SEMINARSKI RAD

SADRŽAJ

1.UVOD................................................................................................................

2.MIKELANĐELO MERIZI DA KARAVAĐO .............................................

3.SLIKARSTVO BAROKA.................................................................................

ZAKLJUČAK......................................................................................................

LITERATURA..................................................................................................

Str. 2.

Str. 3.

Str. 20.

Str. 23.

Str. 24.

1

SEMINARSKI RAD

1. UVOD

Mikelanđelo Merizi (Amerigi) Da Karavađo, (ital. Michelangelo Merisi, il Caravaggio, 1571 — 1610) je bio italijanski slikar aktivan u Rimu, Napulju, Malti i Siciliji između 1593. i 1610. Smatra se prvim velikanom baroknog slikarstva u svetu, a njegovi radovi se odlikuju realizmom prikaza i korištenjem izrazitog kontrasta svetlo-tamno (kjaro-skuro).

Krajem XVI veka, Karavađo se pojavio u Rimu, koji je svojim sirovim realizmom i negiranjem starih majstora, počeo da razara njihove doktrine i da potčinjava italijansku umetnost svome uticaju.

Karavađova biografija je isprepletana mnogim pričama o ubistvima, tučnjavama, tamnicama i bežanja iz istih, pričama koje ga pokazuju kao brutalnog i neobuzdanog čoveka. Spremnog da potegne nož na svakog ko ne deli njegovo mišljenje. Čoveka koji život provodi po krčmama, u društvu sa skitnicama, kafanskim ološem i kockarima, koji pred policijom beži iz mesta u mesto.

Sin jednog zidara iz mesta Karavađa kraj Borgama, i sam je započeo kao zidarski radnik, pripremajući freskistima malter za podlogu. U slikara se izgradio bez škole i učitelja. Od 1585. godine, Karavađo bedno živi u Rimu, napola sluga (kod viteza d` Aprino), napola slikar, a njegova dela polako postaju sve zapaženija. Cveće koje on slika, žanr scene sa tipovima iz njegove blizine: kartašima, ubicama, ciganima, izazuvaju senzaciju svojom novinom - realizmom i plastičnošću. Uspeh mu donosi podrška kardinala del Montia, koji mu pribavlja bogate narudžbine za crkve. Upravo crkveno slikarstvo čini glavni deo njegovih radova. Međutim, i u crkvenom slikarstvu Karavađo istupa svojim inovacijama. On revolucioniše tradicionalnu ikonografiju, uvodi u nju svoje snažne, neugledne figure, slikano bez doterivanja prema tipovima iz naroda. Ovakve inovacije nailazile su na otpor. Protivnici, karačijevci, nazivali su ga "slikarom prljavih nogu", jer je Karavađo stvarno, na nogama slikao i trag prašine.

Neke od njegovih religioznih slika crkvene vlasti odbile su da prime.

Prinuđen da posle nekakve kavge u kojoj je mačem smrtno ranio jednog svog druga utekne 1606. godine iz Rima, Karavađo počinje svoj lutalački život po Napulju, po Malti, gradovima Sicilije, pun novih burnih zgoda i nezgoda a takođe i novih slikarskih uspeha. 1

1 Damnjanović N., „Istorija umetnosti“, Beograd, 2004., strana 222-224

2

SEMINARSKI RAD

2. MIKELANĐELO MERIZI DA KARAVAĐO

(Caravaggio 1573-1610), tako nazvan po malom mestu kod Begama, u kome se rodio, prvi je i najbolji predstavnik naturalizma, drugog pravca u tadašnjoj italijanskom slikarstvu. Veoma mlad, učio je slikarstvo u Milanu, pa je oko 1590. došao u atelje vrlo popularnog slikara Kavaliera d'Arpino, čiji manirizam nikako nije odgovarao njegovom bujnom temperamentu, pa on sam studira prirodu i samostalno se razvija. On se vrlo rano oslobodio manirističkih stega i počeo je da slika na svoj način, ograničavajući se na figuru izanemarujući sve ono što je okružuje, pa i pejzaž.

Njegova mladićka dela su manjeg formata, sa jednom figurom, najčešće sa polufigurom, a među njima su najznačajnija Devojka sa lautom, Kotarica voća i Mladić sa kotaricom voća. Karavađo je bio burne i silovite prirode. Stalno je bio po krčmama i u društvu njagorih skitnica, često se tukao i povlačio nož, pa je posle jednog dvoboja morao da se skloni u Đenovu a, i kada se vratio u Rim, skandali nisu prestjali. U tuči je ubio jednog čoveka pa je pobegao u Napulj (1606).  

Ali, i pored tako burnog života, on je veoma mnogo slikao, odbacujući svako idealizovanje i težnju za ulepšavanjem, pa i na slikama sa religioznom tematikom, koje se često zbog toga savremenicima nisu dopadale, iako su svojim vanredno snažnim i sugestivnim deovanjem na posmatrače odgovarale zadacima religioznog slikarstva protivreforamcije. Svoje prve velike kompozicije radio je pre 1600. godne u crkvi San Luiđi dei Frančezi, slikajući na zidu Pozivanje sv. Matije i Mučeništvo sv. Matije, na kojima je prvi put koristio efekte svetla koje se probija u tamnoj prostoriji. Ove slike kao da prikazuju scene iz običnog života, pa se poručiocima nisu dopale. 2

Do svog odlaska iz Rima, pored ostalih slika, izradio je u crkvi Santa Maria del Polo Mučeništvo sv. Petra i Obraćanje Pavlovo a tada je nastala i jedna od njegovih najpoznatijih slika Polaganje u grob. Pred odlazak iz Rima izradio je izvanredan portret pape Pavla V.

Iako je u kompoziciji odstupio od renesansnih principa simetričnog grupisanja i harmonične ravnoteže, on je postizao utisak čvrste celine, dubine i pokreta, uzimanjem dijagonalne ili kose linije za osovinu svoje kompozicije, što će prihvatiti i ostali slikari 17.

2 Milakara B., „Umetnost slikarstva“, Novi Sad, 2002., strana 111-114

3

SEMINARSKI RAD

veka u različitim vrijantama. Međutim, glavna osobenost Karavađova slikarstva je tenebrozo, naročito tretiranje kontrasta svetla i senke i podešavanje osvetlenja, koja su već savremenici nazivali "podrumskim". Osvetljavajući scene i figure u tamnoj prostoriji, on je postizao štimung i dobijao željene efekte i akcente čisto slikarskim sredstvima, pa će tenebrozo, operisanje kontrastima svetla i scene, postati glavno izražajno sredstvo slikara baroka.

Iz Napulja Karavađo je otišao na Maltu na poziv velikog majstora Malteškog reda Adolfa Vinijakura, čiji je portret izradio, pa je postao i vitez, ali je smrtno uvredio jednog visokog časnika, pa je iz zatvora pobegao na Siciliju. Slikao je i lutao od Sirakuze i Palerma do Mesine, bežeći ispred progonitelja sa Malte, pa je čamcem prešao Napulj, gde su ga progonitelji stigli i teško ranili. Od pape je dobio oproštaj za ubistvo, pa se uputio u Rim, ali je na putu umro u malom mestu Porto Erkole.

Lutajući od mesta do mesta, Karavađo je malo učio i sve je stvarao velikom snagom svog sirovog talenta i, posle tako kratkog i burnog života ostavio je neverovatno veliki broj dela iza sebe. Iako nije ušao u red najvećih slikara, njegov uticaj na kasnije slikarstvo je neobično velik i značajan.

Veruje se da ga je poducavao Peterzano do 1588, koji je radio u tradiciji sev.italijanskih manirista.Prekrtnica u njegovom slikarstvu je 1590-kada dolazi u Rim, gde ostaje do 1606 godine.Posle te godine, pa do smrti bice na relaciji Napulj-Malta-Sicilija.

U I Periodu –u Milanu-bio je pod uticajem slikara Moretija i brace Kampi.Dela iz njegove prve faze nisu poznata.Vicenco i Antonio Kampi koriste svetlo baklje, tj.vestacko osvetljenje kao i Karavadjo u Prodavacica voca, Sahrana svete Cecilije, Smrt Bogorodice i Sedam dela milosrdja.Milano je krajem XVI veka bio pod uticajem venecijanskog manirizma.Tu je Karavadjo stekao prvo obrazovanje kod Petercana.Dakle, vazan uticaj na Karavdja su imali umetnici iz Lombardije /pominje se uticaj Lorenca Lota i Jakoba Basana-radi nocne scene/.Karavadjo je bio veoma otvoren prema uticajima iz Lombardije.

Dela iz II perioda-ranog rimskog perioda/1590-1600/ uglavnom su manjeg formata sa jednom ili dve dopojasne figure.To su slike svetlih transparentnih boja i jasnog osvetljenja, gotovo bez senke.Ta koloristicka briljantnost komponovanja je sa preciznim crtezom i obradom detalja. To su: Korpa sa vocem, Decak sa korpom voca, Bolesni Bah, Bahus, Prorocica.

U vreme njegovog dolaska Rim postaje internacionalni centar umetnosti.Mnogi umetnici poput Brojgela, Van Dajka rade u Rimu i to uglavnom mrtvu prirodu, zanr/zanr odgovara niskoj grani umetnosti i zato nije toliko cenjen/.Na rimskom trzistu se javlja veliki broj takvih slika.To trziste je, sa druge strane, bilo veoma zanimljivo i papi.1606 kada je otvoren papski trezor, mogao se videti veliki broj slika ovog zanra.To svedoci da je veliki broj slika naslika K.Darpino.Karavadjovi biografi tvrde da je on upravo kod ovog slikara radio neke mrtve prirode.Te rimske slike Karavadja nisu bile njegova inovacija.Takve slike su vec ranije postojale na Severu.One su tu cesto imale satiricnu konotaciju, dok Karavadjove /Gatara, Igraci Karata/ nisu imale takvu dimenziju.Hibard naziva Karavadjove rimske slike »pseudo-zanr«, jer su one vise ilustracija nekog dogadjaja, nego nesto sto je Karavadjo video na rimskim ulicama i slikao.Igraci karata imaju pseudo-zanrovski karakter.

4

SEMINARSKI RAD

Gatara-1593/4 Belori je Karavadja smatrao tvorcem zanr slikarstva.Hibard ovu sliku i Kartase definise kao »pseudo zanr«.Kaze da je temu preuzeo iz slikrastva severa, gde su ove teme samo deo kompzicije, a Karavadjo ih izdvaja.

Kada je u pitanju Karavadjov naturalizam, ne radi se o prostom preuzimanju motiva, scena iz svakodnevnog zivota, ovde je sve brizlivo postavljeno i prouceno.Belori je napisao anegdotu da je Karavadju receno da uzme za modele klasicnu skulpturu.On je pokazao na ulicu-priroda mu daje modele.Tako je nastala Gatara.Karavadjo slika »a la natura«, medjutim kompleksan je odnos realnosti i ove slike.Rim je steciste umetnika, kulturno steciste, ali i ogroman grad sa »ulicom«.Jos od antickog doba postoji literatura koja je imala junake sa ulice.Komediji,satiri-gde se neguju pucki izrazi odgovara zar svakodnevnice.Ptanje je:zasto visoka klasa kupuje ove slike?Sa ovm slikom Karavadjo zavrsava period u Rimu, a sa Kartasima stice naklonost Kardinala del Monte i postaje njegov nostro pitore.Ovakve teme su uveliko bile poplarne u literaturi-Pikarski roman, koji je razvijenu Spaniji, siri se na sever i premoscava konfesionalne razlike.Duh tih romana oziveo je u slikama Karavadja.Slike imaju dopojasne figure, neutralnu pozadinu, lazurnu teksturu.Ovako odevena Ciganka3/Gatara/ je amblem komedije u zborniku Cezara Ripe.Zna se da se u to vreme igrala jedna komedija u Rimu u kojoj glume cigani, a na premijeri je bio del Monte.Da li je K zeleo ovom slikom da privuce njegovu paznju?Da li se ona moze smatrati naturalistickom?Ovde se radi o brizljivoj konstrukciji, a ne spontanoj manifestaciji prizora sa ulice.Bitan je i erotski naboj.Postoji i druga verzija slike/u Luvru/, koja ima jos dvosmisleniji erotski karakter.

Igaci karata 1595-sliku je kupio del Monte.Ove slike su bili zivi, stvarni prizori koji postoje u ukupnoj atmosferi taverni.Ali, ova slika nema ostru kriticku notu, kao u holandskom i flamanskom slikarstvu/u kalvinistickim zemljama/, gde se igra kartasa postavlja u mracnoj atmosferi.U nemackom slikarstvu se u tim scenama pojavljuje nasilje.U Italiji je drugacije-tu imamo prikaze aristokratije koji u dokolici igraju karte i sah.Karavadjo ima tradiciju iza sebe, ali slika nema ostrar kriticki ton.Covek okrenut ledjima-je zanimljivo kompoziciono resenje, kojim se gradi ambivalentan odnos posmatraca i slike.Zapravo posmatrac je uvucen u dogadjaj i postaje saucesnik.

Sto se tice stila Karavadjovih slika, svi autori mu odaju postovanje za ovaj rani rimski period.Boje su mu slatke, bez senki, oni mu pripisuju taj venecijanski karakter, sto se uzima sa rezervom jer je ovde ocigledan Lombardijski uticaj.Izvesna ljupkost zraci iz ovih slika, i upravo to privlaci njegovog buduceg patrona Kardinala Del Montea.On je bio potomak znacajne porodice, bio je ambasador vojvode Toskanskog i bio je tipican za svoje vreme.On je bio odan svom pozivu, ali je uzivao i u ovozemaljskim zadovoljstvima, narocito u muzici/sam je svirao, priredjivao je velike bankete, uzivao u drustvu mladica/.Kada je upravo ovaj kardinal na trzistu naisao na Karavadjove slike, za njega se sve menja.Karavadjo biva usvojen od Kardinala da zivi u njegovoj kuci.Karavadjo je uzivao poseban ugled i polozaj, ali je on i opsluzivao Kardinala, nesto poput sluge, ali ne u pravom smislu te reci.Del Monte je zaslusan za dobijanje prvih religioznih porudzbina.Zna se da je i sam kardinal voleo zanr scene sa mladicima, devojkama.U tom smislu je i isilo Karavadjovo stvaralastvo, dok je tamo boravio.

Oko datovanja slika ima puno problema.Slika Bekstvo u Egipat je izgleda nastala pre njegovog dolaska u Rim.Ovde se vide Karavadjove maniristicke tendencije.Ovde se prvi put vide uticaju lombardijskih slikara, ali je cinjenica da prekid sa manirizmom nije bio tako ostar

3 Cigani su u XV veku jako pozdravljani kao hodocasnici,ali slika o njima se menja.Filipo Neri ih brani od napada.

5

SEMINARSKI RAD

kao sto se smatra, njegovim dolaskom u Rim.Realisticna obrada glave, notnog teksta, lica, sve to je mogao da stekne u Lombardiji.

Izvesno je da je slika Bahus radjena dok je boravio kod Del Montea.Ovde se izrazava kompleksna licnost Karavadjovog patrona.Moze se naslutiti izvesna eroticnost, cak homo-eroticnost.Poza, stav, pa i izgled proizilaze iz nekog antickog reljefa, skulpture.Primecuje se i neka vrsta androgenosti na licu ove figure.Ruka sa casom probija prostor slike i posmatraca.Vazan je i gest kojim se gestikulira.U pitanju je gest pozivanja.Takve slike u vreme kada su nastale nikad nisu znacile samo poziv za uzivanje, vec i opomenu, a opomena se ovde karakterise u prikazu voca.Voce je polutrulo i to je opomena na prolaznost, na vanitas, na kratkocu zivota.

Pijani, bolesni Bahus- i ovde ja naslikana mrtva priroda, radjena prema modelu.Ona nije idealzovana /ima voca koje tuli i propada/.

Decak koji je ugrizen od gustera sadrzi veoma dramatican pokret i to je ono sto je novo kod Karavadja.Pokret tog decaka je veoma zanimljiv.Ruza i jasmin na slici znace ljubav i patnju, koju ljubav donosi, ali i simbol spoznaje.Tako se i ova slika moze protumaciti kao opomena.Karavdjove slike uvek imaju viseznacno simbolicno znacenje.

Kosara sa vocem -mrtva proroda.U hijerarhiji umetnosti ovaj zanr je zauzimao poslednje mesto.Medjutim, na trzistu su ove slike visoko kotirane, a Panofski smatra da je mrtva priroda proizisla iz nekih religioznih konotacija.XVII vek za mrtvu prirodu donosi kako didakticku, tako i moralnu politicku formu.

Rim ne ceni mrtvu prirodu bas preterano, ali je cinjenica da je ovaj zanr prisutan.Umetnici sa severa stvaraju mrtve prirode u Rimu, a njih kupuju visoka crkvena lica poput Kardinala Del Montea.Sto se tice voca, ono se u ranijim slikama uglavnom prikazuje na trznicama.Medjutim, to je kasnije izmenjeno stavljanjem razlicitog vrsta voca u jednu kosaru.Ova slika je trebala da stoji iznad vrata i trebala je da privuce paznju sasvim slucajno.Kosara sa vocem postavljena je tako da delimicno lezi preko stola, pa se stvara neka vrsta iluzionizma kao da kosara lezi na nekoj polici iznad vrata.Poznato je da je ovu sliku Milanskoj Ambrozijani poklonio milanski kardinal Boromeo.Ostaje otvoreno pitanje da li je upravo on narucio ovu sliku, po svemu sudeci najverovatnije da jeste.Slika je nastala 1596, kada je Boromeo boravio u Rimu.On je poznavao porodice za koje je Karavadjo radio, pa je tako mogao da poruci sliku.Bitno je da se kardinal divio slici, i da je zeleo da ima jos jednu sliku/od koga ne zna se/.

Postoji verovanje da se ovakve slike vezuju za jezuite; oni su bili vazni za popularizaciju pejzaza, a neki jezuitski pisci cesto su opisivali cvece, sto je imalo moralnu opomenu-prolaznost, telesna zadovoljstva, culnost.Takva literatura utice da se mnoge mrtve prirode krajem XVI i pocetkom XVII veka mogu povezati sa Katolickim formulacijama.Neki od jezuitskih pisaca posebno su se pozivali na knjigu Proroka Amosa /treca glava-opisuje Strasni sud/.Smatra se da je upravo ta ideja o propasti ljudskog roda iskazana upravo ovom Karavadjovom slikom.

Postavlja se pitanje da li je Karavadjo radio jos neke mrtve prirode.Najverovatnije da jeste, ali one nisu sacuvane. Korpa sa vocem-osporavana je kao samostalno delo.Verovalo se da je ona samo fragment neke vece kompozicije.Danas se zna da je ova mrtva priroda naslikana kao samostalno delo.

6

SEMINARSKI RAD

U XVII veku smatralo se da je prvorazredno slikarstvo Istorijsko, da umetnost treba da podrazava prirodu, ali da je cini savrsenom, idealnom.Karavadjo se pobunio protiv ustaljenih akademskih normi i pobedio je.On slika prirodu onakva kakva zaista jeste /«natura vincere«/.Tokom druge polovine XVI veka evropska umetnost je zaokupljena zanrom, ali on nije smatran zasebnom vrstom, sve do Karavadja i Anibala Karacija.Karavadjo je smatrao da je za slikanje cveca ili voca potrebna ista umesnost kao i za figuru.U literaturi je postojala sistematizacija zanrova: 4

1.Tragediji i ep, glavni junaci su heroji i bogovi-kao »najuzvisenijoj« pripada najkultivisaniji jezik.To je Visoki stil.2.Komediji-odgovara srednji stil, jer u nju ulaze termini koji nisu mogli biti primenjeni u visoko kultivisanom recniku.3.Satira i pastirska poezija-odgovara niskom stilu zbog vulgarnih reci, stil puckog jezika.

Ova teorija je imala socijalnu notu:tragedija je namenjena visokom drustvu, komedija nizim slojevima...dok je zanr bio bez istorijske osnove.

Karavadjo zeli da prikaze prirodu kakava jeste-jer radi se o prirodi, a ne ideji.On ne koristi iskustva predhodnih autora i uz to radi bez crteza na podlozi.Vazari uvodi pojam disegno-govori o intelektualnoj osnovi umetnickog dela, a radovi bez crteza –znaci raditi bez intelektualne osnove.Karavadju su zamerali da su njegova dela suvise realisticna da bi bila verodostojan-pise Belori 1672.Karavadjova antiklasicna umetnost nije mogla da se odrzi u gradu kao sto je Rim i u trecoj deceniji XVII prestaje da bude aktuelan.

Kao i Karavadjo i Anibale Karaci dolazi sa severa Italije/Bolonja/ u Rim 1595.U Bolonji rade majstori kao Vincenco Kampi iz Kremone, Bartolomeo Pasaroti/slika Mesaru kao detalj svakodnenog zivota/.Kampi takodje slika zanr slike.Ovo slikarstvo u Italiji krajem XVI veka nije bilo uobicajeno.Dolazi sa Severa od Flamanaca-u pozadini je religiozna tema, a u I planu mrtva priroda.U privatnim kolekcijama sirom Italije nalazile su se slike flamanaca.Odatle potice inpiracija Anibala Karacija da slika zanr.Mozda je to bilo i parodiranje pastoralne tradicije.Karaci slika Coveka koji jede pasulj.Ovakva dela Karacija i rana dela Karavadja pokrenuce trend zanr slikarstva i mrtve prirode.

Oko 1599 Karavadjo dostize svoju zrelost.Dela iz ovog razdoblja su:Zrtva Avramova /Ufici 1603/, Vecera u Emausu/London 1600/, Sveti Jovan/Rim,Borgeze 1605/6/.

Posle ovih dela na pocetku XVII nastaju: Polaganje Hrista u grob, Amor pobednik, Madona Palafrenieri, Smrt Bogorodice, Sveti Jeronim koji pise. Sveta Katarina-1598- ovde je vec razvijen tipican tenebrozo metod.Slika je radjena za Kardinala del Monte.Sveti Jovan sa ovnom 1601-2 sigurno je radjena po modelu.Tipovi koje K bira su plebejci iz nizeg staleza.Ipak, u ovom periodu dominiraju monumentalna dela namenjena crkvama tj. kapelama.Za crkvu San Luidji dei Francezi nalaze se cetiri slike koje opisuju zivot Svetog Mateje:Sveti Matej, Pozivanje Svetog Mateja, Matej sa andjelom, Smrt svetog Mateja.

U crkvi Santa Maria del Popolo, u kapeli Cerazi radi Preobracenje svetog Pavla i Raspece svetog Petra.Scene su ozivljene dramaticnim zivim gestovima i pokretma.

4 Smiljević M., „Saga umetnosti“, Beograd, 2005., strana 34-38

7

SEMINARSKI RAD

Postavlja se pitanje sta je prouzrokovalo ovu promenu i njegovo okretanje potpuno religioznoj tematici u zrelom i kasnom periodu.Rec je o transformaciji, verskom preobracenju, konverziji.Fridlender je primetio da je ta velika promena, izraz nuovo, posledica njegove rimske poboznosti i dva reda-jezuita i oratorijanaca.

Realisticni misticizam je prvenstveno preuzet iz knjige Ignjacija Lojole Duhovne vezbe.U pitanju je cetvoronedeljni kurs kroz koji se vodi vezbac, kroz koji se hriscanske tajne moraju doziveti na odredjen nacin.Sve to nije novo.Prevaga srednjovekovnog, franjevackog misticizma je sustina baroknog.To se javlja jos u XII veku, a posebno u XIV.Na tim temeljima su pisane Lojoline Duhovne vezbe5.On pise veoma jednostavno, a od vezbaca se trazi da ocima maste ili telesno dozivi hriscansku misao /zamislja se via crucis, tezina krsta, svako mesto gde je Hrist doziveo bol/.Koncept pejzaza je veoma bitan u tome, pa i u XVII veku uopste.To culno poimanje je bas karakteristicno za Karavadja.On je poznavao ove kurseve, radio je za avgustince, dominikance, franjevce, ali nikada za jezuite.

Cak je i u Rimu postojala jedna antijezuitska struja.Pa ipak, Lojoline vezbe je upraznjavao i Karlo Boromeo, a ta poboznost je u Rimu vec imala ogromnu ulogu.Sa praksom jezuita Karavadjo se izgleda upoznao preko Oratorijanaca. Osnivac ovog reda je Filipo Neri /1515-1595/;on je bio firentinac, poznavao je Savonarolu, skolovao se u rimskoj sapienci.Ali, njegov red nije stvorio neko posebno ucenje.Od XVI veka njegov red se okuplja slobodno, pisu se propovedi, okuplja se sirotinja, ali i aristokratija, kompozitori /Palestrina/, istoricari.

Karavadjo na ranim slikama cesto prikazuje orkestire, muzicke skupove.To ima veze i sa oratorijancima.Inace, Neri je prihvatio papu i katolicku crkvu, pa su zbog toga i oni vrlo brzo prihvatili ovaj red.Od pape Grgura XIII oni su dobili tipik i crkvu;Neriju je nudjeno zvanje kardinala, ali je on to stalno odbijao.Bilo je nemoguce da Karavadjo ne poznaje jednu takvu licnost.naprotiv, Neri je bio svima miljenik oratorijanci su se posebno istakli u vizitacijama i vijatikumu-nosenje pricesti umirucima.Postavlja se pitanje da li se kroz karavadjove slike moze dokazati uticaj oratorijanaca kada je radio u kapeli bila je prisutna porodica, a tu je bio i Vitrice, Nerov prijatelj, Polaganje u grob-vidi tacno gde je to/.Sustina je, da li je drustvena svest i briga za svakog pojedinca nesto sto je prozelo Karavadjovo slikarstvo.Sam Filipo Neri je upraznjavao Lojoline vezbe i otud veza Karavadjo-Oratorijanci-Vezbe.

Karavadjovo slikarstvo je apsolutno nov i iskren izraz.U Rimu, u to vreme, Belori i drugi su smatrali da je to bilo napustanje slatkoce i da je to bila posledica Karavadjove teske licnosti.Ali upravo u tim njegovim teskim godinama on najvise i stvara.Promena u slikarastvu, taj tenebrozo je po Beloriju odraz njegovog crnog karaktera.Tako kompleksnog slikara i njegov izraz niko nije mogao da ponovi.Ponovljeno je sve drugo samo ne taj osecaj poboznosti.Po Frindlenderu to je uspeo samo Rembrant /pod uticajem Menonita6/

1601 Karavadjo napusta kardinala Del Montea i seli se kod porodice Matei.Djirolamo Matei je bio clan Franjevaca.On je bio Karavadjov patron, ali i organizator nastanka slika.Njegova braca /Cirjako i Asrubale/ su posedovala mnoge Karavadjove slike.Djirolamo

5 Lojola je duhovne vezbe napisao na spanskom , a na latinski su prevedene 1548.Opisuju se uzastopna stanja duse na putu ka savrsenstvu: razmisljanja o sopstvenim gresima, prakticni metodi molitve, ispitivanja savesti…Duhovne vezbe opisuju I ono sto katolik moze posticilicnim naporom, perustajuci Bogu milost koju ce izliti na coveka.Posebna su uputstva za redovnike, redovnice, zupnike, svetovnjake…6 menoniti-po osnivacu S. Menonu, evangelisticka zajednica, slicna anabaptistima koja zahteva krstenje odraslih, uzstezanje od zakletve i borbu za toleranciju.Evropski centar je u Holandiji.

8

SEMINARSKI RAD

Mateo je bio prefekt kongregacije koncila-starao se za sprovodjenje odluka koncila.Karavadjo je radio za ovu porodicu, ali i mnoge druge stvari za druge patrone/Kapela Kontareli za Djustinijana-Plaganje u grob i Smrt Bogorodice/.Boravak u porodici Matei je najsrecniji period za stvaralastvo Karavadja.

Prepoznavanje Hrista-Vecera u Emausu /jevandjelje po Mateji/:

Ovo je dramatican cin.Karavadjo radi mrtvu prirodu vrlo istancano;kotarica je nagnuta na ivicu stola i prodire u prostor posmatraca /prevara oka-tromp lei/.Mrtva priroda ima simbolicnu konotaciju.Ona aludira na evharistiju.Tamna pozadina je i ovde prisutna;njemu to treba da bi iskazao misticnost trenutka.Gestovi probijaju prostor slike, posmatrac se upucuje u dramu slike.

Novi nacin razmisljanja o prostoru slike povezan je sa razvojem empirijskih nauka.Barok pociva na Aristotelovoj retorici.Aristotelova tumacenja da su tema slikarstva ljudska bica u akciji u humanistickim teorijama povezivano je sa shvatanjem da se pokretom tela izrazavaju emocije i psihicka stanja duse.Dusa stavlja ljudsko telo u pokret, pa su studije ljudskog pokreta bile vezivane za proucavanje emocija koje su ih izazvale.Predstavljanje izrazajnih, teatralno naglasenih pokreta u slikarstvu, isticano je potrebom da se u posmatracu izazovu istovetne snazne emocije.Polazeci od ovakvih tumacenja humanistickih traktata, poetika baroknog slikarstva potencira vaznost stava, pokreta, gesta, do teatralizovane afektacije.

Problem razvoja evharistije-Kroz evharistiju su svi hriscani ujedinjeni u tajni zajednistva;sam taj obred od pocetka je bio jedinstven, a od III veka dolazi dolazi do raskola izmedju katolika i pravoslavaca /katolici se pricescuju samo hlebom/.Ta preobrazba hleba i vina u telo i krv Hristovu je takodje veliki problem.Kada zapravo dolazi do tog trenutka?Ustalila se praksa da se to desava kada se zavrse obredne molitve i kada dodje do Amatore tj. do kanona mise.Tad svestenik izgovara reci iz Matejevog jevandjelja, zatim blagosilja darove.Tog casa oni postaju telo i krv Hristova.U pravoslavlju je nesto drugacije.Arhijerej molitvom priziva Boziji Duh, a ne izgovaraju se reci iz Jevandjelja.Posredstvom svetog duha dolazi do osvecenja darova.

Zapad vekovima uspostavlja dogmu transupstancijacije-dogma o realnom prisustvu Hrista, pretvaranju celokupne supstancije hleba i vina u celokupnu supstanciju tela i krvi Hristove.Materija su hleb i vino, reci dobijaju funkciju forme/ili Formule/, tj. formi Sakramenta i to je princip kauzaliteta.Bez tih reci materija se nece prebraziti u telo i krv Hristovu.Ova dogma se branila na Tridenskom koncilu.Luter je smatrao da je Hristova zrtva na krstu neponovljiva i da se ne moze ponovaljati stalno.Po njemu, ljudi se na pricesti samo secaju hristove zrtve.Forma hleba i vina sa jedne strane, i tela i krvi sa druge strane, ostaju u opoziciji.To je bio udarac u srce dogme, u srce hriscanstva.U tom slucaju nisu potrebni ni crkva, ni svestenik, ni reci.

Posle Tridenskog koncila Vecera u Emausu se smatra prefiguracijom mise tj. evharistije.Karavadjo je i ovde dobio jasne smernice sta treba da iskaze.Skoljka je je simbol hodocasca, to je nacin spasenja duse.

Izdaja Hrista:

9

SEMINARSKI RAD

Nekada se verovalo da je u pitanju neki Karavadjov sledbenik, a danas se zna da je to Karavadjova slika.Hrist je zrtva, izdajnik Juda je uz njega, tu je vojnik i covek koji bezi.Ovde je prisutan izvor svetlosti, ali to nije mnogo vazno.Pravi izvor dolazi spolja.Fokus cele slike je Judin poljubac.Slika je radjena za porodicu Matei/Azdrubale/.Franjevci XIII i XIV veka propovedali su Suzdrzavanje, Pokornost i Stradanje.Hrist upravo poseduje ove vrline kada je izdat.

Neverovanje Tomino / u Mesini/:

Slika je radjena za Cirjaka Mateia.Postovanje rana je velika tema barokne poboznosti.Toma ne veruje u Hristove rane, a da ih ne pipne.Ali Hrst kaze:«blago onima koji verovase nevidevsi.«.Kao da se sam Karavadjo prepoznaje u Svetom Tomi.

Kapela Kontareli u crkvi San Luidji dei Francesi:

Kako je Karavadjo dobio tako vaznu porudzbinu?Iza toga stoje porodica Kresenci i kardinal Del Monte.

Kapela kontareli je zaduzbina jednog francuskog plemica, on je zeleo da dekorise kapelu slikama iz ciklusa Svetog Mateje, a za sprovodioce svog testamenta odredio je neke clanove porodice Kresenci.Dekoracije u kapeli su radili razliciti rimski umetnici, ali je doslo do sukoba izmedju porodica Kontareli i Kresenci i 1597 je obustavljen rad.Umesao se i papa, pa je celu stvar stavio u ruke organizacije Fabricieri di San Luigi.Tada se radovima prikljucio Karavadjo.Na oltaru je trebao da stoji Sveti Mateja i Andjeo, a na bocnim stranama Pozivanje i Smrt Mateje.

Pozivanje svetog Mateje /1599-1600/ je jevandjeoski dogadjaj, opisan u jevandjelju po Mateji. Centralna tema je dakle Pozivanje Mateje, ali i preobracenje gresnika.Slika predstavlja zavrsetak rimske faze, ali i pocetak onog novog promenjenog stila.Levi deo slike je produkt ugledanja na severnjacke zanr kompozicije /gde se prikazuje drustvo koje igra karte ili pije/.Ovde nema te satiricnosti, ali cela slika je bliska italijanskim resenjima/izuzev nekih u Lombardiji/.

Ono sto je novo je ta svetlost, velika, oslobadjajuca sila.Nacin na koji svetlo prodire u sliku je karakteristicna za Karavadja.Ona dolazi izvani, nema izvora svetla na samoj slici.Kod njega je prisutna tama-tenebrozo, zbog cega je posebno kritikovan /Belori/.Svetlo je tako koncipirano da jedan obican dogadjaj cini misticnim.Ono osvetljava samo manji, ali kljucni deo slike.Velika pokretacka sila pocinje sa ovim tretmanom svetlosti.Barok ce takodje svetlo tretirati posebno, na poseban nacin.Svetlo je to, koje je uznemirilo ovu druzinu.

Grupa je podeljena na dva dela-jedna raskosno, pomodno obucena grupa ljudi, i druga koju cine Hrist i njegovi ucenici.Sam gest Hrista, smatra se da je preuzet iz Mikelandjelovog Stvaranja Adama sa Sikstinskog svoda-/ Hrist je Novi Adam/.Hibard dovodi taj gest u vezu sa pisanjem Svetog Avgustina-on kaze Hrist je prst Boziji.Iz cega god da je proistekao ovaj gest, on ima pokretacku moc, a ponovljen je i kod Mateje.

Postoje razni nacini za interpretaciju ove slike: 7

7 Smiljević M., „Saga umetnosti“, Beograd, 2005., strana 45-49

10

SEMINARSKI RAD

-Slika je iskazala solo-fideisticki koncept spasenja samo miloscu bozijom.O tome je pisao Luter, to je fundamet spasenja.Tako taj koncept postaje veoma vazan za luterance, ali ga prihvataju i Avgustinci i Dominikanci.-Neki autori smatraju da cela slika odise idejom da je Matej spasen miloscu Bozijom, da je on odabran.Takva koncepcija bi mozda mogla biti opravdana za ovu sliku s' obzirom da se radi o francuskoj crkvi.To se pravda i cinjenicom da figura apostola u pocetku nije postojala;Hrist je bio sam.Smatra se da je tokom rada doslo do promene koncepcije, s' obzirom da je slika mogla da ukaze na luterijansku jeres.Doslo je do izmene pa je prikazan apostol Petar.Tako je slika bila bliza katolickom poimanju ove teme.

U trenutku kada je slika nastajala u samoj katolickoj crkvi doslo je do sukoba oko ovog principa spasenja-Molinizam-po spanskom teologu Luisu de Molinisu, koji je napisao knjigu Konkordija/veza izmedju slobodne volje i plodova milosti/.Ova knjiga je raskinula sa srednjovekovnim determinizmom.On je pisao da je najvaznija saradnja izmedju Boga i coveka.Knjiga je bila prihvacena od luteranaca jer se slagala sa njihovim religioznim principima.Kliment VIII je prihvatio molinizam.Moguce da je na ovoj slici predstavljen portret Moline sa naocarima koje su atribut obrazovanja i vita contemplativa.

Bez obzira na sve, slika je iskazala cudo preobracenja, cudo pozivanja i ta vrsta kombinacije misticne svetlosti i jednog obicnog dogadjaja je nesto sto niko nije umeo da ponovi.

Martirij svetog Mateje, slika nastala u isto vreme, je dogadjaj iz apokrifa i raznih legendi-Zlatna legenda.Prema Zlatno Legendi mateju je zadesila mucenicka smrt dok je propovedao u Etiopiji.Postoji pitanje ima li veze ova slika sa jezuitskim boravkom u Etiopiji/njihovi misionari rade tamo/?Ako to nema veze, onda jezuiti imaju veze sa i konceptom i sa idejom ove slike.

Stradalnicka smrt, martiriji, je ono sto su jezuiti negovali u svojim skolama.To je ohrabrivalo druge misionare koju su umirali u svojim misijama.Mnogi martiriji bili su oslikani martirijskim scenama, one su bile ceste.Na primer scene u bazilici San Nereo et Achileo.To je bazilika posvecena rimskim vojnicima.Baronijus je izabrao ovu crkvu smisljeno i zapoceo veliku reizgradnju i dekoraciju ove crkve..na bocnim delovima crkve je ciklus muka ovih vojnika i ciklus mucenistva 12 apostola.

Karavadjo ovom slikom u potpunosti odgovara katolickoj koncepciji mucenistva.Sredisnja figura na slici je u pozi antickog heroja.Ta poza se cesto pojavljuje, ima je i na Ticijanovoj slici Smrt Petra Martirija/koja je izgorela/.Slicne prizore Karavadjo je mogao da vidi u Lombardiji/Mucijano ima jednu slicnu sliku/.

Slika dosta govori o ranijoj rimskoj fazi Karavadja-sa dosta detalja, dakle narativnosti.Ali, javlja se tu i cuvena Karavadjova svetlost i taj kontrast kjaro-skuro, sto ce u Baroku postati osnovni element svake slike.Sam Karavadjo u stvari nije poznavao samo samo tamu, on je poznavao i svetlo, a sukob svetlo-tamno emocionalno pokrece, on prenosi osecanja sa predstavljenih figura na posmatraca.taj sukob iskazuje dan i noc, dobro i lose.Prvi koji je taj sukob uveo u emocionalnom smislu bio je Karavadjo.

Poenta na slici je na izrazu lica onoga ko zeli da ubije, a taj emocionalni trenutak se siri i na ostale protagoniste koji se javljaju na slici.Karavadjo na slici neguje i neke

11

SEMINARSKI RAD

maniristicke elemente:skracenje figura, prikazivanje sa ledja .Strast duse, strast tela je poenta slike i uopste slikarstva od onda.

Oltarska slika Svetog Mateje/ili tzv Prvi Sveti Matej u Berlinu/:

Postoje svedocanstva da je to prva Karavadjova slika za kapelu Kontareli.Izvesno je da je ova kompozicija nastala posle ovih zidnih slika.Belori kaze da se slika nikome nije dopala, da je odbijena i skinuta sa oltara.Jedan kardinal je spasio Karavadja bruke i otkupio je za svoju kolekciju.Ovo ne mora biti istina, ali izvesno je da je ova slika morala biti kritikovana.

To plebejsko lice, noge i stopala jevandjeliste, stopalo koje probija ravan slike i udara posmatraca u lice, sve je to Beloriju dalo povoda za tvrdnju da je Karavadjo kao neki komediograf koji prvo vidi prljave noge neke licnosti, pa tek onda ono sveto u njoj.To je nesto paradoksalno u Karavadjovoj umetnosti: tim plebejskim licima Karavadjo je zadovoljavao zakone Tridenta i »nize crkve«, ali se prvo dopao kardinalima, a ne nizem svestenstvu.Karavadja vise ne interesuje mrtva priroda, nema one narativnosti, skocentrisan je na emocije i emocionalni trenutak.

Problem dekoruma, o koji se Karavadjo ogresio-nije zbog nogu, vec zbog izraza lica.Anjgeo je uzeo njegovu ruku da je vodi dok ispisuje Boziju rec.Dakle, ta demokratizacija svetitelja je postojala u Bresi, a Karavadjo je to preneo u Rim.

Matej ispisuje reci Bozije na hebrejskom, i ovde je nastao spor oko toga kada se hebrejski javlja prvi put.Karavadjo je ovde ocigledno imao savetodavce, verovatno medju hebrejcima, a to svedoci da je on negde bio veoma omrazen kada je ova slika u pitanju.Moguce je da je taj duh jednostavnosti predstavljen na slici, prepoznat od kardinala, ali da kada je slika stavljena na oltar nije zadovoljila ocekivanja svestenstva, te je vrlo brzo skinuta.

Tako je vrlo brzo nastao drugi Sveti Matej.Kompozicija je drugacija, intelektualnost je izrazena.Slika nije kompromis:Karavadjo je ostao dosledan sebi, boja je veoma vazna-crna je i ovde dominantna, ali ona ovde istice psiholosku dimenziju slike.Kjaro skuro se takodje javlja i slikama daje tezinu i voluminoznost.

Amor vincit omnia:

Markiz Vicenco di Djustinijani je imao ovu sliku u svojoj kolekciji.On se interesovao za muziku, arhitekturu, i to se vidi i na slici.Ima raznih interpretacija ove slike.Tako se sa slike cita uticaj Mikelandjela u formalnim resenjima.Ovo je poslednja slika sa svetovnom tematikom koju je izradio.

Kapela Cerazi-Santa Maria del Popolo:

U pitanju je porudzbina iz 1600 godine, a porucilac je bio Monsinjor Tiberio Cerazi, najvazniji clan papske svite.U pitanju je crkva Santa Maria del Popolo, a ova kapela se nalazi levo od oltara.To je crkva iz XI veka, a na glavnom oltaru je ikona Bogorodice sa Hristom, za koju se veruje da je to portret Bogorodice koji je naslikao Sveti Luka.Crkva je avgustinska.Veruje se da je Karavadjo dobio ovu porudzbimu zbog njegovih veza sa sredistem ovog reda u Lombardiji.

12

SEMINARSKI RAD

Slike koje Karavadjo ovde radi su Preobrazenje svetog Pavla i Smrt Svetog Petra.To su kompozicije koje se uvek slikaju zajedno/Mikelandjelo ih radi u Kapeli Paulini/, a u Rimu imaju posebnu dimenziju:Pavle pocinje da propoveda u Rimu, a Petar zivi u Rimu i tu je i crkva posvecena njemu.Tiberio je za oltarsku sliku porucio Vaznesenje Hristovo od Anibala Karacija.

Preobracenje Svetog Pavla je kompoziciono drugacija od ranijih rimskih primera.Ona u potpunosti odgovara biblijskom tekstu.Hrist se javlja kao svetlost, konj je prikazan po nekoj lombardijskoj tradiciji, a pre svega na osnovu jedne Direrove grafike na kojoj je prikazan konj.

U pitanju je jedna koncentracija prostora i vremena »na ovde i sada«, sto je Belori jako zamerio Karavadju, jer konsekvence jednog dogadjaja mogu da postoje i u proslosti i u buducnosti.Belori kaze da ova slika nema katarzu, to je »istorija bez akcije«-jer akcija je pokret, a ovde nema akcije, mada se ona zbila u dusi.To je poenta i bitan momenat ove slike.Svetlost je fizicki oslepila Pavla, ali je on progledao u dusi.

Svetlost je ovde kljucna.Ona nema izvor.To je snop koji osvetljava figure Pavla i konja.Istovremeno tu je i zgusnutost prostora i jedan katarzicni trenutak koji se prenosi na posmatraca.

Telo Pavla je u vrlo cudnom skracenju, dok je telo konja postavljeno dijagonalno.Skracenje ovde ima psiholoski, emocionalni karakter i to je ovde novo.Svetlost je ovde neki sustastveni simbol, a ne kao prikazani simbol, kao na nekim drugim slikama.

Ovde se najbolje moze govoriti o vezi Karavadjovog slikarstva i Duhovnih vezba Ignjacija Lojole.To je ono sto Lojola naziva »Realisticki misticizam«-kada se zamisljaju sveta mesta, moraju se tacno zamisliti, koliko je visok, sirok i dubok taj prostor, i to Lojola trazi, a Karavadjo prikazuje na svojim slikama.

Cerazi je u stvari trazio misteriju spasenja Svetog Pavla i tu je Karavadjo ispunio njegova ocekivanja, ali je ostao dosledan sebi.Ova slika je psiholoska studija-sva tri lika ucestvuju u osecanju ovog cuda.Karavadjo ovo zapocinje sa Prvim Svetim Matejom, a nastavlja i na ovoj slici.

Smrt Svetog Petra-Otkrice katakombi je /Priciline katakombe/ vrlo vazno u ovom trenutku.Filipo Neri je silazio u katakombe i meditirao sa svojim ucenicima.To je bio poseban dozivljaj. Protestanti su odbacili kult mucenika i martirija.Luter je pisao da su sa Hristom nestala i sva cuda i da je postovanje mucenika bilo nesto sto je trebalo iskoreniti.Mucenistvo je isticano kao vrhunski cin Imitatio Christi, a mucenistvo Svetog Petra je najeksplicitniji primer ovog imitatio.Taj prizor je imao posebnu dimenziju u Rimu, a posebno u trenutku kada se smislja dekoracija Svetog Petra u Rimu.U isto vreme nastaje i ova slika u kapeli Cerazi.

Ponovo je sve skoncentrisano na »ovde i sada«.Postoji samo apsolutna usresredjenost na egzekuciju, na trenutak kada mucenik najvise pati, kad umire, a na slici to je trenutak kada ce se krst podici.Time Karavadjo odgovara na duhovnost Tridenske crkve.

Preobracenje Svetog Pavla i Raspece Svetog Petra su simbolicni kontrasti/hriscanska nada-smrt,kraj/.Karavadjo je uzore imao u Mikelandjelu/kapela Paolina/ i Rafaelu/tapiserije/ i

13

SEMINARSKI RAD

Salvijatiju/Preobrazenje Sv Pavla/.Preobracenje je opisano u delima apostolskim, glava IX.Kaze se da nije bilo nikoga ko je mogao da bude posmatrac/ranije je scena prikazivana sa mnostvo figura/.Karavadjo je po prvi put ovu scenu prikazao onako kako je opisana u Bibliji.Sve je svedeno na dve figure i konja.Takodje, nema Hrista kao vizije.Svetlost je ono cime K sugerise da se radi o misticno-religioznom iskustvu.Ovakva interpretacija hriscanskog cuda, gde je dogadjaj misticno shvacen i smesten u samog coveka/Pavle cuje glas,zatvorio je oci i sve se desava u njemu/ bez spoljasnje manifestacije,sustinski se razlikuje od katolickog stava/protivref./.Karavadjova predstava je intimna i u osnovi je vera/religija/, koja je zasnovana na prisnom kontaktu sa covekom.Ne smemo zaboraviti da je Karavadjo dosao sa Severa-ideja bliska refrmacji, mozda vodi poreklo iz Milana.

Pocetkom XVII u slkarstvu katolicanstva pocinje period ublazavanja.Nosioci nove verske religioznosti postaju Jezuiti i Oratoriji.Oratoriji Sv.Filipa Nerija predstavljaju tipicnu propagandu za baroknu umetnost /popularna religija/.Smatrali su da religija treba da bude prisna i najnizim slojevima.Njegovo ucenje posredno se vezuje za Karavadja.Fridlender je smatrao da ovi »plebejski« elementi na slikama Karavadja imaju za cilj da privuku nove mase vernika.Za razliku od akademskog manirizma, sada se umetnost priblizava svim ljudima, pre svega nizim slojevima, a Karavadjova umetnost predstavlja revoluciju u ovom novom religioznom slikarstvu.

Madonna di Loreto:

Ova slika iz 1603-4 je porudzbina avgustinaca za crkvu San Agostino u Rimu.Loreto je u katolicanstvu najznacajnije hodocasnicko mesto vezano za marijanski kult.Kada su muslimani zauzeli Galileju, Bogorodicina kuca je na ? krilima preneta u Loreto.Oko te svete kuce podignuta je bazilika, a ceo slikani program posvecen je Bogorodici.Tako je Loreto postao srediste sirenja dogme o Bogorodicinom bezgresnom zacecu.

Ovakva jedna slika odnosila se na njeno bezgresno zacece, a Karavadjo je prikazao Bogorodicu sa Hristom kako stoji u jednoj nisi, sto je opste prihvaceno u to vreme.Medjutim, Karavadjo je prosirio kompoziciju-predstavom ubogog coveka i zene koji se klanjaju Bogorodici.Belori jasno kritikuje Karavadja zbog ovih predstava.U ovoj slici su zapravo utkane tri hriscanske vrline-ljubav, vera, nada.Bogorodica je dostojanstvena, tako su je i ocenili.Uticaji Nerija i Lojolinih Duhovnih vezbi na Karavadja i na ovoj slici su ocigledni-duhovnost, ljubav, zgusnutnost/zamisljenost/.Boje su i ovde veoma interesantne.U pitanju su zemljane boje, ali one pri tom nisu izgubile na kvalitetu.

Slika moze da se poveze sa Duhovnim vezbama i zbog toga sto se ovde ne govori o Bogorodici-sem o njenom zemaljskom zivotu.Karavadjo nikad ne slika scene poput Vaznesenja/vec teme iz svakodnevnog zivota/.

Madonna del Serpe ili Palafrenieri:

U pitanju je Sacra conversacione iz 1605-6.Hibard kaze da je to bila »kvazi papska porudzbina«, da je to bila slika izradjena za kapelu Palafrenieri, ali je bila skinuta sa oltara, sto je izazvalo skandal.

Karavadjo je predstavio Bogorodicu, Hrista i Svetu Anu, i to tako da Bogorodica i Hrist gaze zmiju, sto upucuje na njeno bezgresno zacece.Radi se o Imaculata conceptio-cas bezgersnog zaceca je bio apsolutno bezgresan i samo takva Bogorodica je mogla biti odabrana

14

SEMINARSKI RAD

da na isti nacin rodi Hrista.To je uspostavljeno u srednjem veku, a u baroku postaje tipicna tema.

Zmija predstavlja greh/zena-zmija-kao vecita opozicija/.Bogorodica je Nova Eva.Zbog nje ce celo covecanstvo biti oslobodjeno greha i smrti.Posle Tridenta zmija postaje simbol jeresi, protestantizma.Slika je skinuta zbog dekoltea Bogorodicinog, koji je jako dubok.Mislilo se da Karavadjo ovde slika svoju ljubavnicu i zbog toga je bio tuzen.Kor kardinala odlucuje da se slika skine sa oltara, u isto vreme dolazi do promene pontifikata.Umesto Klementa VIII, koji je veliki pobornik Mikelandjela i pobornik miroljubive politike, stupa na papsku stolicu Papa Borgeze.On vraca spansku dominaciju u politiku, menja umetnicku politiku i bas tada Karavadjo radi ovu sliku, kao i sliku Smrt Bogorodice.Ovaj papa pokusava da restaurise kult Bogorodice, a u takvom kulturnom miljeu ove slike nisu mogle opstati.Sliku je kupio Scipione Borgeze.

Cin gazenja zmije je kljucna tacka, poenta cele kompozicije.Kraj XVI veka je u znaku borbe protiv jeresi.Jeres je ovde predstavljena kao zmija koja ce biti pregazena.Biblijski tekst na latinskom imao je dve varijante.Protestanti su uvek na prvo mest stavljali Hrista-samo je on gazio zmiju.Katolicka crkva je propovedala da su Hrist i Bogorodica podjednako zasluzni za unistenje jeresi, pa je na ovoj slici zajedno gaze.Karavadjo je uzor imao u ranijoj kompoziciji Bogorodica sa zmijom iz 1580-Milano, Ambrodjo Idjino/proveri/.Karavadjova slika namenjena je za javno mesto, a zavrsila je u zbirci S.Borgezea.Iz kog razloga je slika skinuta za zida crkve Sv.Petra.Karavadjovi biografi pominju da se Karavadjo ogresio o zakone dekoruma.Figura madone bila je problematicna-ima prevelik dekolte.

Formulacija pojma dekoruma potice jos od Aristotela i Horacija.Kasnije su ova pravila reinterpretirana, pa je pojam dekoruma poistovecen sa pojmom pristojnosti.Dekorum odredjuje sta i kako treba da bude predstavljeno u crkvi, palati, narocito je izarzeno posle Tridenta.

Smrt Bogorodice:

1605/6 godine nastaje ova Karavadjova najveca oltarska slika, izradjena za karmelicansku8 crkvu Santa Maria della Scala.

Tema Bogorodicine smrti je bila vrlo komplikovana.Da li je ona fizicki umrla ili, posto je bila imakulata, uopste nije umrla.U baroku je ovo bila vrlo retka tema, ali se pojavljuje.Bilo je kriticara koji su bili protiv predstavljanja Bogorodice kao zene kako lezi na krevetu.Istina, u srednjem veku Uspenje Bogorodice je prikazivano u lezecem polozaju.Ono sto se ovde nije svidelo je taj mali krevet na kome Bogorodica lezi, to kako joj vise prljave noga i pri tom ona ima zelenkasti inkarnat..Uz sve to ona je naduta, kao da je Karavadjo slikao utopljenicu.

U svakom slucaju, u pitanju je realisticna predstava, ali bi se ovo moglo dovesti u vezi sa Nerijevom koncepcijom jednostavnosti, koja se ugradila u Karavadjovim slikama.Ali, tu je paradoks-da se ovakva slika nije dopala onima kojima se Karavadjo obracao-Karmelicanima koji su isli bosi i dosta jednostavno ziveli.

8 Katolicki monaski prosjacki red, osnovan 1155 na Karmelu -Palestina.

15

SEMINARSKI RAD

Ovo nije blistav trenutak Bogorodicine smrti, vec pre neki realisticni trenutak, trenutak pun tuge.Frdlender kaze da je slika oslobodjena svake kvintilijanske9 retoricnosti.Sve se svedeno na osecanje tuge i bola.Boje su svedene, kao i tekstura, ali svetlost je ta koja govori da je ovo cudo.

Svaka odbijena slika Karavadja nasla je mesta kod ucenih ljudi.Ovu sliku je kupio Rubens za svog patrona vojvodu od Mantove.Iz prepiski se vidi koliko je Rubens cenio ovu sliku.Slika je stigla do Luja XIV i sada se nalazi u Luvru.

Polaganje u grob:

Slika je porucena 1601/2 /nije poslednje rimsko delo, poslednje su Madone/.Narucilac je bio Pjetro Vitrice/Nerijev prijatelj/.On je bio clan papske svite/gardarober/ i ktitor jedne od kapela u Santa Maria Varicela /tzv Chiesa Nuova/.Oratorijanci su cenili Karavadjove slike, a ova porudzbina bas to i dokazuje.Kada je Chieza Nuova pripala Oratorijancima, Filipo Neri ke naredi da se njene freske prekrece belim malterom.Ovo je okarakterisano kao jeres.Kao dokaz da se nije radilo o jeresi, jeste to sto je oltarskom prostoru ipak ostala jedna slika-freska Bogorodice.Kada je Rubens kasnije radio oltarsku sliku, njemu je bilo naredjeno da ostavi jedan oval kako bi se videlo lice ove Bogorodice.

Filipo Neri je, sa druge strane narucio izradu oltarskih slika za svih dvanaest kapela, a jednu od njih radio je i Karavadjo.Sredinom XVII veka Pjetro da Kortona je oslikao svod i zidove crkve.To je reprezentativno, barokno ostvarenje, ali ono vise neme niceg zajednickog sa predhodnom dekoracijom.

Slika ima sest figura, koje cine piramidalnu grupu.U literarnim izvorima u ovoj sceni ucestvuju Marija Magdalena, Josif iz Arimateje, a na Karavadjovoj slici je predstavljena i Bogorodica.Kamena ploca probija prostor posmatraca.Sama kompoziciona struktura je uobicajena, uravnotezena, vrlo tradicionalna.Ovde je data atmosfera tuge, lamenta, patnje.Slika je koncipovana na tradiciji rimske umetnosti-Rafaelova slika Polaganje u grob je jos jedan primer koriscenja antickih motiva.Polozaj Hrista dosta podseca na Mikelandjelovu Pietu, a postoje slicnosti i sa Pietom Anibala Karacija.Dakle, klasicna nit utkana je i u ovu sliku.Ona je prozeta onom linijom: Antika-Rafael-Karaci.Zbog toga je slika nazivana pravim remek delom, tek moderna nauka ce oznaciti njenu dubinu verske misli i njenu slojevitost.

Ali, biografi izbegavaju da daju naziv ove slike, npr. Belori kaze da je to prikaz grupe ljudi koji na samrtnoj ploci drze telo Hrista.Cak i pre Firdlendera ustanovljeno je da je tema ove slike kompleksnija od onog literarnog, a to je polaganje u grob.Fridlender kaze da se slika mora tumaciti u kontekstu kapele u kojo se ona nalazi, a kapela je inace posvecena Pieti.Ovaj oltar je bio znacajniji od svih ostalih, jer odavde je mogla da se celebrira misa.

Kamen na kojem stoje figure je veoma bitan.Fridlender smatra da je to kamen koga pominje Jev. Matej, ugao od kuce.U starom zavetu ugaoni kamen je simbol vere, a u Novom Zavetu to se prenosi na Hrista.Fridlender kaze da je taj kamen mesto pomazanja i da se to mora dovesti u vezu sa tim sto je katolicka crkva insistirala na obnavljanju prakse pomazanja tj. sedam bozijih sakramenata.Zbog toga je slika tako velika i znacajna.

Od samog pocetka tema Polaganja u grob vezana je za evharistiju.Sve to dovelo je do toga da Hristovo telo polozeno na kamenu plocu postaje simbol Hostije.U obe crkve se

9 Oko 35-96, prvi javni ucitelj retorike u Rimu, prirucnik "Obuka besednika".

16

SEMINARSKI RAD

insistira na ljudskoj prirodi Hristovoj, ali i na Spasenju i Vaskresnju, u celu pricu se ukljucuje Bogorodica, tako postaje kljucna figura u spasenju ljudskog roda, ona postaje saiskupiteljica.

Postoji jos jedna dimenzija ovog kamena, a to je eshatoloska.Po legendi, Marija Magdalaena prenela ga je u Efes, a car Manojlo ga je u XII veku preneo u Carigrad u Crkvu Pantokratora, gde ce biti sahranjen.Tako je ovo postalo jedna od velikih relikvija hriscanstva.U to vreme dolazi do velikih krstaskih ratova i do dodira sa ovakvim idejama, pa nije cudno da se ovako nesto nadje i na ovoj slici.

Bogorodica, kao licnost, postaje stozer ove teme, a sa druge strane veoma je bitno i celokupno posvecenje kapele Bogorodicinim tajnama-Rosarium.Ova tema predstavlja se kroz 15 scena-pet radosnih misterija /blagovesti, Rodjenje.../, pet zalosnih /Pasija, Stradanje/ i pet slavnih /vaskrsenje, Vaznesenje/.U pozadini svega toga ide jedan kontinuirani sled molitvi.Cela prica se vezuje za Dominikance i za XIII vek.Naime, Bogorodica se javila Svetom Dominiku, dala mu brojanicu i naucila ga kako da se moli/vece zrno je za Oce Nas, a manje za Zdravo Marijo/.Molitva se mogla lako nauciti, pa je jasno zasto XVI vek prihvata ovu dominikansku praksu i predstavljanje ovih Bogorodicinih misterija.

Jasno je da je Filipo Neri sam sastavio program svih oltarskih slika i da je ovaj program-rosario, bio ovde ocigledno veoma prisutan, s obzirom da je u kapeli bilo 12 oltara, ova Karavadjova slika trebala je da objedini smrt i polaganje u grob Hrista, kao i njegovo oplakivanje.Uz sve to, bitan je i taj kamen, ploca, kao nesto sto probija prostor i kao simbol evharistije.

Marija Magdalena je nastala na kraju rimskog perioda.Jedna je od prvih religijskh kompozicija Marije Pokajnice.Mnogi su odbijali da priznaju da je to Marija M.Belori je posebno kritican prema Karavadju-kaze da je to rimska prostitutka prikazana u cinu susenja kose/ljubavnice se ne smeju koristiti za modele svetih licnosti/Vrlo je osetljiva granica izmedju profanog i sakralnog.Moguce da je K za model uzeo neku od svojih zena.Marija M. je jedna od najomiljenijih zenskih licnosti hriscanstva, narocito od Tridenta, od vremena moderne poboznosti-koje istice idividualno osecanje vere, samoposmatranje, samoanalizu, pokajanje.Ona je antiteza Bogorodici, ali i njen najveci saputnik u njenim najtezim trenutcima.Ovako, obucena u gradsku odecu se predstavlja tek od Karavadja.Rim je tada bio grad svetlosti i grad tame.Postojao je kvart gde su bile prostitutke.Oficijalni Rim ih poziva na pokajanje »dok su mlade«.Jedan rimski propovednik je govorio da je Magdalena dozivela iznenada preobrazenje-bacila nakit, zatvorila oci i meditirala o sopstvenom grehu.Karavadjo je upravo predstavio taj momenat.Panigarola je veliki propovednik od koga je Karavadjo mogao cuti ove propovedi.On je terminima svakodnevnog zivota iskazao individualnu i duboku dramu.Ovo je drama samospoznaje, sto je njegova omiljena tema i tema barokne umetnosti.

U XVII veku Karavadjo dovodi u pitanje dostojanstvo umetnosti.Pojam dignitas potice iz kvatrocenta, kada su se umetnici trudili da dokazu da se njihova umetnost razlikuje od zanata.Karavadlo je radeci po svome, doveo u pitanje dostojanstvo umetnosti.Pojam sadrzaja ili predmeta bio je sveden na podtekst.Karavadjov savremenik Mancini kaze:«Karavadjo je toliko posmatrao prirodu da su njegove slike postale neistinite«.Karavadjo se vise bavio modelom nego sto je proucavao tradiciju.On dovodi u pitanje akademske postulate umetnickih dela predhodnika.

17

SEMINARSKI RAD

U XVII struja karavadjista ce ga slediti, ali ce oni brzo promeniti pravac, ili ce otici iz Rima, pa ce dominantna struja postati ona koju je negovao A.Karači.

Sve do Burkarta, karavadjova umetnost je smatrana za »vulgarni realizam« i tretirana je kao prosta.

Karavadjo kao licnost je veoma paradoksalan.Kao umetnik on doseze vrhunac, ali kao drustveno bice on stalno srlja u ambis.Vrhunac se desio 1606 godine prilikom jedne drustvene igre, kada je ubio svog partnera u igri.Cela stvar je morala da se sto brze stisa, pa ne iznenadjuje da je Karavadjo dobio pomc mozda od pape, a po svemu sudeci od clana porodice Kolona.Tako, on se sklanja u Napulj /oktobar 1606/.Rubens je, nekako u to vreme, organizovao Karavadjovu izlozbu, sto govori o njegovoj umetnickoj velicini.

Istina, Karavadjo radi i kasnije u napulju, stvara izuzetno velika dela, ali sve njih karakterise izvesna nedovrsenost.

Iz III perioda, po napustanju Rima nastaju slike: Sedam dela milosrdja /Napulj-najznacajnija religijska slika XVII/, Odsecanje glave sv Jovanu/Malta/, Sahrana Svete Lucije/Sirakuza/, Uskrsnuce Lazara/Mesina/.

Na ovim slikama dramaticna skracenja imaju psiholosko obelezje.Postoji namera da se posmatrac uvuce u sliku.Umesto staticnih figura Karavadjo predstavlja kulminaciju drame.Oko figura se javlja prazan prostor-vrsta neutralne pozadine-sa namerom da se istakne fizicka prisutnost samih likova, koja cesto ima i dublju dimenziju-simbolicnu.Svetlost je usmerena, a ne difuzna, dolazi iz jednog izvora, obavija figure ne zadiruci u njihovu strukturu.Ne sugerise prostor, ni atmosferu.Figue su cvrste, kompaktne, jednim delom utonule u mrak, a drugim osvetljene.Ova svetlost je po svojoj prirodi iracionalna.Svetlost je pseudorealisticna-uloga joj je da pojaca misticnost.Realisticno u delu Karavadja egzistira, ali to treba primiti sa velikom obazrivoscu.

Karavadjo je dosta radio tehnikom »alla prima«-direktno na platnu, bez crteza, sto pojacava utisak neposrednoti.Sigurno da je koristio modele u nekim ranim delima.

Vecera u Emausu/Brera, 1606:

Sklop kompozicije identican je sa slikom iz Londona, ali je psiholoski drugacija.Manje je eksplicitan, slika je tisa, turobnija od iste slike sa ovom temom.

Sedam dela milosrdja:

Rec je o hriscanskom milosrdju i sve je to predstavljeno na ovoj slici.Sve ovo desava se pod patronatom Bogorodice.Kompoziciono ova slika podseca na ilustracije knjiga o milosrdjima, a to sa druge strane ukazuje na vezu sa jezuitima.Na slici se vidi jedna klasicizirajuca karakteristika-u stavovima, gestovima, izrazima lica.Slika je nastala 1606 godine.

Madona del Rosario/1605/6/:

Bogorodica sedi na prestolu sa Hristom i predaje brojanice Svetom Dominiku.Tu su i drugi dominikanski svetitelji.Ovo je tip Bogorodice del Rosario.Slika ima klasicizirajucih

18

SEMINARSKI RAD

elemenata.izvesna ljupkost koja se javlja na licima, crvena zavesa u pozadini /«naslikana kao muzicka kadenca«/

Bicevanje Hristovo 1607:

Agresivnost na licu mucitelja, pognuta glava Hrista.Karavadjo kao da nas vraca na manirizam, na Ticijana, figure su lisene gipkosti.

Posle Napulja, Karavadjo odlazi na Maltu. Sa jedne strane on je vrlo prihvacen, radi portret generala reda Malteskih vitezova.Medjutim, i tamo dolazi do obracuna i biva uhapsen.Neko mu pomaze da izadje iz zatvora, pa odlazi na Sicilij, u Sirakuzu.

Usekovanje glave Svetog Jovana:

Nastalo je 1607/8.Po mnogima ovo je najvece Karavadjovo delo.Kolorit u poznim Karavadjovim slikama nije tako bitan.U pitanju je tema martirija.Boje su prigusene, atmosfera je gusta.Smatra se da je on u ove pozne slike ugradjivao svoju tragediju, svoju tragicnu sudbinu..

Sahrana Svete Lucije:

Ova slika nastala je u Sirakuzi.Ova je isto jedna slika koja pokazuje Karavadjovo poznavanje jezitske produkcije.Cela atmosfera na slici dokazuje turobnost koja ga je okruzivala u zivotu.U Sirakuzi je bilo izuzetno dobro sacuvanih katakombi.Ova slika radjena je za franjevacku crkvu, iznad katakombe Svete Lucije.

Poslednje Karavadjovo staniste bila je Mesina.Tamo nastaje slika Vaskresenje Lazarevo i Rodjenje Hristovo.Ovo je jedna od poslednjih karavadjovih slika, radjena za Kapucine.Ovde se vidi koliko je u sebi nosio te oratorijanske poruke, jednostavnost pre svega.Inace, u ovo vreme tema Hristovog rodjenja se zamenjje temom Poklonjenja Pastira.Medju poslednjim slikama terba izdvojiti i Davida sa Golijatovom glavom.Ovde je Karavadjo ostavio svoj portret u Golijatovoj glavi.Tu je ugradio sebe, kao i osecanje skorasnjeg kraja, skoncanja/kao Mikelandjelo u Strasnom sudu/.

Rani rimski period Karavadja prilicno je nepoznat.O njemu je pisao Friedlender/studija o K iz 1955/.Karavadjo je stupio u vezu sa K del Monte.Ova vazna licnost uvesce ga u krug velikih mecena.Prva velika porudzbina su cetiri slike iz zivota svetog Mateje 1598-9 u crvi San Luidji dei Francezi u kapeli Kontareli.

1600-1 za Santa Maria del Popolo u kapeli Cerazi radi dve slike/Pavle, Petar/.

1606 napusta Rim u koji se vise nece vratiti.1607 nalazi se u Napulju.1608 na Malti, potom i Sirakuzi.1609 je u Palermu.1610 u Napulju umire.

Zbog svog temperamenta on je cesto bio u sukobu sa zakonom, terecen je za nosenje oruzja,1606 napusta Rim zbog jednog incidenta.

Frilender deli njegova dela na tri perioda:

I Milanski-uticaj severnoitalijanskog manirizma/do 1588/

19

SEMINARSKI RAD

II Rimski /dve faze/III Post rimski

U II Rimkom razlikujemo dve faze-Ranu 1588-99 i Zrelu 1599-1606.U ranoj fazi dela su pretezno manjeg formata,sa dve dopojasne figure,jasnog osvetljenja,bez senke,boje su ciste i transparentne.U zreloj fazi nastaju dela za kapelu Kontareli, kapelu Ćerazi.Ovaj period karakterise razvijanje tenebrozo stila.

III razdoblje provodi na relaciji: Napulj-Malta-Sicilija.Na Malti je primljen u red Malteskih vitezova.U ovom periodu nastaju slike sa jos vise figura:Sedam dela Milosrdja, Odsecanje glave Svetom Jovanu i vaskrsenje Lazara/Sirakuza/. 10

3. SLIKARSTVO BAROKA

U baroknom slikarstvu su karakteristične jake boje, snažni svetlosni kontrasti i iluzija dubokog prostora koja se dobija primenom radikalnih perspektivnih rešenja. Tematski preovlađuju sakralne i mitološke kompozicije u kojim se prepliću religiozno patetični zanos i senzualnost nagih aktova. Pejsaži i mrtve prirode postaju samostalne slikarske teme, a u nekim se grafikama postiže savršenstvo likovnog izraza.

Barokni način izražavanja najlakše je objasniti u njegovoj suprotnosti s renesansom. Za renesansu je tipično jasno ocrtavanje linija (linearnost) dok se to u baroku zamenjuje otapanjem i mekanim obrisima i renesansno površinsko oblikovanje se menja u barokno dubinsko, sa zatvorenim i mnogolikim kompozicijama a otvoreno i jedinstveno, jasno oblikovanje postaje nejasno.

Najpoznatiji predstavnici Baroknog slikarstva:

Italija

Mikelanđelo Karavađo, (Caravaggio) porodica Karači, (Carraci) Artemizija Đentileski, (Artemisa Gentileschi) Đovani Batista Gauli, (Giovanni Battista Gaulli) Đovani Batista Pjaceta, (Giovanni Battista Piazzetta) Frančesko Gvardi, (Francesco Guardi) Pjetro da Korona. (Pietro da Cortona)

Francuska

porodica Le Nen, (Le Nain) Žan Kajo, (Jean Callot) Nikola Pusen, (Nicolas Poussin) Klod Loren, (Claude Lorain) Žorž de la Tur. (Georges de la Tour)

Španija

Dijego Velaskez, (Diego Velázquez)

10 Smiljević M., „Saga umetnosti“, Beograd, 2005., strana 55-65

20

SEMINARSKI RAD

Bartolomeo Esteban Muriljo, (B. E. Murillo) Husepe de Ribera, (Jusepe de Ribera) Fransisko Zurbaran. (Francisco Zurbarán)

Flandrija i Holandija

Rembrant van Rijn, (Rembrandt) Peter Paul Rubens, (Peter Paul Rubens) Frans Hals, (Frans Hals) Antonis van Dajk, (Anthonis van Dyck) Jan Vermer, (Jan Vermeer) Jakob van Rojzdal, (Jacob van Ruisdael) Hermen Stenvik, (Hermen Steenwyck)

Nemačka i Austrija

porodica Asam, ("Asam") A. Elšajmer, ("A. Elsheimer") M. Rotmair. ("M. Rottmayr")

Barokno slikarstvo se razvilo najprije u Italiji, a za naglo širenje zidnog slikarstva najzaslužniji su bili Isusovci koji su, boreći se za pobedu protivreformacije, osnivali brojne manastire i gradili uz njih blistave i raskošne crkve po celoj Evropi. Čak šta više, Vatikan i katolička crkva su odredili stroga ikonografska pravila u slikarstvu i zahtevali su da se na slikama izrazi snažan verski zanos ili skrušena pobožnost.

Prvo pravilo su za ideal uzeli slikari iluzionističkih kompozicija na svodovima crkava. To su bile slike koje su težile za pokretom, senzualnošću i spektakularnošću; slike koje su „otvarale“ zidove, svodove i kupole i sugerisale su da se unutrašnji prostor crkve ili dvora preliva i stapa sa spoljašnjim prostorima. Uz kombinaciju odgovarajuće arhitekture i slikanih skulptura i ponekad je taj iluzionizam bio tako uspešan da je kod posmatrača izazivao optičku varku, kao da se meša stvarnost i naslikano.

Vrhunac iluzionističkog slikarstva nalazimo u delu Pjetra da Kortone Veličanje vladavine Urbana VIII. u palati Barberini u Rimu. Naslikana i stvarna arhitektura se mešaju, sve je uznemireno vrtlogom likova koji se uzdižu ka beskkonačnom nebu. Neki likovi kao da lebde unutar dvorane. Da Kortonino slikarstvo je epska poezija pokreta, gesta i izraza koji se lako čitaju.

Umetnik kojeg zovemo prvim baroknim slikarom, Mikelanđelo Merisi de la Karavađo, pristao je uz drugi princip – skrušenu pobožnost. Karavađo je uneo krajnji realizam u slikarstvo - njegove likove na slikama ocrtava neobično svetlo i tama intimne senke u koje su uronjeni. Svoje likove je slikao gledajući žive modele, i to obično ljude sa ulice, pa i likove svetaca i samog Hrista (što je izazvalo zgražanje rimskih građana).

Takvi likovi su i na njegovim prvim religioznim radovima: Pozivanje Sv. Mateja i Sv. Matej i anđeo. Na prvoj slici su likovi Mateja i prijatelja čak prikazani u odeći iz vremena kad je slika nastala, a svetost lika Krista postigao je prikazom svetlosne trake koja kao da dolazi s nekog prozora pored slike. Upravo ta ležerna religioznost je odgovarala Protiv- reformatorskim težnjama (kao kod Francuza Žorž de la Tura), ali i protestantskim slikarima

21

SEMINARSKI RAD

kao što je bio Nizozemac Rembrant. Slike su mu često bile i autobiografske (Golijat na slici David s Golijatovom glavom). Svojim slikama je uneo svojevrsnu revoluciju u slikarstvo koja se proširila izvan granica Italije, do Španije, Francuske i naravno Flandrije i Holandije.

U Baroku osobito važan postaje subjektivni utisak, tako se ličnini stilovi nekih umetnika razlikuju i upravo je u tome bogatstvo barokne umetnosti. To je najočitije u slikama dvojice slikara koji su poreklom iz istog područja i slikali su u gotovo isto vrieme, ali potpuno različitim stilom.

Tako je veliki Flamanski slikar Peter Paul Rubens slikar barokne pokrenutosti, neumerenog bogatstva i raskoši, jarkih boja, usmeren ka spoljašnjim i ka često pretrpanim kompozicijama istorijskih, alegorijskih, mitoloških ili religijskih tema. Posledicom živopisnog puta, Rubens, dete iz protestantske porodice, je postao revnosan katolik koji je svakim svojim delom veličao veru. Istinski protiv- reformator, Rubens je svet doživljavao kao pozornicu i njegove slike su prepune drame. Tako njegovo delo Podizanje krsta izgleda kao piramida tela koja talasaju i kao da izlaze izvan slike, uključujući i posmatrača u svoju dramu.

Dok Nizozemac Rembrant van Rijn, najveći je genije nizozemskog slikarstva, istražuje unutrašnje duhovno bogatstvo, večitu ljudsku dramu, podjednako u portretima i autoportretima, kao i u biblijskim prizorima, a njegovo glavno izražajno sredstvo su plemenite zlatno- smeđe boje i dramatičan odnos probijanja zraka svjetlosti u pretežno mračan prostor slike. Jedan od najplodonosnijih slikara svih vremena slikao je nebrojene teme iz Biblije, izradio mnoga grafička dela, a zanimljivi su i njegovi brojni autoportreti po kojima tačno možemo videti kako se čovek menja od mladosti do najdublje starosti. Njegova najveća slika Noćna straža je jedno od najuspelijih baroknih dela s pokretom i svetlošću koje mu daje nikad pre viđenu dramu. Upravo po toj tami i senzualnoj svetlosti se uveliko razlikovao od svog savremenika Rubensa kojeg je doživljavao kao rivala. Pred kraj života slika najdirljivije slike, kao što je Povratak razmetljivog sina koja je tako jaka u osjećaju nježne tišine da se posmatrač spontano intimno veže sa grupom na slici. U ovoj slici bogatstvo ljudskog razumevanja kroz celokupno životno iskustvo slikara se pretače u jedinstven izraz tuge i oproštaja. Možda najintimnije delo u istoriji umetnosti do toga vremena.

U baroku se osamostaljuju brojne slikarske teme, kao što su portret, akt, pejsaž ili mrtva priroda. Čak se neki slikari opredjeljuju i specijaliziraju za samo jednu od tih tema, ili unutar njih još uže. Tako se Francuz Žorž de la Tur bazirao na kontrastnu igru svetlosti i senke u noćnoj rasveti, Nizozemac Frans Hals je hvatao ljudske emocije na lepršavim portretima, a Jan Vermer van Delft je opevao lepotu intimnosti ljudskog doma.

Najpoznatiji Španski slikar je Dijego Velaskez. Njegova rana „žanrovska dela“ (npr. Vodonoša iz Sevilje) koja su prikazivala siromašne posedovala su više duha i emocija od njegovih kasnih dela kada je postao kraljevski slikar u Madridu. Ipak je bio najbolji slikar svetla, što se vidi na njegovim tečnim i bogatim slikama (npr. Las Meninjas - Princeza i sluškinje).

ZAKLJUČAK

Karavadjova karijera moze se podeliti u cetiri faze:

22

SEMINARSKI RAD

1. Milanski period-Iako nisu otkrivene slike iz ovog perioda, on je bitan zbog prvobitnog obrazovanja i uticaja starijih severnoitalijanskih slikara cija je dela mogao da upozna-Savoldo, Moretto, Lotto i braca Djulio i Antonio Kampi.2. Rani Rimski period-1590-99-tokom kojeg Karavadjo vecinom radi male formate sa jedom ili dve dopojasne figure.3. Period monumentalnih porudzbina za rimske crkve koji pocinje 1599, a zavrsava se njegovim bekstvom –1606 godine.4. Radovi za crkve u mestima koja je proputovao od 1606-1610.

Ukoliko se porede rano rimski /Bahus/ i post-rimski radovi/Vaskrsavanje Lazarevo/ moze se sagledati kakvom se brzinom razvijao Karavadjo i koliko je mali razmak u nastanku dela, koja gotovo izgledaju kao da su ih radili razliciti umetnici /13 god/.

Njegov realizam i tenebrozo, dva su stuba na kojima pociva njegova slava. Promene u njegovom zivotu podudaraju se sa promenama u stilu. Vecina nereligioznih slika pripada ranom rimskom periodu.To su u prvom redu zanr kompozicije, a potom i mitolske i alegorijske scene.

Za razliku od zanr slika, mitoloske i alegorijske scene jasno upucuju na umetnicko prihvatanje ucene tradicije.Nalazimo mladog Karavadja kako radi u sklopu ove tradicije, ali na svoj nacin.

LITERATURA

Damnjanović N., „Istorija umetnosti“, Beograd, 2004.

23

SEMINARSKI RAD

Milakara B., „Umetnost slikarstva“, Novi Sad, 2002.

Smiljević M., „Saga umetnosti“, Beograd, 2005.

24