3 8

Метафикција:

проблем

дефинисања

Ненад Николић

Да би се разумеле могућности дефинисања

мет афикције (енг. metafiction, фр. metafiction,

нем. Metafiktion, рус. метафикцил) није довољно

изложити само традицију тог дефииисаља, већ

се најпре треба осврнути и иа могућности

одређења појма фикције. Под фикциј ом се,

најчешће, подразумева проза, односно начин на

који ie текст организован, љегова конфигу-

рација. Конфигуратнвност, међутим, „не по-

креће питања референције и истине" (Ricoeur

1983: 88), па фикција схваћена само као проза,

скуп п р и п оведп их п ост уп ак а, н е м ож е усп о-

ставити никакав однос према историографији,

схваћеној такође као приповедање, али које пре-

тендује па истинитост. Зато Пол Рикер „даје тер-

мину «фикција» ужи обим од оног који су усво-

јили многи аутори који га виде као синоним

«иаративне конфигурације»" и користи га за

„кн.ижевне креације које немају амбицију

историјске приче да к онституишу истиниту

причу" (Ricoeur 1984: 3). Такво схватање фик-

цнје захтева да се и метафикција сагледа дру-

гачије него што је виде они који под фикцијом

подразумевају само прозу, не питајући се о њен-

им референцијалним претензијама1. До тог ком-

плекснијег појма метафикције најлакше је,

међутим, доћи проблемат изацијом најзначајни-

јих досадашњих схватања2.

Средином осамдесетих година прошлог

века, термин метафикција добио је статус

повлашћеног термина за обележавање најпре

ам ер и чк е к њи ж евн ост и ш ездесет и х и седам де-

сетих годииа3, затим се проширио и на цео

„ограиак постмодерне прозе који наглашеном

аутореференцијалношћу проблематизира вла-

ститу фикционалност" (Бити 1997: 220), да би

се, к о н ач н о , пр

и м ењ и вао за и м ен ов ањ е „ к њ и -

жевности о књижевности" уопште. Његову пре-

моћ над терминима као што су „надфикција"

(surfiction), „фабулација", „the self-begetting nov-

el" и сличним, означила је темељна књига

Патрише Во Мет афикциј а: т еориј а и пракса

самосвесне фикције у којој се сви ови термини -

који „имплицирају фикцију која је самосвесно

рефлексивна у односу на своју сопствену струк-

туру као језика", али и „померају акценат у

различитим правцима" (VVaugh 1984: 14)

- под-

воде под свеобухватну категорију метафикције:

„метафикционално писање може укључити ове

или неке од страгегија о којима су критнчари

расправљали користећи поменуте термине"

(Waugh 1984: 14). На тај начин требало ie да буде

обезбеђена не само основа за расправљање о

широком сиектру могућиости које је нудила

к њ и ж е в н о ст ш ез д ес ет и х и с ед а м д ес ет и х г о д и н а ,

већ и термин довољно широк да би се могао

користити и за описивање старијих књижевних

дела, о чему најбоље сведочи почетно одређење

метафикције (цела књига је занраво његово

објашњење и оправдање): „Мст афикциј а је тер-

мин додељен фикционалном писању које само-

свесно и систематски скреће пажњу на свој ста-

тус артефакта како би покренуло питање о

односу између фикције и стварности. Обезбеђу-

јући критику сопствених конструктивних мето-

да, оваква писања не само да испитују темељне

структуре наративне фикције, већ такође истра-

жују могућу фикционалност света изван књи-

жевног фикционалног текста" (VVaugh 1984: 2).

Упркос овако широком почетном дефииисању

метафикције и доста честом каснијем уопшта-

вању њених особина, Патриша Во не успева да

у својој студији понуди појам којим би се могло

успешно приступати делима из било кој е епохе,

а тај неуспех дугује томе што сва испитивања, и

уоп ш т авања н а осн ову њ и х, врш и и ск ључи во на

п р им ер и м а ам ери чк е к њ и ж евн ост и ш ездесет их

и седамдесетих година. Одсуство свести о ист о-

ричност и, како сваког књиж евног дела тако и

књижевноисторијских појмова, најбоље илус-

трује став да Стернов Трист рам Шенди „може

бити схваћен као прототип савременог мета-

фикционалног романа" (VVaugh 1984: 70)

- ово

1 У оквирима проучавања српске књижевности за то, оснм наведеног

теоријског, постоји и практичан разлог: ако је за српску књижевност

веома важан однос нефикционално-фикционално, односно историј

-

ско-фикционално (Деретић 1983; 1996; 1997), и ако је он једаи ол су

-

штинских покретача формативних епоха српске кн.ижевностн, па „сто-

жерна тачка [...] у развоју српске књижевности од друге половине 18.

века, јесте категорија истинитости" (Несторовић 2000:69), питање фик-

ције мора се поставити као питање одређивања према њеној (не)исти-

нитости и односу са историјом.

2 Јасмина Лукић даје опширан преглед најважнијих и не толико важних

теоријских доприноса разумевању метафикције (Лукић 2001: 13-80).

3 „Овај термин се крајње широко примењнвао у циљу опнсивања

самолегитимизујућих својстава «нове» књижевности (ограничене мал-

тене искључиво на прозну књижевност) и, као што указује префикс

«мета- », оно што је он обележавао као «ново» била је запажена преоку-

пација америчких прозних пнсаца тога доба самом природом књи-

жевности" (Lucy 1997: 150).

је изузетно карактеристично, jep је општеприх-

ваћено да је Трист рам Шенди неоспорна т ра-

диција савременог, посебно метафикционалног

романа, претворен у став о његовој прот от ип-

ској узорности4. Зато је један од основних, иако

не и највећи проблем књиге Мет афикциј а,

неуспех да се разграничи метафикција као

ист ориј ски пој ам који се односи на америчку

к њ и ж е в н о с т ш ез д е с ет и х и с ед а м д ес ет и х г о д и н а

од метафикције као т иполошке кат егориј е. Ре-

зулта г је иека врста тилолошке категорије која

се без корекција може примењивати само на

ам ери чк у к њ и ж евн ост ш ездесет их и седам де-

сетих година. Шта би, међутим, требало уради-

ти да би метафикција постала типолошка кате-

горија у правом смислу те речи?

Један од одговора нуди Роберт Алтер који

у књизи са поднасловом Роман као самосвесни

жанр покушава да представи развој самосвесног

романа3 од Дон Кихот а до романа Набокова и

Борхеса. Недостагак његове студије је, међутим,

у томе што покушавајући да установи т ипо-

лошку кат егорију самосвесног романа која би

била примењива како на Сервантесов тако и на

Стернов роман, али и на модерне и постмодер-

не романе, нуди одвећ широку дефиницију која

је због своје обухватности изгубила могућност

финијег диференцирања. Најопштије посма-

трано, Ал гер ie описао оно што Бахгин назива

другом стилском линијом европског романа

(Бахтин 1935: 130 и д.)6 и то је уочљиво већ у

п редг о вору к ада усп ост авља п олем ич к и одн о с

са знаменитом књигом Френка Рејмонда Левиса

(F. R. Leavis) Велика т радициј а, сугеришући да

би наслов књиге о самосвесном роману могао

бити и „Друга велика традиција". За разлику од

Бахтина, међутим, Алтер своје одређење типо-

лошке категорије не базира на историјској поети-

ци, већ сувише уопштену почетну дефиницију

самосвесног романа поткрепљује недовољно

историјски усмереним тумачењима која откри-

вају, опет, само најопштије црте романа „друге

велике традиције". Иако свеснији значаја исто-

ричности од Патрише Во, ни Алтер не успева да

напише историјску поетику самосвесног (или

метафикционалног) романа. Њој су најближа

Бахтинова испитивања две стилске линије ро-

мана (Бахтин 1935), нарочито када се посматрају

у вези са историјском поетиком хронотопа

(Бахтин 1938)7.

За разлику од Патрише Во која настоји да

н а осн ову е

п ох алн о о гр

ан и ч ен и х пр

и м ер

а у

ст а-

нови типолошку категорију и Роберта Алтера

који из жеље за најопштијим дефинисањем пој-

ма поједностављује своја историјска истражи-

вања, Линда Хачион свесно сужава појам мета-

фикције на ист ориографску мет афикцију, која

није „алтернативни" (Јованов 1999:97), већ књи-

жевноист ориј ски појам са прецизио одређеним

границама у оквиру постмодерне: „Историо-

графска метафикција, у намерној супротности

пр

ем а он ом е ш т о сам н азв ал а к асн ом од ер н и -

стичком радикалном метафикцијом, покушава

да демаргинализује књижевност иутем суоча-

вања са историј ским, и то и тематски и фор-

мално" (Hutcheon 1988: 183). Књижевноистори-

јска утемељеност овог термина није спорпа, али

се поставља питање какоје дошло до споја исто-

риографије и метафикције8? Неко би могао

помислити да историографска метафикција

подразумева Рикеров појам укршт ене референ-

циј е, јер Линда Хачион сматра да „чак и аргу-

мент Пола Рикера из бројних томова Времена и

приче, да време постаје људско време нарацијом

о њ ему , п р и п ад а о в о м оп ш т ем п ост м од е

р-

нистичком процесу укрштања који води у

правцу проблемагизовања. Схваћено је да фик-

ција и историографија учествују у истом чину

рефигурације, преобликовања нашег искуства

времена путем конфигурације заплета; оне су

делатносги које се међусобно допуњују"

(Hutcheon 1988: 175-176). То је ипак немогуће,

јер Хачионова такође тврди и да „постмодерно

писмо историје и књижевности научило нас је

да су и историја и фикција дискурси, да обе

успостављају системе значења помоћу којих

стварамо смисао прошлости" (Hutcheon 1988:

157). Како би се историографска метафикција

могла схватити као утемељена у појму укрштене

референције, ако се унраво оно што је његов

нужан предуслов - различит ост фикционалног

и историографског дискурса9 - погискује да би

се истакла само једна заједничка особина фик-

4 Неодрживост тог става нарочито је уочљива из перспективе изван-

редне студије Волфганга Изера о ТрисШраму Шендију (Исер 1988), у

којој је показана изузетна зависност Стерновог романа од савремене

му духовне ситуације, а што упућује на нужност приступа који води

рачу н а о и ст ори ч н ост и овог к ласи ч и ог р ом ан а.

5 Алтерова кшига је написана 1975. године - дакле пре него што је тер

-

мин метафикција постао општепрпхваћеп - али се у његовом „само-

свесном роману" скоро без остатка препознаје метафикција.

h Алтер није познавао ова Бахтинова истраживања (на енглеском

објављена 1981).

7 Најближа у смислу да се о историјском развоју метафикције из њих

највише може научити; Бахтинов пројекат је, разуме се, много обух-

ватнији.

8 Одговор на то питање помоћи ће да се уоче неки од основних пробле-

ма метафикције уопште, те се зато пажи.а посвећује концепцији ис-

торијски ограниченој на постмодерну књижеипост.

9 Пол Рикер је још пре Времена и приче истакао да претпоставка да се

„референције «истините историје« и «фикционалне историје« укршт ају

у фундаменталној историчностн човековог искуства [...) не само да не

поииштава њихову разлику, већ омогућава да она функционнше као

разлика" (Ricoeur 1978: 293-294).

ције и историографије: њихова конструктив

ност, Рикер би рекао наративност? Упркос по-

зивању на четврти део Времена и приче, Линда

Хачион се својим разумевањем историје (које је

пресудно за њену дефиницију историографске

метафикције) уклапа у друго поглавље другог

дела Рикерове студије, у којем се представљају

наративистичка схватања историје (Ricoeur

1983: 183 и д.) која су тек један од сапутника ка

концепту укрштене референције. Одбијање да

се уоче специфичности историографије и фик-

ције унутар приповедног оквира нужно постав-

ља питање о могућност и историографске мета-

фикције - како (мета)фикција проблематизује

историографију, ако се управо оно што их раз-

ликује превиђа? Није ли историографска мета-

фикција, онда, само метафикција са историј-

ским догађајем као темом, али без историограф-

ске обраде тог догађаја као предметом пробле-

матизапије?

Ограничавши свој појам само на конфиг-

уративне елементе како историографије тако и

фикције, Линда Хачион по страни оставља пи-

тање референциј е и зато се историографска ме-

тафикција не може поистоветити са експлици-

рањем Рикеровог концепта укрштене референ-

ције који као исход има могућност приче да ре-

фигурише време. Проблем референције, међу-

тим, представља и највећу тешкоћу метафик-

ције како је види Патриша Во, дакле као појма

са претензијама на општије важење. Ако је мета-

фикција „писање које доследно излаже своју

конвеиционалност [...) и тако истражује проб-

лематичан однос између живота и фикције"

(Waugh 1984: 4), потребно је поставити питање

шта омогућава прелазак од конфигуративности

ца рефигуративност"', односно како се конфи-

гурација која „не покреће питања референције

и истине" (Ricoeur 1983: 88) може поистовети-

ги са фикцијом као „антонимом за претензију

историјске приче на «истинитост»" (Ricoeur

1983: 87)? Не може се претпоставити ни да Па-

триша Во под појмом „fi ction" разуме само кон-

фигурацију приповедног текста, јер је за њу

изузетно важно да проблематизује однос фик-

ције и стварности, али и да установи природу

рефигурације: „Показујући нам како књижевна

фикција ствара своје имагинарне светове, мета-

фикција нам помаже да разумемо како је

ствариост коју живимо из дана у дан конструи-

сана на сличан начин, слично «нанисана»"

(VVaugh 1984: 18). Разлог иепроблематичности

преласка са конфигуративности на рефигура-

тивност може се препознати у теорији алтерна-

тивних светова"

, коју Во узима као основу свог

разумевања књижевне онтологије, а која, будући

базирана на модалној логици, оперише са

(не)комплетношћу могућих светова као скупо-

ва, превиђајући потребу постојања смисла цело-

витости света пројектованог текстом која је пре-

дуслов рефигурације, због чега уколико метафи-

кција „настоји да усмери пажњу баш на проб-

лем референције" (Waugh 1984: 93) она то може

учинити искључиво проблематизовањем фик-

ције као измишљај ног приповедања, а не тек про-

блематизовањем конфигурације као што жели

Патриша Во, а за њом и (да споменем само не-

ке) Мишко Шуваковић (1995) и Светислав Јо-

ванов (1999), код којих се већ у преводима тер-

мина „metafiction" са „метапроза

" препознаје

редуковање метафикције на проблематизовање

конфигурације12

. За разлику од Патрише Во код

њих се проблем референције уопште и не појав-

љује, што открива да се између метафикције и

метапрозе простире/ш који одговара јазу нзме-

ђу формалистичког описивања конфигурације

текста и хермеиеутичког приступа који чином

читања рефигурише свет пројектован текстом1'.

Дакле, када се прихвати ужи концепт фик-

ције као измишљајног приповедања, метафик-

ција се такође мора редефинисати у правцу про-

блематизовања рефигуративних потеицијала

фикциопалног текста. Ако се фикција у метафи-

кцији схвати у духу Рикеровог одређења фик-

10 Тај прелазак је саморазумлл в и код Роберта Алтера - „Оитолошка

критика у ромаиу, штавише, изведеиа је обично не као дискурзивио

приказивање већ као критичко истражнвање преко техничких маиип-

улација управо оне форме која тврди да представља стварност" (Alter

1975: х) - и у одредннци Битијевог појмовннка где се уверење да мета-

фикција „иаглашеиом аутореференцијалиошћу проблематизира

властиту фикционалност" подупире тиме што „аутори такве прозе

очитују високу свијест о језику, књижевној форми и самоме чину

писања схваћајући га као врсту поигравања с властитим стандардима

н конвенцијама" (Biti 1997: 220). Насупрот њима, Умберто Еко, који у

интерпретацији новеле Un drame bienparisien спаја изразито семиотичку

текстуалну анализу са теоријом могућих светова, употребљава далеко

прецизнији термин „metanarrative text" (Есо 1979).

11 Данас се обично назива теоријом фикционалпих светова.

12 Прво поглавља из књиге Патрише Во објављепо на српском (Patrija

Vo: „Metaproza: Šta je metaproza i zašto su je tako ocrnili," preveo sa engle

-

skog Novica Petrović; Beograd: ft eč.god. IIl .br. 19,mart 1996) указује на

проблематичност таквог превођења; преводилац, наиме, „metafi ction"

доследно преводи са „метапроза", али ие успева ту доследност да одржи

када је реч о „fi ction" коју преводи и са „проза

" и са „фикција

", што је

знак немогућностн да се „fiction" схвати само као озпака конфигура-

т и вн ост и п роз н ог т ек ст а.

13 Са различитог теоријског полазишта, питајући се о статусу књи-

жевног знања, Ллександар Јерков долази „до закључка да је она [мета-

фикција) много више од једног изолованог поступка књижевног обли-

ковања. Метафикција је заправо књижевна метафизика [...] као аутен-

тична могућност да се књижевна мисао суочи сама са собом у књи-

жевном делу и изван њега" (Јерков 2000: 85).

14 Зорица Бечаиовнћ-Ннколнћ детаљно представл>а то схватање, као и

целокупну Рикерову теорнју приповедања (Бечановнћ-Ннколић 1998).

ције1'1, метафикција се може одредити искључи-

во т чполошки и то на врло огил тем нивоу.

Ипак, за разлику од Алтеровог уопштеног одре-

ђења самосвесног романа, не губи се могућност

суптилног разликован.а, јер тако одређена мета-

фикција своју конкретност задобија од начина

на који се проблематизује референцијалност

коју подразумева управо оно схватање фикцио-

налности у односу на које се успоставља мета-

позиција. На тај се начин прави и разлика из-

међу метафикције и основних особина романа

као жанра, а која је код Патрише Во укинута15.

Такође се избегава и каталогизовање поступака

карактеристичних за метафикцију (шуваковић

1995: 76; Јованов 1999: 97-99), обично спорно јер

се ис ги п о ст уп ц и м о гу п р еп озн ат и и у дели м а

која се не доживљавају као метафикција16. Због

свега овога можда је боље уместо о метафикци-

ји, која захваљујући традицији њеног разумева-

ња сувише асоцира на одређени скуп приповед-

них поступака, говорити о мет афикционалнос-

т и као, пре свега, фикционалном проблемат изо-

вању dutKuuje. То имилицира захтев за хермеие-

утичким приступом који је усмерен ка рефигу-

рат ивност и , односн о п остављању п ит ања о н а-

чину на који у читалачком искуству књижевно

дело проблематизује статуса света који само

ствара поетски преобликујући искуство реалног

света. Тешко је поверовати да би неко писао

ромап само зато да би учинио очигледним нар-

аТивне поступке и, још важније, да би такав

роман ико читао. Није ли, зато, димензија

метафикционалности неког књижевног дела

зн ак њего ве и р евасходн е заи нт ересован ост и за

питања односа фикције и стварности, фикције

и ж и вот а, а н аш и н т ер ес за д ел а са и зраж ен ом

димензијом метафикционалности знак потребе

да та питања учинимо својим?

По њеном мншљењу „метафикција напросто чини

овај потенцнјал [има у виду Бахтинов концепт дија-

лошког потеицијалл романа] експлицитним и на тај

нач ин и ст иче у први план основн и модус свек оли к ог

фикцноналног језика" (Waugh 1984: 5), а проблем

представља и саглелавање историје романа пре-

васходно у традицији руских формалиста, јер се за

Патришу Во пародија истовремено појављује и као

основни механизам развоја романа али и као средст-

во метафикције, које се касннје чак поистовећује са

метафикцијом самом.

,f> Маргарет Роуз нарочито инсистира на разликовању- које Патриши Во измиче - метафикције од паро-

дије, јер „не мора сва метафикција бити пародијска у

традпционалном, комичком смислу пародије, баш

као што ни сва пародија не мора бити метафик-

ционална" (Rose 1993: 93-94).

Речник мање познатих појмова'

АУТОРЕФЕРЕНЦИЈАДНОСТ је појам којим се обележава појава да неко

кљижевно дело упућује само на себе.

историографија дословно значн „писање историје"; обухвата начии

на који су нсторијске чињенице приповедачки организоване у текст.

књиж евна онтологија може имати више значења, а ј едно од њих

се односи на начин постојања одређеног књижевног Дела у свету.

конфигурација одговара ксторијској и формалној димензији текс-

та. Представља његову унутрашњу структуру, начин на који су при-

м ен о м н ар ат и вн и х п о ст уп ак а п р и п о ведн и елем ен т и в р ем ен ск и и

с м и сао н о о р ган и з о в ан и у з ап л ет .

референција фикције разликује се од референције најопштије

схваћене као „веза између знака и предмета", јер фикција не упућује

на појединачан предмет већ на свет, и то онај који сама ствара.

рефигурација је у односу на текст виртуелна - јавља се у читаочевом

доживљају, када читалац текст актуелизује и његов смисао укључи

у своје целокупно животно искуство.

типолош ка категорија издвај а исту појаву у различитим раз-

добљима. Отуда је карактеришу општост и флексибилност.

укрштена референција се односи на размену између фикције и исто-

риографије. Њу захтева немогућност исторнографије да, због сво-

је конструктивне природе, буде реална слика историје. Истовре-

мено је захтева и иемогућиост да се фикција схвати као потпуио

нереална: она не може бити потпуно нереална, јер је утемел>ена у

поетској трансформацији реалности.

* Овде нису дате потпуне, исцрпне и свеобухватне дефиниције, већ

се појмови дефинишу с обзиром иа студију у којој се појављују.

Цити рана литерату ра:

A LT ER, Rober t

1975 Robert Alter : Partial Magic: The Novel as a Self-Conscious Genre;

Berkeley - Los Angeles - London: University of California Press, 1978.

БАХ Т И Н , М ихаил М ихаилови ч

1935 Mihail Bahtin: „Reč u romanu", O romanu,prevodAleksandar Bad-

njarević, redakđja prevoda Đordije Vuković i Zlata Kocić; Beograd: Nolit,

1989 .

1938 Mihail Bahtin: „Oblici vremena i hronotopa u romanu: ogledi iz

istorijske poetike", O romanu, prevod Aleksandar Badnjarević, redakcija

prevoda Đordije Vuković i Zlata Kocić; Beograd: Nolit, 1989.

BEČANOVIĆ-NIKOLIĆ, Zorica

1998 Zorica Bećanović-Nikolić: Hermeneutika i poetika: teorij a pripo-

vedanj a Pola Rikera; Beograd: Geopoetika, 1998.

BIT I.V ladim ir

1997 Vladimir Biti: Poj movnik suvremene knj iževne teorij e; Zagreb: Mati-

ca hrvatska, 1997.

VVAU GH , Pat r ic ia

1984 Patricia Waugh: Metafi ction: The Theory and Practice of Self-Con-

scious Fiction; London and New York: Routledge, 1984.

ДЕРЕТ И Ћ, Јован

1983 Јован Деретић: Ист ориј а српске књижевност и; Београд: Треб-

н ик , 1996.

1996 Јован Деретић: Пут српске књиж евностш: идент чт ет ,

це, т ежње\ Београд: Српска књижевна задруга, 1996.

1997 Јован Деретић: Поет ика српске књиж евностш; Београд: „Филип

Виш њић", 1997.

рабизми

(речи арапског

ЕСО, Umberto

1979 Umberto Есо: „Lector in Fabula: Pragmatic Strategy in a Metanarra-

tive Text", The Role of the Reader: Explorations in the Semiotics o/ Text\ Bloom-

ington: Indiana University Press, 1984.

ISER,Wolfgang

1988 Wolfgang Iser : Laurertce Sterne:TRisTRAM Shandy, Translated by

David Непгу Wilson; Cambridge University Press, 1988.

JEPKOB, Александар

2000 Aleksandar Jerkov: ,,Od enciklopedizma do metafikcije"; Beograd:

Godišnjak za poetička i hermeneutička istraživanj a: PH() 2000.

JO BAH O B, Свет ислав

1999 Svetislav Jovanov: Rečnikpostmoderne: sa uputstvima za radozna-

le ćitaoce; Beograd: Geopoetika, 1999.

Л У К И Ћ, Јасм ина

2001 Jasmina Lukić: Metaproza: čitanj e žanra: Borislav Pekid i post-

moderna poetika-, Beograd: Stubovi kulture, 2001.

LU CY, N ail l

1997 Најал Луси: Пост модернист ичка т еориј а књижевностш (Post-

modern Literary Theory:An Introduction), превод ca енглеског Љиљана

Петровић; Нови Сад: Светови, 1999.

НЕСТОРОВИЋ, Зорица

2000 Зорица Несторовић: „Структура коментара у раном српском

роману", у зборнику: К омент ар и приповедање: прилози поетшци

приповедања у српској књижевност и, уредио Душан Иванић;

Београд: Филолошки факултет, 2000.

RICO EU R, Paul

1978 Paul Ricoeur : „The narrative function" (La fonction narrative),

in: Hermeneutics and the human sciences: Essays on language, action and

interpretation, Edited, translated and introduced by John B. Thompson;

Cambridge - Paris: Cambridge University Press - Editions de la Maison

des Sciences de Г H om m e, 1989.

1983 Pol Riker: Vreme ipriča (Temps et recite), prvi tom, prevele s fran-

cuskog Slavica Miletić i Ana Moralić; Sremski Karlovci - Novi Sad:

Izdavaćka knj ižarnica Zorana Stojanovića, 1993.

1984 Paul Ricoeur: Time and Narrative (Temps et rćcite), volume 2,Trans-

lated by Kathleen McLaughlin and David Pellauer; Chicago and London:

University of Chicago Press, 1985.

ROSE, Margaret A.

1993 Margaret A. Rose: Parody: ancient, modern, andpost-modern, Cam-

bridge University Press, 1995.

H UTCH EON , Linda

1988 Linda Hačion: Poetika postmodernizma: istorij a, teorij a,fi kcij a (A

Poetics of Postmodernism: History, Theory, Fiction), preveli Vladimir Gvoz-

den i Ljubica Stanković; Novi Sad: Svetovi, 1996.

ŠUVA KOV l C, M iško

1995 Miško Šuvaković: Postmoderna: 73 poj ma-, Beograd: Narodna knji

-

ga, 1995.

п о р е к л а у

српском језику)

Анђелка Мит ровић

Исламска цивилизација у свом османском

руху оставила је дубок и неизбрисив траг у на-

шој материјалној и духовној култури. У језику

је утицај те цивилизације особито изражен кроз

постојање великог броја лексичких поза-

јмљеница из оријенталних језика. Речи које су

током одређеног историјског периода улазиле у

наш језик представљале су својеврсну спону

између домаћег становништва и освајача, из-

међу две религије и цивилизације, хришћанске

и исламске, између Балкана и Азије. Неке од

њих су се потпуно одомаћиле и постале интер-

грални део стандардног свакодневног вокабу-

лара. Ево само неких: алгебра, маказе, муслиман,

сат, ћевапчићи, хаџилук, чорба, џеп...

Тај особени лексички слој нашег језика

конвенционално се назива турцизмима, будући

да је највећим делом приман преко турског,

т о к о м в и ш е в е к о в и е о с м а н с к е в л а д а в и н е и а

нашим простирима (14. до 20. век ). Стога он,

зап раво, п редст авља зат ворен и ск уп арап ск и х ,

персијских и турских речи примљених преко

језика посредника - османског-турског - „језич-

ког медијума једне синкретичке, вером и држа-

вом обједињене културе"1

, приспеле с исламског

Истока, која је српску патријархалну културу

обогатила многим новим материјалним и ду-

ховним продуктима, знањима, вештинама, оби-

чајима итд. „Критеријум оваквог одређивања

очигледно је већма културНо-историјски, ци-

вилизацијски, и у том смислу несумњиво оправ-

дан, него лингвистички".2 Ове турцизме треба

разликовати од арабизама, фарсизама (ираниза-

ма) и турцизама који су ушли у српски језик у

п ост осм ан ск ом п ер и оду .

Османски-турски (13. - 20. век) је у сушти-

ни један артифицијелни хибридни језик сас-

тављен од турских, арапских и персијских еле-

м ен т ар а, п р вен ст вен о л ек си чк и х , ал и и г р а-

матичких (неке кључне персијске и арапске кон-

струкције). Због те изразите комплексности

османског језика у лексичком погледу немали

1 Д. Танасковић, [1983:111].

2 Д. Танасковић, [1983:110].