NEBOJŠA OZIMIĆ

PITAGORA I NJEGOVO BRATSTVO

0

1

UVOD

Malo je ličnosti u istoriji čovečanstva čiji je život i rad ostao nedovoljno istražen u onoj meri koju zahteva zagonetna ličnost čoveka kome se pripisuju mnoge novine u velikoj lepezi nauka kao što je to slučaj sa Pitagorom sa Samosa. Veliki raspon nauka među kojima su matematika, fizika, astronomija, muzika, filosofija, istorija i mnoge druge proizašle svoj postanak ili razvitak duguju delatnosti Pitagore i njegovog bratstva. Kao što je uticalo na razvoj klasične nauke i društva u širem smislu, tako je pitagorino bratstvo uzeto za prvo u istoriji poznato zapadno mistično tajno društvo čije delo baštine savremena teozofska tajna društva – slobodni zidari i neki viteški redovi nastali u srednjem veku.Za Pitagoru se vezuje mnogo pojmova u kojima je bio prvi- prvi je pojam upotrebio pojam filosofija odgovarajući na pitanje '' šta si ti?'' sikionskog tiranina Leona. Kasnije je ovoj reči davano značenje prijatelj mudrosti (-prijatelj, -božanska mudrost). Međutim, Pitagorina filosofija ima drugačije značenje – prijatelj Boga koji je vrhovni princip mudrosti. Takođe, prvi je grčkoj reči mathematike dao konkretno značenje po kome je danas nama poznata. Tako je i u astronomiji prvi postavio Sunce u centar stvarajući na taj način ideju o heliocentričnom sistemu koju će kasnije da

2

razradi Galileo Galilej. Pitagorejsko bratstvo je prvo u helenskom svetu istaklo i sprovelo u delo ideju o jednakosti žena i muškaraca, brižljivo negujući kult materinskih misterija. Takođe, bratstvo je među prvima počelo sa intenzivnim proučavanjem muzike kao leka za dušu i medicine kao leka za telo. Učenje u preseljenju duše (metempishosa) predstavlja apsolutnu novinu u helenističkom svetu.Prirodno, Pitagora nije uvek imao istomišljenike te je njegovo učenje primano sa određenom dozom podsmeha ili skepse. Koliko smo bili u stanju da uporedimo na osnovu dostupne literature, većina istoričara je prihvatila osnovu onog Heraklitovog suda: ''Mnesarhov sin Pitagora istraživao je više i dalje nego svi ostali ljudi, a skupljajući razne spise on je svoju mudrost video u onome što nije ništa drugo nego mnogoznalaštvo () i loša veština ().'' Nejasno je zašto je Heraklit upotrebio izraz koji u bukvalnom prevodu znači loša veština, rđava veština, ružna veština. Pretpostavka B. Pavlovića je da ovim izrazom Heraklit ocenjuje navodnu Pitagorinu sklonost veštačkim konstrukcijama iako ostaje otvoreno pitanje da li se ovde misli na Pitagorine spise ili njegovo mnogoznalstvo. Sa druge strane, Herodot o Pitagori piše kao o velikom sofisti tj. velikom filosofu, čoveku vrlo veštom u mudrim stvarima.

3

Zlobni i cinični stavovi većine savremenika Pitagorejskog bratstva bili su u većoj meri isprovocirani mističnošću društva i njegovom zatvorenošću prema svima onima koji nisu posvećenici. Tako je mnogima koje navode Laertije, Anaksagora, Jamvlih i Porfirije bilo nerazumljivo pitagorejsko insistiranje na pručavanju matematike, nastojanje za očuvanjem duše i zanemarivanje materijalnog sveta. Ono što je činilo kamen spoticanja u razumevanju spoljašnjeg sveta prema Bratstvu bila je nespremnost i često vrlo logična nemogućnost posmatrača sa strane da shvati Pitagorine zapovesti kojih se držao svaki pitagorejac. Istini za volju, ni samo Bratstvo nije imalo potrebu za nekim naročitim prijateljstvom sa profanima. Sami sebi dovoljni, pitagorejci su ostavljali za sobom velika saznanja uvek ih dosledno pripisujući samom Pitagori – čak i nakon njegove smrti.Autoritet Pitagore u bratstvu je bio nesumnjiv i nikada se nije pokušalo ni da dovede u pitanje učenje Velikog Učitelja. U tradiciji samog bratstva bilo je negovano verovanje da je Pitagora sin Apolona i o njemu se govorilo da kao o božanstvu- što je on u očima svakog pitagorejca i bio. '' On je rekao'' predstavlja rečenicu koja je bila najjači argument za prihvatanje bilo koje tvrdnje.Svakako da je postojalo određeno preterivanje vezano za samog Pitagoru kome su bitno doprineli nepouzdani biografi (Jamvlih i

4

Porfirije) i mit koji je pre njih stvoren o velikom filosofu u svetu kultura Sredozemnog mora. Činjenica da ova dva glavna Pitagorina biografa pišu o njemu skoro ceo milenijum kasnije, pišući iz jednog sasvim drugog vremena o ličnosti koja je za života bila obavijena mitom, mora da izazove veliki oprez kod istraživača. Zahvaljujući živoj tradiciji, danas je veoma teško odrediti istorijski lik Pitagore i postaviti ga u realne okvire. U tom smislu ovu knjigu treba shvatiti kao pokušaj rasvetljavanja uloge velikog filosofa i njegovog bratstva u daljem razvoju filosofske i svake druge misli.Prvo poglavlje ove knjige govori o Pitagorinom rođenju, odrastanju koje je praćeno intenzivnim podučavanjem od strane nekih od najpoznatijih filosofa toga doba – Ferekida i Talesa. Ovaj drugi je imao naročito veliki uticaj na mladog Pitagoru koji je, sa druge strane, od velikog učitelja usvojio ideju o besmrtnosti duše koju je kasnije, u okviru škole na Krotonu, potpuno razvio i ostavio učenicima u nasleđe.Drugo poglavlje govori o Pitagorinom boravku u Egiptu, načinu na koji je prihvaćen od egipatskog sveštenstva i posvećen u Izidine misterije. Ovo poglavlje obrađuje i Pitagorino ropstvo u Vavilonu kao i njegovu saradnju sa Magima u čijim je obredima i učestvovao što jasno ukazuje da je Pitagora i ovde postao posvećenik misterija. Nije poznato kako se

5

Pitagora oslobodio ropstva ali je izvesno da se to dogodilo nakon Kambizove smrti.O njegovom povratku na Samos i pokušaju da ovde načini filosofsku elitu i nemogućnosti da to ostvari, govori se u trećem poglavlju. Pitagora nakon kraćeg zadržavanja prelazi u grad Kroton koji se nalazio u koloniji Velika Grčka na Apeninskom poluostrvu i tu osniva bratstvo. Aristoktatska ideja koju je Pitagora podržavao uveliko je bila živa u vreme njegovog dolaska na Kroton, tako da je bratstvo filosofski uobličilo svoj stav prema vlasti koja je trebalo da bude u skladu sa njegovim etičko-filosofskim učenjem. U ovom poglavlju govori se o pravilima svakodnevnog života pitagorejaca koja je Pitagora kazivao u vidu sentenci. Asketski način života i duboka posvećenost materinskim misterijama, između ostalog, izdvajala je ovu školu koja je po mnogo čemu jedinstvena u antičkom svetu.U četvrtom poglavlju detaljno je obrađeno religijsko – filosofsko učenje pitagorejaca. Ono što su oni uneli kao potpuno novo u filosofski svet antičke Grčke ogleda se u učenju o seobi duše (metempsihozi), učenju o brojevima kao osnovi svega iz čega je proizašlo učenje o harmoniji i poštovanje materinskih misterija. Ova tri postulata čine okosnicu Pitagorinog učenja na osnovu koje je pitagorejsko bratstvo dalo veliki doprinos razvitku i napretku savremenih nauka kao što su matematika, fizika, astronomija, muzika i mnoge druge.

6

Ustanak u Krotonu i progon pitagorejaca naziv je petog poglavlja koje opisuje period buna pristalica demokratije protiv aristokratske vlasti. U ustanku koji je buknuo širom Velike Grčke pa i u Krotonu, prvi su na udarcu bili pitagorejci kao nosioci ideje vladavine aristokrata. Veliki broj pitagorejaca je pobijen već u prvom naletu ustanika dok je sam Pitagora jedva preživeo ovaj ustanak. Umro je par meseci kasnije nakon četrdesetodnevnog posta u hramu Muza.O kasnijem organizovanju ostataka Pitagorinog bratstva, istaknutim nosiocima njegove ideje kao što su Arhita i Filolaj kao i filosofima koji će Pitagorino učenje inkorporirati u svoje poput Platona i Aristotela, govori se u šestom poglavlju. Kasnije će novopitagorizam i neoplatonizam imati vrlo malo razlike i Pitagora će, preko Platona, ući u srednjovekovnu kulturu i filosofsku misao. U ovom poglavlju dali smo kratak pregled zastupljenosti Pitagorine ideje u zapadnoevropskoj, vizantijskoj filosofskoj misli Islama.U odeljku Pitagora i filosofija i teologija našeg doba pokušali smo da damo kratak pregled današnjeg shvatanja Pitagorinog rada i uticaja u razvitu filosofske i teološke svesti savremenog društva. Kako je pojava Slobodnog Zidarstva obeležila novi vek i savremeno doba, a ona tretira Pitagoru kao jednog od posvećenika misterija, smatrali smo

7

da je neophodno najpre obraditi ovaj deo savremene filosofije. Koncepcija knjige zahtevala je dodatna objašnjenja koja najbolje ilustruju izvori koji na bilo koji način govore o Pitagori i njegovom bratstvu. Stoga su isti dati na kraju ove knjige – u prvom su Zlatni stihovi, osnova etičkog učenja bratstva, doneti u prevodu našeg poznatog heleniste Miloša N.Đurića. U drugom dodatku nalazi se odabir najvalidnijih izvora o Pitagori i njegovom bratstvu. Zastupljeni su filosofi od Platona, Aristotela, Jamvliha, Josifa Flavija, Herodota, Pausanije, Strabona i Plutarha, preko Laertijea, Ovidija, Cicerona i Apuleja do Klimenta Aleksandrijskog, Evsevija Kesarijskog i Stobeja sa Anaksagorinim fragmentima. Smatramo da će, naročito ovaj dodatak, biti od koristi daljim istraživačima ove tematike.

U Nišu, 25.decembra 2005.Nebojša Ozimić

8

ROĐENjE IUTICAJI PRVIH UČITELjA

O samom mestu rođenja Pitagore u izvorima postoji izvesno nesaglasje. Kliment Aleksandrijski navodi da je Pitagora Samoski prema Hipobotu bio je sin Mnesiarha. Aristoksen u vojoj knjizi Život Pitagore, kao i Aristarh i Teopomp, govori da je on rodom iz Tira. Prema Neantu (Neanthes), on je rodom iz Sirije ili iz Tira. Na ovaj način, ispostavlja se da je Pitagora rođenjem varvarin.(Strom.I,62,1–3). Mi smo se opredelili za Samos kao mesto rođenja– što je i najčešće iznošena tvrdnja u izvorima – dakle, za onu mogućnost koju podržavaju najpoznatiji Pitagorini biografi (Lertije, Jamvlih i Porfirije) smatrajući da izvore koji govore o nekom drugom mestu rođenja treba uzeti sa određenom rezervom.Prema Pausaniji, koji nam daje Pitagorin rodoslov, Pitagora je u četvrtom kolenu potomak Hipaza koji je, usled neuspelog otpora koji je pokušao da pruži Doranima, napustio Flijunt i otišao na ostvo Samos. Pitagora praunuk Hipazov, unuk Eufronov a sin Mnezarha, rodio se na ostrvu Samos najverovatnije 571-570.p.n.e. a umro oko 497. Samo rođenje Pitagore vezano je za čudo i proročanstvo.Kada je Mnesarh, koji je bio rezač dragog kamenja, poslom bio u Delfima odlučio je da pita proročište o sudbini njegovog puta u

9

Siriju. Kada je proročica Pitonija sela na zlatni tronožac, nije odgovorila na pitanje koje joj je postavljeno, ali je rekla Mnesarhu da je njegova žena noseća i da će roditi sina koji je predodređen da podari ljudima lepotu i mudrost i koji će svojim životom i učenjem doneti napredak čovečanstvu. Mnesarh je, prema legendi, bio do te mere impresioniran proročanstvom da je ime svoje žene promenio u Pitasis, u čast delfijske proročice. Po istom principu, kada je sin rođen, Pitagora je dobio ime po sveštenici u Delfima (njegovo ime znači ''glasnogovornik Pitijinog'' proročišta u Delfima).Kada imamo u vidu poznatu Heraklitovu zamerku da je on bio mnogoznalac kao Ksenofan i Hekatej (''mnogo znanja, mnogo kaišarenja''), može se izvesti zaključak da je Pitagora već na Samosu bio učitelj filosofije, tim pre jer imamo Laertijeovo svedočenje da je po želji strica Zoila bio učenik Ferekida Sirijca i potom Hermodama, potomka Kreofilovog. Pred kraj svoga života Tales iz Mileta je bio poslednji učitelj Pitagore koji je tada imao između 18-20 godina; on je najverovatnije bio onaj autoritet koji je učenika uputio u egipatske misterije. Nimalo nije zanemarljiv profil Pitagorinih učitelja – Ferekid je bio mantičar i astronom, koji je znao tajne feničanske spise dok je Tales, pored astrologije i geometrije koju je naučio od Egipćana, ostao poznat po svome učenju o

10

besmrtnosti duše. On je često je posećivao Egipat i družio se s tamošnjim sveštenicima gde je bio posvećenik misterija.Pitagori su u Egiptu, gde je bio obrezan i iniciran u misterije, učitelji bili sveštenik Oinufriks i jedan od vrhovnih sveštenika Sonhis. Prema Plutarhu, običaj da govori u kratkim sentencama Pitagora je usvojio po uzoru na hijeroglife1. Pored svega, Talesu se pripisuje sentenca ''Spoznaj samoga sebe'' koja će kasnije postati jedno od osnovnih učenja Pitagore zatim i Sokrata.

UPOZNAVANjE SA MISTERIJAMAEGIPTA I MESOPOTAMIJE

Pitagorin odlazak u Egipat oko 535 g.p.n.e. iniciran je od strane samskog tiranina Polikteta da bolje upozna ustanove i mudrost egipatskih sveštenika. O dolasku i Pitagorinom boravku u Egiptu preciznije podatke ostavio je njegov učenik i biograf Porfirije. Prema ovom izvoru Pitagora se, preko Polikrata, preporučuje kralju Amazisu da bi došao do egipatskih sveštenika. Amazis ga upućuje na Heliopolite 1 Plutarch, Isis and Osiris, 354 e-f

11

koji ga, sa izrazima prividnog poštovanja, upućuju sveštenicima Memfisa kao starijima dok ga ovi, iz istog razloga, šalju u Tebu gde ga sveštenstvo, iz straha od Amazisa, prihvata uz neuobičajeno stroga pravila. Tek kada su videli da Pitagora sve spremno prihvata, dopustili su mu da prinosi žrtve i inicirali ga u misterije. Potvrdu ovih podataka nalazimo kod Laertijea koji nas izveštava da je Pitagora, boraveći u Egiptu, ''naučio jezik Egipćana... ulazio i u egipatska svetilišta i tamo su mu ispričali sve božanske tajne''2 Kada je kralj Persije Kambiz II napao Egipat Polikrat je okrenuo leđa saveznicima u Egiptu i pružio mu pomoć poslavši četrdeset brodova. Nakon što je Kambiz odneo pobedu u bici kod Pelusijuma u delti Nila razrušivši i pokorivši Heliopolis i Memfis, otpor Egipćana je slomljen. Pored ostalih, u zarobljeništvo je odveden i Pitagora. O ovom događaju presudnom za mnoge kasnije filosofsko-matematičke stavove Pitagore, piše Jamvlih '' Pitagoru su odveli Kambizovi sledbenici kao ratnog zarobljenika. Dok je bio tamo, rado je sarađivao sa Magima... i bio je upućen u njihove svete obrede i mnogo naučio o veoma mističnom poštovanju bogova. Ovde se usavršio u aritmetici i muzici i ostalim matematičkim naukama koje je naučio od Vavilonjana''3

Kliment Aleksandrijski navodi da je je Pitagora 2 Diog. Laert.,Životi, 8,1,33 Iamblich, Vita Pyth., 4, 19

12

bio učenik čuvenog persijskog maga Zoroastera čije je tajne knjige imao prilike da proučava.4 U isto vreme Kliment skreće pažnju da je Aleksandar u spisu O pitagorejskim simbolima naveo asirca Nazarata kao jednog od učitelja Pitagore. Ostaje otvoreno pitanje ko je zapravo bio onaj koji je uveo Pitagoru u Zoroastrizam. Zaratustra ili Zoroaster, kako se već pominje u grčkim izvorima, bio je živ u toba (618.-541.)5 Navedeni primeri samo potvrđuju navode Pitagorinih biografa da je on u ropstvu koje nije bilo ograničeno samo na Vavilon, stekao ne malu reputaciju u zoroastrističkim krugovima. Nakon egpatskih misterija Izide i Ozirisa u koje je bio posvećen, a koje su bile drugo ime za Demetrijske misterije, Pitagora se u Kambizovoj imperiji upoznao sa Zoroastrizmom i osnovama hindu religije.

4 Clem. Alex., Strom., 1, 69, 6. Na ovom mestu treba napomenuti da su Magi pre svih prvi prorekli rođenje Spasitelja i da su tri mudraca došla do malog Isusa sleći zvezdu (Мt, 2, 1-12)5 Т.Линг, Историја религије Истока и Запада, 102 navodi da je Zaratustra živeo od 618.- 541. dok A. Koterel, Rečnik svetske mitologije,22 navodi za period zaratustrinog života godine između 628- 551. Obe varijante dopuštaju mogućnost da je Pitagora došao u kontakt sa čuvenim Iranskim prorokom pa samim tim i mogućnost da je učio kod njega.

13

Jedan od srednjovekovnih prikaza Pitagore

14

POVRATAK NA SAMOS IOSNIVANjE ŠKOLE U KROTONU

Nakon Polikratove i Kambizove smrti 522.p.n.e., Pitagora je ostao u Vavilonu još dve godine da bi se 520. vratio na Samos koji je sada kontrolisao Darije. Ostaće nepoznato kako se ( ili ko je) Pitagora izbavio iz ropstva. U svakom slučaju, neposredno nakon povratka na samos Pitagora je otišao na Krit da se upozna sa pravnim sistemom koji je ovde vladao i odmah po povratku na Samos osnovao školu koju je prozvao polukrug o čemu Jamvlih piše da:''... je osnovao školu u gradu Samosu, ''Pitagorin polukrug '' koja je pod ovim imenom poznata još i danas, u kojoj stanovnici Samosa održavaju političke skupove''6 Pitagora se nije mnogo zaržao na rodnom Samosu. Nezadovoljan duhom koji je vladao ne samo na Samosu već i u čitavoj Joniji, 518. se preselio u grad Kroton na jugu Apeninskog poluostrva, u koloniji Velika Grčka. Kao što vidimo, Laertije greši kada Pitagorin odlazak u Kroton pripisuje nesuglasicama sa Polikratom koji više nije među živima. Daleko približnije istini deluje Jamvlihov podatak da je '' Pitagora bio nezadovoljan načinom života ljudi sa Samosa i interesovanjem za predavanja iako 6 Iamblich, Vita Pyth., 5, 29

15

su sa drugih strana dolazili brojni ljudi da ga slušaju''.7 Možda najbliži istini je J.Burkhart kada kaže: ''Ne znamo da li je, možda, želeo da se suprotstavi i onom dionizijskom zanosu koji je tada nosio grčki svet i kasnije postao tako zloglasan i u donjoj Italiji kao kult Libera i Libere; sigurno je da su još poznije pitagorejke bile pristalice čistog, jednostavnog kulta. U svakom slučaju, on se u jednoj stvari našao na putu tadašnjeg načina osećanja, upozoravajući sve da izbegavaju '' častoljublje i slavoljublje, koji najviše izazivaju zavist, a i kretanje među mnogima''8 što je značilo : '' Dole agon, koji inače vlada celim životom!.''9 Sa druge strane, nije isključeno da je Pitagora svoju delatnost preneo na prostore Velike Grčke predosetivši sve snažnije persijske udare na Joniju. Kako bilo, na prostorima Velike Grčke stvorilo se novo sedište helenske prosvete i moći.Jamvlih piše i u tome sasvim sigurno preteruje da je Pitagoru u Krotonu prvi put slušalo preko šest stotina ljudi od kojih većina nisu bili filosofi već ljudi zadivljeni njegovom pojavom i načinom života. U isto vreme Pitagora, kao predstavnik aristokratske političke misli, vrlo brzo je stekao i veliki broj političkih istomišljenika, s obzirom da je Velika Grčka bila aristokratska. Škola koju je u Krotonu osnovao Pitagora i njena organizcija

7 Iamblich, Vita Pyth., 6, 298 Porphyrius, Vita Pyth., 319 J.Bukhart, Povest grčke kulture, 4, 148

16

predstavljale su novinu u dotadašnjem podučavanju ali i u etičko-filosofskom učenju. Poznato je da su učenici škole uveli zajednicu dobara – što će se kasnije sresti kod prvih hrišćana – koja nije trebalo da bude lažna figura jednakosti već uzajamno izjednačavanje, ispomoć među posvećenima i kao takva najistinskiji izraz duboke posvećenosti. Tako je Pitagora od fizičara i astronoma postao etičar i političar koji je, propovedajući višu i lepšu etiku, zanosio mase isto onako kako ih uvek i svuda zanosi svako ko propoveda čisti život. Pitagorinu školu u Krotonu, koja će kasnije postati poznata i pod imenima Pitagorino bratstvo i Pitagorejsko / Pitagorovačko bratstvo, neki su smatrali za politička udruženja što su obrazlagali činjenicom da su svi aristokratski elementi Južne Italije podržavali Pitagoru i otvaranje njegovih škola u ovom delu Velike Grčke. Istini za volju, proučavanje političkog ustrojstva društva predstavljalo je tek jedan istrgnuti segment iz etičkog učenja Pitagorejskog bratstva iako je sam Pitagora imao političku vlast u Krotonu, Sibarisu, Tarentu, Herakleji, Metapontu, Tauromeniju, Regiji (Ređo), Himeri, Katani, Agrigentu i drugim gradovima Velike Grčke i južne Italije. U ovim gradovima nalazila su se pitagrejska bratstva čiji su članovi uzestvovali u borbi aristokratije protiv demokratije.

17

Kada je oko 510.godine došlo do sukoba demokratije protiv aristokratije u gradu Sibarisu i kada su predstavnici demokratije na čelu sa atletom Telisom pobedili, predstavnici aristokratije, među kojima i pitagorejci, bili su proterani a njihova imovina konfiskovana. Krotonski aristokrati su organizovali kontranapad na Sibaris i napad je u potpunosti uspeo: demokratija poražena, aristokratija ponovo na vlasti. Ovaj ustanak doveo je do burnih reakcija demokratije u samom Krotonu gde je ubrzo došlo do ustanka koji je rezultirao proterivanjem pitagorejaca. Polibije je ostavio podatak da su između 450- 440. godine sedišta pitagorejaca spaljivana a oni sami proterivani ili ubijani. Kako bilo, uticaj Pitagore i njegovog bratstva na širenje kulture i obrazovanje ljudi u Krotonu jasno se očituje u izjavama savremenika samog bratsva koje glase ''Ništa su drugi gradovi prema Krotonu'' i Strabonova ''Poslednji Krotonjanin još je ravan prvom među ostalim Helenima. ''

ORGANIZACIJA BRATSTVA

Od samog osnivanja bratstva Pitagora je ustanovio pravila za sve članove koja je sam najdoslednije poštovao. Članovi su se obavezivali zakletvom na lojalnost prema

18

samom učitelju kao i jedni prema drugima, morali su da čuvaju tajnu pred profanima, imali su tajne znakove raspoznavanja dok su Pitagorina predavanja slušali isključivo noću. Bezuslovno su se pridržavali etičkih propisa i tek onda, ako su položili ispit, smeli su lično da dođu pred učitelja i u njegov dom što su smatrali za svoju veliku sreću. U skladu sa filosofskim učenjem, učenici nisu smeli da jedu meso, jaja i pasulj.Vino nije bilo zabranjno ali se preporučivala voda. Najstrožije je bilo zabranjeno ubijanje životinja koje čoveku ne nanose ozledu ili uništavanje uzgojenog drveta. Od njih se očekivalo da se oblače jednostavno a ponašaju skromno, da se '' nikada ne prepuštaju smehu, a i ne izgledaju strogo''10. Nije trebalo da se zaklinju bogovima jer ''svaki čovek treba tako da živi da bude dostojan da mu se veruje bez zakletve''11. Nisu smeli da prinose krvne žrtve, već da se klanjaju pred oltarima koji nisu ukaljani krvlju. Poštovanje zakona je bilo obaveza. Pri kraju dana trebalo je da sami sebe upitaju kakva su zla počinili, koje su dužnosti zanemarili, kakvo su dobro učinili. Uvođenje u pitagorejsko društvo podrazumevalo je, dakle, pored očišćenja tela kroz apstinenciju i samokontrolu, očišćenje uma naučnim studijama.Ovo su neka pravila pitagorejskog reda:10 Diog. Laert.,Životi, 8, 1,23 -2411 Diog. Laert.,Životi, 8, 1,22

19

Ne jesti bob.Ne podizati ono što je palo.Ne doticati belog petla.Ne lomiti hleb.Ne prekoračiti poprečnu liniju.Ne podsticati vatru gvožđem.Ne zagristi nenačetu veknu hlsba.Ne trgati venac.Ne sedati na četvrtinu mere.Ne jesti srce.Ne ići glavnim putevima.Ne dozvoliti lasti da se gnezdi pod krovom.Ne ostavljati u pepelu trag lonca kada se digns sa vatre, nego ga poravnati.Ne gledati u ogledalo pokraj svetla.Kada ustaneš sa ležaja, smotaj ga i izravnaj otisak tela.

Istovremeno, pripadnici bratstva delili su se prema stepenima kojima su pripadali, mada se ne može tačno utvrditi broj nivoa na kojima se odvijala nastava. De Krešenco smatra da je Pitagora učenike podelio u dve kategorije: matematičare, odnosno one kojima je bilo dozvoljeno da pristupe "znanju" (mathemata), i akusmatičare, koji su pripadali samo spoljašnjem krugu slušalaca koji su mogli samo da slušaju.12 Akusmatičari

12 Krešenco, Predsokratovci, 48; Iamblich, Vita Pyth., 18, 60, 81 jasno govori da je pola na matematičare i akusmatičare pravljena isključivo

20

su mogli u školu da dolaze samo preko dana. Za razliku od ovog mišljenja, L.Troizi navodi podelu na učenika na četiri stepena učenja: prvi stepen su činili akuzmatičari (nazivani i egzotericima) koji nisu bili inicirani i mogli su samo da slušaju predavanja, drugi stepen je podrazumevao izučavanje osnovnih principa filosofije, teologije i drugih nauka dok je na trećem stepenu, nazvanom stepen savršenstva, započinjalo očišćenje. Četvrti stepen nazivan je pojavljivanje i tek oni koji su inicirani na ovaj stepen mogli su da postavljaju pitanja učitelju i da saznaju sve istine.13 U svakom slučaju, učenici nisu mogli da vide samog Pitagoru za vreme predavanja nisu mogli da vide14 jer su se predavanja održavala noću. Istovremeno, polaznici škole bili su obavezani na ćutanje punih pet godina. Članovi višeg stepena uzdržavali su se od jedenja mesa i boba, pridržavali se dijetetičkih i higijenskih pravila, imali su sve zajedničko, pazili na bračnu čistotu, razvijali smisao za lepote i radosti porodičnog života i

na odnosu njihovog interesovanja prema pitagorejskoj filosofiji kao i to da je Pitagora predavao samo matematičarima.13 L. Troizi, Rečnik masona, 25314 Posle samog predavnja, učenici su mogli da vi svoga učitelja i čak da ga posete u kući. Diog. Laert.,Životi, 8, 1,10. O razlozima ovog naizgled čudnog pravila na drugom mestu u ovoj knjizi.

21

negovanjem međusobne odanosti i vernosti prema članovima bratstva utvrđivali moralnu solidarnost. Da se ovde nije radilo o praznim rečima već o etičkom stavu sprovedenom u delo, govori primer Klinija iz Taranta koji je, pošto je čuo da je pitagorejac Proro u nekoj političkoj nevolji izgubi imanje, otputovao u Kirenu sa blagom da pomogne postradalog brata koga nikada pre toga nije video. Pored ovog, ostao je zabeležen kao idealan primer bratskog prijateljstva odnos dvojice pitagorejaca Damonija i Fintije, koje je kasnije nemački pesnik Šiler opevao u pesmi '' Jemstvo''. Za samog Pitagoru Laertije piše da je bio vrlo sposoban da stvara prijateljstva i kada bi saznao da ''neko zajedno s njim ima njegove simbole smesta bi sklopio sa dotičnim poznanstvo i učinio ga svojim prijateljem'' što možda i najbolje ilustruje duh poverenja koji je vladao među pitagorejcima.Pitagorejci su prvi u helenskom svetu priznali ženama ravnopravnost. Jamvlih u katalogu Pitagorejske škole nabraja niz imena članica koje su bile ili žene ili ćerke ili sestre članovima bratstva15 Među njima su se najviše

15 Iamblich, Vita Pyth., 36, 267 nabraja 17 žena:Timihu, ženu Milije iz Krotona; Filtidu, ćerka Teofrija iz Krotona, sestra Bindaka; Okelo i Ekelo, iz Lukancev; Hilonida, ćerka lakonca Hilona; lakonjanka Kratesikleja, žena lakonca Kleonora; Teano, žena Brontina iz Metaponta; Mija, žena krotonca Milona; Lastenija iz Arkadije; Gabrotelija,

22

isticale Timiha, Filtija a naročito Pitagorina učenica i žena Teana i njene ćerke Mija i Dama koje su imale povlasticu da otvaraju religiozne litije žena. Pitagora je Dami ostavio svoje spise sa napomenom da se ne saopštavaju nikome izvan porodice zbog čega ih je ova ostavila svojoj ćerki Bitali.16 M.N.Đurić skreće pažnju da je ''jedna od najprimetnijih odlika Pitagorine vaspitačke delatnosti bila pribiranje brige i pažnje oko vaspitavanja žena''17 što svakako otkriva mističnu stranu Pitagorine ličnosti i dodatno osvetljava specifičnosti njegovog učenja (o čemu će biti više reči u odeljku '' Pitagorizam i materinske misterije'').

ćerka Gabrotela iz Tarenta; Ehekratija iz Flijunta; Tirsenida iz Sebarisa;Pisiroda iz Tarenta; lakonjanka Teadusa; Beo iz Argosa; Babelika iz Argosa; Klehma, sestra lakonca Autoharida. 16 Iamblich, Vita Pyth., 28 ,146

17 М.Н.Ђурић, Историја хеленске етике, 111

23

Demetra i Kora

24

UČENjE PITAGORE IPITAGOREJACA18

Filosofija Pitagore donela je u antički svet dva potpuno originalna filosofska polazišta: učenje o metempsihozi ili ponovnom rađanju19 i filosofiju broja kao osnove svega pri čemu treba podvući da je učenje o harmoniji, proisteklo iz filosofije broja, predstavljalo kvalitativan pomak u istoriji etike. Sve ostale ideje koje su iz oblasti etike, društvenog uređenja, geometrije, muzike i astronomije koje je Pitagora sa bratstvom poučavao i proučavao a naročito religijske postavke nužno su bile vezane za ova dva postulata.

Prema Heraklitu s Ponta, Pitagora je razlikovao tri puta, tri načina života. Prvi, hodos jeste teoretski, posmatrački, kontemlativni način života. Drugi je praktički tj.pragmatički, delatni dok je treći apsolutistički, utilitaristički.20 Ovaj poslednji

18 Zbog nemogućnosti da se preciznije odredi koji o u učenju pitagorejaca jeste izvorno Pitagorin a koji njegovih učenika,pišući o onome što je podrazumevalo stavove pitagorejaca koristićemo njegovo ime.19 Doslovan prevod = učenje o seobi duše. Izraz ponovno rađanje je više u duhu pitagorejskog učenja pored uobičajenog pojma seoba duše. (Koplston, Istorija filozofije – Grčka i Rim, 74)20 Б. Павловић, Пресократска мисао, 106

25

način života usmeren je na to da se stekne bogatstvo; živi se da bi se zarađivalo i trošilo.

METEMPSIHOZA –UČENjE O PONOVNOM RAĐANjU DUŠE

Prema Laertijeu, sam Pitagora je pričao kako je ranije već bio na Zemlji kao Etalid, zatim Euforb, potom Hermotim i na kraju, pre nego što je postao Pitagora, Pir. Svega ovoga se sećao i mogao da priča o svom boravku u Hadu zahvaljujući tome što je od Hermesa izmolio sećanje na besmrtnost. Ksenofan je želeći da se naruga učenju o ponovnom rađanju napisao kako je Pitagora navodno ugledavši nekog čoveka kako tuče psa, ovome naredio da prestane jer je u skičanju prepoznao dušu svoga prijatelja. Ne ulazeći dalje u istinitost ovog događaja niti u Ksenofanove namere, treba naglasiti da je Pitagorino učenje o ponovnom rađanju duše bilo revolucionarno i reformatorsko u sredini i vremenu u kojima je poniklo, onoliko koliko je nekoliko stoleća kasnije bilo Isusovo učenje.

Sa osnovama učenja o ponovnom rađanju duše Pitagora se najverovatnije sreo za vreme svog ropstva u Vavilonu Pitagorina

26

ideja o ponovnom rađanju duše bila je očigledna suprotnost sa dotadašnjim kultom mrtvih i s njim povezanim masovnim pojavama sujeverja- prizivanjem mrtvih i pričama o avetima. Učenje o metempsihozi delovao je pročistiteljski i oživeo staru ideju o moći duše i njenom postojanju i posle smrti što se oštro suprotstavilo homerskoj koncepciji o pričljivim senkama počivših. Očigledno, Homerova i Hesiodova koncepcija smrti kao konačnog čina nikako nije mogla da bude prihvaćena; J.Burkhart navodi da se '' ni većina bogova nije mogla oporaviti od nedostojnih stvari koje im je natovarila na pleća poezija, u prvom redu Homerova Ilijada.''21 U znak neprihvatanja i gađenja prema ovakvom učenju o duši, Pitagora je Homera i Hesioda video u Hadu među onima koji su pod najtežim kaznama.22 Sa druge strane, da je imao lepo mišljenje o molitvi dokazuje činjenica da je o bogovima imao lepo mišljenje; čak navodi da ne želi da bogovima propisuje njihove darove ljudima, već im izričito prepušta izbor tih darova.Pitagora je učio najpre da je duša besmrtna i da se preobražava u druge vrste živih bića; zatim da se sve što dolazi na svet ponovo rađa u određenom ciklusu i da ništa nije apsolutno novo; kao i da se prema svemu onom što u sebi nosi život, mora odnositi kao 21 J.Burkhart, Povest grčke kulture, III, 25522 Iamblich, Vita Pyth., 25 ,111

27

prema onom što nam je srodno. U ovom učenju primetan je uticaj orfizma s tim što ga Pitagorino učenje dodatno oplemenjuje : dok orfizam uči da se duša može sjediniti sa božanskim samo preko primernog života, koji je uslovljen asketizmom, poštovanjem rituala i apstinencije kao i meditacije o onostranom svetu, pitagorejska askeza, kao već naređena, nije bila askeza za već nečistu savest nego askeza za one čiste sa jedinim zadatkom- da bi ostali čisti. Cilj pitagorejske askeze bio je održavanje čoveka u raspoloženju koje ga čini dostojnim ljudskog postojanja.23 Ovakvo shvatanje duše bilo je oštro suprotstavljeno činu samoubistva. Prema učenju pitagorejaca, ljudi, obični smrtnici, stranci su u svom telu koje je grobnica duše. Mi nemamo pravo da napustimo svojom voljom, dakle, bez Božje volje, ovaj svet. Još plastičnije je ovo shvatanje izneto u Platonovom Fedonu (62 b) poredeći smrtne ljude sa stadom a Boga sa pastirom koji brine o stadu. Smrtnik nema pravo da napusti stado bez božanske naredbe. Život,

23 J.Burkhart, Povest grčke kulture, III, 256. М.Н.Ђурић zato govori o Pitagorinom učenju o ponovnom rađanju duše kao o ''prečišćenom orfizmu.'' (М.Н.Ђурић, Историја хеленске етике, 110)

28

prema učenju pitagorejaca, svakako nije sreća ali izlaz nije u samoubistvu.24 Pada u oči sličnost u odnosu pitagorejskog poređenja - stado (jagnje) -pastir sa kasnijom hrišćanskom slikom u kojoj je Isus dobri pastir25 su njegovi sledbenici stado koje se okuplja oko njega. Baš kao što se sreće istovetnost pitagorejstva i novozavetne etike u poređenju, tako se zadržao i isti odnos ovih učenja prema samoubistvu.U direktnoj vezi sa metempsihozom na putu ka pročišćenju je i zabrana većine namirnica koje su se do tada koristile u svakodnevnoj upotrebi: zabranio je upotrebu mesa, nekih vrsta riba i boba i ostalih mahunarki.26

Zabrana korišćenja boba je onaj deo Pitagorinog učenja koji nam govori o velikoj vezi pitagorizma i pitagorejki sa poštovanjem ženskog, materinskog pricipa u misterijama. Maternitet se ogleda u svetoj prirodi jaja i mahuna tako da je jesti životinje koje rađaju iz jajeta greh usled njihove veze sa materinstvom isto koliko i jesti mahune koje su nosioci života. Usled toga Pitagora dopušta da se jedu petlovi (osim belih, koji su posvećeni Mesecu) ali zabranjuje da se jedu kokoši i tako dalje istom analogijom.

24 Б. Павловић, Пресократска мисао, 10625 Јован, 10, 11; 10,1626 Diog. Laert.,Životi, 8,1,24.

29

Na ovom mestu jasno je uočljiva povezanost pitagorejstva sa Demetrinim kultom kao i sa svim maternitetskim misterijama (o čemu će biti više reči na drugom mestu u ovom radu).

BROJ- OSNOVA I MERA SVEGA

Pitagorino učenje o broju je jedan od prvih pokušaja postavljanja pitanja o kvalitativnoj strani zakonitosti u prirodi. Dok je miletska filosofija prirode u osnovu svega što postoji stavljala materijalni prauzrok, nazivajući ga čas ''vodom'', čas '' apejronom'', čas '' vazduhom'', dotle su pitagorejci polazili od broja kao suštine svega. Aristotel je zapisao da su se ''pitagorejci prvi posvetili matematici i unapredili je ...smatrajući da su matematička načela u osnovi svih bića, a kako su brojevi prvi među načelima... oni su smatrali da su brojevi elementi svih bića i da je čitavo nebo harmonija i broj.''27 Sve se u prirodi meri, potčinjava broju, u broju je suština svih stvari tako da upoznati svet, njegovu zakonitost i strukturu znači upoznati brojeve koji njime upravljaju.

27 Аristot., Metaphys., I, 5, 985 b- 986 а

30

''Broj, to su sva nebesa ''28 predstavlja osnovno pitagorejsko metafizičko-matematičko načelo. Za pitagorejce sastojci broja su '' parno i neparno, a da je od njih parno neograničeno a neparno ograničeno; jedno proizilazi iz obadva (jer je ono i parno i neparno), a brojevi iz jednog; a i čitavo nebo, kao što je rečeno, jeste broj ''29 Na osnovu ovog Aristotelovog zapažanja očigledno je da su pitagorejci broj shvatili prostorno – jedan je tačka, dva je linija, tri je površina, četiri je čvrsto telo. U prilog ove tvrdnje je i činjenica da su pitagorejci na taj način shvatali ''tetraktis'', figuru koju su oni smatrali za svetu. Tetraktis ili sveti broj predstavljao je zbir 1+2+3+4 daje 10. Pitagorejci su prema iznetom stavu da je neparni broj , jer je ograničen pa samim tim određen i savršen, bolji nego parni koji je neodređen i nesavršen pa su prema tome sastavili tabelu od deset suprotstavljenih pojmova iz kojih se proizvodi sve ostalo.

28 Аristot., Metaphys., I, 5, 986 а29 Аristot., Metaphys., I, 5, 986 а

31

To su: 1. ograničeno- neograničeno, 2. parno- neparno, 3. jedno- mnogo, 4. desno- levo, 5. muško- žensko, 6. mirno- pokretno, 7. ravno- savijeno, 8. svetlo-tamno, 9. dobro-zlo, 10. kvadrat-pravougaonik.30 Ovu tabelu Aristotel na drugom mestu naziva tabelom dobara jer je imala pretežno etički karakter zato što dobro pripada onome što je neograničeno.31

Iz ovakvog učenja je proistekao pojam o harmoniji do kojeg je Pitagora došao proučavanjem veza između muzike i matematike. Otkriće harmonije kao ujedinjenja raznovrsnog, pomirenja kontrasta predstavljaju deo etičkog učenja Pitagore po kome će ostati poznat. Pitagorejci su vrline svodili na brojeve smatrajući da različite vrline predstavljaju harmonije suprotnosti, dok su vrlinu smatrali harmonijom. Oktava je najveća

30 Аristot., Metaphys.,, I, 5, 986 а31 Аristot., Eth.Nic., I, 4,1096 b 2

32

harmonija u skali a kako su ljubav i prijateljstvo harmonija to je ljubav = 8. Isto tako su pitagorejci smatrali da se pravednost sastoji od jednakog pomnoženog jednakim, ili iz kvadrata ili iz kubnog broja, zato što ona vraća isto za isto. Stoga su pravednost definisali brojem 4 ili brojem 9 jer je kvadrat parnog broja (2) =4 a drugog neparnog broja (3) = 9 i jer se jednako vraća jednakim. Tako je brak, kao harmonija prvog muškog s prvim ženskim (5), oživljavanje 6, zdravlje 7 dok je broj 10, zbir svetih brojeva (1+2+3+4) , svešteni broj.

GEOMETRIJA, MUZIKA I ASTRONOMIJA

S obzirom da su Pitagorejske škole bio proučavale aritmetiku, geometriju,astronomiju i muziku, sasvim je razumljivo da su pitagorejci najviše doprineli baš u ovim granama. Pored toga što su pitagorejci prvi koji su reč mathematike koristili sa značenjem matematika ( do njih se ona koristila za učenje

33

bilo čega)32, dali su veliki doprinos u razvitku astronomske nauke. Sa njima je geometrija dobila oblik aksioma, teoreme i uslovljenosti. Sam Pitagora je otkrio mnogo teorema iako je ona po kojoj je najpoznatiji –tzv. Pitagorina teorema- doneta iz Vavilona o čemu nam svedoče glinene pločice koje se čuvaju na Univerzitetu u Jejlu i Plimptonu.33

32 В. Дјурант, Живот Грчке, 18133 Koplston, Istorija filozofije – Grčka i Rim, 80. Ovaj događaj Laertije ovako opisuje:''Matematičar Apolodor priča da je Pitagora prineo hekatombu kada je pronašao zakon da je kvadrat nad hipotenuzom u pravouglom trouglu jednak zbiru kvadrata iznad strana koje zaklapaju pravi ugao'' (Diog. Laert.,Životi, 8,1,12). Svakako da Apolodorovu tvrdnju, verovatno proizašlu iz nerazumevanja pitagorizma, ne treba uzeti kao validnu jer je u potpunosti sa Pitagorinim učenjem i zabranom o ubijanju životinja.Sa druge strane, ne može se očekivati da Pitagora radi nešto što je direktno suprotno njegovom etičkom stavu. O bliskoj povezanosti tzv.Pitagorine teoreme i vavilonske matematike viti rad J. J. O'Connora i E.F. Robertsona Pythagoras's theorem in Babylonian mathematics, Yale, 2000.

34

Tablica Plimpton 322

Pitagora je formulisao teoriju proporcije i kroz nju i ''primenu površina'' stvorio geometrijsku algebru. Pretpostavlja se da je upravo studija proporcija navela Pitagoru da muziku svede na broj.34

Jednom prilikom, pripoveda Jamvlih, Pitagora je prolazio pored kovačnice kada je

34 В. Дјурант, Живот Грчке, 182

35

njegovo uho bilo privučeno redovnim muzičkim intervalima zvukova koji su dolazili od nakovnja. Otkrivši da su čekići različite težine, zaključio je da tonovi zavise od numeričkih odnosa.U jednom od malobrojnih eksperimenata o kojima učimo u savremenoj istoriji muzike, uzeo je dve strune jednake debljine i zategnutosti i otkrio da su, ako je jedna dva puta duža od druge, kada bi ih trzao, davale oktavu (odnos 2:1, 3:2, 4:3 9:8); ako je jedna bila jedan i po puta duža od druge, davale su kvintu ( do, sol); ako je jedna bila za trećinu duža od druge davale su kvartu ( do, fa odnos 4:3). Na ovaj način, svaki muzučki interval mogao je da se matematički izračuna i utvrdi.

Muzika je bila od izuzetne važnosti u pitagorejskom poimanju sveta. Aristoksen tvrdi da du pitagorejci koristili muziku da bi očistili dušu, a medicinu da bi očistili telo. U ovoj tvrdnji vidimo da osnova Aristotelove teorije katarse zapravo leži u učenju pitagorejaca. Po uzoru na Apolona i Orfeja koji su bili božanski muzičari, Pitagora je preporučivao svakome muzičaru da se bavi muzikom što je i sam činio do kraja života. Laertije piše da je Pitagora prva osoba koja je Zemlju nazvala okruglom i dala svetu ime kosmos. Po Pitagori, Zemlja je okrugla zato što je među čvrstim telima najlepša kugla (sfera) a među figurama-krug. Već samo ovakvo učenje ima svoju estetsku stranu: ideje da je

36

Zemlja oblika elipse ili kotura zamenjuje stav o savršenom (oblik kugle, sfere) prema savršenom (čoveku koji živi na njoj, trudeći se da dostigne savršenstvo).

Srednjovekovni prikaz Pitagore i Filolaja

Pošto sva tela koja se kreću po prostoru proizvode zvuk čija visina zavisi od veličine i brzine tela, znači da svaka planeta u svojoj orbiti, kako je tvrdio Pitagora, proizvodi zvuk u srazmeri sa svojom brzinom kretanja koji se sa svoje strane povećava sa njenom razdaljinom od Zemlje. Po učenju o harmoniji i ove različite note čine harmoniju ili '' muziku sfera '' koju nikada nećemo čuti upravo zato što je čujemo sve vreme. Vasionski sklad i ta harmonija sfera kao univerzalni sistem sajedinstva treba da se ostvare i u ljudskom društvu tako da Pitagora svojim učenjem vrši ''poporodičavanje i podruštvenjivanje vasione

37

kao i povasionjivanje porodice i društva jer harmonija vasione silazi u domaćinstvo pojedine kuće i u domaćinstvo države.''35

HARMONIJA

Mišljenje da je duša hamonija ili, tačnije, usklađenost blisko je povezano sa teorijom o četiri elementa. Ovo učenje, prema Barnetu, nije moglo da pripada najranijem obliku pitagorejstva jer nije u skladu sa idejom da duša može da postoji nezavisno od određenog tela što je potpuno suprotno uverenju da ''bilo koja duša može da uđe u bilo koja duša može da uđe u bilo koje telo''.36

Prema pitagorejskom shvatanju harmonije, ona je morala da sadrži tri tada poznata intervala – kvartu, kvintu i oktavu. Zato je Posejdonije bio u pravu kada rekavši da je učenje o trodelnoj duši, koje nam je poznato iz Platonove ''Države'', stvarno bilo pitagorejsko.

Iz pitagorejskog shvatanja vasione razvio se heliocentrični sistem u kome se ogleda i njihova socijalno-politička misao. U središtu vasione nalazi se vaseljensko ognjište (koje se još zove '' Divov dom'', ''žrtvenik'' ili '' veza i mera prirode'' ) oko koga, kao izvora 35 М.Н.Ђурић, Историја хеленске етике, 11436 Aristotel, De anima, A,3,407b 20

38

stvaralaštva, vode kolo druga nebeska tela: nebo (sfera nekretnica), Kron (Saturn), Div (Jupiter), Arej (Mars), Hermes (Merkur), Afrodita (Danica), Sunce, Mesec, Zemlja i Suprotna zemlja. Postojanje Suprotne planete zamerio je pitagorejcima Aristotel pišući kako im je cela vasiona broj: devet je tela na nebu što se vide, a oni dodaju Suprotnu zemlju da ih bude deset.37 I zaista, dugo se pretpostavljalo da je Suprotna ili Anti- zemlja u učenju pitagorejaca izmišljena radi popunjavanja sveštenog broja 10 u kadi. Tokom 20.stoleća astronomi su utvrdili na osnovu konkretnih parametara da postoji i ta, deseta planeta koju je ekipa naučnika sa Maunt Palomara prvi put snimila 31.oktobra 2003.g. Dr Majk Braun sa California Institute of Technology, Pasana, California uspeo je da teleskopom sa Maunt Palomar Opservatorije 8. januara 2005. napravi detaljnije proračune i snimke planete koja je veća od Plutona i privremeno nazvana 2003UB313 a kasnije je dobila ime Sedna. Ona se nalazi na rastojanju koje je jednako 97 udaljenosti Zemlja- Sunce o čemu je izvestila dnevna i stručna štampa.

37 Metaphys.,I, 5, 085 b 23 ss

39

Pitagorejska heliocentrična predstava svemira

Jedan od snimaka Sedne

Drugi autori su u pitagorejskom heliocentrizmu videli mesto u kome se svi

40

konci helenskog shvatanja sveta ovde sastaju: ''živa radost što je izaziva postojanje, ljubavlju ispunjeno poštovanje svemira kojim upravljaju božanske sile, veliki smisao za lepotu, meru i sklad i veoma prisno osećana milina zbog spokojstva u državi i porodici.''38

DODEKAEDAR

Jedno od zanimljivih mesta u teoriji brojeva predstavlja upotreba dodekaedra koji je poistovećen sa ''sferom univerzuma'' ili, kao što je rečeno u Filolajevom fragmentu, '' sa brodskim trupom'' sfere.39 O ovom izrazu Barnet kaže: ''Ma šta mislili o autentičnosti fragmenata, nema razloga za sumnju da je u pitanju izvorni pitagorejski izraz koji mora da se poveže sa rečju ''kobilica broda'' koja se primenjuje na centralnu vatru pri čemu se struktura sveta poredi sa brodom. Učenje o dodekaedru srećemo u Platonovom spisu ''Fedon'', koji je verovatno napisan pre nego što je u potpunosti utemeljeno učenje o pravilnim telima. Ovde nalazimo podatak da je '' prava Zemlja'', ako je gledamo odozgo, ''

38 М.Н.Ђурић, Историја хеленске етике, 114 nap.3939 Aet. II,6,5

41

višebojna kao lopta od dvanaest komada koža''.40 Platon o istoj stvari piše na sledeći način: '' Postoji još jedan, peti sastav; bog ga je upotrebio za univerzum kada ga je oslikavao ''.41

Dodekaedar je sam po sebi bliži sferi od bilo kog pravilnog tela; dvanaset delova kože koji se koriste za izradu lopte predstavljaju pravilne petouglove i da materijal nije elastičan kao koža dobili bismo umesto sfere- dodekaedar.Barnet skreće pažnju da tradicija potvrdjuje važnost dodekaedra u pitagorejskom filosofskom sistemu. Tako se, prema jednom izveštaju, Hipas utopio u moru zato što je otkrio '' sferu sačinjenu od dvanaest petouglova'' a, kao što je poznato, pitagorejci su kao svoj simbol usvojili pentagram ili pentalfu. Ovaj simbol je kasnije imao veliku upotrebu u magiji a Paracelzus ga je koristio kao simbol zdravlja što je upravo naziv koji su pentagramu davali pitagorejci.42

40 Platon, Fedon,, 110 b 641 Timaj, 55 c 442 Barnet, Rana grčka folosofija, 346

42

PENTAGRAM

Pentagram predstavlja jednu od onih geometrijskih figura za koju se pretpostavlja da ju je Pitagora doneo sa svojih putovanja i studija po Egiptu i Vavilonu. Kako nas Jamvlih obaveštava, pitagorejci su upotrebljavali

43

pentagram kao znak raspoznavanja43

nazivajući ga Ηγιεια, što bi se moglo prevesti kao zdravlje, u širem smislu reči život. U grčkoj mitologiji Higija je boginja zdravlja, kćer Asklepija. U prilog Jamvlihovom navodu o pentagramu kao znaku raspoznavanja pitagorejaca, govori i podatak da je Kroton u jednom periodu imao novac na čijem aversu je bio Pitagora a reversu pentagram.

Mistično značenje reči Higija (UGIEIA) dobija se ukoliko se krene sa čitanjem ove reči iz donjeg levog ugla u smeru kazaljke na satu44:

IG EIU A

Razloženo na elemente dobija se ova tabela:

43 Iamblich, Vita Pythagorae, 33; Rječnik simbola, 49544 Agrippa, occulta philosophia , III, 21

44

Slovo

Elemenat

Osećaj Uzrast Godišnje doba

Mesec

A Vazduh Mokro Dete ProlećePrva četvrtina

EI Vatra VrućeMladost

LetoDruga četvrtina

G Zemlja SuvoZrelo doba

JesenTreća četvrtina

U Voda Hladno Starost Zima Četvrta četvrtina

I DuhBožansko

SmrtRazaranje

Nov mesec

Ptolomej je kasnije pentagrama zapisao kvalitete pet manjih planeta: Venera je pretežno vlažna i dodeljena Vazduhu; Jupiter je vruć dodeljen Vatri, Mars je suv i dodeljen Zemlji dok je Saturn Hladan i dodeljen Vatri. Merkur je sam po sebi neutralan ali se može

45

kombinovati sa drugim planetama tako da se dodeljuje Duši. Na ovaj način je dobijeno sledeće:

MerkurMars JupiterSaturn Venera

Prema Prolomeju koji je produbio astronomski deo učenja pitagorejaca, dve planete koje su desno (Jupiter, Venera) su blagotvorne, dve sa leve strane (Mars, Saturn) su zlobne dok je peta planeta Merkur neutralna.45 Sa druge strane, prema sačuvanim vavilonskim astronomskim tablicama iz 4.stoleća p.n.e. manje planete pripadaju znacima Zodijaka u sledećem redosledu Venera, Saturn, Mars, Jupiter itd.46 Ezoterici srednjeg veka a pre svih Paracelzus, razradili su simboliku pentagrama skoro do savršenstva tako da je danas ovaj pitagorejski znak prepoznavanja poznat kao simbol celovite ličnosti, ljudskog mikrokosmosa. Pošto je beskonačan, pentagram sadrži simbolizam, snagu i celovitost kruga.47 Takođe, pentagram

45 F. Rochberg-Halton,New Evidence for the History of Astrology, 12346 F. Rochberg-Halton,New Evidence for the History of Astrology, 12747 Kamings, Sve o simbolima, 26

46

je simbol savršene ideje48 a ukoliko nije petougao već petokraka zvezda u učenju Slobodnog zidarstva se naziva plamenom zvezdom koja je kod Egipćana bila slika Izidinog i Sunčevog sina, tvorca godišnjih doba(...) slika onog Horusa, simbol pratvari, nepresušnog izvora života, slika one iskre svete vatre koja je univerzalno seme svih bića.49

PITAGOREJSTVO I MATERINSKE MISTERIJE

Pitagorino učenje i organizacija bratstva karakteristična je i po tome što je u potpunosti izjednačila muškarca i ženu. Time je dokazano ne samo to da se ne radi o onome što je podrazumevala klasična filosofija već o nečem mnogo dubljem kao što je poštovanje ženskog pricipu pri čemu je učenjem o seobi duše uspostavljena i jednakost polova u najdubljem smislu.50 Pitagora je vezan za ženski princip –delfijska proročica Pitonija proriče njegovo rođenje, od delfijske sveštenice Temistokleje – Aristokleje prima znanja, Demetra mu preko herakla daje lek, prema Hermipu njegov boravak u Hadu beleži majka a on rukopise zaveštava svojoj supruzi Teano koja ih ostavlja

48 Rječnik simbola, 49449 Rječnik simbola, 49550 J.Burkhart, Povest grčke kulture, III, 254

47

svojoj ćerki Damo. Ženski princip kao noseći, životvorni princip je za pitagorejce svetinja i sa time u skladu treba razumeti savet koji Teano daje nekoj ženi da kada ide mužu zajedno sa haljinom skine i stid a kad odlazi da ga ponovo obuče zajedno s haljinom. Upitana '' koji stid?'' ona je odvratila :'' Onaj zbog koga me zovu ženom .''51 Dakle, ona koja zatrudni i rađa nosi u sebi svetu prirodu materinstva i onu koja utemeljuje ženski princip; poštovanje fizičkog materinstva kao svetinje uobličava i odnos pitagorejaca prema braku.

Prema shvatanju pitagorejaca, rađanje dece je dužnost a sama obljuba se posebno naglašava. Iz Teaninog odgovora povodom jedne druge prilike, jasno je da supruzi ne treba očišćenje pre nego što uđe u Demetrin hram kao što je to zahtevano u egipatskim plemenima.52 Za neispunjenje dužnosti ispašta se u Demetrinom podzemnom domu jer je to ogrešenje o svetinju žene. Sa druge strane, veliki značaj je imalo odbacivanje orijentalnih običaja kao što je polno opštenje sa majkom, sestrom ili ćerkom53 kao i svakog afroditskog heterizma koji Pitagoru suzbija ukazivanjem na njiljadugodišnji greh sramnog dela lokridskog Ajanta. Bahoven skreće pažnju da se Pitagora najodlučnije suprotstavljao posledicama kulta Afrodite i izopčenjima kulta

51 D.Laertije, Životi, 8,1, 4352 J.J. Bahofen, Matrijarhat, 63653 Iamblich, Vita Pyth., 31,210

48

Dionisa pri čemu se, u toj antiafroditskoj usmerenosti, pitagorejci i epikurejci skoro prepliću.

Povezivanje Pitagore za demetrijski princip produžava se i u drugim pojavama. Svoju pobožnost je, kako Laertije navodi, obavljao jedino na žrtveniku Apolona Životvornog na Delosu stavljajući samo pšenicu, ječam i žrtvene kolače dok je, prema Porfiriju, Demetri prineo zahvalnost za spoznaju teoreme u vidu bika načinjenog od pšeničnog brašna54 čime se jasno stavlja do znanja da je Demetra i izvor darova duha, kreativna snaga. U poštovanju zapovesti da se ne lomi hleb (kao Demetrin plod) nalazi se još jednom princip poštovanja materniteta iz čega sledi da se narodi ujedinjuju oko neizlomljenog hleba. Koliko je poštovanje demetrijskog principa imalo prevagu nad ostalima, vidi se iz činjenice da je na Pitagorinom mestu podignut Demetrin hram. Pored navedenog, pitagorejski spisi nazvani Sveta reč koje je, po tradiciji, zapisala Pitagorina majka za vreme njegovog boravka u Hadu prikazani od strane pojedinih autora kao spisi o Demetrijinim misterijama dok je sam Pitagora doveden u vezu sa Eleusinskim misterijama i Flijuntom koji se odlikovao Demetrinim misterijama.

Ženski, stvaralački princip pronalazimo i u Laertijeovom podatku da je Pitagora 54Porphyrius, Vita Pyth., 36

49

predavanja držao isključivo noću koja je u orfizmu itekako poštovana kao pramajka svega jer hrani i odgaja mudrog Krona, starija je od svetlosti, pominje se pre dana kojim vlada. Otuda je kod pitagorejaca sveti karakter noćnih proročanstava ili proročanstava u snu kao i pojava da se ovakva proročanstva vezuju prvenstveno za žene. Samim tim što je neraskidivo vezana za materinski pricip, noć je pravda; zbog toga se obavljanje sudske službe članova areopaga vrši noću, dok se stanovnice Atlantide odevaju u crno kao sudije u borbi na nemesijkim pogrebnim igrama, sedaju na zemlju i presuđuju noću. Noć se, dakle, povezuje sa ženskim, pasivnim i podsvesnim aspektom. Istovremeno, noć kao i voda predstavlja simbol plodnosti i potencijala; noć predstavlja nedostatak znanja neposredno pre otkrovenja, spoznaje i nastupajuće zore. Nedostatak znanja je neophodan radi istinskog otkrovenja.

50

Demetra

Za pitagorizam i njegove pojave pa, samim tim, posredno za demetrijsku misteriju najstarije orfike, vezuju se Platonovi pogledi na dostojanstvo materinstva o čemu piše Aristotel55; Sirijan piše o slaganju Orfeja, Pitagore, Platona dok Ceces prenosi legendu o Platonovoj kupovini Filolajevih knjiga- Platon ih prima iz ruku ruku pitagorejskih žena iz čega izvodimo zaključak da ga one smatraju pitagorejcem.

55 Metaphys., I,6,987 b 11, 988 a 3 ff

51

Profil Demetre

52

Mapa Eleusine

53

Srednjovekovna predstava Pitagore

USTANAK U KROTONU I PROGON PITAGOREJACA

54

Osnov idealnog društva pitagorejaca očitava se u njihovoj etici koju nisu odvajali od politike. Pitagora je odbacivao i tiranidu i demokratiju smatrajući da oba oblika, s obzirom da se protive svođenju na matematičke formule, sadrže u sebi nešto neharmonično i sklono samovolji i zato po njegovoj političkoj doktrini samo aristokratija uma i karaktera može upravljati državom. Pitagorina filosofija politike iznosi da nema većeg zla od anarhije kao i da, zbog toga, oni koji upravljaju treba da budu ne samo naučno tj. Stručno obrazovani već i da čoveku budu prijatelji, a oni kojima se upravlja treba da budu ne samo poslušni nego i odani onima koji upravljaju. Tek ovim i ovakvim konceptom postignuta je neophodna harmonija među suprotnostima. Pitagorejsko shvatanje vlasti Dils komentariše na ovaj način:

'' Pitagorejci su držali - naučivši to od njega (Pitagore, N.O.), - da je korisno misliti da božanstvo postoji i da je prema ljudskom rodu tako raspoloženo da ga nadgleda i da ga ne zanemaruje. Mi trebamo takvu upravu kojoj se ni po koju cenu nećemo opirati, a baš takva biva uprava božanstva, ako je zaista božanstvo takvo kakvo zaslužuje da upravlja svime. Kazivali su da je čovek zaista već po svojoj prirodi obesno biće, - a to su govorili s punim pravom, - i da je isto tako nestalno po svojim porivima kao i po željama i drugima

55

svakovrsnim strastima: treba mu dakle jedna takva vrhovna moć i vlast koja će mu nametati razborito suzdržavanje i red. ... A uopšte su mislili da treba suditi da nema većega zla od anarhije. ...''56

Kroz političko delovanje pitagorejaca treba sagledati činjenicu da je tokom 5.stoleća Kroton odneo najveći broj pobeda u Olimpiji dok je pobeda na panhelenskim igrama, naročito Olimpijskim, bila za pobednika vrhunac zemaljske sreće i činila najvišu čast ne samo za njega i njegov rod nego i za ceo njegov grad, čiji je on sin i predstavnik. Lartje nam saopštava da je Pitagora prvi počeo da hrani atlete mesom57 tako da će u narednom periodu prvi pobednik iz Krotona na Olimpijskim igrama biti Glaukija 588.godine a nakon njega u dugom nizu idu Likin (584.), Eratosten (576.) i Hipostrat (564.). Zatim se u periodu od 540.- 504. pojavljuje Milon, prema nekim izvorima Pitagorin zet, koji je najpre odneo pobedu u dečačkom rvanju u Olimpiji i Delfima a potom, kao odrastao atleta šest puta uzastopno pobeđivao u Olimpiji, isto toliko puta u Delfima, devet puta u Nemeji i deset puta na Istmu.58 Najverovatnije je Kilon

56 K.H.Diels, Presokratovci, , I, 419-42057 Diog. Laert.,Životi, 8,1,12-13. Kako atlete nisu bili posvećenici misterija, niti su upadali u bilo koju grupaciju vezanu za Pitagorino bratstvo,to verovatno za njih nije važila zabrana jenja mesa. 58 М.Н.Ђурић, Историја хеленске етике, 110

56

sa svojim pristalicama napao najpre Milonovu kuću u kojoj je bilo prema drugim izveštajima oko četrdeset pitagorejaca.59 U dugačkom nizu olimpijskih pobednika koji su svojim pobedama postavljali Kroton na Olimp javljaju se Filip, Ishomah (508. i 504.), Tisikrat (496.i 492.) kao i Astil, koji je tri puta uzastopno pobedio u trčanju (488.,484.,480.)60

Bratstvo je prikupljalo i vaspitavalo najbolje i najsposobnije snage iz mnogih drugih južnoitalskih gradova a kako je glas njegovih pristalica često bio presudan, to je bratstvo vremenom postajalo država u državi. Pitagorejci su uskoro bili među značajnijim, ako ne i prvim, ljudima u skoro svim gradovima Velike Grčke i Sicilije te je postepeno sva vlast u južnoitalskim gradovima prešla u njihove ruke i trajala duže od jednog stoleća. Sam Pitagora nije učestvovao u vlasti ni u jednom gradu ali je svakako njegova reč bila od presudnog značaja zbog čega ga Platon označava samo kao osnivača jednog naročitog načina privatnog života, oštro ga razdvajajući od državnika i zakonodavca kao što su bili Solon i Haronda.

U sukobima pristalica demokratije i aristokratije pitagorejci, zagovornici aristokratske ideje vlasti, bili su poraženi. U Krotonu je na čelo nezadovoljnih građana stao najbogatiji - Kilon koga je svojevremeno 59 Iamblich, Vita Pyth., 35, 24960 М.Н.Ђурић, Историја хеленске етике, 110

57

Pitagora isterao iz škole kao nedostojnog učenja a njemu je iz redova siromašnih pridružen Ninon. Kako nam Jamvlih saopštava, Kilon je bio samovoljan i prek čovek, teške i despotske naravi koji je, navodno, digao ustanak na pitagorejce u znak osvete Pitagori zbog njegovog odbijanja da primi Kilona u školu.61 Već u prvom naletu 40 pitagorejaca koji su se tajno skupili u kući krotonskog građanina Milona bilo je opkoljeno i zajedno sa kućom spaljeno. Jamvlih piše da su samo dva pitagorejca- Lizis i Arhita- uspeli da se spasu. Sam Pitagora je prema istom izvoru uspeo da pobegne na Metapont gde se četrdeset dana uzdržava od jela i gladuje do smrti u hramu Muza; prema drugom izvoru, Pitagora je prilikom bega uhvaćen i ubijen kada je prilikom bega odbio da pređe preko polja pasulja.62

Pitagorejsko bratstvo je sa daleko smanjenim uticajem nastavilo da postoji u naredna tri stoleća u različitim grupama širom Grčke. Kliment Aleksandrijski navodi da su se pitagorejci dugo nakon bune na Krotonu zadržali u Metapontu, prema drugim autorima ne mali broj je nastavio svoju delatnost u Tebi

61 Iamblich, Vita Pyth., 35,248 – 249. Mogućnost da je Kilon podigao ustanak i stao na njegovo čelo iz osvete prema Pitagori vrlo je moguća jer kako inače objasniti činjenicu da se najbogatiji građanin Krotona stavlja na stranu mosa.62 Diog. Laert.,Životi, 8,1,39

58

dajući naučnike kao što je bio Filolaj iz Tebe, državnike poput Numa Pompilija i Arhita dok se treća grupacija zadržala u Flijuntu. Pitagorejska škola u Tebi pod rukovodstvom Filolaja iznedrila Simiju , Kebeta, Ksenofila Halkidijca iz Trakije, Fantona, Ehekrata, Diokla i Polimnasta Flijuntskog. Prema istom izvoru, pored Filolaja predavanja je držao i Eurit.

FILOLAJ

Jedan od predstavnika poznije generacije Pitagorinog bratstva je Filolaj o kome imamo nešto više podataka nego o većini članova bratstva. I njegova pojava je kao i svakog pripadnika bratstva zaodenuta velikom mistike.Podaci o Filolaju dostupni su nam iz sekundarnih izvora i sa te strane su prilično konkretni- doksografi mu zaista pripisuju razrađenu teoriju o planetarnom sistemu, ali ga Aristotel u tom smislu uopšte ne pominje već ovu teoriju prikazuje kao teoriju '' pitagorejaca'' ili '' nekih pitagorejaca.''

Barnet predpostavlja da pitagorejski elementi u Platonovom dijalogu ''Fedon'' i ''Gorgija'' potiču uglavnom od Filolaja.63

Takođe, poznato je da je Filolaj pisao '' o 63 Barnet, Rana grčka filozofija, 326

59

brojevima'' jer ga Speusip sledi u svom opisu pitagorejskih teorija o tom predmetu uz ogradu da je, najverovatnije, proučavao većim delom aritmetiku.

Pored navedenog, poznato je da je Filolaj pisao o medicini i da je, sa pitagorejskog stanovišta, kritikovao teorije Sicilijanske škole mada se u većem delu radova samog Filolaja i ostalih pitagorejaca koji su proučavali medicinu oseća snažan uticaj upravo te, Sicilijske škole čiji će uticaj na pitagorejce u narednom periodu dovesti do velikog razvitka medicine.

I pored svih istraživanja koja je sprovodio kao i predavačkog autoriteta koji je imao u Bratstvu, Filolaj je ostao poznat po pripovesti koja se nalazi na granici tačnog i netačnog – po navodnoj prodaji tri pitagorejske knjige koje je, u ime Platona, otkupio tiranin Dion za stotinu mina. Prema ovom izvoru, Filolaj se na ovaj korak odlučio zbog velike oskudice u koju je bratstvo upalo. Kasnije su u svojim delima Aristoksen i Timon iz Flijunta plasirali satiričnu priču prema kojoj je Platon prepisao Timaja iz ovih knjiga. Timon je bio vrlo direktan:

Želji da učenik budeš,I ti, Platone, umakao nisi.Jer, srebrnjake mnoge dadeZa malenu knjigu jednu

60

I pošavši od njeNapisa Timaja.64

Hermip, Kalimahov učenik, kaže da je Platon do pitagorejskih knjiga došao preko Filolajevih rođaka od kojih je lično otkupio knjige za četrdeset aleksandrijskih mina i odatle prepisao Timaja. Uzmemo li u obzir i treću verziju koja ima duboke korene u pitagorejskoj tradiciji prema kojoj je Platon navedene knjige dobio od pitagorejki, naći ćemo se pred teško razmrsivim problemom.

Nijedan izvor ne navodi da li su te knjige Filolajeve ili se možda radi o onim Pitagorinim beleškama sa predavanja koje je on zaveštao Teano. Takođe, nijedan od izvora koji nam prenose podatke o kupovini knjiga ne priznaje da je video te tri čuvene knjige iako za bar dva naslova postoji sumnja da predstavljaju ove knjige. Dils je pokazao kako je rasprava iz tri odeljka O umeću vaspitanja, o državničkoj veštini i istraživanju prirode bila sastavljena na jonskom dijalektu i pripisana Pitagori. Ona je uglavnom bazirana na Aristoksenovom delu Pitagorejska načela ali datum nastanka je nesiguran.

Nesigurno je i delo za koje se smatra da je Filolajevo a koje Proklo naziva Bakhe. Ono što nam je još poznato je da ovo delo pominje i Stobej i ovde prestaje svako dalje saznanje o mogućim i stvarnim Filolajevim delima.64 Timon, fr.54

61

ARHITA

Arhita, po jednom izvoru sin Mnesagorin65 a po drugom Hestijejev66 bio je diktator Taranta i Platonov prijatelj. On je onaj Arhita koji je uspeo da spasi Platona kada je pao u nemilost Dionisija koji je hteo ovog da pogubi. U Arhitinoj ličnosti se ispoljila ona harmonija za kojom je težio svaki pitagorejac: bio je filosof, naučnik (matematičar i fizičar), muzičar i sedam puta strateg koji nikada nije izgubio bitku. Svojim državničkim radom on je od Taranta napravio središte helenske odbrambene borbe protiv varvarskih nasrtaja i u svojoj ličnosti ostvario onaj pitagorejski ideal filosofa vladara za koji Dil kaže:''O vladarima i podanicima mislili su ovako: za vladare su kazivali da moraju biti ne samo mudri nego da moraju takođe ljubiti podanike; i za podanike su kazivali da moraju biti ne samo poslušni nego da moraju takođe ljubiti vladare ''67

Na ovom mestu treba reći da je zbog mudrog vođenja Taranta bio izabran za predsedavajućeg zajednice Italiota kao i da je

65 Diog. Laert.,Životi, 8,7966 Aristox., fr.13 FHG,II, 27567 K.H.Diel, Presokratovci, I, 423-424

62

izabran za stratega sa neograničenom vlašću o čemu Strabon piše: '' Do skora su Taranćani imali preterano veliku moć, a imali su demokratski poredak...a prihvatili su i Pitagorinu filosofiju, a nadasve Arhitu, koji je bio na čelu države dugo vremena.''68 I na drugom mestu, o istoj stvari, Demosten govori:'' Arhita je tako lepo i čovečno upravljao Tarantskom državom i bio na njenom čelu da mu se slava proširila među sve ljude; on je u početku bio preziran, a kada se zbliđio sa Platonom, postigao je tako velik ugled.''69 Za njega je poznato da je bio Empedoklov učitelj i kao takav izumeo tzv. Arhitinu čegrtaljku kao četvrti instrument koji proizvodi veliku buku. Arhitina predavanja o moralnoj čistoti a protiv putenih naslada slušao je Katon koji svoj govor u Senatu započinje rečima :''Čujte, dakle, predobri mladići, stari govor Arhite Tarantinca, naročito velikog i slavnog čoveka, koji sam čuo kada sam kao mladić bio u tarantu s Kvintom Maksimom.''70

Nakon pronalaska čegrtaljke što je Aristotel pozdravio kao napravu dobru za decu, iz izvora saznajemo da je Arhita konsturisao drvenu golubicu koja je letela. Favorin, koji nam donosi ovaj podatak, piše da je '' Arhita iz Taranta, koji se uz ostalo bavio i mehanikom, načinio drvenu golubicu koja je

68 Strabo, VI, 28069 mosth., Erotic.or. 61,4670 Cicero, Cato m. 12, 39

63

letela; kad bi se zaustavila, nije se više dizala.''71

Arhita kao da je svojom ličnošću i načinom života, uporedo sa samim Pitagorom, nadahnuo Sokrata da jedno stoleće kasnije kaže: ''Kraljevi i rukovodioci nisu oni koji žezla drže, ni oni koji su izabrani od ma kojih, ni oni koji su dobili kockom, ni oni koji su nasiljem oteli, ni oni koji su prevarili, nego oni koji umeju da vladaju''72

71 Phavorin, fr. 6272 Xenoph., Memorab., III, 9

64

Pitagora

65

DALJI ODJECI I ŠIRENjEPITAGORINE IDEJE

Ideja učenja pitagorejaca bi vremenom pala u zaborav, ili ostala u fragmentima kao uspomena na Pitagoru, da se nije pojavila gigantska figura Platona koji je većim delom prihvatio osnove ove filosofije. Platon je do te mere u svoje obimno delo inkorporirao pitagorejske ideje da su pojedini kasniji teoretičari zauzeli stav da je platonizam, u svojoj suštini, ništa drugo do pitagorejstvo. Nakon Sokratove smrti, Platon je sa nekoliko prijatelja pobegao u Megaru gde je upoznao pitagorejca Euklida.Nije poznato da li na njegov nagovor tek, Platon iz Megare odlazi u Egipat iz koga se uputio u južnu Italiju da upozna pitagorejce i među njima samog Arhitu. Odatle će na Siciliju (oko 388.) gde će u tri navrata pokušati da sprovede ideju idealne države, najverovatnije preuzetu iz onih pitagorejskih spisa koje je kupio od Filolaja iz Tebe. Sa druge strane, Ceces prenosi legendu prema kojoj je Platon pitagorejske spise primio iz ruku pitagorejki čime želi da se podvuče činjenica da je i sam Platon pitagorejac tj. da je on jedan od pripadnika bratstva.

Kako god bilo, uticaj Pitagorinih ideja na Platona je velik. On preuzima od pitagorejaca

66

prezir prema demokratiji, žudnju za aristokratskom vladavinom filosofa-vladalaca, koncepciju vrline kao sklada, teorije o prirodi i sudbini duše, ljubav prema geometriji i privrženost misticizmu broja. Osnivanje Akademije 387. predstavlja još jedan primer snažnog uticaja Pitagore na Platona što potvrđuje natpis iznad ulaznih vrata '' Neka niko ne uđe ko ne poznaje geometriju'' iako je poznato da je matematika za samog Platona bila propedeutika za filosofiju.Po ugledu na Pitagorinu školu, u Akademiji su se proučavale mnoge pomoćne nauke kao što su matematika, astronomija, teorije harmonija i fizikalne nauke, združujući na taj način pripadnike škole u svukupnom obožavanju muza. Da su učenici u Akademiji slušali predavanja egzoteričnog ali i ezoteričnog tipa sugeriše nam na jednom mestu Aristotel govoreći o Platonovim '' nenapisanim delima''73 dok brojni autori, koji se bave proučavanjem Platonovih mogućih ezoteričnih spisa, mogu sa sigurnošću da preciziraju jedino da se odnosilo na ''ideje- brojeve.'' Upravo problemom '' ideja-brojeva'' bavio se Platonov sestrić Speusip koji je, nakon Platonove smrti, preuzeo i rukovodio Akademijom sve do svoje smrti 339. Za njega je poznato da je bio oduševljeni pristalica pitagorejskog učenja.

73Phys., IV, 209 b

67

Sa Platonom, pitagorejska ideja je otišla u svet. Aristotel je među prvima skrenuo pažnju na neke identičnosti pltonizma i pitagorejstva što će usloviti stapanje ovih ideja u jednu. U onoj meri u kojoj se to moglo očekivati od kritičara Aristotelovog tipa, može se reći da je on shvatio Pitagorinu ideju, tek ponegde se ne slažući sa njom – kao, na primer, po pitanju postojanja Anti- zemlje.Sa dolaskom hrišćanstva nju će, u pojedinostima ili celosti, prihvatiti Kliment Aleksandrijski, Blaženi Avgustin, Boetije i mnogi oci hrišćanske crkve. Justin mučenik u raspravi O vaskrsnuću koristi upravo Pitagoru i Platona kao dokaz da je Gospod, još pre svog pojavljivanja, obznanio besmrtnost duše: ''Da je duša besmrtna ali da je telo smrtno...za ovo smo već čuli od Pitagore i Platona i pre nego štosmo saznali Istinu. Ukoliko je Spasitelj rekao ovo i propovedao spsenje duše same, kakvu novinu, osim onoga što smo čuli od Pitagore i Platona, nam je doneo?''74 Hrišćanski teolozi i sveti oci još dugo su u svojim delima očuvali spomen na Pitagoru naročito se pozivajući na njegovo učenje o besmrtnosti duše i o delima samih pitagorejaca koja su se odnosila na proučavanje muzike. Ni Justinijanovo gašenje Atinske akademije kao poslednjeg živog predstavnika antičke misli nije uticalo na 74 Iustin, On the Resurrection, 10

68

menjanje stava crkvenih otaca prema Pitagorinom delu.

PITAGORA I ZAPADNA EVROPA

Zapadna Evropa će se nakon krstaških osvajanja, ponovo susresti sa pitagorejskom idejom koja je i u Vizantiji bila proučavana. Pored učenog partijarha Fotija, poznato je da je Psel kao filosof bio oduševljen karakterom filosofskog tumačenja i snazi dokazivanja koju je pokazao Platon :'' Platon je prihvatio učenja Pitagorina – a radi se o orfičko- pitagorovskim učenjima o duši- ali je još učinio nešto značajno, dao im dokaze''75 dok je helenski monah Varlaam Kalabrijski tvrdeći da je sozercanje Božanskoga i nauka i znanje, nedvosmisleno utvrdio :'' ko je poznao mudrost, zna istinu; ko zna istinu, poznaje Boga i nužno ostaje uvek sa njime; pošto proučiš Pitagoru, Platona i Aristotela doći ćeš do opažanja istine''76 Sa svoje stane i Teodor Metohit je upućivao na čitanje ''čudesnog'' Platona i Pitagore; ono što pada u oči to je da u svom oduševljenju delima i spisateljima

75 В. Татакис, Византијска философија, 17676 В. Татакис, Византијска философија, 176 према PG 154,695

69

antike, navedeni vizantijski čitaoci potpuno ispravno ne razdvajaju Platona od Pitagore.

U Zapadnu Evropu je Pitagorino učenje ušlo posredstvom Boetjeovog eseja O muzici (De musica) u kome je autor izložio pregled teorija Pitagore, Aristoksena i Ptolomeja. Ovaj spis je dugo korišćen kao tekst o muzici na univerzitetima u Oksfordu i Kembridžu gde se održao kao obavezna literatura do 20. stoleća. Pitagorinu mistiku brojeva, bitno izmenjenu pod uticajem crkvenih otaca i sretanu najčešće kao najprizemniji vid magije, stanovništvo zapadne Evrope upoznalo je već do 10. stoleća. Sa svoje strane, Grgur I i njegovi naslednici na papskoj stolici zajedno sa teolozima govorili su o sedam smrtnih grehova kojima je bilo suprotstavljeno sedam glavnih vrlina – četiri ''prirodne'' ili paganske koje su hvalili Platon i Pitagora (mudrost, hrabrost, pravednost i umerenost) i tri '' teološke'' vrline- vera, nada i milosrđe. Iako je priznalo vrline koje su propovedali i na kojima su insisirali antički autori kao što su bili Pitagora i Platon, hrišćanstvo ih nikad nije usvojilo. Hrišćanska crkva kao institucija koja je uvek bila uz izvor političke moći nije bila u stanju da razvije duh pojedinca insistiranjem na antičkim vrlinama a još manje je o umerenosti i pravednosti svoje crkve moglo da priča sveštenstvo.

70

Tako je Pitagora u zapadnoj Evropi ostao upamćen najpre po svojim teorijama iz oblasti muzike i matematike da bi interesovanje za radove pitagorejaca naglo vaskrslo posle revolucije Đordana Bruna.

PITAGORA I ISLAM

Širenje islamske verzije neoplatonizma i neopitagorejizma vezuje se za sredinu 10. stoleća. Abu nasr al Farabi (878-950) iz severne Persije bio je prvi sistematski islamski filosof i osnivač islamskog neoplatonizma. Njegovo delo nastavio je Ibn Sina, takođe rodom iz severne Persije, koji je u svojoj autobiografiji naveo da su ga na proučavanje filosofije naveli razgovori njegovog oca i brata koji su bili predani čitaoci Poslanica Čiste braće koje su sadržale popularnu verziju neopitagorejizma. Bilo je ukupno pedeset dve poslanice a napisalo ih je tajno društvo Čista braća koje je, organizaciono i filosofski, proizašlo iz čenja Pitagore. Prema Čistoj braći, ključ za razumevanje sveta je proučavanje broja koji ima konkretna fizička i metafizička svojstva. Za Braću se smisao broja nije iscrpljivao njegovom numeričkom i aritmetičkom ulogom već je zalazilo i u domen metafizike i etike jer je

71

odražavalo samu prirodu stvarnosti. Prema njima, proučavanje pojma broja ima dvostruko preimućstvo- ono vodi spoznaji duše, a ta spoznaja dovodi do spoznaje Boga. To se odnosi na usavršavanje karaktera i izoštravanje duha.Učenje Čiste braće svakako je imalo svoje mesto u formiranju islamske filosofije ali samo društvo nije uspelo da ostane po strani u sukobu kalifata u Kairu sa kalifatom u Bagdadu. Kada je ismailizam77 ostvario političku dominaciju u 10. i 11. stoleću i proglašen zvaničnom verom fatimidskog kalifata u Kairu, došlo je do žestokog sukoba sa sunitskim kalifatom u Bagdadu.78 Glavna zasluga učenja Čiste braće je u tome što po njemu nema ozbiljne suprotstavljenosti filosofske i religijske istine.

PITAGORA I FILOSOFIJA I TEOLOGIJA NAŠEG DOBA

Kao što smo iz prethodnih poglavlja videli, asketska posvećenost Pitagorinog bratstva nauci i intelektualnom saznavanju sebe i sveta bitno je doprinela stvaranju sličnih bratstava u

77 ekstremna varijanta šiitskog islama koji je filosofski podržavan od strane Čiste braće baš kao svojevremeno aristokratska ija od strane Pitagore 78 Oksfordska istorija Islama, 288

72

različitim religijama i vremenima. Ukoliko imamo u vidu da je kroz evropski srednji i novi vek došlo do stvaranja novih bratstava koja baštine učenje i tradiciju Pitagore od kojih su svakako najpoznatiji Slobodni Zidari kao nosioci naprednih ideja, lako ćemo shvatiti Rasela koji zaključuje: '' Kombinacija matematike i teologije, koja je počela sa Pitagorom, karakterisala je religioznu filosofiju u Grčkoj, u Srednjem veku, a u novije doba sve do Kanta. Pre Pitagore, orfizam je bio analogan azijatskim misterijskim religijama. Ali kod Platona, svetog Avgustina, Tome Akvinskog, Dekarta, Spinoze i Lajbnica postoji izvesno suštinsko prožimanje religije i razumskog zaključivanja, moralnog strsmljenja i logičkog divljenja za ono što js beskrajno, što dolazi od Pitagore i razdvaja intelektualizovanu teologiju Evrope od otvorenog misticizma Azije. Tek u novije vreme moguće je jasno reći gde je Pitagora pogrešio. Ne znam ni jednog drugog čoveka koji je toliko uticajan u oblasti filosofije, kao što je to bio Pitagora. To ka-žem stoga što, kada analiziramo platonizam, nalazimo da je on u suštini pitagorejstvo. Od Pitagore potiče celokupna zamisao o jednom večitom svetu, koji se otkriva umu, ali ne i čulima. Da nije njega, hrišćani ne bi mislili o Hristu kao o Reči; da nije njega, teolozi ne bi tragali za logičkim dokazima o Bogu i besmrtnosti. Kod

73

njega se sve ovo još uvek prećutno podrazumeva.''79

79 Б. Расел, Историја западне филозофије, 55

74

ZAKLjUČAK

Život i delo Pitagore sa Samosa , bratstva koje je osnovao i koje je nastavilo sa delanjem i spovođenjem pitagorejskih ideja dugo nakon zvaničnog gašenja škole u Krotonu, spletom različitih okolnosti ostali su sačuvani u fragmentima onoliko koliko je bilo potrebno da ih preuzmu i pokušaju da sprovedu u delo najpre Platon i polaznici njegove Akademije a kasnije i sledbenici Aristotela.Nema nijedne savremene klasične nauke kojoj Pitagora nije dao pečat svojim učenjem. Prvi je osmislio pojam matematika i filosofija, dao značajan doprinos razvoju ovih nauka kao i fizike, astronomije, muzike dok je njegovo etičko učenje stvorilo sve nužne preduslove za kasnije prihvatanje hrišćanstva. Ideja ponovnog rađanja je, u jednom modifikovanom obliku, učinila da se kasnije lakše prihvati vaskrsenje, izjednačavanje dobara je kasnije bilo karakteristično samo još za prve hrišćanske zajednice; stroga asketska načela bratstva uslovila su insistirala su na očuvanju lične moralne čistote – ideja pojedinačne savršenosti je nešto što će kasnije Sokrat i Isus propovedati.Stoga ćemo najbolje shvatiti Pitagoru kroz reči poznatog matmatičara i filosofa Bertranda Rasela: '' Ne znam ni jednog drugog čoveka

75

koji je toliko uticajan u oblasti filosofije, kao što je to bio Pitagora. To kažem stoga što, kada analiziramo platonizam, nalazimo da je on u suštini pitagorejstvo. Od Pitagore potiče celokupna zamisao o jednom večitom svetu, koji se otkriva umu, ali ne i čulima. Da nije njega, hrišćani ne bi mislili o Hristu kao o Reči; da nije njega, teolozi ne bi tragali za logičkim dokazima o Bogu i besmrtnosti. Kod njega se sve ovo još uvek prećutno podrazumeva.''

76

DODATAK 1

ZLATNI STIHOVI80

Besmrtne bogove najpre, po zakonu kakav je propis 1poštuj i zakletvu čuvaj, a zatim dične heroje,i još bogove poštuj pod zemljom, po zakonu radeć.Poštuj i roditelje i najbliže srodnike svoje.A od ostalih biraj za druga najboljeg od svih 5 rečima popuštaj blagim i delima korist što nose.Prijatelja svoga ne mrzi zbog pogreške male,dokle god možeš, jer sila do nužde boravi blizu.Tako to, eto znaj, a navikni vladati ovim:trbuhom najpre i snom i požudom polnom i gnevom. 10Sramotu nikakvu nemoj učiniti nikad ni s drugom ni sam; od svega ti se od sebe najviše stidi, zatim pravdu izvršuj i delanjem svojim i rečju,nemoj se navići da ma u čem nerazborit budeš,nego znaj da je svim smrtnicima suđeno mreti, 1580 Zlatne stihove donosimo u metričkom prevodu M.N. Đurića ( Историја хеленске етике, 114-115)

77

bilo ti drago da novac stekneš il izgubiš opet. A što božanskom sudbom smrtnici muka imaduKakav god udes da imaš, podnesi i nemoj se ljutit.Priliči koliko možeš pomoći, a misli ovako:Ljudima dobrim od toga Sudbina ne poklanja mnogo. 20Mnogi govori ljudima i loši stižu i dobri;Nemoj se čuditi njima i ne daj da ti srce taknu.Ako se laž koja zbori, ti blago odstupi, uzmakni,A što ti kžem, to gledaj svagda da se izvrši u svem:Neka te niko ni rečju ni delom ne podstakne da što 25učiniš ili da rekneš, što nije korisnije za te.Razmisli pre nego počneš, da ne bi učinio ludost;Svojstvo je jednog čoveka da radi i govori ludo.Nego izvršuj ono što neće te docnije mučit.Ništa ne brini što ne znaš, no uči ono što treba, 30tako ćeš moći svoj život provesti u najvećoj sreći.Nit za telesno zdravlje ne valja nehajan biti,ali u piću i jelu i vežbma umeren biti.Merom nazivam ono što neće ti zadati muka.Obikni čistim životom da živiš i krotkim i smernim , 35pazi da ne radiš ono što budi nenavist u ljudi.

78

Nemoj bez potrebe trošit za lepo kao da ne znaš,niti tvrdica budi: u svemu je najbolja mera.Radi što neće ti škodit, a promisli pre nego počneš.Nikako ne daj da san na nežne spusti ti se oči 40pre nego posao svaki pretreseš onoga dana:'' Gde li pogreših? Šta li učinih? Šta dužan propustih?''Počni najpre od prvog i zatim pođi po redu:Učini li zlo, prekori se; raduj se, učini l dobro.U tom se vežbaj, to radi, i na to treba da težiš: 45takav trud izvešće te na put božanske vrlinekunem se onim broj što četvorni duši nam dade,izvor prirode večne. Za dobar svršetak se najpre bogu pomoli pa pregni na poso. Kad postupiš takoznaćeš besmrtni bog što sredi, kao samrtan čovek, 50kako se rastura sve i kako se zajedno drži.Znaćeš i što je pravo, u svemu je priroda slična,te očekuj što treba, i sve će ti poznato biti.Znaćeš da ljudi sami navaljuju na sebe muke, jadni, jer dobara kad kraj njih nađu nit vide 55niti čuju , a zla da se reše malo ih ume.Takva subina vara smrtnike, i oni ko valjci

79

Sada se amo sad tamo u stalnu kotrljaju jadu.Turobna pratilja Svađa u potaji nanosi štetu,Zato je ne raspiruj, ne popuštaj pa se povuci 60Dive oče, ti sve bi od mnogih spasao beda Kada bi svima pokazao kakva je narav u koga.Nego ti bez brige budi, jer ljudi božanskog su rodaKojima priroda nudeć pokazuje svetinu svaku.Ako je do njih ti stalo, izlečićeš sve što ti kažem 65i jak bićeš, a dušu iz ovih ćeš nevolja spasti.Ne jedi jela što ih zabranismo u Očišćenjui Odrešenju duše, ocenjuj i misli na svaki propisuzevši razum odozgo da vozar ti najbolji bude.A kad ostaviš telo i uđeš u slobodan etar, 70bićeš besmrtan, bog vekoviti, ne više smrtan.

DODATAK 2

IZVORI O PITAGORI

80

Iamb., Vita Pyth., 36, 267

Mnogi pitagorejci, prirodno, ostali su nepoznati i imena su im zaboravljena. Evo imena onih koji su sigurni: Iz Krotona: Hipostrat, Dimant, Egon, Hemon, Sil, Kleosten, Ahel, Episil, Tikiad, Ekfant, Timaj, But, Erat, Itanaj, Rodip, Brij, Evandar, Milij, Antimedont, Agaj, Leofron, Ahil, Onat, Hiposten, Kleofron, Alkmeon, Damokl, Milon, Menon. Iz Metaponta: Brontin, Parmisk, Orestad, Leont, Damarmen, Enaj, Hilant, Melesij, Aristaj, Lafaon, Evandar, Agesidam, Ksenokad, Evrifem, Aristomen, Agesarh, Alkij, Ksenofant, Trasaj, Evrit, Epifron, Irisk, Megistij, Leokid, Trasimed, Evtem, Prokl, Antimen, Lakrit, Damotag, Piron, Reksibij, Alopek, Astil, Lakid, Anioh, Lakrat, Glikin. Iz Akraganta: Emepedokle. Iz Eleja: Parmenid. Iz Tarenta: Filolaj, Evrit, Arhit, Teodor, Aristip, Likon, Gestij, Polemarh, Astaj, Kenij, Kleon, Evrimedont, Arkaj, Klinagor, Arhip, Zopir, Evtin, Dikearh, Filonid, Frontid, Lisid, Lisibij, Dinokrat, Ehekrat, tion, Akusilad, Ik, Pisikrat, Klearat, Leontaj, Frinih, Simihij, Aristoklid, Klinij, Gabrotel, Pisirod,Briant, Helandar, Arhemah, Mimnomah, Akmonid, Dikant, Karofantid.

81

Iz Sibarisa: Metop, Hipas, Proksen, Evanor, Leanakt, Menestor, Diokle, Emped, Timasij, Polemaj, Endij, Tirsen. Iz Kartagine: Miltiad, Anten, Hodije, Leokrit. Sa Parosa: Etije, Fenekl, Deksitaj, Alkimah, Dinarh, Meton, Timaj, Timesianakt, Evmer, Timarid. Lokrijci: Gitij, Ksenon, Filodam, Evet, Evdik, Stenonid, Sosistrat, Evtin, Zaleuk, Timar. Iz Posejdonije: Atamant, Sim, Proksen, Kranaj, Mij, Batilaj, Fedon. Iz Lukanije: Okel i Okil (braća), Aresandar, Keramb. Iz Dardana: Malion. Iz Argosa: Hipomedont, Timosten, Eveltont, Trasidam, Kriton, Poliktor. Lakonci: Avtoharid, Kleanor, Evrikrat. Hiperborejac: Abarid. Iz Regija: Aristid, Demosfen, Aristokrat, Fitij, Gelikaon, Mnesibul, Hiparhid, Evtosion, Evtikl, Opsim, Kalaid, Selinuntije. Iz Sirakuze: Leptin, Fintije, Damon. Sa Samosa: Melis, Lakon, Arhip, Helorip, Helorid, Hipon. Iz Kavlonije: Kalimbrot, Dikon, Nast, Darimon, Ksenaj. Iz Flijunta: Diokl, Ehekrat, Polimnast, Fanton. Iz Sikiona: Polijad, Demon, Stratij, Sosten. Iz Kirene: Pror, Melanip, Aristangel, Teodor. Iz Kizika: Pitodor, Hiposten, Buter, Ksenofil. Iz Katane: Harond, Lisijad. Iz Korinta: Hrisip.

82

Etrurac: Navsifoj. Iz Atine: Neokrit. Sa Ponta: Liramon. Svega: dvesta osamnaest.

Sigurne pitagorejke:Timiha, žena Milije iz Krotona; Filtida, ćerka Teofrija iz Krotona, sestra Bindaka; Okelo i Ekelo, iz Lukancev; Hilonida, ćerka lakonca Hilona; lakonjanka Kratesikleja, žena lakonca Kleonora; Teano, žena Brontina iz Metaponta; Mija, žena krotonca Milona; Lastenija iz Arkadije; Gabrotelija, ćerka Gabrotela iz Tarenta; Ehekratija iz Flijunta; Tirsenida iz Sibarisa; Pisiroda iz Tarenta; lakonjanka Teadusa; Beo iz Argosa; Babelika iz Argosa; Klehma, sestra lakonca Avtoharida.

Iamb., Vita Pyth., 163-166

Govore da su medju naukama pitagorejci naročito cenili muziku, medicinu i umeće proricanja (mantika). Da su bili ćutljivi i naviknuti na slušanje; i da je kod njih na hvali bio onaj koji je umeo da sluša. A da su od grana medicine u najvećoj meri cenili detetiku: u njoj su bili vrlo savesni; i da su nastojali u prvom redu oko toga da spoznaju

83

pravu srazmeru pića, jela i odmora; a osim toga da su se oni medu prvima zdušno latili poslova koji se odnose na samo pripremanje hrane i u tom pogledu odredili propise. Ali [treba reći] da su se pitagorejci dali na proučavanje melema u većoj meri od onih koji su se time bavili pre njih, a da su u manjoj meri istraživali stvari koje se tiču posla lekara; i od samih lekova da su upotrebljavali najviše one koji su bili namenjeni lečenju rana; da su u lečenju najmanje od svih odobravali primenu paljenja i rezanja. (164) Da su se služili i čaranjima u lečenju nekih bolesti; a smatrali su da i muzika mnogo pripomaže za zdravlje ako se ko njome služi na odgovarajuće načine: u lečenju duševnih bolesti služili su se i izabranim citatima iz Homera i Hezioda. Mislili su da treba zadržavati u pamćenju sve ono što je poučavano i tumačeno, i da treba nastaviti sa sticanjem znanja učeći i slušajući sve dotle dokle god onaj deo duše u kojem je sedište sposobnosti učenja i pamćenja može u sebe primati ono što sluša, jer taj je deo ono čime se mora saznavati i u čemu se spoznanje mora čuvati. Pamćenje su dakle veoma cenili i mnogo su ga vežbali i negovali; i pri učenju nisu pre odustajali od onoga u čemu su poučavani sve dok nisu pouzdano savladali ono što se nalazilo u prvom učenju, niti su pre odustajali od toga da (ono) što se govorilo iz dana u dan ponovo dozivaju u

84

sećanje [na ovaj način]. (165) Čovek pitagorejac nije ustajao iz kreveta pre nego što se prisetio onih stvari koje su (mu) se dogodile prethodnog dana. Stvari je ponavljao u sećanju na ovaj način: nastojao je da se u mislima priseća šta je prvo rekao ili čuo ili naredio ukućanima tek što je ustao, zatim šta je drugo (rekao ili čuo ili naredio) i šta treće; i u pogledu onoga sledećeg (bio je) isti postupak. I onda opet, kada je izlazio iz kuće, na koga se kao prvoga namerio, i na koga kao drugoga, i koje su reči izrečene prve i (koje) druge i (koje) treće; i u pogledu ostaloga (bio je) isti postupak: nastojao je da se u mislima priseća svega onoga što se zbilo tokom čitavog dana; trudio se pri tome da ponavlja u pamćenju zgode onim istim redom kojim se već svaka pojedina od tih (zgoda) zaista zbila. Ako je međutim, dok se budio, imao više vremena, pokušavao je da se priseća na isti način i onoga što se zbilo kroz dva prethodna dana. (166) I to više su nastojali vežbati pamćenje što su držali da za znanje, iskustvo i pamet nema korisne stvari od sposobnosti pamćenja. Upravo zahvaljujući tim (njihovim) običajima je došlo do toga da se filosofima napunila čitava Italija i da je, sama po sebi isprva nepoznata, Pitagorinom zaslugom došla na glas kao Velika Grčka, i da je stekla u svome krilu čitavo mnoštvo filosofa, pesnika i zakonodavaca: dogodilo se (tako) da su i retorička umeća i epidiktički

85

(svečani) govori i pisani zakoni od onih tamo preneseni u Grčku. I svi koji su se latili toga da spominju nešto o fizici, odmah na početku iznose upravo Empedokla i Parmenida iz Eleje; i oni koji hoće da izlažu opšte misli o životu, iznose najpre Epiharmova promišljanja, i prihvataju ih gotovo svi filosofi.

86

Iamb., Vita Pyth., 137

Želim od početka da izložim principe bogočašćenja što su ih pred sebe postavili Pitagora i njegovi učenici: sve ono što su oni određivali u pogledu toga što se mora ili što se ne sme činiti bilo je upućeno prema druženju s božanstvom, i to je bio njihov princip; ne samo da im je sav život bio uređen prema poslušnosti koja se duguje bogu, nego je i smisao te filosofe bio taj da smešno postupaju ljudi koji dobro traže odnekuda drugude umesto od bogova, i da ti čine slično kao kada bi ko u zemlji kojom upravlja kralj počastio nekog podanika, a samoga onoga koji vlada i upravlja svima zanemario; tako misle da i ljudi postupaju. Pa budući da zbilja bog ne samo postoji nego je taj ujedno i gospodar svega postojećega — a svi se slažu u tome da treba tražiti od gospodara, i, s druge strane, svi dobro čine onima koje vole i koji im se sviđaju, a obrnuto čine onima prema kojima su protivno raspoloženi — očito je da se mora činiti ono što se sviđa upravo bogu.

87

Iamb., Vita Pyth., 200-213

A u pogledu mišljenja kazuju da su oni (pitagorejci) govorili ovo: nerazborito je pristajati uza svako i svačije mišljenje, a najmanje je razborito pristajati uz ono (mišljenje) koje pripada većini; neznatnom broju ljudi pada u deo da valjano razumevaju i misle. Očito je da se to tiče samo onih koji znaju; a tih je neznatan broj. Stoga je očito da se takva sposobnost ne može protezati na većinu. Ali nerazborito je takođe i ako se svako shvatanje i mišljenje omalovažava: onome koji se tako postavlja, dogodiće se da ostane neuk i da nikada ne ispravi svoje predrasude. Nužno je za onoga koji ne zna da uči ono što ne poznaje i ne razume, a za onoga koji uči nužno je da sluša sud i mišljenje onoga koji zna i koji je kadar poučiti; a, uopšteno govoreći, nužno je za one mladiće koji žele da sretno stignu do cilja da slušaju sudove i mišljenja onih koji su stari i koji su valjano proveli svoj život. (201) Ceo ljudski život je podeljen na neka životna razdoblja (govore da su oni tako i govorili), koja ne može bilo ko uskladiti jedna s drugim: ona se međusobno potiskuju i osujećuju, ukoliko neko valjano i ispravno ne vodi čoveka sve od rođenja. Treba dakle da se vaspitanje dečaka, pošto se odvijao u duhu valjanosti, razboritosti i srčanosti, velikim svo-jim delom proteže i u mladićko razdoblje, a

88

isto tako da se i obrazovanje i vaspitanje mladića, pošto se odvijao u duhu valjanosti, srčanosti i razboritosti, velikim svojim delom proteže i u muževno razdoblje, jer upravo je glupo i smešno ono što se događa većini. (202) Misle da, dok su dečaci, moraju biti i poslušni i razboriti i da se moraju kloniti od svega što se smatra bestidnim i ružnim; ali da, kada postanu mladići, smeju svakako u većini slučajeva da čine šta god hoće. A u to se životno razdoblje gotovo slevaju i jedna i druga vrsta pogrešaka koje su karakteristične za druga dva životna razdoblja: mladići čine ne samo mnoge dečačke pogreške nego i mnoge pogreške koje su karakteristične za odraslo doba; jer to da netko izbegava svaku vrstu ozbiljnog posla i reda, ukratko rečeno, i da trči za igrom i da se odaje razuzdanosti i dečoj obesti, pripada dečačkoj dobi. Iz nje dakle takva ćud dolazi u mladićku životnu dob. Ali silovite žudnje i ambicije, a isto tako i ostale sklonosti i strasti, koje su upravo po svom karakteru žestoke i burne, iz odrasle dobi dolaze u mladićku dob. Baš zato od svih životnih razdoblja ovo razdoblje zahteva najviše brige. (203) Ali, uopšteno govoreći, nikada se čoveku ne sme dopustiti da čini šta god hoće, nego treba da uvek postoji nad njim neki nadzor i uprava koja se drži zakona i koja je dolična, a kojoj će se podvrgavati svaki građanin. Ako se živo stvorenje zapusti i zanemari, ono ubrzo

89

udara putem nevaljalštine i zlobe. Kazivali su kako su oni često puta i bili u nedoumici, zašto navikavamo decu da uredno i uglađeno pristupaju jelu, i tumačimo im da su urednost i ugladjenost lepe stvari, a ono što je tima protivno, neurednost i neugladjenost, da su ružne stvari, — zbog čega i panica i izelica podležu velikom prekoru: ako ništa od toga nije korisno za nas kada dođemo u zrelo životno doba, besmisleno je da se navikavamo na takav red dok smo deca. A isti argument vredi i u pogledu drugih životnih razdoblja. (204) Kod ostalih životinja koje odgajaju ljudi ne može se videti da se to događa, nego odmah od početka i štene i ždrebe navikavaju i uče na ono što će oni morati činiti kad odrastu. Uopšte kazivali su za pitagorejce da su opominjali one s kojima su dolazili u doticaj i s kojima su se družili da se prvenstveno čuvaju užitka, i to u većoj meri nego ma čega drugoga, iako ima i drugih stvari pred kojima također moramo biti na oprezu; ništa nas ne zavodi i ne navodi na greh kao taj osećaj. A uopšte su, kako izgleda, zastupali mišljenje da se ništa ne sme činiti u težnji za užitkom — takav je cilj delovanja u najvećoj meri nedostojan i štetan — nego da ono što nam je činiti moramo činiti na taj način da u prvom redu gledamo na lepo i časno, a kao drugo na korisno i isplativo; i to zahteva dosta temeljito rasuđivanje. (205) A u pogledu takozvane

90

telesne želje kazivali su da su oni ljudi govorili ovo: da je sama želja duševni pokret, i nagon, i žudnja, ili za nekim ispunjenjem, ili za prisutnošću nekih ose-ćanja ili nekog osećajnog stanja; ali da se rađa i želja za suprotnim od ovoga, na primer za ispražnjenjem i odsutnošću nečega i za tim da se izvesne stvari ne osećaju. Ali da je raznovrsan taj osećaj i gotovo najrazličitiji medu ljudskim osećajima; a da su mnoge među ljudskim željama stečene i veštački stvorene od samih ljudi: da se zbog toga svakako tom osećaju i mora posvetiti najveća briga i pažnja i temeljita telesna vežba: da je prirodno to da se želi hrana ako se telo ispraznilo, i da je opet i to prirodno da se želi odgovarajuće ispražnjavanje napolje kad se napunilo; ali to, da se želi nepotrebna hrana, ili nepotrebna i raskošna odeća i posteljina, ili nepotrebna i veštački izrađena i sjajna kuća, (to već) spada u stečene želje; a isti argument vredi svakako i u pogledu nameštaja, vrčeva, posluge i skotova koji nisu za hranu. (206) No uopšte je gotovo od svih ljudskih osećaja taj (osećaj) u najvećoj meri takvo da nigde ne prestaje, nego napreduje u beskonačno; a upravo se zbog toga valja brinuti za decu da već od najranije mladosti žele ono što treba, i da se klone ispraznih i nepotrebnih želja, i da ostaju ne samo mirni i čisti od takvih žudnji, nego takođe i da preziru jednako tako njih

91

(sve takve žudnje), koje i zaslužuju da se preziru, kao i one koji su postali robovima (takvih) želja. Može se opaziti da se isprazne i štetne i nepotrebne i obesne želje najviše stvaraju kod onih koji žive u izobilju: ništa nije do te mere neprirodno da za tim ne bi mogla žudeti duša ne samo dece koja žive u takvim prilikama nego takođe i ljudi i žena (207) Ali uopšte je po mnoštvu želja najšarovitiji ljudski rod; a jasan je dokaz za to šarovitost stvari koje sam sebi iznosi za jelo: beskonačno je mnoštvo plodova, beskonačno je opet mnoštvo gomoa kojima se hrani ljudski rod; pritom se još hrani svim vrstama mesa, i — teško je pronaći neku životinju, bilo da hoda po zemlji ili da leti po vazduhu ili da živi u vodi, koju nije okusio.Jer zaista je u tom pogledu izmislio najrazličite vrste pripremanja jela i svakojake načine mešanja umaka; odatle je posve prirodno da je ljudsko pleme i mahnito i raznolično po duševnim stremljenjima. (208) Jer zaista svaka pojedina vrsta jela postaje uzrokom nekoga posebnog raspoloženja. Ljudi to uostalom mogu opažati u rezultatima onih jela koja postaju neposrednim povodom velike promene, kao što na primer i vino čini ljude veselim kad se uzima do neke određene mere, ali ih zatim čini mahnitim i jadnim; to se međutim ne opaža kod onih jela koja ne pokazuju isto toliku moć; no svako jelo postaje uzrokom ne-

92

koga posebnog stanja. Stoga (je zaista potrebna) i velika mudrost za to da bi se moglo spoznati kojim jelima treba da se hranimo i u kojoj količini. A ta je nauka iz početka pripadala Apolonu i Peonu, a kasne (Asklepiju i) Asklepijevim učenicima. (209) Što se tiče rađanja kazivali su da su (pitagorejci) govorili ovo: uopšte su smatrali da se treba čuvati takozvane prerane zrelosti: jer ni prerano sazrele biljke ni prerano sazrele životinje ne rađaju valjane plodove, (nego mora proteći) određeno vreme pre donošenja ploda da bi snažna i potpuno razvijena tela proizvodila seme i plodove. Valja dakle da se i dečaci i devojčice obrazuju u poslovima, vežbanjima i odgovarajućim naporima, i da uzimaju hranu koja je prikladna njihovu radnom i trezvenom napornom životu. Mnoge su stvari u ljudskom životu takve da ih je bolje naučiti kasnije, a među te stvari spada i stupanje u ljubavne odnose. (210) Valja dakle dečaka tako odgajati da ne traži takvo opštenje pre nego što je navršio dvadeset godina, a kada dospe do te starosti, mora se ljubavnim nasladama prepuštati umereno; to će se postići ako se nauči ceniti vrednost i lepotu zdravlja: neumerenost i zdravlje ne mogu uopšte ni kod koga zajedno postojati u isto doba. A kazivali su također da su oni (pitagorejci) hvalili običaje, koji su već ranije postojali u helenskim gradovima, a koji su zabranjivali da se boravi s majkom ili kćerkom

93

ili sestrom bilo u hramu bilo u javnosti: i valjano je i korisno da za takav čin postoji što je moguće vise prepreka. A držali su, kako se čini, ti ljudi da treba izbegavati rađanja do kojih dolazi na neprirodan način i u obesti, a dopuštati ona do kojih dolazi po prirodi i s razboritošću, a kojima je bilo ciljem razborito i zakonito rađanje dece. (211) Smatrali su da oni koji žele rađati decu moraju voditi veliku brigu o budućim potomcima. Prva je dakle i najveća briga ta da se samoga sebe pripremi za rađanje dece razboritim i zdravim načinom života: da se ne odajemo lakoumno neumerenosti u jelu i da ne jedemo onu hranu koja je štetna za telesno zdravlje, i, pre svega naravno, da se ne odajemo piću: smatrali su da je nevaljalo seme koje nastaje iz lošeg i neskladnog i poremećenog mešanja. (212) A uopšte su u potpunosti verovali da je to osobina lakoumnog i neopreznog čoveka da se onaj, koji namerava da rađa i dovede nekoga u život i postojanje, ne brine sa svom pažnjom o tome kako bi se dolazak tih bića u svet i život zbio u najpovoljnim mogućim uslovima; ali uzgajivači pasa se naprotiv brinu sa svom pažnjom oko gajenja pasa, — da se od onih od kojih valja i u vreme u koje valja i u valjanom stanju rađa podobna štenad, — a isto tako čine i uzgajivači ptica. (213) Jasno je da i ostali koji se bave plemenitim životinjama ulažu svu pažnju u to da se

94

njihovo rasplođivanje ne prepušta slučaju, a da se naprotiv ljudi za svoje potomke nikako ne brinu, nego da i njihovo rađanje na svaki način prepuštaju slučaju i sreći i još pritom ih zatim othranjuju i odgajaju sa svom nemarnošću; to je najvažniji i najočitiji razlog nevaljalštine i nesposobnosti mnogih ljudi: kod većine je rađanje dece nalik onome kod marve i događa se nekako nasumice.

95

Iamb., Vita Pyth., 174 - 176

Ali mislio je pritom da je za ustanovljenje zakonitosti najpovoljnija vlast bogova pa je, od početka od nje polazeći, uredio državnu upravu i zakone, i zakonitost i pravdu. Bolje je i izneti i to kako je ustanovio o svemu tom pojedinačno: pitagorejci su držali, — naučivši to od njega (Pitagore), — da je korisno misliti da božanstvo postoji i da je prema ljudskom rodu tako raspoloženo da ga nadgleda i da ga ne zanemaruje. Mi trebamo takvu upravu kojoj se ni po koju cenu nećemo opirati, a baš takva biva uprava božanstva, ako je zaista božanstvo takvo (kakvo) zaslužuje da upravlja svime. Kazivali su da je čovek zaista već po svojoj naravi obesno biće, — a to su govorili s potpunim pravom, — i da je isto tako nestalno po svojim porivima kao i po željama i drugim raznovrsnim strastima: treba mu dakle jedna takva vrhovna moć i vlast koja će mu nametati razborito suzdržavanje i red. (175) Zaista su smatrali da svako, svestan nepostojanosti sopstvene naravi, mora paziti na to da ne zaboravi na pobožnost koju duguje božanstvu i na poštovanje koje mu pripada; mora naprotiv uvek imati na pameti da božanstvo nadzire i motri ono što ljudi čine. Smatrali su da posle božanstva i demona najviše treba poštovati roditelje i zakon i vežbati samoga sebe u poslušnosti

96

prema njima, ali ne samo naizgled, nego iskreno. A uopšte su mislili da treba suditi da nema većega zla od anarhije: čovek po svojoj prirodi nije sposoban da se održava na životu ako njime niko ne upravlja. (176) Oni su govorili da je dobro da se čovek drži običaja i uredbi vlastite domovine, čak i ako su malo lošiji od onih drugih: jer olako napuštanje već postojećih zakona i navikavanje na novine nikako nije ni korisno ni spasonosno.

97

Iamb., Vita Pyth., 196 -198

(Ali Pitagora je pitagorejcima poverio takođe ovo, čemu je sam bio začetnik). Oni su se trudili oko toga da bi im telo bilo (uvek) u istom stanju, i da im ne bude sad suvonjavo, sad predebelo: to su smatrali pokazateljem nepravilnog načina života. Ali su se isto tako trudili; i u pogledu duševnog raspoloženja, da ne budu sad veseli sad pokunjeni, nego da se, uvek u jednakoj meri, blago raduju. A obuzdavali su strasti, nisu se prepuštali malodušnosti, izbegavali su uzbuđenja; i za njih je to važilo kao zapoved — da ništa od onoga što se čoveku može dogoditi ne sme biti neočekivano za one koji imaju pameti, nego da se mora očekivati sve što ne] zavisi baš od naše volje. Ako bi ih kada obuzeo bes ili tu ili šta drugo tome slično, udaljavali su se od ostalih i, ostajući svaki sam sa sobom, trudio se da priguši i preboli osećaj koji ga je obuzeo. (197) A pripoveda se o pitagorejcima i to da niko od njih nije niti kaznio roba u besu, niti prekorio koga od slobodnih ljudi, nego je svaki čekao dok mu se ne povrati složeno duševno raspoloženje. Prekoravanje su nazivali upućivanjem; odgađali su ga ćuteći i mirujući: Spintar iz Taranta, otac Aristoksenov je na primer pripovedao često o Arhiti iz Taranta, kako je posle dugog (nekog) vremena došao na imanje, — tek što je došao iz vojne koju je njegov grad bio podelio na

98

Mesapljane, — i, čim je vidio da nisu ni upravitelji ni drugi robovi vodili mnogo brige o poljskim radovima, već da su se naprotiv prepustili velikoj nekoj lakoumnosti, onako srdit i ljut, kakav je on već bio, rekao je, — kako vele, — robovima da imaju sreću što se na njih razljutio: da se to nije zbilo, toliki njihovi gresi ne bi ni u kojem slučaju ostali nekažnjeni. (198) No kazivao je da se nešto tomu slično pripoveda i o Kliniji: i on je sve prekore i kazne odlagao sve dotle dok mu se ne povratilo staloženo duševno raspoloženje. A ustezali su se ti ljudi i od jadikovanja i od suza i od svega tomu sličnoga, i nije im niti težnja za profitom niti srdžba niti častoljublje niti ma što drugo tome slično postajalo povod za neslogu, nego su se naprotiv svi pitagorejci tako odnosili jedni prema drugima kao što bi se dobar otac odnosio prema deci. Ali lepo je to što su sve (izume) pripisivali Pitagori i njega nazivali izumiteljem, i što nisu za sebe tražili nikakvu vlastitu slavu u onome što su (sami) izumili, osim ako se ponegde nije radilo o čemu neznatnom: jer zaista ima zaista mali broj onih koji su objavili spise pod svojim imenom.

Iamb., Vita Pyth., 233-239

(Ali zaista bi se čovek mogao da uveri i o tome kako oni ( pitagorejci) nisu tek površno

99

izbegavali prijateljevanje s drugima (ljudima koji nisu pripadali sekti), nego da su takva prijateljevanja i naročito pomno zaobilazili i uklanjali im se, a i o tome kako su kroz mnoga pokoljenja sačuvali između sebe čvrsto prijateljstvo; (a o tome bi se čovek mogao uveriti) i iz mnogo Čega drugoga i iz onoga što kazuje Aristoksen u spisu O pitagorejskom životu [fr. 9 FHG II 273] da je sam čuo od sicilijanskog tiranina Dionisija, kada je ovaj bio svrgnut s vlasti i u Korintu davao pouke iz čitanja i pisanja. (234) Kazuje Aristoksen ovako: '' ti ljudi su se ustezali koliko je god više moguće od jadikovanja i od suza i od svega tome sličnog, a na isti su se način odnosili i prema ulagivanju, moljakanju, zaklinjanju i prema svemu tome sličnom. Dionisije nam je na primer, pošto je bio svrgnut s kraljevske vlasti i došao u Korint, često pripovedao zgodu o pitagorejcima Fintiji i Damonu [c. 55J. Ta zgoda je govorila o tome kako je došlo do jemstva smrću; a do jemstva je došlo otprilike na ovaj način: kazivao je (kako su bili) neki njegovi dvorani koji su često spominjali u razgovorima pitagorovce: ismevali su ih i podrugivali im se i nazivali ih hvastavcima, govoreći da bi im i taj ponos i navodna vernost i hladnokrvnost nestali bestraga ako bi im ko stvarno naterao strah u kosti. (235) Drugi su im međutim govorili da to nije tačno, pa kad je došlo do prepirke, priredili su za Fintiju i njegove

100

prijatelje ovakav igrokaz:Dionisije je kazivao da je pozvao Fintiju, i da je u njegovoj prisutnosti jedan od tužitelja rekao da je otkrivena zavera koju je (Fintija) s još nekima kovao protiv njega (Dionisija); i ne samo da su to potvrđivali oni tamo prisutni nego je i ljutnja ostavila sasvim uverljiv utisak. Fintija se čudio tome razgovoru. Pošto što je on sam (Dionize) izričito rekao da se to na istrazi tačno dokazalo i da on (Fintija) mora umreti, reče Fintija da bi, — ako je tako odlučeno da se nad njim izvrši smrtna kazna, — samo zamolio da mu se pokloni ostatak dana da uredi svoje poslove i one Damonove; živeli su ti ljudi zajedno i sve su zajednički imali; a budući da je Fintija bio stariji, preuzeo je na sebe najveći deo poslova koji su se ticali domaćinstva. Zamolio je dakle da ga samo utoliko pusti da ode, dok je za jamca dao Damona. (236) Kazivao je dakle Dionisije da se začudio i upitao da li postoji takav čovek koji će se dobrovoljno prihvatiti toga da svojom glavom jamči za nekoga ko je osuđen na smrt. A kada je Fintija kazao da postoji, rekao je da pozovu Damona; i kad je Damon saslušao ono što se zbilo, rekao je da će jemčiti i ostati onde dok se Fintija ne vrati. Kazivao je (Dionisije) da se on sam naravno nad time odmah zaprepastio, a oni tamo, koji su bili začetnici ideje da se pitagorejac dovede u iskušenje, podrugivali su se Damonu kako će biti ostavljen na cedilu i s

101

podsmehom mu govorili kako je dat u zamenu kao žrtvena košuta. I zaista, kada je sunce bilo već na zalazu, došao je Fintija spreman da umre; nato su se svi zaprepastili i bili poraženi. I on sam (Di-onisije) je zaista, reče, i izgrlio i izljubio te ljude, i zamolio ih da njega kao trećega prihvate u (svoje) prijateljstvo; no oni, uprkos tome što ih je vruće molio, ni na koji način nisu hteli na to pristati. (237) I to kazuje Aristoksen kako je saznao od samog Dionisija". A pripoveda se da su pitagorejci, čak i ne poznavajući jedni druge, bili spremni pružati prijateljsku pomoć ljudima koje nikada pre nisu videli, čim bi se bilo po čemu uverili o tome da pripadaju istoj školi, tako da sudeći po tim postupcima nije neuverljiva ni ona tvrdnja da su zaista valjani ljudi, čak i ako žive na međusobno najudaljenijim mestima na zemlji, prijatelji jedni drugima, još i pre nego što su se upoznali i progovorili između sebe.

Kazuju na primer da je neki pitagorejac, koji se nalazio sam na nekome dugom putovanju, svratio u neku gostionicu, ali je zbog umora i drugoga svakojakog razloga pao u dugu i tešku bolest tako da mu je ponestalo novaca. (238) Pa i mu je gostioničar, bilo zbog toga što se nad čovekom sažalio, bilo iz gostoljubivosti, nastavio davati sve ono što mu je trebalo, ne štedeći nikakvog truda niti ikakvog troška. A kad se bolest pogoršala, ovaj je, već na pragu smrti, ucrtao na pisaćoj

102

pločici znak prepoznavanja i naložio gostioničaru, ako mu se što dogodi, da okači pisaću tablicu na vrata prema cesti i neka motri da li će ko od prolaznika prepoznati znak; rekao je da će mu taj koji bude prepoznao znak namiriti troškove koje je za njega napravio i da će mu u njegovo ime iskazati zahvalnost. Gostioničar ga je posle smrti sahranio i pobrinuo se za njegovo telo, ali se baš nije nadao da će dobiti natrag ono što je potrošio, a kamoli da će dobiti nekakvu nagradu od onih koji će prepoznati pisaću tablicu. Pa i je uprkos svemu, u čudu zbog (pokojnikovog) naloga, pokušavao i svakoga dana pločicu sa znakom javno izlagao. Mnogo vremena kasnije, zaustavi se u prolazu neki pitagorejac i prepozna čoveka koji je ucrtao znak: raspitao se o zgodi koja se zbila i isplatio gostioničaru kudikamo više novca nego što je ovaj potrošio.(239) Ali svakako kazuju da je Klinija iz Taranta, — kada je dočuo kako je Pror iz Kirene [c. 54], koji je bio vatreni sledbenik Pitagorine nauke, došao u opasnost da izgubi sav svoj imutak, — sakupio jednu određenu svotu novca, otplovio u Kirenu i popravio Prorovo imovinsko stanje, i ne samo da se nije obazro na to što je time umanjio sopstveni imetak, nego ni na opasnost kojoj se izložio zbog plovidbe; a govore da je na isti način Testor iz Posidonije, — koji je samo po čuvenju doznao da je Timarida s Para

103

pitagorejac, — (kazuju dakle da je on), kad se dogodilo da je ovaj (Timarida) iz velikog obilja dospeo u nemaštinu, skupivši mnoštvo novca otplovio u Par i iznova mu namakao sve ono što je ovaj pre imao. I to je njemu (Aristoksenu) ispripovedao mladi Dionisije u Korintu, i zgodu o Fintiji i Damonu, i o Platonu i Arhiti, i zgodu o Kliniji i Proru. No osim toga, kada je Eubul iz Mesine plovio natrag u domovinu, i kada su ga uhvatili etrurski gusari i doveli u Etruriju, etruščanin Nauzitoj koji je bio pitagorejac, čim je opazio da je ovaj jedan od Pitagorinih učenika, oslobodio ga je od gusara i poslao natrag u Mesinu pod punom zaštitom. I kad su Kartaginjani nameravali da na jedan neza-štićen otok pošalju plaćeničku vojsku koja je brojila više od pet hiljada ljudi, i kada je Kartaginjanin Miltijad video da se medu onima (na otoku) nalazi Pozid iz Arga, — (a baš) su obojica bili pitagorejci, — došao je k njemu, a nije mu doduše otkrio ono što će se zbiti, ali ga je zamolio da se što je moguće brže vrati u svoju domovinu; i ukrcao ga je u jednu lađu koja se nalazila u prolazu, davši mu pritom još i novac za putovanje; i izbavio je (na taj način) čoveka iz pogibelji.

Diog. Laert., Vitae, 8,1, 25-26

104

Aleksandar u svom delu Redosled filosofa priča da je u Pitagorinim zabeleškama našao i ove podatke. "Princip svih stvari jeste monada, ili jedinica; iz ove monade proizlazi neodređena dijada (dvojstvo) i služi monadi - svome uzroku - kao materijalna podloga; iz monade i neodređene dijade proizlaze brojevi; iz brojeva tačke; iz tačaka linije; iz linija površine; iz površine čvrsta tela, osetljiva tela, čiji su elementi: vatra, voda, zemlja i vazduh. Ovi se elementi među sobom menjaju i u potpunosti prelaze jedan u drugi, i sastavljaju se da bi stvorili jedan živi kosmos, razuman, sferičan u čijem se središtu nalazi Zemlja, koja je i sama sferičnog oblika i svuda naseljena."

Diog Laert, Vitae, 8,1, 17-18

Pitagorejske pouke

1. Kada odlaziš u hram, skrušeno se pokloni i nemoj se usput baviti, ni rečju ni delom, nikakvim svetovnim poslovima... 4. Izbegavaj prometne ulice i hodaj stazama... 8. Ne potiči vatru nožem... 10. Čoveku koji podiže na sebe teret pomaži naprtiti, ali mu nemoj pomagati da ga sa sebe skida... 14. Kada ideš na put, nemoj se okretati natrag jer te slede Erinije...

105

26. Ne smejati se grohotom. 28. Desnicu nemoj olako svakome pružati... 29. Ne proždiri srce.

[moguća tumačenja ovih pouka]  "ne poticati vatru nožem", što je zapravo značilo: ne dražiti oštrim rečima onoga koji plamti od gneva; ... "ne izjedati sebi srce", u smislu: ne mučiti samoga sebe žalošću; ... "ne hodati prometnim ulicama" kojom izrekom je savetovao da se ne sledi mnenje većine, nego da se pristane uz mišljenje one nekolicine koja je upućena u pravo znanje; ... "onima koji nose teret pomagati prtiti, ali ne (sme im se pomagati) skidati ga", kojom izrekom je preporučivao da nikome ne potpomažemo u lenjosti, nego naprotiv u vrlini i radinosti.

Platon, Država, 10,600 a

106

Da li su (raniji filosofi) preneli svom potomstvu nekakav homerski način života, upravo onako kao što je Pitagora, koga su zbog toga nehonično voleli, preneo na svoje sledbenike jedan način života koji se i danas naziva pitagorejski i po kojem ovi misle da se razlikuju od ostalih ljudi?

Herodot, 2, 41

(Egipćani) nose lanene košulje, ukrašene oko kolenaresama, kje oni zovu '' kalasiris'', a preko njih beli vuneni ogrtač.Ali se u vunenoj odeći ne ide u hram niti se iko u njoj sahranjuje, jer se to smatra za greh. Slažu se u tome sa Orfejevim i Bahovim misterijama , koje su, u stvari, egipatske i Pitagorine, ko je posvećen u dotične misterije ne sme nikako biti sahranjen u vunenom odelu.

Aristotel, O nebu, 2, 2

Pošto, , neki razlikuju na nebu njegovu desnu i levu stranu- imam u vidu ovde Pitagorejce, jer njima pripada ovakvo učenje- valjalo bi

107

razmotriti da li se stvari odista ponašaju u skladu s njihovim načelima, ili to nije slučaj.Jasno je, bez sumnje, da ako nebu pripadaju levo i desno, njemu bi tim pre pripalo i ono što je prvično u odnosu na to. Takva smo načela razmotrili u delu O kretanju životinja, budući da su svojstvena svakoj oduhovljenoj prirodi; vidimo, , da nekima pripada oboje, a drugima samo jedno od njih ( mislim na desno i levo i sl.) (...)Bilo bi otuda netačno to što Pitagorejci postavljaju samo dva načela: desno i levo, zanemarujući i ostala četiri, inače, ni po čemu manje osnovna..(...)

Aristot.,, Eth.Nic., 1, 6, 7, 1096 b

Izgleda da su pitagorejci (...) na boljem putu u svojim izlaganjima kada stavljaju jedno na onu stranu gde su dobra u njihovom spisku dobara i njihovih suprotnosti. Inače, izgleda da im je u tome i Speuspip bio pristalica..

108

Aristot., Metaph., 1, 5, 985 b

Filosofske škole Pitagorejaca i Eleaćana

(...) oni koje nazivaju Pitagorejcima prvi su se posvetili matematici i unapredili je. Vaspitani u ovoj naučnoj grani, oni su smatrali da su matematička načela u osnovi svih bića. A kako su brojevi, po prirodi, prvi među ovim načelima i kako su Pitagorejci verovali da u brojevim zapažaju mnoge sličnosti sa svim onim što postoji i postaje, više nego što su ih primećivali u vatri, zemlji i vodi ( s tim što je jedno određivanje brojeva pravda, drugo duša i inteligencija, treće kritično vreme i slično tome, takoreći za svako drugo određivanje); kako su, osim toga, oni videli da brojevi izražavaju muzičke osobine i razmere; najzad, kako im je izgledalo da su sve ostale stvari, u čitavoj njihovoj prirodi, stvorene slično brojevima i kako su brojevi izgledali prvobitne stvarnosti svemira: u takvim uslovima, oni su smatrali da su brojevi elementi svih bića i da je čitavo nebo harmonija i broj. A sva slaganja koja su mogli da zapaze, u brojevima i muzici, sa pojavama na nebu i njegovim delovima i sa svemirskim rdom oni su povezivali i unosili u svoj sistem; i, ako bi se negde pokazala neka praznina, oni su hitno vršili potrebna

109

dodavanja, kako bi obezbedili potpunu doslednost svoje teorije. Na primer, pošto izgleda da je dekada savršen broj i da obuhvata čitavu prirodu brojeva, oni kažu da ima deset nebeskih tela koja se kreću; ali budući da ima devet vidljivih tela, iz ovog razloga oni pretpostavljaju deseto, antizemlju.O svima ovima stvarima raspravljali smo, sa potpunijim podacima, na drugom mestu. A ako se na njih ponovo navraćamo, to je zato da bismo od ovih filosofa naučili i to šta oni postavljaju kao pranačela, i kako njihova pranačela potpadaju pod uzroke koje smo već nabrojali. A u ovom pogledu izgleda da i oni smatraju da je broj pranačelo, istovremeno kao materija bića i kao činilac njihovih promena i njihovih stanja. Elementi broja su par i nepar; par je beskonačan, a nepar ograničen; jedan proizlazi iz ova dva elementa, jer je on u isto vreme par i nepar, a broj proističe iz pojma jedan; dok celokupno nebo, kao što je o tome već bilo reči, nije ništa drugo nego broj.Drugi među ovim istim filosofima prihvataju deset pranačela koja u dve uporedne grupe obuhvataju ono što je:Ograničeno i neograničeno,Parno i neparno,Jedno i mnogostruko,Desno i levo,Muško i žensko,Mirno i pokretno,

110

Pravolinijsko i krivo,Svetlo i tamno,Dobro i rđavo,Četvorougaono i duguljasto.

111

Aristot.,Metaph., 1,6, 987a- 987b

Platonov odnos prema pitagorejcimai njegova teorija o idejama

Posle filosofija o kojima smo maločas govorili došla je Platonova teorija, koja je najčešće u skladu sa teorijom pitagorejaca, ali koja ima i svoja sopstvena obeležja, prilično različita od Italske škole.(...)Platon je sve stvari nazvao idejama, govoreći, s druge strane, da su čulne stvari odvojene od ideja i da se sve nazivaju po njima: mnoštvo čulnih stvari zaista postoji jedino izjednačavanjem, i one imaju isto značenje u odnosu na ideje. Što se tiče toga izjednačenja, Platon je promenio samo ime: Pitagorejci zaista kažu da bića postoje oponašanjem brojeva; za Platona je to izjednačenje, tako da se izmenila samo reč.(...) osim čulnih stvari, Platon prihvata da postoje i matematičke stvari, koje su prelazne stvarnosti, različite, s jedne strane, od čulnih stvari po tome što su večite i nepokretne i, s druge strane, od ideja po tome što su one mnoštvo sličnih primeraka, dok je ideja sama po sebi jedna, pojedinačna i zasebna stvarnost(...) Platon se slaže s pitagorejcima da je jedan i sama suština, a ne atribut neke druge stvari za koju se kaže da je jedna; slično

112

pitagorejcima on takođe kaže da su brojevi uzroci suštine drugih stvarnosti.

Aristot., Physica, III, 4; 203 a 1.

A da je posmatranje o tome (proučavanju neograničenog, prim.N.O.) prikladno dotičnoj nauci, pokazuje i to što svi oni koji su se dolično dotakli tog naučnog razlaganja raspravljali su i o neograničenom, i svi ga postavljaju kao neki početak bića; a neki, kao pitagorejci i Platon, postavljaju ga samog po sebi, ne kao vezu sa nečim drugim, nego kao da je samo neograničeno bivstvo. Samo ga pitagorejci svrstavaju među stvari opažajne razumom (jer ne postavljaju broj kao izdvojeno), i tvrde kako je neograničeno ono što je izvan neba.

Aristot., Physica, III, 4; 204 a 33.

Pokazuju se besmislenim reči onih koji govore kao pitagorejci, jer oni u isti mah od neograničenoga prave bivstvo i razdeljuju ga na delove.

113

Aristot., Physica, IV, 6; 213 b 22

I pitagorejci su govorili da postoji '' prazno'', i da ulazi u samo nebo, koje kao da ga udiše iz beskrajnoga daha , te da je '' prazno'' ono što razlučuje naravi, kao da je ''prazno'' nekakvo razdvajanje i definisanje uzastopno smeštenih stvari. A to prvobitno biva u brojevima, jer '' prazno'' razlučuje njihovu narav.

Iosiphus Flavius, Judae antiquitates , 2, 10,4

Eseni žive istim načinom života kao i pitagorejci.

Strabo, 6, 3-4

Do skora su Taranćani imali preterano veliku moć, a imali su demokratski poredak...a prihvatili su i Pitagorinu filosofiju, a nadasve Arhitu, koji je bio na čelu države dugo vremena.

Strabo, 6, 262

114

Poslednji Krotonjanin još je ravan prvom među ostalim Helenima...

Apuleii, Apologia, 3, 31

Evo šta sam čuo. Ima dosta ljudi koji veruju da je Pitagora sledbenik Zoroastera i odličan poznavalac magije (Pythagoram plerique Zoroastri sectatorem similiterque magiae peritum arbitrati tamen memoriae prodiderunt)

Ovidius, Metamorph., 15, 60-68

Tu je Samljanin čovek prebivao koji iz Samapobeže i od vladara te izgnanik od volje svojebeše na tiranstvo mrzeć. Iako mu nebo dalekobeše, al umom prodre do bogova, i oku ljudskom što je priroda skrila, uočio duhom je svojim.

Plutarch, De musica, 1136.

115

Aristoksen u svojim Istorijskim komentarima navodi da su sledbenici Pitagorejaca zvani harmoničari pričali da je autor miksolidijske lestvice auleta Pitoklejd, kao i to da je, prema Lisiji, Atinjanin Lamprokle uvideo kako se delni ton ne nalazi tamo gde su gotovo svi smatrali nego na vrhulestvice...

Plutarch, De musica, 1144-1145 Plemeniti Pitagora je muziku cenio po opažanju, jer je govorio da se njena vrlina može uhvatiti samo duhom, pa je stoga nije cenio prema sluhu, nego prema zakonima harmonije, i potom smatrao dovoljnim da se muzikologija ograniči na analizu oktave.

Eusebius, Hist. Eccl., 2, 14

Za vreme Gaja postao je poznat i Filon, čovek veoma vešt ne samo na rečima, nego i među onima koji su dobili grčko obrazovanje. Poticao je iz drevnog jevrejskog naroda (...) sa naročitim oduševljenjem izučavao je Platona i Pitagoru i u tome prevazišao sve svoje savremenike.

116

Eusebius, Hist. Eccl., 4, 7

Vasilid Aleksandrinac, koji je navodno imao svoje učenike i jevanđelje... sledeći za Pitagorom, poziva na petogodišnje ćutanje onih koji dolaze k njemu.

Eusebius, Hist. Eccl., 6, 19

Origen je izučavao pitagorejce

Clem.Alex.,Strom., I,62,2

Prema Hipobotu, Pitagora je bio sin Mnesarha sa ostrova Samos. Isto tvrdi Aristoksen u Životu Pitagorinom dok Aristarh i Teopomp utvrđuju da je bio rodom iz Tira. Neant govori da je on (Pitagora) poreklom iz Sirije ili iz Tira....

Clem.Alex.,Strom.,I,69,1

Govore da je učitelj Pitagore bio Sonhis, vrhovni egipatski žrec, Platona – Sehnutis iz Heliopolja, a Eudoksa iz Knida – Honufis, takođe egipćanin.

117

Clem.Alex.,Strom.,I,69,6 On (Pitagora) je obišao Vaviloniju, Persiju i Egipat i bio na broju učenika maga i žreca. (70, 1) Aleksandar u svom delu O pitagorejskim simbolima piše da je Pitagora bio učenik asirca Zarata (kojeg neki poistovećuju sa Jezekiljem ...). 70, 2 Aleksandar takođe utvrđuje da je Pitagora slušao gale i bramane.

Clem.Alex.,Strom.,I,80,4

Didimo u svom delu O pitagorejskoj filosofiji utrđuje da je Teano iz Krotona bila prva žena koja je znala filosofiju i brojeve i pisala poeme.

Stob., Ecl. I, 6, 18 p. 89, 10 W. Iz Aristoksenovih Pitagorovskih načela.[fr. 2li.

O sudbini su kazivali ovo: da je jedan njen deo poslan i od božanstva; dogodi se nekim ljudima od božanstva uzrokovano neko nadahnuće za bolje ili za gore, i jedni imaju očito po samom tom dobru sudbinu, a drugi zlu. A najjasnije se vidi ta činjenica u tome što

118

oni koji deluju nepromišljeno i nasumice često sretno postižu ono što žele, dok naprotiv oni koji promišljaju i paze da nešto na ispravan način čine nemaju u tome sreće. Postoji međutim i druga vrsta sudbine po kojoj su jedni nadareni i uspešni, a drugi su bez dara i imaju suprotnu narav; prvi od njih odnose dobit u svakoj stvari koju preduzmu, a drugi promašuju cilj i nikada im njihova namera ne polazi sretno za rukom, već se i poremećuje; a ta je vrsta zle sudbine prirođena i nije došla izvana.

Stob., Ecl., II 13, 119

Kazivali su (pitagorejci) da su i sva proučavanja u naukama i veštinama ispravna i stižu do cilja kad se odvijaju dobrovoljno, ali da su slaba i bezuspešna ako se obavljaju protiv volje.

Stob., Fl., III l, 101 p. 50 H.

Iz Aristoksenovih Pitagorovskih izreka I, fr. 17al

Govorio je da se istinska ljubav prema lepome ogleda u običajima i naukama; postoji u oda-

119

nosti i ljubavi prema lepim običajima; a isto tako medu naukama i veštinama samo one lepe i pristale svojstvene su ljubavi prema lepome; no ono što mnogi nazivaju ljubavlju prema lepome, kao na primer (onu) koja se rada iz prirodnih potreba i koristi koje se tiču svagdašnjeg života, to je samo plen istinske ljubavi prema lepoti.

Stob. Fl. IV 25, 45.

Iz Aristoksenovih Pitagorovskih načela božanstva i demona najviše treba poštovati roditelje i zakone, i to ne samo naizgled, nego samoga sebe iskreno na to privikavati. Govorili su da je dobro da se čovek pridržava običaja i zakona sopstvene domovine, čak ako bi i bili malo lošiji od onih drugih. A uopšte su mislili da treba misliti da nema većega zla od anarhije; čovek po svojoj prirodi nije sposoban da se održava na životu ako njime niko ne upravlja. O vladarima i podanicima mislili su ovako: za vladare su kazivali da moraju biti ne samo mudri nego da moraju takođe da vole podanike; i za podanike su kazivali da moraju da budu ne samo poslušni nego da moraju takođe da vole vladare. A smatrali su da se mora voditi računa o ljudima svih uzrasta, i da decu treba vežbati u pisanju i čitanju i drugim naukama; mladići da se uče održavanju

120

državnih običaja i zakona; zreli ljudi opet da posvećuju pažnju delatnostima i javnim službama; a za starije su mislili da sa svojim iskustvom i znanjem moraju obraćati pažnju na to da vode i savetuju, kako se ni dečaci ne bi upuštali u detinjarije, niti mladići postupali poput dečaka, niti zreli ljudi poput mladića, niti se starci upuštali u ludorije. Kazivali su da se čovek odmah od malih nogu mora navikavati i na urednost u ishrani, učeći da su red i sklad lepi i dobri, a nered i nesklad da su isto tako ružni kao i štetni.

Iustin, O vaskrsenju, 10

Da je duša besmrtna ali da je telo smrtno...za ovo smo već čuli od Pitagore i Platona i pre nego štosmo saznali Istinu. Ukoliko je Spasitelj rekao ovo i propovedao spasenje duše same, kakvu novinu, osim onoga što smo čuli od Pitagore i Platona, nam je doneo?

121

8. IZVORI I LITERATURASA SKRAĆENICAMA

IZVORI

Aristot.,Metaphys.,......Aristotel, Metafizika, Kultura,Beograd,1984.

Aristot.,Eth.Nic.,,......Aristotel, Nikomahova etika, Knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2003.

Aristotel, O nebu...... Aristotel, O nebu, Grafos,Beograd, 1990.

Aristotel, Fizika...... Aristotel, Fizika, Liber, Zagreb, 1987.

JB...... Jeruzalemska Biblija, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 2000.

Diog. Laert.,Vitae ...... Dion Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filosofa, Dereta, Beograd,2002.

Iamblich, De vitae Pythagorae...... Iamblich, De vitae Pythagorae, New York, 1906.

Xenoph.,Memorab.......Ksenofont, Uspomene o Sokratu, Beograd, 1968.

122

Ovidije,Metamorfoze ......Publije Ovidije Nazon, Metamorfoze, Dereta, Beograd, 1991.

Pauzanija,Vodič po Heladi......Pauzanija, Vodič po Heladi, Logos, Split, 1988.

Platon, Država......Platon, Država, BIGZ, Beograd, 1982.

Platon,Zakoni...... Platon, Zakoni, BIGZ, Beograd, 1986.

Plutarh, O muzici...... Plutarh, O muzici, Prosveta-Niš,Sfairos- Beograd, Niš,1997.

Plutarch, Isis and Osiris......Plutarch, Isis and Osiris, Loeb Classical Library, Cambridge, 1936.

Porphyry, The life of the Pythagora......Porphyry, The life of the Pythagora, New York, 1922.

Strabo...... Strabo, Geography (trans. H. L. Jones), Cambridge, 1917-1928

Herodot, Istorija......Herodot, Istorija, Matica Srpska, Novi Sad, 1988.

123

LITERATURA

Istorija filosofije, I ...... Aleksandrov G, Bihovski B,Judin P.F, Mitin M, Istorija filosofije, I, Kultura, Beograd, 1948.

J. Burkhart, Povest grčke kulture, III......Burkhart J, Povest grčke kulture I - IV, knj.III, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sr.Karlovci- N.Sad , 1992.

J. Burkhart Povest grčke kulture, IV ......Burkhart J, Povest grčke kulture I - IV, knj. IV, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sr.Karlovci- N.Sad , 1992.

M.Višić, Odnos muzike... Višić M., Odnos muzike i poezije u drevnoj Heladi, Prosveta, Niš- Sfairos- Beograd, Niš,1997.

Dž.Barnet, Rana grčka filosofija...... Barnet Dž., Rana grčka filosofija, ( G. Burnet, Early greek philosophy), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, biblioteka Areté, Beograd, 2004.

Ž.Bren, Platon i Akademija...... Bren Ž., Platon i Akademija, Plato- XX vek, Beograd,1998.

124

Istorija estetike...... Gilbert K.E.-Kun H, Istorija estetike, Kultura, Beograd,1969.

K.H.Diels,Presokratovci,I ......Diels H.K., Presokratovci, I- II, Zagreb, 1983.

V. Djurant, Život Grčke ......Djurant V, Život Grčke, Narodna knjiga, Beograd, 1994.

V. Djurant, Doba vere... Djurant V, Doba vere, I-II, Narodna knjiga, Beograd, 1998

M.N.Đurić, Iz istorije helenske etike ......Đurić N.M, Iz istorije helenske etike, Beograd, 1997.

М. Јовић, Историја Старог века, 1 ......Јовић М., Историја Старог века,1, Универзитет у Приштини, Приштина, 1995.

Kamings, Sve o simbolima...... Kamings T.E., Sve o simbolima, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

F.Koplston, Istorija filosofije – Grčka i Rim ......Koplston F, Istorija filosofije – Grčka i Rim, BIGZ,Beograd, 1999.

A. Koterel, Rečnik svetske mitologije...... Koterel A., Rečnik svetske mitologije, Nolit, Beograd, 1998.

125

J.R.Kutz,The heroic Figure of Pithagoras......Kutz R. J., Between mathematic and mithology: The heroic Figure of Pithagoras, New York, 2002.

Т.Линг, Историја религије Истока и Запада ...... Линг Т., Историја религије Истока и Запада, СКЗ, Београд, 1992.

R.D.Lukić, Istorija političkih i pravnih teorija ......Lukić D.R., Istorija političkih i pravnih teorija, Zavod za udžbenike i nastavna sredtva-BIGZ, Beograd, 1995.

Oksfordska istorija Islama......Espozito L.Dž.(ed.),Oksfordska istorija Islama, CLIO, Beograd, 2002.

Б.Павловић, Пресократска мисао...... Павловић Б. , Пресократска мисао, Плато, Београд, 1998.

B.Rasel, Istorija zapadne filosofije,...... Rasel B, Istorija zapadne filosofije, (Russel B., History of the Western Philosophy), Narodna knjiga, Beograd, 1996.

Rječnik simbola......Chevalier J., Gheerbrant A., Rječnik simbola, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1989.

126

F. Rochberg-Halton, "New Evidence for the History of Astrology......Rochberg-Halton, F., "New Evidence for the History of Astrology," Journal of Near-Eastern Studies 43 (1984), no. 2, pp. 115-140.

V. Tatakis, Vizantijska filosofija ...... Tatakis V., Vizantijska filosofija, Beograd- Nikšić, 2002.

L. Troizi, Rečnik masona......Troizi L., Rečnik masona, Filip Višnjić, Beograd, 2000.

127