalje omogućava da preduzme mere zaštite prenego što bude teško oštećena.

4. Pravila mogu smanjiti cenu transakcija (transaction cost) individualnogaranžmana. Kada institucije obavljaju opisane zadatke, države su umogućnosti da manje napora ulažu u pregovaranje i nadzor aranžmana, iu obezbeđivanje protiv mogućeg neizvršenja. Povećanjem efikasnostimeđunarodne saradnje, institucije je čine mnogo unosnijom, i timemnogo atraktivnijim za države vođene sopstvenim interesom.U odgovoru na logiku neoliberalnog institucionalizma, neorealisti su

potvrdili činjenicu da problem neizvršenja predstavlja ozbiljnu prepreku zameđunarodnu saradnju, ali su ukazali i na to da institucionalisti ignorišu drugiproblem — problem relativne dobiti, što se ne može činiti ako se prihvatipočetna pretpostavka neorealizma o anarhiji u međunarodnom sistemu. Poštomodel ponovljene zatvoreničke dileme ne odražava u potpunosti logikuanarhije, neorealisti su odgovorili novim modelom zatvoreničke dileme.Institucionalisti su odgovorili svojim popravljenim modelima. Rasprava jepostajala sve fokusiranija, a modeli racionalnog izbora sve složeniji.

„NEO-NEO” SINTEZA U TEORIJI MEĐUNARODNIH ODNOSA

Generalno, rasprava defanzivnih neorealista, koji su epitet defanzivnidobili pre desetak godina, i neoliberalnih institucionalista, dalje se kretala kapribližavanju zaključaka. Institucionalisti su usvajali manje ekstremnupoziciju u pogledu tvrdnji o apsolutnoj dobiti, priznanjem da se države kojene upoređuju dobiti sa drugima mogu naći u relativno nepovoljnoj situaciji

229


vis a vis suparnika. Realisti su, sa druge strane, sve više isticali to da oni nikadnisu tvrdili da je relativna dobit sve što je važno u kooperativnimaranžmanima, jer bi to značilo da međunarodnu politiku shvataju kao igrunulte sume (dobitak jedne strane jeste gubitak druge), što ona najčešće nije.

Logično, usledio je identičan i preširoko definisan zaključak: da jeopredeljivanje država za relativnu ili apsolutnu dobit od međunarodnesaradnje veoma uslovljeno raznim okolnostima, odnosno da varira odsituacije do situacije. Međutim, kao ključne varijable unutar konstruisanihnizova matematičkih jednačina popravljenih modela teorija igara otkrivaju serealistički koncepti: raspored moći, strateško okruženje, tehnologijanaoružanja i slično. Interesantno je, međutim, i to da je neorealistička stranaove rasprave postepeno potpuno prihvatila većinu institucionalističkihargumenata o funkcionalnim imperativima međunarodne saradnje. Dalje utekstu biće rezimiran tok „neo-neo” rasprava i način na koji je došlo do „neo-neo sinteze” (neo-neo synthesis) u teoriji međunarodnih odnosa.51

U amandirani model zatvoreničke dileme razmatranje relativne dobitiprvi je uveo neorealista Griko (Joseph Grieco). On je pošao od toga da sudržave defanzivno pozicionirane, a zaključio je da njihova osetljivost narelativnu ili apsolutnu dobit zavisi od bar šest faktora: procene mere u kojojse ishod može pretvoriti u uticaj unutar posebnog zajedničkog aranžmana;procene lakoće sa kojom pregovaračke prednosti koje proizlaze iz datogkooperativnog odnosa mogu da služe kao baza za veći uticaj u drugimodnosima; vremenskog horizonta; prethodnog iskustva država; razlike upredmetnim oblastima (vojnim, ekonomskim); razlike u partnerima(tradicionalni neprijatelji, dugogodišnji partneri).52 Sa ovako širokodefinisanim uslovima ostvarenja međunarodne saradnje složili bi se ineoliberalni institucionalisti.

S druge strane, jedan od prvih institucionalista koji je u model saradnjeuveo i razmatranje relativne dobiti, Snajdal (Duncan Snidal), zaključio je dainteres relativne dobiti ne mora da bude toliko izražen čak ni u slučajusuočavanja država sa pretnjom ratom, ali glavna varijabla kojom toobjašnjava predstavlja potpuno realistički koncept: raspored moći u

51 Stive Smith, “Reflectivist and Constructivist Approaches to International Thery”, u:The Globalization of World Politics: An introduction to international relations, op. cit.,p. 226.

52 Joseph M. Grieco, “Realist Theory and the Problem of International Cooperation:Analysis with an Amended Prisoner’s Dilemma Model”, The Journal of Politics, vol.50, Summer 1988, pp. 600–24.

230


međunarodnom sistemu. Prema njegovom mišljenju, povećanje broja državau sistemu smanjuje interes za relativnu dobit, zato što pruža mogućnostsopstvene zaštite kroz formiranje koalicija, dok je, s druge strane, relativnadobit važna u situacijama kada postoje dva aktera u sistemu, ili kada postojeznačajne asimetrije u sistemu sa više aktera.53

Iz modela drugog institucionaliste, Pauela (Robert Powell), proizašli suslični zaključci. On je pošao od toga da države pokušavaju maksimalno dauvećaju apsolutnu dobit, ali i da strateško okruženje u kome to pokušavaju daurade uvodi brigu o relativnoj dobiti. Zaključio je da relativna dobit nije tolikobitna kada je pretnja od agresivnog rata mala, odnosno kada je cena pokretanjaagresije velika, što je, dalje, u funkciji ograničenja uvedenih preovlađujućomtehnologijom ratovanja.54 Drugim rečima, kada preovlađujuće naoružanjefavorizuje napad, kada je cena pokretanja rata mala, interes relativne dobiti jevelik, i institucije tada malo mogu da učine na olakšanju saradnje. S drugestrane, kada dominira defanzivna tehnologija, cena pokretanja napada jevisoka, interes relativne dobiti je mali, a institucije su u mogućnosti da pokrenui olakšaju saradnju država. Realističke koncepte u ovom modelu ne trebaposebno isticati. Pauelov argument je skoro identičan konceptu ofanzivno-defanzivne ravnoteže, i generalno zaključcima defanzivnih realista ukontekstu razmatranja prevazilaženja bezbednosne dileme.

Koncept ofanzivno-defanzivne ravnoteže Gleser i Kofman (Glaser,Kaufmann) su definisali kao „odnos cene ofanzivnih snaga prema cenidefanzivnih sposobnosti”.55 Gleser je primenio ovaj koncept u analizistrategije nuklearnog odvraćanja i u oblasti kontrole nuklearnog naoružanja. Utim kontekstima, on je zaključio da, što je veći naglasak na odbrani — manjaje potreba za kontrolom naoružanja. Gleser tvrdi da strategija samo-pomoći ičinjenje neprijatelja nesigurnim može da bude samo-poražavajuće, da reducirasopstvene vojne sposobnosti i troši ograničene resurse zemlje, itd. Ukratko,država koja inicira vojnu izgradnju da bi povećala svoju bezbednost može dapokrene lanac događaja koji će je učiniti manje bezbednom.56 Glejser je, u

53 Duncan Snidal, “Relative Gains and the Pattern of International Cooperation”,American Political Science Review, vol. 85, no. 3, September 1991, pp. 701–26.

54 Robert Powell, “Absolute and Relative Gains in International Relations Theory”,American Political Science Review, vo. 85, no. 4, December 1991, pp. 1303–19.

55 Charles Glaser, Chaim Kaufmann, “What Is the Offense-Defense Balance and Can WeMeasure It”, International Security, vol. 22, no. 4, Spring 1998, pp. 44–83.

56 Charles Glaser, “The Security Dilemma Revised”, World Politics, vol. 50, no. 1,October 1997, pp. 171–201.

231


tekstu sasvim ilustrativnog naslova — Realista optimista: saradnja kao samo-pomoć, potpuno prihvatio funkcionalističku argumentaciju institucionalista.On je istakao značaj formalne kontrole naoružanja za razmenu informacijaizmeđu zainteresovanih strana, značaj institucija u smanjenju nesigurnost upogledu namera drugih — putem obezbeđenja informacija i smanjenja cenetransakcija decentralizovanog signaliziranja, koordinacije i monitoringa.57

Robert Džervis (Robert Jervis), koji je bezbednosnu dilemu definisao kaosituaciju u kojoj „pokušaji jedne države da poboljša svoju bezbednost imajuuticaj, često nenameravan i ponekad nepredvidiv, na smanjenje bezbednostidrugih”, zaključio je da će, „ako odbrana ima dovoljno prednosti...bezbednosna dilema prestati da ometa saradnju država”.58 Džervis vidi mnogopogrešnih i prenaglašenih tema u raspravi između defanzivnih neorealista ineoliberalnih institucionalista. On smatra da ne postoji nesaglasnost oko toga„da je saradnja verovatnija ako se velike transakcije mogu podeliti u serijemanjih, ako se transparentnost može povećati, ako su i dobiti od prevara i cenatoga da se bude prevaren relativno male, ako uzajamna saradnja jeste ili semože učiniti mnogo prihvatljivijom od uzajamnih prevara, i ako svaka stranaima u vidu strategiju reciprociteta i veruje da će interakcije biti nastavljenetokom dugo vremena”.59 Međunarodna saradnja je, prema Džervisu, veomauslovljena (contingent), jer uglavnom zavisi od dijagnoze situacije, percepcijaodlučilaca, opredeljenja država, unutrašnjih faktora. Zavisnost od uslovapojava kojima se bave, kao polazište i ishodište ove grupe teoretičara, dovelaje do toga da oni svom pristupu daju još jedan naziv — kontingentni realizam.Vraćanje u analize faktora inherentnih prvoj i drugoj predstavi omeđunarodnim odnosima (percepcije odlučilaca, opredeljenja država), doveloje do toga da početkom ovog veka ovaj pristup dobije i naziv neoklasičnirealizam.60

Nesporazum između defanzivnih neorealista i neoliberalnihinstitucionalista, nastavlja Džervis, nije oko postojanja institucija, ili činjenice

57 Charles Glaser, “Realist as Optimist: Cooperation as Self-Help”, InternationalSecurity, vol. 19, no. 3, Winter 1994/95, pp. 50–90.

58 Robert Jervis, “Cooperation under the Security Dilemma”, World Politics, Vol. 30, No.2, January 1978, p. 167.

59 Robert Jervis, “Realism, Neoliberalism, and Cooperation”, International Security, vol.24, no. 1, Summer 1999, pp. 42–63.

60 Zainteresovanom čitaocu kao dobar primer pristupa neoklasičnog realizma možeposlužiti knjiga koja je prevedena (preveo Predrag Simić) i objavljena i kod nas: ĐžonL. Gedis, Hladni rat: mi danas znamo, Klio, Beograd, 2003.

232


da se one nalaze onde gde je saradnja visoka, nego oko tvrdnje da li su oneinstrument država ili imaju nezavisan uticaj. „Institucionalisti veruju daustanovljenje institucija može povećati saradnju. Realisti veruju da ovo nijepogrešna tvrdnja koliko pogrešan recept, pošto države ustanovljuju institucijeako, i samo ako, one teže ciljevima čijem ostvarenju institucije pomažu...Institucije su instrument država, važan instrument, ali uglavnom refleksijadržavnih interesa”.61

Ako sa druge strane poslušamo Kiohejna i ostale institucionaliste, izgledada ni oko ove poslednje tvrdnje nema spora: „Institucionalisti smatraju da suinstitucije ukorenjene u realnostima moći i interesa, (...) da daju značajandoprinos u konjukciji sa realnostima moći. Institucije su važna ’nezavisna’,samo u uobičajenom smislu koji se koristi u društvenim naukama:kontrolišući efekte moći i interesa, u stvarima u kojima oni postoje. Onetakođe imaju interaktivni efekat, što znači da njihov uticaj na ishod varira,zavisno od prirode moći i interesa”. Institucionalisti nas podsećaju i napočetak ove priče: da oni nikad nisu posmatrali institucije „bez obzira nastrukturu u kojoj deluju”.62

Kiohejn je zaključio da je glavna lekcija iz ove rasprave to da je važnostrelativne dobiti uslovljena (conditional) faktorima kao što su broj velikih silau sistemu i pitanje da li vojne prednosti favorizuju napad ili odbranu.63 To jeopšti zaključak rasprave o mogućnostima i ograničenjima međunarodnesaradnje, modelovane kroz teoriju igara. „Zajednica modeliranja” (modellingcommunity) je, međutim, nastavila da postavlja ista pitanja o relativnoj iapsolutnoj dobiti u različitim situacijama (studijama slučajeva) na koje suprimenjivani sve rigorozniji modeli racionalnog izbora. Daljeg rezultata u vidunekih novih hipoteza i zaključaka, međutim, nema. „Zajednica” je optužena zaproizvodnju trivijalnih rezultata, za „zamrzavanje” rasprave (chiling effect)upotrebom sve sofisticiranijih matematičkih modela, i za „imperijalističkutežnju ka nametanju svojih omiljenih modela celoj disciplini”.64

61 Robert Jervis, “Realism, Neoliberalism, and Cooperation”, op. cit., p. 62.

62 Robert O. Keohane, Lisa L. Martin, “The Promise of Institutional Theory”, op. cit., p.42.

63 Ibidem, p. 44.

64 Vidi raspravu: Stephen M. Walt, “Rigor or Rigor Mortis: Rational Choice and SecurityStudies”, International Security, vol. 23, no. 4, Spring 1999, pp. 5–48. Lisa L. Martin,“The Contributions of Rational Choice: ADefence of Pluralism”, International Security,vo. 24, no. 2, Fall 1999, pp. 74–83. Stephen M. Walt, “A Model Disagreement”,International Security, vol. 24, no. 2, Fall 1999, pp. 115–30.

233


Konzument veoma plodne „neo-neo” rasprave, nakon što investiraznačajno vreme u otkrivanje osnovne logike argumenata iznetih u njoj, nemože da se ne upita — zar do sličnih zaključaka nije još Volc došao? Ili da,savladan očajem i nefasciniran Volcom, logikom ovog pitanja produži uduboku istoriju, i upita se „znaju li istraživači međunarodnih odnosa u XXveku bilo šta o ponašanju država što Tukidid i njegovi sunarodnici nisu znaliu V veku pre Hrista”.65

KRITIKA „NEO-NEO” SINTEZE U TEORIJI MEĐUNARODNIH ODNOSA

Teorijsko približavanje defanzivnog neorealizma i neoliberalnoginstitucionalizma, kao i svaki od ovih pristupa pojedinačno, izloženi sumoćnim napadima kritike. Kritika dolazi iz ekstremnijih krila neorealizma ineoliberalizma, kao i iz perspektive treće „prostrane crkve” u teorijimeđunarodnih odnosa — tzv. kritičkih pristupa.

Džon Miaršajmer (John Mearsheimer), vodeći teoretičar ofanzivnogneorealizma, danas verovatno i najpopularniji neorealista u SAD, Volcasmatra vodećim defanzivnim realistom, a njegovu teoriju primarnom metomsvoje ofanzivne reformulacije. Miaršajmer Volca osporava zbog naklonostika statusu quo, i pita se postoji li uopšte bezbednosna dilema u Volcovomdefanzivnom tumačenju iste. „Zahvaljujući defanzivnom shvatanjubezbednosne dileme, teško da bilo koje bezbednosno nadmetanje može da sejavi među racionalnim državama, pošto će biti besplodno, možda čak ikontraproduktivno, pokušati postići prednosti nad rivalskim silama. Zaista jeteško shvatiti zašto bi se države, koje operišu u svetu u kome je agresivnoponašanje izjednačeno sa samoporažavajućim, suočavale sa bezbednosnomdilemom. Čini se da bi imalo mnogo smisla za sve države da prosto napusterat i žive u miru”.66 Miaršajmer tvrdi da su sve velike sile revizionističke, asama bezbednosna dilema, koja opisuje „začarani krug” (vicious circle)akumulacije moći i bezbednosti, predstavlja „sinoptički iskaz ofanzivnogrealizma”. On osporava i koncept ofanzivno-defanzivne ravnoteže tvrdeći daje veoma teško napraviti razliku između ofanzivnog i defanzivnog

65 Robert Gilpin, War and Change in World Politics, Cambridge University Press, NewYork, 1981, pp. 227–8.

66 John J. Mearsheimer, The Tragedy of Great Power Politics, W.W.Norton, New York,2001. p. 407.

234


naoružanja, osim u slučaju nuklearnog oružja koje predstavlja defanzivnooružje u situacijama sigurne uzajamne destrukcije.67

Analizirajući logiku neoliberalnih institucionalista, Miaršajmerzaključuje da u svojoj poslednjoj formi ovaj pristup nije alternativa realizmu,nego je „progutan” realizmom. Podsećajući na „lažna obećanja”međunarodnih institucija u Bosni, Kavkazu i Ruandi, Miaršajmer pozivainstitucionaliste, da zarad mira u svetu i sopstvene perspektive, budu manjeglasni dok ne izgrade solidnu argumentaciju u prilog svoje pozicije.68

Ekstremnije krilo neoliberalne škole mišljenja u teoriji međunarodnihodnosa institucionaliste takođe smatra više realističkim nego liberalnimpristupom. Moravšik (Andrew Moravcsik) recimo, smatra da je i po početnimpretpostavkama i po zaključcima institucionalizam konzistentan sa „tvrdimjezgrom” realizma, i ima malo zajedničkog sa liberalnom teorijommeđunarodnih odnosa, koja, po njegovom mišljenju, polazi od centralnostiodnosa država–društvo za ponašanje država u međunarodnoj politici,odnosno od „društvenih izvora državnih opredeljenja u međunarodnojpolitici”.69 Liberalizam u međunarodnim odnosima objašnjava politiku kaofunkciju socijalnog konteksta, fokusira se na domaće konflikte, a ne nameđunarodnu anarhiju, dok s druge strane, dodaje Moravšik, institucionalistishvataju opredeljenja država u međunarodnim odnosima „kao fiksirana iliegzogena”, teže „objašnjenju politike država kao funkcije varijacija ugeopolitičkom okruženju” i fokusiraju se na „načine na koje anarhija vodipodoptimalnim ishodima”.70 Zato, po njegovom mišljenju, neoliberalnominstitucionalizmu treba oduzeti atribut „neoliberalni” i zvati ga samoinstitucionalizam, ili modifikovani strukturalni realizam, kako je to bilo upočetku nastanka ovog pristupa u teoriji međunarodnih odnosa.

S druge strane, Moravšik se osvrnuo i na „degenerativno širenjerealizma”, odnosno njegovo „rastezanje” sve dotle dok se ovim terminomnije obuhvatio „gotovo ceo univerzum teorije međunarodnih odnosa”. Onsmatra da savremeni realizam podrivaju njegovi vlastiti „branioci”, posebnodefanzivni ili neoklasični realisti, koji ga preinačavaju u formama koje suteorijski „manje određene, manje koherentne i manje svojstvene realizmu”, a

67 John J. Mearsheimer, “The False Promise of International Institutions”, op. cit., p. 23.

68 John J. Mearsheimer, “A Realist Reply”, op. cit., p. 93.

69 Andrew Moravcsik, “Taking Preferences Seriously: A Liberal Theory of InternationalPolitics”, International Organization, vol. 51, no. 4, Autumn 1997, pp. 513–53.

70 Ibidem, p. 536.

235


koji time pokušavaju da „empirijske anomalije, Volcove teorije prvenstveno,prevaziđu obuhvatanjem tradicionalnih kontra-argumenata”.71

Obe opisane varijante kritike sadrže i veoma sugestivne argumente okokojih se može nastaviti „neo-neo” rasprava, odnosno čijom razradom bi semogao neutralisati trenutni efekat „zamrzavanja” ili „zagušenosti” u njoj. Izperspektive ofanzivnog realizma dolazi značajna primedba na to dainstitucionalisti svoju pažnju koncentrišu na „unutra usmerene institucije”(inner-directed institutions), koje upravljaju sukobima među državamačlanicama ili olakšavaju njihovu saradnju (logika: što više članica, to višeizgleda za mir), ali nisu usmerene na narušavanje postojećeg odnosa snaga.Institucionalisti bi, prema ovoj sugestiji, trebalo više da se bave„institucijama usmerenim ka spolja” (outer-directed institutions) kojima bicilj bio uticaj na ponašanje država izvan institucija. S druge strane,kosmopolitsko krilo liberalne teorije međunarodnih odnosa suprotstavljarealističkom konceptu anarhije (odsustva uprave) ideju o „upravljanju bezuprave” (governing without government), odnosno ideju o razvoju globalneuprave bez formalne upravne strukture, pri čemu uprava znači postojanjeformalnih institucija, suvereniteta i monopola moći, a upravljanje predstavljasocijalnu funkciju koja se ostvaruje kroz mrežu javnih i privatnih institucijana nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou.72

Konačno, kritika i osporavanje i neorealizma i neoliberalizma dolazi i izširoke grupe kritičkih pristupa (zovu se još i alternativni, radikalni,revolucionarni, novi), među kojima je razgraničenje gotovo nemogućenapraviti (kritička teorija, socijalni konstruktivizam, globalizam, feminizam,post-marksizam, post-strukturalizam, post-modernizam, post-empirizam,post-racionalizam, i drugi post pravci). Kritičkim pristupima zajedničko je tošto polaze od stava da je međunarodna politika socijalno konstruisana,odnosno da ponašanjem država upravljaju ideje i govor (kako mislimo i kakogovorimo). Ideje, dakle, oblikuju materijalni svet, pa je jedini način da se svetpolitike sile promeni, da se „govor realizma” kao „govor moći” zameni„govorom zajedništva”, „komunitarnim diskursom” i „politikom otpora”.

71 Andrew Moravcsik, Jeffrey Legro, “Is Anybody Still a Realist”, International Security,vol. 24, no. 2, Fall 1999, pp. 5–55. Najobuhvatnije širenje realizma, kojim se on spajasa globalizmom u: Barry Buzan, Ole Wćver, “Regions and Powers: The Structure ofInternational Security”, Cambridge University Press, Cambridge, 2003.

72 Wolfgang H. Reinicke, Global Public Policy: Governing without Government,Brookings Institution, Washington, 1989. Navedeno u: Robert Gilpin, “A RealistPerspective on International Governance”, op. cit., p. 241.

236


Teorijski pristupi koji su bili predmet ovog teksta kritikuju se zbog„neobaziranja ili slabog obaziranja na takve faktore u međunarodnom životukao što su identiteti, norme, namere, ideologije ili prosto ideje”, ili zbog„striktno instrumentalističkog smisla” koji ovim faktorima daju, „ako se njimauopšte i bave”.73 Pošto time „legitimišu postojeći poredak”, pošto su usmerenina rešavanje problema postojećeg međunarodnog poretka umesto da gamenjaju, svi prethodni pristupi se, iz perspektive tzv. kritičkih pristupa,obeležavaju nazivom „teorije za rešavanje problema” (problem solvingtheories), nasuprot teorijama koje konstituišu stvarnost (constitutivetheories).74

Kritički pristupi osporavaju neorealizam i neoliberalizam i izepistemološko-metodološkog aspekta. Oni odbacuju pozitivističku iempirijsku metodologiju, mogućnost dostizanja objektivnog znanja ineutralnost činjenica, odnosno njihovu nezavisnost od vrednosti. Za kritičkepristupe istinite i objektivne tvrdnje samo su odraz, „refleksija privrženostiodređenom pogledu na epistemologiju”, zbog čega se nazivaju ireflektivističkim pristupima.75 Oštricu svoje kritike kritičari posebnousmeravaju na utilitaristički racionalizam neorealizma, pri čemu se ne mislina moralnu filozofiju povezanu sa Bentamom i Milom, već na definisanjeracionalnosti u terminima sredstva–ciljevi, na shvatanje ekonomskeracionalnosti kao „arhetipa i idealne forme” racionalnosti, što jenajočiglednije u neorealističkom uzimanju tržišta za idealni model racionalneobjektivne akcije i okvira za interpretaciju političkog života.76 Pošto su iinstitucionalisti prihvatili i dalje razvili ovako shvaćen utilitaristički

73 John Gerard Ruggie, “What Makes the World Hang Together: Neo-Utilitarianism andthe Social Constructivist Challenge”, International Organization, vol. 52, no. 4,Autumn 1998, pp. 855–6.

74 Robert Cox, Timothy Sinclair, Approaches to World Order, Cambridge UniversityPress, Cambridge, 1996, p. 87.

75 Stive, Smith, “Reflectivist and Constructivist Approaches to International Thery”, op.cit., pp. 224–53. Miaršajmer je, recimo, ovako opisao razliku između realizma ipostmodernizma: "Tamo gde realisti vide učvršćen i saznatljiv svet, postmodernistigovore o mogućnostima beskrajnih tumačenja sveta oko njih … nema stalnosti, nemautvrdenih značenja, nema sigurnog tla, nema velikih tajni, niti krajnjih struktura, nitiistorijskih granica … postoji samo tumačenje”. John J. Mearsheimer, “The FalsePromise of International Institutions", op. cit., p. 40.

76 Richard Ashley, “The Poverty of Neorealism”, International Organization, vol. 38, no.2, Spring 1984, pp. 242–4.

237


racionalizam, u kontekstu „neo-neo” rasprave ova dva meinstream pristupakritikuju se i pod naslovom novi utilitarizam.77

Kritički pristupi, „teorije napretka” ili „politike nade”, pored zalaganja zaradikalne promene u međunarodnim odnosima, ne sadrže, i ne nude,praktično upotrebljive metode za promene na koje s pravom pozivaju. Zatoje Kiohejn, takođe s pravom, odgovorio da kritička mišljenja i govori „ostajuviše izraz razumljivih frustracija, nego radni istraživački program”, a KenetVolc upozorio da, u međuvremenu do tog boljeg sveta, mi moramo da živimou svetu kakav jeste, i da, ako nadu u bolji svet zasnivamo samo na versko-moralnim i emotivnim apelima, „u međuvremenu će nas istrebiti gomilaratova”.78 Kritička mišljenja i govori danas su, ipak, na marginama glavnogtoka akademske rasprave u teoriji međunarodnih odnosa koja se vodi izmeđuneorealizma i neoliberalizma.

ZAKLJUČAK

Iako je opisana rasprava, u čijem središtu su pitanja mogućnosti iograničenja međunarodne saradnje, dovela do preopširno definisanihzaključaka, pitanje apsolutno-relativne dobiti, oko koga se ona uglavnomodvija, i dalje je aktuelno. U prilog tome navodimo izjavu Kondolize Rajs oKjoto protokolu, koja predstavlja „sinoptički iskaz” razmišljanja u terminimarelativne dobiti, i dokaz da problem upoređivanja dobiti opterećuje čak imeđunarodnu saradnju s ciljem zaštite životne sredine: „Ugovor koji neuključuje Kinu i izuzima ’zemlje u razvoju’ od mučnih standarda, dokistovremeno penalizuje američku industriju, ne može biti u američkomnacionalnom interesu”.79

Rasprava o međunarodnoj saradnji koja se vodi između neorealizma ineoliberalizma u teoriji međunarodnih odnosa, reflektuje se i na raspravu oizboru spoljnopolitičkih strategija u SAD. Naime, u američkomspoljnopolitičkom diskursu, prethodnih petnaestak godina cirkulisalo jenekoliko glavnih strateških vizija ili „velikih strategija” (grand strategies):kooperativna bezbednost (cooperative security), primat (primacy) i selektivno

77 John Gerard Ruggie, “What Makes the World Hang Together: Neo-Utilitarianism andthe Social Constructivist Challenge”, op. cit., p. 855.

78 Kenneth N. Waltz, “Reflections on Theory of International Politics: A Response to MyCritics”, u: Robert O. Keohane (ed.), Neorealism and Its Critics, Columbia UniversityPress, New York, 1986, p. 332.

79 Condoleezza Rice, “Promoting the National Interest”, Foreign Affairs, vol. 79, no. 1,Jan/Feb. 2000, p. 47.

238


angažovanja (selective engagement).80 Administracija demokratske stranke uSAD započela je svoj mandat sa pozicija spoljnopolitičke strategije tzv.kooperativne bezbednosti, a administracija republikanske stranke saspoljnopolitičke pozicije tzv. primata, ali su se obe navedene strategije u praksisvele na tzv. selektivno angažovanje. Prevedeno na teren teorije međunarodnihodnosa, dve američke administracije polazile su od ekstremnijih krilaneoliberalizma i neorealizma, a završavale negde na srednjoj poziciji kojaodgovara „neo-neo” raspravi i sintezi opisanoj u ovom tekstu.81

Iako se iz apstraktnih teorijskih rasprava teško mogu direktno izvoditismernice za praktično spoljnopolitičko delovanje, određena refleksijarasprave o problemu upoređivanja dobiti od međunarodne saradnje, kao i oproblemu neizvršenja aranžmana saradnje, može se uočiti i uspoljnopolitičkom odlučivanju u Srbiji, prvenstveno u onom delu koji seodnosi na saradnju Srbije sa Haškim tribunalom. To bi, međutim, bila temaza neki drugi tekst.

IZABRANA LITERATURA

1. Axelrod, Robert, Keohane, Robert, “Achieving Cooperation under Anarchy:Strategies and Institutions”, World Politics, vol. 38, no. 1, October 1985, pp.226–54.

2. Glaser, Charles, “Realist as Optimist: Cooperation as Self-Help”, InternationalSecurity, vol. 19, no. 3, Winter 1994/95, pp. 50–90.

3. Grieco, Joseph M., “Anarchy and the Limits of Cooperation: A Realist Critique ofthe Newest Liberal Institutionalism”, International Organization, vol. 42, no. 3,Summer 1988, pp. 485–507.

80 Postoji i četvrta, najmanje popularna strategija — novi izolacionizam. Više u Barry R.Posen, Andrew L. Ross, “Competing Visions for U.S. Grand Strategy”, InternationalSecurity, vol. 21, no. 3, Winter 1996/97, pp. 5–53. Barry R. Posen, “Command of theCommons: The Military Foundation of U.S. Hegemony”, International Security, vol.28, no. 1, Summer 2003, pp. 5–46.

81 Podsetimo se da se po sopstvenom priznanju, neoliberalni institucionalsti ne zastupajuidealistički, vilsonijanski koncept kolektivne bezbednosti. Džon Miaršajmer takođeanalizira odvojeno neoliberalni institucionalizam i kolektivnu bezbednost, ali jeinteresantno da on oba navedena teorijska pristupa, zajedno sa kritičkom teorijom,podvodi pod zajedničku kategoriju institucionalizam u teoriji međunarodnih odnosa. Osamoj kolektivnoj bezbednosti videti više u: Charles A. Kupchan and Clifford AKupchan., “The Promise of Collective Security”, vol. 20, no. 1, Summer 1995, pp.52–61.

239


4. Grieco, Joseph M., “Realist Theory and the Problem of InternationalCooperation: Analysis with an Amended Prisoner’s Dilemma Model”, TheJournal of Politics, vol. 50, Summer 1988, pp. 600–24.

5. Jervis, Robert, “Cooperation under the Security Dilemma”, World Politics, vol.30, no. 2, January 1978. pp. 167–214.

6. Jervis, Robert, “Realism, Neoliberalism, and Cooperation”, InternationalSecurity, vol. 24, no. 1, Summer 1999, pp. 42–63.

7. Keohane, Robert O., Martin, Lisa L., “The Promise of Institutional Theory”,International Security, vol. 20, no. 1, Summer 1995, pp. 39-51.

8. Keohane, Robert O., Neorealism and Its Critics, Columbia University Press,New York, 1986.

9. Keohane, Robert O., After Hegemony: Cooperation and Discord in the WorldPolitical Economy, Princeton University Press, Princeton, 1984.

10. Martin, Lisa L., “The Contributions of Rational Choice: A Defense ofPluralism”, International Security, vol. 24, no. 2, Fall 1999, pp. 74-83.

11. Mearsheimer, John J., “The False Promise of International Institutions”,International Security, vol. 19, no. 3, Winter 1994/95, pp. 5–49.

12. Moravcsik, Andrew, “Taking Preferences Seriously: A Liberal Theory ofInternational Politics”, International Organization, vol. 51, no. 4, Autumn 1997,pp. 513–53.

13. Moravcsik, Andrew, Legro, Jeffrey, “Is Anybody Still a Realist”, InternationalSecurity, vol. 24, no. 2, Fall 1999, pp. 5–55.

14. Powell, Robert, “Anarchy in International Relations Theory: The Neorealist-Neoliberal Debate”, International Organization, vol. 48, no. 2, Spring 1994, pp.313–44.

15. Powell, Robert, “Absolute and Relative Gains in International RelationsTheory”, American Political Science Review, vo. 85, no. 4, December 1991, pp.1303–19.

16. Ruggie, John Gerard, “What Makes the World Hang Together: Neo-Utilitarianism and the Social Constructivist Challenge”, InternationalOrganization, vol. 52, no. 4, Autumn 1998, pp. 855–86.

17. Snidal, Duncan, “Relative Gains and the Pattern of International Cooperation”,American Political Science Review, vol. 85, nol 3, september 1991, pp. 701–26.

18. Walt, Stephen M., “Rigor or Rigor Mortis: Rational Choice and SecurityStudies”, International Security, vol. 23, no. 4, Spring 1999, pp. 5–48.

19. Waltz, Kenneth N., “Evaluating Theories”, American Political Science Review,vol. 91, no. 4, December 1997, pp. 913–17.

240


20. Waltz, Kenneth N., “Nuclear Myths and Political Realities”, American PoliticalScience Review, vol. 84, no. 3, September 1990, pp. 731–45.

21. Waltz, Kenneth N., “Realist Thought and Neorealist Theory”, Journal ofInternational Affairs, vol. 44, no. 1, Spring/Summer 1990, pp. 21–37.

22. Waltz, Kenneth N., “Structural Realism after The Cold War”, InternationalSecurity, vol. 25, no. 1, Summer 2000, pp. 5–41.

23. Waltz, Kenneth N., “The Emerging Structure of International Politics”,International Security, vol. 18, no. 2, Fall 1993, pp. 44–79.

24. Waltz, Kenneth N., “Thoughts about Virtual Nuclear Arsenals”, WashingtonQuorterly, vol. 20, no. 3, Summer 1997, pp. 153–161.

25. Waltz, Kenneth N., Čovek, država i rat: Teorijska analiza, Institut zameđunarodne odnose, Barbat, Zagreb, 1998.

26. Waltz, Kenneth N., Theory of International Politics, Reading, MA: Addison-Wesley, 1979.

27. Woods, Matthew, “Reflection on Nuclear Optimism: Waltz, Burke andProliferation”, Review of International Studies, no. 28, 2002, pp. 163–89.

APSTRAKT

Autorka istražuje neke fundamentalne aspekte međunarodne saradnje, njenastrukturalna ograničenja i funkcionalne podsticaje, kroz opis rasprave između dvanajuticajnija pristupa u teoriji međunarodnih odnosa: neorealizma i neoliberalizma,ili, preciznije, između defanzivnog neorealizma i neoliberalnog institucionalizma.Tokom rasprave o mogućnostima i ograničenjima međunarodne saradnje, izmeđuneorealizma i neoliberalizma ispoljene su međusobne razlike, ali i sličnosti, koje sudovele do približavanja poznatog u teoriji međunarodnih odnosa pod nazivom neo-neo sinteza. Ova rasprava, koja se skoro tri decenije odvija u SAD, izražava se i napraktično spoljnopolitičko odlučivanje te zemlje. Rasprava sadrži ideje koje mogu daposluže kao sredstvo objašnjenja određenih spoljnopolitičkih stanovišta i u našojzemlji.

241


Žaklina NOVIČIĆ

NEOREALISM AND NEOLIBERALISM IN THE CONTEMPORARYINTERNATIONAL RELATIONS THEORY

SUMMARY

The paper presents the two year long debate on possibilities and limitations ofinternational co-operation that since the 1980s till the present days has beenconducted by two most influential approaches in contemporary internationalrelations theory, this being neorealism and neoliberalism. Actually, they include twomore moderate versions of these approaches – defensive neorealism and neoliberalinstitutionalism.

The first part of the article presents the basic conceptions of Kenneth Waltz,creator of neorealist theory. The most important of them is the anarchic structure ofthe international affairs system that is adopted by all participants of the discussionthe paper considers. According to Waltz and neorealists, the anarchic structure ofinternational affairs produces structural limitations of international co-operation.Two basic problems that are the subject of the discussion between neorealists andneoliberalists are the following: the non-execution and relative gain problems.

The second part of the paper presents the basic conceptions of neoliberalinstitutionalism, which is embodied in the Robert Keohane’ theory. This theoreticianadopts the Waltz’s conception of anarchy, but by using the model of repeatedprisoner dilemma he explains the functional incentives to international co-operation– the non-execution problem is alleviated through institutionalisation of repeating,linking of subject fields, exchange of information and reduced transactions price.

The third part of the article presents the neo-neo discussion, what actuallyincludes the discussion between neoliberal institutionalism and the direction createdon the trail of the Waltz’s theory, the so-called defensive neorealism. In this stage,the discussion is focused on the relative gain problem and improvement of the modelof game theory or the theory of rational choice, in order to include structurallimitations and functional incentives to international co-operation, too. As neoliberalinstitutionalists and defensive neorealists completely approached in views, for whichthe discussion in this stage is called the neo-neo synthesis, the conclusion that canbe drawn is that international co-operation is too broadly defined as the one that isgreatly determined by various factors, or that its likeliness varies from situation tosituation. Realistic concepts have, however, been determined among the extremevariables international co-operation depends upon (the number of great powers inthe system, the prevailing arms technology). It is interesting to note that theneorealist wing of this discussion and synthesis completely adopted theinstitutionalist argumentation on functional incentives to international co-operation.

242


The fourth part of the paper presents in brief criticism of the „neo-neo synthesis“and every individual direction within it. The criticism comes fro both the extremewings of neorealism and neoliberalism, as well as from the „spacious church“ ininternational relations theory, the so-called critical approaches. The criticism ismostly directed towards the inconsistency of views on international co-operationexpressed by both approaches that participate in the discussion described above.

A very fruitful theoretical discussion on the possibilities and limitations ofinternational co-operation has produced a compromise and too broadly definedconclusion, and it is as follows: international co-operation is very much determinedby various factors among which the most prominent is the number of great powersin the system of international affairs. The significance of the discussion reflects itselfin the fact that it focuses on, includes in theoretical terms and explains the essentialaspects of international co-operation – its structural limitations and functionalincentives. Apart from this, it also suggests the ways to explain the practical foreignpolicy decision-making in USA, the country where the discussion has been takingplace. Finally, the theoretical discussion on possibilities and limitations ofinternational co-operation includes the concepts that can serve to explain someforeign policy debates in our country as well.

neorealizam i neoliberalizam u savremenoj · pdf filepolitički odnosi (odnosi moći) između...

Documents