Moderna arhitekturaIz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Rekonstruisana zgrada Bauhausa

Ajnštajnova kula u Potsdamu

Paviljon od Ludvig Mis van der Roea

Ornamenti i dekoracije u doba Istorizma

Modernistička arhitektura je vrlo širok pojam koji obuhvata mnoge stilove i

građevine sa sličnim karakteristikama u arhitekturi, primarno je pojednosavljenje

forme i odstranjivanje dekoracije. U 40.- tim godinama ove građevine su bile

ujedinjene uinternacionalni stil. Može se smatrati da se modernizam razvijao od

oko 1918. – 1975. godine i ova arhitektura se zasnivala na novoj metodi stvaranja

koja se odvodila od forme, funkcije i konstrukcije.

Pojam

Naziv „modernizam“ je odvođen iz francuskog jezika koji obeležava savremenost

pod ovim pojmom se kod nekih istoričara umetnosti podrazumeva i postmoderna

arhitektura. Ovakav termin koristi se u nekim zemljama kojim se obeležava umetnost

secesije koja se u raznim zemljama javlja pod različitim imenima.

Karakteristike

Neki istoričari vide evoluciju moderne arhitekture kao socijali rad koji je blizu

povezan sa projektom modernosti i rezultat je društvenih i političkih revolucija. Drugi

je vide kao primarno upravljanje tehnoločkih i tehničkih mogućnosti i razvoja i

dostupnost novih materijala kao čelik, gvožđe, beton i staklo i vide savremene

zgrade kao deo industrijske revolucije. Kristalna palata Josef Pakstona na

izložbi 1951. jeste rani primer a možda najbolji je primer neboder u Čikagu koji je

realizovao Luis Saliven 1890.  godine. Drugi opet istoričari umetnosti smatraju

nastupanje moderne arhitekture u vezi sa reakcijom na elkekticizam i istoricizam 19.

veka.

Bilo ko da je od njih u pravu oko 1900.- te godine mnogi arhitekti po celom svetu

razvijali su nove tendencije u arhitekturi u vezi sa novim tehnoločkim mogućnostima.

Rad Luis Salivena u Čikagu, Viktor Horta u Briselu, Antoni Gaudija u Barceloni, Oto

Vagnera u Beču može da se obeleži kao borba starog i novog u arhitekturi.

Velika trojka obično raspoznavana kao Le Korbizje u Francuskoj, Ludvig Mis van der

Roe i Valter Gropijus u Nemačkoj koji su obadva bili i direktori Bauhausa jedne od

mnogih evropskih škola koje su usmeravale tradicije u umetnosti i zanatima. Frenk

Lojd Rajt je uticao na karijere evropskih modernista i ako je on odbio da se u njih

svrstava svojom organskom arhitekturom u kojoj je odredio teoriju i principe.

U 1932. godini došla je važna MOMA izložba kao prikaz savremene umetnosti čiji su

organizatori bili Filip Džonson i Henri- Rusel Hičkok i koji su prikazali trendove

savremene arhitekture koja je niti zblizila i upoznala svet sa probijanjem

t.z.internacionalnog stila u arhitekturi. Sa Drugim svetskim ratom mnogi važni

arhitekti bauhausa su otišli u SAD i tamo nastavili rad. Moderni oblakoderi rešeni su

na jednostavan način bez dekoracije i primenjuju nove materijale, kao čelik, staklo i

beton.

Stil je postao najviše evidentan u dizajnu oblakodera. Kritičari međunarodnog stila su

izjavljivali da njihova oštra pravougaona geometrija nije primerena za ljude. Le

Korbizje je opisao zgrade kao „mašine za stanovanje“ali ljudi nisu mašine i ne žele

da žive u mašini. Tokom sredine veka neki arhitekti su započeli eksperimente sa

organskom arhitekturom i ovom formom su došli do ljudskijeg odnosa u svojim

rešenjima. Srednji modernizam veka ili organski modernizam bio je prihvaćen zbog

njegove prirode koja se okreće ka igri. Alvar Alto i Ero Sarinen bili su dva najplodnija

arhitekta u ovom pokretu koji je uticao na modernu arhitekturu savremenika.

Moderna arhitektura je tokom 60.-tih godina izgubila svoj smisao i bila je potisnuta

nastupanjempostmoderne arhitekture.

[uredi]Galerija

Barselona, Nemački paviljon za

svetsku

izložbu1929. (rekonstrukcija)

Kuća Ester (levo), Kuća

Lange (desno), u

KrefelduZgrada IBM u

Čikagu

Paviljon za svetsku

izložbu, detalj 1

Paviljon za svetsku izložbu, detalj

2Paviljon za svetsku

izložbu, detalj 3Stambena

zgrada u

Nacionalna galerija

moderne umetnosti u

Berlinu

Bauhaus

Ukoliko ste tražili nešto drugo, pogledajte članak Bauhaus (višeznačna

odrednica).

Bauhaus Desau

Bauhaus Desau

Bauhaus (nem. Bauhaus) ili punim imenom Državna škola Bauhaus u

Vajmaru je bila državna škola za arhitekturu i primenjene umetnosti, koju

je 1919. godine u Vajmaru u Nemačkoj osnovao arhitekta Valter

Gropijus (nem. Walter Gropius) (1883. - 1970.) a predavači su bili

i Kandinski i Kle.

Razlog osnivanja škole bila je ideja o stvaranju udruženja zanatlija-umetnika pod

upravom umetnika-predavača, u cilju zajedničkog istaživanja profesora i

studenata u primeni novih tehnika, materijala i oblika u arhitekturi, proizvodnji

nameštaja i proizvodnji upotrebnih predmeta. Teorija izučavanja procesa

opažanja i boja primenjivana su u praksi. Programi po kojima se radilo u

Bauhausu bili su veoma napredni za to vreme.

Kao rezultat, grupnog rada i klime velikog entuzijazma, koja je u Bauhausu

vladala od faze projektovanja realizacije, nastaju predmeti od kojih je potekao

moderni industrijski dizajn.

Valter Gropijus, Zgrada Bauhausa u Desau,1919.-1926., Nemačka.

Bauhaus logo.

[uredi]Istorija

Krajem 19. veka u Engleskoj se javlja ideja o povezivanju umetnika i industrijske

proizvodnje kako bi se ulepšali industrijski proizvodi, a uništile imitacije i kič.

Spajanje umetnosti i industrijske proizvodnje pokrenuo je u Engleskoj Vilijam

Moris (Arts and Crafts) već krajem 19. veka, ali su njihovi proizvodi bili

individualni i bogato dekorisani, dakle nisu bili u skladu s modernim

nastojanjima. Pod njegovim uticajem 1907. godine u Minhenu je osnovan

„Nemački savez zanatskih i industrijskih proizvođača“ (Deutsche Werkbund).

Jedna od struja u tom udruženju težila je standardizaciji (ujednačavanju)

industrijskih proizvoda najbolje prilagođenih nameni, te i novim materijalima i

tehnikama.

Delatnost Werkbunda unapređuje i razvija Valter Gropijus, te osniva

specijalizovanu školu za istovremeno bavljenje svim vrstama oblikovanja

– Bauhaus, 1919. godine u Vajmaru, gdje su tada na vlasti bili socijalisti

(„Vajmarska republika“). S vrhunskim umetnicima i izvrsnim pedagozima (Lionel

Fajninger, Georg Muha, Paul Kle, Oskar Šlemer, Vasilij Kandinski, Laslo Moholj-

Nađ itd.), Valter Gropijus vodio je dva kursa: - materijali i tehnike obrade (ručne i

mašinske); - crtanje, projektovanje i teorija oblika.

Prvi je direktor bio sam Gropijus, ali kasnije je direktor postao najpre Hanes

Majer, a potom arhitekt Ludvig Mis van der Roe, koji školu pretvara u čistu školu

arhitekture. Godine 1925. škola napušta Vajmar i seli se u Desau gde je prema

Gropijusovom projektu 1926. dovršena zgrada Bauhausa. Sama zgrada je

prelomno delo moderne arhitekture u kojem oblik sledi namenu.

Škola se 1932. godine seli iz Desaua u Berlin, ali bauhausovce zbog

njihovog internacionalizma, liberalnosti i brige za čoveka nacisti optužuju za „levi

socijalizam“, i Hitler zatvara Bauhaus čim je došao na vlast. Dela profesora i

studenata Bauhausa snažno su uticala na industrijsku proizvodnju i na razvoj

industrijskog dizajna u Evropi.

Mnogi izvanredni umetnici poučavali su u Bauhausu:

Stolica koju je dizajnirao Marsel Brojer kao student u Bauhausu, tzv. „Vasilijeva stolica“. Stolica

se toliko svidela prof. Vasiliju Kandinskom da ju je dao napraviti za sve učenike

[uredi]Delatnost Bauhausa

Cilj te škole bio je stvaranje novog udruženja zanatlije-umetnika pod vođstvom

umetnika-nastavnika u zajedničkom traganju, i s učiteljske i s učeničke strane,

za novim tehnikama, novim materijalima i novim oblicima koji će se primjenjivati

na arhitekturu, namještaj i upotrebne predmete.

metalni čajnik iz Bauhausa.

U Bauhausu su se održavali kursevi stolarstva, tkalačkog i keramičarkog

zanata, slikarstva, grafike i fotografije.

Praktičnom su radu bili dodati teorijski predmeti o percepciji i boji, i to prema

programima vrlo naprednim za to vreme, s konačnim ciljem da u učenicima

oslobode stvaralačku energiju.

Iz mnogostrukih kolektivnih aktivnosti koje je razvijao Bauhaus, u raspoloženju

velikog zanosa, od zamisli do ostvarenja, proizlazi moderni industrijski dizajn.

Fotografija i grafika ponovno se otkrivaju u Bauhausu gde se eksperimentira s

beskonačnim mogućnostima vezanima uz upotrebu fotografskog

aparata: kolaž, fotomontaža, dvostruka ekspozicija, uvećanje negativa i ostala

tehnička sredstva koja su danas u svakodnevnoj upotrebi.

Arhitektura, namještaj i razni predmeti dizajniraju se po osnovu funkcionalnosti.

Estetska vrednost nekog predmeta mora proizlaziti iz savršenog stapanja oblika

i funkcije. Cela je Bauhausova produkcija obeležena najvećom mogućom

jednostavnošću.

Prema shvatanju Bauhausa, predmetima ne treba dodavanje ukrase koji bi

skrivali ili popravljali ružne i bezoblične delove, nego treba te delove oblikovati

na lep, umetnički način i predmet će biti lep sam po sebi. Pod uticajem pojedinih

pravaca moderne umetnosti ( ekspresionizma, kubizma i naročito nekih

grana apstraktne umetnosti), koji su težili pojednostavljenju i pronalazili nove

oblike, oblikovanja upotrebnih predmeta dobija novo značenje – postizanje

funkcionalnosti predmeta kao kreativan čin. Ideje Bauhausa poštuju se i danas u

načelima industrijskog dizajna: jedinstvo namene (funkcije), poštovanja

materijala i procesa serijske proizvodnje.

Bauhaus je oblikovanje i kontrolisanje plastično-prostorne okoline postavljao kao

idealan cilj. Program Bauhausa je bio otkrivanje osnove kreativnosti, zatim

humanizacija funkcija predmeta, racionalizovanje novih oblika i na kraju

priprema za industrijsko oblikovanje. No društvo nije bilo zrelo da prihvati takve

predmete i Bauhaus je ostao samo genijalna škola- priprema za

budući industrijski dizajn.

[uredi]Galerija

radioniceosvetljenje pozornice mehanizam za otvaranje

prozoratrpezarija

Arhitektura funkcionalizma

Toranj Olimpijastadiona - Helsinki2006.

Funkcionalizam je stil i teorija u klasičnoj modernoj arhitekturi u kojoj se u stvaranju

sve podređuje funkciji. Po Lujs Salivenu „Form follows function”- forma sledi funkciju.

Njegove osnove formulisaao je 1927. godine Švajcarski arhitekta Le Korbizije.

Funkcionalizam je uticao na zazvoj savremene arhitekture na razvoj brutalizma i

njegove ideje su aktuelne i u današnjim danima.

Karakteristike [uredi]

Sve je podređeno funkciji i važi tu minimiziranje i poništavanje svega što je

nepotrebno. Spada među avangardnu arhitekturu zajedno sa stilovima

kao konstruktivizam, purizam, kubizam, rondokubizam. Veže se za doba 20.-tih sve

do 50.- tih godina 20. veka i neki od njegovih principa se upotrebljavaju sve do

danas. Principi su: odbijanje istorije i umetničke strane arhitekture, socijalni zadaci,

higijena, bez dekorativnost, konstrukcija, geometrijske forma, asimetrija i istinitost.

To znači da formu odlučuju saobraćajni, ekonomski, higijenski i funkcionalni objekti.

Objekti imaju uobičajeno izgled koji dolazi iz kvadra. Raspoređeni su u prostoru. U

pogledu različitih funkcionalnih zahteva objekti su asimetrično rasporedeni i

organizovani sa jasnom povezanošću sa unutrašnjim i spoljnim prostorom i

upotrebom skeletnog konstruktivnog sistama. Daljim karakteristikama su ravan krov

liniski raspored prozorskih otvora, glatka fasada bele boje ili svetlo obojena.

Funkcionalizam je takođe obeležio i enterijer svojim dizajnom u kome je u

upotrebi drvo, linoleum, hrom, staklo i lakovano drvo i nameštaj ima geometrijske

forme i u srogim formama.

Njegove početke možemo zapazitti u delima Pit Mondrijana i neoplasticizmu, maldih

umetnika umetnika koji su okupljeni oko časopisa De stil 1917. godine .

Početak i razvoj [uredi]

Nastanak i razvoj finkcionalizma je u vezi sa tehničkim razvojem i rešenjima

ekonomskih i socijalnih problema u vezi sa stanovanjem i izgradnjom gradova. Za

početak funkcionalizma možemo smatrati posetu austriskog arhitekta Adolf

Losa Čikagu koji je tu formulisao izreku „Ornament je zločin“ 1908. godine. U eseju u

kojem se ova izreka pojavljuje on smatra da je dekoracija i ornament stvar prošlosti i

smatra ih preživelima i zahteva lepote čiste funkcionalnosti i njegova Štajnerova vila

u Beču iz 1910. godine je ključnim delom budućeh funkcionalizma i građevinskog

puritanstva. Los ih je predstavljao u Slobodnoj školi arhitekture koju je osnovao

u Beču.

Dalje početke funkcionalizma možemo pratiti u umetničkoj školi Bauhaus koju

je 1919. godine u Vajmaru osnovao Valter Gropijus i u kojoj su radili najveći umetnici

kao Vasilij Kandinski, Paul Kle i Laslo Moholj-Nađ i drugi.

Od 1922. godine se funkcionalizam raširio u zemlje Evrope i glavnim centrima su

postale zemlje kao Nemačka, Holandija i Čehoslovačka. U Francuskoj je radio Le

Korbizje a njegovi saradnici su u Rusiji razvijali osobite forme kao što je

konstruktivizam. U Nemačkoj nastaje udruženje arhitekata „CIAM“ (1928. god.) što je

dalje omogućilo razvoj funkcionalizma.

1927. godine u Italiji nastaje "Grupa 7" oko koje se okupljaju mladi arhitekti koji se

pozivaju na ideje Bauhausa i iz koje će se kasnije razviti arhitektura racionalizma.[1]

U 30.-tim godinama se dalje razvija funkcionalizam ali du se pravila i principi

unekoliko promenili i arhitektura dobija šareniji izgled i poklanja pažnju na psihičku

stranu. Na spratnim objektima se poklanja pažnja tipizaciji elemenata i pojavljuje se

panelna montažna gradnja i skeletna montažna gradnja. Za vreme 30.-tih godina

skoro u svim zemljama se projavljivao istorizam i to je uzrokovalo odlazak

funkcionalističkih arhitekata u SAD.

Posle Drugog svetskog rata funkcionalizam se razvija najme zahvaljujući obnovljenoj

stambenoj izgradnji u Evropi i komercialnoj izgradnji u SAD.

Pedesetih se godina u većoj meri javlja u Japana u Africi i Brazilu i tipični element je

bio fasadni raster.

Od šezdesetih je narasla kritika funkcionalizma i projavljuje se ka vraćanju ka

povodnim idejama funkcionalizma postmoderne i ujedno nastaju novi pravci

kao neoracionalizam i hi- teh.

Svetski predstavnici [uredi]

Adolf Los  („Adolf Loos“)

Valter Gropijus  („Walter Gropius“)

Ludvig Mis van der Roe  („Ludwig Mies van der Rohe“)

Le Korbizije  („Le Corbusier“)

Hans Majer  („Hannes Meyer“)

Bruno Tot  („Bruno Taut“)

Lucio Kosta  („Lucio Costa“)

Oskar Nimajer  („Oscar Niemeyer“)

Galerija [uredi]

zgrada Bauhausa u Desau

Nemačkazgrada Segram u

Njujorku SAD

vila Tugenhat u Brnu u

Češkoj republici

Staklena palata u

Helsinki

Arhitektura racionalizmaIz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Racionalizam (ital. „il Racionalismo“) bio je pravac italijanske

arhitekture 20. i 30. godina 20. veka i praktično je bio oficijalni stil Musolinijeve Italije.

Il palaco de la civita italijana "Kvadratni koloseum u Rimu- Italija

Istorija i karakteristike [uredi]

Drugi svetski rat i prilike koje su je izazvale su se reflektovale na arhitekturu u Italiji

kada na vlast dolazi fašizam u Italiji u 1923. godini i u početku je važio kao

revolucionarni pokret i umetnost koja polazi od futurizma i tu razlikujemo nekoliko

izvanrednih arhitektonskih rešenja koji se mogu oddeliti od konteksta fašističkog

pokreta. Osnivači pravca su mladi apsolventi tehnike u Milanu koji su

oko 1926. godine osnovali „Grupo 7“. Pozivali su se na Valtera Gropiusa i Bauhaus i

terminom racionalizam su hteli da pokažu na racionalizam svoga

stvaralaštva. 1928. godine je bila organizovana prva izložba projekata racionalističke

arhitekture. Stroga simetrija, pravilni razmeštaj malih prozora koji stvaraju površinski

ornament, odrezanakubistička masa od glavnog bloka građevine (kada nastaje neka

kockasta pećina), ponavljanje arhitektonskih elemenata – prozora, lukova i drugih

elemenata. Ovi znaci se pojavljuju u rektoratu zgrade rimskog univerziteta (1935.g.

arh Piacetini) i drugim zgradama u Rimu, kao i na paviljonu za Svetsku izložbu

u Briselu 1935. godine. U stilu recionalizma su bili građeni i objekti italijanskih

puteva. Posle je izgrađen i monumentalni Placo de la civita italijana višespratna

zgrada, kubus sa fasadom sastavljenom od lukova na svakom spratu.

Arhitekti [uredi]

Stanična zgrada Firence preko puta zapadne fasade Sv. Marija od Novele koja svojom

jednostavnošću i uzdržljivošću uslovljenim vremenom vodi računa o dostojanstvenoj arhitekturi koja

je okružuje.[1]

Đusepo Terađini  „Guiseppeho Terragniho“

Alberto Libera  „Adalberto Libera“

Đorđo Kalca Bini  „Giorgo Calza Bini"

Arhitektura ekspresionizmaIz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Erih Mendelson Ajnštajnova kula u Postdamu

Staklena zgrada 1924. godine

Valter Gropijus- spomenik u Vajmaru 1921.godine

Ekspresionistička arhitektura je jedna arhitektura koja je nemački fenomen nastala

u godinama posle Prvog svetskog rata. 1913. godine je Adolf Bene arhitekturu Bruno

Tauta u časopisu „Pan“ nazvao ekspresionističkom upoređujući je sa slikarskim

pravcem ekspresionizma.

Istorija [uredi]

Iako je 20. vek sebe nazivao modernim nije prestao da se overava smisao ove reči.

Primer je traganje za izvorima moderne i interesovanje za secesiju i za

ekspresionizam. Zahvaljujući osnivanju nemačkog verkbunda ("Deutsche

Werkbund") koji je osnovan 1907. godine i radovima Peter Berensa, Hans Pelciga a

i Valter Gropijusa još iz mladosti povezivanje arhitekture i industrije stvara se osnova

za novu arhitekturu. Tu je bio u prvom redu značajan Peter Berens u čijem su

berlinskom ateljeu radili Le Korbizije, Ludvig Mis van der Roe i Valter Gropijus i koga

interesuju redukcije forme na kupu, kocku i krug. [1] Ali ne deluje samo Berns tu je

i Hans Pelcig koji radi u jednom sasvim individualističkom stilu i postaje jedan od

pionira ekspresionizma u arhitekturi koja kasnije postaje prihvaćena i doživljava

kulminaciju i tome stilu pripadaju i kasniji projekti Petera Bernsa. Na presudne

korake za nepoznatim odlučuju se zatim mlađi arhitekti kao braća Taut, Gropius Mis

van der Roe, i drugi. [1]

Izraz ekspresionistička arhitektura sa pominje u vezi sa imenima Bruna Tota i Erih

Mendelsona. U svojim delima oni odbacuju historizam kao i puteve gradnje

arhitektonskog dela, geometrizam je zamenjen krivim linijama i arhitektura nastaje

kao vajarsko delo a skulptura je preuzimala arhitektonsku tektoniku. Još u

delima Antoni Gaudija su određeni neki vidovi deformacija oblika i formi koji će biti

razrađeni u arhitekturi ekspresionizma. [2] Od velikog značaja je bilo osnivanje

pomenute organizacije verkbund u nemačkoj čiji je cilj bio oplemenjivanje

proizvodnog rada putem koordinacije umetnosti, industrije i zanatstva i koji je sebi za

cilj stavio da odabire najbolje radove što ih ostvaruje umetnost, industrija i zanatstvo.

Verkbund 1914.godine organizuje veliku izložbu kojom skreće pažnju na svoje

ciljeve i tu su izložbeni radovi Petera Bernsa, Valtera Gropijusa, Henrija van de

Veldea, Bruna Tauta i Josefa Hofmana. Značajno je bilo prekoračavanje granica

između pojedinih vrsta u umetnosti. 1918. - 1919. godine su nakon organizovanja

prvih grupa kao Most, održane i prve izložbe u kojim su uzeli učešće i arhitekti

ekspresionisti. Pod vodstvom Bruna Tota nastaje grupa arhitekata „Arbeitsrat für

Kunst“ koja izlazi i sa svojih šest principa nove arhitekture u kojim se proklamuje

misao da se sve umetnosti treba da spoje u stvaralački rad arhitekta. Pored toga

izlaze i manifesti a i knjige. 1918. – 1921. godine izlazi i prvi manifest Bauhausa (koji

je u velikoj meri doprineo povezivanju zanata, industrije i umetnosti) od strane

Valtera Gropiusa i s time u vezi i njegovo ekspresionističko delo, spomenik na

groblju u Vajmaru. U vezi toga treba pomenuti i utopije koje su karakteristične za

ovaj pravac, Ludvig Mis van der Roeaiz 1919. – 1921. godine koji su veoma smeli i

vizionarski kao projektat staklenih oblakodera „kosti i kože“ [2] oblik staklene

građevine sa ogromnim staklenim zidovima.

Posle Prvog svetskog rata se javljaju dve struje jedna kojaje vezana za upotrebu

tradicionalnih materijala i individualističko osećanje moderne arhitekture i u čijim se

primerimanalaze više dekorativističke građevine, i druga grana koja prekoračivši

prag realnosti ostaje na utopijama i kao nerealizovana i postaje prava esencija

ekspresionizma i inspiracija u arhitekturi sve do danas. [2] U ovu drugu grupu spada

Erih Mendelson sa svojim sasvim iznimno realizovanim delom Ajnštajnove kule. Neki

projekti iz 1919/20. kruga arhitekata kojem pripadaju braća Taut, braća

Lukhart, Herman Finsterlin i drugi nose u sebi karakteristiku arhitekture budućnosti

koja je fantastična i slobodna i koja će odigrati odlučujuću ulogu ali su ovi projekti u

velikom delu projekti Eriha Mendelsona koji se izvršili ogroman uticaj na nemačku

arhitekturu.

Ekspresionizam je bio iz gledišta razvoja moderne arhitekture neobično efektan

pravac, pun fantazije i novih oblika sa likovnom spontanošću. Nije ga vezivao trajan

estetski kanon već potreba za stalnim traganjem i otkrivanjem. Iako je vrednovanje

ekspresionizma povezano sa vrednovanjem svakog pojedinca posebno, smatra se

da je on bio revolt protiv tradicije, kao i stepenovana želja za traganjem za novim

stilom koji bi odgovarao novom načinu života, novim shvatanjima, materijalima i

mogućnostima. On ostaje jedna od najznačajnijih etapa u istoriji arhitekture jer se tu

ne radi o promeni forme već o samoj promeni predstave i načinu stvaranja. [2]

Karakteristike [uredi]

Ekspresionistička arhitektura upotrebljava zaobljene i okrugle forme. Beton je

materijal koji primenjuje ova arhitektura koji je u godinama 1920.-tim relativno nov

materijal i u kojemu se eksperimentisalo u svim umetničkim pravcima toga doba i koji

je omogućavao ekspresionističke forme. Takođe je poznata Ajnštajnova kula Erih

Mendelsona građena u betonu. Kako je livenje u oplati predstavljalo još probleme

ona je nakon odlivanja omalterisana.

Mnoga ekspresionistička dela su ostala u projektima i neostvarene su utopije.

Izabrani predstavnici [uredi]

Maks Berg  („Max Berg“)

Hugo Hering  („Hugo Häring“)

Erih Mendelson  („Erich Mendelsohn“)

Hans Pelcig  („Hans Poelzig“)

Bruno Taut  („Bruno Taut“)

Maks Taut  („Max Taut“)

Peter Berens  („Peter Behrens“)

Hans Lukhart  („Hans Luckhardt“)

Vasili Lukhart  („Wasilli Luckhardt“)

Herman Finsterlin  ("Hermann Finsterlin")

Primeri ekspresionističke arhitekture [uredi]

Staklena kuća, Bruno Taut- 1914. godine- cilindrična i prozračna arhitektura

od tada novog materijala, staklene opeke izgrađena je za izložbu Verkbunda u

Kelnu.

Pozorište u Berlinu, Hans Pelcih- 1919. godine sa zavesama od stalaktita koji

vise iz ravni krova kao kiša koja pada i prikladnim osvetljavajućim telima.

Čilehauz u Hamburgu, Fric Heger- 1921. godine sa oštrim uglovima kao na

pramcu broda.

Spomenik palim borcima u Vajmaru, Valter Gropijus- 1921.- 1922. godine sa

novim oblicima i formom.

Opservatorija za Ajnštajna u Postdamu, Erih

Mendelson- 1920. – 1922. godine sa novim oblicima u tada novom materijalu-

betonu.

Galerija [uredi]

“Chilehaus“ zgrada u

Hamburgu

Crkva u Berlinu Crkva u

Gelzenkirhenu

Crkva “Kreuzkirche“ u

Berlinu

Konstruktivistička arhitekturaIz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Klasični konstruktivizam "pegle neba" ili "uzengije neba" od El Lisickog nerealizovani projekat

Konstruktivizam je pravac u savremenoj umetnosti koji se razvija posle Prvog

svetskog rata u arhitekturi se stavlja akcenat na funkcionalizam konstrukcije i

naglasak na izražanju konstruktivnih elemenata i estetsko uobličavanje novih

materijala ; stakla, armiranog betona i čeličnih konstrukcija i savremene tehnike

gradnje. Prvo konstruktivističko delo smatra se nerealizovani projekat Vladimira

Tatljina za spomenik III internacionali iz 1919. – 1920. godine. [1]

Karakteristike i razvoj konstruktivizma [uredi]

Kako nemačku tako i holandsku arhitekturu posle 1910. godine karakteriče

obrazovanje grupa koje se mogu smatrati ekspresionističke i konstruktivističke i koje

su se pozivale na Frenk Lojd Rajta. Konstruktivizam kao pokret prvo se razvija u

Evropi u prvom redu u Sovijetskom

Savezu, Holandiji,Nemačkoj, Francuskoj u Velikoj Britaniji se razvijao

oko 1930. godine a u SAD od polovine 20.- tih godina (Rihard Neutra , Frenk Lojd

Rajt i drugi). U Holandiji je nastala grupa De Stijl od 1917. godine u koju spadaju Teo

van Dusbrih čije su teoretske postavke bile veoma plodne i Ludvig Mis van der Roe i

drugi.

Ruski konstruktivizam je imao uticaj na arhitekturu celoga sveta i spada u

avangardnu umetnost. Ruski arhitekti su se trudili da izbrišu granice između gradova

i sela i projaktovali su zgrade sa mnogim kounalnim službama, koje bi oslobodile

žene od kućnog rada, obrazovale i vaspitavale omladinu, gradili komune sa mnogim

službama, grupnom ishranom, kulturnim životom i drugo. [1] Ove predstave

konstruktivista nisu u potpunosti bile realizovane. Obnova Sovjetskog Saveza

sprovodila se sa konstruktivističkog stanovišta a ne sa pozicija koje su bile

preživljene i kreativni umetnici su se okupili na vodećim mestima koja su uticala na

razvoj arhitektonske misli. Na ključnim mestima su bili Kazimir Maljevič, Vladimir

Tatljin, El Lisicki i vršili su plodan uticaj na opštu situaciju. U Rusiju su stizali i svetski

poznati arhitekti te je i Le Korbizije učestvovao na jednom konkursu na koji je bio

pozvan od ruske vlade 1928. godine. [2] No njegovprojekat iako je bio napredan nije

bio odabran na konkursu. Već tada se pojavljuje težnja da se radi u duhu nacionalnih

tradicija što dovodi da sve strane arhitektie napuštaju Rusiju a domaće arhitekte

primorane su da radu u stilu nacionalnih tradicija u arhitekturi što dovodi kasnije do

stvaranja socijalističkog realizma koji je dugo trajao u Rusiji i sve do savremenih

arhitektonskih stremljenja u svetu. [2]

Izabrani predstavnici u konstruktivizmu [uredi]

Pol Artaria  („Paul Artaria“)

Ivan Leonidov  („Iwan Leonidow“)

El Lisicki  („El Lissitzky“)

Hans Majer  („Hannes Meyer“)

Konstantin Melnjikov  („Konstantin Mielnikow“)

Verner Moser  („Werner Max Moser“)

Presents grupa („Praesens“)

Mart Stam  („Mart Stam“)

Vladimir Tatljin  („Władimir Tatlin“)

Maks Berg („Max Berg“)

Rihard Fuler  („Richard Buckminster Fuller“)

Hans Isler  („Heinz Isler“)

Luiđi Nervi  („Pier Luigi Nervi“)

Frai Oto  („Frei Otto“)

Galerija [uredi]

Lenjin Tribina El

Lisicki 1920.-24.

Lenjingradska Pravda

1923.

Zgrada „Moselprom“

1923.-24.

Garaža, Mijelnjikov

1926.

“Gostorg“ zgrada u

Moskvi 1926.

zgrada Izvestie Moskva

1926.

Lenjinov Institut Ivan

Leonidov Moskva 1927.Sloboda klub Moskva

Melnjikov 1927.

Kauhuk klub

Melnjikov Moskva

1927 Konstruktivistički objekat

u Moskvi 1920

Radnički klub

Mjelnjikov 1927.

Zgrada Aleksej

Šhuseva u Moskvi iz

1928.

Objekat Ivan Fomina

iz 1929.

Centrosoyus.jpg

Zgrada Centrosojuza u

Moskvi Le Korbizije i

Nikolaj Koli iz 1930.-36.MPS zgrada Moskva

Ivan Fomin 1930.

Interturist garaža

Melnjikov 1934.

Internacionalni stil u arhitekturiIz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Erih Mendelson Robna kuća Šoken u Hemincu Nemačka

Volas Herison (Wallance K. Harrison), zgrada Ujedinjenih nacija u Njujorku, SAD 1953.

Ludvig Mis van der Roe, stambena zgrada u Čikagu

Internacionalni stil (engl. The International Style) je pravac klasične moderne

arhitekture koji se često poistovećuje sa njom. Internacionalni stil je počeo svoj

razvoj 1922. godine u Evropi i kasnije se raširio po celom svetu.

]Pojam internacionalnog stila

Pojam internacionalnog stila bio je od Filip Džonsona i Henri-Rasel

Hičkoka upotrebljen kao obeležje minimalističkih i funkcionalističkih tendencija u

modernoj arhitekturi dvadesetih i tridesetih godina 20. veka. Prvi put je pojam

upotrebljen kao naslov za izložbu1932. godine u Muzeu moderne umetnosti

u Njujorku u publikaciji The International Style: Architecture Since 1922 u kojoj su

autori sugerisali da se nova arhitektura internacilizovala i odvojila u jedan novi stil

istorije arhitekture. Pojam je prihvaćen najpre u anglosaksonskim zemljama i u

međuvremenu je korišten za obeležavanje kubičke varijante moderne i često

za funkcionalizam i racionalizam.

Principi stila

Istoričari umetnosti Džonson i Hičkok su analizirali novu arhitekturu i odredili nekoliko

njenih principa:

1. Arhitektura se definiše kao formiranje ograničenog prostora a ne gradnje

jedne tektonike.

2. Moderna arhitektura je pravilna i modularna. Zadatak arhitekata jeste da

ujedini jednake i različite funkcije pod jednim šeširom. Osnova je prirodna i

asimetrična.

3. Internacionalni stil je oslobođen od svakog ukrasa osim od apstraktnog zidnog

slikarstva koje naglašava arhitekturu kao umetnost i spada ne u arhitekturu

već u opremljenost..

Autori se naročito obaziru na spoljšnjost arhitekture odnosno objekata na njihovo

zračenje, na prostorne eksperimente moderne posvećuju manje pažnje. Po Hičkoku i

Džonsonu moderne zgrade treba da izgledaju lako i primanjuju velike glatke površine

primenjujući obloge od drveta i keramičke panele i staklo dok je nepoželjno

malterisanje kao i grube betonske površine koje su se upotrebljavale u

vreme brutalizma koje čine objekte teškim dok ih staklene pregrade čine laganim i

prihvatljivim. Ko stilprincip se pored ravnih krovova proklamovanih Le

Korbizijeom prihvataju i jednovodni kosi krovovi.

Internacionalni stil u toku vremena prvih dve desetine godina posle Drugog svetskog

rata dominira, sa prizmatičkim spratnicama i sa staklenim fasadnim pregradama.

Internacionalni stil bio je mnogo kritikovan zbog monotonosti u projektovanju zgrada

sa ovakovim fasadama od stakla koje su bile uniformisane i mnogobrojne u velikim

gradovima sveta.

Izabrani predstavnici

Marcel Braer  (Marcel Breuer)

Gordon Bunšaft  (Gordon Bunshaft)

Le Korbizije  (Le Corbusier)

Valter Gropijus  (Walter Gropius)

Filip Džonson  (Philip Johnson)

Rihard Neutra  (Richard Neutra)

Ludvig Mis van der Roe  (Ludwig Mies van der Rohe)

Hans Šaron  (Hans Scharoun)

BrutalizamIz Vikipedije, slobodne enciklopedije

(Preusmereno sa Архитектура брутализма)

Brutalističko Kraljevsko pozorište u Londonu

Geneksova kula, arh. Mitrović, Beograd 1980.godine

Hotel interkontinental u Pragu i Češki brutalizam

Brutalizam je arhitektonski stil moderne arhitekture koji je cvetao

od 1954. – 1970. godine. Naziv je dobio iz fracuske reči „beton brut“ koja označava

grub beton. Ka glavnim stvaralac ovog pravca bio je Le Korbizije u čijem su se delu znaci

brutalizma ogledali u tridesetim godinama i svojim delom je reagovao na jednolikost formi u arhitekturi

internacionalnog stila.

Istorija

U 1954. godini je bila u Engleskom gradu Hunstanton završena zgrada srednje škole

čiji su autori bili Alison i Petar Smitson i čiji su blokovi na prvi pogled odgovarali

internacionalnom stilu gradnje u kojoj je novost bila primena betonskih sirovih

površina zidova i plafona kao i vidljiva instalacija. Sami autori su još za vreme studija

počeli upotrebljavati termin brutalizam. U vezi sa radovima Le Korbizijea sa sirovim

betonom građeni su objekti koji su imali beton u izgledima koji nije bio obrađivan

„Zihtbeton“.

Karakteristika

Brutalizam isto tako kao i moderna, minimalizam i internacionalni stil u arhitekturi je

pravac koji je imao mnogo elemenata koji su bili ponovljeni. On je ovo obogaćivao

autorskim elementima po pravilu masivno formiranim od betonskih grubih i

neobrađenih elemenata. Beton se odlivao u grubu drvenu oplatu sa namerom da

bude za pogled efektan i interesantan u svom grubom izgledu.

Beton koji je uvek bio materijal pretežno konstruktivan sam bez sebe bez estetskog

delovanja postao je elemenat za dekorativni i likovni učinak na posmatrača. Sadržaj i

forma sami o sebi ne postoje i za svoje izjašnjavanje potreban im je materijal. Beton

nema oblik kao sirovina i njegov oblik se dobija posle ugradnje i stvrdnjavanja. Novi

brutalizam u 50.-tim godinama je naglašavao estetičku stranu- uplatnjavanje sirovog

materijala u njegovoj neskrivenoj prirodnoj strukturi. [1]Pre je betonska površina

smatrana za manje vrednu i nesvršenu i pogodnu za samo za objekte koji nisu imali

estetske zahteve. ovaj pravac nije otkriven u novo doba i imao je svoje prethodnike

na početku veka u F. L. Rajtu i drugim arhitektima ali se razvijao u posleratnim

godinama u nastavljanju na funkcionalizam i reakciju na racionalno usmerene

industrizujuće tendencije. Ovi objekti sa betonom u izgledu mogu dati objektima živu

površinu i bogati plastički izraz ali sa sobom donosi masivnu izgradnju u kojoj nije

moguće kasnije ništa menjati bez ikakve fleksibilnosti i to su monolitne građevine

koje imaju pored drugog i privilegiju da nije bitno šta to košta. [1]

Čestim elementom u brutalističkoj arhitekturi su elementi stubova na kojim stoji cela

zgrada. Za razliku od funkcionalizma koji nadovezuje na brutalizam on nije

mehanički aplikovan sistem pravila. Brutalizam se nikada nije tako razvio kao pravac

funkcionalizma i njegovi derivati.

Brutalizam je izrazito dominantna arhitektura i namerno deluje monumentalnom

jednoznačnošću svoga izraza i zbog toga je kritikovan jer je ignorisao okolne

istorijske objekte i dok su arhitekti bili fascinirani izgledom i utiscima koje je

predstavljao brutalizam on nije bio prihvaćen od strane široke publike i u njoj nije

našao svoga pobornika.

Literatura

1. Architektura ČSR 1971/5 M. Bächer, E.Heinle Stavby s povrchovou strukturou

betonu Praha 1971.

2. H,W. Janson, Istorija umetnosti, Beograd 1962.

3. Udo Kutermen,Savremena arhitektura Novi Sad 1971.

4. Sophie Daria Le Corbusier sociolog urbanismu-Praha 1967.

5. istoimeni članak iz češke Vikipedije

Organska arhitekturaIz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Antoni Gaudi: Sagrada Familija

Rajtova Kuća na vodopadima

Luis Saliven: Wainwright Building

Erih Mendelson Ajnštajnova kula

Organska arhitektura je stil savremene arhitekture koji gaji harmoniju između

prirode i čeveka kroz dizajn koji je toliko integrisan u okolinu da delovi objekta,

nameštaj i okolina postaju deo jedinstvene međusobno određene kompozicije sa

kraja 20. veka. Reč Organska arhitektura je prvi put svesno upotrebio

arhitekta Frenk Lojd Rajt.

Karakteristike i pojam [uredi]

Organska arhitektura je uopšte arhitektura koja je inspirisana ciljevima funkcijom i

prirodnošu tzv. „živa“ arhitektura. Organski znači ustrojni, uceljeni, u suvisnosti je sa

biljnim i životinjskim organizmom, onaj koji prirodno sledi i razložno je raspoređen.

Uopšteno to je arhitektura koja je inspirisana prirodom. Prvi put je izraz organski u

teoriji upotrebio 1841. godine francuski estetičar de Lamense („H.F.R. de

Lammenaise“) u delu „De l´Art et du beau“ (O umetnosti i lepoti) a 1843. godine

američki vajar Horacio Grandž („Horatia Greenougha“) dalje je ovaj termin

upotrebljavao Luis Saliven a svesno ju je kao teoriju razradio Frenk Lojd Rajt u vezi

sa njegovim programskim povratkom ka prirodi. Ova arhitektura je i arhitektura 60.-

tih godina u delu mađarskog arhitekte Imre Makovica koji u svojim delima

upotrebljava organske materijale kao drvo i trsku i snažno se inspiriše oblicima iz

prirode.

Teoretičar David Pirson je predložio listu pravila po kojih bi se trebalo držati u

organskoj arhitekturi:

Dizajn mora:

biti inspirisan od prirode i biti samoodrživ, zdrav, ekonomičan i raznolik

rasti iznutra kao iz semena

postojati u trajnoj sadašnjosti i počinjati uvek ponovo

pratiti tokove te biti fleksebilan i prilagodljiv

podmiriti sociočoške, fizičke i duhovne potrebe

izrasti iz okoline i biti jedinstven

slaviti duh mladosti, igre i iznenađenja

izraziti ritam muzike i snagu plesa

Klasičan primjer organske arhitekture je kuća na vodopadima koju je Frenk Lojd

Rajt dizajnirao za Kaufman familiju. Kuća je izgrađena na mestu koje je bilo izazovno

zbog strmog brda na vrhu vodopada i koje je očito inspirisalo Rajta. Mešajući prirodni

obližnji kamen sa hrabrim isturenim gredama obojenim u svetlo smeđu boju da se

uklope u ambijent, objekat se sa svojim dizajnom jedino da tom mestu može

uspešno uklopiti.

Rajtova „organska arhitektura“ nije ništa drugo nego odbacivanje svake sheme

prema kojoj bi on izvodio građevine po svojim projektima i poklanjanje pažnje na

okolinu u koji bi uklapao svoje objekte svaki put prilazeći na drugi način uz

odgovarajući izbor materijala. Rajt od samog pošetka usmerava svoje napore na

teme izvan arhitekture, pa tvredi: “Organska arhitektura unači manje- više

organizovano društvo. Arhitektura koja se rukovodi ovim idealom ne želi da se

podvrgne zakonima što ih propisuje estetika ili čak samo ukus, u istoj meri kao što bi

i organizovano društvo moralo odbiti obaveze koje nemaju nikakve veze sa životom i

koje su u protivrečnosti sa prirodom i karakterom čoveka koji svoje mesto i posao, na

kojem može biti srećen i koristan, našao u jednoj njemu odgovarajućoj formi

življenja.“. [1]

Ne postoji nikakavo propisano ili uspostavljeno spoljašnje stilsko sredstvo i ono je

sam umetniči zakon sam, proporcije plastičnost, boja materijali a pravila su od samih

zastupnika organske arhitekture različito naglašavana odnosno definirana i možemo

ih pratiti u delima Antoni Gaudia, Erih Mendelsona ili Frenk Lojd Rajta. Harmonija

zgrada i pejsaža i jedan prikladan izbor matarijala od koje se gradnja izvodi -

organski iz funkcije razvijena forma kao i biološke, psihološke i socijalne svrhe

arhitekture treba da se zadovolje

Izabrani predstavnici [uredi]

Frenk Lojd Rajt  („Frank Lloyd Wright“)

Luis Saliven  („Louis Sullivan“)

Bruno Zevi  („Bruno Zevi“)

Alvar Alto  („Alvar Aalto“)

Herman Finsterlin  („Hermann Finsterlin“)

Igo Hering  („Hugo Häring“)

Gustav Stiklej  („Gustav Stickley“)

Imre Makovec  („Imre Makovecz“)

Hans Šaron  („Hans Scharoun“)

Antoni Gaudi  („Antoni Gaudi“)