milovan ؤگilas - znaci. milovan ؤگilas susreti sa staljinom. milovan ؤگilas susreti sa...

Download Milovan ؤگilas - znaci. Milovan ؤگilas SUSRETI SA STALJINOM. Milovan ؤگilas SUSRETI SA STALJINOM J London,

Post on 11-Oct-2019

15 views

Category:

Documents

4 download

Embed Size (px)

TRANSCRIPT

  • Milovan Đilas

    SUSRETI SA

    STALJINOM

  • Milovan Đilas

    SUSRETI SA

    STALJINOM J

    London, 1986.

  • Izdanje N a š e r e č i

  • S A D R Ž A J

    Predgovor 7

    Zanosi 9

    S u m n j e 62

    Razočaranja 73

    Z a k l j u č a k 106

    — Staljinova ličnost 109

    Beleška o piscu 126

    Bibliografija 130

    5

  • Uspomeni Enjurina Bevana

    P r e d g o v o r

    U prirodi je ljudskog sećanja da sebe čisti od suvišnog — u njemu preživljava ono što je bilo najvažnije za kasnije od­ nose. Ali to je i njegova slaba strana — ono ne mole da ne bude pristrasno, da ne doteruje prošlu realnost prema sada­ šnjim potrebama i budućim nadama.

    Svestan toga, ja sam se trudio da činjenice u ovoj knjizi budu što tačnije izložene. A ako ona, uprkos tome, nije lišena mojih današnjih gledanja, to ne treba pripisati ni mojoj zloj volji ni mojoj pristrasnosti borca, nego pre pomenutoj prirodi samog sećanja i nastojanja da na osnovu svojih sadašnjih sa­ znanja osvetlim prošle susrete i zbivanja.

    U ovoj knjizi nema mnogo toga što verziranom čitaocu ne bi bilo poznato iz već objavljene memoarske i druge knji­ ževnosti. Ali budući da neko zbivanje postaje shvatljivije i pla­ stičnije tek ako je obasjano s više pojedinosti i iz više uglova, smatrao sam da neće biti na odmet budem li i ja nešto rekao. Pri tome sam držao da su ljudi i ljudski odnosi važniji od suvih činjenica, pa sam njima i veću pažnju obraćao. A što u knjizi ima i onog što bi se moglo nazvati literarisanjem, to takodje manje treba pripisati mom načinu izlaganja, nego želji da predmet učinim zanimljivijim, jasnijim i istinitijim.

    Radeći na svojoj autobiografiji, ja sam 1955. ili 1956. go­ dine bio došao na misao da svoje susrete sa Staljinom izdvo­ jim u posebnu knjižicu koja bi se mogla štampati pre i za­ sebno. Ali uskoro sam dopao tamnice — u njoj nije bilo po­ godno da se bavim tom vrstom književne aktivnosti, budući ona, makar se odnosila na prošlost, ne može a da ne zadre u žive političke odnose.

    Tek po izlasku iz zatvora, januara 1961. godine, vratio sam se na svoju staru zamisao. Dakako, ovoga puta, obzirom na izmenjene uslove i na evoluciju mojih vlastitih gledanja, toj temi sam morao priči nešto drukčije. Naime, veću pažnju sam obratio psihološkim, ljudskim stranama. Sem toga, uprkos tome što smo od Staljina u mnogočem daleko, o njemu se još piše toliko kontradiktorno, njegova suština je još u tolikoj

    7

  • meri živa, da sam smatrao nužnim da i ja, na osnovu vlastitih saznanja i iskustava, izvedem na kraju zaključke o njegovoj do­ ista zagonetnoj ličnosti.

    A iznad svega mene goni unutarnja potreba da ne ostane ništa nekazano što bi moglo imati značaja za one koji pišu istoriju, a pogotovu za one koji se bore za slobodniju ljudsku egzistenciju.

    U svakom slučaju, i ja i čitalac trebalo bi da budemo za­ dovoljni ako je istina ostala neunakažena, makar i uvijena u moje strasti i razmišljanja. Jer moramo se pomiriti i s time da. makar koliko potpuna, istina o ljudima i ljudskim odnosima ne može a da ne bude istinom konkretnih ljudi, ljudi datog vremena.

    8

  • Z A N O S I

    1.

    Prva strana vojna misija pri Vrhovnom štabu Narodno- -oslobođilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije bila je britanska — spustila se u maju 1943. godine. Sovjetska vojna misija došla je devet meseci kasnije — februara 1944. godine.

    Uskoro po dolasku sovjetske misije postavilo se da i ju- goslovenska vojna misija bude upućena u Moskvu, utoliko pre što je slična misija već postojala pri odgovarajućoj britanskoj komandi. U Vrhovnom štabu, odnosno medju članovima Cen­ tralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, koji su tada u štabu radili, javljala se živa želja za slanjem misije u Moskvu. Držim da je nju Tito usmeno stavio do znanja šefu sovjetske misije generalu Kornjejevu, no sasvim je sigurno da je ovo pi­ tanje rešeno telegramom sovjetske vlade.

    Slanje misije u Moskvu imalo je za Jugoslovene višestruk značaj, a sama misija je imala drukčiji karakter i u mnogome drukčije zadatke od one pri britanskoj komandi.

    Kao što se zna, partizanski i ustanički pokret u Jugosla­ viji protivu okupatora i njegovih domaćih pomagača organizo- vala je Komunistička partija Jugoslavije. Rešavajući svoje na­ cionalne probleme kroz najsurovije oblike ratovanja, ona je još uvek smatrala sebe ne samo članom svetskog komunistič­ kog pokreta, nego i neodvojivom od Sovjetskog Saveza — “do­ movine socijalizma”.

    Najuže telo partije — Politički biro, popularnije poznat po skraćenom nazivu Politbiro, uspeo je da održava sve vreme rata radio vezu s Moskvom. Formalno je to bila veza s Ko­ munističkom internacionalom — Komintemom, ali je istovre­ meno značila i vezu sa sovjetskom vladom.

    Osobeni uslovi borbe i opstanka revolucionarnog pokreta već su u više mahova izazvali nesporazume s Moskvom.

    Kao najznačajnije bih pomenuo ove: 1) Moskva nikako nije mogla sasvim da shvati jugosloven-

    sku revolucionarnu stvarnost, tj. da se u Jugoslaviji u borbi protivu okupatora istovremeno odvija unutarnja revolucija. Osnovu tog neshvatanja činilo je pribojavanje sovjetske vlade da bi joj se zapadni saveznici, u prvom redu Velika Britanija,

    9

  • mogli zameriti da preko svojih komunističkih filijala iskorišća- va ratne nedaće okupiranih zemalja radi širenja revolucije i svojih uticaja. Borba jugoslovenskih komunista, kao što se to mahom dogadja s novim pojavama, izišla je iz ustaljenih pogle­ da i neosporavanih interesa sovjetske vlade ,i države.

    2) Mosikva nije shvatala ni osobenosti ratovanja u Jugo­ slaviji. Makar koliko se ne samo vojnici, boreći se za održanje ruskog nacionalnog bića od nacističke germanske najezde, nego i zvanični sovjetski krugovi oduševljavali borbom Jugoslovena, ovi drugi su je ipak potcenjivali, samim tim što su je poistove- ćivali sa svojim partizanima i njihovim oblicima ratovanja. Partizani u Sovjetskom Savezu bili su pomoćna, sasvim spo­ redna snaga Crvene armije i nikada nisu prerasli u regularnu vojsku. Polazeći od vlastitog iskustva, sovjetski vrhovi nisu mo­ gli da shvate da jugoslovenski partizani mogu da prerastu u vojsku i državnu vlast, a samim tim vremenom dobiju lik i; interese različite od sovjetskih — svoj oblik egzistencije.

    Za mene je, u vezi s tim, kao veoma značajan — možda i preloman, bio jedan trenutak:

    U toku tzv. četvrte ofanzive, u martu 1943. godine, došlo je do pregovora izmedju Vrhovnog štaba i nemačkih koman­ di. Povod pregovorima je bila izmena zarobljenika, a suština njihova svodila se na to da Nemci priznaju partizanima pravo ratujuće strane, tj. da se obustavi medjusobno ubijanje ranje­ nika i zarobljenika. To je inače bio trenutak u kome su se Vrhovni štab, glavnina revolucionarne vojske i hiljade ranje­ nika nalazili u životnoj opasnosti, pa nam je bio nužan svaki predah ako bismo do njega mogli doći. O svemu tome trebalo je obavestiti Moskvu. Ali bili smo svesni — Tito jer je Moskvu i poznavao, a Ranković i ja više instinktom, da joj ne treba reći sve. Saopšteno joj je jedino da razgovaramo s Nemcima. o izmeni ranjenika. Ali tamo, u Moskvi, nisu ni pokušali da se užive u naš položaj, nego su u nas posumnjali uprkos re- kama već otekle naše krvi i — odgovorili nam vrlo oštro. Ja se sećam — bilo je to u mlinu kraj reke Rame uoči našeg proboja preko Neretve, februara 1943. godine — kako je na sve to Tito reagovao: Mi smo u prvom redu dužni da se stara­ mo za svoju vojsku i svoj narod.

    To je bilo prvi put da je neko u Centralnom komitetu otvoreno formulisao neistovetnost s Moskvom. A to je bilo prvi put da je i moju svest, nezavisno od Titovih reči ali ne 1 bez veze s njima, ošinuo sjaj te neistovetnosti — ako hoćemo da se održimo u samrtnoj borbi međju suprotnim svetovima.

    3) 29. novembra 1943. godine, u Jajcu, na II zasedanju Antifašističkog veća, donete su odluke koje su faktički značile ozakonjenje novog socijalnog i državnog poretka u Jugoslaviji.

  • Istovremeno je formiran Nacionalni komitet kao privremena vlada Jugoslavije. Pripremajući te odluke na sednicama Cen­ tralnog komiteta Komunističke partije, bio je zauzet stav da se Moskva ne obaveštava dok sve ne bude gotovo — iz do­ tadanjeg iskustva s Moskvom i iz linije njene propagande znali smo da ona to neće biti kadra da shvati. I zaista, reagovanje Moskve na te odluke bilo je do te mere negativno da od njih neke delove nije ni objavila radio-stanica “Slobodna Jugosla­ vija”, koja je inače u Sovjetskom Savezu radila za potrebe usta- ničkog pokreta u Jugoslaviji. Sovjetska vlada, dakle, nije shva­ tila najvažniji čin jugoslovenske revolucije — onaj koji je ovu pretvarao u nov poredak i izvodio na medjunarodnu scenu. Tek kad je postalo očevidno da Zapad na odluke u Jajcu reagu- je s razumevanjem, Moskva je izmenila stav i prilagodila se realnostima.

    Ali uprkos svoj gorčini tih iskustava, čiji značaj su mogli shvatiti tek posle raskida s Moskvom 1948. godine, uprkos drukčijim oblicima egzistencije, jugoslovenski komunisti su se ne samo smatrali idejno vezanim za Moskvu nego i njenim najdoslednijim sledbenicima. Mada su ih životne revolucionar­ ne i druge stvarnosti sve doslednije i nepomirljivije odvajale od Moskve, oni su baš ove — naročito svoje uspehe u revolu­ ciji, uzimali kao potvrdu