S1IUIN2IVOTNI PUT SAMODRgCA

MILOS MIKELN

i

Oy

nPOCBET

MILOS MIKELN

2IVOTNI PUT SAMODRSCA

STALJIN

PROSVETA BEOGRAD

Naslov originala Milos Mikeln Mladinska knjiga Ljubljana, 1985. Prevod s slovenackog Branka Dimitrijevic

STALIN

GROBAR REVOLUCIJE I GRADITELJ PRVE ZEMLJE SOCUALIZMA

Sign.

In*, kroj

l

Generaini sekretar se kandiduje za mesto grobara revolucije! Lenjinov testament U bici za Lenjinovo nasledstvo Staljin na strani starih boljsevika protiv biveg menjsevika Trockog XVII kongres VKP(b) 1934: 292 glasa protiv Staljjina, d 1966 ucesnika ovog Kongresa ubijeno 1108, a d 139 clanova Centralnog komiteta ubijeno 98 Za vreme kolektivizacije poljoprivrede, d gladi, u cistkama, zatvorima i logorima umire preko 20 miliona Ijjudi s celom starom boljsevickom gardom na elu, all Staljin ne samo sto uspeva da odbrani sovjetsku drzavu, vec je cak ojacava i prosiruje u imperiju vecu nego sto je ikada bila Kako raste takav covek, kakav je on?

25. oktobra 1926. godine, u Politbirou sovjetske partije dolazi do zestokog sukoba. Sednica je bila prosirena, prisiustvovalo je i vise clanova CK VKP(b), Svesavezne komunsticke partije boljsevika. U Politbirou su tako bili: tri umerena, Buharin, Rikov i Toniski, tri staljinista, Staljin, Molotov i Rudzutak, koji je nedavno bio dosao na mesto Zinovjeva, kolebljivi Kalinjin i otri Staljinov protivnik Trocki. d osam kandidata za clanove Politbiroa Staljin je imao vec sest svojih pristalica. Staljin je izlozio svoje teze o opoziciji, koje je trebalo da budu podnete narednom plenumu partijskog rukovodstva. Trocki se ostro suprotstavio tvrdeci da je Staljin time prekrsio tek postignuti dogovor o prestanku sukoba u najuzem rukovodstvu. Govordo je o Staljinovoj nelojalnosti upozorivsi vecinu da plovi u pravcu koji, namerno ili nenamerno, vodi u bratoubilacki sukob. Tome ce uslediti samounistenje partije i na kraju propast revolucije. Trocki se zatim okrenuo prema Staljinu i upro prstom u njega: Generaini sekretar se kandiduje za meslo grobara revolucije! Staljin je pobledeo, ustao, ocigledno se tesko savlaclao i izjurio iz sale zalupivsi za sobom vrata. Muralov, Ivan Smirnov i ostali dosli su u nas stan n Kremlju da sacekaju Lava Davidovica koji je trebalo I;i se vrati s sednice Politbiroa. Prvi je dosao Pjatakov. Bio je bled i delovao je umorno. Sipao je sebi cau vode, iskapio je u jednom dahu i rekao: ,1 sami zna-

8

te da sam vec omirisao barut, ali tako nesto jos nikada nisam doziveo! Ovo je gre d svega! Zasto, zasto je Lav Davidovic to rekao? Staljin mu to nece oprostiti ni do trece, cetvrte generacije!' Pjatakov je bio toliko uzbuden da nije umeo dobro ni da objasni sta se zapravo desilo, tako dogadaje tog popodneva opisuje zena L. D. Trockog Natalija Sjedova. Staljin se oduzio Trockom posle sedam dana, na 15. partijskoj konferenciji koja je pocela upravo istog dana kada je prosireni Politbiro odrzao toliko uzbudljivu sednicu. Pustio je da sedam dana drugi napadaju opoziciju s Trockim na celu. Staljin je umeo da ceka. Zatim je krenuo u visecasovni napad. Na svoj nacin je prikazao nesuglasice i sporove u partijiskom rukovodstvu. Citirao je sve loe sto je Zinovjev davno pre revolucije rekao o tadasnjem menjseviku Trockom kao ukletom neprijatelju lenjinizma; pomenuo je primedbe Trockog o Zinovjevu i Kamenjevu kao saboterima oktobarske revolucije; time je ucinio smesnom uzajamnu amnestiju koju su, toboze, medusobno sproveli vode opozicije. Detaljno je navodio biografiju Trockog, trazeci u njoj dokaze za dosledno sujprotstavljanje Lenjinovim idejama. Na kraju je optuzio Trockog, Zinovjeva i Kamenjeva da huskaju Partiju protiv seljaka i da traze brzopletu industrijalizaciju koja ce imilione radnika i seljaka baciti u bedu. Za razliku d opozicije, koju treba jednoglasno osuditi, vecina rukovodstva kojoj se pridruzuje i on, Staljin, protivi se prebrzoj kolektivizaciji seljastva i prenapregnutoj industrijalizaciji. Zatim je Buharin, Lenjinov wmljenik Partije, ironicno pozvao Trockog da pred ucesnicima Konferencije ponovi sto je na sednici Politbiroa rekao o Staljinu kao grobaru revolucije. Ismevao je prognozu Trockog, Zinovjeva i Kamenjeva o rascepu i tragediji u Partiji: Svega trojica ce napustiti Partiju i to ce biti sav rascep! I jos: Bice to farsa, a ne tragedija! Samo dve godine kasnije, 11. avgusta 1928, na smrt uplaseni Buharin saputace slomljenom Kamenjevu: On ce sve da nas pobije. On je novi Dzingis Kan. Podavice nas. Ali u sukobu s idejama Trockog, Zinovjeva i Kamenjeva, Buharin i Staljin su jos bili na istoj strani. Buharin, nesumnjivo, iz ubedenja: bio je protiv nasilnog teranja seljaka u kolhoze, protiv preterane izgrad-

nje gigantskih fabrika. To je samo malo kasnije, kad se Staljin okrenuo za ceo krug ulevo i zapoceo nasilnu industrijalizaciju i pravo istrebljivanje srednjih i vecih seljaka, platio prvo visokim polozajem, a posle deset godina i glavom. A grobar revolucije bio je 1926. godine vec cvrsto u sediu. Briljantno beskorisni ispad Trockog (kao sto je slicne govornicke efektne nastupe samouverenog Trockog vec i ranije nekom prilikom okarakterisao Staljin) vise nije mogao da mu naskodi. Naravno, nije lako progutao reci Trockog da je grobar revolucije, narocito ne tih dana. Naime, nedelju dana pre toga, 18. oktobra 1926. godine, u Njujork Tajmsu prvi put je objavljen Lenjinov testament, i to celokupan autentican tekst. Svim vodecim ljudima u Sovjetskom Savezu bio je, naravno, poznat. Procitan je na sednici Centralnog komiteta 22. maja 1924. godine. Tada je zakljuceno da se nece dati na uvid ni delegatima XIII kongresa Partije, a kamoli javnosti. U svom Pismu Kongresu, poznatom kao Lenjinov testament, Lenjin je za vreme svoje bolesti, 24. decembra 1922. godine diktirao svojoj sekretarici: Drug Staljin, postavsi generalni sekretar, koncentrisao je u svojim rukama neizmernu vlast, i nisam uveren da ce on uvek umeti da se dovoljno oprezno koristi tom vlascu. 4. januara 1923. tome je dodao: Staljin je suvise grub, a ta mana, sasvim podnosljiva u sredini i u kontaktima medu nama, komunistima, postaje nepodnosljiva na duznosti generalnog sekretara. Stoga predlazem drugovima da razmisle o nacinu Staljinovog premestanja s tog mesta i o postavljanju na to mesto drugog coveka koji bi se u svakom drugom pogledu razlikovao d druga Staljina samo jednom prednoscu, naime da je trpeljiviji, lojalniji, uctiviji i pazljiviji prema drugovima, manje kapriciozan. Lenjinov testament, naravno, nije bio zaboravljen medu onima koji su znali za njega. Ucesnici 15. konferencije, koja je pocela 26. oktobra 1926. godine, sigurno su ga i te kako dobro upamtili. No, okupljenim clanovima Centralnog komiteta jos su jasniji bili sukobi u najvisem rukovodstvu, koji su trajali tri i po godine posle Lenjinove smrti, zapravo i du-

10

11

ze, gotovo cetiri godine, jos d vremena Lenjinove bo lesti. Tih sukoba bilo im je preko glave. Trebalo ih je nekako okoncati, a u Partiji i u zemlji uspostaviti red. To sto je svetska stampa rastrubila Lenjinov testament upravo uoci XV konferencije, i sto ga je u Njujork Tajmsu objavio upravo Mafcs Istman, poznat kao prijatelj Trockog, vecina clanova CK smatrala je smisIjenoon provokacijom. Iza toga, naravno, nije mogao da stoji niko drugi nego Trocki. On je za vreme prvog isvetskog rata ziveo u Sjedinjenim Americkim Drzavama, on i niko drugi imao je prijatelje medu tamosnjim novinarima. Pranje prljavog vesa pred tudim ocima svakako ne donosi simpatije onome ko to cini. Ili kome se to pripisuje. Zato su mnogi neodlucni sad definitivno stali na StaIjinovu stranu: treba napraviti red. Trocki, koji postavIja mine po svetskoj stampi nedelju dana pre plenuma CK, ocigledno nije pravi covek za to to ce ocito bolje umeti Staljin zaijedno s Buharinom, najbistrijim partijskim teoreticarom. Niko nije ustao u odbranu Trockog, Zinovjeva i Kamenjeva. Konferencija je prihvatila Staljinovu ocenu da ovi opozicionari vise nisu koniunisti vec socijaldemokrati; njihov je cilj razbijanje jedinsitva Partije; nasli su se na istiim pozicijama s ostahm neprijateljima boljsevika, s menjsevicima, eserima i kadetima. Trocki je izgubio mesto u Politbirou. Zinovjev je izgubio funkciju predsedni'ka u Kominterni. Ipak, trojka jos uvek nije iskljuena iz Centralnog komiteta. U ocima naroda oni su ipak bili najblizi Lenjinovi saborci, pobednici u revoluciji koja je narodu bila jos suvise u secanju. Ali u politiokom vrhu se znalo: testament mrtvog vode znaci manje d odlucnosti onih na koje upozorava.

Maja 1922. godine Lenjin je doziveo prvi mozdani udar. d oktobarske revolucije, brzo i vesto, gotovo bez prolivanja krvi izvedenog prevrata 7. novembra 1917 (po

starom ruskom kalendaru 25. oktobra) nije proslo ni pet godina. d tih pet godina, mlada sovjetska drzava potrosila je vise d tri godine na gradanski rat u kome je u borbama, a jo vise d gladi i bolesti, stradalo skoro 14 miliona ljudi. Poslednja veca antirevolucionarna uporista savladana siu tek 1921. godine. Lenjina je bolest vezala za krevet upravo kad je bio usred groznicavog politickog i privrednog organizovanja nove drzave. Rukovodstvo drzave i Partije ostalo je u rukama Politbiroa koji su cinili Trocki, Zinovjev, Kamenjev, Tomski, Buharin i Staljin. Trocki, stvaratelj Crvene armije i pobednik u gradanskom ratu, Zinovjev, predsednik Komunisticke internacionale, Kamenjev, rukovodilac moskovske partijske organizacije, Tomski, voda sindikata, Buharin, glavni partijski teoreticar, Staljin, glavni administrativac partijskog aparata. Tako je to izgledalo u ocima naroda, pa i u ocenama poznavalaca. A u stvari, Satljin je vec imao znatno veci uticaj i moc nego sto se to spolja prknecirvalo. Krajem aprila 1922. godine Lenjin je predlozio da se Trocki imenuje za jednog d cetiri potpredsednika vlade. Trocki je taj polozaj s prilicne visine odbio, sto je Lenjina, doduse naljutilo, ali nije odustao i narednih meseci je isti predlog jos nekoliko puta ponovio. Svega nekoliko dana ranije, 13. aprila 1922. godine, Staljin je, naistne, imenovan za generalnog sekretara Partije, funkcija koja dotle nije postojala. Istovremeno je postavljen i za rukovodioca Organizacionog biroa, cija je namena bila da Politbiro rastereti sitnih poslova i omoguci mu da se bavi iskljuciivo pitanjima d odluujuceg znacaja. Kada je godinu dana kasnije, bez bolesnog Lenjina, odrzan XII kongres Partije, s predsednickog stola se po obicaju citalo bezbroj pozdravnih telegrama: gotovo svi su bili hvalospevi Leojinu i Trockom, tu i tamo pominjani su Zinovjev i Kamenjev, dok se Staljinovo ime jedva pominjalo. Tako je svoje rukovodioce videla Partija i cela zemlja a tako je, naravno, video sebe i sam Trocki: odinah do Lenjina, kao jedini moguci naslednik oca revolucije.

12

13

Ali Lenjin je vec godinu dana ranije, pocetkom 1922, znao da pored Trockog u Politbirou ima jos jednu snaznu linost, coveka koji je prilikom nabrajanja clanova Politbiroa obino pominjan na poslednjem mestu: StaIjina. Odlucio je da vrhovno rukovodstvo podeli na ovu dvojicu. Naime, nema nikakve sumnje da je imenovanjem Trockog za jednog d cetiri potpredsednika vlade na cijera je on bio ceki, hteo da zapocne proces odvajanja Partije d drzave, o ceniu je kao o predstojecoj nuznosti govorio na prethodnoni kongresu, kao sto nema sumnje da je d cetiri potpredsednika Trocki imao neosporno najyeci autoritet te bi svakako nasledio Lenjina u drzavnim poslovima, i to ne samo kao jedan d cetvorice kao sto je to nadmeno shvatao sam Trocki (za dvojicu potpredsednika vec su imenovani Rikov i Curupa, dok je treci trebalo da bude Kamenjev). Premda nije hteo da ga vidi kao Lenjinovog naslednika, Staljin je ipak ostro napadao Trockog zbog odbijanja potpredsednickog mesta, govoreci da je nedopustivo suprotstavljati se Lenjinovim predlozima. I ova prilika Ije dobro dosla Staljiniu da se Trockom bar malo osveti za 1918. i 1920. godinu, kada se zacela mrznia izmedu njih, jer se Staljin diletantski rnesao u vojne stvari za vreme borbi za Caricin i u Poljskoj, pa je u prvom slucaju nepotrebno zrtvovano 60000 zivota crvenoarmejaca, a u drugom cak mozda pobeda nad Poljacima koji su zbog toga uspeli da zauzmu dobar deo Belorusije i Ukrajine; zbog toga je, naravno, morao da otrpi zestoke napade tadasnjeg komandanta Crvene armije. Nadmeno i, gledano unatrag, nerazumno ponasanje Trockog za vreme Lenjinove bolesti moze se objasniti jedino time da je Trocki bio uvreden sto ga Lenjiin nije postavio na mesto koje bi nedvosmisleno potvridilo da je oin prvi ovek do njega ili eventiualno p^rvi posle njega. Mislio je da niko osim njega ne moze da nasledi Lenjina, jer mu to priradno sleduje i ispao bi smesan ako bi za to morao da se bori. U tom uverenju ga je ucvrscivalo javno mnjenje u celoj zemlji, cela Partija, komunisti u svetu (Roza Luksemburg: To sto su ucinili Lenjin i Trocki.. .) i celokupno svetsko javno mnjenje, jer bi cak i zapadne novine, pisuci o novostima iz

Sovjetskog Saveza, svoje najcesce neprijateljski intonirane clanke pocinjale recima: Lenjin i Trocki su opet ... Trocki nije primecivao da su se Zinovjev i Kamenjev okrenuli protiv njega i ukljuili Staljina u grupu koja je kao jezgro kolektivnog rukovodstva trebalo da zameni bolesnog Lenjina. Vraticemo se kasnije ponovo na ove dogadaje i licnosti koje su u njima igrale neku ulogu. Ovde cemo se ograniciti na nekoliko zanimljivih podataka iz vremena Lenjinove bolesti, 1922. i 1923. godine: na XI kongresu Partije, u prolece 1922. godine, Lenjin, Trocki i Zinovjev, sigurno po prethodnom dogovoru, govore o opasnom srastanju partijskog i drzavnog aparata u jedinstven stub moci, sto treba spreciti; ova teza Leljina, Trockog i Zinovjeva mnogim ucesnicima Kongresa nije se cina ispravnom, mada se Lenjinu i Zinovjevu niko nije otvoreno suprotstavljao; medutim, mladi jermenski delegat Anastas Mikojan rekao je s kongresne govornice da ga ne cudi sto takvo misIjenja zastupa drug Trocki, o kome se zna da je covek drzave, a ne Partije; u aprilu 1922. godine Staljin je imenovan za generalnog sekretara Partije, dok Trockog Lenjin uzalud pokusava da privoli da preuzme potpredsednicko mesto u vladi; u leto 1922. godine Trocki se posle odbijanja potpredsednickog mesta udaljio d Lenjina a, ostajuci posle zavrsetka gradanskog rata, u kome je vodio Crvenu armiju, bez pravog zaduzenja i d Politbiroa Partije i drzavnog vodstva; u decembru 1922. i januaru 1923. godine Lenjin je napisao svoj testament i u njemu predlozio da se StaIjjin premesti s mesta generalnog sekretara; nije, medutim, napisao koga bi na to mesto trebalo postaviti; tokom 1923. godine kao neformalno prvi covek Partije (i Lenjin je bio voda Partije neformalno) izbija na povrsinu Zinovjev. Povezuje se s Kamenjevim i Staljinorn u trojku koja do kraja godine postaje toliko uticajna da posle nekoliko ranijih manjih sukoba moze da krene u odlucujucu bitku ciji je cilj sprecavanje nekadanjeg menjsevika Trockog da zauzme Lenjinovo mesto. Pred kraj 1923. godine Trocki, iznenaden i zapanjen, shvata o cemu je rec. To ga je trglo iz neaktivnosti, pa

14

15

je u veoma ostrim govorima i clancima napao diktaturu stare garde koja je, prema njegovim reckna, zavladala u Partiji, kao i raznorazne oblike birokratizma koji su se prosirili po celoj zemlji. Bio je to isasvim ocigledan napad na Zinovjeva, Kamenjeva i Staljina. No bio je to, u isti mh, namerno ili nenamerno, i napad na celu staru boljsevicku gardu i to d coveka koji je priao boljsevicima tri rneseca pre revolucije, dok je pre toga bio samosvojan narodni tribun, menjsevik koji se godinama ostro suprotsitavljao Lenjinu i boljSevickoj politici. Staljin ga je ostro napao u Pravdi. Napisao je da razbija Partiju. Zinovjevu, Kamenjevu i Staljinu pridruzio se i Buharin. Slozno su se okomili na Trookog. Trocki je, doduse, u svojoj kritici birokratizovane Partije imao i istomisljenike, u Moskvi, na primer, vise d trecane partijskog clanstva. U drugoj polovini decembra 1923. i u januaru 1924. Trockog i njegove poeli su da kvalifikuju kao opoziciju, i to ne samo na sastancima i u clancima, nego i u dokumentima partijskih konferencija. Staljinov aparat je sjajno izdrzao svoju prvu probu: nametnuo je liniju koju su vodili Zinovjev, Kamenjev i Staljin. Covek koji je pre godirau dana bio prvi do Lenjina, jos za Lenjinovog zivota prekvalifikovan je u opozicionara. Kada u na kraju XVII kongrosa VKP(b), Svesavezne komunistike partije boljevika, u januaru 1934. godine, prebrojale glasake listide, izborna komisija se zaprepastila: na 292 biratka listica precrtano je Staljinovo ime. Pravo glasanja je na tom kongresu imalo l 225 delegata. Gotovo cetvrtina je, dakle, glasala protiv generalnog sekretara. Tako nesto se u boljsevickoj partiji jos nije desilo. Mada se vec duze sumnjalo da je na XVII kongresu bilo pokuaja da se smeni generalni sekretar, ove podatke je u svojoj knjizi o Staljinu, objavljenoj 1980. godine u Njujorku, izneo Anton Vladimirovic Antonov-Ovsejenko, sin poznatog boljsevickog revolucionara An-

tonova-Ovsejenka koji je vodio napad na Zimski dvorac 1917. godine, bio clan Lenjinove vlade i zauzimao druge visoke funkcije, i koji je 1938. godine u cistkama streljan. Njegov sin je bio po raznim logoiima i zatvorima, rehabilitovan je 1957. godine, a u vreme objayIjavanja iknjige ziveo je kao kustos muzeja u Moskvi. Tvrdi da je podatke o XVII kongresu pronasla posebna komisija, jedna d onih koje su prvih godina Hruscovljeve vlade istrazivale greske i zlocine staljinistikog kulta licnositi, i da je on imao pristup do ovih podataka. Izborna komisija XVII kongresa nala se u velikom skripcu. iPotajno se, mimo Staljinovog znanja, savetovao s nefcoliko vodenja borba Trockog protiv boljsevicke i Lenjinove revolucioname teorije, levicarstvo i ponekad sanjalastvo Buharinovo, histericni intelektualni skepticizam Lunacarskog, zajedljivost, cesto i cinizam Radeka, uz to zandarski cvrsta ruka Staljina sve su to za Lenjina bili odrazi ovih i mnogih drugih razlicitosti i strujanja u boljsevickom pokretu, predstavljeni preko ovih lijudi u njegovom rukovodstvu. Zato, ako bi se jednog dana ostro i na noz sukobio s nekim d ovih pogleda i njegovim predstavnikom u svom CK, to nije znailo da sutradan nece tog istog coveka svom snagom podrzati i poveriti mu najodgovorniji zadatak. Za to postoji dugi niz konkretnih primera. Gotovo bismo mogli da kazemo da je Lenjin ne samo dopustao nego upravo izazivao razlicita i suprotna mislijenja, medusobno suprotnih, cak suprotnih i u odnosu na sebe smatrajuci da rukovodstvo, koje odrazava sve razlikosti zivota i drustva, sposobno da potrazi prava resenja za raznolike damare i bezbroj protivrecnosti u drustvu i drzavi. To je Lenjin sebi dozvoljavao u vreme koje je bilo sve samo ne prikladno za sukobljavanje razlicitih pogleda i za borbu mislijenja u rukovodstvu zemlje koja je krvarila iz hiljadu rana. I koja je, sto se desava u svakoj revoluciji, izgubila osecaj i meru za prolivenu krv. U vreme kada je kao u svakom gradanskom ratu, s obe strane bilo na hiljade nevinih ili pukim slucajem ubijenih Ijudi, obesenih talaca, strelljanih zatvorenika, mucenih staraca i zlostavljanih zena, neduzne sirocadi. O tome, o krvi prolivenoj u gradanskom ratu, zanimIjivo je misljenje jednog d najboljih Stalljinovih biografa, Borisa Suvarina koji nije ni Staljinov ni Lenjinov simpatizer: Istoriija obilato dokazuje da ove grozote nisu nesto specificno rusko. Zatim citira Huareza koji kaze da revolucije, doduse, donose napredak, all u varvarskom obliku: Ma koliko bila plemenita, plodna i nuzna, revolucija uvek spada u niza i polubestijalna razdoblja covecanstva. Ipak treba reci da je zaostalost Rusije gradanskom ratu dodala neke specificne crte koje opisuje Gorki: Narod, vaspitan u skoli koja surovo podseca na patnje pakla, narod vaspitan pesnicom, batinom i bicem, ne moze da ima nezno, osecajno srce. Narod koji je gazila poli-

cija, sposoban je samo da gazi preko leseva. U zemlji gde je toliko dugo vladala nejednakost, narod d danas do sutra tesko moze da uapostavi pravnu drzayu. Ne moze se d njega traziti pravednost; on nikada nije znao za pravednost.

CETVRTA GLAVA

l

PUT NA VRH I SPOR S LENJINOMPet miliona zrtava gladi Industrijska proizvodnja pada na petinu Pobuna kronstadskih mornara Lenjinova nova ekonomska politika, NEP: neka se bogati ko moze Lenjinov prvi mozdani udar Lenljin pokusava da odvoji Partiju d drzave i drzavu ostavi u nasledstvo Trookom, a Partiju Staljinu Zabranjuje frakeionas'tvo u Partiji, ali nastoji da u njoj sauva demokratiju Staljin dobija opasno zapaljenje slepog creva i mora na operaciju s neizvesnim ishodom Staljin cvrstom rukom zavodi red u Gruziji Lenjinov drugi mozdani udar Kom-lazi i kom-hvalisanje Sta ce mi bog istorije! Lenjinov testament: premestite Staljina s mesta generalnog sekretara Gruzijac kao gruba velikoruska pandurcina Lenjin se lino odrice Staljina Lenjinova smrt i Staljinova zakletva: mi, komunisti, d posebne smo grade Da li je Staljin odgovorio na optuzbu u poslednjem pismu koje mu je pisao Lenjin: Nisam sklon da zaboravljam lako ono to je ucinjeno protiv mene...? Ovaj kuvar ce nam spremati samo ljuta jela!

CetvorogodiSnji imperijalisticki i trogodisniji gradanski rat razorili su zemlju. Posle zavrsetka gradanskog rata seljaci su poceli da pokazuju nezadovoljstvo zbog oduzimanija svih viskova, zbog sistema obavezne predaje hrane, trazili su da ih drzava snabdeva zadovoljavajucom kolicinom industrijskih proizvoda. Zbog gladi i iscrpljenosti nezadovoljstvo se pojavilo i u delu radnistva, citamo u zvanicnoj Staljinovoj biografiji iz 1947. godine. To (je vise nego tacno. Lenjin je 1921. godine govorio: Proletarijat pati d neopisive gladi, diktatura proletarijata je s sobom donela tolike zrtve, takve nevolje i odricanja za vladajucu klasu, za radnistvo, kakve u istoriji nisu zapamcene, polozaj radnicke klase je krajnje tezak. Ona uzasno pati. Beda je bila tolika da su se po Moskvi vidali plakati s Lenijinovim potpisom: Drugovi! Vaske ce pobediti socijalizam ako socijalizam ne savlada vaske! Svi u borbu protiv vaski! Ispod kremaljskih zidina su zapalili ogromne vatre i spaljivali vasljive uniforme, cebad, odela. Ali vaske su bile samo posledica bede koja se nije mogla spaliti na tim vatrama. U teska vremena, godine gladi, pojavljuje se opste nezadovolijstvo vladom; kakva god da je i kakvi god da su njeni problemi, javljaju se izlivi opsteg nezadovoljstva, a unutar samog vladajuceg sloja ili stranke pojavIjuju se kriticari sopstvenog rukovodstva, koji nude alternativne programe i resenja. Sve to se srucilo i na Lenjinovu vladu 1921. godine. Opste nezadovoljstvo, na primer, iskusio je Staljin na sopstvenoj kozi u svom rodnom Tbilisiju jula 1921. go-

162

163

dine. Kada se pojavio na masovnom zboru u zgradi Opere, okruzen cekistima i crvenogardejcima, sala je pocela da zvizdi. Stare zene, neke d njih su ga u davna vremena ilegale cak krile i hranile, okomile su se na nljega psovkama. Smogao je da kaze samo nekoliko reci, a zatim je s svojom pratnjom naglo napustio zgradu. Drugo, neocekivani izliv spontanog nezadovoljstva desio se za vreme X kongresa boljsevicke partije marta 1921. godine. Glad je u celoj zemlji dosla do vrhunca, izbilo je vise selljackih pobuna, narocito u Tambovu, kljucalo je medu petrogradskim radnicima i uto su se iznenada pobunili mornari u Kronstadu, do nedavno najpouzdanija garda revolucije. Zahtevali su sposobniju vladu, kraj boljsevickog samovlasca, demokratski sastav sovjeta, pojavile su se i parole o sovjetima bez bolljsevika. Trocki je naredio da vojska ostro odgovori na pobunu, Tuhacevski je preko zaledenog finskog zaliva vodio napad na kronstadsku tvrdavu, na celu je jurisalo oko tristo delegata kongresa. Pobuna je brzo ugusena, vode streljane; nema tacnih podataka o tome koliko je pobunijenih mornara streljano, neki pominju cifru d vise stotina likvidiranih. Trece, vec duze se kuvalo nezadovoljstvo i zahtevi za drukcija resenja u sopstvenom rukovodstvu i u sopstve nim redovima. Do obracuna je doslo priblizno u isto vreme, negde oko X kongresa i kronstadskog upozorenja. Medu ostalim grupama najglasnija je bila takozvana radnicka opozicija, njeni najuglednilji predstavnici bili su Sljapnikov i Kolontajeva. To je u sustini bila pobuna protiv stroge centralizacije partije i drzave, protiv birokratizacije u koju su zalosno tonuli dojucerasniji revolucionarni ciljevi. Nista cudno, jer je osoblje Centralnog komiteta vec tada brojalo preko sesto ljudi koji su se borili s preko cetiri hiljade izvestalja koji su svakog rneseca stizali u CK d nizih rukovodstava i organizacija. Metodi kojima je ovaj aparat vodio partiju i drzavu, sve vise su licili na one koje je koristio Staljin dok je zavodio red u pozadini crvenih linija fronta ili u kremaljskom centru nove vlasti. Tome su se usprotivili stari boljsevici i revolucionari. Sustina je bila u tome sto su novi ljudi s zanosom i cvrstom rukom u ogromnoj drzavi poceli da vladaju na jedini poznat, to jest stari nacin: birokratski. A re-

volucionari nisu proveli decenije u ilegalnoj borbi, nisu krvarili i gubili najbolje drugove u gradanskom ratu da bi carsku birokratiiju zamenila boljsevickom, da bi mesto ranijeg trulog samodrzavlja zauzelo novo, mlado i zato utoliko cvrsce, efikasnije. Istovremeno je Trocki, koji se u kriticna vremena nikada nije ustezao da ponudi nova radikalna resenja, predlozio militarizaciju radnickih sindikata: kao to je Crvena armija drzavu spasla vojne propasti, tako sad voljnicki organizovani sindikati treba da sprece privrednu propast koja je bila na pragu. Ali zato sindikati kao nova snaga u drzavi treba da dobiju mogucnost da se, ako treba, suprotstave cak i vladi i pregovaraju s njom, kao ravnopravna radnicka vlast. Stavove Trockog delimicno je podrzala radnicka opozicija, s tim sto nije prihvatila njegovu ideju o militarizaciji sindikata, mada (je trazila da dobiju veci uiticaj i da se njihova rec bolje cuje. Posto se obracunao s kronstadskim pobunjenicima, X kongres je odbacio kako ideju Trockog tako i radnicku opoziciju. Lenjin je, naime, bio i protiv prvog i protiv drugog resenja, u njima je video opasnost za mladu sovijetsku drzavu koja jos nije bila dovoljno jaka da bi sebi mogla da dozvoli nesto vise d cvrste ruke i reda: vise d jednog rukovodstva i jednog centra moci. Sovjetska drzava je poluga ekonomskog prevrata. Zato ne dolazi u obzir da se sindikati suceljavaju s organima sovjetske vlasti, napisao je Lenjin u kongresnoj rezoluciji. Lenljin je na Kongresu dobio 386 glasova, Trocki 50 a radnicka opozicija 18. Cinilo se da je Partija opet jedinstvena i spremna da se uhvati ukostac s rasulom koje je u mladoj republici ostavio rat. A rasulo je bilo uistinu strasno. Proizvodnja je ponegde potpuno stala, a u celini je pala na petinu proizvodnje iz 1913. godine. Hiljade specijalnih grupa, koje je vlada za vreme gradanskog rata slala u seljacke predele da silom prikupe hranu za izgladnele gradove, ispraznile su seljacima ambare do poslednjeg zrna, osim onog s l o su bili zakopali i sakrili. Vladi u to vreme zaista nije preostaljalo nista drugo nego da naredi ove zvanicno sankcionisane pljackaske ekspedicije, mada je jedina moguca posledica bila da seljaci seju samo onoliko o im je bilo potrebno da nahrane sebe i koliko su

164

165

mogli da sakriju d vladinih komesara. Kada bi komesari uspeli da nadu sakrivenu i zakopanu hranu, seljaku nije ostajalo doslovno nista. Zemlju je zahvatila neizbezna glad. Sovjetska delegacija je na niedunarodnoj konferenciji 1922. godine u Zenevi saopstila zvanican podatak da je 1921. godine d gladi umrlo tri miliona ljudi. Centralna sovjetska statisticka ustanova je godinu dana kasnije izracunala da su glad 1921/22 i smanljenje nataliteta odneli 5 053 000 zivota. Medutim, ispostavilo se da je samo d gladi umrlo 5 miliona ljudi, ne racunajuci gubitak zbog opadanja nataliteta. A na Kongresu sovjeta Kaiinjin je izneo da je gladovalo 36 miliona ljudi, mada broj smrtnih slucajeva niie pominjao. Na jednu petinu smanjena industrijska proizvodnja, milioni mrtvih i desetine miliona polumrtvih d gladi, strajkovi u retkim fabrikama koje su jos radile, ustanci i ubistva prehrambenih komesara po selima, konacno pobuna dojucerasnjih najverniijih, crvenih mornara sve to je trazilo efikasan, neodlozan i delotvoran odgovor. Lenjinov odgovor je bio N E P , nova ekonomska politika. Njome je zapanjio ne samo celu zemlju, nego i svoj sopstveni Politbiro. Zaokret ije bio toliko brz i ostar da ga nisu ocekivali ni njegovi najblizi saradnici. Sustina NEP-a je bilo ukidanje obaveznog predavanja hrane; seljaci ce ubuduce u hrani placati poreze, a viskove ce moci da prodaju na slobodnom trzistu po slobodno obrazovanim cenama. Komunisti su po celoj zemlji negodovali, da je to obnavljanje kapitalizma i bogacenje seljaka na racun radnika, ali boljsevicko rukovodstvo je ovoga puta bez otpora prihvatilo Lenjinovu zamisao. Nije se ponovilo suprotstavijanje koje je pratilo ranije Lenjinove radikalne poteze u aprilu i oktobru 1917, i povodom Brest litovskog mira. Buharin je na sledeci nacin tumacio NEP: Nasa ekonomska politika iz razdoblja takozvanog ratnog komunizma nije bila politika koja bi unapredivala razvj proizvodnih snaga... N Jen cilj nije bio proizvodnja nego koriscenje. To i samo to nas je interesovalo. Nasa privredna politika bila je objektivno protivrecna razvoju celokupne privrede... A kako je poljopriv-

reda osnova nase industrije, takva politika je morala da zaostri krizu celokupne nacionalne privrede. I Trocki, jos malocas u manjjoj carki s Lenjinom, pisao je: U pogledu prelaska na novu ekonomsku politiku nije bilo razlika u stavovima... u CK smo jednoglasno glasali za rezoluciju. Saglasnost, koje dotle nije bilo cak ni u toliko sudbonosnim pitanjima kao to su bile odluke za ustanak ili protiv ustanka, za rat ili protiv mira, sada je postojala u pitanju koje takode nije bilo nevazno, jer NEP je znacio uvodenje slobodne igre ekonomskih zakonitosti s slobodnim trzistem i slobodnim formiranjem cena u veoma znacajnom dein nacionalne privrede. lako su teskoce bile toliko velike da su u NEP-u svi videli poslednji ocajnicki pokuSaj da se izade iz privredne propasti i gladi, iako je Lenijinov autoritet bio veci nego ikada, ova nepodeljena saglasnost je mozda iznenadila i samog Lenjina. O znacaju saglasnosti u rukovodstvu mlade sovjetske republike Lenjin svakako nije imao nikakvih iluzija, jer je u pismu tadasnijem sekretaru CK Molotovu pisao: Ako ne zatvaramo oci pred realnoscu, moramo da priznamo da proletersku prirodu politike koju sada vodi Partija ne odreduje klasna struktura clanstva, vec ogroman i potpun autoritet onog veoma 'tankog sloja clanova koji se mogu nazvati starom gar dorn. Vec i naijmanje nesuglasice u tom sloju mogu da budu dovoljne da njihov autoritet toliko oslabi da vise nece moci da donose odluke i vladaiju situacijom. Zato je nuzno da po svaku cenu sacuvamo solidarnost stare garde i svest o njenom istorijskom poslanstvu. Prorocanske reci, treba ih dvaput procitati, prorocanske ako se imaju na umu Lenjinovi napori svega godinu, dve kasnije, da svojim testamentom sacuva solidarnost stare garde. Prorocanske pri pomisli na buduca vremena, kada su stara garda i svest o njenom istorijskom poslanstvu umrli u tamnicama NKVD-a. Prorocanske i za mnoge druge komunisticke pokrete u svetu koji na sopstvenoj kozi tek treba da iskuju da u veoma tankom slolju stare garde vec najmanje nesuglasice mogu da budu dovoljne da njihov autoritet toliko oslabi da vie nece moci da donose odluke i vladaju situacijom.

166

167

Lenjin se, naravno, nije bavio prorocanstvima. Ali umeo je da u potpuno promenjenim okolnostima nacte potpuno nova resenja, utoliko vise zapanjujuca ukoliko se stvarnost zapanijujuce udaljila d dojucerasnjih modela i teorija razvoja. NEP je bio njegov poslednji veci politicki potez. Nikada necemo dobiti odgovor da li bi i kako bi umeo da nade resenja za iskusenja koja su cekala crvenu republiku, tek zapocetu novu zgradu na jos neohladenom zgaristu carske azijatske despotije. Pred kraij 1921. godine poceo je da se zali na napade vrtoglavice, umor i nesanicu. Jednom je izgubio ravnotezu i morao je da se uhvati za sto da ne padne; lekari su ga smirivali da je to obicna iscrpljenost, a on im je odgovorio: Ne, osecam da mi polako odzvanja. A u prolece 1922. godine lekari su mu prvi put zabranili svaku aktivnost i poslali ga van grada, u Gorki nedaleko d Moskve. 26. maja 1922. godine, oko deset prepodne, pogodio ga je prvi mozdani udar. Delimicno su mu se oduzele desna ruka i noga, tesko je govorio. Imao je pedeset i dve godine. Cetiri i po godine bio je na celu prve socij alisticke zemlje sveta.

Vreme d onog prvog znaka da mu odzvanja, d zime 1921. do maja 1922. godine, Lenjin je hteo da iskoristi za nesto sto ni njegovi najblizi tada nisu shvatali, hteo je da osposobi boljsevicko rukovodstvo za rad u potpuno novim prilikama, koje boljsevicke mase, jos uvek do kolena u revoluciji i gradanskom ratu, nisu mogle da shvate. Ali trebalo bi da ih shvata rukovodstvo ako hoce da bude doraslo svojim zadacima. Nastavljao je taj napor i kasnije, vec tesko bolestan, svojim cuvenim pismima i testamentom, o kojima se, kao poznatijima, cesce i detaljnije pise. Ali poceo je, sto je manje poznato, time da se bavi vec pocetkom 1922. godine. No, tome cemo se kasnije vratiti. O tim ljudima, boljsevickom rukovodstvu, zanimljivu sliku daju podaci o broju glasova koje je svako d nijih dobio na kongresu u prolece 1921. godine, prilikom fzbora u Centralni komitet Partije: Lenjin 479, Radek 475,

Tomski 472, Kalinjin 470, Rudzutak 467, Staljin 458, Rikov 458, Komarov 457, Molotov 543, Trocki 452, Mihajlov 449, Buharin 447, Jaroslavski 444, Derzinski 438, Ordzonikidze 438, Petrovski 436, Rakovski 430, Zinovjev 423, Frunze 407, Kamenjev 406, Vorosilov 383, Kutuzov 380, Sljapnikov 354 i tako dalje. (Ne zeleci da idemo ispred toka dogadaja, kad vec pominjemo ova imena kazimo da su kasnije d metka, sekire NKVD-a ili u logoru stradali: Radek 1939, Tomski samoubistvo, 1936, Rudzutak 1938, Rikov 1938, Komarov 1937, Trocki 1940, Mihajlov 1937, Buharin 1938, Ordzonikidze, samoubistvo, 1937, Rakovski 1941, Zinovjev 1936, Frunze 1925. posle sumnjive operacije, Kamenjev 1936, Kutuzov 1943, Sljepnikov 1943. godine.) Pomenuli smo vec znacaj kolji je Lenjin pridavao solidarnosti medu tom starom gardom, kako bi mogla da ispuni svoje istorijsko poslanstvo. Jos vaznije mu se cinilo da boljsevicko rukovodstvo sacuva d birokratizacije. Neprestano se zalio da novo rukovodstvo grezne u staru birokratiju, svoje nove i revolucionarne dekrete sprovodi na birokratski nacin ranijeg ruskog rezima. Bojao se da birokratija ne upropasti revoluciiju. Staljin se nemilosrdno uhvatio ukostac s starom birokratijom. d svih boljsevickih rukovodilaca on je najozbiljnije uzimao Lenjinova upozorenja. Tako ,je bar i?.gledalo. Pocetkom 1919. godine, dok je bio u pozadini fronta protiv Kolcaka i Ceha na istoku, iz Vjatke je pisao Lenjinu da u organima sovjetske vlasti ima isuvise nepouzdanih ljudi, suvise kulaka u njihovim rukovodstvima, a medu cinovnicima ogromna vecina lljudi iz starih carskih vremena: d 4 766 zaposlenih u sovjetskim nadlestvima u Vjatki, 4 467 je na mestima, na kojima su sedeli u carska vremena. Staljin je predlozio Lenjinu da se osnuje nekakva drzavna inspekcija, radnicka kontrola koja bi smela da se mesa u rad svih organa, d najnizih do na,jvisih. Lenjin je predlog odmah prihvatio, i na VIII pantijskom kongresu marta 1919. godine osnovana je sluzba koja je kasnije dobila ime radnicko-seljacka inspekcija, Rabkrin, i veoma velika ovlascenja. U organima ove inspekcije trebalo je da budu sve sami andeli, napominje biograf Staljina i Trockog Izak

168

169

Dojcer. Za rukovodioca te sluzbe Lenjinu je bio potreban covek koji ume da bude strog i nemilosrdan, covek koji se nije kompromitovao trazenjem licnog komoditeta i raskosi, koji ne trazi popularnost briljantnim nastupima pred narodom, covek radan i skroman. Takav covek bio ije Staljin. U to vreme stvarno je bio takav. U nekim stvarima cak i kasnije. Staljinu nije bilo stalo do raskosnog zivota, to ga prosto nije interesovalo. Nije ceznuo za popularnoscu narodnog tribuna, nije mario za tim. Nije bio podlozan iskuSenjima korupcije. Nije bio sklon nepotizmu, naprotiv, kasnije je pobio porodice obe svoje zene, pa cak ni svoju najuzu porodicu nije mazio niti joj je pribavljao neke privilegije (s izuzetkom mladeg sina Vasilija). Bio je strog i nepopustljiv vise nego iko u Lenijinovoj blizini. Bio je pravi covek za odgovorno zaduzenje, pravi covek da uhvati tu veliku metlu, radnicku i seljaku inspekciju. I Lenjin ga je na to mesto postavio. Pa ipak je Rabkrin ubrzo postalo upravo to sto je trebalo da spreci: velika birokratska organizacija, superadministracija za kontrolu administracije. Pre no sto cemo ispricati kako je Lenjin kasnije uvideo svoju gresku, kako u pogledu osnivanja Rabkrina tako i postavljanja Staljina na njegovo celo, treba da pogledamo sta je sebi Lenjin zadao u prolece 1922. godine. Posle prve opomene odlucio je da pripremi rukovodstvo mlade republike za delovanje u miru i, mozda, bez sebe na njegovom celu. Odlucio je da jasno razgranici drzavni i partijski aparat, koji su dotle bili tako reci isto. Njegovom bolescu i smrcu drzavno rukovodstvo trebalo bi da preuzmu cetiri potpredsednika; dvojica, Rikov i Curupa, vec su biti imenovani, za treceg i cetvrtog je hteo Trockog i Kamenjeva. Licnost s najvecim autoritetom medu njima bio bi bez svake sumnje Trocki. Partijsko rukovodstvo je nameravao da ucvrsti osnivanjem generalnog sekretarijata, koji bi preuzeo sprovodenje zakljucaka Politbiroa. Na celu Sekretarijata bi trebalo da bude Staljin, najsposobniji organizator u toj oblasti i d clanova Politbiroa (u prolece 1922. godine to su bili: Lenjin, Trocki, Zinovjev, Kamenjev i Staljin) pored Lenjina jedini bez greske, najcistiji boljsevik.

Neopterecen opozicijom uoci oktobarske revolucije poput Zinovjeva i Kamenjeva, ili ranijim meny'sevistvom poput Trockog, Staljin bi naravno posto bi Trocki preuzeo rukovodstvo zemlje verovatno postao prvi ovek u Partiji. U prolece 1922. godine Lenjin je pokusao da Trockom pripremi put na celo drzave, a Staljinu na celo Partije, za pocetak kao svojim zamenicima. Na XI kongresu u aprilu 1922. godine, poslednijem kome je prisustvovao Lenjin, on, Trocki i Zinovjev su govorili da bi trebalo odvoji'ti partiju d drzave i razdvojiti njihove zadatke a, naravno, i aparat. Na sednici Politbiroa 11. aprila Lenjin je predlozio da se Trocki imenuje za njegovog potpredsednika (kao to je vec receno, uz Rikova i Curupa). Trocki je neocekivani predlog nekako oholo odbio zamerivsi se time Lenjinu, mada ne zadugo: 11. septembra je Lenjin, iako su mu lekari bili zabranili svaki politicki rad, telefonom porucio Staljinu da pitanje ponovo stavi na dnevni red Politbiroa. Trocki je ponudenu funkciju ponovo odbio. Pocetkom decembra Lenjin je pozvao Trockog na privatan razgovor i treci put mu ponudio potpredsednicko mesto. Ovoga puta Trocki vise nije odbijao; medutim, Lenjinova bolest se ubrzo posle toga opet pogorsala, a kada je nekoliko nedelja kasnije na sednici Politbiroa Staljin Trockom prebacio defetizam i oholost jer ne zeli da preuzme mesto Lenjinovog zamenika u vladi, Trocki se toliko uvredio da mu nije ni odgovorio. Cinilo mu se samo po sebi razumljivim da Lenjinov naslednik ne moze da bude niko drugi nego on, i cemu onda sve ovo prenemaganje oko potpredsednistva. Najzad, sta on, Trocki, predsednik Petrogradskog sovjeta 1905, teoretiar socijalizma svetskog glasa, voda ustanka 1917, komandant Crvene armije i pobednik u gradanskom ratu sta on o tome ima da razgovara tamo s nekim gruzijskim agitatorom i administrativcem. Stari boljsevici u Politbirou, Zinovjev, Kamenjev i Staljin, dobro su se postarali da se u sirem boljsevickom rukovodstvu procuje kakve to zmurke igra nadmeni Trocki s Lenjinom u vezi s mestom potpredsednika vlade.

170

171

A svi su mogli da vide da s Staljinom u Partiji nema takvih problema: Staljin predano izvrsava zadatke koje mu poverava Lenjin, iako su neprijatni, kancelarijski, iako su za pravog revolucionara koji zeli da obavlja velike zadatke, ostvaruje velike projekte, cak i pomalo ispod asti. Staljin je bez reci prihvatio da bude generalni sekretar Partiye, kada je Lenjin na kongresu aprila 1922. godine predlozio osnivanje generalnog sekretarijata s Staljinom, Molotovim i Kujbisevim. Formalno, Staljina je na to mesto predlozio Zinovjev i 3. aprila 1922. godine objavljena je ne mnogo zapazena vest da je Staljin postao generalni sekretar. Niko drugi d velikih voda u Politbirou, Zinovjev, Kamenjev, Trocki, ne bi se osecao pocastvovanim da dobije taj polozaj, naprotiv. Pa ipak, tako beznacajno kao sto ga prikazuju neki zapadni istoricari, ovo imenovanje ipak nije bilo. Na pocetku istog kongresa, na cijem je kraju Staljin imenovan za generalnog sekretara Partije, stari boljsevik, Jevgenij Preobrazenski (umro u cistkama 1937. godine) negodovao je sto jedan ovek, naime Staljin, istovremeno vodi dva toliko znacajna komesarijata kao sto su Radniko-seljacka inspekcija i Komesarijat za narodnosti. Lenjin mu je ostro odgovorio: . .. kako da proniknemo u sustinu svih tih turkestanskih, kavkaskih i ostalih pitanja? Najzad, to su politiki problem... za to nam je potreban covek kome u svakom trenutku moze da se obrati svaki predstavnik neke nacionalnosti i s njim o svemu detaljno razgovara. Gde da nademo takvog coveka? Mislim da ni Preobrazenski ne bi umeo da predlozi ni'kog drugog osim druga Staljina. A to isto vazi i za Radnicko-seljacku inspekciju. To je ogroman rad; ako zelimo da dobro obavljamo nadzor, na celu te organizacije nam je potreban covek d autoriteta, u suprotnom gubicemo se u sitnim intrigama. Zlata vredne reci, za Staljina. Dobile su neslucenu tezinu jer ih je Lenjin izgovorio na poslednjem kongresu na kome je jos mogao javno da istupa. Nije slucajno Lenjin, uprkos javnih prigovora, pored dve dao Staljinu i trecu funkciju. Primedba o Staljinu, koju je malo pre tog imenovanija izrekao Trockom, naime, ovaj kuvar de nam spremati samo ljuta jela, ne govori o tome, kao sto je kasnije tumacio Trocki, da

se Lenjin vec tada plaio Staljina na tom mestu. Naprotiv: Lenjin je tacno znao sta radi. Opet [je poslao Staljina u pozadinu da napravi red. Ovoga puta u pozadinu Partije. Naime, godinu dana ranije, na X kongresu, Lenjin je poceo da iz boljsevicke stranke iskorenjuje stari ruski socijaldemokratski obicaj beskrajnih rasprava pred svaku znacajniju odluku; obicaj javnog iznosenja razlicitih misljenja, pa i javnih razracunavanja medu najvisim rukovodiocima, kada bi o necem imali razlicite stavove. Stranka na vlasti tako nesto ne moze sebi da dozvoli, pogotovo ako je vlast tako krvavo izvojevana i toliko ugrozena kao sto je sovjetska vlast tada jos bila. Treba se osloboditi opozicionarskih losih navika, boljsevicko rukovodstvo mora da nade druge metode za uskladivanje razlicitih misljenja; javno iznosenje nesuglasica i osnivanje pravih malih frakcija, sastavljenih d pristalica cas jednog cas drugog misljenja o raznim dilemama, ovo stranastvo unutar stranke, koje je povodom svakog veceg problema zahvatalo celokupno partijsko clanstvo u celoj zemlji, nije vodilo nikud. Lenjin je odlucio da u Partiji zavede novu politicku disciplinu. A za pocetno zavodenje reda uzeo je coveka koga je za takve zadatke uzimao sve godine d Praske konrerencije 1912. godine pa dal je: Dzugasvilija. Primetne kadrovske promene s tim u vezi obavljene su vec posle X kongresa: sekretari CK Krestinski, Preobrazenski i Serebrjakov su smenjeni. To su bili konkretni rezultati kongresne rezolucije u koju je Lenjin napisao: Svi svesni radnici moraju da shvate stetnost i nedopustivost svakog frakcionastva koje u praksi nuzno slabi slozan rad... Jasno je na tom kongresu rekao zato je potrebna jedinstvenija Partija: Sta ako se postavi pitanje kao sto je, na primer, bilo pitanje Brestlitovskog mira mozete li da garantujete da takvih pitanja ne moze da bude? Zabrana frakcionastva, kao sto je kasnije nazvan taj glavni rezultat X kongresa koji je odrzan u martu 1921. godine, medutim, nije znacila i ukidanje demokratije u Partiji. U tom pitanju kongresna rezolucija je bila savrseno jasna: Pod unutrasnje-partijskom demokralijom shvata se takav organizacioni oblik koji svim clanovima Partije, pa i najzaostalijim, garantuje aktivno

172

173

uceSce u partijskom zivotu, u razmatranju svih pitanja i odlucivanja o njima. A Lenjin je na kongresu rekao: Ne mozemo Partiju i clanove CK lisiti prava da se obracaju Partiji ako se pojave pitanja koja izazivaju sustinske nesaglasnosti... Tako nesto je apsolutno nezamislivo! Najznacajniji znak partijske demokratije, koji je jos i danas, sezdeset godina kasnije, probni kamen za mnoge marksisticke i komunisticke partije ili stranke, saveze ili kako god da se oni nazivaju, Lenjin je potpuno jasno odredio. Rec je, naime, o pitanju izbora partijskih funkcionera i celokupnog aparata: izbori ili imenovanja, a zatim kakvi izbori, kako pripremljeni i kako sprovedeni. U rezoluciji X kongresa o tome je receno: Radnicka demokratija iskljucuje svako imenovanje kao sistem i ispoljava se u sirokoj izbornosti svih institucija odozdo prema gre. To su, dakle, bili zadaci koje je trebalo da sprovede Staljin i njegov generalni sekretarijat. Ali Staljin je o tome vec i ranije imao drukcije misIjenje. Jos dok je bio u Bakuu, o izborima ili imenovanjima nije imao isto misljenje kao Lenjin 1921. godine. Jos za Lenjinovog zivota, na XII kongresu aprila 1923. godine, kada je Lenjin vec bio bespomocno vezan za bolesnicki krevet, sasvim je nedvosmisleno i autoritativno objasnio da je ispravna politicka linija samo polovina borbe. Posto je utvrdena ispravna politicka linija, treba izabrati takve radnike koji ce umeti da sprovode direktive. I dalje: U suprotnom, politika bi izgubila smisao, pretvorila bi se u puku gestikulaciju. Iz toga mozete da vidite zasto je upravo Odeljenje za evidenciju i rasporedivanje, organ CK koji je pozvan da evidentira nase najznacajnije radnike, kako odozdo tako i odozgo, i rasporeduje ih, dobio toliko veliki ugled. Rasporedivanje politickih radnika bilo je nesto sasvim drugo. To Lenjin nije nalozio ni generalnom sekretaru ni njegovom birou. To rasporedivanje trebalo je da zadrzi Partija kroz siroku izbornost svih institucija odozgo prema gre. Ispostavilo se da na mestu generalnog sekretara Staljin vise nije verno izvrsavao Lenjinova uputstva, kao sto je to cinio sve prethodne godine. Nije vise bio samo njegova produzena ruka u rukovodstvu, covek koji pre-

nosi Lenjinove misli i stara se da se one sprovode u zivot. d tada Staljin je imao i sopstvene, a ne samo Lenjinove poglede. Do tada su mu svi, pocev d Lenjina, pripisivali velike organizacione i operativne sposobnosti, uz nedostatak svake ambicije da sam formuliSe osnovna politicka polazista. To je za njega obavljao Lenjin. Do tada. A sada je pocelo da izlazi na videlo da Staljin ume da misli i bez Lenjina. I da misli prilicno drukcije iiego Lenjin. Prvi koji je to shvatio, bio je sam Lenjin. Medu ostalima koji su to isto primetili, bilo je zacudo mnogo onih koji u tome nisu videli nista lose, onih kojima je poslednji Lenjinov dramaticni zaokret, N E P s bogacenjem trgovaca i preprodavaca, raskosnim zivotom nepovaca u obnovljenim restoranima i nocnim lokalima gde se opet okupljala stara gospoda, svirale se stare melodije, tocio se sampanj, kelneri se klanjali kao nekad kojima je taj Lenjinov NEP znacio vracanje u kapitalizam, gresku starog koju treba sto pre ispraviti. Bilo je mnogo njih koji su, bas kao i Staljin, u onim svojim vodama koji su pripremali revoluciju u emigraciji, na zapadu, u zenevskim i londonskim bibliotekama i kafanama, videli salonske komuniste a Lenjin je kako nekada tamo tako i sada ovde bio okruzen njima. Nije li se mozda sam zarazio zapadnjackim vetropirstvom, intelektualnom nadmocnoscu? No, svakako, Lenjin je Lenjin i on je neprikosnoven ali revolucija je izrasla iz blata i bede Rusije. Nisu je pripremili ni Trocki u Becu i Americi, ni Zinovjev i Kamenjev u Zenevi jedini d petorice u Politbirou koji je prosao kroz skolu blata i bede kod kuce, u Rusiji, bio je Staljin. Kad god bi Staljin mislio drukcije d ovih stranaca i zapadnjaka, mislio bi glavom mnogih starih boljsevika koji su, kao i on, prosli kroz drukciju revolucionarnu skolu d ovih zapadnjackih filozofa. Uostalom, nije li oduvek s zapada u Rusiju dolazila zbrka, jalovi sjaj beskorisnih reci nije li Staljin u zoru revolucije pozdravio novo vreme s dva clanka, jedina na tu temu ispod njegovog pera, d kojih je prvi imao naslov Sa Istoka dolazi svetlost, a drugi Ne zaboravite na Istok?

174

175

Rusija s nekoliko izmena moze da ponovi poznate Luterove reci: stojimo ovde, na granici izmedu starog kapitalistickog i novog socijalistickog sveta, ovde, na tom granicnom raskrscu udruzujemo napore proletarijata na Zapadu i seljaka na Istoku da unistimo stari svet! Neka mi pomogne bog istorije! Tako je govorio Staljin u Bakuu na trecu godisnjicu revolucije 1920. godine. Luterovim recima ne mogu i necu nista porecl jer opasno je raditi protiv savesti. Neka mi bog pomogne! Amin! u popularnoj verziji ovde stojim, drukcije ne mogu, neka mi bog pomogne, Staljin je dodao bog istorije. Ako covek veruje, duboko veruje u mehaniku drustvenog razvaja, onda je doista neka visa sila, nesto bozansko u njoj, i ko poznaje tu bozansku mehaniku, ko poznaje njene puteve i ume da se ravna prema njima, ima i nekakva bozanska ovlascenja na ovom svetu receno na njegov nacin, s njim kome pomaze bog istorije. Posle te proslave u Bakuu Staljin je otisao u bolnicu. Krajem novembra se vratio u Moskvu, s teskim bolovima, omrsaveo; nervozan, neraspolozen. Lekari su pronasli opasno zapaljenje slepog creva. Operisali su ga u vojnoj bolnici. Doktor Rozanov, koji je Staljinu izvadio zapaljeno slepo crevo, rekao je kasnije da je pacijent bio u tako rdavom stanju da nije bilo sigurno hoce li preziveti operaciju. Lenjin, koji je mnogo polagao na medusobnu paznju, vecu i manju, svakog dana se raspitivao za Staljinovo zdravlje. Sa Rozanovim je razmisIjao gde da ga posalju na lecenje jer Lenjin nije imao poverenja u tadasnje sanatorije. Operacija je bila mnogo komplikovanija d obicnih operacija slepog creva i Lenjin je zimi 1920/21. bio zabrinut za Staljina. Slozio se s predlogom Rozanova da se Staljin posalje na oporavak u Gruziju: U pravu ste! Tamo ce biti daleko d svega i niko ga nece uznemiravati! Ali Staljin je zeleo da se oporavlja u Moskvi. Leskario je do proleca, napisao bi poneki clanak i povremeno prisustvovao sednicama Politbiroa. Prvo zato sto nije hteo da napusti centar zbivanja, drugo zato sto u Gruziji ni u kom slucaju ne bi bio toliko bezbedan.

Gruzija je, naime, u to vreme bila samostalna republika s menjsevickom vladom. Sa Moskvom je zakljucila prijateljski pakt, ali inace je nameravala da ostane nezavisna po finskom uzoru. Nastojala je da izbegne gradanski rat. No ta nastojanja menjsevicke vlade nisu uspela. Gruzijskim socijaldemokratima nije se isplatio opasan hod po zici izmedu velikog severnog suseda i engleskog i francuskog izaslanistva koji su, premda su gradanski rat i strana intervencija u Rusiji bili uglavnom zavrseni, pokusavali da nezavisnu Gruziju ucine sto nezavisnijom d Moskve. Kao i moskovska vlada, Britanci i Francuzi su u Tbilisiju takode imali svoje izaslanike i misije, i niko d njih nije tamo sedeo skrstenih ruku. Staljin, komesar za nacionalna pitanja, mogao je jednim pogledom na geografsku kartu da utvrdi da uz nezavisnu Finsku na severu nezavisna Gruzija na jugu znaci opasno opkoljavanje mlade sovjetske drzave. Lenjin se slozio s njim da Gruziju treba vratiti u okrilje jedinstvene drzave. Crvena armija je na gruzijskim granicama pocela da skuplja vece jedinice. Istovremeno su gruzijski boljsevici u februaru poceli da pripremaju ustanak protiv menjsevike vlade. Gruzija je bila na pragu gradanskog rata. Preduhitrila ga je Crvena armija, koja je pod komandom Serga Ordoznikidzea 16. februara 1921. godine presla gruzijsku granicu i devet dana kasnije zauzela Tbilisi. Nade gruzijskih menjsevika, koji su na ustavotvornim izborima dobili 640000 gjasova, dok su boljsevici dobili 240000, da ce na sumracnom podrucju izmedu Evrope i Azije stvoriti nekakvu novu Svajcarsku, bile su izgubljene. Gruzija se vratila u krilo moskovske imperije. To je bio prvi slucaj izvoza revolucije na bajonetima, cemu se Lenjin dotle toliko strasno protivio. Ovom prilikom je pristao zbog agresivnosti zapadnih velesila koje su pokusavale da iskoriste svaku, pa i najmanju mogucnost da oko crvene opasnosti podignu sto vise brana. Gruzijski boljsevici su u svemu tome ucestvovali samo s pola srca i s mesovitim osecanjima. Trocki je pisao: Relativna stabilnost menjsevickog rezima (u Gruziji) posledica je politicke nemoci rascepkanih seljackih masa... Kasnije je sekretar gruzijskog CK Lominadze,

176

177

osvrcuci se na te dogadaje, u izvestaju za III kongres gruzijske boljsevicke partije, konstatovao: Partija je 1921. godine, za vreme ofanzive Crvene armije, ostala gotovo pasivna. To dokazuje da su i u proslosti gruzijski boljsevici ispoljavali znakove najgorih devijacija... Gruzijski obracun, koji za njega pocinje 1901. godine, kada je morao da napusti Tbilisi i tamosnju socijaldemokratsku organizaciju da bi u Batumiju, kod batumiskih socijaldemokrata odmah opet zaradio naziv dezorganizatora i ludaka, Staljin je okoncao dve godine posle ulaska Crvene armije u Gruziju. U tom obracunu svakako je imao na umu i ocenu da je gruzijska partija 1921. godine za vreme ofanzive Crvene armije, ostala gotovo pasivna. S tom velikom razlikom sto ovoga puta Lenjin, mada vec na kraju svojih snaga, vise nije bio na nejgovoj strani; bio je njegov najveci, iako skoro sasvim nemocni protivnik. U obracun je krenuo vec 1921. godine. Otisao je u Tbilisi, smenio je predsednika Sovjeta komesara Gruzije, najuglednijeg gruzijskog boljsevika Maharadzea, na njegovo mesto postavio Mdivanija. Istovremeno je izvrsio niz drugih personalnih promena da bi gruzijskim drugovima pokazao kako se cvrstom rukom treba obracunati s kolebljivcima. U leto 1922. godine dosao je u konflikt s Mdivanijem, svojim prijateljem iz detinjstva i saborcem iz mladosti. Zatim se otvoreno sukobio s Maharadzeom i celom gruzijskom starom gardom. Krenuo je da zajedno s Ordzonikidzeom i uz precutnu podrsku Derzinskog u Gruziji definitivno napravi red. To je bilo vreme kada se Staljin nasao u otvorenom konfliktu s Lenjinom. Gruzijski slucaj bio je jedan d kamena spoticanja u tom sporu. Kako je u dostupnim izvorima najjasnije dokumentovan, istoricari i Staljinovi biografi pridaju mu u konfliktu izmedu Lenjina i Staljina najveci znacaj. Mnoge cinjenice, medutim, govore da je gruzijski slucaj bio samo spoljni izraz, rekli bismo samo saobracajni znak ispred prave provalije koja se otvorila izmedu Lenjina i Staljina. Znak se vidi, zna se ko ga je postavio, moze se izmeriti i tacno opisati a provalija se

tesko meri i opisuje pa se mnogi zaustave kod znaka i ne pogledavsi u nju. U leto 1922. godine Lenjin se toliko oporavio da je u oktobru opet normalno poceo da radi u Kremlju. U meduvremenu je prvi put posle aprila 1917. godine imao vremena za predah. Nije morao svakodnevno donositi sudbonosne odluke, i to u uslovima kada bi za neke dalekosezne odluke imao samo dan-idva, ponekad doslovno samo nekoliko minuta. Sad je mogao da razmislja o stvarima o kojima je trebalo razmisliti. Prirodno je da nije mogao da bude zadovoljan s svim onim o cemu je razmisljao. Naprotiv, mnogim stvarima je bio duboko nezadovoljan, pa cak i istinski zgrozen nad njima. U naredna dva meseca, kao sto je savesno zabelezila njegova sekretarica Fotijeva, predsedavao je na 32 konferencije i sastanka, primio 171 posetu i izdiktirao 224 zvanicna pisma. Bili su to uobicajeni radni dani sve do 16. decembra kada je doziveo ponovni udar. Sve ovo vreme d pocetka 1922. godine, kasnije na oporavku u Gorkom i u svojim jesenjim radnim mesecima, a zatim i za vreme bolesti u decembru i prvih dana januara 1923. godine, Lenjin se bavio stvarima koje je smatrao najnuznijim, najkriticnijim. I ljudima, naravno, koji su te stvari vodili. I nosiocima onih pravaca u razvoju, koje je smatrao najpogubnijim i kojima se poslednjim snagama suprotstavljao.

Jos pre prvog mozdanog udara u maju, Lenjin je 24. januara 1922. godine svom potpredsedniku u Savetu narodnih komesara A. D. Curupu pisao: Greznemo u prljavu birokratsku zabokrecinu pisuci okruznice i druge papire, pricamo o odlukama, sastavljamo uredbe; u tom papirnatom metezu gubi se zivi rad. Lukavi saboteri smisljeno nas uvlace u tu zabokrecinu d papira. Vecina narodnih komesara i drugih istaknutih ljudi grezne u nju, a da toga nije ni svesna. Zatim je detaljno naveo sta treba uraditi da se to spreci. 2. februara salje mu jos kratak post skriptum: Izgleda da se u glavnom pitanju jos uvek ne slazemo... Kod

mim

179

nas su svi ogrezli u odvratnu birokratsku zabokrecinu ustanova... 28. februara predsedniku drzavne banke Sejnmanu: Vase reci da je Drzavna banka sada .snazan aparat' izazvale su kod mene smeh. U poverenju: to je vrhunac detinjarije, vrhunac komunisticko-velikodostojnike detinjarije... Drzavna banka sada = papirnato birokratsko korespondiranje. Eto vam istine, ako hocete da znate ne licemerne cinovnicko-komunisticke lagarije (kojima Vas svi kljukaju kao velikodostojnika) vec istinu. l ako vi ne budete hteli da otvoreno, uprkos svim komunistickim lagarijama, pogledate ovoj istini u oci, onda ste covek koji se u cvetu mladosti utopio u zabokrecinu zvanicnih lagarija. To je neprijatna istina, ali istina. Zatim Lenjin govori o birokratsko-komunistickim trgovinskim i fabrickim Potemkinovim selima, o drzavnoj banci kao samoobmani s novom birokratskom zveckom i zavrsava: Dok mi cinjenicama koje je proverilo iskustvo ne dokazete .. . nema o cemu da se razgovaramo: necu poverovati ni jednoj reci. Molim da se ne ljutite zbog moje iskrenosti. Vas Lenjin. 23. maja Staljinu za Politbiro: .. . sastav Sveruskog centralnog izvrsnog komiteta nije dobar. Ogromnu vecinu njegovih clanova eine funkcioneri... Najmanje 60 odsto clanova VCIK mora da bude iz redova radnika i seljaka koji nisu funkcioneri u sovjetskoj sluzbi.. . U jednoj d prvih belezaka Staljinu za Politbiro: Nema nikakve sumnje da smo okruzeni morem nezakonitosti.. . Lenjin je tada skovao pojmove komunisticka laz i komunisticka hvalisavost; u stilu tadasnjih opsteprihvacenih kratica govorio je o kom-lazima i kom-hvalisanju. U decembru na kongresu Kominterne: Preuzeli smo stari drzavni aparat i to je bila nasa nesreca. Drzavni aparat cesto radi protiv nas. Lenjinove teznje iz tog vremena kratko je rezimirao dr Marjan Britovsek: Lenjin je toliko czdravio da je na sopstvene oi mogao da se uveri sta rade njegovi saradnici. Dosao je do zabrinjavajuceg saznanja da su se birokratski metodi rada u partiji i drzavi neverovatno prosirili. Da bi se ublazilo zlo birokratizma a tekuca politika vise uskladila s proklamovanim demokratskim

idealima Partije, poceo je da izraduje nacrt siroko zasnovanog plana reformi partijskog i drzavnog aparata i dao kritiku tadasnjih prilika. Lenjin je tada, u decembru 1922, januaru i februaru 1923. godine, napisao nekoliko clanaka za Pravdu, i niz pisama za Centralni komitet i Kongres, koja su kasnije postala poznata kao njegov testament. Ove clanke su boljsevici i sva Rusija jos mogli da procitaju, mada ne bez peripetija. Pisma vise ne. U clancima je pisao o birofcratiji, protiv praznih fraza o proleterskoj kulturi, pisao je da prvo treba dostici standardni nivo civilizovanih zemala zapadne Evrope. Zatim je clankom o Radnicko-seljakoj inspekciji, napisanim pocetkom februara 1923. godine, presao u otvoren napad na Staljina. Mesec dana su se Staljinovi ljudi u Pravdi i rukovodstvu Partije petljali oko tog clanka. Kujbisev je cak predlozio da se taj clanak stampa u posebnom broju Pravde u samo jednom primerku. Za Lenjina. Ali za clanak su saznali Trocki i neki drugi, pa je Pravda konacno morala da 4. marta 1923. godine objavi sve to je Lenjin napisao o komesarijatu koji vodi Staljin: Kazimo otvoreno. Narodni komesarijat radnicko-seljacke inspekcije sad nema ni najmanji autoritet. Svi znaju da nema gre organizovane ustanove d RadniCko-seljacke inspekcije. Zatim je predlozio detaljan plan kako da se Rabkrin reorganizuje, strpljivo i dugogodisnjim radom, kako bi mogao valjano da obavlja svoj zadatak. To je bio udarac pravo na Staljina, a time na sve sto je Staljin predstavljao u boljsevickom rukovodstvu u trenutku kada su poceli da se javljaju znaci da de u ogromnoj zemlji biti tesko da se vlada drukcije nego sto se dotle vladalo: putem glomaznog i trapavog birokratskog aparata. Mnogi boljsevici, uostalom i sam Lenjin, suprotstavljali su se tome. Vecina se ipak, uglavnom nesvesno, predavala struji. Sa sigurnoscu moze da se kaze da Staljin nije bio medu ovima drugima: on je to cinio svesno. Bio je predstavnik realizma koji je odgovarao surovoj zbilji vladavine u zaostaloj imperiji nasuprot snnjara, idealista koji su suvise zeleli da se ugledaju na i;r/.vijeni Zapad pa su, tako je bar smatrao Staljin, gubili ispod nogu stvarno, blatnjavo tlo Rusije.

180

181

Staljin je izabrao put koji je bio vise prilagoden realnosti. Neki jos i danas tvrde da je to bio jedini moguci put, mada je to u isti mh bio i put manjeg otpora. Lenjin je odabrao tezi, najtezi put. Pri tome Lenjin nije vodio racuna o tome da li stie saveznike. Pre bismo mogli da kazemo suprotno: svojom bespostednom doslednoscu i otvorenoscu stekao je u vrhovima boljsevickog aparata mnogo protivnika koji nisu mogli da mu se suprotstave pa su radije cutali. Ali nisu zaboravljali ako bi ih katkad potkacio, kao sto je, recimo, iskrpio predsednika drzavne banke u malocas citiranom pismu. Takvih slucajeva je bilo mnogo. Karakteristicna je Lenjinova reakcija kada su mu se ljudi pozalili na neposteno poslovanje stambenog odseka Moskovskog sovjeta. Posiao je tamo coveka, nekog Diviljkovskog, da ispita stvar a zatim Politbirou partije ruske republike uputio kratko pismo: Moskovski komitet je vec nekoliko puta postedeo zlocince-kpmuniste koji su zasluzili vesala. Izgovara se na ,greske'. Ali opasnost d takvih .gresaka' je ogromna. Predlazem: 1. Da se prihvati predlog druga Diviljkovskog. 2. Da se moskovski komitet kazni strogim ukorom zbog popustljivosti prema komunistima. 3. Da se svim gubernijskim komitetima saopsti da ce CK iskljuciti iz Partije svakog ko bi na bilo koji nacin pokusao da ,utice' na sud s namerom da .ublazi' odgovornost komunista. 4. Da se cirkularom obavesti Narodni komesarijat za pravosude (kopiju poslati gubernijskim partijskim komitetima) da sudovi moraju komuniste kaznjavati stroze nego nekomuniste. Ako se sudije i clanovi Kolegija Narodnog komesarijata za pravosude ne budu pridrzavali ovog uputstva, treba ih otpustiti.

5. Treba traziti d Predsednistva VCIK da ukorom koji ce se objaviti u novinama, kritikuje Predsednistvo Moskovskog sovjeta. 18. mrt 1922. godine Lenjin P. S. Vrhunac je sramote i podlosti ako stranka na vlasti stiti ,svoje' podlace. Sigurno su mnogi zapanjeno citali ove Lenjinove redove: a koga da stitimo ako ne svoje lJude? Lenjin uistinu nije birao reci kada je ostro napao to sto sve stranke na svetu kvalifikuju kao sitna priznanja i usluge svojim vernim ili nesto slicno. Ali i te kako precizno je birao i odmeravao reci dok je poslednjih dana decembra 1922. godine i prvih dana januara 1923. godine pisao svoje Pismo Kongresu*, svoj testament. Savetovao bih svakako da na ovom kongresu izvrsite niz izmena u nasem politikom uredenju.

U prvi red stavljam povecanje broja clanova CK na nekoliko desetina ili cak na stotinu. ... mislim da je to potrebno i radi podizanja autoriteta CK, i radi ozbiljnog rada na poboljsanju naseg aparata, i radi sprecavanja toga da konflikti malih delova CK ne dobiju odvec nesrazmeran znacaj za celu sudbinu Partije. 23. decembra 1922. godine Zapisala M. Volodiceva

Lenjin

* Prevod Lenjmovih _pisama prema V. I. Lenjin, Dela, tom 35 i 40, Beograd, Jugpslavija publik, 1976 (prim. prev.).

182

183

Pod cvrstinom Centralnog komiteta o kojoj sam govorio napred razumem mere protiv rascepa, ukoliko takve mere uopste naogu da budu preduzete. Jer, razume se, belogardejac u casopisu Ruskaja Misl (izgleda da je to bio S. S. Oljdenburg) bio je u pravu kad je, prvo, polagao nade u pogledu njihove igre protiv Sovjetske Rusije, u rascep nase Partije, i kad je, drugo, za taj rascep polagao nade u veoma ozbiljna neslaganja u Partiji. Nasa Partija se oslanja na dve klase i zato su moguci nJena nestabilnost i nJen neizbezan pad ako izmedu klasa ne bi nioglo biti sporazuma. U tom je slucaju beskorisno donositi ove ili one mere, uopste rasudivati o cvrstini naseg CK. Nikakve mere u tom slucaju nece moci da sprece rascep. Ali se ja nadam da je to suvise daleka buducnost i suvise neverovatan dogadaj da bih o njemu govorio. Imam u vidu cvrstinu kao garanciju protiv rascepa u najskorije vreme, i hteo bih ovde da analiziram niz misli cisto licne prirode. Drzim da, sto se tice cvrstine s tog stanovista, glavni problem predstavljaju clanovi CK Staljin i Trocki. Odnosi medu njima, po mom misljenju, eine pretezni deo ppasnosti onog rascepa koji bi se mogao izbeci i cijem izbegavanju, po mom misljenju, treba da sluzi, izmedu ostalog, povecanje broja clanova CK do 50, pa i do 100 ljudi. Drug Staljin, postavsi generalni sekretar, koncentrisao ije u svojim rukama neizmernu vlast, i ja nisam uveren da ce on uvek umeti da se dovoljno oprezno koristi tom vlascu. S druge strane, drug Trocki, kao sto je vec dokazala njegova borba protiv CK u vezi s pitanjem Narodnog komesarijata za saobracaj i veze, ne odlikuje se samo izvanrednim sposobnostima. Licno je on, mozda, najsposobniji covek u sadasnjem CK, ali i covek koji je preterano samopouzdan i koji se prekomerno zanosi cisto administrativnom stranom stvari. Te dve osobine dvaju istaknutih voda sadasnjeg CK mogu nehotice dovesti do rascepa, i ako nasa Partija ne preduzme mere da to sprei, rascep moze nastupiti neoekivano. Ja necu dalje karakterisati druge clanove CK po njihovim licnim osobinama. Spomenucu samo da oktobar-

ska Zinovjevljeva i Kamenjevljeva epizoda, razume se, nije bila slucajnost, ali da se ona isto onako malo moze njima licno pripisati u krivicu kao i neboljsevizam Trockom. d mladih clanova CK hocu da kazem nekoliko reci 0 Buharinu i Pjatakovu. To su, po mom misljenju, najistaknutije snage (d najmladlh snaga), i u pogledu njih trebalo bi imati u vidu sledece: Buharin je ne samo najvredniji i najkrupniji teoreticar Partije, on se takode opravdano smatra ljubimcem cele Partije, ali njegovi teoretski pogledi mogu se samo s veoma velikom rezervom ubrojiti u potpuno marksisticke, jer u njima ima nesto skolasticko (on nikad nije proucavao i, mislim, nikad nije potpuno shvatio dijalektiku). 24. decembra 1922. godine Zatim Pjatakov covek nesumnjivo izvanredne volje 1 izvanrednih sposobnosti, ali odvec zanesen administriranjem i administrativnom stranom posla da bismo se na njega mogli osloniti u ozbiljnom politickom pitanju. Razume se, i jednu i drugu primedbu cinim samo za sadasnje vreme, pretpostavljajuci da oba ova istaknuta i predana radnika nece naci prilike da upotpune svoja znanja i izmene svoje jednostranosti. 25. decembra 1922. godine Zapisala M. Volodiceva Lenjin

Dodatak pismu d 24. decembra 1922. godine Staljin je suvise grub, i ta mana, sasvim podnosljiva u sredini i u kontaktima medu nama, komunistima, postaje nepodnosljiva na duznosti generalnog sekretara. Stoga predlazem drugovima da razmisle o nacinu StaIjinovog premestanja s tog mesta i o postavljanju na to mesto drugog coveka koji bi se u svakom drugom pogledu razlikovao d druga Staljina samo jednom prednoscu, naime da je trpeljiviji, lojalniji, uctiviji i pazIjiviji prema drugovima, manje kapriciozan itd. Ova

184

185

okolnost moze izgledati beznacajna sitnica. Ali ja mislim da s gledista sprecavanja rascepa i s gledista koje sani o medusobnom odnosu Staljina i Trockog izneo napred to nije sitnica, ili to je takva sitnica koja moze da dobije odlucujuci znacaj. 4. Januar a 1923. godine Zapisala L. Fotijeva Lenjin

ra, d kojih uzor za jedan moze da bude Pjatakov, a za drugi Ksizanovski.

27. decembra 1922. godine Zapisala M. Volodiceva

Lenjin

Ja zamisljam stvar tako da ce se nekoliko desetina radnika, ulazeci u CK, moci bolje nego iko drugi pozabaviti proveravanjem, poboljsavanjem i preuredivanjem naseg aparata. Radnicko-seljacka inspekcija, kojoj je ta funkcija pripadala u pocetku, nije bila u stanju da je savlada i moze da bude upotrebljena samo kao dodatak ili kao pomocnica, pod izvesnim uslovima, tim clanovima CK. Radnici koji ulaze u CK ne treba da budu, po mom misljenju, prvenstveno iz redova onih radnika koji su prosli dugu sovjetsku sluzbu (pod radnicima u ovom delu svog pisma podrazumevam svuda i seljake), jer su se kod tih radnika vec stvorile izvesne tradicije i izvesna predubedenja protiv kojih je upravo pozeljno boriti se.

Ja sam zapazao kod nekih nasih drugova, sposobnih da odsudno uticu na pravac drzavnih poslova, preuvelicavanje administrativne strane, koja je, razume se, neophodna na svom mestu i u svoje vreme, ali koju ne treba mesati s naucnom stranona, s obuhvatanjem siroke stvarnosti, s sposobnoscu privlacenja ljudi itd. .. . katkad sam se nadao da cemo tu imati kombinaciju jednog i drugog tipa drzavnika. Da li ce se ta nada ispuniti, to sad treba sacekati i pratiti na iskustvu nesto duze, ali, u principu, mislim da ne moze biti nikakve sumnje da je takvo spajanje karaktera i tipova (ljudi, osobina) neizostavno potrebno za pravilno funkcionisanje drzavnih ustanova.

26. decembra 1922. godine Zapisala L. Fotijeva

28. decembra 1922. godine Zapisala L. Fotijeva Lenjin

Lenjin

. .. Mislim da napadi koji se sad cuju protiv predsednika Gosplana druga Ksizanovskog i protiv njegovog zamenika druga Pjatakova i koji se upucuju dvostrano, tako da, s jedne strane, cujemo optuzbu za preteranu blagost, nesamostalnost, beskarakternost, a, s druge strane, cujemo optuzbe za preteranu neotesanost, feldvebelstvo, nedovoljno solidnu naucnu spremu itd. mislim da ... je potrebno vesto spajanje dva tipa karakte-

Ja sam, izgleda, mnogo kriv pred radnicima Rusije za to sto se nisam umesao dovoljno energicno i dovoljno ostro u famozno pitanje automatizacije, koje se oficijelno zove, cini mi se, pitanje saveza sovjetskih socijalistickih republika. U leto, kad se to pitanje pojavljivalo, bio sam bolestan, a zatim, u jesen, gajio sam preterane nade u svoje ozdravljenje i u to da ce mi oktobarski i decembarski plenum pruziti mogucnost da se umesam u to pitanje. Medutim, ni na oktobarskom (o tom pitanju), ni na de-

186

187

cembarskom plenumu nisarn mogao da prisustvujem, i tako me je pitanje gotovo sasvim mimoislo. ... Ako je stvar dosla dotle da se Ordzonikidze mogao zatrcati toliko da je primenio fizicko nasilje, sto mi je saopstio drug Berzinski, onda mogu zamisliti u kakvo smo se blato srozali.

... Gruzijac kaji se olako odnosi prema toj strani stvari, kaji se olako razbacuje okrivljavanjem zbog socijalnacionalizma (dok je sam ne samo pravi i istinski socijalnacionalist nego i gruba velikoruska pandurcina), taj Gruzijac, u sustini, povreduje interese proleterske klasne solidarnosti... 31. decembra 1922. godine Zapisala M. Volodiceva Lenjin

Mislim da su tu odigrali kobnu ulogu Staljinova zurba i njegov administrativ!!! zanos, a i njegovo ogorcenje na ozloglaseni socijalnacionalizam. Ogorcenje uopste igra u politici obicno najgoru ulogu.

30. decembra 1922. godine Zapisala M. Volodiceva

Lenjin

. . . Potrebno je razlikovati nacionalizam ugnjetacke nacije i nacionalizam ugnjetene nacije, nacionalizam velike nacije i nacionalizam male nacije. U odnosu prema drugom nacionalizmu gotovo uvek u istorijskoj praksi mi, pripadnici velike nacije, krivi smo za bezbrojna nasilja, cak vise d toga sami to i ne primecujuci, mi vrsimo bezbrojna nasilja i ponizavanja dovoljno je samo da ozivim svoja secanja s Volge na to kako kod nas tretiraju pripadnike neruske nacionalnosti, kako Poljaka ne zovu drukije nego Poljacic, kako Tatarina ne ismevaju drukcije nego govoreci mu knez, Ukrajincu hohol, Gruzijancu i drugim kavkaskim inorocima kavkaski celovjek. Zato se internacionalizam s strane ugnjetacke ili takozvane velike nacije (iako velike samo po svojim nasiljima, velike samo koliko je velika kao pandurcina) mora sastojati ne samo u postovanju formalne jednakosti nacija nego i u takvotj nejednakosti koja bi s strane ugnjetacke nacije, velike nacije, kompenzirala onu nejednakost koja se stvara u zivotu fakticki. Ko to nije razumeo, taj nije razumeo stvarno proleterski odnos prema nacionalnom pitanju...

... Treba primerno kazniti druga Ordzonikidzea . .. Politicki odgovornima za celu stvarno velikorusko-nacionalisticku kampanju treba uciniti, razume se, Staljina i Derzinskog. ... Nema sumnje da ce pod izgovorom jedinstva zeleznicke sluzbe, pod izgovorom fiskalnog jedinstva itd. kod nas, pri sadasnjem nasem aparatu, izbijaii mnostvo zloupotreba istinski ruskog karaktera. Za borbu protiv tih zloupotreba neophodna je posebna pronicljivost, a da i ne govorimo o posebnoj iskrenosti onih kaji ce se prihvatiti takve borbe. Tu ce biti potreban detaijan kodeks, koji mogu koliko-toliko uspesno sastaviti samo pripadnici autohtone nacije koji zive u datoj republici. Pri tome se nikako ne treba unapred zaricati da se posle celog tog rada na iducem kongresu sovjeta necemo vratiti nazad, tj. ostaviti savez sovjetskih socijalistickih republika samo u vojnom i diplomatskom pogledu, a u svim drugim pogledima uspostaviti potpunu samostalnost pojedinih narodnih komesarijata. ... Steta koja moze nastati za nasu drzavu iz toga to ne postoji jedinstvo nacionalnih aparata i ruskog aparata neizmerno je manja, beskonacno je manja d stete koja ce nastati ne samo za nas nego i za celu Internacionalu, za stotine miliona stanovnika Azije, kojoj predstoji da stupi na istorijsku scenu u najblizoj bududnosti, odmah posle nas. Bio bi neoprostiv oportunizam kad bismo uoci tog istupanja Istoka i u pocetku njegovog budenja podrivali svoj autoritet kod njega makar i najmanjom gruboscu i nepravednoscu prema nasim vlastitim inorocima... A sutrasnji dan u

188

189

svetskoj istoriji bice upravo takav dan kad ce se konacno prenuti probudeni narodi koje ugnjetava imperijalizam i kad ce poceti odlucan, dug i tezak boj za njihovo oslobodenje. 31. decembra 1922. godine Zapisala M. Volodiceva Lenjin

Sve sto je Lenjin poslednjeg dana 1922. godine diktirao o Gruzijcu koji drugima prebacuje nacionalizam, a sam je gruba velikoruska pandurcina, bilo je upuceno direktno na Staljinov racun. Dva dana ranije on ga je u vezi s socijalnacionalizmom bas i imenom pomenuo. Gruzijac Staljin je izvrsio samo jedan zahtev iz Lenjinovog testamenta: povecao je Centralni komitet. U svim ostalim stvarima u pogledu rascepa u CK, cime Lenjin poinje ova svoja pisma, u pogledu birokratizacije, spajanja raznih tipova drzavnika pa sve do nacionalnog pitanja u svemu tome se Staljin pobrinuo da se desi upravo suprotno d toga sto je savetovao Lenjin. Potrudio se da se desi upravo to sto je Lenjin s toliko strasnog preklinjanja zeleo da spreci. Gruzijski slucaj, zbog koga se Lenjin osecao mnogo kriv pred radnicima Rusije okoncan je bez njega d poetka do kraja. Formalno bila je rec o tome da su gruzijski boljsevici trazili samostalnu republiku, direktno ukljucenu u SSSR, dok je Staljin hteo da osnuje transkavkasku federaciju, u kojoj bi kako Gruzijci tako i svi ostali imali mnogo manje samostalnosti u odnosu prema Moskvi. U sustini, to je bio sukob, sto je Lenjin dobro znao, izmedu centralistickog uredenja Sovjetskog Saveza u kome bi pojedine nacionalne republike imale samo nominalnu samostalnost, i istinske federacije samostalnih republika. Treba imati u vidu da je u pocetku sovjetska vlast bila stvarno uspostavljena zapravo samo u Ruskoj socijalistickoj federativnoj sovjetskoj republici, sredisnjem delu zemlje. Posle zavrsetka rata s Poljskom i odlaska intervencionih snaga s teritorija duz granica nekadas-

nje Rusije nastale su Beloruska i Ukrajinska sovjetska republika, zatim su takve republike pocele da nastaju na Kavkazu, u centralnoj Aziji i na Dalekom istoku, dok su Finska i balticke zemlje sacuvali nezavisnost i uspostavili neboljsevicke, tacnije antiboljsevicke gradanske rezime. Upravo to iskustvo s Finskom i na Baltiku i menjsevicki pokusaj uspostavljanja gruzijske Svajcarske, kada se cak pominjalo da zapadne zemlje tdobijaju uporiste u Batumiju, bili su Rusima pouka da njihova politika podrzavanja nacionalne nezavisnosti moze nehotice da se izrodi u podrsku gradanskih nacionalistickih snaga u svim d centra udaljenim teritorijama nekadasnje carske Rusije. Pravo na samoodlucivanje, ukIjucujuci i pravo na otcepljenje ispostavilo se kao mogucnost za osnivanje antiboljsevickih drzava i drzavica. Boljsevicka trpeljivost prema nacionalnim zahtevima neruskih naroda pretvorila se u strah d ponovnog izbijanja kontrarevolucije koja bi na nova vrata opet mogfa da ude u zemlju i uvuce je u nove krvave sukobe. Karakteristicno je da je Lenjin za Sovjetski Savez predlozio naziv Savez Sovjetskih Republika Evrope i Azije. Da je Lenjin krajem 1922. godine, kada je 30. decembra proglaseno osnivanje SSSR, bio zdrav, Sovjetski Savez bi se verovatno zvao SSREA. No, daleko vise d samog naziva je znaajno to da je Lenjin imao na umu federaciju stvarno samostalnih republika dok je Staljin sumnjao u sposobnost gruzijskih, tatarskih i ostalih boljsevika da se odupru gradanskim nacionalistickim snagama u svojim sredinama i sacuvaju sovjetsku vlast, i da je veci deo boljsevickog rukovodstva stao na Staljinovu stranu. Tako je Staljin 27. decembra 1922. godine prvi put sebi mogao da dozvoli da uz Lenjinov memorandum za Politbiro dopise i svoje misljenje u obliku kao nikada pre: Lenjinova izmena clana 2 ... po mom misljenju nije prihvatljiva... U pogledu clana 4. smatram da drug Lenjin malo suvise zuri... Lenjinova ispravka clana 5. je, po mom misljenju, nepotrebna. Uzgred je svom majstoru i ucitelju zamerio da ce njegova brzina dati zagovornicima separatizma novi podsticaj na stetu Lenjinovog nacionalnog liberalizma. Tako je Lenjin u zvanicnim papirima Politbiroa postao nacionalni liberal.

190

191

Kada su u oktobru 1922. godine Gruzijci trazili raspuStanje transkavkaske federacije i direktan ulazak Gruzije u SSSR, Staljin je odlucio da cvrsto udari po separatistima. Posiao je tamo Ordzonikidzea koji je razresio duznosti niz vodecih gruzijskih boljlevika i premestio ih na rad sto u centralnu Rusiju sto u azijske republike. Iz protesta je 22. oktobra d jedanaest lanova CK gruzijske partije devet vodecih ljudi Gruzije podnelo ostavku. Ova kolektivna ostavka gruzijskog CK razbesnela je Ordzonikidzea koji je na nekom sastanku osamario, prema nekim izvestajima Mdivanija, a prema drugim Kabakhidzea, stare gruzijske boljsevicke vode. Na ove dogadaje se odnose u prethodnoj glavi citirane Lenjinove recenice iz Pisma Kongresu o Staljinovoj i Ordzonikidzeovoj krivici za gruzijske dogadaje. Lenjin se i kasnije time bavio, mada je propustio odlucujuci trenutak jer je 16. decembra 1922. godine ponovo doziveo udar. Odmah cim je ponovo mogao da radi, poceo je da skuplja materijal o gruzijskom slucaju. Njegov sekretarijat mu je pripremao opsirnu dokumentaciju odobrenje da mu se posalju trazeni dokumenti, davao je Staljinov generalni sekretarijat, dakle sam Staljin, i to s izgovorom da treba postovati uputstva lekara o tome moze li Lenjin da radi ili ne. Nisu mu dali sve dokumente. Lenjinova gruzijska fascikla bila je mnogo tanja d Staljinove, kako su konstatovale Lenjinove sekretarice. No i to mu je bilo dovoljno da pripremi opsiran materijal ne samo o gruzijskom slucaju, vec o svim aspektima slozenog nacionalnog pitanja u novoj sovjetskoj drzavi. Svoje papire je 5. marta 1923. godine poslao Trockom s kratkim pismom: Najlepse vas molim da preuzmete odbranu gruzijskog slucaj a pred Centralnim komitetom Rusije. Sada ovaj slucaj isteruiju Staljin i Derzinski i ja ne mogu da se pouzdam u njihovu nepristrasnost. Cak sasvim suprotno ... Ali Staljin i njegov aparat dobro su se pripremili da isteraju gruzijski slucaj, i Lemjinovi napori da preokrene tok stvari bili su uzaludni. ls istog meseca su u Gruziji na partijskoj konferenciji pravilno izabrani s 124 prema 20 glasova delegati osudili delovanje Maharadzea, Mdivanija i drugih starih gruzijskih boljsevika. Trocki je samo napola izvrio Lenjinovu molbu. Posle gruzijske konferencije, kada je u sustini sve bilo zavrse-

no, u Centralnom komitetu je trazio da se Ordzonikidze opozove iz Gruzije, transkavkasku federaciju je proglasio centralistickom zabludom, a smenjene gruzijske vode borcima na pogresnoj liniji. Staljin je postigao da se sva zvucna retorika Trockog brise iz zapisnika osim prvog zahteva: nije imao nista protiv da se Ordzonikidze vrati iz Gruzije. Ubrzo se ispostavilo da je Lenjin bio u pravu kada je u gruzijskom slucaju video ocigledan primer ispravnog federativnog ili pogresnog centralistickog uredenja Sovjetskog Saveza. U prolece 1923. godine GPU-u je palo u ruke pismo tatarskog boljsevickog vode Sultana Galijeva, u kome svojim partijskim drugovima pise da u politici sovjetske vlade gotovo i nema razlike u odnosu prema neruskom stanovnistvu d politike velikoruskih sovinista i da su d obecanja, datih 1917. godine, ostale samo lepe reci. Galijev je uhapsen i optuzen za veleizdaju. Staljin je trazio da bude streljan, mada se s izvrsenjem smrtne kazne odugovlacilo sve do 1929. godine, kada je konacno ipak likvidiran. To je bilo prvo hapsenje jednog sjajnog clana Partije, koje je Staljin izvrsio na svoju odgovornost. Na nesrecu, Zinovjev i ja pristali smo na to, rekao je kasnije Kamenjev Trockom. Na XII partijskom kongresu u aprilu 1923. godine Staljin se glasno okomio na gruzijski nacionalizam, koji je bio presao u ofanzivu i zato ga je trebalo potkresati. Mdivani se suprotstavljao, pozivajuci se javno na Lenjinov testament Potrebna nam je politika kojoj nas je uvek ucio Iljic, upozoravajuci nas na to i u svojim poslednjim pismima koja su Kongresu poznata samo preko pojedinih delegacija. A predsednik ukrajinske vlade Rakovski je rekao da bi i te kako bio potreban Hjicev autoritet da svojim odlunim glasom udari po nasoj Partiji i pokaze joj da u pogledu nacionalnog pitanja cini sudbonosne greke i dramaticno nastavio: Drugovi! Izjavljujem ovde da je formiranje Saveza krenulo pogresnim putem. Kao sto znate, to nije samo mo[je misljenje, to je misljenje Vladimira Iljica. Rakovski je na tom kongresu jos izabran u CK (koji je povecan na 40 clanova; u Politbiro bili su izabrani Lenjin, Trocki, Zinovjev, Kamenjev, Staljin, Rikov i Tomski), all ubrzo posle toga je imenovan za ambasa-

192

193

dora u Velikoj Britaniji, a zatim 1938. godine, na procesu protiv Buharina, Rikova i ostalih poslednjih ostataka stare garde, osuden na 20 godina zatvora, u kome je 1941. godine umro. Mdivani, Staljinov prijatelj iz detinjstva, u Tbilisiju je 1937. godine iza zatvorenih vrala osuden na smrt i streljan; koliko ,se zna, nije hteo da prizna nijedan d zlocina koje su mu natovarili, dok je Rakovski za tri godine produzio sebi zivot time sto je na procesu 1938. godine ponizno i spremno priznavao sve sto se d njega trazilo.

U to vreme Lenjin je ucinio jos neto sto je bilo bez presedana kako u boljsevickom rukovodstvu tako i u Lenjinovom ponasanju: licno se odrekao Staljina kao druga i coveka. Vise nego desetogodisnje zestoke nesuglasice s Trockim, koga je Lenjin vec 1905. godine u novinskom clanku javno nazvao jezicinom, a kasnije i mnogo gorim epitetima, nisu mu smetale da ga 1917. godine primi u rukovodstvo revolucije i kasnije ucini drugim covekom sovijetske crvene republike. Javno suprotstavljanje Zinovjeva i Kamenjeva oruzanom ustanku oktobra 1917. godine koje je, takode, Lenjin javno okarakterisao kao sabotiranje revolucije, nije mu smetalo da obojicu opet odmah primi u najuze rukovodstvo a zatim u novoj drzavi postavi na najvise polozaje. Tako je bilo i s svima ostalima s kojima je Lenjin 1dosao u politicki sukob: posle rasciscavanja sporova s njima bi uspostavio opet normalne drugarske i ljudske odnose. A u prolece 1923. godine smatrao je da tako nesto s Staljinom vise nije moguce. Ne zna se kako je taj licni konflikt poceo. Postoji trag da se 22. decembra 1922. godine Staljin izvikao na Krupsku jer ije po Lenjinovom diktatu napisala kratko pismo Trockom. Staljin je, naime, kao generalni sekretar imao ovlascenja Politbiroa da se stara o doslednom pridrzavanju lekarskih uputstava o odmoru, kojima se Lenjin ponekad odupirao. Ali Krupska je to pismo napisala uz dozvolu lekara i nije htela mirno da prede preko Staljino-

vog napada. Odmah se pisamcem obratila za pomoc Zinovjevu i Kamenjevu: Zbog kratkog pisma koje sam s dozvolom lekara napisala po diktatu Vladimira Iljica, Staljin je juce sebi dozvolio da me nevideno grubo napadne. U Partiji nisam d juce... Obracam se na vas ... kao na bliske drugove V. I. s molbom da me zastitite d bezobraznog mesanja u licni zivot, d grubih napada i pretnji. Ne sumnjam u jednoglasan zakljucak kontrolme komdsii'je koj>oim Staljiiin sebi dtevioljava da m preti, ali vise nemam ni snage ni vremena za takve glupe trzavice. I ja sam zivo bice, a zivci su mi do krajnosti napeti. N. Krupska. Zatim se desavalo da Lenjinovim sekretaricama u StaIjinovom generalnom sekretarijatu nisu hteli da daju dokumente koje je trazio Lenjin. Potom je doslo do jednomesecnog odugovlacenja s objavljivanjem Lenjinovog clanka o radnicko-seljackoj inspekciji, a nastavljale su se i Staljinove grubosti prema Krupskoj. 5. marta 1923. godine Lenjin je izdiktirao pismo za Staljina. U Sovjetskom Savezu je prvi put objavljeno u Hruscevljevom referatu na XX kongresu 1956. godine: Postovani druze Staljine! Postupili ste kao grubijan, pozvali ste moju zenu telefonom i izgrdili ije. Mada Vam je ona dala rec da ce zaboraviti ono sto je receno, ipak su za ovaj slucaj Zinovjev i Kamenjev saznali d nje. Nisam sklon da zaboravljam lako ono sto je ucinjeno protiv mene, a izlisno je naglasavati da ono sto je ucinijeno protiv moje zene smatram da je ucinjeno protiv mene. Zato Vas molim da prosudite da li pristajete da povucete svoje reci i da se izvinite ili vise volite da prekinemo nase odnose. 5. marta 1923. podine S postovanjem, Lenjin.

Lenjinovu sekretaricu Volodicevu, koja je pre 35 godina napisala to pismo, posle XX kongresa 1956. godine pozvali su urednici Leryinovih sabranih dela i trazili da im pomogne da procitaju njene stenografske beleske iz zvanicnog dnevnika Lenjinovog sekretarijata o tome sta se kasnije desavalo s tim pismom Staljinu.

194

195

Nadezda Konstantinovna (Krupska, prim. autor) rekla je da pismo mozda ne bi trebalo poslati Staljinu pa smo ga zadrzali do 6. marta. Zatim sam 7. marta rekla da morarn da izvrsim nalog Vladimira Iljica. Razgovarala je s Kamenjevim i pismo je dostavljeno Staljinu i Kamenjevu, a kasnije i Zinovjevu, kada se vratio iz Petrograda. Staljinov odgovor je stigao odmah. (Pisino sam licno predala Staljinu i on mi je izdiktirao svoj odgovor Vladimiru Iljicu.) Pismo jos nismo predali Vladimiru Iljicu jer se razboleo. I Fotijeva je zabelczila: Vladimir Iljic nije mogao da procita Staljinov odgovor jer se bas kad ga je dobio, njegovo zdravstveno stanije veoma pogorsalo. Dalje: Toga dana se opste stanje Vladimira Iljica veoma pogorsalo . Lenjinovo zdravstveno stanje, dakle, 7. marta se pogorsalo upravo u trenutku kada se Volodiceva vracala s Staljinovim odgovorom. Zatim je u noci d 7. na 8. doziveo ponovni udar. Nije vise mogao da govori, njegova desna strana bila je potpuno, a leva jako paralisana. Potom je samo jos zivotario i cekao na smrt. Da je Lenjin doziveo taj mozdani udar samo nekoliko nedelja ili cak samo nekoliko dana kasnije, istorija Rusije tekla bi drukcije, kaze Staljinov americki biograf Robert Pejn. A engleski, H. M. Hajd: Da je poslednji mozdani udar zakasnio nekoliko meseci ili nedelja, makar samo nekoliko dana, Lenjin bi cak i bez pomoci Trockog, vec samo zbog ogromne podrske koju je imao u Partiji i u zemlji, uspeo da skloni Staljina s njegovog polozaja. Lenjin je umro 21. januara 1924. godine u 18,50. Pripreme za sahranu je vodio Staljin; on je u subotu 26. januara, uvece uoci sahrane, na II zasedanju kongresa sovjeta SSSR odrzao govor u svom karakteristicnom stilu, poznat kao zakletva partije Lenjinu: Mi, komunisti, ljudi smo posebnog kova. Stvoreni smo d posebne grade. Mi smo armija velikog proleterskog stratega, armija druga Lenjina. Nema niceg uzvisenijeg d casti da se toj armiji pripada. Napustajuci nas, drvig Lenjin nam je ostavio u amanet da se ponosimo velikim nazivom clana Partije i ne okaljamo njegov ugled. Zaklinjemo ti se, druze Lenjine, da cemo casno ispuniti tvoj zavet.

A zatim jos sest puta: Napustajuci nas, drug Lenjin nam je ostavio u amanet i zaklinjemo ti se, druze Lenjine: da cemo cuvati jedinstvo Partije, diktaturu proletarijata, savez radnika i seljaka, Savez sovjetskih republika, Crvenu armiju, komunisticku internacionalu. Lenjinova udovica Krupska je istom auditoriju govorila o