Mira Pavićević

Nezaboravak

Beograd, 2013

Darji, Darku, Magdaleni, Tamari i njihovim roditeljima

MOZAIK TUGE I RADOSTI MIRE PAVIĆEVIĆ

Kada prepričava doživljeno, naša spisateljica širom otvara dušu. Kaoda žuri da ispriča, ona i ne mari za opise junaka: oni se prepoznaju po svo-jim činima. Lepršavo, umilno i bogatog jezika, Mira oslikava brojne prizorene libeći se dramskog.

Priče Mire Pavićević valja čitati s predahom, da im se u potpunostiosete ukus tuge i radosti u jednom čudesnom mozaiku što se zove život.

4. januara 2013. Velibor Vidaković

5

Na slici iz 1913. godine: baba-Jula, Mirina čukun-baba, Kosara, baba-Julina ćerka,Mirina prababa, Anđa, Mirina baka (kao devojčica) i njen brat Dušan

S R E Ć N A Š A PA

Polovinom dvadesetih godina prošloga veka, omanja bakica i njenakujica Bula, koja i sama dosta leta na grbači nosi, polako šepuckaju premaPalilulskoj pijaci.

Žive u jednoj od okolnih partaja – dugačkih, prizemnih kućerina, ukojima su česma i klozet, koji se nalaze u dnu pravougaonog dvorišta, za-jednički za sve stanare.

Kirije za stančiće, koji se sastoje od skromno nameštene kuhinjice isobice koje plaćaju tzv. “kirajdžije”, nisu preterano velike, a što je veomavažno, gazde dozvoljavaju držanje kućnih ljubimaca.

„Zašto mi, baba-Julo, sinoć niste kazali, mogla sam ja jutros da vamuzmem šta treba?“, sustiže ih mlada komšinica iz susednog stančića...

7

„Hvala ti , sine, za moju reumu je dobro da malo prošetam, bar kadaje lepo vreme“, odgovara starica, u crnini, smešeći se, jer joj je drago štoje mlađi poštuju.

Kupuje zelen za supu, neki krompir, jabuke, somun... ostala je samojoš kasapnica, u kojoj svake nedelje uzima kost za supu. Od udovičke pen-zijice meso se moglo priuštiti samo za praznike.

Zapamtila je baba-Jula i bolje dane, ali su oni prohujali od kada jeumro njen muž, Pera, železnički službenik i strastan lovac, od koga joj jekujica Bula ostala.

„Kupite srećke državne klasne lutrije!“, promuklim glasom nudi in-valid, oslonjen o štake...

Više zbog toga što joj je žao ratnog invalida, nego što veruje u sreću,baba-Jula, umesto koske, kupuje srećku.

„Zapamti, Cico, ovo je Bulina srećka, jer će njoj koska više falitinego meni, koja nemam zuba i dovoljna mi je ajnpren supa!“, obraća semladoj komšinici koja joj nosi ceger.

8

Narednih dana se vreme okišalo, baba-Julu stegla reuma, pa zabo-ravila na onu srećku, koju je, čim je stigla kući, ćušnula u fioku od kre-denca.

Ali, zato je nije zaboravila Cica, koja je sa “Beogradskim novi na -ma”, u kojima su bili objavljeni rezultati izvlačenja, utrčala u kuću...

„Muštuluk baba Julo!“Bula se čudom čudi otkud odjednom toliki svet u kući, i svi je miluju

po glavi, galame... A, čik pogodite o čemu je razmišljala srećna šapa, idućeg proleća,

dok je sa gazdaricom sunčala bolne kosti u njihovoj dedinjskoj bašti, ku-pljenoj od novca dobijenog na lutriji, u kojoj se miris rascvetalih jorgovanamešao sa mirisom pečenja, koji je dopirao iz njihove nove kuće?

9

Anđina i Miletova venčana slika iz 1921.

B U R M E I Z G U B L J E N E U P E S K U

Volela je pesmu, igru, putopise, ali je to nije ometalo da bude odličanđak, i da posle škole honorarno radi u Železničkoj ložionici, da doprinesekućnom budžetu.

Mozda bi Anđa, kako joj je bilo ime, i uspela da dobije stipendiju zastudije fizike u Parizu, jer je ratni saveznik, Francuska, dvadesetih godinaprošloga veka stipendirala darovitu srpsku mladež, da u Ložionici nije upo -znala Mileta?

Visokog, ozbiljnog mladog čoveka, nosioca Albanske spomenice,odmah je privukla zgodna, vesela crnka, i obrnuto. Jedva čekaju nedelju,da šetaju obalom Save i razgovaraju, a kada je otoplilo i da se kupajuizmeđu dva mosta.

11

U pesku, na rečnoj obali, izgubili su i svoje burme ubrzo poslevenčanja, ali im one nisu bile neophodne da skoro šest punih decenijaprožive u slozi i nežnoj ljubavi.

Nikada se Anđa nije požalila, što je zbog muža i troje dece, rođeneu narednih pet godina, žrtvovala karijeru.

Bez roptanja bi pakovala decu i stvari, kada bi njen muž, osvedočenihumanista, ostajao bez posla i svijala novo gnezdo gde bi se za to stekliuslovi.

Sa celom porodicom, iako već u zrelim godinama, Anđa se uključilau NOB. Krišom je plakala, kada je njihov mlađi sin, Bata, mučki ubijen,da ne bi potresala Mileta, Slobodana i Seku, koji su i sami gubitak teškopodnosili.

Penzionerske dane, najvećim delom, provodi u šumskoj kućici,lišenoj najosnovnijeg komfora, jer njenom mužu, strasnom lovcu i ri-bolovcu, iskonska tišina podunavskih šuma veoma pogoduje za pisanjepripovedaka, kome se kao penzioner pasionirano posvećuje.

12

Ostavši udovica, Anđa još “kratko gostuje sama u životu”, kako jeto divno sročio njihov prijatelj, pesnik, pa se tiho pridružuje Bati i Miletu,u spokoju Lozničkog groblja, kao da se to samo po sebi podrazumeva.

13

Banja Luka 1934. Miodrag i Anđa Borisavljević sa decom: Slobodanom, Verom - Sekom (Mirinom mamom), i Vojislavom - Batom

N E D O G L E D A N I F I L M

Mica se seća mamine priče kako su ona i njena dva brata, Slobodani Bata, najlepši deo detinjstva proveli u Banjaluci.

Od iznajmljene, nameštene kuće, na obali Vrbasa, do veće, gazdinekuće, prostirao se brižljivo negovani voćnjak, koji je prosto mamio da se,kada misliš da niko ne vidi, uzvereš na drvo i navališ na zelene voćke odkojih se skupljaju usta.

Gazda, Slovenac, koji je dobro znao šta rade, ali je bio dobar čoveki jako voleo decu, pozvao ih je, da se, kada su breskve sazrele, uz pristojnudnevnicu pridruže beračima, dozvoljavajući im da jedu sočnih rumenihbresaka koliko im duša želi. Međutim, njima se one zelene čak i tada čineslađim, đavo bi znao zbog čega?

15

Leti, kada nije bilo škole, pecali su i kupali se u Vrbasu sa drugarima. Jednoga dana su, umesto vretenaste pastrmke, koju bi im mama

odmah pržila, izvukli iz vode polusmrznuto žuto mače, koje je neko ve ro -vatno namerno bacio da ga se reši. Osušili su ga, nahranili i nazvali Srećko.Svuda ih je pratio, kao veran pas, zahvalan na sitnim ribicama koje bi muudelili.

Njihov tata, koji je polovinom tridesetih godina prošloga veka,obavljao dužnost glavnog urednika veoma čitanih “Vrbaskih novina”, ainače posedovao istančan osećaj za socijalnu pravdu i britko pero, drznuose da se u uvodnom članku “Senka na jednoj počasti”, zameri gradskimocima zbog toga što su titulu počasnog građanina Banjaluke dodelili tadaš -njem ministru policije, Petru Živkoviću, a ne čoveku koji je to više zasluži-vao.

Još iste večeri, u bioskopskoj dvorani, u kojoj je sa ženom gledaoraspevani ruski film “Pastir Kostja”, uručili su mu ukaz o razrešenju inaredbu da u roku od 24 časa sa porodicom napusti Banjaluku.

16

I eto, sutradan, njih petoro, sa ono malo ličnih stvari, u autobusu zaBelje, gde su se tražili lovočuvari. Seka je u krilu pažljivo držala pletenukorpu, prekrivenu seljačkom maramom, u koju su njena braća krišompogledavala, kao da jedva čekaju vreme za ručak.

Međutim, nije baš tako bilo. Umesto hrane, na dnu korpe se nalaziosklupčan žuti mačor, Srećko, koji sve vreme puta nije glasa od sebe pustio,i sretno se dokopao Mirkovca, da pomrsi konce razularenim pustarskimmiševima.

17

U Apatinu 1951, Mira sa dedom, bakom, Bulom II i krpenom lutkom

Č O K O L A D N E B O M B O N E

U idiličnom mestu, na samoj obali Dunava, živela je devojčica. Još nije bila krenula u školu, pa se povazdan igrala i trčkarala po

okolini sa dedinom lovačkom kerušom Bulom, nazvanom po taličnoj saple-menici, junakinji jedne od ranijih priča.

Dani kada bi devojčicina mama, koja je rano ostala udovica i bilazaposlena u velikom gradu, dolazila da obiđe ćerkicu, i svoje roditelje kojisu privremeno bili preuzeli brigu o njoj, bili su joj poput praznika.

Baka bi skuvala lep ručak, umesila kolače, i posle toga bi još dugosedeli i pričali.

19

Mama bi joj skoro svaki put nešto lepo donela, pa je to za devojčicubio dodatni razlog za radovanje.

Jednom prilikom bila je to velika kutija puna finih čokoladnih bom-bona, vrlo skupih s obzirom na još uvek prisutnu posleratnu nestašicu.

Čim su se odrasli povukli da odremaju, devojčica je izašla u dvorište,sela pod razgranatu krošnju starog oraha i počela da se sladi.

Bula je odmah dojurila, oblizujući se i piljeći molećivo u njena usta,kako to samo psi umeju.

„Jedna tebi – jedna meni!“, delila je ravnopravno ukusne slatkiše,koji su se topili u ustima, sa četvoronožnom prijateljicom.

Mama, koja se, kao za inat, pojavila u trenutku dok je Bula halap -ljivo gutala poslednju čokoladnu bombonu iz kutije, a sama nije ni jednuprobala “da za dete više ostane”, izgrdila je rasipnicu. Ali se, nešto kasnije,ugledavši njeno očajno lice, sažalila i zagrlila je.

Ipak, narednog puta, kupila je svojoj ćerkici drvene bojice, čije i samoime kaže da nisu od čokolade, u nadi da kučići neće mariti za njih.

20

V O Z I Ć S A M I R I S O M U S P O M E N A

Požutela fotografija, na kojoj se sa visokih raklji opružilo dvanaestglavatih somova, stokilaša, prema kojima apatinski alasi, majstori svogazanata, deluju kao dečarci, nepobitan je dokaz koliko je Dunav polovinomprošloga veka bio bogat ribom.

Posle produciranja na Prvomajskoj paradi u Beogradu 1952. godine,te grdosije završavaju na meniju čuvenog apatinskog restorana “Šaran” iliu konzervama koje su se izvozile u evropske zemlje.

Šestogodišnja Milica, čiji je deda rukovodio Ribarskom centralom,i njeni drugari, sačekuju svakoga jutra motorni čamac, koji u manjimbarkama* dovlači ulov sa “ribarskih stanica”.

21

*Barka je naziv za drvenu čuvarku za ribu, nalik na zatvoreni čamčić sa okrug -lim otvorima kroz koje cirkuliše voda, da bi riba duže ostala živa.

Apatinski alasi sa svojim kolosalnim ulovom. Pored njih su članovi kolektivaRibarske centrale i Mira – Milica, bez koje se ovakav spektakl nije mogao

zamisliti. Snimljeno 30.04.1952, pred odlazak na Prvomajsku paradu.

Dok radnici ribu mere i prebacuju u ogromnu drvenu barku, tzv.“Tikvaru”, koja je čeličnim sajlama pričvršćena za obalu, simpatični,crnomanjasti motorista, koji se zvao Velja, koristio bi priliku da malopopriča sa zgodnom, plavokosom Anikom, koja je radila u knjigovodstvu.

Njeni bi se obrazi zarumeneli kao zrele breskvice, odajući da se imomak njoj dopada.

Ribu bi, kasnije, velikim meredovima vadili iz Tikvare i u korpamaod vrbovog pruća, sa isitnjenim ledom iz sopstvene ledare, prevozilikolicima, “dragačama” do prostorije u kojoj se obavljalo čišćenje.

Tu bi je preuzimale žene u dugačkim gumenim keceljama, skidalekrljušt, koja je prštala kao srebrna kiša, pa je tek na kraju rasporile oštrimnoževima. Utrobu bi izdvajale za riblje brašno, kome se dodavao mlevenirečni orašak. Od džigerica velikih štuka pravila se ukusna pašteta, a bilo jei kavijara od ikre velikih jesetri i moruna, koje su iz Crnog mora ulazile uDunav radi mrešćenja. Potrebno je napomenuti da tada još nije bilo Đer-dapa.

23

Pošto bi očišćenu ribu pažljivo isprale šmrkom, dodavale bi je že-nama zaduženim za usoljavanje.

Posle određenog vremena koje bi provodila u sušari, ribu bi metal-nim vagonetima prevozili do nešto udaljenije zgrade u kojoj se vršilo kon -zerviranje.

A oni, dečurlija, ugrabili bi, nedeljom ili praznicima, kada Centralanije radila, priliku da se provozaju u tim vagonetima, zamišljajući da senalaze u pravom vozu, i nimalo im nije smetalo što su, danima posle toga,jako mirisali na ribu...

24

V E L I K A Ć E R K A

Kada bi Micu dovela kod sebe u Beograd, mama bi prvo pozvalasvoju dobru drugaricu, Olgicu, da joj sašije haljinicu, pa je tek onda, ude -šenu i sa mašnama na kikicama, koje su se slagale sa bojom haljinice,vodila Knez Mihajlovom u Zoološki vrt.

U povratku bi uvek svratile u restoran “Dušanov grad”, na čuveniprebranac.

Ovaj njihov omiljeni ritual samo se jednom poremetio... Bio je lep majski dan, pa se narod, željan sunca, razmileo po Knez

Mihajlovoj poput užurbanih mrava. „Mora da je milina imati tako veliku ćerku!“, kaže žena koja gura

kolica sa nekoliko meseci starom bebicom. Micina mama cveta od ponosa.

25

Na samom ulazu u Kalemegdan prilazi imdedin stari prijatelj, poznati javni i kulturni rad-nik.

„Kako su Mile i Anđa sa zdravljem? Kolikaje voda i kako ide riba u Apatinu? Kada počinjelovna sezona?“... I još sijaset sličnih pitanja...

Micina mama mu strpljivo odgovara, zani-majući se i sama kada će biti objavljen gospodi-nov prevod Rolanovog romana “Kola Bregnon”sa francuskog, hoće li biti zanimljivih premijerau Narodnom pozorištu i slično.

A petogodišnja vragolanka, kojoj je sve ovojako dosadno i samo želi da se dočepa zoološkogvrta, u kome od prošle godine nije bila, smišljaza to vreme kako da što strašnije kazni gnjava-tora... pa kada je, konačno, na red stiglo i ono

26

Na Kalemegdanu 1951.

ne izbežno: “A, kako se ti, dušo, zoveš?”, izrečeno tek reda radi, prozvanavrlo glasno, lalinski razvučeno, izvaljuje bezobrazluk, koji nećemo po -navljati, jer ih današnji klinci ionako znaju i više nego dovoljno, zbog koganjena mama pocrveni kao bulka i uz bezbrojna izvinjenja zgranutom gos -podinu, odvuče “veliku ćerku” u dno parka, daleko od radoznalih očiju...

Šta se tamo događalo, možete samo da naslutite, jer mi ne želimoda se zameramo borcima za dečija prava...

27

Šoperska radionica u Apatinu

K O B N A E K S P E D I C I J A

Apatin je od davnina poznat po vrsnim zanatlijama: alasima, bro-darima, korparima, kudeljarima, čaraparima, cipelarima, pivarima, i daslučajno ne zaboravimo da pomenemo šopere, veoma bitne za ovu priču.

Njihova se radionica nalazila na samoj obali Dunava, pored pilane. Pored nje su se uvek mogle videti stare dereglije, kompe, čamci sa

i bez kabina i ostala rečna plovila izvučena na suvo, čekajući da se majstori,pretrpani porudžbinama za popularne čamce, tzv. “apatince”, u pauzamanjima pozabave. Taj svojevrsni otpad, bio je pravi majdan za dečurliju kojaje živela u blizini.

„Da vas više ne vidim da se muvate oko tih rabatija, ko zna čega unjima još ima!“, po ko zna koji put ponavlja stari čuvar Joca, nesvestan da

29

tako samo još više raspaljuje ionako bujnu maštu potomaka neustrašivihpanonskih mornara, i da će se četvoro klinaca, dva dečaka i dve devojčicesamo pritajiti i sačekati pogodan trenutak za svoju ekspediciju.

Prilika će se ukazati u sledeću nedelju, kada je Joca, posle obilnognedeljnog ručka, zalivenog sa dve flaše u Dunavu rashlađenog piva, za -hrkao u hladovini. Pored njegovih nogu dremkala je i njegova kuja, Žujka,nagluva kao i gazda.

Najstariji iz društva, Panta, koji je na glavu nabio ofucanu kapetan-sku kapetinu, pa se zbog toga jako pravio važan i uobrazio da je istinskivođa ekspedicije, naredio je ostalima da se pritaje, dok se on, prvi, ne popneu kabinu stare dereglije, koju su već dugo merkali.

Njegovim drugarima nema druge nego da poslušaju, iako im nijepra vo, jer slute da će hvalisavi dečak pokušati da sebi pripiše većinu za-sluga za pronalaženje izgubljenog gusarskog blaga.

30

A kada se sirotan, nešto kasnije, urlajući smandrljao niz merdevinedok je oko njega zloslutno zuzukao čitav roj ljutih osa koje su u kabini bilenapravile gnezdo nalik na staru vreću, obećali su i da će, ubuduće, slušatišta pričaju stariji... makar do prve prilike...

31

O Ž I L J C I

Omorina pritisla, muve peckaju kao poludele, ali klince, koje suroditelji izbacili iz kuća, da na miru odspavaju posle ručka, to ne ometa dase neumorno igraju rata, jer su podsećanja na nedavno prohujali, “Drugisvetski”, prisutna na svakom koraku.

Nemaju ni igračaka, pa se svako snalazi kako zna i ume. Panta dohvatio pritku za paradajz, pa se nišaneći na Maneta,

“Švabu”, iz sveg glasa dernja: “Mrtav si!”. “Pogođeni” onda mora da seprući u prašinu, i miruje, ako hoće da u sledećoj igri bude na strani pobed-nika.

Nešto mlađi, Aca, uživeo se u ulogu bombaša, i gađa li gađa kameni-cama neprijateljski bunker od blata i trave. Jedna od neprecizno bačenih“bombi” odbija se o obližnje drvo, “rikošetira”, kako bi se stručno kazalo,

32

i pogađa u glavu njegovu drugaricu, Micu, koja igra školice sa devojči-cama.

Kada je video šta je uradio, vrli ratnik se dâ u paničan beg, bijući senogama u tur, ali ga žrtva, kojoj se krv iz rane na čelu meša sa suzama,onom istom kamenicom, pogađa u teme. Ni samoj joj nije bilo jasno kako.

Izistinski se, neustrašivi nišandžija opruži po zemlji, urlajući kao daga živog deru.

„Ti si, ipak, krivlja, jer si Acu pogodila namerno, a on je tebe samoslučajno!“, potmulo odjekuju glasovi dušebrižnika i peku gore nego da sujoj na živu ranu sasuli džak soli.

Kad god se pogleda u ogledalo, i vidi onaj beleg na čelu, Mica seseti strahovite nepravde, koja joj je, još kao klinki nanesena.

A, kada je, mnogo kasnije, kao student prava, raščivijala one zbu -njujuće pojmove “slučajno”, “namerno”, “prekoračenje nužne odbrane” isl. i uvidela da je u odnosu na Acu, ipak bila preterala...

Drugaru iz detinjstva vetrovi vremena behu zameli tragove...

33

Ekipa filma “Između dva sveta”, koji je na filmskom festivalu “Bdenje duše” u SremskimKarlovcima 2007. nagrađen prvom nagradom. Autor filma Vladimir Borisavljević (ucrnoj majici) sa saradnicima Batom Petrovićem, Markom Jakšićem i Mirom Pavićević.

NEZABORAVAK

Završavajući radni vek, 1953, Miodrag Borisavljević dobija odKolektiva Ribarske centrale u Apatinu, kojim je rukovodio u posleratnimvremenima, veoma lep pribor za pisanje, uz iskrene želje da se još dugonjime služi.

Tako je i bilo. U šumskoj kućici na Lavaču, u koju se povukao poslepenzionisanja, “Panonski Turgenjev”, kako su ga prozvali neki od eminent-nih kritičara, pored ranije objavljene zbirke “Vukovi”, završava još sedamzbirki pripovedaka, od kojih su neke nagrađene uglednim priznanjima.

Piščeve unuke, Miru, Vojkana, Vladu i Maju, koji su uz dedu i bakunaučili da vole prirodu, životinje i ljude, veoma je rastužila Politikina vestda su nepoznata lica 1992. godine, zapalila kućicu u kojoj je njihov dedanapisao svoje najlepše priče.

35

Biće potrebno da prođe dosta vremena da se, radi snimanja doku-mentarnog filma “Između dva sveta”, nazvanog po dedinoj antologijskojpriči, vrate na staze svoga detinjstva.

Umesto idilične, u belo obojene kućice sa malim zelenim šalonima,ušuškane između starih vrba i topola, dočekaće ih isprepletene vreže kupinai bokori nežnoplavog barskog nezaboravka.

Kao da se i sama priroda, postidevši se, potrudila da što bolje prikrijetragove ljudske destrukcije.

Delovi betonskog vodomera-stogodišnjaka, koje su pronašli ispodvreža, prizvali su u sećanje jednu od brojnih večeri, kada se priča i pesmagostiju, okupljenih oko vatre čiji su plameni jezičci plesali oko kotlića ukome se krčkao fiš paprikaš, orila do duboko u noć...

I deda se tada bio raspričao, što nije bio čest slučaj, prisećajući sedavne 1926. godine, kada je kao mlađi službenik Lovno-šumskog gazdin-stva “Belje”, obilazio ove poplavom teško pogođene krajeve.

Nadošao od naglo otopljenih snegova sa Alpa, Dunav se bio pretvo-rio u neman, koja se uspevši da pobedi mnoge od odbrambenih nasipa, raz -

36

lila po šumama i ravnicama, poputmora...

Između drveća, čiji su donjidelovi bili pod vodom, virio je samoovaj, najviši deo probijenog nasipa,sa betonskim vodomerom koji jeprkosno pokazivao najviši do tadazabeleženi vodostaj, mameći da se nanjemu sagradi kućica...

Neki klinci, koji su kampovalina obali, ispričali su im da im je kaouzor poslužio Miša, iz čika-Borisav -ljevićeve priče “Na letovanju”.

37

Kućica Miodraga Borisavljevića

L O VA Č K A I D I L A

„Mogu li i ja sa tobom u lov, dediško?“, umiljava se sedmogodišnjiVlada svome dedi, koji čisti pušku na terasi.

„Ako si spreman da ustaneš u cik zore, možeš!“, ogovara ovaj,smeškajući se...

Sabajle, čovek uprtio ranac i pušku “Zbrojovku”, a njegov pomoćnikrančić u kome se nalazi metalna kutija sa tek isprženim uštipcima, vojničkačuturica sa vodom, džezva domaće izrade, divka... tata mu je obećao vaz-dušnu pušku za deseti rođendan, pa će i on, kao i deda, postati pravi lovac.

Koker- španijelka Mala, trčkara po šumi, njušeći tragove divljači. „Pogledaj Vlado! Ovde se, do pre sat vremena, kaljužala divlja kr-

mača sa prasićima“, pokazuje čovek brlog ispod raskošne krošnje hrastalužnjaka... “a ono tamo su sveži tragovi srndaća“...

38

Mala se odjedanput ukočila u mestu.Markira.

Kroz trsku opaze kako po bari plivaporodica divljih pataka. Patak-otac, koji jeprvi osetio opasnost, prhne u vazduh, daodvuče pažnju lovca od porodice. Čovekinstinktivno nanišani u plavo-zeleno grud -no perje, koje se presijava pod zracima sun -ca, koji se probijaju kroz beličaste oblake,ali ga unuk povuče za rukav... “Nemojdeda, molim te, šta će oni da rade bez svogatate...”

Iako bi baki dobro došlo pačje meso,čovek ne želeći da rastuži unuka, spuštapušku, pali od grančica vatricu, skuva na njojdivku, kojom zalivaju još tople uštipke...

39

Vlada i Mira na Lavaču 1962, kadaje Vlada dobio vazdušnu pušku

Mala, koja cupka oko njih, oblizujući se, dobija okrajke. Pahuljice snega, koji je u međuvremenu počeo da pada, šuškaju po

suvom lišću, čineći šumu još tajanstvenijom. „Vreme je, Vlado, da se naša mala družina vrati kući, da se baka ne

bi brinula“, obraća se čovek svome pomoćniku, kome se okice sklapaju odumora, ali to ne bi priznao ni za šta na svetu...

Baka ih je dočekala u toploj kućici, sa burekom od somovine i mi -rišljavom pitom od jabuka...

40

Č U D O V I Š T E

Kroz pritvorene šalone čuo se hor žaba iz bare koja se nalazila izabunara, prekidan po kojim potmulim hukom sove ušare, koja je zahvalju-jući rentgenskim očima preko noći lovila neoprezne stanovnike velikešume.

Pospana devojčica odložila je knjigu “Lovac Dersu” na sto, koji jezbog skučenog prostora u kujnici bio prislonjen uz sam krevet. Dunula jei ugasila petrolejku, spremna da se prepusti carstvu snova, kada je neštopočelo da grebe...

Skočila je iz kreveta, palidrvcetom upalila fitilj, i držeći lampu u rucisve pomno pregledala, pa pošto nije ništa sumnjivo videla, ponovo legla.

41

I samo što na tepihu od snovanije dojezdila do snežnog Sibira, neš -to dlakavo, čije su joj se kandže zari-vale u kožu na rukama, pretrčalo jepreko nje...

Nesuđena Dersuova družbe ni -ca je prodorno vrisnula i za tren okase našla na stolu, drhtureći kao trskana dunavskoj košavi.

Odrasli, koji su odmah dojuriliiz svoje sobe, pretražili su svako ćo -še, pa pošto ničeg opasnog nije bilona vidiku, čuvali uplašenoj klinkistrah, sve dok konačno nije zaspala...

A, onda, kada su otvorili vra -ta, koja su noću zaključavali, jer u

42

šumu osim živuljki, ponekad zaluta i po neka problematična zverka, izporodice Homo Sapiensa, iz džepa jakne koja je visila na čiviluku iza vrata,iskočio je mišić, koji je tu udobno prespavao, i vijugajući repinom duplovećom od telašca, brzo nestao između glavica zelene salate, u baštici...

Da sve ovo nije bio plod mašte devojčice koja mnogo čita, mogaoje da posvedoči izgrickan okrajak slaninice, koji proždrljivom čudoviš-tancetu umalo da dođe glave...

43

K U Č I Ć I U K U T I J I O D C I P E L A

Kadgod bi ugrabile priliku, učenice trećeg razreda dorćolske škole“Janko Veselinović”, Kalina i njena drugarica Milica, prošvrljale bi okoželezničke stanice “Donji grad”, mašući putnicima načičkanim na pro-zorima vagona.

Na jednom od tih izletića, koje nisu pominjale roditeljima, ugledalesu dva mala, dundasta kučenceta, koja je po svoj prilici neko tu namernoostavio, uzele svaka po jednog sirotana u naručje i požurile kućama, nada-jući se da će se njihove mame, kada vide “kako su kuce slatke”, sažaliti idozvoliti im da ih zadrže.

Međutim, bila je to jalova nada, koja se ubrzo raspršila kao mehurićiod sapunice.

44

Milicina mama, iako je volela životinje, tutnula je ćerki kutiju od cipelai vunenu krpu, da ušuška kučence, lonče mleka i koricu hleba, da ga nahrani,i glasom koji nije trpeo pogovora naredila da ga vrati odakle ga je uzela.

Slična se stvar dogodila i kod Kaline, i nesuđene kučeće spasiteljkeubrzo su se obrele u ulici 7. jula, moljakajući prolaznike da uzmu siročiće.

Poneko bi se zaustavio, pomilovao kudrave glavice, koje su ne sh-vatajući šta se dešava izvirivale iz kutije, pa zatim nastavljao svojim putem.Već je počelo i da se smrkava, pa su, pošto vraćanje na prugu nije dolazilou obzir, jer su vozovi noću bili česti, brzo morale da smisle šta će sa ku či -ćima. Nije bilo drugog rešenja već da ih, zajedno sa kutijom, ubace u ulazlepe prizemne kuće sa baštom, u kojoj možda žive dobri ljudi, i da požurekućama.

Griža savesti zbog toga što nisu mogle da pomognu jadnim mališa -nima, od kojih ujutru nije bilo ni traga, progoniće ih sve dok i same nisupostale onakve, iste, “bezosećajne majke”.

Kasnije se situacija možda i promeni, ali to je već tema za drugupriču...

45

Joja

N E Z A S L U Ž E N I Š A M A R I

Milicina mama, Seka, kako su je braća prozvala, bila je veoma po -žr tvovana i saosećajna osoba.

To se najbolje moglo videti po tome što je Ljubici, koju je smatraladobrom prijateljicom, i koja se bila ozbiljno povredila, ponudila da poizlasku iz bolnice, u kojoj je provela desetak dana, leži kod njih dok nebude sposobna da se sama stara o sebi.

Pošto su u stančiću u kome su živele imale samo dva ležaja, to jeznačilo da će ćerka i ona morati zajedno da spavaju, ali kada su prijatelji upitanju ništa ne bi trebalo da ti bude teško, zar ne?

Svakoga jutra Seka je rano ustajala, iako je noću dugo radila korek-turu, išla na pijac, kuvala, dvorila prijateljicu. Milica je preuzimala de -žurstvo kada se vrati iz škole.

47

Predveče bi, ponekad , navratio Ljubicin verenik, koji je za sebe mis-lio da je najpametniji, najduhovitiji, i sve naj...

Kada se jednom prilikom neukusno našalio na račun njihovog stan -čića, trinaestogodišnja Milica, koju je ovaj bezobrazluk jako pogodio, od -bruslila mu je kao što je i zasluživao.

Okrenuo se i bez pardona joj zviznuo šamarčinu.

Kada se Ljubica dovoljno oporavila, venčavaju se i prese ljavaju unovogradnju u centru.

Seku, koja je posle izvesnog vremena navratila da vidi kako su sesmestili, mladenci, koji su se pre toga dugo zabavljali, opomenuli su datreba da se, narednog puta, najavi telefonom, “da im ne bi remetila privat-nost”.

48

Vera – Seka Borisavljević

L J U B AV N I S U Ž A N J

Za graorasto mačence sa tigrastim repićem, koje je ugledalo svetlostdana na jednom od bačkih nasipa, ceo život je bio igra.

Pentralo se po razmekšalim deblima starih vrba i topola, preturalopreko glave sa braćom i sestrama, izležavalo u krilima klinaca predući kaošto rade odrasli mačori. Mora da je to poslednje i doprinelo da se vilesuđaje, za koje se priča da vole da se mešaju u sudbine živih stvorova, sa-glase da dvoje klinaca, na kraju raspusta koji su proveli kod dede i bake,povedu svoga ljubimca, Mikicu, kako su mačetu dali ime, belim Folcikom,kojim su roditelji došli po njih, u veliki grad?

Mora se iskreno priznati, da napred pomenuti nisu bili oduševljeniidejom, ali nisu imali srca da razočaraju dečicu, koja su se jako bila vezalaza mače.

50

Kućna pomoćnica Jula, koja jekuću glancala kao da je apoteka, odprvog dana je bila na ratnoj nozi saulje zom, koji se u nedostatku vrba itopola, pentrao po zavesama i izvlačiokončiće iz tapacirunga.

„Ili on, ili ja!“, vrisnula je sirotažena jednog jutra, kada ju je probudioodvratan miris sveže barice na svetlo-plavom krevetskom prekrivaču, okriv -ljujući neprijatelja koji je poput ostalihgradskih mačića imao na terasi kutijusa svežim peskom, da je tu gadost ura-dio samo da bi nju nasekirao.

Jedva su uspeli da je ubede da sestrpi do zimskog raspusta, za koji jebilo planirano da deca i mače budu

51

kod dede i bake, koji su se tek uselili u stan na Novom Beogradu, u komesu planirali da provedu zimu.

Prvih desetak dana je to bila istinska uživancija, jer je oko paviljonabilo puno mesta za jurcanje, a onda se, čim je počeo februar, raj odjedanputpretvorio u pakao.

U njihovom Mikici, koji je, između dva raspusta, stasao u rasnoglepotana, ovaj, tzv. “mačji mesec”, kao i u drugim saplemenicima, probudioje neodoljivu želju da se u što boljem izdanju predstavi pred mačkicamakoje su, uzdignutih repova, koketno šetkale po krovovima kućeraka naTošinom bunaru.

Ali, kao za baksuz, njegove gazde je komšija isprepadao pričama dasu matori, ljubomorni mačori sposobni čak i da ubiju mlađe suparnike, pasu oni, brže-bolje zamandalili rajska vrata.

Zatočenik se neumorno drao, kao kada beba plače, grebao vrata, alimu ništa nije vredelo, jer je istina “da su u strahu velike oči”. Međutim,

52

niko ne kaže i da te oči, posle danonoćnog dežuranja moraju i da se odmore,te je tako, klince, koje je umor savladao, jednog jutra probudila tišina.

Pošto se nije obistinilo bakino obećanje: da će se Mikica, “koji jeiskoristio priliku i šmugnuo, kada je komšinica došla na kafu, vratiti kadase bude izjurcao”, očajnim klincima počela je da se priviđa vilinska kočija,bundevasta poput Folcike...

53

Čehov i Tolstoj

P E D A G O G I J A N A L AVA Č K I N A Č I N

Na ručno rađenim policama za knjige, u lavačkoj šumskoj kućici,najviše je bilo klasičnih dela, poput:

Turgenjevljevih “Lovčevih zapisa”, Čehovljevih kratkih priča, Tol-stojevog “Rata i mira”, Rolanovog “Kole Bregnona”...

A pošto je deda i sam bio pisac, deo police je uvek bio rezervisan zasavremenike, te su se tu mogli pronaći: Šamsonov “Sneg i cvet”, Mora -vijini “Ravnodušni ljudi”, “Dobar dan tugo”, francuske književnice Fran-soaz Sagan...

Od kada je, sa pet godina naučila da čita, Milici je deda za svakipraznik poklanjao po neku lepu knjigu, obavezno sa posvetom, i nikadanije propuštao da sa njom popriča o onome što je čitala.

55

Isto je činio i sa svojim komšijom, Markom, kome je pozajmljivaoknjige, jer je biblioteka bila dosta udaljena, a sa članovima apatinskog knji -ževnog kružoka, koji su mu donosili pesme i prozu, želeći da čuju njegovomišljenje, satima je diskutovao o literaturi.

Milica ne pamti da joj je deda, ikada, nešto zabranio, jer to nije bilou njegovoj prirodi, ali zato nikada neće zaboraviti, kada joj je, zadubljenoju već pomenutu knjigu Fransoaz Sagan, kazao:

„Miškice, mislim da je za tebe još rano da čitaš takve stvari“, aludi-rajući, razume se, na slobodnije opise, neuobičajene za kraj pedesetih...

Odmah je knjigu vratila na policu, da deda slučajno ne pomisli kakojoj nije stalo do njegovog mišljenja.

Šta će se kasnije dogoditi, prepuštamo čitaočevoj mašti, jer lavačkiMakarenko, iako je možda i naslućivao, ništa nije kazao, možda i zbog togada ne krnji svoj autoritet?

56

K U P I N E

„Kupino sivoga stabla, daj mi jedan tvoj grozd. Krv i trnje, približi se. Ako me voliš, i ja ću tebe voleti. “

Federiko Garsija Lorka

Do zrelih, tamnoljubičastih plodova kupine, po kojima kao po tam-nim ružicama blistaju zaostale kapljice jutarnje rose, skrivenih iza gustoisprepletenih vreža, obavijenih oko visokog drveća ili opasno nagnutih nadponorom, uspeju da stignu samo najuporniji lovci.

57

Da li je kratkotrajni užitak, koji osećašdok ti se slatki plod kupine rasprskava nanepcima vredan bolnih ogrebotina, krvikoje iz tebe isisaju armije krvoločnih ko-maraca, uništene odeće?

Možda i ne bi bio da tu ne postoji inešto mnogo važnije.

Slast zrele kupine kao da sadrži u sebisup stancu koja romantične dušice beračicaza tren oka prenese u carstvo najluđih sno -va. Bar je tako bilo početkom šezdesetih,kada je autorka ovih redova, tinejdžerka, lu-dovala za filmskim glumcima. I kada su je,skrivene iza vreža, milovale somotasteokice Žerara Filipa žarile, kao zift crne očiitalijanskog zavodnika Rafa Valonea, ili po-

58

lako, ali sigurno, kao Natašu Rostovu, osvajale aristokratski plave oči MelaFerera, filmskog kneza Andrije Bolkonskog.

Svaka od tih simpatija, “igrala” je u srcima beračica-lovaca, samojedno leto, koliko traje i životni ciklus kupina. Od cvetanja, zametanjaploda, prvo zelenog, potom crvenog, pa tek na kraju tamnoljubičastog,slatkog kao med.

„Kupino kuda ćeš?Da nađem ljubav koju mi ti ne pružaš“.

Lorka

59

Mirin unuk Darko na Markovoj bari

L E K C I J A I Z E T I K E

„Otkači mi blinker*, mali!“, naređuje debeljko s trostrukim pod-valjkom dečaku koji sa pecaroškim štapom grabi stazicom u pravcu benta.

Prozvani se pravi da ne čuje i mirno nastavlja svojim putem. Sestra onoga dečaka bere kupine za pekmez i ispod oka posmatra

kako se debeljko muči da otkači blinker, reskirajući da se i sam upeca. Ikada je konačno shvatio da je sve uzalud, tužan vadi iz torbe nov, isto onakosjajan, kao i onaj što mu se ruga sa grane, namešta ga i nastavlja da blin -keriše, poput ostalih pecaroša, poređanih kao pivske flašice oko popularne“Markove bare”, iako je više nego jasno, da to nije štukin dan.

Pošto je metalna kantica bila puna kupina i više se ništa zanimljivonije dešavao oko bare, Mica se spremila da pođe kući, kada se na stazi po-

61

*Blinker je odomaćeni naziv za metalnu varalicu na koju se peca riba, a blin -kerisanje za sportski ribolov.

javljuje njen osmogodišnji brat, Vlada, sav povijen pod teretom rasnihštuka, slasnih šarana, i jednog pristojnog somića, koje tegli nanizane na vr-bovu granu.

Debeljko, koji je ribu očima gutao, nije odoleo a da ga odmah neupita:

„Gde si upecao toliku ribu, mali?“Smeškajući se zagonetno, što se lako moglo pripisati ponosu zbog

dobrog ulova, dečak samo pokaže rukom u pravcu poprilično udaljene,“Tošine bare”, i to je bilo dovoljno da se debeljko i njegovo društvo po -pakuju i odjure... a sestra i on, noseći između sebe ribu, nastave premakućici...

Iako je unuka izgrdio zbog toga što je bespomoćnu ribu košaromizvukao iz barica u kojima je bila zarobljena, jer se nedavno povukla vodaiz rita, i nije je odmah vratio u najbližu baru, Vladin deda, koji ni sam nijetrpeo naredbe, ipak nije debeljku odao tajnu “velikog pecaroša”...

62

P R O Z O R U S V E T

Kada im je krajem šezdesete ujak Slobodan poklonio televizor“Grundig”, Seka i Milica se učlanjuju u klub sretnika koji u svome domumogu da prate popularne serije Lole Đukića i Novaka Novaka, muzičkefestivale, filmove i druge zanimljive emisije.

Nisu ni sanjale da će se novom stanaru, popularno nazvanom “Pro-zor u svet”, možda i više od njih obradovati komšije, i da će svakogapopodneva, desetak minuta pre početka tv programa, svih petoro – muž,žena, ćerkica od osam i sinčić od nepunih godinu dana, sa bakom koja gaje čuvala, udobno posedati oko njihovog trpezarijskog stola i kao hipnoti-sani piljiti u ekran, sve dok spikeri, Mića Orlović ili Dušanka Kalanj neodjave program rečima, “Laku noć, dragi gledaoci”.

63

Tada bi se, kao po komandi dizali, uzimali u naručje već odavnopospalu dečicu, i odlazili.

Ponosne vlasnice televizora tek bi tada mogle da završavaju svojeposlove, Seka korekturu, jer je imala tzv. “slobodno radno vreme”, a Milicazadatke za školu.

Dugo su se dvoumile šta da urade, jer se komšijama, osim opsednu-tosti televizijom, ništa drugo nije moglo zameriti, pa su zato odlučile da sejoš malo strpe.

Pokazaće se da je to bila mudra odluka, zato što će komšije uskoronabaviti svoj televizor, a i zato što će im se, zahvaljujući njima, uskoropružiti prilika za proširenje stambenog prostora...

64

J A D V I G A

Onaj komšija, čija je porodica obožavala televiziju, donese im, posledva-tri meseca, rešenje u kome je stajalo da mu se, zbog brojnosti članovaporodice, odobrava proširenje i na njihov deo stana.

Između dva rata, kada je zgrada sazidana, njihova dva stana su činilacelinu, da bi posle Drugog svetskog rata, da bi se rešio što veći broj stam-benih problema, jednostavnim zazidavanjem vrata bile napravljene dvepotpuno odvojene stambene jedinice.

Deo u kome su Seka i Milica živele, sastojao se od manje sobe, ku-patila i hodnika.

Za uzvrat im nude da se presele u dve prostrane sobe, u tihoj ulici,blizu Kalemegdana.

65

Pošto je to značilo da će svaka od njih, konačno dobiti svoju sobu,što im je bilo preko potrebno, prihvataju ponudu oberučke. Tim pre štosusetka, koja koristi dve preostale, manje sobe, i sa kojom treba da delekupatilo, hodnik i prostranu terasu, deluje sasvim pristojno, kao i njen sin,student.

Međutim, neće trebati dugo da shvate kako, na oko identični poj-movi, “deljiv” i “zajednički stan”, u praksi mogu biti udaljeni kao milionisvetlosnih godina.

To se, uglavnom primećivalo subotom i nedeljom, jedinih dana kadasu mogle da se opuste, i kada bi orna susetka, u šlafroku od zenane, saviklerima u kao zift crnoj, sveže ofarbanoj kosi, otvarala ona famozna vrata,“jer je mrzi da sama pije kafu”, i stavljala džezvu na njihov šporet.

Ta bi se, “jutarnja kafica”, otegla do podne, kada bi, pošto izvrši in-spekciju ormana i frižidera, da joj nešto novo ne promakne, pročitanih novi -na, obavljenih telefonskih razgovora, jer sama nije imala telefon, prelazilau svoj deo stana, da “sinčiću”, koji je tek ustao, dâ da jede.

66

Popodne bi sve počinjalo, “jovo-nanovo”. Kada bi im neko došao u posetu, Jadviga, kako su susetku prozvale,

zbog stalnog jadikovanja na “malu penziju” i “potkupljene profesore”, kojinjenom sinu nisu dozvoljavali da položi zaostale ispite, zavaljena u naju-dobniju fotelju, bi proširila repertoar i na ubistva, saobraćajne nesreće, islične užase, o kojima je čitala u novinama, ili čula od komšinica, sa kojimaje, preko nedelje, kada one nisu bile kod kuće, pila kafu.

Ugnjavljeni ljudi, ubrzo bi se dizali, da spasavaju živu glavu, i ne biim skoro padalo na pamet da dođu.

Potrošile su silan novac na oglase za zamenu stana, ali bi Jadviga,preteranim zahtevima, svaku iole pristojnu kombinaciju, u startu minirala.

Već su bile u stanju najcrnje depresije, kada se kao stidljivo sunašce,iza grozne kišurine, na obzorju pomolio rešenje – “trojna zamena”...

Pošto čitaoci nisu ništa bogu zgrešili, nećemo ih zamarati detaljima,samo ćemo im reći da su, majka i ćerka, o kojima je u ovoj priči reč, tek naproslavi Jadviginog useljenja u lep, komforan, jednoiposoban stan, u naj -

67

užem centru, saznale da je bivša sustanarka, da se nije rano udala i prešlau Beograd, imala šanse da napravi lepu karijeru u pozorištu u rodnomgradu.

68

B R K I N TA J A N S T V E N I N E S TA N A K

Sedi na natrulom panju, pućka lulu i osluškuje, pa tek kada učestaritmično bućkanje, znak da su somovi krenuli u večernji lov, počinje dablinkeriše.

Već je skoro bila ponoć, i čovek izgubio nadu da će išta upecati, kadase elastični štap savio do same vode.

Borba je bila duga, iscrpljujuća, jer je “brka” snažan i lukav, ali i čo -vek je stari ribolovački as, i posle dva puna sata, uspeva da, naizmeničnimzatezanjem, i otpuštanjem najlona, pošto ga je dobro izmorio, posustalogprotivnika, uz pomoć oštre kuke dovuče do obale. Pošto mu je proturionizaljku kroz škrge, doteglio je, zabacivši ga na rame, sominu do kuće.Tamo mu je napunio drveno korito vodom i pustio ga da pliva, da ga unuci,

69

Čuvari lavačke tradicije: domaćica Ana, njena ćerka Jelena, muž Rale, Mirin sinBoris sa svojim sinom Darkom

koji su sutra trebali da stignu na kraći prvomajski raspust, vide u punojveličini.

Brka je vrlo brzo došao k sebi, i brčkao se, ne sluteći kakva ga gro-zomorna sudbina očekuje.

Pošto je, kao i svakog jutra, prvo prošetao svoga lovačkog psa, Ban-dulu, koji je zbog dodatnog posla čuvarkuće od žene dobijao i ekstra por-cije, čovek se posvetio zdušnom ribanju peskom bakarnog kotlića za fišpaprikaš, sve dok mu nije povratio stari sjaj.

Njegova žena je za to vreme razvlačila domaće rezance, bez kojihse ovaj alaski specijalitet nije mogao ni zamisliti.

Kada su gosti stigli i videli “brku”, on im se prikazao u punoj formi,poškropivši ih slapom bisernih kapljica, tek da se zna ko je tu glavni.

Dok su odrasli pili piće i raspaljivali vatru, klinci i Bandula, koji jejedva dočekao vanrednu priliku da se istrči, cunjali su po šumi, sakupljajućisuvo granje, koje su ćumuraši, koji su bivakovali u blizini, namerno, ilislučajno, zaboravili da odnesu.

71

Kada je kucnuo “brkin” sudnjičas, jer su šaran i smuđ već bili u kotliću,čovek polazi u šupu, i tamo samo šlog daga nije na licu mesta strefio, jer je ugaziou baru i zviz nuo kolenom o prazno ko-rito.

Uviđajući da je kao čuvarkuća to-talno omanuo, Bandula se u svojoj kućicipokrio ušima od sramote, čak ni večerunije, celih deset minuta, hteo da lizne...

72

Mirin deda, Miodrag Borisavljević,“čovek” koji je upecao nestalog “brku”

L A N E

Pomogla je baki da namesti krevete, donela vodu sa bunara, drva izšupe, doručkovala, i ostatak dana do ručka, pripadao je samo njoj.

Pošto je još bilo rano da se vozi bicikl, zbog rose, odlučila je daprošvrlja pored Dunava i usput nabere buket nezaboravka, da obradujebaku.

Kada je procenila da plavih cvetaka ima dovoljno, uspravila se i nad-lanicom protrljala oči, jer je pomislila da joj se priviđa.

Međutim, priviđenje ni tada nije nestalo, jer to i nije bilo nikavopriviđenje, već pravo, pravcato lane, koje je pametnim očima, boje šum-skog meda, netremice gledalo u nju.

73

Čim se dovoljno pribrala,jer izgledalo je da se, od njihdvoje, ona više uplašila, poz-vala ga je i plemenita životinjaje, pregazivši plitku vodu nadnu useka koji Dunav po ve -zuje sa okolnim barama, po-lako krenula za njom premakućici.

Deda, koji je nešto majs-torisao na terasi, prišao je,pru žio lanetu kocku šećera, iono mu je dozvolilo da ga po -miluje po glatkim leđima.

Uskoro im se pridružila ibaka, i dok većaju šta je naj-

74

pametnije da se učini sa neobičnim gostom, iz šume se pomalja lugar, čijaje službena kuća udaljena nekoliko kilometara.

Očito da je čoveku u zelenom bio pao kamen sa srca, kada je lanezatekao u prijateljskom okruženju, pa se uz kaficu, i rakijicu, raspričao.

Tako su saznali da je on, prilikom redovnog zimskog obilaska terenapronašao siroče, čija je majka najverovatnije završila kao žrtva krivolovaca,prethodno ga dobro sakrivši. Lugarevi žena i sitna deca, obradovali su selepoj životinjici i othranili je na cuclu, kao bebu.

Međutim, od kada je odvrglo, u njihovom kućnom ljubimcu počeoje da se budi zov divljine, navodeći ga da, onako iždžikljalo, lako preskočiogradu i odluta, nesvesno brojnih opasnosti koje vrebaju u šumi.

Prateći pogledom tek stečenog prijatelja, koji je iza lugara zamicaou šumu, na nebesno plave devojčicine oči počinju da se navlače sivi ob -lačići strepnje nad njegovom sudbinom...

Može i kiša da pljusne, ko zna...

75

Bakin bicikl

B A K I N B I C I K L

Milicin deda, koji je bio istinski pobornik ženske ravnopravnosti,čim je kupio moped, koji mu je bio neophodan za nedeljnu kupovinu u pri -lično udaljenom Apatinu, poklonio je baki svoj bicikl.

A ona, omanja i punačka žena, sedala je na bicikl samo kada je bilapreka potreba.

Tako je taj masivni crni bicikl, na kome se, iako je kupljen polovan,još šepurio zaštitni znak čuvene fabrike “Rog”, uglavnom stajao u šupi,čekajući da njihova unuka dođe da tu provede školski raspust.

Svakoga jutra kada je bilo lepo vreme, odvezla bi se šumskom sta -zicom do nasipa (benta), na kome su je čekale drugarice Ana i Aga, samlađom sestricom Ružom, ušuškanom u korpu za pijac, koja je bila mon-tirana na jedan od roditeljskih bicikala.

77

Milje od lokvanja na jednoj od bara

Ubrzo bi se njihova četvorka vinula bentom, poput rašćeretanogpovetarca...

Sa dunavske strane promicale su pored njih bare, čiji su raskošnimiljei od lokvanja izgledali kao da ih je naslikao čuveni impresionistaMone...

Prva od bara , koja se pominje u jednoj od ranijih priča, nazvana je“Markova bara” po Aninom Aginom i Ružinom tati, koji se decenijamabrinuo o nasipu... Prilično udaljena, “Tošina bara”, nosi ime lugara, čija ihje simpatična žena, “Tošinica”, svaki put, kada se zaustave da predahnu,služila domaćim sokom od kupina i medenjacima.

Teško da bi se mogao smisliti prikladniji način da se mlađe gene -racije podsete na one koji su ceo svoj radni vek proveli u Podunavskim šu-mama.

U povratku, s njihove se desne strane prostiralo bogato lovište, išuma bi, svakoga septembra, odzvanjala od rike zaljubljenih “rogonja”...

79

Marica i Marko Jakšić, po kome je “Markova bara” dobila ime; iznad njihstoje njihove ćerke Aga, Ana i Ruža, kao i autorka (u sivom džemperu)

Kada je Milica, pre izvesnog vremena, dovela svoga unuka, Darka,da mu pokaže gde je provela detinjstvo, jedva su uspeli da vide srnu, kojaje odmah pobegla u šumu...

Ali je zato mogao da peca štuke na “Markovoj bari”, i da se vozi nabiciklu svoje čukunbake, koga bivše lavačke komšije čuvaju kao amajliju...

81

P E S N I K

Od poznatih ljudi, na Kalemegdanskom platou, sa koga se pružapogled na ušće dveju reka, koji su u tursko vreme nazivali “Breg zarazmišljanje”, od nedavno se nalazi i bista pesnika Stevana Raičkovića.

Upoznala ga je polovinom prošloga veka, kada se, posle petnaestakkilometara koje je prepešačio prašnjavim nasipom, obreo na Lavaču.

Izrazito visok, razbarušene svetle kose i očiju zagledanih u samonjemu dostupne magline, izgledao je baš onako kako je pisac ovih redova,tinejdžerka, neizlečiva romantičarka, zamišljala pesnika.

Pre nego što je stekao svoju kolibu, spavao je na tavančetu njihovekućice, na mirisnoj slamarici, koju je deda specijalno za njega napunio, akada bi ga, prokravši se kroz tavanski prozorčić, svojim čarobnim štapićem,dotakla muza-mesečarka, beležio je venčiće navrlih stihova, na prvom štomu se nađe pri ruci.

82

Čitao bi ih uz jutarnju kaficu, baršunas-tim glasom, sa izgrađenom dikcijom, jer jekao student radio na Radiju.

Bili su to veoma lepi stihovi, zbog kojihmu je iskusni čika-Mile, kako su dedu oslov -ljavali mlađi, predskazivao uspon na vrhjugo slovenskog Parnasa, i šire.

Vreme će pokazati da stari pripovedačnije grešio, a ono čime bi se osobito ponosioje to da ni najveće počasti nisu uspele da po -gor de njegovog dragog Stevu, čije su se lepeoči sve više senčile velom tuge: za preranoiz gubljenom životnom saputnicom, Boja -nom, prijateljima i dragim lju dima, kojih jeiz dana u dan bivalo sve ma nje...

83

Darja – Daka, Borisova ćerka i njena sestrica od strica Magdalena – Maka, Igorovastarija ćerka, prave kućice od plastelina, dok Zula Druga strpljivo čeka da se, da bi

ugodile svojoj baki, i sa njom malo poigraju...

Z U L A

Kao i većina drugarica, i Milica se, budući da se rodila ubrzo posleDrugog svetskog rata, dugo igrala sa krpenom lutkom, koja je imala nacr-tane oči i usta, i kosu od žutog, rasparanog džempera.

Kasnije, dobija od dedinog prijatelja, Tončija Kolendića, diplomate,koji je često dolazio da peca u Podunavskim šumama, lutku od kaučuka.

Ova je lutka, osim izrazito krupnih beonjača, sva bila crna, moglaje da pokreće ruke, noge, da sedi, a pošto je na sebi imala samo suknjicuod suve trave, kao žene iz afričkog plemena Zulukafera, dali su joj imeZula.

Te bezbrižne lavačke dane deda je opisao u svojoj priči “Devoj -čica”...

85

„Ideš, utonuo u letnju tišinu šume, kada se na jednom uzbrešku,između starih vrba i topola, zabelasa usamljena kućica sa malim zelenimšalonima.

Ispred kućice široka reka, a pred kućicom plavokosa devojčica, ulakoj letnjoj haljinici i kitom plavih šumskih zvončića u kosi...

Ne, nemoj trljati oči, nema tu patuljaka i njihovog tajanstvenog rud-nika, ono su tri mačeta što se kraj njenih nogu igraju na travi. A što ti de-vojčica liči na Snežanu, to je samo zato što njene plave oči uokviruju dugetamne trepavice...

Odabira krpice i govori svojoj crnoj štićenici: “Ti bi, Zulo, trebaloveć da shvatiš da je nepristojno ići gola... “

Miodrag Borisavljević “Devojčica”

Posle mnogo godina, kada dede, bake i njihovog prijatelja, Tončija,dugo već nije bilo među živima, a verna čuvarka Zula izgorela zajedno sašumskom kućicom, ona nekadašnja devojčica, i sama već baka, kupuje najednom od putovanja crnu lutkicu, i daje joj ime čuvene prethodnice.

86

Da li je smetnula s uma dadanašnje devojčice imaju mnogolep ših igračaka, što bi joj se i moglooprostiti, ili je, ušuškana u uspo -mene, smislila zgodan način da se uzsvoje mezimice, Darju, Magdalenu,a sutra i Tamaru, još malo poigra, štati, dragi čitaoče, o tome misliš?

87

Mirin mlađi sin Igor sa ćerkicom Tamarom

Beleška o piscu

Mira Pavićević, ćerka Vere – Seke i pok. Miroja, rodila se 28.4.1946,u Apatinu, i u njemu, pod budnim okom bake Anđe i dede Miodraga, pro -vela bezbrižno rano detinjstvo.

Polazak u školu uslovio je preseljenje u Beograd, kod mame, ali suraspusti i dalje rezervisani za igranje sa drugaricama, pecanje, branjekupina, vožnju biciklom, čitanje... na Lavaču, na koji su se deda i bakapovukli posle penzionisanja.

Pošto je maturirala u Petoj beogradskoj gimnaziji, koju danas pohađanjena najstarija unuka, Mira se upisala na Pravni fakultet, čija se diplomau to vreme reformi veoma tražila, iako su je više privlačile književnost iistorija umetnosti.

89

Po diplomiranju, udala se za svoga gimnazijskog i fakultetskogkolegu Darka, i sa njim rodila sinove Borisa i Igora.

Naredne decenije, kao i većini zaposlenih žena i majki, protećiće joju balansiranju između porodičnih (koje su joj uvek bile na prvom mestu) izahtevnih profesionalnih obaveza u Republičkom zavodu za socijalno osi -guranje i Beobanci, uz hroničan manjak vremena za samu sebe.

Tek će je završetak profesionalne karijere i osamostaljivanje decevratiti u naručje stare ljubavi, književnosti, koju je neopravdano dugo “va -rala” sa svojim poslom pravnika, zarad pukog komformizma. l to ne samokao pasioniranog konzumenta tuđih dela, već i kao spisateljicu-amaterku,koja nezaboravčiće, koji izviruju iz krcate čuvarke uspomena, upliće upriče, da bi ih sačuvala za svoju decu i unuke: Darju, Darka, Magdalenu iTamaru – najlepše cvetiće u bakinoj miholjskoj bašti.

Naš poznati pisac Velibor Vidaković, i životni saputnik Tarik Kara v -dić, koji su joj savetima i sugestijama veoma pomogli, zaslužni su za tošto se ovaj spomenar otisnuo izvan uzanog, porodičnog okruženja.

90

Za spoljnu “ružnoću” knjige, treba “okriviti” Olivera Kneževića, čijaje mama, Vida, dugo vremena radila u renomiranom izdavačkom pre-duzeću, “Nolit”, zajedno sa Mirinom mamom.

U Beogradu, marta 2013.Mira Pavićević

91

SADRŽAJ

Mozaik tuge i radosti Mire PavićevićVelibor Vidaković

Srećna šapaBurme izgubljene u pesku Nedogledani film Čokoladne bombone Vozić sa mirisom uspomena Velika ćerka Kobna ekspedicija Ožiljci Nezaboravak Lovačka idila Čudovište

57

11151921252932353841

Kučići u kutiji od cipelaNezasluženi šamari Ljubavni sužanj Pedagogija na lavački način Kupine Lekcija iz etike Prozor u svet Jadviga Brkin tajanstveni nestanak Lane Bakin bicikl Pesnik Zula Beleška o piscu

4447505557616365697377828589

Mira PavićevićNEZABORAVAK

IzdavačiBeogradska izdavačko-književna zadruga

Autorka

Za izdavačeOliver KneževićMira Pavićević

Slika na koricamaVera Borisavljević: “Proleće na Lavaču”

UrednikOliver Knežević

ŠtampaKarganović d.o.o.

Tiraž100

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41-32

ПАВИЋЕВИЋ, Мира, 1946Nezaboravak / Mira Pavićević. - Beograd : Beogradska izdavačko-književna zadruga : M. Pavićević, 2013 (Beograd : “Karganović”). - 91str. : ilustr. ; 17 cm

Tiraž 100. - Str. 5: Mozaik tuge i radosti Mire Pavićević / VeliborVidaković.

ISBN 978-86-88951-11-1

COBISS.SR-ID 197555468