naodni obicaji i verovanja u srbiji

7
Висока школа струковних студија за васпитаче Предмет: Баштина Тема: Народни обичаји и веровања

Upload: aleksandra-duric

Post on 22-Oct-2015

230 views

Category:

Documents


8 download

DESCRIPTION

Domaci rad za predmet - Bastina i predksolsko dete.Moze da se iskoristi i za srodne predmete, poput knjizevnosti, istorije itd...Tema: ,,Narodni obicaji i veovanja"U ovom radu su prikazani obicaji koji su povezani sa sahranama u Srbiji.

TRANSCRIPT

Page 1: Naodni obicaji i verovanja u Srbiji

Висока школа струковних студија за васпитаче

Предмет: Баштина

Тема: Народни обичаји и веровања

Page 2: Naodni obicaji i verovanja u Srbiji

Садржај:

Народни обичаји и веровања

Лапот

Бог да му душу прости

Други или загробни цвет

Сени предака

Плакавац

Караконџула

2

Page 3: Naodni obicaji i verovanja u Srbiji

Народни обичаји и веровања

Народна веровања и обичаји представљају један вид традиције која се преноси са колена на колено, углавном усменим путем. Народна веровања и обичаји се разликују од места до места. Ово је последица сеоба становништва које је са собом доносило и различите традиционалне облике обичаја или исповедања вере и тумачења верских правила. Често се, такође једна иста појава зове различитим именима и има сасвим супротно или бар делимично другачије значење. Ни сва веровања нису особеност једног народа као целине, тако да се код истог народа, рачунајући ту и наш народ, тумачења одређених појава, личности из митологије разликују од краја до краја.

Лапот

Лапот је обичај убијања старих и изнемоглих родитеља који више нису у стању да воде рачуна о себи или су неизлечиво болесни. У етнографској литератури, то се везује за прехришћанску религију и стари обичај убијања велепоседника који достигавши извесне године , више нису у стању да воде имање па је потребно да на њихово место дође неко млађи. Овај обичај није био законски дозвољен али је у друштву био прихваћен. Лапот се обавља тако што се старац одведе даље од куће, стави му се погача или проја на главу, и пре ударца тешким маљем изговара се реченица: ,,не убијам те ја него овај хлеб!“

Постоји прича да је у давна времена у некој земљи живео старац који је имао сина и унука. Старац је имао пуно искуства, али није могао више да ради. Син му је био у пуној снази, али није имао довољно искуства, унук је био мали и није још могао да ради. Наишле су гладне године. Објективно, није било хране за све. Ако буду чекали – сви ће умрети од глади. Ако прво умре старчев син, неће имати ко да ради, па ће и остали умрети од глади. Ако прво умре старац, неће имати ко да даје савете, па ће осталима бити теже. Ако прво умре старчев унук – нема будућности. Лапот као избор, иако тежак, био је рационалан па је избор пао на старца. С друге стране, син је знао да и њега чека иста судбина у будућности. Ипак, мора се рећи, да је у давна времена животни век био кратак и да је јако мало људи доживљавало дубоку старост, тако је лапот често био предмет злоупотребе како би се неко млађи докопао газдовања имањем.

3

Page 4: Naodni obicaji i verovanja u Srbiji

Бог да му душу прости

Обичај је да се ова реченица изговара при сваком помену покојниковог имена, као и током опела. Обично се сматра да нема особе која није грешила у нечему, те се Бог умољава да се покојнику, с обзиром да је умро, опросте греси у што већој мери. По неким веровањима, покојникова душа је везана за гроб читавих седам година, а тек касније се сели у царство мртвих где треба да нађе свој спокој. Она не може отићи са гроба све док се тело не распадне, а дотле живи у страшном паклу и нелагодности. Живи имају задатак да посете гроб за време задушница и тиме покојнику олакшају патње. Зато је најтеже оном ко се не распадне брзо јер ће му душа бити у сталном немиру. Највероватнија суштина ових речи лежи у томе да Бог треба да опрости душу од тела, односно да се тело што пре распадне и ослободи душу да би нашла вечни мир.

Други или загробни свет

По прастаром веровању ,,други“ свет налази се негде на западу. Он је приступачан само онима који су умрли. Налази се иза неких седам мора и састоји се из три света који стоје један изнад другог. До доњег света се може доћи кроз јаме или воде које пониру у земљу. Горњи свет припада вишој хијерархији и налази се на небу, ту обитавају анђели и ту би морао бити рај. Одмах у близини је и пакао. Бог, око кога стално круже анђели посматра људе у њиховим делима на Земљи која је у неком средишту, али је више наслоњена на доњни свет. Доњим светом господари ђаво, али се он не може поистоветити са паклом. Постоји веровање да мртви имају исте потребе као и живи, а задржало се до данас, зато се покојници сахрањују у новим оделима, ставља им се новац у џеп, да би плаћали мостарине самом ђаволу.

Сени предака

Као што свако тело има своју сенку, тако и своја душа има своју сен, која је невидљива као и сама душа. Постоје приче о сеновитим стаблима која могу да заштите човека од невоља или се бране у тренуцима када човек замахне секиром да их посече. У тим тренуцима, човек може да настрада и одмах падне мртав. Они који су зли и који желе да се сакрију у крошњама таквих стабала бивају изручени одмах на земљу. Таква стабла препознају добронамернике. Не само да поједина сеновита стабла имају своју сен, већ и људи за живота имају снагу да прикажу своју сен, односно снагу која остаје и после њихове смрти. Тако се код врло познатих људи, сен осећа у њиховим радним собама и одајама као и њихова физичка присутност. Клањање сенима предака је изражавање захвалности за све што су учинили. Сен је као и душа вечита, за разлику од тела које

4

Page 5: Naodni obicaji i verovanja u Srbiji

пропада. У веровањима многих народа, а и српског, сени предака окружују потомке, тако да се код нас верује да сени предака живе испод прага куће. Опет, код неких народа, попут америчких индијанаца, сени предака живе на гробљу. Постоје и веровања да се сени предака налазе и у животињама, како домаћим тако и у дивљим. Такође кад неко преживи сусрет са каквом опасном зверком (која га не повреди) верује се да је у тој зверки боравио дух неког предака који је препознао свог потомка и сачувао му живот.

Плакавац

То је нека врста вампира или повампирено дете које је мајка удавила. Оно је сасвим мало биће, које по цео дан завија и мисли се да тако зове мајку да га подоји. Често његов плач личи на плач правог детета. Не прави никакве штете, али је језиво чути његово завијање. Бежи само од белог лука, а с обзиром да је некрштено, не боји се ни крста ни глога.

Караконџула

Има огромне очи, веома дугачке руке, насађене на труп, кратке ноге, нема косу и веома је ружно створење. Увек обилази око кућа чекајући да неко непослушно дете изађе у ноћ и почне само да шета по дворишту. Обично се сакрије изнад врата, удари дете које је изашло, повлачи у своју јазбину и тамо га поједе. Верује се да би караконџула одустала од својих злих намера, може се, пре него што затворе врата, ставити испред хлеб и со да би се караконџула удаљила од куће. То је назив за ноћне демоне у народном веровању у Бугарској, Македонији и јужној Србији. Караконџуле су искључиво женски демоми са ликом старице са великим ноктима и гвозденим зубима и (веома често) са роговима. Караконџуле се појављују у некрштене дане и тада ноћу јашу човека по селу или кроз реку и страшно га физички измуче. Жене, међутим, малтретирају на другачији начин. Понекад им изгребу лице ноктима или их бацају са брда, или удаве у води. Веровање у караконџуле Срби су примили од данашњих Грка. Код њих су ти демони мушког рода, ноћни коболди, не безусловно зли, који у поворкама долазе међу људе у божићној сезони и њима се о некрштеним данима приносе и жртве у колачима. Својеврсни божићни колач у околини Ђевђелије, зове се караконџул. Интересантан је наставак приче, јер су Грци караконџуле ,,позајмили“ из религије балканских Словена. Веровање у демоне који се, у поворкама, јављају људима постоје и данас у Срба – то су вучари. Они су и инкарниране душе предака, њих предводи хроми демон, који је првобитно био врховни бог, чија се епифанија дешава о Божићу. У алексиначком крају верује се да караконџуле нападају пијанице, узјашу их и терају у воду.

5