МАТУРСКИ РАД ИЗ ГЕОГРАФИЈЕ

ТЕМА: Насеља – историјски развој и типови

I УВОД У ГЕОГРАФИЈУ НАСЕЉА

У систему географксих научних дисциплина једно од најистакнутијих мјеста заузима географија насеља. Наиме, прва географска знања и првобитно човјеково поимање свијета у коме живи везана су за његова станишта (насеља). Развијеност и значај географије насеља као конплексне и интегралне дисциплине у оквиру географије као науке поткрепљује чињеница да се она, заједно са географијом становништва, убраја у једну од најзначајнијих дисциплина. Појава, присуство и коришћење географских знања о људским насељима и њиховој околини у животу и човјековим радним активностима старо је онолико колико је старо и људско друштво. Крајем XVIII и почетком XIX вијека, географија добија своје научне основе (темеље), а самим тим географија насеља као њен саставни дио.

1.1. ПОЈАВА, РАЗВОЈ И ЗНАЧАЈ ГЕОГРАФИЈЕ НАСЕЉА

Од појаве првих географских знања о људским насељима у најранијим фазама развоја људске цивилизације, па до научног утемељивања географије има дугу историју. Многобројни и различити, чак и супротно теоријско – филозофски правци и научне тенденције, као што су: географски детерминизам, радикализам, прагматизам, геоколизам, полицентризам и др. допринијели су констуисању савремених теоријско – методолошких основа географије насеља као интегралне научне дисциплине.У развоју географије насеља, од појаве првих географских знања о људским насељима до нашег времена, могу се издвојити три главне фазе: дескриптивна, научна и примјењена.

Дескриптивна или описна фаза у развој географије насеља почиње са појавом првих географских знања и траје до научног утемељења географије. У овој фази појам насеља није јасно дефинисан.Знања о првим људским насељима се заснивају на проучавању пећинских цртежа, старих карти и хронолошко – културног редослиједа пронађеног археолошког материјала. Човјек се људским насељима бави хиљадама година – можда око 10.000 година селима и 5.000 до 6.000 година градовима.Научна или експликативна фаза у развоју географије насеља почиње са научним утемељењима географије као посебне науке крајем XVIII и почетком XIX вијека. Територијално ширење процеса урбанизације и индустријализације и динамичан урбани развој појединих дијелова свијета су релативни импулс развоја географије насеља. Утемељивач наше географије насеља сматра се Ј. Цвијетковић.Примјењена или апликативна фаза развоја географије насеља почиње између I и II свјетског рата у развијеним западноевропским земљама и САД-у, а у нашој земљи послије II свјетског рата. Многобројне развијене тенденције у географији насеља могу се сврстати у двије основне групе: интеграционе и еинтеграционе. Интеграционе тенденције имају двије главне карактеристике: а) да географија насеља задржи позицију комплексне и интегралне научне дисциплине о људским насељима. б) да се као таква повеже путевима различитих видова научне кооперације са другим, сродним наукама и дисциплинама.Деинтеграционе тенденције представљене су: а) залагање за Конституисање више посебних географских дисциплина које изучавају поједине врсте насеља. б) појава плитицизма у географији насеља.

2

1.2. РЕЛАТИВНА ГЕОГРАФСКА ОБИЉЕЖЈА НАСЕЉА

Према економској снази насеља се могу подијелити на: самостална и издржавна. Самостална су она чији житељи властитом радном снагом активношћу обезбјеђују просперитет насеља који се остварује станбеном изградњом, изградњом привредних објеката, отварањем нових радних мјеста итд. Становништво издржавних насеља сопственом радном активношћу не ствара материјална добра и друштвеним животом у њима не обезбјеђују њихов насеобински напредак. Насеља се могу подијелити према размјештају у географској средини на: скупинска и усамљена.Скупинска насеља јављају се у већим или мањим групама дуж основних географских праваца (меридијанских, упореднички и хипсометријски) и другим формама распрострањености. Усамљена насеља су она у чијој околини на знатној удаљености нема других насеља. Трајање насељености, према коме се насеља дијеле на стална и привремена, је релативан географски показатељ својстава самих насеља.Стална насеља: најшира подјела сталних насеља је на три врсте: сеоска, мјешовита и градска. Сеоска или рурална насеља су најмање просторно – насеобинске јединице, мјешовита су прелазне форме од села ка градовима, а градска или урбана насеља су најсложеније просторно – насеобинске јединице и друштвени феномени.Привремена насеља: Називају се још и специфична насеља. Могу се подијелити према времену постојања (традиционална и савремена), функцијама (пољопривредна – ратарска, сточарска, рибарска и др.) и степену везаности за одређени географски простор (стационирана и покретна).

II МИКРО ПОЛОЖАЈ НАСЕЉА

2.1. КАРАКТЕРИСТИЧНИ МИКРОПОЛОЖАЈИ НАСЕЉА

Микроположај градова: Према главним својствима географске средине микроположаји градова могу бити приморски и континентални. Градови са приморским микроположајима могу бити лоцирани у врху залива или фјордова, на улазу у заливе, ријечним ушћима и слично. Микроположај континенталних градова су развијени у односу на приморске градове. То су: котлински, рјечни, језерски, брдски, планински и слични.Микроположај села: За разлику од градова, микроположај сеоских насеља захтијева двоструке погодности: прво у погледу простора за организовање руралне производње, и друго, погодности које се односе на територију стварања насеља. Већина села лоцирана су на топографским пзицијама које омогућавају коришћење различитих аграрних и шумских површина.Микроположај привремених насеља: Микроположај привремених насеља може бити стациониран и географски мобилан. Стациониран микроположај имају она привремена насеља која су својим функцијама и насеобинским објектима везана за конкретни геопростор, географски мобилан која с времена на вријеме имају локацију у тражењу бољих природних ресурса и других услова за своје функције.

2.2. ГЕОГРАФСКО – ФИЗИЧКА ОСНОВА НАСЕЉА

Насеља се могу разврстати према свим физичко – географским елементима. Најчешће се разврставају према следећим карактеристикама:

3

По географским условима и надморској висини (равничарска, брдска, планинска, по градацији нагиба).По климатско – биографским условима (у подручјима дуготрајног снијега, у изразито кишним условима, у сушним, абиолошким подручјима).По хидролошким условима (на обали пловне ријеке, на обали непловног водотока, у горњем, средњем и доњем водотоку итд.).По педолошко – аграрним условима (на природном обрадивом земљишту, на земљишту ограничене намјене, на земљишту посебно вриједних природних резервата).

III СЕОСКА НАСЕЉА

3.1. ОПШТА ГЕОГРАФСКА ОБИЉЕЖЈА СЕЛА

Појава сеоских насеља као облика сталног насељаваља и посебне врсте насеља везан је за појаву и развој аграрне прозводње. Са социолошког и економског развоја становништва, села се дијеле на: традиционална и тржишна села. Традиционална села се одликују натуралном производњом и птпуном зависношћу од расположивих природних потенцијала сеоске територије. Тржна села се јављају са појавом робно-новчане производње. Мноштво географских промјена којима су сеоска насеља директно или индиректно захваћена допринијела су појави многобројних руралних проблема. Они су више или мање кочница развоју сеоских насеља. У мноштву руралних проблема и мјера за њихово рјешавање са географсо – насеобинског гледишта посебан значај имају: појава депопулационих села и мјере ревитализације руралних насеља и подручја.

3.2. ТИПОЛОГИЈА СЕОСКИХ НАСЕЉА

У географији насеља села се најчешће класификују на основу следећих мјера: микроположаја, постанка, физиономских одлика, функција и релативно – географског размјештаја. Постоје три базична или полазна морфолошка типа села: То су: села збијеног типа, разбијеног типа и прелазно морфолошког типа.Села збијеног типа (сл. 1.) имају густу концентрацију станбених и економских зграда са окућницама.

сл. 1. Села збијеног типа

Села разбијеног типа састоје се из више посебних насеобинских дијелова (махале, засеоци, крајеви и сл.) међусобно пространо одвојених растојањима од неколико стотина метара до више километара аграрним и шумским површинама које им административно припадају.

4

Села прелазног типа представљају еволутивну трансформацију села разбијеног типа у села збијеног типа.Посебне функције сеоских насеља су: туристичка, административно – управна и пољопривредно – стамбена. На основу ових функција села се дијеле на: бањска села; села туристичке центре (сл. 2.); села рејонске центре; села општински центри и приградски центри. Бањска села развила су се на бази заступљености термоминералних извора у насељу или његовој непосредној близини. Села туристички центри као и бањска села, могу иати све основне функције руралних насеља.

сл. 2. Села туристички центри

Села општински центри заступљена су у административно – територијалним подручјима на којима нема градских насеља. Приградска насеља (сл. 3.) смјештена су у близини градова. Обичо се узима да овој групи припадају села до 5 км удаљености од града.

сл. 3. Приградска насеља

3.3. ПРОСТОРНО-ФУНКЦИОНАЛНА ПОВЕЗАНОСТ СЕОСКИХ НАСЕЉА

Функционално најразвијенија сеоска насеља носиоци су и иницијатори просторне интеграције и функционалног повезивања већег или мањег броја сусједних руралних насеља. Таква насеља означавају се као гравитациони центри ии средишта. У пројектованом систему Заједнице независних држава издвојено је пет група села: рејонски центри: тој групи припадају мали градови, села градског типа и највише велика сеоска насеља у којима станују велике групе становника; групни центри: припадају групи великих сеоских насеља; главни центри пољопривредних предузећа:

5

то су произведена, друштвена и културна средишта аграрних предузећа и становника који су запослени и станују у њима; центри произведених одјељака: имају 1.000 становника (мала села); појединачни (струковни) центри: су уско специјализована насеља у различитим друштвено – економским областима.

IV ГРАДСКА НАСЕЉА

Град је изузетно комплексан друштвени феномен и као такав представа најочигледнији израз човјекове материјалне активности у геопростору.

4.1. ФУНКЦИЈА ГРАДА

Најважније обиљежје града представљају његове функције. Функције града могу бити комплементарне и супротне. Комплементарност градских функција подразумијева допуњавање или комбиновање функција. Супротности градских функција подразумијева искључивање неке од функција. Градске функције могу се подијелити према регионалној диспрезији утицаја и на интрарегионалне и интеррегионалне. С обзиром на организационо – функционалну подјелу и односе у природи, градске функције се могу подијелити на четири групе: примарне, секундарне, терцијарне и квартерне функције. Према својој економској суштини функције града могу бити привредне и ванпривредне. С географског становишта релативан је значај и однос произведених и услужних функција града. Произведене су примарне и секундарне, с тим што примарне функције нису типично урбане, а услужне (или непроизведене) су све терцијарне и квартарне функције.

4.2. ПРОСТОРНА ФУНКЦИЈА ГРАДА

Просторна структура града представља територијални размјештај и однос и везе између појединих компоненти (површине и објекти) урбаног организма намијењених становању, раду, образовању, урбаном саобраћају и другим потребама градске популације. просторну структуру града одређује скуп и интеракцијско дјеловање географских, екоомских, социјалних, функционалних и других обиљежја. Њена својства просторног развоја постиже се зонирањем. Њоме се може обезбиједити таква структура града која ће омогућити да свака урбана функција добије одговарајуће мјесто – зону (сл. 4. и сл. 5.). Зона је онај дио града који је просторно ограничен, са специфичним карактеристикама у коме се одвијају одређене активности људи. Зоне по правилу не могу бити чисте и намијењене само једној функцији.

сл. 4. Градска зона сл.5. Приградска зона

6

Међу најважнијим демографским елементима, појавама и процесима спадају: број становника, густина насељености, емографске структуре и миграције наручито дневне миграцијестановника граа. Динамика кретања укупног броја стаовника града, њено усмјеравање и ограничење представља суштину територије оптималне величине града. Густина насењености може бити урбана и стамбена. Урбана густина насељености представља однос укупне популације и површине града, а стамбена однос броја становника и површине стамбене зоне града. Демографсе структуре града основна су предпоставка за повезивање и разумијевање комплексних и динамичних промјена у развоју града. Дневне миграције становнштва по трајању могу се подијелити у двије групе: континуиране и повремене. Континуиране дневне миграције називају се још и сталне 8одлазак – повратак) и по правилу имају дуго постојање. Повремене дневне миграције обављају се с времена на вријеме (недељно, мјесечно итд.) ради задовољавања неких потреба.

4.3. ГРАД И ОКОЛИНА

На релацији град – околина, и обрнуто, одвија се читав низ процеса, од којих су најважнији: рурално – урбани и урбани континум. Рурално – урбани појас карактеришу врло брзе промјене у начину коришћења, земљишта, структури становништва и сл. Рурално – урбани континум је појас, или прелазни простор између градског и руралног начина искоришћавања земљишта.Урбани континум је осмишљени процес одржавања континуитета између града и околине у којој је настао. Он у свом формирању пролази кроз субурбанизацију, метрополитанизацију и фазе стварања урбаних регија. Фазу субурбанизације одликује стално премјештање становништва града на релацији центар – периферија.Метрополитанизација је велика концентрација становништва на широком урбаном подручју. Урбану регију одликује просторни континуитет. У њој доминира урбани начин живота. Град са својом урбанизованом околином представља градску регију. Предграђе је подручје најјачих веза са градом. Оно не представља дио подручја града, али је дио градског гравитационог подручја. Приградско подручје има сталне везе са градом. Приградско подручје је у ствари, проширени град. Околина града (сл. 6.) је зона мање учесталости контаката са градом. Миграције су слабије, има најрјеђе везе са градом због значајне простране дистанце. Ужа околина града је територија на којој се осјећају готово све градске функције. Шира градска околина својствена је само већим градовима.

сл. 6. Околина града

7

V МРЕЖА И СИСТЕМИ НАСЕЉА

5.1. МРЕЖА НАСЕЉА

Мрежа насеља се мое посматрати у ширем и ужем смислу. У ширем смислу под мрежом насеља подразумијева се збир свих насеља на некој територији. Ужи смисао обухвата размјештај одређених врста и типова насеља која се означавају као носиоци развоја и свеукупне трансформације неких регија. Са становишта величине територије на којј се развија мрежа насеља се може класификовати у двије основне групе: глобалну или цјеловиту и појединачну или парцијалну.Глобална мрежа насеља пресдстављају сви насеобински комплекси, сва стална и привремена насеља, или одређене врсте насеобина на некој територији.Појединачну мрежу насеља чини скуп водећих насеља, по правилу функционално најзначајнијих, у оквиру конкретне, мезо и микрорегије.

5.2. СИСТЕМ НАСЕЉА

Урбана чворишта различитог функционалног капацитета, нивоа повезаности и међузависности са својим разноврсним интеракцијама (односима и везама) чине склоп једног урбаног система, који је иначе дио већег просторног система. Урбани систем се најчешће дефинише као скуп градова који су међусобно повезани интеракцијама, које се уз то развија и дјелује као просторно – функционална цјелина са већим бројем градова.

5.3. ДЕТЕРМИНАНТЕ И ГЛАВНА ОБИЉЕЖЈАМРЕЖЕ И СИСТЕМА НАСЕЉА

Детерминанте су сврстане у двије основне групе: Спољне (или персоналне) и унутрашње (или интерне). Персоналне детерминанте резултат су односа два или више система насеља на некој територији. Оне одређују мјесто, могућности развоја, конституисања и функционисања једног система насеља у вези са другим, сусједним насељима.Интерне етерминанте су лоциране на простору који заузима један систем насеља и дјелује појединачно и укупности на просторно – функционалне односе и везе унутар самог система насеља. У мрежи и систему насеља издвајају се три главна обиљежја. То су: хијерархијска (вертикална), просторна (хоризонтална) и временска обиљежја.Хијерархијска обиљежја произилазе из различитог функционалног капацитета чворишта мреже и система насеља са јасном израженом функционалном израженошћу центара мање од центара веће нодалности. Просторна обиљежја обухватају распоред чворишта система насеља, густину и особине веза, као и велиину гравитационог подручја. Временска обиљежја су одређена дјеловањем сплета друштвених, економских и политичких околности кроз историјски развој система.

8

IV НАСЕЉА И САВРЕМЕНИ ДРУШТВЕНО-ЕКОНОМСКИ ПРОЦЕСИ

6.1. ИНДУСТРИЈАЛИЗАЦИЈА НАСЕЉА

Географија насеља бави се проучавањем следећих својстава процеса индустријализације: 1) локацијом индустрије у границама насеља, 2) свеукупном концентрацијом индустрије у насељима која припадају категорији индустријских центара и 3) њиховим географским распоредом и функционалним утицајима у мрежи или систему насеља. Постоје различити типови индустријализације: моноцентричан, диспрезиван и полицентричан развој индустрије.Моноцентричан тип индустријализације имају оне регије у којима постоји само један индустријски центар. Само у њему постоје индустријска предузећа, док су остала насеља неиндустријска.Диспрезиван тип имају оне регије у којима је индустрија лоцирана у једном центру, али и у другим насељима у његвој непосредној близини.Полицентричан тип индустријализације имају оне регије у којима су лоцирани више међусобно удаљених индустријских центара.

6.2. УРБАНИЗАЦИЈА

Са географског становишта под урбанизацијом се пдразумијева комплексан насеобинско – географски процес са изразитим друштвено – економским одлукама. Према величини територије која је захваћена процесом урбанизације, она се дијели на примарну и секундарну. Примарна урбанизација односи се на демографски и функционални развој града у њеним раницама чиме настају компактно изграђена урбна процедура са великом концентрацијом становништва градских активности. Секундарна урбанизација произилази из дивергентног утицаја града и територијалне диспрезије урбаних елемената чиме се стварају нова урбанизована подручја. С обзиром на начин испољавања и квалитет промјена које настају њеним утицајем урбанизација се може подијелити на екстензивну и интензивну.Екстензивна урбанизација се испољава у геопростору брзим порастом градског становништва, квантитативном и квалитативном стамбеном кризом у градовима и непланским ширењем градских територија.интензивна урбанизација представља планско усмјеравање развоја процеса урбанизације на мањим или већим територијама.У урбаној географији издвајају се три фазе урбанизације: примарна или прединдустријска, секундарна или индустријска и терцијарна или метрополитанска. Прединдусријска фаза је почетни период развоја урбанизације. Индустријска фаза везана је за развој секундарног сектора привреде, нарочито индустрије која је носилац и иницијатор трансформације града и њене околине. метрополитанска фаза је највиши стадиум развоја урбанизације.

сл. 7. Процес јачања урбанизације у свијету

9

6.3. ДЕГРАРИЗАЦИЈА УРБАНИЗАЦИЈЕ

Деграризација се може дефнисати као свеукупност облика напуштања пољопривреде од стране пољопривредног становништва коме је до тада била једнака активност и извор доходака. С обзиром на врсту домицилног становништва које прелази из пољопривреде у непољопривредне дјелатности, деграризација се може подијелити на руралну, деграризација мјешовитих насеља и урбана деграризација. Рурална деграризација манифестује се у традиционалном, вишевјековном преласку становништва из села у рад, појавом савремених дневних миграција радне снаге и школске омладине на релацији село – град и трансфером рурално аграрног у рурално неаграрно становништво без промјене домициле.Деграризација мјешовитих насеља доводи до њиховог положаја у градове или насеобине ниже врсте.Урбана деграризација условљена је у првом реду, индустријализацијом градова, а испољава се осим у промјени професионалне структуре аутохтоног градског становништва и другим демографским, морфолошким и функционалним промјенама.Издвајају се четири основна облика деграризације. Према начину напуштања пољопривреде деграризација се дијели на непосредну (директну) и посредну (индиректну), а према степену одвојености од пољопривредне прозводње на потпуну и дјелимичну.Потпуна деграризација представља апсолутни раскид са пољопривредним знањем и евентуалну замјену домициле новим у коме се обавља непољопривредна функција града.Дјелимична деграризација одвија се без промјене домициле уз истовремено бављење непољопривредном дјелатношћу као основом о пољопривредном као допунском дјелатношћу.

6.4. ОДНОС ИНДУСТРИЈАЛИЗАЦИЈЕ, УРБАНИЗАЦИЈЕИ ДЕГРАРИЗАЦИЈЕ

сл. 8. Деграризација и урбанизација сл. 9. Индустријализација и урбанизација

10

У зависности међусобних развијених релација могу се издвојити два основна типа односа између индустријализације, урбанизације и деграризације. То су: нормалан и хипертрофичан тип односа.Нормалан или универзалан тип однос карактерише мање или више уједначен ниво развоја индустријализације, урбанизације и деграризације у једном дужем периоду са минималним трансфером становништва из села у градове и занемарљивим диспропорцијама између града и села.Хипертрофичан тип представа постојање веома изражених диспорпција у степену развоја између индустријализације, урбанизације и деграризације. Изразита доминација неког од процеса значи постојање посебне варијанте хипертрофичног типа односа. С тог становишта могу се издвојити двоје варијанте: урбано-хипертрофична и рурално – аграрна хипертрофична. Особине прве варијанте су: експлозиван пораст урбаног становништва проузрокован индустријализацијом и појава самониклих градских четврти или периферијских насеља.Рурално – аграрна хипертрофична варијанта односа означена је наглашеном доминацијом села, сељаштва и аграра традиционалног типа, неразвијеним градовима, малом урбаном популацијом и ниским степеном индустријализације.Динамичан развој индустријализације, урбанизације и деграризације огледа се у интензивном индустријском развитку, наглом порасту урбане популације, преображају села и сељаштва класичног типа и територијалној диспрезији индустријско – урбаних обиљежја на великим пространствима. Преласком становништва из села у град, из пољопривреде у друге пољопривредне дјелатности, огроман простор бива захваћен депопулацијом. Појава депопулације својствена је свим диеловима наше земље, изузимајући градове и индустријске центре и њихова непосредна окружења, гдје многи дијелови остају без становништва или имају континуирано смањење броја становништва.

11

ЛИТЕРАТУРА

Др Србољуб Ђ. Стаменковић, др Милан Бачевић – Географија насеља, Београд, 1992.

Тошковић Д. – Урбана средина и урбанизација, Земље у развоју, Научна књига, Београд, 1989.

Слободан приступ интернету, Википедија

12

САДРЖАЈ

I УВОД У ГЕОГРАФИЈУ НАСЕЉА..............................................................................2 1.1. Појава, развој и значај географије насеља..............................................................2 1.2. Релативна географска обиљежја насеља................................................................3

II МИКРОПОЛОЖАЈ НАСЕЉА....................................................................................3 2.1. Карактеристичан микроположај насеља.................................................................3 2.2. Физичко–географска основа насеља.......................................................................3

III СЕОСКА НАСЕЉА......................................................................................................4 3.1. Општа географска обиљежја насеља......................................................................4 3.2. Типологија сеоских насеља......................................................................................4 3.3. Просторно-функционална повезаност сеоских насеља........................................5

IV ГРАДСКА НАСЕЉА....................................................................................................6 4.1. Функција града..........................................................................................................6 4.2. Просторна структура града......................................................................................6 4.3. Град и околина..........................................................................................................7

V МРЕЖА И СИСТЕМИ НАСЕЉА...............................................................................8 5.1. Мрежа насеља...........................................................................................................8 5.2. Систем насеља...........................................................................................................8 5.3. Детерминанте и главна обиљежја мреже система насеља....................................8

VI НАСЕЉА И САВРЕМЕНИ ДРУШТВЕНО-ЕКОНОМСКИ ПРОЦЕСИ...........9 6.1. Индустријализација насеља.....................................................................................9 6.2. Урбаниизација...........................................................................................................9 6.3. Деграризација урбанизације..................................................................................10 6.4. Однос индустријализације, урбанизације и деграризације................................10

ЛИТЕРАТУРА...................................................................................................................11

13