moral i pravo u savremenoj pravnoj filozofiji*

Dejan Vuk Stankoviæ, UDK 172.12:340.12stipendista Ministarstva za nauku, Pregledni èlanaktehnologije i razvoj Republike Srbije/Institut za filozofiju i društvenu teorijuBeogradE-mail: [email protected]

MORAL I PRAVO U SAVREMENOJPRAVNOJ FILOZOFIJI�

Apstrakt: U ovom èlanku autor nastoji da analizira odnos morala i prava u

okviru savremene pravne teorije. Odnos prava i morala moè se posmatrati na tri

razlièita naèina: teza o identitetu-pravo i moral su osnovi identièni sistemi normi pri

èemu su pozitivne pravne norme podreðene osnovnim moralnim principima (prirod-

na pravna teorija), teza o odvajanju-pravo i moral su konaèno razlièiti sistemi normi

(pravni pozitivizam), teza o polaritetu-pravo i moral su dva razlièita normativna si-

stema, ali se oni meðusobno radikalno ne iskljuèuju, veæ izmeðu njih postoji znaèa-

jan nivo dodirivanja i nadopunjvanja. Ova teza na najbolji naèin je predstavljena u

pravnim teorijama H.L.A Harta i Ronalda Dworkina. Na logièkom nivou, teza o po-

laritetu na specifièan naèin sintetiše i prevladava jednostranosti teze o identitetu i

teze o odvajanju. U isti mah na socio-istorijskom nivou, ova teza proizvod je specifiè-

nog istorijsko-socijalnog razvitka angloameruèkih pravnih i politièkih institucija. U

tekstu se ukazuje i na relevanciju ove teorijske kontraverze pri suoèavanju sa prošlo-

æu posttotalitarnih politièkih poredaka i društava.Kljuène reèi: pravo, moral, identitet, odvajanje, polarnost.

Uvod

U društvenoj svakodnevici ali i u domenu teorije teško jeosporiti tvrðenje da su pravo i moral od izuzetnog znaèaja za formi-ranje i regulisanje odnosa unutar ljudske zajednice. I za pravo kao iza moral moè se reæi da predstavljaju sisteme pravila na osnovu ko-jih se odreðuje, usmerava i vrednosno procenjuje ljudsko ponašanje.Iz grubo skiciranog pojmovnog odreðenja oba fenomena oèigledna

203

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

ŠT

VO

XIX

–X

X

* Èlanak je raðen u okviru nauènoistraìvaèkog projekta Instituta za filozofijui društvenu teoriju u Beogradu Moguænost primene modernih filozofsko-politièkih

paradigmi na procese društvene transformacije u Srbiji/Jugoslaviji, koji finansiraMinistarstvo za nauku, tehnologije i razvoj Republike Srbije (br. 2156).

je relavantnost prava i morala za aristotelovski reèeno „svet ljudskihstvari“. Stoga svaki pokušaj razumevanja èoveka, društva ili dràvedirektno ili indirektno vodi ka tematizaciji kako prava tako i morala.Sloèni karakter društvenih odnosa pokazuje da se moral i pravoteško mogu posmatrati kao dve u potpunosti zasebne i u sebi zaokru-

ène celine. I konkretni ìvot i teorija saglasni su u stavu da se usme-ravanje i procenjivanje ljudskih postupaka putem prava i morala nanajadekvatniji naèin moè predstaviti ako se i pravo i moral kao za-sebne celine postave u sloèni kontekst njihovih odnosa. Isprepletenikarakter odnosa izmeðu morala i prava najbolje se moè iskazati ustavu o njegovom polarnom karakteru. Tvrðenje o polarnosti jestetvrðenje o relativnoj suprotnosti. Ono implicira da se u osnovi razli-èiti elementi relacije meðusobno potpuno ne iskljuèuju veæ i dapostoji odreðeni veoma specifièni nivo njihovog posredovanja. Kon-kretno, reè je o tome da u odnosu izmeðu morala i prava nema radi-kalne suprotnosti ni potpunog identiteta. Veæ na prvi pogled postajejasno da zamisao o relativnoj suprotnosti otvara široko i bogato poljeza filozofsko-pravnièku refleksiju. Ona treba da uoèi nijanse u rela-ciji moral-pravo ili kako je to formulisao Artur Kaufman da otkrije„bogato polje njihovog uzajamnog dodirivanja, dopunjavanja ali iodbijanja“. Pravna filozofija H.L.A Harta kao i njegovog uèenikaRonalda Dworkina upeèatljivi su primeri teze o polaritetu.

Istorio-filozofski kontekst rasprave o pravu i moralu

Kao i veæina filozofskih pojmova i pojam polarnosti nije ni iz-bliza samorazumljiv niti je oduvek bio pretpostavljen i zastupan uistoriji pravne filozofije. Takoðe kao i gotovo svi relevantni filozof-ski pojmovi i navedeni smisao i znaèenje zadobija nasuprot drugimpojmovima. Dakle, radi se o polemiènom pojmu. Interpretacija od-nosa prava i morala u kontekstu pojma polarnosti podrazumeva kri-tièku reviziju uticajnih škola pravnog mišljenja-klasiènu teorijuprirodnog prava i pravni pozitivizam. Oba navedena pravno-filozof-ska stanovišta iskazuju vrlo decidne ali i u mnogo èemu uprošæenestavove po pitanju odnosa prava ili morala.

Odnos prava i morala prirodno-pravna teorija posmatra iz per-spektive teze o identitetu. Glavno tvrðenje ove filozofsko-pravne teo-rije je stav o jedinstvu pravnih i etièkih normi. Istraìvanje istorijskih

204

DE

JA

NV

UK

STA

NK

OV

IÆ

izvora prirodno-pravne teorije vodi ka filozofiji Sv Tome Akivin-skog. Za najpoznatijeg filozofa Srednjeg Veka razumom saznatljiviprincipi morala i etike èine „viši poredak“ ili sistem normi koji je na-dreðen pozitivno pravnom poretku. Svaki pravni propis koji nije iz-veden ili koji nije u skladu sa prirodno-pravnim principima ne moèimati bilo kakvu pravnu validnost. U periodu Moderne, prirod-no-pravne teorije dobijaju centralno mesto u okviru politièke i pravneteorije a posredno utièu i na konkretne društveno istorijske procese.Uz neizbe`ni dodatak novovekovnog shvatanja racionalnosti, te u od-nosu na hrišæanski Srednji Vek razlièito tumaèenje ljudske prirode,prirodno-pravna shvatanja Hobsa, Loka i Rusoa u manjoj ili veæojmeri variraju glavnu zamisao klasiènog prirodno pravnog uèenja.

Prirodno-pravni principi vaè kao normativni uzor pozitivnopravnim propisima. Iz apstraktnih pravnoetièkih normi mogu se do-kuèiti pozitivne pravne norme, dok se dalje iz ovih izvode konkretnepravne odluke. Bez obzira na to koliko je teorijski bri`ljivo razvijan,koncept priodnog prava doveo je do niza neprihvatljivih konsekven-ci. Odveæ apstraktni karakter prirodno pravnih principa manifesto-vao se kroz pravnu samovolju u zakodavstvu i proizvoljnost uprimeni zakona, što je proizvelo pravnu nesigurnost i opštu društve-nu nestabilnost. Socijalno neprihvatljive konsekvence kao i potrebaza pravnom sigurnošæu kapitalistièke ekonomije u ekspanzivnomrazvoju dovela je do kritièke revizije a potom i do odbacivanja kon-cepata prirodnog prava u XIX veku. S jedne strane sna`no inspirisanintelektualnom te`njom ka odbacivivanju metafizike, a s drugestrane primarno fokusiran na èinjenièko iskustvo i principe logike,pravni pozitivizam stvara potpuno drugaèiji teorijski okvir za razu-mevanje prava.

Umesto prirodno pravnih principa iz kojih se dedukuje pravo,teìšte istraìvanja je na formama i strukturama prava. Pravo seshvata kao skup procedura lišenih moralnog ili bilo kog drugog zapravnu normu relevantnog sadràja. Kao credo pravnog pozitivizmamoè posluìti èuvena formulacija britanskog pravnika Dòna Osti-na „Egzistencija prava je jedna stvar; njegova vrlina ili porok je dru-ga“ Sloganom „Pravo je pravo“ pravni pozitivizam emfatiènonaglašava veæ pomenutu tendenciju kao odbacivanju metafizièkeobskurnosti i bilo kakve normativne nejasnoæe i neodreðenosti. Isto-vremeno insistiranjem na krajnoj odreðenosti kako u domenu dono-

205

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

ŠT

VO

XIX

–X

X

šenja tako i u domenu primene pravnog propisa on nastoji dauspostavi stabilan pravni poredak.

Nalik prirodno-pravnom uèenju, bez bilo kakvog pozivanjana iskustvo, iz skupa odgovarajuæih formalnih procedura moguæe jedoæi do skupa konkretnih pravno validnih odluka. Te`nja ka što ja-snijem i razgovetnijem saznanju, i gotovo opsesivno pozivanje na èi-njenice inicira te`nju ka što potpunijom kodifikacijom pravnogìvota. Razvoj pozitivistièki orijentisane pravne nauke doveo je doznaèajne kodifikacije pravnog ìvota u XIX-vekovnoj Evropi. Poja-va francuskog Code Civil, austrijskog Opšteg graðanskog zakonika,nemaèkog Graðanskog zakonika samo su neke od konkretnih mani-festacija pozitivistèke te`nje. Teìšte pozitivistièke analize jesudràva i njene institucije, taènije reèeno pravila koja definiše njihovraspored i utvrðuju naèine funkcionisanja. Posebnu va`nost davanaje sudskoj vlasti, èija uloga je bila da sankcioniše sve formalno ko-rektne zakone, ne izuzimajuæi one koji su po svom sadràju bili ne-pravedni. Iskustvo autoritarnih, a posebno totalitarnih politièkihporedaka pokazalo je katastrofalne uèinke bezuslovnog sankcionisa-nja svih formalnog korektno donetih i primenjivanih zakona. Isto-vremeno, ispostavilo se da je logika pravnog pozitivizma zasnovanana striktnom odvajanju prava i morala sporna.

Èinjenica postojanja pravnog sistema nedovoljna je da se naadekvatan naèin propišu obaveze i zaštite prava i interesi graðana.Naprotiv, u politièkom poretku zasnovanom na duboko nemoralnimi nepravednim ideološkim sadràjima, pravni sistem prelazi u svojusuprotnost. @ivot u ovakvim politièkim porecima karakteriše feno-men „zakonskog neprava“ odnosno „postojanje moralno loših zako-na“. Lišavanje ìvota nemalog broja nevinih ljudi i masovna kršenjaosnovnih ljudskih prava nisu samo svedoèanstvo o upotrebi dràv-nog aparata u cilju ostvarivanja moralno spornih ideala, veæ i dokazda formalno korektno doneti propisi bez odgovarujuæeg moralnogsupstrata mogu dovesti do uspostavljanja reìma organizovanog te-rora. Iskustvo autoritarnih, a posebno totalitarnih politièkih poreda-ka u XX veku skreæe pa`nju na fatalnu i bolnu realnost pomenutihèinjenica pravnog ìvota.

Totalitarni politièki poredak reaktuelizuje i stare debate upravnoj filozofiji. Veæ pomenuti primer posleratne Nemaèke postajerelevantan buduæi da se u Nemaèkoj tog perioda pokreæe kontraver-

206

DE

JA

NV

UK

STA

NK

OV

IÆ

za izmeðu uèenja o prirodnom pravu i pravnog pozitivizma. Rene-sansa prirodno pravnih uèenja i njihovo ìvo prisustvo u sudskimprocesima u kojima su ispravljane nepravde neposredne nacistièkeprošlosti ponovo su kao glavno filozofsko-pravno stanovište posta-vili tvrðenje o identitetu prava i morala. Ipak, ovaj politièki uslovljeni kratkotrajni zanos prirodno pravnom teorijom nije dobio znaèajnijeteorijske implikacije, premda se ne moè reæi da nije na novi naèinotvorio i ukazao na svu sloènost odnosa morala i prava.

Pravo i moral u svetlu savremene analitièke jurisprudencije

Za razliku od prethodeæe tradicije koja se kretala u rasponuizmeðu dveju teorijskih jednostranosti identiteta i iskljuèivanja,savremenija teorijska stanovišta u pravnoj filozofiji, pre svih anali-tièka jurisprudencija H.L.H Harta i njegovog eminentnog amerièkognastavljaèa Ronalda Dworkina, uviðaju svu sloènost relacijemoral-pravo.

Slièno klasiènim prirodno pravnim teorijama i anglo-ameriè-ka analitièka jurisprudencija odnos morala i prava smatra bitnim zarazmatranje kljuènih problema filozofije prava. Teorijska shvatanjaDworkina i Harta mogla bi se oznaèiti kao primeri veæ navedene tezeo polarnosti. Relacija moral-pravo ima sloènu i isprepletenu struk-turu. U odreðenim taèkama moral i pravo se meðusobno dodiruju inadopunjavaju ali istovremenu i veoma jasno razlikuju. Treba nagla-siti da je kao i svaka druga pravna, moralna ili politièka filozofija ipravna filozofija pomenutih autora znaèajnim delom je odreðena po-litièko-pravnom i obièajnosno-etièkom tradicijom u ovom sluèajuVelike Britanije i SAD. Precedentno pravo, viševekovna tradicijaCommon Law-a, specifièno otvoreni karakter amerièkog Ustava,principijelno shvatanje pravnog ìvota po modelu case law-a, to jestod sluèaja do sluèaja, politièke institucije liberalne demokratije, teindividulistièka etika racionalno shvaæenih interesa predstavljajuskup najznaèanijih društvenih okolnosti koje omoguæavaju koncep-tualizaciju relacije moral-pravo..

Za Harta, pravo je skup pravila èiji je cilj uspostavljanje i odr-ànje društvene kontrole kao preduslova za društveni ìvot. Hartovadoslovna definicija prava glasi: „Pravo je skup obaveza kao primar-nih i sekundarnih normi.“ Kada se govori o pravu kao skupu normi

207

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

ŠT

VO

XIX

–X

X

misli se na sistematski ustrojeni skup dva kvalitativno razlièita tipanormi: primarnih i sekundarnih. Primarne norme definišu skup zah-teva koje treba ispuniti nezavisno od èlja pojedinaènog ili grupe de-latnika. Reè je o postupcima koji izraàvaju du`nosti i koji se odnosena ogranièenje slobode u primeni nasilja kao i zabranjivanju pljaèkeili obmanjivanja. Ovo norme prevashodno se tièu fizièkih pokreta ilipromena. S druge strane, sekundarne norme bave se distribucijombilo privatnih bilo javnih ovlašæenja. Reè je o normama koje parazi-tiraju na primarnim normama. U ovu vrstu normi ubrajaju se: pravilopriznanja (norma na osnovu koje se vrši identifikacija norme kaonorme pravnog sistema kao i uspostavlja postupak utvrðivanja valid-nosti norme; u savremenim pravnim sistemima, npr. u Velikoj Brita-niji, u pravila priznanja ubrajaju se akti Parlamenta, precedenti,obièaji koji su prošli test racionalnosti...), norma promene (definišeko i kako moè promeniti norme u okviru jednog pravnog sistema) inorma presuðivanja (norma koja daje ovlašæenja pojedincima da do-nose autoritativne odluke da li su primarne norme prekršene ili ne)Funkcija sekundarnih normi je da uspostave odreðenost, dinamiè-nost i efikasnost u funkcionisanju pravnog sistema.

Èak i letimièan osvrt na Hartovu zamisao o strukturi pravnogporetka ukazuje da postoji znaèajan stepen preklapanja izmeðu pravai morala. Naime, primarne norme ili pravila obligacije gotovo da se upotpunosti poklapaju sa svakodnevnim moralnim standardima pona-šanja u kojima se takoðe sreæu zabrane koje se odnose na slobodu uprimeni nasilja, pljaèku ili obmanjivanje. Hart tumaèi zajednièki sa-dràj pravnih i moralnih normi njihovim zajednièkim racionalnimosnovama. U skupu empirijskih èinjenica koje opisuju ljudsku priro-du i društvene odnose nalazi se racionalno izvorište prava i morala.Meðu èinjenice koje opravdavaju odreðen stepen moralnosti pravnogporetka ubrajaju se ljudska ranjivost, pribli`na jednakost, ogranièenialtruizam i oskudica resursa. Pomenuta fakta predstavljaju osnovu zakritièko preispitivanje svakog faktièkog pravnog poretka. U zavisno-sti od toga da li pravni sistem na adekvatan naèin uzima u obzir fak-tièke karakteristike ljudske prirode i socijalnih odnosa, odreðuje semoralnost našeg pokoravanja istom. Hart premda insistira na osobe-nosti pravnih normi, specifiènosti procedure(a) pomoæu kojih nastajui menjaju se pravne norme, u isti mah govori i o odreðenom „mini-malnom prirodno pravnom sadràju“. Stoga se s razlogom moè reæi

208

DE

JA

NV

UK

STA

NK

OV

IÆ

da njegova teorija prava nosi naziv i emprijska prirodno pravna teori-ja. U Hartovoj filozofiji prava taèke preklapanja morala i prava pri-sutne su u pogledu primene pravnih pravila na pojedinaène sluèajevekoji ne potpadaju pod ista. Reè je o tzv. „penumbra cases“ ili „sluèaje-vima zasenèenja“ koji se konaèno razrešavaju odlukama sudija. Suo-èen sa pravilom nepredviðenom situacijom, sudija nastoji da pronaðena najadekvatnije rešenje. Neretko postupak razrešenja spornog slu-èaja biva okonèan pozivanjem na odreðeni moralni standard ili obi-èaj. Posredno kroz sudsku odluku moralni principi ili pak neki drugine-pravni principi kreiraju pravne norme.

U znaèajnoj meri odreðen èinjenicama pravnog ìvota SAD,delimièno i Velike Britanije, Ronald Dworkin više posredno negoneposredno tumaèi odnos prava i morala. Njegova osnovna intencijaje da što više relativizuje od pozitivista proklamovano radikalno raz-likovanje izmeðu moralnih principa i pravnih pravila.

Posve u duhu amerièke jurisprudencije autor sada veæ èuvene„Taking Rights Seriously“ istraùje osnove za donošenje pravosna-

`nih sudskih odluka. Posmatrajuæi presude sudova u nekim sluèaje-vima, poput Riggs vs Palmer iz 1889 god, Dworkin utvrðuje da prav-no dejstvo ne moraju iskljuèivo imati pravila neposredno nastalaprimenom odreðene pravne procedure, veæ i principi, a delimièno ipolitike. Pod principima Dworkin podrazumeva normativne standra-de ili moralne principe koji imaju za cilj zaštitu individualnih prava,dok se kao politike tretiraju oni principi èiji je prevashodni cilj zašti-ta ili pak unapreðivanje interesa zajednice. Za razliku od pravila kojafunkcionišu po principu sve ili ništa odnosno po principu primene ilineprimene u konkretnom sluèaju, moralni principi utièu na sudskuodluku tako što daju odreðeni stepen teìne potencijalnoj presudi. Uveæ navedenom sluèaju Palmer vs Riggs, moralni princip „Niko nemoè steæi korist iz zlog postupka“ izvršio je odluèujuæi uticaj nasudsku odluku. Taèka razlikovanja pravnog pravila i moralnog prin-cipa ogleda se i u pitanju opsega vaènja principa odnosno pravila.Pravila funkcionišu po principu sve ili ništa. Konkretno, ukoliko nemoè da bude primenjeno na dati sluèaj pravilo biva zamenjenonovim. S druge strane principi su po logièkom karakteru takvi daostavljaju odreðenu vrstu manevarskog prostora, dajuæi odlukamasudskih organa posebnu vrstu teìne i znaèaja. U delu „A Matter ofPrinciple“ Dworkin proširuje dejstvo principa na sve komponente

209

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

ŠT

VO

XIX

–X

X

pravnog sistema: legalislativu, judikativu i egzekutivu. Pravda,nepristrasnost i pravna dràva predstavljaju fundamentalne vredno-sti politièke zajednice koje posebno dolaze do izraàja u sudskim od-lukama u tzv „hard cases“, odnosno sluèajevima koji se ne mogupodvesti pod veæ ustanovljene pozitivne pravne propise. U tim sluèa-jevima, sudijska odluka nema smisao stvaranja nekog novog pra-vosna`nog propisa, veæ predstavlja reinterpretaciju tradicijomustanovljenih moralnih i politièkih vrednosti.

Zakljuèak

Istraìvanje kompleksne relacije pravo-moral jedno je od fun-damentalnih pitanja pravne filozofije. Kao i svako teorijsko i ovo pi-tanje ima svoju naglašeno istorijsku i problemsku dimenziju. Istotako kao i svako filozofsko pitanje i ovo pitanje nije pošteðeno duhateorijskih i praktiènih kontraverzi, beskrajnog suoèavanja argume-nata i kontraargumenta strana u sporu, te`nje ka suptilnijim analiza-ma i nijansiranjima ali i èitavom nizu simplifikacija a katkad imistifikacija. No ono što svakako pomenutu problematiku èini zna-èajnom jeste njena moguæa povezanost sa ili bolje reæi njena ukljuèe-nost u sadašnji trenutak. Nakon više od decenije ìvota u poretkuneprava i nasilja aktuelni smisao istraìvanja relacije pravo-moralindirektno moè doprineti procesu lustracije-procesu traganja zaistinom i odgovornošæu za kulturno-civilizacijsko propadanje na exjugoslevenskim prostorima. Istovremeno, ova na prvi pogled isklju-èivo akademska tema, moè imati i konstruktivan smisao u procesuinstitucionalnog ozbiljenja zamisli o „novom poèetku“

Literatura

Knjige

H.L.H. Hart „Pojam prava“ preveo Nikola Krznariæ, Izdavaèki Centar Ceti-nje i CID-Podgorica, 1994.

H.L.H Hart „The essays in Jurisprudence and Philosophy“ Clarendon Ox-ford Press, Oxford,1989.

Lon Fuller „Moralnost prava“ preveo dr Milorad Ivoviæ, CID, Podgorica, 1999.D’Entreves.A „Natural Law“, Hutchinson, London, 1970.

210

DE

JA

NV

UK

STA

NK

OV

IÆ

J.Raz „Practical Reason and Norms“, Hutchinson, London, 1975,A.Kaufman „Pravo i razumevanje prava“ preveo Danilo Basta, Gutenber-

gova Galaksija, Beograd-Valjevo, 1998H. Kelzen „Opšta teorija prava i dr`ave“ preveli prof.dr Radomir Lukiæ i dr

Milan Simiæ, Pravni Fakultet-Centar za publikacije, Beograd 1998.H. Kelzen „Èista teorija prava“ preveo Danilo Basta, Pravni Fakultet-Cen-

tar za publikcije, Beograd, 1998.G. Radbruh „Filozofija prava“ prevela Dušica Guteša, Pravni Fakultet-Cen-

tar za publikacije, Beograd, 1998R.Dworkin „.Taking Rights Seriously“ Harvard Universit Press, Cambrid-

ge-Massachusets, 1977.

Odabrani èlanci

Fuller, L.L., „Positivism and Fidelity to Law-A Reply to Professor Hart“,Harvard Law Review 71 (1958), 630-72.

Ross, A., „Validity and the Conflict Between Legal Positivism and NaturalLaw“, Revista Juridica de Buenos Aires 4 (1961), 46-92

Lyons, D., „The Internal Morality of Law“, Proceedings of the AristotelianSociety 71 (1970-1), 105-19

Nicholson, P.P., „The Internal Morality of Law: Fuller and his Critics“,Ethics 84 (1974), 307-26.

Mullock, P., „The Inner Morality of Law“, Ethics 84 (1974), 327-31.Maccallum, G.C., „Dworkin on Judicial Discretion „. The Journal of Philos-

ophy 60 (1963), 638-41.Christie, G.C., „The Model of Principles“, Duke Law Journal (1968),

649-69.Raz, J., „The Identity of Legal Systems“, California Law Review 59 (1971),

795-815.Raz, J., „Legal Principles and the Limits of Law“, Yale Law Journal 81

(1972), 795-815Dworkin, R., „Social Rules and Legal Theory“, Yale Law Journal 81

(1972), 855-890Kearns, T.R., „Rules, Principles and the Law“, American Journal of Juris-

prudence 18 (1973), 114-35.

211

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

ŠT

VO

XIX

–X

X

Dejan Vuk Stankoviæ

LAW AND MORALITYIN CONTEMPORARY PHILOSOPHY OF LAW

Summary

In this paper, author tries to analyze complex character of the relation betwe-en law and morality in contemporary law philosophy. There are three approaches tothe issue of relation between law and morality: natural law theory (identity thesis),positivist (separation thesis) and Anglo-American analytical jurisprudence (polaritythesis). The identity thesis-law and morality are basically identical, although basicprinciples of morality are subordinated to the positive legal rules; the separation the-sis-law and morality are quite different system of norms; positive legal rules are com-pletely deprived of any moral content; Polarity thesis – law and morality are differentsystems of norms which complement to each other. The polarity thesis is exemplifiedin theories of Herbert Hart and Ronald Dworkin’s. At the logical level, polarity thesisovercomes and specifically synthesizes abstract character and reductionism of iden-tity and separation thesis. At the socio-historical level, the polarity thesis is result ofhistorical development of legal and political institutions.

Key words: law, morality, identity, separation, polarity.

212

DE

JA

NV

UK

STA

NK

OV

IÆ

moral i pravo u savremenoj pravnoj filozofiji*

Documents