mita kostić - srpska naselja u rusiji
DESCRIPTION
Latinica:Slavenosrbija (slavenoserbski: Славено-Сербія, ruski: Славяносербия) je bilo područje u Carevini Rusiji, administrativna oblast koja je postojala od 1753. do 1764. godine, na desnoj obali reke Donjec (između ušća reka Bahmut i Luganj). Dekretom Senata Carevine Rusije od 29. maja 1753. godine se daje na slobodno naseljavanje Srbima, Bugarima, Mađarima i drugim balkanskim narodima pravoslavne veroispovesti u nameri da osiguraju zaštitu granice i napredovanje južnih stepa.Slavenosrbija je bila pod neposrednom upravom Senata.Naseljenici su služili u Bahmutskoj husarskoj regimenti.Nova Serbija i Slavjanoserbija kao graničarska područja postojale su nešto više od decenije. Manifestom carice Katarine 1762. godine i Ukazom ruske vlade 1764. godine ukinute su Nova Serbija i Slavjanoserbija i uključene u sastav novih gubernija. Razlog se našao u tome što su, prodiranjem Rusije prema jugu, prema Azovskom i Crnom moru, srpska graničarska područja postala izlišna kao što se dve decenije ranije desilo sa graničarskim područjem u Habzburškom carstvu.Ruskom carstvu Srbi su u vreme postojanja granica, a i po njihovom ukidanju, dobro poslužili u ratovima koji su na raznim stranama vođeni drugom polovinom 18. veka.Vesti o Srbima koji su se odselili u Rusiju pedesetih godina 18. veka bilo je i vek kasnije, u vreme priprema za obeležavanje stogodišnjice dolaska Srba iz zavičaja u ukrajinske stepe. O tome dragocene podatke daje pismo oficira u penziji Pavla Arsenijevića iz Jelisavetgrada, upućeno patrijarhu Rajačiću 1852. godine. U njemu Arsenijević pominje potomke znamenitih Srba koji su živeli na bivšem području Nove Serbije i Slavjanoserbije. Tako se pominju: Horvati, Ševiši, Preradovići, Stratimirovići, Kneževići, Vujići, Petkovići, Avramovi, Radivojevići, Duke, Stepanovi, Živkovići, Hadžići i drugi. Sem rečenog, Arsenijević daje dragocene podatke i o naseljima, uprkos činjenici da u većini njih u to vreme gotovo da nije bilo Srba. Proslava za obeležavanje stogodišnjice seoba je pripremana u Slavjanoserbsku u Jekaterinoslavskoj guberniji. Planiralo se da se u ovom naselju podigne spomenik Jelisaveti Petrovnoj, za čije su se vladavine Srbi ovamo naselili.Odsečeni od sopstvene etničke matice, u pravoslavnoj i slovenskoj sredini, Srbi su se ubrzo pretopili u Ukrajince. Tako je vek i po posle doseljavanja ostalo samo oko hiljadu Srba u ovom području Ukrajine.Srbica:Славеносрбија (славеносербски: Славено-Сербія, руски: Славяносербия) је било подручје у Царевини Русији, административна област која је постојала од 1753. до 1764. године, на десној обали реке Доњец (између ушћа река Бахмут и Лугањ). Декретом Сената Царевине Русије од 29. маја 1753. године се даје на слободно насељавање Србима, Бугарима, Мађарима и другим балканским народима православне вероисповести у намери да осигурају заштиту границе и напредовање јужних степа.Славеносрбија је била под непосредном управом Сената.Насељеници су служили у Бахмутској хусарској регименти.Нова Сербија и Славјаносербија као граничарска подручја постојале су нешто више од деценије. Манифестом царице Катарине 1762. године и Указом руске владе 1764. године укинуте су Нова Сербија и Славјаносербија и укључене у састав нових губернија. Разлог се нашао у томе што су, продирањем Русије према југу, према Азовском и Црном мору, српска граничарска подручја постала излишна као што се две деценије раније десило са граничарским подручјем у Хабзбуршком царству.Руском царству Срби су у време постојања граница, а и по њиховом укидању, добро послужили у ратовима који су на разним странама вођени другом половином 18. века.Вести о Србима који су се одселили у Русију педесетих година 18. века било је и век касније, у време припрема за обележавање стогодишњице доласка Срба из завичаја у украјинске степе. О томе драгоцене податке даје писмо официра у пензији Павла Арсенијевића из Јелисаветграда, упућено патријарху Рајачићу 1852. године. У њему Арсенијевић помињеTRANSCRIPT
