Naslov originala:

Федор М. ДостоевскийБедные люди

Copyright © ovog izdanja 2020, Knjižara Roman

Fjodor MihailovičDostojevski

JADNICI

Prevod Zorka Velimirović

Ah, ti pripovedači! Mesto da napišu nešto prijat-no, korisno, što ublažava, oni samo iščeprkava-ju tajne iz zemlje...! Ja bih im zabranio da pišu. Eto, na šta to liči. Čitaš i nehotice se zamisliš – i svakojake ti besmislice napune glavu. Bogami, zabranio bih da pišu; sasvim bih zabranio!

Kn. V. F. Odojevski

8. aprilaPremila moja Varvara Aleksijevna!

Juče sam bio srećan, presrećan, da ne može biti sreć-niji! Poslušali ste me bar jedanput u životu, mala jogunice. Juče u osam sati probudih se (vi znate, mila moja, kako ja volim da prospavam sat-dva posle kancelarije), uzeh sveću, spremih hartiju, pripravih pero i odjednom, sasvim slučajno, podigoh oči – bogami, srce mi jako zaigra! Dakle, ipak ste razumeli čega sam se zaželeo, čega se zaželelo moje srdašce! Videh krajičak zavese na vašem prozoru, kako je zadignut i zadeven za saksiju sa lepim čovekom, upravo onako kako sam vam onda napomenuo. Učini mi se kao da je i vaše lice promaklo pored prozora, da ste i vi mene gledali iz svoje so-bice, da ste na mene mislili. I kako mi je bilo krivo, golubice moja, što nisam mogao dobro videti vaše ljupko lice! Bilo je vreme kada smo se i mi jasno videli, mila moja. Starost nije prijatna, rođena moja! Vidite, sve mi sad nekako treperi pred očima; radim li nešto večerom, napišem li štogod, već mi se ujutru zacrvene oči i poteku suze da mi je nezgodno pred stranim ljudima. Ipak, u mašti mi je zasijao vaš osmejak, an-đele moj, vaš dobar, mio osmejak; srce mi je obuzelo onako isto osećanje kao kad sam vas poljubio, Varinjka, sećate li se, anđele? Znate li, golubice moja, da mi se čak učinilo kao da mi pretite prstom? Je li tako, vragolanko? Svakako, napišite mi o tome opširnije u svome pismu.

No, šta velite o našem pronalasku za vaše zavese? Div-

8

no, zar ne, Varinjka? Bilo da sedim za poslom, bilo da ležem da spavam ili se budim, ja već znam da vi tamo mislite na mene, da me se sećate, da ste i sami zdravi i veseli. Spustite li zavesu – znači: „Laku noć, Makare Aleksijeviću, vreme je da se spava!“ Podignete li je – znači: „Dobro jutro, Makare Aleksijeviću, kako ste spavali ili kako ste sa zdravljem, Ma-kare Aleksijeviću? Što se mene tiče, hvala Stvoritelju, ja sam zdrava i srećna!“ Vidite li, dušice, kako je to dobro izmišlje-no. No, pisma nisu potrebna. Oštroumno, zar ne? A to je moja zamisao. Zar nisam majstor u tim poslovima Varvara Aleksijevna?

Reći ću vam, mila moja Varvara Aleksijevna, da sam noćas dobro spavao, preko očekivanja, i da sam veoma za-dovoljan, mada se u novim stanovima, u prvo vreme, uvek nekako rđavo spava: sve je isto, pa, ipak, nije isto. Jutros sam ustao, kao soko, vedra lica i prijatno raspoložen. Otvorite prozore, sunce sija, ptice cvrkuću, vazduh miriše prolećnim mirisima, sva se priroda budi – pa i ostalo je sve odgovaralo tome; sve u redu, svuda proleće. Danas sam štaviše dosta prijatno sanjao i svi moji snovi bili su o vama, Varinjka. Upo-ređivao sam vas sa pticom nebeskom stvorenom za utehu ljudi i za ukras prirode. Tada sam pomislio, Varinjka, da i mi ljudi, koji živimo u brizi i nespokojstvu, treba da zavidimo bezbrižnoj i nevinoj sreći nebeskih ptica, pa i ostalo bilo je sve tako, nalik na ovo; to jest, pravio sam sve takva dale-ka poređenja. Imam jednu knjižicu, Varinjka, koja govori o ovome i to veoma ošpirno. Zato i pišem o tome, jer, vidite, ima raznih sanjarija, mila moja. A sada je proleće pa su i mi-sli nekako prijatne, duhovite, smišljene i dolaze nam nežne sanjarije, sve u ružičastoj boji. Zato sam i napisao sve ovo; uostalom, sam sve ovo uzeo iz knjižice. Tamo pisac otkriva istu takvu želju u stihovima i piše:

Zašto nisam ptica, ptica grabljivica!

9

No, itd. Ima tamo i drugih raznih misli, Bog s njima! A kuda ste to vi jutros išli, Varvara Aleksijevna? Još se nisam bio spremio za kancelariju, a vi već kao prava prolećna ptica iza-đoste tako veselo iz sobe u dvorište. Kako mi je bilo prijatno da vas gledam. Ah, Varinjka, Varinjka! Ne tugujte: suze ne pomažu bolu, ja to znam, mila moja, znam iz iskustva. Sada ste mirni, a i zdravlje vam se malo popravilo. A kako je vaša Fedora? Ah, kako je to dobra žena! Pišite mi, Varinjka, kako sad živite s njom tamo i jeste li sasvim zadovoljni? Fedora je malo ćudljiva; ali vi se ne obazirite na to, Varinjka. Bog sa njom! Ona je, ipak, dobra.

Već sam vam pisao o ovdašnjoj Terezi, ona je tako isto dobra i odana žena. A kako sam se bio zabrinuo za naša pi-sma! Kako ćemo ih otpravljati? A eto kako nam je Gospod, za našu sreću, poslao Terezu. Ona je dobra, mirna, ćutljiva žena. Ali gazdradica nam je prosto nemilostiva. Upregne je u posao kao kakvo marvinče.

Ah, u kakvu sam jazbinu upao, Varvara Aleksijevna! Kakav stan! Pre sam živeo kao gluhar, sami znate: mirno, tiho, da bih i muvu čuo kad preleti. A ovde: larma, vika, buka! Ali vi još i ne znate kako je to ovde sve udešeno. Za-mislite, na primer, dugačak hodnik, sasvim mračan i prljav. Sa desne strane zid bez vrata i prozora, a sa leve vrata do vrata, sa brojevima kao u hotelu, sve u redu nanizana. I ti se brojevi izdaju, pod svakim brojem po jedna soba. U jednoj sobi žive po dvoje, troje. Za red ne pitajte – Nojev kovčeg! Uostalom, izgleda da su sve to dobri ljudi, obrazovani, uče-ni. Ima jedan činovnik (on je iz književničkog kruga), čovek načitan: govori o Homeru, o Brambeusu i o raznim drugim piscima, govori o svemu, uman čovek! Stanuju i dva oficira koja se neprestano kartaju. Stanuje poručnik, stanuje Englez učitelj. Čekajte samo, mila moja, ja ću vas pozabaviti, u idu-ćem pismu opisaću vam ih satirički, to jest, kakvi su, i to sve potanko. Naša gazdarica, veoma mala i prljava baka, po vazdan ide u papučama i spavaćoj haljini i po ceo dan viče

10

na Terezu. Stanujem u kuhinji ili će biti mnogo bolje da ka-žem ovako: tu odmah do kuhinje ima jedna soba (a kod nas je, treba priznati, kuhinja čista, svetla, veoma lepa), sobica, skroman kutak... Upravo, ili još bolje reći, kuhinja je velika, sa tri prozora, a imam uz poprečan zid malu pregradu te izlazi kao da je to još jedna soba, soba bez broja: prostrana, ugodna, ima i prozor i sve, jednom rečju: sve ugodnosti. Eto to je moj kutak. Ali ne mislite, mila moja, da tu ima i prozor i sve, jednom rečju – sve ugodnosti. Eto smisla! To vam je upravo kuhinja! To jest, ja, kako da kažem, stanujem upravo u toj sobi iza pregrade; ali ništa zato; odvojen sam od svih, živim prilično u miru i tišini. Namestio sam postelju, sto, or-man, dve stolice i okačio ikonu. Doduše, ima i boljih stanova – možda i mnogo boljih; ali glavno je ugodnost i sve ja to tako radi ugodnosti, a vi nemojte misliti da je to zbog nečeg drugog. Na suprotnoj strani je vaš prozor, preko dvorišta, a dvorište je uzano pa lako mogu da vas vidim u prolazu, a to je za mene, nesrećnika, prijatnije i jeftinije. Kod nas ovde i poslednja soba sa hranom staje trideset pet rubalja u ban-knotama. To je za mene mnogo! A moj stan staje sedam rubalja u banknotama, hrana pet rubalja u srebru, to vam je dvadeset četiri i po, a pre sam plaćao ravno trideset rubalja, zato sam se morao mnogo čega odricati. Ni čaja nisam mo-gao uvek da pijem, a sada mi ostaje i za čaj i za šećer. Znate li, rođena moja, da je nekako sramota ne piti čaj, ovde je svet imućan pa je baš sramota. Radi drugih se i pije, Varinjka, da bismo se pokazali, to je ton; mene radi – sasvim mi je svejedno, nisam probirač. Pomislite onda na sitne izdatke, ma koliko, ali – tek treba: čizmice, odelo... šta ostane onda? Ode cela moja plata! Ne ropćem, zadovoljan sam. Dosta mi je. Već nekoliko godina kako mi je dosta, a nađe se i pone-ka nagrada. A sada zbogom, anđelče moje. Kupio sam dve saksije sa zumbulom i geranijumom; nisu skupe. A vi možda volite i rezedu? Ima i rezede, pišite mi, i, znate, pišite mi koliko možete ošpirnije. Uostalom, nemojte misliti koješta i

11

ne sumnjajte ništa, mila moja, što sam takvu sobu uzeo. Ne, na to me je nagnala samo ugodnost – i samo me je ugodnost zavela. Ta, mila moja, štedim novac i ostavljam ga na stranu, imam već malu ušteđevinu. Ne obazirite se na to što sam tako tih i što bi me, kako se čini, muva krilom oborila. Ne, mila moja, ja sam čovek koji ne greši i karakter mi je sasvim onakav kakav dolikuje čvrstom i staloženom čoveku. Zbo-gom, anđelče moje! Tako sam dva tabačića napisao, a već je odavno vreme da idem na dužnost.

Ljubim vam prstiće vaše, mila moja, i ostajem vaš naj-ponizniji sluga i najverniji prijatelj,

Makar Đevuškin

P. S. Za jedno vas molim: odgovorite mi, anđelče moje, ko-liko možete opširnije. Šaljem vam uz ovo, Varinjka, funticu poslastica da ih u zdravlju pojedete i, tako vam Boga, ne brinete se za mene i ne zamerite mi ništa. Dakle, zbogom, mila moja.

8. aprilaPoštovani gospodine Makare Aleksijeviću!

Znate li da se najzad moram zavaditi s vama? Kunem vam se dobri Makare Aleksijeviću da mi je veoma teško da primim vaše poklone. Znam koliko vas oni staju, kakvih li-šavanja i odricanja ima u onome što vam je samom preko potrebno. Koliko sam vam puta govorila da meni ne treba ništa, apsolutno ništa, i da nisam u stanju da vam se odužim ni za ona dobročinstva kojima ste me dosad obasipali. I šta će meni ove saksije? Dosta je da kažem jednu neopreznu reč, kao na primer o tom geranijumu, pa da ga vi odmah kupite. Sigurno je skup. Kako su mu lepi cvetovi. Jasno crveni sa kr-stićima. Gde ste našli tako lep geranijum? Namestila sam ga nasred prozora, na najvidnijem mestu. Namestiću na podu klupicu, a po klupici ću poređati još cveća; ali, počekajte, dok

12

se sama obogatim! Fedora ne može da se naraduje, kod nas je sad pravi raj u sobi, – čisto, svetlo! E, ali zašto poslastice? I zbilja, odmah sam i po pismu pogodila da kod vas ima nešto neobično – i raj, i proleće, i mirisi proleća, i ptice cvr-kuću. Šta li je to, mislim se, da nema tu i stihova? I doista, samo stihova nema u vašem pismu, Makare Aleksijeviću! I nežnih osećanja i maštanja u ružičastoj boji – svega ima tu! Na zavesu nisam ni mislila; verovatno da se sama zavrnula, kada sam nameštala saksije; eto, to vam je!

Ah, Makare Aleksijeviću! Ma što vi govorili, ma kako nabrajali svoje prihode, da biste me zavarali, da biste mi po-kazali kako ih sve uopšte trošite na sebe sama, od mene ništa nećete zatajiti i sakriti. Jasno je da se vi zbog mene lišavate onoga što vam je potrebno. Šta vam je, na primer, palo na pamet da uzmete takav stan? Tamo vam smetaju, uznemira-vaju vas, tesno vam je i neugodno. Vi volite samoću, a čega tu nema oko vas! Međutim, vi biste mogli mnogo bolje da ži-vite, sudeći po vašoj plati. Fedora kaže da ste pre kud i kamo bolje živeli nego sad. Zar ste vi sav svoj život tako proveli u samoći, u odricanju, bez radosti, bez prijateljske lepe reči, najmeći stanove kod tuđih ljudi? Ah, dobri prijatelju, kako mi vas je žao! Čuvajte bar zdravlje svoje, Makare Aleksijevi-ću. Kažete da vam oči slabe, pa ne pišite onda prema sveći. Zašto pišete? Vaša marljivost u službi i bez toga je, zacelo, poznata vašim starešinama.

Još jednom vas molim ne trošite na mene toliko nov-ca. Znam da me volite; ali ni vi sami niste bogati... I ja sam danas bila vesela kada sam ustala. Bilo mi je tako prijatno. Fedora je uveliko radila, a i meni je našla posla. Mnogo sam se radovala, išla sam samo da kupim svile pa sam se latila rada. Celog jutra bilo mi je tako lako u duši i bila sam veo-ma vesela! A sada opet sve neke crne misli i tuga da mi srce malaksava od bola.

Ah, šta li će biti od mene, kakva li je moja sudbina! Teško mi je što sam u takvoj neizvesnosti, što nemam buduć-

13

nosti, što ne mogu ni da slutim šta će sa mnom biti. Strašno je i da pogledam unazad. Tamo je takav jad da mi se srce cepa na pole – kada se samo setim toga. Uvek ću žaliti na opake ljude koji me upropastiše!

Smrkava se. Vreme je da se radi. Htela bih o mnogo čemu da vam pišem; ali nemam vremena; treba da se svrši posao. Treba požuriti. Pisma su, dobome, lepa stvar, raste-ruju nam dosadu. Ali što vi sami nikad ne svratite k nama? Što, Makare Aleksijeviću? Eto, sada ste blizu, a ponekad imate i slobodnog vremena. Svratite, molim vas! Videla sam vašu Terezu. Izgleda da je bolesna. Bilo mi je žao nje pa sam joj dala 20 kopejaka. Gle! Umalo ne zaboravih: pišite mi, svakako, koliko možete opširnije o svome životu. Kakvi su ljudi oko vas i da li se slažete sa njima? Želela bih to da znam. Pazite, pišite neizostavno! Danas ću naročito zavrnuti krajičak. Lezite ranije, sinoć sam do ponoći videla svetlost u vašoj sobi. Sada zbogom. Danas je mučno, dosadno i tužno. Valjda je takav dan! Zbogom.

Vaša,Varvara Dobroselova

8. aprilaPoštovana gospođo Varvara Aleksijevna!

Da, mila moja, da, rođena moja, znači da mi je takav danak odredila nesrećna sudbina moja! Jeste, vi ste se naša-lili sa mnom starcem, Varvara Aleksijevna! Uostalom, sam sam kriv, sasvim sam kriv! Nije mi trebalo pod starost da sa pramenom kose ulazim u ljubav i sumnje... I još ću vam reći, mila moja: čovek je katkad čudan, veoma čudan. I – svi sveti moji! – počne li ma o čemu da se govori, odmah se zanese! A šta izilazi, šta nastaje od toga? Baš ništa ne izilazi ili izilazi takva zbrka – da me Bog sačuva! Ja se, mila moja, ne ljutim, samo mi je veoma krivo i da se sećam svega, krivo mi je što sam vam pisao tako kitnjasto i glupo. Danas sam i na dužnost

14

otišao naduven i razmetljiv, srce mi je bilo puno svetlosti. U duši mi je, ni sam ne znam zašto, bio kao neki praznik, bilo mi je prijatno! Brižljivo sam se prihvatio pisanja – ali šta je iz toga izašlo! Tek što sam se potom osvrnuo, a sve je bilo kao i ranije – sivo i mračno. Iste one mrlje od mastila, isti stolovi i hartije, pa i ja isti kakav sam bio, takav sam i ostao – zašto sam se onda peo na Pegaza? A iz čega je sve to proizašlo? Iz toga što se sunce pomolilo i nebo postalo plavo! Zar iz toga? A i kakvi su to mirisi kad u našem dvorištu pod prozorima ima svačega! Znači da mi se to, glupaku, samo učinilo. De-šava se da se čovek nekad zanese u svoja osećanja te udari u trućanje. To ne dolazi ni od čega drugoga do od suviše glupe vatre u srcu. Kući nisam došao već sam se dovukao, i glava me, ne znam usled čega zabolela, valjda to tako ide jedno sa drugim. (U leđima me nešto žiga.)

Proleću sam se obradovao kao prava budala pa sam izašao u lakom kaputu. Prevarili ste se u mojim osećanjima, rođena moja! Njihove ste izlive sasvim pogrešno razumeli. Očinska me naklonost oduševljavala, jedino čista očinska na-klonost, Varvara Aleksijevna, jer ja zauzimam kod vas mesto rođenoga oca u vašem čemernom sirotovanju. Ovo govorim iz duše, iz čistoga srca, rođački. Ali bilo kako bilo, ja sam vam, mada dalji, ipak rođak, makar i po onoj poslovici „de-veta voda od kiselice“; ali tek ipak rođak i sad najbliži rođak i zaštitnik, jer onde gde ste imali najviše prava da tražite za-štite i odbrane našli ste izdaju i prevaru. A što se tiče stihova, reći ću vam, mila moja, da meni ne dolikuje da se pod starost vežbam u pisanju stihova. Stihovi su glupost! Za stihove sad i u školama biju decu... Tako vam je to, rođena moja.

Što vi to meni pišete, Varvara Aleksijevna, o ugodno-sti, o miru i o raznim drugim stvarima? Mila moja, ja nisam probirač i ne tražim mnogo, nikad nisam živeo bolje nego sad pa što bih sad manisao? Sit sam, odeven, obučen, pa šta još onda da izmišljam! Nisam od grofovskog roda! Otac mi je bio plemić i sa celom svojom porodicom imao je gori pri-

15

hod od moga. Nisam razmažen! Uostalom, ako ćemo pravo – u mome starom stanu bilo je nesravnjeno bolje, prijatnije, mila moja. Doduše, i sadašnji moj stan je lep, čak u neku ruku veseliji, i ako hoćete, raznovrsniji; protiv toga nemam ništa; ali žao mi je starog stana. Mi, starci, tj. ljudi u godina-ma, priviknemo se na stare stvari kao na što rođeno. Stan je, znate, bio tako mali, zidovi su bili (ali, našto govoriti!) zidovi kao i svi zidovi, nije stvar u njima, ali uspomene iz cele moje prošlosti izazivaju tugu... Čudnovato – teško mi je! Ali, us-pomene su nekako mile. Štaviše, i ono što je bilo loše, što me je ponekad ljutilo – kao da se u uspomenama prečišćava od rugobe i javlja se u mojoj mašti u privlačnom obliku. Tiho smo živeli, Varinjka, ja i moja gazdarica, starica, pokojnica. Eto, i te se starice sećam sada sa tužnim osećanjem! Bila je to dobra žena – nije skupo naplaćivala stan. Uvek je plela od raznih krpčića pokrivače na iglama od aršina dužine, time se samo i zanimala. Na zajedničkoj smo se vatri grejali pa i za jednim stolom radili. Imala je malu unuku Mašu – sećam se još kad je bila dete – sada će biti devojčica od trinaest godina. Bila je nestašna, vesela, sve nas je nasmejavala, tako smo utroje i živeli. U duge zimske večeri posedali bismo za okrugao sto, popili bismo čaj, pa se prihvatali posla. A da Maši ne bi bilo dosadno i da ne bi, vragolanka, ludovala, starica bi počela da priča priče. A kakve su to priče bile! Ne samo dete, nego i pametan i razuman čovek da ih sluša. Da-šta! I sam bih zapalio lulu pa se zaneo slušajući da bih i na posao zaboravio. A dete, naša vragolanka, zamisli se, podu-pre ručicom rumeno lišce, otvori svoja lepa ustašca, pa ako je priča strašna, pripija se sve više i više uz staricu. A nama je bilo prijatno gledati je, pa i ne vidiš kako sveća dogoreva, i ne čuješ kako na polju pokatkad vejavica veje i mećava mete. Lepo smo živeli, Varinjka, i, eto, tako smo zajedno proživeli skoro dvadeset godina. Ali kako sam se ja zabrbljao. Vama se možda takve stvari ne sviđaju, a i meni nije lako da ih se sećam – naročito sad, u sutonu. Tereza se sa nečim nosi,

16

mene boli glava, a nešto me i leđa bole, pa i misli su nekako čudne, kao da i one bole. Tužan sam danas, Varinjka! – Šta vi to pišete, rođena moja? Kako bih mogao doći k vama? Golubice moja, šta će svet reći? Treba preći preko dvori-šta, naši će videti, počeće da zapitkuju, počeće ogovaranje, spletke, svemu će dati drugi smisao. Ne, anđelče moje, bolje će biti ako vas sutra na večernju vidim, to će biti razumnije i za nas oboje bezopasnije. Ali ne osuđujte me, mila moja, što sam vam onakvo pismo napisao. Kada sam ga pročitao video sam da je sve nekako bez veze. Ja sam, Varinjka, star i neučen čovek, u mladosti nisam ništa učio, a sada mi ništa ne bi ni išlo u glavu kada bih počeo iznova da učim. Priznajem, mila moja, da nisam majstor u opisivanju, a znam i bez tu-đih primedbi i podrugivanja da koješta trabunjam kad hoću da napišem nešto. Danas sam vas video kraj prozora, video sam kako ste spustili store. Zbogom, zbogom, Bog neka vas čuva! Zbogom, Varvara Aleksijevna.

Vaš nesebični prijatelj,Makar Đevuškin

P. S. Rođena moja, neću da pišem ni o kome satire, star sam, mila moja, Varvara Aleksijevna, da bih bez potrebe na ne-koga režao! A i podsmehnuli biste mi se, po onoj ruskoj po-slovici: „Ko, kažu, drugome jamu kopa... Sam u nju pada...“

9. aprilaPoštovani gospodine Makare Aleksijeviću!

Kako vas nije stid, prijatelju i dobrotvore moj, Makare Aleksijeviću, da se tako sneveselite i da budete tako tvrdo-glavi. Da se niste našli uvređeni? Ah, često sam neobazriva; ali nisam mislila da ćete vi moje reči primiti kao zajedljivu šalu. Verujte mi da se nikad neću usuditi da se šalim vašim godinama i vašim karakterom. Sve se to dogodilo zbog moje lakomislenosti, a još više stoga što je užasno dosadno; a od

17

dosade – čega se čovek ne laća! Mislila sam da ste i vi sami u svom pismu hteli da se podsmehnete. Užasno mi je bilo teško kad sam videla da ste nezadovoljni mnome. Ne, dobri moj prijatelju i dobrotvore, vi se varate ako mislite da sam neosetljiva i nezahvalna. Umem da ocenim u svome srcu sve što ste vi za mene učinili, zaštitivši me od opakih ljudi, od njihovog gonjenja i mržnje. Doveka ću se za vas Bogu moliti i ako moja molitva može da dopre do Boga i nebo je usliši vi ćete biti srećni.

Danas se osećam veoma loše. Čas imam vatru, čas me obuzme jeza. Fedora se mnogo zabrinula za me. Vi se uza-lud stidite da dolazite k nama, Makare Aleksijeviću. Šta se to drugih tiče! Vi ste naš poznanik, pa svršena stvar...! Zbogom, Makare Aleksijeviću. Za sada nemam više šta da vam pišem, a i ne mogu: bolesna sam. Molim vas još jedanput, ne ljutite se na mene i verujte u ono moje vazdašnje poštovanje i oda-nost sa kojima imam čast biti vaša najodanija i najpokornija službenica.

Varvara Dobroselova

12. aprilaPoštovana gospođo Varvara Aleksijevna!

Ah, mila moja, šta je to sa vama! Pa vi me nepresta-no strašite. U svakom pismu pišem vam da se čuvate, da se dobro toplite, da ne izlazite kad je loše vreme, da u svemu budete obazrivi, a vi me, anđele moj, ne slušate. Ah, golubice moja, baš ste pravo dete! Ta, vi ste slabi, kao slamka ste slabi, ja to znam. Čim vetrić pirne, vi ste već bolesni. Treba da se čuvate, da se starate sami o sebi, da izbegavate opasnosti i da svoje prijatelje ne bacate u jad i brigu.

Izjavili ste želju, mila moja, da što više doznate o mome životu i o svemu što me okružuje. Sa radošću hitam da vam ispunim želju, rođena moja. Počeću iz početka, mila moja, biće više reda. Prvo, u našoj kući stepenice su na glav-

18

nom ulazu sasvim dobre, osobito paradne – čiste, sjajne, ši-roke, sve od gvožđa i crvenog drveta. Ali zato za sporedne ne pitajte, zavijene, vlažne, prljave, polomljene stepenice, a zidovi tako masni da se ruka lepi kad se pa njih nasloni. Na svakom odmorištu stoje sanduci, pokrhane stolice i ormari-ći, okačene krpe, prozori porazbijani, čabrovi sa svakojakom nečistoćom, blatom, đubretom, ljuskama od jaja i ribljim mehurima – gadan zadah... Jednom rečju: strašno.

Već sam vam opisao raspored soba. One su, mora se priznati, udobne, to je istina; ali u njima je nekako zagušljivo, to jest u njima ne zadiše ružno, nego se, ako se može reći, oseća nekakav truo, oštro sladak zadah. U prvi mah utisak je neugodan, ali sve to nije ništa, treba samo dva minuta da se provede kod nas pa sve da prođe, a i da ne osetiš kako prođe, jer i sam nekako ružno zadahneš, i odelo zadahne, i ruke zadahnu i sve zadahne pa se navikneš. Kod nas od toga lipsavaju zebe. Poručnik je već petu kupio, ne mogu da žive u našem vazduhu pa to ti je. Kuhinja nam je velika, prostrana, svetla. Doduše, ujutru se dimi, kad se prži riba i govedina; ispolivana je i vlažna; ali zato je uveče raj. U njoj uvek visi na užetu staro rublje; a kako moja soba nije daleko, to jest sasvim je pribijena uz kuhinju, to mi zadah od rublja pomalo smeta; ali ne mari, kada se malo proživi, navikne se.

Od ranog jutra, Varinjka, kod nas nastaje graja, usta-ju, lupaju – svi ustaju, neki moraju, koji su u službi, a neki i od svoje volje, i svi počinju da piju čaj. Samovari su veći-nom gazdaričini; ali ima ih malo pa ih naizmence upotre-bljavamo, a ko dođe sa svojim gajnikom, kad nije njegov red, tome odmah nameste glavu. I ja sam tako prvi put došao pa... Uostalom, što da pišem o tome! Tu sam se i upoznao sa svima. Prvo sam se upoznao sa poručnikom – iskren čovek, sve mi je ispričao: o ocu, o majci, sestri koja je udata u Tuli za predsednika, i o gradu Kronštatu. Obećao mi je da će mi u svemu pomoći i odmah me pozvao k sebi na čaj, našao sam ga u onoj istoj sobi gde se kod nas obično kartaju. Po-

19

služili me čajem i hteli pošto-poto da sa njima igram karata. Da li su mi se rugali ili ne, ne znam; ali oni su sami svu noć bez prekida igrali. Kreda, karte, dim po celoj sobi, da te oči zabole. Nisam hteo da se kartam, zato mi rekoše da filozofi-ram. Posle toga niko više nije govorio sa mnom za sve vreme, što je meni, pravo da govorimo, bilo milo. Sada više ne idem k njima, kod njih je kocka, prava kocka! Večerom se sastaju takođe i kod činovnika koji se bavi književnim radom. Ali kod njega je lepo, skromno, nevino i delikatno, sve otmeno.

Još ću vam uzgred reći, Varinjka, da je naša gazdarica veoma ružna žena, a pritom prava veštica. Videli ste Terezu. Kakva je ona u stvari? Slaba, kao očerupano, mršavo pile. U kući je svega dve posluge: Tereza i Faljdoni, gazdaričin slu-ga. Ne znam, možda on ima i neko drugo ime; ali on se i na ovo odziva i svi ga tako zovu. On je neki riđi Estonac, sakat, sa zatupastim nosom, neotesan: neprestano se svađa sa Tere-zom, samo što se ne tuku. Uopšte uzevši, ovde mi život nije najbolji... Da svi noću u isto doba poležu i smire se – to nikad ne biva. Uvek negde sede i kartaju se, a ponekad se dešava i tako što da je o tome zazorno i pričati. Sada sam se, ipak, navikao; ali čudim se kako mogu u ovakvom Sodomu da žive ljudi koji imaju porodicu. Cela porodica nekakvih jadnika uzela je kod naše gazdarice jednu sobu; ali ne u istom redu sa drugim sobama, nego na drugoj strani, u uglu, zasebno. Mirni ljudi! O njima niko ništa ne čuje. Žive u jednoj sobici, pregrađenoj pregradom. On je nekakav činovnik bez mesta, otpušten iz službe zbog nečeg još pre sedam godina. Zove se Gorškov, prosed, omalen čovek, u tako masnom, poha-banom odelu da ga je teško gledati, kud i kamo je gore od moga! Jadan, mršav (srećemo se ponekad u hodniku); kolena mu klecaju, ruke mu drhte, glava mu se trese, da li od neke bolesti, šta li, Bog bi ga znao, plašljiv, svakoga se boji, krije se od ljudi i uklanja im se s puta. I ja sam ponekad bojažljiv, ali ovaj još više. Ima porodicu: ženu i troje dece. Najstariji deč-ko, sav na oca, tako isto je mršav. Žena je bila nekad veoma

20

lepa, i sada se to vidi, ide u samim dronjcima. Čuo sam da su se zadužili kod gazdarice, a ona nije prema njima mnogo ljubazna. Čuo sam da i sam Gorškov ima neke neprijatnosti, zbog kojih je i mesto izgubio... Da li je to parnica ili ne, da li je pod sudom ili ne, da li je pod kakvom istragom, šta li, ne mogu vam baš reći. Jadni li su oni, jadni, Gospode Bože moj! U njihovoj sobi uvek je tiho i mirno kao da nema žive duše. Čak se ni deca ne čuju. Ne čuju se nikakvi nestašluci, ni dečja igra, a to je već loš znak. Jednom sam, uveče, slučajno prošao pored njihovih vrata, u to vreme bila je u kući neka-kva neobična tišina – i čujem jecanje, zatim šapat, pa opet jecanje, baš kao da plaču, ali – tako tiho, tako bolno, da mi se srce paralo, posle me cele noći pomisao na te jadnike nije ostavljala, te tako nisam mogio ni da zaspim.

A sad, zbogom, moja premila prijateljice Varinjka! Sve sam vam opisao kako sam umeo. Danas vazdan mislim samo o vama. Srce me boli za vama, rođena moja. Ta, znam ja, dušice moja, da vi nemate tople bunde. A ta petrogradska proleća, vetrovi pa kiše sa snegom, to mi je smrt, Varinjka. Tako blaga klima, da te Bog sačuva! Ne osuđujte me, dušice, za ovakvo pismo – nemam stila, Varinjka, nemam nikakvog stila. Kada bih ga bar nešto imao. Pišem što mi padne na pa-met, tek da vas ma čime razveselim. E, da sam ja nešto učio, drukčije bi bilo; ali šta sam ja učio? Gotovo ništa.

Uvek vaš verni prijatelj,Makar Đevuškin

25. aprilaPoštovani gospodine Makare Aleksijeviću!

Danas sam srela svoju sestru od strica, Sašu! Strašno! I ona će propasti, jadnica! Čula sam sa strane da se Ana Fjodorovna neprestano raspituje za me. Izgleda da ona ni-kad neće prestati da me goni. Ona govori kako hoće da mi oprosti i zaboravi sve što je bilo i da će me svakako posetiti.

21

Govori kako vi meni niste nikakav rođak, da mi je ona bli-ža rođaka, da vi nemate nikakva prava da se mešate u naše porodične odnose, da je za mene stidno i nepristojno da ži-vim od vaše milostinje i izdržavanja... Veli da sam zaboravila njeno gostoprimstvo, da je ona mene i moju majku možda izbavila od gladne smrti, da nas je hranila i pojila i preko dve i po godine za nas trošila, i da mi je preko svega oprostila i dug. I majčicu nije htela da poštedi! A kad bi jadna majčica znala šta su sa mnom uradili! Ali, Bog vidi!... Ana Fjodorov-na kaže da ja zbog svoje gluposti nisam umela da održim svoju sreću, da me je ona sama na sreću upućivala, da ona ni za što drugo nije kriva, već da ja sama nisam umela, a možda nisam ni htela da branim svoju čast. A ko je tu kriv, Bože moj veliki! Ona kaže da gospodin Bikov nije ništa kriv, da se on ne može oženiti svakom koju... Ali što da pišem! Teško je slu-šati takvu nepravdu, Makare Aleksijeviću! Ne znam šta to sa mnom biva sad. Drhtim, plačem, jecam – ovo sam vam pi-smo pisala dva sata. Mislila sam da će ona bar priznati svoju krivicu prema meni; a eto kako ona sada! Ne uznemiravajte se, zaboga, prijatelju moj, jedini moj zaštitniče! Fedora sve preuveličava: nisam bolesna. Samo sam malo ozebla juče, kada sam išla na Volkovo, na parastos svojoj majci. Zašto niste i vi pošli sa mnom, ja sam vas toliko molila. Ah, jadna, jadna moja majčice, kada bi ti ustala iz groba, kada bi ti zna-la, kada bi ti videla – šta su sa mnom uradili!

V. D.

20. majaGolubice moja, Varinjka!

Šaljem vam malo grožđa, dušice; kažu da je to dobro za one koji se oporavljaju, a i doktor ga preporučuje za ga-šenje žeđi; dakle, samo i jedino za utoljivanje žeđi. Onomad ste se zaželeli ružinih šipaka, mila moja; eto, sada vam ih šaljem. Imate li prohteva za jelo, dušice? To je glavno. Uo-

22

stalom, hvala Bogu, sve je prošlo i svršilo se i naše se nevolje takođe konačno završavaju. Zahvalimo nebu! A što se tiče knjižica, za sada ih nigde ne mogu nabaviti. Kažu da ima jedna lepa knjižica i veoma visokim stilom napisana, kažu da je lepa, ja je nisam čitao; ali ovde je mnogo hvale. Molio sam da mi je daju i obećali su da će mi je poslati. Samo, ho-ćete li je vi čitati? Vi ste mi u tom pogledu izbiračica, teško je ugoditi vašem ukusu, znam ja vas, golubice moja, vi biste želeli samo poezije, uzdaha, ljubavi – lepo, nabaviću vam i stihova, svega ću vam nabaviti, ima tu jedna sveska prepisa-nih pesama.

Ja vam živim dobro. Molim vas, mila moja, da se zbog mene ne uznemiravate. Sve je ono koješta što vam je Fedora o meni napričala; recite joj da je lagala, svakako joj recite, spletkašici...! Nikako nisam prodavao mundir. A i zašto bih ga prodavao, recite sami, zašto bih ga prodavao? Eto, kažu, dobiću četrdeset rubalja u srebru nagrade; zašto bih onda prodavao? Ne uznemiravajte se, mila moja, Fedora je nepo-verljiva, ona u sve sumnja. Proživećemo mi, golubice moja! Samo vi, anđele moj, ozdravite, zaboga, ozdravite što pre, ne rastužujte starca. Ko vam je kazao da sam omršao? To je kleveta, opet keveta! Sasvim sam zdrav i tako se ugojio – da se i sam stidim; sit sam i zadovoljan do grla: samo još vi da ozdravite! Sada, zbogom anđele moj, ljubim vam sve prstiće i ostajem vaš verni, nepromenljivi prijatelj.

Makar Đevuškin

P. S. Ah, dušice moja, šta ste to opet počeli da pišete...? Šta vam to pada na pamet? Kako bih mogao da vam dolazim tako često, mila moja, kako? Pitam vas. Mogao bih da se ko-ristim noćnom tamom; ali, sada gotovo i nema noći – takvo je doba. Ta, ja vas, mila moja, anđele moj, gotovo nikako i nisam ostavljao za vreme vaše bolesti, za vreme vaše nesve-stice; ali ne znam ni sam više – kako sam sve te poslove svr-šavao. Posle sam prestao da dolazim jer su počeli da postaju

23

radoznali i da zapitkuju. Ovde su iz toga i inače počele da se šire neke spletke. Uzdam se u Terezu – ona nije brbljiva. Pa, ipak, promislite sami, mila moja, šta će biti kada oni o nama sve doznaju? Šta li će onda misliti, a šta reći? Stišajte, dakle, srce, mila moja, i počekajte dok ozdravite, a onda ćemo ona-ko, negde van kuće udesiti randevu.

1. junaPredragi Makare Aleksijeviću!

Želela bih da vam učinim nešto ugodno i prijatno u naknadu za sve vaše brige i staranje oko mene, za svu vašu ljubav prema meni, pa sam se najzad rešila da se iz dosade zarijem u svoj orman i potražim svoju sveščicu, koju vam, evo, sad šaljem. Počela sam da je pišem u srećno doba svoga života. Vi ste me često sa radoznalošću raspitivali o mom pređašnjem životu, o majci, o Pokrovskom, o mome boravku kod Ane Fjodorvne i najzad o mojim skorašnjim nesrećama, i tako ste nestrpljivo želeli da pročitate ovu beležnicu, gde mi je, bogzna zašto, palo na pamet da zabeležim neke trenutke iz moga života, te ne sumnjam da ću vam pričiniti veliko zadovoljstvo svojom pošiljkom. Meni je bilo nekako teško da je čitam. Čini mi se da sam već dvaput ostarila od onda kada sam napisala poslednji redić u toj beležnici. Sve je to pisa-no u rano doba. Zbogom, Makare Aleksijeviću! Strašno mi je dosadno sada i često me muči nesanica. Veoma dosadno oporavljanje.

V. D.

I

Bilo mi je tek četrnaest godina kada mi je umro otac. De-tinjstvo mi je bilo najsrećnije doba života. Ono nije ovde po-čelo, već daleko odavde, u provinciji, u gluši. Otac mi je bio upravnik velikoga imanja kneza P. u T. guberniji. Mi smo

24

živeli u jednom od kneževih sela, živeli smo tiho, nečujno i srećno... Ja sam bila nestašna devojčica, ništa drugo nisam ni radila, nego samo trčala po poljima, šumama i parku, i niko se za me nije brinuo. Otac je neprekidno bio zauzet poslovima, majka se bavila gazdinstvom, mene ničemu nisu učili, a meni je to bilo po volji. Dešavalo se da još od ranoga jutra odjurim ili do ribnjaka, ili u šumu, ili na kosidbu, ili žeteocima – i ne marim što me sunce peče, pošto sama jurim ne znam kuda iz sela, izgrebem se na trnju, poderem haljinu pa me posle grde kod kuće; ali ja ne marim.

Srećna bih bila, čini mi se, da celog života nisam izašla iz sela i da sam uvek živela na jednom mestu. Međutim, još kao dete morala sam da ostavim svoje rodno mesto. Bilo mi je tek dvanaest godina kada smo se preselili u Petrograd. Oh, kako mi je teško da se sećam našeg polaska! Kako sam pla-kala kada sam se praštala sa svim onim što mi je bilo drago. Sećam se kako sam zagrlila oca i plačući molila ga da bar još malo ostanemo u selu. Otac mi je podviknuo, a majka je plakala; govorila je da moramo ići, da poslovi to zahtevaju. Stari knez P. bio je umro. Njegovi naslednici otkazaše ocu službu. Otac je imao nešto novca pod interes kod privatnih ljudi u Petrogradu. Nadajući se da će popraviti svoje stanje smatrao je kao preko potrebno da se tu nastani. Sve sam to doznala od majke. Nastanili smo se na petrogradskoj strani i tu ostali sve do očeve smrti.

Kako mi je bilo teško da se naviknem na nov život! Došli smo u Petrograd s jeseni. Kada smo ostavili selo dan je bio tako sunčan, topao, vedar, seoski se radovi završavali; na guvnima se već gomilale velike količine žita i skupljala se jata kreštavih ptica, sve je bilo jasno i veselo. A ovde, pri našem dolasku u grad, kiša, jesenje inje, nepogoda, blato i gomila nepoznatih lica, negostoprimljivih, nezadovoljnih, srditih! Smestimo se kojekako. Sećam se kako se kod nas neprestano žurilo, tumaralo, radilo i uređivalo novo gazdinstvo. Otac ni-kad nije bio kod kuće, majka nikad nije imala odmora: mene

25

su sasvim zaboravljali. Teško mi je bilo da ustanem ujutru posle prve noći provedene u našem novom stanu. Prozori su nam gledali u neki žućkasti plot. Na ulici je uvek bilo blato. Prolaznici su bili retki i svi su bili dobro umotani, svima je bilo hladno.

A u nas, kod kuće, po cele dane vladala je strašna seta i dosada. Rođaka i bliskih poznanika gotovo da nismo imali. S Anom Fjodorovnom otac je bio u zavadi. (Bio joj je nešto du-žan). Dosta često dolazili su nam ljudi zbog poslova. Obično su se prepirali, grajali, vikali. Posle svake posete otac je bio tako nezadovoljan, ljutit – po čitave bi sate namrgođeno ho-dao tamo-amo ne progovorivši ni sa kim ni reči. Majka nije smela da progovori s njim, nego je ćutala. Ja bih sela u neki kutak s knjižicom – mirno, tiho, ne smejući ni da se maknem.

Tri meseca po našem dolasku u Petrograd mene da-doše u pansion. Kako mi je u prvo vreme bilo teško među tuđim ljudima! Sve je bilo nekako suvo, neljubazno – guver-nante su se izdirale, devojke se podrugivale, a ja prava divlja-kinja. Sama strogost! Za sve određeno vreme: zajednički sto, nastavnici dosadni – sve me je to u početku kinjilo i mučilo. Nisam mogla ni da spavam tamo. Plakala bih po celu dugu, dosadnu, hladnu noć. Večerom bi sve ponavljale ili učile za-datke, a ja bih sedela nad svojim razgovorima i rečenicama, ne smejući ni da se maknem i neprestano misleći o našem domaćem kutu, o ocu, majci, o svojoj staroj dadilji, o dadilji-nim pričama... Ah, kako mi je bilo tužno! Sa zadovoljstvom sećam se svake i najbeznačajnije stvarčice u kući. Misliš i misliš kako bi sada lepo bilo kod kuće! Sedela bih u našoj maloj sobici pored samovara, zajedno sa našima, bilo bi tako toplo, lepo, poznato. Misliš kako bi se sada zagrlila majka, snažno i toplo! Misliš i misliš pa zaplačeš tiho od tuge, gušeći u grudima suze, a reči ti ne idu u glavu. Za sutrašnji dan ne naučiš zadatak, svu noć sanjaš učitelja, madamu, devojke, svu noć ponavljaš zadatak, a sutradan ništa ne znaš. Kazne te da klečiš, daju ti jedno jelo. Bila sam uvek nevesela i mr-

26

zovoljna. U prvo vreme sve su mi se devojke rugale, dražile me i zbunjivale kada sam govorila zadatak, štipkale me kada smo u redovima išle na ručak ili na čaj. Tužakale me ni za što gevernanti. Zato... Kakav raj kad subotom uveče dođe dadi-lja po mene. Od radosti zagrlila bih svoju baku. Ona bi me obukla, uvila, putem me je jedva stizala, a ja joj sve brbljam i pričam. Kući dolazim vesela, radosna, snažno zagrlim svoje, kao posle desetogodišnjeg rastanka. Nastaju objašnjenja, raz-govori, pričanja, sa svima se pozdravljam, smejem se, šalim, trčim, skačem. Sa ocem se povedu ozbiljni razgovori, o na-ukama, o našim učiteljima, o francuskom jeziku, o Lomon-dovoj gramatici – i svi smo tako veseli i zadovoljni. I sada mi je prijatno da se sećam tih trenutaka. Trudila sam se iz sve snage da učim i da ugodim ocu. Videla sam da za mene daje i poslednju paru, a bogzna kako je i sam sastavljao kraj s kra-jem. Svakim danom postajao je sve sumorniji, nezadovoljni-ji, naprasitiji, ćud mu se beše sasvim promenila, poslovi nisu išli, dugova je bilo silestvo. Majka se bojala i da plače, bojala se i reči da progovori, da ne naljuti oca, bila je tako oslabila, neprestano je mršavila, mršavila i počela nekako ružno da kašlje. Kad dođem iz pansiona – sve neka tužna lica; majka tiho plače, otac se ljuti. Nastanu prebacivanja, ukori. Otac počne da govori kako mu ja ne pričinjavam nikakve radosti i utehe, kako oni za mene daju i poslednju paru, a još ne govo-rim francuski, jednom rečju – svi neuspesi, sve nesreće, sve se to iskaljivalo na meni i majci. O, kako je mogao mučiti jadnu majčicu! Srce mi je pucalo gledajući je: obrazi joj uveli, oči upale, lice dobilo neku jektičavu boju. Meni je bilo najgore. Uvek bi se počinjalo kakvom sitnicom, zatim bi se razvilo bogzna dokle, često nisam ni razumevala u čemu je stvar. Šta se sve nabrajalo...! I francuski jezik, i da sam velika budala, i da je upraviteljica našeg pansiona nemarna glupa žena, da se ne brine za naše moralno vaspitanje, da otac još ne može da nađe službu, da je Lomondova gramatika loša gramatika, a Zapoljskova mnogo bolja, da se na mene mnogo novca

27

uludo potrošilo, da sam očevidno neosetljiva, kamenog srca; jednom rečju, ja sam se iz sve snage borila učeći razgovore i reči; međutim, za sve sam bila krva, za sve odgovorna! I to nikako zato što me on ne bi voleo: on je voleo od srca mene i majku. Nego onako, takva mu je bila narav.

Brige, jadi i nevolje izmučiše jadnog oca do krajnosti: postade nepoverljiv, jedak, često je dolazio do očajanja, poče zanemarivati zdravlje, nazebe i odjednom se razbole, bolo-vao je kratko vreme i umro tako iznenada, tako brzo, da smo svi za nekoliko dana bili van sebe od toga udara. Majka beše nekako zapanjena, ja sam se bojala za njen razum. Tek što otac umre pojaviše se kod nas poverenici, kao da iz zemlje iznikoše, nagrnuše u gomilama. Sve što imadosmo – dado-smo. Prodadosmo i svoju kućicu na petrogradskoj strani koju otac beše kupio na pola godine po preseljenju u Petrograd. Ne znam kako smo uredili ostalo; ali mi same ostadosmo bez krova, bez zaklona, bez sredstava. Majka je bolovala od bolesti koja je iznuravala, ishranjivati se nismo mogle, nije se imalo od čega živeti, pred nama je bila propast. Ja sam onda tek bila navršila četrnaestu godinu. I baš tada poseti nas Ana Fjodorovna. Ona je govorila da je nekakva spahini-ca i da nam je nekakva rođaka. I majka je govorila da nam je nekakva rođaka, ali veoma daleka. Za života očeva nije nam nikako dolazila. Došla je sa suznim očim, rekla je da nas veoma žali, žalila je naš gubitak, naš težak položaj i dodala da je otac sam bio kriv, da nije živeo prema svojoj moći, da je visoko leteo i da se suviše uzdao u svoju snagu. Izjavila je želju da se sa nama tešnje zbliži, predložila je da zaboravimo međusobne neprijatnosti, a kada je majka kazala da prema njoj nikad nije osećala neprijateljstva, počela je plakati, od-vela majku u crkvu i zakazala parastos za golubića (tako je nazivala oca). Posle toga svečano se pomirila sa majkom.

Posle dugih uvoda i priprema, naslikavši u jasnim bo-jama naš bedni položaj, sirotinju, beznadežnost i nemoć, Ana Fjodorovna pozvala nas je da se, kako je sama govorila,

28

sklonimo kod nje. Majka joj je zahvalila; ali zadugo nije mo-gla da se reši; no, kako se nije imalo kud i nije moglo drukči-je, rekla je Ani Fjodorovnoj da sa zahvalnošću prima njenu ponudu. Još i sada sećam se onoga jutra kada smo se sa pe-trogradske strane selile na Vasiljevsko ostrvo. Bilo je jesenje jutro, vedro, suvo, mrazovito. Majka je plakala, a ja sam bila strašno tužna, grudi su mi se razdirale, dušu mi je mučila nekakva neobjašnjiva, strašna seta... Teško je to vreme bilo...

II

U prvo vreme, dok se nismo, to jest ja i majka, navikle na svoj novi stan, bilo nam je nekako veoma tegobno i pusto kod Ane Fjodorovne. Ana Fjodorvna stanovala je u svojoj kući u šestoj liniji. U kući je bilo svega pet vidnih soba. U tri-ma od tih soba stanovala je Ana Fjodorovna i moja sestra od strica Saša, koja se kod nje vaspitavala, dete siroče bez oca i majke. Zatim smo u jednoj sobi stanovale mi i, najzad, u poslednjoj sobi do naše bio se smestio neki siromah student, Pokrovski, podstanar Ane Fjodorovne. Ana Fjodorovna ži-vela je veoma lepo, bogatije nego što bi se moglo misliti; ali njeno imovno stanje bilo je zagonetno, isto tako kao i njeno zanimanje. Uvek je bila u poslu, uvek zabrinuta, izlazila je i izvozila se po nekoliko puta na dan; ali šta je radila, o čemu se starala, to nikako nisam mogla da pogodim. Imala je veli-ka i raznovrsna poznanstva. Neprestano su joj dolazili gosti, i sve bogzna kakvi ljudi, uvek nekim poslom i za časak. Majka bi me uvek uvodila u našu sobu, čim bi zazvonilo zvonce. Ana Fjodorovna strašno se ljutila na majku zbog toga i ne-prestano je ponavljala kako smo suviše ohole, oholije nego što bismo mogle biti kada bismo imale zašto to da budemo – i po čitave sate ne bi ućutala. Onda nisam razumevala te prekore zbog oholosti i tek sada sam doznala ili barem na-gađam zašto majka nije mogla da se reši da stanuje kod Ane Fjodorovne. Ana Fjodorovna bila je opaka žena i neprestano