miodrag karadzic - Šta mu je ono na glavu

Miodrag Karadzic - Sta mu je ono na glavuMiodrag Karadžić

Šta mu je ono na glavu

LIČNOSTI: Marinko seljak (izmeñu 55-60 godina) Sofija žena mu Jela ćerka mu Žarko seljak (izmeñu 55-60 godina) Mara žena mu Neñeljko komšija Jelka komšinica Danica komšinica Seljak

ŽARKO: Ništa mi nemoj pričat. Ništa...! MARA: Tako sam čula... ŽARKO: Čuješ Marinkove kučke?! Zadigla kotulu pa pro svijeta. MARA: Udade se za ministrova sina... ŽARKO: Neka je za ministra! A ono se sad po selu zori, da se od njega izić ne smije. MARA: Po vas dan pije pivo pred prodavnicu i malo, malo pa izusti: „Tako mi reko ministar." ŽARKO: Da mi je da se jedno pet godina izmaknem iz sela dok se ono ne isfali,ne bi žalijo po imanja. Kake je sreće oće presjedništvo vlade kod njega u kuću.Bi on da je devet imo svaku u ministarstvo uveo. MARA: Priča mi Jelka da je on bijo protiv... ŽARKO: Aha. Jes, jes... Jes, znam, ne boj se. Ima ono sreće. Trnje da bere, lipu bi sušijo. Tako se to rodi. MARA: Bilo je desetoro kola pred njiovu kuću. Sve crne lemuzine a, pričaju, Marinko sjeo u prvu, nakrivijo kapu, pa suče li brke, suče. ŽARKO: Kako zna sjest u lemuzinu, govno mu otac pojeo. Naučeno se to na svakog ñavola rodi. Vjerujem da će i u avijon jednog dana iz prve znat da ude. MARA: Oće, avijonom se vrnuo iz Bijograda. ŽARKO: Marinko??? MARA: On. ŽARKO: Jes, ne boj se. O, zemljo, šta dočeka?! Šta je ovo ljudi moji: šćer poganog Marinka da se uda za ministrova sina?! MARA: Zaklo troje jagnjadi, pa obrće... ŽARKO: Da su mu rekli da oca zakolje bi samo da svrne ko je svrnuo. MARA: A šćer mu se drži za ruku s onijem njenijem, pa pro sela. Sve mu pokazuje: te ovo je potok, te ovo zova, ovo glog, ovo dren, ovo klen... ŽARKO: Reče li mu ko je Marinko? MARA: On je, tako mi boga, ko avetan. Na sve što mu pokazuje zijeva ko neslan. ŽARKO: Eve se iz kuće ne mičem, samo da Marinka ne sretem. Biće da viče:

Miodrag Karadzic - Sta mu je ono na glavu„Ne znam je li dobro učinjela...? Reko mi je ministar, reko sam ja ministru..." Čini mi se ñe goj krenem na njega ću naić. MARA: I lov će načinjet. ŽARKO: Dako ga ubiju, oca mu jebem! Budu li što divlje gadali, on promać neće. MARA: Ne znam oli mi vjerovat, a videla sam svojijem očima ñe je oni mladoženja turijo mindušu u uvo. ŽARKO: Šta veliš? MARA: Mindušu, krsne mi slave, mindušu. ŽARKO: Ajde jadna ne avetaj. MARA: I ja sam u prvi ma mislila da sam snijevala. ŽARKO: To si joj ti drugaricu videla. MARA: Ama mladoženja, kad ti velim, mladoženja s minñušom u uvo. ŽARKO: Kad je ministrov sin može komotno imat ibrik na glavu. A je li čemu? MARA: Žgoljavo jadan, žgoljavo. Blijedo i žgoljavo ko da ni slane vode pilo nije.

ŽARKO: Visok je i krupan ne boj se. Čim je ministrov sin žgoljav nije. Ene ti Goluba Gorčilova: dva metra u njega, a niko ga ne vidi više no brabonjak. MARA: Sreo me Marinko i pito za tebe. Doće da nas zove na ručak. ŽARKO: Počo je da zajebava! MARINKO (s polja) O, prijatelju Žarko! O, domaćine! ŽARKO: Eve ga... Eve ga... Jebaće mi oca sad! O, ja! MARINKO (ulazeći) ðe si domaćine? Isto ko da si u zemlju propo. ŽARKO: A to si ti Marinko?! Ajde uñi. MARINKO: Tražim te evo deset dana, pa mislim: Što li se ovo Žarko od ljudi izmako? ŽARKO: Ajde sjedi. Svak, moj Marinko, bira društvo spram sebe. MARINKO (sjedajući) Sjedimo tako ja i prijatelj ministar, pijuckamo, a ja mu velim: ma šta ovo Žarka niñe nema? ŽARKO: Ti bogomi ko da me on zna. MARINKO: Pričamo mi, zapričali se, duga noć, legla prija ministarka, a ja mu velim: sad Žarko Urošev spava, a ujutro će on u cik zore da kosi. ŽARKO: Reče li mu da ću prije no što počnem otkovat kosu? MARINKO: Sjedimo tako ja i prijatelj ministar... ŽARKO (prekida ga) Ti Marinko ko da sjedite na istu stolicu, pa se gurate. MARINKO: Sjedimo mi tako, pušimo, a ja mu velim: da je tebe prijatelju videt kako Žarko mota duvan, vjerovo ne bi. ŽARKO: Dobro me nijesi probudijo da mu pokažem. MARINKO: Kaže on mene: „Oću da ga upoznam kad drugi put doñem." ŽARKO: Upozno me je, ne može bolje. MARINKO: Zaputili se mi o svemu i svačemu a ja mu velim: moj prijatelju, nakičojek ko što je Žarko a, može se reć, dalje od prodavnice išo nije. ŽARKO: Eve mi ti ne daš ni do nje. MARINKO: Zaputili se o svemu i svačemu, pa došli do tebe... ŽARKO: Amana ti Marinko, kojijem ste to putem išli kad vazda na mene naiñete?

Miodrag Karadzic - Sta mu je ono na glavuMARINKO: Prica on o svojijem drugovima, a bogomi mu ni ja ne ostajem dužan, pa mu velim: prijatelju, jedino je Žarkov Ćetalj blizu mom Alatu. ŽARKO: Fala bogu te na životinje preñoste. MARINKO: Onda mu ja kažem: i to prijatelju sve zavisi ko ga jaše... ŽARKO (prekida ga) Nemoj me na konja pet', kumim te bogom. MARINKO: Onda veli: sve je oñe fino, al što su ljudi radoznali, što ogovaraju, to sreto nijesam. ŽARKO: Nije upozno nikog nako tebe i ženu ti. MARINKO: Čini mi se kaže da mrdnut nemoš da te ne pretresu, osobito ako imaš sreće u život. ŽARKO: Ti navro ko da si ti ministar, a ne on. MARINKO: Vičem mu ja: čini ti se prijatelju, baš su to fini ljudi, ne ogovaraju no ti se čini. Vjerujem reko sam mu da nas niko i ne spominje, sad imaju prečaposla, a ako ko što i reče znam šta. ŽARKO: Znaš ne boj se. Ne bi se čudijo da se i ti podekad zaboraviš. MARINKO: Samo se u kuću Žarkovu o nama sve naljepše priča, siguran sam, jer take čeljadi nema nit je kad ode bilo. Samirni ko paučina, sve prvi opošljavaju, skromni mimo ostali svijet, ne bi ti oni zaklali jagnje, sve državi predaju i skorup predaju, lipu beru, suse, pa predaju, peku naljepšu rakiju, a nije ni skupa... ŽARKO: Eto si me nafalijo da se vas crvenim. Lijepo mi doñe da zapucam u Bijograd kod njega. Vjerujem da će me od prve poznat. MARINKO: Ode on u svoju sobu da legne, pa se pripovrnu... ŽARKO (prekida ga) Samo ako nije rad mene. MARINKO: Pripovrnu se, uze novine sa astala, pa jopet ode u sobu. ŽARKO: Zaspi ga Marinko, kumim te bogom. MARINKO: Probudismo se rano, iziñosmo pred kuću, srčemo kavu, kad naiñe Puniša pa pred ministrom zamozga: Pomaga bog! Mene sramota, spleto se, a Puniša ko da inat ćera jopet: Pomaga bog! Prijatelj gleda u mene, kad se Puniša iseknu, zauka pa zakašlja, ja zatisnuo u sebe uši, pa izrknu onu peču, onu bljuotinu, majko svemoguća! Izrknu oni gadluk, pa pričeri opankom, osova, a ja u zemlju da propanem. Ne vidim ništa oko sebe nako oni balegavi opanak. Zaigralo mi pred očima, držim onu šolju kave, a ne znam kuj ću š njom. Mislim u sebe: prolazi Puniša svete ti neñelje, a on ko zainat stoji. Ministar mi se izgubijo iz vidokruga, ne znam ni je li živ, a Puniša stoji. Što stojiš Puniša mislim prolazi da ćeš mene jahat, što si mi se na kosti navalijo na sre srca, a on izbečijo, ispiždrijo, poklopijo me s onijem očima, a ja mislim: štome brukaš, šta li čekaš, koje te crno samaštanije dovede pred moju kuću, bog s tobom? ŽARKO: Svako ste jutro zajedno kavu pili... MARINKO: Nije svako jutro jednako Žarko. Nije. Mislim: vidi li on išta, vidi li dato nije obično jutro, vidi li da ni sam ne znam kuj ću, a ne s njim. U sebe mislim: ako još prne, začinijo mi je kavu za vas život. Čekam, osluškujem, ko da će bomba. Pričinja mi se da popušta po malo, pridržo bi rukom ako treba samo da pozadi ne jaukne kad on... ŽARKO: Šta?

Miodrag Karadzic - Sta mu je ono na glavuMARINKO: Kad on, il se mene učinje, reče: Dobro jutro! Onda sjede pored prijatelja ministra, a mene se sve čini gura ga s one klupe. Počo da priča, a svaka mu druga il jebo mi oca il jebo te otac. Šta priča ne znam, čujem samo kako suje. Mislim u sebe: imaš li za jutros ikaku drugu riječ Puniša bog je jebo!On razvezo, čujem ñe nešto priča, ne smijem pogledat jel mi prijatelj još na klupu il je pao. Podekad vidim kako pljune u šaku, pa pomislim: oklen ti više dospijeva, ima li kod tebe išta ljucko no da pljuješ? U jedan ma izvadi maramu,ja pomislim: fala bogu da nešto ljucko imaš pri ruci, kad on poče da je razvezuje zubima. Šta li je u nju mislim koje si čudo zavezo te ga pred ministrom odvezuješ? On razvezuje, razvezuje, šta li je unutra, mislim, koje si čudo Puniša turijo, kad on izvadi dva kamička i veli: Ovo su mi u Bijograd iz bubrega izvadili. Laknu mi, proñe i ovo, rekok, a on dotuli: Jedno sam vrijeme sve krv pišo koliko sam bijo slab. Zacrvenje mi se ona kava, smrče se, kroz glavu mi ništa ne prolazi no što reče, podekad mislim: okide mi obraz, dao bi milijon da ga ko oće zvat, a on se raspištoljijo, osilijo, ko da je s ministrom vasživot bijo. Ispod oka pogledam u prijatelja, a on na sami kraj klupe, samo što pao nije. Gurnuće ga Puniša, mislim u sebe, sto posto će ga gurnut, a ja ću pas. Vidim da i on kavu pije, a kad su mu je donijeli vidijo nijesam. Srče, umače brke, zašiljijo i' ko june na naviljak, srče ko da je na takmičenje. Popi jeviše, mislim, popi, a sve me stra da će prevrnut šolju i prekrstit je. Ne znam dišem li, prije će bit da ne dišem, oću nešto da rečem, izgovorijo bi nešto, šta bilo, mislim šta da rečem da izgladim što Puniša zasra, pa cijuknu: Oćemo li kod Milike na slavu? Strijeljan sam, sinu mi kroz glavu, strijeljan sto posto, šta ti avetinjo slava treba, moga li reć na partinski, grom te ubijo! Uštinuk se za nogu ispod astala, pa ko kad oće viknuk: ne štipaj se Puniša, kad ti velim! A onko da ne vidi da sam mrtav nadoveza: Biće i pop Jovan, pa bi trebali. Oprosti se Marinko s rodbinom, komotno se oprosti, viče mi nešto u glavu. Uzmi lopatupa na groblje da se ljudi ne muče. Oću da mu rečem da ide, a ne umijem. Došlo mi da ja ustanem, kad on neće, dva put sam probo, al džabe. Pomjerit se ne mogu. Gledam u oba, a ni jednog ne vidim. Još ti pola njegovijeg gadluka nijesam reko. Ko kad ñavo nadari, eve ti prije rano. Popi i ona kavu, pa oće u klozet. Pita me ñe je, šta da joj rečem, ne umijem, mislim u sebe: seri se mene na glavu, samo pred Punišom ne pitaj. Kako da joj rečem za Cikavac, kad je tamo svaka stopa zasrana, reko bi joj da ide u oni savardak ñe slivamo kalice, a ne smijem od Puniše. Ne progovaram ni jednu, ne odvezujemviše no kučka, pravim se da nijesam čuo pitanje, kad Puniša dorani: Da izvinešgospodo, kod nas sere ñe ko stiže. Jes, mislim u sebe, jes ñe ko stiže, a ti stižekod mene, pa ne prestaješ. Kako to ñe ko stiže? ljucki ga prija pita. Tako, odgovori joj on, nije odreñeno, kod nas se na svako mjesto moš posrat. Čini mise, a nemoj me za riječ vatat da sam reko: uuu?!... Da reče za Cikavac ni po jada. Strepim, oće je, koliko je avetan, na sred guvna odves, oće je ko ticu na plas popet, kad naiñe Jela i povede je u Cikavac. Mislim u sebe: sad pola sela gleda kako moja prija sere, za Mirčetu sam siguran da je s durbinom naciljo. Mače mi se s vrata, laknu mi, pa nek gleda ko oće. ŽARKO: Ču... ču...? MARINKO: Vrnuše se, poskakuje prija, nešto suje prijatelja, a ja mislim: šta

Miodrag Karadzic - Sta mu je ono na glavusam sad zajebo, majko svemoguća? Nekako ustak, odok do Jele: šta je bilo Jelo, ñe sam pogriješijo? Veli: tražila prija papir da se otre, a Jela joj dodavala ilopur i bokvicu i oblutak, a ona ne šćela. Čučala i sovala jedno po sata, pa kad je viñela da nema vajde, mjesto bokvice, moj Žarko, mjesto bokvice dovatila koprivu i jednom prešla. Sve je jekćući i skačući do kuće došla. Crni dani, mislim, sta mi se ovo na kuću navali? Koje je ovo jutro te se vas svijet mene na glavu natovrzo, ko me ovo prokle da mi je znat? Viče ona na prijatelja, a mene se zatisle uši, pa ko da švapski priča. Sad mi se i Puniša mako iz vidokruga, mislim: ako ga je obalijo s klupe, obalijo, ako nije, oće prija. Samo vidim kako ona sikće i pretura s jedne na drugu nogu. Lakše bi mi sto put bilo da me udari no što priča, a ja ne znam šta. Kud ne traži papir, dao bi joj ličnu kartu ako treba, dao bi joj ovi te u njega duvan motam, pa nikad ne zapalijo. Okupiran si Marinko, a izlaza nema. Da mi je da ona moja Sovija zovne da se što jede, da nas s onog mjesta rasćera, čini mi se bi se rodijo. Ona se, ko zainat, nede izgubila i prepuštila me sama. Zovi Sovija na doručak - viknuk a ona iz kolibe dočeka: Kaki doručak, malo prije ste jeli. Može bit, mislim ja, može bit komotno da smo jeli, može bit da smo u Ameriku bili, ja se ne sjećam. Odvede Jela priju nekuj, a, oli vjerovat, ja bi se zakleo da je tun. Udvojila se sto posto, vidim kako zamiče, a glava joj u vazduk stoji. Idi za njom Puniša, ostavi mi bar prijatelja na mir, nemoj njega što nagrdit, prosto ti je doslen. Nešto mi u glavu govori: preživijo si ovo doslen, a oli sledeće, ñavo zna. Ustade Puniša, ustade, došlo mi da ga poljubim, a on mom prijatelju veli: Mogo bi i ti s Marinkom na slavu doć, biće i pop Jovan tamo. Šta mu je prijateljodgovorijo, ne umijem ti reć. Od tog momenta sam i ogluvijo i obnevidijo. ŽARKO: Ču... ču...? MARINKO: Kako sam došo sebe, ne znam. Šta je bilo izmeñu ne znam. Odjednom se nañok kod prodavnice. Oklen ja oñe, mislim, sto posto su me za nešto poslali, a za šta... više zna oni pripet konj no ja. Isto mi laknu kad videk ñe sam, vidim, nosim pare u ruku, nijesam i' valjda od prijatelja uzo, a nijesamsiguran i da nijesam. Pomislik: šta li radi sad Puniša s njim, svedržitelju? Sto posto ga je naćero da skaču iz mjesta il da se turaju kamena. Kako dodok predvrata prodavnice, okrenuk se da vidim jel mi bar kuća na mjesto, kad vidim: ide prijatelj za mnom. Što su njega slali da kupuje, sinu mi, šta li su mu izdiktirali, pomislit ne smijem. A on, koliko je to fino i narodno čeljade veli: što ti je oni drug fin čojek. Koji drug, zgranuk se, koji drug, prijatelju? Oni što je s nama bijo. Ništa je on kaki je Samujilo, rekok mu, ništa kad ti ja kažem, a u sebe mislim: da je Samujilo svratijo, kurac bi ti sad mogo do prodavnice. Kupijo sam što sam kupijo, donijo kući i reko Soviji da me ne pita treba li joj tošto sam uzo da ne upamti dan kad se rodila. MARA: Au...?! ŽARKO: Ajde živijo i nek ti je sa srećom! Sve se to zaboravi i prode. Malo je danas ministara, a tebe dopade jedan. MARINKO: Fala ti ko rodenom bratu, od kojeg te ne odvajam i s kojim me ona pogana sna zavadi. (Kucanje) No da ti završim ovo za Punišu. Oklen je on dočuo da idemo do opštine, ñavo zna. Zamoli on mog prijatelja ko da su zajedno volove škopili a ovi iz prve veli: Možeš s nama. Lemuzina dugačka,

Miodrag Karadzic - Sta mu je ono na glavucrna, drukče i didiče no ove vuda. Puniša se usturijo naprijed, ja i prijatelj pozadi, kad u jedan ma on pita šovera: Imaš li šibicu? Mislim: kupi pogani šibicu, kupi, nemoj i nju pozajmljivat. Pritisnu šover nako dugme, pričeka malopa mu doda. Zaždi Puniša cingar, pa s onijem fiju, kroz prozor. Šta uradi crni čoječe? zgranu se šover. Bacik ovi ugarak da ne upalim lemuzinu, ko da ništa nije uradijo reče. A nije to ugarak no upaljač reče mu šover, a prijatelj da crkne od smija. Ja mislim: što si se s nama vozijo, vozijo si se. Vrtat se s namanećeš da ćemo se bit! Kad oćeš. Nakupovo on stvari i dok smo ja i prijatelj bili na dva tri mjesta, on zasjeo pored lemuzine i ne mrda. Aj ga sad majčin sine ne povedi. Kuj sa stvarima, lako bi s njim. Nagura i on, malo tamo, malo vamo, svaku. Kako smo ja i prijatelj sjedeli, pričat ti neću. Samo ću ti reć: ja dodirivo ništa u auto nijesam. Sve bik mu oprostijo, al što je cijelijem putom viko: Fala vi što ste me poveli ne mogu! ŽARKO: Stavi Maro kavu. Nema se šta Marinko reć. Mala ti je vazda bila ko što čeljade treba da bidne. Skromna, vrijedna, poslušna, svaka joj čas. MARINKO: Ne skromna, no preskromna. Nijesam je mogo iz kuće išćerat da iziñe. Sto put sam joj govorijo: izidi Jelo na vazduh, obnevidećeš od te knjige, iziñi, ñe će ti mlados proć, vidiš li kako Mina Žarkova izlazi, a ti se zavezala. Veli: Neću tajo doklen ne završim školu. Neću doklen ne diplomiram. (Piju kafu) ŽARKO: Diplomirala je, ne može bolje. MARINKO: Nije ona šćela ni za živu glavu. Vikala mu: miči se od mene, što ti jejadan, jesi li ti lud kuko, a on, pričo mi je prijatelj, navalijo, počo da vene, osamijo se, ni s kim ne progovara... A što je prijatelj fin čovjek, bože, bože... Kaki fin... Prefin. Ne pametan, no prepametan. ŽARKO: Dobro je on oñe osto živ?... MARINKO: Dobro, ja ti kažem. Još da su naišla Ilina ñeca te se vazda kršima gañu, crno bi mi jutro svanulo. Strepijo sam od nji ko da će zemljotres. Nego, ja se zapričo, a nikako da vi rečem što sam došo. U neñelju pravim ručak, vakoza ove obliže, koljem ono tele, pa ve zovem ko iskrene prijatelje da doñete. Neznam oće li prijatelj bit, a tele ću isto zaklat. Reko mi je da će doć ako ikako bide mogo. ŽARKO: Fala ti na pozivu. Doćemo ako se što ne ispriječi. MARINKO: Sad idem do Neñeljka da ga zovem. Bolje da ga zovem no da deset godina priča kako ne bi došo i da sam ga zvao. Ajde zdravo i doñite. ŽARKO: Doćemo ako ikako mognemo... (Marinko izlazi.) ŽARKO: Ode li? MARA: Ode. ŽARKO: Je l' odmako? MARA: Jes. ŽARKO: Viñe li šta puši? MARA: Ne ja. ŽARKO: Viston. MARA: Ču ñavola...? ŽARKO: Do juče je lis moto. Sve je udaro nogama u guzicu ako ñe veći opušak nañe. A veli: Navalijo mladoženja?

Miodrag Karadzic - Sta mu je ono na glavuMARA: Veli... ŽARKO: Pa nek veli! Laže! Džabe priča! Čuješ, ministrov sin na nju navalijo. MARA: Svašta se dešava... ŽARKO: Na nju navalijo ministrov sin, a na onu moju će kaka kuga, ne boj se. MARA: Reče ti da mu otvorim prvljenac... ŽARKO: Rekok. MARA: Neka si... ŽARKO: Ne džarakaj me! MARA: Doslen si mu patoku sipo... ŽARKO: Čuješ Maro: pomeneš li mi to još jednom, zapamtićeš dan kad je pogani Marinko bijo oñe! MARA: Dobro, dobro... ŽARKO: A zva me na ručak. MARA: Zva. ŽARKO: Čuješ, kučka zaklala tele?! Sad kolje redom. MARA: Kolje, kolje... ŽARKO: A kad mu je otac umro više je žalijo što zakla ovcu no što ga sarani. Je li Mina pisala? MARA: Jes. ŽARKO: Šta piše? MARA: Ništa, nako da ima jednog druga... ŽARKO: A...? MARA: Tako... Piše da ima jednog druga s kojijem je dobra... ŽARKO: Reci što si naumila i ne skači uvis kad ćeš dolje pas. MARA: Pa... eto... može bit se i ona uda... ŽARKO: Šta reče??? MARA: Sad će završit, pa ne fali... ŽARKO: E za druga se udavat neće! Ne, ja ti garant! Pun Bijograd ministara i generala, a ona našla druga? Ovi Marinkovi stigli lemuzinama, a moji će na bicikla. MARA: Ko zna ñe je kome sreća...? ŽARKO: Vamo ga dovodit ne može! Ne, pa da će niz Žutu Gredu! Piši joj da mi se na oči ne pojavljuje! MARA: Znam ja tebe. Ti ćeš sve mene jednu, a drugu njoj. ŽARKO: Ti znaš? MARA: Ja. ŽARKO: Ti znaš? MARA: Ja, ja. ŽARKO: Pa nek znaš! Moja je, pa da će za gurbeta! MARA: Znači da joj pišem da ga dovede? ŽARKO: A čitaš li me čitaš... MARA: Samo pitam uzgred... ŽARKO: Biće da Marinko viče: „Reko sam mu. Reko sam mu da će sto put. Reko sam mu: ñeca su to Žarko..." MARA: Vala nek nije ko ovi njegov zet, pa kakav goj oće. ŽARKO: Miči mi se i ti jedno dva dana s oči. Tako je, kako je, a mene ostavite

Miodrag Karadzic - Sta mu je ono na glavuna mir. MARA: Dobro, dobro... (Ručak kod Marinka) MARINKO: Poštovani osutni prijatelju ministre, poštovani prijatelji! Danas je moje srce puno, kad vidim kako se omladina slaže, kako se ljudi s različitih krajeva naše zemlje nadu sreću da dijele. To je prava sloga, a ne ko kod nas u selu kad se uzmu pa sve jedno drugom glavu da slomi. NEðELJKO (Žarku) Čuješ li ga Žarko, obraza ti? ŽARKO: Sad nam je jebo oca, pa ti vidi. MARINKO (nastavlja) Veli mene osutni prijatelj ministar: Prijatelju neka i iz jednog čanka jedu kad se tako slažu nije greota. NEðELJKO (glasno) Ajde Marinko, ko da ministar zna šta je čanak. MARINKO: To što si reko ću mu reć! Reć Neñeljko, s tim računaj na sigurno! JELKA (Mari) Šta ono mladoženja drži na glavu? MARA: Ne znam. Zatisnuo uši su nešto, a sušto, pitaj boga. JELKA: Vidi kako drma glavom, obraza ti. MARA: Isto ko da se obada. JELKA: Pitaj Žarka, može bit on zna. MARA: Šta je ono mladoženja turijo na glavu Žarko, obraza ti? ŽARKO: Ćut, ne znam ni ñe je moja, a ne šta je na njegovu. MARINKO (nastavlja) Stigo on s crnom lemuzinom, s crnom lemuzinom Neñeljko, izišla mu slika u novine, pa veli: Krsne mi slave i Svetog mi Jovana, vaki biser ko što je tvoja Jela da se ode rodi ne mogu vjerovat. NEðELJKO: Nije valjda slavu i Svetog Jovana pominjo? MARINKO: Ne prekidaj me Neñeljko! Ne prekidaj me, ne znam ñe sam stao! Neprekidaj me, a je li pominjo on će ti objasnit kad dode! Eve sad ne znam proslovit ni jednu više. Što me jadan prekidaš kad znaš da ponavljam šta je on reko? Slavu pominjo ne pominjo tebe će i jedno i drugo trebat. Trebat, trebat nista se ne začuduj i ne krsti, ja ti jemac. Onda doda: Pričali su mi da ode ima ljudi što se u sve plekaju, što ni jednu izgovorit ne daju. Jes Neñeljko jes. Kaže: Taman ti da zaustiš, a on te prekine, pa ne znaš ñe si stao. Kaže: Svaka tebe ljucka čas, a za neke ćemo drukče! JELKA (Mari) Šta je ono mladoženji na glavu Maro, iščudit se ne mogu? MARA: Ne znam bona. Zatisnuo uši su nešto, a sušto, pitaj boga. MARINKO: On je sad u Afriku, reko je da će se javit depešom a' stigne da se nesjekiramo. Veli: Javiću se depešom, a ti čuvaj decu da i' ko ne ureče. Svakaki su ljudi... Tebe je Puniša po na osob pozdravijo iz deset puta. Ne znam što, a isturo te iz usta nije. NEðELJKO (Žarku) On Žarko ko da udaje šćer za ministra, a ne za sina mu. Progovori li mladoženja koju? ŽARKO: Govori devet jezika, ne boj se. MARINKO (nastavlja) Jes, Puniša, jes. Ništa se ne obadaj. E tako, poštovani prijatelji, mene i prijatelju nek je sa srećom, a omladina se slaže, bolje ne može. Živjeli! SVI: Živijo! JELKA (Mari) Ma šta mu je ono na glavu Maro, pitaj nekog.

Miodrag Karadzic - Sta mu je ono na glavuMARA: Neću, možda to kroz Bijograd nose svi pa me sram. JELKA: Vala ću ja pitat, pa da će sve drob po dolini. Pitaću Jelu. (Zove) O Jelo! JELA: Šta je? JELKA: Nu oñe roño da te nešto upitam. (Jela dolazi) JELA: Pitaj. JELKA: Reci, sreće ti, šta je ono mladoženja turijo na glavu? JELA: Vokmen. JELKA: Fala ti. MARA: Šta veli? JELKA: Ništa. MARA: Ma nešto ti je rekla. JELKA: Nije ništa. MARA: Jes nešto, no reci šta? JELKA: Veli: Ukmene. MARA: A...? JELKA: Jal ukmene, jal okmene. MARA: Uuuu...! MARINKO: Ja bi sad zamolijo prijatelja Žarka, kojeg od brata ne odvajam i čija se šćer Mina isto udaje za koji dan, da koju reče. (Iznenañenje) ŽARKO: Pucaš li, pucaš... MARINKO: Milo mi je ñe sam vi ja novos reko i od Žarka muštuluk uzo. Udaje se za jednog druga koji studira u Bijograd, iz Vojvodine je, katolik, no ne mari. Sad smo svi iste vjere. ŽARKO: Kad mu prije vjeru sazna? E vako dragi prijatelji: ovo što Marinko rečeza moju Minu je tačno. MARINKO (prekida ga) Lijepo se vidi kako se raduješ. ŽARKO: Pušti me Marinko ako oćeš da rečem šta sam naumijo. MARINKO: I prijatelju sam reko da te od brata ne odvajam, koji nije ode jer mu ona pogana rabota ne da. ŽARKO: Ovima mladim želim sve najljepše, a ovi ostali su svakako svoje prošli.Živjeli! SVI: Živijo! MARINKO: Moj Žarko... Ja tvoju Minu od moje Jele nijesam odvajo. Radujem se njenoj sreći taman ko sreći Jelinoj. ŽARKO: Vjerujem, ne moraš sto put ponavljat. MARINKO: Ajde jadan... Vrlo važno što je katolik. ŽARKO: Pa ko veli da je važno? MARINKO: I ja kažem: vrlo važno. Ne znaš je li član partije? ŽARKO: Ostavi me Marinko na mir. Što si mi se na kosti navalijo, tako ti boga? Ne znam ni je li muško, a ne je li član partije. MARINKO: Samo se ti nemoj sjekirat. ŽARKO: Pa ko veli da se sjekiram? MARINKO: Sve će to bit kako treba... ŽARKO: Što ne bi bilo? MARINKO: Malo će se promučit doklen je njegovi private, a poslen će lako. ŽARKO: Pušti me Marinko, da će je razapinjat!

Miodrag Karadzic - Sta mu je ono na glavuMARINKO: A bogomi sam ti da će sto put reko: deca su to Žarko, Bijograd je velik, naidu oštapleri, prevariće i’. ŽARKO: Govorijo si, ne moraš jopet. MARINKO: Pa onda mislim: neće me Žarko svatit prijateljski, razumjeće me pogrešno... ŽARKO: Razumijo sam te kako treba, no me pušti da založim, ako oćeš. MARINKO: Samo ti jedi. Teletina je to. ŽARKO: Vidim da je teletina. Nije sijeno. MARINKO: Za nepca prijanja... ŽARKO: Odlijepiš ga ti ñe goj prijone, da jebe oca! JELKA: Lijep li ti je ovi mladoženja, moja Sovija. Lijep i šaren ko papiga. Nešto je malo mršuljav i nejačak, al se okitijo, vidi se s deset kilometara. SOFIJA: Kupa se dijete po tri put na dan. Nije ko što su nečija ñeca zarasla u balege. JELKA: Divan je, valja za putokaz. SOFIJA: Prošli put mi prija veli: Bože, što se one dvije stalno sašaptavaju. JELKA: Jes... Nije nas ni viñela. SOFIJA: Tako veli: One se dvije stalno sašaptavaju i podsmijavaju. Reko: prijo one to vazda tako. Sve mjere uz duž i poprijeko i ne razdvajaju se. Kaže ona: prošla sam vas svijet, al to sretala nijesam. Drukče je to prijo kod vas, rekoh joj, kod vas se ljudi ne ogovaraju, a ode a vidiš dvoje da te izkosa gleda znadi da ti o glavi rade. MARINKO: Sovija, donesi mi drugu mašnu, ova mi se umočila. NEðELJKO (Žarku) Vidi ga Žarko, mašnu ne skida. Ima deset istih ko i prijatelj mu. A sliku mu uveličo, zarumenijo ko uskršnje jaje, pa okačijo nad krevetom. ŽARKO: Neka... neka... Mloge su se i dosad stavljale, pa skidale... MARINKO: Sad je moj prijatelj u Africi, piše depešu. NEðELJKO: Jes, otišo da tebe opravi depešu... MARINKO: Sad on piše depešu, kad ti kažem, a kad on dode videćemo je li il nije! Izišo u novine, maše rukom, ko što mi je i reko da će. Veli: Prijatelju, kad bidem ulazijo u avijon, manuću ti. NEðELJKO: Dobro te ne povede sa sobom?! MARINKO: Vodili su mloge Neñeljko! Mloge su vodili, samo se ti sjeti ñe! Reko mi je da će vuda lećet kad se bidnu vrtali, a ako bidu lećeli noću reć će da uždiju svijetla da se vidi. ŽARKO: Ajde Marinko, ne sprdaj se. MAJRINKO: To ja nijesam reko Žarko no on, a ti vidi sprda li se. Reko sam mu:prijatelju idi, a stra me. Rat je tamo prijatelju, pazi se, drukči su ljudi, da te ko ne dovati. Ne iziñu ni jedne novne da se tamo ne ratuje. A on veli: Od sudbine se ne može pobjeć, a i ne bi bilo ljucki ne otić kad ljudi zovu. JELKA (glasno) Sovija, šta ovi tvoj zet ima na glavu? SOFIJA: Na glavu?! JELKA: Vidim da na rbat nema ništa no pitam za ovo što je turijo na glavu, te se stalno vrti ko da ga čele ujedaju? tako ćaše Milava Granina kad joj je crv ušo u rog. SOFIJA: Zatisnulo dijete uši da ve ne sluša koliko ogovarate. Veli mi: Bolje da

Miodrag Karadzic - Sta mu je ono na glavuja tako zatisnem uši no da se sjekiram. Pitala sam ga ima li i mene da da. JELKA: Što ti prija nije došla? MARINKO: I ona je u Afriku no se na sliku ne vidi. JELKA: A da... jes...?! SOFIJA: Jes, jes. Nije ko nečije u savardak. Jedva su je nagovorili da ide. Ćela je obavezno da doñe oñe. Reko joj ja: idi prijo, ode će te svedno pominjat ko da si s nama, tamo je kulturni narod, pa idi. JELKA: Dako se vrnu... MARINKO: Jezik pregrizla! Što se ne bi vrnuli? JELKA: Sam veliš da se tamo puca... MARINKO: Ču: dako se vrnu. Svašta li će ode čojek doživjet?! Vrnuće se, no šta no će se vrnut, ñavo ti u jezik udarijo! NEðELJKO (Žarku) Šta li će sledeći put klat kad mu doñu, da mi je znat? ŽARKO: Blizne mu se, ne boj se. Neće on jedno zaklat što petoro dobit neće. MARINKO: A tebe bi Jelka milo bilo da se ne vrnu, je li? JELKA: Samo pitam... MARINKO: Nije on ko bilo, znaš li ti to! Nije on niko, no je i u njiove novine izišo, pa znaju ko je! NEðELJKO: A u koju je zemlju otišo? MARINKO: U Afriku. NEðELJKO: Znam da je u Afriku, no te pitam u koju zemlju? MARINKO: Il’ si gluv il’ avetan. Ljucki ti kažem da je otiso u Afriku, a ti jopet pitaš. NEðELJKO: Ima u Afriku sto zemalja... MARINKO: Ti znaš?! NEðELJKO: Ima kad ti velim... MARINKO: Eve mi ne da znat ñe mi je prijatelj?! GLAS I: Eve smo jeli, eve smo pili, a pjevali još nijesmo. Što je vakat, vakat je.(Počinje pjevati.) SVI: Mala moja zrno kave Ne ječmene, nego prave Mala moja zrno kave Ne ječmene, nego prave....

(Kod Žarka u kući. U toku razgovora izmeñu Marinka i Žarka dopiru izvan kuće različiti glasovi, koji jasno pokazuju da se priprema svadba.) MARINKO: No šta moj Žarko, no ga ostavila. Nije moja Jela ko bilo! Ne, ne! I čudijo sam joj se, no nijesam stijo da se plekam. Ču: po vas dan drži ono čudo na glavu, ne vjerujem da ga i noću skida. ŽARKO: Ču... ču... MARINKO: Jes, jadan, jes. A njega pemzijonisali! Pemzijonisali ga, moj Žarko! Nije on ni bijo nikaki ministar, no pomoćnik sekletara! Ni sekletar nije bijo! A eto ti Milivoje Ratkov, sekletar?! A i čudim se da ga nijesu pemzijonisali a se rodijo. Pričo sam ti, sjećaš se, kad je bijo oñe: raspremila Sovija da legnu, a oni neće pod ponjave?! Vele da i' češu. Spavaćete pod njih, mislim u sebe,

Miodrag Karadzic - Sta mu je ono na glavuspavat, ja vi kažem! Nekako sam i lego, a nijesam se ljucki ni vrnuo, kad oni poče da rče. Zaspi sad, majčin sine, kad odliježe ko da je meñed u kuću. Prevrto sam se, prevrće se i Sovija. Ne prevrći se Sovija, viknem, ne prevrći se, malo mi je što mi ovi zaspat ne da. Ako on ne uzima vazduk po po sata, ubijo me bog. Reko: uzo si dosta za noćas, ne izduvavaj, čoječe boži! Ne prevrći se Sovija viknem u jedan ma iz sveg mozga, a mislim: dako i on čuje. Ništa on, no ko da ga je ko navijo. Mene kroz glavu odliježe sve ko da me ko maljem bije. A šta je ovo, mislim, koje čudo u grlo imaš kad tako rčeš? Ona se njegova podekad javi i to taman kad sviknem na njega. Cijukne, prozbori dvije tri, pa se umiri. Sitno je čekat bombardovanje, kad ti ja kažem! Ustani ja, uzmivunu te zatisni uši i taman kad sam pomislijo da zaspem eve ti njega: naspavo se! Ustah i ja, šta ću, sjedosmo pod oni ora kad naiñe Puniša. Znaš da sam s njim vas život kavu pijo ujutro. Ljucki Puniša veli: Pomaga bog! Ulazi Puniša, rekok mu, ulazi, što stojiš? Uñe Puniša, sjede do njega, a ovi mu okrenuo leña.Može bit da mu i i nije okrenuo, no koliko je to debelo mene se čini da mu je guzica na svaku stranu. Taman malo posjedi, pa ide da piša!? U sebe mislim: imaš i okle, da te vodom čojek napuni ne bi tri mjeseca iz tebe istekla kaki si! ŽARKO: Ču... ču... MARINKO: A riga, sitan je Obren, riga, zakisjeli po dvades metara okolo! Uze ujedan ma od Puniše duvan kesu, pito ga nije, pa mi veli: Ti mi zamotaj, a ja ću olizat. Ja mu zamota, a on oliza, majko mila, ne oliza no ko da tutkalo na jezik drži, pa zaždi! A prsti mu debeli, kratki a debeli, samo se oni žar vidi. Ja od Puniše u crnu zemlju da propanem, a on ništa! Glava mu ćelava, vidijo si, kapenema, sjakti se, a sunce izgrijalo! Tačno mi u oči bije. Miči je nede, mislim, miči je, oslijepig! Kud da je makne, pada mi naom, kud kad se s pet kilometaravidi ljepše no lastra na kuću Uroševu. Poturijo drob na noge, pa dahće ko da mu ko ne da disat! ðe mi dijete ode, ñe se zakla, pada mi naom, ñe da se za onu pritku uda, ñe da mlados provede kad jedan rče i krklja, a drugi ništa ne čuje? ŽARKO: Ču... ču... MARINKO: A sin mu turijo mindušu u uvo, zapučijo je, a druga mu opala! po vas dragi dan drži Jelu za ruku, boji se da mu ñe ne uteče! A kad mu ujutro ženu videk prvo što mi naom pade je: lijepe porodice, bože dragi! ðe se vaki ljudi radu, svedržitelju? Pojavi se ona, namazala se ko iz crtanki, a kosa joj ñe bijela, ñe crna, ñe crvena. ðavo ti je sreću ponijo Marinko, mislim, no trpim zbog Jele. Zablenuli ja i Puniša u nju, zablenuli, a ona se smije! Imaš i rašta, mislimo oba, ne bi se ni prestajala smijat da ti ko špiglo poturi pred nos! U oboje po tovar, a sin im providan?! Ćuba mu na vr glave, samo što ne zakukuriče. Ko mi čini na kuću baci, mislim, ko me ovo ukle, majko moja? Onda ona sjede do Puniše, s druge strane, priklješti ga, Puniša samo isturijo glavu, a ostalo mu ne vidim. Podekad uvati vazduh, a do šolje s kavom ne može doć! ŽARKO: Ču... ču... MARINKO: Onda oni dovati teglu meda pa: fusta, fusta, ni pogledo nijesam, med zamako. Ako i teglu ne izjede, dobro sam prošo, mislim u sebe. Što goj naastal turiš on pojede! Kad se zaleti to se opisat ne može, a reć ću ti da sam dva

Miodrag Karadzic - Sta mu je ono na glavuput od stra ruku mico! Da mi je nekako Punišu da spasim sve bi im oprostijo. Aona se ne prestaje smijat. Raskekečila usta, a vidijo si fala bogu ima i šta, ko da je ko gilikće. Sin im poñe kad proñe, ni u kog ne gleda, a ja mislim: ako s njima ne govori, šta sam mu ja kriv? Pito bi Jelu govori li s njom, a ne mogu. Vidim, oće Puniša da ustane, a mislim: oćeš ako i oboje digneš. Ako mu nijesu slomili koju nogu rebro sigurno jesu. Šta mi od druga rade, ne znam, a pomoć mu ne mogu. Vidim da ga guše pa i mene nestaje vazduka. Iz dva put je stijo nešto siroma da reče i taman što zausti oni ga ispljuva i reče on njemu nešto. Meškolji se Puniša, vidim mu po glavi, meškolji, vidim traži pomoć. Gleda me pravo u oči, a ja mu očima velim: trpi, ja tako po vas dan. Da ga bar pušte kavu da popije ni po jada. Nekako je isturijo ruku i samo što ne povika od sreće. Taman da je prinese ustima kad ga ona gurnu. Rekok li ti očima da je bolje da ne probaš, jopet mu ocima zborim. Moga li jutros bez kave Puniša, moga li, pitam ga, a on ko da mi veli: što sam je pio, pio sam. Pljusnula ona kava po njemu, pljusnula, vidim iskrivijo brke, a ona ne prestaje vikat: ju izvinite. Taman sam mislijo prode i ovo kad ona dorani: Gospodo Sovija skuvajte još jednu kavu, ovu smo jednu prosuli. Isto ko da smo svi gurali. Rečebogomi Puniša: Ne mogu kavu reče, a isto ko da nije. Reko: ako mu i ovu prospu reć ču joj da se od njega odmakne pa da će me strijeljat. Po sata stoji kava, a Puniša je ne prinosi ustima. Što ne pijete pita ga ona, a on čuti. Ćutim ija, neču da rečem, a znam, čeka da se oladi, pa ako je prospu nikome ništa. A sin im sjedi na trupac i čupka travu?! Da ñe gleda ni po jada, da što reče, sve mu prosto. Ništa nako čim ugleda Jelu uvati je za ruku?! Na ruke stavijo ogrlice, obraza mi, ogrlice, a na džemper na leda nešto napiso! Taman ja da pročitam a on il se okrene il ñe zamakne! ŽARKO.: Ču... ču... MARINKO: Jes jadan, jes. U toj familiji niko ni s kim ne govori! Ne, jadan. to dati neko drugi priča vjerovo ne bi. Sve sam od njih jagnjad izmico. ðe goj koje ugledaju'oče da kolju! Vidim da mi okidoše obraz. Okidoše mi obraz, mislim, okidoše vala,a sve računam neće ni njihova dovijeka. Pričo sam ti: Zamolijo me Puniša da s nama ode do opštine da nesto kupi. Jesam sat vremena molijo da ga prime te jedva pristaše. Sjedi ja i on pozadi, a oni se usturijo na prvu stolicu ko beg. Šover ko da inat ćera po ovijem krivinama. ðe udri ja na Punišu, ñe on na mene! Džabe se rukama uvis držimo za one kuke. Džabe! Nijemi za mene, mene su tako vozili jednom, no me živi sram od Puniše pojede. Reko bi im ja da ne jurcaju, reko, kad ti kažem, a ne mogu progovorit. Ne vala, čim bi riječ reko povrnuo bi! ŽARKO: Ču... ču...? MARINKO: Jes, jadan, jes... No se ja zapričo, a tebe prijatelji sami za sovru sjede. Drugi put ću ti sve ispričat. Kome ću, ako tebe neću? ŽARKO: Eto i ja danas udajem šćer... MARINKO: Nek ti je sa srećom. Od moje je Jele odvajo nijesam. Prevari je ono govno, prevari i nju i mene. Tako čeljade ko tvoja Mina se na ovi kraj rañalo nije. Sve što dovati ko da pozlati... ŽARKO (prekida ga) Ajmo. Prijatelji su dolje, a ostali samo što nijesu stigli. MARINKO: I to što veliš. (Izlaze iz sobe) Bože, vidi ove ljepote. Tačno su jedno

Miodrag Karadzic - Sta mu je ono na glavuspram drugog. ŽARKO: Dragi prijatelji. Eve smo se okupili, ko što se vazda u ove krajeve okupljamo, da proslavimo ponešto. Nije šala koju reć kad se udaje šćer jedinica. Sinova imo nijesam, a ako bide sreće isto ko da sam i sto imo. Želim vi svima da se osjećate ko kod svoje kuće, a prijateljima što su iz Vojvodine došli ću reć: Ne zamjerite ako šta nije kako valja. Živjeli! SVI: Živijo i nek ti je sa srećom! MAKINKO: Ko stari iskreni prijatelj ove kuće i ja ću koju reć. Prijatelju Žarko, dragi prijatelji: Gledo sam da se ljudi slažu kad se uzmu, gledo, al da se vako slažu ko tvoja Mina i ovi njen nijesam. Oboje su završili teknologiju, pa sad nekpričekaju na poso. Ako bidne sreće, ko što oće, mogu i u opštinu radit. SOFIJA (Danici) Je li ovo Mina sandruga il se mene čini? DANICA: Čuješ: je li? Samo što ga isturila nije, a ti pitaš. MARINKO (nastavlja) Prijatelji iz Vojvodine, svaka vi čas, al da znate da nam biser uzeste, da se vako čeljade ko što je Mina ne raña svaki dan! SOFIJA (Danici) Koje li će vjere dijete bit, da mi je znat? DANICA: Kaka su vremena neće ni jedne. MARINKO (nastavlja) Svi koji me znaju znaju da nikad gledo nijesam ko je ko. Kad čeljade valja, valja, a kad ne valja džabe je. Ja sam tako reć Minu podigo. Vazda je u moju kuću s Jelom bila, vazda joj Sovija ćaše namazat mazanicu il turit jaje u ruku... NEðELJKO (Žarku) Čuješ li ga Žarko, obraza ti? ŽARKO: Istrpljeću i ovo pa da će počet kamenjem da gada. MARINKO: Ima ode ilavik, ima zluradik, ima onik što svačiju sreću kunu. Ima, ima. Njima ću reć samo: cvonjak! Življeli! SVI: Živijo! SOFIJA (Danici) Vidi što se Mara umiletila. Vidi na glavu turila novu maramu, a Jelka obula cipele što u opštinu nosi i pred mlin prezuva. DANICA: A mladoženja teknolog?! Teknolog, pa se šepure ko da je ministar. SOFIJA: Šta reče? DANICA: Omaklo mi se... SOFIJA: A i tebe su u kolo uvatile, je li? SELJAK: Imaćemo kad držat govore. Dan je dug, pa bi valjalo zapjevat. (Pjeva)

Mala moja grom te gaño Lele mene ñe te naño Mala moja grom te gaño Lele mene ñe te naño... SVI (pjevaju)

KRAJ

miodrag karadzic - Šta mu je ono na glavu

Documents