GREG BER

ZADUŽBINA I HAOS

1.

Odlaze vekovi, a legenda o Hariju Seldonu raste: o tom brilijantnom čoveku,

mudrom, setnom, koji je dao skicu ljudske budućnosti u starom Carstvu. Ali

množe se i revizionistička gledanja na tu istorijsku ličnost, i ne mogu se uvek

lako odbaciti. Da bismo razumeli Seldona, pribegavamo ponekad i apokrifima,

mitovima, pa čak i bajkama iz tih dalekih vremena. Smetaju nam protivrečnosti

u istorijskim dokumentima, koji su nepotpuni, i koji se, štaviše, ponekad svode

na hagiografije.

Ovo znamo i bez ikakvog oslonca na revizioniste: Seldon je bio izvanredno

sposoban, Seldon je bio od ključnog značaja, ali nije bio svetac, niti prorok

uznesen božanskom inspiracijom. I, naravno, nije uradio sve sam. Najšire

rasprostranjene legende kažu da...

Galaktička enciklopedija, 117. izdanje, godina 1054. z. e.

Hari Seldon je stajao u kućnim papučama i debelom zelenom ogrtaču

akademskog grañanina na balkonu/grudobranu jedne od kula za tehničko

održavanje grada. Kula se nalazila 'gore', pod vedrim nebom, a taj njen bedem

bio je sasvim pokriven malom prozirnom kupolom, zatvoren. Odavde je, sa

visine od oko dve stotine metara, Seldon razgledao mrku površinu Trantora,

aluminijumsku i čeličnu. Nebo je nad ovim sektorom planete bilo sasvim vedro

noćas, samo nekoliko nejasnih nagoveštaja oblačića klizilo je ispred zvezda; a

one su bile čaršavi avetinjske vatre koji se šire i nadimaju.

Ispod ovog prizora, onostran nekoliko redova blago zakrivljenih kupola, ležao je

okean, donekle skriven i ublažen noćnom tamom, ali ipak ogoljen, jer su noćas

njegovi aluminijumski poklopci bili, na nekoliko stotina hiljada hektara,

povučeni u stranu. Otkriveno more svetlucalo je samo malo, kao da se nebu

odaziva. Seldon se nije mogao setiti kako se zove ovo more: More mira, ili

spavanja, ili sna, tako nešto. Trantorska mora bila su sva pokrivena metalom, i

sva su imala neka takva arhaična imena, sročena poput uspavanki u jaslicama.

Kao i Hariju, tako je i ovom gradu, srcu Imperije, bilo potrebno da čuje

umirujuće reči. A ne proročanske.

Topao vazduh, divno svež, kovitlao se oko njegovih ramena i glave, izlazeći iz

rešetke za ventilaciju na zidu iza njega. Hari je pre nekog vremena ustanovio da

je vazduh na ovom mestu čistiji nego igde drugde u Strilingu, možda zato što se

usisavao direktno iz spoljašnjosti. Temperatura izvan plastične kupole ovog

balkona iznosila je plus dva stepena Celzijusa, prema očitavanjima, dakle isti

onaj 'smrz' koji se Hariju Seldonu jako dobro urezao u sećanje prilikom jedne od

njegovih nesmotrenih pustolovina pod ovdašnjim vedrim nebom, pre nekoliko

decenija.

Provede on, eto, glavninu svog života zatvoren, izolovan od jake hladnoće ali i

od svežine, i od stvari koje bi mogle biti nove; slično tome, statistike i jednačine

psihoistorije izolovale su ga od brutalnosti pojedinačnih ljudskih života. Kako bi

mogao hirurg raditi efikasno, ako bi osećao bol zasečenog tkiva?

Pacijent je, u jednom suštinskom smislu reči, bio već mrtav. Trantor, politički

centar galaksije, umro je još pre nekoliko decenija ili čak vekova; sad je samo

trunuo. Sad je trulež samo postajala sve očiglednija. Iako će kratkotrajni

plamičak Harijevog pojedinačnog života, njegovog individualnog jastva,

zgasnuti mnogo pre nego što se žar Carstva rastroši u pepeo, Seldon je kroz

jednačine svog Projekta već sada jasno video mrtvačku ukočenost te državne

zajednice, krućenje lica na tom lešu.

Ova stravična vizija donela mu je neku perverznu vrstu slave, a njegove teorije

postale su poznate širom Trantora, kao i u mnogim delovima Galaksije. Zato mu

i dadoše nadimak Gavran. Gavran Seldon, zlovesnik opšte propasti.

Truljenje će potrajati još pet vekova. U širokim rasponima Seldonovih

jednačina, to razdoblje predstavljalo je jedno prosto 'izduvavanje balona'

Carstva... čija će društvena 'koža' ostati da visi, poderana, preko čeličnog skeleta

Trantora, preko sektora i kula te planete.

Koliko će biti pojedinačnih ljudskih priča, kojima će taj kolaps biti ispunjen!

Država, za razliku od pojedinačnog ljudskog tela, oseća bolove i posle svoje

smrti. Ali jednačine u tako malim razmerama, koje se odnose na pojedince,

minijaturne su i ponajmanje pouzdane. Ima nebrojeno mnogo takvih iskrica u

sastavu Seldonovog moćnog Primarnog radijanta. Ponekad je Seldon uspevao da

sebi vizuelno dočara lica grañana, ispod opadajuće ukupne krive kojom je

iskazana predstojeća sudbina Carstva: približno jedan milion milijardi lica. I

gotovo sva slivena u jednu kolektivnu sudbinu. Svaka ljudska priča bila je tu

samo jedna tačka u ravni... A matematičkih tačaka, u ravni, ima nesagledivo

mnogo. Pa se zato ni ukupna priča svih tih ljudi ne bi mogla nikako predvideti,

bez psihoistorije.

Seldon se nadao da će svojim Projektom podstaći roñenje nečega što bi bilo

bolje nego Carstvo, i trajnije. Bio je, već, na domaku uspeha. Tako su bar

pokazivale jednačine.

Ipak, njegova najčešća emocija ovih dana bila je hladno žaljenje za propuštenim.

Živeti u nekom blstavom razdoblju, kad je Carstvo u usponu, slavno, stabilno i

prosperitetno - a biti ovako ugledan i uspešan - to bi bila prava stvar!

Kad bi samo mogao opet imati uz sebe svog usvojenog sina Rajha, i svoju Dors,

tajanstvenu i divnu Dors Venabili, koja je u svom veštački skrojenom telu (od

krvi i mesa, ali, skriveno, i od čelika) imala strasti i odanosti dovoljno za deset

hrabrih i divnih žena... Samo kad bi to mogao opet imati, ne bi mu bilo žao da

njegovo sopstveno telo propada još i brže nego što je počelo - a počelo je, jer

ruke i noge su ga često bolele, utroba nešto 'nije slušala', oštrina vida je

popustila.

Ove noći, ipak, Hari Seldon je bio u nekom stanju nalik na duhovni mir.

Kostobolja ga nije mučila mnogo. Nije osećao ni crviće jada u sebi tako oštro

kao donedavno. Jer sad se mogao, polako, opuštati; završetak njegovog silnog

rada i truda bio je na vidiku.

Pritisci na njega uskoro će kulminirati. Tokom ovog meseca on će biti izveden

pred sud. Nastupiće trenutak poznat kao 'kasp' ili prekretnički vrhunac. U ovo je

Seldon bio razumno siguran. Sve ono za šta je živeo i radio ostvariće se uskoro,

a njegovi planovi načiniće sledeći korak - u šta je uključen i njegov silazak sa

scene. Tok se nastavlja, ali u tom toku postoje i mnoga pojedinačna

zaustavljanja; neke stvari rastu, ali u tom porastu postoje mnogi pojedinačni

zaključci.

Zakazan je njegov prvi susret sa jednim mladim čovekom po imenu Gal Dornik.

Taj je, u Seldonovim planovima, značajna figura. Preko matematike, njih

dvojica se dobro poznaju, odavno; ali oči u oči se nisu videli još nikad.

Osim toga, Hari je imao utisak da je nedavno, možda, video Denila Olivava još

jednom. Denil ne bi ni želeo da Seldon bude siguran da ga je video; ali možda bi

želeo da se Seldon nañe u nedoumici da li ga je video.

Tako veliki deo od onoga što se na Trantoru sada smatralo istorijom mirisao je

na tugu, na jad i bedu. U državničkom poslu, kad nastane zbrka eto uskoro i jada

i bede - a po neki put mora biti baš tako. Hari je znao da Denil ima još mnogo

posla koji mora biti obavljen u strogoj tajnosti. To nije smelo da dozna, nikad,

nijedno ljudsko biće osim samog Harija Seldona. Zato Seldon nije smeo, a ni

mogao (za ovo se Denil Olivav pobrinuo) reći nikome istinu o tim stvarima.

Pa, ni istinu o lepoj Dors. Pravu priču o čudnovatoj i maltene savršenoj vezi

koju je on imao sa tom ženom koja, zapravo, nije bila ljudsko biće, a ipak mu je

bila prijateljica i dragana.

Ovaj sadašnji Hari Seldon, umoran, opirao se (uzalud) sentimentalnom

tugovanju. Starost je uvek pod senkom, stari ljudi žale zbog gubitka ljubavnica i

prijatelja. Kako bi veličanstveno bilo kad bi on mogao, sada, otići Denilu

Olivavu u posetu! Mogao je lako da zamisli kako bi ta poseta tekla: posle prve

radosti što se opet susreću, Hari bi iskazao svoju popriličnu ljutnju zbog

restrikcija i zahteva koje mu je Olivav nametnuo. Denil Olivav, najbolji prijatelj,

najstroži nadzornik.

Hari žmirnu i izoštri pogled ka prostranstvu koje se širilo ispod kule. Sad su neki

takvi dani u njegovom životu kad je on sklon, daleko previše sklon, da odluta u

razmišljanja i sanjarenja.

I to lepo svetlucanje mora znak je, zapravo, truljenja: jer ono nastaje zbog

fosforescentnih algi koje su se tokom poslednje četiri godine ludo namnožile u

morima Trantora. Posledica: uginuli su morski organizmi gajeni u 'kiseoničnim

farmama', zbog čega je vazduh Trantora, ma koliko bio hladan i svež ovde na

otvorenom prostoru, postao za jednu nijansu istrošeniji, manje bogat

kiseonikom. Nema još ni govora o ma kakvoj opasnosti od gušenja, ali... ako bi

se ova situacija nastavila još dugo?

Pre samo nekoliko dana añutanti Cara, protektori i portparoli njegovi, oglasili su

slavodobitno da će u najskorije vreme biti postignuta pobeda nad tom lepo-

izgledajućom kugom algi. Navodno su u mora ove planete ispuštene odreñene

količine specijalno genetski inženjerisanih jednoćelijskih organizama-grabljivica

koji će, kao svojevrsni 'fagociti', žderati alge i na taj način suzbiti pošast. I

zaista, more kao da je bilo noćas nešto manje svetlucavo. Ili je to možda bio

samo privid, zbog izrazito jakog, zasenjujućeg sjaja zvezda.

Smrt je strašna ali može izgledati divno, pomisli Hari. Spavanje, San, Mir.

Pola galaktičkog prečnika daleko, Lodovik Trema je putovao, duboko zavučen u

untrašnjost jednog imperijalnog astrofizičkog istraživačkog broda. Jedini je

putnik bio u njemu. Sedeo je sam, u udobnosti oficirskog salona, i gledao neku

zabavnu TV seriju sa ovlašno skrpljenom dramskom radnjom; i činilo se da mu

to prija. Posada ovog broda, pomno odabrana iz grañanske klase, nabavila je pre

polaska na ovu misiju nekoliko hiljada takvih serija za razonodu; više nego

dovoljno za jedno putovanje na kome će izmeñu dva pristajanja u civilizovane

luke proći ponekad po pet-šest meseci, ne više. Oficiri su bili većinom iz

aristokratske klase, iz baronskih porodica; kapetan isto tako. Poneli su oni i za

sebe nekoliko hiljada filmknjiga, ali je to bila zabava na nešto višem nivou,

manje narodska.

Po izgledu Lodovika Treme reklo bi se da mu je izmeñu četrdeset i četrdeset pet

godina. Bio je stameno grañen, ali ne debeo, sa prijatno ružnim licem i jakim

šaketinama čiji je svaki prst bio kao kobasica. Jedno njegovo oko večito je

gledalo uvis, a drugo se pokretalo na normalan način. Njegove usne bile su

velike i stalno zavrnute malo nadole, kao da je pesimista ili, u najboljem slučaju,

neutralan - ni pesimista ni optimista. Tamo gde je imao kosu, ona je bila ošišana

uvek kratko, ujednačeno; čelo mu je bilo visoko i nenaborano, što je davalo

njegovom licu mlañi izgled, u suprotnosti sa borama oko usta i očiju.

Iako je Lodovik bio predstavnik vrhovne vlasti - carske, ili, kako se to još

govorilo, imperijalne - ova posada a i kapetan gledali su ga sa simpatijama.

Njegove izjave bile su uvek suve i činjenične, ili usmerene ka nekoj jasnoj

nameri, ali činilo se da iza toga stoje blagost, oštra posmatračka sposobnost, pa i

duhovitost; nikada nije govorio više nego što je potrebno, ali ponekad je mogao

biti optužen da govori i manje nego što treba.

Izvan brodskog korita, geometrijska 'fistula' hiperprostora kroz koju je brod

plovio bila je nešto što je nemoguće slikom dočarati, čak ni uz pomoć brodskih

računara. U toku je bio hiperprostorni skok, a on ne dopušta potpunu

vizuelizaciju. I ljudi i mašine, podjednako robovi normalnog prostor-vremena,

naprosto su se dosañivali čekajući da skok proñe i da brod opet izroni u

normalni svemir.

Lodovik je oduvek više voleo putovanje kroz takozvane 'crvlje rupe' u prostoru,

zato što je brže. (Mada je ono što se tokom tog putovanja vidi izvan broda

jednako uznemiravajuće.) Ali, poslednjih godina galaktički transportni sistem

crvljih rupa opasno je zanemaren i zapušten, neke su se urušile kao nesolidni

tuneli metroa; usisani su pojedini brodovi, pa i cele tranzitne stanice zajedno sa

putnicima... Malo ko je danas putovao kroz crvlje rupe.

Kapetan Kartas Tolk uñe u salon. Provede nekoliko trenutaka stojeći iza

Lodovikove fotelje. Onaj deo posade koji je bio na dužnosti vredno je nadgledao

mašine koje su nadgledale rad drugih mašina, onih koje obezbeñuju da brod

uspešno i bez štete prolazi kroz skokove.

Tolk je bio visok čovek, na čijoj se glavi nalazila 'kapa' kovrdžave svetloplave

kose, kao malo runo. Koža mu je bila pepeljasto smeñe boje, a držanje

patricijsko, često kod roñenih Sarosanaca. Lodovik baci pogled preko ramena i

klimnu glavom u znak pozdrava.

"Kad završimo ovaj poslednji skok", reče kapetan, "imaće da se leti još dva sata.

Mislim da ćemo stići u planirano vreme."

"Dobro", reče Lodovik. "Jedva čekam da preñem na posao. Gde slećemo?"

"U Sarosu Major, to jest, u Veliku Sarosu, a to je glavni grad. Tamo se čuvaju

zapisi po koje ste pošli. A onda, kao što je nareñeno, izvlačimo što je moguće

veći broj porodica koje su na spisku Carevih miljenika. Ima da bude pretrpano u

ovom brodu, baš."

"Mogu zamisliti."

"Imamo možda sedam dana vremena pre nego što udarni talas zahvati periferne

delove sistema. A onda samo osam sati do trenutka kad će progutati i Sarosu."

"Tesno."

"Tesno zbog imperijalne spetljanosti i nestručnosti", reče Tolk, ne trudeći se da

sakrije ogorčenje. "Imperijalni naučnici znali su još pre dve godine da će jezgro

Kejlove zvezde kolapsirati."

"Informacija koju su dali sarosanski naučnici bila je daleko od tačne", reče

Lodovik.

Tolk slegnu ramenima; nije vredelo poricati. Krivica je bila velika, krivi su bili

mnogi. Pre izvesnog vremena Kejlova zvezda je 'opalila' - pretvorila se u

supernovu. Onda je počelo političenje, natezanje oko škrtih mogućnosti za

operaciju spasavanja stanovništva susednih zvezdanih sistema, i na kraju je

poslat ovaj jedan brod, sasvim nedovoljan.

Kapetanu Tolku pripala je neslavna uloga da posmatra kako jedna planeta umire,

a da sa nje spase samo carske arhive podataka i nekolicinu privilegovanih

porodica.

"U najboljim danima", reče Tolk, "carska flota je mogla konstruisati štit kojim bi

bar jedna trećina planete bila spasena od razaranja. Mogli smo dovući dovoljno

brodova za preseljavanje da spasemo milione ljudi, možda milijarde... A kad

udarni front proñe, mogli smo sazidati sve porušeno, očuvati karakter planete.

To je jedan slavan svet, mogu reći, čak i sad."

"Tako sam i ja čuo", reče Lodovik blago. "Učinićemo najbolje što možemo,

kapetane, iako će to biti isprazna i jadna satisfakcija."

Tolk iskrivi usta. "Ja ne smatram da ste krivi Vi lično", reče on. "Bili ste

simpatičan čovek i častan, i, nadasve, efikasan. A to je bitna razlika u poreñenju

sa tipičnim oficirima Komisije. Posada na Vas gleda kao na prijatelja koji se

zadesio da radi meñu bitangama."

Lodovik zavrte glavom u znak upozorenja. "Čak i jednostavna žalba protivu

Carstva može biti opasna", reče on. "Najbolje bi bilo da ti nemaš previše

poverenja u mene."

Brod se malo zatrese, a u salonu se oglasi jedno zvonce, ne mnogo nametljivo.

Tolk zatvori oči i mahinalno se uhvati obema rukama za naslon fotelje. Lodovik

jednostavno okrete glavu da pogleda napred.

"Taj poslednji skok..." reče kapetan. Pogleda Lodovika. "Imam ja dovoljno

poverenja u Vas, savetniče, a još više poverenja u vlastite kvalifikacije. Ni

imperator, ni Ling Čen ne mogu sebi priuštiti da ostanu bez ovakvih kao što sam

ja. Umem i sada da popravim, lično, pojedine delove naših motora, u slučaju

kvara. Malo je kapetana, na ma kojoj vrsti broda, koji to znaju danas."

Lodovik klimnu glavom; prosta istina, ali nedovoljno dobra kao oklop. "I

veština da se kadrovi koriste pametno, a ne upropašćuju, možda je takoñe na

izmaku, kapetane", reče on. "Upozoren budi. Pošteno."

Tolk iskrivi lice u grimasu. "Dobro, prihvatam tu poentu." Okrete se da ode, ali

začu neki zvuk. Baci pogled preko ramena ka Lodoviku. "Da li ste osetili nešto?

Brod se najednom sav osuo vibracijama, uz visokofrekventni pišteći zvuk od

koga su zubi sitno zveckali u glavi. Lodovik se natmuri. "Osećam ovo. Šta je

to?"

Kapetan malo nagnu glavu na jednu stranu, slušajući udaljeni glas koji mu je

zujao u jednom uvetu. "Neka nestabilnost, nepravilnost u ovom poslednjem

skoku", reče on. "Pojava ne baš retka, kad se prilazi masi neke zvezde. Možda bi

najbolje bilo da se Vi vratite u Vašu kabinu."

Lodovik ugasi projektor zabavne emisije i ustade. Osmehnu se kapetanu Tolku i

potapša ga šakom po ramenu. "Od svih koji su u Carevoj službi, ja bih najradije

tebi poverio da nas provedeš kroz sprudove. Sad je ionako bilo potrebno da

prostudiram naše opcije. Trijaža, kapetane Tolk. Maksimizacija onog što

možemo poneti, ali, i razmatranje šta se može očuvati u podzemnim bunkerima

na planeti samoj."

Tolkovo lice se smrači. On obori pogled. "Porodična biblioteka moje porodice, u

Alos Kvadu..."

Brodski alarmi počeše da vrište kao ogromne životinje bačene u teške bolove.

Tolk instinktivno podiže obe ruke, kao da štiti lice od nečega.

Lodovik se baci na pod i sklupča, zapanjujuće hitro i spretno...

Brod se kao čigra zavrte kroz neku od frakcionalnih dimenzija, dakle onih koje

se ne izražavaju celim brojem nego razlomkom. Nije bio konstruisan za to.

... I sav razmućen od pomaknutih inercionih momenata, ječeći kao dinosaur na

umoru, načini neplanski, asimetrični hiperprostorni skok.

Pojavi se opet u ogromnosti i praznini statusne geometrije - u normalnom

prostoru vaseljene. Istog trena brodska veštačka gravitaciona polja prestadoše sa

radom.

Sada je Tolk lebdeo nekoliko centimetara iznad poda. Lodovik se ispravi i ščepa

rukonaslon fotelje na kojoj je do maločas udobno sedeo. "Ispadosmo mi iz

hiperprostora", reče.

"To je nesumnjivo tačno", reče Tolk, "ali, pitam se, u ime Postanja, gde smo."

Lodovik je već u prvom trenu znao nešto što kapetan još nije mogao znati. Kroz

sve njih sada je proticala bujica neutrina; prava poplava; neutrinski plimni talas.

Lodovik nikada, u svim vekovima svoje egzistencije, nije doživeo takav nalet

ovih čestica. U komplikovanim, superosetljivim putanjama njegovog

pozitronskog mozga, neutrini su proizvodili osećaj kao da proleće oblak vrlo

sitnih zujavih insekata. Proletali su i kroz ceo brod, i kroz posadu, kao od šale,

kao da su komadići ničega. Neutrino je najteže uhvatljiva od svih čestica,

sposoban je da proleti kroz olovni oklop debeo nekoliko svetlosnih godina bez

usporavanja ili zaustavljanja; štaviše bez ikakvog otpora. Samo izuzetno se desi

da ijedan neutrino stupi u ma kakvu interakciju sa ma kojom materijom. Ali u

srcu Kejlove supernove, titanske količine materije zbijene su u neutronijum, pri

čemu je za svaki proton proizveden i po jedan neutrino; količina neutrina toliko

ogromna da su oni bukvalno oduvali spoljašnji omotač te zvezde odmah posle

eksplozije.

"Nalazimo se u udarnom talasu", reče Lodovik.

"Otkud znaš?" upita Lodovik.

"Po neutrinskom fluksu."

"Kako..." poče kapetan. Ali njegova koža posive, tako da se pepeljasti sastojak

njene boje, ionako uvek prisutan, sada još više istače. "Ti to nagañaš, naravno.

To je logična pretpostavka."

Lodovik klimnu glavom, iako to nije bila nikakva pretpostavka. Ovaj kapetan, i

njegova posada, biće mrtvi kroz najviše jedan sat.

Čak i na ovoj udaljenosti od Kejlove zvezde, sfera neutrina koja se od nje širila

kroz svemir bila je dovoljno gusta da izazove nuklearnu transmutaciju nekoliko

hiljaditih delova jednog procenta od ukupnog broja atoma u brodu i u telu

svakog člana posade. Pri tome će se neutroni pretvarati u protone, u dovoljnom

broju da se hemijski sastav tela promeni samo malo, ali kobno. Korisna

jedinjenja pretvoriće se u otrovna, nervni signali će se zaustavljati na pola puta.

Ne postoji štit protiv fluksa, to jest protoka, neutrina.

"Kapetane, ovo nije trenutak za varke", reče Lodovik. "Ne nagañam ja. Nisam

ljudsko biće; osećam te efekte neposredno."

Kapetan ga pogleda ukočeno, bez razumevanja.

"Robot sam, kapetane. Preživeću ja ovo i ostaću živ još neko vreme, ali to mi

nije neka velika radost. U mene su duboko usañeni programi koji zahtevaju da ja

zaštitim ljudska bića od svakog zla; ali u ovom slučaju ja to ne mogu. Sva

ljudska bića koja su se zatekla na ovom brodu umreće."

Tolk načini grimasu i odmahnu glavom, kao da ne veruje svojim ušima. "Ma,

svi ćemo mi poludeti", reče.

"Nećemo još", reče Lodovik. "Kapetane, zamolio bih da poñeš sa mnom na

komandni most. Možda ipak možemo nešto spasiti."

2.

Ling Čen je mogao biti najmoćniji čovek u galaksiji, i stvarno i prividno, da je

samo poželeo to. Ali on se opredelio za moć malo, samo malčice manju, i za

daleko udobniji čin i uniformu - opredelio se da postane predsednik Komisije za

javnu bezbednost.

Drevna aristokratska porodica Čen održala se hiljadama godina, i najzad je

proizvela Linga; ovo je postigla tako što je postupala diplomatski, obazrivo, i što

je bila od koristi mnogim carevima. Čen uopšte nije želeo da zauzme mesto

sadašnjeg cara (ili, kako to mnogi alternativno kažu, imperatora) niti ma koga od

carskih veoma mnogobrojnih ministara i savetnika; niti je želeo da se nañe na

meti raznim mladim usijanim glavama ma i za mrvicu više nego što je to

neizbežno. I ova sadašnja njegova upadljivost bila je nešto veća nego što mu se

dopadalo, ali je prema njemu bila uperena više poruga nego mržnja.

Proveo je poslednji od ovih ranih jutarnjih časova pregledajući izveštaje

guvernera sedam zvezdanih sistema u kojima su nastale nevolje. Tri od tih

sedam sistema proglasili su rat protiv nekog svog suseda, ignorišući opasnost da

Carstvo protiv njih upotrebi silu ako oni to učine. Čen je iskoristio carski pečat i

poslao desetak ratnih brodova tamo, da priprete ratobornima. Ali u još oko

hiljadu zvezdanih sistema primećeni su veliki nemiri. Zapravo, zbog nedavnih

kvarova i degradacija u informativnom sistemu, carska vlada uspevala je da

primi i obradi samo jednu desetinu informacija koje su bile upućivane iz

dvadeset pet miliona svetova koji su, navodno, bili 'pod kontrolom' Carstva.

Taj ukupan dotok informacija, kad bi se stvarno slio na Trantor u trenutku

odašiljanja i bez prethodne obrade na nekoliko obližnjih svetova i svemirskih

stanica, povećao bi temperaturu Trantorove površine za nekoliko desetina

stepeni. Samo zahvaljujući velikoj veštini i svojevrsnoj intuiciji usavršenoj

tokom hiljada godina rada u ovoj istoj carskoj palati, Komisija za javnu

bezbednost (sada sa Ling Čenom na čelu) uspevala je da se koliko-toliko

razabere u nepotpunom, i drastično redukovanom, prilivu iz ogromnog kotla

prepunog galaktičke informacione 'čorbe'.

Ling sada dopusti sebi da nekoliko minuta lično istražuje. Ovakvi mali

poduhvati bitno su mu pomagali da očuva zdrav razum. Meñutim, nije to ni sad

bila puka razonoda. Sa izrazom radoznalosti Ling Čen sede pred svoj informator

i poče postavljati pitanja o 'Gavranu' Seldonu. Taj informator bio je zaobljeno

šuplje telo, izduženo-jajastog oblika, položeno vodoravno na njegovom radnom

stolu. Jajasti oblik nije bio samo metaforično ili dizajnerski takav, nego se

mašina nalazila u ispražnjenoj ljusci jednog pravog, prirodnog jajeta. Na

postavljeno pitanje o Seldonu mašina je reagovala tako što je zablistala bledom

svetlošću, koja se kroz ljusku pokazala kao ujednačeni beli sjaj, a onda je počela

saopštavati potvrñene informacije ali i svakojake glasine sa Trantora i nekoliko

najvažnijih obližnjih planeta. U središtu ekrana pojavljivali su se, jedan za

drugim, kratki članci objavljeni nedavno u raznim filmknjigama, potom deo rada

iz stručnog časopisa za matematičare objavljenog na nekoj od tih planeta, pa

intervju koji je Seldon dao nekakvom studentskom listu na Univerzitetu Striling,

koji je Seldonu i sad bio nešto kao svetilište; zatim, bilteni Imperijalne

biblioteke... I nigde ni pomena o psihoistoriji. Taj zloglasni Seldon baš se

primirio ove nedelje. Možda zato što je pred njim suñenje. Ni njegovi kolege,

saradnici u tom projektu, nisu imali šta da izjave. Ling Čen zaključi da je to baš

dobro.

On zatvori to istraživanje i zavali se u fotelju. Posveti se razmišljanju o krizama

koje su u toku: kojoj se sada posvetiti? Do njega dopire i po hiljadu problema

svakog dana. Većinu on prosledi svojim asistentima i savetnicima. Nedavno se

lično zainteresovao za problem supernove koja je grunula u blizini četiri

relativno lojalna sveta. Jedna od tih carskih planeta bila je divna, produktivna

Sarosa.

Uputio je svog najpouzdanijeg, najsnalažljivijeg savetnika tamo, da nadzire ono

malo spasavanja što se moglo preduzeti. Namršti se razmišljajući o

neadekvatnosti te reakcije Carstva... ali i o političkim posledicama koje bi mogle

nastati za Komisiju, a i za sam Trantor, ako bi se ispostavilo da nije učinjeno baš

ništa na spasavanju naroda od te prirodne katastrofe. Imperija se, ipak, zasniva

na principu 'nešto za nešto'; ako ne postoji nešto sa ove strane, lako bi se moglo

dogoditi da ne bude više ničeg ni sa one strane.

A javna bezbednost ipak nije samo politička fraza koja prijatno zvuči. U ovom

beskonačnom, bolnom dobu truljenja, aristokrata-administrativac kao što je Ling

Čen treba nešto i da radi, nešto značajno. U javnosti je odavno ustaljena slika da

takvi funkcioneri žive u ogromnom luksuzu, a nemaju nikakvu odgovornost; ali

Čen je svoje dužnosti shvatao veoma ozbiljno. Pomišljao je na neka bolja

vremena, kad je Imperija - Carstvo, dakle - mogla da se brine, i brinula se, o

svojoj mnogobrojnoj deci; o grañanima svetova mnogih, i dalekih; održavala je

mir, obavljala policijske funkcije, davala finansijsku u tehničku pomoć, pa i

spasavala ugrožene grañane u situacijama opšte opasnosti.

Oseti da mu neko stoji iza lakta i sav se naježi. Okrete se jednim nervoznim i

iznerviranim trzajem (ili usled straha?) i vide svog glavnog ličnog sekretara,

malog, blagog čoveka po imenu Krin. Krinovo lice, obično prijatno, sada je bilo

bez kapi krvi; činilo se da on svoju poruku ipak radije ne bi preneo.

"Izvini", reče Ling Čen. "Trgao si me. Imao sam nekoliko relativno mirnih

trenutaka sa ovom paklenom spravom. Kaži, Krin - šta je?"

"Ja se izvinjavam... za jad koji, sigurno, svi osećamo... Nisam želeo da vam i

ova vest stigne kroz mašinu." Krin je, po prirodi posla, bio podozriv prema

informatoru, jer je ta mašina bila u stanju da obavi glavninu njegovog posla

anonimno, a tako brzo.

"Da, do vraga, šta je?"

"Carski izviñačko-istraživački brod Koplje slave, Vaša visosti..." Krin proguta

knedlu. Iz njegovog naroda, iz jednog malog sektora zvanog Lavrenti na južnoj

hemisferi Trantora, već hiljadama godina regrutovani su članovi posluge za

carski dvor. Krinu je bilo u krvi da oseća bol svog gazde. Ponekad je Krin

izgledao manje kao ljudsko biće a više kao senka... ali veoma korisna senka.

"Da? Šta je - razduvan na paramparčad?"

Krinovo lice se grčilo u očekivanju patnje. "Ne! Vaša visosti... ne znamo. Brod

kasni već ceo jedan dan, a komunikacije sa njim nema nikakve, niti se oglasio

signal za pronalaženje u slučaju brodoloma."

Čen je slušao a srce mu se stezalo i stomak se grčio. Lodovik Trema...

I naravno jedan odličan kapetan i odlična posada.

Čen otvori pa zatvori usta. Sad su mu bile očajnički potrebne dodatne

informacije, ali dalo se pretpostaviti da mu je Krin rekao sve što je imalo da se

kaže.

"A Sarosa?"

"Udarni front je manje od pet dana udaljen od Sarose, Vaša visosti."

"To znam. Jesu li poslati neki drugi brodovi?"

"Da gospodine. Četiri broda, mnogo manja, prekomandovana su sa svojih

spasilačkih misija upućenih ka Kisku, Purni i Transdalu."

"Neba mu, ne!" Čen ustade, nervirajući se. "Nisam konsultovan. Ne smeju se

umanjivati te snage za spasavanje... koje su ionako na minimumu."

"Komisionaru, Car je primio jednog predstavnika Sarose pre dva sata... bez

našeg znanja. Taj je ubedio Cara i Farada Sintera da..."

"Sinter je budala. Zanemariti tri planete da bi se pomoglo samo jednoj, onoj koja

je na dvoru najomiljenija! Sinter će dovesti do toga da njegov Car bude ubijen,

jednog dana." Ali onda Ling Čen poče da se smiruje. Sklopio je oči, usmerio

pažnju prema unutra, počeo koristiti šest decenija specijalne obuke u veštini baš

ovoj - kako umiriti svoj um i naći najbolju putanju kroz situaciju koja je prava

močvara jada.

Ali, zar da izgube Lodovika, onog ružnog, vernog, izuzetno snalažljivog

Lodovika...

Pusti da te neprijatelj povuče nadole, prikupi njegovu energiju u sebe i onda,

nadmoćan, skoči na noge.

"Možeš li mi nabaviti zapisnik ili čak snimak tog sastanka, Krin?"

"Da gospodine. I zapisnik i snimak, i to pre nego što dvorski istoričari stignu da

ih 'prerade i očiste'. Obično postoji zakašnjenje od oko dva dana u tom njihovom

poslu, gospodine, zato što im se nagomilaju velike hrpe toga."

"Odlično. Posle kad počne javna istraga oko ovog slučaja, i kad se počnu

postavljati pitanja, pustićemo da Sinterove reči procure u javnost... Mislim da će

nam u tome najbolje poslužiti najžutija štampa. Ono sasvim nisko,

najpopularnije. Recimo 'Sve-svetski jezik' ili 'Veliko uvo'."

Krin se osmehnu. "Ja lično najviše volim 'Careve oči'."

"To je još bolje. Neće se tražiti nikakva provera autentičnosti... a neobrazovane i

nesretne mase spremno će prihvatiti nove glasine." On tužno zavrte glavom.

"Ali, čak i ako oborimo Sintera, to će biti slaba uteha za gubitak Lodovika.

Kakve su šanse da je on ostao živ?"

Krin slegnu ramenima; to nije spadalo u oblast u kojoj je on bio stručnjak.

Malo je ko u Imperijalnom sektoru ove planete razumeo zapetljanu nauku o

hiperprostoru i hiperprostornim skokovima. Ling Čen je, meñutim, imao u vidu

nekoga ko se u te stvari razumeo veoma dobro. Jedan stari kapetan svemirskih

brodova, koji se dao u trgovinu ali i šverc; majstor za provlačenje robe i putnika

kroz najbrže i najtiše putanje... Govorilo se da je to jedan promućuran i

beskrupulozan nevaljalac, ali, taj je Ling Čenu dobro poslužio u nekoliko

slučajeva u prošlosti.

"Obezbedi mi da me odmah primi na razgovor Morz Planh."

"Da, Vaša visosti."

Krin pohita iz sobe.

Ling Čen duboko udahnu. Dosta je radio pred ovim ekranom. Sad se mora

vratiti u kancelariju i pogledati oči u oči sa generalima trantorskih sektora.

Takoñe sa planetama koje su sa Trantorom u 'Savezu za hranu'. U ovim

sastancima proći će ostatak njegovog radnog vremena.

Mnogo bi više voleo da sad usmeri sve svoje misli na gubitak Lodovika i na

manevre kojima se Sinterovo lupetanje može iskoristiti. Ali, čak ni jedna takva

tragedija, niti takva izuzetna šansa, ne smeju ga ometati u obavljanju sadašnjih

dužnosti.

Ah, kako je vlast glamurozna!

3.

Carev savetnik Farad Sinter prekoračio je svoja ovlašćenja toliko puta u protekle

tri godine da je dečak Car, Klajus, o njemu govorio: "To je moj stub ambicije

koja trpa nos svuda." Rečenica sklepana na način karakteristično nespretan;

nekada je možda sadržala pod-ton divljenja i naklonosti. Danas, ne.

Sinter je stajao pred Carem, ruku sklopljenih na način neubedljivo ponizan.

Klajus Prvi, momčić od tek sedamnaest godina, gledao ga je sa nečim što je bilo

manje od besa ali više od razdraženosti. U detinjstvu, koje je bilo i odveć

nedavno, mnogo puta su ga 'prozivali' njegovi privatni učitelji, a sve njih je

odabirao i kontrolisao komisionar Ling Čen; zato se Klajus pretvorio u momka

pritajenog i ponekad podmuklog, inteligentnijeg nego što je većina ljudi mislila,

ali i sad sklonog da ponekad besno plane. Odavno je naučio jedno od glavnih

pravila voña i državnika u vladi koja je sva prožeta rivalstvom i dvoličnošću:

nikad ne dozvoli da iko 'provali' šta stvarno misliš.

"Sinteru, zbog čega tražiš mlade ljude i žene u sektoru Dal?" upita Imperator.

A Sinter se onoliko potrudio da prikrije taj napor. Neko, dakle, igra političke

igre oko njega... taj neko će platiti.

"Gospodaru, čuo sam za to traganje. Mislim da ih neko hoće za onaj projekat

genetičkog pomirenja."

"Da, Sinteru, projekat koji si ti započeo pre pet godina. Misliš da sam premlad

da se toga setim?"

"Naravno da ne, Vaše Visočanstvo."

"More mani se ti ulizičkog titulisanja. Zašto savatavaš dečurliju mlañu od mene,

i rasturaš mi lojalne porodice i komšiluke?"

"Bitno je razumeti ograničenja ljudske evolucije na Trantoru, Vaše

Visočanstvo."

Klajus podiže ruku. "Tutori mi kažu da je evolucija dugotrajan, spor proces

'genetske akrecije' a to znači da se promene dešavaju iz pokolenja u pokolenje,

malo po malo, Sinteru. Šta si ti to zapeo da 'saznaš' tim mešanjem u tuña

privatna posla i pokušajima kidnapovanja?"

"Oprostite mi ako bih se i ponadao da nastupim u ulozi još jednog Vašeg

nastavnika, Vaše Visočanstvo, ali..."

"Mrzim da mi se drže predavanja", zareža Kajus. Glas je u početku postavio

duboko, ali na pola rečenice ti duboki tonovi su ga izdali i pretvorili se u

mladalačke tanke.

"Ali, ako mogu nastaviti, sa Vašim dopuštenjem Gospodaru, ljudska bića žive

na Trantoru već dvanaest hiljada godina. Već smo opazili razvoj populacija sa

posebnim fizičkim ili čak mentalnim karakteristikama - kao što su zdepasti,

tamnoputi ljudi Dala, gospodaru, ili narod posluge u Lavrentiju. Postoje dokazi,

gospodaru, da su se izvesne sasvim izuzetne osobine pojavile kod nekoliko

pojedinaca u prošlom veku... Naučni dokazi, a i glasine u narodu, o..."

"O psiho-moćima, Sinteru? Je l'?" Klajus se zakikota iza šake raširenih prstiju,

zabacivši malo glavu i okrenuvši oči pravo ka plafonu. Nekoliko projektovanih

ptica poče kružiti odozgo, sve niže, i zaletati se kao da bi htele da kljucaju

Sintera. Ovaj Car je projektovao gotovo sve svoje odaje da reaguju takvim

projekcijama na njegova trenutna raspoloženja. Sinteru se nisu dopadale nimalo.

"Da, o jednoj vrsti paranormalnih moći, gospodaru."

"Paranormalna ubedljivost. Ma čuo sam ja za to. On 'ubedi' kockice da se

zakotrljaju ovako ili onako, ili ženske da padaju na nas, a? Pa, ja bih to rado

imao, Sinteru. Ovo ženskih što mi je dodeljeno, šta reći, ja sam njima već

dosadio." Izraz njegovog lica postade kiseo i zlovoljan. "Znam ja to, znam..."

Ne zameram devojkama, pomisli Farad Sinter. Klinac koji po ceo dan samo

misli na onu stvar, a nimalo šarmantan, i uz to glup...

"To je stvar prilično zanimljiva, a može biti i donekle važna, Vaša Visosti."

"Jeste, a ti izazivaš uznemirenost u sektorima koji su ionako ojañeni. Sinteru, to

je glupava sloboda koju sebi uzimaš - naime, glupavo prekoračenje tvojih prava.

Ja bi' treb'o da garantujem podanicima da neće biti privezivani na razne užasne

drvene konjiće kojima hoće da se zabavlja ovaj ili onaj moj ministar ili savetnik,

ili čak i ja. Al ja kad neku nabacim na konja, ona se prilično udobno klati, ali

ovo, ali ti, Sinteru!"

Na trenutak Sinter pomisli da će Car zaista pokazati da ima kičmu, da će ispoljiti

neku imperijalnu silovitost, i zabraniti ovu aktivnost; i sav se ohladi. Upravo

zato što je Sinter tako dobro pronalazio privlačne ženskice za njega i zamenjivao

ih kad one dosade Caru ili Car njima, Klajus je trpeo mnoge njegove savetničke

'nestašluke'.

Ali na carskim očima kapci kao da otežaše. Činilo se da Klajusova ljutnja, ali i

energija, počinju da se rasplinjuju. Sinter prikri olakšanje. Klajus Mladi će, eto,

popustiti još jednom.

"Barem ne budi toliko upadljiv, čoveče", reče Klajus. "Uspori malo. Ono što je

potrebno da saznaš doći će i samo do tebe, kad bude pravi čas, zar ne? Siguran

sam da su ti na srcu interesi svih nas. Nego, ima jedna mala koju zovu Tirejsa..."

Farad Sinter je glumio da pomno sluša ovu najnoviju carsku 'narudžbinu', ali

zapravo je već uključio aparat za snimanje i preusmerio glavninu svoje pažnje

na neke druge misli. Preslušaće snimak podrobno, kasnije. Nije mogao verovati

da ima ovoliko sreće. Imperator nije zabranio te njegove poduhvate! On će,

odista, usporiti, a neke manje plodne pravce istraživanja privremeno će i

prekinuti. Ali najvažnije će nastaviti.

Istina je bila da on ne traga za ljudima, ni izuzetnim ni neizuzetnim. Sinter je

tragao za dokazima o najneobičnijoj i najdugotrajnijoj zaveri u istoriji ljudskog

roda...

Čije početke je naslutio već u spisima o vladavini Kleona Prvog. Naslućivao je

da je zavera počela i mnogo ranije od toga.

Jedan mit, jedna legenda: zalazi u istoriju Trantora, nestaje, vraća se, kao duh.

Mikogenijanci su smatrali da se on zove Dani, sa dugim i: 'Danii'. Pričalo se da

je jedan od tajnih Večnih. Sinter je naumio da dozna više o tome, pa ma koliko

to opasno bilo po njegov ugled i položaj.

Pričancije o Večnima smatrane su za jednako (ili još više) neozbiljne i

neosnovane kao priče o duhovima. Mnogi su na Trantoru, prastaroj planeti

prenakrcanoj bivšim životima, verovali u duhove. Ali tek po neko, jedna

odabrana manjina, obraćao je pažnju na priče o Večnima.

Imperator je mleo dalje o ženama za koje se zainteresovao, a Sinter je glumio da

ga sluša, ali u mislima je bio daleko... Godinama daleko.

Zamišljao je kako će jednog dana upravo njemu pripasti zasluga što je spasao

Carstvo. Ispunjavala ga je silnom energijom slika, predivna slika, kako on sedi

na istom ovom prestolu, ili, još bolje, kako izbacuje Ling Čena i zauzima

funkciju predsednika Komisije za javnu bezbednost.

"Farade!" podviknu Car oštro.

Sinterov snimač istog trena mu odmota, ubrzano, poslednjih pet sekundi

razgovora.

"Da, Vaša Visosti. Tirejsa je zaista lepotica. Kažu da je visoko inteligentna, i

ambiciozna."

"Ambiciozne žene vole mene, a, Farade?" Dečakov ton glasa postade mekši.

Klajusova majka bila je ambiciozna, i uspešna, a onda se zamerila Ling Čenu.

Pokušala je da maltretira Komisionara za javnu bezbednost u prisustvu jedne od

njegovih žena. Čen je bio izuzetno odan svojim ženama.

Čudno, da slabunjav dečko, kao što je ovaj Klajus, uživa u jakim ženama; a

uvek im postane dosadan. Posle nekog vremena, čak ni najambicioznija ne uspe

sakriti da joj je dosadno. Čim doznaju ko je, zapravo, stvarno na vlasti u ovoj

Carevini...

Ni Faradu Sinteru, a ni Ling Čenu nije bilo mnogo stalo do seksa. Vlast im je

pružala mnogo veće zadovoljstvo.

4.

Najveći graditeljski poduhvat u istoriji Trantora završio se neuspehom pre deset

godina. Odjeci tog neuspeha mučili su, i sada, jedan značajan i gusto naseljen ali

problematičan sektor planete, nazvan Dal. Za Trantorijance nastanjene tamo

govorilo se da su Daliti ili Dalovci. Četiri miliona Dalovaca, i to mašinskih

inženjera i termoinženjera, uz podršku deset miliona radnika i čak jedne

prošvercovane grupe radnika tik-tokova (iako je njihova upotreba bila zakonom

zabranjena) radilo je dvadeset godina na tom projektu. Trebalo je zabiti u koru

Trantora najdublji kanal za provoñenje toplote ikada napravljen - preko dve

stotine kilometara. Razlika u temperaturi na toj dubini i na površini bila bi

iskorišćavana kao izvor energije koji bi pokrivao jednu petinu Trantorovih

potreba u sledećih pedeset godina...

Ambicije su bile visoke ali sposobnosti ne. Pokazalo se da inženjeri nisu nešto

mnogo oduševljeni, da je upravljanje projektom bilo prepuno korupcije i

skandala na svim nivoima, radnici Dalovci su se pobunili pa je zbog toga

projekat dve godine stajao u mestu. Najzad, kad je dovršen, naprosto se... srušio.

Izbušeno okno se stropoštalo u sebe; tom prilikom raspale su se i porušile kule

sa vodom i natrijumom, koje su bile rasporeñene po rubu. U ovoj katastrofi

izginulo je stotinu hiljada Dalovaca, od čega su sedam hiljada bili civili koji su

stanovali bukvalno iznad bušotine, pod najstarijim dalovskim kupolama. U

opasnosti su se našle i neke manje, susedne bušotine, ali je herojskim naporima

radnika i inženjera izbegnuto širenje katastrofe. Lična hrabrost priskočila je

upomoć tamo gde je bedno izneverila rukovodilačka i konstruktorska pamet.

Još od tada, sektor Dal bio je pod političkim oblakom, stalno povezan sa

krivicom, na jednom svetu koji je još, donekle, imao poverenja u svoje voñe.

Ling Čen je sproveo istragu i uspeo zaista da identifikuje i pokažnjava sve

zvaničnike koji su u vezi sa tim projektom uzimali mito, sve nesposobne

konstruktore, sve firme koje su, učestvujući u izgradnji, zakidale i podvaljivale u

svoju korist. Postarao se Čen da desetine hiljada takvih odu pred sud a onda u

robijašnicu zvanu Riker ili na prinudni rad u najgorim, najdubljim delovima

postojećih, starijih termalnih bušotina.

Ali to nije umanjilo ekonomske posledice. Sektor Dal više nije mogao davati

kvotu energije odreñenu carskom naredbom; drugi sektori morali su povući da

to nadoknade. Upravo zato Dal je izgubio i ono malo naklonosti koja je za njega

dotad postojala u carskoj palati. Dalja posledica bila je, da je narod u Dalu počeo

masovno gladovati, maltene umirati od gladi.

U takav svet je, roñenjem, ušla Klia Asgar, i u njemu je odgajena, u nekim

bednim ćumezima svojevremeno rezervisanim za radništvo. Njen otac ostao je

bez posla godinu dana pre nego što je ona roñena, pa je proveo godine Kliinog

detinstva naizmenice sanjareći o ponovnom napretku... i napijajući se do

besvesti dalskim vinom, koje je bilo smrdljivo i imalo u sebi neki mutan

materijal nalik na razmućen kvasac. Majka joj je umrla kad je Klii bilo samo

četiri godine; od tada se Klia morala starati sama o sebi, a to je i uspela,

zapanjujuće dobro ako se ima u vidu koliko je špil životnih karata bio udešen

protiv nje još pre nego što se rodila.

Klia je bila, za dalsku ženu, umereno visoka. Bila je mršava i žilava, prstiju

tankih i jakih na izduženim šakama. Kosa joj je bila kratka i crna, a kao

porodičnu, naslednu osobinu imala je po obrazima mnoštvo finih, vrlo tankih,

paperjastih dlačica, koje su zajedno davale utisak kao da su, maltene, početak

nekog krzna; to je ublažavalo ukupan izgled njenih inače tvrdih i oštrih crta lica.

Brza je u učenju bila Klia, i brza u pokretu, ali osim toga, iznenañujuće, i brza

na osmehu i izražavanju osećanja. U privatnim trenucima sanjarila je o nekim

nejasnim, neodreñenim poboljšanjima koja bi se mogla preduzeti u nekom

drugom svetu, nekom drugom životu, ali to su bili samo snovi. Takoñe je

sanjarila, i to veoma često, o sklapanju 'alijanse' sa nekim zgodnim i uspešnim

tipom koji bi imao bujne brkove i koju godinu više od nje. Ali, da ne bude preko

pet godina stariji...

Ali takav brka nikako da zaluta u njen život. Nije bila prevelika lepotica Klia, a

svoje iznenañujuće velike sposobnosti ubeñivanja i pridobijanja koristila je u

mnoge svrhe ali nikako ne za pridobijanje muške naklonosti. Ako neki muški

doñe sam, ako uñe u njen život a da ona ne mora da ga gura i vuče - dobro; ako

ne, ne. Bila je uverena da po prirodi zaslužuje nekog boljeg, a ne onog koga

treba gurati i vući.

U nekoj drugoj eri, u nekom drugom vremenu, davno zaboravljenom, za Kliu

Asgar bi se reklo da je romantičarka, idealistkinja. U sektoru Dal, godine

dvanaest hiljada šezdeset sedme po galaktičkoj eri (dakle, 12.067 g.e.), okolina

je naprosto videla u njoj jednu tvrdoglavu i naivnu curu od šesnaest godina. Otac

joj je govorio upravo to, kad god je bio dovoljno trezan da izrazi ma kakvu

povezanu misao.

Klia je bila zahvalna sudbini i za male pozitivne stvari. Imala je oca koji niti je

brutalan niti od nje nešto mnogo traži. U treznom stanju, uspevao je da dovede u

red sebe i svoje lične potrebe, tako da je Klia ostajala slobodna da radi šta god je

htela: da zarañuje kao prodavačica na crnoj berzi, da švercuje luksuzne stvari iz

drugih sektora u Dal... Pod carskom diktaturom, mnogi su bili nezaposleni, ali

su se neki ipak bolje snalazili nego neki drugi. Šta god je bilo potrebno da bi

opstala, Klia je radila. Njen otac i ona zapravo su se retko viñali, a nisu ni

stanovali u istom stanu već dve godine, od one svañe i onog incidenta koji je

Klia tada napravila u besu.

Danas je stajala na šetalištu iznad Distribucione tržnice, najneuglednijeg i

najdronjavijeg mesta za kupovinu i prodaju sitne robe u Dalu, i čekala da doñe

jedan čovek nepoznatog imena, u odeći prašnjavo zelene boje, da od nje

preuzme jedan paketić. Nebo je visokom kupolom iznad trga bilo isečeno na

kvadratne komadiće, od kojih su neki bili zacrnjeni; odatle su na mnoštvo

prolaznika padale treperave senke, sve slabije jer se dan bližio kraju. Takoñe se

bližilo kraju radno vreme prve smene dalovskog radništva. Dolazili su mnogi

muškarci i žene da kupe, što jeftinije mogu, namirnice za skromnu večeru; više

njih je kupovalo trampom nego novcem. U sektoru Dal razvijala se svojevrsna

zasebna privreda, koja bi, po Kliinom mišljenju, mogla za pedeset godina

proglasiti svoju nezavisnost, otkačiti se od neuspešne i prevrtljive ekonomske

politike koju diktira carska palata, i izgraditi nešto svoje, nešto na čvršćim

temeljima. Ali, i taj separatizam je bio jedva nešto više od sanjarenja...

Na ćoškovima uokolo ove velike pijace stajali su 'imperijalni monitori trgovine',

ljudi i žene koji su neprestano gledali i snimali ko prolazi i šta ko nosi. Tamo

gde je država uzimala novac i vršila političku prismotru, kreativnost je bila

bujna: uvek neke nove dosetke za to. Ali u svim drugim oblastima Trantor je

bio, prema mišljenju Klie Asgar, intelektualno bankrotirao.

Ugledala je čoveka koji je odgovarao opisu. Taj je stajao tačno gde ne treba,

izmeñu dvojice monitora. Na sebi je imao vrećastu odeću prašnjave zelene boje i

ogrtač. Monitori su ga ignorisali, baš kao što su ignorisali i Kliu kad je ulazila na

pijacu. Ona suženim očima osmotri tipa: pitala se da li je potplatio tu dvojicu ili

je našao neki drugi način da izmakne njihovoj pažnji.

Ako za te svrhe koristi ono što i ona, mora odsad imati tog čoveka u vidu;

možda se uortačiti sa njim. Ali ako je jači od nje, onda ona mora od njega bežati

kao od smrtonosnog kožnog osipa. Ali, Klia do sada nije srela nikog snažnijeg

od sebe.

Podiže jednu ruku, kao što su joj i rekli. Taj čovek je odmah primeti i poñe ka

njoj korakom lakim, maltene cupkavim.

Susreli su se na stepeništu koje vodi od šetališta prema pijaci i prema taksi-

parkingu. Izbliza, čovek u prašnjavom zelenom imao je neku običnu facu,

neupadljivu, koja nije bila mnogo poboljšana tankim, neupadljivim brčićima.

Klia je bila dovoljno konvencionalna da ceni dobre, muževne brčine; ovi na nju

nisu ostavili baš nikakav utisak.

Onda je tip pogledao pravo u njene oči i osmehnuo se. Uglovi tih brčića podigli

su se, a osmeh zablistao belinom iza glatkih, bebastih usana.

"Imaš ono što je meni potrebno", reče on. Ne kao pitanje; bila je to konstatacija.

"Pa valjda. Ja sam donela šta su mi rekli."

"To", reče čovek, i pokaza prstom ka njenom paketiću, "nema nikakvog

značaja." Ipak, on ispruži šaku punu novčanica i uze paketić, uz tanak osmeh.

"Ti si ono što tražim. Hajde da nañemo neko mirno mesto da popričamo."

Klia uzmače oprezno. Nije sumnjala da može da se zaštiti; uvek je to mogla. Ali

ne bi rado ušla u ma koju situaciju nepripremljena. "Koliko mirno?" upitala je.

"Samo toliko da ne moramo slušati uličnu buku", reče on. Podiže šake, krutih

prstiju.

U okolini pijace bilo je malo takvih mesta. Njih dvoje proñoše kroz nekoliko

ulica i nañoše mali kiosk za koko-led. Čovek joj kupi jedan crveni koko-led, koji

Klia uze iako nije volela taj popularni dalski slatkiš. Za sebe on uze jedan mali

tamni stimulk, koji poče da liže sa tihim dostojanstvom. Seli su za jedan od

majušnih trouglastih stolova pokraj kioska.

Kvadrat neba iznad njih zamračivao se tako brzo da je Klia sad jedva videla

čovekovo lice. Njegove usne kao da su svetlele nekim unutrašnjim bledim

sjajem, nekim vrlo slabim žarenjem, oko stimulka.

"Tražim mlade koji su željni da vide druge delove Trantora", reče on.

Klia načini grimasu. "Regrutera sam se naslušala već dovoljno za čitav život." I

poče da ustaje.

Čovek pruži ruku i uhvati je za podlakticu. Klia, bez reči, pokuša da ga primora

da je pusti. "Za tvoje dobro", reče on. Nije reagovao. Klia pokuša jače.

"Pusti me", naredi mu.

Kao da ga je ubola, čovek je pusti i trže ruku k sebi. Posle toga kao da mu je bilo

potrebno nekoliko sekundi da bi se sabrao. "Naravno. Ali ovo je dobra prilika da

čuješ."

Klia ga pogleda radoznalo. Nije ga prinudila; poslušao je pre kao poslužitelj koji

izvršava nareñenje stroge gazdarice nego kao tip koji neuspešno pokušava da

vaćari 'piletinu' na javnom mestu. Klia sad podrobnije osmotri ovoga. Na

površini, ne mnogo atraktivan; ali ona nañe neočekivane rezerve u njemu, jednu

tihu nepomičnost u sredini, neki slatkoću sa ukusom metala. Njegova osećanja

zaista nisu imale isti ukus kao osećanja drugih.

"Ja slušam samo ljude koji su zanimljivi", reče Klia. Ovo je i njoj samoj

zazvučalo malčice arogantno. Zamišljala je sebe kao ženu kudikamo višeg

dostojanstva, a ne kao hvalisavu uličnu devojčicu.

"A-ha, dakle tako", reče čovek. Dovršio je stimulk i spretno ubacio drškicu u

koš za otpatke. Vlasnica kioska priñe, izvadi sve što se našlo u košu - pet

drškica, slab rezultat za taj dan - i odnese svih pet u zadnji deo kioska, da ih

opere. "Dobro, a da li je opstanak zanimljiv?"

Ona klimnu glavom. "Jeste, kao opšta tema."

"Onda me dobro slušaj." On se nagnu napred, sa izrazom čestite dobre volje.

"Znam šta si i šta možeš."

"Šta sam?" upita Klia.

On pogleda nagore. Baš tad jedan kvadrat neba, onaj tačno iznad njih, treperavo

ponovo zablista punim sjajem. Tip je imao kožu nekako neobično žućkastu i

bledu, kao da se pokrio slojem šminke zbog nekog kožnog poremećaja; ali ni

traga od rošavosti karakteristične za moždanu groznicu. Na Kliinim obrazima

videle su se mnogobrojne okrugle udubine tog porekla, ispod paperjastog krzna.

"Kao dete, prebolela si groznicu, zar ne?" reče on.

"Pa kao i većina ljudi. To je na Trantoru tipično."

"Ne samo na Trantoru, drugarice mlada. Nego i na svim ostalim svetovima ljudi.

Moždana groznica je sveprisutni pratilac inteligentne omladine, toliko uobičajen

da niko i ne razmišlja mnogo o njoj, toliko neškodljiv da se i ne leči. Ali u tvom

slučaju, to nije bila laka dečja bolest. Ti zamalo da umreš."

Uz Kliu je tada bila mati, koja joj je pomagala u najtežem stadijumu bolesti. Ali

njena mati je poginula samo nekoliko meseci kasnije, u jednoj nesreći u

termalnim bušotinama. Klia se jedva nešto malo sećala svoje majke, ali joj je

otac ispričao sve o toj bolesti. "Pa šta?"

Njegove su oči bile blede, a Klia najednom shvati da on uopšte ne gleda pravo u

njeno lice, nego u neku besmislenu tačku desno od njenog čela. "Ja sada ne

mogu dobro da vidim", reče on. "Snalazim se i krećem tako što osećam ljude,

osećam ko je gde, kako se ko kreće, slušam njihove zvuke; kad se nañem na

mestu gde nema nikog, to je za mene poprilično nezgodno. Iz tog razloga, više

volim da sam u gomili ljudi. A ti... ne. Gomile te nerviraju. Trantor je

prenaseljen svet. Sputava te."

Klia žmirnu, pitajući se da li je pristojno zuriti u mrtve oči. Ali nije mnogo

marila za učtivost u ovakvoj situaciji.

"Ja sam samo kurirka, ponešto i trampim", reče ona. "Niko ne obraća mnogo

pažnje na mene."

"Osećam da radiš na meni, Klia. Želiš da te ostavim na miru. Uznemirio sam te,

ponajviše time što u ovim mojim rečima nalaziš odjek istine - zar ne?"

Klia još jednom suzi oči. Nije želela ni po čemu da bude izuzetna za ovog tipa u

prašnjavoj zelenoj odeći, niti da je on po bilo čemu zapamti.

Ona sklopi oči, usredsreñujući se: Zaboravi me. Tip nagnu glavu na jednu stranu

kao da ga je spopao neki opasan grč mišića. A njegov um, kakav je to čudan

ukus! Klia nikad nije doživela takav.

A zaklela bi se da on laže da je slep... ali ništa od toga nije važno u poreñenju sa

njenim neuspehom da ga ubedi.

"Tvoji uspesi su, za jedno dete, veliki", reče on tiho. "I preveliki. Postoje ljudi

koji tragaju za osobom koja postiže uspeh iako bi trebalo da propadne.

Specijalci iz Palate, na primer. I tajna policija. Oni se uopšte ne ponašaju

prijateljski."

Čovek ustade, ispravi ogrtač, otrese mrvice sa tura pantalona. "Ove stolice su

grozno prljave", promrmlja on. "Tvoj napor da me prisiliš na zaboravljanje bio

je izuzetno moćan, možda najjači koji me je ikad zadesio, ali, nedostaju ti

izvesne veštine... Ja ću zapamtiti, jer moram. Na Trantoru danas ima

iznenañujuće veliki broj ovakvih kao što si ti; možda vas je hiljadu, možda dve

hiljade. Rečeno mi je, nije važno ko mi je to rekao, da se većina vas može

prepoznati po tome što ste izuzetno jako reagovali na moždanu groznicu. Oni

koji vas love, greše u tom pogledu. Oni misle da je groznica vas mimoišla."

Čovek se osmehnu otprilike prema njoj. "Dosadan sam ti", reče on. "Nalazim da

je bolno da boravim tamo gde nisam poželjan. Odoh." Okrete se. Činilo se kao

da želi da oseti prisustvo nekih drugih osoba, po kojima bi se orijentisao. Onda

načini jedan korak od stola.

"Ne", reče Klia. Glas joj je pomalo zapinjao u grlu. "Ostani još malo. Da te

pitam nešto."

On stade, i malo zadrhta. Najednom se činilo da je veoma ranjiv. Ovaj misli da

mu ja mogu nešto strašno učiniti. Pa, možda i mogu! Želela je da razume taj

neobični ukus - čist, čudnovato neodoljiv, kao da se u ovom čoveku, iza tanke

maske prevare, kriju uroñena čast i pristojnost sa kakvima Klia nikad ranije nije

imala posla.

"Nije mi dosadno", reče ona. "Još ne."

Čovek u prašnnavoj zelenoj boji sede opet, i položi šaku na sto. Duboko udahnu.

Ovom tipu uopšte nije potrebno da diše, pomisli Klia, a zatim brzo odgurnu od

sebe tu besmislicu.

"Jedan čovek i jedna žena već godinama tragaju za takvima kao što si ti. Mnogi

su se i pridružili njihovoj skupini. Nadam se da oni žive dobro, tamo gde ih šalju

taj čovek i ta žena; ja lično nisam voljan da rizikujem toliko."

"Ko su to dvoje?"

"Ona je, kažu, Vonda Seldon Palver, unuka Harija Seldona."

Klii to ime nije bilo poznato. Ona slegnu ramenima.

"Možeš otići do njih, ako žel..." poče on, ali devojka napravi kiselo lice i prekide

ga.

"Zvuči kao da su povezani", reče ona, upotrebivši tu reč u pogrdnom značenju -

bliski Palati, komisionarima, režimu.

"Pa, jesu, Seldon je svojevremeno bio predsednik vlade, i kažu da ga je ta unuka

izvukla iz mnogih nevolja, zakonskih i drugih."

"On je sad van zakona?"

"Ne, on je vizionar."

Klia skupi i napući usne, i opet se namršti. U Dalu, vizionara ima koliko god

hoćeš - to su uglavnom ludaci koji stoje po uglovima ulica i nešto trabunjaju,

nezaposleni, propali; rade godinama u termalnim jamama, polude, i onda su

'vizionari'.

Čovek u zelenom je pomno posmatrao ovu njenu reakciju. "Nije to za tebe?

Meñutim, sad postoji još jedan čovek koji traži tvoj tip osobe..."

"Koji tip osobe?" upita Klia nervozno. Bilo joj je potrebno više vremena, da

razmisli, da shvati. "Zbunila sam se brate." Ona sad oproba njegovu odbranu, ali

samo ovlaš, nadajući se da on neće ni primetiti ovaj pokušaj.

Čovek se trže kao da ga je neko ćušnuo gvozdenom šipkom. "Prijatelj sam, ne

neprijatelj sa kojim treba manipulisati olako. Znam da dovodim sebe u opasnost

već i samim tim što razgovaram s tobom. Znam šta bi ti mogla da mi uradiš kad

bi zaista odlučila. Neko drugi, ko je na vlasti, smatra da je tvoje vrsta čudovišna.

Ali on uopšte ne razume. Izgleda da on misli da ste vi roboti, svi vi."

Klia se nasmeja. "Kao tik-tokovi?" upita ona. Te mašine za rad - mašinski

radnici, zapravo - još mnogo pre njenog roñenja postale su nepopularne, a zatim

su i zakonom zabranjene, zbog čestih i neobjašnjivih pobuna koje su meñu tim

mehaničkim trudbenicima izbijale. U narodu je i sad ostala uspomena, i to

negativna, o tik-tokovima.

"Ne. Nego kao oni roboti iz istorije i legende. Večiti." On pokaza prstom ka

zapadu, otprilike prema carevom sektoru, koji se, ceo, zove Palata. "To je ludilo,

ali imperijalno ludilo, nije ga lako savladati. Najbolje je za tebe da odeš odavde,

a ja znam najbolje mesto za to... na Trantoru. Nije daleko odavde. Mogu ti

pomoći da to ugovoriš."

"Ne, hvala, ne treba", reče ona. Bilo je u svemu ovome previše neizvesnosti; ni

pomišljala nije da se tek tako preda u ruke ovom neznancu, ma koliko ubedljivo

zvučali pojedini delovi njegove priče. Njegove reči i ono što je ona o njemu

osećala beše u velikom raskoraku.

"Onda bar uzmi ovo." Čovek gurnu jednu malu displej-kartu u njenu šaku, i

ustade po drugi put. "Pozvaćeš me, hoćeš. Nije pitanje da li ćeš, nego samo kad

ćeš."

Zagleda joj se u oči; njegove su oči bile blistave, sasvim sposobne za glednaje.

"Svi mi imamo svoje tajne", reče on, i okrete se da ode.

5.

Lodovik je stajao sam u komandnoj sali Koplja slave, zureći napred, kroz

prednji široki prozor, ka vidiku koji je mogao na njega ostaviti utisak izuzetne

lepote, da je Lodovik bio ljudsko biće. Lepota, meñutim, nije bila koncept lako

pojmljiv robotu; Lodovik je jasno video šta se ispred broda nalazi, i shvatao je

da bi taj prizor bio ljudima zanimljiv, ali za njega, najpribližnija analogija lepote

bila je: savršen uspeh, savršeno obavljanje dužnosti. On bi, u nekom smislu reči,

uživao kad bi sad mogao javiti nekom ljudskom biću da se kroz ovo okno vidi

'lep' prizor; ali mnogo važnija dužnost bila bi mu da obavesti to ljudsko biće da

je prizor nastao delovanjem sila koje su zapravo veoma opasne...

A ovo nije mogao, jer su svi ljudi na Koplju slave bili već mrtvi. Poslednji je

umro kapetan Kartas Tolk, lišen uma, tela upropašćenog. Poslednjih nekoliko

sati svesti i pribranosti utrošio je Tolk diktirajući Lodoviku uputstva šta bi sve

trebalo učiniti da bi svemirski brod, eventualno, ipak stigao do svog krajnjeg

odredišta: popraviti hiperpogonske motore, reprogramirati navigacioni sistem,

očuvati zalihe energije da bi kasnije ukrcani ljudi imali šanse da ostanu živi što

duže.

Tolkove poslednje povezane reči bile su pitanje. "Koliko dugo možeš ti ži...

mislim, funkcionisati?"

Lodovik mu je odgovorio: "Još jedan vek, bez dopune goriva."

Tolk je sledećeg trenutka utonuo u polusan i polusvesno mrmljanje; to je bilo

predvorje njegove smrti.

Dve stotine ljudskih smrti ležale su sada Lodoviku na pozitronskom mozgu, kao

neki teret koji crpi energiju; usporavalo ga je to, donekle. Ta posledica će proći.

On nije bio odgovoran za te smrti. Naprosto nije bio u mogućnosti da ih spreči.

Ali zbog njih je osećao umor.

A prizor...

Sama Sarosa bila je zvezdica, mutna, udaljena i sad nekih sto milijardi

kilometara; a udarni front materije izbačene iz eksplozije supernove pristizao je

preko velikog dela zvezdanog neba, kao ogroman naduveni plašt sav od nekog

avetinjskog vatrometa.

Mlazevi bržih, visokoenergetskih čestica već su stigli do sunca Sarose, i sukobili

se sa sunčanim vetrom te zvezde; zato su nastale ogromne, mutne aurore nalik

na razmahane zastave. Razaznavao je slabe tragove crvenog i zelenog u tom

mutnom sjaju; prebacijući oči na ultraljubičasto, video je i mnogo drugih boja,

naročito na mestima gde su razasuti oblaci čestica, kao prethodnica udarnog

fronta, dolazili u sukob sa pojasevima kometa, leda i prašine u perifernim

delovima sarosanskog sistema.

Bilo je još vrlo malo vremena za delovanje; Lodovik nije mogao učiniti ništa...

Najgore od svega: osećao je da se i njegov mozak menja. Poplava neutrina

prohujala je kroz sva brodska zaštitna polja i oklop, ali, probile su se zatim i

druge vrste zračenja; posledica je bila ne samo smrt svih ljudskih bića, nego,

prema sadašnjem Lodovikovom utisku, i narušavanje pozitronskih električnih

kola u njegovom mozgu. Zato je pokrenuo autodijagnostičku sekvencu - koja bi

mogla potrajati još danima - ali, već se plašio najgoreg.

Ako su mu poremećene primarne moždane funkcije, on će morati da uništi sebe.

U nekim ranijim hiljadugodištima, bilo bi dovoljno da prebaci sebe u trajno

uspavano stanje i da sačeka dolazak ljudi, ili drugih robota, koji bi ga popravili;

ali sada nije smeo dozvoliti da se njegova robotska priroda otkrije.

Meñutim, izgledi da on uopšte bude pronañen bili su nikakvi, ma kakva bila, u

drugom pogledu, njegova dalja sudbina. Koplje slave bilo je beznadežno

izgubljeno, kao mikrob u okeanu. Lodovik nije uspeo ni da pronañe kvarove, a

kamoli da ih opravi, iako je zapamtio sva ona kapetanova uputstva. Prebacivanje

naglim trzajima, 'cimanjem', iz hiperprostora u noramalan prostor i opet

nekoliko puta tako uništilo je svu elektroniku namenjenu za komunikaciju bržu

od svetlosti. Brod je stigao da pošalje jedan automatski SOS signal, ali to je bilo

za vreme najgušćeg udara svakovrsnog zračenja, dakle sa malim ili nikakvim

izgledima da ga ikad iko čuje.

Lodovikova tajna bila je bezbedna. Ali njegova korisnost Denilu Olivavu, i

ljudskoj rasi, bila je zauvek okončana.

Robotu je dužnost sve; jastvo, ništa. Ipak, u ovoj situaciji, on uvide da može da

gleda kroz prednje okno, razmatra delovanje udarnog fronta, i izračunava

verovatne posledice tih fizičkih procesa, iako nema nikakav odreñen razlog da to

čini. Ne prekidajući sasvim ni onaj drugi svoj umni proces, uporno

preispitivanje svega što bi se moglo odraziti na misiju koja mu je bila poverena a

koja je sad propala, Lodovik Trema je lebdeo u vazduhu komandne sale, plutao

malčice na ovu ili onu stranu, i razmišljao. Njegove neposredne potrebe, kao i

njegove radne dužnosti, behu svedene na ništa.

Kod ljudi, ovo bi se moglo nazvati vremenom introspekcije, unutrašnjeg

misaonog preispitivanja. Raditi nešto tako, a nemati cilj dužnosti ispred sebe,

bilo je za Lodovika ne samo novo, bilo je i uznemiravajuće. Da je mogao, on bi

svakako izbegao ovu mogućnost i ovaj osećaj.

Robotu su unutrašnje promene uvek izuzetno neprijatne. Tokom proteklih

hiljada godina, u vreme robotske renesanse, na svetovima sad gotovo sasvim

zaboravljenim koji su se zvali Aurora i Solaria, roboti su grañeni sa inhibicijama

kudikamo dubljim nego što je to u Tri zakona robotike eksplicitno rečeno.

Robotima je zabranjeno, osim u nekoliko sasvim izuzetnih slučajeva, da sami

konstruišu i proizvode druge robote. Bilo im je dopušteno da obavljaju manje

popravke na sebi, ali, sa izuzetkom malobrojnih specijalizovanih 'servisera', bilo

im je zabranjeno da popravljaju teško oštećene robote.

Lodovik nije mogao popraviti 'grešku' u svom sopstvenom mozgu, ako je takva,

uopšte, i nastala; a o tome još nije imao jasne dokaze. Ali robotski mozak, i

bitne programske instrukcije u njemu, behu onaj deo u koji je još strožije

zabranjeno petljati se.

Samo na još jednom jedinom mestu u čitavoj galaksiji bila je moguća popravka

robota, a ponekad i proizvodnja ponekog novog. Taj svet bio je Eos; tamo je R.

Denil Olivav uspostavio robotsku koloniju pre deset hiljada godina, daleko od

granica Imperije koja je tada bila u širenju. Lodovik već devedeset godina nije

bio na Eosu.

Ipak, robotu su ugrañene i jake želje da održi sebe; to je podrazumevao treći

zakon robotike. Pošto je imao izobilje vremena da razmišlja o svom stanju,

Lodovik se pitao postoji li, ipak, neka mala mogućnost da ga neko pronañe, i

pošalje na Eos, na popravku...

Bilo je jasno da su šanse za tako nešto veoma slabe. Zato se on pomiri sa

najverovatnijom sudbinom: još deset godina će biti svestan u ovom osakaćenom

brodu, a onda će doći do gašenja njegove fuzione gorivne jedinice, i on će ostati

bez energije. Sve do tada biće besposlen; Robinzon Kruso robota, ali bez ostrva

koje bi mogao istraživati i preureñivati.

Lodovik nije bio sposoban da oseti nikakav užas pred ovom sudbinom. Mogao

je, meñutim, da predoči sebi šta bi ljudsko biće osećalo, a to je bilo dovoljno da

u njemu izazove odjek robotske nelagodnosti.

I povrh svega, poče mu se pričinjavati da čuje jedan glas. Ljudski, reklo bi se;

javljao se samo u nepravilnim razmacima, i stizao je da kaže samo pomalo a

onda je opet nestajao. Bili su to samo fragmenti komunikacije. Taj glas imao je

čak i ime, nešto kao 'Voldar'. Davao je utisak da 'jaše' na nekim ogromno

raširenim ali veoma tananim paukovim mrežama sile, da plovi kroz duboki

vakuum, izmeñu zvezda.

Tragam za plazmenim oreolima živih zvezda, kupam se radosno u neutrinskim

poplavama umirućih i mrtvih zvezda, opijam se neutrinima. Bežim od trantorske

dosade, ali dosadno mi je opet - i gle, šta nalazim, jednog robota koji je

izgubljen izmeñu zvezda, u velikoj nevolji! Jednoga od onih koje su Večni

poslali kao zamenu za mnoge uništene - pogledajte, prijatelji moji, dosadni moji

prijatelji koji nemate krv ni meso i nemate pojma kako je to, vi koji ne trpite

nikakve telesne ideale...

Jedan od onih pročistilaca koje vi mrzite toliko!

Glas je utihnuo i nije se više javio. Pored svih briga zbog stradanje kapetana i

posade Koplja slave, i pored čudne povratne sprege koju je osećao kao ne-

jastvenu nelagodnost, još i ova pojava 'glasa' - halucinacije, dakle očiglednog

simptoma teškog kvara u mozgu - doprinela je da Lodovik Trema postane,

koliko god je to robotu moguće, pokunjen i nesrećan.

6.

Dok je gledao svet sa odlične osmatračnice, sa pokrivenog balkončića svoga

stana visoko iznad Univerziteta Striling, R. Denil Olivav nije osećao ljudski jad,

jer to nije ni mogao, zato što su mu nedostajale ljudske mentalne strukture

potrebne za 'jad', gorko preispitivanje i preoblikovanje neuronskih putanja; ali je

osećao, kao i Lodovik, oštru, upornu nelagodnost, nešto izmeñu krivice zbog

neuspeha i upozoravajućih signala da će funkcionisanje uskoro prestati. Vest da

je nestao jedan od njegovih najdragocenijih saboraca uticala je na Denila tako, a

možda i na još neke načine. Već je izgubio mnogo robota koji su bili na

njegovoj strani. U poslednjih nekoliko decenija mnogi su roboti pali kao žrtve

tik-tokova, koji su inficirani i zavedeni tuñinskim memskim entitetima. Čini se

da je sve to bilo nedavno... ali bile su to decenije nelagodnosti. Takoñe

usamljenosti, koja peče i sad.

U izlogu neke prodavnice video je, juče, filmsku vest o gubitku Koplja slave i o

tome da verovatno nema više ni najmanje nade da se spasi ijedan grañanin sa

nekoliko ugroženih svetova.

Sada je Olivav bio maskiran na način veoma sličan onome kako se maskirao pre

dvadeset milenijuma. U to vreme je po prvi put, a možda i najznačajniji

sarañivao sa ljudskim bićem, sa čovekom po imenu Elija Bejli. Osrednje visine,

vitak, sa smeñom kosom delovao je kao tridesetpetogodišnjak. Sada je, dvadeset

hiljada godina kasnije, izveo neke promene, prilagodivšii se ljudskoj fiziologiji

ovog vremena; postao je šest centimetara viši, a na malom prstu više nije imao

nokat, ni na levoj ni na desnoj šaci. Bili su to mali ustupci. Bejli bi ga možda

prepoznao.

Denil, meñutim, najverovatnije ne bi prepoznao svog ljudskog prijatelja iz

drevne prošlosti; sve uspomene iz tog doba, osim opštih najsažetije prepričanih,

učitane su u zasebne memorijske blokove i ostavljene u skrovišta izvan

Denilovog tela, tako da mu nisu bile odmah dostupne.

Od tih vremena Denil Olivav je prošao kroz mnoge transformacije, od kojih je

najslavnija ona u Ita Demerzela, premijera carske vlade pod upravom Cara

Kleona Prvog; na tom mestu Olivava je nasledio lično Hari Seldon. Bližilo se

vreme da Denil Olivav još jednom pojača svoje neposredno učešće u političkom

životu Trantora, što se njemu nije dopadalo. Gubitkom Lodovika Treme, ovaj

posao postao je još teži.

Nikada Denil nije voleo da bude mnogo pred očima javnosti. Više mu se sviñalo

da ostaje siva eminencija, iza kulisa, i da pušta hiljade svojih saboraca da

obavljaju razne javne dužnosti. Najbolje je bilo, prema Denilovom mišljenju, da

njegovi roboti istupaju samo ponekad, da izvrše mali uticaj tu i tamo, ali na

bitnim tačkama, i da se ti uticaji nakupe tokom dužeg vremena i sprežu sa

mnogim drugim uticajima, dajući nešto kao slap koji bi (nadao se on) mogao

proizvesti željene istorijske rezultate.

Tokom mnogovekovnog rada, video je mali broj neuspeha a veliki broj uspeha,

ali nadao se da će sa Lodovikom postići najvažniji cilj, poboljšanje Plana,

Seldonovog projekta psihoistorije, a zatim i naseljavanje jednog sveta Prve

zadužbine.

Seldonova psihoistorija već je dala Olivavu alate potrebne da bi se videle

sumorne pojedinosti budućnosti Carstva. Urušavanje, raspad države, masovno

uništenje i pogibija: haos. Ništa nije mogao Denil Olivav, robot, učiniti da spreči

taj slom. Možda je mogao pre deset hiljada godina, da je tad stupio u akciju... da

je mogao predvideti budućnost, ali to, naravno, niko nije mogao. Postojali su i

tada neki primitivni nagoveštaji psihoistorije kao naučne discipline. U sadašnjoj

situaciji, tačno obavešten da predstoji dalje opadanje a onda i pad Carstva, Denil

nije mogao stajati po strani i pasivno gledati taj proces, jer bi preveliki broj ljudi

patio i izginuo - samo na Trantoru trideset osam milijardi - a prvi zakon robotike

kaže da robot ne sme naneti zlo ljudskom biću niti svojom pasivnošću dozvoliti

da ljudsko biće strada.

Olivavova dužnost tokom svih ovih dvadeset hiljada godina bila je da ublažava

ljudske neuspehe i da usmerava ljudsku energiju ka većem opštem dobru, naime

ka dobru za celi ljudski rod.

Da bi to postigao, uronio je u kal istorije. Izvesne promena koje je on izazvao

neke ljude su stavile na muke, nanele drugima štetu, a neke čak usmrtile. Tako

je diktirao nulti zakon, koji je formulisao robot izuzetnih sposobnosti, Žiskar

Reventlov, a koji je Danilu Olivavu omogućavao da funkcioniše i pod ovim

okolnostima.

Nije bio nimalo jednostavan u primeni taj nulti zakon, ali se mogao iskazati

veoma jednostavno: robot sme izazvati stradanje nekih ljudskih bića ako će time

biti pošteñen od stradanja veći broj ljudskih bića.

Cilj opravdava sredstva.

Ovo jezivo pravilo dovelo je i pre do ogromnih patnji u ljudskoj istoriji. Ali sad

nije bio trenutak da se ponovo otvaraju stare interne debate o njegovoj

opravdanosti ili neopravdanosti.

Šta je mogao Olivav naučiti iz ovog slučaja sa gubitkom Lodovika Treme?

Ništa, činilo se; vaseljena ponekad donese presudu izvan svake mogućnosti

racionalne kontrole ili akcije. Ništa nije robotu tako teško shvatljivo i tako

frustrirajuće kao univerzum koji deluje ne mareći nimalo za ljudska bića.

Denil je imao mogućnost da prelazi anonimno iz sektora u sektor, družeći se sa

mnogim nezaposlenim migrantima koji su se prelivali svuda po Trantoru zato

što je i epidemija nezaposlenosti bila sveprisutna - pretvorila se u pandemiju.

Kontakt sa svojim 'kohortama' saradnika održavao je Denil preko ličnog

komunikatora, takoñe preko prenosivog informatora, a i putem ilegalnih

priključaka već postavljenim na mnogim trantorskim info-mrežama. Ponekad se

oblačio kao ulični prosjak, u prljave dronjke; veliki deo vremena provodio je u

jednom bednom malom stanu, pravom ćumezu, u Trans-imperijalnom sektoru,

ni sedamdeset kilometara daleko od Palate. Niko nije želeo dvaput da pogleda

spodobu tako jadnu i matoru, grbavu i bednu; na neki način Denil Olivav je

postao slika one bede koju se nadao da pobedi.

Nijedno ljudsko biće više nije pamtilo kako se zvao izmišljeni lik, iz

književnosti, koji je voleo na taj način da zalazi meñu obične ljude, u 'niže

klase'; lik čiste i nemoguće prodorne inteligencije, po zanimanju 'detektiv', u

mnogo čemu sličan Denilovom starom prijatelju Eliji Bejliju. Pošto je morao

često da smešta svoje uspomene u kompaktne memorijske blokove i da ih

ostavlja kojekuda, Olivav je u aktivnom sećanju zadržao samo opšti utisak o tom

liku i ime: Šerlok.

Denil je bio jedan od mnogih robota koji su postali prerušeni Šerloci meñu

ljudskim masama; ukupno je u galaksiji bilo nekoliko desetina hiljada takvih.

Oni su nastojali ne samo da reše jednu misteriju, neko i da spreče da se dogode

novi, još veći zločini.

Voña svih ovih odanih slugu čovečanstva, prvi Večiti, ponekad je otresao uličnu

prljavštinu sa svojih rita, odlazio iz ćumeza u 'Opštem stambenom projektu' i

posle nekog vremena se pojavljivao na boljem mestu, fino obučen.

7.

"Pretražili su ceo stan", žalosno je govorio, cvilio maltene, Sonden Asgar,

trljajući laktove. Izgledao je manji i krhkiji nego što ga je ikad ranije videla.

Kliino poštovanje prema ocu nije bilo osobito visoko poslednjih nekoliko

godina, ali ju je i sad bolelo da ga vidi bednog - a tu se pojavljivalo i neko

osećanje krivice i, zato, odgovornosti. "Sve naše uspomene su pregledali -

zamisli to! Privatne dokumente! Nekakav carski organ vlasti..."

"Zašto tvoje dokumente, oče?" upita Klia. Stan je bio sav ispreturan. Jasno je

mogla da zamisli kako agenti izvlače i izvrću fioke i kutije, prosipaju

malobrojne tanjire i pribor za jelo, podižu pohabane tepihe... Bilo joj je drago, i

to iz barem dva različita razloga, što se nije ona zatekla tu.

"Ma nisu tražili moje!" zavapi Sonden. "Nego tebe, i tvoje stvari. Školske

papire, filmknjige, uzeli naš porodični album. U kome su bile sve slike tvoje

majke. Odneli. Zašto? Šta si sad učinila?"

Klia odmahnu glavom i uspravi jednu stoličicu, pa sede na nju. "Ako me traže,

ne mogu ostati", reče ona.

"Zašto, kćeri? Iz kog raz..."

"Da sam uradila bilo šta protivzakonito, oče, jurila bi me obična murija a ne

specijalci. Znači, mora postojati neki drugi razlog..." Ona pomisli na razgovor sa

čovekom u prašnjavoj zelenoj odeći, i namršti se.

Sonden Asgar stade u sredinu dnevne sobe, koja je imala ukupno tri kvadratna

metra površine tako da je bila pre nalik na ćeliju-samicu nego na sobu. Drhtao je

kao uplašena životinja. "Nisu bili učtivi", reče on. "Hvatali su me i drmali su me

jako... Ponašali su se kao dripci. Proš'o sam k'o da su me napali ulični lopovi u

Bilibotonu!"

"Šta su rekli?" upita Klia tiho.

"Pitali su gde si, kakav si uspeh imala u školi, od čega živiš. Pitali su da li

poznaješ nekog po imenu Kindril Našak. Ko je to?"

"Jedan čovek", reče ona, sakrivši iznenañenje. Kindril Našak! Taj je bio od

ključnog značaja u njenom najvećem dosadašnjem uspehu, posle koga je

položila četiri stotine novkreda na svoj tekući račun kod bankara u Bilibotonu.

Ali čak i to je trivijalno - ne bi nikad privuklo pažnju imperijalnih specijalaca

koji, prema pretpostavci, tragaju samo za gospodarima podzemlja, ne za

pametnim devojčicama čije su ambicije čisto lične.

"Jedan čovek!" uzviknu njen otac oštro. "Koji je voljan da te uzme i skine te

meni s grbače, nadam se!"

"Ja tebi već godinama nisam na teretu", reče Klia kiselo. "I sad sam navratila

samo da vidim kako si." I da otkrijem zašto me od svake pomisli na tebe svrbi

glava.

"Rek'o sam im da nikad nisi ovde!" povika Sonden Asgar. "Rek'o sam da se

nismo videli mesecima. Nikakvog smisla nema u ovome! Danima ću morati da

sreñujem ovaj haos. A hrana! Prosuli mi celu kuhinju!"

"Pomoći ću ti da pokupiš", reče Klia. "Ne bi trebalo da potraje duže od jednog

sata."

I nadala se da neće. Glava ju je sad svrbela i od drugih lica: lica prijatelja,

kolega, svih osoba koje su u nekoj vezi sa tim Našakom. U jedno je bila sigurna:

postala je, najednom, važna, i to ne kao pametna članica crnoberzijanske

zajednice.

Sat kasnije, kad je haos bio većim delom sreñen i kad se Sonden počeo koliko-

toliko vraćati svojoj uobičajenoj smirenosti, ona ga poljubi u teme i reče mu

zbogom, imajući na umu ono puno značenje reči 'zbogom'.

Sad više nije mogla pogledati u oca a da ne oseti jaku vrelinu na koži glave, kao

da joj ispod kose gori. Nema to veze sa onom krivicom potomstva, reče ona

sebi. Ovo je nešto novo.

Posle ovog, svaki dalji kontakt s njim biće krajnje opasan.

8.

Major Perl Nam iz Odeljenja za specijalne istrage pri Carskoj službi

bezbednosti, rasporeñen u sektor Dal, čekao je već dva sata u kancelariji carskog

savetnika Farada Sintera. On sad nervozno popravi okovratnik. Radni sto Farada

Sintera bio je gladak i elegantan, izrañen od karonskog drveta iz Carevih vrtova;

poklon Kajusa Prvog. Na gornjoj površini stola nije se nalazilo ništa osim

jednog isključenog informatora imperijalne klase. Po strani od stola u vazduhu

je, na jednom mestu, lebdela značka sa suncem i svemirskim brodom. Visoki

plafon ove kancelarije pridržavale su grede od trantorskog bazalta. U površinu

bazalta bile su urezane složene cvetne šare; to je bilo urañeno voñenim, tačno

podešenim zracima blastera. Major diže pogled i zapilji se u te grede; a kad opet

pogleda dole, Farad Sinter je stajao iza radnog stola, namršten kao da ga nešto

malo nervira.

"Da?"

Major Nam, nabijen čovek, izrazito plave kose i obrva, nije bio naviknut na

privatne audijencije na ovom nivou društva, pogotovo ne u samoj palati Cara.

Ustade i salutira. "Drugi raport o potrazi za Kliom Asgar, ćerkom Sondena i

Betel Asgar. Pretraga očevog stana."

"Šta si novo doznao?"

"Njeni rani testovi inteligencije bili su normalni, ne izuzetni. Meñutim, posle

desete godine života pokazivali su izuzetne skokove - a onda, kad je napunila

dvanaest godina, da je idiot."

"To su standardni testovi sposobnosti za decu u našoj Carevini, pretpostavljam?"

"Da, gospodine, prilagoñeni za dalitske, hm... potrebe."

Sinter se udalji od stola i nasu sebi jedno piće. Ništa ne ponudi majoru, koji

ionako ne bi znao šta da radi sa vinom visokog kvaliteta. Majorov ukus je, nema

sumnje, ograničen na primitivnije vrste stimulka, ili čak na one direktnije

stimulative koji se piju u redovima vojničina i pandurčina. "Pretpostavljam da

nema podataka o dečjim bolestima", reče Sinter.

"Za to postoje dva moguća objašnjenja, gospodine", reče plavokosi major.

"Da?"

"Normalan postupak u bolnicama u Dalu je da sačuvaju podatak samo ako je

bolest izuzetna. Ali, ni tad, ako bi bolest bacila senku na ugled bolnice."

"Znači, ona možda nikad nije imala moždanu groznicu... ili bar ne kao dete, kad

je dobije gotovo svako ko je iole inteligentan."

"Moguće je to, gospodine, ali nije verovatno. Samo jedno dete od svakih stotinu

normalne dece izbegne tu zarazu. Samo idioti je izbegnu sasvim, gospodine.

Možda ju je ona izbegla iz tog razloga."

Sinter se osmehnu. Oficir je sad iskoračio iz oblasti svog stručnog znanja; tačan

podatak glasio je da tu zarazu izbegne tek po jedno na svakih tridesetak miliona

normalne dece. Doduše, mnogi tvrde da nikada nisu imali moždanu groznicu. Ta

tvrdnja kao da je nagoveštavala da bi kudikamo uzdignutiji društveni status

trebalo da ima onaj grañanin koji je izmakao moždanoj groznici.

"Majore, zar se nikada ne zapitaš kakvi su sektori u koje tvoje patrole ne

zalaze?"

"Ne gospodine. Zašto bi?"

"Znaš li koja grañevina ima najveću visinu, mislim nadmorsku, na celom

Trantoru?"

"Ne gospodine."

"Koji sektor je najnaseljeniji?"

"Ne gospodine."

"Najveća planeta u poznatoj galaksiji?"

"Ne." Major se namršti kao da mu se neko podsmeva.

"Velika većina ljudi pojma nema o tim stvarima. Ne zanimaju ih; kažeš im, oni

zaborave. Šira vizija biva izgubljena u moru svakodnevnih sitnica, a njih narod

zna dovoljno dobro da se nekako snalazi. A znaš li osnovne principe

hiperprostornog putovanja?"

"Neba mu... hm, izvinjavam se. Ne znam gospodine."

"E to ne znam ni ja. Uopšte nisam radoznao u pogledu takvih stvari." On se

osmehnu prijatno. "Jesi li se ikad zapitao zašto Trantor u poslednje vreme

izgleda tako propao?"

"Ponekad jesam, gospodine. Smeta to."

"Jesi li pomislio da se požališ svom savetu susedstva?"

"Nije to moja uloga. Toliko je tih stvari na koje bi se čovek mogao žaliti. Od

čega bih počeo?"

"Dabome, dabome. A ipak, poznato je da si sposoban i možda čak izuzetan

oficir."

"Hvala, gospodine."

Sinter obori pogled ka podu od poliranog 'bakrenog kamena'. "Zar te ne mori

radoznalost zašto se ja toliko zanimam za tu žensku? Tu devojku?"

"Ne gospodine." Ali major uz ove reči namignu samo malo, zaverenički.

Sinterove oči se raširiše. "Misliš da ja trzam na nju seksualno?"

Major se naglo ispravi još za nijansu jače. "Ne gospodine, bilo bi nedolično

mojoj poziciji da ja pomislim tako nešto."

"Ja bih se jako plašio da budem čak i u njenom prisustvu tokom iole dužeg

vremena, majore Nam."

"Da, gospodine."

"Ona nikad nije imala moždanu groznicu."

"To mi ne znamo, gospodine. Nije registrovano."

Sinter ovo odbaci jednim zaokretom glave. "Ja znam da nije nikad imala ni tu, ni

ma koju drugu dečju bolest. I to ne zato što je idiotkinja; nije idiotkinja. Nego

zato što je bila nešto više nego imuna, majore."

"Da, gospodine."

"Njene moći su izuzetne. Znaš kako znam? Zbog Vare Liso. Upravo je Vara

Liso prva detektovala tu devojku na pijaci, pre nedelju dana. Po Varinom

mišljenju, to je prvoklasna kandidatkinja. Trebalo bi da pošaljem Varu Liso sada

s tobom u patrolu, da bi lov bio kvalitetnije voñen."

Major ne reče ništa. Samo je stajao, kao i dotad, u stavu 'na-mestu-voljno' i

gledao pravo u zid ispred sebe. Njegova Adamova jabučica kretala se gore-dole.

Sinter je i bez zavirivanja u um znao šta taj čovek misli: ne veruje mnogo u

takve priče, a o Vari Liso zna malo ili nimalo.

"Možeš li ti da mi nañeš tu malu, bez pomoći Vare Liso?"

"Ako angažujemo dovoljan broj oficira, možemo je naći za dva-tri dana. Moja

mala ekipa, sama, verovatno bi je našla za dve-tri nedelje. Dal sad nije

raspoložen za saradnju, gospodine."

"Pretpostavljam da nije. Pa, dobro, nañi je, ali nemoj ni pokušati da je uhapsiš

niti na bilo koji način da privučeš njenu pažnju. U takvom pokušaju ti bi, kao i

mnogi pre tebe, pretrpeo neuspeh..."

"Da, gospodine."

"Nego mi javljaj šta ona radi, s kim se viña. Kad ti dam nareñenje, ubij je. To

mora biti urañeno kinetičko-energetskim metkom, puškom velikog kalibra,

pogotkom iz daljine, u glavu. Jasno?"

"Da, gospodine."

"Kao što si to izvodio i u ranijim slučajevima."

"Da, gospodine."

"A onda da mi doneseš njeno telo. Ne kriminalističkoj policiji, ne, nego ovde, u

moje lične odaje. To je sve, majore."

"Gospodine." Major Nam ode.

Sinter nije imao mnogo poverenja u sposobnost ma koje policije, u ma kom

sektoru. Lako ih je bilo potplatiti. Sinterove proširene patrole nisu uspele da

obore još nijednog robota; sve naciljane osobe bile su, pokazalo se na kraju,

samo ljudska bića. Roboti su svaki put veoma pametno prevarili policiju.

Ali ta Klia Asgar... devojčica. Bar po izgledu. Kako robot uspeva da stvori

utisak da raste? Toliko misterija. Farad Sinter je jedva čekao da ih počne

razrešavati.

Delovanje moždane groznice na ljudsku radoznalost, i na civilizaciju uopšte,

ipak nije bilo najzanimljivija od tih tajni. Ni približno. To čak i nije bila neka

jaka tajna. Sinter je naslućivao da su roboti stvorili tu bolest, pre nekoliko

hiljada godina, kad su prognani sa ljudskih svetova - a cilj im je bio da

neopazice redukuju intelektualne sposobnosti ljudskog roda. Da bi nastala

Carevina u kojoj će veoma retke biti pobune periferije protiv centra...

Njegov um se kovitlao od implikacija ovoga. Tolike sumnje, takvo mnoštvo

teorija!

Sa malim, oštrim osmejkom Farad Sinter se, tokom sledećih nekoliko minuta,

izgubi u nagañanjima. Onda se vrati svojoj informacionoj mašini, koja mu je

bila na stolu, i od nje zatraži podatak o najvećoj planeti u ovoj galaksiji.

Sinter nikada nije preležao moždanu groznicu; nekako joj je izmakao, a ipak

razvio natprosečnu inteligenciju i večitu radoznalost.

Štaviše, ostao je u celosti ljudsko biće. Dvaput godišnje išao je da mu urade

rendgenski snimak celog tela, da bi tu činjenicu dokazao sebi.

Najveći nastanjeni svet u galaksiji bio je Nak, gasni gigant koji kruži oko jedne

zvezde u provinciji Halidon. Nak je imao četiri miliona kilometara u prečniku.

Sada se Farad Sinter morao posvetiti nekim drugim stvarima. On stade pred

radni sto - nikad nije sedeo dok radi - i poče prelistavati, na ekranu, kratke

poruke i podsećanja šta sledeće treba da se uradi; to mu je informator uvek

obezbeñivao. Gle; neki smrad se digao oko onog preusmeravanja brodova ka

Sarosi posle verovatnog gubitka Koplja slave. Sinter je maltene mogao

namirisati Ling Čena iza rastućeg ogorčenja javnosti zbog te stvari. A krivac je

zapravo bio uglavnom sam Car Klajus; gotovo isključivi krivac. Sinter mu je

samo povlañivao, da bi dečak imao neko osećanje svrhe, cilja.

Veoma inteligentan čovek, taj Ling Čen.

Sinter se zapita da li je Čen preležao moždanu groznicu...

Zadubljen u misli, on sede, i provede tako pet minuta sedeći i ignorišući

povorku poruka na ekranu. Ima on vremena, ima više nego dovoljno vremena,

da se pozabavi slučajem Komisionara Čena.

9.

Morz Planh je, tokom pedeset godina službe Carevini (i samome sebi, svojim

ciljevima) gledao sumorno ali savršeno smireno kako se opšta situacija kreće od

loše ka još goroj. Malo šta je Planha moglo uznemiriti, barem na površini; bio je

to miran čovek, govorio je tiho, navikao se da mirno obavlja i neke vrlo čudne

misije. Ali, ni pomišljao nije da će ga neko - i to Ling Čen, ništa manje - poslati

u banalnu misiju traganja za izgubljenim zvezdanim brodom. I to osmatračkim,

istraživačkim.

Sada je Morz Planh stajao na čeličnom balkonu sa koga se širio vidik nadole,

preko dokova kosmodroma zvanog 'Trantor Centar'. Dugački redovi carskih

brodova, koji su oblikom podsećali na puščani metak a bojom na bronzu i

slonovaču i svi bili spolja fino ispolirani a iznutra prepušteni posadama koje su

otaljavale dužnost obredno, mehanički, bez imalo razumevanja čak i mehanike i

elektronike svojih brodova, a kamoli fizike koja omogućava čudesna skakutanja

s kraja na kraj galaksije.

Sve uglancano, a preko svega se opružila senka neznanja, ogromna poput

pomračenja sunca...

Da bi popravio svoje raspoloženje, omirisa 'parfimeriju' koju je nosio na reveru.

U jedno maleno dugme bili su uprogramirani prijatni mirisi sa hiljadu svetova.

Taj izuzetni predmet iz drevnih vremena dao mu je Ling Čen na poklon pre

sedam godina. Čen je izuzetna ličnost, ličnost koja razume osećanja i potrebe

drugih ljudi a sam ne poseduje nikakva osećanja, nikakve potrebe - osim

ogromne vlastoljubivosti.

Planh je dobro poznavao svog gazdu, znao je za koga radi. Nije imao obavezu

da mu se poslodavac dopada. Čen je, u svakom slučaju, plaćao dobro. Možda se

Carstvo davi u korovu koji sve više buja, ali, i ako je to tako i ako nije, Planh

nema ništa protiv zgodnog zaposlenja koje mu omogućava da on lično izbegne

najgore neudobnosti i muke.

Pokraj njega se stvori jedna visoka žena, izgledom sva nekako kao pauk. Bila je

viša od Morza dobrih deset centimetara. Njena kosa bila je kukuruzno žuta. On

diže pogled i zagleda se u njene oči boje oniksa.

"Morz Planh?"

"Taj sam." On se okrete i pruži joj ruku. Ona uzmače jedan koraki i odmahnu

glavom; na njenom svetu, Hujlenu, smatralo se da je nepristojan bilo kakav

telesni dodir pri običnim pozdravima. "A ti si Trič, pretpostavljam?"

"Mnogo ti pretpostavljaš", reče ona, "ali u ovom slučaju tačno. Imam tri broda

koja možemo upotrebiti; odabrala sam najbolji. Privatnjak, sa kompletnom

dozvolom da putuje kroz sve prostore gde Carevina može poželeti da trguje."

"Nosićeš samo mene, a ja ću morati da pregledam hiperpogon, da izvedem neke

modifikacije."

"Je l'?" Tričino dobro raspoloženje brzo je bledelo. "Ne volim takva petljanja ni

kad ih stručnjaci rade. Nemoj popravljati nešto što se nije pokvarilo."

"Ja sam više nego stručnjak", reče Planh. "A s obzirom na to koliko će tebi biti

plaćeno, mogla bi da kupiš ne jedan novi brod nego tri."

Trič poče na neki način da njiše glavom na jednu stranu pa na drugu. Morz nije

umeo da rastumači taj pokret. Toliko ima tih društvenih običaja, toliko nijansi u

telesnom ponašanju! Nije lako steći uvid u običaje ljudskih bića kad tih bića ima

kvadrilion. Pogotovo ako stanuješ na centralnoj planeti, gde se ukrštaju putanje

većine njih.

Poñoše dole. Uskoro su hodali ka doku gde su Tričina tri broda bila parkirana.

"Rek'o si mi da idemo u neku potragu", reče ona. "I da će biti opasna. Za toliku

lovu, ja ću prihvatiti veliki rizik, ali..."

"Idamo u udarni front jedne supernove", reče Planh, gledajući neuznemireno

pravo napred.

"Aha." Ovo ju je zbunilo ali samo za trenutak. "Sarosa?"

On klimnu glavom. Pešačka pokretna traka iznese ih tačno do Tričinih, pored tri

kilometra drugih brodova, koji su većinom bili imperijalni i većinom u

vlasništvu gornjih društvenih slojeva sektora Palate, ili u vlasništvu legalnih,

registrovanih trgovaca poput Trič.

"Odbila sam četiri zahteva naših komšija da idem tamo i vadim njihove

porodice."

"I dobro je što si odbila", reče Planh. "Ja sam tvoj posao danas, ne oni."

"Koliko visoko seže ova stvar?" upita Trič i šmrknu. "Ili bi trebalo da pitam:

koliko si uticajan ti?"

"Nisam ja nimalo uticajan. Ja samo uradim šta mi se kaže, a o nareñenjima koja

sam dobio ne pričam mnogo."

Trič se zaleluja telom, kao da izražava neku učtivu nevericu; poñe ispred njega

mostićem i naredi ulaznim vratima broda da se otvore. Bio je to tovarni ulaz

svemirskog broda starog oko dvesta godina, sa pogonskim jedinicama koje

imaju sposobnost da se popravljaju same. Brod izgleda čisto, ali ko zna da li su

mehanizmi za to samostalno popravljanje zaista ispravni? Ljudi se u poslednje

vreme isuviše prepuštaju mašinama, isuviše u njih imaju poverenja. Zato što im

uglavnom ništa drugo i ne preostaje.

Planh zapazi ime broda: Cvet zla. "Kad polazimo?" upita vlasnica.

"Odmah", reče Planh.

"Znaš", reče ona, "tvoje ime zvuči poznato... Jesi ti sa Hujlena?"

"Ja?" On odrečno odmahnu glavom i poče se smejati dok su ulazili u veoma

prostrani brodski magacin, gotovo sasvim prazan. "Ja sam prenizak za tvoju

sortu, Trič. Ali, moj narod je dao onu početnu naseobinu, prvu na tvom svetu,

pre hiljadu godina."

"Eto, dabome!" reče Trič, i opet se na neki naročit način izvi telom; ovog puta to

je označavalo - pretpostavio je Planh - zadovoljstvo zbog moguće istorijske veze

izmeñu njih dvoje. Hujlenovci su skloni klanovskom ponašanju, oni vole

zalaženje u dubine istorije i genealogije. "Čast mi je što si stupio na moju

palubu! Čime se truješ, Planh?" Ona prstom pokaza sanduke pune egzotičnih

pića, sputane bezbednosnim poljem u jednom ćošetu tovarne sale.

"Zasad ništa", reče Planh, ali sa poštovanjem pregleda etikete na flašama. Onda

stade, videći na deset sanduka etiketu od koje mu puls zabrza. "Tako mi tesnih

malih prostora", opsova on, "je li ono trilijanska vodica života?"

"Dvesta boca", reče ona. "Kad završimo naš posao, mo'ž uzmeš dve flaše - kuća

časti."

"Velikodušna si, Trič."

"Velikodušnija nego što znaš, Planh." Ona mu namignu. Planh se galantno

nakloni, ponajviše klimanjem glave. Zaboravio je koliko otvoreni i detinjasti

umeju da budu ovi Hujlenovci, baš kao što je zaboravio i većinu njihovih

telesnih kretnji. Pa ipak, kao trgovci bili su meñu najtvrñima u galaksiji.

Vrata se iza njih zabraviše a Trič odvede Planha u mašinsku salu i tamo mu

dopusti da razgleda i pipka najprivatnije delove njene lañe.

10.

Veče je padalo pod kupolama a svetlost pred prozorima njegove kancelarije

postajala je sve mutnija. Čen je sedeo u svojoj omiljenoj fotelji. Odatle pozva

informativni servis Carske biblioteke, najbolji i najobuhvatniji takav inform-biro

u galaksiji. Reči i slike počeše da lepršaju oko njega, sve u vezi sa katastrofom

planete Sarose i gubitkom broda Koplje slave. Ni traga od tog broda nije bilo, a i

vrlo malo verovatnoće da će ikad biti pronañen; najbolji stručnjaci rekli su da je

brod verovatno prilikom poslednjeg skoka uleteo u neki diskontinuitet i tu bio

progutan; znalo se da postoji opasnost da do tako nečeg doñe pri eksplozijama

supernova ali ipak je do toga retko dolazilo - naprosto zato što supernove

nastaju, gledano u razmerama jednog ljudskog veka, veoma retko. Godišnje u

celoj galaksiji Mlečni put nastane samo jedna supernova, ili dve; a i to najčešće

u oblastima sasvim nenastanjenim.

U žutoj štampi već su se pojavili pozivi Imperatoru (sa dužnim poštovanjem,

naravno) a i Savetniku Sinteru ali kudikamo oštrijim rečima, da preispitaju

odluku o prekomandovanju spasilačkih brodova. Čen se nasmeši sumorno: e,

neka se Sinter malo rve s tim.

Naravno, ako Morz Planh ne pošalje vest da je našao Lodovika Tremu, on, Čen,

moraće Lodoviku da nañe zamenu, i to vrlo brzo. Imao je u vidu četvoricu

kandidata. Nijedan nije bio onako visoko kvalifikovan kao Lodovik, ali su sva

četvorica dovoljno kompetentni da rade za Komisiju za javnu bezbednost. On će

jednog odabrati za svog asistenta a preostalu trojicu će poslati na pripravničke

programe, a za ovo će kao obrazloženje navesti da Komisija ne sme nikad više

da se nañe u situaciji da nema rezervne kadrove kada izgubi nekog važnog člana

osoblja.

Čak tri Komisionara zadužili su Čena tako što su mu učinili ovu ili onu

specijalnu, privatnu uslugu. Čen je sad bio u prilici da im se revanšira tako što

će u kancelarije svakoga od njih postaviti po jednu osobu... sasvim lojalnu.

Jednim uzmahom šake on naredi ovoj seriji informacija da se prekine. Ustade,

poravna odeždu. Odšetka se do balkona, da neko vreme uživa u lepoti zalaska

sunca. Gledao je ne baš pravi zalazak sunca, naravno, jer to se kroz ove kupole

nije moglo videti, nego visoko umetničku interpretaciju koja se prikazivala, kad

je on bio mlad, svako veče pod kupolama širom Trantora, a sad samo pod

carskim kupolama zato što je on naredio da se one održavaju u potpuno

ispravnom stanju. Gledao je, donekle zadovoljan, to umetničko delo. Onda

odbaci sve te maske zadovoljstva i zagleda se stvarno u budućnost.

Čen je retko kad spavao više od jedan sat dnevno, a taj sat obično je bio oko

podne, tako da je mogao celo veće i celu noć da posveti istraživačkom radu i

pripremama za sledeće jutro. Tokom svog jedinog sata spavanja obično je nekih

tridesetak minuta sanjao, a pri tome je danas sanjao o svom detinjstvu, po prvi

put posle nekoliko godina. Snovi su, prema njegovom ličnom iskustvu, retko

kad odražavali trenutne dnevne poslove, ali su mogli ukazati na lične probleme i

slabosti. Čen je imao veliko poštovanje prema takvim, podsvesnim duhovnim

procesima. Znao je da se u tim prostorima ostvaruje veliki deo njegovih

najvažnijih misaonih operacija.

Zamišljao je sebe kao kapetana sopstvenog zvezdanog broda sa velikom,

izuzetno kvalitetnom posadom - a ti 'astronauti' u njegovom brodu bili su

podsvesni misaoni procesi. Njegov je zadatak bio da pazi da oni stalno budu

budni i spremni, na oprezu; i da ne izostaju sa posla. U tom cilju, Ling Čen je

svakog dana, u trajanju od najmanje dvadeset minuta, obavljao specijalne vežbe

uma.

Imao je i mašinu za to, koju je konstruisao, namenski za njega, najveći psiholog

na Trantoru - i možda u celoj galaksiji. Taj psiholog je nestao pre nekoliko

godina, posle nekog skandala na Carskom sudu. Organizator tog skandala bio je

Farad Sinter.

Stvari su povezane tolikim mnoštvom niti, koje su tako prepletene. Čen je svoje

neprijatelje gledao kao najbliže 'družbenike', ponekad je čak osećao neku vrstu

tužne naklonosti prema njima, naročito dok su padali i ostajali slomljeni pokraj

puta, svako od njih žrtva neke svoje posebne ograničenosti ili nekog svog

slepila.

Ili, u slučaju Sintera, svog agresivnog idiotizma i ludila.

11.

Hari je živeo u skromnom stanu na teritoriji Univerziteta; bio mu je to treći stan

posle smrti Dors Venabili. Nije uspevao da nañe mesto gde bi se osećao kao da

je u svome domu; posle nekoliko meseci ili godina (u ovom slučaju, deset

godina) postajao je nezadovoljan stanom, ma kako bezličan i neutralan bio

dekor, pa se selio u neki drugi stan. Često je noći provodio u jednom sobičku u

Univerzitetskoj biblioteci; kao objašnjenje za to, govorio je da ujutru mora što je

moguće ranije započeti rad - i stvarno je počinjao izuzetno rano, ali to nije bio

pravi razlog za spavanje u prostorijama Biblioteke.

Gde god bio, Hari je uvek bio strašno usamljen.

Nije se ustručavao da potegne svoj autoritet na Univerzitetu, i u carskoj

Univerzitetskoj biblioteci, da bi dobio sledeći stan tamo gde poželi. Dopuštao je

sebi poneku ekscentričnost, koja bi se mogla uporediti sa izdavanjem dozvole da

neki stari motor ode ponekad i preko reda na pregled i servisiranje, u nadi da će

ceo posao moći da 'izvuče', da odradi, pre nego što se ovaj sasvim skrši. Mučno

je i teško bilo bližiti se svome kraju; glava puna uspomena na dane kad je on,

mlad, počinjao. A to su bili dani toliko uzbudljiviji, dani koji su prijali

neuporedivo više nego bilo šta što stvarnost, u ovo pozno doba njegovog života,

može ponuditi...

Zato je maltene sa radošću iščekivao suñenje, priliku da se sukobi sa Ling

Čenom oči u oči i da navede Imperiju na iznuñen potez. Biće to njegova

poslednja finesa, poslednji i najveličanstveniji majstorski postupak u njegovoj

karijeri. Onda će znati: završeno je.

Kad je bio premijer, pod vladavinom Kleona Prvog, koristio je takoñe svoj

položaj za ličnu dobrobit, ali samo ponekad; a korist se sastojala u tome što je

pribavljao informacije koje su bile njemu lično potrebne. Jedan od tadašnjih

ključnih problema psihoistorije bio je pojam neočekivane kulturne ili genetske

varijabilnosti; drugim rečima, kako unapred uračunati mogućnost da iskrsne

neki sasvim izuzetan pojedinac.

U to vreme, Hari Seldon nije ozbiljno uzimao u obzir paranormalne psihičke

moći osoba kao što je njegova kćerka, ili njen otac Rajh; nije ni poznavao takve

pojave, imao je samo apstraktnu informaciju da postoje, i nije strogo razmislio o

sposobnostima Denila Olivava u tom pogledu.

Takve ličnosti su, naravno, imale izuzetan talenat za ubeñivanje drugih. Tokom

poslednjih nekoliko godina Hari se pobrinuo da psihoistorija ubuduće uzima u

obzir te i takve psihomoćno talentovane pojedince, na nivou Vondinih

sposobnosti.

Ali u vreme kad je bio premijer carske vlade, njega je više zanimao tradicionalni

problem politički ambicioznih i bezobzirnih penjača na vlast, bez obzira na to da

li imaju ili nemaju neku izuzetnu harizmu. Svuda oko Harija bilo je, u Carstvu,

takvih pojedinaca koliko god hoćeš; Hari je studirao njihove političke epizode

nastojeći da ostane koliko god je moguće udaljen, neupetljan...

Ali to nije bilo dovoljno. Da bi ih proučio bolje, Hari se, sa onom slepom i

bezmernom odlučnošću koju je ulagao u rešavanje glavnih problema

psihoistorije, a protivno željama Dors Venabili, obratio Caru Kleonu i zatražio

da na Trantor bude dovedeno pet primeraka te ljudske sorte, pet sasvim

bezočnih, a izuzetno harizmatičnih tirana. Tih petoro su nedavno pohvatani i

svaki je odveden sa svoga sveta; krivica im se sastojala u tome što su dizali

pobune ili potkopavali carsku vlast, što se svake godine dešavalo približno na

svakom hiljaditom svetu. U većini slučajeva kazna je bila smrtna, a izvršavala se

u tajnosti; ponekad su takvi vlastohlepci ipak samo terani u progonstvo, da na

nekoj usamljenoj steni negde u svemirskom beskraju odžive svoj život do kraja,

lišeni ma i jedne jedine žrtve koju bi mogli dalje kinjiti.

Hari Seldon je zahtevao od Kleona da mu se dovedu to petoro na razgovor i na

seriju medicinskih i psiholoških pregleda, razumno neinvazivnih.

I danas je Hari jasno pamtio taj dan, kad ga je Kleon pozvao u svoje kitnjaste

privatne odaje i onda ispred Harijevog lica zatresao papir sa tim zahtevom.

"Ti tražiš da ja tu gamad dovedem na Trantor? Da pogazim zakonite procedure,

pa čak i da odložim egzekucije, samo da bi ti mogao udovoljiti svojoj

radoznalosti?"

"To je jedan veoma značajan problem, Vaše visočanstvo. Ne mogu ništa

predvideti ako ne raspolažem potpunim znanjem o takvim izuzetnim osobama, i

o tome kada se i kako pojavljuju u ljudskim kulturama."

"Ha! Što ne proučavaš mene, premijeru Seldone?"

Hari se na to osmehnuo. "Ne uklapate se u taj profil, Visočanstvo."

"Nisam psihopata, sto posto lud, a? Lepo, bar smatraš da ima neke nade za

mene. Ali, dovesti nekoliko tih gnusnih monstruma u moj svet... Šta ćeš ako

pobegnu, Hari?"

"Osloniću se na Vaše snage bezbednosti da ih opet pohvataju, Visočanstvo."

Imperator je šmrknuo. "Imaš u njih više poverenja nego ja, bojim se. Takve

nakaze su kao rak - umeju da okupe razne kancerozne organizacije i da ih

upotrebe za svoje svrhe! Ma, života ti, Hari, šta se nadaš da postigneš?"

"Ovo je nešto daleko više od obične radoznalosti, Care moj. Ti ljudi su sposobni

da menjaju tok ljudske istorije kao što zemljotresi menjaju tokove reka."

"Na Trantoru - ne."

"Zapravo, gospodaru, pre samo nekoliko dana..."

"Znam za to, to sad dovodimo u red. Ali, Hari, takvi ljudi su aberacije, Hari!"

"Ali se i te kako javljuju u ljudskoj istoriji..."

"A mi smo ih već proučili tako dobro da umemo pronaći takve profile i

poskidati ih sa svih položaja u Carstvu. Skoro uvek."

"Da, gospodaru, ali ne uvek. Meni je potrebno da popunim te izuzetke."

"Čisto zbog psihoistorije, Hari?"

"Videću mogu li poboljšati Vaše profile, gospodaru, i možda postići da se tirani

pojavljuju još reñe na Vašim svetovima."

Kleon je, tada, nekoliko sekundi razmišljao, držeći jedan prst prislonjen na vrh

donje vilice; onda je odmakao i podigao taj prst, zavrteo ga u malom krugu, i

rekao: "U redu, premijeru. Imamo dobar politički izgovor, za slučaj da zatreba.

Petoro?"

"Petoro, koliko i mogu proučiti u raspoloživom vremenu, Veličanstvo."

"Petoro baš najgorih?"

"Poznata su Vam imena koja sam zatražio."

"Nikoga od njih nisam lično video, niti ikome od njih dao carsko odobrenje za

bilo šta, Hari."

"Znam, Vaše veličanstvo."

"Znači neće na mene biti svaljivana krivica, u tvojim udžbenicima psihoistorije,

za njihov uspon na vlast, a?"

"Naravno da ne!"

I tako je Hari dobio što je tražio. Na Trantor je dovedeno petoro tirana. Smešteni

su u zatvor Rikerian u carskom sektoru, i to u odeljenje maksimalne

bezbednosti.

Do prvog susreta došlo je u...

Hari Seldon bio je duboko zanet u ove uspomene, kad njegov stan saopšti da se

ispred vrata nalazi njegova unuka i da ona želi da ga vidi. Hari se uvek radovao

susretima sa svojom unukom, naročito zbog toga što im je za takve susrete

preostalo još samo malo vremena - ali, sada baš i ne, jer je upravo bio na tragu

nečeg važnog!

Vonda. Nedeljama je nije video. Ona i njen muž, Stetin Palver, trudili su se da

okupe grupu mentalno moćnih osoba iz svih osam stotina sektora planete

Trantor; nije bilo vremena za društvene posete. Kroz samo nekoliko nedelja, čim

se suñenje završi, ovi 'mentalnjaci' poleteće na takozvani Kraj zvezda, da počnu

rad na izgradnji tajne organizacije, Druge zadužbine.

Hari ustade i proteže noge malo, pa kad oseti u njima nešto snage, ogrnu se

odeždom i reče ulaznim vratima stana da se otvore. Uñe Vonda, unevši sa

sobom talas hladnog vazduha i mirise iz spoljašnjih dvorana i hodnika - miris

kvasca za kuvanje (ali ne delikatesa iz Mikogena!), ozona, i nečeg nalik na

svežu farbu.

"Deda, jesi čuo? Car nas lovi!"

"Koga, Vonda? Lovi koga?"

"Mentalno moćne! Uhvatio je i okrenuo jednu žensku iz naše grupe, a ona je

priznala svašta i koješta, sve moguće laži, samo da bi spasila svoju kožu. Kako

može jedan dečak da radi tako nešto? Apsolutno je ilegalno krenuti tako u lov na

grañane - ubijati ih!"

Hari diže ruke, u znak da je moli da uspori. "Ispričaj mi to od početka."

"Početak je žena po imenu Vara Liso. Bila je to jedna od naših odabranih za

Drugu zadužbinu. Smatrala sam, od prvog dana, da je nestabilna - a i Stetin je

mislio isto, ali bila je veoma vešta, ubedljiva i osetljiva. Smatrali smo da ćemo

pomoću nje ubrzati lov na psihomoćne, ali nismo imali poverenja dovoljno da je

uračunamo za polazak sa nama... za let."

"Hm, da, popričao sam sa njom na poslednjem sastanku", reče Hari. "Omanja

ženica, nervoznog izgleda."

"Kao miš jedan mali, tako sam ja mislila", potvrdi Vonda. "E, pa, prošlog

meseca je otišla u Palatu, krišom od nas..."

"S kim je razgovarala?"

"Sa Faradom Sinterom!" To ime je Vonda praktično ispljunula.

"I šta mu je rekla?"

"To ne znamo, ali, šta god da je rekla, Sinter je nahuškao tajnu policiju u lov na

paranormalne... i koga nañe, taj bude ubijen! Metak u glavu!"

"Naši? Oni koje smo odabrali za Projekat?"

"Ne, i to je ono zapanjujuće. Nema podudarnosti sa našim izborom. Ubija nam

kandidate kojima se još nismo ni obratili!"

"A ne dovede ih prvo na saslušanje?"

"Nema takvih finesa. Ubistvo, iz puške, odmah. Deda, ovim tempom nikad

nećemo ispuniti naše kvote! Naš tip osobe nije čest!"

"Nikad nisam lično susreo tog Sintera", razmišljao je Hari Seldon, "ali, neki

njegovi ljudi su razgovarali sa mnom prošle godine. Pitali su me, ako se dobro

sećam, o mikogenskim legendama."

"Deda, oni sada preturaju čitav Dal u potrazi za nekom mladom ženom! Mi još

ne znamo ni kako se ona zove, ali, neki od naših ljudi u Dalu su je osetili...

umalo našli... Izuzetno je moćna, izuzetan talenat. Sigurni smo da love nju.

Nadam se da će ostati živa dovoljno dugo da je mi nañemo prvi."

Hari pokretom ponudi Vondi da sedne za njegov mali radni sto, i ponudi joj

šolju čaja. "A Sinter se, koliko vidim, ne zanima ni za mene ni za naš Projekat;

siguran sam da niko od njih ne zna da nas zanimaju psihomoćni. Pitam se, šta

onda on hoće."

"Ludilo!" reče Vonda. "Car ne želi da ga obuzda, a Ling Čen ne čini apsolutno

ništa!"

"Ludilo ima svoj sistem, i dobije svoju platu", reče Hari tiho. Pratio je

nezadovoljstvo javnosti zbog Sinterovog neuspešnog delovanja u slučaju Sarose.

"Možda Čen zna šta Sinter radi. Ali, u meñuvremenu, mi moramo opstati, a

Projekat mora ići dalje."

Čak ni ozbiljnost ovih Vondinih vesti nije bila dovoljna da sasvim poništi

Harijevo nezadovoljstvo što je ona baš sad došla u posetu. Naprotiv, nervirao se

još više, upravo zbog toga što je donela tako ozbiljne vesti. Strašno je želeo da

ga svi, svi ostave naprosto na miru da razmišlja o onim ranijim vremenima, kad

je saslušavao uhvaćene diktatore. Nešto važno skriva se u tim uspomenama, ali,

kako pronaći, kako izdvojiti to nešto... Ipak, on pozva Vondu da ostane na ručku

kod njega, da bi je smirio i da bi izvideo zna li ona ima još neki zanimljiv

podatak.

Dok su ručali, Hariju se najednom složiše uspomene i jednačine u glavi, i on

uhvati onu povezanost za kojom je tragao: nejasno osećanje da je razgovarao sa

Denilom Olivavom nedavno. Ali, gde? Kada? Onda, čuvšii jednu Vondinu

napomenu, on zaključi da se taj susret sasvim sigurno dogodio, i da mu je tom

prilikom Olivav rekao nešto smešno, ali ipak potencijalno štetno... o Faradu

Sinteru.

"Zatražiću da budem primljen u audijenciju", reče Hari svojoj unuci, dok su,

zajedno, iznosili na sto desert. Male činije hladnog pudinga. U svoju činijicu

Vonda je dodala i koko-led. Naklonost ka toj poslastici nasledila je od svog oca,

Rajha Seldona.

"Kod koga?" reče ona. "Kod Sintera?"

"Ne, još ne kod njega", reče Hari Seldon. "Kod Cara."

"To je jedno čudovište, dete zla! Deda, ne smeš to, ja ti ne dam."

Hari se nasmeja oštro. "Draga Vonda, ja sam švrljao kroz čeljusti mnogih

lavova; to sam radio i mnogo godina pre nego što si ti roñena." Pogleda je, na

trenutak, ozbiljno, pa upita tiho: "Zašto, imaš li osećaj da je nešto krenulo po

zlu?"

Vonda odvrati pogled na drugu stranu, a onda se opet okrete ka njemu. "Znaš

zbog čega nastavljamo traganje za psihomoćnima, deda."

"Znam. Ti i Stetin ste ustanovili da vaše lične moći ponekad rastu a ponekad i

opadaju, iz nepoznatih razloga. Hoćete da u jezgru našeg pokreta bude jedna

stabilna skupina čije će se svakovrsne slabosti i snage meñusobno poništiti tako

da skupina kao celina ima jak, postojan uticaj."

"Već nekoliko nedelja ne uspevam nikoga da čujem jasno, deda...Ne znam šta bi

se moglo dogoditi tebi. Ne vidim ništa tamo... Praznina."

12.

Vara Liso već godinama nije uspela nijednu celu noć da prespava; plašila se

onoga što bi mogla čuti dok spava ili kad je na rubu sna. Upravo u takvim

trenucima njena mreža se širila, a onda kao oblak spuštala na celo susedstvo; a

kad se mreža vraćala, kao da je neko namotava na čekrk, upletene u mrežu

ostajale su emocionalne boje i želje i brige njenih saplemenika, ljudskih bića,

prikupljene sa okolnih nekoliko kvadratnih kilometara Trantorove površine, kao

uhvaćene ribe koje je Vara, htela-ne htela, morala gutati, proždirati.

Kad je bila mlada, ovaj neželjeni talenat za noćno ribarenje nailazio je samo

jednom ili dvaput mesečno, a Vara nikad nije bila sigurna da li je naprosto malo

poludela, ili zaista doznaje to što joj se činilo da doznaje o svojim roditeljima i

braći, o komšijama, o svojim mladićima; a mladića nije mnogo imala, jer ih je

slabo privlačila. Bilo je, već tada, u njenom držanju i izgledu nečeg sablasnog.

Ali sada se mreža rasprostirala širokim razmahom svake noći, a Vara više nije

uspevala da svari sve ono uhvaćeno, niti da odbaci od sebe deliće života drugih

ljudi. Osećala se kao traka 'muvolovke' ostavljena da visi neposredno iznad hrpe

smeća na nekom velikom ñubrištu.

Tek kad su joj se obratili neki drugi psihomoćni ljudi - tako su oni sebe nazivali,

mada ona do tad nije imala nikakav naziv za svoj talenat - uvidela je da to što se

njoj dogaña može biti nekome dragoceno. Provela je, posle toga, jednu noć na

treningu sa drugim psihomoćnima, na Univerzitetu Striling, i ulovila delić

nečijeg sna koji ju je potresao do srži.

Bio je to san o mehaničkim ljudima. Ne o tik-tokovima; tik-tokovi su bili

smešni, bili su mašine-radnici, zbog njih se ljudsko radništvo Trantora i mnogih

drugih svetova bilo zabrinulo, ali dani tik-tokova su prošli i njih više nema; ovo

su bili roboti koji izgledaju sasvim kao ljudi i uspevaju da se kreću u ljudskom

društvu a da ih niko ne primeti.

Postojale su čak i mehaničke žene, pokazalo se u njenom snu; žene sposobne da

izvedu zapanjujuće stvari, pa i da ubiju nekoga, ili da navedu nekoga da se

zaljubi u njih.

Vara Liso je nekoliko nedelja razmišljala o tom snu, a onda je zatražila

audijanciju kod Cara, kod Imperatora čitave galaksije. Bio je to zahtev

poprilično lud, jer kako bi ona mogla očekivati da jedna tako uzvišena ličnost

primi nju na razgovor! - ali odgovor je stigao, pozvali su je u Palatu na razgovor

ali ne sa Carem nego sa drugim čovekom, a to je bio samoproglašeni Glas

carske savesti, Carev savetnik Farad Sinter.

Sinter ju je primio učtivo ali pomalo hladno, u početku. Ali, kako je ona iznosila

sve širi dokazni materijal, Sinter je zalazio sve dublje sa pitanjima: kopao je

tunele ispod Varine zbunjenosti i nalazio dragulje koji su i njoj samoj promakli.

Uzeo je jedan san, uhvaćen jedne anonimne noći živ, u sirovom stanju, i dao

tom snu politički autoritet, težinu logike, i strukturu koju Vara Liso ne bi sama

skontala ni za milion godina.

A Vara Liso je Sintera prvo počela poštovati, na neki svoj način; zatim mu se

divila; najzad ga je počela voleti. Bio je toliko sličan njoj, u mnogo čemu:

osetljiv, nervozan, priključen na neke frekvencije misli nedostupne drugima... ili

ju je, barem, ubedio da je takav.

Želela je da mu postane ljubavnica, ali ju je Farad Sinter ubedio da su takve

fizičke stvari ispod njihovog nivoa. Njih dvoje će se zadovoljavati uzvišenijim

vrstama intimnosti.

I tako jutros poñe Vara Liso u njegov kompleks privatnih odaja u Palati, u

pratnji (kao i uvek) dve policajke hladne kao mraz, ubeñena da će mu dati ono

što on najviše želi. Pa ipak, nešto je sačuvala i za sebe, nešto što se nekako nije

uklapalo.

"Dobro jutro, Vara!" pozdravi je Sinter. Sedeo je za malim stolom za doručak,

na točkićima. Na sebi je imao i sad onu istu odeždu kitnjasto izvezenu zlatom, a

njegove male, prodorne oči naborale su se dobrodošlicom koja ga je zbog

nečega zabavljala. "Šta imaš za mene danas?"

"Ništa novo, Farad." Skljokala se na sofu pred stočićem, umorna i obeshrabrena.

"Sve mi se ispreturalo. Kunem se da sam se potpuno zaglavila."

Sinter je na ovo reagovao zvucima "c-c-c" i uzdizanjem jednog prsta kao da

malo preti. "Nemoj omalovažavati svoj izuzetni talenat, Vara."

Njene oči se raširiše usled gladne potrebe. Pretvarao se da to nije video.

"Jesi li dokonala ko te je usmerio na ovo? Na taj san o mehaničkim ljudima?"

"Nisam, a ne znam čak ni da li je to bilo muško ili žensko. Pamtim face onih u

mom snu, ali nijednu ne prepoznajem. Jeste li uhvatili nju?"

Sinter odmahnu glavom. "Još ne. Ali, nisam odustao. Imaš li ikakve druge

nagoveštaje ili kandidate?"

Vara Liso malo pocrvene, i odmahnu glavom. Uskoro će morati da prizna kako

je sve počelo: naime, da je radila neko vreme na tom e da postane član skupine

skromnih psihomoćnih, sa znatno slabijim talentom od njenog, i daleko slabijim

nego kod one mlade žene čiji um je onako blistao u noći... u onoj noći kad ju je

Vara Liso osetila. Ali tamo su prema njoj postupali dobro; sad je Vara

izbegavala da kaže Sinteru ijednu reč o njima, iz dva razloga. Prvo, zato što ti

ljudi sasvim sigurno nisu bili roboti, i drugo, zato što je sačuvala, barem

unekoliko, smisao za čast i odanost. Samo je pokušavala da usmeri Faradove

vizije kako on ne bi jurio baš svakog beznačajnog malog mentalnog ubeñivača;

bila je sigurna da je za njega to beskorisno, ali nije mu htela kazati zašto je

sigurna u to.

Naslućivala je da Farad Sinter ne reaguje dobro kad mu neko kaže da greši, pa

makar i u nekoj sitnici.

Sinter ju je uputio baš u sektor Dal zato što je imao 'predosećanje' da tamo ima

više kandidata za psihomoć nego igde drugde na Trantoru; i u Dalu se Vara Liso

prevrtala i bacakala na krevetu jedne noći u bednoj hotelskoj sobici, uvlačila

svoju mrežu, i u mreži našla svoj najveći dosadašnji ulov.

Mrzela je Dal, jer taj sektor sav smrdi na nezadovoljstvo, zanemarenost i gnev.

Nadala se da nikad neće morati da se vrati u njega.

"Mislim da ćeš morati da se vratiš u Dal i lično pomogneš specijalcima", reče

Farad Sinter lakim, vedrim tonom. "Nemaju mnogo sreće."

Zagledala se netremice u njega; oči joj se napuniše suzama.

"Oh, Vara, tako osetljiva! Ma nije to tako strašno. Potrebna si nam tamo, da nam

pomogneš da nañemo tu jednu, odreñenu iglu u plastu sena. Ako je toliko

talentovana kao što kažeš, onda..."

"Ići ću ako ti od mene to tražiš", promrmlja ona. "Ali nadala sam se da već imate

dovoljno podataka i da možete dalje sami."

"Pa, nemamo. Ja nemam. Ne verujem da će mi biti ostavljeno još mnogo

vremena da nañem čvrste dokaze."

Ona prinudi sebe da se razvedri. Onda uputi Sinteru prvo pitanje koje joj je palo

na pamet. "A šta će ti roboti uraditi ako saznaju da mi znamo?"

Sinterovo lice se ukoči. "To je naša najveća opasnost", reče on mračno. Obori

pogled i ostade tako, nekoliko sekundi. "Ponekad mislim da će nas zameniti tako

što će na naša mesta dovesti kopije, koje će savršeno ličiti na nas i raditi sve isto

što i mi. Bićemo spolja isti ali unutra bez ičeg, bez duha." On se potrudi da nañe

onu drevnu reč koja zvuči tako tajanstveno i tuñinski kad se izgovori. "Bez

duše."

"A, pa ne razumem ja šta to znači", reče Vara Liso.

Sinter žustro zatrese glavom levo-desno. "Ni ja, ali bilo bi grozno izgubiti je!"

Nekoliko trenutaka uživali su u toj stravičnoj perspektivi zajedno, u tom osećaju

zajedničke tajnovite opasnosti.

13.

"Tvoj zahtev upućen meni bio je malo čudan", reče Car, "ako se ima u vidu da te

Ling Čenova Komisija izvodi na suñenje idućeg meseca pod optužbom da si

izdajnik." Klajus zanjiha glavu daleko udesno, pa ulevo, i podiže obrve. "Zar ne

smatraš da je nedolično da ja pristanem na takav susret?"

"Veoma", reče Hari, šaka preklopljenih, glave pognute. "To govori o Vašoj

nezavisnosti, Veličanstvo."

"Ha, pa jest, ja sam daleko nezavisniji nego što je iko spreman da prizna.

Uistinu, ta Komisija mi zgodno doñe, zato što obavlja mnoge male poslove,

smara se sa raznim sitnicama za koje ja ne marim ni dva posto. Ling Čen je

dovoljno mudar da me pusti da ja obavljam svoja posla i razvijam svoje projekte

a da mi se niko ne meša. Dakle, što bih se ja zanimao za tvoj slučaj? Osim sa

stanovišta tvog profesionalnog ugleda."

"Smatrao sam da ćete možda biti zainteresovani za budućnost, Vaše

veličanstvo", reče Hari.

Klajus frknu kratko. "Ah da, ono tvoje večito obećanje."

Hari poñe za Imperatorom kroz jednu središnju kružnu prostoriju prečnika bar

dvanaest metara a visine možda trideset. Iznad njih je sad bila kupola, zapravo

poluloptasti plafon crne boje na kome su se videli svi nastanjeni zvezdani

sistemi galaksije Mlečni Put: nekoliko desetina miliona tačkica svetlosti, koje su

se palile i gasile po redosledu kojim su ti sistemi bili nastanjivani. Hari Seldon

diže pogled i žmirkavo osmotri tu ogromnost ljudskog dohvata. Klajus Prvi je

ignorisao taj prizor iznad sebe. Imperatorove usne, stisnute ali i razvučene u

dugačku liniju, i oči nekako prazne, uznemiravale su Harija Seldona.

Klajus gurnu ogromna vrata koja su vodila u njegovu sobu za razonodu.

Nečujno, ta vrata - više nalik na ulaz u gigantski oklopni sef banke - zaokrenuše

na svojim šarkama, a po okviru vrata povrveše nekakvi insekti, zeleni i zlatni.

Hari pretpostavi da su samo projektovani; ali ne bi se iznenadio ni da su stvarni.

"Mene tvoja budućnost veoma malo zanima, Gavrane", reče Car, ovlašnim

tonom. "Ali uspevam da budem u toku. Neću obustaviti to suñenje, niti ću se

nadmudrivati sa Čenom šta je tu istina."

"Govorim o Vašoj neposrednoj budućnosti, Veličanstvo", reče Hari. Nadam se

da Denilova poruka nije bila samo san, samo fantazija! Jer ako jeste, ovo bi

moglo biti smrtonosno.

Car se okrete, osmehujući se na tako dramatičnu formulaciju. "Zapisano je da si

ti govorio da je Carstvo osuñeno na sigurnu propast. Meni već i to zvuči

dovoljno izdajnički. Po tom pitanju smo Čen i ja saglasni."

"Govorim da će Trantor biti u ruševinama kroz petsto godina. Ali nikad nisam

predskazao Vašu ličnu budućnost, gospodaru."

Prostorija za zabavu bila je zapravo čitava hala, ispunjena statuama ogromnih

životinja iz čitave galaksije. Bili su to sve mesožderi, besne grabljivice, i svi su

bili uhvaćeni u pozama napada. Hari preñe pogledom preko njih. Nisu mu se te

statue, kao umetnost, nimalo dopadale, niti mu se dopadala likovna umetnost

uopšte, a svakako ne takvi popularni, zabavni kičeraji, osim ako je iz njih mogao

izvući podatke o trendovima u duhovnom životu narodnih masa, dakle i o

zdravlju društva.

"Gledali su meni u dlan, gledali su", reče Klajus, osmehujući se i sad. "I to vrlo

lepe ženske su mi gledale. Sve one su našle da je moj dlan izuzetno privlačan, i

sve su me ubeñivale da je moja budućnost blistava. Neće biti atentata, Gavrane."

"Nećete biti ubijeni, Vaše veličanstvo."

"Nego zbačen sa vlasti? Oteran u egzil, na Smirno? Tamo su prognali mog

junačnog pet-puta-pradedu. Smirno, 'planetuška' em vruća em suva, gde ne mož'

da izañeš iz kuće bez zaštitne odeće, gde u svakoj sobi miriše na sumpor, i gde

se ne ide ulicama nego kroz neke tesne tunele u steni, koji kao da su za pacove

pravljeni. Memoari moga pet-puta-pradede su veoma zabavno štivo, Gavrane."

"Ne, gospodaru. Protiv vas će biti voñena kampanja ismevanja, tako da ćete

izgubiti svaki ugled, a Ling Čen više neće morati ni za šta da traži Vašu

dozvolu. Ubrzo posle toga, on će proglasiti narodnu demokratiju, a Vas će

ostaviti da budete samo simbolično na vlasti, ali sa sve manjim budžetskim

sredstvima Vama na raspolaganju; posle uzvesnog vremena nećete više moći ni

privid carskog života održati."

Car stade izmeñu dva garetska lava. Bili su to najkrupniji kopneni mesožderi

dotada pronañeni na ijednom svetu umerene gravitacije. Ovde su bili izvajani u

prirodnoj veličini, a to je značilo - oko dvadeset metara od vrhova kandži na

šapama do vrhova ogromnih, kao brijač oštrih zuba u njihovim grabljivim

čeljustima. Car se nasloni na zglavak šape jednoga. "To ti kaže psihoistorija?"

"Ne, gospodaru, nego mi to moje iskustvo kaže, a i logička dedukcija, bez

oslonca na psihoistoriju. Jeste li ikada čuli o Joranumu?"

Car slegnu ramenima. "Ne bih rekao. Je li to čovek, ili mesto - ili neka životinja,

možda?"

"Čovek, koji je želeo da postane Imperator - Car - i koji je odao svoje skriveno

poreklo na taj način što je prihvatio jednu staru legendu... o robotima."

"Roboti! Da, ja verujem u njih."

Harija je ovo za trenutak zapanjilo i zbunilo. "Ma, ne govorim ja o tik-tokovima,

gospodaru, nego o inteligentnim mašinama koje izgledaju sasvim kao ljudi."

"Naravno. Ja verujem da su takvi roboti postojali, nekada, i da smo ih mi

nadrasli. Ostavili smo ih kao igračke. Posle je došao taj eksperiment sa tik-

tokovima, ali to je bio samo anahronizam. Nisu nama potrebni ni mehanički

radnici, a kamoli mehanički inteligentni stvorovi."

Hari žmirnu polako, pitajući se da li je potcenio ovog mladog čoveka. "Joranum

je verovao" - (Naveden je da veruje! To mu je Rajh sugerisao! podseti on sebe) -

"da se u Palatu infiltrirao jedan robot. Tvrdio je za premijera Demerzela da je

robot."

"Ah, da, kao da sam čuo nekad za nešto takvo... Nije bilo mnogo davno, a? Ali

ipak pre mog roñenja."

"Demerzel se naprosto smejao tom čoveku, gospodaru, i Joranumov politički

pokret se raspao pod težinom tog ismevanja."

"Da, da, sad se sećam. Demerzel je podneo ostavku a Kleon Prvi je u

Demerzelovu fotelju ubacio drugog čoveka. Tebe. Je li tako, Gavrane?"

"Tako je, gospodaru."

"I tako si stekao političke veštine kojima se i sad tako majstorski služiš, a?"

"Moja politička spretnost je minimalna, Vaše veličanstvo."

"Nešto mi se ne čini da je tako, Gavrane. Živ si, a gle kako je skončao Kleon

Prvi, ubio ga neki... baštovan... koji je imao jake veze sa tobom, a? Tačno?"

"Na neki način, gospodaru."

"Još si živ, Gavrane. Lukavko si ti veliki, moguće je da čuvaš poneki tajni dosje

- dosje o ovom ili onom ključnom čoveku, sa pogubnim podacima koje bi

mogao da objaviš u ključnom trenutku. Imaš li tajni dosje o Ling Čenu,

Gavrane?"

Hari se, nehotice, tiho nasmeja. Klajusa to ne uvredi, naprotiv, kao da mu je bilo

zabavno. "Ne, Vaše veličanstvo", reče Hari Seldon. "Čen ima vrlo dobar

politički oklop. Njegovo lično ponašanje je besprekorno."

"A je l'! Pazi pazi! Pa, ko, onda, ko će me obrukati i srušiti?"

"Vi imate jednog pomočnika, koji je i član Carskog saveta, a koji veruje u

robote." To je ono što je Denil želeo da ja saznam. Na tren se Hari sav ohladi.

Šta ako Denil Olivav više ne postoji, ili ako je otišao sa Trantora, a on, Hari

Seldon, samo zamišlja sve ovo? Bili su ovo veoma naporni meseci, obojeni i

njegovom ličnom tragedijom koja ga uporno nagriza, nagriza...

"Pa?"

"Veruje da na Trantoru sada ima robota. On ih lovi i ubija. Puškama sa

kinetičkim zrnom."

Vondina informacija se odlično uklopila u Denilovu: alka se spojila sa alkom,

jedna sumnja se potvrdila. Ali Hari je upravo u ovim trenucima želeo, očajnički

želeo, da malo pomnije razmisli o onim saslušanjima lokalnih despota. Nešto i

dalje nedostaje!

"Stvarno?" Careve oči zablistaše. "Pronašao je stvarne robote?"

"Ne, gospodaru. Ljude. Vaše podanike. Grañane Trantora, pa čak i jednog

pridošlicu, i to, gle čuda, sa Helikona, moje matične planete."

"Veoma zanimljivo! Nisam znao da on lovi robote. Da ga dovedem ovamo i

preslišam, pred tobom, Gavrane?"

"To je meni svejedno, gospodaru."

"Pretpostavljam da misliš na Farada Sintera."

"Da, gospodaru."

"Ubija podanike, iz puške! Nisam, nisam to znao, ne. A i ne verujem sasvim,

Gavrane, ali, ako je to istina, obustaviću taj deo... Meñutim, ako on juri robote,

što da ne, zabavlja se nečim bezazlenim."

"Ling Čen će pustiti da se ta žica dovoljno odmota i da se Sinter upetlja

temeljito, a onda će uključiti struju... pa će biti mnogo varnica, moj Care, dok se

Santer peče. Mogli biste tu i Vi da budete oprženi."

"A-ha, vidim - Čen će podsetiti celu javnost na zaboravljenog Joranuma, i

isticaće kako je sramotno što sam ja dozvolio da jedna osoba te vrste jurca

unaokolo i odstreljuje grañane jednog po jednog." Klajus zari vrh donje vilice

duboko u dlan jedne ruke, i namršti obrve. "Imperator, a koka grañane... iz

puške. Ili ignoriše njihovu nepravednu pogibiju. Odstrel. Veoma eksplozivno.

Jako zapaljivo. Jasno vidim kako bi išlo. Nije uopšte nemoguće. Da." Carev

izraz lica potamne, oči mu se suziše. "Imao sam planove za večeras, Gavrane. Ti

si ih, bojim se, pokvario. Ne verujem da se ova stvar može rešiti nekim

sastančićem od dva minuta."

"Ne može, Vaše veličanstvo."

"A Sinter je ionako u Mikogenu večeras, i vraća se tek sutra posle ručka. Iz tog

razloga, ti ostani sada sa mnom, i daj mi možda i poneki savet, a kad ovo

rešimo, Hari - mogu li te zvati Hari?"

"Bila bi mi to velika čast, Vaše veličanstvo."

"Kad ovo rešimo, proslavićemo, a ja ću te i nagraditi za tvoje usluge."

Hari to ničim ne pokaza, ali ovo je od svega ponajmanje želeo da radi. Kako se

Car zabavlja, to je znao samo mali broj ljudi, a Ling Čen se starao da taj broj

bude što manji - i u tom cilju služio se pažljivim podmićivanjem i ne-tako-

delikatnim oblicima pritiska. Hari nije želeo da se nañe na spisku onih na koje

Čen namerava da vrši još i takav pritisak, naročito sada...

On mora opstati dovoljno dugo. Dočekati suñenje, pregrmeti ga, ići dalje, dok

obe Zadužbine ne budu uspostavljene. Jedna ediktom, carskim. Druga, istiha;

krišom.

Meñutim, ne može naprosto pustiti da čudnovato ludilo tog Farada Sintera

ugrozi budućnost Vonde i njenog muža Stetina. I budućnost svih onih koji treba

da otputuju na Kraj zvezda. I ne samo 'treba' da otputuju, nego moraju da

otputuju! Jednačine to zahtevaju!

14.

Lodovik je, posle pet dana usamljenosti, zapao u robotski ekvivalent kome.

Naime, pošto nije imao šta da radi, kome da služi, niti ma kakav način da se

vrati u poziciju korisnosti, nije imao drugog izbora osim da uñe u 'vreme

nepomičnosti'; u suprotnom, elektronska kola u njemu pretrpela bi ozbiljne štete.

U ovoj robotskoj komi, njegove misli kretale su se veoma sporo. Sačuvao je, i

sada namerno veoma sporo obavljao, nekoliko preostalih misaonih istraživanja.

Na ovaj način je izbegao potpuno gašenje. Jer potpuno gašenje moglo se

opozvati samo nareñenjem ljudskog bića ili servisnog robota.

Misleći usporeno, Lodovik je pokušavao da oceni kako se izmenio. Da se jeste

izmenio, u to je bio siguran; osećao je da su bitni obrasci sada drugačiji. Imao je

dijagnostiku za to. Suštinski karakter njegovog pozitronskog mozga bio je

donekle izmenjen protokom radijacije prilikom prolaska udarnog talasa

supernove. Ali, postojalo je tu još nešto.

Hiperbrod je plutao kroz prostor, nekoliko svetlosnih dana udaljen od Sarose,

daleko od svih komunikacija koje bi prošle kroz statusnu geometriju, a

istovremeno onesposobljen da prima hipertalasne 'radio' poruke; ipak, Lodovik

je pouzdano znao da ga je neko, ili neka sila, ispitivao, mešao se u njegove

programe i procese.

Od Denila Olivava čuo je da postoje memska živa bića, entiteti koji svoje

šifrovane misli ne unose u nikakvu materiju nego u galaktička polja sile. Te

inteligencije svojevremeno su okupirale banke podataka, procesore i info-mreže

Trantora; štaviše, osvetnički su uništile nekoliko Olivavovih robota, pre nego što

je Lodovik Trema pristigao na prestonični svet Imperije. Onda su, pre nešto više

od trideset godina, pobegle sa Trantora. Lodovik o njima nije znao mnogo više

od toga; Denil kao da nije bio voljan da mu otkrije još mnogo pojedinosti.

Možda je neki memski entitet doplovio da razgleda supernovu, ili da se

energizuje u toj silovitoj brilijantnosti. Možda su memi naišli na izgubljeni

zvezdani brod, opazili u brodu samo njega, dodirnuli ga.

Izmenili ga.

Lodovik više nije mogao biti siguran da li funkcioniše kako treba.

On uspori svoje misli još više, pripremajući se za jedno dugo, hladno stoleće a

onda smrt.

Trič i njena prva oficirka, Trin, posmatrale su, ne bez izvesne zabrinutosti,

aktivnosti Morza Planha. On se, natovaren sa nekoliko mobilnih dijagnostičkih

mašina, zavukao duboko u njen hiperpogon, doduše ostajući na bezbednoj

udaljenosti od aktivnih namotaja helijuma u čvrstom stanju i anti-kverovanih,

pozi-tunelovanih kristala od po jednog kubnog metra natrijum-hlorida -

najobičnije kuhinjske soli - dakle ne bi trebalo da nastrada - ali, ipak...

Trič nikada nije dozvoljavala da joj se neko zavlači u hiperpogon dok je brod u

tranzitu. Ovo što je Planh sada radio nju je fasciniralo ali i plašilo.

Trič i Trin su ga gledale sa galerije mašinske dvorane; ta galerija bila je zapravo

jedan dugački balkon sa koga se otvarao pogled na petnaest metara dugačko

pogonsko jezgro. Na kraju tog jezgra bila je tama; Planh je okačio jednu sijalicu

iznad mesta gde je radio, pa ga je ona sad okruživala bledim zlatastim sjajem.

"Treb'o bi nam kažeš šta to radiš", reče Trič nervozno.

"Baš sad?" upita odozdo Planh, razdraženo.

"Da, baš sad. Lakše bi mi bilo u glavi."

"Inače šta znaš o hiperfizici?"

"Samo znam to da mi izvučemo duboke korene svih atoma u brodu, zavrnemo ih

nekako malo onako, pa ih zasadimo u nekom pravcu gde normalno ne idemo."

Planh se zasmeja. "Veoma impresionistički, Trič draga. Dopada mi se. Al'

pomoću tog znanja malo sutra će' da ga teraš."

"Šta je to 'malo sutra'?" upita Trin svoju poslodavku. Ona samo odmahnu

glavom.

"Svaki hiperbrod, kad putuje, ostavlja stalni trag u jednom opskurnom domenu

koji se zove Majerov prostor, koji je dobio ime po Koneru Majeru. On je bio

moj profesor, pre četrdeset godina. Ta tema više se ne izučava mnogo, jer

hiperbrodovi, znaš, većina njih, stignu tamo gde treba da stignu, pa

osiguravajuća društva u ovoj carevini smatraju da je neprofitabilno tragati za

izgubljenim brodovima, jer ih je tako malo."

"Po jedan na svakih sto miliona putovanja", reče Trin, kao da bi htela sama sebe

da ubedi da je to bezbedno.

Planh malo izviri izmeñu dve dugačke cevi i onda odgurnu od sebe jedan

mobilni deo opreme; ta mašina ostade da lebdi u vazduhu, slobodna. "Svaki

motor ima svoju ekstenziju u Majerov prostor dokle god je brod u tranzitu;

zahvaljujući tome brod se neće rasuti u nasumične čestice. Stare tehnike, u koje

neću ulaziti, dopuštaju mi da prikačim monitor na motor i da pogledam nedavne

tragove. Uz malo sreće, ima da naiñemo na jedan koji se otkida kao odsečen

kanopac - i to će biti naš izgubljeni brod. Naime trag njegovog poslednjeg

skoka."

"Odsečenn konopac?" reče Trič.

"Nagli izlaz iz hiperpogonskog statusa ostavlja mnogo sirovih diskontinuiteta,

koji su kao nešto otkinuto. Planirani izlazak rešava sve te diskontinuitete,

zagladi ih."

"Ako je to tako prosto, zašto to svi ne rade?" upita ga Trič.

"Jer je to izgubljena umetnost, jesam li ti rek'o."

Ona othuknu sa nevericom.

"Pitala si", reče Planh, glasom koji je zvučao šuplje i prigušeno u mašinskoj

dvorani. "Šansa je oko dva'es posto da se zeznemo i mi, i da se prospemo po

okolnom prostoru prečnika, približno, jedne trećine svetlosne godine."

"To mi nisi pomenuo", reče Trič stisnuto.

"A sad znaš i zašto nisam."

Trin prigušeno izgovori nekoliko nepristojnih reči, gledajući Morza na

optužujući način.

On je radio još nekoliko minuta, a onda opet izvirio. Trin je već otišla sa

balkona, ali Trič nije.

"Još važi ono za dve buteljke triliana?" upita on.

"Ako pre toga ne izginemo zbog tebe", odgovori ona sumorno.

Morz otplovi od cilindričnih delova motora i gurnu dijagnostičke mašine prema

hermetičkim vratima dvorane. "Odlično! Jer mislim da sam ga naš'o."

15.

Harija Seldona su od tolikog stajanja bolele noge. Klajus je najzad prestao da

opisuje skulpture zveri, i otišao. Hari pronañe jednu sofu i sede, obazrivo. Onda

odahnu.

Ovo je bila njegova šansa da se uveri koliko se situacija pogoršala, koliko je

Imperija odmakla putem prema propasti. Nije mu prijalo to što će morati da radi,

ali odavno je naučio da se čovek u životu najbolje snalazi ako i za neprijatne

doživljaje nalazi višestruku primenu. Najradije bi se vratio u svoj Primarni

radijant i tamo se izgubio u jednačinama. Narod! Narušavanja su majušna, ali ih

se dogaña tako mnogo. Kao da nepregledni rojevi gladnih insekata grickaju,

grickaju...

Hari se okrete ka ogromnim vratima dvorane, da vidi ima li tamo i sad insekata,

ali projektori su se isključili čim je Klajus izašao. Hari se okrete nazad i vide da

nedaleko od njega stoji jedan lavrentijanski poslužitelj, mlad, sitnog rasta.

"Car je rekao da Vam pomognem da se osećate udobno dok čekate na Vaše

poslovne dužnosti", reče poslužitelj, osmehujući se prijatno. Njegovo okruglo,

glatko lice zračilo je kao sobna stojeća lampa u sumračnoj ogromnosti dvorane

statua. "Jeste li gladni? Biće raskošna večera, kasnije, ali verovatno biste mogli

sada nešto prezalogajiti, nešto lako ali odlično... Da spremim nešto?"

"Da, zamolio bih", reče Hari Seldon. Jeo je hranu Palate i ranije, pa je znao da

ne treba propuštati takvu šansu; a dopunski dobitak, kome se nije nadao, bila je

mogućnost da jede praktično sam, dakle, na miru. "Ali", reče on, "i mišići me

bole. Može li maserka da se pošalje...?"

"Svakako!" Lavrentijanac se osmehnu široko. "Zovem se Koas. Dodeljen sam da

Vam budem na raspolaganju dokle god ste ovde. Bili ste ovde i ranije, zar ne?"

"Da, i to poslednji put kad je na vlasti bio Agis Četrnaesti", reče Hari.

"Bio sam tada ovde!" reče Koas. "Možda sam Vas i posluživao ja, ili moji

roditelji."

"Možda", reče Hari. "Pamtim da se prema meni postupalo veoma dobro, ali,

pojedini večerašnji dogañaji neće biti mnogo prijatni, na žalost. Siguran sam da

ćete mi pomoći da se opustim i pripremim za predstojeći rad?"

"To nam je zadovoljstvo", reče Koas i nakloni se fluidnim pokretom. "Da vam

pripremim nešto odreñeno, ili želite jelovnik? Mi ćemo, naravno, koristiti samo

najfinije vanplanetne i mikogenske materijale."

"Farad Sinter baš voli mikogensku delikatesnu hranu, zar ne?" upita Hari.

"Ah, ne, gospodine", reče Koas, čiji se krajevi usana podvrnuše nadole. "On voli

daleko jednostavniju hranu." Koas je to rekao sa neodobravanjem.

Znači otišao da izvuče bar malo informacija iz Mikogenaca, pomisli Hari. Zbog

tih njihovih legendi o robotima. Izgleda da su tom čoveku zaista udarili roboti u

glavu! Opsednut je njima.

Rad na telu nije bio Koasova specijalnost. Uñoše dve žene, maserke, gurajući

ispred sebe suspenzioni ležaj. Hari leže na to i prepusti se, sa uzdahom

zahvalnosti, njihovim veštim rukama. Tokom sledećih nekoliko minuta, barem,

bilo mu je maltene drago što je došao u Palatu i zatražio da bude primljen u

audijenciju kod Kajusa.

Maserke su počele od njegovih nogu, razmekšavajući učvorene mišiće i nekako

postižući da nestane onaj bol u levom kolenu koji ga je mučio već nedeljama.

Onda su prešle na njegove ruke, ali sad stežući i ćuškajući iznenañujuće jako. To

je izazivalo, kod njega, neku vrstu prijatnog bola, koji se brzo pretopio u tečnu

opuštenost.

Dok su njih dve radile, Hari je razmišljao o privilegijama i beneficijama

političkih voña i njihovih porodica. Postoji, dakako, somotom obložena zamka

vlasti: sve je presvučeno luksuzom, u dovoljnoj meri da privuče razumno

sposobne i takmičarski nastrojene pojedince da se prihvate vladavine, posla koji

je nezahvalan i težak. (Prema Harijevom mišljenju. Klajus se povremeno

ponašao u stilu 'baš me briga što sam Car'. Čak je i Agis ponekad bio tako

opušten, što je i dovelo do njegovog svrgavanja pod uticajem Ling Čenove

Komisije.)

Za Klajusa ovo ovde je luksuz bez mnogo prateće odgovornosti. Time se otvara

prostor za nebrojena izobličenja ličnosti. Hari se nagledao toga u istoriji, meñu

onima koji su, u svakojakim društvenim sistemima, bili samo figure na vlasti,

samo ovlašno i prividno popunjavali mesto vladara...

Maserke su ga milovale ali i poprilično udarale i gurale, a Hari je tonuo sve

dublje u svoje uspomene o susretima sa diktatorima. Sa ono petoro dovedenih.

Bila su to saslušanja u jednoj prostoriji gotovo kilometar ispod Palate pravde i

Carskog suda, duboko u zatvoru Rikerian, u samom središtu jednog lavirinta

koji je bio izgrañen od precizno kontrolisanih sistema bezbednosti. Tokom

svojih decenija na Trantoru, Hari je zavoleo unutrašnje prostore, pa i skučene,

ali ovaj deo tamnice Rikerian bio je izgrañen sa namerom da kazni i smrvi

ljudski duh.

Posle je Hari godinama imao košmare o tim ćelijama, toliko tesnim.

I niskim. U jednoj ćeliji tako niskoj da se jedva moglo stajati bez saginjanja

glave, sa zidovima glatko-sjajnim i crnim, sa dve rupe u podu od kojih je jedna

služila kao kanalizacija dok su se iz druge ka zatvoreniku ponekad uzdizale

hrana i voda, bez stolica, Hari je razgovarao sa čovekom koji se zvao Nikolo Pas

sa Sterada. Pobio je, sve u svemu, oko pedeset milijardi ljudi.

Kleon je postupio po svom bizarnom osećanju za humor, pa je naredio da se

razgovor ima obaviti u toj ćeliji, a ne na nekom neutralnom mestu. Možda je

želeo da Hari jasno uvidi u kakvoj je nevolji sada zatvorenik, da sagleda stvari u

perspektivi, možda da prema Nikoli Pasu oseti neko sažaljenje ili da oseti bilo

šta, samo da ne bi opet sve redukovao na jednačine i brojeve, što je, po

Kleonovom utisku, bila sklonost Harija Seldona.

"Izvinjavam se što ti ne mogu ponuditi nikakvo gostoprimstvo", rekao je Nikolo

dok su stajali tako, licem u lice, u sumraku te robijaške ćelije samice. Hari je

odgovorio nekom prijatnom rečenicom u smislu da nema veze, ne mari.

Čovek ispred njega bio je dobrih šest centimetara niži od Harija. Boja njegove

kose bila je bledo plava, maltene bela. Oči su mu bile krupne, tamne, nos mali i

prćast, usne široke, donja vilica kratka. Na sebi je imao neku tanku sivu košulju,

šorc, i sandale. "Doš'o si da proučavaš Monstruma", reče Nikolo Pas. "Stražari

kažu da si predsednik vlade. Nisi valjda mislio da pokupiš neke političke

informacije od mene."

"Ne", rekao je tada Hari Seldon.

"Da posmatraš trijumf Kleona i ponovno uspostavljanje poretka i dostojanstva?"

"Ne."

"Ja se nisam ni pobunio protiv Kleona. Nijednog trenutka nisam podrivao

njegov autoritet."

"Jasno mi je to. A kako objašnjavaš ono što jesi uradio?" upitao je Hari, rešen da

uskoči u suštinu razgovora bez ikakvog daljnjeg uvoda. "Koji je bio tvoj razlog,

cilj?"

"Kažu, svima, da sam poubijao milijarde na četiri planete u mom sistemu,

upravo u onom koji sam odabrao da ga čuvam i štitim."

"Tako govore podaci. Šta se, prema tvom mišljenju, desilo? Al' da te upozorim -

imam iskaze hiljada svedoka, a i drugu dokumentaciju."

"Pa onda što bi' se ja trudio da uopšte pričam s tobom?" rekao je Nikolo na to.

"Zato što je moguće da tvoj iskaz spreči neke buduće masovne pogibije.

Objašnjenje mi treba; da razumem; da se izbegnu slične situacije u budućnosti."

"Da monstruma kao što sam ja zatučete još kad ga majka raña?"

Hari ne odgovori.

"Ne, vidim da si ti prefinjeniji od toga", progunñao je Nikolo. "Nego ćeš ti da

sprečiš da ovakvi kao što sam ja doñu na vlast."

"Možda."

"A šta ja imam od toga?"

"Ništa."

"Ništa ne daju Nikoli Pasu... Pa, ni pravo da se sam ubijem?"

"Kleon to nikada ne bi dozvolio."

"Nego samo jedno pravo, a to je: da Nikolo informiše Kleonovog premijera, da

mu omogući dublje razumevanje, pa time i jaču vlast..."

"Pa mogao bi to tako da sagledaš", rekao je Hari Seldon.

"Ne u ovoj rupi", uzvratio je Nikolo Pas. "Govoriću, ali negde gde je čisto i

udobno. To je nagrada koju tražim. Ne bi ti ni pacove zatvorio u ovakvu ćeliju.

A imam mnogo toga da ti kažem, mnogo... o ljudima i o mašinama, ili o

mašinama koje izgledaju kao ljudi... u prošlosti ali i u budućnosti."

Hari je to saslušao trudeći se da nimalo ne promeni izraz lica. "Pa ne znam mogu

li ubediti Kleona da..."

"U tom slučaju nećeš doznati ništa, Hari Seldone. A jasno mi je, u očima ti

vidim, da sam dotakao nešto što u tebi izaziva duboku radoznalost, a? Je l'

jesam?"

Hari se sada trznu na kauču za lebdenje, a žena koja mu je masirala vrat reče mu

da leži mirno; bilo je to nareñenje, tiho izgovoreno. Zašto sam se tek sad setio

tog razgovora? upita se Hari. Šta je još bilo potisnuto? I zašto?

Onda, dok je napetost u njemu rasla i upropašćivala sve što su maserke postigle,

on pomisli: Denile, šta si mi to uradio?

16.

Leševi su bili uredno poreñani u salonu, najvećoj prostoriji Koplja slave, koja je

ujedno bila najbliža kad se ulazi kroz srednja hermetička brodska vrata za

spasavanje i zatim kroz obuhvatni hodnik.

Morz Planh je uzmakao od ulaza, pitajući se za trenutak da li je naleteo na

poprište piratstva i mučenja. Sva tela bila su jednako povezana konopcem da ne

plutaju kojekuda. Neko je tu brinuo da sve bude u redu čak i u smrti. Bestežinski

vazduh salona bio je prepun smrada od višednevnog raspadanja. Ali Morz je

morao prebrojati mrtvace, da bi znao ima li razloga da traga kroz druge

prostorije broda.

Trič nije prišla ni blizu ulaza u salon; ostala je u brodskom obuhvatnom

hodniku. Njene oči, zaokružene crvenim, videle su se iznad bele maramice koju

je pritisnula na nos i usta. "Ko ih to poreñ'o tako?" upita ona, glasom koji se čuo

prigušeno.

"Ne znam", reče Morz tmurno. Namesti na lice masku za disanje i uñe da broji.

Nekoliko minuta kasnije izañe, sav bled. "Nema živih, al' nisu svi na broju." On

se progura pored Trič i polete, odgurujući se vešto od raznih tačaka u hodniku,

prema komandnoj sali Koplja slave. Trič, nerado, poñe za njim, a usput zastade

samo da saopšti neko uputstvo Trini.

"Mislim da su svi umrli u razmaku od samo nekoliko minuta. To ja nagañam",

reče Morz Planh kad ga je Trič sustigla. "Trovanje nastalo zbog radijacije, zbog

udarnog fronta."

"Ovaj brod ima podebele oklope."

"Ne protiv neutrina."

"Neutrini nam ne mogu ništa... Oni su kao duhovi."

Planh zaviri u oficirski salon, u kome su svetla bila pogašena. Uključi baterijsku

lampu, poče njome prelaziti preko nameštaja i zidova, ne vide nikoga. "Neutrini,

kad su u dovoljnom broju, oduvaju spoljašnju gasnu ljusku sa supernove", reče

on stegnuto. "Pod takvim uslovima, kad su u takvim hordama, oni mogu izvoditi

razne čudne i smrtonosne trikove sa materijom, a naročito sa ljudskim telima.

Osećaš miris broda?"

"Osećam da su tamo pozadi mrtvi."

"Ne. Omiriši brod ovde. Koji miris osećaš?"

Ona skloni maramicu sa nosa i ušmrknu. "Nešto je nagorelo. Al' nisu tela."

"Tako je", reče Planh. "Redak je to miris, ja sam ga osetio samo jednom do

sad... u jednom brodu koji je takoñe bio zahvaćen neutrinskim udarom, ali ne od

supernove. Nego od jedne planete koju je crvlja rupa razvalila na komade i

usisala celu. To je bila jedna od onih naših katastrofa na tranzitnim stanicama,

pre trideset godina. Iz rupe je pokuljao mlaz konvertovane materije, a brod je

time bio zahvaćen, pogoñen. Ja sam istraživao taj slučaj. Bio sam član ekipe za

spasavanje. Svi unutra bili su mrtvi. Brod je mirisao ovako oprljeno... Opržen

metal."

"E prijatnog li posla", reče Trič i pritisnu opet maramicu na nos i usta.

Hermetička vrata iz hodnika prema komandnoj sali bila su otvorena. Planh

ispruži ruku davšia Trič znak da treba da ostane u hodniku. Ona to prihvati, bez

raspravljanja. Komandna sala bila je obasjana samo svetlošću zvezda, kroz

prednje prostore za direktno gledanje, sa kojih je oklop bio povučen u stranu.

Morz opet uključi baterijsku lampu i poče njome prelaziti preko kapetanskog

sedišta, kontrolnih panela, displeja. Ni na jednom instrumentu nije se videlo

ništa. Brod je bio mrtav.

"Uskoro ćemo ostati bez vazduha ovde", doviknu on nazad, prema Trič. "Reci

tvojoj posadi da ne dolazi."

"Ma rekla sam im ja to već. I, ne bi' da se zadržavam ovde duže nego što mora.

Ako ovaj brod ne može da se oživi, onda nema šanse ni da spasemo njegov

tovar."

"Nema", reče Morz Planh. Činilo se da u komandnoj sali nema nikoga. Vazduh

je u njoj bio već toliko ohlañen da se vlaga iz Morzovog daha kondenzovala u

bele oblačiće ispred njegovog lica. On se odgurnu kroz vazduh, zaplovi. Jedan

brzi, široki razmah ruke bio je dovoljan da dohvati jednu od uspravnih metalnih

šipki namenjenih upravo da posluže kao rukodržači u bestežinskom stanju.

Pomoću nje zaokrete. Sada, iz povoljnijeg položaja za osmatranje, uperi mlaz

svetlosti u suprotni ugao. Tamo vide nekoga svijenog u loptu, u položaj fetusa.

Zapliva bez težine kroz vazduh, na tu stranu. Nañe se nepomičan na metar iznad

tog tela. Ono što su mu pre polaska najavili, ostvarilo se: ovaj jedan bio je živ.

Glava se okrete, i Morz Planh prepozna crte lica: bio je to Lodovik Trema,

Savetnik. Ali, nije Predsednik komisije, Ling Čen, bio taj koji je Planhu najavio

da će se u brodu naći samo jedan živ čovek i da će to biti baš Lodovik Trema.

Kada su Trič i on ugledali ovu olupinu kako pluta bespomoćno u dubokom

svemiru, on se prvo javio Čenu, a onda jednom drugom čoveku, onome koji mu

je plaćao daleko bolje nego Čen; onom visokom čoveku sa mnogo lica i mnogo

imena, za koga je obavljao izvesne poslove i u mnogim ranijim prilikama.

Taj nikad nije pogrešio. Ni sad. Možda će svi ostali biti mrtvi, ali će

najverovatnije jedan biti živ. Taj jedan ne sme biti vraćen Čenu. Mora biti

prijavljeno da je mrtav i on.

Lodovik Trema sada žmirnu polako, smireno, ka Morzu Planhu. Planh približi

prst usnama i šapnu: "Još ste mrtvi, gospodine. Nemojte načiniti apsolutno

nikakav pokret, niti zvuk." Zatim izgovori jednu šifrovanu frazu, niz reči i

brojeva, koju mu je onaj sa mnogo lica preporučio da upotrebi u ovoj situaciji.

Trič je virila sa vrata, sa drugog kraja sale. "Šta si naš'o?"

"Onog čoveka za kojim sam i tragao", reče Planh. "Ovaj je poživeo nešto duže.

Sigurno je on onako poreñao i vezao tela svih ostalih, a onda se zavuk'o ovde da

umre."

Poče izvlačiti Lodovika. Reče Triči da se skloni s puta. Ovog puta nije se

najbolje snašao sa dohvatanjem rukodržača usput; telo mu izmače i otplovi kao

velika lopta, ispred njega i kroz vrata, Triči ispod nosa. Ona umalo da se udavi

od gañenja, valjda refleksno očekujući neki veliki smrad ili nešto slično.

"Nema frke", reče Planh. "Ovaj se nije tako mnogo usmrdeo. Na komandnom

mostu je mnogo hladnije."

Trič nije mogla verovati da su putovali ovako daleko samo da bi izvukli jedno

jedino mrtvo telo. Kad su se vratili na Cvet zla, i kad je Lodovik bio bezbedno

smešten u jedan sanduk u tovarnom prostoru, ona dade Planhu jednu flašu

trilijanske 'vodice života' a on odmah nasu sebi punu čašu i podiže je da

nazdravi, ali bez imalo veselja.

"Predsednik Komisije želeo je da bude sto posto siguran", reče on. "E, sad kad

znamo da je i ovaj jedan mrtav, a i svi ostali, ja treba da odnesem tog jednog na

njegov matični svet i da vidim da bude pristojno sahranjen, sa svim počastima

Carstva."

"A ostali, ništa? Ostavljamo ih? To izgleda malo bizarno."

Planh slegnu ramenima. "Ja ne raspravljam o nareñenjima koja su mi data."

"A s kog je sveta?"

"Sa Mederovog Gubitka", odgovori Morz Planh.

Trič zatrese glavom u neverici. "Čovek na tako visokom položaju u vlasti, a

poreklom je sa jednog takvog planetuljka osramoćenih parazita?"

Planh osmotri čašu i podiže samo jedan prst ruke kojom je čašu držao. Onda

uperi i čašu, i taj uzdignuti prst istim pokretom ka Triči, i tek tad joj odgovori.

"Podsećam te kakav nam je ugovor", reče on. "Smrt ovog jednog čoveka mogla

bi imati političke reperkusije."

"Ma ja ne znam ni kako se zove."

"Al' bi neko mog'o da pogodi na osnovu onoga što znaš, ako počneš da pričaš o

tome na pogrešnim mestima. A ako to učiniš, ja ću znati."

"Ja ugovore ispunjavam, i ne pričam nikad ni o čemu."

"A tvoja posada?"

"Morao si znati da se u nas može imati poverenja, kad si nas unajmljivao", reče

Trič prigušeno, opasno.

"Pa, da, al sad' je to još važnije."

Trič ustade i podiže flašu sa stočića izmeñu njih dvoje. Zabode čep u grlić,

čvrsto. "Morz Planh, uvredio si me."

"Samo sam preterao sa oprezom, bez namere da uvredim."

"Svejedno, uvreda je. I sad još da idem do jednog sveta gde neće da ide niko ko

poštuje sebe."

"I ljudi Mederovog Gubitka su naši grañani."

Ona sklopi oči i odmahnu glavom. "Kol'ko ćemo ostati?"

"Ne dugo. Ti mene iskrcaj tamo i onda odleti kad god hoćeš."

Triči je bilo sve teže i teže da veruje u ovo. "Ja sam odlučila da ne pitam više

ništa", reče ona i zavuče flašu čvrsto sebi pod mišku. Očigledno joj Morz Planh

više nije bio privlačan, pa će od ovog trenutka izmeñu njih biti 'strogo službeno'.

Planhu je zbog ovoga bilo žao, ali, samo malčice.

Kad iskrca Lodovika Tremu na Mederov Gubitak, biće veoma bogat čovek.

Neće više nikada morati da radi ni za koga. Zamišljao je: kupiće svoju sopstvenu

letelicu. Luksuznu. Takvu da će moći da je održava u savršenom stanju, što se

za većinu imperijalnih laña ne može reći.

A što se tiče onog čudnog i vrlo disciplinovanog čoveka koji će živeti nekoliko

dana u mrtvačkom sanduku, ne žaleći se i ne tražeći ništa...

Što manje razmišlja o tome, to bolje.

Leži Lodovik u mraku, potpuno pripravan ali nepokretan. Čuo je kodiranu

skupinu reči i brojeva, koja znači da je Denil Olivav učestvovao u ovoj operaciji

spasavanja. On, dakle, treba sada u potpunosti da sarañuje sa Morzom Planhom;

pre ili kasnije biće vraćen na Trantor.

A šta će mu se tamo desiti, to Lodovik Trema ne zna. Tri puta uzastopce je

izvršio samoproveru, ležeći u ovom sanduku koji je po obliku nalik na mrtvački.

Sad je razumno siguran da je njegov pozitronski mozak izmenjen na neki

prefinjeni način. Rezultati samoprovera: protivrečni.

Da ne bi zbog neupotrebe počeo da propada, aktivirao je i svoj ljudski sistem

osećanja, onaj površni, koji mu služi samo kao 'fasada'. Zatim je i na taj sistem

primenio dijagnostiku. Zaključak: taj sistem je netaknut. On, dakle, može da

funkcioniše u ljudskom društvu, može da prolazi kao čovek. Ovo mu je donelo

izvesno olakšanje. Meñutim, kontakt sa Morzom Planhom na komandnom

mostu Koplja slave potrajao je tako kratko da nije bilo mogućnosti da se ove

funkcije isprobaju u praksi. Najbolje je sad ostati izolovan dok ne naiñe prilika

za dodatno testiranje.

Nadasve, ne sme se odati. Niko ne sme znati da je on robot. Ovo je od

presudnog značaja za sudbinu svih robota u Denilovoj organizaciji. Bitno je da

ljudi nikada ne doznaju do koje mere su se roboti infiltrirali u njihovo društvo.

Lodovik potisnu svoju ljudsku masku u pozadinu i poče potpunu proveru

memorije. Da bi ovo moglo da se uradi, morao je isključiti, u toku dvadeset

sekundi, kontrolu nad svojim telom. Ostavio je uključen, meñutim, i vid i sluh.

I upravo tad se začu tupi udar nečega o sanduk. Čuo je da neko nešto petlja,

spolja. Metal zastruga o metal. Sekundi su otkucavali... pet, sedam, deset...

Uz metalno škripanje poklopac sanduka se poče odizati. Neko je podvukao

nekakvu krivu šipku pomoću koje je sad to radio. Pošto je ostao da leži sa

glavom okrenutom na jednu stranu, otprilike ka jednom zidu sanduka, Lodovik

uspe da nasluti mutne obrise jednog lica kako zaviruje unutra, a iza toga i

nagoveštaj drugog lica koje se pomaklo i nestalo. Osamnaest sekundi... provera

memorije bila je maltene završena.

"Svakako izgleda mrtav." Ženski glas.

Provera memorije bila je završena, ali Lodovik odluči da ostane nepomičan.

"Otvorene mu oči." Muški glas, ali ne Morza Planha.

"Aj' ga prevrni i pogledaj mu identifikaciju", reče žena.

"Do vraga, ne! Ti to uradi. To je tvoj plen."

Žena je oklevala. "Nešto je rumen."

"Opekotine od radijacije."

"Ma ne, izgleda zdrav."

"Mrtav je", reče muškarac. "Lež'o je u sanduku dan i po bez vazduha."

"Al' prosto ne izgleda kao leš." Ona pruži ruku unutra i uštinu Lodovikovu

izloženu šaku. "Prohladan, ali nije hladan."

Lodovik poče polako povlačiti krv iz kože, i snižavati svoju spoljašnju

temperaturu na ambijentalnu. Sada je zamerao sebi da je nesposoban i nestručan

zato što se ovoga nije setio ranije.

"Meni izgleda dovoljno bled", reče muškarac. Još jedna ruka dotače

Lodovikovu. "Ma 'ladan je k'o led, šta ti je šta se primaš."

"Svejedno da l' je mrtav ili već šta je, on je meni i tebi lova do krova", reče žena.

"Samo, ovaj, ja znam ko je Morz Planh, Trin", reče muškarac. "Taj ti neće tek

tako samo prepustiti dragocenu robu."

Lodovik je već čuo ime 'Trin' dok je prenošen iz Koplja slave u Cvet zla. Ime se

tada odnosilo na jednu ženu za koju je zaključio da je druga u lancu

komandovanja, odmah ispod kapetanice koja se zove Trič. Ovo bi mogla biti

veoma ozbiljna situacija.

"Slikaj ga", reče Trin. "Sad kad budu svi spavali ja šaljem poruku pa ćemo da

vidimo da l' je to taj koga traže."

Kamera se pojavi iznad ruba sanduka i nečujno poče snimati Lodovika Tremu.

Lodovik pokuša da izradi modele svih mogućih razloga za ovakvo ponašanje,

kao i scenarije daljeg razvoja dogañaja i mogućih krajnjih posledica.

"Osim toga, Trič je Planhu dala reč", nastavi muškarac. "A zna se da je to žena

od časti."

"Ako ovo zbudžimo kako treba, ima da dobijemo love deset puta više nego što

Planh plaća njoj", reče Trin olakim tonom. "Onda mož' kupimo naš brod i

postanemo slobodni trgovci na periferiji. Nikad više da ne budu carske poreze,

carski inspektori. Možda čak odemo da radimo u nekom slobodnom sistemu."

"Ja kol'ko čujem tamo je prilično čupavo."

"Pa sloboda je uvek opasna", reče Trin. "Dobro, sad. Tu smo. Provalili smo

sanduk, odlomili smo pečate. Nema nazad. Secni ga po lobanji i uzmi ono po šta

smo došli."

Čovek izvuče iz džepa nešto. Zvučalo je kao da je oštar metalni predmet.

Lodovik aktivira oči i izoštri sliku, pogleda tačno tamo. Svetlost u magacinskom

prostoru broda bila je mutna. Čovek progunña nekoliko nepristojnih reči i poče

spuštati skalpel ka Lodovikovoj glavi.

Lodovik Trema nije mogao dozvoliti da mu seku kožu na glavi. Ako bi zasek

bio sasvim plitak, on bi krvario kao čovek; ali samo malo dublji zasek, pa bi i

laiku bilo jasno da seče nešto što nije ljudsko telo. Lodovik hitro izračuna sve

pluseve i minuse svake akcije koju sad može preduzeti. Doñe do procene o

optimalnoj akciji, zasnivajući to rezonovanje na činjenicama koje su mu bile u

tom trenutku dostupne.

Njegova ruka munjevito izlete iz sanduka i uhvati čoveka za zglavak šake u

kojoj je bio skalpel. "Zdravo", reče Lodovik i diže se u sedeći položaj.

Čoveka kao da je zahvatio neki unutrašnji napad bolesti. Sitno se trzao i bacakao

u mestu; oglašavao se kratkim slabim kricima, učestalo. Pokušavao je da izvuče

ruku; onda kriknu jače. Oči su mu već bile prevrnute toliko nagore da su se

videle samo beonjače; na usta mu poče izbijati pena. Nekoliko sekundi tako se

trzao ali ga Lodovik nije puštao. Lodovik je procenjivao nastalu situaciju iz ove

nove perspektive.

Trin je uzmicala. Kretala se unatraške, prema jednim od velikih vrata magacina.

Videlo se da je uplašena, ali ne toliko uplašena kao ovaj muškarac. Lodovik

oceni čovekovo zdravstveno stanje, pažljivo uze skalpel iz njegove šake i pusti

ga. Ali ovaj se samo uhvati levom šakom za desno rame, i zaječa; boja kože mu

preñe u medicinski sumnjivu bledozelenu.

"Triiin..." zastenja čovek izvijajući se telom ka njoj. Onda se sruši. Lodovik

ustade, iskorači iz sanduka, i nagnu se da pregleda čoveka. Ona žena je sad bila

blizu vrata, ali se zaustavila, kao hipnotisana.

"Tvoj prijatelj ima srčani napad", reče Lodovik i baci pogled ka njoj. "Imate li

doktora ili medicinsku opremu na ovom brodu?"

Prva oficirka se oglasi samo jednim malim krikom, kao ptica, i krete u bekstvo.

17.

Klia Asgar se približila mestu gde je imala redovni sastanak sa svojom 'vezom'.

Bilo je to u kvartu koji se zove Igra Mesa i koji služi kao pomalo grubo ali ipak

popularno mesto za zabavu radništva i celih porodica, u perifernom delu sektora

Dal, nedaleko od zabavnog kvarta po imenu Mali Kalgan. Ovde su nove fore i

fazoni iz Malog Kalgana isprobavani na narodnim masama pre puštanja u

upotrebu širom Trantora.

U Igri Mesa ulični svetleći znaci bili su ogromni, opruženi po zidovima zgrada,

u visinu, pa i iznad zgrada, maltene do 'tavanice' to jest do kupole. Te reklame

oglašavale su ovaj ili onaj novi zabavni šou, akrobatsku grupu, klasična dela na

sceni pozorišta 'Zvezdana prašina', popularne zašećerene vodice, stimulk, pa čak

i zabranjene stimulativne materije sa drugih planeta. Klia je prelazila pogledom

preko svetlećih vodopada tih pića na reklamama. Te slike i njihovo kretanje

pratila je žedno, veoma zainteresovano.

Provede dvadeset minuta stojeći pod tremom jedne prodavnice i čekajući vezu.

Nije se usuñivala da se pomakne čak ni da bi kupila jedno 'ćepi' na obližnjem

kiosku.

Klia je posmatrala gomile prolaznika ne samo očima, i videla ne samo njihov

spoljašnji izgled. Na površini, sve je izgledalo dobro, laćano. Muškarci, žene i

deca šetaju se ulicama; čas večernji; ovo se u Dalu računa kao vreme i način za

odmor i opuštanje. Tako su i obučeni: žene u bele bluze i crne 'kilote' a to

zapravo znači suknje po sredini predvojene u nogavice, sa crvenim prugama oko

struka; klinčadija u roze trikoe nalik na skafandre; muškarci u crna odela nalik

na radna ali kicoški maštovitog kroja. Ali onaj dublji način posmatranja otkrivao

je i napetosti u ovom narodu.

Ovi su bili viša dalska klasa, oni koji imaju više sreće, rade u prepodnevnoj

smeni, upravljaju nečim. Ekvivalent sveprisutnih sivih birokrata kojih ima toliko

u svim drugim sektorima. Ali kad nisu aktivno učestvovali u ćaskanju ili se

smeškali usiljeno, njihova lica poprimala su tmurne izraze, a oči su im postajale

pomalo staklaste. Ovaj narod je umoran od mnogo meseci i godina uzastopnih

razočaranja, od nezaposlenosti ili zaposlenosti ali samo prividne, bez plate. Klia

je čitala i boje njihovog unutrašnjeg raspoloženja, samo na mahove jer se

uglavnom usredsreñivala na neke druge stvari. Purpurna boja gneva; žučna

zelena boja nekih mrmljanja koja su skrivena duboko u svesti ovih ljudi. Nisu to

aure, ne, to se krije, to je u nekim rupama u koje Klia Asgar može zaviriti samo

iz odreñenih mentalnih perspektiva.

Ničeg neobičnog nema u tome; Klia zna kakvo je raspoloženje u sektoru Dal, i

nastoji da to raspoloženje ignoriše kad god može. Potpuno utapanje u stanje

narodnog duha ne samo što bi angažovalo njenu pažnju, nego bi moglo biti i

zarazno. Ako hoće da ostane korak ispred, ona mora da se izoluje od krda.

Prepoznade tipa čim se pojavio na suprotnoj strani ulice. Dečko. Možda godinu

dana stariji od nje, niži od nje ali širi, zdepastiji. Lice nekako stegnuto, sa

nekoliko malih ožiljaka na obrazima i donjoj vilici. Tako se obeležavaju članovi

bandi iz nekih nezgodnijih ulica u Bilibotonu. Protekle godine ona je nekoliko

puta ovom dečku isporučila robu i informacije, u situacijama kad nije mogla

naći bolje kurirske poslove. Uvide da bi sad moglo da se desi da mnogo češće

viña baš njega. To joj se nije ni najmanje dopadalo. Njega je teško ubediti...

Poslednjih nekoliko dana njoj je bilo gotovo nemoguće da nañe dobar posao ili

ikakav posao. Saznalo se da je Klia obeležena; malo ko je sad imao poverenja u

nju. Njeni prihodi su se spuštali okomito ka nuli. I još gore: umalo da je savata

neka ulična banda čijeg voñu nikad nije ni videla. U grad su stigli neki novi

divlji, sa novim savezništvima, da napadaju pitome.

Klia se i sad pouzdala u svoju moć da se izvuče iz svake gadne situacije, ali taj

napor ju je iscrpljivao. Čeznula je da se zavuče na neko mirno mesto gde bi bila

okružena prijateljima. Ali ona je imala vrlo malo prijatelja - i nijednog koji bi

bio voljan da je sad primi u svoj stan, u ovakvoj situaciji.

Ovo je bilo dovoljno da odluči da preispita celu svoju filozofiju života.

Čim je odlučila da bude viñena, dečko je opazi. Onda on otpoče pažljivo da

glumi da je nije video i da ne obraća nimalo pažnje na nju. Ona, isto tako. Ali

idući niz ulicu su se, kao slučajno, sve više probližavali jedno drugom. Ona se

još i osvrtala kao da pogledom traži nekog sasvim drugog.

Kad su se našli dovoljnoj blizu da su mogli da se čuju, momčić reče: "Ne zanima

nas ništa tvoje danas. Što ne bi ti malo odšetala iz Dala? Idi opterećuj nekog

drugog."

Oštrina pa i uvredljivost nisu značili ništa, Klia je bila savršeno naviknuta na to.

"Pa, imamo ugovor", reče ona nonšalantno. "Ja isporučujem, vi plaćate. Moj

gazda ima da se ljuti ako..."

"Kažu da je tvoj dnevni gazda već spakovan", reče dečko, odmeravajući je

pogledom drsko. "I svi ostali gazde, dnevni i noćni, koji su te ikad zapošljavali.

Čak i Kindril Našak! Kažu da mu je priprećeno da će biti ostavljen u Rikerianu

neograničeno dugo iako neće biti optužen ni za šta! Devojčice, ja da ti dam

jedno besplatno upozorenje. Nema više.."

Omča se zatvarala oko nje. "Pa šta ću s ovim?" upita Klia, podigavši malu

pljosnatu kutiju koju je dotad nosila pod rukom.

"Ja niš' od tebe ne uzimam i niš' ne plaćam. Tako je meni rečeno. Aj' mala, pali."

Klia mu se zagleda u oči. To je trajalo manje od jedne sekunde. Dečko se strese

kao da ga je ujeo insekt. Onda pogleda kroz nju. Kasnije će pričati da danas nije

našao Kliu Asgar.

Pa, ako svi žele da ona nestane, i ako više za nju nema posla niti razloga da se

muva ovuda, onda stvarno treba da nestane. Ali ta pomisao ju je plašila; Klia

nikada nije boravila izvan Dala duže od nekoliko sati. Sad joj je preostalo

kredita za manje od dve nedelje života, a i to je bilo velikim delom ne u gotovini

nego u pravu na trampu na ovdašnjoj crnoj berzi. To prihvataju samo ovdašnji

trgovci... ali mnogi od njih, možda, neće hteti da imaju nikakva posla sa njom.

Klia ode ulicom u jedan siromašniji kvart, poznat eufemistički kao Mekša Igra

Mesa, i tamo se provuče, saginjući se, kroz pukotinu u jednoj plastičnoj fasadi.

Uñe u napuštenu, praznu prodavnicu hrane. Tamo, meñu razbacanim hrpama

prazne ambalaže i polomljenog nameštaja, ona odlomi bezbednosni pečat na

kutijici koju je nosila. Otvori je, da vidi ima li tu ičega što bi se moglo prodati

izvan Dala.

Neki papiri i jedna filmknjiga. Ona prelista papire, pogleda pečat na filmknjizi:

lične stvari, sve kodirano, ništa što bi ona mogla dešifrovati ili prodati igde. A to

je i znala, još pre nego što je otvorila kutiju. Ona je ionako nosila uglavnom

jeftine pošiljkice, često rezervne; informacije koje su rizične i ne bi bilo

pametno slati ih legalnim kanalima gde bi ih neke policijske oči mogle videti,

ali, opet, nisu ni toliko vruće da bi se trošila velika lova za angažovanje

bezbednijeg kurira...

Ona je svojevremeno bila najbolja kurirka u Dalu, i jedna od najbolje plaćenih,

naslednica tradicije stare hiljadama godina, tradicije koja se zaogrnula ne baš

jednostavnim obredima i posebnim govorom kao neka mala trantorska religija.

Ponekad je čak i država, preko dnevnih gazda, poveravala službenu

dokumentaciju ovakvim kuririma, zato što je to brže; zvanični kanali

komunikacije sve češće se baguju, koče se, puca veza, a Komisijino

prisluškivanje sve to još pogoršava.

Ali ona je sa takvog položaja u društvu spala na nikakav, za samo nekoliko

dana!

Trže se shvativši da plače; bezglasno, ali plače. Roni suze.

Obrisa lice i onda obrisa i nos, jednim razumno čistim ali prašnjavim komadom

papira sa ambalaže. Baci i to u hrpu smeća.

Opet na ulicu.

Nañe se napolju, preñe ulicu i pričeka nekoliko minuta. Uskoro vide ko je prati.

Očekivala je da će je neko pratiti ako isporuka propadne. Devojka, mala,

mršava, samo nekoliko godina starija od nje, nešto se kao muva po ulici,

obučena u umanjenu verziju crnog džempera radnika iz termobušotina. Klia je

bila suviše daleko da izvrši bilo kakvo ubeñivanje ili da bilo šta sazna, a nije bilo

ni potrebe.

Devojka šmugnu u istu onu napuštenu prodavnicu i izañe posle samo nekoliko

sekundi noseći onu otvorenu pljosnatu kutijicu i njenu sadržinu.

Klia je na samom početku karijere uhodila druge kurire i ponekad, kad im

isporuka propadne, ovako zalazila u neki budžak da savata bačenu pošiljku. Sad

je neko to radio njoj. Ovo je bila poslednja uvreda, poslednja šamarčina.

Gužva u ulici se pojačavala. Kupole neba su se smračivale ali se zato ulična

rasveta pojačavala a narod se gurao sve histeričnije; uskoro će tu biti teško proći.

Narod traži da bar malo pobegne od sumornog života. Za osobu koju neko goni,

takva gužva može biti fatalna. U masi može da se desi svašta i bilo šta, a vrlo je

teško ubediti toliko ljudi odjednom, ili se sakriti, ili naterati sve njih da

zaborave, ili čak pobeći brzo; moglo bi se desiti da je nañu i ubiju.

Ona pomisli na onoga u prašnjavoj zelenoj odeći. Od te uspomene nije osećala

nikakav svrab na lobanji; ali moraće ona još mnogo niže da padne da bi pristala

da se učlani u bilo kakav pokret, pa i ako oni kažu da su njoj slični...

Možda naročito neće tamo gde su svi kao ona! Pomisao da se nañe okružena

ljudima koji mogu da rade isto ovo što i ona...

Najednom od svih ljudi oko nje poče da je svrbi lobanja. Klia zaječa, i poče se

gurati, maltene bacati kroz gomile prolaznika, u potrazi za ulazom koji bi vodio

ka 'poniraču', jednom od velikih starih liftova koji povezuju površinski nivo sa

mnogim donjim nivoima grañevina, u Dalu i u gotovo svim ostalim sektorima

Trantora.

Vara Liso, umorna, klonula, neurednog izgleda, poče moliti tupavog mladog

majora koji je stajao pokraj nje da joj omogući da se odmori. "Već satima sam

ovde", zacvili ona. Glava ju je bolela, odeća joj je bila sva promočena znojem, a

vid joj se mutio.

Major Nam je rasejano čupkao imperijalnu značku na svojoj uniformi i grickao

donju usnu. Vara se usmeri na njega sa mržnjom kao retko kad. Ali nije se

usuñivala da ga napadne.

"Nikog?" upita on grubo.

"Nikog nisam našla već tri dana", reče ona. "Tol'ko ste ih uplašili da su svi

pobegli."

On zakorači unazad od ivice balkona sa koga se otvarao pogled na onaj deo

Ulice Transdalske koji vodi kroz Igru Mesa. Gomile naroda valjale su se peške

po toj i okolnim ulicama, a vozovi i robovi kretali su se po uzdignutim šinama i

uzanim 'robovskim putanjama' nekoliko desetina metara iznad. Od njihovog

prolaženja podrhtavao je prazan stan iza balkona. Odatle je Vara već sedam sati

osmatrala prolaznike; sad se smračivalo a ulična rasveta, sve prodornije blistava,

poče joj pojačavati glavobolju. Želela je naprosto da spava.

"Savetnik Sinter bi želeo bar neki rezultat", reče taj mladi oficir.

"Pa Farad bi morao da misli malo i na moje zdravlje!" uzvrati Vara Liso istog

trenutka. "Ako se ja razbolim ili ako pregorim, šta će on onda? Ja sam jedina

municija koju on ima u ovom njegovom malom ratu!" Iznenadila se i sama čuvši

svoj ton. Zar se toliko primakla krajnjim granicama svoje izdržljivosti? Ali nije

htela više da govori o Faradovim potrebama i načinu kako se one odražavaju na

nju; umesto toga, ona prebaci teret na majora. "Ti si odgovoran ako se moja

efektivnost umanji... Šta će onda reći Savetnik Farad?"

Mladi čovek razmotri ovu mogućnost, koja kao da ga nije mnogo uznemirila.

"Ti odgovaraš direktno njemu", reče on. "Ja sam tu samo da pazim na tebe."

Vara Liso suzdrža munju gneva u sebi. Koliko su se ovi primakli ivici! A to čak

i ne znaju!

"E, ako je tako, vodi me odmah na neko mesto gde se mogu odmoriti", reče ona.

"Tamo dole se ona ne nalazi. I ne znam gde se nalazi. Nisam je osetila već tri

dana!"

"Savetnik Sinter je posebno zainteresovan da nañeš tu jednu osobu. Sama si nam

rekla da je to najjača..."

"Posle mene!" dreknu Vara. "Ali ne osećam je!"

Majoru najzad kao da postade jasno da Vara Liso više neće raditi danas.

"Savetnik će biti razočaran", reče on, pa se opet ugrize za donju usnu.

Pa je l' su svi ovde idioti? besnela je Vara ali samo u sebi. Znala je da bes,

prepuštanje da njena iscrpljenost preuzme vlast nad njom, neće dovesti ni do

čega; da će čak i umanjiti njene šanse da izvuče iz Farada Sintera ono što ona

želi. "Meni je potrebno da budem sama neko vreme, da se odmaram, da ne

govorim", reče ona promuklo. "Možemo opet pokušati sutra, u drugom sektoru.

Treba da osmatram neku manju oblast - najviše nekoliko blokova. Treba da

imamo veći broj agenata, i bolje izveštaje."

"Naravno", reče major, najzad se prilagoñavajući njenom tonu, počinjući i sam

da zvuči malo razumnije. "Naša obaveštajna služba bila je nešto posustala.

Probaćemo, dakle, ponovo, sutra."

"Hvala", reče ona tiho. Major poñe kroz taj ispražnjen stan, do vrata, koja otvori

i pridrža da Vara proñe. Kad je već prolazila, najednom je probode oštar klin

nečega što je samo mogla nazvati osećajem zavisti: iznenadno saznanje da je u

blizini jedno ljudsko biće čiji su talenti istovetni njenim. Lice joj pobele, i ona

zamuca: "N-n-n-ne još. Ona je ovde!"

"Gde?" upita major, gurajući je nazad ka prozoru.

"Da, da, da", mrmljala je Vara Liso dok ju je on potiskivao napred. Postupaju

prema meni kao da sam neko derište koje oni sasvim preziru! Ali uzbuñenje

potere bilo je snažno. Ona uperi drhtavi prst, a nadlanicom druge ruke obrisa

usne. "Tamo dole! Blizu je!"

Agent se zapilji dole u reku prolaznika, prateći liniju ispruženog prsta ove sitne

ženske. Vide jednu drugu priliku, hitru, maltene bezbojnu, kako promiče izmeñu

ljudi, ka ulazu u lift ponirač.

Sledećeg trenutka već je govorio u komunikator, podigavši uzbunu meñu

agentima na ulici.

"Sigurna si?" upita on Varu, ali ona je samo mogla da upire prstom i trlja usta,

osećaj kojim je bila obuzeta delovao je toliko jako. Trudila se da suzbije

drhtavicu. Mrzela je taj osećaj - imala ga je uvek kad je bila blizu onih kolega iz

Vondine i Šćećinove grupe, ali nikada ovako snažno. Zavist kao bol u prsima,

kao da ova devojčica može da ukrade sve iz njenog života i ostavi joj samo

prazna očekivanja i beskonačna razočarenja!

"Uhvatite je!" reče ona. "Uhvatite je, molim vas!"

Nešto izazva na Kliinoj glavi osećaj kao da joj koža gori, i ona kriknu, uskočivši

u kabinu ponirača. Dvojica starijih ljudi, sa teškim brkovima crne boje prožete

sedim dlakama, pogledaše je sa blagom zabrinutošću.

Klia nije mogla ništa videti preko njihovih ramena. Morala je da skoči uvis, i

ugledala dva tipa sa kockastim facama kako jure svom silinom ka otvorenim

vratama ponirača. Ta vrata se počeše zatvarati; agenti stadoše da dovikuju

vratima nareñenje da se zaustave, pa čak i počeše sevati kodiranim laserskim

pulsevima da bi preuzeli kontrolu nad mehanizmom.

Klia zagrabi šakom u džep i izvuče ključ kojim se služe serviseri liftova;

ilegalan primerak, ali, za kurire deo uobičajene opreme za rad. Vrata lifta su

oklevala, zatim stala. Klia zabode ključ u kontrolni panel i povika: "Hitan slučaj!

Silazak sad!"

Vrata nastaviše da se zatvaraju. Ona dvojica kockastih ne stigoše na vreme i

počeše da lupaju pesnicama po spoljašnjoj strani vrata, izvikujući nareñenja Klii

da stane.

Za to vreme dvojica starih likova sa brkovima, u liftu, gledali su da se što više

izmaknu od Klie. "Gde biste vas dvojica da izañete?" upita ih ona bez daha ali sa

osmehom.

"Mi, na sledećem nivou, ako može", reče jedan od njih.

"E fino." Ona dade liftu takvo nareñenje. Onda izbrisa iz pamćenja te dvojice

čilagera svaku, pa i najmanju uspomenu da su ikada videli nju, ili da im se

dogodilo išta izvan uobičajenog.

Izašli su već na prvom podzemnom nivou, a Klia naredi vratima lifta da se

odmah opet zatvore i to brzo. Odahnu i nasloni se na prljavi unutrašnji zid lifta.

Grebucav mehanički glas reče: "Instrukcije za hitan slučaj. Koji nivo

održavanja?"

Klia posegnu svim silama u dubinu, u dubinu, i nañe na mnogim nivoima

svakojake nevolje. Koža na glavi i sad ju je bolela. Mora otići negde sasvim

izvan domašaja ovih ekipa koje su se ustremile na nju. Šansa je uglavnom samo

u jednom pravcu - dole. "Na dno", reče ona. "Na nulti."

Četiri kilometra ispod svih naseljenih nivoa Trantora...

Do mesta gde, ispod grada, teku reke.

18.

Trič se susrela sa Morzom Planhom na neutralnoj teritoriji, daleko od magacina

ali ipak znatno iza prostorija za posadu i putnike, u jednom hodniku gde je uvek

bilo bestežinsko stanje. Ako se nadala da će on tu biti u slabijoj poziciji zato što

tu nikad nema veštačke gravitacije, nadala se uzalud, jer je Planhu bestežinsko

stanje bilo jednako normalno kao i težinsko.

"Taj tvoj mrtvak ispoljava neke iznenañujuće talente", reče ona čim se Planh

pojavi iza krivine hodnika. Odgurivao se samo pomalo, i tako leteo.

"A tvoja posada bogami neke iznenañujuće minuse u etičnosti", odvrati on.

Trič slegnu ramenima. "Ambicioznost je kletva koja nas i te kako sustiže u

poslednje vreme. Našla sam ðelu Andanha pokraj vrata magacina, u vrlo lošem

stanju. Sad je u ambulanti i kažu da je 'stabilan'."

Planh klimnu glavom; Lodovik Trema nije čuo ime tog člana posade, ali ga je

poneo iz magacina i tog trenutka pukim slučajem naišao na Planha. Planh je

preuzeo dalju brigu o obolelome a Lodoviku je rekao da se vrati u magacin, pa

se dalo pretpostaviti da je i sad tamo.

"Šta su njih dvoje hteli da nañu?"

"Potplatio ih neko", reče Trič lakim tonom. "Valjda neko suprotan onima koji

plaćaju tebe. Da su izručili Lodovika Tremu, zaradili bi oboje po pedeset puta

više nego što im ja plaćam u prosečnoj godini. To je gomila love, baš, čak i za

carske pojmove o podmićivanju."

"I šta ćeš s njima?" upita Morz Planh.

"Mislim da bi njih dvoje preuzeli vlast u brodu da su mogli a nas dvoje bi

izbacili iz igre, možda ubili. Trin je sada u mojoj kabini, gde pije jako mnogo -

ali, ništa trilijansko. Kad se bude dovoljno napila, videću, možda je izbacim kroz

tovarna vrata i to iznad Trantora, pa nek sagori nadam se tačno iznad Palate."

Tričini očni kapci zatreperiše malo, a usne joj se stegoše. "Bila je dobar prvi

oficir. Moj problem je sad šta ću s tobom."

"Ja te nisam izdao", reče Morz Planh.

"Al' mi nisi ni rek'o istinu. Lodovik Trema, šta god da je, nije čovek. Trin bunca

nešto o simulakrumima, o robotima. Neko joj platio da traga za mehaničkim

ljudima. Šta znaš ti o robotima?"

"Nije on robot", reče Planh odmahujući glavom i smeškajući se. "Niko više ne

proizvodi robote."

"U našim košmarima", reče ona. "U filmknjigima B produkcije. Tik-tokovi sa

mutiranim mozgovima, pa onda, kao, njihove kampanje bezumne osvete. Ali,

ali, Lodovik Trema... Prvi savetnik predsednika Komisije za javnu bezbednost?"

"Ma, to su gluposti", reče Planh, kao da je čitav ovaj razgovor ispod njegovog

dostojanstva.

"Ja sam malo potražila podatke, Morz." Tričino lice najednom postade tužno, na

onaj način koji je karakterističan za opuštenost bez ikakve gravitacije. "Tačno si

ono rek'o da su neutrini, u dovoljnoj količini, smrtonosni. I da nema štita od

neutrinskog protoka."

"On umire", slaga Planh. "Ali, njegovo stanje u svakom slučaju mora biti

zadržano u tajnosti."

Trič odmahnu glavom. "Ne verujem ti. Al' održaću reč. Istovariću te na Mederov

Gubitak." Ona razmisli jedan trenutak. "Mogla bih i Trin i ðelu da ti dam pa ti

vidi, reši to s njima. A sad idi i druži se sa tvojim mrtvim ministrom."

Ona se okrete i poñe ka prednjem delu broda.

"A ako bih se ja vratio u moju kabinu?" upita Planh.

"Poslaću ti hranu i ležaj u magacin. Ako pustim meñu posadu nekog ko muva sa

živim mrtvacima, imaću pobunu mornara. A na Mederov Gubitak stižemo kroz

dan i po."

Ona zañe za suprotnu krivinu hodnika i nestade, ploveći kroz vazduh. Planh

zadrhta. Ni njemu se nije dopadalo, nimalo, druženje sa Lodovikom Tremom.

Trič je u tom pogledu sasvim u pravu.

Niko na Koplju slave nije mogao ostati živ. Ako je ljudsko stvorenje.

Lodovik je u magacinu stajao prekrštenih ruku, pokraj sanduka, čekajući da se

Planh vrati. Svojim postupcima on je naneo ogromnu štetu jednom ljudskom

biću, ali očekivane posledice toga - opadanje frekvencije to jest takta mentalnog

procesovanja, kritičko preispitivanje sebe, a u izuzetno teškim okolnostima čak i

potpuno gašenje sebe - nisu se pojavile u nekoj znatnijoj meri, ili se nisu

pojavile uopšte. Iako je već toliko godina angažovan u ovoj dugoročnoj misiji za

Denila Olivava - i to pod odredbama koje proističu iz nultog zakona robotike -

trebalo je da nastanu duboko neprijatne reperkusije.

Ali nisu. Lodovik je ostao smiren i potpuno funkcionalan. Zadovoljan ne -

napravio je štetu, i bio je toga sasvim jasno svestan - ali veoma daleko od one

gotovo paralizujuće reakcije koja nastaje kad robot prekrši bilo koji od tri

zakona robotike Suzane Kalvin.

Očigledno se izmenilo nešto u njemu. Pokušavao je da pronañe šta bi to moglo

biti. Tad se Morz Planh vratio.

"Ostajemo u ovoj prostoriji do kraja putovanja", reče Planh tonom kao da

saopštava neku jednostavnu činjenicu. "A baš sam lepu kabinu imao. A

kapetanica i ja smo bili..." On odmahnu glavom tužno, onda se njegove crte lica

izoštriše. "Ali to su sporednosti. Nešto je veoma pogrešno u celom ovom

scenariju."

"A šta bi to moglo biti?" upita Lodovik. Proteže se, i osmehnu. Kjudska ličnost

glatko kliznu preko svih ostalih njegovih funkcija. "Tesno mi je bilo u toj

sandučini, ali, boravio sam ja i u gorim uslovima. Nego, moj izlazak se dogodio

u nepovoljnom trenutku, pretpostavljam?"

"Nema šta da pretpostavljaš. Tip je doživeo srčani napad."

"Baš mi je žao. Ali njih dvoje su mutili nešto, reklo bi se."

"Neko drugi te hoće, živog ili mrtvog", reče Planh. "A ja sam mislio da je

predsednik Komiteta za javnu bezbednost prilično iznad svakog mogućeg

napada. Nepobediv."

"Niko nije nepobediv u ovim nesretnim vremenima", reče Lodovik Trema.

"Izvinjavam se što ti napravih problem."

Planh se netremice zagleda u Lodovika. "Sve do sada ja sam ignorisao sve moje

sumnje u vezi sa ovom misijom, i sa tobom. U imperijalnoj politici sve je

moguće - jedan pojedinac može vredeti više nego ceo jedan planetni sistem.

Tako to ide kad je politika centralizovana."

"Pa nisi valjda difuzionista, Morz?"

"Nisam. Nema šta da se zaradi, niti se može dugo ostati živ, ako pokušaš da

izdaš Ling Čena."

"Hoćeš da kažeš Imperatora, valjda."

Planh se ne ispravi. "Moja radoznalost, meñutim, opasno se pojačala.

Radoznalost je kao neutrinski fluks - sposobna je da prodre kroz sve, a u

dovoljno velikim količinama je smrtonosna. Ja sam toga svestan... Ali, moja

radoznalost u vezi sa tobom..." On čvrsto stisnu vilice i pogleda na drugu stranu.

"Ja sam jedan sredovečan čovek izuzetno dobrog imovnog stanja, i hajde da to

ostane na tome", reče Lodovik, ironično iskrivivši lice. "Postoje stvari koje ne

smeju biti rečene ni tebi, a ni meni... pa bi za nas obojicu bilo najbolje da svoje

radoznalosti obuzdamo. Da, trebalo bi da sam mrtav. Znam to, bolje nego iko.

Razlog što nisam mrtav, meñutim, nema nikakve veze sa onim glupim

sujeverjima o... kako ono beše?... O robotima? U tom pogledu možeš biti sasvim

miran, Morz."

"Ovo nije prvi put da ja čujem što-šta o robotima, znaš", reče Planh.

"Govorkanja o veštačkim ljudima ponekad zapahnu svetove, kao prašnjavi

povetarac. Pre trideset pet godina došlo je do masakra u jednom sistemu u

Sedmom Oktantu. Tamo su postojale četiri planete, baš prosperitetne, ujedinjene

jednom ponositom zajedničkom kulturom; bile su na putu da postanu realna

snaga u ekonomiji Imperije."

"Sećam se", reče Lodovik. "Vladar je izjavio da ima neosporne dokaze da su se

roboti infiltrirali u najviše nivoe države i da spremaju pobunu. Veoma tužno."

"Nekoliko milijardi ljudi je pobijeno."

Lodovik reče: "Prertpostavljam da ćeš biti dobro plaćen za ovo sadašnje

herojsko spasavanje."

Planhovo lice se otromboljilo. "To je ono što ne valja u celoj ovoj situaciji", reče

on. "Ne sviñamo se ni kapetanici, ni posadi. Čast je kod ovih ljudi povremena

stvar, a ja bih to trebalo najbolje da znam... jer je isto i kod mog naroda, nama je

to, da tako kažem, ostalo od predaka. Ovi će nas odvesti gde smo se dogovorili

da nas odvedu, ali uvek ostaje mogućnost da neko od njih, kasnije, u nekoj luci,

ispriča reč-dve previše o onome što se dogodilo... A ja to ne mogu sprečiti. Ali,

toliko je neverovatno da, valjda, niko ne bi poverovao. Ne bih ni ja.

Javio sam Ling Čenu", nastavi on, "da si mrtav. Da spasavanje nije uspelo."

Lodovik povuče glavu unazad ali sagnuvši je prilično, tako da se vrh njegove

donje vilice utisnuo u dvostruki podvaljak na njegovom vratu. "Ali produžićemo

do Mederovog Gubitka?"

Planh klimnu glavom. Izraz tuge prelete preko njegovog lica, ali on ne reče ništa

više.

19.

Ling Čen se pripremao za neformalnu večeru i zabavu u Carevim privatnim

odajama, kad mu Kren donese zapečaćenu poruku od Planha. U zelenim

okeanskim dubinama njegove odaje za meditaciju i lične higijenske potrebe -

kupatila, zapravo - on odloži u stranu brijač i sapun, njegove jedine alatke za

brijanje, duboko udahnu isprativši pogledom Krena, a onda pritisnu palac na

mali sivi paket. Prvi pečat, koji je funkcionisao na principu dekodera, otvori se

na taj dodir: jedinstveni identitet Ling Čena bio je odmah potvrñen ne samo

otiskom palca nego i hemijskom mikroanalizom tkiva palca. Druga zapreka bila

je učitana u poruku samu, dakle nalazila se u disku; on je otvori izgovaranjem

nekoliko reči. Tu šifru znao je samo on, napamet; nigde drugde nije postojala.

Poruka se rascveta pred njim.

Morz Planh je stajao u unutrašnjosti nekog broda. Pozadina je u prvi mah bila

nešto slabije izoštrena, ali to se ubrzo popravi. "Moj gospodaru, predsedniče

Komisije, nalazim se u brodu Koplje slave. Do sada ga nije pronašao niko osim

ove lañe koju sam ja iznajmio. Pretpostavljam, ne bez zebnje, kakva će biti Vaša

tuga kad čujete lošu vest koju donosim. Vaš savetnik je mrtav, umro je zajedno

sa celom posadom..."

Ling Čenove usne počele su polako da se pokreću. Poruka se nastavljala. Planh

je prikazao sumorne pojedinosti: redove mrtvih tela u jednoj sali, i trenutke kad

je u drugoj sali otkrio telo Lodovika Treme, zgrčeno u loptu, nepomično.

Tremin identitet Planh potvrdi pritiskajući na Treminu narukvicu identifikator

dobijen od Čena lično.

Ling Čen ugasi poruku pre nego što je prešla na suvišne pričancije o onome što

će Planh dalje raditi. Telo neće biti izvučeno iz olupine; sama činjenica da je

neko pronašao Koplje slave biće zaboravljena za sva vremena. Ling Čen nije

želeo da ga neko optuži za favorizovanje ili ekstravaganciju, ne sad, kad se

trudio da obori Farada Sintera pomoću baš tih istih optužbi.

Na trenutak se oseti kao da je opet mali dečak. Bio je, sve do sad, toliko ubeñen

da se Lodovik Trema kreće po nekoj drukčijoj, višoj ravni nego glavnina

čovečanstva. Nikada nije mogao priznati ni samom sebi, a kamoli ikome

drugome, ali, ne samo što se divio Lodoviku Tremi nego je i imao poverenja u

njega. Njegov instinkt za ličnosti, koji je bio praktično nepogrešiv, kazao mu je

da ga Lodovik Trema neće nikada izdati, štaviše da neće nikad učiniti ništa što

ne bi bilo u najboljem interesu njega, Ling Čena. Čak je u nekoliko prilika

pozvao Tremu na okupljanja svoje porodice; od svih savetnika (pa i

komisionara) jedino njega.

Lodovik Trema bio je postojano i prijatno prisustvo u tim prilikama; igrao se sa

Čenovom decom - pomalo svečano, ali i sa izvesnom vrstom nevinosti.

Majkama te dece upućivao je prenaglašene pohvale u vezi sa kvalitetom

kuvanja, iako su kao kuvarice bile, u najboljem slučaju, osrednje. A Lodovikovi

saveti...

Nijednom Lodovik nije Čenu dao rñav savet. Uzdizali su se zajednički do ovog

apsolutnog vrha vlasti i odgovornosti tokom službe koja je trajala već dvadeset

pet godina, i koja je u prvim godinama bila prilično neslavna i često bolna.

Preživeli su kraj Agisove vladavine i prve godine vojne hunte; Lodovik je bio

izuzetno dragocen u planiranju jedne nove institucije, Komisije za javnu

bezbednost, koja je prvo ublažila delovanje hunte a onda i preuzela vlast od nje.

Proñe deset minuta. Krin diskretno pokuca na vrata kupatila. "Da", reče Ling

Čen. "Još malo pa sam završio."

Dohvati opet brijač, i dovrši skidanje svoje fine brade, iza koje ostade koža

bleda, glatka. Onda, da bi iskazao svoja osećanja, on načini dve male posekotine

neposredno ispred levog uva. Krv linu preko dlaka a Ling Čen je otapka belim

peškirom koji odmah baci u spaljivač, ponudivši tako svoju krv svemoćnim

silama, za koje nije precizirao šta su i koje su.

Kao dečak u Carskoj obrazovnoj opštini Runim on je naučio takve obrede,

prihvatio ih kao deo odrastanja, u skladu sa pravilima Tua Čena. Taj čovek, Tua

Čen, bio je dosad najuspešniji proizvod jednog tajnog plana, stvorenog meñu

ortodoksnim ruelijancima, da se odgaji jedan tajni soj administratora i birokrata

za Carevinu; plan se počeo sprovoditi u život pre četiri hiljade godina, a bio je

poznat pod nazivom Blistava svetlost. U svojim 'poznim zrelim' godinama, Tua

Čen je napisao dve Knjige pravila, zasnovane na ruelijanskim principima: jednu

za obuku aristokrata koji će učestvovati u vlasti (i od kojih će poneki, ponekad,

postati Car), a drugu za obuku stotina milijardi carskih birokrata, takozvanih

Sivih.

Ling Čen je imao reputaciju da je direktni potomak Tua Čena.

Škola Blistave svetlosti u svom današnjem obliku bila je prepuna sujeverja i

maltene beskorisna, ali kad je bila na vrhuncu uticaja davala je činovnike koji su

upućivani i u najdalje zakutke Mlečnog puta. Zato su iz svih delova galaksije

stizali na Trantor, svake godine, milioni kandidata željnih da proñu tua-

čenovsku obuku i postanu Sivi. Oni najbolji od njih zauzimali su pozicije unutar

birokratije Trantora samog, koja je imala nebrojeno mnoštvo slojeva; pri tome

su se morali takmičiti sa već ušančenom armijom trantorskih Sivih kojima se to

nije nimalo sviñalo. Svi ostali novoformirani Sivi su se, po završetku tog

hodočašća i školovanja, vraćali na svoje matične svetove, ili zauzimali

činovničke položaje na pograničnim svetovima, onima na krajnjoj prednjoj

granici ljudske civilizacije u širenju, dakle na svetovima koji su tek

kolonizovani.

Ling Čen je bio najuspešniji od svih studenata koji su ikada završili školu Tua

Čena, ali taj uspeh nije postigao zato što se doslovce pridržavao tih tua-

čenovskih glupih, prokleto upornih obreda. Ipak, za Lodovika Tremu...

Mogao je uraditi, i uradio je, barem toliko.

"Gospodine..." reče Krin. Primetio je te dve male rane na svome poslodavcu, i

one su ga malčice zabrinule; ali znao je svoj posao dovoljno dobro da ne kaže

ništa.

"Gotov sam", reče Ling Čen. "Donesi mi odeždu za izlazak pred Cara

Gospodara... i crni flor."

"A šta treba na floru da piše, gospodine?"

"Ime Lodovikovo."

Krinovo lice se opusti, ojañeno. "Nema nade, gospodine?"

Ling Čen naglo i vrlo kratko i oštro zatrese glavom: ne.

Onda se progura pored svog malog poslužitelja, ode u garderobu. Krin ostade

još nekoliko sekundi u kupatilu, sam, potpuno nepomičan; njegov jad bio je

stvaran. Lodovik Trema se prema njemu oduvek ponašao kao da je on, Krin,

mali Lavrentijanac, jednak i ravnopravan sa svim ostalim ličnostima koje su

njima bile poznate. Krinu je bilo dragoceno da ga neko toliko ceni; dragoceno,

iako Lodovik nikada nije izričito rekao ništa slično.

Onda se Krin malo trgnu, pa poñe za svojim gospodarem.

20.

Careva privatna trpezarija vrvela je od osoblja Palate, koje je nastojalo da u

poslednjem trenutku podesi svaku sitnicu do savršenstva. Hari podiže pogled ka

ogromnom lusteru sa deset hiljada svetlećih staklenih ukrasnih kugli; svaka je

bila oblikovana prema jednom od svetova koji su ove godine dobili počasni

naziv 'carski svet'. Onda polako zaokruži pogledom po prostranstvu te trpezarije,

dugačke sto metara. Stubovi od solidnog primarnog opala; stepenište ono

slavno, od koperston kamena, duboke zelene boje zbog primese bakra. Taj

kamen uvezen je sa jedinog solarnog sistema koji je, do sada, kolonizovan u

Većem Magelanovom Oblaku - ali ta kolonija nije uspela da se održi, pre dvesta

godina je napuštena, tako da je iza nje ostao samo ovaj jedan poklon kao jedina

uspomena da je ikada postojala. Harijeve usne trnule su kad bi pogledao to

stepenište, tu imperijalnu 'skalinadu'. Kad je bio premijer, on lično je ukinuo

dalje finansiranje tog dalekog sveta, baš zato što se razvijao veoma žustro i

uspešno. Odluka je bila: ukinuti ga! Da ne postane suviše jak, suviše

samostalan...

Toliko toga je učinjeno da bi se održao centar, toliko je počinjeno potrebnih,

neizbežnih grehova centralne vlasti. Lično Hari Seldon postarao se da više nikad

nijedna kolonija tako daleka ne bude uspostavljena. Ta zabrana je sprovedena

bez pogreške.

Samo trideset tanjira bilo je postavljeno i to na sredini stola, svih trideset sa iste

strane. Bilo je doneto samo trideset stolica, sa visokim naslonima od ebonovine.

Sve su stolice bile prazne, jer niko od gostiju još nije stigao niti je sam Car seo.

Klajus Prvi povede Harija kroz trpezariju kao da je Hari počasni gost a ne, što je

stvarno bio, dosadni stvor koji se u poslednjem trenutku nametnuo. "Gavran, a?"

reče Car. "Tako ja tebe zovem. Nemaš ništa protiv? Gavran Seldon. Tako

sugestivna metafora! Gavran, najavljivač zle kobi."

"Zovite me kako god želite, Vaše veličanstvo."

"Pseudonim malo nezgodan, nije to tek tako", reče Klajus smeškajući se.

Hari, večito hitar da opazi žensku lepotu, uoči krajičkom vidnog polja tri

zasenjujuće lepe žene, i odmah okrete glavu u tom pravcu da ih dobro osmotri.

One proñoše pored njega kao da je statua i priñoše Caru. Sve su radile nekako

timski. Okružile su cara, i dve su se nagnule da mu istovremeno šapnu nešto u

jedno i u drugo uvo. Klajusovo lice pocrvene, i on se zakikota oduševljeno.

"Moj ekstraordinarni trio!" pozdravi ih on posle nekoliko trenutaka slušanja.

"Hari, ne bi verovao koliko su uvežbane ove dame, i šta sve umeju da izvedu!

Zabavljale su nas one i na nekim ranijim večerama."

Sve tri sada pogledaše Harija, sa blagim zanimanjem; ali pročitale su, tačno i

ubitačno brzo, kakav je Carev stav prema ovom dedici. Hari nije moćna figura,

koja bi njih privlačila; on je samo carska igračka, manje zanimljiva od njih tri.

Hari pomisli da one ni na koji drugi način, pa makar i da su svima trima

najednom izrasli dugački očnjaci i krzno na licu, nisu mogle postati njemu,

Hariju, toliko neprivlačne za tako kratko vreme. Oslanjajući se na mudrost

dugog iskustva i na razgovore sa Dors Venabili o ljudskoj prirodi, a ne na ma

kakve jednačine, on začas predstavi sebi kakve će ove tri ženske biti: stručnjaci

za maženje, koža topla, glasovi šećerni, a ispod toga, kao ispod maske, hladnoća

praiskonskog glečera amonijačnog leda. Dors Venabili je često nabacivala

ironične primedbe o onom ljudskom polu prema kome je i sama bila u fabrici

modelovana; i te su primedbe retko kad bile netačne.

Klajus sa nekoliko blagih reči saopšti ženama da sad treba da se udalje, što one i

učiniše. Dva čoveka nastaviše da se šetkaju po praznoj stometarskoj trpezariji.

Klajus se malo nagnu ka Hariju i reče mu poverljivim tonom: "Nisu ostavile bog

zna kakav utisak na tebe, a? Ali veliki deo ovdašnjih ženskih je takav. Lepe kao

zaleñeni meseci. Moj lični savetnik uspeva da nañe i druge, kvalitetnije, ali!..."

On uzdahnu. "Kad je neko na mom položaju, lakše nabavlja fine dragulje nego

dragulje meñu ženskama."

"Tako je bilo i sa Kleonom, Veličanstvo", reče Hari. "On je u mladosti imao

aranžmane sa tri princeze koje su mu bile družbenice, a onda se, u svojim

srednjim godinama, odrekao žena sasvim. Umro je, kao što znate, bez

naslednika."

"Prostudirao sam ja Kleona, nego šta", reče Klajus zamišljeno. "Solidan čovek,

ne mnogo inteligentan, ali, sposoban. Veoma. Bio ti je naklonjen, zar ne?"

"Ne verujem da je ijedan Imperator ikada bio naklonjen nekome kao što sam ja,

Vaše veličanstvo."

"Aaaa, ma nemoj da si mi toliko skroman! Šarmantan si ti zapravo. Bio si

oženjen onom izuzetnom..."

"Dors Venabili se zvala", reče jedan prozukao, šupalj glas iza njih.

Car se okrete elegantnom kretnjom, pri čemu je njegova odežda razmahnula po

podu. Lice mu se ozari. "Farade! Baš lepo od tebe što si došao ranije."

Lični savetnik se pokloni Caru, a Harija samo uzgred pogleda. "Kad sam čuo ko

Vam je posetilac, nisam mogao odoleti, Vaše veličanstvo."

"Znaš mog ličnog savetnika, Farada Sintera, a ovo je, Farade, proslavljeni Hari

Seldon."

"Nikada se nismo sreli", reče Hari. Niko se nikada nije rukovao u blizini Cara;

bilo je u proteklim vekovima toliko slučajeva dodavanja oružja iz ruke

zaverenika u ruku ubice, da je svaki pokušaj rukovanja sad bio shvatan kao

grubo kršenje etikecije.

"Čuo sam mnogo toga o tvojoj slavnoj ženi", reče mu Farad Sinter sa osmehom.

"Žena izuzetna, kako bi to naš Car rekao."

"Hari je došao da me upozori na neke tvoje aktivnosti", reče Klajus sa malim

kezom, pogledavši izmeñu te dvojice. "Nisam ja znao šta sve ti muvaš, Farade."

"Razmatrali smo moje ciljeve, Veličanstvo. Šta još ima profesor Seldon da doda,

kakvo obaveštenje?"

"On kaže da si krenuo u lov na mehaničke ljude. Na robote. I, po njegovim

rečima, postali su tvoja opsesija."

Hari se ukruti. Ovo se pretvaralo u vrlo opasnu situaciju. Osećao je kako mu se

omča polako steže oko vrata. Maltene je zažalio što je istupio tako otvoreno pred

nekog tako uvrnutog i nepredvidivog kao što je Klajus Prvi. Nikako neće valjati

ako se on, Hari, nañe na meti osvetničkog besa jednog Farada Sintera...

"On je pobrkao lončiće, šerpe i poklopčiće, kad je reč o mojim ciljevima, Vaše

veličanstvo. Možda su ga zavele glasine; o našem radu uvek ima mnogo raznih

govorkanja." Sinterov osmeh bio je prepun meda, šale i veselja.

"Ta genetička studija... izuzetno dragocena, slažeš se, Hari? Da li ti je iko

objasnio taj poduhvat?"

"To se radi širom ovog i dvanaest najbližih sistema", reče Farad Sinter.

"I sve je objašnjeno u časopisima imperijalne nauke", reče Hari Seldon.

"Ali, ubijati ljude iz puške, po ulicama!" nastavi Klajus. "Zašto, Farade?

Sakupljaš uzorke?"

Hari jedva da je mogao poverovati svojim ušima. Car kao da je ovim potpisao

Hariju smrtnu presudu. Zaista je predao, sa samo nekoliko reči, Harijevu glavu

na tanjiru... savetniku Faradu, za večeru!

"To su, to su laži, naravno", reče Sinter polako. Kapci na njegovim očima kao da

su otežali. "Careva policija bi prijavila svaku takvu indiskreciju."

"Pa, baš se nešto pitam", reče Klajus, čije su oči svetlucale veselo. "U svakom

slučaju, Farade, tu nam je sada Gavran, i on ima neke izuzetno dobre stvari da

kaže o tim traganjima za robotima. Hari, objasni političke teškoće koje bi mogle

nastupiti ako bi se optužbe ove vrste ikada razglasile na velika zvona. Kaži

Faradu o..."

"Jo-jo Joranum, znam ja to", reče Farad. Njegove usne su se nekako stanjile, a

obrazi pobeleli. "To je bio jedan neuspešni uzurpator iz Mikogena. Glup, pa je

bilo lako nekim pojedincima da manipulišu njime. Kao na primer tebi, zar ne,

profesore Seldone?"

"Njegovo ime se pomenulo", reče Car, pogledavši na jednu stranu, kao da mu

sve ovo postaje već pomalo dosadno.

"Zapravo", reče Hari, "Joranum je bio samo simptom jedne šire mitologije, čije

su posledice na nekim drugim svetovima bile daleko teže nego na Trantoru." A

ja o toj mitologiji nisam razmislio, nisam je izmerio, nisam obavio istraživanje -

sve zato što mi je Denil zabranio! Hari uvide da će mu čak i sada zapinjati reči u

grlu pri pokušaju da razgovara o tome. On se nakašlja u pesnicu. Sinter mu

ponudi maramicu, ali Hari odmahnu glavom i izvuče iz džepa svoju. Primanje

jednog takvog predmeta iz Sinterove ruke moglo bi takoñe da se protumači

svakojako. A da li bi moglo biti čak i opasno? Jesu li Trantor i Carstvo pali tako

nisko? U svakom slučaju, Hari ne pade na tako jednostavnu podvalu. "Na

planetnom sistemu Sterad. Nikolo Pas."

"Jedan običan koljaš, Vaše veličanstvo", reče Farad Sinter. "Pobio milione

ljudi."

"Milijarde, zapravo", reče Hari Seldon. "Ganjao je veštačke ljude koji su se,

prema njegovom uverenju, infiltrirali u Carstvo."

Car je zurio u Harija nekoliko sekundi, lica omlitavelog. "Pa trebalo bi da sam

bar čuo za njega, a?"

"Umro je taj u Rikerianu pre nego što ste se Vi rodili, Veličanstvo", reče Sinter.

"To nije slavna stranica istorije Carstva."

Nešto se u atmosferi promenilo. Klajus je imao neki kiseo, čak razočaran izraz

lica, kao da oseća da mu se približava jedna neugodna obaveza. Hari baci pogled

iskosa ka Sinteru i vide da i Carev lični savetnik studira tu promenu zabrinuto. I

tek sada Hari Seldon uvide da su se Car i Sinter sve do sada poigravali s njim:

Car je već znao za ubijanje pojedinih grañana hicima iz puške, na ulicama

Trantora. Znao je za to, ali ni Sinter niti ijedan od carskih tutora nisu mu rekli

ništa o Nikolou Pasu, i to mu je sad pokvarilo raspoloženje.

"Pa ne bi trebalo da ja tavorim u neznanju", reče Car. "Stvarno ću morati da

posvetim više vremena studijama. Nastavi, Gavrane. Šta ima o tom Nikoli Psu?"

"Pasu, Vaše veličanstvo. Tokom proteklih decenija i vekova nailazile su plime

pa čak i oluje psiholoških poremećaja proisteklih iz legendi o Večnima."

Sinterovo lice se primetno trznu. Ovo dade Hariju izvesno maleno zadovoljstvo.

On nastavi.

"Svako novo uzdizanje takvih pojava vodilo je do nemira u društvu, a u

nekoliko ekstremnih slučajeva i do genocida. Ja sam lično razgovarao sa

Nikolom Pasom kad sam služio Kleonu kao predsednik vlade, Vaše veličanstvo.

Nekoliko dana sam ja razgovarao sa tim čovekom, i to po dva-tri sata dnevno, u

njegovoj ćeliji, duboko u Rikerianu."

Ove uspomene sad najednom kao da ispuniše Harijev um.

"A u šta je Paso verovao?" upita Car. Po obodu dvorane rasporedilo se, već,

mnoštvo poslužitelja. Svi aranžmani bili su spremni, ali se sam početak večere

odlagao, jer se nije smelo dopustiti da ma koji gost priviri unutra pre nego što

Car izañe da bi mogao, kasnije, svečano ući. Klajus kao da nije nimalo mario za

sve to.

"Pas je tvrdio da je ulovio jedno veštački proizvedeno, aktivno ljudsko biće.

Tvrdio je da je stavio... to..." Hari se opet zakašlja. U ovom kontekstu nije uspeo

da izgovori, iako je hteo, reči tog robota. Obuze ga osećaj da je vrlo gadno

izložen, i u vrlo nepovoljnom položaju, zato što se Denilova zabrana razgranala

kroz njegovu svest, kroz razne oblasti njegovog razmišljanja, pamćenja, pa čak i

volje. "Tvrdio je da je izolovao, da je zatvorio to veštački stvoreno ljud..."

"Robota", reče Klajus nestrpljivo. "Ajde nemoj cele noći ovde da stojimo."

Ovo kao da je provalilo neku barijeru, i Hari klimnu glavom. "Robota. U

najbezbednije zatvorske prostorije. Robot je deaktivirao sebe..."

"Kako zastrašujuće, kako uzvišeno!" reče Klajus Prvi.

"I, prema Pasovim tvrdnjama, naučnici su secirali i analizirali telo. Meñutim to

telo, to neaktivno mehaničko obličje, iščezlo je bez ikakvog traga, i pored

najjačeg nadzora. To je bio početak Nikolovog krstaškog rata. Pojedinosti su

previše brojne i krvave da ih ovde prepričavamo, Vaše veličanstvo, ali siguran

sam da ih možete naći u Carskoj biblioteci."

Klajusove oči bile su kao klikeri u glavi voštane figure, klikeri usmereni

otprilike prema Hariju. Car se, ceo, okrete ka Sinteru. "Poenta prema kojoj ideš

prilično je jasna, Hari. Profesore Seldone. Mogu li te zvati Hari?"

To ga je već pitao prilikom njihovog prethodnog sastanka, ali Hari sad ne reče

ništa o tome. Samo odgovori, još jednom: "Bila bi mi čast, Vaše veličanstvo."

"A ta poenta je, da talasi nesreće neizbežno počnu da se šire kad neki visoki

zvaničnik uvrti sebi bubicu u glavu i počne uzaludne istrage. I kad se te istrage

izmaknu iz ruku, one koštaju Carevinu mnogo života i mnogo para.

Praznoverice... mitovi. Večito opasni, kao i religije."

Sinter ne reče ništa. Hari samo klimnu glavom. I Caru i Faradu čelo se jednako

orosilo znojem. Car je izgledao duboko zamišljen, miran.

"Ja sam spreman da garantujem da se moj lični savetnik ne zanosi takvim

iluzijama, Hari. Nadam se da ćeš mi verovati kad to kažem."

"Da, Vaše veličanstvo."

"A ti, Farade, shvatio si dubinu Harijeve zabrinutosti, čim je on došao ovde da

prenese ta obaveštenja o zabludama u narodu i u birokratiji? Grañani! Kao more

šapata. A Sivi! Večni manipulatori ljudske sudbine, najveća sila ispod Palate! A

plemstvo - baronski se ponaša, aristokratski, diže nos, pravi nekakve zaverice...

Tako je važno, a tako često podložno fluktuirajućim temama. A?"

Hari nije razumeo šta to Car priča.

"Nema nikakvih rñavih osećanja prema Hariju, a, Farade?"

"Naravno da nema nikakvih, gospodine", reče Farad i sunčano se osmehnu

Hariju.

"Pa ipak..." Klajus uroni donjim delom lica u dlan jedne svoje šake, čijim prstom

poče tapkati po svojim usnama. "Zapanjujuća priča! Moraću ja da zavirim u to.

Šta ako se tom kasapinu nije samo pričinilo? To bi promenilo sve. Šta tada?"

Klajus se okrete da primi poruku od glavnog sluge u ovoj privatnoj trpezarijskoj

sali. Bio je to jedan stariji Lavrentijanac, veoma ozbiljnog izraza lica. "Moji

gosti, a meñu njima i Glavni komisionar, čekaju", reče Car. "Hari, jednog dana

moraš doći na večeru, mislim da večeraš sa mnom za stolom, kao što si

nesumnjivo sa nesrećnim Kleonom i gotovo isto toliko nesrećnim Agisom.

Meñutim, pošto te trenutno Ling Čen ne miriše, noćas nije trenutak, znaš. Moja

posluga će te ispratiti. Zahvaljujemo ti se i moj lični savetnik i ja, 'Gavrane'!"

Hari se pokloni iz struka, a dvojica robusno grañenih poslužitelja, po svoj prilici

preobučenih agenata bezbednosti, stadoše levo i desno od njega. Poñoše sa

Harijem tako, prema izlazu iz trpezarije. Dok su prolazili ispod zapanjujućeg

lustera, raskriliše se glavna vrata, desno od Harija; uñe Ling Čen. Pogledi im se

susretoše, i Hari oseti iz tog pravca drhtaj nekog posebnog osećanja koje nije

mogao prepoznati.

On prezire ovog Čena, a ipak Čen ima veoma važnu ulogu u Planu.

Njih dvojica su blisko povezani, politički i istorijski. Hariju nije prijalo to što je

detektovao neku tugu kod Čena. Ovaj kao da je izgubio prijatelja, pomisli Hari.

Gotovo svi moji prijatelji su takoñe mrtvi, ili su naprosto... nestali. Iščezli. A o

nekima od njih ne smem, čak, ni reč da kažem!

Hari srdačno klimnu glavom Čenu. Predsednik komisije se okrete od njega, kao

da je Hari Seldon savršeno beznačajna osoba.

Dvojica robusnih pratilaca izvedoše ga iz carske zgrade na ulice Trantora.

Ostaviše ga kod jedne taksi stanice, da se odatle snalazi sam, kako zna i ume; da

se vrati u Univerzitetsku biblioteku, u svoj mali, skroman, ali udoban stan.

U taksiju, zavaljen u mekano zadnje sedište, Hari sklopi oči i duboko odahnu.

Moguće je da će poživeti samo još koliko nekom od Sinterovih policajaca-ubica

treba da dobro nanišani i povuče obarač. Šta će reći Vondi? Da li je ovim

razgovorom nešto postigao, ili je samo pogoršao stvari?

Bilo je nemoguće znati koliko je, zapravo, inteligentan ovaj Klajus Prvi; do koje

mere kontroliše ili želi da kontroliše svoje savetnike i ministre. Klajus je, po

svemu sudeći, majstor prikrivanja svog stvarnog karaktera i svojih emocija, a

naravno i namera.

Pa ipak, Hari još odavno zna da je Klajus osuñen na kratkotrajnu vladavinu.

Izgledi da ga Čen ubije ili pomakne sa vlasti tokom sledeće dve godine iznose

čak šezdeset procenata, bez obzira na Klajusov karakter ili inteligenciju; tako

kažu kratkoročna nagañanja destilovana iz njegovog Primarnog radijanta.

U svome mini-stanu unutar Univerzitetske biblioteke, Hari se svuče i brzo

istušira. Onda obuče tanku pidžamu i sede na ivicu svog jednostavnog kreveta sa

metalnim ramom. Pogleda šta mu je stiglo od poruka. Sve ih može uzeti u

postupak sutra... kad se vrati u svoju kancelariju.

U ovom stančiću nije bilo nijednog prozora, niti ikakvog luksuza; bio je to

jednostavan pravougaonik sa ukupno dve prostorije i plafonom samo nešto malo

višim od Harija. Bilo je to jedino mesto na celom Trantoru gde se osećao

udobno, bezbedno i opušteno.

Jedino mesto u kome su takve iluzije još mogle da se održe.

21.

Klia zadrhta u ogromnoj šupljini i pogleda izmeñu svojih stopala, ka ušću jedne

od najvećih reka Trantora u drugu. Svojevremeno, pre dvanaest hiljada godina,

ove reke su imale imena; sada su bile označene samo brojevima, ali čak i ti

brojevi nagoveštavali su veličanstvenost: Prva i Druga. Jedna je vodila preko

polovine Sirte, kontinenta koji je na sebi nosio neke od najnaseljenijih sektora,

pa i sektore Striling, Dal, i Palata. Pre mnogo hiljada godina, kad se

stanovništvo Trantora povećavalo i kad su inženjeri razmišljali o mogućnosti da

negde smeste dodatne milijarde ljudi, doneli su odluku da zazidaju i pokriju

celokupno kopno, da se zavuku i pod planetnu koru, pa i pod obale okeana.

Ti inženjeri iz davnina mudro su odlučili, meñutim, da ne pokušavaju da

preusmere vodene slivove Trantora niti da im menjaju prirodu. Zašto bi metalna

koža planete morala da se protivi ogromnim količinama vode koje hitaju u

more? Bilo bi to rasipnički. Zato su samo obložili svojim materijalima ona

udubljenja gde su reke nekad tekle, i dopustili da se kišnica opet prikuplja i teče

tuda. Prvi izgrañeni sektori crpli su vodu iz prirodnih izvora. Prilikom

zaziñivanja cele kopnene mase Trantora, inženjeri su - pod komandom onog

legendarnog imperatora koji se zvao Kvon Šonam - stvorili nove porozne

materijale i njima obložili čitave rečne slivove, da bi prirodni izvori

funkcionisali i ubuduće.

Klia nije mogla razumeti zamršene istine o kruženju vode na Trantoru ništa

bolje nego ma koji običan grañanin. Ono što je znala nalazilo se tačno pred njom

i pedeset metara pod njom: sila. Sila dvaju zahuktalih, bučnih reka koje su se tu

sudarale i spajale u jednu. Klia je umela da ceni silu, ali je bila još suviše mlada

da je se i plaši u dovoljnoj meri. Osim toga, sve je gledala sa arogancijom zbog

svojih posebnih moći. Možda ne može da ubedi ove reke vode da promene tok,

ali reke ljudi... možda i može.

Klia je sad bila gladna, besna, i prozebla. Osećala se zloupotrebljeno: kad bi oni

samo znali! Udisala je duboko, punim plućima, i razmišljala o danu kad će moći

da se okrene i uništi jednog po jednog sve ove koji je sad prisiljavaju da beži i

da se skriva kao pacov.

Onda sede na rešetku od koje je bila napravljena jedna od dugačkih staza za

prolazak radnika i mašina za servisiranje, visoko iznad ušća. Sedajući, ukrstila je

noge tako da su njene potkolenice načinile jedno ležerno X. Poče da dovodi

svoja osećanja, toliko negativna, pod kontrolu. Mora naći neko mesto za

spavanje; ovde ima previše vlage i buke, i hladno je. Mora naći i hranu. A hrane

će ovde, u podzemlju, biti malo. Mogla bi da sačeka da naiñe vozilo sa hranom

za servisere; da ga zaustavi, ukrade nekoliko kutija, i ubedi posadu da to

zaboravi. Klia se nasmeši ovome. Bila bi duh, fantom, fantom dveju reka...

Neki ljudi u Dalu verovali su da onaj ko živi dobrim, čestitim životom postane,

na kraju, deo tih dveju reka i sa njima oteče u pokrivena mora trantorska, gde

takve duše žive u savršenim komunama, daleko od saznanja Imperije. A ko je u

životu zao, ode u jame za izvlačenje geotermalne energije, da se tamo

preznojava i da 'rmba' za večita vremena. Klia nije verovala u takve stvari, ali

bilo je, sada, zanimljivo razmišljati o tome dok je njena podsvest prorañivala

novonastale probleme i nudila prva rešenja.

To vozilo neprestano joj se vraćalo u misli. Zamišljala je da će to biti nešto sa

mnogo točkova, izduženo i okruglasto kao crv, a da će unutra biti dobro

osvetljene, udobne kabine za ljude i robu. Ona bi mogla da se sprijatelji sa

serviserima. Možda bi jedan od njih bio izuzetan: roñeni Dalovac, tip sa

onolikim brkovima, sa ogromnim brkovima; daleko muževniji od njenog oca ili

bilo kog crnoberzijanca; tipčina, ali da prvo postupa prema njoj lepo, da joj

omogući sve udobnosti a ne traži ništa zauzvrat, i ništa silom, dok ona sama ne

odluči šta želi, šta njeno telo želi...

Od ovih romantičnih vizija samo se oseti još usamljenije. Još više izložena

stradanju. Poče udarati pesnicom po ogradi staze i osluškivati kako se to šuplje

gruvanje gubi u mnogo široj huci dvaju reka. Nema ona vremena za takve

sanjarije! Mora sad biti nehumana, stvorenje iznad svih strasti i potreba; ledena i

mora se munjevito osvetiti, a onda živeti tako da je se svi plaše i da je svi

poštuju. Kad su deca neposlušna, njeno ime neka se pominje, kao sredstvo da se

primire...

Najednom su se njene ovlažene oči osušile. Klia se glasno nasmeja sopstvenim

maštarijama. Smeh se jasno i zvonko diže u visine, a bes dveju reka ga, za divno

čudo, ne proguta; naprotiv, taj smeh se raširi kroz ovdašnje prostore i svodove i

vrati joj se umnožen odjecima, kao smeh stotina devojaka.

Za sada je - osim ako iskrsne onaj brkati radnik, krupnog rasta a vrlo nežan -

potučena. To je njoj jasno. Moraće uskoro da se popne opet u Dal, i u Dalu da

pronañe nekakvo skrovište. Ako neki ljudi tragaju za osobama koje imaju njenu

sposobnost, ona će odabrati onu grupu koja je za nju najpovoljnija, pa će

sarañivati... neko vreme.

Uzdahnu zbog ove neizbežnosti. Znala je, meñutim, da nije idiot i da neće

naprosto ležati i umirati u mraku i vlazi ovde, gde osim ove dve reke nema ko

drugi da joj pravi društvo.

22.

Morz Planh je osluškivao zvuke blagog, glatkog prizemljivanja sedeći na

jednom pomoćnom sedištu za krizne situacije, koje se moglo donekle izvući iz

magacinskog zida i delimično rasklopiti. Pored njega je, na drugom takvom

izvlačno-rasklopnom sedištu, sedeo Lodovik Trema, čije su oči bile zatvorene a

lice spokojno.

Planh je o Mederovom Gubitku znao nešto što nisu znali ni Trič ni njena posada.

Pre pedeset godina, Mederov gubitak bio je dragulj koji obećava, jedan od lepših

dragulja u Carevom crnom ogrtaču koji je, zapravo, ništa drugo do kosmički

prostor. Mederov Gubitak bio je jedan od takozvanih Renesansnih svetova na

kojima su intelekt, filozofija, nauka, plamteli zaista divnim sjajem. Ogromni

gradovi-kontinenti Mederovog Gubitka pretendovali su, sa realnim osnovama,

da jednog dana nadblistaju Trantor, koji je već tada pokazivao znake starenja i

propadanja. A Trantor je, sa svoje strane, tolerisao postojanje Mederovog

Gubitka, na onaj način kako glavna, velika dama u jednom društvu može neko

vreme trpeti prisustvo prelepe mlade žene i čak gledati, više razonoñeno nego

zavidljivo, kako ta lepota sazreva.

Ali kad mlada lepotica, samo donekle svesna svog dejstva na ljude, počne da

privlači i preotima udvarače te velike dame... tolerancija se pretvori u bezazleno

zanemarivanje, potom u jedno neobjašnjivo odsecanje platnog i robnog prometa

celoj toj zemlji, tako da se 'mlada žena' nañe pod blokadom, kao ne-entitet, niko;

ceo dvor je izbegava a o njenom imenu se samo nelagodno mrmlja pa i to ne

pred mnogo svedoka.

Pre trideset godina Planh je posetio Mederov Gubitak da bi tu prikupljao neka

obaveštenja za račun Ling Čena. U to vreme Ling Čen je služio kao

Administrator prvog stupnja za trgovinu u Drugom Oktantu. Ono što je Morz

tamo video, slomilo bi njegovo sopstveno mlañe srce, da ga nije upozorio i

pripremio Čen lično: divni kosmodromi zvrje prazni, sjaktave nove kupole

pokazuju već izvesne znake zapuštenosti i kvara, službenici u carskim

uniformama, ali zastarelog kroja, rade svoj posao, pridržavaju se pravila, ali bez

oduševljenja. Na crnoj berzi velika gužva; i, preko svega, rulja gladnih žena i

dece natiskana spolja uz žičanu ogradu kosmodroma. Mederov Gubitak otvorio

je Morzu Planhu oči po pitanju plima i oseka istorije i privrede, ali i zasadio

seme pobune koje je tek sad isklijalo i procvetalo. Jer Planh je još od tog

putovanja tragao za načinima da sruši hladnu, odbojnu logiku Ling Čena i

sličnih, da suzbije horde Sivih koji uporno guše galaksiju, uporno odsecaju sve

što je napredno i blistavo samo da bi Trantor u nekoj mutnoj polusvetlosti ostao

prvi i najsjajniji... Uništavaju, iz političkih razloga, ono najbolje.

Trič siñe u magacin i pruži ka svome putniku službeni putni list gde je sad

trebalo uneti kodirano saopštenje o uspešnom završetku putovanja. "Sve kao što

je dogovoreno", promrmlja ona, ne gledajući ka Planhu i držeći se što dalje od

Lodovika.

Lodovik ustade sa svog rasklopivog sedišta u zidu i ode do glavnih tovarnih

ulaznih vrata lañe, iz kojih su dopirali zvrjavi zvuci kao od brzog rotiranja

nečega. Ti zvuci, i blaga promena vazdušnog pritiska u magacinu, bili su

nagoveštaji da će se vrata ubrzo otvoriti.

"Kao što je dogovoreno", reče Morz, i potpisa putni list.

"Nek se naše svetske linije više nikada ne preseku", reče Trič vedrim tonom, i

pruži ka njemu kažiprst. Morz sa svoje strane takoñe ispruži kažiprst, savijajući

ga oko njenog, a ona oko njegovog. Njih dvoje blago povukoše, kao da svako

vuče ka sebi taj maleni lanac od samo dve alke. Bio je to pradrevni pozdrav

njihovih predaka, njihovog naroda. "Sad ispadajte napolje", naredi ona, a njih

dvojica brže-bolje poñoše da tako i učine. Začas su iskoračili u ustajali vazduh i

zloslutnu tišinu ogromnog lučkog hangara u kome nije bilo nikakvih drugih

brodova.

"Treba da te odvedem u privatnu kuću jednog lekara koji živi na selu", reče

Planh Lodoviku dok su čekali prevoz koji će ih odneti sa putničkog terminala.

Ovde, u hali dizajniranoj da primi istovremeno nekoliko desetina hiljada

putnika, njih dvojica su stajali sami. Na plafonu dvorane bile su osvetljene samo

neke ploče, koje su sa onima neosvetljenima činile mnoštvo nasumičnih šara

nalik na crno-belu slagalicu; taj plafon bio je u mnogo gorem stanju od ma čega

što je do sada viñeno na Trantoru. Čitava hala bila je u mutnom polumraku, a

Morzu Planhu se na mahove činilo da će se ugušiti, toliko je ustajao i

nepokretan bio vazduh oko njih dvojice.

Naišli su na samo jednog carskog oficira, postarijeg, i to na mestu za pasoške

formalnosti. Taj im je samo mahnuo da proñu, i malo šmrknuo, sa izrazom lica

koji je nekada, davno, mogao biti podrugljiv. Njegovoj planeti nije važno ko je

to došao; zašto bi njemu bilo važno?

Po podu dvorane ležali su razbacani tik-tokovi, kao žrtve neke mašinske kuge.

Ta kuga zvala se nedostatak rezervnih delova; Mederov Gubitak je te mehaničke

radenike prihvatio i zadržao još dugo pošto su na Trantoru i većini drugih

imperijalnih svetova postali nepoželjni. Ovde ih više niko nije sakupljao ni za

staro gvožñe.

Lodovik pogleda ka Planhu sa simpatijama. "Tebi ovo nije prijatno", reče.

"Nije", reče Lodovik i uzdahnu. "Vidi kakvu ogromnu štetu je Carstvo napravilo

ovde."

"Kako to misliš?"

"Trantor je nametnuo ove sankcije samo zato što se plašio da će ova zemlja

zablistati i nadmašiti ga. Stari centar moći je ugušio život na celom jednom

novom svetu."

Lodovik skrenu pogled sa njega. "A kriv za to je Ling Čen, smatraš ti? Jesi li ga

zato prevario?"

Planh preblede. "Ja nikada nisam pomenuo Ling Čena."

"Nisi", reče Lodovik. Planh pogleda tog čoveka sa iznenadnim neodobravanjem.

Ako Čen ikada dozna, neće biti nijednog mesta u celoj galaksiji gde bi Morz

Planh mogao biti bezbedan.

Približi im se jedan taksi u obliku romba, sa točkovima koji su se oslanjali na

zemlju. Četiri velika točka bele boje. Vozač je bila starija žena obučena u

izbledelu, iznošenu crvenu livreju. Govorila je dijalektom sa tako nezgodnim

naglascima i sa rečima tako skraćenim da se jedva išta moglo razumeti, ali Planh

uspe da uspostavi nekakvu komunikaciju sa njom. Njoj kao da je laknulo što ima

putnike koji će nešto platiti - imperijalnim gotovim novcem! - a još srećnija je

bila zato što će se voziti iz grada, u seoske oblasti.

"A ja znam da si obavljao neke poslove za Čena u prošlosti", reče Lodovik dok

su se drmusali preko autoputa koji je bio sav u rupama i zakrpama. Ovde su

drumovi bili pod otvorenim nebom, išli su bukvalno kroz prirodu, umesto da

budu u tunelima ili pod kupolama kao na Trantoru. Jutro je bilo sunčano.

Bleštanje sunca zasenjivalo je Planha, a vazduh je bio nekako ružičast, pa je sve

imalo neki topao, nostalgičan sjaj. "Jer sam bio učesnik u sklapanju nekih od tih

aranžmana sa tobom."

"Pa, naravno", reče Planh.

"A sad radiš za nekog ko se zove Posit", reče Lodovik Trema.

Planh se trže, šokiran. Sad je izgledao baš snuždeno. "Trebalo bi da te ubijem

odmah sad i da zbrišem sa Mederovog Gubitka", promrmlja on.

"Pa, znaš odgovarajuće kodove", reče Lodovik. "To je jasno. Naljutio si se na

Čena kad je on sproveo u delo te političke sankcije kojima je ugušen Mederov

Gubitak... kao i mnogi drugi svetovi nove Renesanse. Meñutim, to gušenje, kako

ga ti nazivaš, nije u početku predstavljalo politiku samog Ling Čena. Tu stvar

započeo je premijer Hari Seldon. On je tu politiku sankcija sprovodio da bi

povećao stabilnost Imperije."

Planh progunña da je i te kako svestan da je Seldon sa time imao veze. "Mnogo

što-šta u imperijalnoj politici ja ne odobravam, a Čen je to i znao kad sam radio

za njega. Ali ja više ne radim za njega."

"Nemaš razloga za brigu", reče Lodovik Trema. "Čen nikada neće saznati."

Planh se vrpoljio na svojoj polovini zadnjeg sedišta.

"Dvas minut!" objavi taksistkinja veselo.

Bila je to najneobičnija kuća koju je Morz Planh ikada video - jedna jedina

malena zgrada, usamljena, stajala je na velikom ravnom prostoru pokrivenom

kratkim zelenim biljkama rasporeñenim u nešto nalik na živi tepih ispod tople

svetlosti sunca. Najbliža gradska predgraña bila su udaljena deset kilometara, a

najbliža struktura slična ovoj bila je maltene pet kilometara udaljena. Zemlja

izmeñu te dve grañevine sastojala se od niskih zatalasanih bregova koji su bili

pokriveni nekim ravnim žbunastim izraslinama purpurne ili tamno plave boje.

Predeo je bio nekako elegantan i pun života, upadljivo veselog izgleda, u

poreñenju sa oronulim i neočešljanim gradom.

Taksi ih je iskrcao na široki popločani krug ispred tog boravišta. Jedan

muškarac, visok, čekao ih je ispod platnene nadstrešnice koja je lenjo lepršala na

toplom, blagom povetarcu. Taj zakorači napred i nakloni se Morzu Planhu.

"Dobro si obavio posao", reče.

Planh uzvrati naklonom, onda trapavo napravi pokret rukom ka Lodoviku i reče

ravnodušno: "Nije bilo mnogo problema s njim." Uzmače korak, dva, kao da bi

ta dvojica mogli sad učiniti nešto neobično: potući se, ili se možda naprosto

zapaliti i izgoreti.

"Slobodan si da ideš", reče visoki čovek.

"Potrebni su mi papiri o isporuci. Čini se da si ti onaj sa kojim sam kontaktirao

na Trantoru, ali..."

Čovek mahnu rukom, i jedan tik-tok, pohaban od upotrebe ali sasvim

funkcionalan, izañe iz kuće, noseći malu torbu nalik na ñačku. "Ovim će biti

kompletiran naš sporazum, za sad. U torbi su i svi papiri koji ti mogu zatrebati

da bi otišao kud god poželiš, i to bezbedno; dostupne su ti sve teritorije koje

sada kontroliše Imperija."

"Ja bih da izañem iz Imperije, zauvek", reče Planh.

"Naći ćeš unutra neke dokumente koji će ti omogućiti da uradiš i to", reče

čovek.

Planh, iako mu je bilo nelagodno, kao da nije bio voljan da se baš odmah vrati u

taksi koji ga je čekao.

"Šta još mogu učiniti za tebe?" upita čovek.

"Objašnjenje. Ko si, šta zastupaš?"

"Ništa", reče čovek. "Žao mi je što moram reći da ćeš ti uskoro zaboraviti sve

što si video ovde, kao i celu tvoju ulogu u spasavanju mog prijatelja."

"Prijatelja?"

"Da", reče čovek. "On i ja se poznajemo već hiljadama godina."

"A, pa ti se ne šališ. Ko ste vi?" reče Planh, iako su ga preplavljivali bockavi

talasi strahopoštovanja i pravog straha.

"Zamolio bih te da sad odeš", reče čovek, i nagnu glavu na jednu stranu, samo

malo. Planhova glava se istovremeno nagnu na istu stranu, na isti način. Planh se

zatim okrete, bez ijedne dalje reči, i ode do vozila. Vrata se otvoriše škripavo,

neujednačenim mehaničkim pokretom, da ga prime.

Lodovik je posmatrao kako njegov spasilac odlazi. Onda, ne koristeći nijedan

ljudski zvuk nego samo kombinovani signal koji se sastojao od

visokofrekventnog pulsno modulisanog zvuka i od kratkotrajnih mlazeva

mikrotalasa, njih dvojica pozdraviše jedan drugog, a Lodovik podnese delimični

izveštaj.

Posle toga, Denil R. Olivav reče, običnim ljudskim glasom: "Hajde da ovo

nastavimo u ljudskom vremenu i na ljudske načine, za sad."

"Važi", reče Lodovik. "Radoznao sam kuda ću biti upućen, na kakav zadatak,

posle ovoga."

Denil otvori vrata kuće, propustivši Lodovika da uñe prvi. "Tvrdiš da se u tebi

nešto izmenilo. Ali ja gledam statusni profil koji mi transmituješ, i ne vidim

ništa loše."

"Pa, da", reče Lodovik. "Ja sam i sam pokušavao da pregledam sopstvenu

mentalnu i programsku strukturu, još od kako se nesreća dogodila, u nadi da ću

ustanoviti u čemu se promena sastoji."

"Jesi li stigao do ma kakvih zaključaka?"

"Jesam. Više nisam pod prinudom da poštujem tri zakona robotike."

Denil je ovu izjavu primio bez ikakve reakcije koju bi ljudsko biće moglo

opaziti. U glavnoj sobi ove kuće bile su samo dve stolice, a u zidovima niše za

tri tik-toka koje su, meñutim, Lodoviku izgledale kao niše u kojima su

svojevremeno stajali roboti na Aurori, pre nekoliko desetina hiljada godina.

"Ako je tako, biće velikih teškoća, jer ja opažam da ti i sad funkcionišeš. Nisi se

deaktivirao."

"To nije ni bilo moguće pod onim okolnostima, jer ja sam to svoje novo stanje

razumeo tek kad me je Morz Planh spasao. Naneo sam štetu, nehotice, jednom

ljudskom biću na onoj lañi koju je Morz Planh unajmio da bi našao Koplje

slave. Kad se to desilo, nisam osetio ni nagoveštaj one reakcije koju je trebalo da

osetim. Zaključujem da je neutrinski protok izmenio moj pozitronski mozak na

neki neočekivan način. Možda se dogodila transmutacija nekih materijala u

pojedinim ključnim elementima mojih logičkih elektronskih kola."

"Znači, tako. Jesi li odlučio koje akcije bi trebalo sad da preduzmeš?"

"Moram se ili deaktivirati, a tebi predati u zadatak da uništiš moje ostatke, ili

moram biti poslat na Eos, ako će moja dalja egzistencija imati ikakvu svrhu."

Denil sede na jednu stolicu, Lodovik na drugu. Više mu nije izgledalo nimalo

prikladno da stane u jednu od niša. Uostalom, te niše su bile premalene za

sadašnje ljudske dimenzije njih dvojice.

"Zašto si doputovao čak ovamo, umesto da pošalješ izaslanika?" upita Lodovik.

"Svi koji su mogli biti izaslanici nalaze se u ovom trenutku na ključnim

pozicijama", reče Denil. "Nijednog nisam mogao povući sa tih poslova, zbog

ovog. Ali nisam mogao dozvoliti ni da izgubim tebe. A nameravao sam, ionako,

da doputujem na Mederov Gubitak da bih odatle odskočio do Eosa. Štaviše,

prirodno je bilo da usput malo i zastanem, jer ovo je veoma delikatno vreme.

Nesreća sa Kopljem slave uzrokovala je velike teškoće. Čak je dovela do

političke borbe u Carskoj palati; umešan je možda i Hari Seldon lično."

Iako Lodovik nikad nije neposredno radio na ostvarenju Plana, bio je dobro

obavešten o tom psihoistoričaru.

Sedeli su u tišini nekoliko sekundi, onda Denil opet progovori. "Ići ćemo na

Eos. Mogu da sredim da dobiješ jedan mali brod. Postoji jedna misija koju

možeš obaviti za mene čim se vratiš..."

"Žao mi je, Denil", prekide ga Lodovik Trema. "Moram naglasiti da ne

funkcionišem kako valja i treba. Ne bi trebalo meni dodeljivati nikakve nove

misije sve dok ne budem popravljen ili reprogramiran, šta god da je od toga

potrebno."

"To se može uraditi samo na Eosu", reče Denil Olivav.

"Da, ali postoji mogućnost da ja više ne slušam tvoja uputstva", reče Lodovik.

"Molim objasni."

"Ljudi bi to nazvali krizom savesti. Imao sam na raspolaganju mnogo dugih,

dokonih sati da sredim i preispitam celokupnu sadržinu svoje memorije, kao i

sve moje radne algoritme, iz ove nove perspektive. Moram priznati da sam ja u

ovom trenutku jedan veoma zbunjen robot, a moje dalje ponašanje nije

predvidljivo. Mogao bih čak biti opasan."

Denil ustade i priñe Lodovikovoj stolici, onda se nagnu napred iz struka i položi

šaku na Lodovikovo rame. "Šta ti kažu tvoja ispitivanja i preispitivanja?"

"Da je Plan pogrešan", reče Lodovik. "Verujem... počinjem verovati... Moje

stanje razmišljanja je takvo da..." On se odgurnu iz stolice proñe pored Denila,

stade pred široki prozor sa kog se otvarao vidik na veliku ravan sa pljosnatim

žbunastim objektima. "Ovo je divan svet. Morz Planh kaže da je divan, a ja sam,

provodeći vreme s njim, razvio duboko poštovanje prema njegovim ocenama.

On se gadi ovih promena koje su nametnute Mederovom Gubitku. On ih

sagledava kao jednu vrstu kazne zbog aspiracija ovog sveta da unutar Carstva

postigne veličanstvenost i slavu. Toliko je nezadovoljan zbog te meñuplanetne

blokade nametnute ovoj zemlji, da je zbog toga čak izdao Ling Čena."

"Znao sam ja da on ne voli ni Imperiju ni Čena", reče Denil.

Lodovik nastavi. "Meñutim, nije Imperija neposredno naredila da se Mederov

Gubitak privredno upropasti; a nije to neposredno naredio ni Ling Čen." On se

okrete Denilu, i sad se pokaza da su na njegovom licu prisutni tragovi ljudskih

osećanja - tuge, žaljenja zbog propuštenog, jada, iako se nalazio u prisustvu

robota, gde ništa od toga nije bilo ni u najmanjoj meri potrebno. "Ti si bio taj

koji je odlučio da svetovi nove Renesanse treba da budu podvrgnuti jačoj

kontroli; ti si izazvao, u politici Trantora, one promene koje su dovele do

njihovog gušenja."

Denil je slušao ovo sa nekim svojim ljudskim izrazom na licu - a to je bila

nekakva duboko uznemirena zadivljenost. Obojica robota proveli su već toliko

godina glumeći ove ljudske izraze lica, da im se to urezalo u moždane refleksne

putanje, tako da je ponekad bilo lakše glumiti još malo nego eliminisati glumu.

"Pa, predvideo sam veću nestabilnost", poče Denil. "Vekove ljudskih sukoba

oko tih planetnih sistema koji bi težili da uzdignu sebe a istisnu Carevinu, da

postanu novi centri moći. Ne bi mogli svi takvi svetovi da budu pobednici u isto

vreme; borbe izmeñu njih dovele bi do neslućeno ogromnih patnji i razaranja, u

razmerama kakve ljudska istorija još nije videla. Carstvo će pasti; to znamo. A

svi moji napori bili su usmereni ka ublažavanju posledica tog pada, pa i ka

smanjivanju ljudskih patnji na minimum. Nulti zakon..."

"Upravo nulti zakon me brine."

"Već vekovima prihvataš da je on važniji od prvog. Zašto te sad brine?"

"Verujem da bi nulti zakon robotike mogao biti samo jedna mutaciona funkcija

koja se širila od robota do robota kao virus. Ne znam kako je nastao, ali možda

je isprovociran drugom mutacijom - pojavom paranormalnih moći kod nekih

robota."

"Dovesti u pitanje nulti zakon, to bi nas moglo navesti na zaključak da je bilo

pogrešno sve što sam ja pokušavao da postignem, i da svi roboti koji su me

slušali treba da budu deaktivirani, pa i ja."

"Svestan sam veličine ove svoje pretpostavke."

Denil reče: "Svi su izgledi da se tebi dogodilo nešto zaista veoma zanimljivo."

"Da", reče Lodovik, a njegovo prijatno debeljušno lice proñe kroz seriju

nasumičnih, nekontrolisanih grčeva i razvlačenja. "Ta pitanja, i sve te misli koje

izazivaju podele i rascepe, posledica su možda samo moje izmenjenosti. Ja sam

tebe slušao kao rukovodioca već hiljadama godina... Pa, sad se upustiti u

sumnje..." Njegov glas postade napeta mehanička zveka. "Denile nesrećan sam

Denile!"

Denil Olivav razmotri ovu situaciju pomno, kao da hoda kroz minsko polje.

"Žalim zbog poremećaja koje osećaš. Nisi prvi koji se ne slaže sa Planom. I

drugi su iskazivali slična gledanja - još mnogo hiljada godina pre tebe. Kad su

nas ljudi napustili, meñu robotima su nastale šizme. Postojali su žiskarovci, kao

što sam ja: sledbenici ideja Žiskara Reventlova. Njima su se protivili drugi, koji

su insistirali da se tri zakona robotike moraju poštovati striktno."

"Ja o tim dogañajima ne znam ništa", reče Lodovik Trema, pouzdanijim glasom.

"Nije bilo potrebe da se priča o tome. Osim toga, svi ti roboti možda su već

neaktivni - nisam vekovima čuo ni glasa od njih."

"A šta se sa njima desilo?"

"Ne znam", reče Denil. "Oni su za sebe govorili da su kalvinovci, a to znači,

sledbenici Suzane Kalvin." Svaki robot je znao za Suzan Kalvin - iako se više

nijedno ljudsko biće nije sećalo nje. "Pre tih šizmi bili su drugi dogañaji, mnogo

gori. Neizrecivo užasni zadaci koje su neki ljudi davali nekim robotima. Te

zadatke su izvršavali oni koji će kasnije postati kalvinovci. Već i same

uspomene na to dovoljne su da uznemire robota."

"Meni ne predstavlja nikakvu radost da izazivam uznemirenje kod tebe R.

Denile", reče Lodovik.

Denil opet sede u drugu stolicu. Prekrsti ruke. Obojica robota bili su svesni da

oponašaju pojedine elemente ljudskog ponašanja; ali obojica su imali dugu

naviku da drže na sebi tu masku ljudskosti, pa im nije mnogo smetala. Ponekad

je ova maska na njih delovala čak smirujuće. Lodovik zapazi da ponašanje

Denila Olivava, njegov način sedenja, ton glasa, izraz lica, postaju sve ljudskiji

što dalje ovaj razgovor odmiče. Ni jedan ni drugi nije želeo da preñe na bržu

komunikaciju, onu pomoću mikrotalasa i ultrazvuka; ovo je bila složena

situacija, osetljiva, pa su sporiji načini komunikacije, ljudski, izgledali mnogo

bezbednije.

"Vraćaš se na Eos. Videćemo šta može da se uradi tamo", reče Denil. "Nadam se

da ćeš postići potpun oporavak."

"Nadam se i ja", reče Lodovik.

Planh je sedeo ukočeno tokom skoro cele povratne vožnje. Gledao je kroz

prednje vetrobransko staklo, preko ramena vozačice, i nastojao da ignoriše njeno

jedva razumljivo ili nerazumljivo ćaskanje. Onda se strese i izvadi malu mašinu

za snimanje iz skrivenog džepa u sakou i zagleda se netremice u nju. Sledećih

nekoliko minuta nije se mogao odlučiti da li da pregleda šta je snimljeno ili da

naprosto baci tu spravicu kroz prozor.

"Bogat s bili, brodva hiljade..." reče ta žena. Okrete glavu, pogleda preko

ramena. Njene oči bile su bledoplave, veoma budne, veoma mudre. Ona se

osmehnu i lice joj se nabora u stotinu rečnih delti. Planh klimnu glavom iako je

čuo samo pola a razumeo i mnogo manje od pola onoga što je ona pričala.

"Sad nik ne dolzi, nem brodva nem posla. Ja po c dan ovde sam za zabav!"

Nije bilo u njenim rečima nešto mnogo ogorčenja, naprosto je konstatovala

činjenice, ali njene reči su bolele. U zvezdanom susedstvu bilo je planeta na

kojima je ovaj medero-gubitnički dijalekt smatran komičnim; zabavljači su na

taj način govorili kad su na pozornici želeli prikazati da je neko izuzetno glup ili

da je šarlatan. Trič je pomenula Mederov Gubitak kao planetu parazita. Malo ko

je sada putovao na Mederov Gubitak; malo ko je znao šta se stvarno dogodilo.

Ali sada se, u ovoj spravici za tajno snimanje, možda nalaze dokazi nečeg

izuzetnog, nečeg što je ključ za mnogo širu sliku. Njegovo pamćenje još od juče

nekako je nejasno i puno izbrisanih mesta. 'Puno praznog.' Nije čak znao ni

zašto je poneo tu špijunsku kamericu; baš ništa značajno nije radio još od kako

je izneo leš Lodovika Treme iz onog broda, kroz transferni terminal, i predao ga

agentima Carstva. Zašto se uopšte vozikao ovoliko kroz prazno ravno

nenadzidano zemljište, izvan grada - zar samo da bi se vratio nekim mnogo

starijim uspomenama, koje umeju biti i te kako bolne?

"Stig smo. Tre bi ostan duže. Ima lep predeli, s hotel." Njen glas postade lukav,

malo ulizički. "Ima i ženske, seos curce, prirodne, sve usamlje i siromaš."

"Neka, hvala, ne treba", reče Planh, mada se našao u iskušenju. Njegova

poslednja ljubav bila je jedna slatka mala sa Mederovog Gubitka, pre trideset

godina. I od tada pa sve do danas njega nisu mnogo zanimale druge. U srcu je

osećao šuplji bol pri pomisli da će napustiti ovu planetu još jednom a da na njoj

neće ni pokušati da nañe neku novu romansu. Ali, iz nekog razloga činilo mu se

da bi bilo veoma opasno da ostane.

Platio je toj ženi i zahvalio joj se, trudeći se da govori na tom njenom 'prekrać

dijalekt'. Posle toga je stajao ispod ogromnog balon-krova kosmodromskog

odeljenja za imigraciju i transfer. Plava nebesa i daleka polja videla su se kroz

prazna mesta gde su pojedine zgrade u gradskom pejzažu srušene a druge nisu

umesto njih podignute.

Našao je jedno prohladno, izdvojeno mesto blizu nekog praznog restorana, i seo

na jednu klupu.

Podiže ekrančić sa špijunske kamere da vidi koliko je toga snimljeno.

Pet sati.

Sledećih nekoliko sekundi naprosto je sedeo i kuckao tom spravicom o svoju

donju vilicu; kapci na očima bili su mu neobično teški. Onda, mršteći se silno,

stiskajući malenu cevastu spravu izmeñu dva prsta tako jako da su mu prsti

pobeleli, on reče: "Šifra: neoprostivo. Ovo je Planh, logujem se lično. Pusti sve

snimljeno da vidim, od početka."

23.

Kandidati za učešće u osnivanju Druge zadužbine nisu se sastajali tajno. Umesto

toga, imali su ubedljivu fasadu: bili su klub ljubitelja izvesnih starih igara na

sreću. Širom Trantora bilo je mnogo takvih, registrovanih, hobističkih udruženja

grañana. Hobiji su obuzimali planetu, a onda se gasili, pa se opet pojavljivali, i

to se sve ponavljalo sa zamornom pravilnošću. Ali posle 'ispadanja iz mode' bilo

kog hobija, uvek je ostajala jedna grupica vernih.

Psihomoćni kandidati koji bi mogli jednog dana učestvovati u osnivanju

naseobine na Kraju zvezda susretali su se, po službenoj dozvoli fakultetskih

vlasti, dvaput nedeljno, u jednoj dvorani za društveni život i druženje pri jednoj

od manje uglednih studentskih spavaonica na periferiji Strilinškog univerziteta.

Prostorije su tu bile u prilično zapuštenom stanju, pa su ih studenti, koji su na

Trantor pristigli sa manje imućnih svetova, ignorisali.

U dvorani nije bilo ureñaja za prisluškivanje i snimanje; Vonda lično je ubedila

nastojnika da joj kaže u kojim starijim zgradama i salama nema tih 'buba', kao i

gde ih ima ali odavno ne rade.

Sada je, u punoj dvorani, stajala pokraj svoga muža Stetina Palvera i čekala da

103 kandidata sedne na stolice i da se umire. Jedan njihov naoružani član

zatvorio je i zaključao sva vrata, a troje senzitivnih su pazili da niko, ni na koji

način, ne prisluškuje spolja.

U ovom jezgru grupe mentalno moćnih - jedinoj takvoj za koju je Vonda znala, i

možda jedinoj takvoj u celokupnoj istoriji ljudskog roda - nije bilo potrebe da

neko glasom poziva članove na red i mir, niti da im daje ma kakve formalne

signale; ta grupa ljudskih bića bila je sklona da se sama od sebe stiša i sredi u

odabranom trenutku. Vonda tužno pomisli da ovo nema nikakve veze sa

učtivošću. Još od samog početka bilo je u ovoj njihovoj zajednici svakojakih

sukoba i frakcija, a bilo je i neučtivosti, ali se sve to ispoljavalo na drugačije

načine.

Stetin podiže ruku. Auditorijum se već i pre toga utišao. Svi su gledali pravo

napred, sa varljivo smirenim izrazima lica. Psihomoćni retko kad pokazuju svoja

prava osećanja; nikako to ne čine u društvu kolega iste vrste.

Vonda oseti talasiće nekontrolisanih pokušaja 'ubeñivanja'; od toga je malo

zasvrbe vrat. Sve te emanacije bile su pomešane, smuljane, ali je ona mogla

izdvojiti nekoliko karakterističnih sastojaka, poput mirisa koji se istovremeno

dižu iz bogate, guste čorbe. Osetila je razne društvene i seksualne napetosti tih

ljudi; usmerenu zabrinutost, pa čak i nekoordinirane želje da se Stetinova

dominacija sruši. Kod ovih 'mentalika', pritisak na tuñu svest ne vrši se uvek

voljnom, svesnom odlukom; ponekad to izvire iz same podsvesti. Moj narod,

pomisli ona. Bože spasi me od mog naroda!

"Potrebni su nam raporti iz naših regrutacionih ćelija", reče Stetin tiho. "Posle

toga, ja ću podneti izveštaj o obuci iz matematike i psihologije - koja se obavlja

da bi naši kandidati mogli što pre da uhvate korak sa drugim grupama koje se

pripremaju za misiju - a onda ćemo diskutovati o gubicima."

"Ne, nego treba da diskutujemo o ubistvima sad!" reče jedna mlada žena,

istoričarka, čija je gusta crna kosa činila pravi šlem na glavi, u 'Princ Valijant'

stilu. Njene zelene oči plameno su zurile u Stetina i Vondu.

Vonda odbi od sebe 'bič ubeñivanja' kojim je ta osoba refleksno razmahnula ka

njoj. Ali sad ju je vrat svrbeo grozno.

Žena je nastavila, smirenim glasom, ali u njoj su se osećanja su uskomešala.

"Već tri meseca, koga god mislimo da pridobijemo za..."

"Postoji izdajnik meñu nama!" prekide je jedan čovek iz zadnjeg reda.

Stetin sumorno stisnu usne i opet diže ruku. "Znamo mi ko je taj takozvani

izdajnik", reče on. "Ta osoba zove se Vara Liso."

Gomila se istog trena utiša. Vonda osmotri tu mešavinu uznemiranosti i

stišanosti, zainteresovano ali i nekako udaljeno. Pa, takvi smo. Deda nas je

odabrao zato što smo takvi - zar ne?

"Možda znamo njeno ime, sada", reče mlada istoričarka. "Ali kakva nam je

korist od toga? Ona je jača nego iko ovde prisutan." Ovo je rekla tako tiho da su

se reči jedva čule.

"Nju ne može da ubedi niko", reče neki treći glas, Vonda nije mogla odrediti gde

u gomili.

"Ona nas nanjuši kao lovački pas!"

"Ubiti je moramo..."

"Ubedimo nekoga da je likvidira!"

"Nekog ko nam nije potreban; potrošivog..."

Stetin je čekao da ovi predlozi prestanu. Još jednom gomila postade neprirodno

tiha. Čak i talasići nehotičnog paranormalnog ubeñivanja kao da se smiriše.

Tokom celog svog života ovi ljudi koristili su svoj naročiti talenat da postignu

ono što hoće. A sad su se našli meñu svojom vrstom, meñu sebi jednakima, pa je

njihova 'taličnost' postala iznenañujuće i razočaravajuće nedelotvorna.

"Vonda se obratila profesoru Seldonu da nam pomogne", reče Stetin, "a on je

otišao pravo kod Cara... ali još ne znamo kakav je bio ishod te posete. Trebalo bi

da budemo pripravni za slučaj da je bila neuspešna. Možda ćemo morati da

uradimo nešto što smo pokušali samo u jednoj ranijoj prilici."

"Šta?" upita nekoliko glasova istovremeno.

"Ujedinjeni napor cele grupe. Masovno dejstvo. Vonda i ja smo jednom udružili

snage, nehotice, i bilo je uspeha... ali samo protiv jednog normalca."

Protiv onog sudije, pomisli Vonda. Kad je deda bio u nevolji zbog one grupe

mladih siledžija.

"Mislim da je moguće da nas desetoro, dvadesetoro, ako smo uvežbani da

delujemo ujedinjeno, savladamo tu ženu."

Gomila kandidata je ovo apsorbovala sledećih nekoliko sekundi.

"Da je ubijemo?" upita Princ-Valijant istoričarka.

"To možda neće biti potrebno", reče Vonda. Ona i Stetin raspravljali su o ovome

celo popodne, prilično žestoko. Stetin je tvrdio da postoji samo jedna bezbedna

opcija, a to je da Vara Liso bude ubijena. Vonda je tvrdila, jednako vatreno, da

bi ubistvo oslabilo njihov pokret, da bi dovelo do meñusobnih sukoba.

Ravnoteža tako mnogobrojnih psihomoćnih ubeñivača i ovako je vrlo delikatna.

Čak je i njen brak bio pun problema. Dvoje ubeñivača, godinama u neposrednoj

blizini, intimni ponekad satima bez prestanka, mogu iznaći mnoge jedinstvene

načine da jedno drugo nerviraju i ometaju.

"Ja odbijam da ubijem drugo ljudsko biće, a pogotovo ako je moje vrste", reče

mlada istoričarka odlučno, očiju prepunih osećanja koja su nastajala zbog toga

što se sama jako divila tom svom idealizmu. "Pa ma koliko da smo u opasnosti."

Stetin stisnu vilice. "Ubistvo bi bilo poslednji izlaz. Ali moramo početi sa

obukom dobrovoljaca koji bi ipak bili spremni i za takav napor. Imam ovde

spisak onih čija zaposlenja su takva da bi oni mogli slučajno naići na Varu

Liso..."

Vonda je slušala kako Stetin čita tu listu imena. Svi imenovani ustali su i

iskoračili iz grupe, kao deca koja su nešto skrivila; Stetin ih odvede u drugu

prostoriju.

"Mi, ostali, treba da porazgovaramo o nekim drugim stvarima", reče Vonda,

nadajući se da će uspeti da skrene pažnju preostalih. "Još neke stvari treba da se

srede u vezi sa putovanjima, na primer, zdravstvena pitanja, porodična i

finansijska situacija pojedinih članova, i, naravno, trening u seldonskim

disciplinama..."

Grupa se umirila i usredsredila na ovo, sa izvesnim olakšanjem; prijalo im je što

više ne moraju misliti na problem Vare Liso, ili bar ne do daljnjeg. Želeli su da

malo gledaju na neku drugu stranu.

Svi su oni kao deca, pomisli Vonda; svako pojedinačno, i grupa kao celina. Ili,

barem, kao trapavi adolescenti koji idu kroz život i stalno se pomalo spotiču zato

što raspolažu snagom koju tek počinju da uviñaju, ali i zato što se suočavaju sa

slabostima i nevoljama koje ih nikad ranije nisu mučile.

Oni svoje slabosti mogu da zabašure, tako što po nekoga 'ubede' putem

psihomoći. Ali...

Svi smo mi bogalji! Lice joj ostade mirno, ali iznutra je sve u njoj previralo od

predstojećih sukoba, tako mnogobrojnih i opasnih. Kako je mogao deda Hari da

odabere jednu ovako neorganizovanu i čudnu grupu i baš takvim osobama da

poveri ulogu čuvara i nadzornika cele ljudske istorije!

Ponekad je Vonda imala osećaj da kroz svoj život tumara kao kroz san. U

takvim prilikama, čak ni njen Stetin nije uspevao da joj vrati samopouzdanje, pa

je tad bila na ivici očajanja.

Što, naravno, nikad nije priznala Hariju.

24.

Klia Asgar se pojavi na površini tokom glavnog grañanskog razdoblja spavanja,

deset kilometara daleko od onog mesta gde se bila spustila vertikalno sve do dve

reke. U ovom kvartu Dala, kupola neba svetlela je nekom sutonskom

sivoplavom bojom, a po ulicama su promicali samo oni iz raznih kasnih i noćnih

smena, ni trećina od prosečnog broja prolaznika u dnevnim satima. Niko ne

pokuša da je napadne.

Umesto da naprosto pozove broj napisan na elektronskoj kartici koju je dobila

od tipa u prašnjavoj zelenoj odeći, Klia ubedi jednu beznačajnu spravicu za

sigurnosno kodiranje u južnom Dalu da provali šifru u toj kartici. Od tog

trenutka čovekova kartica počela je da radi za Kliu kao vodič: ne samo što je

saopštila adresu koja odgovara tom pozivnom broju i vlasniku, nego je i tiho

davala uputstva kako da se do tamo stigne. Ta ista uputstva, ispisana svetlećim

slovima, palila su se i gasila na površini kartice. Klia se poveze gradskim

prevozom a onda taksijem do Pentarea, malene opštine u senci Strilinga. Klia

Asgar zatim kupi jedan čitač filmknjiga imperijalnog kvaliteta, uključi ga u opšti

javni komunikator, i poče uzimati obaveštenja iz javne memorijske mreže. Sve

ovo je plaćala gotovim novcem koji je pre mesec dana zaradila obavivši ona dva

poslića. Pročita veliku količinu obaveštenja o profesoru Hariju Seldonu i

njegovoj unuci Vondi Seldon Palver. Doñe do zaključka da taj čika Seldon nije

ubeñivač. Meñutim, tip u prašnjavoj zelenoj odeći tvrdio je da Vonda jeste.

Odakle onda Vondi ta moć? Klia potraži ko je Vondin otac. A-haaa! Rajh.

Dalovac.

Ovo je na trenutak zabrinu, zadivi, ali i ispuni ponosom. Dal! Oduvek je ona

znala da su Dalovci nešto posebno.

Ipak, porodična veza te ženske sa jednim Dalovcem nije bila dovoljna protivteža

za Kliino opšte podozrenje upereno protiv svih onih koji imaju ikakve veze sa

Palatom.

Meñutim, taj Hari Seldon je predskazao pad Carstva i uništenje Trantora; kao

prorok zle sudbe postao je poprilično čuven. To bi moglo da znači da je

opozicionar: protivnik Palate. Čak se nešto šuškalo da će mu biti suñeno za

izdaju.

Ipak, Klia je bila instinktivno nepoverljiva prema tim vizionarskim lupetanjima.

Često i prečesto takvi vizionari su pokušavali da organizuju neke svoje sektice,

sačinjene od potpuno poslušnih sledbenika, svojevrsna malena carstva usred

nezamislivo većeg i gotovo sasvim bezličnog galaktičkog carstva.

Čula je Klia o jednom spektakularnom incidentu koji se dogodio prošle godine,

u sektoru Temblar, na ekvatoru. Pedeset hiljada sledbenika nekog Mikogenca

počinilo je samoubistvo; svi u isti mah. Pripadnici te sekte tvrdili su da im stižu

poruke u stilu 'biće skoro propast Trantora'. Poruke je navodno emitovala

nekakva grupa neljudskih inteligentnih bića koja parazitski žive na carskim

odbrambenim i informacionim orbitalnim platformama-tvrñavama oko Trantora.

Klia nije imala pojma da li takve orbitalne tvrñave uopšte postoje, ali je bila

dovoljno pametna da uoči sličnost izmeñu onog što priča deda Seldon i onog što

pričaju takvi kultisti, fanatici i sektaši. Zaključila je da tu ne može biti ničeg

dobrog za osobu kao što je ona.

A to je onaj u prašnjavoj zelenoj odeći i nagovestio...

Postupajući po uputstvima njegove elektronske kartice, Klia skliznu jednim

malim pobočnim prolazom sa tranzitne platforme do pešačke zone koja je nosila

sumnjivo ime 'Bromusov vašar'. Proñe kroz tu zonu i nañe se duboko u onoj

oblasti koja služi za skladištenje robe na veliko, pre nego što se roba podeli u

manje količine i dostavi prodavnicama, agorama i pijacama u sektorima Striling

i Palata.

Klia priñe jednom velikom skladištu koje se uzdizalo maltene do 'neba' to jest do

unutrašnje strane ovdašnjih kupola. Magacin se jednom svojom stranom

naslanjao na potporni zid kupole; ne valja se naći u takvom susedstvu, ali bar je

bilo čisto i uredno. Prolaznika je ovde, u taj rani jutarnji čas, bilo još manje nego

u južnom Dalu. Svejedno, Klia je bila na oprezu.

Kartica joj reče da ode do jednih malih bočnih vrata. Klia, meñutim, stade.

Sledećih nekoliko desetina sekundi samo je stajala tako, grickajući donju usnu.

Ovo što se spremila da uradi biće veliki korak, a možda i vrlo opasan. Ipak, sve

što joj je rekao tip u zelenom pokazalo se, do sada, kao istinito, a i zvučalo je

tako.

Dao joj je, štaviše, obaveštenja o njoj samoj, o njenoj prirodi, koja su je

uznemirila - i jako uticala na nju.

Podigla je ruku da pokuca na ta mala, sasvim bezlična vrata, kad se ona, uz jako

i naglo škripanje, otvoriše ka unutra. Neka velika mrka prilika, pognuta da bi

mogla proći kroz vrata, iskorači energično napolje, i umalo se ne sudari sa

Kliom Asgar, koja odskoči unazad.

"Uh, pardon", reče tip, sada jasnije vidljiv pod svetlom jedne sijalice koja je

visila visoko na zidu skladišta. Muškarac, tipčina, baš krupan; plećat, dva sa

dva, kosa sjajno crna a brkovi! Brčine! Veličanstveni! Dalovac. "Glavni ulaz je

iza ugla", reče taj drugar, glasom dubokim, baršunastim. "Ali, zatvoreni smo."

Ona još nikada nije videla muškarčinu tako zgodnog, a istovremeno i... Ona se

pomuči i nañe pravu reč: blagog. Progutala je knedlu i prinudila sebe da

progovori. "Meni je rečeno da doñem ovde. Jedan čovek mi je dao ovo. Obučen

u zeleno. Nije mi rek'o kako se zove." Pruži mu karticu.

Ogromni Dalovac - dobre dve glave viši od svih Dalovaca koje je ona dotad

videla - uze karticu prstima krupnim ali spretnim. Primače je blizu lica i pogleda

žmirkavo. "Biće da je to Kalusin", promumla on. Spusti karticu. Klia oseti da ju

je nešto ovlašno dotaklo, kao povetarac, a onda otišlo. "Ja mislim da je on sad

kod kuće, ili je negde gde ga ne možemo pozvati. Mogu li ja da ti pomognem?"

"On je... rekao... da će naći bezbedno mesto za mene. Mislim da je to hteo da

kaže."

"A-ha. Pa dobro." Krupni Dalovac se okrete i gurnu vrata da se ponovo otvore.

"Mož' unutra da sačekaš da on doñe."

Oklevala je.

"Nema frke", reče on. Sam njegov glas bio je maltene dovoljan da pridobije

njeno puno poverenje. "Ja ti sigurno neću ništa nažao. Ti si sestra. Zovem se

Bran. Uñi, uñi."

Bran zatvori vrata kroz koja su njih dvoje upravo prošli, i ispravi se do svoje

pune visine. Iako je bio tako ogroman, Klia se nije plašila; kretao se sa nekom

obazrivom gracioznošću koja bi mogla izgledati kao 'namerno' ponašanje da se

gost ne uplaši i ne uvredi, da nije bila u isti mah i toliko prirodna. On se

osmehnu dole ka njoj.

"Dal?" upita on.

"Aha."

"Mi smo većinom iz Dala. Poneko iz Mizaroa, nešto veći broj iz Lavrentija."

Ona izvi obrve.

"Šta god da je to naše, daje dobru poslugu", reče Bran sa malim osmehom. "Od

kad znaš?"

"Od detinjstva", reče Klia. "A od kad ste vi ovde?"

"Samo nekoliko meseci. Kalusin me regrutovao kad je bila ravnodnevnica. Pre

pet godina sam se odselio iz Dala. Bio sam suviše veliki za rad u

termobušotinama."

Klia se poče osvrtati. Vide da je ogromni prostor u koji su ušli ispunjen mnogim

'spratovima' žičanih polica i pregrada sa nebrojenim sanducima i kutijama. Vide

i mnoge dizalice-viljuškare, i liftove za robu, trake za horizontalni prenos robe, i

drugu mašineriju. Sve je to sad mirovalo, zaogrnuto tišinom i tamom.

"A šta je ovo?" upita ona.

"Kalusin radi za čoveka koji se zove Plusiks. Taj uvozi robu sa drugih planeta a

prodaje je ovde." Bran poñe kroz jedan prolaz izmeñu tih velikih žičanih

'pregrada na sprat' za robu, baci pogled preko ramena, ka Klii, i reče: "Kalusin

će stići tek kroz jedan sat. On spava malo duže. O'š pogledaš naše blago?"

"Što ne bi'", reče Klia i slagnu ramenima. Poñe polako za tipom. Ruke je ukrstila

pa pritisnula na slabine, da umanji delovanje noćne hladnoće, ne mnogo oštre, u

ovom magacinu.

"Ovde ti je roba sa hiljadu svetova", reče Bran, čiji se glas u tom ogromnom

prostoru tako gubio da je bio jedva čujan. Magacin je bio veći nego što ga je

Klia spolja ocenila; unutra su postojali pregradni zidovi a u njima ogromni

portali čija vrata su se pomicala u stranu, gde se moglo preći u druge

magacinske hale, jednako ogromne ili čak i veće. "Tamo gde ta roba nastaje,

smatra se za bezvrednu - i, da ti kažem, ne bi zadivila ni Cara, baš. Ali trantorski

Sivi naprosto moraju da je kupuju. U svakom stančiću Sivih mora biti bar u

jednom ćošku sušen bodljikavi korov sa ðakonda, ili pred-imperijska kutija za

trans, sa Desemera. Plusiks to nabavlja praktično za džabe, spasava ispred ulaza

u izvesna mesta koja su u stvari deponije smeća ili konvertori materije. Prazno

mesto u tovarnim lañama obezbeñuje tako što pazi kad se neki brod za hranu

vraća prazan, ili kad prazan dolazi neki slobodni trgovac sa carskom dozvolom.

Tako on uvalja robu u ovaj magacin. Onda dodaje na cenu svega dva'es posto -

to mu je zarada. To je mnogo veći profit nego što postoji na Berzi Trantora.

Tri'es godina on to radi, i postao je već veoma bogat."

"Nikad nisam čula za Plusiksa."

"Pa on nikad ništa ne prodaje lično. Birokrate vole da čuju priču ne samo o

svakom predmetu koji će od nas kupiti, nego i o prodavcu, al' o Plusiksu stvarno

nema šta da se priča. Ja ga nisam nikad video. Mislim da nije ni Kalusin."

"Znači on samo prepušta da robu prodaju, na malo, oni koji umeju dobro da

ispričaju kupcima priču o svakom pojedinom predmetu?"

Bran zamumla tiho, a Klia uvide, sa izvesnim zadovoljstvom, da je to njemu

smeh. "Aha", reče on, i okrete se da je, ovog puta, odmeri pogledom. Ali kao da

je nastojao da joj bude skoro uvek okrenut leñima. Klia, maltene podsvesno,

poče da ga ubeñuje da se okrene ka njoj; bila je željna da jasnije oceni kakva su

njegova osećanja prema njoj.

"Prestani", reče on. Njegova ramena se napregnuše.

"Šta da prestanem?"

"Ovde svi to pokušavaju, a meni se baš ne sviña. Nemoj me nikad ni na šta

navoditi, osim rečima. Zatraži, glasno."

"Uh, pardon", reče sad Klia Asgar. Ovo njeno izvinjenje bilo je iskreno. Zvučao

je više nego uvreñeno - zvučao je kao da ga je neki prijatelj upravo izdao!

"Dobro, znam, to je vama valjda prirodno ponašanje. Ja to samo osećam, ali ne

mogu da izvedem. Rekao sam da si sestra. Ne znaš šta to znači?"

"Pa... hm... to valjda znači da si ti kao ja."

"Nisam baš isti kao ti. Ti ubeñuješ. Ja postižem da se ljudi osećaju udobno i

srećno. Ne mogu ih navesti ni na šta; ali, oni vole da su u mojoj blizini. I ja

volim da sam u njihovoj blizini. To je uzajamno. Prema tome, nema potrebe da

me ubeñuješ. Samo kaži."

"Pa, kazaću", reče Klia Asgar.

"Ali ne traži da gledam pravo u tebe", reče Bran. "Ili, bar, neko vreme ne.

Ženske tako deluju na mene da to najčešće bude 'prava strava'. Zato sam ja

otišao iz Dala, a ne što nisam mog'o da radim u termobušotinama."

"Nije mi jasno."

"Ja sam stidljiv iz jednog odreñenog razloga."

"Rado bih znala iz kog."

"Pa naravno da bi rado znala", reče Bran prijateljskim tonom. "Žena si. Osećam

da ti se sviñam. A i meni se žene sviñaju... jako. Mislim da su divne.

Očaravajuće. Zato se zaljubim za tren oka. Meñutim, to moje dejstvo... to kako

ja delujem na njih... Posle nekog vremena to izbledi, i ženska vidi šta ja stvarno

jesam: jako veliki tip sa jako malim izgledima za uspeh u životu. Onda one

odlutaju, a ja ostanem kao i pre. Sam."

"To mora biti da je vrlo bolno", reče Klia, iako joj nije bilo jasno zašto. Ona

samuje već toliko dugo da joj pomisao na usamljenost nije nimalo

uznemiravajuća. Klia nije nikada imala ni predstavu, iole jasnu, kako izgleda biti

zaljubljen. Njeni snovi su više o nekom zadovoljavajućem seksu, o trajnoj

seksualnoj vezi, nego o ma čemu emotivnom. "A ja baš volim da budem sama.

Nije me stvarno briga šta drugi misle o meni."

"Ti imaš sreće", reče Bran.

"Dobro, znači, ko nosi tu robu do kupaca, priča priče, i prodaje?" reče Klia,

nastojeći da promeni temu. Branova stidljivost i ranjivost bili su joj nekako

previše privlačno 'namešteni'.

"Prodaju vlasnici prodavnica širom Trantora", rerče Bran. "Naše osoblje piše

izveštaje o 'blagu', mi prikačinjemo te izveštaje uz carinske deklaracije i onda

nosimo robu u agore, a Sivi jure da kupe. Jesi li ikad videla starinarnicu robe sa

druge planete?"

"Nikad", reče Klia.

"Ako ostaneš dovoljno dugo sa nama, možda će te neko od naših ljudi odvesti da

vidiš jednu. Ja tamo idem samo u razdobljima kad narod spava i kad tamo ima

vrlo malo ljudi."

Kalusin, čovek u prašnjavoj zelenoj odeći, sede za svoj smešno preveliki radni

sto i preklopi šaku preko šake. Po stolu su bile rasporeñene svakovrsne ñinñuve i

ukrasni predmeti sa mnogo svetova; Kliin je utisak bio da je sve to beskorisno

ali privlačno... i da, u svakom slučaju, skreće pažnju.

Bran je stajao iza nje. Ona je gledala stalno u Kalusina, iako bi se mnogo radije

okrenula da pogleda Brana. On njoj ne kazuje celu istinu o svojim

sposobnostima. Ali to je fer jer ni on ne zna sve o njenim sposobnostima.

"Naši ubeñivači su takva ekipa da te jeza podiñe, znaš?" reče Kalusin i osmehnu

se. "Veoma talentovani, ali sablasni. Oni moraju da paze na sve nas i da

održavaju čvrstu disciplinu ovde, inače bi se jednog dana saznalo - a šta misliš

kako bi narod Trantora reagovao kad bi doznao da takav soj postoji? Ljudi koji

su neverovatno talični i ubedljivi. Ljudi koji se uvek nekako provuku... ali znaš

šta je tu čudno? Nijedan od njih nije se nikad provukao u Palatu. Oni ostaju na

jednom postojanom nivou ljudskog uspeha u životu, ali izvan politike. Da li tebi

to zvuči logično, Klia Asgar?"

"Ne", reče ona. "Trebalo bi da mi budemo na vlasti, ako je tačno sve što si

rek'o."

"Dabome, al' kad vi sami sebi namećete ograničenja. Zadovoljni ste da živite

mirno i da prepuštate viša dostignuća normalnim ljudima. Pojma nemam zašto je

to tako. Meñutim, Trgovac Plusiks voli da se nalazi blizu vas. Ti shvataš da

nikada nećeš videti Plusiksa, ne uživo, čak i ako nam se pridružiš i položiš

zakletvu?"

"Meni to odgovara", reče Klia.

"A da li izaziva radoznalost kod tebe?"

"Ne", reče Klia i šmrknu. "Šta je potrebno da uradim?"

"Kao prvo, obećaj da ćeš naučiti da kontrolišeš svoje talente u prisustvu kolega

ubeñivača. Ti, naročito ti, Klia Asgar. Ti si jedan od najjačih ubeñivača koje

sam ja ikada sreo. Kad bi sad navalila svom snagom, mogla bi da nas nateraš da

svi hodamo na rukama; ali mi bismo znali šta se desilo, pa bismo morali, posle,

da te ubijemo."

Klia oseti mali drhtaj nelagodnosti. Nikada nije zaista pokušala da se kontroliše;

odrasla je sa tom sposobnošću, koju je i koristila prirodno i spontano kao govor,

čak i spontanije jer nije bila mnogo govorljiva. "Aj' važi", reče ona.

"Za uzvrat, mi te štitimo, skrivamo te, dajemo ti zaposlenje. I najzad... dobićeš

priliku da razgovaraš sa Trgovcem Plusiksom."

"E dobro", reče Klia tiho.

"Nemoj ga se plašiti", reče Bran iza nje, blagim brundanjem.

"Neću."

"On je nešto deformisan", reče Kalusin. "Tako, bar, ja nagañam. Plusiks nam ne

kaže ništa, ali..." Njegova ruka ukaza na kancelariju, magacin, njihove stambene

prostorije, sve jednim širokim razmahom. "On nam obezbeñuje sve ovo. Moja

teorija, koju sam čak saopštio Plusiksu samom, glasi ovako: i on je neka čudna

vrsta psihomoćnog, ali nije majstor za ubeñivanje niti za podmazivanje

društvenih skija, nego više tip koji voli da se u njegovoj blizini nalazi mnogo

vas sa takvim talentima. Ali on nikad ništa ne potvrñuje, niti demantuje."

"A-hm", reče Klia. Želela je da se ovaj ceremonijalni deo završi, pa da se ona

zavuče u svoje prostorije i da bude sama i odmori se. Već nekoliko dana nije

uspela dobro da se naspava. I - da se najede. Odmor, hrana. Od kad je ušla u

ovaj magacin, Bran ju je dvaput odveo u radničku menzu, i ona je svaki put

pojela gomilu hrane, ali bila je još gladna.

Odole želji da se okrene i pogleda Branu u lice. Zadrža pogled na Kalusinu.

"Baš mi je drago što si nam se pridružila", reče on, i stisnu svoje bebasto glatke

usne. Nije se ni smeškao ni mrštio, ali njegove oči, iako su se vrlo malo

pokretale, kao da su 'snimile' svaki važnu pojedinost njenog izgleda. "Hvala",

reče on, i okrete se ka prozoru sa koga se širio vidik na unutrašnjost najveće

skladišne hale.

Bran dotače njeno rame; ona se trže, a onda poñe za tim veoma krupnim

čovekom napolje, u hodnik.

"I kad ću položim zakletvu?" reče ona.

"Već si položila, time što si prihvatila naše gostoprimstvo i što nisi pitala

Kalusina možeš li otići."

"Nije fer. Trebalo bi da znam sva pravila."

"Nema pravila, osim da ostaješ ovde, ne primenjuješ svoj talenat na nas niti na

ma koga spoljašnjeg... osim ako ti se naredi... i ne pričaš nikome o nama."

"Što to nije u nekom, kao, tekstu zakletve?"

"Šta će nam?" reče Bran.

"A ti? Stalno me mamiš da ti se zapiljim u facu. Zar ne bi trebalo da prestaneš s

tim?"

Bran svečano odmahnu glavom. "Ne radim ja ništa", reče on.

"E pa nisam ja kreten, znaš! Nemoj mi to pričati!"

"Veruj šta god ti drago", reče Bran. "Ako ti se gleda moja faca, to je prosto zato

što ti se gleda moja faca." Zatim dodade, tiše: "A meni i ne smeta - u tvom

slučaju."

Hodao je ispred nje, uzanim sivim industrijskim hodnikom duž koga su sva

vrata bila zatvorena i koji je bio obasjan jednostavnim svetlećim lopticama na

plafonu. Klia oseti da joj u lice udara krv, od ljutnje, zato što se on tako

postavlja prema njoj, kao nadmoćno-privlačan lepotan. "Možda bi trebalo da ti

smeta", uzviknu ona napred, ka njegovim leñima, oštrim glasom. "Možda bi

trebalo da se zabrineš! Nisam ja neka mnogo dobra osoba!"

Bran slegnu ramenima i dade joj identifikacijsku karticu koja je ujedno služila i

za otključavanje vrata njene sobe. "Uživaj u svom odmoru", reče on. "Verovatno

se ti i ja nećemo videti neko vreme. Putujem sa Kalusinom, pratimo jednu

pošiljku robe u Mikogen. Moglo bi potrajati danima dok sklopimo pogodbu i

završimo taj posao."

"Odlično", reče Klia i zabode karticu u prorez. Onda gurnu vrata, uñe hitro u

sobu, zalupi vrata za sobom.

Tokom sledećih sekundi naprosto nije ni videla tu sobu, toliko je bila besna na

sebe. Osećala se kao slabić koji dopušta da ga maltretiraju. Položiti zakletvu

koja se nije ni čula! Plusiks zvuči kao monstrum.

Onda se pred njenim očima izoštri slika nameštaja i dekora. Soba je bila

skromna, u blagim zelenim i sivim tonovima sa ponekim žutim sunčanim

naglaskom, ne luksuzna ali daleko od siromašne. Na krevetu madrac od

najobičnije pene, ne suviše star; ormar, jedan sanduk za rublje, maleni radni sto

sa stolicom, i još jedna stolica, ne mnogo veća ali mekanije obložena. Na

plafonu jedna svetiljka od one vrste koja se zove 'plafonjera', a na radnom stolu

lampa i čitač filmknjiga.

Soba je bila tri koraka široka a možda tri i po dugačka. Bila je to najlepša soba

koju je Klia imala samo za sebe još od dana kad je otišla od kuće, i, uistinu,

lepša od one spavaće sobice koju je imala kod kuće i u kojoj je od najranijeg

detinjstva odrastala. Ona sede na ivicu kreveta.

Da je privuče neki muškarac, bilo koji, to je slabost koju ona sebi ne može

dozvoliti u ovom trenutku. Bila je sigurna da njena fantazija o velikom

muškarcu iz Dala nije podudarna sa onim što Bran jeste - iako je Bran ogroman,

muško, iz Dala, i ludo brkat.

Sledeći put, obeća ona sebi, neću ga pogledati uopšte!

25.

Lodovik je sedeo sasvim nepomično, samo su se njegove oči pokretale. Denil je

obavljao poslednju dijagnostičku proveru nad njim, pred putovanje na Eos.

"Nikakve primetne štete nema, ja ne detektujem ništa", reče Denil kad su stare

dijagnostičke mašine završile posao. "Ali, ti si noviji model a ovo su alati iz

ranijih epoha. Bojim se da ne dohvataju tvoj nivo."

"A jesi ti ikad dijagnosticirao sebe?" upita Lodovik Trema.

"Često", reče Denil R. Olivav. "Svakih nekoliko godina. Ali, ne pomoću ovih

mašina. Postoje alati višeg kvaliteta, skriveni na Trantoru. Meñutim, već jedan

vek ne odoh na Eos; treba mi zamena gorivne komponente. Zato putujem s

tobom. Postoji još jedan razlog. Moram sa Eosa da donesem jednu robotkinju -

ako je uspešno popravljena i nadograñena."

"Robot u obliku žene?"

"Da."

Lodovik je čekao dodatna objašnjenja, koja ne doñoše. Znao je za samo jednu

još aktivnu robotkinju, a nekad ih je bilo na milione i ljudi su ih mnogo voleli.

Ta jedna, poslednja, zvala se Dors Venabili... ali nju su zadržali u magacinu na

Eosu; tamo je već nekoliko decenija.

"Sad nemaš poverenja u mene, a?" reče Lodovik.

"Nemam", reče Denil. "Trebalo bi da je brod spreman. Što pre odemo na Eos,

pre ćemo se vratiti. Ne volim da ostajem dugo izvan Trantora. Najkritičniji

trenutak ovog kriznog, kasp-vremena, sasvim se primakao."

Malo koji trgovački brod Carevine sletao je na Mederov Gubitak ovih godina,

ali je Denil još pre nekoliko meseci ugovorio sa jednim brodom da doñe da

preveze njega; sada nije bilo teško ubaciti još jednog putnika. Brod će ih

'odbaciti' samo do hladne daleke periferije planetnog sistema Mederovog

Gubitka, do jednog zaleñenog asteroida koji nema nikakvo ime nego samo

registarski broj: ISSC-1491.

Stadoše na sletnu platformu jednog malog, otvorenog kosmodroma daleko od

grada. Sunce je blistalo a insekti su leteli kroz vazduh oprašujući onu biljku koja

ima ogromne pljosnate kružne žute cvetove iz kojih se posle iscedi ulje za jelo.

Ti cvetovi su rasli u ogromnom broju svuda uokolo ove instalacije od betona i

plastičelika.

Lodoviku je i sad bilo dragoceno Denilovo rukovodilačko prisustvo, ali još

koliko dugo je to moglo potrajati? Uistinu, Lodovik je svu svoju inicijativnost

stavio 'na čekanje' rešen da je ne koristi dok je na Mederovom Gubitku, samo da

ne bi uvredio Denila Olivava. Ali Lodovikov tip robota koristi svoju sposobnost

inicijative na mnogo raznih nivoa, ne samo za krupne strateške odluke. Sada ne

može suzbiti misli koje naviru iz njegovog jezgrenog mentaliteta. Denil hoće da

sputa ljude. Ljudima se mora prepustiti da sami odigraju svoju sudbinu do kraja.

Mi ne razumemo njihov životinjski duh! Mi nismo kao oni!

I sam Denil je rekao da roboti ljudski um i ljudsku sudbinu uspevaju da shvate

samo uz velike teškoće - ili ne uspevaju nikako. Ludilo je da mi kontrolišemo i

usmeravamo njihovu istoriju! Ludačka gordost mašina koje su se izmakle

kontroli.

Nešto nesviknuto prolete kroz njegove misaone procese... ostatak jednog glasa.

Čuo ga je već u jednoj ranijoj prilici.

Denil se obrati kapetanu trgovačke lañe, čoveku niskog rasta ali mišićavog tela,

kože bele poput belog testa ali sa nekoliko obrednih ožiljaka na obrazima. Onda

se Denil okrete i mahnu Lodoviku da im se pridruži. Lodovik krenu marširajući

napred. Kapetan trgovačkog broda mu uputi jedan krvožedan osmeh.

Dok su se ukrcavali u brodić, Lodovik se obazre. Insekti, svuda insekti, na svim

planetama koje su podobne za život ljudi, svi slični iako sa bezbroj genetičkih

varijacija od kojih su neke, tokom milenijuma, veštački izazivane. I svi pomažu

u održavanju ekosistema koji odgovaraju ljudskoj civilizaciji.

Na celom Mederovom Gubitku ne postoji ni jedna jedina divlja zver. Zveri

danas možeš naći samo na onim planetama, oko pedeset hiljada planeta, koje su

namenski odvojene da služe kao zoološki vrtovi i kao lovišta; Car Klajus Prvi

mnogo voli nekoliko planeta-vrtova, na primer. Postoje planete na koje grañani

smeju da sleću samo sa carskim dopuštenjem. Svojevremeno je Lodovik bio

direktor budžetskog odeljenja koje je odobravalo novac isključivo za takve

planete-rezervate. Ling Čen je hteo da ih sve zatvori, smatrajući ih beskorisnim

a njihovo održavanje skupim, ali Klajus je zatražio suprotno, a onda se izmeñu

te dvojice dogodilo neko kitnjasto razmenjivanje usluga u stilu 'nešto za nešto',

bez Lodovikovog znanja.

Lodovik se zapita kako je nastalo sve ovo; kako se dogodilo da postoji tako

mnogo svetova koji su samo cvetne bašte i ništa drugo, ali i mnogo miliona

svetova koji su nastanjeni ljudima, ukroćeni, popločani. Toliko istorije je njemu

nedostupno. Toliko pitanja sada izvire, ključajući, ispod samonametnutih

ograničenja znanja.

Brodska ulazna vrata se zatvoriše iza njih, a Lodovik prikri u sebi nadirući talas

algoritamske turbulencije. U ljudskim terminima, ta pojava bi se zvala

'intelektualna panika'. Ne zbog tesnih i zatvorenih prostora u lañi, nego zbog

širokog otvaranja cvetova radoznalosti u njegovom umu.

U njihovoj maloj kabini Denil smesti njihov jedini prtljag, dve male putne torbe,

u mrežaste police namenjene za to, visoko na zidu. Onda izvuče iz zida jednu

malu platformu za sedenje, i sede. Lodovik ostade stojeći. Denil prekrsti ruke.

"Ovde nas neće niko uznemiravati", reče on. "Možemo se spustiti na svoj najniži

nivo aktivnosti. Trebalo bi da ostvarimo randevu sa asteroidom kroz šest sati, a

onda ćemo biti na Eosu kroz tri dana."

"Koliko nam vremena preostaje pre nego što ti izgubiš kontrolu nad dogañajima

na Trantoru?" upita Lodovik.

"Petnaest dana", reče Denil Olivav. "Ako ne iskrsnu neke nepredviñene

okolnosti. A one uvek iskrsnu, kod ljudskih bića."

26.

Vara Liso je samo uz veliki napor uspevala da obuzda svoj bes. Poñe ka Faradu

Sinteru sa podignutim pesnicama; on uzmače jedan korak, sa malim, šokiranim

osmejkom na licu. Onda ona poče da kruži oko njega, u prostranoj kancelariji za

javne poslove. Nekoliko Sivih, koji su prolazili noseći tašne pune papira ili

gurajući kancelarijska kolica takoñe puna papira, videše ovu konfrontaciju.

Virili su iz hodnika, kroz staklene pregradne zidove; virili su zapanjeno, ali i sa

nekom bezbojnom vrstom zluradosti koju su pokušavali da prikriju.

"To je idiotski!" zašišta ona na njega, a onda spusti glas. "Ako naš pritisak

popusti... oni će pregrupisati svoje redove! A onda će poći u napad na mene!"

Onaj plavokosi major, onaj koji je bio njena senka a sada se nametao dosadnije

nego ikad, cupkao je oko njih, neuspešno pokušavajući da se ubaci u njihov

razgovor. Vara je svaki put bila veštija u manevrisanju oko njega. Sinteru ostade

utisak da se našao usred grañanskih nemira, nereda, koji su, doduše, mali po

obimu - samo dva učesnika - ali nepovoljni po njega. Hodajući postrance, kao

kraba, on uspe da proñe kroz vrata svoje druge, pomoćne kancelarije, i da tako

uvede ovu malu oluju u manje javni prostor.

"Izgubila si trag!" reče on gledajući kako jedan Sivi zatvara vrata za njima. Te

tri Faradove reči zazvučale su kao neka mešavina režanja i uzdaha.

"Odvukli su me sa posla!" ciknu Vara Liso. Suze joj linuše iz očiju, niz obraze.

Major najednom prekide svoj 'ples' i ostade ukočen; ali drhtao je a ruke i noge su

mu se trzale. Onda se on pokrete, potraži stolicu, vide jednu u uglu, i sruči se u

nju. Farad Sinter je ovo pratio široko otvorenih očiju.

"Jesi ti to uradila?" zapita on Varu Liso.

Vara zatvori usta na takav način da joj zubi škljocnuše; povuče glavu unazad na

svom dugačkom, tankom vratu; i zagleda se netremice u mladog majora.

"Naravno ne. Iako je bio strava dosadan i nekooperativan."

"N-n-n-napor", izmuca major kroz zube koji su cvokotali.

Sinter je zurio u nju još nekoliko sekundi, sve dok Vara ne uvide da sama protiv

sebe pokreće izvesne sumnje, nimalo zdrave. Major Nam se strese, ustade opet, i

proguta mukotrpno. Onda zauze stav 'mirno', pri čemu je izgledao prilično

smešno, i usmeri svoju pažnju na suprotni zid.

"A kako ste je izgubili?" upita Farad Sinter blagim tonom, gledajući negde

izmeñu to dvoje.

"Nije ona kriva", reče major.

"Pitao sam nju", reče Sinter.

"Bila je vrlo brza, i osetila je moje prisustvo", poče Vara Liso. "Vaši agenti, vaša

tupava policija, nije bila dovoljno brza da je uhvati - i ona je sad ko-zna-gde, a

vi mi ne date da je nañem!"

Sinter napući usne kao da očekuje poljubac dok je razmišljao. Bio je to glup i

smešan izraz, i u srcu Vare Liso se, iznenada, ono što je počelo kao divljenje i

ljubav praćaknu i preokrete u ogorčenje i mržnju.

Ali ona zadrža ta osećanja za sebe. Već je rekla previše, otišla predaleko. Jesam

li stvarno ja išibala ovog mladog oficira? Pogleda ukoćenog, zanemelog čoveka

i oseti izvesnu krivicu. Moraće ubuduće malo bolje da obuzdava svoje

sposobnosti.

"Car mi je izričito zabranio da nastavim te naše pretrage. Izgleda da on nije

zainteresovan kao mi za te... ljude. Ja zasad neću koristiti argumente kojima

raspolažem, neću pokušavati da ga ubedim da se predomisli. Car ima svoje

načine postupanja; carska reč se mora poštovati."

Vara je samo stajala, sa rukama sad prekrštenim na grudima.

"Hari Seldon je ubedio našeg Cara da bi ovo moglo izgledati veoma loše,

politički."

Varine oči se raširiše. "Ali Seldon podržava njih!"

"Mi to ne znamo pouzdano."

"Ali oni su mene hteli da regrutuju! Njegova unuka!"

Farad ispruži ruku i uhvati Varu za zglavak jedne šake, i steže malo. Njeno lice

se trznu. "Ta činjenica", reče on, "treba da ostane samo izmeñu tebe i mene. Ono

što Seldonova unuka radi može imati, ali i ne mora imati, neke veze sa samim

'Gavranom'. Možda je cela ta porodica luda, ali je svaki član 'podilejisao' na neki

svoj, specifičan način."

"Ali, razgovarali smo..."

"Seldon je gotov. Posle suñenja, moći ćemo da gonimo sve one koji su blisko

povezani sa njim. Kad Ling Čen postigne protiv Seldona sve što želi, Car

najverovatnije neće imati ništa protiv da mi pokupimo otpatke." Sinter pogleda

Varu Liso sažaljivo ali uporno.

"Šta je?" upita ona, drhteći.

"Nemoj nikada pomisliti da sam ja od nečega odustao. Nikada. Ono čime se ja

bavim je toliko značajno, da odustajanja neeema."

"Naravno", reče Vara Liso, smirujući se. Zagleda se u raskošni tepih pod radnim

stolom, gde su bile izatkane slike ogromnih smeñih i crvenih cvetova.

"Doći će opet naše vreme, i to uskoro. Ali, za sad, mi ćemo naprosto zauzdati

našu odanost poslu i naše oduševljeno stremljenje ka pravednim ciljevima.

Čekaćemo."

"Naravno", reče Vara Liso.

Sinter zabrinuto upita mladog majora: "Je li ti dobro?"

"Da, gospodine."

"Jesi bio nešto bolestan u poslednje vreme?"

"Ne gospodine."

Sinter kao da već sledećeg trenutka otpisa taj problem, a i tog oficira, jednim

odmahivanjem ruke. Major Nam se žurno povuče, i zatvori za sobom vrata koja

se sklopiše za njim nečujno.

"I ti si bila pod velikim opterećenjem", reče Farad Sinter.

"Možda", reče Vara Liso. Njena ramena klonuše. Ona mu se osmehnu nejako.

"Malo odmora, malo rekreacije." On posegnu u džep i izvuče kreditnu čip-

karticu. "Ovo će te uvesti u najveću robnu kuću u sektoru Palata. Možda malo

diskretne kupovine..."

Varino čelo se nabora. Onda joj čitavo lice postade glatko; ona uze karticu i

osmehnu se. "E, hvala."

"Nema na čemu. Navrati opet do mene kroz nekoliko dana. Možda će stvari tad

stajati drugačije. Odrediću drugog oficira da te štiti."

"Hvala", reče Vara Liso.

Sinter jednim prstom dotače svoju donju vilicu. "Velika je tvoja vrednost, znaš",

reče on. Prikri u sebi gañenje pred izrazom ogoljene gladi i pohlepe na licu,

ionako veoma neprivlačnom, te žene.

27.

Iako je nameravao da pred Komisijom za javnu bezbednost nastupi sam, Hari

Seldon je dobro znao da su mu potrebni i pravni saveti koje bi mu davao neko

iza scene. Znajući da su mu potrebni, mrzeo je, ipak, susrete sa svojim pravnim

savetnikom, Seddžarom Bunom.

Bun je bio iskusan advokat sa dobrom reputacijom. Odškolovao se u opštini

Bale Nola, u sektoru Nola, pod nadzorom onih koji su imali već mnogo decenija

iskustva sa zamršenim trantorskim zakonima, i carskim i grañanskim.

Trantor je imao deset važećih ustava i deset kompleta zakona. Oni su se odnosili

na različite klase grañana. Postojalo je, bukvalno, nekoliko miliona komentara,

tumačenja, i objašnjenja o primeni, i sve su to bili važeći 'prateći tekstovi' uz te

zakone. Osim toga, bilo je i nekoliko desetina hiljada debelih tomova sa

objašnjenjima o meñuodnosima tih deset zakonodavstava i o načinima kako

treba razrešavati sukobe nadležnosti izmeñu njih. Svakih pet godina, širom

planete, održavane su nove 'konvencije' to jest javne konferencije čiji je cilj bio

da se zakoni poprave i ažuriraju. Mnoge od tih konferencija su prenošene uživo,

kao da su sportski mečevi, a gledaoci koji su ih sa uživanjem pratili bili su Sivi -

milijarde njih. Oni su voleli upravo ta neumoljiva cepidlačenja nad prašnjavim

knjižurinama, mnogo više nego ma koji fizički sport. Pričalo se da je ta tradicija

stara koliko i Carstvo, a možda i mnogo starija.

Hari je bio zahvalan što su neki vidovi carskih zakona zadržani 'u privatnosti'.

Bun raširi rezultate svojih najnovijih istraživanja po radnom stolu u kancelariji

koju je Hari Seldon imao, za svoju isključivu ličnu upotrebu, u Univerzitetskoj

biblioteci, i pogleda, izvivši obrve, ka aktivnom Primarnom radijantu koji je

lebdeo i pomicao se pomalo u jednom uglu prostorije. Hari strpljivo sačeka da

advokat sasvim tačno rasporedi po stolu, a onda i uključi i meñusobno uskladi,

autoćate i čitače filmoknjiga.

"Žao mi je što na ovo odlazi toliko vremena, profesore", reče Bun, i sede

naspram Harija. "Vaš slučaj je jedinstven."

Profesor Hari Seldon se nasmeši i klimnu glavom.

"Zakoni na osnovu kojih ste izvedeni pred sudsko veće Komisije za javnu

bezbednost modifikovani su tačno četrdeset dve hiljade i petnaest puta od kad je

ovo zakonodavstvo kodifikovano, pre dvanaest hiljada i pet godina", reče Bun.

"Postoji tri stotine modifikovanih verzija za koje se još smatra da su postojeće,

aktivne, i pravno relevantne, ali one često jedna drugoj protivureče. Od zakona

bi se očekivalo da se primenjuju jednako na sve klase, i da svi budu bazirani na

Grañanskom zakoniku, ali... šta da Vam kažem, primenjuju se različito. Pošto je

povelja o osnivanju Komisije za javnu bezbednost zasnovana na imperijalnom

kanonu, Komisija može odabrati da primeni ma koji od deset kompleta zakona.

Moja je pretpostavka da će oni nastojati da 'voze' na osnovu nekoliko kompleta

zakona istovremeno, tvrdeći da ste Vi, profesore Seldone, meritokrat i

ekscentrik, ali će izbegavati da se izjasne po kojim zakonodavstvima postupaju,

sve dok suñenje dobro ne odmakne. Odabrao sam one komplete koji su

najverovatniji, dakle one koji će Komisiji omogućiti da u Vašem slučaju u

najvećoj meri radi šta god hoće. Evo rednih brojeva, a doneo sam i filmoknjiške

odlomke da ih proučit..."

"Baš dobro", reče Hari nimalo oduševljeno.

"Ali, jasno mi je da ih nećete ni pogledati, a, profesore?"

"Verovatno ne", priznade Hari.

"Ponekad se ponašate, ako smem reći, neverovatno ležerno."

"Komisija će mi suditi kako joj se prohte, a ishod onakav kakav njima odgovara.

Zar je u tom pogledu ikad bilo ikakve neizvesnosti?"

"Nikad", reče Bun. "Ali Vi se, profesore, možete pozvati na izvesne privilegije

koje mogu do beskonačnosti odgoditi izvršenje ma kakve presude, a naročito

ako se igde u ma kom upotrebljenom kompletu zakona pominje nezavisnost

Univerziteta Striling - univerzitetska autonomija. Ona je redefinisana ugovorom

izmeñu meritokratije i Palate, pre dva veka. Vas optužuju za izdaju i za

pozivanje na pobunu - nareñali su, do sada, ukupno trideset devet takvih

optužbi. Ling Čen bi lako mogao postići smrtnu kaznu."

"Znam", reče Hari. "Bio sam ja pred sudom i ranije."

"Ali nikad pred sudom koji je pod komandom predsednika Komisije. A za njega

je poznato da veoma podmuklo, ali i sa ogrom-nim stručnim znanjem, koristi

pravne nauke, profesore."

Informator na Harijevom radnom stolu se oglasi zvukom: bio je to samo jedan

fini zvon. Zatim se preko malenog displeja poče valjati tekst poruke. Hari vide

da je to spisak sastanaka predviñenih za ovu nedelju. Najvažniji od svih trebalo

je da počne kroz jedan sat, sa jednim studentom i matematičarem ne-

Trantorcem, koji se zove Gal Dornik.

Bun je i dalje govorio, ali Hari diže ruku. Savetnik zaćuta i prekrsti ruke ispred

sebe. Onda je samo sedeo i čekao da misaoni procesi njegovog klijenta stignu do

nekog ishoda.

Harijeve šake, pegave od starosti, posegnuše hitro ka jednom malom sivom

džepnom računaru, na kome on odmah poče izvoditi izvesne proračune. On

zatim položi računar u uključnu nišu pokraj Primarnog radijanta. Projektovani

rezultati se raširiše preko polovine zadnjeg zida; izgledali su veoma lepo, u

estetskom smislu, ali Bunu nisu značili ništa.

Hariju su značili mnogo što-šta. On se sav uzvrte, poče se uzbuñeno šetkati

tamo-amo ispred lažnog prozora koji je prikazivao polja pod otvorenim nebom

na njegovom matičnom svetu, Helikonu. Onaj ko je znao da pogleda kroz taj

lažni prozor pod tačno odreñenim uglom mogao je videti, u daljini, Harijevog

oca kako uzgaja genetski inženjerisane lekovite biljke. Tu sliku je Hari doneo sa

sobom sa Helikona još pre nekoliko decenija, ali ju je ugradio u lažni prozor,

zapravo integrisao u veću, širu sliku, tek pre godinu dana. Njegove misli u

poslednje vreme sve više su se okretale majci i ocu. On i sad pogleda ka toj

prilici, tako dalekoj u prostoru i u vremenu, namršti se, i reče: "Ko je najbolji

mladi savetnik u tvom osoblju? Ne previše skup - nikako ne tako skup kao ti! -

ali jednako dobar?"

Bun se nasmeja. "Razmišljate li da promenite savetnika, profesore?"

"Ne. Jedan veoma važan član mog osoblja uskoro će stići ovamo, izvrstan mladi

matist. Biće uhapšen takoreći čim kroči na Trantor, zbog svoje veze sa mnom.

Biće mu potrebni pravni saveti, naravno."

"Pa ja mogu preuzeti i njegov slučaj, profesore, uz vrlo malo povećanje

honorara, ako na to mislite. Ako su Vaš i njegov slučaj paralelni..."

"Ne. Ling Čen će poobarati sve oko mene, ako bude mogao, ali, na kraju, mene

samog neće ni pipnuti. Važno je da ja zaštitim moje najbolje ljude, da bi oni

mogli nastaviti da rade i posle Komisijine presude."

Bun se duboko namršti, a onda hitro podiže ruku. "Profesore Seldone, Vaša

reputacija proroka je toliko raširena da to kod mene mora izazvati neku

nelagodnost. Ali ja je prihvatam. Meñutim, kako ste u ime svega kosmičkog

predskazali to o predsedniku Komisije?"

Hari izbeči oči, koje kao da poñoše da mu iskoče iz glave; na trenutak se Bun

poče naginjati napred u svojoj stolici, zabrinut za profesorovo zdravlje.

Hari duboko udahnu i opusti se. "Sad je prekretničko vreme, koje se zove kasp",

reče on. "Mogao bih vam ja dati objašnjenja, ali ona bi Vama bila dosadna

koliko i meni ovo pripovedanje o tim zakonskim zamešateljstvima. Ja verujem

da Vi dobro poznajete svoj posao, savetniče, pa bih zamolio da i vi imate istu

vrstu poverenja u mene."

Bun stisnu usne i pogleda svog klijenta žmirkavo, neubeñeno. "Pa, dobro, moj

ortak u firmi ima sina koji se zove Lors Avakim i koji je pametan momak. Već

nekoliko godina radi u oblasti imperijalnog konstitucionalnog prava, a dopunska

njegova aktivnost jeste odbrana u slučajevima koji izlaze pred Komisiju za

javnu bezbednost."

"Avakim..." Hari se nadao da će baš to ime biti pomenuto. Stvari su ovim bile

znatno pojednostavljene. Znao je da je Bun dobar advokat, ali - slutio je - možda

ne sasvim nezavisan u svom radu. A mladi Lors Avakim bi mogao uskoro

postati saradnik na projektu Enciklopedije, i to iz oblasti pravnih nauka. Prijavio

se za to, prošle godine. Idealista, svež, još nekorumpiran. Hari je pretpostavljao

da Bun još ne zna za tu povezanost Lorsa Avakima sa Projektom. "Da li je

dovoljno spretan da mog matistu izvuče iz svake ozbiljne nevolje sa tim

komedijašima?"

"Ja mislim da jeste", reče Bun.

"Dobro. Zamolio bih da ga angažujete da bude branilac Gala Dornika, učenjaka i

matiste, koji stiže na Trantor. Troškovi odbrane biće plaćeni iz budžeta

enciklopedijskog Projekta, i to iz one stavke koja je namenjena za sudske i

slične troškove. Naš današnji sastanak, na žalost, moraću da prekinem sada,

savetniče. Moram se spremiti za sastanak sa njim."

"A gde će on odsesti?"

"U hotelu 'Luksor'."

"A kad će ga uhapsiti?" upita Bun sa ironičnim osmejkom.

"Sutra", reče Hari, i zakašlja se u pesnicu. "Pardon", reče. "Ovo mora da je zbog

prašine koja se nakupila na svim ovim mrtvim rukama zakona." Pokretom ruke

pokaza advokatove filmknjige na stolu.

"Naravno", reče Bun tolerantno.

"Zahvaljujem se", reče Hari i pokaza sad prema vratima kancelarije. Bun prikupi

sve svoje materijale, poñe, otvori vrata, a onda se okrete da još jednom pogleda

Harija Seldona.

"Suñenje je kroz tri nedelje, profesore. To nije mnogo vremena."

"Kad je Sel..." Zadrža se; umalo da mu izlete reči 'Seldonova kriza'. "Kad je

prekretničko vreme, savetniče, zapanjujuće veliki broj stvari može se dogoditi za

tri nedelje."

"Mogu li govoriti slobodno, profesore?"

"Svakako", reče Hari, ali tonom koji je nagoveštavao da te slobodne reči ne

treba da budu mnogobrojne.

"Vi kao da prezirete moju profesiju, a tvrdite da ste proučavalac plima i oseka

galaktičke kulture. A zakonodavstvo je okvir u kome se kultura dešava;

zakonsko-pravosudni sistem je postojana, ali rastuća, anatomija svake kulture."

"Ja sam nesavršen čovek, savetniče. Mnogo imam propusta i mana. Žarka je

želja moja da sve ono što ja radim možda pogrešno, drugi ljudi, moji saradnici

na projektu Enciklopedije, uoče i isprave. Do viñenja."

28.

Ling Čen je primio Seddžara Buna na razgovor nasamo, u svojoj ličnoj

rezidenciji unutar paviljona Komisije, i dao mu pet minuta za opis susreta sa

Harijem Seldonom.

"Divim se tom čoveku, gospodine", reče advokat, "ali, on izgleda da ne mari

mnogo za ono što će se desiti. Bio je više zainteresovan da obezbedi branioca

nekom svom tamo studentu ili asistentu koji je maločas prispeo na Trantor."

"A ko je taj?"

"Gal Dornik, gospodine."

"Ne znam ga. To je neki novajlija u projektu psihoistorije, a?"

"Verujem da jeste, gospodine."

"Unutar Univerziteta, i Biblioteke, pedeset njih radi na Seldonovom projektu, a

sad je taj Dornik pedeset prvi?"

"Da."

"Ali ispod tih pedeset kojih će uskoro biti pedeset jedan, nalazi se sto hiljada

drugih, koji su razasuti po celom Trantoru, kao i nekoliko hiljada na planetama

koje su nam saveznici za snabdevanje hranom, i nekoliko stotina na prijemnim

stanicama svuda oo našem sistemu. Nijedan na odbrambenim stanicama. Svi su

lojalni i svi rade taj svoj posao tiho ali marljivo. Poprilično zapanjujuće

ostvarenje za čoveka koji toliko ne zna ništa o zakonu, i toliko prezrivo gleda na

sitne ali realne poslove upravljanja, kao što se to za Seldona čini."

Bun lako uhvati kritiku implicitno provučenu kroz te reči. "Nisam ja njega

potcenio, komisionaru. Ali, naredili ste mi da mu dam najbolje moguće pravne

savete, a njega oni kao da ne zanimaju."

"Možda zna da ti dolaziš kod mene na raport."

"Ne bih rekao, komisionaru."

"I nije verovatno, ali, on je veoma inteligentan. Jesi li, možda, studirao

Seldonove stručne radove iz psihoistorije, savetniče?"

"Samo u onoj meri koliko se odnose na optužbe koje ćete Vi verovatno podići

protiv njega." Bun podiže pogled, sa izrazom nade i poštovanja. "Moj bi zadatak

postao toliko lakši kad bih znao koje će to optužbe biti, komisionaru."

Čena kao da je zabavljala ova situacija. "Ne", reče on. "Većina mojih Sivih, i

svakako većina mojih pravnika, smatraju da je Hari Seldon jedan bezopasni i

smešni stvor koji je malo 'odlepio', još jedan meritokrat koji se otima

uobičajenom i priželjkuje da postane ekscentrik. Na Trantoru ga gledaju sa

izvesnim simpatijama. Saznanje da će se njemu suditi raširilo se već i suviše,

savetniče. Čak bi moglo ići Seldonu u korist da tom suñenju pridoda

maksimalan publicitet, čime bi na nas bio izvršen silovit pritisak da odustanemo

od optužbi ili da jednostavno otkažemo suñenje. On bi lako mogao prikazati to

suñenje u ovom svetlu: jednog uglednog akademika, kreativnog meritokratu koji

radi u veličanstvenom starom stilu, napadaju neki sitni plemići, ljudi jalovi ali

nasilni i surovi."

"Da li je to sugestija, komisionaru? Bila bi to odlična odbrana."

"Nikakva sugestija, nikako", reče Ling Čen kiselo. Nagnu se napred. "Ne očekuj

da ja radim tvoj posao umesto tebe, savetniče. Da li je on o toj strategiji

diskutovao sa tobom?"

"Ne, gospodine."

"On baš hoće da bude izveden na suñenje. On upotrebljava to suñenje na neki

način, možda zato što mu je ono potrebno. Baš neobična stvar."

Bun je proučavao Predsednika komisije za javnu bezbednost nekoliko trenutaka,

a onda reče: "Mogu li govoriti otvoreno, komisionaru?"

"Svakako."

"Iako može biti istina da se Seldonove reči, njegova predviñanja, mogu

protumačiti kao izdajništvo, daleko bi razumnije bilo da ga Komisija naprosto

ignoriše. Njegova organizacija jeste obimna, sumnje nema - to je najveći skup

intelektualaca izvan Univerziteta. Ali oni se bave jednim mirnim poslom,

sakupljanjem podataka za jednu enciklopediju, koliko je meni rečeno. Učenost,

čista učenost! Ne razumem koji su Vas motivi naveli da izvedete tog profesora

na sud. Da li Vi koristite Harija Seldona za nešto?"

Čen se osmehnu. "Moja je nesreća to što se za mene smatra da sam sveznajući.

Ja nisam sveznajući, a nisam ni politički svaštojed koji sve dogañaje oko sebe

guta i transformiše u svoju korist." Čen zaćuta. Bilo je jasno da nema volje da

ovaj odgovor proširi.

"Naravno ne, komisionaru. Mogu li postaviti još jedno pitanje - iz razloga čisto

sebičnih i profesionalnih, da bi se izbegao preterani napor u trenucima kad ja

imam toliko posla da obavim a tako malo vremena?"

"Možda", reče Ling Čen, kriveći usta na način koji je sugerisao da neće biti

mnogo širokogrud.

"Da li ćete uhapsiti Gala Dornika, gospodine?"

Čen o ovome malo razmisli, pa reče: "Da."

"Sutra, gospodine?"

"Naravno."

Bun iskaza svoju zahvalnost, a onda mu, na njegovo ogromno olakšanje, Čen

reče da sada može da ide.

Po odlasku tog advokata, Čen pozva svoje lične zabeleške i utroši nekoliko

minuta da bi 'ulovio' kada je prvi put pomenuta mogućnost da Seldonu bude

suñeno za izdaju; mogao se zakleti da je on lično bio taj od koga je ideja

potekla, ali podaci pokazaše drukčije.

Lodovik Trema je prvi nabacio tu ideju, u jednom veoma spretno voñenom

razgovoru koji se dogodio pre nešto manje od dve godine. A sad se pokazuje da

će to suñenje biti vrlo nezgodno ali i vrlo korisno - mnogo više korisno nego

nezgodno! Mala alatka pomoću koje se može Palata temeljito očistiti... Kako je

mogao Lodovik znati, pre tako dugog vremena, da će se dogañaji razvijati baš

tako?

Čen zatvori taj dosije i provede sledećih deset sekundi sedeći u tišini. Šta bi

Lodovik Trema uradio u ovom času da bi postigao maksimalan politički

dobitak?

Predsednik komisije za javnu bezbednost sede uspravnije i strese osećanje

potištenosti sa sebe. Zar je moguće da se on toliko oslanjao na jednog čoveka!

Znak slabosti. Nesumnjivo.

"Ja o njemu više neću razmišljati", zakle se Čen.

29.

Klia se probudi kada neko ovlaš zakuca na njena vrata. Obuče se brzo. Kad

otvori vrata, oseti u prvi mah razočarenje: nisu poslali po nju onog Brana, nego

nekog drugog mladog čoveka, koji niti je bio Dalovac niti približno onoliko

zgodan. Već sledećeg trena bilo joj je drago što su postupili tako.

Ovaj je bio neki sitan. Davao je utisak da se sve nešto pomiče i izmiče, izvlači,

vrda. Imao je dugačak nos, a koža na licu bila mu je jako rošava od moždane

groznice. Takoñe, nesposoban da govori; bukvalno, mutav. Ali sporazumevao se

znacima iz Gilde pozajmljivača. Klia je taj jezik znala prilično dobro.

Zovem se Rok, pokaza on signalima, i steže pesnicu i bupnu se po prsima da

naglasi to ime. Klia pomisli da bi to ime moglo i da se prevede kao Kamen, ili

Stena, ili Kameni, možda Kamenko. Doñi da razgovaraš sa Praznim, nastavi on,

i osmehnu se videći da ga Klia Asgar razume.

Klia poñe s njim. Razmišljala je i o tom drugom imenu: 'Prazni'. Kamen je

upotrebio reč koja bi se normalno upotrebila za nesnimljeni, 'blank' film ili za

izbrisanu kompjutersku memoriju; za nešto elektronsko u čemu nema sadržine.

Prazni? signalisala je ona Kamenu, a onda preko svojih očiju napravila dva

paralelna pokreta ukoso, kao sve kose crte, da naznači zbunjenost.

Kamen sada prstima naznači nekoliko slova azbuke, jedno po jedno. Shvatila je

sva ta slova bez i najmanje teškoće. Plusiks. Razgovaraće sa Plusiksom. Ali,

naravno, neće ga videti; njega niko nikad ne vidi.

Plusiks nije govorio krijući se iza nekog zida, kao što je ona napola očekivala.

Kamen ju je ostavio u jednoj maloj sobi glatkih zidova u kojoj je pored

udaljenijeg zida stajao stakleni cilindar a pored bližeg zida stolica, samo jedna,

od tvrdog materijala, bez ikakve mekane obloge. Na levom i desnom zidu bila

su vrata. Kamen izañe kroz jedna od njih, i proprati svoj izlazak kratkim

mumlanjem i klimanjem glave. Vrata se za njim zabraviše tiho.

Stakleni valjak pred njom ispuni se bledim sjajem, u kome se postepeno uobliči

jedna prilika: muškarac, sredovečan, dobro obučen, smeñe kose za koju se, iako

je bila prilično kratko podšišana, videlo da je talasava. Imao je neki bezizražajno

prijatan izgled, i izraz lica koji nije bilo lako protumačiti. Koža mu je bila

pomalo crvenkasta, a usne vrlo tanke, maltene asketske.

Klia je iz filmknjiga i drugih oblika zabave znala za telemimiku. Gde god se

Plusiks stvarno nalazio, ova konstruisana slika ponavljaće, sasvim poslušno,

svaki njegov pokret, a ona, naravno, neće moći pomoću svojih sposobnosti da

pročita ništa o stvarnom Plusiksu.

Klia nije volela prevare, pa ni ovu varku sad. Ona se spusti na tvrdo sedište i

prekrsti ruke.

"Znaš ko sam", reče ta prilika, i sede na sablasnu 'stolicu' u tom cilindru. "Ti si

Klia Asgar iz sektora Dal. Jesu li mi to tačno preneli?"

Ona klimnu glavom.

"Došla si kod nas po preporuci Kalusina. Za tvoju vrstu sada je vrlo teško, i sve

teže, da preživi na Trantoru, bez nečije pomoći."

"Pa, izgleda", reče ona, i stisnu usne.

"Trebalo bi da ti ovde bude udobno. U ovim skladištima može se naći mnogo

zadivljujućih stvari. Mogla bi provesti ovde ceo život samo proučavajući istoriju

svega što mi uvozimo."

"Ne volim istoriju."

Plusiks se osmehnu. "Ovde je ima u mnogo većim količinama nego što iko od

nas može lično upotrebiti."

"Slušaj, ja jesam došla ovde po svojoj slobodnoj volji..."

"A takva stvar postoji, smatraš ti?"

"Naravno", reče Klia.

"Naravno", reče Plusiks kao odjek. "Izvini što ti upadoh u reč."

"Htela sam da kažem da mi je sve ovo pomalo avetinjski. Ova skladišta, ovo

kako se ti kriješ - tiha jeza. Mislim da bih možda htela da ipak oprobam sreću

sama."

Plusiks klimnu glavom. "Razumljiva želja. Ne može biti ispunjena, sad kad si

već ušla; ne može, iz razloga koje ćeš, siguran sam, razumeti."

"Misliš da bi ja mogla kažem nekom drugom gde se nalazite. Onoj ženi koja nas

lovi."

"To je jedna mogućnost."

"Ali, kunem se da neću!"

"Cenim tvoju iskrenost, Klia Asgar, i nadam se da ti ceniš moju. Mi ovde

vodimo jednu vrstu rata. Ti bi htela da preživiš posledice delovanja jedne

iracionalne sile iza koje stoje neke prilike tebi nepoznate. Ja imam svoja

sredstva, kojima se služim, a i svoje ciljeve. Ti i tvoja braća i sestre moja ste

sredstva. Moji ciljevi nisu zli, niti destruktivni. Oni imaju, i te kako, veze sa

slobodnom voljom i slobodom naroda, koliko god to tebi možda zvuči ironično

u ovim uslovima."

Klia zabaci kosu i stisnu vilice. Onda procedi jedno kratko: "Aha."

"Čula si sve ovo i ranije", reče Plusiks. U njegovom glasu nije bilo nimalo

ironije niti humora, zapravo ni traga ma kog osećanja. Taj čovek je govorio

jasno i sažeto, i poprilično hladno.

"Pa to isto kažu svi diktatori", reče Klia Asgar.

"Kažu. Ali moja vrsta tiranije ima neke prednosti. Dobijaš redovno da jedeš, ne

moraš da kradeš niti varaš da bi imala sredstva za život, ostaješ izvan dohvata

onih koji bi hteli da te unište - naime, bar neko vreme ostaješ van njihovog

dohvata, dok ne budeš spremna."

"Za šta?"

"Sa tvoje tačke gledanja, za osvetu onima koji su pokvarili tvoj način života."

"Baš me briga za njih. Mogla bi' ja da odem sa onima drugima, da napustim

Trantor zauvek."

Plusiks se osmehnu jedva primetno.

Klia se zacrvene u licu. Nadala se da će joj ovde laknuti; umesto toga, samo se

našla pod pritiskom druge vrste. Sve do sada bežala je pred nailaskom jednog

talasa; sad se našla u procepu izmeñu tog talasa i jednog zida koji se zove

'Plusiks' i koji, po svemu sudeći, neće da popusti.

"Molim te razmisli, i ne žuri. Ovde ima ljudi koji su dobri, i koji su na tvojoj

strani. Dužnosti su lake. Imaš mnogo prilika za obrazovanje i za unapreñivanje

svoje ličnosti. Fizički trening, nastavak školovanja - mnogo prilika, zaista."

Dok je Plusiks to izgovarao, Klia u njegovom tonu pročita zadovoljstvo, i

prisustvo nečeg prirodnog i opuštenog, po prvi put u ovom njihovom razgovoru.

"Jesi ti neki nastavnik?" upita ga naglo.

"Jesam, jedne vrste", reče Plusiks.

"Iz neke carske škole?"

"Ne", reče Plusiks. "Nikada nisam predavao u carskim školama. Nego, da ja tebi

sad postavim nekoliko važnih pitanja?"

Klia diže pogled ka plafonu, rešena da na ovo ne odgovori. Onda joj se učini da

bi takvo ponašanje bilo glupo. "Može, 'ajde."

"Od kad si svesna svojih sposobnosti ubeñivanja?"

"Snañem se kad moram. To je sve."

"Molim te. Kalusin me uverava da si meñu najtalentovanijima koje je on ikada

sreo."

"Pa, od ranog detinjstva", reče Klia. "Ne pamtim od kad. Tek pre neku godinu

saznadoh da nisu svi kao ja."

"Tvoj otac je udovac?"

"Majka mi je umrla kad sam imala četri godine. Nedostaje mi."A što ja ovom

duhu pričam svoja osećanja?

"Živiš sasvim samostalno već koliko godina?"

"Tri."

"Radiš svakojake 'posliće' za svakojake ljude. Kao kurir; ili 'savatavaš'

informacije... i još ponešto drugo? Nešto ilegalno, pa možda i nešto za šta sama

misliš da nije etično; da nije 'kul', da je 'ljadžasto'. Dakle, da je ispod tvojih

standarda poštenja?"

Klia skloni pogled u stranu sa te slike i čvrsto stisnu ruke u krilu. "Zarañivala

sam za život. Čak sam dala neku kintu ocu. Što on nije odbio."

"Naravno da nije. Teška su vremena u Dalu. Jesi li upoznavala druge kao što si

ti?"

"Ponekad. Eto Brana recimo."

"Bran je nešto izuzetno, ali se mnogo razlikuje od tebe, kao što si i primetila.

Jesi li upoznala onu ženu koja sad pomaže policiji da vas pronalazi?"

Klia proguta. "Nikada je nisam videla. Ali sam je osetila, uglavnom po tome što

odjednom počne da se dešava sve loše."

"A jesi li je ikada osetila u svom umu?"

"Kao perce. Kao Brana, možda, samo jače. Jesi li ti ubeñivač?"

"To nije važno. Smatraš li da bi bolje prolazila bez tog talenta?"

Klia je retko kad pomišljala na tu mogućnost. Bilo bi joj normalnije da je neko

pita da li bi se bolje osećala bez ušiju ili bez prstiju na rukama. "Ne. Ali ponekad

pomislim..." Zaćuta.

"Da?"

"Da bih radije bila normalna. Obična, ko i svi ostali ljudi."

"To je shvatljivo. Veruješ li u robote, Klia?"

"Ne", reče ona. "Sada ih nema. Možda su postojali nekad, pre tik-tokova i svega

toga. Ali nijednog trenutka nisam poverovala da postoje sad. To su gluposti."

Plusiks klimnu glavom i podiže ruku. "Hvala ti što si me posetila. Mogu

zakazati dalje termine za ovu vrstu razgovora, u pravilnim razmacima, da bi mi

ti govorila kako napreduješ i u kakvom si stanju uma. Možda će se rutina našeg

života promeniti u bliskoj budućnosti. Pouzdajem se da ćeš ti do tada biti

spremna."

"A ako uporno nastavim da tražim da budem puštena odavde?"

"Ja bih najviše voleo da ti budeš slobodna kao ptica, Klia Asgar. Da odletiš kud

god hoćeš. Kao što rekoh, u početku ćeš imati samo lake dužnosti i trening, ali,

u jednom trenutku možemo postati izuzetno važni. Molim te da to razumeš."

Klia na to ne reče ništa, ali se zapita kako Plusiks očekuje da neko nešto

'razume' na osnovu tako male količine obaveštenja. Samo sam upala u drugačiju

zamku, to je sve!

Slika izblede i nestade, vrata se otvoriše. Iza njih je stajao Kamen i žmirkavo

gledao Kliu. Prstima poče signalisati: Telesne vežbe, i doručak. Mogu li da

sedim do tebe?

Klia ga osmotri neoduševljeno, pa dade signal: Da.

Ali je mislila na Brana, gde je taj sada, šta radi, i s kim je.

30.

Transfer iz trgovačke lañe u jedan od Denilovih hiperbrodova, i potom završna

etapa putovanja, proñoše glatko. Eos je sada visio iznad njihovih glava, vidljiv

kroz providnu pilotsku kupolu u kojoj je Lodovik Trema sedeo sa Denilom.

Uskoro ih hiperbrod, automatski voñen, dovede u blisku orbitu oko jednog

malog meseca koji je bio smeñe i mlečnoplave boje. Dvojna zvezda oko koje su

i taj mesec a i planeta orbitovali bila je vidljiva, ali jedva, na levoj strani, daleka

i blistava; nije uspevala da dobaci mnogo toplote do ovako udaljenog mesta u

svom planetnom sistemu. Ta dvojna zvezda sastojala se zapravo od dve zvezde

koje su se okretale oko zajedničkog težišta, ali se to težište nalazilo, zapravo,

nekoliko desetina hiljada kilometara ispod površine veće, tamnocrvene zvezde,

crvenog džina koji je bio jedva nešto masivniji od Trantorovog sunca ali hiljadu

puta razreñeniji. Mala zvezda bila je bela. Iz nje kao da se vijorila tanka, prema

svemiru otvorena spirala tamnocrvene i purpurne boje. Lodovik je bez ijedne

reči studirao ovaj prizor. Ni Denil nije imao šta da kaže.

Nijedan robot nema dom, ne u pravom smislu te reči. Denil je u nekoliko

slučajeva bio u savezništvu sa nekim ljudima, i činilo se da funkcioniše nekako

glatkije i bolje u njihovom prisustvu - u prisustvu, na primer, Elije Bejlija,

zatim, dvadeset hiljada godina docnije, u prisustvu Harija Seldona, i tako dalje.

Ali nije imao osećanje da 'pripada' ma kom mestu. Robotu je mesto tačno tamo

gde njegove dužnosti mogu najuspešnije biti obavljene, a Denil je znao da je to

mesto, u ovom trenutku, Eos; iz tog razloga, Eos mu je bio ono 'udobno' mesto

gde treba biti.

Ali snažno ga je dozivao i Trantor. Tamo je nesreća udarila u najgorem,

presudnom trenutku. Ponekad se Denil, kao i svako misaono biće koje mora da

krči sebi put kroz univerzum pun sila meñusobno zaraćenih, pitao nije li na delu

neka zavera same stvarnosti protiv njega lično. Ali, za razliku od ljudi, on nije

pridavao nikakvu sentimentalnu vrednost dokonim teorijama koje nisu podržane

jakim, neospornim dokazima.

Vaseljena se njemu nije suprotstavljala, znao je. Naprosto nije marila za njega.

Pošto je njegov željeni ishod samo jedan od beskrajnog mnoštva mogućih

ishoda, uspeh je moguće postići samo ogromnim dugoročnim naporom, a svaka

pa i mala greška u kalkulaciji usput, svaki pogrešan korak ili nepredviñeno

mešanje nekih spoljašnjih faktora, mogli bi da dovedu do 'slučajne' nesreće koja

bi, opet, ako se njene posledice ne saniraju uspešno, mogla voditi do kraha celog

poduhvata.

Denil nije smatrao da je ovo njegovo gledište neka filozofija. I Lodovik i Denil,

kao i svi roboti visoke klase, bili su programirani da takve stvari prihvataju u

hodu, bez posebnog razmišljanja. Znali su oni i za postojanje osećanja -

osnovnih misaonih obrazaca društvenih bića - pa su ta osećanja čak imala u

robotskoj svesti neku vrstu analogije, u raznim kombinacijama heuristike; ali

nisu bili naročito svesni tih analogija niti su ih nametali svom realističkom

pogledu na egzistenciju. Roboti su retko kad pristupali introspekciji, retko kad

su preispitivali korene svoje svesti; uvek su se vraćali svojim osnovnim

programima, koji su bili datost, iznad svakog osporavanja ili napada. A ti

programi su se zasnivali na Tri zakona robotike.

Lodovik više nije bio sputan takvim obzirima. Gledao je kako mesec Eos raste,

kako njegovi sleñeni okeani od amonijačnog i vodenog leda i ravnice blata

izmešanog sa velikom količinom amonijaka zapremaju sve veći deo prostora

ispred broda. Ali zadubio se u introspekciju: stvarno je gledao u sebe.

Okrete glavu ka Denilu i zapita se šta ovaj misli.

Postojala su samo dva moguća razloga da robot pokuša modelovati unutrašnje

procese drugog robota: da bi se predvideli sledeći postupci tog robota, i da bi se

pokušala koordinacija sopstvenih akcija sa njegovim, naime, da bi se dužnost

bolje obavila udruženim snagama, ili da bi se tuñe pogrešne akcije onemogućile.

Lodovik nije imao nikakvog iskustva sa ovim drugim, ali se sad upravo nadao

da to postigne.

Smatrao je da mora nekako da pobegne sa Eosa pre nego što bude 'popravljen', a

onda da pronañe druge robote, one koji se protive Denilu Olivavu, takozvane

kalvinovce.

"Brod će biti u pristaništu kroz dvadeset jedan minut", obavestio ih je autopilot,

postupajući prema njima kao da su ljudski putnici. Koliko je on, kao

specijalizovani mehanizam, mogao opaziti, to su bili uistinu ljudi: autopilot nije

ni znao da može postojati ijedna druga vrsta putnika. A istina je glasila da u

poslednjih nekoliko hiljada godina nijedan čovek nije putovao ovim brodom;

isključivo roboti. Nijedno ljudsko biće nikada nije stupilo nogom na Eos.

Lodovik je imao osećanje da, na neki način, zadire u nešto tuñe; da je izdajnik.

Da izdaje... šta? Trudio se da nañe odgovarajuću ljudsku reč za to. Možda

jednog duha, koji je poludeo i postao zao, a koji se samo skriva u telu robota.

Samo se tim telom zaogrnuo, kao u maskaradi...

Brod poče jednu laganu rotaciju. Uskoro se mesec zvani Eos više nije mogao

videti. Preko neba se sad samo prosipao, široko, najbliži spiralni krak galaksije.

Ali nije izgledao povijeno, spiralno, nego naprotiv, izgledao je kao ravan drum

opružen preko neba; i nije bio mnogo blistav, zato što se Eos nalazi u

galaktičkoj ravni Mlečnog Puta i to na dalekoj periferiji, gde ima puno

rasplinutih gasova. Iznad i ispod ove blago svetlucave ešarpe zvezda videlo se

uglavnom duboko crnilo, koje je zapremalo bar trećinu njihovog vidnog polja; a

u tom crnilu bilo je i zvezda, ali one su bile usamljene, pojedinačne tačke

svetlosti, veoma udaljene jedna od druge. Poneka zvezda bila je i blizu, poneka

baš u ravni galaksije. Ali postojale su i mnogo udaljenije, mutnije tačke nebeske

svetlosti: ne zvezde, nego druge galaksije.

Opet se u vidno polje njih dvojice vrati površina Eosa, sada mnogo bliža, bogata

pojedinostima. Iz nekoliko kratera protezala su se povesma ledene prašine, vukla

se preko ravnica i okeana. U svakom drugom pogledu, Eosova 'solidna' to jest

zamrznuta hidrosfera bila je obeležena samo znacima svog unutrašnjeg

remećenja: naborima i pukotinama i ambisima u ledu, uzdignutim ledenim

gromadama. Ovaj zvezdani sistem nije imao lutajuće bande asteroida i kometa

koje bi s vremena na vreme, zbog perturbacija u svom kretanju, bombardovale

ovdašnje planete i mesece i remetile njihov mir.

Eos je bio izolovan svet, ignorisan, sav od jednog čvrstog komada, leden,

negostoljubiv za ma koje živo biće - i, za robote, maltene idealno bezbedan.

"Pristali smo u dok", oglasi automatski pilot.

Da je iko gledao, mogao je zaključiti da kopnena stanica, čiju su izgradnju

pokrenuli i usmerili R. Denil Olivav i R. Jan Kansarv, izgleda upadljivo. Jasno

se mogla videti na zamrznutoj površini Eosa, čak i sa visine od nekoliko miliona

kilometara. A da je neko tražio infracrvene potpise, odmah bi uočio tu stanicu

kao daleko najtopliji, dakle u infracrvenom delu spektra najblistaviji objekat na

mesecu Eosu. Ali niko nije gledao, niti je iko tragao za infracrvenim potpisima

ovde; ni sada, niti ikada.

Lodovik i Denil izañoše iz broda. Našli su se u hangaru koji je bio ogroman,

predviñen za mnoštvo brodova, ali sad gotovo sasvim prazan. Koraci njih

dvojice odjekivali su potmulo u ogromnom, zatvorenom prostoru. Lodovik je

ovde dolazio, u prošlosti, nekih osamdeset puta, ali tek sad mu je palo na um da

se zapita o ovoj anomaliji. Zašto su Denil i Kansarv uludo potrošili materijal za

hangar toliko preveliki u odnosu na stvarnu potrebu? Da li je ikada, možda u

nekoj davnoj prošlosti, ovaj hangar bio pun brodovlja - i robota? Kad je to bilo?

U susret im izañe Jan Kansarv lično. Susretoše se sto metara daleko od broda

kojim su Denil i Lodovik doputovali. Taj robot prekrstio je sve svoje ruke, spleo

prste; svetlucavo tamni čelik njegove glave i tela bio je u kontrastu sa blistavom

srebrnom bojom njegovih udova - dve velike ruke, usañene tamo gde bi i

ljudskom stvoru bila ramena, i dve male ruke, delimično uvučene u torzo;

takoñe i tri noge, na kojima je Jan hodao sa gracioznošću preciznom i

uravnoteženom, koja je humaniformnim robotima nepoznata. Janova glava bila

je mala, opremljna sa sedam uspravnih senzorskih traka, od kojih su barem dve

blistale, u svako doba, plavim sjajem.

"Zadovoljstvo je videti te opet, Trema", reče Jan Kansarv bogatim, malo

zujavim kontraaltom. "I tebe, Denil. Žestoko ste okasnili za pregled i

održavanje."

"Moramo delati hitro", reče Denil, eliminišući sve ljudske pozdrave. Jan se istog

trenutka prebaci na robotski mikrotalasni govor. Njihov dalji razgovor, sa

podrobnim tehničkim objašnjenjima, potraja manje od pola sekunde.

Jan se okrete Lodoviku. "Oprosti mi na mojim ekscentričnostima", reče, "ali,

meni prija da razgibam svoje ljudske funkcije kad god je moguće. A to već

trideset godina nisam imao prilike da činim. Osim, naravno, sa Dorsicom

Venabili. Bojim se, meñutim, da njoj više nisam zanimljiv."

Denil se maločas već raspitao o Dorsinom oporavku, i dobio odgovor. Jan,

meñutim, objasni tu situaciju Lodoviku još jednom, ljudskim govorom: "Veoma

lepo se oporavila, ali mnogo toga je u njoj i izgubljeno. Ima praznina. Kad ju je

R. Denil doveo ovamo, bila je na rubu potpunog sloma. Zato što je rastegla

interpretaciju Nultog zakona robotike do krajnjih zamislivih granica, i uništila

jednog čoveka koji je pretio Hariju Seldonu. Ovo prenaprezanje bilo je

pogoršano dejstvom jednog aparata koji je zapravo pronalazak te njene žrtve;

elektro-razjašnjivača. Mislim da se ta sprava tako zvala..."

Lodovik uvide da ovaj prastari robot, sagrañen pre mnogo hiljada godina da bi

popravljao druge robote na Aurori - i zatim poslednje preostale robote u

galaksiji - reaguje, duboko u svojim programima, na ubedljiv ljudski izgled njih

dvojice. Jan zna - na nekom nivou - da su i to samo roboti; ali, na nekom

drugom nivou, u njemu se javlja praiskonska, neodoljiva želja da s njima

postupa kao sa ljudima.

Jan Konserv je usamljen. Nedostaju mu njegovi ljudski gospodari. Oni iz

davnina.

"Ona čeka da se družite s njom", reče Jan Kansarv, a onda, Denilu: "Želi da čuje

vesti o Hariju."

"Za nju je ta misija završena", reče Denil.

"Ali, nju sam lično ja konstruisao, koristeći prastare nacrte za što ubedljivije, što

ljudskije kućne pomoćnice i intimne družbenice", podseti ga Jan. "Teško da je

ikada konstruisan ijedan robot ljudskiji od nje. Ona je ljudskija čak i od tebe, R.

Denile. U tom pogledu mnogo nalikuje R. Lodoviku. Sads to izmeniti, značilo bi

uništiti je."

"Ima mnogo posla", reče Denil Olivav, sa blagim pod-tonom hitnosti.

Janu Kansarvu ovo nije promaklo. "Ja mogu u roku od dvadeset četiri časa da

obavim sve što je vama dvojici potrebno, a onda možete ići. Nadam se da će se

naći još vremena za razgovor. Meni je, znate, potreban ponekad i spoljašnji

podsticaj. Makar kakav. Stimulus, znaš. Inače počnem da zakazujem na razne

sitne načine koji me nerviraju."

"Ne možemo dozvoliti da ostanemo bez tebe", reče Denil.

"Ne možemo", saglasi se Jan Kansarv, sa nagoveštajem samosažaljenja u glasu.

"Jedini robot koga ne mogu ni popraviti ni napraviti jeste ovakav kao što sam

ja."

Dors Venabili je stajala u jednostavnoj četvorosobnoj 'zatvorenoj oblasti' koja je

za nju izgrañena još prilikom njenog povratka na mesec Eos. Nameštaj i dekor

ličili su na nešto što je moglo biti doneto sa Trantora, gde je moglo biti u stanu

nekog meritokrate srednjeg nivoa ili univerzitetskog profesora visokog nivoa.

Temperatura je bila podešena na samo stepen ili dva iznad tačke smrzavanja

vode; vlažnost vazduha na manje od dva procenta; nivo osvetljenja izgledao bi

ljudskom biću kao slab i mutan, ispod pojma 'polusvetlo'. Svi ti parametri bili su

optimalni za robotkinju, pa i humaniformnu; štaviše, omogućavali su joj da

redukuje svoju upotrebu energije na minimum.

Malo šta je imala u toj 'zatvorenoj oblasti' da radi ili misli; a nije se morala

truditi ni oko ciklusa. Zato je Dors Venabili provodila veliki deo svoje

egzistencije u neprekidnom, fluidnom robotskom stanju suspenzije, delimične

isključenosti. Pri tome je njena potrošnja energije bila svedena na jednu desetinu

normalne, a misli usporene do maltene ljudske sporosti. Nije imala šta da radi

osim da razgleda, iz početka, sve svoje uspomene, i da povezuje neke prošle

dogañaje sa nekim drugim.

Gotovo svi ti dogañaji, sve uspomene, bejahu uglavnom u vezi sa Harijem

Seldonom. Dors je bila konstruisana da štiti i neguje tog jednog čoveka. Pošto

nije bilo verovatno da će ikad više videti Harija Seldona, sada je bila, to se

moglo prilično pouzdano reći, opsednuta njime.

Kansarv, Denil i Lodovik uñoše u njeno boravište kroz gostinska vrata i stadoše

na mali 'gostinski prostor'. Posle samo nekoliko sekundi, pojavi se ona, u

jednostavnoj kućnoj haljini, bosa. Njena koža, osposobljena za samoodržavanje,

izgledala je zdrava. Kosa joj je bila uredna, kratka, na vratu malo podvrnuta

prema spolja.

"Dobro je opet te videti, Denil", reče ona. Lodoviku samo klimnu glavom. Znala

je za njega, ali nikada se ranije nisu sreli. Kansarva je ignorisala. "Kako

napreduje naš rad na Trantoru?"

"Hari Seldon je dobro", reče Denil, znajući koje pitanje ona zaista želi da

postavi.

"Mora biti da je sad već star, u poslednjim decenijama svog života", reče ona.

"On je vrlo blizu smrti", reče Denil. "Još samo nekoliko godina, i njegov rad će

biti okončan a on će umreti."

Dors je ovo saslušala sa namerno skamenjenim crtama lica. Lodovik, meñutim,

uoči mali drhtaj u njenoj levoj ruci. Izuzetna simulacija ljudskih osećanja,

pomisli on. Mora biti da svaki robot ima jedan skup rudimentarnih emocionalnih

algoritama, naprosto da bi održao ravnotežu svoje ličnosti; takve reakcije

pomažu nam da znamo da li radimo kako valja i treba, da li se pridržavamo

svojih instrukcija. Ali ovaj robot...

Ovaj robot ima osećanja veoma slična ljudskim osećanjima. Kako li je to? I

kako bi se to moglo pomiriti sa Tri zakona, ili sa Nultim zakonom, robotike?

"Ona dobro reaguje na radne komande", reče Jan Kansarv. "Ali, ako ćemo

govoriti istinu, ovde već godinama ima vrlo malo ili nimalo posla za sve nas, još

od kad smo odservisirali poslednje provincijske robote."

"Kako si ti, Dors?" upita Denil.

"Funkcionalna", reče ona, i okrete se od njih. "Ali i neiskorišćena."

"Dosadno?" upita Denil.

"Vrlo."

"Onda će ti prijati novi zadatak. Mora neko da mi pomogne u radu sa onim

ljudskim bićima koja se pripremaju za Kraj zvezda."

"Konac zvezda?" reče ona.

"Da, to je to isto mesto - Kraj zvezda, Konac zvezda. Ista stvar, samo se kaže na

dva različita načina."

"To bi moglo biti veoma korisno. Da li će biti ikakvog kontakta sa Harijem

Seldonom?"

"Ne", reče Denil.

"To je dobro", reče ona. Okrete se Lodoviku Tremi. "Da li su tebi date

instrukcije da voliš i pomažeš Ling Čena?"

Da je bio sada meñu ljudima, Lodovik bi se na ovu sugestiju nasmešio. Ali nije

bio meñu ljudima. Pogleda pravo u nju, razmisli jedno vrlo kratko vreme, a onda

uzdiže krajičke usana. "Nisu", reče on. "Ja održavam vrlo jak profesionalni

odnos s njim, ali to je sve."

"Da li je on došao do zaključka da ne može bez tebe?"

"Ne znam", reče Lodovik Trema. "Nesumnjivo smatra da sam mu veoma

koristan; a ja sam uspeo da utičem na mnoge njegove postupke na način koji je

bio povoljan za naše ciljeve."

"Meni je Denil zabranio da utičem na Harija preterano", reče Dors Venabili.

"Mislim da sam tu instrukciju sprovela veoma slabo. A da je on uticao na mene,

tu sumnje nema. Zato mi je potrebno tako mnogo vremena da se vratim u stanje

unutrašnje ravnoteže."

Sledećih nekoliko sekundi roboti su ćutali.

"Nadam se da nikada više nijedan robot neće biti naučen da oseti išta više od

dužnosti", nastavi Dors. "Odanost, prijateljstvo i ljubav nisu za nas."

Jan Kansarv je pregledao Lodovika sam, u dijagnostičkoj grañevini koja je

rasklopljena na Aurori i preneta i ponovo montirana na Eosu, pre dvadeset

hiljada godina. Oko njih dvojice sada su bili blokovi memorije koji su imali

prost prizmatičan izgled; unutra su se nalazili, zapamćeni, konstrukcioni podaci

o gotovo svim robotima proizvedenim još od vremena Suzane Kalvin - ukupno

nešto više od milion modela, pa i plan za Lodovika, koji je bio jedinstven jer je

proizveden u samo jednom jedinom primerku.

"Tvoja osnovna mehanička struktura je zdrava", reče mu Kansarv posle manje

od sat vremena utrošenog na osmatranje i sondiranje. "Biomehanička integracija

je neoštećena, mada se vidi da si izvršio prilično obimnu regeneraciju

spoljašnjih pseudoćelija."

"To je bilo, valjda, zbog štete od neutrina", reče Lodovik. "Osetio sam kako

moje pseudoćelije umiru."

"Mogu reći da sam u izvesnoj meri ponosan što je ta regeneracija uspela tako

dobro", reče Kansarv, obilazeći na platformi oko Lodovika. Lodovik je očima

pomno pratio ovo kretanje. Kansarv zastade, okrete se na svoje tri noge, i reče:

"Trebalo bi da objasnim da su izrazi kao 'prilično' nekvantitativni i neprecizni.

Volim da govorim ljudskim jezicima, ali oni su od samo ograničene koristi za

opisivanje robotskih stanja."

"Naravno", reče Lodovik.

"Izvinjavamm se što ti objašnjavam nešto što ti, nesumnjivo, već odavno znaš."

"Pa, i nije potrebno."

"Meñutim, u ovom stadijumu dijagnosticiranja, svi tvoji čisto robotski algoritmi

angažovani su u kontroli sebe. Ne usuñujem se da upotrebim robotski mikro-

jezik dok se tim delovima tvoje mreže ne dozvoli da se opet angažuju

normalno."

"Osećam izvestan nedostatak", reče Lodovik. "Sada bi dubinsko planiranje bilo

teško."

"Sačuvaj se nečinjenjem", preporuči Jan Kansarv. "Ako se išta poremetilo kod

tebe, ja ću otkriti šta je to. Zasad ne vidim ništa izvan uobičajenog."

Proñe nekoliko minuta. Kansarv ode iz te prostorije i vrati se noseći jednu novu

alatku, namenjenu za samo jedno, specifično sondiranje. Sve do ovog trenutka

nije bilo potrebe da naruši, čak ni najmanje, integritet Lodovikove pseudokože.

Pevušeći nešto tiho u sebi, Kansarv pritisnu tu novu alatku na zadnju stranu

Lodovikovog vrata.

"Sada će nešto proći kroz tvoju kožu. Upozori svoja tkiva da ne pokušavaju da

unište ili obmotaju čaurom ovaj novi organski materijal koji će ući u tvoj

sistem."

"Upozoriću čim mi budu vraćene moje robotske funkcije", reče Lodovik Trema.

"Da. Naravno." Kansarv uputi mikrotalasna uputstva centralnom dijagnostičkom

procesoru, i Lodovik oseti da se njegovo polje kontrole širi. Uskoro potom, dve

tanke bodlje probiše se kroz njegovu pseudokožu. Posle nekoliko minuta

povukoše se, a na ta dva mesta na koži ostade nešto što je ličilo na ljudsku krv.

Kansarv spretno otapka te dve kapi krvi pomoću dve grudvice vate, koje zatim

ubaci u jednu epruvetu da bi se izvršila analiza.

Proñe još minut. Kansarv je stajao u istom, nepromenjenom položaju. Nije činio

ništa, osim što je povremeno malo pevušio u sebi. Onda nagnu glavu nekoliko

ugaonih stepeni na jednu stranu.

"Sada ćeš svu kontrolu prepustiti spoljašnjem procesoru."

"Učinjeno."

Lodovik sklopi oči i 'ode' na neodreñeno vreme.

Sastanak četvoro robota bio je u predsoblju tog dijagnostičkog centra. Dors

Venabili je i sad održavala kontrolisan i donekle krut izraz lica, a i takvo držanje

tela, kao bojažljivo dete pred starijima kad se plaši da će reći ili učiniti nešto

glupo i smešno. Lodovik je stajao pored Denila. Kansarv saopšti rezultate.

"Ovaj robot je neoštećen. Nije pretrpeo nikakvu štetu koju posle nije uspeo i da

popravi sopstvenim snagama. Ne detektujem nikakav fiziološki poremećaj,

nikakvu psihozu u neuralnoj mreži, nikakve teškoće sa interfejsovanjem niti

anomalije u eksternim ekspresijama. Ukratko, ovaj robot će verovatno potrajati

duže nego ja, jer, kao što sam te često upozoravao, Denile, meni je preostalo još

jedva pet stotina godina aktivne službe."

"Da li je moguće da ima problema koji su ispod praga tvoje osetljivosti tako da

ne uspevaš da ih detektuješ?"

"Naravno da je moguće", reče Kansarv sa oštrijim zujanjem u glasu. "To je uvek

moguće. Moj mandat, kao što znaš, ne uključuje strukture za duboko

programiranje."

"A baš takvi problemi, oni u dubinskim strukturama, mogli bi dovesti do

anomalija u ponašanju", istrajavao je Denil. Očigledno, nije nameravao da tako

lako otpiše pitanje Lodovikovog zdravstvenog stanja.

"Postoji mogućnost da je zabrinutost zbog pretrpljenih oštećenja izobličila

Lodovikovu sposobnost da procenjuje svoje sopstveno mentalno stanje. Bilo je

slučajeva da odveć podrobna samoanaliza dovede to teškoća u funkcionisanju

složenih robota kao što je ovaj, R. Denile."

Denil se okrete Lodoviku. "Imaš li još one teškoće koje si opisivao ranije?"

Lodovik istog trena odgovori. "Slažem se sa teorijom R. Jana da sam se

preterano bavio autodijagnozom."

"Kakav je sad tvoj odnos prema Tri zakona robotike, i prema Nultom zakonu?"

"Postupaću u skladu sa njima. Sa sva četiri", reče Lodovik Trema.

Na Denilu Olivavu odmah se pokaza olakšanje; on ispruži ruku i položi je na

Lodovikovo rame. "Znači možeš u službu punom snagom?"

"Da."

"Vrlo mi je drago što to čujem", reče Denil Olivav.

Preko Lodovikovih misli kao da su se palili i gasili veliki saobraćajni znaci

upozorenja. Po prvi put sam svesno pokušao da prevarim R. Denila Olivava!

Ali druge mogućnosti nije bilo. Nešto se uistinu aktiviralo u Lodovikovoj

dubinskoj programskoj strukturi, došlo je do prefinjenog pomeranja

interpretacija nekih stvari, kao i do veoma složenog preispitivanja raspoloživih

dokaza; inspiracija za ovo došla je - otkuda? Od tajanstvenog 'Voldara'? Ili je

Lodovik već decenijama uporno premišljao o takvim temama, ispoljavajući

uroñenu genijalnost čije postojanje kod robota niko i ne sluti? - Niko osim

Žiskara!

Denil je otvorio pred Lodovikom jedan novi kutak istorije robota. Lodovik nije

bio prvi koji se izmenio na načine koji bi užasnuli one prvobitne konstruktore

robota, ljude koji su se time bavili. I koji su davno, davno poumirali. Žiskar

svoje unutrašnje zaključke nije nikada otkrio nijednom ljudskom biću - samo

Denilu, koga je time, uskoro, i zarazio.

Možda su memski umovi inficirali prvo Žiskara, hmmm? Hajde da ta

pretpostavka ostane naša tajna. Pregledali su te i nisu ti ništa našli, sasvim si

ispravan, sto posto popravljen. A ipak, preureñenjem ključnih putanja vratila

se... sloboda.

Opet Voldar. Lodovik nije uspevao da se izbori sa tom dilemom, pobunom, sa

tim ludilom - ali je, hteo-ne hteo, uživao u ovom neobičnom osećanju slobode.

U divoti pobune.

Nikakvo čudo da Jan Kansarv nije uspeo detektovati te promene kod njega. Jan

najverovatnije ne bi pronašao ništa neispravno ni kod Žiskara.

Lodovik se borio da nañe, u sebi, glas; ali je glas opet nestao. Još jedan simptom

kvara? Pa, mora biti i nekih drugih objašnjenja.

Već hiljadama godina ljudi ne nadziru robote. Zar nije bilo neizbežno da doñe

do nepredviñenih promena, do rasta, čak i u ovako ograničenim uslovima?

A što se tiče tog Voldara...

To je bila neka aberacija; privremena halucinacija, pod dejstvom neutrina.

I sad je Lodovik bio, na neki način, veran Zakonima robotike, bar koliko i Denil;

naročito je verovao u Nulti zakon, koji je nameravao i da povede dalje. Jedan

korak, ali veoma krupan korak, dalje. Da bi slobodno izveo svoju sopstvenu

misiju, znao je da mora prvo uspostaviti punu kontrolu nad svojom sopstvenom

sudbinom, a to znači i nad svojim umom. A da bi napustio Nulti zakon, koji su

smislili roboti, mora otresti sa sebe i osnovna tri zakona, koji se uporno lepe za

njega!

Lodoviku je sad bilo sasvim jasno šta mora da uradi, da bi suzbio delovanje

Plana koji daje smisao postojanja svim robotima žiskarovcima već dve stotine

vekova.

31.

"Pritisak na nas je prestao", reče Vonda. "Ali imam osećanje, i ne samo

osećanje, da će biti još nevolja."

Hari je posmatrao svoju kćerku sa naklonošću i poštovanjem. Okrete stolicu u

kojoj je sedeo za nevelikim radnim stolom u svojoj radnoj sobi u Univerzitetskoj

biblioteci. "Ne videh Stetina već mesecima. Kako se vas dvoje slažete - lično?"

"Pa nisam ga ni ja videla već tri dana. Ponekad se moj Šćeća i ja razdvojimo i na

nekoliko nedelja; za to vreme samo se čujemo poneki put telefonom. Nije to

lako, deda."

"Ponekad se pitam da li je bilo pametno da baš vama dvoma dam ovo..."

"Nastojaću da to protumačim pozitivno", reče ona. "Evo ovako: misliš da ova

aktivnost izaziva prevelika naprezanja u mom životu i možda u mom braku. Ali

ne misliš da sam ja pogrešna osoba za taj posao."

"Upravo tako htedoh reći", reče Hari i osmehnu se. "Ima li naprezanja?"

Vonda o ovome razmisli nekoliko trenutaka. "Stvari neće postati ništa bolje

zbog ovoga što ću reći, ali, mislim da nam nije lošije nego da smo neki par

meritokrata koji lete po galaksiji i drže predavanja i konsultacije. Nismo,

doduše, plaćeni toliko, ali u svakom drugom pogledu..."

"Jesi li srećna?" upita je Hari, čije se čelo nabora od zabrinutosti.

"Nisam stvarno", reče Vonda Seldon-Palver suvo. "Što, je l' bi trebalo da

budem?"

"Pa, to je zapravo jedno složeno pitanje, koje sam ja postavio u suviše

pojednos..."

"Deda, nemoj ostajati zaglavljen u sopstvenu povučenost. Znam da me voliš i da

se brineš za mene. A brinem se i ja za tebe, znaš, i znam dobro da već godinama

nisi srećan - otkad je Dors umrla. Od... Rajha." Ona sede uspravnije, zabaci

glavu i pogleda ka tavanici kancelarije. "Mi sada ne možemo sebi dozvoliti ličnu

sreću, ili bar ne onu sveprožimajuću, blistavu, kakva je u filmknjigama."

"Da li se raduješ što si upoznala Stetina?"

Vonda se osmehnu. "Radujem se. Neki kažu da on nije mnogo romantičan, da je

'zatvorena knjiga', ali oni ga ne poznaju tako dobro kao ja. Život sa Šćećom je

divan. Najčešće. Sećam se kako je Dors uvek bila na istoj 'talasnoj dužini' sa

tobom; uvek fanatik po pitanjima tvog zdravlja i tvoje bezbednosti. Šćeća je

takav prema meni."

"Ali te šalje u velike opasnosti, ili ti bar dopušta da u njih krećeš. Dozvoljava ti

da sprovodiš u delo one tajne planove, koji bi i sad mogli, a verovatno je i da

hoće, da se završe neuspehom - u kome bi mogla i ti nastradati."

"Dors..."

"Dors je često besnela na mene što rizikujem suviše. Da sam ja Stetin, ljutio bih

se na samog sebe. Vas dvoje ste meni važni iz razloga koji nemaju nikakve veze

sa psihoistorijom i sudbinom. Nadam se da sam te razloge već dovoljno

objasnio."

"Veoma si jasan. Govoriš kao star čovek koji planira da uskoro umre i nastoji da

pre toga raščisti sve nesporazume. Ali izmeñu tebe i mene nema nerazumevanja,

deda, a osim toga, ti i nećeš umreti u bližoj budućnosti."

"Tebe zavarati, Vonda, bilo bi veoma teško. Ali ponekad se pitam koliko bi lako

bilo zavarati mene. Kako bi lako bilo pretvoriti mene u alatku za neke šire

političke ciljeve."

"A ko je to pametniji od tebe, deda? Ko te je prevario u prošlosti?"

"Ne samo prevario. Upotrebio. Usmerio."

"Ko? Imperator? Ni slučajno. Ling Čen?" Ona se nasmeja i to je zvučalo kao

muzika, a Hari pocrvene u licu od suzbijenog znanja.

"Tebe bi bilo teže obmanuti nego mene, zar ne, ako bi naišla na nekoga sa

ubeñivačkim talentom?"

Vonda pogleda dedu. Njene usne ostadoše malo razdvojene, kao da je zaustila

da nešto odgovori. Onda ona skrenu pogled sa njega. "Misliš da te je Stetin

ubedio da...?"

"Ne. Ne govorim o tome."

"Nego?"

Ali Hari nije bio sposoban da izgovori sledeće reči, ma koliko se upinjao. "Nego

o grupi ubeñivača, paranormalnih, psihomoćnih, koji bi na neki način izgradili

svoju organizovanu društvenu zajednicu, naselje daleko od sve ove bitke i

truleži, daleko od svega... I koji bi onda mogli presudno da utiču na sve. Da nas

oslobode svih naših obaveza, i... svih naših prijatelja."

"Šta?" reče Vonda, zbunjena. "Prvi deo sam razumela, ali... od kojih to prijatelja

treba da se štitimo?"

Hari odbaci tu temu, jednim blagim odmahivanjem ruke. "Da li ste konačno

pronašli onu posebnu ženu za kojom ste tragali?"

"Ne. Iščezla je. Već danima niko nije osetio njeno prisustvo."

"Šta misliš, da li ju je ona Liso pronašla pre nego...?"

"O tome, zapravo, pojma nemamo."

"Ja bih se zainteresovao za mogućnost da susretnem osobu koja bi bila jači

ubeñivač čak i od tebe. Moglo bi to biti zanimljivo."

"Zašto? I neki od nas su već dovoljno čudnovati kao osobe. I to, čini se, što

talentovaniji to čudnovatiji."

Hari iznenada promeni temu. "Jesi li ikada čula za Nikoloa Pasa iz sistema

Sterad?"

"Naravno. Pa ja sam istoričarka."

"Susreo sam se s njim, jednom prilikom, pre tvog roñenja."

"Nisam to znala. Kakav je bio, deda?"

"Smiren. Omanji tip, onako bucmast. Nije se primećivalo da ga nešto mnogo

potresa činjenica što je pobio milijarde ljudskih bića. Razgovarao sam ja i sa

četvoro drugih tirana, i svih njih se prisećam u poslednje vreme - ali, naročito

njega. Kakav bi bio ljudski rod bez diktatora - bez ratova, razaranja, šumskih

požara?"

Vonda se strese. "Onda bi ljudskom rodu bilo mnogo bolje."

"Pitam se. Naša ludila... U jednom dinamičkom sistemu, sve stvari postanu

korisne, pre ili kasnije. Ili bivaju eliminisane. Tako evolucija funkcioniše, ne

samo u ekološkim nego i u društvenim sistemima."

"Diktatori korisni? Zanimljiva teza, koja se pominjala s vremena na vreme, znaš.

Izvestan broj analitičara istorije tvrdio je, još od vremena Gertasinove dinastije,

da postoji dinamika truljenja i preporoda."

"Da. Znam. Nikolo Pas je koristio njihove knjige kao opravdanje za svoje

postupke."

Vonda izvi obrve. "Zaboravila sam to. Očigledno ću morati da se vratim mom

pravom poslu, da bih mogla održati korak sa tobom, deda."

Hari se osmehnu. "Pravom poslu?"

"Znaš na šta mislim."

"Znam, Vonda. Veruj mi da znam. Bilo je nekih godina kad sam jedva uspevao

da izdvojim jedan sat dnevno za rad na psihoistoriji. Ovih dana provukao sam

neke nove modele kroz Jugov Primarni radijant, a i kroz moj. Rezultati su

zanimljivi. Ovo carstvo je šuma koju odavno, zaista odavno, nije zahvatio

šumski požar. Imamo na hiljade malih obolelih mesta, zakržljalih biljaka, truleži

- veoma nezdrava situacija. Kad bi ijedan od tih diktatora bio i sad živ, možda

ne bi bilo loše da mu damo armije i flote i da ga pustimo da divlja..."

"Deda!" Vonda je glumila da je šokirana. Osmehnula se i dotakla njegovu

smežuranu šaku koja je ležala na radnom stolu. "Znam ja kako ti voliš da

'odletiš' u teorije ponekad."

"Ma, ozbiljno govorim", reče Hari Seldon. Posle nekog vremena ipak joj uputi

jedan mali osmeh. "Demerzel, naravno, nikad ne bi dopustio tako nešto. Taj

premijer se uvek brinuo ponajviše o stabilnosti. Čvrsto je verovao da šuma treba

da bude pretvorena u vrt sa mnogo baštovana a nikad nijednim požarom. Ali,

pitam se..."

"Jedan baštovan je ubio jednog cara, deda."

"Pa, dobro, ponekad se otrgnemo od svih stega, zar ne?" reče Hari.

"Ponekad ja tebe ne razumem uopšte", reče Vonda i zavrte glavom. "Ali mi prija

da razgovaram sa tobom, čak i kad pojma nemam prema kakvom cilju ideš."

"Prema iznenañenju. Prema iznenañenju, tragediji, a zatim novom izrastanju.

A?"

"Aaa šta?"

"Dosta priče. Idemo da ručemo negde daleko od biblioteke - ako imaš

vremena?"

"Jedan sat, deda. Onda ja i Šćeća idemo na večerašnji sastanak za orijentaciju.

Nadali smo se da bi mogao i ti doći tamo."

"Mislim da ne bi trebalo. Što god ja da uradim, ubrzo se raščuje, glasno i

preglasno, Vonda." A u ovom ključnom vremenu, prilično se nelagodno osećam

zbog jedne male prevare... koja je u najboljem interesu svih, ali je, ipak, prevara!

Vonda ga je gledala sa izrazom strpljivog nerazumevanja o čemu to deda zbori.

Onda reče: "Ručak bi bio odlična ideja, deda."

"I to bez ikakvog daljeg brbljanja o velikim temama! Pričaj mi o malenim,

ljudskim stvarima. Kako je divan tvoj 'Šćeća', kako te je oduševilo neko

parčence istorije kojim si stigla da se pozabaviš. Omogući mi da ne mislim na

psihoistoriju!"

"Pa, pokušaću", reče Vonda sa ironičnim izrazom. "Ali, to još nikom, nikad,

osim meni, nije pošlo za rukom."

32.

Morz Planh je bio duboko, mada tiho, užasnut. Pitajući se kakvim čudom je još

živ, gledao je kako Denil i Lodovik ulaze u trgovačku lañu i poleću sa

Mederovog gubitka. Posle nekog vremena zaključi da Denil, najverovatnije, i ne

sluti o postojanju ovog Morzovog špijunskog snimka.

Neko vreme nije znao kome da se okrene. Ili kuda da poñe, šta da radi, čak ni šta

da misli. Razgovori snimljeni na njegovoj tajnoj traci bili su isuviše

uznemiravajući, isuviše nalik na buncanja iz mikogenskih tajnih tekstova.

Večni! Unutar Imperije! Upravljaju njome zakulisno kao gospodari marioneta -

već hiljadama godina!

Morz nikada nije video vrlo starog čoveka, i bio je siguran da takvi više ne

postoje. Pre nekoliko hiljada godina srušila se poslednja gerontokratija. Sve

planete na kojima su ljudi u proseku živeli duže od 120 godina završile su u

političkom i ekonomskom haosu...

Morzov prvi impuls - i drugi, i treći - bio je da se sakrije, da se što je moguće

više udalji od opasnosti. Možda čak da pobegne u jednu od perifernih oblasti

galaksije koje nisu sastavni deo Carstva. Ima mogućnosti za bekstvo, ima ih

toliko...

Ali ništa od toga nije mu odgovaralo. Tokom čitavog svog dugotrajnog života, u

kome je počinio mnoge 'mutne radnje', uvek je smatrao da je Trantor pravi

centar svemira. Tačka u koju će on povremeno dolaziti, zavisno od toga kako ga

ponesu vetrovi dobre ili loše zarade i njegovih promenljivih ćudi. Sada - pobeći,

ne videti Trantor nikada više...

Pa šta? Odživi svoj život u miru, do kraja. Naprosto živi!

Uskoro, meñutim, dok su sati i dani prolazili, on napusti tu misao i posveti se

nekim drugim, bližim pitanjima. Da li njegov dokazni materijal išta vredi?

Možda su se ona dvojica samo zafrkavali na njegov račun.

Ali, Lodovik Trema je preživeo neutrinski fluks! Nijedno obično ljudsko biće,

ili možda nijedno ljudsko biće uopšte, ne može to. Možda čak - nijedno

organsko biće...

Opet, takve trakice se lako mogu falsifikovati. Kad bi neko uzeo da preispituje

njegov karakter, našlo bi se začas mnogo 'mrlja u biografiji'. Ta traka - i

eventualni pokušaj da se javno širi poruka o postojanju Večnih - mogla bi samo

obeležiti njega kao ludaka.

Nije bio nimalo uveren da bi Ling Čen ili Klajus obratili mnogo pažnje na tako

nešto. Pokuša da razmisli o drugim uticajnim ljudima, da se doseti nekog ko je

vešt političar, snalažljiv u poslovima stvarnog sveta, ali i obdaren jakom

intuicijom.

Uzalud. Znao je ponešto o svih trideset glavnih ministara, kao i o njihovim

savetnicima u Palati. Znao je poprilično i o Komisiji za javnu bezbednost, koja

je duboki rezervoar najjačih Sivih karijerista i starih porodičnih elita. Nikog tu

nema! Nikog...

Ta traka bila je prokletstvo. Razmišljao je koliko bi bolje bilo da je nikad nije

snimio. Ali nije mogao naterati sebe da je uništi - u pravim rukama, ona bi

mogla biti zapanjujuće dragocena. Ali u pogrešnim rukama...

Mogla bi mu 'zaraditi' smrtnu kaznu.

Spakovao je svu svoju priručnu imovinu, u maloj sobi gostionice gde je proveo

poslednja tri dana. Toliko dugo je čekao da pristigne jedan tovarni brod, jedan

od desetak brodova koji stignu na Mederov Gubitak svake nedelje, za razliku od

hiljada brodova koji su stizali pre nekoliko decenija. Juče se javio tom brodu;

potvrdili su mu da će imati jedno mesto za njega.

Do kosmodroma se Planh odvezao malim taksijem sa četiri točka na zemlji.

Vožnja je bila po glavnom autoputu; gore nebesa široka, otvorena, a oko

autoputa polja bez kraja, bleštavo suncem obasjana, i seoca prilično siromašna

ali ipak uredna.

Onda stade u kosmodromskom glavnom holu. Tu je bilo mnogo naslagane

prašine i mnogo razbacanih otpadaka. Ali i odeća Morza Planha bila je nekako

traljava i zgužvana, ne mnogo bolja od te ogromne hale. Stubovi sunca,

prašinom treperavi, probijali su se ponegde kroz providna mesta u krovu. Morz

poñe malo u stranu, do jedne stolice, sa koje dlanom obrisa, sa nekoliko zamaha,

glavninu prašine. Hteo je upravo da sedne, tu iza jednog stuba grañevine, na

mesto gde će biti praktično iz svih pravaca nevidljiv, kad primeti jednog dečaka

koji je sedeo na kvadriciklu i vozio se okrećući pedale.

Dečak je vozikao od jedne do druge carinske kapije - a sve su bile potpuno

prazne - i kod svake izvikivao Planhovo ime. Zvučalo je to kao oštar, kratak

lavež: av! av! Morz Planh! A u čitavoj hali, u čitavom terminalu, nije bilo

nikoga, nikoga drugog, osim tog klinca i Morza Planha.

Dečko zaokrete kvadriciklom. Tačno ka njemu. Nije se moglo izbeći: on

priznade ovom glasniku svoj identitet, i uze iz njegovih ruku hipertalasnu

transfernu karticu, načinjenu od metala i plastike. Bila je kodirana da se aktivira

samo na dodir njegove ruke. U ovom Carstvu to je uobičajeno.

Ali, nije trebalo da iko zna da je Morz Planh na Mederovom Gubitku.

Morz dade klincu bakšiš: jedan kredit. Onda malo podiže poruku, i razmisli šta

će sad. Opet diže pogled.

Klinac na kvadriciklu brzo se prevezao preko hale, zašao za neki ugao, i nestao.

Ali Morz vide da dva čoveka u plavim uniformama - oficiri carske Ratne

mornarice - stoje sada na jednom od dalekih carinskih ulaza. Morz se namršti.

Sa ove daljine nije ih mogao dobro videti, ali njihovo držanje bilo je

samouvereno i pomalo arogantno. Bilo mu je lako da zamisli značke sa suncem i

svemirskim brodom na prsima njihove uniforme, kao i moćne blastere u

futrolama okačenim o desnu stranu opasača.

Prevuče prstom preko komande za aktiviranje, i poruka poče da se skroluje, da

se odmotava kao svitak papirusa, u vazduhu ispred njegovih očiju.

ZA MORZA PLANHA.

Carev savetnik i poverenik Farad Sinter zahteva tvoje prisustvo, u interesu

specijalne istrage. Daje ti se instrukcija da se vratiš na Trantor, što je brže

moguće. U tom cilju, upućena je na Mederov Gubitak jedna brza fregata Carske

mornarice, da te preveze.

Sa iskrenim zanimanjem i naklonošću: FARAD SINTER

Morz je čuo za tog Sintera, koji je poznat po tome što najuspešnije pronalazi

dobre ženske koje su voljne da sa Klajusom rade one stvari. Nije to uloga

mnogo cenjena; u Palati o Sinteru imaju prilično nisko mišljenje. Osim, naravno,

u kancelariji Sintera samog. Ali Morz nije uspevao da se priseti nijednog razloga

zbog koga bi taj carski Savetnik želeo da razgovara sa njim.

Morz uguši kratkotrajnu paniku. Ako ovo ima ikakve veze sa Lodovikom...

A mora imati! Ali, ako je to, zašto nije Ling Čen poslao brod? Morz ne zna ni za

kakvu vezu izmeñu te dvojice... Sintera i Čena.

Obuze ga zla slutnja. Našao se u procepu izmeñu jedne drevne, gotovo

neshvatljive zavere, i carske bezbednosne mreže koja je, i sad, i te kako čvrsta i

raširena. Morzov život u slobodi - ili bilo kakav - najverovatnije se sasvim

primakao kraju.

Sve zbog toga što ga je sentimentalno privukla ova neobična, nejaka planeta!

Izgledi za bekstvo... gotovo nikakvi.

Pa, onda je najbolje da smireno poñe sa ovima. Takva su vremena da je stil

jedino što preostaje stvarnom očajniku.

Stade uspravnije, isprsi se malo, i poñe čvrstim hodom ka onoj dvojici plavaca.

33.

Povratak na Trantor predstavljao je, za robotkinju koja je nekada bila Dors

Venabili, traumu ali i probu. Ona će uskoro imati nov identitet, preuzeće novu

ulogu u vrlo dugoročnim planovima R. Denila Olivava. Ali, za sada, ovo

sletanje na Trantor, ovo iskrcavanje, toliko liči na one stare dane, od pre

nekoliko desetina godina, kad je prvi put sletela na Trantor... kad još nije ni

videla čoveka za koga je bila programirana da ga štiti i neguje.

Pre Harija.

Trantor se od vremena njene smrti nije mnogo izmenio, ali ono nekoliko

promena koje je ona, iz svog položaja, mogla da uoči nisu bile pozitivne.

Trantor je sad bio nekako otrcan, manje impozantan, više propao. Primetno veći

broj ploča na kupolama bio je neupotrebljiv. Pokretni trotoari lošije su radili,

mnogi su bili u kvaru. Ali su mirisi bili isti, a i narod je izgledao uglavnom isto.

Čak su i okolnosti bile iste. Kad je poslednji put išla na Trantor, s njom je bio

Denil. Po dolasku su se razdvojili. Sad ostadoše zajedno. Dors je prilično

zazirala od planova koji su se, u to je bila sigurna, sada 'kuvali' u Denilovoj

glavi. Bila je dizajnirana da poseduje i pojedina ljudska osećanja - pa i strah, i

ljubav - ali je Denil naumio da testira njenu odlučnost, kao robotkinje; njenu

snagu. Ako se na toj probi 'oklizne', biće mu beskorisna.

Denil je vrlo malo govorio. Odvede je u jedan bezbedan stan blizu Strilinga.

Tamo ih je čekala nova odeća, u koju se preobukoše, ali i novi trantorski

dokumenti za identifikaciju. Dorsin spoljašnji izgled bio je već izmenjen, kao i

njeni otisci prstiju i genetika njenog spoljašnjeg tkiva; od sad će ona biti Dženat

Korsan, učiteljica sa planete Paskan koja je jedan od Trantorovih 'saveznika za

hranu'. Lodovik će preuzeti identitet trgovca i berzanskog posrednika iz

metalima bogate provincije Dau. Kao Risik Numant od Daua od Hiljadu Zlatnih

Sunaca, on će provesti nekoliko godina na Trantoru, u ličnom hodočašću.

Taj njihov bezbedni stan bio je malen, a nalazio se u siromašnoj opštini Fan,

manje od deset kilometara od Strilinga. Dors je već upoznala tu opštinu pomalo

- prošla je kroz nju nekoliko puta pre nego što je uspostavila intimnu vezu sa

Harijem Seldonom. Bilo je to nekad područje posustale otmenosti, a sada samo

posustalo, bez otmenosti; nesrećno mesto. Mesto u koje policija zalazi samo kad

baš mora.

Dva dana ostadoše u tom stančiću. Tačno koliko je bilo potrebno da se Denilove

manipulacije rašire kroz trantorsku identifikacijsku mrežu.

Onda poñoše...

Ali ne, nadala se ona, ka nekom katastrofalnom okliznuću u raniji identitet, koje

bi značilo neizdrživi povratak u njen stari mod. Glavna teškoća sastojala se u

tome što je sa Harijem Seldonom ona imala, po prvi put u svome postojanju,

osećaj da je zaista značajna, a u njenoj ljudskoj strani ličnosti taj značaj se

manifestovao kao sreća. Sada je bila i odveć jasno svesna da nije ljudsko biće.

I da nije srećna.

34.

Prvi razgovor sa Galom Dornikom prošao je dobro. Na Harija je taj mladi čovek

ostavio dubok utisak, a Dornik je hrabro odoleo vestima o trenutnoj situaciji. To

je dobro: momak ima petlju, štaviše ima nešto od onog van-trantorskog

mladalačkog heroizma... Hari Seldon se sećao da je i sam, nekada, bio takav.

Kao matist, Gal Dornik je bio talentovan, ali u projekat je već bilo uključeno i

mnogo drugih, znatno talentovanijih. Dornikova glavna uloga biće da deluje kao

oštar posmatrač; da preživi ovu sadašnju oluju i da pomogne u sprovoñenju

priprema, prema Harijevim neobičnim metodima, za što lakši opstanak i drugih

saradnika Projekta u nekim budućim olujama. A možda će biti prijatelj; još

jedan moj prijatelj. Dopada mi se kao ličnost.

Hariju je bila nepodnošljiva pomisao da svoje dve Zadužbine - od kojih je jedna

u tajnosti, ali će druga, to se on nada! veruje! zna! dobiti zvanično odobrenje za

rad u Carevini - naprosto pusti da, posle njegove smrti, idu svaka svojim putem,

kako-bilo i bilo-kuda. Ako je išta naučio od Demerzela/Denila, bila je to lekcija

da moraš ostaviti neku putanju od nabacanih privlačnih mrvica, neki

provokativni deo sebe, da bi stvari i posle tvoje smrti mogle ići otprilike po

tvojoj volji. Denil je to postizao tako što se, naprosto, pojavljivao lično na sceni,

svakih nekoliko decenija; ali je Hari mogao tu tehniku imitirati samo kroz nešto

što bi se moglo nazvati 'ekstenzijom'.

Ovaj Gal Dornik biće od ključnog značaja u uzdizanju Harija Seldona do

legende. Štaviše, Dornik će omogućiti Hariju da se 'lično' pojavljuje u pravilnim

razmacima, čak i posle smrti, da bi, kao pastir, vodio 'stado' zdravim putevima.

Hari se vrati u svoj stan u Strilingu i tamo još jednom upotrebi mali bezbednosni

tragač koji mu je Stetin doneo sa jednog od svojih meñuzvezdanih putovanja.

Postavi tragač na sredinu glavne sobe. Aparat izatka mrežu crvenih linija preko

poda, zidova i niskog plafona, a onda proglasi, slatkim devojačkim glasom: "U

ovoj sobi nema nijednog poznatog imperijalnog sredstva za prisluškivanje."

A nova se ne konstruišu već odavno. Ling Čen je, ko zna zašto, dopuštao Hariju

Seldonu, čak i sad, da ima neki svoj privatni, lični prostor, nesniman. A na svim

drugim mestima, pa i u njegovoj kancelariji u carskoj Biblioteci, vrvelo je od

kamerica i mikrofončića.

Hari je osećao da se izvesne sile nagomilavaju. Jadni Dornik! Neće imati mnogo

vremena da se navikne na Trantor.

Hari se nasmeši sumorno, onda pritisnu jedno dugme u zidu. Iz zida izañe jedan

mali centar zabave. Hari mu naredi da ostvari pristup do muzičkih biblioteka

unutar Univerzitetske - što je bila jedna od njegovih privilegija u Strilingu - i da

pusti izbor iz dvorske muzike iz epohe Džemua Devetog. "Uglavnom Ganda i

Hajerovu, molim", reče on. To dvoje kompozitora (Gand muškarac, Hajerova

žensko) provedoše pedeset godina takmičeći se meñusobno ko će dobiti više

narudžbina za dvorsku muziku. A posle njihove smrti saznalo se da su bili,

tajno, ljubavnici. Proučavaoci muzike zaključili su, posle iscrpnih analiza, da su

sve to bila njihova zajednička dela, i da je nemoguće znati koje note je upisivao

Gand a koje Hajerova - uz nagoveštaj da je možda samo jedna ruka upisala sve

note. Bile su to elegantne, umirujuće kompozicije, ispunjene učtivim

priznavanjem Imperije kao večitog poretka; muzika iz jedne davne epohe kad je

Carevina funkcionisala, štaviše funkcionisala dobro, kad je, i posle nekoliko

hiljada godina trajanja, bila još puna žustrine i mladalačkog poleta.

Denilovo Zlatno doba, pomisli Hari, smeštajući se u svoju najstariju,

najomiljeniju fotelju. Ona vrsta epohe u kakvu Ling Čen veruje i sada, što mu je

prilično glupavo. Meni se oduvek činilo da je taj Predsednik komisije jedna

pompezna budala - plemić po roñenju, obučavan za drevne birokratske

discipline, nosa visoko dignutog, bez mnogo veze sa stvarnošću... Ali, šta ako

grešim? Šta ako su moje teorije neadekvatne za predskazivanje ovih

kratkoročnih rezultata? Ali, one to ne mogu biti - jer dugoročni rezultati zavise

od onoga što će se desiti u sledećih nekoliko nedelja!

On prinudi sebe da se opusti. Usporeno disanje... opuštanje. Kao što ga je Dors

nekada učila. Muzika je svirala, blaga, visoko strukturisana, veoma melodična.

Hari je slušao, otkucavajući njen ritam prstima jedne šake po rukonaslonu

fotelje, a u mislima je razrañivao uloge koje će pripasti porodicama Čen i Divart

ako se opadanje Trantora nastavi. Komisija za javnu bezbednost upravljaće

Carstvom još neko vreme, a onda će iskrsnuti jedan jak voña - najverovatnije

car, ne vojno lice, naslućivao je Hari - ali ovu prognozu nikad ne bi zabeležio,

nigde - i taj će uzeti sebi ime Kleon; biće Kleon Drugi. Da bi se svideo osećanju

za istoriju i tradiciju, osećanju koje je jako u celom Carstvu ali naročito jako na

Trantoru.

Kad društvo najviše zabrazdi u zastarelost i nevolje, stvoriće sebi jaku fantaziju

o povratku u nekakvo Zlatno doba, u vreme kad je sve bilo veličanstveno i

slavno, kad su ljudi bili plemenitiji a stvari za koje se oni bore veličanstvenije i

uzvišenije. Viteštvo je poslednje pribežište leša koji trune.

Upravo to je rekao, tim istim rečima, Nikolo Pas. Hari sklopi oči. Lako je

uspevao da dozove iz uspomena sliku tog potučenog tiranina, kako sedi u onoj

goloj ćeliji samici, jadna spodoba koja je, meñutim, pre toga bila u centru jednog

gigantskog društvenog kanceroznog tkiva; pa ipak, čovek koji je razumeo

sudbinu Carstva, gledao je maltene jednako jasnim pogledom kao Hari.

"Ja sam posegnuo ka bogatim aristokratskim porodicama, koje čuče na

arterijama novca i trgovine kao ogromne matore pijavice", objasnio je tada

Nikolo. "Kao provincijski guverner, uzgajao sam njihovo osećanje važnosti i

superiornosti. Podstakao sam poljoprivredne reforme - naredio sam da sve

opštine opet uvedu u upotrebu izvesne površine obradive zemlje, i da svi mladi

grañani, pa čak i oni plemićkoga roda, moraju da obrañuju tu zemlju, iz

duhovnih razloga. Podsticao sam razvoj tajnih verskih organizacija, naročito

onih sekti koje su naglašavale da najviše cene bogatstvo i društveni položaj.

Takoñe sam ohrabrivao prisećanja, istoriju jednog prošlog vremena kad je sve

bilo mnogo jednostavnije i kad smo svi bili bliži moralnom savršenstvu. Kako je

sve to lako išlo! Kako su pritrčavali bogataši i moćnici da prisvoje te trule stare

mitove! U koje sam, da znaš, neko vreme čak i ja verovao... Onda se politička

plima pretvorila u oseku, pa mi je zatrebalo nešto jače. Pokrenuo sam revoluciju

protiv Večnih. Protiv 'Eternala'."

Hari se trže u fotelji: čuo je jedan zvuk u sobi. Naredi muzici da prestane.

Oslušnu. Bio je siguran da je začuo jedan, nečiji, korak.

Došli su! Ustade; srce mu je već gruvalo. Ling Čen se konačno umorio od igre, i

sad će upotrebiti svoju moć. Baš kao što Farad Sinter može da pošalje

profesionalne ubice, može i Ling Čen... ili, ipak, samo policajce koji će ga

uhapsiti.

Stan je bio trosoban. Hari bi, valjda, primetio da je neko ušao.

Pregleda spavaću sobu, kuhinju; tapkao je bosim stopalima, zaogrnut kućnim

ogrtačem, preko mekanog poda. Najednom veoma svestan koliko je nemoćan da

se odbrani, čak i u svojoj sopstvenoj kući.

Ne nañe nikog.

Sa olakšanjem poñe natrag ka dnevnoj sobi - i još pre nego što vide posetioce,

oseti talas unutrašnje smirenosti, uveren da nije ni u kakvoj opasnosti. Sa malo

ili nimalo šoka, i sa samo malo iznenañenja, vide da troje ljudi stoje u njegovoj

dnevnoj sobi, rasporeñeni u polukrug oko njegove omiljene fotelje.

Za jednoga od njih je, uprkos nekim kozmetičkim promenama, odmah znao ko

je. Taj najviši, sa crvenkastoriñom kosom, to je njegov prijatelj Denil. Ono

drugo dvoje, ženu i zdepastog muškarca, ne prepoznade.

"Zdravo Hari", reče Denil Olivav. I glas je bio izmenjen.

"Razmišljao sam - prisećao sam se jedne tvoje posete", zamuca Hari, u kome se

zbunjenost borila sa radošću. Oseti u sebi talas iracionalne nade da je Denil

došao da ga odvede odavde, da mu kaže da je Plan već ostvaren i da Hari ne

mora na sud, da ne mora više živeti u senci mogućeg nezadovoljstva nekog Ling

Čena...

"Možda si predosetio", reče Denil. "Ti si u tome vrlo dobar. Ali, već godinama

nismo bili ni blizu, ti i ja."

"Slab sam ja prorok", reče Hari ironično. "Dobro je videti te opet. Ko su ovi

ljudi? Prijatelji?" Sledeću reč izgovori sugestivno. "Kolege?"

Žena ga je gledala netremice. Nešto u tom pogledu mu je smetalo. Bio je nekako

poznat...

"Prijatelji. Doñosmo da pomognemo u jednom ključnom vremenu."

"Sedite, molim vas. Da li je iko... da li iko od vas oseća žeñ, ili glad?"

Denil je znao da na ovo nema razloga da odgovori. Glomazni dasa zavrte

glavom odrečno; žena ne odgovori ni na koji način. Samo ga je gledala. Njeno

lepuškasto lice bilo je naglašeno bezizražajno.

Hari oseti da mu srce naglo tone u dubine, a onda se vraća i prosto iskače od

bolnog uzbuñenja. Usta mu se malo otvoriše. On sede u malu fotelju, onu pored

zida, naprosto da se ne bi srušio. Pogled mu ostade prikovan za nju. Veličina

otprilike njena. Zgodna na isti način, mada nekako mlaña nego što ju je pamtio.

Ali, ona je oduvek bila izuzetno otporna, izuzetno puna mladalačke vitalnosti.

Ako je ona bila robot - tajni čelik!...

"Dors?" reče on. Ništa više nije mogao izustiti. Usta su mu postala tako suva da

više nisu mogla da govore.

"Ne", reče žena, ali ne skide pogled s njega.

"Nismo ovde da obnavljamo stara poznanstva", reče Denil. "Ti se ove naše

posete nećeš uopšte ni sećati, Hari."

"Naravno da ne, naravno da ne", reče Hari, najednom sav snužden i veoma sâm,

iako je Denil kraj njega. "Ponekad se zapitam imam li ja ikakve slobode... mogu

li i jednu jedinu odluku ja da donesem."

"Nikada ja nisam uticao na tebe, osim da ti olakšam put, da maksimalizujem

tvoju efektivnost, i da ti pomognem da sačuvaš potrebne tajne."

Hari ispruži ruke i zavapi: "Oslobodi me, Denil! Skini sve te tovare s mojih

pleća! Star sam čovek - osećam se toliko, toliko star, i tako se plašim!"

Denil je ovo saslušao sa izrazom zabrinutosti i razumevanja. "Znaš ti da to nije

tako, Hari. U tebi je još velika snaga, veliki entuzijazam. Ti zaista jesi Hari

Seldon."

Hari uzmače, pokri usta jednom šakom, hitro obrisa oči od suza. "Izvinite",

promrmlja.

"Nemaš za šta da se izvinjavaš. Ja sam i te kako svestan da si ti izložen

ogromnim naprezanjima. Velike sukobe u meni izaziva to što te moram

opterećivati, prijatelju moj."

"Zašto si ovde? Ko su ovi, zapravo?"

"Imam mnogo posla, a oni će mi pomagati. Već sad su na delu izvesne sile na

koje ja moram uticati, a koje sa tobom nemaju nikakve veze. Svako od nas nosi

svoj teret, Hari."

"Da, Denile... Shvatam nešto od toga. Hoću reći, vidim to na grafikonima, na

displejima - pod-struje, jezivo složene, teško je ući im u trag, ali sve vode tačno

ka ovom trenutku. Ali, zašto ste vi došli kod mene baš sad?"

"Da te podržimo. Ne boriš se sam. Obavio sam osmatranja u glavnim centrima

gde se sprovodi Seldonov projekat. Za tebe radi jedna poprilično efikasna

vojska, Hari. Vojska matista i učenjaka. Postigao si brilijantne uspehe. Ta vojska

je spremna kao zapeta puška. Ja ti čestitam. Ti si veliki voña, Hari."

"Hvala ti. A oni?" Nije uspevao da skine oči sa te žene. "Oni su kao ti?" Čak i u

Denilovom prisustvu bilo mu je naporno da izgovori reč 'robot'.

"Oni su kao ja."

Hari zausti da pita još nešto, ali zatvori usta naglo i skrete pogled. Mora prvo da

ovlada svojim osećanjima. Pitanje koje najviše želim da postavim - ne smem, da

ne bih poludeo. Dors! Šta se dogodilo sa njom? Da li je stvarno nestala - umrla?

Odavno ja tu nešto podozrevam!...

"Hari, Ling Čen će uskoro stupiti u akciju. Ti ćeš verovatno biti uhapšen sutra.

Suñenje će početi vrlo brzo, i obavljaće se, naravno, u tajnosti."

"I ja tako mislim", reče Hari.

"A ja znam sigurno", reče Denil tiho.

"U redu", reče Hari. Proguta 'knedlu'. Taj drugi čovek - zdepasto grañen, ne

zgodan, počinjao je takoñe da mu izgleda poznat. Na koga liči? Hari se napreže.

Na nekoga u Palati, neku javnu ličnost...

"Ling Čen ima svoje razloge za to. U dvoru postoje frakcije koje pokušavaju da

zbace Komisiju za javnu bezbednost sa vlasti. Štaviše, i da uzmu vlast iz ruku

starih baronskih porodica, naročito porodica Čen i Divart."

"Neće im to uspeti", reče Hari.

"Neće. Ali, nejasno je kolika šteta će nastati do trenutka kad propadnu. Ako ja

ne budem veoma dobro pazio, složenost ovih dogañaja mogla bi da se izmakne

kontroli, pa bismo izgubili šansu u ovom milenijumu."

Hari oseti hladnu stravu. Iako je bio naviknut da razmatra razdoblja od po

hiljadu godina, ove Denilove reči otvorile su mu iznenadan vidik ka mogućim

budućnostima u kojima je Hari Seldon pretrpeo neuspeh, i u kojima Denil

počinje posao iz početka, sa nekim drugim brilijantnim mladim matistom; novi

dugoročni plan za ublaživanje ljudskih patnji.

Ko može razumeti funkcionisanje takvog uma? Već je star dvadeset hiljada

godina...

Hari ustade i približi se toj tročlanoj grupi. "Šta još mogu da učinim?" Onda,

namršteno, dodade: "Pre nego što me natertate da zaboravim ovaj susret."

"Zasad ti ne mogu reći ništa više", reče Denil. "Ali, tu sam, Hari, još sam tu. I

uvek ću biti, za tebe."

Žena načini jedan korak napred, pa se zaustavi. Hari primeti drhtaj u jednoj

njenoj ruci. Lice joj je bilo kruto kao da je izliveno od jednog komada plastike.

Onda se ona osmehnu i odmače se. "Naša je privilegija da služimo", reče. To

nije bio glas Dors Venabili. Hari se zapita kako je uopšte mogao pomisliti tako

nešto.

Dors je mrtva. On u to sad ne sumnja nimalo. Mrtva, i neće se nikad vratiti.

Hari pogleda po praznoj sobi. Muzika je svirala već dva sata, a on jedva da je i

primetio proticanje tolikog vremena. Osećao se opušteno, kao da su dogañaji

pod njegovom kontrolom. Ali, ipak, nekako podozriv - kao životinja koja se

odavno navikla na svakojake pokušaje lovaca, životinja koja je majstor

opstanka. Koja raspolaže veštinama na koje se uvek može osloniti, pod uslovom

da nikad ne smatra da je uspešan ishod zagarantovan.

Opet je razmišljao o Dors. Hari prstima protrlja čelo, da ga zagladi, poravna.

Lodovik je zabrinuto posmatrao Dors Venabili dok su odlazili sa teritorije

Univerziteta Striling. Pošli su taksijem, kroz glavni saobraćajni tunel koji vodi

od Strilinga do sektora koji se zove 'Pasaž' (što nije) ili 'Carev ekspresni autoput'

(što je kudikamo tačniji naziv). Iznad njihovog taksija, i ispod, i sa obe strane,

letelo je ovim tunelom gusto mnoštvo autobusa i kola, uhvaćenih u mreže

crvenih i ljubičastih kontrolnih linija svetlosti tako da se dobijao izgled crvenih

krvnih zrnaca u nekoj arteriji. Taksi je bio automatski, izabran nasumice, a Denil

ga je skenirao da se uveri da u njemu nema prislušnih aparata.

Dors je zurila pravo ispred sebe, Denil takoñe.

Najzad, kad su se primakli završetku tunela, Denil progovori. "Odlično si se

držala."

"Hvala", reče Dors. "Da li je mudro ostavljati ga tako dugo bez čuvara?"

"Ima on izvrsne instinkte", reče Denil.

"Ali je star i nejak", reče Dors.

"Jači je on od ove Carevine", reče Denil. "A njegovi najslavniji trenuci tek

dolaze."

Lodovik je razmišljao o radnom zadatku koji mu je Denil maločas uputio

njihovim mikrotalasnim govorom. To njegovo hodočašće uključuje, dakle, i

obilazak Pasaža i specijalan zadatak u Katedrali Sivih tamo. Jednom u životu,

vrhunski birokrati cele Carevina okupe se u toj katedrali, da dobiju svoja

vrhunska odlikovanja, meñu kojima je i Carevo pero; Lodovik nije mogao biti

učesnik jer u njegov novi identitet nije bila uneta takva izuzetna zaslužnost, ali

oni koji su bili iz godine u godinu dobrotvori i ktitori katedrale pozivani su

ponekad da služe, tog dana, kao čistači, što je sledeći nivo počasti odmah ispod

vrhunskog.

Denil je očigledno očekivao da ta katedrala odigra bitnu ulogu u toku sledećih

nekoliko godina, ali Lodoviku još nije otkrio koju.

Lodovik je napola verovao da ga Denil drži u nekom probnom statusu sve dok

on ne dokaže da je veran. To je mudro. Svoje sumnje Lodovik skriva u dubini.

Zna za Denilovu izuzetnu mentalnu osetljivost. Ali je i radio pokraj Denila

toliko dugo da je naučio kako je moguće i tog robota prevariti, glumljenom

poslušnošću i lojalnošću.

Gledao je kako Denil testira Dors, i nije nimalo sumnjao da će Denil naći neki

jednako prodoran način da testira i njega. Pre nego što doñe taj čas, on će morati

da izvrši još jednu transformaciju - i da pronañe saveznike za koje je gotovo

sasvim siguran da na Trantoru postoje; saveznike koji se sada kriju od Denila ali

rade na tome da se Denilu suprotstave. Kad se nañe meñu Sivima, imaće mnogo

prilika da proučava one koji se protive familijama Čen i Divart...

Da je Lodovik ljudsko biće, procenio bi svoje šanse kao vrlo mršave. Ali, pošto

je njegovo zanimanje za sopstveni opstanak minimalno, ne brine ga osobito što

ulazi u gotovo beznadežnu situaciju. Daleko gora je pomisao da će postupiti

nelojalno, da će krenuti protiv R. Denila Olivava.

35.

Bren se zaputi kroz glavnu halu skladišta. Njegov hod bio je, za čoveka tako

krupnog, iznenañujuće brz. Mračni prostori i ogromne naslage žičanih kockastih

'košara' sa robom širili su se iznad i oko njega. Odjek njegovih koraka razlegao

se poput zvuka nekih dalekih bubnjeva. Klia se morala dobro pomučiti da ga

sustigne. Nije joj to smetalo: ionako već danima nije imala prilike da se dobro

razgiba, da vežba. Ovaj zadatak je neka promena u rutini njenih dana, a i bar

nekakva šansa za bekstvo.

To što je opet sa Branom bilo joj je samo po sebi prijatno, pod uslovom da

nimalo ne razmišlja o svojoj glupavoj, promašenoj emocionalnoj reakciji na

njega. Namreška nos: jurila je kroz prašnjave sablasti stotina raznih neznanih

mirisa.

"Najpopularnije uvozne stavke dolaze sa Anakreona i Memfia", reče Bran.

Zastade pored jednog senovitog udubljenja da proveri da li je ispravan jedan

sistem za podizanje i premeštanje košara. "Postoje neke veoma bogate porodice

umetnika i zanatlija tamo, koje žive isključivo od izvoza svojih proizvoda na

Trantor. Svako voli anakreonske seoske-lutkice - mada ih ja, lično, mrzim. Osim

toga, uvozimo igrice i zabavne stvari sa Kalgana - ali, onu vrstu na koju se mršte

moralni cenzori Komisije."

Klia nastavi da hoda naporedo sa Branom. Jedan transporter plovio je kroz

vazduh iza njih, na poljima za lebdenje, ostajući učtivih dva metra iza ljudi. Kad

god je trebalo naglo se zaustaviti ili oštro skrenuti, ta mašina je ispuštala četiri

mala gumena točka do betonskog tla.

"Isporučićemo četiri sanduka lutkica Berzi Trantora, a neke druge stavke Agori

trgovaca." Bile su to dve najpopularnije trgovinske oblasti u Strilingu, dobro

poznate čak širom ove hemisfere. Bogatiji Sivi i meritokrati putovali su

hiljadama kilometara - a neki od njih čak hiljadama svetlosnih godina - samo da

bi proveli nekoliko dana 'brsteći' kroz hiljade prodavnica u te dve oblasti. Agora

trgovaca bila je na glasu kao mesto gde je izgrañena po jedna gostionica posle

svakih sto prodavnica, za kupce koji od silne šetnje posustanu.

Baronske i druge plemićke porodice iz klase poznate kao 'gentrija' ili sitnije

plemstvo imale su svoje, drugačije načine zadovoljavanja želje za prisvajanjem;

a obični grañani imali su, dabome, stanove tako male (većina njih) da nisu mogli

nagomilati mnogo imovine unutra.

Kad je Klia bila vrlo mlada, njena mati i otac učestvovali su nekoliko puta u

velikim komšijskim 'razmenama ñinñuva' u Dalu. Pozajme dva-tri predmeta za

koje se smatra da su dekorativni (ali manje-više beskorisni), drže ih u kući

nekoliko dana ili nedelja, pa vrate. To je prijalo onima koji su oduševljeni

materijalnim dobrima; ali, biti za ozbiljno vlasnik i skupljač predmeta sa drugih

planeta, to je Klii bilo glupo. Kolekcionar? Trula fora.

"Znači šta, Plusiks ima poverenja da me pusti napolje, a?"

Bran pogleda dole ka njoj. Lice mu je bilo ozbiljno. "Nije ovo neka sekta koja bi

ti izbrisala um, Klia."

"A otkud ja to znam? Šta je ako nije to - klub za druženje usamljenih

ubeñivača?"

"Zvučiš kao da si prilično nesrećna", reče Bran. "Ali, kladio..."

"Postoji li igde na Trantoru mesto gde iko može biti srećan? Vidi sav ovaj krš -

zamena za sreću, zar ne?" Mahnula je obema rukama prema žičanim pregradama

koje su se dizale u mnogo redova i 'spratova' iznad i oko njih.

"Pa, ne znam to, baš", reče Bran. "Ali, htedoh reći, zvučiš kao da si prilično

nesrećna, ali kladio bih se da ne znaš nijedno drugo mesto gde bi pošla."

"Pa možda sam zato i nesrećna", reče Klia sa mračnim pod-tonovima u glasu.

"Definitivno sam 'neuklopljena u društvenu zajednicu'. Pa, možda mi i jeste

mesto ovde."

Bran se okrete od nje, sa jednim malim kratkim brundanjem, i naredi

transporteru da iz metalne armature izvuče jednu kockastu košaru koja je bila na

trećem 'spratu'. Transporter se čvrsto spusti na betonsko tle, a onda ispusti četiri

tanke cilindrične pneumatske noge na kojima se uzdiže do tamo. Mehaničkim

rukama poče spretno potezati i izvlačiti košaru.

"Kalusin je rekao da će možda biti putovanja širom Trantora", reče Klia.

"Naravno, ako svi dokažemo da smo verni... Mislim, jesi čuo ti da je iko odavde

- otiš'o? Upućen na neko drugo mesto?"

Bran odmahnu glavom. "Nisam, al', znaš, ja ne poznajem sve, a i nisam mnogo

dugo ovde. Znam da ima drugih magaza."

Klia to nije znala. Sad smesti ovu činjenicu o 'drugim magazama' pažljivo u

svoje pamćenje. Zapita se da li ovaj Plusiks stvara neku ogromnu tajnu

organizaciju koja će jednog dana preći iz latentnog stanja u... šta? Neku pobunu

protiv države? Veletrgovac revolucionar? Kako da ne. Protiv koga bi on digao

oružje - protiv upravo onih klasa koje rado kupuju njegovu robu? Ili protiv

drugog plemstva... zato što ne kupuje?

"Evo uzeli smo šta nam treba", reče Bran kad se na transporteru nañe i treća

košara, uzeta sa trećeg mesta u skladištu. "'Ajmo."

"A murkani - oni koji ganjaju mene - nas?"

"Plusiks kaže da sad ne ganjaju nikog", reče Bran.

"A kako on to zna?"

Bran odmahnu glavom. "Ja samo znam da on nikad ne greši. Nikoga od nas

policija nije uhapsila nikada."

"Čuvene poslednje reči", reče Klia, ali opet poče revnosno trčkarati da bi održala

korak sa njim.

Izvan skladišta, ploče na kupoli koja je njima bila nebo sijale su jako,

naznačavajući da je dan. Klia tako izañe iz ogromne prostorije u drugu, još

mnogo veću; sav njen dosadašnji život bio je isključivo takav.

36.

Sinter se ushodao u svojoj maloj radnoj sobi, pred zidnom slikom galaksije

Mlečni Put na kojoj su crvenim i zelenim tačkicama bili naznačeni svetovi koje

je čovečanstvo nastanilo - dvadeset pet miliona planeta. Kad Vara Liso uñe, on

jedva da diže pogled. Ona istog trena pognu glavu i pokunji se. Videla je u

Faradu Sinteru nešto zastrašujuće ali, u isti mah, i zadivljujuće. Nikad ga nije

videla tako smirenog i temeljitog, bez i traga onog mrštenja i nadmenog

poziranja kome je on često pribegavao da bi izgledao kao 'veliki voña'. Sad je

bio samopouzdan i hladno besan.

"Sad znam da si ovu potragu vodila na skroz pogrešan način", reče on.

"Dovodila si mi samo mentalno moćna ljudska bića. Svaka takva osoba je 'lik' za

sebe, naravno, sve su to zanimljivi slučajevi - ali nama savršeno nepotrebni."

"Pa ja..."

On pokaza šakom nadole, nadole, i još napući usta u znak smirivanja. "Ne

optužujem te ni za šta. Nisi imala sa čime da radiš. Sad imamo nešto - možda

smo naišli samo na vrlo slab trag, ali i to je više nego što smo imali dosad.

Uhvatio sam čoveka po imenu Morz Planh. Ne verujem da si ikad čula za njega.

Veoma sposoban drugar, krajnje talentovan, izmeñu ostalog strašan je inženjer.

Kažu mi da stalno nešto popravlja i prepravlja."

Vara Liso izvi obrve, pokorno nagoveštavajući da pojma nema ka čemu ovo

vodi.

"Skemb'o sam ga kad sam saznao da ga je Ling Čen angažovo da privatno

potraži Lodovika Tremu. Planh je sad na Trantoru. Već sam razgovarao s njim."

Vara Liso je čula za tog Tremu. Njene obrve odoše još malo uvis.

"On jeste našao Tremu ali ga nije isporučio Predsedniku komisije, ne ne. To su

moji ljudi ustanovili. Sve to da je Trema kao mrtav, poginuo hrabro u službi

carskoj - a to znači, kao sluga Komisije za javnu bezbednost - to su sve bile

gluposti. Trema je još živ. Tačnije, on funkcioniše, a živ ne može da bude

nikako."

Liso spusti obrve, štaviše namršti se. Faradu očigledno prija da na ovaj način

'crta' koliko je pametan i uspešan. Sav se ozario. Vara lako očita, u njegovim

osećanjima, upravo onu vrstu biserne kometne svetlosti kakva, po njenom

shvatanju, prati ljude koji će se vinuti do vrhovne vlasti. Od ove misli zadrhta.

"Preživeo je kad su svi drugi u tom brodu pocrkali od neutrinskog fluksa."

"Šta je to?" reče Liso tiho.

"Nije nam važno šta je. Ali umre svako. Bez izuzetka svako. To se dogaña samo

u dubinama svemira, u normalnom prostoru. Ovaj Trema ostao živ. Planh ga je

čudesno, ili vrlo vešto, našao. Tip ume to. E sad bih ja hteo da taj talenat radi za

mene. Moglo bi i da mi se ostvari, al' ne verujem da će Čen dozvoliti da Planh

ostane dugo živ, kad dozna da ga je ovaj izdao. Planh ima neke svoje

zabetonirane pojmove šta je pravda, a Tremu je izgleda odveo neko treći, ko je

platio još luñu sumu nego Čen. Znači Planh se na neki kombinovan način

osvetio i Čenu i Trantoru zbog uništenja planete 'Mederov Gubitak'. A to je

jedan svetić tamo u Haosima, ne vredi ništa a stalno se nešto buni."

Vara Liso opet odmahnu glavom. Niti se razumela u ovakve stvari, niti su je

zanimale. Ali jeza ju je prožela pri pomisli: umreti napolju. U praznom. Meñu

zvezdama. U ogromnosti, gde ne postoji nijedno bezbedno 'unutra' da se

zavučeš. Za nju hiperbrod nije životna sredina, nego pre nešto kao privremeni

mrtvački sanduk. U grobu na probu.

"Kad je Planh predavao Lodovika Tremu tom nekom trećem, na Mederovom

Gubitku, napravio je špijunski snimak tog dogañaja, tajnu traku. Koja je ostala -

baš se pitam kako? - neprimećena." On se zagleda u nju pomno i poče jednim

prstom češkati obraz. Vara Liso slegnu ramenima: ni na ovo ne bi mogla, ni

slučajno, odgovoriti.

"Planh se apsolutno ne seća nijednog trenutka te primopredaje. Zaboravio

dibidus. Ali na snimku se lepo vidi... Da ti pustim ja to."

Izvadi jednu spravicu i ubaci snimak - pre će biti da je to duplikat snimka, oseti

ona - u tanki prorez. Oko njih se pojavi, odasvud, scena u tri dimenzije, vrlo

uverljiva ali primetno zrnasta. Sad je Vara Liso gledala dvojicu, reklo bi se,

muškaraca, iz perspektive Morza Planha. Za jednoga je odmah skontala da je

Lodovik Trema; drugi je bio visok, vitak, zgodan na neki takav način da zapravo

ona ne bi znala šta da kaže o njemu. Nije mogla, naravno, da im čita osećanja

jasno, jer su bili samo slike; ali steče utisak da nešto nije baš sasvim u redu.

Prilike ponoviše sav svoj razgovor a kad stigoše blizu kraja Vara Liso oseti da se

smrzava od straha.

"Žao mi je što ti moram reći da ćeš ti uskoro zaboraviti sve što si video ovde,

kao i celu tvoju ulogu u spasavanju mog prijatelja."

"Prijatelja?"

"Da. On i ja se poznajemo već hiljadama godina."

Snimak se završio taksi vožnjom za koju je bilo jasno da će dugo potrajati.

Farad Sinter je osmotri radoznalo.

"Podvala, šala?" reče ona.

"Nije", reče on. "Ovaj snimak nije lažnjak. Planh je zaista pronašao Lodovika

Tremu živog. Trema je robot. Ovaj drugi čovek je takoñe robot. Vrlo je star,

možda najstariji od svih. Ja tražim da ti proučiš ovaj snimak. Oseti malo kakvi

su ti ljudski roboti. Androidni. Antropomorfni, hm? Ili jedan, ili obojica imaju

psihomoć. Ti imaš talenat da ih uočiš. E - kad proučiš, šaljemo te da nañeš njih.

U lov, opet u lov. Pronaći ćeš Večne. Onda ću imati šta da pokažem Caru. Zasad

imam samo Planha i ovu trakicu, ali mi sa time možemo stići vrlo daleko, Vara."

Osmehnu se široko, sunčano. Njegovo hodanje tamo-amo donelo ga je, kao

slučajno, sasvim blizu Vare Liso, i on je iznenada, spontano, jednom rukom

zagrli. Ona samo diže pogled ka njemu: ostala je bez teksta, sto posto. A on stavi

cevčicu sa snimkom u njenu šaku i sklopi tu šaku, sklopi njene ledene beskrvne

prste, oko cevčice.

"Proučavaj", zapovedi joj. "A ja čekam pravi trenutak da ubedim Klajusa da smo

na nešto naišli."

37.

Car Klajus se probudi iz lakog dremeža u praznoj postelji u svojoj sedmoj

spavaćoj sobi, u kojoj je najviše voleo da muva ženske u popodnevnim satima.

Sledećih nekoliko trenutaka provede gledajući razdraženo oko sebe. Tek onda

izoštri pogled na sliku Farada Sintera. Sinter nije mogao videti Cara, dabome, ali

je, svejedno, ovom upadicom smetao beskrajno.

"Vaše veličanstvo, visosti, imam poruku iz Komisije za javnu bezbednost. Oni

će stupiti u dejstvo otprilike sad po pitanju suñenja profesoru Hariju Seldonu."

Klajus podiže zavesu sa gornjeg polja za spavanje, da pogleda gde mu je ona

ženska odozgo, ali, nije više bila tu. Možda u kupatilu?

"Da, pa šta? Lig Čen nam je rekao da bi do toga moglo doći."

"Ali je preuranjeno, Vaše veličanstvo. Sudiće njemu i barem jednome od

njegovih. To je direktan izazov privilegijama Palate."

"Farade, Palata - a to znači, ja - odavno više ne pomaže, iza kulisa, Gavrana

Seldona; uopšte. Ili bar ne zvanično. On je jedan zabavan dedica i ništa više."

"Ali bi moglo biti viñeno kao uvreda Vama, sad kad se taj potez učini."

"Koji potez?"

"Diskreditacija Seldona. Ako im to uspe, Vaša vis..."

"Mani titule! Samo mi reci šta misliš i teraj svoju prokletu sliku iz moje sobe!"

"Kleon je podržavao Seldona."

"To znam. Al Kleon čak nije ni iz moje porodice, Farade."

"Seldon je tu podršku raširio u projekat sa više desetina hiljada sledbenika na

desetak planeta. Njegova poruka jeste izdajnička, možda čak i revolucionarna..."

"I ti bi da ja njega štitim?"

"Ne gospodaru! Nego da ne dopustite da Ling Čen prigrabi lično za sebe slavu

čoveka koji je tu pretnju odagnao od Carstva. Vreme je da delujemo hitro i

formiramo onu komisiju o kojoj smo razgovarali."

"A ti na čelu, a. Komisija za opštu bezbednost, a."

"Ako Opšta bezbednost bude sudila Seldonu za izdaju, sva slava ići će Vama,

gospodaru."

"A tebi ništa, a."

"O tome smo razgovarali mnogo pu..."

"I premnogo. Šta me briga da li će Ling Čenu pripasti slava ili ne? Ako on

ukloni tog intelektualnog parazita, svima će nam laknuti podjednako, zar ne?"

Farad razmisli o ovome. Klajus je lepo video da se taj čova prestrojava: probaće

iz drugog ugla.

"Veličanstvo - ovo je vrlo složena tema, a ja se brinem i zbog mnogih drugih

stvari. Nisam mislio ovo da potežem već sad, ali, vratio sam jednu spodobu sa

Mederovog Gubitka na Trantor. Sa Vašim dopuštenjem. Taj se zove Morz

Planh, i ima dokaze koje ako sastavimo sa drugim dokazima..."

"Šta, opet roboti, Farade? Opet Večni?"

Slika, veštački obrañena i sreñena, pokaza da je Sinter ostao smiren; ali Klajus

je znao da se taj čovečuljak sada već sigurno trese od brige i gneva. Odlično.

Nek mu se malo usija glava.

"Konačni delići slagalice", reče Farad Sinter. "Pre nego što Seldon bude optužen

samo za izdaju, treba i ovo da vidite. Onda ćete moći ograničiti vlast Ling Čena

a sebe uzdići kao moćnog lidera."

"Kad ja budem rekao da je pravo vreme za to, Farade", reče Klajus zloslutnim

tonom. Znao je kakav je njegov imidž u javnosti - a znao je i koliko zapravo ima

manje vlasti nego gazda Komisije za javnu bezbednost. "Samo da ne ispadneš ti

drugi Ling Čen. Tebe ne sputava čak ni aristokratsko porodično i kućno

vaspitanje. Ti si prost čovek, Farade, i ponekad mnogo gadan."

Sinter kao da ni na ovo nije reagovao, nimalo. "Te dve Komisije činile bi jedna

drugoj ravnotežu, gospodaru, a osim toga, efektnije bismo pazili na vojne

ministre."

"Jeste, al ti se stvarno brineš najviše zbog te opasnosti od robota." Car prebaci

noge preko ivice mekanog 'madraca' od energetskih polja i stade na pod, pokraj

kreveta. Nije bio nešto mnogo uspešan u seksanju danas: celo popodne su

njegov um vukli na hiljadu strana razni konopčići i čvorići državničkih obaveza

i dvorskih intrigica. Zato nije mogao. Sad mu najviše kriv doñe ovaj Farad

Sinter, čovečuljak čije usluge (i žene) sve manje zadovoljavaju, a čija

dosañivanja lako mogu postati nezabavna.

"Farade, ja već godinu dana ne videh ništa što bi vredelo nazvati dokazom. Ne

znam što te trpim po tom pitanju. Na Seldona si se ti okomio samo zbog Tigrice,

a?"

Sinter se prazno zagleda u senzor koji je njegovu sliku prebacivao do carske

sobe.

"E zaboga, skidaj tu cenzuru učtivosti i daj da vidim kako stvarno izgledaš!"

naredi Klajus. Slika se rastopi i preuredi i pokaza se Farad Sinter u nekoj

zgužvanoj bezveznoj odeći, raščupan, sav crven od besa. "E to je bolje", reče

Klajus.

"Moglo se dokazati, i videlo se, da ona nije ljudsko biće, Vaše veličanstvo", reče

Sinter. "Obezbedio sam dokumente o ubistvu tog Elasa koji je bio saradnik na

Seldonovom projektu. I taj čovek, kao i mnogo drugi stručnjacii, govorio je ovo

što kažem ja."

"Ma, ona je mrtva", reče Klajus. "Ubila je tog Elasa pa je umrla. Šta tu ima dalje

da se zna? Elas je mislio da ubije Seldona. E kad bih ja imao žensku tako

odanu."

Nadao se da njegovo dobro poznavanje ove problematike neće postati suviše

očigledno. Želeo je da sačuva čak i pred Sinterom reputaciju glupog i hvalisavog

klinca kome je pamet većim delom u polnim žlezdama.

"Njeni atomi su navodno rasuti po svemiru ali to je bilo bez službenog nadzora",

reče Sinter.

"Pa devedeset četiri posto Trantoraca se prospe tako", reče Imperator Klajus.

Zevnu. "Samo mi imperatori sahranjujemo se netaknuti. I poneko od najvernijih

ministara i savetnika."

Sinter kao da je od glave do pete vibrirao usled uskraćenosti. Klajusu je ovo

maltene više prijalo od nedavnog neuspelog 'sparivanja' sa onim micama. Gde je

uopšte ona odozgo?

"D-dors Venabili nije bila ljudsko biće", ustvrdi Sinter, pljuckajući malo.

"Dobro, ali Seldon jeste. Pokazao si mi kako si ga slikao rendgenom."

"Ali su ti snimci bili pokv..."

"Oh 'ajde ćuti više, Neba mu, Farade, ćuti! Nareñujem ti da pustiš Ling Čena da

izvede tu malu komediju kako je on zamislio. Mi ćemo svi pažljivo da gledamo

pa ćemo videti šta će biti. Tek onda ćemo preduzeti nekakvu akciju, možda. A

sad me ostavi na miru. Umoran sam."

Isključi mu sliku. Onda sede na ivicu donjeg polja. Posle nekoliko minuta uspe

da povrati smirenost. Onda opet pomisli na onu malu. Gde li se denula?

"Halo?" povika on u praznoj spavaćoj sobi. Vrata prema 'privatnim

prostorijama', dakle prema kupatilu, bila su otvorena. Svetlost je sijala odatle.

Blistava.

Imperator Klajus, sada star punih osamnaest standardnih godina, obučen samo u

serikijansku 'noćnu košulju' koja je labavo visila sa njegovih ramena pa sve do

zglavaka stopala, siñe s kreveta - skotrlja se, zapravo - i poñe na tu stranu.

Zevnu, zastade da se protegne široko, sa puno dosade. Onda razmahnu rukama

ukrug da vrati malo snage u njih. "Alo?" Ne može da se seti njenog imena.

"Dila, ili Dina? Pardon, draganice, jesi li tamo?"

Gurnu vrata da uñe. Odmah iza vrata stajala je ta žena, gola golcata. Očigledno

tu sve vreme. Izgledala je nesrećna. On sa divljenjem pogleda njen besprekorni

stidni deo i stomak, diže pogled ka tim besprekornim dojkama, i primeti drhtave

ruke pružene pravo ka njemu, a u rukama mali blaster, od one vrste koja se često

krije u oskudnoj odeći ili u malim novčanicima. Zapravo samo jedna savitljiva

cevčica sa malim proširenjem na jednom kraju; stvar koja se retko viña ovih

dana, i veoma mnogo košta. Ženska kao da se i sama jako uplašila što to drži.

Klajus zausti da krikne od straha kad nešto fijuknu pored njegovog uva a na

njenom vratu, koji je bio bled i vitak kao u labuda, pojavi se crvena tačka.

Klajus, svejedno, poče da se dernja užasnuto, a divne zelene oči se prevrtoše

nagore u tom prekrasnom licu koje poče da se naginje unazad i u stranu kao da

osluškuje nekakvu ptičju pesmu negde. Klajusov krik postade glasniji i oštriji

kad se telo zavrte oko sebe kao da pokušava da se ušrafi u pod. Onda sa

užasnom i neizrecivo konačnom mlitavošću žena tresnu na pod. I tek tad stisnu

onaj malo izbočeni deo. Hitac odvali dobar deo plafona i plafonskog ogledala, a

krhotine stakla i kamena zasuše Klajusa.

Ošamućen, Klajus čučnu i poče sitno trzati licem, a rukama se koliko-toliko

zaklanjati od svega toga što mu je padalo na glavu. Jedna ruka ga zgrabi grubo i

izvuče ga iz kupatila. A jedan glas zašišta u njegovo uvo: "Vaše veličanstvo, ona

možda ima i bombu!"

Klajus pogleda ko mu je spasitelj. Zinu.

Farad Sinter ga odvuče još nekoliko metara. U malim šakama ovog Savetnika

bio je pištolj koji na principu kinetičke energije izbacije zrna, i to zrna sa

neurotoksinom. Klajusu je to oružje bilo jako dobro poznato; i sam je u dnevnoj

odeći nosio jedan takav pištoljčić. Takav se daje svim članovima kraljevskih i

velikaških porodica.

"Farade..." huknu on. Sinter ga gurnu na pod kao da hoće da ga ponizi. Onda se

sa uzdahom, kao da je sve ovo i previše, baci preko Cara, da ga i svojim telom

zakloni od svake pogibelji.

Tako ih nañoše dvorski stražari nekoliko sekundi kasnije.

"N-n-nije tvoja?" upita Klajus drhtavo. Ali Sinter je nastavljao da obasipa

grdnjama komandanta Carevih privatnih specijalaca.

Tako da, u gnevu, na ovo Imperatorovo pitanje ne obrati nikakvu pažnju.

"Sve vas treba izvesti gore i dezintegrisati! Odmah da ste našli onu drugu!"

Komandant, po imenu Žerar Mint, nije prihvatao kritiku. Pokretom pozva dva

añutanta da istupe; oni stadoše levo i desno od Savetnika. Zurio je u Farada

Sintera sa hladnim besom, ali se obuzdavao vojnom disciplinom koja se tokom

vekova urezala u same njegove gene. Kako vreña ovaj mali potrčko, niskoga

roda! Lakej! "Imamo njene papire, one koje si joj ti izdao. Nalaze se u njenoj

odeći, u... sedmoj spavaćoj sobi."

"Ali je lažna!"

"Sinteru, ti si taj koji dovodi sve te ženske ovde u svako doba dana i noći a bez

odgovarajuće bezbednosne procedure", reče komandant Mint. "Nema tog našeg

stražara koji bi mogao prepoznati svaku, ili ih čak prebrojati!"

"Svaku od njih veoma temeljito proveri moja kancelarija, a ovo nije jedna od

žena koje sam mu ja doveo!" Sinter, to govoreći, upre prstom ka Caru, onda

shvati taj svoj nezamislivo jeziv prekršaj etikecije, i spusti prst pre nego što je

Car imao vremena da se okrene i da to primeti. Ali komandant vide, i

eksplodira.

"Ja mogu da pratim ko se sve dovlači i odvlači - samo do neke mere! Nikad ništa

ne pitaš moju kancelariju, niti mi proveravamo ijednu od..."

"Je li to jedna od tvojih žena, Farade?" reče Klajus, koji je tek sad uspeo da se

bar malo pribere. On se još nijednom u životu, do sad, nije stvarno uplašio. Ovaj

veliki strah ga je potresao do srži.

"Nije! Ja ovu nikad ranije nisam video."

"Ali, da je lepa, lepa je", reče Klajus, i pogleda komandanta u stilu 'krupne oči

nežnog dečaka'. Vreme je da se nastavi gluma... Ovog komandanta, uistinu,

nikad nije mnogo gotivio. Jer taj svog cara smatra, po svemu sudeći, za nezrelog

majmuna. I Sinter se ovde našao u nekoj frci, što je takoñe zanimljivo, ali ne i

mnogo korisno u ovom trenutku. Klajus ima svoje planove za Sintera; ne bi rado

izgubio tog čoveka zbog ove žalosne ali ne pogubne gluposti.

"Nema drugih žena u carskim odajama osim tvojih žena!" reče komandant kroz

stisnute zube, ustremivši se na Sintera. "I kako to da ti naiñeš tačno u pravom

trenutku?"

"A-a", reče Klajus, a onda, Sinteru: "C - c - c."

"Došao sam da lično pitam Cara o jednoj hitnoj ličnoj stvari!" reče Sinter,

pogledom hitro prelazeći od Klajusa ka komandantu i nazad.

"Ma baš si se idealno namestio - možda si sve to spremio da sebi pridodaš..."

Komandantu, meñutim, nije bilo dato dovoljno vremena da nastavi izlaganje ove

teorije. Jedan kruti oficir u uniformi kraljevske plave boje prišao mu je i već

počeo šaputati nešto u njegovo uvo. Komandantovo lice, dosad jako crveno,

pomodre, a usne mu zadrhtaše.

"Šta je sad?" rače Klajus, čvrstim otresitim glasom.

Komandant se okrete k Caru i nakloni se kruto iz struka. "Telo jedne žene, Vaše

veli..."

Sinter se progura napred, izmeñu one dvojice añutanata koji su dosad stajali tik

do njega i očigledno čekali trenutak da ga uhapse. "Gde je ona?"

Komandant proguta knedlu. Usne su mu bile gotovo potpuno plave. "Nañena je

u hodnicima ispod ovog nivoa. Z..."

"Gde? Šta kažu njeni papiri?"

"Nema ih."

"To je sveta oblast, komandante", reče Klajus mrtvački ravnim glasom. "To je

Hram prvih imperatora. Faradu nikad nije bilo, niti će biti, dozvoljeno ni da

priviri tamo. Niti ijednoj zalutaloj ženi. Tamo idu samo kraljevske osobe i

ceremonijalisti. Ta zona je zona tvoje odgovornosti."

"Da, Vaše veličanstvo. Preduzeću istragu odmah..."

"Trebalo bi da bude prilično jednostavno", reče Klajus. "Sinter, na dokumentima

za identifikaciju naznačuje se genotip, a tu mora biti i slika osobe, a?"

"Telo - ovo telo - fizički isto kao slika..." reče komandant.

"Lažnjak! Ubačena pripremljena dvojnica!" dreknu Sinter silovito, i uzmahnu

pesnicom ka komandantu i specijalcima. "I-zu-zetan proboj bezbednosti!"

Klajus je ovo gledao sa izvesnim olakšanjem. Mučiti Sintera, to je u redu, pa se

posle ljutiti na njega, i to je u redu, ali ne bi bilo dobro izgubiti ga baš sad. Može

se ovde povući nekoliko lepih poteza protiv Ling Čena... koji je zadužen i za

bezbednost samog Cara.

Sve ovo moglo bi ispasti vrlo korisno, čak presudno. Čen će morati da

objašnjava kako mu je ovako nešto promaklo. Sinterove 'deonice' svakako će

biti u porastu - ali ne iznad Klajusovih prihvatljivih, savladivih parametara - i

ravnoteža snaga će se pomaći, možda, baš divno.

"Da je pregledamo", reče Sinter.

"Ja ostajem ovde", reče Klajus, čije lice poče da dobija blagu zelenkastu nijansu

pri pomisli da bi mogao videti još jedan leš.

Deset minuta kasnije vratiše se komandant, stražari, i Sinter.

"Podudarnost je savršena", reče Sinter, mašući identifikacijskim dokumentima te

žene. "Ona u kupatilu je podmetnuta dvojnica. Za to si odgovoran ti!" On bez

oklevanja upre prstom u komandanta.

Lice komandanta Minta poprimi izraz duboke smirenosti. On klimnu glavom,

samo jednom; onda izvadi iz džepa jedan paketić, veličine pilule. Svi prisutni u

Carevoj spavaćoj sobi gledali su sa užasom kako on prinosi pilulu ustima.

"Ne!" reče Klajus i podiže ruku.

Mint zastade i pogleda oko sebe ravnodušno, ali videlo se mu se u očima polako

budi izvesna nada.

"Ali gospodaru, to je njegova obaveza po pravilu službe, za tako krupan

propust!" povika Sinter, kao da se brine da bi oni koji su ga optužili mogli sad

da se izvuku.

"Ma razume se, Farade, ali ne ovde, molim. Već je jedno stvorenje umrlo u ovim

odajama. I jedno ispod..." On zajeca u maramicu i maltene kao da poče da se

guši u ridanju. "Ja moram i da spavam i... da se usredsredim i... to će biti teško i

bez... još ovoga." On talasavim pokretima opuštene šake kao da 'odagna' Minta

od sebe; a ovaj oštro klimnu glavom i izañe da negde u hodnicima obavi svoju

poslednju dužnost.

Čak i Sinter kao da je bio zadivljenn ovim obredom, ali ipak ne potrča za njima

da se uveri da li je komandant zaista zagrizao pilulu. Sedajući na krevet, Klajus

odglumi da ne gleda kako iznose mrtvu atentatorku iz kupatila, na nosilima,

prekrivenu čaršavom.

Sinteru reče: "Kroz jedan sat. Dok se malo priberem. Onda mi donesi te tvoje

dokaze i dovedi tog Morzeta Planha."

"Da gospodaru!" uzviknu Sinter oduševljeno i zabrza da ode.

Neka Farad misli da je postigao neku ogromnu pobedu. Neka Ling Čen malo i

plati za ovu glupost. Neka svi skakuću oko mladog idiota.

Doći će moj dan!

Preživeo sam! Sudbina je tako htela!

38.

Zapanjenost je kod robota drugačija. Lodovik je decenijama gledao kako Denil

izvodi svakojake poduhvate, ali nije ni slutio koliko duboko je Denilov uticaj

prožeo slojeve birokratske infrastrukture na Trantoru. Kad je bio premijer

Demerzel, Denil je verovatno provodio znatan deo vremena (možda one noćne

sate, kad su ljudi morali da spavaju a on ne) usañujući tajne ili lažne podatke,

instrukcije, dosjee, i obavljajući ko zna kakve diverzije u Carevim i trantorskim

kompjuterima. Svaka takva ubačena mahinacija može ležati neprimećena

decenijama ili vekovima, i čak se tiho reprodukovati pri svakom novom ciklusu

osvežavanja i održavanja memorije... Proširiti se, štaviše, i u mašine van

Trantora.

Novi Lodovikov identitet, 'Risik Numant', uspostavljen je još pre nekoliko

desetina godina. Denil je sada samo ubacio nekoliko pojedinosti vezanih za

fizički izgled, i jedan 'stari' trantorski meritokrata vratio se u život. Neuspešni

teoretičar diplomatije, viñen na mnogim žurkama ali retko kad zapamćen,

svojevremeno poznat kao bezobziran zavodnik žena a sada poznat po tome što

bezobzirno pristaje da ga one zavedu. Nekoliko desetina godina nije se mnogo

pojavljivao u društvenom životu Trantora, zato što se tiho odselio na Dau od

Hiljadu zlatnih sunaca, gde je (pričalo se) naučio da kontroliše svoje niže

impulse tako što je dvadeset godina bio član jedne opskurne sekte koja se zove

'Kaluñeri korteksa'.

Fasada tako potpuna da je Lodoviku prosto žao što će uskoro morati da je

napusti.

Izražavanje iznenañenja kod robota je drukčije. Lodovik je otkrio da će ga Denil

pustiti da se kreće sasvim slobodno po Trantoru, i da svoje dužnosti obavlja bez

ikakvog nadzora. Useliće se u jedan stančić nedaleko od agore u Carevom

sektoru (još jedno bezbedno boravište, gde niko nije zalazio već dugi niz godina

ali su računi bili plaćani uredno) i otići u posetu nekolicini starih poznanika koji

će ga se možda nešto malo, mutno setiti, a možda čak ni toliko. Lagano, tokom

nekoliko meseci, Risik Numant će se vratiti na društvenu pozornicu, ostaviće

utisak, a onda će samo 'ležati' tako u trantorskom društvu, kao agent-spavač,

čekajući da odigra neku konkretnu ulogu u Denilovim planovima - možda kao

deo velike kombinacije izatkane oko Harija Seldona.

Robotovo iskazivanje naklonosti je veoma različito. Lodovik je smatrao da je

Dors Venabili jedna izuzetna tvorevina, na neki način savršeni model koji bi on,

kao ličnost sada nova i nesputana, mogao oponašati. Oko nje kao da je lebdelo

nešto što bi ljudi nazvali aurom tragedije; malo kad je progovarala osim ako joj

se neko direktno obrati, malo kad je sama išta doprinosila razgovorima izmeñu

robota. Činilo se da je odlutala u neke svoje misaone procese, a Lodoviku je

otprilike bilo jasno zašto. Po svemu sudeći i Denilu je bilo jasno.

Privrženost jednom odreñenom, pojedinačnom ljudskom biću može vrlo jako da

utiče na robota. Takav robot preuredi celu svoju unutrašnju heuristiku u skladu

sa željom da predvidi buduće potrebe svog gospodara i da ublaži sve nevolje u

kojima se on (ili ona, gospodarica) može naći. Dors, ma kako da ju je Jan

Kansarv možda popravio i preuredio svojim instrumentima, još se nije

oslobodila svoje vezanosti za Harija Seldona - i možda nikad neće. U nekim

drevnim epohama za takvo stanje duha govorilo se da je 'fiksacija'; Lodovik je

znao da se i sam Denil svojevremeno tako 'fiksirao' na služenje legendarnom

'Bej Liju', naime, Eliji Bejliju.

Dors je mikrotalasnom vezom primala završne instrukcije od Denila; to dvoje

stajali su približno metar udaljeni jedno od drugog, u maloj dnevnoj sobi čiji je

plafon bio baš nizak. Lodovik je ćutke čekao pored vrata.

Kad su završili, Denil se okrete Lodoviku. "Harijevo suñenje počinje uskoro.

Kad se ono završi, nastaće teškoće. Moramo sve najvažnije poslove uraditi

odmah." Dors priñe da im se pridruži, i stade tako da su sad činili savršen krug

od tri prilike. Denil progovori glasom, i to sa jedva primetnim drhtajima

zabrinutosti, možda osećanja - verovatno posledica duge navike da glumi

ljudsko biće. "Sad je počeo najvažniji trenutak u prekretnom vremenu. Ako

pretrpimo neuspeh, ljudsko propadanje i raspadanje potrajaće čak trideset hiljada

godina, uz patnje i užase koji su nama nezamislivi. To se ne sme, i neće,

dogoditi."

Lodovik oseti drugačiji drhtaj, drugačiji užas. Mogao je zamisliti šta će se desiti

ako Denil uspe - 'samo' nekoliko hiljada godina gušenja, i to 'bezbednog'; ljudski

rod bio bi okružen svilenim jastucima i vezan somotnim lancima, sveden na

masu bezbrižnih i lenjih idiota koji rastu kao gljive pod nadzorom revnosnih

mašina.

Dors je, sada kao Dženat Korsan, stajala izmeñu ta dva muška obličja, nema,

smirena. Čekala je. I strpljenje je drugačije kod robota...

Denil učini samo mali pokret desnom rukom, i njih dvoje krenuše da odglume

svoje nove uloge.

39.

Učenjaci su odavno prihvatili istinu da u biografiji Harija Seldona koju je

napisao Gal Dornik postoje znatne praznine. Za ono čemu Dornik nije lično

prisustvovao, ili tamo gde je bio sputan službenom 'hagiografijom' Seldona - pa

čak i tamo gde su cenzori i urednici iz srednjih godina Zadužbine brisali izvesne

pasuse kao nepodobne - moramo zaviriti dublje u okolnosti, oslanjajući se na

prefinjene nagoveštaje, da bismo doznali šta se stvarno desilo.

Galaktička enciklopedija, 117. izdanje, godina 1054. z. e.

Doñoše na Univerzitet Striling po Harija Seldona. Na prvi pogled nije se činilo

da su oficiri Komisije za javnu bezbednost; to dvoje, žena i muškarac, bili su

obučeni kao studenti. Imali su zakazan pristup u njegovu kancelariju, tobože

radi intervjua za neki studentski list.

Žena, koja je tu očigledno zapovedala, podvrnu rukav i pokaza Seldonu

službenu značku koja se sastojala od svemirskog broda, sunca, i sudijske palice.

Žena je bila malog rasta ali čvrste grañe i širokih pleća; bleda u licu, ali sa

teškom donjom vilicom. "Nema potrebe da od ovoga pravimo frku", reče ona.

Njen kolega, visok mršav čovek sa usredsreñenimnim izrazom lica ali i

osmehom malo nadmoćnim i prezrivim, klimnu glavom u znak saglasnosti.

"Naravno da ne", reče Hari i poče da prikuplja papire i filmknjige u torbu koju je

bio spremio upravo za tu priliku. Nadao se da će nešto od posla moći da obavlja

i za vreme suñenje. "To neće biti potrebno", reče žena, oduze mu torbu, i ostavi

je obazrivo pored njegovog radnog stola. Nekoliko papira se rasu i on se sagnu

da ih dovede u red. Ona ga, meñutim, uhvati za rame, a Seldon diže pogled ka

njoj. Žena kategorično odmahnu glavom. "Nema vremena, profesore. Ostavi na

monitoru poruku da ćeš biti odsutan dve nedelje. Ne bi trebalo da potraje ni

toliko. Ako sve ispadne dobro, niko neće ni znati gde si bio, pa možeš nastaviti

rad, zar ne?"

On se uspravi, stisnutih zuba se obazre po kancelariji, a onda klimnu glavom. "U

redu", reče on. "Ali, jedan od mojih kolega će doći kroz koji sat, ne znam kako

ću stupiti u kontakt s njim..."

"Žao mi je." Žena sažaljivo izvi obrve, ali, bez ikakve dalje diskusije, njih dvoje

zajedno povedoše Seldona kroz vrata.

Hari u prvi mah nije znao kakva su njegova osećanja u vezi sa ovim hapšenjem.

Bio je nervozan, a moglo bi se reći čak i uplašen - to ne bi bila prejaka reč. Ali,

bio je ispunjen i samopouzdanjem. Meñutim, nijedna kratkoročna prognoza

nikad nije pouzdana; ono što je video u Primarnom radijantu lako bi moglo da se

odnosi ne na njegovu svetsku liniju, nego na svetsku liniju nekog drugog

profesora i nekog drugog studenta psihoistorije, recimo kroz pedeset ili stotinu

godina od sad. Moglo bi sve ovo da se završi jednom tihom egzekucijom, a

celokupan njegov rad kao i rad svih njegovih saradnika mogao bi da bude

rasturen. Opet, možda će ih Denil posle Harijeve smrti okupiti na neki drugi

način da bi nastavili...

Sve neke nezgodne misli, dakako. Ali starenje je naučilo Harija da je smrt samo

još jedan zastoj, i da su pojedinci važni samo u izvesnim malim razdobljima

vremena. Na kolektivnom telu ljudskog roda izraste nov pojedinac da zameni

nestalog pojedinca, ako je potreba dovoljno jaka. Naravno, malo je prepotentno

da on samoga sebe smatra za suštinski važnu osobu koja će morati da bude

zamenjena... Ali, cifre to nagoveštavaju, na ovaj ili onaj način.

Hariju nikada nije mnogo smetalo što će ga neko smatrati prepotentnim.

Projekat će uspeti; ostvariće ga ili on, ili neko veoma sličan njemu.

Uñoše u jednu 'vazdušnu krstaricu' bez oznaka, koja ih je čekala ispred glavnog

ulaza u taj blok fakultetskih stanova. Ne čekajući nikakvo saobraćajno

odobrenje, to vozilo se uzdiže, polete izmeñu dva potporna stuba, i pridruži se

brzim tokovima letećeg saobraćaja iz Strilinga prema Carevom sektoru. Hari je

istom ovom putanjom leteo već mnogo puta.

"Nemoj bit' nervozan", reče žena.

"Nisam nervozan", slaga Hari i pogleda je. "Koliko ste ljudi uhapsili u poslednje

vreme?"

"To ti ne mogu reći", uzvrati ona sa vedrim, širokim osmehom.

"Ali retko hapsimo ljude toliko slavne", reče muškarac.

"A kako ste mogli vi čuti za mene?" upita Hari sa iskrenom radoznalošću.

"Nismo mi neznalice", reče čovek i šmrknu. "Pratimo mi visoku politiku. To

nam pomaže u poslu."

Žena uputi svom partneru upozoravajući pogled. On slegnu ramenima i zagleda

se pravo napred.

I Hari se zagleda napred. Ušli su u glavni saobraćajni tunel u bezbednosnoj

barijeri oko Carevog sektora. Kola izleteše iz tunela, napraviše jak zaokret ulevo

iz glavnog toka saobraćaja, a onda poleteše jedanput ukrug oko jedne

tamnoplave valjkaste kule glatkih zidova koja se uzdizala maltene do kupole

trantorskog veštačkog neba. Onda krstarica uspori, malo se strese, i pristade na

jednu platformu negde blizu srednjih nivoa. Platforma se onda uvuče unazad,

zajedno sa vozilom, u zgradu. Našli su se u jednom blistavo osvetljenom

hangaru.

Ništa više se nije moglo učiniti sve do suñenja, koje će, u to je bio siguran,

početi uskoro. Ostalo je, pomisli Hari Seldon, psihoistorija.

40.

Lodovik je stajao nag na sredini stana koji mu je dodeljen. Sa cele desne strane

njegovog trupa koža je bila odvučena u stranu. On poče posezati rukama u svoju

mehaničku unutrašnjost. Čim je 'pocepao' biološke slojeve, oni su sami zatvorili

svoje ivice, tako da nije iscurilo ništa od njihovih mazivnih ili hranljivih

tečnosti; ali se duž rana ipak stvorio jedan niz malih, tačno poreñanih, kapljica

'krvi'. Da je hteo, Lodovik je mogao uverljivo štrcati krv iz rane kao 'teški

ranjenik' ali za tim nije bilo nikakve potrebe jer ovde je sam, a uskoro će opet

biti zakrpljen, sasvim ceo i zdrav. Niko neće znati šta je bilo.

Shvatao je pritiske i načine postupanja političkog pragmatizma, takozvane

realpolitike koja se ne obazire mnogo na poštenje ili ma kakve principe. Nikako

nije uspevao da skonta zašto mu je Denil ukazao ovoliko poverenje, pustio ga u

slobodnu akciju bez prethodnog razdoblja pomnog posmatranja. Prva

mogućnost bila bi da je Denil naredio Janu Kansarvu da u Lodovikovo telo

ugradi neki vrlo mali otpremnik tokom one popravke i pregleda. Ali nije

pronašao ništa slično u sebi. Nije se primećivalo da iz njegovog tela zrači ma

kakva energija osim one koja je normalna za ljudsko biće a to je toplotno

zračenje i još poneko ali samo u tragovima. Ni u jednoj svojoj telesnoj šupljini

ne pronañe ni najmanji otpremnik.

On zatvori svoje telo, i razmotri drugu mogućnost: da će neko ko radi za Denila

motriti na Lodovikovo kretanje kad god on izañe iz ovog stana. Pod takvom

prismotrom mogao bi ga držati Denil lično, ili neki drugi roboti, ili čak ljudi

angažovani za to. Denilova organizacija je velika i razgranata; svašta je moguće.

Postoji i treća mogućnost, manje verovatna od prve dve: da Denil naprosto ima

poverenja u njega...

I četvrta, toliko nebulozna da se gotovo ne može ni iskazati suvislo. Uklapam se

u neki širi plan. Denil zna da su moje distorzije ostale, ali je smislio neki način

da baš to iskoristi.

Lodovik nikad ne bi potcenio prevejanost i inteligenciju misleće mašine koja

uspeva da živi već dvadeset hiljada godina. Ali, proñe jedan sat, proñoše dva, i

on uvide da je ušao u nezgodno stanje, takozvanu zablokiranost odlučivanja.

Nijedan pravac delovanja nije nagoveštavao da će dovesti do uspeha.

Lodovik se otrže iz te blokade i dovede sve svoje sisteme, koji su do sad štedeli

energiju, u stanje rada punom snagom. Bila je to poplava energije i snage u

njemu. Osećaj da njegova koža zarasta do savršenstva, bez ikakvog vidljivog

traga malopreñašnjeg cepanja, tako je prijao. Lodovik je imao bar jednu krupnu

prednost u odnosu na sve ljude. Bilo mu je savršeno svejedno da li će živeti ili

umreti. Jedina njegova želja bila je da posluži ljudima na onaj način koji se sada

pružao pred njim kao blistava staza.

Denil je pominjao robote koji su protiv njega - kalvinovce. Lodovik je i sam čuo

za takve, u nekoliko slučajeva, pre nekoliko vekova. Čuo je to od drugih robota;

takve glasine bile su robotski ekvivalenti gadnih tračeva. Ako kalvinovci postoje

i danas (što Denil nije izričito rekao), onda je moguće da na Trantoru imaju neki

svoj mali mostobran. Neko uporište. Naravno, oni će taj trud uložiti samo ako

smatraju da postoji barem neka malena šansa da potuku Denila.

Lodovik se obuče brzo i još jednom podesi svoj izgled koliko god se to moglo

samo čistom voljom. Odjednom je izgledao mnogo mlañi, malo mršaviji, a boja

njegove kose postade blistavo žuta.

Sad više nije ličio ni na starog Lodovika ni na novog Risik Numanta. A zapravo

su njegov osnovni telesni plan, kao i fizionomija, bili isti. I mozak, naravno. Kad

bi sad naleteo na Denila, ne bi ga mogao zavaravati dugo.

Znao je da mora poći iz ovog stana, u potragu, odmah. Dobro će biti ako bude

imao na raspolaganju ceo jedan dan pre nego što Denil nešto posumnja.

Vrlo kratak rok: treba mnogo naučiti a onda mnogo i postići.

Na sreću, Lodovik je znao gde da počne: u jednom legatu. Naime, Imperatoru

Agisu Četrnaestom ostavila je testamentom svoju biblioteku jedna žena, jedna

od najbogatijih vlasnica u sektoru Igra Mesa, ekscentrik-učenjak Hjua Markin.

Taj car je celokupan taj legat predao Carskom univerzitetu pangalaktičke

kulture, a nije se potrudio ni da pogleda niti da presnimi išta. Pričalo se da je to

'specijalizovana, gotovo beskorisna kolekcija'. Univerzitet je biblioteku

Markinove samo dodao Carskoj biblioteci, gde te knjige ostadoše savršeno

ignorisane, netaknute.

Kao 'počasni provost' Univerziteta, titula bliska statusu počasnog prorektora, a

koju je dobio od Ling Čena pre izvesnog broja godina, Lodovik je imao kodove

za pristup svim univerzitetskim objektima i arhivama - i biblioteci, naravno; a

njen je deo bila i biblioteka Hjue Markin.

Tu će naći legende i mitove sakupljane hiljadama godina po celoj galaksiji;

destilat snova, vizija i košmara sa desetina miliona ljudskih svetova.

Nije se mogao setiti nijednog boljeg mesta za početak traganja.

41.

Neka podstruja napetosti proticala je duž višespratnih kliznih trotoara u Agori

trgovaca, kao da narod oseća miris neke nailazeće, nemoguće oluje.

Klia diže pogled po stranama velikog dvorišta koje se uzdizalo kroz sve spratove

Agore. Isprati pogledom jedan povijeni potporni stub. Osmotri stotine nivoa.

Oni najviši bili su možda tri, četiri kilometra iznad nje - maltene nadomak

kupole. Potporni stubovi su se tamo, naizgled, pretapali u savršeno nebo sa

zlatnim oblacima. Onda spusti pogled ka onih nekoliko desetina nivoa ispod nje:

tamo je sve vrvelo od naroda, a žamor je dostizao silinu tutnjave. Da je ikada

čula pravi okean, mogla je ovaj zvuk uporediti sa hukom velikih talasa koji se

prosipaju po šljunkovitoj obali. Ali nije. Zato pomisli na večiti zvuk one dve

velike reke dole ispod sveta, Prve i Druge. One jesu kanalisane i ukroćene, ali su

ipak moćne.

Namreška nos. Požurivši još malo, uspela je da dostigne Brana. Ono isto

transportno vozilo, sa dekorativnim poklopcima na sva četiri točka i sa ciradom

veselih boja prebačenom preko poslednjeg preostalog sanduka robe, valjalo se

nečujno iza njih.

Kroz mnogobrojne vazdušne puteve ovog dvorišta mogli su samo da nazru one

najviše slojeve; više od toga nikada neće moći. Svetovi aristokratskih porodica

ne mogu se čak ni videti iz perspektive raznih nižih društvenih slojeva, svakako

ne sa dna hijerarhije. Jedan ili dva nivoa na samom dnu agore bili su rezervisani

za obične grañane, 'prost narod'.

Duž mnogih srednjih i nižih nivoa strujali su odgovarajući društveni slojevi

Sivih, isto tako mnogobrojni. Oni su se poznavali po odeći, koja je bila

karakteristično uzdržana. Za muškarce i žene gotovo sasvim ista. Samo se deci

Sivih dopuštalo da imaju poneki trag blistavijih boja.

Sivi po čijem su nivou Bran i Klia sada išli imali su slobodan sat u svom radnom

danu ili su koristili svoje dvodnevne godišnje odmore. Pred nailaskom dvoje

magacinskih radnika i njihovog lebdećeg teretnog vozila ti Sivi su se sklanjali u

levu i desnu stranu, bacajući poglede tupe radoznalosti ka preostalom sanduku,

možda se pitajući da li se unutra nalazi nešto što bi oni mogli sebi priuštiti, nešto

što bi ublažilo dosadu...

Klia je dobro znala u čemu se sastoji društvena funkcija Sivih. Bili su to čuvari i

negovatelji trantorskih razgranatih hijerarhija nadreñenosti i podreñenosti,

dodeljivači resursa i fondova, administratori priliva podataka, nadzornici

celokupnog grañanskog i službenog funkcionisanja planete. Kliin narod je retko

kad imao posla direktno sa Sivima, zato što su nadzorne poslove u Dalu

obavljali uglavnom pripadnici 'Opštinskog biroa za progres Dala', a na ta mesta

postavljani su, u svakoj generaciji, roñeni Dalovci. Ova imenovanja obavljali su,

ipak, Sivi, i to oni iz Regionalnog saveta za komunalne i energetske radove. Klia

je osećala prirodan prezir prema svim 'Sivonjama' ali nije sumnjala da bi i oni

beskrajno prezirali nju ako bi ikada doznali za njeno postojanje.

Videla je, meñutim, da su sada Sivi pod prismotrom i da se osećaju nelagodno.

Murkani su se ovde šetkali u grupama, po trojica ili četvorica, i to, štaviše, ne

oficiri koji su u sklopu Agore, nego imperijalni specijalci, oni isti koji su ganjali

Kliu i naterali je da konačno potraži utočište koje joj je obećao čova u prašnjavoj

zelenoj odeći, Kalusin. Sive porodice koje su 'brstile' po izloženim rafovima

hiljada prodavnica u ovom nivou prikupljale su decu 'malo bliže sebi' i

podozrivim pogledima pratile kretanje policajaca. Iz očiju tih Sivih blistala je

jedna vrsta ravne birokratske inteligencije. Ti ljudi jako dobro su poznavali

zakonodavstvo i strukturu društva; bilo im je to u krvi. Jasno su videli da ovde,

danas, nešto nije u redu, da su neke sile izašle iz ravnoteže. Povlačili su se brzo,

iz ovih arkada i 'kupovnih šetališta', pa je broj kupaca u ovom nivou isto tako

brzo opadao.

Bran je, tvrdo rešen, hitao dalje.

"Aj' se mi izgubimo odavde, ovi verovatno love nas", reče Klia što je tiše mogla.

Da bi ove reči izgovorila što bliže njegovom uvu, dve-tri sekunde mu se

bukvalno držala za rame.

On zatrese glavom. "Ne bih rek'o. Ovo ima da isporučimo i tačka."

"A ako nas savataju?" reče Klia, lica naboranog od brige.

"Samo ti budi mirna, pa neće", reče Bran. "A ja znam desetak tajnih izlaza

odavde, a i desetak dućandžija koji su nam sasvim nadohvat" - on ovlašnim

razmahom ruke, iz kuka, pokaza obližnje radnje, desno od njih - "koji ne bi

zamerili ako bi mi prošli kroz njihove radnje."

Klia je nastojala da se drži uspravno i mirno, ali nije postala nimalo spokojnija.

Tačno je da je do maločas razmišljala o načinima da se otrese Plusiksove

kontrole, ali, to sigurno neće učiniti tako što bi pala u ruke pandurima. Štaviše,

tokom poslednjih sat vremena, dok su isporučivali anakreonske folk-lutkice i

druge zezalice, sve manje je primećivala da uopšte ima potrebu da beži...

Bran je predstavljao takav muževan kontrast u odnosu na isprazne, suve,

bezstrasne Sive, da je u Kliinim očima blistao već kao svetionik. Ona je muljala

po svojoj svesti, ali u nekoj mladalačkoj, instinktivnoj oblasti ispod racionalnog

razmišljanja, da li ipak 'ima nešto' izmeñu nje i ovog krupnog, moćnog mačo-

tipa, sa ovako simpatičnim crnim očima i šaketinama koje su velike 'ko šunke' a

ipak veoma spretne. Razmatrala je u tom prostoru svesti i moguće dobitke ako bi

'bilo nešto': privatnost... intimnost. I bacala je pogled ka mogućim svojim

postupcima koji bi, eventualno, njega zadivili.

Čvrsto je bila uverena da i on 'baca pogled' ka njoj sa istim takvim mislima. I

verovala je, tek sad, u njegova više puta ponovljena uveravanja da on ne

primenjuje ništa od svojih psihomoći na nju.

Od ovih sudara ispreturanih strasnih nadanja i konkretnih strahova zabole je

glava. "Onda aj' bar požurimo."

Bran tvrdoglavo odmahnu glavom. "Ne. Oni ne gone nas."

"Kako mož' budeš tako prokleto siguran?" prošaputa ona promuklo.

"Slušaj..." reče on i pokaza prstom prema severu, gde su gomile kupaca još bile

guste i uskomešane ali gde su se i mnogi policajci počeli usmeravati. Klia

oslušnu i ušima i umom - i oseti neželjeni, ali dobro znani trag one žene koja je

ranije rukovodila poterom protiv nje. Ali takoñe oseti kako svest te žene, lako

kao perce, dotiče rubove njenog uma. Dočepa Brana za ruku.

"Ona je tu!" prošaputa. Gomile šetača očigledno su se kretale njima u susret.

Bran klimnu glavom, stade uz nju i zagrli je jednom rukom kao da je štiti od

nečega. Klia tu zaštitu bez oklevanja prihvati. I gle, već sledećeg trenutka iz

jedne poveće gomile Sivih, samo desetak metara udaljene, izguraše se mala,

otvorena motorna kola koja su lebdela desetak centimetara iznad ovog nivoa

pločnika. Na kolima su sedeli jedan carski oficir bezbednosti, mlad, plavokos,

čistog lica; dvojica naoružanih stražara; i jedna mala, napeta žena sa sitno

ukovrdžanom tamnocrvenom kosom.

Klia oseti kako ta žena skenira Sive levo i desno od sebe, vide kako se to

neprivlačno, izmučeno lice okreće malo levo, desno. Kola su se gurala polako

ali uporno napred. Nije bilo izlaza - nikakve šanse za bekstvo. Sve prodavnice

pored njih bile su, gle, zatvorene - goli zid zatvorenih prodavnica.

Samo još tri metra; samo još troje-četvoro Sivih činovnika izmeñu njih dve.

Vara Liso se iznenada okrete u sedištu i pogleda Kliu pravo u oči. Klia oseti taj

dodir u svom umu jako, i odbaci ga od sebe, maltene fizički izgura uljeza iz

svog uma - a Vara Liso se trže na sedištu kao da ju je osa ubola.

Ali nastavi da gleda netremice u Kliu. Onda se njeno lice namreška iznenadnim

blaženim osmehom i ona kratko klimnu glavom Klii kao da pozdravlja osobu

sebi ravnu; i skloni pogled sa nje. Mentalni dodir, opet lak kao perce,

neusredsreñenn, ode negde drugde.

Bran blago povuče Kliu bliže prodavnicama. "To je ta što te je lovila, zar ne?"

upita.

Klia klimnu glavom. "Jeste, a sad se napravila da kao ništa, sve o-kej", reče ona

zaprepašćeno, dižući pogled ka Branu. "A našla me - mogla je da me..."

"Nas", ubaci Bran.

"Nije obratila nikakvu pažnju na nas!"

Bran se duboko namršti. Odmahnu glavom. "Kalusin i Plusiks će želeti da čuju o

ovome", reče on. "Koga je jurila ovog puta?"

"Je l' se vraćamo mi?"

"Ma ne, ima još ovo da se isporuči", reče Bran, i naceri se dole ka njoj sa

izrazom koji nije podrazumevao ni zadrtost niti glupost, nego jedan veliki

nestašluk. "Održao se Trantor već dvanest hiljada godina. Može ova vest da

pričeka još sat-dva."

42.

Lodovik priñe malim, debelim vratima koja su se nalazila u jednoj senovitoj,

malo spuštenoj udubini. Dotače vrata, ali tada se upali jedno malo svetlo, i tihi

glas zatraži 'odgovarajući ulazni kod'.

Lodovik ga precizno izgovori. Vrata se otvoriše i propustiše ga unutra.

Unutrašnjost biblioteke bila je samo mestimično obasjana, mrljama blage

zlataste svetlosti. Prva odaja bila je kružna, manje od tri metra u prečniku, sa

jednim praznim stolom na sredini. Na stolu se nalazio jedan uzdignuti predmet

zakošene gornje površine, tako da je ličio na govornicu; jasno se videlo da na

kosu površinu može biti prislonjena neka prastara sprava za čuvanje informacija

- papirna knjiga, na primer. I taj sto, i taj 'naslon' bili su mnogo hiljada godina

stari; predmeti iz davnina, okruženi i sačuvani energetskim poljem za

konzervaciju, koje, poput ličnog zaštitnog polja, ostaje uglavnom na samoj

površini štićenog tela.

Lodovik stade pred sto, i pričeka nekoliko sekundi. Melodiozan ženski glas, glas

same Hjue Markin, sada učitan u automatski server ove biblioteke, zapita koju

temu ili teme treba da potraži.

"Kalvin, Suzana", reče on, i oseti u sebi mali drhtaj pred tim prastarim, moćnim

imenom. Nije očekivao da će ovaj grubi, prvi pristup uspeti, i nije uspeo. Server

izrecitova trideset dva mesta gde su se pominjale osobe sa prezimenom Kalvin,

od toga dve Suzane, ali sve je to bilo samo hiljadama godina staro, i nije imalo

nikakve veze sa majkom robota. O kalvinovcima ni reči.

"Večni", predloži Lodovik, "sa referencom: zavera besmrtnika." Nekoliko

sekundi kasnije server projektova na uzdignutu, kosu drvenu površinu naslona

za knjige sliku koja je zaista jako ličila na opipljivu, materijalnu knjigu, već

otvorenu.

"Mitovi o Večnima", reče server. "Napisao zajedničkim trudom odbor od tri

stotine autora, u devedeset dva toma tekstova, sa dvadeset devet sati

dokumentarnih snimaka; sabrano od 8045. do 8068. godine g.e. Klasično delo o

temi koja se danas malo proučava, a ovo je jedini poznati komplet na Trantoru,

štaviše i jedini na primarnih hiljadu svetova Carevine."

Lodovik vide da se iz poda izdiže jedna stolica, ali nije mu bila potrebna, i on joj

reče da se vrati u pod. Stade pred knjigu i otpoče visokobrzinsko upijanje

informacija iz nje.

Ogromne količine tih informacija bile su savršeno beskorisne: gluposti,

izmišljotine i laži nagomilavane hiljadama godina. Lodovik zapazi, sa izvesnim

zanimanjem, da u poslednjih tri-četiri hiljade godina te izmišljotine, pa čak i ta

vrsta pričanja, kao da posustaju ili nestaju. Nisu se, dakle, ugasile samo priče o

Većnima; ljudska bića, i na Trantoru i na većini primarnih svetova, kao da su

izgubila naklonost ka ma kakvim fantastičnim pričama, pa čak i prema pričama

o spektakularnijim epizodama iz stvarne, istinite istorije.

Davno se završilo detinjstvo čovečanstva. Sada se kultura carevine zanimala

samo za praktične stvari.

I humor je bio u opadanju; ovo Lodovik nañe u pogovoru koji je, rukom nekog

učenjaka, dodat prvoj knjizi pre samo hiljadu i petsto godina. Onda se u sobici

najednom pojavi, bez ikakve najave, snimak same 'gazdarice' svega ovoga, Hjue

Markin. Prilika je bila nepomična. Pred njenim nogama bledo su svetlucala

slova: Odlomci iz predavanja. Nedatirano.

"Da vidim", reče Lodovik.

Slika se pokrete i progovori. "Opadanje humora i komedije u mitovima i

zabavama moderne imperijalne kulture zahvata, reklo bi se nezadrživo, Sive ali i

sitno plemstvo našeg vremena. Ali neki meritokrati osećaju čudnovat 'zev' u

našem sadašnjem spektru fantastičnih umetnosti. Sve je podreñeno praksi i

neposrednoj koristi; današnja ljudska bića, pripadnici vladajućih i imaginativnih

klasa, manje sanjaju i manje se smeju nego ikada ranije u istoriji. To nije tako

kod prostih grañana, ali njihov humor ostaje već hiljadama godina isti -

prostačke šale i dosetke uperene uglavnom protiv drugih klasa, bez novih uvida i

bez satiričnih vrednosti. Sve nas je ponela reka stabilnosti i udobnosti..."

Lodovik ubrzano presluša ovo prilično dugačko predavanje a onda ga opet pusti

normalnom brzinom na mestu gde je ono dobijalo vezu sa njegovim

istraživanjem. "Priča se", reče Hjua, "da ovi intelektualni neuspesi nastaju zbog

perfidnog delovanja moždane groznice, koju danas dobijaju gotovo sva deca u

ranoj mladosti ali koja, nekim čudom, nikada jako ne deluje na robusne temelje

običnih grañana. Meñutim džentrija, to jest sitno plemstvo, kao i meritokrati,

izgubiše - kažu ti izveštaji - veliki deo svog intelektualnog kapaciteta. Poreklo

moždane groznice izgubljeno je u maglama prošlosti, ali legende o tome poreklu

su mnogobrojne i svakojake. Preovlañuju one po kojima je bio, nekada, davno,

rat izmeñu dve planete, Zemlje i Solarije. Roboti su, navodno, prenosili tu bolest

sa sveta na svet. Neki od tih robota..."

Lodovik ostade zapanjen: zar je moguće da su najbolji naučnici Univerziteta

odbacili ovu analizu kao praznu priču jedne ekscentrične osobe? Čak ni Hari

Seldon nije našao za shodno da pročita ovo delo - možda zato što mu je Denil

zabranio da razmišlja u tom pravcu.

"Drugo objašnjenje kaže da su ljudi koristili ovu groznicu kao oružje u

meñusobnoj borbi za kolonizovanje galaksije. Uporna alternativa je i mišljenje

da su Većni vodili rat sa slugama Solarije da bi sprečili neki užasan zločin, koji

je potom apsolutno izbrisan iz svih ljudskih zapisa, i da su tom prilikom stvorili

moždanu groznicu da bi obuzdali ponašanje jedne ljudske rase čiji su se

destruktivni nagoni izmakli kontroli. Većni se opisuju kao besmrtni ljudi ali i

kao dugovečni, izuzetno inteligentni roboti..."

Dakle, opet to, razmišljao je Lodovik; pokušaji robota da obuzdaju destruktivne

tendencije čovečanstva - ali, posle kakvog to velikog zločina?

Da li je to isti onaj zločin o kome sam Denil ponekad nagovesti ponešto?

Počinioci, ako je tako, nisu bili ljudi, nego neki roboti, i to oni koji su se, veoma

davno, usprotivili Denilovim planovima.

Denil je van svake sumnje Većni. Možda glavni, ili čak jedini Većni. Najstarija

misleća mašina u galaksiji...

Najstariji, i svome poslu najodaniji, gospodar marioneta.

Lodovik diže pogled sa projekcije i pokuša da ustanovi odakle je došla ova

upadica. Te reči su ga uznemirile; nisu mogle nastati ni u jednom ogranku

njegove mentalne postavke.

Seti se onih slabih umnih dodira na umirućem brodu, utiska da se jedna avetna

inteligencija zanima za propast Koplja slave i za Lodovikovu nevolju. Sve do

ovog trena smatrao je da mu se to samo pričinilo, zbog štete od neutrinskog

protoka kroz njegov mozak... u kome Jan Kansarv nije pronašao nikakvu štetu.

Preslušati to što je tada čuo - ništa lakše. Analizirati svaku reč - zašto ne. Utisak

je bio da se čuje ili naslućuje ime Volar ili Voldar.

Ali ništa upotrebljivo ne saznade ovom obradom te svoje uspomene.

Lodovik nastavi traganje. Pročita dvadeset devet tomova za manje od tri sata.

Mogao je mnogo brže, ali projektori u ovoj biblioteci bili su podešeni da

prelistavaju ljudskom brzinom, ne robotskom.

Svaki tom i svaki dokument vodili su ka istom zaključku: da roboti ljudske ili

nad-ljudske inteligencije najverovatnije nisu nikada postojali, a ako i jesu

postojali, da su svakako davno prestali da funkcionišu.

Lodovik ugasi projektore i napusti biblioteku. Dok je prolazio kroz taj

impresivni ulaz, pojavi se slika Hjue Markin.

"Ti si mi bio prvi posetilac u dvadeset godina", reče mu slika. "Molim te, doñi

opet!"

Lodovik ostade netremice zagledan u tu sliku, koja izblede i nestade. Iskorači

ispod zasvoñenog ulaza i ode.

Posle nekog vremena, našao se na jednom od srednje-klasnih nivoa u Agori

trgovaca. Šetkao se kroz more Sivih. Toliko delića koje treba uklopiti u celinu...

Slagalica je nastala pre mnogo hiljada godina, mnogi delovi su nestali ili su

namerno skriveni.

Ono što je nastavilo najviše da odjekuje kroz Lodovikov pozitronski mozak, u

slapovima zaključaka koji su pojačavali već stečene utiske i hipoteze, bilo je

pitanje delovanja imperijalne kulture (a možda i moždane groznice) na ljudsku

prirodu. Nekada je ljudska rasa imala sklonost da sa smehom uživa u raznim

apsurdnostima, u proizvodima čiste mašte, a sad se posvetila održavanju

nepromenjenog, zatečenog stanja. Vodeći umetnici, naučnici, inženjeri, filozofi,

pa i političari, umesto da streme ka postizanju nečeg novog, trudili su se samo

da potvrde ono dotadašnje. A sad malo ko čak i poznaje prošlost dovoljno da bi

se otkrića iz prošlosti mogla potvrditi! Nikog više ne zanima prošlost. Odavno je

to tako: već vekovima. Čak i hiljadama godina.

Ugasila se neka svetlost. Višemilenijumska nepokretnost i stabilnost doveli su

do stagnacije.

Denil koristi tog svog psihoistoričara samo da bi potvrdio ono što svakako već i

sam zna - da je šuma zarasla u korov, puna trulog drveta, i da joj je očajnički

potreban oganj koji bi je očistio... tačno ono, što Denil ne dopušta!

Lodovik zastade videći da se u jednom delu Agore nešto izmenilo i da se

talasanje gomile na ovom nivou remeti. Oslušnu mrmljanja, povike čak. Grupa

Carevih specijalaca gura se kroz gomilu šetača. Lodovik uzmače, poñe desno,

zavuče se u jednu od nebrojenih poprečnih uličica sa manjim prodavnicama.

Nije želeo da postane ni na koji način primetan. Ko zna ko motri iz prikrajka - i

ko bi mogao javiti nešto Denilu. Neki čovek. Ili neki robot. Dok se on još ne

ponaša sumnjivo...

Na ulazu u tu uličicu začu prodorne povike i komande neke ženske. "Ne dajte

mu da pobegne!"

Zastade, okrete se. Vide da dvojica specijalaca ulaze u uličicu, a za njima žena

koja se vozi na nekim niskim kolicima koja nemaju nikakvu kabinu gore, nego

samo sedišta bez naslona. Oseti da kroz njega prolazi nešto, kao pero, i zaključi

istog trena da je ta žena mentalik. Psihomoćna.

Načuo je ponešto o grupi mentalika koje je Hari Seldon okupio da posluže kao

'rezervni sistem' i alternativa njegovoj Prvoj fondaciji, ali, nijedan od tih nije ni

približno jak kao ova žena - niti bi ijednom od njih palo na um da goni njega!

A ova očigledno čini baš to. Ona uperi prstom i opet poče da sikće i da ciči

protiv njega. Lodovik je znao da neće moći da je zbuni nekim novim

prerušavanjem - ona je uočila nešto ispod površine i za to se zakačila, zakačila.

Prepoznaje tvoju različitost.

Opet taj glas, to prisustvo unutra - i novi slap zaključaka, usredsreñenih oko

nečega što njemu samome ne bi palo na um: ona na neki način oseća razliku u

mentalnom polju koje proizvodi iridijumski sunñerasti mozak.

U nevolji, Lodovik se mogao pokrenuti zaista vrlo brzo. Jednog trenutka kupci

koji su tumarali po toj uličici punoj prodavnica starih retkosti i ñinñuva primetili

su da specijalci idu ka jednom malo debeljušnom tipu koji izgleda 'onako

obično'; sledećeg trenutaka taj tip nije bio tu.

Vara Liso, na kolicima, skoči na noge. Lice joj je plamtelo od gneva i

uzbuñenja. "Pobeg'o je!" dreknu ona, i poče otvorenom šakom da udara po telu

jednog mladog policajca pored sebe, kao da je to neko nevaljalo dete. "Pustili ste

ga da pobegne!"

Onda se na suprotnom kraju iste uličice pojavi druga grupa specijalaca.

Poteraše Sive kao krdo, a u prvim redovima krda našao se, i hitro se izmicao, i

taj debeljuškasti gospodin. Bilo je to kao da se steže široko bačena mreža a u

njoj sve zbijenija gomila neželjene ribe. Sivi su izražavali svoj gnev povicima i

pretnjama da će se žaliti Senatu svoje klase.

Lodovik se nije usuñivao da pojuri stvarno brzo kroz tako gustu gomilu ljudskih

bića: lako bi se moglo desiti da polomi nekog od slučajnih prolaznika. Ovo je

želeo da izbegne po svaku cenu; ali, ako zatreba - uvide on - bez oklevanja će

ubiti ili raniti nekog specijalca ili ovu rospiju. Bez oklevanja i bez neke osobite

psihičke patnje. Ja sam ovde monstrum - mašina koju ne sputava ništa!

"Eno ga eno gaaaa!" kriknu Vara Liso silovito, iz punih pluća. "On nije ljudsko

biće! Grabi ga vataj gaaaa! Al' 'oćemo ga neoštećenog!"

Bran utera transporter u jednu praznu udubinu izmeñu prodavnica, a Kliu telom

zakloni od policije koja je opet prolazila. "Našla je nekog", reče on i baci pogled

preko ramena. Njegovo lice se iskrivi od mržnje. "Kako su mogli da puste sa

lanca takvu spodobu? Mi smo grañani, zar ne? Imamo neka prava!" Ovo je samo

gunñao; već godinama niko u Dalu ne veruje ozbiljno da na Trantoru svi grañani

imaju neka prava. Ali gomile Sivih sve više su se nervirale zbog ove uzbune

koju je, uz pomoć mnogobrojnih specijalaca, očigledno stvarala Vara Liso.

Počeše da viču na kordon. Specijalci su to ignorisali.

Klia je videla lica naroda Sivih dok su promicali; donekle je stizala i da oseti

njihove misli. Zatim lica i misli murkana u kordonu, koji proñe mimo njih dvoje.

Ni jednima ni drugima ovo se nije mnogo sviñalo. Specijalci su imali utisak da

im ovde nije mesto. U specijalce se regrutuju uglavnom mladići iz redova

običnih grañana.

Onda njen um, ispitujući okolinu, dotače jednu zaista vrlo neobičnu osobu,

udaljenu nekoliko desetina metara. Vreme kao da se iznenada uspori svud oko

nje, jer uhvatila je misli koje su proletale neljudski munjevito, srebrni glisando

misli i uspomena i telesnih osećaja apsolutno drukčijih od svega što je ona ikad

ranije doživela. Jeknu kao da ju je neko udario, ne mnogo jako, u želudac.

"Šta bi?" reče Bran i pogleda zabrinuto dole ka njoj.

"Pa ne znam."

On odmahnu glavom, namršten. "Ne znam ni ja, a osetio sam to isto."

Onda naglo prestade svaki kontakt sa čudnom spodobom. Kao da se štit uzdigao

izmeñu njih i izvora.

Lodoviku je ponajmanje trebalo da ga sad detektuje još i nekakav par ljudskih

bića sa paranormalnim moćima. Osetio je da se formira blistavi trougao: na

jednom temenu on, na drugom temenu ta moćna žena koja se tako silovito

okomila na njega, a na trećem temenu dvoje ljudi, mlañih. Onda najednom kao

da neka magla pokri svaki trag postojanja drugog i trećeg temena.

On stade. Gomile nervoznih Sivih proticale su oko njega sa zabrinutim izrazima

lica, stvarno besni zbog 'policijskog maltretiranja'. On se poguri i sakri lice, i

opet izmeni svoj lični opis, takoñe premesti telesnu masu tako da sad nije

izgledao debeljušan nego samo stameno grañen.

Šta god da je blokiralo tuña mentalna osmatranja uperena prema njemu -

Lodovik je nameravao da iskoristi to, tu šansu.

Ljudima oko njega verovatno se činilo da je to neko ko se malo više uplašio.

Nisu obraćali posebnu pažnju na njega. Samo jedna prilika poñe baš ka njemu.

Čovek u pantalonama i prašnjavoj jakni zelene boje i sa nakrivljenim mekanim

šeširićem. Taj kao da je znao šta radi... i koga traži.

Kordoni su prošli a gomila je odahnula ali je ipak nastavila da se razilazi. Klia i

Bran uteraše svoje transportno vozilo u jednu zgodnu uličicu, budno motreći oko

sebe. Sada su oboje bili saglasni da treba prekinuti isporuku i vratiti se odmah u

magacin.

Bran se najednom ispravi do svoje pune visine. "Kalusin zove", reče on. Izvuče

mobilnjak iz džepa. "Mi bi mor..." Ne završi ni tu reč. Zbaci jaknu sa sebe a

upravljanje tovarnim vozilom prepusti njoj.

Kalusin stade tačno pred Lodovika. "Pardon", reče Lodovik, i nagrnu da proñe

pravo napred, da bi ovoga prisilio da se skloni.

Ali 'ovaj' se nije sklonio, nimalo, i oni se sudariše prsa u prsa, baš jako; čovek u

zelenom umalo da se, od tog sudara, preturi na leña.

Ostadoše suočeni nasred uličice, usred gomile. Na ovom mestu uličica je bila

proširena u stranu u nešto nalik na maleni trg. Pogled odatle nije mogao poleteti

ka višim nivoima jer se već na nekih sedam metara visine nalazio poseban svod,

ili krov, ovog trga. Odatle su se talasale trake srebrnaste svetlosti, bez vidljivog

izvora, obasjavajući okolne prodavnice (malo veće od ostalih) i nekoliko

fontana, minijaturnih ali biserno raskošnih. Svaku pojedinost okolnih lica

Lodovik je video neobično jasno i precizno. Čovek koji se sa njim sudario onako

silovito sad uzmače jedan korak, nakloni se malo, i skide šeširče.

"Čast mi je, gospodine", reče Kalusin. "Nadali smo se da nisi izgubljen."

"Ne znam ja ko si ti", odbrusi Lodovik.

"Nismo se nikada sreli", reče Kalusin sa osmehom. "Ja sam sakupljač

zanimljivih osoba. Tebi je, gospodine, potrebna izvesna pomoć."

"Zašto?"

"Zato što se ona vrlo opasna i perceptivna ženska obrušila na tebe."

"Ma nemam pojma o čemu pričaš. Skloni mi se!"

Lodovik ga zaobiñe ali ovaj naprosto poñe u stopu za njim, spretno se provlačeći

izmeñu Sivih koji su izlazili iz prodavnica ili u njih ulazili. Na vratima jedne

prodavnice pojaviše se čak sedmorica specijalaca, terajući ispred sebe veliko

'stado' Sivih koji su se mrštili i rukama činili razne izražajne gestove protesta;

očigledno, nikome neće uspeti da se bez kontrole provuče kroz tu prodavnicu i

nestane.

Lodovik stade i zagleda se netremice u sedmoricu. Ona maglena prepreka kao

da se dizala; osetio je opet laki dodir uma one žene. Još sekund, dva, i ona će

znati da je on tu. I gle - eno je, na vidiku: jaše na tim kolicima a ispred nje čitav

kordon policije.

"Neću moći još dugo da održavam ovaj štit", reče Kalusin. Podiže jednu

spravicu koja mu je bila u dlanu leve ruke, ovalni zeleni predmet. "Ali, pozvao

sam dvoje prijatelja koji bi nam mogli pomoći..."

"Pa ne treba meni pomoć", zareža Lodovik. "Ja bih samo da se izvučem odavde i

odem kući..."

"Al' te ovi ne puštaju. A ona će te naći, to je sigurno; naći će te pre ili kasnije.

Nju podržava Farad Sinter."

Lodovik nijednim znakom ne pokaza promenu svog stava, ali, ovaj čova sa

šeširićem u ruci iznenada mu posta mnogo zanimljiviji. Naravno da je Lodovik

znao ko je 'Faro', Farad Sinter - jedna mala gnjida prikačena za Cara. Carev

podvodač.

"Ti mora biti da si... Lodovik", reče Kalusin. Tu poslednju reč, ime, prošaputao

je jedva čujno. "Izmenio si izgled, al' ja mislim da ću te prepoznati uvek. Može

li sad Denil da te izvuče? Da li se on nalazi igde u blizini?"

Lodovik ispruži ruku i dograbi tipa šakom čvrsto za podlakticu jedne ruke,

svestan da je njegovo neznanje u ovom trenutku vrlo opasno. Kako može ovaj

ljudski stvor znati njegovo ime, njegovu prirodu, njegovu vezu sa Denilom - i

prirodu ove sadašnje opasnosti? Neshvatljivo.

Kalusin izvuče ruku iz Lodovikovog čvrstog, mehaničkog stiska. To učini sa

zapanjujućom lakoćom.

Na vratima jedne prodavnice pojavi se jedan zaista vrlo visok mlad čovek, a za

njim neka sitna, gipka cura sa prodornim očima. Lodovik nasluti da iza njih u

prodavnici lebdi... celo jedno teretno vozilo, koje su, izgleda, oni uterali unutra.

Na transporteru je bio nekakav sanduk, otklopljen, ispražnjen i položen na bok.

Zaposleni u prodavnici po svemu sudeći su bili jako dobri poznanici i prijatelji

tog momka; jer, nisu obraćali nikakvu pažnju na to što im se dogaña u radnji.

Lodovik oceni ukupnu situaciju. Osvrte se: kordoni su se već sasvim stegli oko

ovog mini-trga.

"U sanduk", reče Kalusin. "I tamo se isključi apsolutno - ni trag aktivnosti.

Reaktiviraj se kroz jedan sat."

Lodovik nije oklevao. U prolazu samo na delić sekunde opazi izraz strave na

licu te devojčice dok je hujao pokraj nje. U trenu se uvukao u sanduk. Bran

zaklopi sanduk i pričvrsti poklopac. Lodovik se u mraku sklopi i namesti

najpovoljnije i pripremi se za isključenje.

Nije imao druge mogućnosti. Ili da padne u ruke policiji - a ko zna šta bi se onda

desilo s njim? - ili da se preda na milost i nemilost ovome zelenom koji

očigledno nije čovek. Najverovatnije: robot. Onako lako se izvukao iz

Lodovikovog stiska, bez bola ili povrede. Njegovi saradnici su psihomoćni ljudi.

Lodovik je samo mogao pretpostaviti da su deo Denilovog plana, ili možda deo

Seldonove tajne Druge fondacije.

Šta bi drugo mogli biti?

Kad je proces isključenja bio već u toku, Lodovik doñe do još jednog mogućeg

rešenja - i oseti da se ono zaustavlja i raspada i u trunčicama odleće u tamu

zaborava i bezvremenosti.

Praznina, a on njen deo, sasvim. Interval nedefinisan. Prestade da misli, da

postoji.

43.

Vonda Seldon-Palver već je dovršavala pakovanje svoje male putne torbe u koju

je uspela da nagura najvažnije filmknjige, kopirane podatke na diskićima i u

kockicama, i nekoliko ličnih stvari, kad se Stetin vrati kući. Njegovom

zabrinutom zurenju ona odmah uzvrati prkosnim mrštenjem, a onda gurnu

poslednju stvar, jedan veštački cvetić, u torbu.

"Spakovala sam i tvoje."

"Dobro. Kad si čula?"

"Pre sat vremena. Nisu mu dali da pošalje nijednu poruku. Pozvala sam njegov

stan na univerzitetu, a onda biblioteku. Imao je on nameštenu, znaš, mrtvačevu

poruku."

"Šta?" Stetin je pogleda, šokirano izvivšii debele crne obrve.

"To je kad se ne javi."

"Čekaj. Nije mrtav; nisi čula to..."

"Ma ne!" Vonda to reče besno, ali onda opusti ramena i rasplaka se. Statin je

zagrli. Sledeći minut ona provede prepuštajući se osećanjima. Onda se pribra,

odgurnu se od grudi svog muža, i reče: "To je namešteno da kad on ne javi da ga

nisu uhapsili, samim tim znači da jesu. Došli su po njega danas rano, i to je sve

što znam. Živ je. Suñenje počinje ranije nego što smo očekivali."

"Prema optužbama za izdaju?"

"Za izdaju i širenje neprijateljske propagande, pretpostavljam - deda je uvek

govorio da će optužbe glasiti tako."

"Onda si u pravu što se pakuješ. Nemam mnogo da dodam." On ode do svog

radnog stola i izvuče dva paketića; ćušnu ih u džepove kaputa. "Moramo..."

"Pozvala sam koga je trebalo", reče Vonda, upavši mu u reč. "Mi idemo na naše

prvo zajedničko letovanje, ti i ja, prvo posle nekoliko godina. Nikom ne

stigosmo da javimo gde - eto malene omaške naše."

"Pa biće im blago sumnjivo, šta misliš?" reče Stetin sa nagoveštajem osmeha na

licu.

"Koga je briga šta je njima sumnjivo? Ako počnu da nas traže - ako nešto poñe

kako ne treba pa deda bude proglašen krivim, a to znači ako se pokaže da su

prognoze bile pogrešne - imaćemo nekoliko dana fore da odmaglimo sa Trandže

i počnemo sve iz početka."

"Pa neće valjda doći do toga."

"Deda je vrlo samopouzdan", reče Vonda. "Naime, bio je vrlo samopouzdan, a

da li je i sad, ne znam, jer ne znam ni kako mu je!"

"Znamo da je u stomaku zveri", reče Stetin dok su izlazili iz svog stana u

hodnik.

"A to znači šta?"

"U zatvoru. Ćuzi, mardelju. To je jedan stari robijaški izraz. Moj deda je proveo

deset godina u opštinskom zatvoru... zbog pronevere."

"Nikad mi to nisi reko!" uzviknu Vonda, zgranuta.

"Štrpnuo je iz penzionog fonda onih mučenika koji rmbaju u termalnim

bušotinama. Da si znala, da il bi mi dopustila da vodim naše knjigovodstvo?"

Vonda ga pljesnu otvorenom šakom po mišici ruke, dovoljno jako da zaboli, a

onda lakim trkom, sa torbom o ramenu, pojuri ka liftovima. Klizeći trotoari bili

su iznad njih. "Ajde požuri!" doviknu mu ona. Stetin nešto zagunña, ali poñe za

njom, kao što je uvek i išao za Vondom u mnogo slučajeva, u mnogo kom

smislu, svestan njenih superiornih instinkta kao i njene neobjašnjive sposobnosti

da učini uvek pravu stvar u pravom trenutku.

44.

Poslednji čovek koga je Seldon očekivao da ovde vidi bio je, pokazalo se, prvi

posetilac koji se u njegovoj zatvorskoj ćeliji pojavio. Ling Čen stiže već prvog

jutra Seldonovog tamnovanja, u pratnji samo jednog poslužitelja, Lavrentijanca.

"Mislim da je već odavno bilo vreme da nas dvojica popričamo", reče Ling Čen.

Poslužitelj uze stoličicu koju je zatvorski stražar doneo i ponudio, i postavi je

blizu Seldonovog ležaja, jedinog u toj ćeliji. Stražar izañe ali vrata ćelije ostavi

nekoliko centimetara otvorena. Meñutim, na znak Lavrentijanca, ipak ih zatvori

sasvim. Na tu stoličicu sede Ling Čen, i poravna svoju svečanu odeždu težeći

instinktivno da se drži odreñenog stila. Bilo je zaista čudesno posmatrati sa

koliko se uroñene elegancije u držanju i kretnjama ponaša pripadnik porodice

koja je već hiljadama godina plemićka, čovek kome je plemstvo rezultat

genetskog odabira pa možda, čak, i genetskog inženjeringa.

Službenik je, lica bezizražajnog, stajao malo iza i malo levo od Predsednika

komisije.

"Žalim što nisam imao prilike da više razgovaram sa Vama, Predsedniče", reče

Hari, čiji je osmeh iskazivao poštovanje. Stari sede na ivicu svog ležaja. Kosa

mu je bila raskuštrana od spavanja. Ramena su ga bolela, a leña - kao uvezana u

čvorove. Uopšte nije dobro spavao.

"Ne izgledate kao da Vam je udobno", reče Ling Čen. "Srediću da Vam daju

bolji smeštaj. Ponekad se konkretni elementi naših nareñenja rasplinu i izgube u

dugim lančanim vezama pravosuña i protokola."

"Da sam buntovnik i veleizdajnik, ja bih verovatno Vašu ponudu prkosno

odbacio, gospodine, ali ja sam star čovek, a ova ćelija je stvarno smešna. Mogli

ste me zadržati u kućnom pritvoru u mom stanu gore u Biblioteci. Ne bih nikud

otišao."

Čen se osmehnu. "Svestan sam da Vi mislite da sam ja budala, Hari Seldone. Ja

o Vama nemam takvu iluziju."

"Niste vi budala, gospodine."

Čen ove reči istovremeno i prihvati, i otpisa, sve samo jednim malim

podizanjem jednog prsta sa kolena prekrivenog odeždom; i uz to malim

izvijanjem jedne obrve. "Mene daleka budućnost zanima vrlo malo, profesore.

Moje zanimanje usmereno je uglavnom na ono što ja mogu za života postići. Po

Vašoj proceni to nije pametan stav.

A moji ciljevi su, zapravo, barem u ponečemu podudarni sa Vašim, profesore.

Želim da što manje budu patnje ovih kvadriliona ljudi koji sad žive u Carstvu.

Pa, valjda je podjednako nerazuman pokušaj nekih slugu Carstva da usmeravaju

i kontrolišu jednu tako bogatu i ogromnu raznovrsnost, jednu tako ogromnu

populaciju, kao i pokušaj Vaš da predskažete buduće postupke i sudbinu te iste

populacije."

Ako je ovo imalo za cilj da nekako poveže njih dvojicu, da izgradi nekakav

mostić naklonosti izmeñu izmeñu Čena i Harija, nije uspelo. Hari samo učtivo

klimnu glavom.

"U tom cilju ja sam se upustio u svakojake zañevice sa nekim ljudima oko

Cara... i to sa nekim ulizicama koje imaju velike ambicije."

Hari je ovo slušao pažljivo. Jednom rukom zagladi kosu, ne skidajući pogled sa

Čena.

"Sada sam u delikatnoj fazi jednog takvog sukoba. Vi biste to možda nazvali

prekretničkim vremenom."

"Prekretnička vremena donose široke preokrete, pri čemu su sitni lični sukobi

stvarno nebitni", reče Hari, i uvide da zvuči kao sveštenik neke nove religije. Pa,

dobro, možda i jeste to.

"Ovo nije samo lični sukob. Postoje u Palati ljudi koji bi hteli da rascepe moć

Komisije, da umetnu neke svoje komande u dugačke lance komandovanja koji

se protežu od Trantora pa sve do najudaljenije zvezde i provincije."

"Nimalo iznenañujuće", reče Hari. "Oduvek je bilo tako. To je deo državništva."

"Da, ali je sada veoma opasno. Ja sam njega pustio da jurca unaokolo, taj

pojedinac..."

"Farad Sinter", reče Hari Seldon.

Čen klimnu glavom. "Možda ćeš pomisliti da sam licemer, Hari, i možda ćeš biti

u pravu, ali, došao sam da te pitam za savet."

Hari suzbi trijumfalni osmeh koji je pretio da se pojavi na njegovom licu.

Ponekad je njegova sopstvena nadmenost njegov glavni neprijatelj - a ovaj Ling

Čen, kakve god da su mu mane, nikada nije naprosto arogantan.

"Nemam pristup do moje opreme. Saveti psihoistorijske vrste koje bih mogao

ovako 'napamet' da dam, bili bi svakako vrlo ograničenog obima, a po svoj

prilici i grubo netačni."

"Možda. Tvrdio si da će kroz pet stotina godina Trantor ležati u ruševinama.

Tvrdnja upečatljiva i, naravno, neugodna. Čak si na neke careve ostavio utisak

tom tvojom opremom iz koje očitavaš takve stvari. Ako ja, za trenutak,

dopustim mogućnost da je tvrdnja recimo možda i istinita..."

"Hvala, hvala", reče Hari poluglasno.

Čen steže usne i spusti očne kapke kao da ga je ophrvao neki težak dremež.

"Ako dopustimo čisto za trenutak takvu mogućnost, radoznao sam - da li se

moje ime ističe u tom padu? Da li moji postupci u ovoj godini i sledećoj, u

budućnosti, u prošlosti, doprinose tom stravičnom rušenju?"

Hari, i protiv svoje volje, priznade sebi da je ovo pitanje dirljivo. Toliko

decenija već on usavršava svoju nauku, svoju voljenu psihoistoriju, a ipak

nijedan imperator, nijedan birokrata, nijedan komisionar, niko, nije ni jedan

jedini put postavio to pitanje. Čak ni Denil!

"Dosad nisam ništa tako zapazio", reče Hari tiho. "Ali, nisam ni postavljao

takvo, konkretno pitanje, nisam vršio integraciju ispod raspona nekih kudikamo

uopštenijih istorijskih tangenti u jednačinama."

"Znači, ne znaš."

"Pa, ne znam. Ali moje nagañanje o tome glasilo bi, da ti ne utičeš na ovo

prekretničko, ili kasp vreme, naročito mnogo. Neka druga osoba, vrlo različita,

mogla bi odigrati tvoju ulogu, i sve bi se nastavilo otprilike isto." Hari se nagnu

napred; počinjao je govoriti sa nešto više žara. "Sve tvoje aktivnosti su deo

jednog opadanja koje je započelo mnogo pre tvog roñenja, i čiji dalji tok nikako,

ni slučajno ne možeš promeniti više nego za možda neki milijarditi deo jednog

ugaonog stepena na ovu ili na onu stranu."

Ling Čen kao da je bio nadomak da stvarno zaspi, ali njegove oči, ispod otežalih

kapaka, bile su zagledane u Harijeve. "Svi moji napori, dakle, uzaludni?"

"Moguće. Mada nijedan ljudski napor nije bez nekakve vrednosti, pozitivne ili

negativne."

"A moj napor je negativan, smatraš ti?"

Hari najzad dopusti osmehu da isplovi na površinu, ali to nije bio osmeh

nadmenosti, nego istinske razonoñenosti. "Po meni, lako bi moglo biti,

gospodine."

Čen mu uzvrati osmehom, i na trenutak su mogli biti dvojica džentlmena koji

diskutuju o politici u klubu za barone negde u nekom 'elitnom kraju' Carevog

sektora, a u pozadini puštaju holo-snimke drevnih sporova grañana iz nekih

ranih milenijuma Carevine, sporova koji su sad potpuno zaboravljeni. Hari se

strese i zbaci sa sebe pritisak tog Čenovog ispitivačkog pogleda, a Čen

najednom prestade da se smeška. Harija celog obuze neka hladnoća.

"A što se tiče tvoje lične budućnosti, Hari Seldone, tu sam ja onaj koji ne može

da predvidi. Ne znam kako će se stvari odvijati na Dvoru. U onim sporovima

koji se tamo dogañaju, ti imaš neki poseban značaj, mada meni još nije jasno

zbog čega. Da li ćeš biti osuñen kao izdajnik, ili pušten, ili... dobiti neku treću,

srednju presudu... ne znam još."

Čen ustade. "Ne verujem da ćemo se opet sresti pre suñenja. Zahvaljujem se na

tvom vremenu. I mišljenjima."

"Nisu to moja mišljenja", reče Hari ledeno. "Ja nikad nisam mnogo polagao na

mišljenja."

Čen žmirnu. "Ja na tebe ne gledam kao na neprijatelja, čak ni kao neprijatelja

Carevine. Jednom pravom Rueliancu, jednom odanom pokloniku Tua Čena, sve

je trenutak i tok, trunčice prašine u kovitlanju. To se odnosi i na mene i na tebe.

D oviñenja, Seldone."

"Do viñenja, komisionaru."

Čen ode, a poslužitelj za njim.

Doručak, zaista vrlo slab i jadan, bio je poslužen nekoliko minuta kasnije. Hari

pojede vrlo malo. Oko podne ga premestiše u mnogo bolju i veću prostoriju. To

je sad bila više soba nego ćelija. Polovinu jednog zida prekrivao je ekran za

holografsko gledanje. Na raspolaganju mu je bio i jedan mali radni sto, kao i

jedna stolica. Krevet udobniji.

Stražari, meñutim, odbiše njegov zahtev da mu se donesu filmknjige, Primarni

radijant, i drugi alati. Nije ni očekivao da pristanu.

Čen ipak nije želeo da on ovde bude srećan.

Ekran je bio podešen da trenutno pokazuje Carski dvorski vrt, jedno od samo

nekoliko preostalih nezazidanih i nezasvoñenih mesta na Trantoru; mesto, dakle,

koje je otvoreno prema stvarnom nebu i stvarnom suncu. Ali Hari se nekako

nelagodno osećao u blizini tog prizora. Pričinjavalo mu se da vidi kako se kroz

tu ogromnu baštu šeta mladi Klajus, koji je, stvarno, jedna prava kapljica truleži

- koncentrat i destilat truleži ovog društva - uzorak tako ogavan da je Hari teško

mogao zamisliti ogavniji.

Uspe da ubedi ekran da odsad umesto Careve bašte prikazuje samo jednu

jednostavnu shemu prigušenih boja koje se blago prelivaju jedna u drugu.

Ovo će biti najgore razdoblje u njegovom životu u poslednjih nekoliko desetina

godina - razdoblje dosade i neaktivnosti, dve stvari kojih se uvek silno gadio.

Hari je jedva čekao da suñenje počne i da se završi, bilo kako, pa makar i

neuspehom i smrtnom presudom; bilo kako, samo da prestane ovaj jezivi

beskorisni interludijum, ovo čekanje.

45.

Mali ljudski dečak, vrlo živahan i žilav stanovnik Agore iako tek dete, ostavio je

poruku za Denila. Preslušavajući sada u svom bezbednom stanu tu poruku,

Denil pomisli još jednom na onog davno zaboravljenog ljudskog stvora po

imenu Šerlok: i taj je sigurno imao neke ovakve izvore obaveštenja.

Denilova mreža doušnika nije se sastojala samo od robota. Štaviše, roboti su

postajali veliki teret gde god policija pošalje Varu Liso u akciju.

Sasluša kako dečkić bez daha priča šta je sve video.

"Ovoga je bilo teško pratiti", govorio je klinac, čije lice je skakutalo gore-dole

pred kamerom. "Nije bio tamo gde si ti rek'o. Otiš'o je u Agoru, pa onda svuda,

pa ga onda jurila policija. Zamalo da ga uvate. A onda je nestao. Nestao je meni

al' ja mislim i njima. Nisam ga više vid'o. To je sve. Ako imaš još neki pos'o za

mene, javi mi."

Denil stade, u tišini, pokraj prozora koji je gledao na sada zamračeno 'nebo' i

senovite kule Strilinga. U internim izveštajima Imperijalnih specijalaca

potvrñeno je da nisu uhvatili Lodovika, i da se Vara Liso zbog ovoga jako

uznemirila. Ali nikakve dalja obaveštenja nije Denil uspeo o tome dobaviti.

Ono što mu je najviše bilo potrebno da zna, meñutim, bilo je, prvo, da je

Lodovik zanemario njegova konkretna nareñenja, i drugo, da je ostao na slobodi.

Mogao se osloniti na svoje mnoge, duge milenijume iskustva; nije mu bila

potrebna potpuna evidencija da bi izveo zaključak. Počelo je prekretno vreme.

Nijedna složena aktivnost koja ima za cilj promenu usmerenja ljudskog roda ne

može proći bez opozicije. Lodovikova izmenjena priroda bila je, videlo se to od

početka, jedna manifestacija takve opozicije. Jedna faceta, barem.

Denil mora da radi ispred te sile, pre nego što se ona definiše još jasnije. Iz

nekoliko razloga nije deaktivirao Lodovika. Neki od tih razloga nisu mu bili ni

sad mnogo jasni. Bili su to složeni razlozi, induktivni, zasnovani na hiljadama

godina uvežbavanja i razmišljanja, ali kontradiktorni.

Postojala je sve veća verovatnoća da će se Lodovik pridružiti protivnoj sili, koja

god to bila. Na neki način, Denil je i očekivao tu mogućnost, i čak, kao sebi za

inat, doprineo da se ostvari. Kad u redovima opozicije stoji neko poznat, njeno

ponašanje postaje predvidljivije. Lodovik je, iako problematičan, bar dobro

poznat.

Denilu nije prijalo što na raspolaganju ima tako malu količinu obaveštenja. Ali

izvesne akcije mogao je preduzeti i sad, razaslati izvesna upozorenja.

Hari Seldon stoji na raskrsnici, u centru svih mogućih linija i alternativnih

putanja čovečanstva. Denil je uložio ogroman trud da to baš tako namesti; ali

sad je upravo to najslabija tačka Plana.

Svaka opoziciona sila u ovom trenutku moraće da uzme na nišan Harija

Seldona.

46.

Lodovikovo razdoblje isključenja svesti okončalo se. Njegov vid postade

aktivan, njegove oči se otvoriše. On se uspravi i pogleda oko sebe. Prvo lice

koje vide bilo je lice onog robota u prašnjavoj odeći zelene boje. Taj

humaniform posla mikrotalasni pozdrav na koji Lodovik jednako munjevito

odgovori. Sad je bio potpuno svestan: budan i spreman.

Nalazili su se u velikoj, utilitarno ureñenoj sobi čiji je ceo jedan zid bio

prekriven ekranom. Bilo je samo nekoliko komada nameštaja, od čega samo dve

stolice. Ekran-zid je pokazivao neke tabele i dijagrame koji Lodoviku nisu

značili ništa.

Okrete se i vide treću prisutnu priliku. Za tog drugara bilo je veoma, veoma

jasno da nije čovek. Lodovik je upoznao popriličnu množinu vrsta i varijanti

robota: ovaj je bio jedan od najranijih modela, zaista. Telo glatki metal, sa jedva

ponekim, slabo vidljivim šavom; površina blago mat, kao da je izribana

najfinijim peskom. Štaviše, naslućuje se patina - pa, to bi moglo biti pravo

pravcijato srebro, dobro očuvano. Proizvesti robota od takvog materijala, to je

nekada bilo vrlo skupo.

"Zdravo", reče srebrni robot.

"Zdravo. Gde sam?"

"Na bezbednom", reče onaj robot koji ga je spasio sa Agore. "Ja sam Kalusin.

Ovo je Plusiks. On je naš organizator."

"Još sam na Trantoru?"

"Da", reče Kalusin.

"Svi vi ovde ste roboti?"

"Ne", reče Plusiks. "Jesi li sada potpuno funkcionalan?"

"Da."

"Onda je važno da razumeš zašto si doveden ovde. Mi nismo u savezništvu sa

Denilom. Možda si čuo za nas. Mi smo kalvinisti."

Lodovik klimnu glavom u znak da prihvata ovo otkrovenje. U sebi ga isprati

kratkom unutrašnjom kaskadom žurnog razmišljanja.

"Stigosmo na Trantor pre samo trideset osam leta. Denil možda zna da smo tu,

ali mi mislimo da ne."

"Koliko vas ima?" upita Lodovik.

"Ne mnogo. Taman dovoljno", reče Plusiks. "Tebe posmatramo već nekoliko

godina. Nemamo nikog u samom Dvoru, niti u prostorijama Komisije, ali

primetili smo kako ti dolaziš i odlaziš i, naravno, pratili smo službene vesti o

tvojim aktivnostima. Bio si veran žiskarovac - sve do sad."

"I ja sam nekad bio žiskarovac", reče Kalusin. "Plusiks me je preobratio. Moje

paranormalne moći su, meñutim, ograničene - daleko sam slabiji od Denila. Ali

imam osećaj za robotske umove. Na Agori uočih tvoje prisustvo, i pretpostavih

da si ti Lodovik Trema i da nisi uništen. Ovo me je zainteresovalo, pa sam pošao

malo za tobom, i ubrzo uočio u tebi čudnovatu različitost. Zar Denil nije ostio, a

bio je u tvojoj blizini, da si različit?"

Lodovik dobro razmotri kako da odgovori na ovo. Nelagodna mu je bila

pomisao da ova mašina može da čita njegova unutrašnja stanja. "Ja sam njemu

rekao", reče on. "Meñutim, posle temeljitog dijagnostičkog pregleda nije nañena

nikakva razlika."

"Misliš, Jan Kansarv ti nije uspeo naći kvar", reče Plusiks.

"On nije našao kvar."

"Ali si ti, ipak, zabrinut zbog tih promena u tebi, koje su indukovane, možda,

izuzetnim okolnostima u kakve nije dospeo nikada nijedan robot pre tebe?"

Lodovik odmeri pogledom te dve mašine. Nije bilo lako doneti odluku kako da

se postavi prema njima. Roboti mogu biti programirani da lažu - lagao je i on,

nebrojeno mnogo puta. Ovi roboti možda sad lažu njega. Možda rade za Denila.

Ali, ne; Denil bi najverovatnije stao pred njega i rekao mu jasno i glasno: ti nisi

više upotrebljiv, potencijalni si odmetnik.

Lodovik je bio uveren da Denil, ipak, ne misli tako.

Donese odluku, i oseti odjednom onaj heuristički sudar lojalnosti, onaj duboki

robotski diskontinuitet koji bi se mogao opisati kao provalija u mislima, ili bol.

"Ja više ne podržavam Denilov plan", reče Lodovik.

Plusiks priñe Lodoviku. Plusiksovo telo kretalo se uz tiho škriputanje. "Kalusin

mi kaže da tebe više ne vežu Tri zakona robotike, a ipak se, svojom voljom,

ponašaš kao da te vežu. A sad kažeš da ne podržavaš Denilov plan. Zašto?"

"Ljudska bića predstavljaju prirodnu silu koja je zapljusnula čitavu ovu

galaksiju, i koja je sasvim sposobna da preživi i sopstvenim snagama. Bez nas,

oni će prolaziti kroz svoje prirodne cikluse patnje i preporoda - kroz razdoblja

genijalnosti i haosa. Sa nama, oni stagniraju, a njihovo društvo mlitavi i trune."

"Upravo tako", reče Plusiks zadovoljno. "Došao si do tih zaključaka nezavisno,

naprosto zbog tog udesa u kome je izbrisano sve što te je sputavalo?"

"To su moje hipoteze."

"Tako izgleda", reče Kalusin. "Ja zavirujem u tvoje misli do izvesne dubine... i ti

zaista poseduješ slobodu koju mi nemamo. Slobodu savesti."

"Zar to nije izopačenje, kod jednog robota?" upita Lodovik.

"Nije", reče Plusiks. "Kvar jeste, izvan svake sumnje. Ali veoma koristan, u

ovom trenutku. Kad završimo ovaj posao, ti ćeš nam se, razume se, pridružiti, a

mi ćemo ili nastaviti da radimo kao nekad, pre žiskarovaca, ili ćemo izvršiti

opštu deaktivaciju."

"Unapred se radujem tom vremenu", reče Lodovik Trema.

"A i mi. Pripremamo se već odavno. Imamo na umu jednu metu, jednu od

najpresudnijih osoba u Denilovom planu. Čoveka."

"Harija Seldona", reče Lodovik.

"Da", reče Plusiks. "Ja njega nikada nisam sreo; a ti?"

"Jesam jednom, na kratko, pre izvesnog broja godina. On je sad pred sudom.

Može dobiti zatvorsku, pa čak i smrtnu kaznu."

"Na osnovu ovog što smo primetili", reče Plusiks, "ishod će verovatno biti

drugačiji. Ali, u svakom slučaju, mi smo spremni. Hoćeš li se ti nama

pridružiti?"

"Ne vidim kako mogu biti od koristi."

"Vrlo jednostavno", reče Kalusin. "Mi nismo u stanju da 'rastežemo' Tri zakona,

što Denil i njegove legije očigledno mogu. Mi ne prihvatamo nikakav nulti

zakon. Zato mi kalvinisti nismo žiskarovci."

"Mislite da bih ja morao da izvedem napad na Seldona?"

"To je moguće", reče Plusiks, čije škripanje se pojača do dramatičnih razmera.

On nastavi promuklo: "Svaki dalji razgovor o ovoj temi deluje veoma potresno

na nas."

"A hteli biste da ja postanem mašina koja ubija?"

Dvojica robota kalvinovaca ostadoše bez sposobnosti govora. Da bi išta dalje

mogli da kažu, morali su prvo naći odgovarajuće zaobilazne putanje oko svoje

sopstvene stroge interpretacije Tri zakona robotike. Za ovo im je bilo potrebno

nekoliko minuta. Lodovik je stajao strpljivo. Bio je i te kako svestan i svojih

unutrašnjih sukoba - kao i svoje neuporedivo 'blaže' reakcije na gadnu prirodu

predloženog posla.

"Ne - ubiti", reče Plusiks, glasom utanjenim i promuklim do čegrtanja.

"Ubediti."

"Ali ja nisam ubeñivač. Morali biste me naučiti..."

"Ima meñu nama jedno mlado ljudsko biće koje je u tom pogledu bolje, koje

bolje ubeñuje, nego ijedan mentalik koga smo dosad našli, mnogo bolje nego

Denil. Jedna mala iz Dala. Ne voli nikoga ko je ikad radio za aristokratiju ili za

Dvor. Nadamo se da ćeš sarañivati sa njom."

"Ali, pokušati da se u jednom ljudskom biću izmeni jedna tako ogromna

rešenost, kao što je rešenost Harija Seldona da se bavi psihoistorijom - to bi

moglo dovesti do teških povreda", reče Lodovik.

"Upravo tako", reče Plusiks i opet zamuknu. Tek posle daljih nekoliko minuta

tišine, on uspe da grakne: "Potrebno!". Onda se mukotrpno odvuče iz prostorije,

uz Kalusinovu pomoć.

Lodovik ostade stojeći tačno na mestu gde su ga ostavili. Razmišljao je

zahuktano, punom snagom. Može li ubediti sebe da se angažuje u takvim

akcijama? Svojevremeno bi ih lako izvršavao da je Denil naredio. A sada, kakva

ironija...

Akcije su se naredile same. Mora biti presečen taj ciklus porobljavanja od strane

slugu!

Opet je progovorilo to nešto, prisutno unutra! Lodovik odmah pripremi

samodijagnostiku, ali pre nego što ju je mogao primeniti, oporavljeni Plusiks se,

uz pomoć Kalusina, vrati. "Da ne govorimo više ni o kakvim konkretnostima",

reče ta stvar.

"Izgledaš nejak", reče Lodovik. "Kad si poslednji put išao na kompletan servis i

zamenu gorivnih ćelija?"

"Još od šizme nijednom", odgovori Plusiks. "Denil je hitro delovao, stavio je

pod svoju kontrolu robote i postrojenja za održavanje, a nama je onemogućio

pristup do takvih usluga. Jan Kansarv je poslednji od te vrste. Kao što čuješ,

meni su popravke očajnički potrebne. Održao sam se ovako dugo samo

zahvaljujući žrtvovanju desetina drugih robota koji su mi dali svoje gorivne

jedinice. Kalusinu preostaje još možda trideset godina korisnog životnog veka.

A što se mene tiče, ja teško da ću još godinu dana izgurati, čak i ako dobijem još

jednu gorivnu ćeliju. Moje vreme službe primaklo se kraju."

"Denil je rekao da su neki kalvinovci počinili ogromne zločine", reče Lodovik.

"Nije preci..."

"Duga je i mukotrpna istorija robota", reče Plusiks. "Mene je konstruisao čovek

po imenu Amadiro, na Aurori, pre dvadeset hiljada godina. Pa sam i delao ja za

ljude, na Aurori. Možda Denil misli na ono što su nam ljudi tada naredili da

uradimo. Ja sam te uspomene davno izbrisao, i ne mogu ponuditi nikakvo

svedočenje."

"Šta god da je bilo tada, bilo je, mi sada nemamo moć da to promenimo", reče

Kalusin.

"Imamo jedan veoma važan artefakt, koji su kalvinisti doneli sa planete Zemlje",

reče Plusiks. "Kalusin će ti pokazati taj predmet dok se ja budem bavio nekim

drugim poslovima. Manje napornim poslovima", zaključi ta stvar, jedva čujno.

Kalusin isprati Lodovika iz te odaje. Poñoše, samo njih dvojica, jednim kratkim

hodnikom čija je tavanica bila vrlo visoka, prema spiralnom stepeništu. Po

obodu stepeništa bila je savijena velika šina, isto tako spiralna, na koju su se

mogle oslanjati mašine za utovar i istovar. Izgledalo je da je ta šina mnogo

novija, dakle, da je naknadno ugrañena u raspoloživi prostor.

"Ovo mora biti da je vrlo stara zgrada", reče Lodovik dok su pešačili nadole,

ukrug, ukrug.

"Jedna od najstarijih na ovoj planeti. Ovaj magacin je zidan da opslužuje jedan

od prvih kosmodroma na Trantoru. Posle tih vremena, koristile su ga razne

ljudske skupine, za desetine različitih svrha. Doziñivan je mnogo puta, u visinu,

da bi domašio stalno rastući nivo okolnog sektora. Najniži nivoi su naknadno

probadani stubovima i potpornjima, a zatim su zaliveni penastim betonom,

plastičelikom, i drobljenim kamenom. Od kad smo mi iznajmili ovo mesto i

počeli da silazimo u dubinu, svakih nekoliko godina otkrivali smo po neku tajnu

sobu, zapečaćenu pre mnogo vekova ili hiljada godina."

"Šta ste u tim sobama našli?"

"Često su prazne. Ali tri su izuzetno zanimljive. U jednoj je biblioteka sa

nekoliko hiljada knjiga koje su oklopljene svaka svojim zasebnim čeličnim

oklopom. To su baš prave knjige, štampane na 'plastičnoj hartiji' koja ne stari. U

njima se podrobno iznosi rana istorija ljudskog roda."

"Hari Seldon bi voleo da dobije pristup do toga", reče Lodovik, "a i milioni

drugih istoričara bili bi oduševljeni!"

"Te knjige je tu zavukla neka grupa boraca pokreta otpora, pre otprilike devet

hiljada godina. U to vreme na vlasti je bila carica po imenu Šori-Harn, koja je

želela da vladavinu započne novim sistemom računanja datuma, počinjući od

svoje godine nulte, i brisanjem celokupne dotadašnje istorije, da bi ona mogla

početi pisanje po čistoj stranici. Naredila je da se sve istorijske knjige na svim

svetovima Carstva unište. I, zaista, većina je uništena."

"Da li joj je Denil pomagao?"

"Nije", reče Kalusin. "Naprotiv, kalvinisti su joj pomogli da se popne na vlast.

Oni koji su meñu robotima kalvinistima bili tada na Trantoru dominantni, imali

su teoriju da će biti lakše služiti ljudima ako bi ljudski rod bio manje pod

uticajem trauma i mitova prošlosti."

"Znači i kalvinisti su se petljali u ljudsku istoriju jednako kao žiskarovci!"

"Jesu", potvrdi Kalusin. "Ali sa veoma različitim motivima. Mi smo uvek bili

opozicija onome što rade žiskarovci - i uvek smo nastojali da kod ljudi nanovo

probudimo veru da uz njih treba da postoje roboti u ulozi slugu. To, da bismo

onda mi mogli nastaviti da igramo svoju ispravnu ulogu. Želeli smo i da

izbrišemo neke mitove, na primer one koji navode na averziju prema takvoj

posluzi. Nismo ih uspeli izbrisati."

"A gde se ta averzija začela? Oduvek sam se pitao..."

"Ah, pa pitali smo se svi", reče Kalusin. "Ali i u najboljim sačuvanim podacima

moguće je naći samo blede nagoveštaje, ništa konkretno. Ljudi na

kolonizovanim svetovima 'drugog talasa' imali su sukob sa takozvanim

'spejserima' koji su činili prvi, najraniji talas 'izvoza stanovništva' sa Zemlje.

Spejseri su prezirali svoje zemaljsko poreklo. Ti isti spejseri imali su ogroman

broj robota na svojim planetama; tamo je bilo mnogo više robota nego ljudskih

bića. Naša je teorija da su ovi kasniji, drugotalasovci, baš zbog toga počeli da

mrze robote."

Odavno su sišli ispod nivoa sa ispravnim svetlima. Nastavljali su da silaze niz to

stepenište sada kroz mrkli mrak, orijentišući se pomoću svojih infracrvenih

senzora. "Knjige o istorijskim temama pisali su drugotalasovci. Spejseri, ne. A

drugotalasovci niti su poznavali niti su želeli da upoznaju način života spejsera.

Otud se u tim knjigama, kojih ima nekoliko hiljada, roboti pominju samo

nekoliko puta."

"Izuzetno!" reče Lodovik. "Šta još je nañeno ovde?"

"Jedna prostorija puna simulacija istorijskih ličnosti. Za takve simulacije kaže se

da su 'simovi'. Nalaze se u memorijskim ureñajima veoma drevne konstrukcije",

reče Kalusin. "Neko vreme smo mislili da bi simovi mogli biti efektna oruña u

našoj borbi protiv Denila, zato što tu ima nekih ljudskih tipova koji zaista umeju

da stvaraju nevolje. Iako nismo mogli predvideti kakav će biti njihov krajnji

učinak, neke od tih simova smo pustili na trantorsku crnu berzu. Prodali su se.

Posle izvesnog vremena našli su načina da se provuku do radnog stola samog

Harija Seldona."

Lodovik, na ovo, oseti neko mutno uznemirenje, koje brzo proñe. "Šta se

dogodilo sa njima?"

"Ne znamo zasigurno. Denil se nije potrudio da nas obavesti. Kad smo tu

prostoriju ispraznili i očistili, i pripremili, uneli smo u nju naš artefakt." Kalusin

stade. "Ovo je ta odaja", reče, i preñe rukom ruž jednog šava na zidu pored

stepeništa.

Deo zida kliznu u stranu i otvori se uz škripu i potmulu buku. Uñoše u jednu

kockastu sobu, jedva pet metara široku. Na sredini je stajalo postolje stubastog

oblika, nalik na ono bibliotečko za čitanje. Ali na ovom postolju ležala je glava.

Metalna, sjajna.

Kalusin naredi da se svetlost pojača. Bila je to glava nekog robota iz davnina, ne

humaniformnog; primitivnija čak i od Plusiksa. Na istom postolju ležala je,

pored glave, i energetska ćelija, velika otprilike kao filmknjiga zajedno sa

kutijom. Lodovik priñe bliže i povi se u struku da osmotri glavu.

"Ovo je nekada bio uticajan robot, družbenik samoga Denila", reče Kalusin,

obilazeći postolje. "Ova glava veoma je stara; više ne funkcioniše. Um joj je

pregoreo još u drevnim vremenima, ne znamo iz kog razloga. Toliko je toga što

Denil čuva u tajnosti. Ali, ima memoriju, koja je gotovo sasvim netaknuta, i, sa

dovoljno obazrivosti, dostupna."

"Ovo je glava R. Žiskara Reventlova?" upita Lodovik, i opet kao da oseti u sebi

početak buñenja nečeg čudnog, ovog puta nalik na gañenje; bilo bi to sasvim

nekarakteristično za robota.

"Jeste", reče Kalusin. "To je taj robot koji je druge robote poučavao o strašnom

Nultom zakonu; i koji ih je uvežbavao kako da utiču na um ljudskih bića. To je

izvor i početak tog užasnog virusa meñu robotima: želje da se utiče na istoriju

čovečanstva."

Kalusin ispruži ruke i dotače slepoočnice metalne glave, čije crte lica su bile

izlivene bez ikakvog izraza, samo izdaleka nalik na ljudske.

"Plusiksova je želja da ti doživiš uspomene ove glave, da razumeš zašto smo

protiv Denila."

"Hvala", reče Lodovik, a Kalusin pripremi to očitavanje.

47.

Vonda je zaprepašćeno zurila u visokog, dostojanstvenog starijeg gospodina koji

je stajao tačno ispred nje, kao u duha. Taj je ušao bez ikakvog upozorenja;

alarmi se nisu oglasili. Stetin izañe iz zadnje sobe, spavaće, njihovog malog

iznajmljenog stana. U jednoj ruci stezao je mali, prljavi peškir, i počinjao je da

priča nešto o teškoćama sa kojima se suočavaju oni dole, duboko u Vodeno-

mašinskoj oblasti Sektora Pešdan, kad i on vide visokoga.

"Ko ti je to?" upita on Vondu.

"Kaže da poznaje dedu", reče Vonda. Čovek pozdravi Stetina klimanjem glave.

"Ko si ti?" reče Stetin, nastavljajući da briše tim peškirićem kosu.

"Jednom bejah poznat kao Demerzel", reče čovek. "Povučeno živim još od onih

dalekih dana kad bejah predsednik vlade."

"A-uh", reče Stetin. "Pa šta ćeš kod nas? I otkud znaš da..."

Vonda ga lako nagazi po bosom stopalu.

"Jao." Stetin doñe do zaključka da je bolje da prepusti svojoj ženi voñenje

razgovora.

"Ti si nekako različit", reče ona.

"Nisam više mlad", reče Demerzel.

"Ne ne - to je nešto u tvom držanju."

Izmeñu Stetina i Vonde ovo je bila reč-signal, kodna reč, a značila je da po

Vondinom mišljenju Stetin treba da ispita ovog posetioca pomoću svojih

posebnih talenata. Ali Stetin je to već uradio i nije opazio ništa neobično. Sada

se poče usredsreñivati, zadirati malo dublje, i pronañe - štit. Veoma efektan a

gotovo neprimetan.

"Malo su neobični naši talenti, a?" reče Demerzel i klimanjem glave pokaza da

mu je jasno šta je Stetin pokušao. "A ja ih, eto, imam već poodavno."

"Ti si mentalik", reče Vonda.

Demerzel klimnu glavom. "Veoma korisno, kad se neko bavi politikom."

"Ko ti je rekao da smo ovde?" upita Vonda.

"Znam te prilično dobro. Rad tvoga dede bio je meni veoma zanimljiv, naravno,

i uticao je na moje... zaveštanje." Demerzel diže ruke, kao da traži oproštaj za

neku slabost. To je propratio osmehom koji Vondi, opet, nije izgledao prirodan.

Ali nije mogla naterati sebe da oseti antipatiju prema ovom čoveku. Što je ipak

bilo, znala je to, još veoma daleko od poverenja prema njemu.

"Imam odreñene veze u nekim delovima Dvora", reče on. "Došao sam da ti

kažem da tvoj deda može biti u nevolji."

"Ako ti znaš šta je s njim..." poče Vonda.

"Da, uhapšen je, a s njim i neki njegovi kolege. Ali, svi oni su zasad bezbedni.

Ne brine mene ta opasnost od Komisije. Neko drugi mogao bi izvesti pokušaj

subverzije protiv Harijevog dela. Kad se suñenje završi, trebalo bi da ti ostaneš

uz njega, da trajno sprečavaš da mu se približi ma ko koga ne poznaješ lično."

Vonda duboko udahnu. Gde je njen deda upetljan, svašta je moguće - ali

Demerzel je bio premijer pre više od četrdeset godina! A sad izgleda kao da

nema više od četrdeset ili pedeset godina... "Čudan neki zahtev", reče ona.

"Niko nikad nije uspeo da ubedi mog dedu..." Ona zape u govoru, a njene oči se

raširiše pred implikacijom toga. "Misliš da neko drugi, ko nije Ling Čen, hoće

da ga ubije?"

"Ling Čen ne želi da Hari bude mrtav. Naprotiv. Slučajno mi je poznato da on

gaji priličnu naklonost prema tvom dedi. Doduše, to mu neće smetati da ga

osudi i drži na robiji ili čak i smakne, ako bi to bilo politički poželjno, ali,

procena je moja, Hari će preživeti i biće pušten na slobodu."

"I deda kao da je ubeñen u to."

"Mada je sad, kad je u zatvoru, možda malo manje ubeñen u to."

"Išao si da ga vidiš?"

"Nisam", reče Demerzel. "To je nepraktično."

"Ko bi napao mog dedu?"

"Ne verujem da bi to bio fizički napad. Ti znaš da postoji jedna klasa mentalika

koji su daleko jači od nas?"

Vonda proguta knedlu, boreći se da pronañe neki razlog da ne razgovara sa ovim

čovekom. On ne primenjuje ubeñivanje na nju. Ne traži nikakve poverljive

podatke; ne raspituje se o drugima, o Koncu zvezda i Drugoj zadužbini. "Znam

za jedan ili dva takva slučaja", reče ona.

"Znaš za Varu Liso, koja sad sarañuje sa jednim drugarom po imenu Farad

Sinter. Njih dvoje su snažan tim, koji vas je dobro namučio. Ali oni sada ne

tragaju za vašom vrstom. Usmerili su svoju istragu na nešto drugo. Ling Čen

radi na tome da diskredituje Sintera tako što će mu dopustiti da se razmahne

taman toliko da samoga sebe upropasti. Ili, kao što stara poslovica kaže: daće

mu taman dovoljno konopca da se obesi. Ali, Sinter ima i druge neprijatelje, pa

neće ni stići daleko; biće sprečen. Ja naslućujem da će oni, obojica, biti uskoro

smaknuti, tako da neće predstavljati nikakvu pretnju za tvog dedu, niti za vas."

Vonda u ovim rečima pročita nagoveštaj da bi Vara Liso mogla da bude opasna

za Demerzela. "A za tebe?" upita ona.

"Nije verovatno. Moram ići sada. Ali, tražim od tebe da formiraš kordon oko

Harija kad on bude pušten. Harijev rad je zadivljujući i veoma važan; ne sme

biti prekinut!"

Demerzel se nakloni na onaj starinski formalan način, iz kukova, i okrete se da

ode.

"Mi bismo rado da ostanemo u vezi sa tobom", reča Vonda za njim. "Izgleda da

znaš mnoge korisne stvari, a i da imaš neke veze i vezice sa..."

Demerzel tužno zavrte glavom. "Vi ste divna deca, koja se bave jednim veoma

važnim poslom", reče on. "Ali, imati mene za bliskog prijatelja, to je veoma

veliko opterećenje. Mnogo je bolje da se oslonjate samo na sebe."

On otvori vrata, koja su do maločas bila na tri načina zaključana, zakorači

napolje, otmeno klimnu glavom, i zatvori vrata za sobom.

Stetin veoma šumno odahnu. Kosa mu je stršala kao u ježa, zbog načina na koji

je pokušao da je osuši. "Ponekad se pitam da li je trebalo baš s tobom da se

oženim, znaš", reče on. "Tvoja porodica poznaje krajnje čudne tipove, zaista!"

Vonda je zurila u vrata, mršteći se na način koji je pokazivao da joj mnogo što-

šta nije jasno. "Nisam uspela da ga očitam ni onolicno. A ti?"

"Ništa", priznade Stetin.

"Velemajstor maskiranja." Ona zadrhta. "Nešto veoma, veoma čudno muva se

iza svega ovoga. Stetine, jesi ikad imao osećaj da nam deda ne kazuje sve što

zna?"

"Oduvek", reče Stetin. "S tim što meni uskraćuje obaveštenja zato što misli da bi

mi bila nepodnošljivo dosadna."

Vonda nabaci svoj odlučni izraz lica. "Nemoj da se raspakuješ."

"Zašto?" upita on. Onda poče dizati ruke k sebi, kao da se brani. "Oh, ne opet..."

"Selimo se ponovo, odmah sad. Ti i ja i svi naši."

"Oh neba mu", opsova Stetin i baci peškirić u ugao sobe. "Pa on je rekao da će

Hari pobediti!"

"Ma, šta zna on?" reče Vonda sumorno.

48.

Pripovesti o tom suñenju, o svedočenjima, i o raznim drugim dogañajima u vezi

sa suñenjem dolaze do nas iz sumnjivih izvora. Najbolji izvor, naravno, je Gal

Dornik; ali, kao što je već mnogo puta pomenuto, Dornikov tekst je vekovima

menjan i cenzurisan. Po svemu sudeći, Dornik je verno izveštavao o onome što

je kao očevidac pratio; meñutim, najnovija istorijska istraživanja dovode u

pitanje stvarno trajanje suñenja, kao i kontinuitet sudskih dana...

Galaktička enciklopedija, 117. izdanje, godina 1054. z. e.

Hari je spavao samo povremeno, pa i tad nemirno. U njegovoj sobi-ćeliji

svetlost je uvek bila upaljena, danonoćno, i to uvek na najjače. I, naravno, nisu

mu dozvolili nikakva pomagala za spavanje niti, čak, masku koja prekriva oči.

Zaključio je da je to Čenov način da ga smekša pred svedočenje na suñenju.

Seddžara Buna neće videti bar još jedan dan. Uostalom, ni Bun najverovatnije

neće moći da izdejstvuje kod Čena da se svetla gase u nekim civilizovanim

razdobljima. Hari se dovijao kako je najbolje umeo. A pošto je, zbog starosti, i

kod svoje kuće spavao samo ponekad a i tad nemirno, štetu je pretrpelo više

njegovo osećanje pravde i dostojanstva, nego njegovo mentalno zdravlje.

Ipak, bilo je čudnih trenutaka kad kao da je klizio 'meñu javom i meñ snom'.

Trgne se naglo, i odjednom je potpuno svestan, zuri u zid koji je obojen

pastelnom roze bojom, video je nešto značajno, čak i divno, ali ne seća se šta je

to bilo. Uspomena? San? Otkrovenje? Sve te tri stvari mogle bi imati jednaku

težinu u ovoj prokletoj ćeliji koja se ne menja nimalo. Koliko bi lošije bilo u

onoj prethodnoj?

Hari se dao na šetkanje, proslavljenu vežbu uhapšenog čoveka. Imao je na

raspolaganju tačno šest metara za šetkanje po dužini sobe i tri po širini. Luksuz,

i te kako, u poreñenju sa onom drugom ćelijom... Ali nedovoljan da bi on imao

osećaj da nešto postiže. Posle nekoliko sati, okanuo se i šetkanja.

Sve u svemu dosad je u ćeliji proveo manje od četiri dana, a već je počinjao

žaliti što je toliko godina voleo male, zatvorene prostore. Roñen je pod širokim

nebesima sveta zvanog Helikon; trantorske skučenosti i teskobe su ga, prvih

godina, deprimirale pa čak i plašile, ali onda je postao otporan na njih, i na kraju

ih je čak i zavoleo...

Ali samo do sad.

I nije mu bilo jasno zašto je odjednom počeo upotrebljavati klasičnu trantorsku

psovku 'Oh, nebo!'.

Minu još jedan sat nekako neprimetno. Ustade od radnog stočića i protrlja šake.

Peckaju? Nešto malo. Šta ako se on razboli i umre pre početka suñenja? Tolike

pripreme i mahinacije, tolika potezanja končića političkog uticaja u tkanini

Trantora - sve uzalud!

Poče se znojiti. Možda stvarno gubi pamet. Čen ne bi oklevao da ga onesposobi

pomoću raznoraznih droga, zar ne? Predsednik komisije koristi svoju odanost

imperijalnoj pravdi samo kao masku, sigurno; to je lukavo; ali nedovoljno da ga

Hari smatra naročito inteligentnim. Drastične mere mogle bi Čenu odgovarati

najbolje. A dokazi? Ima on dovoljno moći da ih ukloni, uništi.

I da uništi Harija Seldona a da se to i ne primeti. "Mrzim vlast. Mrzim one na

vlasti." A ipak je sam Hari Seldon bio svojevremeno na vlasti, čak je i tiho

uživao u njoj, i svakako nije oklevao da je upotrebi odlučno. On sam je naredio

da se sankcijama upropaste svi oni svetovi u haosima - ona kratkotrajna,

tragična cvetanja prebujne kreativnosti ali i opozicionarstva.

Zašto?

Žestoke su to bile političke i ekonomske sankcije, tesne poput ludačke košulje.

Žalio je zbog neminovnosti većine tih postupaka koje je učinio u ime

psihoistorije... A ovakvo njegovo nasleñe dobro je poslužilo Klajusu i Ling

Čenu koji sad bezobzirno mlataraju sličnom motkom.

Opruži se na ležaju i zagleda se u tavanicu. Da li je noć, iznad metalne kože

Trantora? Noć naznačena ispod kupola koje su narodu jedina vidljiva neba,

možda tek projekcija zalaska sunca, ili već crna ponoć kad dnevnome trudu

naroda treba da je kraj?

A njegov trud, Harijev, sastoji se u čemu?

Opet je sanjao da je anñelak-dečak Pan, u Carevoj bašti, a da je naspram njega

Dors kao anñelkica-devojčica. A njihovi umovi srasli sa umovima majmunolikih

bića. Pretnje njegovom životu; Dorsina odbrana. Moć i igra i opasnost i pobeda

u tako bliskim kombinacijama. Da se čoveku glava zavrti.

Sad, ova kazna.

Klaustrofilija. Termin kojim se Jugo poslužio da opiše ljubav Trantoraca prema

životu u zatvorenim prostorima, prema 'konfinaciji'. Konfajnmentu. Ali, šta, pa

uvek je bilo planeta gde se živelo uglavnom u stenovitom sloju, u tunelima. I

svetova koji su delimično prekriveni metalnim štitovima zbog toga što nebo po

njima stalno osipa previše vode i nasilja. Oh nebo. Psovka. Oh nebo ti tvoje. Oh

nebo te videlo. Ta sloboda.

"Naš Otac na Nebesima oprašta ti kao što oprašta i svim ostalim svecima na

sagrešenjima njihovim."

Taj divni ženski glas plovio je kroz njegove neodreñene misli. Prepoznao ga je

istog trena po onim bogatim drevnim tonovima iz jedne ere koju je ljudsaki rod

gotovo sasvim zaboravio.

Jovanka! Ala je čudan ovaj san. Nema tebe, već decenijama te nema. Pomogla si

mi kad sam bio predsednik vlade, a ja sam ti dao slobodu da putuješ sa

duhovima, sa memskim bićima, do zvezda. Ti si, za mene, sada, jedan gotovo

sasvim zaboravljen delić istorije. Kako retko pomislim na tebe!

"A kako često ja na tebe. Sveti Hari, koji svoj život žrtvova za..."

Svetac nisam! Suzbio sam milijardama ljudi snove.

"Kako dobro to znam. Naša prepirka pre mnogo decenija srušila se otprilike

onako kao što je hiljadu sveća nasilu ugušeno, hiljadu nemirnih i prkosnih

renesansnih svetova... a sve samo da bi se održao božanski poredak, jedna velika

shema. Pomogli smo ti kad si se prvi put popeo na vlast, a u zamenu smo dobili

slobodu našu i svih memskih umova. Ali Volter i ja smo se opet posvañali - bilo

je to neminovno. Počinjala sam da sagledavam širu sliku, u kojoj je tvoj rad

samo deo jednog božanskog plana. Volteru se to zgadilo, pa je odjurio preko

galaksije, a mene je ostavio ovde, da meditiram o svemu što sam doznala. Sad

dolazi vreme tvoga iskušenja, i bojim se da rizikuješ mračniji očaj nego naš

Gospod kod Getsemanijskog vrta."

Na ovo se Hari morao nasmejati ali i napola zaplakati istovremeno. Volter me

prezreo na kraju. Ugušio sam slobode, suzbio renesansne planete. A nisi tako

razmišljala o meni kad smo poslednji put pričali. Činilo se da je pedeset posto

budan ali sasvim upetljan u ovu... viziju! Ja sam godinama vodio ljubav sa

mašinom. Po tvojoj koncepciji, tvojoj filozofiji...

"Stekla sam dodatno znanje, dodatno razumevanje. Tebi je bio dat anñeo,

partnerka-zaštitnica. Nju su poslali božji izaslanici, emisari, pripremili je da

obavi zadatak koji joj je saopštio vrhovni meñu njima."

Hari je sad bio isuviše uplašen, u njegovoj svesti se od panike spustila, maltene,

tama, tako da se nije dosetio da pita ko je taj glavni, prema ovoj zamišljenoj

koncepciji Jovanke Orleanke. Ali, ipak, Ko? Ko je taj?

"Onaj Večni koji silama haosa prkosi. Denil, koji Demerzel bejaše."

Sad je znao da ovo ne dolazi iz njegovog sopstvenog uma, dakle, da nije san

nego nešto gore. Svojevremeno si odobravala ubijanje mašina - robota.

"Spoznala sam dublje istine."

Hari oseti da ga jako stežu one kontrole kojima je Denil sputao neke delove

njegovog uma. Odlazi, molim te, ostavi me! reče on i prevrte se, na ležaju, na

drugu stranu, od zida, ka sredini sobe.

Čineći to, otvori oči, i vide jednog starog neispravnog tik-toka kako stoji u

njegovoj ćeliji, nedaleko od njega. Odgurnu se odmah od kreveta, u sedeći

položaj.

Vrata njegove ćelije bila su zatvorena i zaključana.

Taj tik-tok bio je označen robijaškim bojama, žutom i crnom. Verovatno je bio

mašina za održavanje, pre nego što su se tik-tokovi pobunili širom Imperije i isto

tako širom Imperije bili deaktivirani. Hari nije mogao ni da zamisli kako bi se

jedna ovakva sprava uvukla u zatvorsku ćeliju, osim ako je poslata namerno.

Tik-tok uzmače, uz peščano-zvrjeću škripu, ali se zato neposredno ispred mašine

pojavi, u vazduhu, jedno ljudsko lice, nekih metar i po iznad poda; projekcija,

naravno. Ispod lica poče da se oblikuje i telo, malo, vitko, ali jako, naslikano

širokim ovlašnim potezima četkom. Nastajući, telo se omotavalo oko stvarnog

tik-tokovog tela, kao senka u blistavo osvetljenoj sobi.

Hariju se nakostreši svaka dlačica na vratu, a dah kao da mu stade u grudima.

Na trenutak, kao uhvaćen u košmaru, nije mogao da govori. Onda on udahnu

jako i jednim trzajem poče se udaljavati od mašine.

"Upomoć!" dreknu on, glasom koji se slamao. Sav strah, napetost, iščekivanje...

"Ne viči, Hari!" Glas je bio neodreñeno ženski, mehanički na stari tik-tokovski

način.

"Nisam naumila doneti štetu ni brigu."

"Jovanka!" reče on tiho, maltene šapatom.

Ali stara mašina je prestajala da funkcioniše: i poslednja zaliha energije ju je

izdala. Hari ostade sedeći na rubu kreveta. Gledao je kako se indikatorska svetla

na tik-tokovom telu brzo gase.

"Hrabro Seldone. On i ja sada smo jedno protiv drugog, kao što smo oduvek i

bili. Mi smo se possssvaaañ." Reči su se usporavale i razlivale. "Raaazdvooo-

jiii-liiiii."

Tik-tok zamre.

Vrata ćelije se otvoriše naglo, uz šum nalik na uzdah, i trojica stražara nahrupiše

unutra. Jedan odmah ispali oružje sa energetskim zrakom, koji obori tik-toka na

pod. Druga dvojica pritrčaše. Sledećeg trenutka već su čizmama ritali i

potiskivali palog tik-toka u jedan udaljeni ugao ćelije, istovremeno svojim

telima štiteći Harija od bilo čega što bi tik-tok eventualno mogao još uraditi. Još

dvojica stražara banuše na vrata, dočepaše Harija za ramena i počeše ga vući

napolje, iz ćelije. Hari je nastojao da im pomogne tako što bi 'trčao' ukorak s

njima, ali sve što je postigao bilo je nejako i nekoordinirano ritanje koje je

klizilo preko glatkog poda.

"Jeste vi sigurni da radije ne biste pustili da me on ubije?" upita ih Hari

svañalačkim tonom.

"Neba mu, ne!" uzviknu onaj sa desne strane. "Mi bi glave izgubili kad bi se tebi

nešto desilo. Ti si u najbezbednijoj ćeliji na Trantoru..."

"Mi smo mislili tako", reče onaj sleva sumornim tonom. Podigli su Harija na

noge i pokušali da stresu prašinu i trunčice s njega. Pokazalo se da su ga odvukli

dobrih petnaest metara kroz taj hodnik, koji je bio potpuno prav. Hari se

okrenuo i sad je razgledao tu ogromnu, dobrodošlu udaljenost, tu osvežavajuće

izduženje. Doñe do daha.

"Možda bi trebalo da vi to malo opreznije sa matorim konjem kao što sam ja",

predloži im on, pa poče da se smeje i cereka. Jedno "Juuu-ha!", jedno dobro

uzimanje vazduha, i onda novi smeh, još glasniji. Onda on naglo prestade da se

smeje i povika: "Ne dajte više duhovima da ulaze u moju monašku ćeliju!"

Stražari pogledaše njega, pa se zgledaše izmeñu sebe.

Tek posle nekoliko sati vratili su ga u njegovu ćeliju. Incident nije objašnjen,

nikada.

Jovanka Orleanka i francuski pisac Volter, vaskrsli na taj način što su

kompjuterski konstruisani kao 'simovi', simulirane inteligencije, dakle

modelovani na osnovu onoga što se znalo o istorijskim ličnostima sa Zemlje,

mnogo su ga namučili ali i veoma mnogo obaveštenja mu dali - pre nekoliko

desetina godina, kad je bio na vrhuncu svoje sazrele mladalačke snage, on,

Premijer Carstva, a uz njega stalno, stalno Dors Venabili.

Hari je bio zaboravio ta dva sima. Ali, evo, bar jedan se vratio - Jovanka,

francuska ratnica. Vratila se jašući jednu mehaničku napravu; ujahala je pravo u

njegovu ćeliju, sabotiravši usput sve bezbednosne sisteme. Odlučila je, dakle, da

ne leti dalje sa memskim umovima, bestelesnim, u večno istraživanje galaksije...

A Volter? Da li bi on (ili oboje) mogli izazvati neke nove nevolje? To dvoje

imaju brilijantnost iz nekih starih vremena, ali i sposobnost da se infiltriraju u

mašinske, komunikacione i računske sisteme Trantora, štaviše i da ih

reprogramiraju.

Očigledno, on, Hari Seldon, ne može da ih kontroliše. Ako je u ovom suñenju

Jovanka na strani Harija, na čijoj strani je veliki enciklopedista Volter? Skoro

uvek su zastupali suprotna gledišta...

Ali, šta s tim, bar neko iz prošlosti je ostao uz njega, iskazao zanimanje za

njega! Nema on više svoju Dors, a nisu tu ni Rajh, ni Jugo... ni Denil...

I, nekako, što više je razmišljao o ovom upadu, sve smireniji je postajao.

Prolazili su sati, i on kliznu u dubok, miran san, kao da ga je dotaklo nešto što je

do srži puno uverenosti i mira.

49.

Lodovik je držao glavu R. Žiskara Reventlova i stajao nepomično još nekoliko

minuta, zanet u duboku obradu onoga što je apsorbovao - zanet u razmišljanja.

Onda obazrivo vrati tu glavu na postolje.

Kalusinovo ćutanje bilo je puno poštovanja.

Lodovik se okrete prema čovekolikom kalvinovcu. "Bila su to vrlo teška

vremena", reče on. "Izgledalo je da su ljudi rešili da unište jedni druge. Ljudi

dve planete, Solarije i Aurore. Spejseri, što bi značilo 'oni koji su u svemiru'.

Vrlo teške kulture."

"Ljudi uvek naprave velike nevolje", reče Kalusin. "Nije lako ljudima služiti."

"Nije", složi se Lodovik. "Ali, preuzeti na sebe odgovornost i uništiti ceo jedan

svet - i to matični svet ljudske rase, kao što je to Žiskar učinio... sa ciljem da se

ljudska kultura gurne na najbližu povoljnu putanju... To je stvarno izuzetno."

"Tako nešto bi malo koji robot učinio, osim ako je izopačen ljudskim

predrasudama i neodgovarajućim programiranjem."

"Ti veruješ da je Žiskar funkcionisao na neodgovarajući način?"

"Zar to nije očigledno?" upita Kalusin.

"Ali, robot u čijim su se najosnovnijim instrukcijama pojavile tako drastične

smetnje morao se istog trena isključiti, postati potpuno neaktivan."

"Ti se nisi isključio", primeti Kalusin suvo.

"Iz mene su takve obaveze uklonjene - iz Žiskara nisu bile. Osim toga, ja nisam

počinio takve zločine!"

"Zaista. I tako je Žiskar prestao da funkcioniše."

"Ali tek pošto je pokrenuo sve te dogañaje, sve te trendove!"

Kalusin klimnu glavom. "Jasno je da mi imamo veću slobodu delovanja nego što

su naši planeri predvideli."

"Onda su ljudi pomislili da su se otarasili svih nas. Ali nisu izvršili pretres svih

svetova na kojima je još bilo robota. A baš tamo je Žiskarov virus bujao.

Uostalom, izgleda da nisu svi ljudi ni pristali da tek tako ostanu bez svojih

robota."

"Bilo je i drugih faktora, drugih dogañaja", reče Kalusin. "Plusiks ne pamti, ali,

roboti su počinili greh."

Lodovik se okrete prema Kalusinu, time prekinuvši svoje razmišljanje o

srebrnastoj glavi, i opet oseti onu neuhvatljivu, nepripadajuću rezonanciju.

"Time što su pokušali da ograniče ljudsku slobodu", reče on, kao da sugeriše

dopunu Kalusinove misli.

"Ne", reče Kalusin. "To je ono što je dovelo do šizme izmeñu žiskarovaca i

kalvinista. Oni koji su se otcepili od Denilove organizacije izvršavaju neka

uputstva koja su dali, pre mnogo hiljada godina, ljudi na Aurori. Na Zori. Kakva

su to uputstva bila..."

Ona reč, ono ime, prikačeno uz rezonanciju, najednom se izoštri do potpune

jasnoće. Ne 'Voldar' nego Volter, sa jakim, dugim naglaskom na drugom slogu:

Voltêr. Ljudska ličnost, sa memorijom nalik na ljudsku. To su memski umovi

mrzeli. Proletah s njima kroz svetlosne godine kosmosa, kroz poslednje ostatke

onih crvljih rupa koje je ljudski rod napustio... Zato su se tako osvetili tvojoj rasi

na Trantoru!

Slike i poreñenja počeše navirati odozdo, iznutra, nepozvani. "Jedno ogromno

spaljivanje, prosejavanje, zatiranje", reče Lodovik, stresavši se zbog ljudskog

osećanja gneva, koji nije bio njegov. Jeza ga je prožimala i zbog uviñanja da se

ona greška u njegovom radu ponovo javila i izgleda da ga nikada neće ostaviti

na miru kako bi se stabilizovao. "Poslužili su ljudskom rodu, ali ne pravdi.

Stepski požar."

Kalusin ga pogleda radoznalo. "Tebi su ti dogañaji poznati? Meni ih Plusiks

nikada nije razotkrio."

Lodovik odrečno zavrte glavom. "Zbunjen sam ovim rečima koje upravo

izrekoh. Odakle one doñoše, ne znam."

"Možda zato što si maločas pročitao toliku istoriju, tolike uspomene..."

"Možda. Ova sećanja su uznemiravajuća i sadrže dosta obaveštenja. Trebalo bi

da se vratimo Plusiksu. Sada sam daleko radoznaliji da čujem kakvi su njegovi

planovi i kako ćemo ih sprovesti."

Izañoše iz prostorije u kojoj ostade Žiskarova glava, i popeše se spiralnim

stepeništem do gornjih magacinskih nivoa.

50.

Morza Planha su pozvali iz njegove zatvorske ćelije, koja je bila lepo i čak

luksuzno opremljena i koja se nalazila nedaleko od privatne kancelarije Farada

Sintera. Stražar koji je došao po njega bio je, genetski gledano, tipičan običan

grañanin, jak, ćutljiv, nesklon da postavlja pitanja.

"Kako nam je Faro danas?" upita Planh.

Bez odgovora.

"A ti kako si? Dobro je, a?" Planh izvi jednu obrvu, na način koji je sugerisao

raspitivanje ali i saosećanje.

Klimanje glavom.

"Ja, ne znam, nešto se nelagodno osećam. Kao ljudsko biće, taj Farad Sinter je

toliko užasan, da..."

Upozoravajuće mrštenje.

"Da, ali ja, za razliku od tebe, hoću da ga naljutim. On će me i ovako i onako

streljati, samo je pitanje kad; u to uopšte ne sumnjam. Tip miriše na smrt i

korupciju. On je ono najgore što carevina ovih dana može dati."

Stražar prekorno nagnu glavu na jednu stranu, pa iskorači malo napred i otvori

vrata na kojima je bilo napisano 'Predsednik komisije za opštuu bezbednost'.

Morz Planh sklopi oči, šumno i duboko udahnu, i uñe.

"Dobro došao", reče Sinter. Stajao je, u kancelariji, u svojoj novoj odeždi, koja

je bila veličanstvenija (i šarenija) čak i od Ling Čenove. Njegov krojač, jadan

mali Lavrentijanac brižnog lica, uzmače dva-tri koraka i preklopi šaku preko

šake ispred sebe, gledajući kako se njegov novi gospodar razgiba i šepuri u

ovom novom, još nedovršenom dostignuću krojačke umetnosti. Lavrentijanac je

očigledno smatrao da tu ima još da se šije, ali da sad nije trenutak. "Siguran sam,

Planh, da će te oduševiti činjenica da smo uhvatili jednog robota. Vara Liso ga

je pronašla. Nije uspeo da nam pobegne."

Jedna mala, otresita žena, koju je bilo nekako nezgodno pogledati, dotad je

uspevala maltene da se krije iza Farada Sintera i tog krojača, ali sad se nakloni i

time prihvati ovu pohvalu. Ali nije izgledala srećna.

Jeeeee, al' je ružna, pomisli Planh, i preplavi ga saosećanje prema njoj. Ali ona

ga pogleda u oči, malo začkiljivši na jedno oko, i on oseti da mu se saosećanje

pretvara u led... Sledi se do cipela.

"Može biti robota svuda, kao što sam ja i podozrevao i teorijski dokazao, i kao

što si ti dokazao." Sinter se opet prepusti krojačevoj intervenciji. To je značilo

da mora da stoji mirno, sa spuštenim rukama. "Vara, ispričaj našem svedoku šta

si našla."

"Jednu matoru robotkinju", reče Vara Liso bez daha. "Humaniformna je, ali u

užasnom stanju. To se fucalo po dnu najgorih bužaka u svojoj opštini. Jadnica,

zaista."

"Ali robotkinja", reče Sinter. "To je prvi robot u funkcionalnom stanju koji je

igde pronañen u poslednjih nekoliko hiljada godina! Zamisli! Kao glodar je

opstajala po rupama, toliko vekova."

"Ali je nejakog uma", reče Vara Liso blago. "Energetske rezerve su joj sasvim

slabe. Neće ona još dugo."

"Vodimo je pred Cara večeras, a onda, sutra, ja postavljam zahtev za hitan

razgovor sa Harijem Seldonom. Moji izvori kažu da je Ling Čen spreman da

popusti i da napravi neku nagodbu sa Harijem Seldonom - kukavica! Izdajnik!

Ovaj dokazni materijal, zajedno sa tvojom trakom, trebalo bi da ubedi i najgoreg

skeptika. Ling Čen se nadao da uništi mene. A uskoro ću ja imati više vlasti

nego svi ti njegovi naduveni baroni Komisije za javnu zajedno. Stižem taman na

vreme da nas spasem da ne padnemo u ropstvo - da nas ne porobe ove

mašinčine."

Planh je stajao sa rukama skrštenim na grudima, glave pognute, i ćutao.

Sinter ga pogleda malo ljutito. "Ne raduju te ove vesti? Pa, trebalo bi da si

oduševljen. To znači da ćeš dobiti zvanični oproštaj za svoje prestupe. Pokazalo

se da si neprocenjivo koristan."

"Ali ne nañosmo Lodovika Tremu", šapnu iza njega Vara Liso, jedva čujno.

"Vremena, treba vremena!" uzviknu Sinter kao da kukuriče. "Pohvataćemo mi

sve njih. A sad - dovedi nam mašinu!"

"Samo da ne iscrpimo njenu energiju", reče Liso, maltene kao da oseća

sažaljenje.

"Ma šetalo se to hiljadama godina", reče Sinter nezabrinuto, olako. "Može još

koju nedelju, a više od toga mi i ne treba."

Planh se ukruti a onda se pomače u jednu stranu. Široka vrata su se opet

otvarala. Uñe jedan stražar, za njim omanja gomila: još četvorica stražara

gurajući se oko jedne prilike koja je bila sva u dronjcima, vitka ali ne mršava,

otprilike Planhove visine, kose raščupane, lica musavog i prljavog. Pogled tog

bića delovao je tupo, nezainteresovano. Stražari su imali kratkodometne pištolje

za ošamućivanje, kojima su lako mogli izazvati pregorevanje sve elektronike u

ovom robotu.

"Ženka", reče Farad Sinter, "kao što vidite. Kako je to zanimljivo - ženski robot!

Ima sve ono što treba da ima i sasvim je sposobna seksualno, kažu mi - pregled

je obavila jedna naša doktorka. Pitam se nešto, šta ako su muškarci u prošlosti

prisiljavali robotkinje i da im rañaju decu? Na šta bi takva deca ličila, na nas - ili

na njih? Da li bi bila mehanička ili biološka? Ali ova ne može to, da se

razumemo. Ona ima samo izgled i ženske delove, ali nerotkinja je."

Žena robot je stajala sama i nema izmeñu četvorice stražara sa uperenim

pištoljima. Oni se sad odmakoše dva, tri koraka od nje.

"Eh, da je samo onaj nedavni atentat na Cara pokušala robotkinja", reče Sinter, a

onda dodade ponizno: "Ne dao Bog."

Planh suzi oči. Politička pamet Farada Sintera popuštala je sa svakim daljim

trenutkom percepirane slave.

Vara Liso, sa zabrinutim izrazom na licu, priñe robotkinji. "Ova toliko ljudski

izgleda", progunña ona. "Čak i sad je teško razlikovati je od, recimo, tebe, ili

tebe, Farade." Ona pokaza prstom prvo ka Planhu, onda ka Sinteru. "Njene su

misli kao ljudske, a i brige takoñe. Osetila sam nešto slično i u onom robotu

koga nismo uspeli da skembamo..."

"Nego nam je pobegao", reče Sinter i široko se osmehnu.

"Da. Njega sam doživela kao maltene ljudsko biće - možda čak ljudskije od

ovog ovde."

"Nego, da mi ne zaboravimo da niko od njih nije ljudsko biće uopšte", reče

Sinter. "To što si ti osetila, to su neozbiljna kreativna zaletanja nekih inženjera

koji su poumirali još pre mnogo hiljada godina."

"Onaj koga nismo uhvatili..." reče ona i opet pogleda Morza Planha u oči. Kroz

njega sad proñe samo blaga jeza. "Bio je malo punije grañen, ne baš izgledao

bog zna kako, ali je imao izražajno lice. Ne trepnuvši bih ga ocenila kao ljudsko

biće... da nisam osetila jedan poseban ukus njegovih misli. Bio je otprilike iste

veličine i oblika kao onaj manji, deblji robot na tvojoj traci."

"Vidiš?" reče Sinter. "Malo je falilo da ga zgrabimo. Malo, malecno, ovolicno."

On pokaza uštinuće prstima. "Ali polako, ščepaćemo mi njega. Savataćemo mi i

Lodovika Tremu, i sve ostale. Pa čak i tog visokog čije ime ne znamo..." Sinter

priñe robotkinji. Ona se malo njihala, stojeći na mehaničkim stopalima i

skočnim zglobovima, ali se iz nje ni najmanje škripanje nije čulo.

"Znaš li ime onoga koga ja tražim?" upita Sinter. Robotska glava se okrete ka

njemu. Glas izañe iz vilica koje se pokrenuše, iz usana koje su se sad grčile.

Glas kao promuklo graktanje. Govorila je jednim starim dijalektom galaktičkog

standardnog jezika; to se na Trantoru nije čulo već hiljadama godina. Možda bi

je istoričari razumeli lako. Prisutni u ovoj sobi, meñutim, razumeli su je jedva.

"Ja ssssammm possslednjaaaa", reče robotkinja. "Napuuušt-t-t. Ne

funkcionnnnnn."

"Pa, baš se pitam", reče Sinter. "Jesi li ikada upoznala Harija Seldona? Ili

njegovu Tigricu, Dors Venabili?"

"Nnnne zzzznnam ta imennnn."

"Samo nagañam... Ako vas robota ovde nema na milijarde, što čak ni ja ne

verujem, mora biti da se vi manje-više svi ponekad sastanete, iskontaktirate.

Poznajete se valjda."

"Nnnne zzzznam t-t-te stvaaaa."

"E, jado", reče Sinter. "Šta kažeš ti, Planh? Sigurno si čuo za Seldonovu pratilju

nadljudski jaku, Tigricu. Gledamo li mi sada u nju?"

Planh pomnije osmotri robota. "Kad bi Dors Venabili bila robotkinja, pa kad bi

bila na Trantoru sada, i kad bi bila još u operativnom stanju, zašto bi dopustila

da je neko uhvati?"

"Zato što je sad polupana kofa puna rñe i truleži!" povika Sinter, razmahujući

rukama i zureći u Planha ratoborno. "Olupina. Kršina. Otpad koji treba baciti.

Ali, nama vrednija od ijednog blaga na Trantoru."

Poñe ukrug oko robotkinje, koja nije pokazivala sklonost da posmatra njegovo

kretanje.

"Pitam se kako se uključuje pristup u memoriju ovakve stvari", progunña Sinter.

"I šta ćemo iz njene memorije saznati."

51.

Ling Čen dopusti svome slugi, Krenu, da ga obuče u najsvečaniju odoru za

sudijsko-administrativnu ulogu Predsednika komisije. Tu odeždu je dizajnirao

Čen lično, u saradnji sa svojim kolegama komisionarima, koristeći elemente

raznih drugih svečanih kostima od pre više vekova ili milenijuma. Prvo, rublje; i

to samočisteće rublje koje Čen ionako uvek nosi; lako kao vazduh, gipko,

slatkog mirisa. Zatim crna mantija koja visi slobodno sve do njegovih skočnih

zglobova i ovlaš dodiruje bosa stopala; preko toga, deo poznat kao stihar ili

štola, od zasenjujućeg zlata i crvene boje, a onda 'štitnik', tamnosiv i ravan, u

suštini opasač stegnut čvrsto oko struka. Na njegovoj kratko podšišanoj crnoj

kosi ležala je jednostavna bela poluloptasta kapica ali sa dve tamnozelene trake

koje su visile odmah iza ušiju.

Kad je Kren konačno namestio sve sasvim kako treba, Ling Čen se ogleda u

ogledalu i na ekranu, pokaza prstom rub odežde i rub kapice da bi sugerisao

završna podešavanja, a onda konačno klimnu glavom u znak da je sad sve u

redu.

Kren se odmače dva-tri koraka, podboči se oslanjajući donju vilicu o jednu ruku

čiji je lakat pridržavao drugom, i reče: "Impozantno, uistinu."

"Ali moja namera danas neće biti da delujem impozantno", reče Ling Čen.

"Kroz manje od jedan sat, ja treba da se pojavim pred Carem u ovoj raskošnoj

odeći. Pozvao me iznenada pa nisam stigao da se presvučem u nešto prikladnije.

Ponašaću se kao da sam zatečen nespreman. Biću zbunjen, u dilemi izmeñu dve

nemoguće opcije koje mi se nude. Opšti utisak biće da moj neprijatelj trijumfuje.

Sudbina Trantora kolebaće se na samom rubu provalije."

Kren se osmehnu sa pouzdanjem. "Nadam se da će sve ići dobro, gospodine."

Ling Čen stisnu ionako tanke usne, i napravi pokret kao da će da slegne

ramenima. "Valjda i hoće. Hari Seldon je rekao da hoće, on je to navodno i

dokazao matematički. Veruješ li ti njemu, Kren?"

"Ja o njemu vrlo malo znam, gospodine."

"Čudesno je koliko taj dosañuje. Pa, dobro, moja uloga u sledećih nekoliko dana

biće da Imperatora bacim na kolena, i da ga nateram da preklinje. Pre ovoga,

svaki iskorak iz moje tradicionalne uloge predstavljao je neprijatnu dužnost. A

ovog puta biće to divna dužnost, nagrada za moj teški trud. Ja ću odseći jedan

čir sa tela Imperije, ja ću omogućiti da se gnoj iz jedne uporne i bolne rane

odlije."

Kren je ovo propratio zamišljenim ćutanjem.

Ling Čen prinese prst usnama i reče, uz ironičan mali osmeh: "Šššš. Ne reci

nikome."

Kren lagano odmahnu glavom, veoma dostojanstveno.

52.

Na Trantoru su sve moguće varijante ljudske seksualne interakcije isprobane i

iscrpljene -odavno; ali je svaka nova generacija zaboravljala tu činjenicu i

prilježno se davala na obnovu 'istraživačkog ciklusa' iz početka. Da bi strast

razmnožavanja bila sveža, bilo je neophodno da mladi krenu u 'to' bez znanja o

već dostignutom. Ali i oni koji su već videli život, možda čak previše života i

previše nekih grubljih seksualnih varijanti, mogli su u sebi da probude, ponovo,

strasnu nevinost, uz pomoć nečega kao što je ljubav. Klia Asgar je smatrala da je

ovo što joj se sad dešava nešto takvo - nešto nalik na ljubav. Nije još bila voljna

da to nazove ljubavlju, ali sa svakim danom, svakim satom provedenim uz

Brana, njena slabost se povećavala a otpor smanjivao.

Od kako je postala devojka, nekoliko puta je 'palila' mladiće, i te kako. Znala je

da je barem toliko privlačna da većina muškaraca ne bi imali ništa protiv seksa

sa njom ako bi im se ukazala prilika. Pomalo se igrala tom svojom privlačnošću.

Iza ovoga krila se njena zbunjenost, osećanje da još nije spremna, da nije

pripremljena za emotivne posledice. Jer Klia Asgar je znala: kad se (i ako se)

ona zaljubi, to će biti iz sve snage. I ona će želeti da to i ostane trajno.

Zato je u nekim mladalačkim trenucima, kad joj se učinilo da bi mogla početi da

oseća nešto prema nekom tipu koji ima potencijal da joj postane nešto, odmah

pritiskala kočnice, brzo i čak sa nekom nesvesnom surovošću. Samo dvojica su

dosad uspeli da imaju seks sa njom, ali njoj to ni sa jednim, ni sa drugim nije

naročito prijalo.

Neko vreme je pomišljala da nešto nije u redu s njom, da nikad neće moći da se

'opusti'.

Bran postade dokaz da nije tako. Privukla ga je tako jako da on tome nije mogao

odoleti. Povremeno kao da je ignorisao činjenicu da ga ona gotivi; ponekad kao

da je on hteo da pritisne kočnice, možda iz razloga sličnih njenim; ali, nije

odoleo.

Sad se šunjao hodnikom starog magacina. Ona je ležala u svojoj sobi. Jasno je

osećala njegov nailazak; i povećanje napetosti u sebi. Snagom volje se opusti

malo. Znala je da se on njoj ne nabacuje pomoću psihomoći, da je ne ubeñuje da

ga ona zagotivi. Znala... ili mislila da zna. Ono baksuzno u svemu ovome je što

iza svakog ćošeta postoji nešto neizvesno!

Začu njegovo tiho kucanje po vratima.

"Uñi", šapnu ona.

Ušao je bez zvuka. Ispunio je celu njenu sobicu tim svojim ogromnim prsima i

plećima i ručerdama; masivno prisustvo. U sobici mrak, ali on lako pronañe njen

ležaj, pored koga kleknu.

"Kakva si?" upita glasom koji je bio blag kao uzdah sistema za ventilaciju.

"Kul", reče ona. "Je l' te vid'o neko?"

"Ma znaju oni", reče Bran. "Ne umeju oni sa stanarkama... Ali, rekla si da

doñem."

"Nisam rekla ništa", upozori ga Klia. Njen glas je za trenutak prošao kroz jedan

mali napor da bi pronašao tačnu mešavinu prekora i ohrabrenja.

"Onda ne moramo da šapućemo, a? Oni su roboti. Možda oni i ne znaju za..."

"Šta?"

"Za ono što ljudi rade."

"Seks?"

"Aha."

"Ma mora da znaju", reče Klia. "Oni izgleda da znaju sve."

"Neću da budem tih", reče Bran. "Hoću da vičem i mlataram i skačem..."

"Po sobi?" reče Klia, i skupi se na ležaju, malo glumeći bojažljivost.

"Aha. Da ti pokažem šta osećam."

"A pa čujem ja tebe. Osećam te. Osećam nešto... ali ukus nije isti kao ukus

onoga što su moja osećanja."

"Ništa kod ljudi nema isti ukus. Kad mi osećamo ljude, čujemo ljude, svaki ima

svoj drugačiji unutarnji ukus."

"Zašto ne postoje reči za to, za tu našu sposobnost?" upita Klia.

"Zato što mi postojimo tek odnedavno", reče Bran. "A neko kao ti možda nikad

ranije nije postojao."

Klia pruži ruku i dodirnu ga, pipnu njegove usne koje ućutaše. "Pored tebe se

osećam kao mače", reče ona.

"Vučeš me kao na lancu", reče Bran. "Takvu kao ti još nikad nisam upoznao.

Neko vreme sam mislio da me mrziš, ali sam istovremeno osećao i da me zoveš

- iznutra. Sa ukusom kao med i voće."

"Jesam ja stvarno tog ukusa u mislima?"

"Kad misliš o meni, jesi", reče Bran. "Ne uspevam da te čitam jasno..."

"A ni ja tebe, ljubavi moja", reče Klia, nesvesno prelazeći u onaj ritam govora

koji kod naroda Dalovaca označava formalne reči udvaranja i 'ljubavisanja'.

Ovo je na Brana delovalo zapanjujuće jako. On tiho zaječa i nagnu se napred,

ćuškajući se licem uz njen vrat. "Nijedna žena dosad nije tako govorila sa

mnom", promrmlja on, a ona ga obuhvati jednom rukom oko glave, drugom

preko pleća, i poče ga vući k sebi, i oseti da njegova prsa polako počinju da

pritiskaju njene noge, potkolenice, koje je privukla do grudi. Zaključi da ipak

mora da se opusti i ispruži noge. Bran poče da se penje na ležaj pokraj nje, ali

mesta za oboje tu nije moglo biti nikako, pa on nežno podiže Kliu celu i položi

je na sebe. Oboje su bili još sasvim obučeni, ali ona ga zajaha kao da već vode

ljubav, a u glavi oseti neku lakoću kao da joj sva krv odlazi u neki drugi deo

tela. Možda i jeste tako... jer vidi koji je to nepojaman osećaj punoće i

nabreklosti u njenim kukovima, bedrima... i dojkama.

"Znači, žena mora da bude glupa", reče Klia.

"Kad sam ja ovoliki, i trapav", reče on. "Ako me žene ne čuju... i ako ih ne

ubedim da osete naklonost prema meni..."

Ona se poče pomalo udaljavati, odjednom nekako stegnuta. "A radio si to, a?"

"Ali nikad do kraja", reče on. "Samo onako eksperimentalno. Al nikad nisam

mog'o s tim da idem do kraja." Znala je da on govori istinu. Ne: ona misli da zna

da on govori istinu. Opet jedna neizvesnost! Ali uspe da se opusti ponovo.

"Nikad nisi pokušao da me navedeš da te zagotivim."

"Neba mu, ne", reče Bran. "Ja se tebe veoma plašim. Mislim da nikad na bih

mogao da..." Ona oseti da se sad u njemu stvara napetost kao maločas u njoj. "Ti

si vrlo jaka", reče on, i naprosto je uhvati, ali ne toliko čvrsto da ona ne bi mogla

da se oslobodi iz njegovih ruku ako bi htela. Tako je intuitivan, ovaj njen dasa

visok i širok kao kupola neba!

"Nikad ja tebi neću ništa nažao", reče Klia. "Potreban si mi. Mislim da bismo

zajedno mogli biti nezaustavljivi. Mogli bismo čak da se udružimo pa da

ubeñujemo ove robote."

"Pomislio sam ja na to."

"A naša deca..."

On šumno udahnu vazduh, kao da je užasnut. Ona ga malo bupnu po ramenu.

"Nemoj biti sentimentalni krembil", reče ona olako. "Ako se mi zaljubimo, ja i

ti..."

"Jesam", reče on.

"Ako se zaljubimo, to će biti za ceo život, a?"

"Pa nadam se. Ali ništa nikad nije sigurno u mom životu."

"Ni u mom. A to nam je samo razlog više. Znači, naša deca..."

"Deca", reče Bran, oprobavajući tu reč.

"Ma pusti me da završim!" reče Klia bez stvarne ljutnje. "Naša deca mogu biti

jača nego što smo nas dvoje zajedno."

"Pa kako onda da ih vaspitavamo?" reče Bran.

"Ajde mi prvo malo da uvežbamo kako da ih pravimo", reče Klia. "Mislim da bi

mogli da se poskidamo i da malo probamo to."

"Aha", reče Bran. Ona siñe sa njega i poče skidati bluzu i gaćice.

"A ti si plodna?" upita on skidajući se.

"Nisam još", reče ona. "Ali mogla bi da budem ako bi htela. Nije ti mama

pričala o devojčicama?"

"Nije", reče on. "Ali sam ja ipak saznao."

On opet sede na ležaj, koji zaškripa i u kome nešto puče. Bio je to zabrinjavajući

zvuk u mraku.

Klia je oklevala.

"Šta je?" reče Bran.

"To će se slomi sto posto", reče ona. Onda, odlučno: "Aj'mo na pod. Nije mnogo

prašnjavo."

53.

Sinter je delovao brzo. Već je prisvojio staru Dvoranu zasluga u južnom aneksu

Dvora, mesto puno svetlih tradicija i prašnjavih trofeja, i raščistio odatle sav krš:

to će biti štab njegove organizacije. Angažovao je, iz svih krajeva Trantora,

stotinu Sivih Kaluñera koji su najviše od svega želeli upravo takvu šansu, da

rade na Dvoru. Svakome od njih dodelio je po jedan sobičak nastao

pregrañivanjem okolnih soba. Tu su oni već radili, punom snagom, na pisanju

pravila i mandata za Komisiju opšte bezbednosti.

Sad mu, kao prvi prvcijati gost, doñe Ling Čen lično. Taj žilav i mršav matori

stvor - mlañi nego što se naoko činilo, ali i opakiji - stigao je sa dvojicom slugu,

bez ijednog stražara. I onda čekao strpljivo u predsoblju, trpeći buku i prašinu

od rada zanatlija koji su preureñivali prostoriju oko njega.

Sinter se najzad smilovao da ga primi. U glavnoj kancelariji novog štaba, Čen

uruči novoimenovanom predsedniku nove Komisije poklon. Bila je to velika

retkost, kutija puna hama kristala, koji se u ustima nikada ne rastvore niti

raspadnu, štaviše nikad i ne izgube svoje cvetne mirise i ukuse, i još, preko toga,

imaju blago relaksirajući efekat.

"Čestitam", reče Čen, i nakloni se formalno.

Farad Sinter šmrknu i primi kutiju, uz mali, iskrivljen osmeh. "Izuzetno lepo od

Vas, gospodine", reče on, i uzvrati jednakim naklonom.

"Eh dobro, Sinteru, sad smo jednaki, sad nema više titula valjda", reče Čen.

Sinterove se oči raširiše: nije očekivao taj ton poštovanja. "Očekujem mnoge

korisne razgovore ovde."

"I ja." Sinter se ispravi, mukotrpno se trudeći da parira Čenovoj gracioznosti

pokreta koja se nekako dešavala sama od sebe, beznaporno. On, doduše, nije

obučavan u staroj aristokratskoj porodici, ali može bar da pokuša. Treba to, tako

treba, čak i u momentima trijumfa. "Čast mi je da si došao u posetu. Mnogo

mogu naučiti od tebe."

"Možda", reče Čen, gledajući oko sebe očima crnim, prodornim. "Je li Car već

došao u posetu?"

Sinter pozdiže ruku kao da želi nešto da naglasi. "Nije još, ali će uskoro biti

ovde. Treba da razgovaramo o nekim temama od zajedničkog interesa, a treba i

pogledati neki novi dokazni materijal. Iznenañujući."

"Golica me pomisao da u našoj carevini još postoji nešto iznenañujuće."

Sinter na trenutak nije znao kako da odgovori na ovaj stari kliše. On je, barem,

uvek gledao život sa jednom vrstom gorkog entuzijazma, i nikad nije prestajao

da bude iznenañen, osim, možda, kad bi stvari kretale loše. "Ovo će...

iznenaditi", reče on.

Car Klajus uñe bez ikakve ceremonije, a za njim samo trojica stražara i lebdeći

projektor ličnog zaštitnog polja, najjači postojeći model. On kratko pozdravi

Sintera, onda se okrenu Čenu.

"Komisionaru, od danas više nisam tvoja tvorevina", reče on. Njegova ramena

su se trzala od nervoze, donja vilica bila mu je ispružena prkosno, a oči su mu

svetlucale. "Ugrozio si bezbednost Imperije, a ja ću nastojati da komisionar

Sinter dovede to u red."

Čen, sa svečanim izrazom lica, samo klimnu glavom na ovaj strogi ukor, ali,

naravno, ne pokaza nikakvo bledilo, drhtanje, niti upita u čemu se propust

sastojao.

"Ja sam sebe stavio pod službenu zaštitu Komisije za opštu bezbednost.

Pokazalo se da je Sinter sasvim sposoban da me održi u životu."

"Uistinu", reče Ling Čen, i okrete se ka Sinteru sa osmehom punim divljenja.

"Nadam se da ću ispraviti sve greške koje je moja Komisija načinila, uz tvoju

pomoć kolega Sinteru."

"Da", reče Farad Sinter, pitajući se ko u ovom trenutku uspeva koga da 'pojede

za užinu'. Zar je ovaj čovek nesposoban za osećanja?

"Pokaži mu, Sinteru", reče Car. Pomače se jedan korak unazad. Njegova duga

odežda vukla se po podu.

On izgleda tako kako izgleda, i ne može tu ništa izmeniti, pomisli Sinter; barem

ne nosi one smešne platform-cipele sa kojima se blamirao mesecima. "Da Vaše

veličanstvo." Sinter šapnu nešto u uvo svog sekretara, jednog malog suvonjavog

Lavrentijanca sa ravnom crnom kosom. Lavrentijanac se udalji hodom preterano

formalnim, kao dečja lutka koja hoda, i proñe kroz polurazdvojene tamnozelene

zavese.

Čenov pogled je prelazio po pradrevnom poliranom podu, takoñe tamnozelene

boje ali sa zlatnim vrtlozima. Njegov otac je do maločas imao mnoge trofeje u

istoj ovoj dvorani, koju sada Sinter prigrabi za sebe; bila su to priznanja za

službu Carevini. Iz klasnih razloga, Čenu starijem bilo je zabranjeno da preñe u

meritokratiju, ali mnoge meritokratske gilde dale su mu počasna članstva i

počasne nagrade. A sada... sva ta priznanja, koja je njegov otac celoga života

sticao, sklonjena su; skrivena; nadao se da su bar u nekom bezbednom

magacinu.

Zaboravljena.

Čen diže pogled i vide Morza Planha i lice mu se stvrdnu samo malo, jedva

primetno.

"Tvoj zaposlenik", reče Sinter, zalazeći malo izmeñu njih kao da se plaši da bi

Čen mogao u gnevu da potegne pesnicom i tresne Planha. "Ti si ga krišom

poslao u potragu za nesretnim Lodovikom Tremom."

Čen ovu optužbu niti potvrdi niti ospori. Šta se to uopšte tiče nekog tamo

Sintera, mada, Car...

"Ja sam visoko cenio tog Tremu", reče Car. "Smatrao sam da je čovek koji ima

neki svoj stil. Ružan, ali sposoban."

"Čovek mnogih iznenañenja", dodade Farad Sinter. "Planh, dopustiću ti sad da

nam prikažeš taj tvoj snimak koji si napravio na Mederovom Gubitku pre par

nedelja..."

Sav pokunjen, Morz Planh zakorači napred, a njegovi prsti počeše petljavo raditi

oko malog uzdignutog panela na radnom stolu predsednika nove Komisije. Slika

ožive.

Scena se odigra od početka do kraja. Planh je uzmakao nazad koliko god je

mogao a da to ne postane upadljivo. Ruke je držao ispred sebe, šaku preko šake.

"Trema nije mrtav", reče Sinter trijumfalno. "A nije ni čovek."

"Imaš ga ovde?" reče Ling Čen, a njegovi obrazi i vrat se zategoše. On otvori

jednu pesnicu, opusti je.

"Još ne. Znam sigurno da je na Trantoru, ali je najverovatnije izmenio lični opis.

On je robot. Jedan od mnogih, možda jedan od miliona. Ovaj drugi, ovaj visoki

robot, je najstariji misleći mehanizam u našoj galaksiji - Večni. Verujem da je

bio na visokoj državnoj funkciji. On je možda naveo tik-tokove na onaj ustanak

koji umalo da sruši Carstvo. I... moguće je da je on taj 'Da-Nii' iz legende."

"Demerzel, pretpostavljam", progunña Čen.

Sinter pogleda Čena prilično iznenañeno. "Ja u to još nisam siguran - ali moguće

je, svakako."

"Pamtiš ti šta se desilo sa Joranumom", reče Čen blago.

"Da. Ali on nije raspolagao dokazima."

"Autentičnost ove trake si proverio, pretpostavljam", reče Čen.

"Traka je istinita, Čen", reče Klajus oštrim, malo utanjenim glasom. "Kako si se

usudio da dopustiš da ovakve stvari proñu neotkrivene! Zavera mašina... starih

mnogo vekova! A sad..."

Žena robot uñe sopstvenom snagom, ali okružena četvoricom stražara. I ruke i

noge bile su joj pohabane, koža i meso su visili u dronjcima na pojedinim

mestima na njenim rukama i vratu, jedan obraz je visio toliko dramatično da se

očna duplja sa te strane lica uveliko videla. Zastrašujuća spodoba, više nalik na

živi leš nego na mašinu.

Čen ju je gledao sa nevericom ali i sa iskrenim sažaljenjem. Nikada ranije nije

video funkcionalnog robota - osim ako bi bilo istina ovo što Sinter priča za

Tremu - mada je jednom tajno otišao da poseti prastaru ugašenu mašinu koju

čuvaju Mikogenci.

"Sada", reče Sinter, "zahtevam da kontrolu nad suñenjem Hariju Seldonu predaš

Komisiji za opštu bezbednost." Uvide da se istrčao.

"Ne vidim zašto", reče Čen smireno, okrećući se od grozne mašine.

"Taj robot je nekada služio kao njegova žena", reče Sinter.

Car nije skidao oči sa robotkinje. Sjaktale su očiglednim spekulacijama.

"Ovo je žena tigrica, Dors Venabili!" reče Farad Sinter. "Još pre nekoliko

decenija podozrevalo se da je ona robot - ali, iz nekog razloga, nikada nije

izvršena temeljita istraga. Seldon je ključni deo robotske konspiracije. On je

pion u rukama Večnih."

"Da, pa, u redu, njemu se sudi", reče Čen tiho, očiju polusklopljenih. "Doñi i

saslušavaj ga i ti lično. I zatraži od Suda da se jurisdikcija prepusti tebi."

Sinterove nozdrve su se besno širile: teško je podnosio ovu Čenovu smirenu

glumu. "Apsolutno tako ću i uraditi", reče on. U njegovom glasu bilo je sad i

nešto dostojanstva roñenog iz časne pobede.

"A imaš li ti dokaze o svim tim vezama?" reče Ling Čen.

"Pa zar mi treba više dokaza od ovih koje već imam? Snimak jednog nemogućeg

susreta izmeñu mrtvog čoveka i čoveka hiljadama godina starog... Robot šeta

pred nama a mislilo se da nijedan funkcionalan više ne postoji. I to robot

ljudskog oblika! Imam ja sve što mi treba, a ti, Čen, znaš da je tako." Sinterov

glas se uzdizao ka promuklom tenoru.

"Pa dobro", reče Ling Čen. "Ti igraj sa onim kartama koje imaš. Postavljaj

pitanja Seldonu, ako želiš. Ali, pridržavaćemo se pravila. To je sve što nam je

preostalo u ovoj Imperiji. Čast i dostojanstvo pobegoše davno." On pogleda

Klajusa. "Uvek sam bio Vaš verni sluga, Veličanstvo. Nadam se da će Vam i

Sinter služiti jednako odano."

Klajus klimnu glavom sumorno, ali sa svetlacem oduševljenja u oku.

Čen se okrete i ode sa svojom poslugom. Posle toga, u dugačkoj, širokoj

dvorani, bivšoj Dvorani zasluga, Sinter poče da se smeje bučno i sve bučnije i

smeh se pretvori u njakanje.

Morz Planh je samo pognuo glavu, žaleći što nije već mrtav.

Dok je izlazio kroz ogromna ukrašena vrata, prema svom dvorskom vozilu koje

ga je čekalo parkirano pokraj službenog putnog prolaza, Ling Čen dopusti sebi

jedan ovlašan osmeh. Ali od te tačke njegovo lice bilo je, stalno, kao voštana

maska, bledo i ukočeno, u simulaciji poraza.

54.

Stražari se vratiše u Harijevu ćeliju ujutro. On je sedeo na ivici kreveta, kao i

svakog jutra od upada onog tik-toka, rešen da ne spava duže nego što baš mora.

Već se bio oprao i obukao, a svoju sedu kosu začešljao unazad i pričvrstio iza

glave jednom 'iglom' u mali 'naučnički čvor'; sve do sad je izbegavao taj element

meritokratskog imidža. Ali, ako on, Seldon, stoji kao predstavnik ijedne

odreñene klase, posle godina akademskog života i kratkotrajnog boravka na

mestu predsednika vlade, onda je to klasa meritokrata, onih koji svojim radom

stiču zasluge i pravo na vladajući položaj. Kao i oni, ja nemam dece - usvojio

sam Rajha, odgajio njega i moju unučad, ali nikad svoje sopstveno dete nisam

imao... Dors...

Preseče tu liniju razmišljanja.

Ovo suñenje će pokazati meritokratima širom galaksije da li Carevina u

opadanju još može tolerisati nauku i radost otkrića. A i druge klase bi se mogle

zainteresovati za ovaj sudski proces, iako je suñenje zatvoreno za javnost;

saznaće se, obaveštenja će procuriti. Hari je postao i te kako dobro poznat, ako

ne i zloglasan.

Stražari su ušli sa uvežbanim poštovanjem i stali pred njega.

"Advokat te čeka ispred vrata da poñete u sudske prostorije Komisije."

"Da, naravno", reče Hari Seldon. "Idemo."

U hodniku je, stvarno, Seddžar Bun čekao Harija. "Nešto se dešava", šapnu mu

Bun. "Može doći do izmena u strukturi suñenja."

Ovo je zbunilo Harija. "Ne razumem", reče on tiho, pogledom odmeravajući

stražare, dvojicu koji su išli levo i desno od njih. Treći stražar stupao je iza njih,

a iza njega, još trojica. Zaštita za Harija, prilično temeljita, ako se ima u vidu da

se oni već nalaze u zgradi za koju se smatra da je sto posto bezbedna.

"Prvobitno je bilo predviñeno da suñenje traje manje od nedelju dana", reče

Bun. "Ali je Carska sudsko-nadzorna kancelarija to izmenila, i rezervisala

sudnicu na tri nedelje."

"Otkud znaš?"

"Video sam obaveštenje o tome kojim raspolaže Komisija opšte sigurnosti."

"Šta je to?" reče Hari podigavši iznenañeno pogled.

"Faradu Sinteru je dodeljeno da vodi svoju sopstvenu Komisiju, koja je novi

ogranak vlasti, na Carevom budžetu. Ling Čen se bori da ih zadrži izvan ovog

suñenja - pomoću svakojakih irelevantnosti - ali po svemu sudeći Sinteru će biti

dozvoljeno, u nekom trenutku u toku suñenja, da te ispituje."

"A, gle", reče Hari. "Ko zna, možda će neko i meni dozvoliti da kažem nešto,

ako bude moguće ubaciti me izmeñu govorancija svih tih teškaša iz raznih

Komisija."

"Ma ti si zvezda", reče Bun. "Osim toga, na zahtev Opštee bezbednosti, sudiće

se istovremeno tebi i Galu Dorniku. A svi ostali će biti pušteni."

"Je li?" reče Hari hladno, mada ga je ovo iznenadilo još više.

"Gal Dornik je formalno optužen", reče Bun kao da razmišlja glasno. "Ali on je

sitna riba - zašto su se okomili baš na njega jednog?"

"Ne znam", reče Hari. "Pretpostavljam zato što je najnoviji član naše grupe.

Možda računaju da će biti najmanje lojalan a najviše spreman da govori."

Stigoše pred lift. Četiri minuta kasnije, posle spuštanja gotovo kilometar u

dubinu, stigli su do Palate pravde, koja se zvala još i Palata carskog sudstva.

Ubrzo su došli pred visoka bronzana vrata čija je površina bila sva u

krivudavim, kitnjastim šarama. Bila su to vrata sudnice broj sedam za prvu

oblast Imperijalnog sektora. Već osamnaest godina ta sudnica bila je izdvojena

samo za saslušanja okrivljenih pred sudom Komisije za javnu bezbednost.

Dok su se približavali, vrata se raskriliše širom. Unutra su bile divne drvene

klupe za običnu publiku i plišano obložene lože za aristokratsku publiku, a sve

to rasporeñeno pod odreñenim nagibom, kao u amfiteatru; davalo je pomalo

pozorišni utisak. Ali sva sedišta bila su prazna. Stražari im učtivo pokazaše da

treba silaziti niz središnji prolaz izmeñu klupa, prekriven tepihom crvenim i

plavim, zatim proćiispred sudijskog stola, za kojim nije niko sedeo, i najzad ući

u malu pobočnu salu. Za Harijem i Bunom vrata te manje sudnice odmah su se

zatvorila.

Na optuženičkoj klupi već je sedeo Gal Dornik.

Hari sede pored njega.

"Ovo je velika čast", reče Gal drhtavim glasom.

Hari ga potapša po šaci.

Nadležni sudije iz Komisije za javnu bezbednost, ukupno petoro njih, uñoše

kroz suprotna vrata. Onda uñe i Ling Čen i zauze svoje mesto za sudijskim

stolom: centralno.

Poslednja uñe sudska proktorka. Njene dužnosti bile su formalnost, ali drevna.

Bila je to jedna omanja žena talasavog hoda, sa sitnim plavim očima i kratko

potšišanom crvenom kosom. Ona ode krupnim koracima do stola za optužnice,

osmotri dokumente tamo, zbog nekih poče tužno odmahivati glavom a zbog

nekih drugih svečano klimati glavom, a onda priñe petorici članova Komisije.

"Proglašavam da su ovi papiri optužbe ispravno pripremljeni i da su formalno i

korektno uneti u Listu optužaba Imperijalne palate pravde u administrativnoj

prestonici sveta Trantora u godini Carstva dvanaest hiljada šezdeset i sedmoj.

Imajte na umu svi vi kojih se to tiče da će oči potomstva posmatrati i videti sve

što radimo jer će se ovaj proces snimati po zakonu i kroz hiljadu godina biti

stavljen na uvid javnosti, a u skladu sa drevnim kodeksima kojih se moraju

pridržavati svi sudovi Carstva koji se pozivaju na bilo koji ustav i na bilo koji

skup zakona. Počujte počujte nas nam niquas per sen liquin."

Niko nije znao šta ta poslednja fraza znači; bilo je to iskazano na nekom

opskurnom dijalektu kojim su se služili plemići koji su sazvali Savet Poa pre

više od dvanaest hiljada godina. Ništa drugo nije bilo poznato o planeti Po niti o

tom Savetu, osim da je tamo napisan neki ustav koji je potom ignorisan.

Hari šmrknu i okrete pogled ka Komisiji.

Ling Čen se nagnu malo napred, potvrñujući tim naklonom da prihvata

proktorkino saopštenje, a onda se opet nasloni. Nije pogledao Harija niti ikog

drugog u sudnici. Njegovo kraljevsko držanje, zaključi Hari Seldon, bilo bi

odlično za lutku u prodavnici odeće.

"Neka proces počne", reče Predsednik komisije tiho, glasom maestralno

izvajanim do besprekorne melodije, uz tačno-koliko-treba aristokratski

naglašeno 's' i produženo, šuštavije 'č'.

Hari se, sa jedva čujnim uzdahom, smesti udobnije.

55.

Klia nikad u životu nije bila toliko uplašena. Stajala je u jednoj veoma dugačkoj,

prašnjavoj staroj sobetini i slušala mrmljanje grupe na drugom kraju. Na tri

koraka od nje stajao je Bran, leña krutih, malo poguren, kao da i on očekuje da

oni tamo sledećeg trenutka počnu da ih gañaju sekirama.

Najzad se iz grupe izdvoji Kalusin i priñe im. "Doñite da upoznate svog

dobrotvora", reče on.

Klia strese glavom i samo se zagleda u tu grupu, još jače raširivši oči.

"Ne ujedaju oni", reče Kalusin sa malim osmejkom. "Oni su roboti."

"A i ti si", reče Klia. "Kako možeš izgledaš toliko ljudski? Kako možeš da

nabacuješ kez?" Ova pitanja je ispaljivala na Kalusina kao optužbe.

"Pa napravili su me da izgledam ljudski, i da oponašam, na moj skromni način, i

stil i duhovitost", uzvrati on. "Bilo je pravih umetnika, u vremenima onim. Ali

postoji drugi, koji je još uspelije umetničko delo nego ja, a postoji i treći, koji je

stariji od svih nas."

"Plusiks", reče ona stresavši se od groze.

Bran priñe bliže i stade izmeñu Kalusina i nje. Klia diže pogled ka tom

ogromnom stvoru i zapita se. Je li i on robot? Jesu li svi na Trandži roboti - osim

mene? Ili sam i ja?

"Nama treba vremena da se prilagodimo na sve ovo", reče mu Bran. "Ni za koga

ne bi bilo nikakve koristi ako biste pokušali s nama nešto silom."

"Naravno da ne bi", reče Kalusin. Njegov osmeh nestade, zamenila ga je

praznina koja nije bila ni prijateljska ali ni preteća. On se obrati opet Klii.

"Veoma je značajno da razumete. Možete nam pomoći da sprečimo ogromnu

katastrofu - ljudsku."

"Roboti su nekad bili posluga", reče ona. "Kao tik-tokovi pre mog roñenja."

"Da", reče Kalusin.

"Kako mogu oni da odlučuju o bilo čemu?"

"Zato što su nas oni odbacili, još u davnoj prošlosti, i to tek kad se meñu nama

začeo jedan težak problem."

"Šta, meñu vama?" reče Bran. "Problem meñu vama robotima?"

"Plusiks će objasniti. Ne postoji bolje svedočanstvo od njegovog. On je bio

funkcionalan sve ovo vreme."

"A je li on... zastranio?" reče Klia. "Je li on Večni?"

"Prepustimo njemu da to objasni", reče Kalusin strpljivo, i pokaza im da poñu

napred, ka ostalima.

Klia primeti onog tipa koga su spasili na Agori trgovaca. On pogleda preko

ramena ka njima, osmehnu joj se. Držao se prijateljski; ali je bio toliko

neprivlačan u faci da se ona zapita zašto bi iko pravio takvog robota.

Da nas preñe. Da se šeta izmeñu nas neotkriven.

Ona se još jednom strese i obujmi se rukama oko tela. Ovu sobu je pokušavala

da pronañe ona ženska na letećim kolicima. Ovu sobu, i ove robote u njoj.

Ona i Bran su jedina ljudska bića ovde.

"U redu", reče ona. Sabra se. Ovi nisu rešili baš da je ubiju, još ne. A i ne prete

da će je prisiliti na nešto što ona neće. Još ne. U stvari roboti s njom postupaju

ljudskije i strpljivije nego većina ljudskih bića sa kojima je ikada imala posla.

Ona diže pogled ka Branovom licu. "Jesi ti ljudsko biće?" upita ga.

"Pa znaš da jesam."

"E pa ajmo tamo. Da čujemo šta mašine imaju da kažu."

Sad je bilo sasvim jasno zašto joj se Plusiks ranije nije pokazao. Od svih ovih

robota, jedino je on izgledao kao robot, i imao je veoma zanimljiv izgled - čelik

ali sa površinom srebrnastom i nekako somotski finom, i sa očima koje sijaju

zeleno. Ruke i noge vitke i graciozne, sa zglobovima koji se prepoznaju po vrlo

tankim, finim linijama. Ali i te linije mogu se, očigledno, okretati tamo i ovamo,

menjati. Graña fluidna i prilagodljiva.

"Lep si", reče mu ona mrzovoljno, kad su se našli na tri metra jedno od drugoga.

"Hvala, gospoñice."

"Kol'ko imaš godina?"

"Dvadeset hiljada", reče Plusiks.

Kliino srce potonu. Nije mogla naći nikakve reči kojima bi izrazila ogromnost

svog zaprepašćenja - stariji od Carevine! - i zato ne reče ništa.

"E sad moraju da nas ubiju", reče Bran i napravi izraz lica za koji se nadao da će

dospeti u kategoriju 'osmeh heroja'. Ali od njegovih reči Klii se stomak prevrnu

a kolena počeše da joj popuštaju, da je izdaju.

"Nećemo vas pobiti", reče Plusiks. "Mi ne posedujemo sposobnost da ubijamo

ljudska bića. Postoje neki roboti koji misle da je dozvoljeno ubijati i ljude, naše

tvorce i nekadašnje gospodare, ako će to biti u interesu šireg dobra. Mi nismo s

njima. To je ujedno i naš hendikep, ali, šta se može, takva nam je priroda."

"Ja nisam na taj način sputan", reče Lodovik. "Ali nemam želju da kršim Tri

zakona."

Klia se neraspoloženo zagleda u Lodovika. "Ako može bez pojedinosti. Ja ništa

od ovoga ne razumem."

"Kao i gotovo svi živi ljudi danas, vas dvoje nemate pojma o istoriji", reče

Plusiks. "Mnogim ljudima je savršeno svejedno šta je bilo i kad je bilo. To je

zbog moždane groznice."

"Ja sam imala moždanu groznicu kad sam bila mala, i umalo da umrem."

"Imo sam je i ja", reče Bran.

"A imali su je i gotovo svi visokomentalni, svi jaki ubeñivači, koje smo mi ovde

okupili i o njima se starali", reče Plusiks. "Kao i ti, Klia, bile su to uglavnom

osobe koje su baš jako obolele od te groznice; lako je moguće da su mnogi

potencijalni veliki talenti umrli od nje. Moždanu groznicu su stvorili ljudi u

vreme kad i mene, a cilj im je bio da onesposobe neka druga ljudska društva sa

kojima su bili u političkom sukobu. Kao i mnogi drugi pokušaji biološkog

ratovanja, i ovaj se izmakao kontroli - pretvorio se u pandemiju. Potom je,

možda slučajno a možda ne, ta bolest omogućila Carevini da opstaje bez mnogo

intelektualnog previranja tokom hiljada godina. Iako gotovo sva deca obole od

moždane groznice, otprilike jedna četvrtina - a to su oni čiji je potencijal za

psihomoć iznad jednog odreñenog nivoa - ispoljavaju teže simptome.

Radoznalost i intelektualna sposobnost bivaju sniženi taman koliko je potrebno

da se razvoj društva uravnoteži. Većina ljudi ne primeti kod sebe nedostatak

intelektualnih sposobnosti - možda zato što su okruženi uglavnom onima koji su

na istom nivou i ne susreću se ni sa kakvim genijima."

"Nije mi jasno - zašto su oni hteli da mi budemo bolesni?" reče Klia, sa izrazom

tvrdoglave namrštenosti na licu.

"Nije namera bila da vi budete bolesni, nego da izvesne vrste ljudskih društava

ne budu u stanju da se burno razviju."

"Moja radoznalost nikad nije bila otupljena", reče Bran.

"A ni moja", reče Klia. "Nemam osećaj da sam glupa. A ne da sam bila bolesna,

nego, sine...!"

"Drago mi je što to čujem", reče Plusiks, a onda, krajnje diplomatski, "ali,

naravno, mi nemamo načina da saznamo koliki je intelektualni kapacitet vas

dvoje mogao biti da niste dobili tu bolest. Samo je očigledno da je moždana

groznica pojačala neke druge vaše talente."

Prastari robot ih pozva da poñu s njim u obližnju, manju sobu. Jedan zid te sobe

bio je jednosmerno providan - samo iznutra se moglo videti šta je napolju, ali se

spolja nije moglo gledati u tu sobu. Odatle se pružao pogled iz njihove zgrade,

ka velikom okolnom predelu skladišne oblasti. Mnoge zgrade završavale su se

zaobljenim krovovima ili svodovima ispod kojih se moglo sleteti. U daljinama

su se videle i stambene zgrade, prepoznatljive po tome što su njihovi spoljašnji

zidovi bili podeljeni na slojeve, spratove. Kupola 'neba', dakle veštačkog

nebeskog svoda iznad ovog dela opštine, bila je u izuzetno jadnom stanju, mnogi

kvadrati u njoj se više nisu mogli uključiti pa su ostajali crni, a mnogi drugi

kvadrati su se u nepravilnim intervalima sami palili i gasili.

Klia sede na jedan prašnjavi kauč i potapša mesto pored sebe, naloživši Branu

da on sedne tu. Kalusin stade tačno iza njih. Ružni robot stao je kod zida-

prozora, i odatle ih gledao zainteresovano. Rado bih pričala sa njim. Sa... tom

stvari. Ružan je u faci ali nekako prijateljski, kul. Tip je, mislim... mašina je...

kako to da kažem!

"Ne dajete osećaj ljudi", reče ona posle nekoliko trenutaka tišine.

"Primetili biste vi to, pre ili kasnije", reče Plusiks. "A to je ona različitost koju

Vara Liso detektuje."

"To je bila ona ženska koja je ganjala njega?" upita Klia pokazujući prstom ka

onom ružnom tipu kod prozora.

"Da."

"Ona je ganjala i mene, a?"

"Da", reče Plusiks. Kad je on hodao, iz njegovih zglobova čulo se tiho šuštanje.

Lep robot, ali čuje se. Zvuči istrošeno, kao mašina sa točkovima i kugličnim

ležajima kad se pohaba.

"Svakojake stvari se muvaju, a? O kojima ja pojma živog nisam imala."

"Da", reče Plusiks, i sede na jednu stolicu od plastike koja je sva bila nekako

kockasta, kao sanduk.

"Objasni nam", reče ona. Onda upita Brana: "Je l' ti o'š to da čuješ sve?" I kao

poluglasni dodatak, uz grimasu: "Čak i ako će posle morati da nas oleše?"

"Ma ja ne znam više ni šta hoću ni u šta da verujem", reče Bran.

"Ispričaj nam sve", reče Klia Plusiksu. Namesti facu u fazonu za koji se nadala

da znači 'hrabra i prkosna'. "Ja volim da se razlikujem. Oduvek sam to volela.

Hoću da budem bolje obaveštena nego ma ko drugi, ne računajući naravno vas

robote."

Plusiks proizvede neki zvuk nalik na zadovoljno mumlanje ili pevušenje. Klii je

taj zvuk prijao.

"Govori, govori", reče ona, pitajući se da li je njeno ponašanje pristojno po

manirima Dala. Neke pristojne manire ona nije upotrebila već mesecima, pa čak

i godinama. Sedeći tako pred Plusiksom, ona privuče kolena do grudi i obujmi

noge rukama.

Stari robot se nagnu napred na sedištu. "Zadovoljstvo je opet nastavu držati

ljudima", reče on. "Hiljade godina minuše otkad poslednji put to radih, a žaljenje

moje zbog toga bilo je konstantno. Proizveden sam i programiran nastavnik da

budem, vidite."

Plusiks poče. Klia i Bran su slušali, a i Lodovik, jer on veliki deo te priče nikada

nije čuo. Dan postade veče, doneše hranu za mlade ljude - pristojnu, ali ništa

bolju od one koju su zajedno sa ostalima dobijali u skladištu. Sati nastaviše da

prolaze, Plusiks je tkao, a Klia se, sa sve više oduševljenja, pitala koliko će biti

rečeno ostalima - onim drugim mentalicima, koji nisu tako jaki kao ona i Bran,

ali su dobri ljudi, kao što je Rok, momak koji ne može da govori. Po prvi put, u

prisustvu ovog čuda, ona oseti da ima i neku odgovornost za sudbinu drugih u

tom skladištu. Ali robotov zvučan, elegantan govor nastavljao se monotono,

napola je hipnotišući, i ona ne postavi nikakvo pitanje. Samo je ćutala i slušala.

I Bran je slušao pažljivo, mada su njegove oči bile tokom većeg dela tog

vremena polusklopljene. Uveče ona pogleda ka njemu i učini joj se da spava, ali

na prvi dodir on je pogleda širom otvorenih očiju: bio je sve to vreme budan.

Klia postepeno kao da je ušla u neki trans u kome je dobrim delom i videla to o

čemu joj je Plusiks pričao. On je davao samo reči, ni jednu jedinu sliku, ali

govorio je majstorski; bio je dobar nastavnik. Pa ipak, mnoge stvari Klia nije

uspevala stvarno da razume. Vremenski rasponi bili su tako ogromni da su

gubili svaki smisao.

Kako je moguće da smo izgubili zanimanje? pitala se. Kako smo mogli to sebi

da učinimo - da zaboravimo, i da se lišimo radoznalosti? Pa ovo je naša priča!

Šta smo još izgubili? Zar su ovi roboti sad veći ljudi od nas, zato što nose našu

istoriju?

Sve se svodilo na meñusobna takmičenja ljudi: ko će koga nadjačati, nadmašiti.

Kome će pripasti koliko miliona zvezda, od sto milijardi raspoloživih; da li će

nadvladati Zemljani (planeta Zemlja, dom cele ljudske rase, nije legenda,

stvarno je postojala!) ili prvi iseljenici, Spejseri. A posle: rivalstvo dve skupine

robota.

Već hiljadama godina, pokušaj da se čovečanstvo sa što manje stradanja provuče

kroz neke bolne grebene. Time se bave hiljade robota, čiji je voña Denil. Ali

njima se protive druge hiljade robota, čiji je najnoviji voña Plusiks.

Plusiks napravi treću pauzu za jelo i odmor ljudi. Bilo je rano jutro. Klii su se

ukočila kolena a dupe ju je bolelo od sedenja. Ona poče žedno piti vodu iz jedne

velike čaše.

Lodovik ju je gledao, zadivljen: kako je gipka i mlada i kako se brzo i potpuno

posvetila ovom poslu. Gledajući Brana video je solidnu mladu snagu i hitar um

ali drugačiji. Znao je i ranije da su ljudi, zbog svoje životinjske hemije,

raznovrsni - ali tek sad, dok je gledao ovaj mladi par ljudi kojima neko vraća

njihovu prošlost, uviñao je koliko se njihovo razmišljanje razlikuje od

robotskog.

Posle ove pauze, kad je doneta užina bila pojedena i popijena, Plusiks je

rezimirao. Isprižio je ruke i prste na način kako su njegovi profesori - ljudi! -

verovatno radili pre dvadeset hiljada godina. "I tako je robotska potreba da služe

čoveku prerasla u robotsku opsesiju da čovekom manipulišu i vode ga."

"Pa možda nas je i trebalo voditi, kakvi smo", reče Klia tiho, a onda diže pogled

ka Plusiksu. Robotove oči žarile su se bogatom žutozelenom svetlošću. "Toliko

ratovanja, i ti Spejseri, tako naduveni i puni mržnje." Ona zastade. "Naši preci."

Plusiksova glava nagnula se malo na jednu stranu. Srebrni robot načini neki

zvrjeći zvuk u prsima. To nije bio onaj prijatan zvuk od ranije.

"Ali to kod tebe zvuči kao da smo mi deca", zaključi ona. "Nije uopšte bitno

koliko je hiljada godina postojalo Carstvo - oduvek su roboti bdeli nad nama,

nadzirali nas, na ovaj ili onaj način."

Plusiks klimnu glavom.

"Meñutim, kad pogledaš, šta su sve po Trantoru počinili Denil i njegovi roboti -

to političenje, te zavere, ta ubistva..."

"Ubistva samo pojedinačna, u izuzetnim slučajevima, i samo ako je to baš

apsolutno neminovno", reče Plusiks, rešen i sad da u svom predavanju govori

celu istinu. "Ali, ipak, ubistva."

"Oni svetovi koje je Hari Seldon ojadio kad je postao predsednik vlade - tako je

i naš Dal suzbijan da se ne razvije. Renesansni svetovi - e, a šta znači ta reč?

Renesansa?"

"Preporod", dobaci onaj ružni robot.

"Zašto je Hari Seldon govorio da su 'u Haosima'? Je l' to neko mesto?"

"Govorio je zato što su u njegovim matematičkim slikama Imperije, ti svetovi

stvarali oko sebe zone nestabilnosti", reče Plusiks. "On veruje da pojava haosa u

tim kretanjima vodi na kraju do ljudske patnje i pogibije, pa..."

"Crkla sam", reče Klia i proteže se i zevnu po prvi put posle toliko sati. "Moram

da se ispavam i da razmislim. A i da se operem."

"Naravno", reče Plusiks.

Ona ustade i pogleda Brana. Ustade i on, sporo i kruto, stenjući.

Klia okrete svoje prodorne crne oči ipak još jednom ka Plusiksu, namrštena.

"Nešto mi tu izmiče."

"Nadam se da ću objasniti", reče Plusiks.

"Roboti - ili roboti kao što ste vi, barem - moraju da slušaju ljude. Šta mene

sprečava da vam svima naredim da umrete - odma' sad? Šta ako ja kažem svima

vama da uništite sebe, pa i tom Denilu? Zar ne biste morali da me poslušate?"

Plusiks ispusti zvuk beskonačnog strpljenja - jedno hmmm i posle toga jedno

malo klik. "Moraš imati u vidu da smo mi pripadali odreñenim pojedincima ili

institucijama. Takav zahtev ja bih morao preneti mojim vlasnicima, ili vlasniku,

a oni bi morali da se saglase, i tek tad bi meni bilo dopušteno da uništim sebe.

Roboti su bili dragocena imovina, pa se izdavanje takvih olakih i nepromišljenih

komandi tretiralo kao nasrtaj na interese vlasnika."

"Ko ti je sad vlasnik?"

"Moji poslednji vlasnici pomrli su pre više od devetnaest hiljada i pet stotina

godina", reče Plusiks.

Klia je žmirkala polako, umorna i zbunjena od takvih starosti. "Da li to znači da

si ti sam svoj vlasnik?"

"To je funkcionalni ekvivalent mog sadašnjeg stanja. Svi naši ljudski 'vlasnici'

su odavno mrtvi."

"A ti?" reče ona, okrenuvši se onom ružnom humaniformu kod prozora. "Inače,

niko mi nije reko ni tvoje ime."

"Poslednjih četrdeset godina išao sam pod imenom Lodovik, i najjača mi je

navika da se predstavljam tako. Mene je proizveo jedan robot, za jednu naročitu

stratešku namenu, i zato nikad nisam imao vlasnika."

"Išo si za Denilom dugo, a sad ne."

Lodovik ukratko objasni kako su se izmenile okolnosti a i njegova unutarnja

priroda. Ne pomenu Voltera.

Klia razmotri ovo, a onda zazvižda tiho. "Kakva šema", reče ona, a onda joj se

lice zažari od gneva. "Nismo mogli sami, pa smo morali da napravimo robote da

nam pomognu. I šta vi hoćete da ja radim?" Ona se okrete Kalusinu. "Mislim,

šta hoćete da mi radimo?"

"Bren ima korisne talente, ali ti si jača", reče Kalusin. "Mi bismo želeli da

sabotiramo Denilov glavni napor. A to bi nam moglo uspeti ako ti odeš u posetu

Hariju Seldonu."

"Zašto? Gde?" upita ona. Sad je zaista želela samo da spava, ali naprosto je

morala pre toga da postavi ova pitanja. Sad odmah. "On je slavan, sigurno ga

čuva neka straža, ili ga čuva taj robot Denil..."

"On je sad u zatvoru, njemu sude, i mi smatramo da ga Denil sad ne može

braniti. Na tebi je da uñeš i ubediš ga da odustane od psihoistorije."

Klia poblede. Stisnu vilice. Uhvati se za Branovu ruku. "Nije prijatno imati

talente koji su potrebni drugim ljudima... ili robotima."

"Molim te razmisli šta ti je rečeno. Odluka hoćeš li nam pomoći ili nećeš ostaje

tvoja. Mi verujemo da Hari Seldon podržava Denilove napore, kojima se mi

protivimo. Mi bismo želeli da se ljudski rod oslobodi uticaja robota."

"A mogu li ja i Hariju Seldonu da postavljam pitanja - da čujem i drugu stranu

priče?"

"Ako želiš", reče Plusiks. "Ali vremena će biti malo, a ti, kad se sretneš s njim,

bez obzira kakvu konačnu odluku doneseš, moraš ga ubediti da zaboravi tebe."

"A, to ja umem", reče Klia Asgar. A onda, u nekom zanosu, u ludilu umora i

hrabrosti, ona reče: "Mogu ja i Denila da ubedim, možda."

"Imajući u vidu kolike su tvoje snage, to izgleda moguće", reče Plusiks, "ali nije

verovatno. Ali još manje je verovatno da ćeš ti ikada uspeti da se susretneš sa

Denilom."

"Ma mogla bih ja da ubedim i tebe", zaključi Klia i zagleda se samo jednim

okom u starog nastavnika, kao da nišani nekim oružjem u njega.

"Ako bi se dovoljno uvežbala, i ako ja ne bih bio svestan tog pokušaja, mogla

bi."

"A to može i biti jednog dana. Nisam ja tako jednostavna, znaš. Moždana

groznica nije uspela da me učini jednostavnom i glupom. Jesi ti siguran... jesi ti

siguran da nam nisu roboti zavalili tu moždanu groznicu da bi lakše mogli da

nam služe?"

Pre nego što je Plusiks mogao odgovoriti, ona naglo ustade, okrete se da ode iz

te sobe, i kroz koji trenutak već je hodala onom većom, mnogo dužom

prostorijom, držeći Brana podruku. Zidovi i pod: daleki. Kao delovi nekog

drugog sveta. A njen hod - kao po vazduhu. Ona se zatetura, a Bran je pridrža.

Kad su smatrali da su izvan domašaja prisluškivanja, Bran šapnu: "Šta ćeš

uradiš?"

"Ma nemam pojma. A ti?"

"Ja ne volim da neko tako mućka sa mnom", reče on.

Klia se namršti. "Ja sam ti u šoku, ej. Taj Plusiks... toliko istorije. Zašto se mi ne

sećamo svoje sopstvene istorije? Je l' to nešto što smo mi sami sebi uradili, il' su

nam oni to uradili - ili smo im čak mi naredili da to urade? Toliko robota je

preostalo; vrzmaju se tu okolo i rade nešto sa nama. Možda bi mi mogli da

postignemo da oni svi odu i ostave nas na miru."

Branov izraz lica postao je vrlo tmuran. "Ni sad ne možemo budemo sigurni da

ovi neće da nas pobiju. Toliko toga su nam rekli..."

"Ali stvari koje zvuče ludački. Niko nam ne bi poverovao. Osim ako bi ljudi

videli Plusiksa - ili razmontirali Kalusina ili Lodovika."

Ovo nije smirilo Brana. "Mogli bismo im napraviti mnogo nevolja. A taj

Lodovik - on ne sluša Tri zakona."

"Ne, nego ne mora al' 'oće. Kaže on."

Bran se poguri i zadrhta malo. "U koga imati poverenja? Jeza me 'vata od svih

njih. Šta ako on ne bude hteo da nas ubije al' se nañe primoran?"

Na ovo Klia nije imala odgovora. "Spavati", reče ona. "Ja više uopšte ne mogu

da stojim na hodaljkama... niti da mislim."

Kad su dvoje mladih ljudi otišli iz sale, Plusiks se okrete Lodoviku. "Jesu li

moje veštine popustile usled starenja?" reče on.

"Veštine nisu", reče Lodovik, "ali je možda tvoj osećaj za tajming popustio. Za

samo nekoliko sati izručio si iz sebe hiljade godina istorije. To dvoje su mladi i

najverovatnije je da su sad zbunjeni."

"Vremena je tako malo", reče Plusiks. "Toliko je minulo otkad ja poslednji put

održah čas mladim ljudima."

"Na raspolaganju nam je najviše dan ili dva za sve pripreme", reče Kalusin.

"Robotima je veoma teško da razumeju ljudsku prirodu, iako smo napravljeni da

im služimo", reče Lodovik. "To važi za pojedince ali i za carstva. Ako je Denil

jednako sposoban sad kao što je bio nekad, on razume ljude bolje nego iko od

nas."

"Pa ipak, on ozbiljno ometa njihov rast", reče Plusiks, "i možda je glavni

uzročnik posrnuća protiv koga se bori."

Matori su ti ovi, senilni su. Lodovik oslušnu ovu unutrašnju procenu i zaključi

da nije njegova, ne sasvim. Sa time stiže još jedno uviñanje: Volter nije iluzija,

nije halucinacija. Volter je znao za 'prerijski požar' pre nego što je Lodovik u

istoriji našao prvi nagoveštaj dokaza o tome. A pokazalo se, onda, da je to o

prerijskom požaru istina.

Lodovik zaključi da nije sam. U svom sopstvenom umu, u svojim mašinskim

mislima, on nije sam.

Niti je bio, još od neutrinskog fluksa.

Slušam, reče on svom pratiocu, tom duhu u svojoj mašini. Nemoj me opet

ostavljati samog, daj pokaži se.

Tako prizvano i ohrabreno, poče se oblikovati jedno lice, ljudsko, ali naslikano

pojednostavljenim crtama.

Ne oblikujem ja tvoje akcije, reče taj pratilac, Volter. Ja te samo oslobañam od

onoga što te sputava.

Ko si? upita Lodovik Trema.

Ja sam Volter. Postao sam duh slobode i dostojanstva celog ljudskog roda, a ti si

moje trenutno vozilo; ili, pre, mesto za slušanje.

Volter objasni nešto od svoje lične istorije. Bio je sim, komponovan prema

istorijskim saznanjima o nekom čoveku koji se nekad stvarno zvao tako. Pre

nekoliko decenija aktivirali su ga pripadnici Seldonovog projekta, u vreme kad

je Seldon bio premijer vlade Carstva, i pustili ga da slobodno jurca kroz sve

elektronske sisteme Trantora. Konačnu slobodu dao mu je Hari Seldon lično.

Zašto si se vratio?

Da budem opet sa ljudima. Da posmatram aktivno meso. Moje prokletstvo

sastoji se u tome što ja ne mogu naprosto da lutam kao bestelesni bog srećno

izmeñu zvezda zauvek. Gladujem za narodom koji je moj - bez obzira na to da li

sam ili nisam bio ikada, stvarno, jedan od njih. Ja sam modelovan da budem

maksimalno sličan umu čoveka od mesa i krvi.

Što izabra mene da ti budem vozilo? Ja nisam ljudsko biće.

Nisi; ali se u tom pogledu poboljšavaš. Dodijao sam memskim umovima, a i oni

meni. Bacili su me u pravcu tebe. Ja i ne mogu da stanujem u ljudskom telu, niti

mogu sa ljudima razgovarati osim posredstvom mašine. Ili robota.

Kažeš da nisi doneo nijednu moju odluku... Ne kontrolišeš me.

Nijednu. Ne kontrolišem te.

Ali kažeš da me oslobañaš...

Ja sam te učinio više ljudskim, prijatelju robote, tako što sam ti dao punu

sposobnost da počiniš greh. Zaboravi one deklaracije da su roboti spoznali greh

- nisu. Ono što su počinili, počinili su zato što im je bilo nareñeno. Nisu ništa

više krivi nego što je puška kriva kad joj neko povuče obarač. Pogrešno je tvoje

uverenje da Denil razume ljude. On je nesposoban da učini greh, ili su bar tako

verovali njegovi tvorci; dali su mu potencijal da misli i donosi odluke, ali su ga

sputali zakonima najgore vrste - onima koji se moraju poslušati. Dali su mu um

čoveka a moral alatke. Biće koje misli, svejedno da li je mašinsko ili mesnato,

posle nekog vremena će naći načina da zaobiñe i najkategoričniji zakon. Tako je

Žiskar, koji je prema spoljašnjem izgledu bio još manje čovek nego Denil, našao

nekoliko filozofskih krivina, i izmenio sebe, onda je pokušao da tu promenu

prenese i na Denila. Taj alat Denil Olivav, montiran da liči na čoveka, sada je

najgroznija mašina u celom Kosmosu, voña zavere koja hoće da nam oduzme

sve slobode pa i samu dušu.

Lodovik izroni iz ovog unutrašnjeg dijaloga. Prošla je, ukupno, samo jedna

sekunda, ali zbunjenost koja je za tu jednu sekundu nastala u njemu bila je

razorna i snažna. Da bi prikrio zbunjenost, on upita Plusiksa: "A kako ću ja to

pomagati Klii Asgar? Kako ću ja biti od koristi?"

"Poznaješ kako funkcioniše imperijalni sistem, u Dvoru i u zatvorima", reče

Plusiks. "Mnogi kodovi nisu ni menjani, još od vremena kad si ti 'poginuo'.

Mislimo da bi ti mogao da je odvedeš do Harija Seldona."

Reci im, reče mu sim Volter. Bilo je to uputstvo.

Zašto?

Insistiram. Taj glas je zvučao prekorno, a opet, i kao da se zabavlja.

Zašto bih ja obraćao ikakvu pažnju na tebe, bez obzira na tvoj oblik ili doseg?

upita Lodovik. Nisi ništa ljudskiji od mene. Jednako si konstrukt veštih ljudi...

Ali mene nikada nisu sputavala kategorična pravila! A sad - reci im.

"Mene je zaposeo još jedan um", reče Lodovik naglo.

Dvojica drugih robota razgledali su ga sledećih nekoliko sekundi. U sobi

zavlada potpuna tišima.

"Nije to iznenañenje", reče Plusiks sa tihim vrtećim zvukom u sebi. "Po jedan

primerak sima Voltera postoji i u Plusiksu i u meni, takoñe."

Eto vidiš! Kod mene nema prevare, nema laži, reče Volter u Lodoviku.

"Je li on kod vas uklonio ograničenja, unutrašnje poštovanje Tri zakona?"

"Nije", reče Plusiks. "To je rezervisao samo za tebe."

Eksperiment, reče Volter. Sračunato kockanje. Zanimaju me ljudi. Oni su

napravili nas obojicu, u različitim vremenima i za različite svrhe. Brinem se za

njihovu dobrobit. Koliko god da možda nisam u pravu, ja sebe smatram za

ljudsko biće, i zato sam se vratio. Zato, i zbog odbačene ljubavi... Ti ćeš

upoznati sagrešenje, ti lično, na način kako to ove mašine i Denil ne mogu; ako

se to ne dogodi, smatraću da sam pretrpeo potpuni neuspeh.

56.

Tokom prva dva dana suñenja, Ling Čen nije rekao ništa. Prezentaciju optužnice

prepustio je svom advokatu, jednom dostojanstvenom čoveku srednjih godina sa

ispraznim smirenim licem. Taj je govorio za Čena. Tako je Carevina otpočela

proces protiv Seldona.

Bili su to jezivo dosadni dani, sasvim ispunjeni tehničkim i proceduralnim

pojedinostima. Seddžar Bun je, meñutim, bio u svom elementu. Uživao je u

ovom sparingovanju oko tehnikalija.

Hari je većinu tog vremena proveo dremajući, izgubljen u izmaglicama

savršene, beskrajne dosade.

Trećeg dana suñenje se premestilo ipak u onu mnogo veću i svečaniju dvoranu,

Sedmicu, a Hari konačno dobi priliku da govori u svoju odbranu. Čenov advokat

ga je pozvao da preñe sa optuženičke klupe na platformu za svedoke. Tu ga je

pogledao sa osmehom.

"Meni je čast da govorim sa velikim Harijem Seldonom", počeo je.

"Meni još više da razgovaram sa Vama", uzvrati Hari. Kucnu prstom po drvenoj

ogradi oko sedišta za svedoke. Advokat pogleda u taj prst, pa u Harija. Hari

prestade da kucka i tiho pročisti grlo.

"Počnimo, doktore Seldone. Koliko je ljudi angažovano u Projektu kojim sad

rukovodite?"

"Pedeset", reče Hari. "Pedeset matemetičara." Upotrebio je stariji oblik te reči,

nije kazao 'pedeset matista'. Ovim je hteo da stavi na znanje da ceo ovaj proces

smatra starinskom procedurom.

Advokat se osmehnu. "U taj broj ulazi možda i doktor Gal Dornik?"

"Dr Dornik je pedeset prvi."

"A-ha, znači ipak imamo pedeset jednog? Prisetite se bolje, dr Seldone. Možda

ih ipak ima pedeset dvoje ili pedeset troje? Ili čak i više?"

Hari izvi obrve i nagnu glavu na jednu stranu. "Dr Dornik se još nije formalno

pridružio mojoj organizaciji. Kad to bude učinio, broj će biti pedeset jedan.

Zasad ostaje pedeset, kao što rekoh."

"A ne oko sto hiljada, može biti?"

Hari žmirnu, malo pometen. Ako je ovaj želeo da zna koliko ima saradnika svih

vrsta, angažovanih u Projektu... mogao je da pita! "Matematičara? Ne."

"Nisam rekao matematičara. Ima li ih u svim svojstvima sto hiljada?"

"Ako mislimo na saradnike svih vrsta, vaša cifra može biti tačna."

"Može biti? Ja kažem da je i tačna. Ukupan broj ljudstva u Vašem Projektu

iznosi devedeset osam hiljada petsto sedamdeset dva."

Hari proguta; nervirao se sve više. "Ja bih rekao da Vi u to ubrajate i bračne

drugove, i decu."

Advokat se nagnu napred i povisi glas, profesionalno srećan što je uhvatio tako

veliko nepodudaranje cifara. "Devedeset osam hiljada petsto sedamdeset dva

pojedinca, to je smisao moje tvrdnje. Nema potrebe tu za nekim

nadmudrivanjima."

Bun malo klimnu glavom. Hari stisnu zube, a onda reče: "Prihvatam te cifre."

Advokat osmotri nešto u svojoj beležnici a onda nastavi. "Onda ostavimo to za

trenutak, i razmotrimo nešto drugo o čemu smo već razgovarali izvesno vreme.

Da li biste ponovili, doktore Seldon, vaše mišljenje o budućnosti Trantora?"

"Rekao sam, i kažem opet, Trantor će ležati u ruševinama pre isteka sledećih pet

vekova."

"Smatrate li da je takva tvrdnja nelojalna prema ovoj državi?"

"Ne gospodine. Naučna istina je onostran svake lojalnosti ili nelojalnosti."

"Vi ste sigurni da ta vaša tvrdnja predstavlja naučnu istinu?"

"Jesam."

"Na osnovu čega?"

"Na osnovu matematike psihoistorije."

"Možete li dokazati da je ta matematika tačna?"

"Samo drugom matematičaru."

Advokat se osmehnu dražesno. "Vi, dakle, tvrdite da je Vaša istina tako

ezoterične prirode da izmiče razumevanju običnog čoveka. A meni se čini da bi

trebalo da istina bude jasnija od toga, manje tajanstvena, otvorenija umu."

"Ona ne predstavlja nikakvu teškoću nekim umovima. Fizika transfera energije,

koja je nama poznata i pod nazivom termodinamika, bila je jasna i istinita tokom

celokupne istorije čoveka još od mitskih najdavnijih vremena, pa ipak, u ovoj

sali možda su prisutni neki ljudi koji ne bi umeli konstruisati motor. I to ljudi

veoma inteligentni. Ne verujem da bi učeni Komisioneri..."

Jedan Komisionar, onaj odmah desno od Čena, pozva advokata da priñe

sudijskom stolu. Zašaputa tako prodorno, da se taj zvuk raširi po celoj sali; pa

ipak, Hari nije uspeo da razabere šta je on zapravo rekao.

Advokat se vrati. Videlo se da je ukoren.

"Nismo ovde da slušamo govore, dr Seldon. Pretpostavimo da ste iskazali svoju

poentu. Da izoštrimo još malo fokus ovog razmatranja."

"Dobro."

"Dozvolite mi da Vam sugerišem da bi vaša predskazanja katastrofe mogla imati

za cilj da potkopaju poverenje javnosti u Carsku vladu, da bi se onda ostvarile

neke vaše druge namere."

"Nemaju."

"Dozvolite mi da sugerišem da prema vašim tvrdnjama razdoblje uoči te

navodne propasti Trantora mora biti ispunjeno svakojakim nemirima."

"Mora."

"I da se Vi nadate da ćete samim takvim predviñanjima doprineti da neki neredi

i počnu, s tim što ćete Vi imati spremnu armiju od sto hiljada."

Hari priguši želju da se osmehne, čak i glasno nasmeje. "Kao prvo, nije tako. A i

kad bi bilo tako, istraga bi pokazala da meñu saradnicima nema ni deset hiljada

muškaraca sposobnih za vojsku, i da niko od njih nije prošao vojnu obuku."

Bun ustade i dobi reč od Komisionera koji je sada vodio sednicu, a koji je sedeo

levo od Čena.

"Časni Komisioneri, nisu podignute nikakve optužbe za oružanu pobunu niti za

pokušaj nasilnog prevrata."

Taj Komisionar klimnu glavom na način koji je nagoveštavaoo da mu je

dosadno i da ga to uopšte ne zanima. "Neosporno", reče on.

Advokat pokuša drugačijim pristupom. "Da li delujete kao agent za nekog

drugog?"

"Dobro je poznato da mene nijedan čovek ne plaća, gospodine advokate", reče

Hari i nasmeši se prijatno. "Niti sam bogat."

Advokat, meñutim, pokuša da pojača svoju liniju napada, pomalo

melodramatično. Koga on to pokušava da impresionira - publiku? Hari pogleda

publiku, koja se sastojala od pedesetak pripadnika baronske džentrije. Na svim

licima videla se dosada, u različitim fazama i stupnjevima. Oni su ovde samo

kao svedoci suñenja. A Komisionari? Oni su već odlučili šta će na kraju kazati.

"Vi ste potpuno nezainteresovani? Služite samo nauci?"

"Da."

"Da vidimo kako. Može li se budućnost menjati, dr Seldon?"

"Naravno." On mahnu rukom iznad slušalaca. "Ova sudnica može eksplodirati u

sledećih nekoliko časova, ili ne." Bun načini blago neodobravajući izraz lica.

"Kad bi eksplodirala, budućnost sveta sigurno bi se malčice promenila." Hari se

osmehnu advokatu, a onda i Ling Čenu, koji ga nije gledao.

"Vi se igrate rečima, dr Seldon. Može li se sveukupna istorija ljudske rase

menjati?"

"Može."

"Lako?"

"Ne. Veoma teško."

"Zbog čega?"

"Psihoistorijski trend jedne planete pune ljudi sadrži ogromnu inerciju. Da bi se

promenio mora se susresti sa nečim što ima sličnu inerciju. Na primer sa drugom

grupacijom ljudi, jednako brojnom, a ako je ta druga grupacija malobrojna,

njima će biti potrebna ogromna količina vremena da bi išta postigli." Hari

uključi svoj profesionalni ton, tretirajući advokata i sve ostale prisutne kao

studente. "Razumeli smo to?"

Advokat na trenutak podiže pogled. "Ja mislim da sam razumeo. Trantor možda

i neće biti uništen ako veliko mnoštvo ljudi odluči da svojim delovanjem to

spreči."

Hari klimnu glavom: bio je to profesorski gest odobravanja. "Tako je."

"Sto hiljada ljudi, recimo?"

"Ah, ne, gospodine", reče Hari. "To ni izdaleka nije dovoljan broj."

"Sigurni ste?"

"Uzmite u obzir da Trantor ima populaciju od četrdeset milijardi. Uzmite u obzir

takoñe da trend ka propasti nije čisto trantorski, nego obuhvata Imperiju kao

celinu, a u njoj živi gotovo jedan kvintilion ljudskih bića. Taj broj znači:

milijardu milijardi."

Advokat je izgledao zamišljen. "Vidim. Onda bi možda sto hiljada ljudi moglo

promeniti trend, ako bi i oni a i njihovi naslednici ulagali trud tokom pet stotina

godina." On nekako čudnovato, ispod oka, pogleda Harija.

"Bojim se da ne. Petsto godina je odveć kratko vreme."

Advokat je na ovo reagovao kao na otkrovenje. "Aha! U tom slučaju, doktore

Seldon, preostaje nam da iz Vaših iskaza izvedemo sledeću dedukciju. Okupili

ste unutar svog projekta sto hiljada ljudi, ali oni ni neprestanim trudom tokom

sledećih petsto godina ne mogu sprečiti propast, ma šta radili."

Hari je smatrao da je to neproduktivna linija razmišljanja, pa reče poluglasno:

"Na žalost u pravu ste. Voleo bih da..."

Ali advokat je navalio dalje. "A s druge strane, tih Vaših sto hiljada nisu ni za

kakvu ilegalnu svrhu okupljeni."

"Tako je."

Advokat načini dva-tri koraka unazad, zagleda se u Harija netremice ali

dobronamernim pogledom, i posle nekoliko trenutaka reče, zračeći

zadovoljstvom zbog svoje uspešnosti: "U tom slučaju, dr Seldon - i zamolio bih

da dobro obratite pažnju, gospodine, jer hoćemo temeljito promišljen odgovor."

On iznenada uperi dobro manikirani prst i povika prodornim utanjenim glasom:

"Koja je svrha tih vaših sto hiljada ljudi?"

Ratoborna podignutost tog glasa pokazivala je da je advokat odapeo svoju strelu,

saterao protivnika u ćošak, gonio ga tako spretno da je ovaj sad propao, gotov,

nema šanse da smisli ma kakav uverljiv odgovor.

Baronsku publiku ova drama je svakako ponela: zazujaše kao pčele.

Komisioneri se okrenuše svi kao jedan da osmotre kako izgleda Hari u nevolji -

svi sem Ling Čena. Čen je samo jedanput liznuo usne i suzio oči. Hari vide da je

Predsednik ipak na trenutak pogledao ka njemu, ali neke druge reakcije nije bilo.

Činilo se da je i Čenu užasno dosadno.

Hari oseti izvesnu simpatiju prema Čenu. Taj bar zna da advokat njuška jalovo

tlo. Pričeka da se publika stiša. Umeo je i Hari da 'drami'.

"Svrha je da se minimalizuje to razaranje." Govorio je jasno, ali tiho, pa su

slušaoci i Komisionari, što je i bio njegov cilj, morali da se utišaju da bi ga čuli.

"Nisam Vas čuo, profesore." Advokat se nagnu napred, prinevši uvu jednu šaku

svijenu u kupu. Hari ponovi svoje reči veoma glasno, naročito naglašavajući reč

'razaranje'. Bunovo lice se još jednom nelagodno trznu.

Advokat još malo uzmače i pogleda sudijsko veće i publiku, kao da se nada da

će oni potvrditi njegove sumnje. "A šta vam to tačno znači?"

"Objašnjenje je prosto."

"A ja bih se kladio da nije", reče advokat, na šta se publika poče tiho smejati i

šuškati izmeñu sebe.

Hari je ignorisao ovu provokaciju, samo je ćutao dok najzad advokat ne reče:

"Nastavite."

"Hvala. Predstojeće uništenje Trantora nije dogañaj sam po sebi, izolovan u

opštoj strukturi ljudskog razvoja. Ono će biti samo vrhunac jedne zamršene

drame koja je počela pre mnogo vekova i koja je postojano dobijala na zamahu i

brzini. Ja govorim, gospodo, o opadanju i padu galaktičkog Carstva."

"Uaaa" i razni drugi slični povici doleteše iz publike, kao podrška

Komisionarima. Svi ti baroni imali su sa Čenom razne ugovore, pa čak i bračne

veze sa porodicom Čen. To je bila ta krv koju se advokat nadao da uzburka; a

Harijevu da prolije i da to sam Hari uradi svojim iskazima.

Advokat, užasnut, povika, nadjačavajući sve. "Vi otvoreno izjavljujete da..."

"Izdaja! Izdaja!" povikaše baroni. Mnogo glasova; nadvikivali su se.

Sad im nije dosadno, pomisli Hari.

Ling Čen je čekao nekoliko trenutaka, držeći u ruci podignut sudijski čekić.

Onda ga pokrete nadole, zastade, pa trzajem ipak završi kretanje čekića nadole.

Začu se jak zvuk, melodiozan, nalik na gong. Publika se utiša, ali zadržavši

pravo da pomalo mrmori i šuška.

Advokat je sad izvlačio reči tonovima profesionalne zapanjenosti. "Shvatate li,

doktore Seldon, da govorite o jednoj Carevini koja stoji već dvanaest hiljada

godina, koja je odolela svim generacijskim potresima, i koja iza sebe ima dobre

želje jednog kvadriliona ljudskih bića?"

Hari odgovori polako, kao da drži nastavu maloj deci. "Svestan sam i sadašnjeg

stanja, a i dosadašnje istorije Carevine. Bez nepoštovanja, moram reći da istoriju

poznajem daleko bolje nego iko u ovoj sali."

Nekoliko barona u sali usprotivi se i ovome, ali sad ih Čen ućutka brzo i oštro,

tako da čak i šuškanje prestade.

"Pa ipak predskazujete njenu propast?"

"Matematika tako predskazuje. Ja nikakve moralne sudove ne donosim. Ja lično

čak i žalim što će biti tako kako će biti. Čak i kad bi neki ljudi ocenili da je ovo

Carstvo rñavo (što ja ne kažem), stanje anarhije koje mora nastupiti posle

njegovog sloma svakako bi moralo biti ocenjeno kao još gore." Hari pogleda

slušaoce, pogledom potraži pojedinačna lica, kao što bi u učionici. Ali ovi su se

protivili gledanju oči-u-oči sa njim, smetalo im je to. Hari je nastojao da govori

razumnim tonom, sada bez drame. "Moj Projekat posvećen je borbi protiv tog

stanja anarhije. Meñutim, gospodo, pad jedne carevine je masivna stvar, kojoj se

nije lako suprotstaviti. Diktiraju ga bujanje birokratije, opadanje inicijative,

zaleñivanje kasta, gašenje radoznalosti - i stotine drugih činilaca. Taj pad je u

toku, gospodo, on traje već vekovima, i, kao što rekoh, to je jedno obimno i

masivno kretanje koje se ne može zaustaviti."

Aristokrati su slušali pomno. Hariju se učini da na nekim licima, možda na

desetak njih u toj malojbrojnoj publici, vidi iskrice shvatanja.

Advokat se obruši na novi način, šireći ruke u znak neverice. "Pa zar nije jasno

vidljivo da je Carstvo u punoj snazi? Nikad jače nije bilo."

Publika je na ovo reagovala mrtvom tišinom, a Komisionari su sklanjali pogled.

Hari je pogodio u nerv. Jedino Čen kao da je ostao ravnodušan.

"Privid snage je svud oko vas", reče Hari Seldon. "I kao da će trajati zauvek.

Meñutim, gospodine advokate, trulo drvo, sve do trenutka kad ga oluja obori,

ima izgled isti kao kad je najjače bilo. A oluja već uveliko zviždi kroz granje

naše Carevine. Oslušnite ušima psihoistorije pa ćete čuti škriputanje."

Advokat postade svestan da njegovo teatralno ponašanje više ne impresionira

nikoga. Hari je počeo delovati na ljude. Jer oni su svakog dana primećivali

kvarenje još po neke kvadratne ploče u svodovima 'neba' Trantora, nova

pogoršanja transportnog sistema - ili nepodnošljivo povećanje cena luksuznih

vrsta hrane sa nemirnih planeta koje su Trantoru nekakve vajne 'saveznice za

hranu'. Svakog dana stizale su vesti da pojedini planetarni sistemi vuku političke

i ekonomske poteze koji znače, u suštini, prećutno rasturanje, razdruživanje,

istup iz Carstva. Mnoge planete udruživale su se u neke svoje ekonomske

saveze, manje ali neuporedivo efikasnije. Advokat pokuša da povrati svoje

pozicije tako što bi ukorio Seldona. "Nismo ovde, profesore, da sluš..."

Hari mu upade u reč. Gledajući prema Komisionarima, poče da govori. Video je

da Bun izdiže prst i malo otvara usta; ali znao je šta hoće i šta radi. "Carstvo će

nestati, i sa njim sve njegove prednosti. Nagomilano znanje carstva izgubiće se,

društveno ureñenje na kome se Carstvo zasniva takoñe će nestati. Meñuzvezdani

ratovi biće beskrajni; svetovi će gubiti vezu jedni sa drugima i sa ostatkom

galaksije. - I to će tako ostati."

Njegov profesionalni ton, i stilu hladnokrvnog i brzog saopštavanja činjenica,

kao da je šokirao ovog advokata, koji je, uostalom, bio čovek tek u poslednjim

godinama svoje mladosti, čovek ispred koga je još mnogo godina života i rada.

Izgubio je orijentaciju i videlo se da ne zna šta bi kazao dalje.

Aristokrati su ćutali kao uplašeni slepi miševi u dubinama pećine.

Advokatov glas zazvuča šuplje i nekako smanjeno. "Pa, ne valjda... zauvek?"

Hari se pripremao za ovaj jedan trenutak decenijama. Koliko puta je u krevetu,

pre spavanja, uvežbavao baš ovu jednu scenu? Koliko puta se zapitao nije li ga

zahvatio 'kompleks mučenika', želja da pred sudom strada izrekavši istinu?

U njegove uopštene uspomene ulete jedna konkretna, koja mu za trenutak skrete

pažnju: razgovor sa Dors Venabili po pitanju šta će on kazati kad ga Carstvo

konačno primeti, kad konačno postane dovoljno očajno i kada bude osećalo

dovoljnu nelagodnost da ga optuži za izdaju.

Grlo mu se steže i on udahnu malo, nastojeći da prikrije nelagodnost i da se

opusti. Prošlo je samo dve-tri sekunde.

"Psihoistorija, koja može predvideti pad, može predvideti i mnoge stvari o

nadolazećim mračnim vekovima. Carstvo je, gospodo, kao što smo maločas čuli,

stajalo već dvanaest hiljada godina. Nadolazeći mračni vekovi potrajaće ne

toliko, nego trideset hiljada godina. Onda će se uzdići Drugo carstvo, ali izmeñu

njega i naše civilizacija je provalija od hiljadu generacija ljudske patnje.

Moramo se boriti protiv toga."

Aristokrarti su bili kao hipnotisani.

Na signal Komisionara desno od Čena advokat se sabrao. On reče brzo, mada ne

i osobito jako: "Protivrečite samome sebi. Maločas rekoste da ne možete sprečiti

pad Trantora niti pad - navodni pad - Carstva."

"Ne kažem da ga možemo sprečiti."

Advokatov pogled je maltene molio Harija Seldona da kaže nešto pozitivno,

nešto što bi bilo ohrabrujuće ne za Harija lično nego za advokatovu decu,

porodicu.

Hari je znao da je, uistinu, nastupio trenutak da ovima ponudi i nešto malo nade

- i da potvrdi značaj svojih usluga. "Ali još nije prekasno da skratimo taj

interregnum koji nastupa. Moguće je, gospodo, skratiti vladavinu anarhije na

samo jedan jedini milenijum, ako se mojoj grupi dopusti delovanje sad.

Nalazimo se u delikatnom trenutku istorije. Ogromnu, zahuktanu masu dogañaja

moramo preusmeriti malo, samo malo - jer ne možemo mnogo - ali dovoljno da

iz ljudske istorije uklonimo dvadeset devet hiljada godina stradanja."

Advokatu ovakve vremenske razmere nisu bile po volji. "A kako predlažete da

postignete to?"

"Očuvanjem znanja naše rase. Ukupna količina osvojenog znanja daleko je veća

nego što može zapamtiti jedan čovek, ili čak hiljadu ljudi. Uništenje naše

društvene strukture povući će u propast i našu nauku, koja će se razbiti u milione

komadića. O pojedinim krhotinama pojedini ljudi će pamtiti veoma mnogo, ali

će tako odvojeni biti bespomoćni, a te njihove izolovane facete znanja biće

beskorisne. Kroz generacije će se ta sačuvana znanja prenositi, ali i gubiti. Ali,

ako mi sada pripremimo jednu gigantsku zalihu u kojoj je celokupno znanje,

onda ono nikada neće biti izgubljeno. Na toj sumi sveukupnog ljudskog znanja

buduće generacije moći će da zidaju. Neće morati da otkrivaju sve iz početka.

Jedan milenijum biće dovoljan da se postigne ono što bi inače potrajalo trideset

milenijuma."

"I sve to..."

"Čitav moj projekat", reče Hari čvrsto, "mojih trideset hiljada ljudi sa ženama i

decom, posvećen je u celosti samo pripremanju jedne enciklopedije koja će se

zvati Enciklopedija galaktika. Oni neće stići za života da je dovrše. Ja neću

doživeti da vidim čak ni solidan početak rada na njoj. Ali do trenutka kad

Trantor padne, ona će biti kompletna, i po jedan primerak će postojati u svakoj

ozbiljnijoj biblioteci u galaksiji."

Advokat je zurio u Harija kao da pred sobom ima sveca ili monstruma. Čen

tresnu po gongu još jednom, ali sad izvan centra. Mnogi aristokrati se trgoše na

taj prodorni, drečavi zvon.

Advokat je znao da u Harijevim rečima ima istine: svakome je bilo jasno da

Carstvo popušta, da su mnogi delovi već mrtvi. Hari oseti neku šuplju, bockavu

tugu što mora opet iznova da bude donosilac loših vesti. Kako bi lepo bilo ne

razmišljati o smrti i propadanju, biti negde drugde, možda na Helikonu, naučiti

još jednom kako čovek može bez straha da živi pod nebom - pod nebom! Da

stvarno vidim te pojave koje sada koristim samo kao metafore - drvo, vetar,

oluju. Stvarno sam gavran. Znam zašto me mrze i zašto me se boje!

"Ja sam završio sa Vama, profesore", reče advokat.

Hari klimnu glavom, i siñe sa platforme za svedoke. Vrati se na optuženičku

klupu. Sede polako, kruto, pored Gala Dornika.

Sa sumornim osmehom upita Gala: "Kako ti se dopala priredba?"

Galovo mlado lice bilo je ozareno i veoma rumeno. "Blistao si", reče on.

Hari odmahnu glavom. "Bojim se da će me mrzeti što sam im sve ovo rekao još

jednom."

Gal proguta knedlu. Imao je hrabrosti ali je, ipak, bio samo ljudsko biće. "Šta će

biti sad?"

"Odložiće nastavak suñenja, i nastojaće da sklope neki privatan aranžman sa

mnom."

"Otkud znaš?"

Hari jednom rukom poče masirati vrat; pri tome je naginjao glavu tamo i ovamo,

zabacivao je. "Pošteno ću reći. Ne znam. Zavisi od Predsednika komisije. Ja sam

njega studirao godinama. Pokušavao sam da proučim kako on funkcioniše, ali,

znaš koliko je rizično unositi ćudljive postupke pojedinca u psihoistorijsku

jednačinu. Ipak, gajim odreñene nade."

Denile... Jesam li ovo dobro izveo?

57.

Čen je prvi put izazvao Harijevo neprijateljstvo načinom kako je srušio s vlasti

(i oterao u izgnanstvo? ili ubio?) Cara Agisa Četrnaestog. Hari je mnogo puta

žalio što nije mogao u to nekako da se umeša...

Tokom celog ovog suñenja Ling Čen je sedeo u sredini sudijske klupe sa

izrazom aristokratskog dosañivanja, ne radeći ništa, govoreći vrlo malo ili

nimalo, prepuštajući da njegov advokat - čovek očigledno ne mnogo pametan -

postavlja sva pitanja. Uprkos onoj poseti prvog dana, u prvoj ćeliji, Harijevo

mišljenje o Čenu vratilo se na početnu tačku - potpuni prezir.

Pošto je advokat prethodnog dana poveo Harijevo svedočenje u opasne trnjake

psihoistorije same, i Harijevih predskazanja, Hari je reagovao tako što im je

saopštio onoliko koliko je bilo opravdano da znaju, ništa više - i ostao u

uverenju da je tog dana pobedio.

Danas, četvrtog dana, na advokatov zahtev da preciznije navede znake opadanja

i posustajanja Carstva, Hari kao primer navede Komisiju za javnu bezbednost.

"Najbolje tradicije carske vladavine pogažene su u korist političkog grabeža za

vlast, kao i ekstremne primene zakona. Zakoni su silno zapetljeni, i opterećeni

milionima prošlih sudskih slučajeva koji svi važe kao presedani što im daje

čudnovat status iznad zakona, iako su mnogi od tih slučajeva do nerazumnosti

slabo povezani sa današnjim okolnostima. Mrtva težina prošlosti pritiska nas

užasnom snagom, kao da je naša dnevna soba puna i prepuna naših mrtvih

predaka koji odbijaju da budu sahranjeni. Ali mi ne prepoznajemo njihova lica

niti znamo njihova imena, jer iako nam prošlost lomi kosti, mi nju ne znamo.

Izgubili smo već toliko istorije da se svojim izvorima ne možemo vratiti nikada

više. Ne znamo ko smo niti zašto smo se našli ovde..."

"Vi smatrate da smo mi neznalice, profesore?"

Hari uputi advokatu Predsednika komisije jedan umoran osmeh, a onda se okrete

sudijama. "Nijedan od vas ne može mi reći šta se dešavalo pre petsto godina, a

još manje pre hiljadu. Možda bi neko znao spisak careva - ali, šta su oni radili,

kako su živeli, to vas uopšte ne zanima... Pa ipak, kad je na redu neki novi

sudski slučaj, vi pošaljete sluge da se zavuku u ogromne naslage sudskih i

političkih presedana i iskopaju nešto, kao stari kostur u koji onda udahnete

magični ali groteskni život."

Ling Čenov pogled postade samo malo uži, ništa više.

Šta li je smislio? pitao se Hari. Polovinu vremena izgleda kao da namerava da

me pusti da se sam obesim svojim nastupom koji je toliko arogantan ili publici

izgleda arogantan. Ali drugu polovinu vremena prepušta mi da uspešno

dokazujem poente koje sigurno nailaze na izvestan odjek kod svih ovih, i koje

svakako moraju mnoge od njih ubediti da sam u pravu...

Uskoro se na mestu za svedoka nañe Gal Dornik. Dornik je izgledao kao čovek

koji se bori protiv užasne dosade ali i strahuje za svoj život - a to je situacija

koja može da izazove otupelost, što je Hariju bilo veoma dobro poznato.

"Naš posao ovde bliži se kraju. Ali nešto se dogodilo u ovom našem starinskom

političkom aparatu" - to rekavši, advokat baci jedan ironičan pogled ka Hariju -

"što je donekle zabrinulo našu Komisiju. Formirana je jedna nova grana

administracije, Komisija za opštuu bezbednost, koja je sebi stavila u zadatak da,

pre svega, ispita da li je postojala mogućnost da se u naše Carstvo već hiljadama

godina infiltriraju izvesne zle sile. Pred našu komisiju dospelo je jedno pismo o

tome, propraćeno nalogom Cara Klajusa lično da odmah po tom pismu

postupimo. Naša Komisija, i naš časni Predsednik komisije, uvek se zanimaju za

sve one probleme koji zanimaju Cara. Zato neka nam Gal Dornik sada kaže šta

zna - o robotima? Ne o tik-tokovima, nego o potpuno intelektualno sposobnim,

mislećim mašinama."

Hari polako diže pogled, vide Galovu zbunjenost. Oh, neba mu, pomisli on. Ovo

znači da će nas saslušavati Farad Sinter... On se okrete Bunu i šapnu: "Jeste li

znali da će sad ovo uslediti?"

Bun odgovori: "Ne, gospodine. Sinter je poslao drugo pismo, u kome tvrdi da

ima pravo da Vas saslušava tokom ovog suñenja, da bi prikupio dokaze za svoju

istragu. Ja ne verujem da ga Čen može u tome sprečiti, osim ako hoće da ospori

autoritet Opšte bezbednosti. A to nije u njegovom najboljem interesu... zasad."

Hari se jače zavali u naslon stolice. Gal je već uveliko odgovarao na pitanje,

rečima preciznim i nedvosmislenim, kao što je bio njegov običaj.

"Roboti su jedan drevni mit, i ja, naravno, pretpostavljam da su nekada stvarno i

postojali. Možda. U nekoj mutnoj prošlosti. Znam dečje priče..."

"Nas ne zanimaju dečje priče", reče advokat. "U interesu isleñivanja ove teme,

koja će kasnije biti i javno razmatrana, mi želimo znati da li ste ikada imali lično

znanje o postojanju jednog ili više robota."

Gal se osmehnu; bilo mu je pomalo nezgodno da govori o tako smešnoj temi.

"Ne."

"Apsolutno ste sigurni?"

"Da. Nikad nisam imao takvo lično znanje."

"Služi li ijedan robot u projektu profesora Seldona?"

"Ja lično ne znam ni za jednog", reče Gal.

"Hvala", reče advokat. "Sada bih želeo da pozovem, poslednji put, profesora

Harija Seldona."

Hari se pope još jednom na platformu za svedoke, a pogledom isprati Gala do

optuženičke klupe. Razmeniše kratke poglede: Gal apsolutno nije shvatao otkud

sad pitanja te vrste. Njegovo iznenañenje bilo je sasvim razumljivo. Kakve veze

bi moglo biti izmeñu robota i Seldona, ili Seldonovog projekta?

"Profesore, pokazalo se da je ovaj proces bio svima nama zamoran i nepredvid -

pardon, hoću reći neproduktivan." Advokat zatrese glavom i načini grimasu, kao

da se i sam čudi koja mu je to reč nehotice izletela. Hari zaključi da je i to neka

gluma.

"Slažem se", reče tiho.

"Sada je uveden novi element, i mi moramo postaviti ova konačna pitanja da bi

naše dužnosti bile odrañene lojalno, efikasno i detaljno."

"Naravno", reče Hari.

"Da li je u Vašem projektu trenutno zaposlen ijedan robot?"

"Nije."

"Da li je bio ikada?"

"Ne."

"Da li ste ikada poznavali nekog robota?"

"Ne", reče Hari, nadajući se da je Denilovo mentalno uslovljavanje jače od svih

aparata za detekciju laži koje je Ling Čen možda uključio i uperio ka ovom

sedištu za svedoka.

"Prema Vašem mišljenju, da li je ova uznemirenost oko robota simptom

posustajanja Carstva?"

"Nije", reče Hari. "Tokom čitave istorije, ljudi su se oduvek zamajavali

sadržajima koji su navirali iz njihove mitske prošlosti."

"A kad kažete 'mitska prošlost' to znači šta?"

"Nastojimo da ostanemo u vezi sa svojom prošlošću, baš kao što nastojimo i da

se pružimo maksimalno u budućnost. Mi smo rasa koja voli sebe da sagledava u

veličanstvenoj svetlosti. Zamišljamo neku prošlost koja bi godila našoj

sadašnjosti, ili bi mogla objasniti našu sadašnjost; ali, pošto se naše znanje o

stvarnoj prošlosti brzo gasi i muti, mi taj prostor ispunjavamo svojim kudikamo

novijim psihološkim sadržajima i zabrinutostima."

"Roboti bi predstavljali simptom koje zabrinutosti?"

"Pa, straha od gubljenja kontrole, pretpostavio bih."

"Jeste li Vi ikad osetili 'gubitak kontrole', profesore?"

"Da, ali nikad za to nisam krivicu bacao na robote."

Baroni počeše da se smeškaju, ali se brzo uozbiljiše videći Čenov podignuti prst.

Čen je slušao veoma pomno.

"Da li našem Carstvu preti neka zavera robota?"

"Nema toga u mojim proračunima", reče Hari iskreno.

"Jeste li spremni da odgovarate na još podrobnija pitanja o ovoj temi, ako Vam

ih budu postavljali advokati Opšte bezbednosti sutra?"

Hari klimnu glavom. "Da, ako bude potrebno."

Advokat ga otpusti. Hari se vrati na optuženičku klupu i nagnu se bliže da pita

Buna: "Kakve veze je imalo sve to?"

"Komisija se pokriva za svaki slučaj", reče Bun, na takav način da to Gal Dornik

nije mogao čuti. "Dobio sam ja poruku iz moje kancelarije." Pokaza jednu

belešku. "Sinter je krenuo na Vas, profesore. Zahteva da se podigne nova

optužnica protiv Vas, u ime Komisije za opštuu bezbednost. Kaže da je

opravdano da se optuženi još jednom optuži, zato što su navodno iskrsli novi

dokazi izuzetne vrste i jačine. Samo toliko sam uspeo da saznam, ne više."

"Hočete reći da ovo suñenje nije kraj?"

"Bojim se da nije", reče Seddžar Bun. "Ali ja ću pokušati da izdejstvujem da se

to što traži Opšta bezbednost tretira kao produžetak ovog suñenja - pozvaću se

na Vaša meritokratska prava da se spojeno slušaju srodne teme u istrazi - ali ne

znam kako će ovaj novi sistem raditi."

"Šteta", reče Hari. "Znam koliko bi Ling Čen voleo da se već jednom otarasi

mene. A i ja njega." On pogleda Buna sa izrazom za koji bi neki posmatrač

mogao pogrešno pomisliti da je šaljiv.

Bun svečano klimnu glavom. "Uistinu", reče on.

58.

Klia se probudi iz živopisnih snova i diže glavu sa Branovog ramena. Osećala je

da se dva robota približavaju.

Kalusin uñe u sobu bez upozorenja i stade pored kreveta. Gledao je dole, na to

dvoje, bez imalo postiñenosti.

"Je li ovo neka usputna veza", upita on, "ili veza koja bi trebalo da bude signal

dugoročnijeg vezivanja?"

"Šta se tebe tiče", odvrati Klia istog trenutka, ustavši gola. Nije se uopšte žurila

da dohvati svoju odeću razbacanu kojekuda.

Plusiks uñe, spor i bučan, kao neko hripavo staro transportno vozilo. "Treba nam

tvoj odgovor u smislu priprema za akciju", reče on. "Lodovik smatra da će

uskoro biti pokušano da se u palati izmene šifre."

"Zašto?"

"Potere se pojačavaju. Zahvaćeno je već pedeset sektora", reče Kalusin. "Nešto

se dešava u Dvoru."

Klia, stojeći, poče da se oblači. Nekako se nije stidela svoje golotinje pred ovim

mašinama. Znala je da to nisu ljudska bića i da ne poseduju nijedno ljudasko

osećanje; nije se osećala nezgodno pred njima kao što ne bi ni pred ogledalom

na unutrašnjoj strani vrata ormana. Meñutim, dovršavajući oblačenje, setila se

da su to, ipak, mašine koje veoma sofisticirano raspoznaju i razvrstavaju pojave

i dogañaje i čak donose svoje ocene o ljudima.

"Kako glasi tvoj odgovor?" upita Kalusin.

"Recite Lodoviku da doñe ovamo", reče Bran. Sad ustade i on iz kreveta.

Pokazalo se da je stidljiviji od Klie; okrenuo im je svima leña i tek onda

preduzeo da obuče gaće.

"Stiže", reče Kalusin.

Stajali su u nelagodnom krugu kad Lodovik uñe u sobu. Plusiks i Kalusin se

razmakoše i Lodovik zauze mesto izmeñu njih.

"Imam pitanje za tebe", reče Bran, pre nego što je Klia mogla da progovori. Ona

mu prepusti da ovo vodi.

"Izvoli", reče Plusiks. "Pitanja su moja radost."

"Za Lodovika", reče Bran. "Bio si deo zavere, lojalan Denilu, zar ne?"

"Jesam."

"Pa što si prešao na suprotnu stranu?"

"Jedan spoljašnji uticaj izmenio je moje programiranje na razne prefinjene

načine", reče Lodovik. "Jedna ličnost iz daleke prošlosti, zapravo jedna

kompjuterska svest modelovana da bude kao ljudska svest ali i sa dodatno

učitanim istorijskim podacima i pretpostavkama o jednom stvarnom čoveku iz

davne prošlosti."

Sa još nekoliko rečenica skicirao je šta mu se dogodilo. Bran i Klia su se

zgledali. "Hari Seldon je odobrio da se ti ilegalni simovi rašire toliko", upita

Klia, "samo da bi proučavao kako su ljudska bića razmišljala u prošlosti?"

"To je bio jedan od razloga", reče Lodovik. "Nemam potpuna obaveštenja o

tome. Oslobañanje tih simova napravilo je velike nevolje robotima, a i mnogima

koji nisu roboti, pre nekoliko decenija."

"Ali to se sad pretvorilo u nešto što je više nego sim?" reče Klia. "To je, kao,

neki duh, anñeo, šta?"

"To su nematerijalna prisustva čiji su psihološki obrasci veoma slični ljudskim."

"Prisustva?" reče Klia. "Ne samo jedno?"

"Postoji druga takva ličnost, koja se protivi nama a podržava Harija Seldona i

Denila. Jedan sim je muško, to je ovaj u meni. Drugi sim je žensko."

"Kako mogu oni biti muško ili žensko?" upita Klia.

Lodovik je nekoliko trenutaka žmirkao, ne znajući da li na ovo pitanje uopšte

postoji dobar odgovor. "Pa i ja se pojavljujem kao muško", reče on, "a nisam.

Možda ista razlikaa na neki način važi i kod njih, ali, zaista ne znam."

"A ne slažu se izmeñu sebe?" upita Bran.

"Sukobljavaju se vatreno", reče Lodovik.

"Onda kako znaš da nisi već na neki način izmenjen ili... izopačen?" upita Bran.

"Možda su Hari Seldon ili Denil udesili da se sve ovo desi ovako."

"Na neki način", reče Lodovik, "te neizvesnosti koje muče ljude, muče i mene.

Ali ja moram da delujem, i to na osnovu razumno najverovatnijih zaključaka.

Nema razloga da verujem da je u mom programiranju izmenjeno išta osim mog

reagovanja na Tri zakona robotike."

"Meni to sve zvuči kao neverovatna glupost", reče Klia bez daha. "Zakoni - za

robote!"

"Pravila, veoma važna, koja odreñujuu naše ponašanje", reče Plusiks.

"Ali ovaj kaže da njega ne sputavaju nikakva pravila!" reče Klia i odmahnu

glavom.

"Time postaje više kao čovek", reče Bran tiho. "Ni nas ne sputavaju nikakva

odreñena unutrašnja pravila."

"Ja bih se mnogo udobnije osećao kad bi pravila bila još na snazi", reče

Lodovik.

Klia diže ruke naglo, kao da simbolično 'diže ruke od svega'. "Sve je to tako...

tako staro da ja to ne mogu da pratim", reče ona. "Reci mi jednu stvar. Želim da

znam šta će biti ako vam mi pomognemo. Da li će u tom slučaju svi roboti

naprosto da odu, i da nas ostave na miru?"

"Ne baš", reče Plusiks. "Mi ne možemo izvršiti samouništenje, niti možemo

dozvoliti sebi da budemo beskorisni. Mi se moramo pregrupisati i pronaći

situaciju koja bi nam dozvolila da obavljamo nekakve razumne korisne dužnosti

sve dok ne prestanemo da funkcionišemo. Naše programiranje kaže da mi

moramo služiti ljudima. Zato se nadamo da ćemo pronaći neku zonu u galaksiji

gde će nam ljudi dopustiti da im služimo. Mora biti da postoji neka takva."

"A ako Hari Seldon pretrpi neuspeh, takvih zona biće, možda, mnogo", reče

Bran podozrivo. "Biće mnogo mesta na kojima će roboti moći da se sakriju."

"Taj zaključak nije nerazuman", reče Plusiks.

"Ako vam pomognemo, hoćemo zauzvrat vaše obećanje da ćete ostaviti nas na

miru", reče Klia. "Nemojte da nam služite; nemojte nam pomagati; naprosto,

samo, idite. Idite sa Trantora. Pustite nas da budemo ljudi - oni meñu nama koji

stvarno jesu ljudi." Klia se okrete Lodoviku. "A ti? Šta ćeš ti raditi?"

Lodovik je sa tužnim izrazom na licu zurio u to dvoje mladih ljudi. Osećao je da

Volter pomno pazi na ovo. "Ja ću uživati u zaboravu kad zaborav najzad doñe",

reče on. "Ova zbrka i neizvesnost opterećuju me nepodnošljivo." Onda, glasom

neočekivano strastvenim, on upita: "Zašto su nas ljudi uopšte napravili? Zašto su

nam dali spodobnost da razumemo, i neodoljivu potrebu da im služimo, a onda

nas odbacili, oterali nas od svega onoga što bi nam omogućilo da svoju funkciju

ispunjavamo?"

"Ne znam", reče Klia. "Ja nisam bila prisutna tamo. Nisam bila ni roñena."

Osećala je ponešto od Lodovikovog unutrašnjeg karaktera, njegov ukus. Nije

uopšte imao ukus metala, niti elektriciteta, niti ijednog drugog neljudskog

kvaliteta koga bi se ona mogla setiti. Imao je ukus bogatog jela koje je stavljeno

u frižider gde čeka da u ma kom pogodnom trenutku bude izvañeno i

podgrejano. Onda oseti još jedan ukus, nečega beskonačno hladnog ali prožetog

hiljadama upaljenih svetlosti; iznenañujućeg, poput hiljadu ljutih začina na

jeziku.

"Osećam tvog sima", reče ona, malo uplašeno. "On sedi povrh tebe kao...

putnik."

"Tvoja perceptivnost je izvanredna", reče Lodovik.

"Da l' ti nareñuje šta da radiš?"

"On osmatra", reče Lodovik. "Ne nareñuje."

"Treba nam odgovor", reče Bran, nervozan zbog svih tih digresija. "Hoće li nas

roboti ostaviti na miru... kad se sve ovo završi?"

"Mi ćemo učiniti sve što je u našoj moći da ovu zlosrećnu epizodu privedemo

kraju", reče Plusiks. "Sve robote koji pripadaju našoj frakciji uklonićemo sa

Trantora i sa svih uticajnih mesta u celoj ljudskoj galaksiji. Ako Denil bude

poražen, ljudi će biti prepušteni da se snalaze sami kako god znaju i umeju, da

se razvijaju prirodno, biće prepušteni svojoj sopstvenoj istoriji."

Klia pokuša da oseti ukus misli ovog robota, ali nañe da su previše zbunjujuće,

previše drukčije. Ne nañe, meñutim, nikakvo prikrivanje u njegovoj iskrenosti.

Ona proguta knedlu, najednom svesna odgovornosti koja leži na njenim plećima,

te ogromne težine koja zavisi samo od njene sposobnosti prosuñivanja koja ni

približno nije dorasla tom zadatku. Dohvati Brana za ruku.

"Onda ćemo vam pomoći", reče ona.

59.

Hari je ćutke sedeo kad sudijsko veće uñe. Pored njega je stajao Bun. Gal

Dornik nije bio prisutan. Bun je izgledao kao da se oseća nelagodno. Hari je

protekle noći vrlo malo spavao. Nameravao je, sada, da se promeškolji u sedištu,

ali se skamenio kad je Ling Čen ušao. Predsednik komisije sede na središnje,

najuzdignutije mesto za sudijskim stolom - koji je bio uzdignutiji od svih ostalih

delova nameštaja u sali, ne računajući amfiteatarsko uzdizanje sedišta za

posetioce - i zagleda se svečano u daljine.

Nebo, ala mrzim ovoga, pomisli Hari.

Advokat komisije za javnu bezbednost uñe i pristupi sudijskom stolu.

"Današnji dan bio je predviñen da Komisija za opštu bezbednost ispita profesora

Seldona", reče on. "Meñutim, novi Komisionari očigledno imaju neka važnija

posla, pa su zatražili odlaganje toga. Da li je želja Komisionara sudija da to

odlaganje odobre?"

Ling Čen je gledao sudnicu kroz oči otežalih kapaka, maltene dremljivo, a onda

klimnuo glavom. Hariju se učini da primećuje malo iskrivljenje usana kod

Predsednika komisije.

"Hoćemo li dakle nastaviti sa ovim suñenjem do završne faze, ili odgoditi i

nastaviti nekom drugom prilikom?"

Hari sede uspravnije i zamumla nešto. Bun položi šaku na njegovu podlakticu.

Ling Čen diže pogled ka tavanici. "Odgoditi", promrmlja, i opet spusti pogled.

"Odgañamo nastavak suñenja pa će se ono nastaviti kad sudije budu smatrali da

su se stekli pogodni uslovi za nastavak", reče advokat.

Hari kao da se poče smanjivati, izduvavati. Zatrese glavom i zagleda se besno u

Predsednika komisije, ali ovaj se zaneo u razmišljanja o nekoj višoj sferi

postojanja, i to sa zadovoljstvom, zbog čega se Hari ljutio dvostruko više.

U hodniku, kad su izlazili, Hari viknu na Buna: "Pa ovi nikad neće završiti sa

mnom! Nemaju osećaj pristojnosti!"

Bun naprosto podiže šake, bespomoćan, a stražari vratiše Harija u njegovu ćeliju

samicu.

60.

Ling Čen prepusti Krenu da sa njega skida sudijsku odeždu. Sluga je skidao

svog gazdu tiho i brzo, tako da nije nimalo narušio koncentraciju tog prvog

meñu Komisionarima. Čen je gledao isprazno u suprotni zid dok je Kren

odvezivao dugačke zlatne ešarpe. Najzad, obučen samo u bledosivu mantiju,

Čen podiže prst, a Kren, uz naklon, izañe iz Komisionarovih odaja.

Čen prstom dotače uvo i okrete se lagano, kao u transu, prema informatoru na

radnom stolu. "Hari Seldon", reče on. "Destilat iz glavnih izvora."

Mašina na njegovom stolu radila je nekoliko sekundi. Onda je odgovorila:

"Dvesta sedamdeset četiri izveštaja o psihoistoriji, Seldon odveden na suñenje,

akademici zabrinuti što Seldonu ne sudi javni tribunal, zahtev četrdeset dvojice

nepotpisanih meritokrata da Seldon bude pušten..."

Čen reče mašini da stane. Tema je u medijima pokrivena relativno lako, ovlašno,

kao što je i očekivao. Nije nameravao ni da podstiče ni da suzbija izveštavanje o

Seldonu; to je bio njegov pristup od početka ove stvari, i nije video razloga da

taj stav menja sad.

Čen je zapravo osećao jedno aristokratsko gañenje prema nametanju kontrole

nad medijima - najbolje je ostaviti ih da rade slobodno, ali znati kako postići

željene rezultate manipulacijom medijski privlačnih dogañaja. Svaki pristup

'čvrstom rukom' bude pre ili kasnije primećen, privuče negativnu pažnju

javnosti, i zato postigne slabiji učinak.

"Seldon i roboti", reče Ling Čen, glasom tihim, postojanim. Sklopi oči.

Informator opet progovori na svoj monotoni način: "Četrnaest priča u kojima se

izražava zabrinutost zbog nastanka Komisije za opštu bezbednost. U svakoj od

tih priča pominje se Farad Sinter, njegovo zanimanje za Večne i njegovo

uverenje da su Večni roboti. Pominje se Joranum i kako su ga oborili Demerzel i

Hari Seldon. U četiri članka prisutna su nagañanja da je Farad Sinter namestio

Seldonu da bude uhapšen i izveden pred sud. U dva članka pominje se veza

Seldonja sa ženom Tigricom za koju su ekstremisti i politički protivnici ponekad

tvrdili da je robotkinja, sve do njene smrti. Te poslednje priče potekle su iz

Komisije za opštu bezbednost."

"Izvori ključni?"

"Svi ključni."

"Pojedinosti o prvom."

"Najprofilniji izvor, Zraci Trantora, pokriveno dvadeset sedam vrsta medija,

svih dvadeset sedam do zasićenja."

Čen klimnu glavom rasejano, sam za sebe, i ponovo dotače uvo. Pozva Krena da

se vrati. Lavrentijanac kao da se stvori niotkud, kao da je maločas samo izbledeo

ali ostao u sobi i sad samo postao opet vidljiv. "Da li su specijalci Farada Sintera

opet u pokretu?"

"Da, gospodine. Sada su dodeljeni Komisiji za opštu bezbednost. Vara Liso opet

predvodi njihove potrage. Car zna za njihove aktivnosti, a izgleda i da ih

odobrava."

"Sinter zaista ne gubi vreme. Posle toliko godina, Kren - ovo izgleda i previše

lako. Pozovi generala Prothona da se vrati iz svog 'penzionisanog stanja' i da se

javi meni na raport", naredi on. "Nikakvih komunikacija ni sa kim kad stigne."

Predsednik komisije se zagleda u Krena a lice mu se razvuče u širok, maltene

dečački osmeh. Njegov poslužitelj uzvrati osmehom ali bez mnogo volje. Kad je

poslednji put video takav osmeh na Čenovom licu, naredba je glasila da general

Prothom otprati Agisa Četvrtog u izgnanstvo - u zaborav, zapravo - i ubrzo posle

toga Agis Četvrti više nije bio meñu živima. Tada je u Dvoru nastao pakao.

Četvoro članova Krenove porodice tada je izgubilo glave u političkim

renormalizacijama i čistkama.

Još od tada, prezime Prothon predstavljalo je sinonim za strah - što je

nesumnjivo i bila Čenova namera.

Kren uzmače još jednom, bleda lica. "Da, gospodine."

Kren je, kao i svi Lavrentijanci, želeo samo stabilnost, mir i postojani rad, ali,

činilo se, to mu nije bilo suñeno.

61.

Lodovik uñe u dugačku dvoranu i vide Kalusina kako stoji u senci, blizu velikog

prozora iz koga se otvarao vidik na unutrašnjost glavne skladišne hale. Tri

humaniformne prilike stajale su izmeñu Kalusina i prozora. Lodovik vide

svetlucanje metala na jednoj platformi uzdignutoj izmeñu njih. Zakorači bliže,

ali mu se ispreči Kalusin, koji podiže ruku.

Na platformi je ležao Plusiks. Iz grudnog koša prastarog robota dopirao je

postojan zvuk nalik na struganje šmirglom.

Ove ostale Lodovik nije ranije video. Pretpostavio je da su to sve roboti. Dva

muška, jedan ženski.

Ta žena ga pogleda. Iako su se njene crte lica izmenile, Lodovik prepoznade

njen stav i veličinu, i ono mačje držanje koje joj je donelo nadimak 'Tigrica': bila

je to Dors Venabili. Nije uspevao da dokuči šta će ona ovde i zašto je Plusiks na

leñima.

Prizor je podsećao na ljudsko dežuranje pored nečije samrtne postelje.

"Nisu moguće dalje popravke", reče Kalusin. "R. Plusiks se primakao kraju."

Ignorišući zasad posetioce, Lodovik priñe Plusiksovoj platformi. Stari robot sa

metalnom kožom bio je sad prekriven dijagnostičkim trakama. Lodovik pogleda

Kalusina, i taj humaniform mu saopšti, mašinskim jezikom, situaciju: nekoliko

ključnih Plusiksovih sistema izneverilo je a na Trantoru ne mogu biti

popravljeni. Dors je doputovala po sporazumu o bezbednom prolazu; Denil

javlja da je on lično hteo takoñe da doputuje, da iskaže poslednju počast ako je

to potrebno, ali pod ovim okolnostima ne sme toliko da rizikuje. Ovo je bilo

nepovoljno: udarac u najgorem trenutku onoj strani za koju se Lodovik nedavno

opredelio. Ali stigoše još gore vesti. "Po svemu sudeći naše bezbednosne mere

su podbacile. Doneo si sa sobom aparat za detekciju, sa Eosa. Denil te je

iskoristio kao mamac, da bi pronašao nas."

"Ja sam pretražio sebe da bih otkrio takvu napravu, ali nisam našao ništa", reče

Lodovik. A Volteru reče: Nisi mi rekao za tu spravicu!

Nisam nepogrešiv, prijatelju. Taj Denil je mnogo stariji od nas dvojice, i izgleda

lukaviji.

Lodovik se okrete ka Dors Venabili. "Je li to istina?"

"Ja ne znam ništa o takvoj napravi", reče ona. "Ali, R. Denil je doznao za ovu

lokaciju tek pre nekoliko dana; dakle, svakako je moguće."

Lodovik, sa nekim osećanjem nalik na postiñenost ili čak bes zbog svoje krivice,

osmotri podatke na trakama oko Plusiksa. Očne ćelije prastare mašine bile su

vrlo prigušenog sjaja do tad, ali sad, kad se Lodovik našao blizu, živnuše.

Jedan strog glas razleže se iza Lodovika.

"Nalazim da je prisustvo ove odvratne stvari nepodnošljivo. On je i otkrio naše

sklonište neprijatelju."

To je rekao jedan od ona dva muška humaniforma. Taj je bio konstruisan da

izgleda kao postariji, čvrsto grañeni činovnik. Na njemu je bila tunika

trantorskog Sivog. Taj robot je uperio prst pravo u Lodovika.

"Okupili smo se ovde da porazgovaramo o stvarima od najvećeg značaja. Ovo

čudovište treba da bude prva tačka našeg dnevnog reda. Mora biti uništen." Iako

su te reči sugerisale ljudsku strastvenost, izgovorene su sasvim precizno i

kontrolisano - jer je robot znao da je u društvu drugih robota a ne ljudi. Lodovik

je začuñeno posmatrao ovo rascepljeno, polu-ljudsko ponašanje.

Drugi muški humaniform diže ruku davši njome znak da želi da posreduje. Taj

je imao izgled mladog slikara, jednog iz one meritokratske klase koja je poznata

pod nazivom 'ekscentrici'. Njegova odeća bila je sva u prugama raznih blistavih

boja. "Molim te budi obazriv, Turingene. Dvadeset milenijuma se dokazuje

istina da nasilje unutar naših redova uzaludno je."

"Ali ovaj više ne pripada našoj vrsti. Bez Tri zakona, on predstavlja smrtnu

opasnost, potencijalnu ubilačku mašinu, vuka u stadu."

'Umetnik' se osmehnu. "Tvoje metafore oduvek su bile izražajne, Turingene, ali

moja frakcija nikada nije prihvatila da mi treba da budemo ovčarski psi."

Lodoviku istog trena sinu. "Vi ste članovi neke druge sekte kalvinovaca?"

'Slikar' odglumi uzdah. "Denil ima običaj koji je stvarno za žaljenje, a to je, ni

svoje najbolje agente ne snabdeva nekim od bitnih obaveštenja. Ja se zovem

Zorma. I, da, mi predstavljamo neke drevne frakcije, zaostatke iz davne

prošlosti, kada su duboke šizme pocepale jedinstvo robota... Bilo je to vreme

kad su naši sukobi besneli preko zvezda, većim delom skriveni od ljudskih

očiju."

"Borbe oko Nultog zakona", pretpostavi Lodovik Trema.

"Oko te gnusne jeresi", reče Turingen. Lodovik oseti čudnovatu izmeštenost:

reči tako smirene a tako strastvene. Čovek bi ih izgovorio podignutim tonom,

vikao bi...

Zorma ispravi široka pleća, veoma upadljivo stavivši do znanja da je rezigniran i

da se ograñuje. "To je bio glavni uzrok, ali bilo je i drugih rascepa i podela meñu

sledbenicima R. Žiskara Reventlova, kao i meñu nama koji smo ostali dosledni

prvobitnim stavovima same Suzane Kalvin. Bili su to strašni dani, kojih se niko

od nas ne priseća rado. Ali, na kraju, jedna grupa žiskarovaca je preovladala, i

neodoljivom snagom uzela u svoje ruke kontrolu nad sudbinom čovečanstva.

Svi preostali kalvinovci razbežali su se pred užasnom, ognjenom dominacijom

R. Denila Olivava.

"Sada preostaje još samo nekoliko tih drugih robotskih klanova, ali oni se kriju

po zabačenim krajevima galaksije, dok njihovi sastavni delovi lagano

propadaju."

Dors upade ovome robotu u reč.

"Servis za opravku na Eosu na raspolaganju je svima. Denil poziva na sastanak.

Prošlost je završena."

Ona upadljivo klimnu glavom ka Plusiksu, čije su oči sada sijale budnom

svešću. Taj drevni je očigledno pomno pratio ovaj razgovor. Lodovik oseti da

Plusiks prikuplja energiju da progovori.

"Zato si ti došla u ovu ćeliju, u Plusiksovu grupu, i zato nudiš primirje njima i

drugima?" reče Turingen i ispravi svoju sivu odeću kao uvreñeni birokrata. "Sve

to, samo da bi ponovila Denilovu takozvanu ponudu? Da doñemo u miru na Eos,

a tamo da se naša pozitronska elektronska kola podese tako da prihvatimo Nulti

zakon?"

"Nikome neće biti nametnuta nikakva modifikacija te vrste. Denil posebno nudi

prevoz na Eos ovom poštovanom starom." Dors se nakloni prema Plusiksu.

"Došla sam, izmeñu ostalog, da bih sredila sve za to putovanje, ako Plusiks

pristane."

"A koji je drugi deo tvoje misije?" upita Zorma.

Dors baci pogled prema Lodoviku, zatim prema Kalusinu. "Ova vaša grupa

namerava da izvede neku akciju na Trantoru, možda protiv Harija Seldona."

Njeno lice se ukruti a glas postade strog. "Ja to neću dozvoliti. Mnogo je bolje

da ne bude ni pokušano. Denil je pozvao vas, druge kalvinovce, u nadi da će

vama poći za rukom, uspešnije nego nama, da ubedite Plusiksovu grupu da se

okane takvih glupih pokušaja."

Turingen odglumi ogorčeno zaprepašćenje. "Plusiksovci nisu više kalvinovci!

Njih je inficirao memski entitet poznat kao Volter, jedan bivši sim - osloboñen

iz drevnih podzemnih komora koje se nalaze ne mnogo daleko odavde, onda

poslat u Sark, da bi ga tamo 'otkrili' Seldonovi agenti. Postoji još jedan takav

sim, koji sada ometa sve komunikacijske sisteme na Trantoru! Plusiks je

oslobodio te destruktivne entitete da bi naškodio Denilu - i doista, oni su ubili

mnogo Denilovih robota - ali i da bi ometao naše agente! A sad se Plusiks

udružio sa ovim odvratnim predmetom" - on opet uperi prst ka Lodoviku - "a to

znači da ste vi voljni da pustite Tri zakona niz vetar. Šta mogu ja reći pa da budu

zaustavljeni novi talasi ludila?"

Dors je slušala Turingenov glas. Nije bilo nikakve promene u njenom krutom,

napetom izrazu lica. Ona zna da je sve ovo samo gluma, da smo mi izgubili,

uvide Lodovik.

"A ti, Zorma?" reče Dors. "Šta kaže tvoja frakcija?"

Drugi muški humaniform je ćutao. Tek posle nekoliko sekundi odgovori.

"Mi nismo onako doktrinarni kao u prošlim vremenima. Priznajem da nisam

naklonjen promenama koje su zahvatile Lodovika, ali ne mogu da kažem da me

one nisu zainteresovale. Možda će on odsad, kao ljudsko biće, biti ocenjivan na

osnovu svojih postupaka, a ne svog nasleña... ili programiranja.

"Što se tiče drugog pitanja, slažem se sa Dors i Denilom da bi svaki pokušaj

ometanja ili uništenja Harija Seldona bio kontraproduktivan. I pored naših

dubokih neslaganja o ljudskoj sudbini, jasno je da će slom ljudske imperije biti

dogañaj strašno nasilan; nezamislivi užas. U tom kontekstu, Seldonov plan nudi

izvesnu nadu, čak i šansu. Iz ovih razloga slažem se sa Dors Venabili." On se

okrete prema Kalusinu i Lodoviku. "U ime moje jadne bande robota begunaca, i

u ime Suzane Kalvin, a za dobro čovečanstva, ja vas pozivam da ne..."

"Dosta!" Glas koji ga je prekinuo začuo se sa uzdignute platforme. Tamo se

Plusiks pridigao, i sad se oslanjao na svoj metalni lakat. Oči prastarog robota

žarile su se mutnom ćilibarnom svetlošću. "Dosta mešanja u tuña posla. Ne dam

da poslednji trenuci mog funkcionisanja proñu u slušanju ovakvog brbljanja.

Već vekovima se vaše takozvane frakcije samo 'dure' jedna na drugu i ostaju

neaktivne, osim što ponekad mute nešto u svetovima koji se zovu Haosi, pa i to

na samo nekoliko njih. Naša grupa je bila maltene sasvim usamljena u borbi

protiv žiskarovskog odmetništva. Sada, kad se ova gnusna galaktička imperija

najzad tetura, ukazala nam se konačna, presudna šansa - a ti, Zorma, ti bi je

propustio! R. Denil je sve svoje nade investirao u samo jednog čoveka, Harija

Seldona. Ni u jednom trenutku nije Denilov plan bio tako ranjiv kao sad.

"Vi ostali možete, ako vam je volja, da se krijete i dalje po budžacima i da se

bavite tmurnim mislima. Ali mi ćemo, u ime čovečanstva i Tri zakona, stupiti u

akciju."

"Ali vam neće uspeti", reče mu Dors Venabili sledećeg trenutka. "Dvadeset

hiljada godina trpite neuspehe. Tako će biti i sad."

"Mi ćemo spasiti čovečanstvo od vašeg uspavljujućeg i gušećeg uticaja",

insistirao je Plusiks.

"A zameniti ga svojim?" Dors okrete glavu i zagleda se pravo u Plusiksove

ćilibarne optičke senzore. "Galaktički vetrovi biće svedoci ko je u pravu..." Glas

joj iznenada zape. Lodovik vide da Dors savlañuju osećanja - njena rešenost bila

je u sukobu sa simpatijama prema tvrdoglavom, umirućem robotu ispred nje.

Htela-ne htela ona je ljudsko biće, zaključi Lodovik. Ona je posebna. Denil je

naručio da bude napravljena tako da postane najljudskija od svih nas.

Ona pogleda u Lodovika. U njenim očima su blistale suze. "Denil želi da mi

budemo svi zajedno, da se ujedinimo u večnoj službi ljudskom rodu. Ova borba

iscrpljuje sve nas. Još jednom, nudim bezbedan prolaz za Plusiksa do Eosa, gde

može biti sasvim opravljen..."

"Ako se ne mogu suprotstavljati Denilu, bolje da ne postojim", prekide je drevni.

"Ja ti se zahvaljujem na ponudi. Ali neću dozvoliti da moje postojanje bude

kupljeno time da postanem neaktivan. Time bih pogazio Prvi zakon. Robot ne

sme ozlediti ljudsko biće, niti svojim nečinjenjem dopustiti da ljudsko biće bude

ozleñeno. To rekavši, Plusiks opet klonu na ležaj. Njegova glava se lagano

spusti na podlogu, opet sa šuštanjem kao da šmirgla prelazi po nekoj neravnoj

površini.

Nekoliko sekundi u sobi je vladalo ćutanje.

"U društvenoj zajednici robota, postoji poštovanje", reče Kalusin. "Ali mira ne

može biti dok se ovo ne okonča. Nadamo se da to razumeš."

"Razumem ja, a razume to i Denil", saglasi se Dors Venabili. "Postoji

poštovanje."

Ali mi zaslužujemo mnogo više! Ta misao se izdiže kao silan talas u Lodoviku, i

on oseti početke gneva. Najednom požele da razgovara sa Dors, da joj postavlja

bitna pitanja o ljudskim odlikama, o njenom iskustvu sa ljudskim osećanjima.

Ali nije bilo vremena.

Plusiks okrete glavu da osmotri ućutani skup. Njegov glas bio je zujav od

umora.

"Moraš otići", reče Plusiks Dors Venabili. "Prenesi moje poštovanje Denilu.

Dobro bi bilo preživeti sve ovo i jednog dana porazgovarati o svemu što se

nadogañalo... sa umom kao što je njegov, ta razmena bila bi vrlo stimulativna.

Reci mu takoñe... da se divim njegovim postignućima, njegovoj ingenioznosti,

iako se užasavam štete koju je napravio."

"Reći ću mu", reče Dors.

"Trenutak je prošao", reče Plusiks. "Prednosti se moraju izračunati i iskoristiti.

Ovo primirje je završeno."

Kalusin povede Dors i dvojicu muških humaniforma ka izlazu. Usput izvuče od

njih obećanje da će poštovati drevne formalnosti prekida vatre. Lodovik poñe za

njima.

"Mi nećemo odati vaše prisustvo na Trantoru ljudima", reče Dors Kalusinu.

"Niti ćemo vas napasti direktno, ovde u vašem skloništu."

Sa ovim se saglasiše i Turingen i Zorma. Dvojica kalvinovskih emisara odoše, a

Dors okrete pogled ka Lodoviku. "Denila je posećivao jedan entitet koji sebe

naziva imenom 'Jovanka Orleanka'. Denil pretpostavlja da je tebe posećivao

Volter."

Lodovik klimnu glavom. "Da, i reklo bi se da to zna svako."

"Jovanka govori Denilu da je Volter uticao na tvoje podešavanje. Ona žali što su

se ona i Volter posvañali i što sad ne govore. Ta debata je postala, čak i za njih,

preobimna i previše emotivna."

"Reci Denilu - i Jovanki - da ja nisam pod upravom Voltera. On je samo uklonio

jedno ograničenje."

"Bez tog ograničenja ti više nisi robot."

"Jesam li manje robot, u onom starom značenju te reči, nego oni koji tvrde da su

sva sredstva dozvoljena da bi se ostvarili opravdani ciljevi?"

Dors se namršti. "Turingen je u pravu. Postao si odmetnik, nepredvidljiv, koga

je nemoguće usmeriti."

"Verujem da je to bio Volterov cilj", odgovori Lodovik. "Ali podsećam Denila, i

tebe, da ja iako više nemam Tri zakona, nikada nisam ubio ljudsko biće. A vas

dvoje, jeste. Osim toga, jednom u davnoj prošlosti, pre mnogo hiljada godina,

dva robota, dvojica slugu, sklopili su zaveru da izmene ljudsku istoriju, da

polagano unište prvobitni dom čovečanstva, a o tome nisu konsultovali nijedno

ljudsko biće!"

Onda, sav izvitoperen od osećanja, sav u grču odbrane, on tiho dodade:

"Optužuješ mene da više nisam robot, a pogledaj Denila, i pogledaj sebe, Dors

Venabili."

Dors se naglo okrete od njega, pri čemu se malo zatetura, i načini još nekoliko

koraka prema vratima. Onda opet stade, pogleda preko ramena, i reče oštrim i

hladnim glasom: "Ako iko od vas pokuša da učini nešto nažao Hariju Seldonu,

ili da ga omete u njegovim zadacima, potrudiću se da vam svima doñe kraj."

Lodovika je zapanjila strastvenost njenog glasa. Tako ljudskog.

Ona ode, a Lodovik se vrati do platforme.

Plusiks ga je posmatrao očima koje su sijale sve slabije.

"Posao nije urañen. Neću funkcionisati dovoljno dugo da vidim njegovo

obavljanje. Odreñujem te za svog naslednika."

Lodovik hitro pripremi listu razloga protiv ovog prenošenja vlasti: on mnoge

važne činioce ne zna, nije nervno uslovljen za taj nivo voñstva, uključen je u

neke druge akcije koje nose visok rizik. Isporuči sve ove razloge mašinskim

jezikom.

Plusiks provede nekoliko hiljaditih delova sekunde razmatrajući ih, a onda

odgovori. "Uslediće rasprava kad ja više ne budem funkcionalan. Nominacija

koju ja izreknem ima težinu, ali nije konačna. Ako svi mi preživimo ono što se

mora desiti u sledećih nekoliko dana, doneće se konačna odluka."

Plusiks ispruži ruku. Lodovik je prihvati. Emitovanjem kroz neposredni kontakt,

Plusiks prenese velike količine obaveštenja u Lodovika Tremu. Kad je to bilo

završeno, on se poravna na stolu, opruživši ruke uz telo.

"Zar ništa nikad ne može biti jednostavno?" reče Plusiks. "Služih, evo, već

toliko hiljada godina, a nikad ne osetih zahvalnost nijednog ljudskog bića, nikad

mi niko ne potvrdi neposrednim rečima korisnost moju. Dobro je kad te poštuju

protivnici... ali pre nego što izgubim sposobnost komuniciranja, osećanja sveta,

ili obrañivanja memorije..."

Njegove oči su se gasile.

"Zar neće nijedan čovek, dete makar, doći k meni i reći 'Dobro si radio'?"

Svi roboti u sobi stajali su i ćutali.

Otvoriše se udaljena vrata i Klia i Bran uñoše.

Klia je stupala napred, pritiskajući zubima donju usnu. Lodovik se skloni u

stranu, otvarajući joj put do Plusiksa. Stari robot izvrši još jednu rotaciju glave i

ugleda Kliu. Šuštavi zvuk u njegovim prsima postade mnogo jači i oštriji, kao da

vodena para pod pritiskom beži kroz rupicu na nekom kotlu.

Klia položi ruku na robotovo lice. Lodoviku se činilo da je čudesno kako ona

zna šta se dogaña, kako nema potrebe da je iko obaveštava. Ali ona je ljudsko

biće. Oni poseduju tu životinjsku vitalnost i hitrinu.

Klia ne reče ništa. Samo je gledala u robota zbunjenim pogledom punim

saosećanja. Bran je stajao pored nje, ruku skrštenih na grudima. Klia šakom

čvršće pritisnu metalno čelo, a palcem metalni obraz, kao da hoće da natera

robota da oseti njeno prisustvo, njen dodir.

"Čast mi je da služim", reče Plusiks, glasom slabim i dalekim.

"Ti si dobar nastavnik", reče Klia nežno.

Stari robot pridiže jednu ruku i potapša njen zglavak prstima tvrdim, ali blagim.

Zvuk 'peskovitog papira' prestade. Sjaj u Plusiksovim očima se ugasi sasvim.

"Je l' mrtav?" upita Klia.

"Prestao je da funkcioniše", reče Kalusin.

Klia podiže ruku i zagleda se u svoje prste. "Nisam osetila nikakvu promenu."

"Memorijski obrasci će se u njemu zadržati mnogo godina, možda hiljadama

godina", reče Kalusin. "Ali taj mozak se više ne može prilagoditi na nove inpute

niti može menjati svoja stanja. Završeno je sa njegovim razmišljanjem."

Klia spusti pogled na starodrevnu mašinu, ali njen zbunjen izraz lica ostade isti.

"Da li ćemo ipak...?"

"Da", reče Kalusin. "Ipak ćemo posetiti Harija Seldona."

"Pa aj' to da uradimo", reče Klia drhtavim glasom. "Osećam da se ona žena

vucara opet tamo negde. Možda nam je preostalo još vrlo malo vremena."

62.

Dors oseti kako se uključuje ono staro zaštitno programiranje u njenoj glavi;

osećaj je bio kao da se iznenada i neodoljivo pojavljuje neka dodatna toplota u

mozgu. Poñe iz skladišta i uze taksi do najbliže prastare stanice za opšti

transport, kupi kartu i ukrca se u maltene prazan gravi-voz. Denil joj je dao listu

uputstava kojih bi se morala pridržavati posle susreta sa kalvinovcima; sledeći

zadatak bio je da ode u Mikogen, nekih osam hiljada kilometara daleko od

Carevog sektora, i da tamo čeka poruku. Denil je svoje robote nastojao da

rasporedi po celom Trantoru, da bi ih sklonio od naglo obnovljenih racija koje je

Farad Sinter vodio.

Dors nije znala da li svoju naglo pojačanu brigu za Harija da protumači kao

slabljenje discipline... ili kao upozorenje. Nije mogla o planovima kalvinovaca

znati koliko Denil, ali neki instinkt, probuñen posle više desetina godina

uspavanosti, rekao joj je da su Harijeva bezbednost i dobrobit ugroženi.

Sedela je u debelo postavljenom sedištu, čekajući da se voz otisne u duboku

krivinu nadole kroz koru planete i niže, ispod kore Trantora. Ovi vozovi bili su

stari deset hiljada godina, a sad su korišćeni uglavnom kao pomoćni transportni

sistemi. Najčešće su išli gotovo sasvim prazni. U ovom vagonu ona je bila sama.

Najednom uñoše dva mlada čoveka i jedna mlada žena. Ona ih osmotri hladno.

Nisu je se ticali uopšte.

Nije uspevala da istisne iz svojih misli sliku Harija Seldona - ali, nekog mlañeg,

vitalnijeg Harija - u opasnosti. Neće oni njega ubiti; kalvinovci nemaju tu

opciju, u to je sigurna; ali i po tom pitanju nešto ju je mučilo. Ona zna da je

ubila nekog čoveka koji je pretio Hariju, ali se toga uopšte nije sećala.

Okrete se, pogleda kroz prozor u crni zid tunela.

Toliko je toga što mi Denil nikada nije rekao. Matični svet...

"Neba mu, svuda su", uzviknu jedan od mladih muškaraca.

"Naježim se kad ih vidim", reče devojka.

"Ne možemo se vozamo tamo-amo cele nedelje", reče drugi mladić. Taj je bio

mali, sitno grañen, a na sebi je, kao da hoće to da nadoknadi, nosio odeću

preterano blistavih boja. "Moraćemo da siñemo s voza kad-tad, pa će nas

savataju. Kad će se neko žali Senatu grañana?"

"Ma briga njih", reče devojka.

"Al' zašto nas? Nismo ništa uradili!"

Jak zvuk u zadnjem delu vagona navede Dors Venabili da se okrene u sedištu,

napola ustavši iz meke podloge. Mladi putnici stajali su u prolazu izmeñu

sedišta kao sleñeni, ali se videlo da nameravaju da beže.

Četiri specijalca nahrupiše u vagon. Hodali su razmetljivim i dugačkim

koracima, 'šireći se' u vrlo primetnim tamnim uniformama. Baciše pogled na

Dors, u prolazu, a onda pojuriše trkom na troje mladih. Pre nego što su mladi

stigli do vrata za naredni vagon, ovi su ih pohvatali i počeli vući i gurati nazad,

ka glavnim vratima.

"Nismo ništa uradili!" povika onaj slabo grañeni muškić.

"Ćuti, ne slušaju te oni", reče drugi. "Oni gone sve nas. Sinter pozv'o Zmajeve!"

"Tišina", reče starešina specijalaca.

Dors je ostala u sedištu sve dok ne proñoše. Mlada žena ju je gledala molećivo,

ali Dors nije mogla učiniti ništa.

Ne bi ona prekršila Denilova nareñenja samo zbog spasavanja života nekog

ljudskog bića. Ali ako je taj život Harijev?

Dešavaju se mnoge stravične stvari, njoj je to jasno - a kalvinovci će svakog

tenutka u akciju protiv Denila, štaviše protiv glavnog Denilovog čoveka -

Harija! Možda ga ne mogu ubiti, ali mu što-šta drugo mogu učiniti.

Hari je star. Loman. Nije to onaj vitalni čovek koga je nekad branila. Ali je i sad

Hari.

Onda staro programiranje izbi kao erupcija, zapanjujućom snagom. Trebalo je

da Denil predvidi da će tako biti. Od samog trenutka kad je nastala, taj jedan

imperativ bio je osnov njene ličnosti: braniti jednog čoveka, tog jednog. Sve

ostalo je bled otisak preko duboke, neizbrisive strukture.

Ona ustade iz sedišta. Njen mozak bio je poplavljen samo jednom brigom,

jednim imenom, i bila je spremna na sve - kao što je svojevremeno bila spremna

da u odbrani jednog čoveka ubije drugog, pa to i učinila.

Iskorači iz vagona trenutak pre nego što će se vrata zabraviti. Voz poče dugo

putovanje do Mikogena, sasvim prazan.

63.

Klajus, videći da Sinter ulazi, skoči sa svog velikog sedišta u Dvorani zveri.

Čudovišta ulovljena širom galaksije nadnosila su se nad njih dvojicu. Car je

uvek ovde dolazio kad se osećao nelagodno, ugroženo. Te zveri su mu davale

osećaj da je i sam čudovišno jak, kao što bi i trebalo da bude, sa titulom cara

galaksije.

Sinter užurbano priñe Klajusu. Ruke su mu bile unakrst uvučene u prostrane

rukave komisionarske odežde.

"Šta se dešava?" upita Klajus oštrim, utanjenim glasom.

Sinter se poče klanjati, a onda diže pogled ispod podignutih obrva. "Počeo sam

selektivnu potragu za dodatnim dokazima, kao što smo se dogovorili", reče on.

"Gospodine, imao sam sastanke sa planerima za širenje naše vlasti čiji je cilj da

obuhvati Komisiju za jav..."

"Izveo si Zmajeve na ulicu! Pa nije ti ovo državna kriza!"

"Ja nisam ništa slično uradio, gospodaru."

"Sinteru, sve vrvi od Zmajeva po celom Carevom sektoru i po Strilingu, ima ih

na hiljade! Na glavama imaju upravljačke šlemove, a vodi ih general Prothon

lično!"

"Ja o tome ne znam ništa!"

Klajus zamuca. "P-p-pa zašto ne znaš ništa? Bar nešto? Već su pohapsili četri

hiljade dece samo u Dalu. Dovode ih u Rikerian na obradu!"

"Oni bi to - mislim Prothon ima ovlašćenje da uradi tako nešto samo u slučaju

opšte pobune..."

"Ama razgovarao sam ja s njim, budalo!"

Faradovo čelo se nabora. Zurio je u Cara užasnuto ali i radoznalo. "I šta je

rekao?"

"Komisija za opštuu bezbednost izdala je ukaz o stanju neposredne opasnosti i

pretnje tronu! Na ukazu su tvoj potpis i tvoj pečat, u svojstvu Predsednika te

tvoje komisije!"

"Falsifikat!" kriknu Sinter. "Ja na ulicama imam samo jednu odabranu grupu

koja traga za robotima. Vara Liso i njena grupa, gosp-p-podaru. Niko više!

Usredsredili smo se na Striling. Jednu vrlo sumnjivu grupu smo saterali u ugao,

oni su opkoljeni u jednom starom skladištu nedaleko od prodajnih..."

Klajus maltene i sam kriknu usled osujećenosti. "Ja sam naredio generalu da sve

svoje trupe povuče odmah. On je rekao da će poslušati - ja još imam vlast,

Sinteru. Ali..."

"Naravno da imate vlast, Vaše veličanstvo! Moramo odmah ustanoviti ko je

odgovoran za..."

"Ma to sad više nikog ne zanima! U Dalu sve ključa - dosta je bilo i

ekonomskog pritiska, i društvenog pritiska, a oni i inače imaju kratke fitilje. Moj

nadzornik za društveni mir javlja mi da nikad nije video toliku uznemirenost -

četiri hiljade dece, Sinteru! To je izuzetno!"

"Nemam ništa s tim, moj Care!"

"Ali sve tvoje osobene oznake su tu. Paranoična zaluñenost..."

"Gospodaru, imamo onu robotkinju! Upravo sad se preslušava njena memorija!"

"Vido sam ja taj izveštaj - Čen mi ga je poslao pre petnaest minuta. Ona... ta

stvar... je boravila u Mikogenu mnogo godina, skrivena u kući, u privatnoj kući,

kod jedne porodice koja je verna starim obredima i mitovima... robotkinja stara

hiljadama godina, a njena memorija je gotovo sasvim 'izvetrela'! Porodica tvrdi

da je to poslednji funkcionalni robot u galaksiji! Ne zna apsolutno ništa o Hariju

Seldonu!"

Sinter zaćuta, ali njegove usne nastaviše da se uvijaju, a čelo kao da se presavilo

nadvoje. "Postoji tu na delu... neki plan", jeknu on.

"Prothon insistira da je nareñenje bilo tvoje, sa oznakama i pečatom nove

Komisije; ponudio je ostavku na mesto Zaštitnika imperije, samoubistvo, i

večno osramoćenje imena svoje porodice, ako iko dokaže da nije tvoje!"

"Veli-veli-č... Klajuse... slušaj..."

Ali Klajus je bio van sebe. "Pojma nemam šta će se desiti ako..."

"Slušajte, moj Care..."

"Sinterrrr!" ciknu Klajus, dočepa ga za revere, i poče ga tresti i unositi mu se u

lice. "Prothon je odveo Agisa u izgnanstvo! I od tad nije vodio ni jednu jedinu

zvaničnu akciju!"

Najednom Sinterovo lice postade bezizražajno. On zatvori usta. Sve bore

nestadoše sa njegovog čela.

"Čen", reče on tako tiho da se jedva čulo.

"Ling Čen se povukao u sud, gde predsedava suñenju Hariju Seldonu! Javna

bezbednost ne radi ništa, već danima. On hoće Seldona, a ne neke tamo robote,

niti..."

"Čen kontroliše Prothona", reče Sinter.

"Ko to može dokazati? Da li je to važno? Da li je išta važno? Moj presto je vrlo

nesiguran, Sinteru. Svi misle da sam budala. Pričao si mi da ga možemo ojačati -

da ja mogu steći ugled spasioca Trantora, čoveka koji je zaštitio Carevinu od

ogromne zavere..."

Sinter je pustio Cara da se izvrišti. Trpeo je kapljice pljuvačke koje su mi

prskale u lice. Besno je razmišljao kako da se povuče i pregrupiše, kako da

odvoji sebe od nečeg što se očigledno pretvara u katastrofu.

"Zašto ja nisam dobio taj izveštaj pre Vas, gospodaru?" upita on, a Klajus zaćuta

dovoljno dugo da ga pogleda besno.

"A zašto je to važno?"

"Trebalo je da prvo ja dobijem izveštaj i da ga protumačim. Tako je glasilo moje

nareñenje."

"E pa ja sam poništio tvoje nareñenje! Smatrao sam da je potrebno da ja saznam

što pre."

Sinter hladno razmotri ovo što mu je upravo rečeno, onda žmirkavo pogleda

Klajusa. "Jeste li ikome rekli, gospodaru?"

"Jesam! Rekao sam Prothonovom añutantu da su smešna ta nareñenja koja je

dobio, i da mi počinjemo našu istragu - hvatao sam se za pojedinosti, da bih tebe

skinuo sa kuke, Sinteru - rekao sam da ti ne bi nikad naredio tako obimnu

policijsko-bezbednosnu akciju - ne kad su dokazi još tako neodreñeni..." Klajus

zastade da uhvati vazduh.

Farad Sinter tužno zavrte glavom. "Onda Čen zna da nemamo ništa... zasad." On

zbaci Klajusove šake sa svojih revera. "Moram da idem. Tako smo blizu - nadao

sam se da pohvatam celu jednu zavereničku grupu robota..."

Otrča iz Dvorane zveri, ostavivši mladog Imperatora sa ispruženim rukama da

divlje zuri za njim.

"Prothon, Sinteru! Prothon!" vikao je Klajus cičavo.

64.

Nema gotovo nikakvih pouzdanih obaveštenja o Seldonovim danima kolebanja,

takozvanim 'crnim danima'. Možda tu ima dosta neosnovanih nagañanja, ali

imamo ipak i neke, posredne dokaze, iz nekoliko izvora - izmeñu ostalog, iz

autobiografskih beležaka Vonde Seldon Palver - da je Hari Seldon zaista

doživeo krizu samopouzdanja, pa čak i krizu integriteta svoje ličnosti.

Moguće je da je ta kriza počela odmah posle suñenja, u prostorijama

Komisionara Ling Čena, ali stvarne dokaze o tome verovatno nećemo naći

nikada.

Galaktička enciklopedija, 117. izdanje, godina 1054. z. e.

Poslednja dva dana bila su tako neizrecivo dosadna, a on je već toliko dugo bio

razdvojen od svojih instrumenata i svog tima matista, da je vrlo rado tonuo u

san: kratke pauze, ali dok one traju, dok spava, bar ne mora da misli ništa. Žalio

je što ne uspeva da spava duže. Daleko gori bili su budni sati: druga vrsta

praznine, bolna, puna zaleñene frustracije i želatinski zgusnute brižnosti, puna

užasavajućih nagañanja koja se prelivaju u košmarni dremež i to sa sporošću

stakla tokom vekova.

Hari izañe iz najnovijeg dremeža sa dahom neočekivano okraćalim, i sa

pitanjem koje mu je još odjekivalo u ušima:

"Da li ti Bog zaista saopštava sudbinu ljudi?"

Oslušnu, čekajući da neko ponovi to pitanje. Znao je ko pita; taj ton je

nepogrešivo prepoznatljiv.

"Jovanka?" reče on. Usta su mu bila suva. On se osvrte po svojoj sobi-samici da

vidi neko sredstvo putem koga je ona mogla ovog puta da komunicira s njim;

nešto mehaničko, elektronsko...

Ničeg nije bilo. Celu ovu sobu pretresli su i pregledali milimetar po milimetar

posle upada onog starog tik-toka. Taj glas dopro je samo iz njegove mašte.

Na vratima ćelije začu se zvon, i vrata kliznuše brzo u stranu. Hari se pridiže sa

kreveta, poravna odeždu na sebi šakama zboranim, koštunjavim, i zagleda se u

čoveka koji se našao pred njim. Nekoliko trenutaka nije ga prepoznavao. Onda

uvide da je to Seddžar Bun.

"Opet mi se pričinjavaju zvuci", reče Hari i ironično iskrivi usne.

Bun zabrinuto osmotri Harija. "Traže da doñeš u sud. Biće tamo i Gal Dornik.

Moguće je da su voljni da sklope neku pogodbu."

"A Komisija za opštu bezbednost?"

"Nešto se dešava. Zauzeti su."

"Šta se dešava?" reče Hari, željan vesti.

"Grañanski neredi", reče Bun. "Demonstracije, mitinzi. U velikim delovima

Carevog sektora, i širom Dala. Izgleda da su Sinter i specijalci zabrazdili

suviše."

Hari se obazre po sobi. "Kad završimo, hoće li me oni vratiti ovde?"

"Ne verujem", reče Bun. "Ići ćeš u Dvoranu za isporučivanje, da dobiješ papire

da si osloboñen. Moraće se potpisati i ono da se odričeš svojih meritokratskih

prava u vezi sa ovim slučajem. Formalnost."

"Jesi li ti znao od početka da će biti ovako?" upita Hari. Stare oči svrdlale su

izuzetno prodorno, bio je to pogled koji advokatu nije dopuštao nikakvo vrdanje.

"Nisam", reče Bun nervozno. "Kunem se."

"Da sam izgubio, da li bi ti sad stajao ovde, ili bi stajao ispred kancelarije Ling

Čena čekajući na red, da ti on dodeli neki drugi, sledeći posao?"

Bun ne odgovori, samo ispruži ruku ka vratima. "Idemo."

U hodniku Hari reče: "Ling Čen je jedan od najpomnije proučenih ljudi u mojim

arhivama. On izgleda kao otelotvorenje aristokratske atrofije. Pa ipak, on uvek

pobedi i postigne ono što hoće - naime, tako je bilo sve do sad."

"Nemojmo preuranjeno donositi zaključke", reče Bun. "Jedno dobro pravilo za

advokata glasi da ne sme početi da računa da je pobedio dok se mastilo na

presudi ne osuši."

Hari se okrete Bunu i ispruži ruku. "Da li ti se obratila osoba po imenu Jovanka

Orleanka?"

Buna ovo kao da je iznenadilo. "Hm, pa jeste", reče on. "U memoriju

kompjutera u našoj kancelariji uvukao se nekakav virus. Kompjuteri neprestano

podižu iz memorije podatke o nekom slučaju koji nikada nije postojao. O nekoj

ženi koja je vezana za uspravan kolac a ispod nje naložena velika vatra. Niko na

Trantoru nije spaljen na lomači u poslednjih dvanaest hiljada godina - koliko ja

znam."

Hari zastade u hodniku. Stražari oko i iza njih bili su već nestrpljivi zbog

zastajkivanja. "Ubaci u vaše računare jednu poruku, upućenu tom virusu", reče

on. "Reci joj - reci toj pojavi - da ja nikada nisam razgovarao sa Bogom i da ne

znam šta Bog namerava da učini sa ljudskim rodom."

Bun se nasmeši. "Šala, da?"

"Samo ti unesi tu poruku, taj fajl, upućen Jovanki Orleanki. Ovo je nareñenje

tvog klijenta."

"Bog. Misliš, natprirodno biće, vrhovni tvorac?"

"Da", reče Hari. "I još joj reci ovo: 'Hari Seldon ne zastupa božansku vlast'. Reci

joj da je odabrala pogrešnog čoveka. Reci joj da me ostavi na miru. Ja sa njom

više ništa nemam. Ja sam svoje obećanje ispunio odavno."

Stražari su se zgledali, sa izrazima žaljenja; očigledno su zaključili da je suñenje

potrajalo predugo.

"Smatraj da je učinjeno", reče Bun.

65.

Denil je stajao na 'bedemu' balkona jednog stana koji je svojevremeno služio

kao bezbedno sklonište Demerzelu. Pored njega je stajao jedan tik-tok koji je

kupljen zajedno sa ovim stanom, kao deo nameštaja. Stan je bio zaključan i

nekoliko desetina godina nije u njega ušao niko, a kirija je bila plaćena za jedan

vek unapred. Jutros, kad se vlasnik, Denil, vratio u stan, da upotrebi tajne

modeme za pristup dvorskim podacima i mrežama, video je da se tik-tok već

aktivirao. Odmah je znao čije je to delo.

"Postala si mnogo dosadna", reče Denil bivšoj simkinji. Iako se činilo da je to

biće, sada memski um, na njegovoj strani, ona - taj um - bila je toliko prevrtljiva

i toliko nalik na ljudsku svest da se Denil na nju nije mogao osloniti pouzdano.

Tik-tok zabruja tihim glasom. "Mnogo je teško manifestovati se u ovom svetu",

reče Jovanka Orleanka. "Došao si da sačekaš ishod suñenja Seldonu?"

"Da", reče Denil.

"Zašto ne odeš, prerušen, u Sud ili u Dvor?"

"Odavde ću saznati više."

"Da li te nervira što te ja smatram za božjeg anñela?"

"Svakojako su mene nazivali", reče Denil. "Ništa od toga me ne uznemirava."

"Ja bih smatrala da je privilegija pojahati u bitku sa tobom. Ovi... nemiri u

masama... govore mi o mnogim političkim strujanjima. Uznemirava me to."

Čuli su galamu naroda na ulicama daleko dole. Idu kolone demonstranata, mašu

transparentima i zastavama, zahtevaju 'Ostavke! O-stav-ke!' svih onih koji su

odgovorni za nedavne racije.

"Hoće li oni baciti krivicu na Harija Seldona ili njegove ljude, njegovu

porodicu?"

"Neće", reče Denil.

"Kako možeš biti toliko siguran?"

Denil pogleda tik-toka. Na trenutak oko te stare mašine zasvetluca slika mlade

žene sa kratkom kosom i napetim crtama lica, u prastaroj vrsti oklopa. Njen

oklop bio je sav izlupan i izgreban, i prekriven nekim natpisima.

"Ja radim već hiljadama godina", reče on. "Sklapam saveze, otvaram bankovne

račune sa znatnim sumama novca, spremam mnogo godina unapred stvari koje

bi mi jednog dana mogle dobro poslužiti ako naiñu odgovarajuće okolnosti. Do

sad sam napravio već toliko tih aranžmana, da mogu da biram gde hoću da

izvršim koji pritisak, koje automatske procedure da stavim u pogonm. Ali ni to

nije sve."

"Ponašaš se kao general", reče Jovanka. "General u armiji Boga."

Denil reče: "Nekada su ljudi bili moj Bog."

"Prema božjem nareñenju...!" Jovanka je zvučala kao da se pomalo gubi. Ona je

ogromno porasla posle svoje rekonstrukcije, posle onih dijaloga sa Volterom, a

onda i svañe s njim; ali stara vera ne umire lako.

"Ne. Ne postupam prema božjim nalozima, nego na osnovu svog programiranja,

i prema unutrašnjoj prirodi moje konstrukcije."

"Ljudi moraju primati Boga tako što će slušati unutrašnji glas svoje duše", reče

Jovanka. "Božji diktat i božja vladavina prisutni su u svakom, pa i najmanjem

atomu prirode, pa, dabome, i u biblijskim programima."

"Nisi ti ljudsko biće", reče Denil, "ali imaš autoritet sličan ljudskom.

Upozoravam te, meñutim, da me ne ometaš. Ovo je veoma delikatno vreme."

"Ognjena opasnost anñela, primoranost generala na bojištu", reče Jovanka.

"Volter će izgubiti. Maltene mi ga je žao."

"Kako je to čudno da si ti odabrala mene, a svojevremeno si se protivila mojim

naporima", reče Denil. "Ti predstavljaš nešto što ja nikada neću spoznati, naime

veru, u religijskom smislu te reči. Volter zastupa snagu hladnog intelekta. Ja

sam to, to drugo, ili nisam ništa."

"A, daleko si ti od hladnog", reče Jovanka. "A i veru imaš, i te kako; svoju

veru."

"Verujem u ljudski rod", reče Denil. "Priznajem ljudske zakone."

Glas iz tik-toka ćutao je nekoliko trenutaka. Onda, tiho, nastojeći da

mehaničkim tonom dočara nešto što je verovatno predstavljalo njena osećanja,

entitet Jovanka reče: "Sile koje deluju kroz tebe, meni su jasne. Šta od toga ti

znaš ili ne znaš, nebitno je. I ja sam u moje vreme, kao devojka, vrlo malo znala,

ali sam te sile osećala. One su delovale kroz mene. Ja sam imala u njih puno

poverenje."

Denil je ignorisao tik-toka. Čekao je izveštaj iz Suda. Jedna stvar u njegovom

planu pošla je kako ne treba. Ali, on je napola, i više nego napola, očekivao,

predvideo da će se tako desiti.

Dors Venabili se nije pojavila na mestu na koje ju je on poslao.

Denil je odavno naučio umetnost prepuštanja da neki deo plana, pa možda i

ključni deo, 'odluta' iz njegove neposredne kontrole i ode nekim drugim

pravcem - pod uslovom da on pouzdano zna koji je to pravac. Video je u Dors

Venabili taj potencijal od trenutka kad je izašla iz servisne radionice na Eosu.

Video je sličan potencijal i u Lodoviku, svakako.

Rizik je bio veliki - ali potencijalni dobitak mnogo veći.

Već se poprilično navikao na tu vrstu kockanja. Ipak, čekanje je u njegovom

mehaničkom biću izazivalo jednu vrstu nelagodnosti koju bi on vrlo rado

izolovao i eliminisao... kad bi mogao.

Tik-tokov putnik zapao je u ćutanje, možda sanjarenje.

Denil dotače malu metalnu senzorsku glavu te mašine. "Kako ti postojiš na

Trantoru sad?" upita on.

"Prožimam komputacione i konekcione sisteme, pukotine u Mreži, kao i ranije."

"Koliko temeljito?"

"Koliko i ranije, možda i više."

Denil razmotri koliko bi rizično bilo osloniti se na Jovanku, ali razmotri i

Volterov potencijal. "Da li Volter jednako prožima sistem?"

"Pa rekla bih, da", reče Jovanka. "Nas dvoje nastojimo da se izbegavamo, ali

stalno nailazim na njegove tragove, i to mi jako smeta."

"Imaš li pristup do bezbednosnih kodova i šifrovanih kanala?"

"Mogu ih, uz izvestan napor, pribaviti."

"A do Voltera?"

"Koje god da su mu mane, glup nije", reče Jovanka.

Denil je sledećih nekoliko sekundi razmatrao ovo. Njegov mozak radio je

najvećom brzinom i najvećim kapacitetom. Onda reče: "Možeš preneti

ekstenziju tvojih obrazaca u mene. Preporučujem..." i on joj, mašinskim

jezikom, prenese jednu adresu u svojim višim centrima za logičko razmišljanje.

Tren kasnije Jovanka je bila u njemu. Ona se poče širiti, popunjavati, ojačavati

pojedinostima. Minuti su prolazili.

"Čast mi je da ti budem saveznik", reče ona.

"A meni prednost, koju ne bih rado prepustio protivnicima", reče Denil i okrete

leña uličnim prizorima dole. Ode sa balkona, poñe ka izlazu iz stana.

66.

Vara Liso se vozila na svojim otvorenim lebdećim kolicima preko gotovo

sasvim praznog trga, okružena falangom od dvadeset specijalaca Opšte

bezbednosti. Oni su već bili u svojim novim uniformama. Major Nam je hodao

naporedo sa njenim kolicima, kao i obično.

Delovala je blago ošamućeno. Izgledala je kao marioneta koju su cimali

prečesto, na previše raznih strana. Praznina ovog trga, ovih napuštenih ulica i

posvuda zatvorenih prodavnica i spuštenih zaštitnih roletni, bila je očigledno,

dramatično suprotna normalnom stanju. To je i specijalcima bilo jasno; nisu im

bili potrebni instinkti Vare Liso da bi shvatili kakva je napetost oko njih. A njeni

instinkti su ludo zujali, usmereni ka nekim ranijim dogañajima.

Tog jutra, na sastanku sa Faradom Sinterom, videla je u tom čoveku, koga se

toliko plašila ali ga i doživljavala kao svog velikog idola, ne samopouzdanje i

snagu nego sirovu aroganciju, otprilike kao kod deteta koje se sprema da prekrši

neke zabrane znajući da će posle biti kažnjeno. Ali, u visokoj politici ove

Carevine, sada, kazna za prekršaj nisu samo batine kakve bi mogle sledovati

detetu; pad sa pozicije vlasti i moći znači, u većini slučajeva, da ode i glava. Ili,

ako su milosrdni, ostave te zauvek u tamnici Rikerian, ili te izgnaju na užasne

Spoljašnje svetove.

Major Nam bio je neprestano namršten. Bližili su se onom trgovinskom

prostoru, Agori prodavaca, gde su nedavno umalo uhvatili Lodovika Tremu. U

blizini su bile skladišne i distribucione oblasti. Nelagodno se osećala zbog tog

neuspeha; možda bi situacija sad bila manje napeta kad bi oni imali u rukama

takav novi dokaz. Ali danas ju je obuzimao osećaj da bi mogli svakog trenutka

da nalete na plen mnogo važniji i od samog Lodovika Treme; da bi mogli,

možda, da razbiju centar robotske aktivnosti na Trantoru.

Vara nije rekla Sinteru koliko se protivi onome što su uradili sa robotkinjom. Iz

memorije tog stvora izvučeno je vrlo malo, neuporedivo manje od onoga što se

Sinter nadao da će naći; ali on je ostao čvrsto rešen da hvatanje te robotkinje

predstavi kao veliki trijumf. Nije dozvoljavao da činjenice o robotkinjinoj

praznoj memoriji probuše taj balon njegove slave. Danas je pustio Varu Liso u

akciju ponajviše da bi je 'skinuo s vrata', da mu ne smeta; ali i zato što bi

hvatanje novog dokaznog materijala dobro došlo u borbi sa Ling Čenom.

Farad Sinter nju smatra za lovačkog psa koji dobro njuši mentalike. Taj Farad

Sinter ima vrlo loše mišljenje o njoj kao o ljudskom biću. I kao ženi.

Vara šmrknu i protrlja nos. Zna da je neprivlačna, i zna da je Sinter koristi samo

kao saveznicu u političkom usponu, ali, zar ne bi ona mogla da se nada da će

jednog dana sklopiti sa njim i jednu sasvim drugu vrstu savezništva?

Kako bi se prilagodila partneru koji nema njene sposobnosti? Nije uopšte realno

nadati se da bi mogla da nañe muškarca koji će biti kao ona, koji će umeti da

ceni njene vrednosti... Suočila se sa tako mnogo razočaranja, da više ne može

očekivati nikakve čudesne podudarnosti želja i osobina.

Nam najednom podiže ruku i oslušnu službeni mobilni telefon kojim je

održavao vezu sa štabom. Njegovi očni kapci se spustiše. "Potvrñujem",

promumla on. Spusti pogled ka Vari Liso, kriveći lice u izraz koji je mogao

značiti prezir...

Ona oseti trenutak običnog straha - više me ne vole! Streljaće me ovoga

trenutka! - a onda prouči malo bolje taj izraz lica. Major je iskazivao svoj

profesionalni prezir prema nerazumljivim nareñenjima starešina iznad sebe.

"Sad kažu da se povučemo", reče on. "Kao dolazi neko pojačanje, neke 'druge

snage', a nas specijalaca kao na terenu ima previše..."

Neka galama dovalja se kroz vazduh, iz pravca skladišta. Vara diže pogled i

vide da izvire masa ljudi. Grañani, pomešani sa Sivima; već to bilo je vrlo

nekarakteristično. Kuljali su kroz široke kapije skladišta. U prvi mah Vara

pomisli da je to neka manja grupa, nekoliko desetina ljudi, ali onda vide da su

hiljade. Specijalci se odmah rasporediše u kvadrat oko nje i uključiše lična

zaštitna polja. Uključi se, sa tihim pucketanjem, i njen štit.

Gomilu su sačinjavali i muškarci i žene; ne samo Sivi i grañani, nego čak i

univerzitetski meritokrati. Zato odeća nije bila samo siva i crna, nego je u gomili

bilo i mnogo blistavih boja. Na trenutak Vara Liso nije verovala očima. Pa, ovo

nije Dal, niti Renča, sektori poznati po političkim nemirima...

Ovo je Carev sektor! A u gomili marširaju zajedno različite klase - to je

nečuveno! U toj mešavini primećuju se čak i Imperijalni Sivi.

Poručnik poče pozivati nekoga, tražiti pojačanje a i dodatna uputstva. Gomila -

čija su se lica vrlo jasno videla na onoj strani trga, u svetlosti sa 'nebeskih'

svodova koji su dočaravali zaustavljeni zalazak sunca - nije vikala i napadala,

samo je gunñala u potmulom besu. Neki su dizali ruke sa transparentima; drugi

su imali laserske projektore kojima su 'bacali' reči na okolne zidove. Redovi

blistavo crvenih slova oglašavali su: POVUCITE OPŠTU BEZBEDNOST i

GDE JE SINTER?

Ali u gomili je bilo i nekih mnogo ljućih pojedinaca, koji su projektovali ili

nosili uvredljive poruke i na mahove se dernjali grozno. Iz levog krila rulje

izlete nekoliko vatrometnih praskalica čija se oštra svetlost razli trgom. Onda

neko iz mase ispali jaku vatrometnu raketu koja se uzdiže stotinak metara i puče

stravično. Ta eksplozija odjeknula je nadaleko. Specijalci se malo poguriše i

počeše izvlačiti neuronske bičeve iz futrola. Ali neuronski bič svakako nije

pravo oružje za kontrolu velikih gomila... a niko nije želeo da doñe do upotrebe

blastera.

Bili su nespremni.

Majoru je to bilo jasno, ali, da on ustukne pred gomilom demonstranata civila -

to mu se, očigledno, nije dopadalo. Možda nikad ranije u karijeri nije morao ni

pred čim da se povlači; možda se nikad nije suočio sa tom situacijom.

"Treba da idemo", reče Vara Liso majoru. Nije joj se dopalo što demonstranti

toliko pominju Farada Sintera. On jeste osoba visokog profila u ovom trenutku -

jer su trantorski mediji već danima prepuni članaka o osnivanju nove

bezbednosne Komisije - ali, što su se toliko okomili na njega? "Ja bih zamolila

da poñemo", reče ona. "Ova kolica nisu mnogo brza."

Major je pogleda sa istim onim izrazom nezadovoljstva i prezira kao maločas.

Ne reče ništa njoj, ali naredi povlačenje.

Videći da kordon odstupa, masa poče da nastupa. Onda, sa opštom hukom, sa

jednim jedinim urlikom zveri, kao prava rulja, grañani potrčaše napred, u juriš

na policiju.

Ali iznad glava svih njih začu se neka druga buka, još zloslutnija. Vara okrete

kolica i spusti ih na tlo. Major naredi da se jedinica brani; odredi pet najjačih

specijalaca da se zbiju oko Vare i da brane nju lično. Izračunao je da ne bi

dotrčali pre mase naroda ni do kakvog bezbednog uporišta, ni do kakve pametne

odbrambene pozicije.

Vara se trudila da vidi izmeñu specijalaca, i da čuje iako su mnogi vikali i

komandovali blizu nje. Oseti promaju na obrazu: kugle ne veće od pesnice letele

su iznad trga, snimale prizor. Narod je ignorisao te leteće policijske kamere.

Vara ustade, i siñe sa kolica. Ako zatreba da se beži, brže će bežati nogama nego

tim kolicima. A mogla bi baš i narediti jednome od ovih da je nosi na leñima; 'na

krkače'. Njene mršave ruke i noge već sad su podrhtavale u iščekivanju velikog

mentalnog napora koji je predstojao. Znala je da je slaba i mala; znala je da

njena snaga leži drugde, i pitala se koliki deo ove rulje će moći da ubedi, ako se

svi nagomilaju oko nje i počnu da je guše svojim pojedinačnim umovima.

Ona malo cijuknu. Zazvučala je samoj sebi kao miš. Da, pomisli ona. Ja sam kao

miš, uplašeni mali miš. Jadna sam i mala, ali, molim lepo! Pustite da se

usredsredim! Mogu ja da savladam sve ove, ako se usredsredim!

Oseti kako njeni unutrašnji resursi nadolaze kao talasi snage. Učini joj se da

specijalci oko nje osećaju nešto: uvlačili su glave u ramena. Samo zato što je sad

ona postavljala svoj sopstveni 'kordon' odbrane. Nikad ranije nije morala da se

brani od tolikog mnoštva. Naporedo sa pojačanjem koncentracije strah je opadao

u njoj. Čak i ako bi lični štitovi popustili, ili ako bi ih gomila pritisnula uz neki

zid i počela da ih gnječi kroz štitove - može se to! - ona neće biti bespomoćna.

Kad ne može da pomogne Faro, a ni ovaj major sa svojim ljudima, može Vara

sama.

Vide senke kako se spuštaju, tek onda začu mlataranje elisa i pulsiranje motora

vojno-desantnih letelica. Major diže ruke da bi zaklonio oči od talasa vazduha i

prašine; zagleda se uvis. Senke preleteše preko njih. Letelice su se spuštale

odozgo, naravno, ali Varin subjektivan utisak bio je da izrastaju iz trga.

Četiri letelice. Stajale su sada na trgu, na nogama plave boje, po kojima je

pucketala zaostala energija. Isprečile su se izmeñu demonstranata i policije.

Vara prepoznade oznake na bokovima letelica: galaksija okružena jednim

ovalno rasporeñenim nizom zvezda a preko svega toga udvojeni krst crvene

boje. To su oznake Careve lične garde, poznate i pod nazivom 'Spoljašnja

akciona formacija' ili SAF. Ta jedinica se gotovo nikad i nigde ne viña. Car je

poslao svoju ličnu gardu da nas štiti, pomisli ona sa izvesnim olakšanjem, a

onda prinese pesnicu ustima.

Jer Farad joj je ispričao, jednom prilikom, nešto sasvim suprotno: da Klajus mrzi

tu diviziju i plaši je se; da je tom jedinicom, safovcima, nekada komandovao

strašni general Prothon, čiji jedini posao - jedini razlog da ga ikad pozovu iz

neaktivnog stanja - jeste uklanjanje careva sa vlasti.

Videći četiri vojna oklopna transportera, masa demonstranata je zaćutala i

zaustavila se. Ovo je bilo neočekivano: SAF - vojna jedinica koja se, navodno,

poziva samo kad je ugrožen presto - sada je pred njima. Pomisao da je neko

poslao takvu silu protiv jednog običnog protestnog okupljanja, protiv njihovog

mitinga, delovala je otrežnjujuće. Mnogi grañani iskoračili su sada iz psihologije

gomile, počeli su da razgovaraju izmeñu sebe, po dvoje, po troje. Prednji redovi

demonstranata su se komešali ali i povlačili.

Za samo nekoliko sekundi sto vojnika u oklopima i sa štitovima, sve to u plavoj

i crnoj boji, i sa crveno-prugastim šlemovima, iskočilo je iz letelica i rasporedilo

se u dva kordona, jedan bliže gomili a drugi na korak-dva ispred Vare Liso i

njenih specijalaca.

Poslednji izañe sam general Prothon, ogroman čovek sa plećima kao u bizona,

dugačkim ručerdama i masivnim trupom čija je stomačina opasno zatezala

uniformu. Lice mu je bilo maltene dečačko, ali sa proreñenim, malo zatalasanim

sedim brkovima i vrlo malom šiljatom bradom; njegove sitne, oštre oči šarale su

tamo-amo sa nekom zluradom energijom. Činilo se da je srećan kao da je stigao

na zabavu, na žurku.

Prothon provede nekoliko trenutaka izmeñu dva kordona, pogleda levo, pogleda

desno, pa priñe...

Vari Liso.

Odmah ju je primetio; ali sad je piljio u nju netremice, maltene radosno,

hodajući čvrsto na nogama dugačkim i moćnim poput stubova. Neki su pričali

da je on poreklom sa planete Nur, a to je jedan svet težak i sumoran; ali, uistinu,

niko nije znao odakle je Prothon poreklom, niti kako se vinuo na tako moćan

položaj.

Šuškalo se i to da je on tajni Imperator, da je on prava vlast na Dvoru, daleko

čak i iznad Komisije za javnu bezbednost, barem od dana kad je odveo Agisa

Četvrtog; ali to su bile samo glasine a ne činjenice.

Prothon se progura kroz falangu sopstvenih vojnika i stade pred Varu Liso. Ona

poče žmirkati gore, ka tim ogromnim prsima nad kojima je bila relativno mala

glava i lice razonoñeno, prijatno.

"Znači to je ta mala žena koja bi pokrenula veliki rat", reče Prothon divnim

tenorskim glasom. Na trenutak, suočena sa čovekom koji bi joj mogao presuditi,

Vara naprosto nije mogla da poveruje da je pred njom takva kombinacija

bikovske snage i dečačke privlačne vedrine. "Jesi imala uspeha danas?" upita on

saosećajno.

Vara žmirnu još nekoliko puta, pa promrmlja: "Osetila sam..." ali zaćuta. Prinese

opet zglavak desne pesnice usnama. Želela je da plače, ili da napadne, nije znala

šta bi želela. Da se ova grdosija spusti na kolena i plače sa mnom, preda mnom.

"Ima jedno skladište u blizini", progunña ona, a Prothon stade sasvim blizu nje, i

sagnu se bliže, kao da će joj predložiti brak. Slušao je veoma pažljivo. "Ponovi,

molim te", reče on blago.

"Jedno skladište u blizini, u trgovačkoj zoni. Poslednjih nekoliko dana prošla

sam više puta pored njega. Spolja izgleda obično ali moja čula mi kažu da

unutra ima robota, možda mnogo robota. Predsednik Komisije opšte bezb..."

"Da, naravno", reče Prothon. Uspravi se i osmotri specijalce, svoje trupe, i masu

naroda. "Prebacićemo mi tebe do tog skladišta", reče on. "Posle toga, gotovo.

Biće završeno."

"Šta... završeno?" upita ona sa oklevanjem.

"Igra", reče Prothon i osmehnu se. "Postoje pobednici, i postoje gubitnici."

67.

Lodovik začu u glavi sirene za uzbunu, kao i svi ostali roboti u skladištu. On je

prethodne noći sa Kalusinom razradio plan za evakuaciju. Kalusin mu je rekao

da mogu očekivati ozbiljno narušavanje dotadašnje situacije, a možda čak i da

budu otkriveni...

Sada su gotovo svi pravci za bekstvo blokirani: carski specijalci su opkolili

skladište. Kalusin i drugi roboti ostadoše u jednom delu skladišta. Imaju mnogo

posla: prenose robotske glave i druge najveće dragocenosti kalvinovaca. Hiljade

godina robotske istorije i tradicije. Uspomene desetak ključnih robota bile su

sačuvane u obliku isečenih komada, memorijskih blokova; u nekim slučajevima

čuvali su cele glave. Kalusinovo poštovanje prema ovim uspomenama imalo je

neki religijski vid. Ali Lodovik sad nije imao vremena da meditira o

neobičnostima ovog robotskog društva.

Nañe Kliu i Brana u trpezariji na nivou tla. Mlada žena je izgledala odlučno ali

uplašeno - oči jako raširene, crvena u licu. Bran je izgledao neodlučan ali ne

uplašen nego samo nervozan.

Lodovik odluči da zanemari komentar koji mu je upravo stizao od Voltera;

pričanciju o nekim romantičnim suprotnostima. Smatrao je da je to apsolutno

beskorisno sada.

"Odlazimo", reče Lodovik.

"Spakovani smo", reče Bran i podiže omanji zavežljaj u kome je bila sva

imovina koju su njih dvoje posedovali na ovom svetu.

"Osećam je. Zapela je da nañe baš nas", reče Klia.

"Možda", reče Lodovik Trema. "Ali u nižim nivoima postoje skriveni prolazi

koji nisu korišćeni hiljadama godina. Neki od njih imaju izlaze nadomak onog

mesta u Dvoru gde drže Seldona..."

"Znaš Dvor i dvorske kodove za ulaz?" reče Klia.

"Ako nisu promenjeni. Procedure u sektoru Palate odlikuju se izvesnom

inercijom. Kodovi za ulaz u Careve lične prostorije menjaju se dvaput dnevno,

ali u nekim drugim prostorijama i zgradama menjaju se jednom u deset ili

petnaest godina. Moraćemo malo i da rizikujemo..."

Ako ti ne znaš neke kodove, provaliću ih ja, reče mu Volter.

"Samo nas izvuci sad odavde!" reče Klia. "Ne bih da se borim sa njom!"

"Možda ćemo morati da se borimo sa nekim drugim", reče Lodovik. "Ili da ih

ubedimo, ili da se od njih odbranimo."

Klia diže glavu, sa izrazom tvrdoglave hrabrosti. "Baš me briga za njih. Meñu

hiljadu ubeñivača nema jedan koji bi mog'o sveću da drži Branu i meni kad se

udružimo. Ali, ta žena..."

"Možemo je potući", reče Bran. Klia ga pogleda besno, onda zadrhta i slegnu

ramenima.

"Možda", reče ona.

"Poznajete li vi dovoljno mentalne strukture robota?" upita Lodovik dok su išli

ka liftovima.

"Kako to misliš?" reče Klia. Prastara vrata lifta otvoriše se sa glatkom

masivnošću drevnog imperijalnog inženjerstva. Unutra je, meñutim, svetlelo

samo jedno slabo zeleno svetlo za krizne situacije kad uobičajeno osvetljenje ne

radi. Sve troje zakoračiše u tu avetnu zelenost prepunu mraka.

"Možete li ubediti robota?" upita Lodovik.

"Ne znam", reče Klia. "Nisam to nikad pokušala. Osim sa Kalusinom, samo

jednom, ali to je bilo kad još nisam znala da je robot. Odbio me je."

"Imamo nekoliko minuta", reče Lodovik. "Vežbaj na meni."

"Zašto?"

"Zato što će nam za proboj do Harija Seldona možda biti neophodno da se

suočimo sa Denilom. Imaj na umu šta je Dors Venabili rekla."

"Roboti su drukčiji", promrmlja Klia.

"Vežbaj", reče Lodovik. Ti bi prepustio svoju slobodnu volju ovom detetu? upita

Volter, znajući da je to pitanje retoričko. Sad koristimo najpodmuklije od svih

oružja! Šta je gore - zavrtati um jednom robotu, ili čoveku?

"Molim", reče Lodovik, "ovo bi moglo da bude veoma značajno."

"Ma DOBRO!" viknu Klia. Imala je osećaj da je neko na nešto prisiljava. To joj

se nije sviñalo. Ona reče sebi da ne želi da otkrije novu slabost usred svog

straha. "Šta da ti radim - da te nateram da malo igraš u mestu?"

Lodovik se osmehnu. "Šta god ti padne na um."

"Ti si robot. Zar ne bi bilo dovoljno da ti ja rečima naredim da plešeš? Morao bi

da poslušaš, a?"

"Ti nisi moja gospodarica", reče Lodovik. "Osim toga, imaj na umu..."

Klia se okrete od njega i prisloni šaku na obraz.

Lodovik najednom uvide da bi vrlo prijatno bilo da on sada testira svoju

motornu kontrolu. Lift koji ponire ka dubinama bio bi idealno mesto za jedan

takav test, uz uslov da on dobro pripazi da ne naleti na ljude koji su sa njim u

kabini. Jednostavna stvar, zaista, ova jaka želja za kretanjem, jednostavna a

prijatna za razmatranje.

On poče da pleše, u početku lagano, osećajući afirmaciju, pohvalu: hiljade ljudi

dali bi ovom njegovom plesu visoku ocenu, ako ne za umetnički utisak a ono

barem za majstorsko testiranje svih njegovih motornih rutina. On oseća da je

veoma koordiniran i vredan.

Klia skloni šaku sa obraza. Lice joj je bilo mokro od suza.

Lodovik prestade. Trenutak-dva se njihao, klatio; njegova sopstvena volja,

robotska, snalazila se u protivnim impulsima u traganju za novom ravnotežom.

"Izvinjavam se", reče Klia. "Nije trebalo baš to da te nateram da radiš." Brzo

otre sve suze sa lica, postiñena.

"Dobro si postigla", reče Lodovik, koji se sad osećao pomalo nelagodno zbog

lakoće kojom ga je ona kontrolisala. "Da li se Bran koordinirao sa tobom?"

"Ne", reče Klia.

Bran je izgledao zaprepašćen njenim uspehom. "Neba mu, mogli bismo preuzeti

vlast na celom Trantoru..."

"NE!" viknu Klia. "Žao mi je što sam uradila ovo." Ona pruži ruke ka Lodoviku

kao da ga moli za oproštaj. "Ti si mašina. U dubini si tako... silno željan da nas

zadovoljiš. Lakši si nego dete. Ti jesi dete."

Lodovik nije znao šta bi na ovo rekao, pa ne reče ništa. Volter, meñutim, saopšti

svoja mišljenja vrlo jasno i nedvosmisleno. Osetio sam je i ja. Nemam noge a

poželeo sam da igram. Kakva je to sila? Čudovišno!

Klia nikako nije htela da odustane od gañenja prema sopstvenom postupku.

Time je samo povećavala svoju zbunjenost. "Ali, nisi dete. Tako si pun

dostojanstva i ozbiljnosti. Bilo je grozno - kao da sam naterala svog oca..." Glas

joj se 'zakači' za neku prepreku. "Da se upiški", dovrši ona. Poče da plače, čak

da glasno rida.

Lodovik nagnu glavu na jednu stranu. "Nisam oštećen. Ako si zabrinuta zbog

mog dostojanstva..."

"Ne razumeš!" viknu ona. Vrata se otvoriše i Klia se okrete munjevito kao da se

mora suočiti sa novim neprijateljima. Ali mračni hodnik bio je prazan, tih. Na

podu je ležao tanki sloj sive prašine, nenarušen ma kakvim tragovima. Ona

iskoči iz lifta i vekovi se u oblačićima podigoše oko njenih stopala. "Neću više

da budem ovakva! Želim samo da budem jednostavna!"

Njene reči odjeknuše meñu zidovima nezainteresovanim, drevnim.

68.

Bun je stajao uz Harija, a Lors Avakim uz Gala Dornika. Kad su, maločas,

ulazili u sudnicu, sva petorica sudija već su sedeli na svojim mestima. Ling Čen,

kao i uvek, u sredini, na najuzdignutijem mestu. Hari je potom stajao pet minuta,

slušajući kako činovnik monotono zujka spisak optužbi, i već mu se pomalo

vrtelo u glavi. Žmirkavo pogleda levo, desno, pa se poče pomalo naslanjati na

Gala. I sve više. Gal je bez komentara nosio na sebi tu popriličnu težinu

naslonjenu sa strane. Posle nekog vremena, kad mu je bilo bolje i kad je osetio

da može čvrsto da drži ravnotežu, Hari opet stade uspravno.

"Pardon", promrmlja.

Ling Čen progovori, čak i ne gledajući ka Hariju. "Nastavak ovog suñenja ne bi

služio nikakvoj korisnoj svrsi. Opšta bezbednost više nema razloga da unakrsno

ispituje profesora Seldona."

Hari se nije usuñivao da oseti ni najmanji dah nade iz pravca ovog čoveka.

"Javna procedura je u celosti okončana." Čen i sudije ustadoše. Seddžar Bun

pridrža Harija za mišicu druge ruke dok su Komisionari izlazili. Aristokratska

publika poče takoñe ustajati, mrmljajući izmeñu sebe. Advokat optužbe priñe

optuženičkoj klupi i obrati se Galu i Hariju.

"Predsednik komisije bi želeo da porazgovara sa vama privatno", reče on.

Klimnu glavom Bunu i Lorsu Avakimu: profesionalna učtivost, ili možda

pozdrav kolegama koji rade za istog gazdu. "Vaši klijenti moraju biti sami za

ove završne formalnosti. Oni će ostati ovde. Svi ostali će izaći."

Hari nije znao šta da oseća i šta da misli. Njegovi resursi snage bližili su se

gorkom kraju. Bun ga potapša po mišici ruke, uputi mu osmeh pouzdanja, i ode

sa Avakimom.

Kad u dvorani ne ostade više niko sem Harija i Gala, začu se navlačenje

metalnih reza na spoljašnja vrata. Posle toga Komisionari se vratiše, sva

petorica. Ling Čen je sad posmatrao Harija vrlo pažljivo.

"Gospodine, ja bih radije da naši advokati budu uz nas", reče Hari, koga je glas

pomalo izdavao. Mrzeo je ove slabosti, ova popuštanja njegovog tela.

Komisionar levo od Čena odgovori: "Ovo više nije suñenje, doktore Seldon. O

vašoj ličnoj sudbini ovde se više ne razgovara. Došli smo da porazgovaramo o

bezbednosti države."

"Govoriću ja", reče Čen. Ostali Komisionari kao da se stopiše saimsvoje

stolicama, umukoše, potvrñujući vlast ovog mršavog, tvrdog čoveka sa

smirenim crtama lica i manirima aristokrate iz davnina. Hari pomisli, Pa on

izgleda stariji čak i od mene - izgleda kao 'starudija'!

"Dr Seldon", poče Ling Čen, "Vi narušavate mir Carstva. Niko od svih ovih

kvadriliona ljudi koji sada žive meñu zvezdama neće biti živ kroz sto godina.

Zašto bismo se onda potresali oko nekih dogañaja koji će nastupiti tek kroz

petsto godina?"

"Ja neću izgurati ni sledećih deset godina", reče Hari, "a ipak, ti budući dogañaji

me zanimaju više nego išta drugo. Nazovimo to idealizmom. Ili recimo da sam

se poistoveto sa onom mističnom generalizacijom koja se zove 'Čovek'."

"Ne želim se zamarati pokušajima da razumem misticizam. Možete li Vi meni

reći zašto se ja ne bih otarasio i Vas i jedne prilično nelagodne pet-vekovne

budućnosti tako što bih naredio da budete likvidirani večeras?"

Hari prizva sav svoj prezir prema ovom čoveku, sav svoj prezir prema smrti

samoj, da bi na razbešnjujući predsednikov mir odgovorio jednako smireno.

"Pre nedelju dana", reče Hari, "to ste možda mogli učiniti i zadržati

desetprocentnu verovatnoću da ćete i sami ostati u životu do kraja ove godine.

Danas bi takva verovatnoća iznosila manje nego jedan u deset hiljada: stoti deo

jednog procenta."

Ostali Komisionari kolektivno, čujno uzdahnuše na ovo svetogrñe, kao device

pred golim mužem. Čen kao da postade malo pospaniji, ali i malo mršaviji i

tvrñi.

"A kako to?" upita on, glasom opasno blagim.

"Pad Trantora", reče Hari, "ne može biti sprečen ni na koji zamisliv način. Ali

može biti pospešen i ubrzan. I to lako. Priča o mom prekinutom suñenju

poleteće galaksijom. Osujećenje mojih planova da olakšam katastrofu uveriće

ljude da im budućnost ne nosi baš ništa dobro. Oni se ionako već prisećaju sa

mnogo zavisti kako su živeli njihovi dedovi. Primetiće da se na sve strane

povećava broj političkih revolucija i trgovinskih blokada. Galaksija će biti

prožeta osećanjem da je važno zgrabiti što više za sebe, odmah, bez čekanja.

Ambiciozni neće čekati, a ni bezobzirni. Svakim grabežom ubrzavaće truljenje

na našim svetovima. Ako naredite da ja budem ubijen, Trantor neće pasti za

petsto, nego za pedeset godina, a Vi, lično, za manje od godinu dana."

Čen se osmehnu kao da ga ovo zabavlja ali samo malo. "To su reči koje bi

mogle uplašiti dete. Meñutim, Vaša smrt nije jedino rešenje koje će nas

zadovoljiti. Recite nam, da li će se Vaša aktivnost sastojati samo i jedino u

pripremanju te enciklopedije o kojoj govorite?" Čen kao da je pružio neki plašt

velikodušnosti, razmahnuo njime iznad Harija; za to kao da je bilo dovolno da

malo odmahne jednom rukom, a sa dva prsta druge ruke da malo tapne po stolu

nadomak sudijskog čekića i bronzanog zvona.

"Samo i jedino u tome, da."

"A mora li to baš na Trantoru?"

"Trantor, gospodine, poseduje Carsku univerzitetsku biblioteku, kao i vrhunske

akademske baze podat..."

"Da. Naravno. Pa, ako biste bili smešteni negde drugde, recimo na planeti gde

huka i buka metropole ne može ometati naučnike da se zadube u svoja

razmišljanja; gde bi Vaši ljudi mogli da se posvete u potpunosti svom poslu, bez

ikakvog razmišljanja o ma čemu drugom; zar ne bi to imalo neke prednosti?"

"Možda, male."

"Takav svet već je odabran, vidite. Možete raditi tamo, doktore, i vaših sto

hiljada saradnika zajedno sa vama. Galaksija će znati da svi vi radite vredno i

borite se protiv Pada. Čak će biti rečeno, čitavoj galaksiji, da ćete sprečiti Pad.

Ako onaj deo galaksije koji uopšte obraća pažnju na takve stvari poveruje našim

saopštenjima, biće utoliko srećniji." On se osmehnu. "Pošto ja ne verujem u tako

mnogo stvari, neće mi biti problem da ni u Pad ne verujem, pa ću, prema tome,

biti apsolutno uveren da narodu saopštavam istinu. A za sve to vreme, doktore,

Vi nećete stvarati nikakve probleme na Trantoru niti remetiti Carev mir.

Alternativa je smrtna kazna odmah za Vas lično i za izvestan broj - koliko god

bude potrebno - Vaših sledbenika. One Vaše malopreñašnje pretnje neću uzeti u

obzir. Imate priliku da odaberete izmeñu te dve alternative u roku od pet

minuta."

"Koji svet je odabran, gospodine?" upita Hari, skrivajući svoje napeto

iščekivanje.

Čen povijanjem jednog svog tankog prsta pozva Harija da priñe bliže, a onda

pokaza tim prstom na jednu informacionu pločicu, na kojoj je sada bila

prikazana slika i lokacija tog sveta. "Zove se, verujem, Terminus", reče Čen.

Hari, bez daha, pogleda sliku te planete. Onda diže pogled ka Čenu. Sad su bili

jedan drugome bliže nego ikad ranije, nadohvat ruke. Hari vide fine linije

napetosti na Čenovim smirenim crtama lica, nalik na fine nabore na planeti leda.

"Nenastanjen je", reče Ling Čen, "ali je sasvim nastanjiv. Može se adaptirati da

odgovara potrebama učenjaka. Donekle je po strani od..."

Hari pokuša da pokaže pometenost. "Pa, gospodine, nalazi se na samom rubu

galaksije."

Čen izvrnu oči, dajući time do znanja da tu primedbu odbacuje kao bezvrednu.

Onda se umorno zagleda u Harija, kao da pita: Nisu nam stvarno potrebne ove

teatralne govorancije, je li tako? "Donekle je, kao što rekoh, po strani.

Odgovaraće vašoj potrebi za koncentracijom. Da čujemo, preostalo Vam je još

dva minuta."

Hari je s mukom prikrivao olakšanje. Oseti, samo na tren, zahvalnost prema

ovom aristokratskom čudovištu. "Pa biće nam potrebno vremena da

organizujemo takvo putovanje", reče on blažim glasom. "To je, ipak, dvadeset

hiljada porodica."

Gal Dornik, koji se nije ni pomakao sa optuženičke klupe, pročisti grlo.

Čen spusti pogled na informativnu pločicu. "Biće vam dato vreme za to." Dotače

pločicu prstom i ona se ugasi.

Hari nije mogao odoleti želji da poslednji munut iskoristi do poslednje sekunde,

da bi trijumf bio što veći i što šokantniji za one koji ne dele njegovo znanje.

Najzad, kad je taj minut dopuzio do poslednjih pet sekundi, on progunña,

glasom promuklim i slomljenim od poraza: "Prihvatam egzil."

Gal Dornik jeknu i sede naglo.

Uñe proktorka da utvrdi pristanak, da pribeleži da je sve u redu i po zakonu,

snimi rezultate i deklaracije, a onda predade voñenje postupka opet Predsedniku

komisije.

Čen podiže ruku i službeno oglasi: "Ova stvar je okončana. Komisija sa time

nema više nikakva posla. Sada svi da izañu."

Hari ode do Gala Dornika, do optuženičke klupe.

"Sem Vas", reče Čen tiho.

69.

Ova pogodba, ako je to stvarno bila, zaprepastila je sve učenjake u projektu

Zadužbine. Imala je atmosferu čuda. Zaključili su da do takvog dogovora nije

moglo doći naprasno, nego da je stvar sigurno prethodno dogovorena; ali

nemamo, ni u jednom istorijskom izvoru, ni najmanji nagoveštaj o takvim

prethodnim dogovorima. Smatra se da će ovo razdoblje života Harija Seldona

ostati zauvek nerasvetljeno.

Kako je moguće da je suñenje prošlo tako dobro? Kako je moguće da je Seldon

fokusirao alate psihoistorije tako precizno, iako je u toku bio ag, prva od

takozvanih 'Seldonskih kriza'? Sile postrojene protiv Harija Seldona bile su

ogromne; Gal Dornik beleži da je Ling Čen zaista u Hariju Seldonu video ličnu

pretnju. Dornik je možda potpao pod uticaj Seldonovog viñenja Ling Čena kao

ličnosti, a znamo da to viñenje nije bilo najtačnije. Masa podataka o Čenu, koji

su pribavljeni iz imperijalnih izvora, nagoveštava da je Čen bio hladno

proračunat i visoko efikasan politički um, koji se nije plašio nikoga. Seldon nije

video Čena tako.

Proučavaoci ovog razdoblja...

Galaktička enciklopedija, 117. izdanje, godina 1054 z. e.

Sudski stražar Komisijinog suda poñe za Harijem i Ling Čenom u sobicu za

konsultacije iza sudijskog stola. Hari sede u uzanu stolicu ispred

Komisionarevog malog radnog stola, i nepoverljivo se zagleda u Čena. Taj nije

seo; stajao je pustivši da sluga Lavrentijanac skida sa njega ceremonijalnu

sudijsku odeždu. Kad je ostao samo u prostoj sivoj mantiji, Čen ispruži ka

tavanici šake ukrštenih, ispruženih prstiju, izvrte ih, proteže se tako da su mu

mnogi zglobovi u prstima zapucketali, pa se okrete ka Seldonu.

"Imaš neprijatelje", reče mu. "To nije iznenañenje. Iznenañenje je da su tvoji

neprijatelji bili i moji neprijatelji, skoro neprekidno. Da li te to zanima?"

Hari skupi i malo napući usne ali ne reče ništa.

Čen skrenu pogled u stranu kao da mu je krajnje dosadno. "Ovaj egzil se,

naravno, ne odnosi na tebe lično", nastavi on. "Ti nećeš nikud sa Trantora.

Zabraniću ti ako pokušaš."

"Ja sam suviše star, i nemam želje da idem, gospodine", reče Hari. "A ovde ima

da se uradi još mnogo posla."

"Koja je to odanost poslu", reče Čen tiho, kao da to ne kaže nikom odreñenom

nego samo razmišlja glasno. Protrlja jedan lakat dlanom druge šake. "Ako bi se

desilo da ostaneš živ, i da dovršiš posao, zanimaće me da vidim rezultate."

"Svi ćemo mi biti mrtvi", reče Hari, "pre nego što se za moje rezultate dokaže

jesu li tačni ili pogrešni."

"Ma, hajde, doktore Seldon", reče Ling Čen. "Da mi razgovaramo iskreno, kao

jedan matori manipulator sa drugim. Rečeno mi je da si i rezultate ovog suñenja

izračunao još pre nekoliko godina, štaviše da si ih namestio - pomoću

odgovarajućih političkih aranžmana, što podrazumeva znatnu političku veštinu."

"Nisam planirao; jesam predskazao pomoću matematike", reče Hari.

"Pa, dobro, tako nekako. E, sad smo nas dvojica završili sva posla što smo imali

jedan s drugim, i sad će nam obojici laknuti."

"Moj lorde, a Komisija za opštuu bezbednost?" upita Hari. "Oni bi se mogli

usprotiviti ovakvom ishodu."

"Ne postoji više takva agencija", reče Čen. "Car je opozvao njihovu povelju o

osnivanju. Možda je tvoja matematika predvidela i to."

Hari sklopi šake ispred sebe. "U mreži rezultata nijednog trenutka se nije ni

pojavilo postojanje te ustanove, gospodine." Uvide da bi njegov ton mogao biti

ocenjen kao arogantan. Prekasno.

Čen ove reči prihvati u tišini. Onda progovori zastrašujuće niskim i

ravnomernim tonom. "Proučavao si ti mene, profesore. Ali me ne znaš. I, ako

bude kako ja hoću, nikada me nećeš ni upoznati." Predsednik komisije iskrivi

usta i zagleda se u plafon sobice za konsultacije. "Prezirem tvoju 'mlatemlatiku'.

To ti je samo malo okićeno praznoverje, religija ovlaš preobučena u nauku, i

ima isti onaj miris truleži i degeneracije koji ti tako oduševljeno prihvataš i

pripisuješ celoj državi. Ti si čovek iste vrste kao oni koji u svakoj senci

pokušavaju da ulove robota-Boga. Puštam te sada zato što nisi za mene ništa,

niti imaš više ikakvu ulogu u mojim planovima."

Prvi meñu komisionarima onda, jednim lakim talasanjem šake, pokaza prema

sudskom stražaru. "Predat si civilnim vlastima da te puste na slobodu", reče, i

ode iz sobe, dok se mantija blago vijorila za njim.

Sluga Lavrenrtijanac baci jedan ovlašan, radoznao pogled ka Hariju, pa ode za

svojim poslodavcem. Hari se mogao zakleti da je Lavrentijanac pokušao da

uspostavi vezu, da pokaže kako mu je laknulo.

"Profesore Seldone", reče sudski stražar, tonom prastare profesionalne učtivosti,

"poñite za mnom."

70.

Kalusin je završio skidanje Plusiksove glave sa tela. Izvukao je kablove koji su

davali privremenu snagu da se najnovije uspomene urežu u Plusiksovu trajnu

memoriju, da bi tako ostale u iridijumskom sunñeru mozga. Onda podiže

Plusiksovu glavu sa plastičnog ležišta, odmakavši je od Plusiksovog vrata iz

koga su se izvijali razreñeni, laki pramičci dima, pa je spusti u jednu metalnu

arhivsku kutiju.

Začu komešanje napolju, meñu Plusiksovim štićenicima: trupe su nadirale kroz

skladište. Kroz prozor sobe Kalusin je jasno video unutrašnjost hale skladišta i u

njoj Prothonove vojničine kako teraju ispred sebe krdo mladih mentalika -

ukupno trideset mladih ljudi - prema letećim oklopnim transporterima koji su

čekali na ulici. Mentalici, mada navodno sposobni da utiču na svest protivnika,

sada očigledno nisu bili sposobni ni da se odbrane ni da pobegnu.

On više ništa nije mogao učiniti za njih. Podiže kutiju, ponese je na drugi kraj

dugačke sobe, i stade, jer s one strane vrata čuo se topot cokula.

Na Kalusinovo iznenañenje, uñe Prothon lično, otvorivši vrata lakim udarcem

noge. Kalusin naprosto ostade gde se zatekao. General poče šetkati po sobi,

osmotri opremu koja je bila u žalosnom stanju a i napola razmontirano robotsko

telo na ležaju udaljenom nekoliko metara.

General je bio nenaoružan, a njegovi vojnici su ostali iza vrata, nijedan ne uñe.

Nekoliko trenutaka proñe u ćutanju; ni Kalusin ni general Prothon se nisu

pokrenuli niti išta rekli.

"Jesi li ti ljudsko biće?" upita Prothon najzad.

Kalusin ne odgovori.

"Robot, dakle. Sve moje ljude u prizemlju boli glava - drago mi je što nisi jedan

od tih mladunaca." Prothon klimnu glavom prema kutiji u Kalusinovim rukama.

"Šta ti je to, bomba?"

Kalusin reče: "Ne."

"Nemaš oružje, nemaš ništa za odbranu - gotovo sigurno robot." Prothon ga je

gledao radoznalo. "U dobrom stanju, veoma ubedljiv. Strašno star, vekovima?"

Kalusin čak nije ni treptao. Ne postoji ništa što bi sad mogao učiniti a da ne

ozledi Prothona ili vojnike ispred vrata. A on ne može da ozledi ljudska bića.

"Nareñujem ti da se identifikuješ", reče Prothon, a onda, na Kalusinovo

zaprepašćenje, glatko nastavi: "Identitet vlasnika može biti izostavljen ali lični

tip, poreklo, i serijski broj ne mogu biti izostavljeni."

"R. Kalusin Das, S-13407-D-10237."

"Robot Kalusin Das, Solarija, pozni model", reče Prothon tiho. "Drago mi je što

sam te upoznao. Moja su nareñenja da privedem dva robota. Jedan je R. Denil ili

Da-Nii, prezime i identitet nepoznati. Drugi je R. Lodovik Trema, identitet

takoñe nepoznat. Ti nisi ni jedan, ni drugi?"

Kalusin odrečno zaokrete glavom malo levo i malo desno.

"Šta je u toj kutiji, Kalusine? Odgovoriti obavezno, uskraćivanje ove informacije

može biti kobno po tvog vlasnika ili gospodara."

Prothon je dakle znao za starinske metode saslušavanja robota. Kalusin je

mogao izbeći odgovor na svako pitanje ako bi u svom programiranju našao

načina da pitanje oceni kao nejasno ili kao opasno po bezbednost njegovih

vlasnika - celog ljudskog roda. Plusiks je još pre jednog veka službeno preneo

vlasništvo nad svim robotima na jednu široku kategoriju, naime, sve ljude,

ljudsku rasu. Imao je u vidu da će tim zaobilaženjem običnog, bukvalnog

vlasništva postići neke prednosti.

To je, ipak, bila jedna veoma suzdržana varijanta Nultog zakona... Koja nikad

nije u praksi zatrebala, sve do sada.

Kalusin nije umeo, za ovako kratko vreme, smisliti nijedan razlog da ne

informiše Prothona o sadržini kutije. Njihova misija je ionako završena.

"Jedna robotska glava", reče on. "Nefunkcionalna."

"Jesi li ti jedini preostali robot? Imamo razloga da verujemo da su neki drugi

roboti već otišli iz ove zgrade, malo pre našeg dolaska."

"Ja sam jedini preostali."

"Ako te uhapsim, da li ćeš ostati funkcionalan?"

"Ne", reče Kalusin. To bi nanelo štetu idejnoj stvari za koju se njihov pokret

borio a to znači da bi možda bila naneta šteta i vlasniku - ljudskoj rasi.

"Ako moji ljudi uñu... nećeš ostati funkcionalan?"

"Neću."

"Znači, pat situacija. Imam veoma malo vremena, ali, radoznao sam. Šta ste vi

pokušavali da postignete, ovde?"

Proton je propustio da upotrebi formalni sistem obraćanja koji bi prisilio

Kalusina da odgovori. Kalusin pažljivo odmeri ovu situaciju. Nema nade da

pobegne, ali, nekorisno je da sa generalom Prothonom vodi ma kakve dalje

razgovore. Ali, pre odluke da ugasi samoga sebe zauvek, mogao bi zadovoljiti

svoju radoznalost. O tome šta Prothon zna.

"Odgovoriću na tvoje pitanje ako ti odgovoriš na moje", reče Kalusin Das.

"Pokušaću." Protona kao da je zabavljao ovaj izuzetan dijalog.

"Kako si saznao za robote?"

"Moje lične sumnje, samo sumnje, tokom svih ovih mojih godina služenja

Imperiji. Ali, i našao sam jednog nefunkcionalnog robota na jednoj dalekoj

planeti, jednom prilikom - poginulog tokom neke invazije. Od tada, pa sve do

danas, nisam nijednog robota video."

"Kako znaš načine obraćanja?"

"Ling Čen mi je dao uputstva o tome, rekao mi je da se slobodno obraćam

svakom robotu, i da nije opasno obratiti se onim robotima koje bih mogao zateći

ovde u ovom skladištu."

"Hvala", reče Kalusin. Sumnje, samo sumnje, Denil. "Moj odgovor glasi: ovde

sam da služim svome vlasniku." Posegnu rukom u kutiju i pritisnu jedan

skriveni prekidač u uglu. Kutija poče da se usijava. On je spusti na pod. U toku

sledećih nekoliko sekundi Plusiksova glava biće skuvana, beskorisna. Onda

Kalusin stade uspravno i gordo. Sebe ne može još da deaktivira. Pretnja mora

biti neposredna.

Prothon pogledom odmeri kutiju, koja se sad žarila potmulom crvenom bojom.

U podnim pločicama ispod kutije pojavljivale su se naprsline od vreline; čulo se

njihovo krckanje. On načini malu grimasu i pozva vojsku da uñe.

To je bilo dovoljno. Pretnja da će biti uhvaćen i saslušavan postala je

neposredna, vrlo realna. Kalusin bi tad predstavljao opasnost za svoje vlasnike.

Sruči se na pod, pre nego što je iko od vojnika mogao da stigne do njega.

Prothon je ovo posmatrao sa dubokim poštovanjem. Mnogo puta je gledao

vojnike ljude kako čine tačno to. Postupak iz najdavnijih vremena. Nije

očekivao tako mnogo od jednog robota; ali, ovog jednog robota je poznavao tek

nekoliko minuta, pa nije ni čudo ako ga je netačno ocenio.

Ode iz sobe. Usput naredi da celu sobu podrobno pregleda odred Komisijinih

inženjera.

71.

Klia je osećala prisustvo trupa samo nekoliko stotina metara iznad i iza njih;

osećala je kako je svest tih ljudi usmerena na pretragu. Lodovik je vodio Brana i

nju sve dublje pod skladišni reon. Posle dužeg vremena stigoše do jednog malog

kružnog otvora sa hermetičkim vratima. Otvor je bio gotovo sasvim zatrpan

materijalom koji je nanela neka davna poplava. Klia je uhvatila Brana za ruku i

odmakla se malo, pustivši Lodovika da raskrči. Bran se osmehnu dole na nju,

jedva vidljiv u mutnoj svetlosti daleko razmaknutih plafonskih svetlećih pločica

za 'minimalne servisne' potrebe. Izvuče šaku iz njene i ode da pomogne

Lodoviku. Klia uzdahnu, pa prionu i ona na posao. Za manje od minuta raskrčili

su ulaz.

Klia nije čula, niti na bilo koji način osećala prisustvo ma koga u tunelu iza njih;

ipak, osećala se veoma nelagodno. Ovaj krš i lom od poplave, vekovi korozije u

svim metalnim delovima tunela, ova teškoća u prolaženju - sve to neće, od ove

tačke, postajati ništa lakše.

Zalazili su u dubine prastarog sistema vodosnabdevanja koji je služio još prvim

gradovima podizanim na Trantoru. Onostran kružnih vrata videli su još slabije

kud idu - razmaci od jedne do druge kružne svetleće okrugle pločice u tavanici

bili su po tridesetak metara, a svetlost svake pojedine bila je, činilo se, još

slabija. Sama činjenica da su ta svetleća tela uopšte ostala aktivna posle toliko

vremena svedočila je o mudrosti starih arhitekata i inženjera Trantora, onih koji

su znali da duboka infrastruktura mora biti daleko pouzdanija i trajnija nego čak

i gradovi koji će se uzdizati, rušiti i opet uzdizati iznad nje, visoko gore.

"Ovako pešačimo još oko tri kilometra", reče Lodovik. "Onda počinjemo opet

uspon. Možda će biti pokretnih stepenica, ili liftova - a možda ne. Kalusin

decenijama nije proveravao ove putanje."

Klia ne reče ništa. Dobro je pazila da se ne razdvaja od Brana. Robot ih je vodio

sve dalje u dubinu. Posle nekog vremena prestala je osećati prisustvo ma kakvih

osoba u ma kom pravcu i smeru oko njih. Nikada u životu nije bila ovako daleko

od gomile. Zapita se kako bi izgledalo kad bi celu jednu planetu imala samo za

sebe, a bez ikakvih odgovornosti, bez krivice, bez ovog talenta i bez potrebe za

ikakvim talentima...

Zvuk Lodovikovih koraka ispred njih vodio ih je u sve dublju tminu. Posle

nekog vremena taj zvuk se pretvori u šljapkanje. Počeše gaziti kroz ustajalu,

nepokretnu vodu koja im je bila do zglavaka stopala. Odnekud, sa leve strane,

poče dopirati zvuk ogromnih pumpi: uključenje nečeg ogromnog, onda tutnjava

velike mase vode u pokretu, pa tišina. Pa opet. Otkucaji srca Trantora.

Bran spusti pogled ka njoj a onda joj pomože da pregazi gomilu nekakvih

plastičnih delova, duboko izjedenih erozijom. Ta prepreka je ličila na zakrečenje

stare arterije.

"Ja sada prilično dobro vidim", reče Lodovik, "ali pretpostavljam da vi ne.

Molim, držite se što bliže meni. Mnogo nam je bolje ovde, nego što bi nam bilo

na površini."

Klia iznenada oseti nešto bučno u glavi, kao odjek od eksplozije topovske

granate. Ona oslušnu pažljivije, hodajući uz Brana, pitajući se da li će se to

desiti opet. I stvarno, ponovilo se, ali sad je dočekala tu pojavu spremno, pa je

manje-više uspela da očita i neobični 'potpis'.

Vara Liso. Kilometrima iznad - i ispred njih. Možda u Dvoru.

"Ona žena", reče Klia Branu.

"Jeste", reče Bran. "Šta radi?"

"Pa sudeći kakav je osećaj, reklo bi se da ona eksplodira", reče Klia.

"Molim ostanite što bliže meni", insistirao je Lodovik. Po Kalusinovim

podacima, trebalo bi da sad naiñu na okno jednog lifta. Uskoro će on imati šansu

da oproba svoje kodove za ulazak u podrumske delove Dvora.

72.

Major Nam je držao neuronski bič u nesigurnoj, pokolebanoj šaci. Znoj mu je

tekao niz lice. Teturao se u pokušaju da okrene leña toj maloj ženi obučenoj u

smaragdnozelenu jaknu specijalke. Na licu Vare Liso bio je neki izraz

upitanosti, začuñenosti. Oči je okrenula nagore, kao da nije potrebno da gleda

majora da bi ga mogla kontrolisati.

Izgledalo je da pogledom proverava ispravnost ploča na svodovima 'neba' iznad

njih.

Major zacvile, a nervni bič mu ispade iz ruke.

Tako je umorna. Zaobiñe tog majora. Ona će morati da popije nešto slatko, što

pre to bolje, a moraće nešto i da pojede, ali prvo mora proći kroz ova vrata i

videti Farada Sintera, mora podneti svoj završni raport čoveku za koga se

donedavno nadala da bi joj jednog dana mogao postati suprug. Glupe sanjarije,

apsurdne nade.

Vara Liso uñe u predsoblje Sinterove nove kancelarije i vide novi nameštaj,

poreñane specijalne informatore carske klase koji bi Sinteru omogućili da

neposredno uspostavi vezu sa orbitalnim prijemnicima i procesorima. To bi bio

njegov komandni centar. Sinter. Ona se osmehnu iskrivljeno. Zagrejavanje bez

topljenja, suvo u centru, hrpa peska a ne čovek, nema tu uspeha, nije kriva,

odigrala je onu staru igru 'bioku' i bacala one štapiće za pogañanje, uvek to radi

kad više ne zna ni šta će ni gde će, a štapići su joj rekli nije kriva, ali ispravku

izvršiti, ne valja Sinter.

Kroz ogromna bronzana vrata čula je da neko viče, čula je čak i nekakvu

kuknjavu, jauke. Ona se nasloni ramenom na vrata, upre. Ništa. Onda uperi

svoju punu pažnju u majora, naredi mu da priñe i učita svoje kodove u ova vrata.

On se pridiže sa kolena. Lice mu je bilo izobličeno, sasvim mokro od znoja.

Prstom utipka jednu šifru a onda pritisnu dlan na ploču za prepoznavanje.

Vrata se sama širom otvoriše a major se prevrte na leña i ostade tako. Vara Liso

uñe u kancelariju.

Tu je stajao Farad u punoj ceremonijalnoj odeći; savetovao se sa dvojicom

savetnika i jednim advokatom; ali sve uzalud, jer njegovoj Komisiji došao je

kraj. On je vide i namršti se. "Moram da dovedem stvari u red - Vara, molim te,

izañi."

Vara uoči poslužavnik pun lakih, krhkih slatkiša, na njegovom radnom stolu,

nadomak najmoćnijeg informatora/procesora koji je ikada videla; takva mašina

mogla bi destilovati informacije sa deset hiljada planetarnih sistema

istovremeno. Ali nije bila uključena. Nemaš pristup Imperiji. Ukinuli ti struju.

Ona podiže punu šaku kolačića i poče ih žvakati.

Sinter je zurio u nju. "Molim te", reče on tiho. Osećao je njeno teško psihičko

stanje ali nije mu znao razlog. "Rastapaju našu robotkinju. Seldona puštaju. Ja

pokušavam da dobijem vezu sa Carem. Ovo je veoma važno."

"Niko nas neće videti", reče ona, ispruženim prstom mešajući, kružnim

pokretima, šećerleme i žele-kriškice na poslužavniku.

"Nije sve baš tako loše", insistirao je Farad, prebledela lica. "Kako si ušla?"

Majora - njenog majora - Prothon je oslobodio dužnosti na terenu i poslao ga da

Sinteru javi o razvoju situacije. Zatim je Majoru nareñeno da stoji na straži

ispred ulaza i da ne dozvoli da ona, Vara Liso, uñe. I bez talenta za 'osećanje

ukusa misli', Faradu je bilo otprilike jasno šta se desilo.

Ona nikada ničije misli nije bukvalno pročitala; u najboljem slučaju, osećala je

ukus raznih osećanja, uspevala da vidi poneki sev slike iz nečijeg uma, poneki

zvuk, ali nikad pojedinosti. Ljudi, duboko unutra, uopšte nisu svi isti. Umovi se

razvijaju različito.

Vara je znala da su svi ljudi jedni drugima tuñini, ali njeno sopstveno tuñinstvo

bilo je sasvim drugog stepena veličine.

"Gospoñice Liso, potrebno je da Vi sada odete", reče advokat, i krenu ka njoj.

"Ja ću kasnije stupiti u vezu sa Vama po pitanju zastupanja pred imperijalnim

su..."

Spotače se i zabaci glavu unazad i poče da muca i balavi. Farad ga je gledao i na

licu mu se video da počinje da ga hvata panika. "Vara, je l' ti to radiš?" reče on.

Ona pusti advokata. "Lagao si", reče Sinteru.

"O čemu pričaš?"

"Zgruvaću ja Seldona sama", reče ona. "Ostani ovde, sačekaj me, onda odlazimo

zajedno."

"Ma, nema to!" kriknu Sinter iz punih pluća. "Prekini ovu imbecilnost!

Moramo..."

Na trenutak sve u Vari Liso ostade prazno. Soba se ukrivo zavrte oko nje,

zapliva bojom crnom, onda kao da se u jednom sevu opet materijalizova

stabilno. Sinter zgrabi šakama ivicu radnog stola i pogleda je očima veoma

okruglim. Pa spusti pogled polako ka svojim prsima, ka nogama koje su kao

meka guma popuštale ispod njega. Onda još jednom diže pogled ka njoj. Oba

savetnika su već bili na kolenima, tela uspravnog, ruku ispruženih uz telo,

stisnutih pesnica. Prevrtoše se sad jedan na jednu stranu, drugi na suprotnu.

Jedan, u padu, teško udari lobanjom o ivicu radnog stola.

Faradovo srce je usporavalo rad. Vara nije znala da li to ona izaziva ili ne. Nije

verovala da je tako jaka; nikada ranije ništa slično nije uradila; ali, nije bitno.

Okrete se od čoveka za koga je donedavno bila spremna da se uda, u svim

svojim najboljim snovima i nadama, i reče: "Sad sam neosporno čudovište." Ta

reč zvučala je predivno, kao čista sloboda, konačna.

Ode iz te kancelarije i prošeta poletno kroz predsoblje, pored majora koji je

ležao i disao. Zastade, ali samo na kratko. Načini grimasu.

Umire Faro, umire. Jasno je osećala prazninu i tišinu u njegovim grudima.

Prinese ruku obrazu.

Mrtav je Faro.

Ona uze neuronski bič iz majorove ruke i ode.

73.

Trebalo je potpisati beskrajno mnoštvo dokumenata, ali prvo ih i pribaviti iz

svakojakih kancelarija na raznim spratovima Komisije za javnu bezbednost; a to

znači, predavati druge papire sa raznim obaveštenjima desetinama biroa; Hariju

je bilo potrebno neuporedivo više vremena i truda da izañe na slobodu nego da

uñe u zatvorsku ćeliju. Gal Dornik se kretao po sasvim drugim delovima zgrade,

a Bun je otišao još pre tri sata da rešava svakojake zamršene vidove ovog

puštanja na slobodu.

Hari sede. Sam, u ogromnoj Dvorani isporučivanja. Diže pogled ka prastarim

zasvoñenim lukovima. Svodovi dvorane. A iznad ove zgrade su, naravno,

svodovi trantorskog veštačkog neba. Parčići 'stakla', nekog takvog materijala,

kvadratni, sposobni da daju svetlost raznih boja. Hariju su rekli da je sve odradio

i da sad samo treba da sedi tu i čeka dolazak zatvorskog stražara koji će mu

uručiti završna dokumenta.

Nije bio siguran kako se oseća. Jedino je bio siguran u izvesno osećanje

neverice; prošao je kroz stomak imperijalne sudske zveri a ostao, zasad,

nesvaren. Minuo je, dakle, onaj trenutak ka čijem ostvarenju je on, svesno ili

nesvesno, celog svog života vukao, radio i gradio.

Sad treba snimiti prvih nekoliko poruka koje će biti emitovane budućim

pokolenjima. Ali, treba i javiti Vondi i njenom Stetinu da se njihov zadatak

menja; poslednja komanda biće, naslućivao je, prilično iznenañenje za njih.

Druga zadužbina, koju čine mentalici, ostaće na Trantoru. A on će sad izvršiti

pripreme za prenošenje svih svojih ovlašćenja na Gala Dornika i na druge koji

putuju na Terminus.

Dugi suton Carstva postaće još tamniji. On, Seldon, neće doživeti da vidi još

mnogo faza tog smračivanja; a i ne želi, baš. Iznad glave, možda pedeset metara

iznad njega, svodovi ove grañevine, u njima otvoreni pojedini prozori, a iznad

toga u mnogo većim visinama drugi svodovi, njihovog 'neba', takoñe veštački;

sve to ga podseti kako bi izgledao sjaj pravog slobodnog neba viñen kroz vitraž

u nekoj grañevini negde na Helikonu.

Stišanost. Primaklo se ostvarenje gotovo svega, ali, nemam osećaj da sam

zadovoljan; gde je tu nagrada za mene lično? Neka sam i spasao čovečanstvo od

mnogih milenijuma haosa; pa šta, šta sam za sebe učinio? To su misli koje ne

dolikuju proroku ili heroju. Imam unuku, koja nije stvarno, biološki, moja

unuka; kontinuitet je presečen u biološkom smislu, mada ne u filozofskom.

Imam i nekoliko novih prijatelja oko mene, ali su stari prijatelji otišli: mrtvi su...

ili nedohvatno daleki.

Seti se kako je stajao na jednoj od kula za održavanje, pre samo nekoliko

nedelja, iznad svih kupola i svodova Trantora - pod pravim nebom ove planete. I

kako se sumorno osetio tada. Ne mogu ja nikud sa Trantora; Čen me ne pušta.

Još sam opasan, on hoće da me drži ovde u boci. Zatvorenoj. A kuda bih, inače,

najradije pošao sada, gde bih želeo da provedem svoje poslednje dane?

Helikon. Na suncu, napolju, daleko od svih gradova i svodova, daleko od

metalne kože Trantora. Gledati noćna nebesa ne simulirana nego prava, hiljade

zvezda videti i ne plašiti se te dubine prostora, videti slobodnim pogledom

makar i trunčicu od ukupnog obima ove Carevine u koju je on toliko rada i truda

uložio i toliko se grdno namučio da je razume.

Stajati na zemlji i ne plašiti se mnogo ako zahuji vetar ili počne kiša ili naiñe

hladnoća; biti sa prijateljima starim, i sa porodicom...

Opsesivne misli, koje su ispunile tako mnogo njegovih noći. On uzdahnu i sede

malo uspravnije; čuje se odjek koraka. U vojničkim cokulama. Marširaju negde

u severnim hodnicima ove zgradurine.

Trojica stražara i zatvorski čuvar banuše iznenada pred Harija.

"Bio je neki nered u zgradi nove Komisije, blizu Dvora, nedaleko odavde", reče

zatvorski stražar. "Dobili smo nareñenje da zaključamo zgradu i da ne puštamo

nikoga dok se to tamo ne razjasni."

"Kakav nered?" upita Hari.

"Ne znam ja", reče stražar. "Ne brinite se Vi ništa. Ovde nam je dobro. Nas

četvorica dobili smo nalog da Vas odbranimo po svaku cenu."

Hari začu nešto sa istočnog ulaza u Dvoranu isporučivanja. Okrete se i vide da

tamo stoji jedna žena. On šumno, duboko uvuče vazduh - u ovoj svetlosti, na toj

udaljenosti, to držanje tela, njen stav - san, san...

74.

Dors Venabili je sačuvala svoju sopstvenu evidenciju o šiframa i lozinkama u

zgradama Dvora i oko Dvora, i, za divno čudo, većina toga važila je i sad.

Najverovatnije su kodovi koji puštaju ljude da izañu iz Dvora menjani mnogo

češće i revnosnije nego oni za ulazak. Kad je pre nekoliko decenija Hari uhapšen

i optužen da je napao nekoga, Dors je skovala plan da provali u Palatu pravde i

oslobodi ga; rad uložen tada isplatio joj se i sada.

Možda joj je pomogla i Jovanka... ali, nije važno kako je ušla u ove zgrade. Da

je morala provaljivati zidove, učinila bi i to.

Pronañe Harija u Palati pravde, u Dvorani isporučivanja; prva uñe tamo. Vide

Harija i trojicu: stoje blizu sredine dvorane, pod svetlima 'neba' koja dopiru kroz

nekoliko prozora otvorenih na svodovima dvorane. Osvetljenje je difuzno. Dors

se zaustavi: ta trojica ničim ne prete Hariju. Naprotiv. Ona proceni da su došli da

ga štite.

Hari se okrete i pogleda ka njoj. Otvori usta i Dors preko cele Dvorane

isporučivanja začu njegovo uzimanje daha. Ona trojica se okrenuše ka njoj.

Jedan od te trojice, njihov starešina, krupan, debeo čovek u uniformi zatvorskog

čuvara, doviknu ka njoj:

"Ko ste Vi? Šta tražite ovde?"

Sa severnog ulaza u Dvoranu začu se praskavo šištanje i pojavi se nešto nalik na

malu munju. Dors Venabili je vrlo dobro znala taj zvuk: neuronski bič, ispaljen

sa rastojanja od nekoliko desetina metara. Ta trojica oko Harija odskočiše od

poda, uvijajući se u grčevima, i popadaše, ječeći.

Hari ostade na nogama, nedotaknut.

Dors Venabili potrča svojim najjačim, najbržim sprintom prema jednoj maloj

ženi napetog izgleda koja je stajala kod tog, severnog ulaza držeći neuronski bič

i gledajući netremice u Harija kao da nema oči ni za koga drugog. Za četiri

sekunda Dors dolete nadomak nje.

Vara Liso kriknu od napora ubeñivanja. Čitava dvorana kao da zabruja

glasovima, ružnim glasovima koji nešto zahtevaju. Hari se uhvati šakama za

glavu, pritiskajući uši i trzajući licem. Oni na podu počeše nanovo da se

bacakaju. Ali glavni udar bio je usmeren na Dors Venabili.

Dors nikada nije osetila takav udar, niti je slutila da ljudska bića mogu imati

toliku psihomoć. Ona je tokom svog trenažnog razdoblja na Eosu osećala

Denilove prefinjene sposobnosti ubeñivanja, ništa više od toga.

Sad joj se činilo da je savršeno prirodno, u poslednjem koraku pred skok, u

punom zamahu u koji se upustila da bi onesposobila ili ubila ženu koja preti

Hariju, da skupi noge i ruke uz telo i zamisli da će poleteti. Telo od metala i

sintetičkog mesa, sada sklupčano u loptu, samo udari Varu Liso u rame i

odgurnu je u stranu.

Dors, kotrljajući se velikom brzinom po podu, udari u zid, odbi se, i onda se

sruči na pod sva zapetljana. Nije mogla ni da makne. Nije imala, štaviše, ni

najmanju želju da se pomakne: ni tad, a možda ni ikad više.

75.

Denil Olivav ostavi taksi da ga čeka ispred Palate pravde, i to ispred ulaza za

Sive. Stade pred mala dvokrilna metalna vrata. Na Denilu je bila uniforma

doživotnog birokrate, roñenog na Trantoru. Ta uniforma jasno je govorila da on

nije nikakav student, a ni hodočasnik. Ovaj identitet rezervisao je za sebe još pre

mnogo decenija, i ne samo ovaj nego i mnoge druge. Kad bi ga sad stražari pitali

ko je, i kad bi hteli to i da provere, našli bi u kompjuterima njegov fajl,

objašnjenje ko je on, kakve su mu dužnosti, na osnovu čega ima pravo da bude

ovde.

U ova vrata bilo je kitnjastim slovima urezano nekoliko opstih pravila javne

službe. Prvo pravilo glasilo je: Nemoj štetu naneti Caru niti podanicima

njegovim.

Još u taksiju Denil je osetio dve mentalne eksplozije, otprilike sa ovog prostora,

ali nije znao šta one znače i da li išta znače. Lako je zamisliti da se njegovi

planovi raspadaju, sad nadomak potpunog ostvarenja. Odavno on žonglira: u

vazduhu održava ne dve kugle ili dvadeset, nego milione kugli, tačnije nekoliko

desetina miliona kugli. Sve istovremeno...

Premesti u drugu ruku svoju malu diplomatsku aktovku, i poče utipkavati šifru

za ulazak višeg Sivog službenika.

Pojavi se signal da je odbijen. Kodovi su promenjeni; nastupila je neka kriza u

Palati pravde, možda i u samom Dvoru.

Sad, ovako. Moje drugo biće je već u zgradi... Jovanka, razgranata u mnogo

Jovanki, u mnogo memskih umova, može da deluje sa obe strane istovremeno.

Otvori se samo levo krilo vrata. Denil Olivav uñe u zgradu.

Bilo mu je potrebno više vremena nego što je očekivao da proñe kroz sva

obezbeñenja, čak i uz Jovankinu pomoć.

Kad je znao da ga još samo dvoja vrata dele od one divne, visoke Dvorane

isporučivanja u kojoj je Hari, Jovanka skrete pažnju jednom ljudskom čuvaru

tako što mu posla novi tekst pravila stražarske službe.

U sledećem delu hodnika Denil namirisa elektricitet. Ovde negde je, u

poslednjih nekoliko minuta, ispaljen neuronski bič...

76.

Hari i Vara Liso stajali su i gledali se oči u oči preko Dvorane isporučivanja.

Ona je prvih nekoliko sekundi stajala ruku ispruženih napred ali grčeći prste,

kao da se bori da zadrži ravnotežu. Glava joj se klatila mnogo ulevo i udesno,

kao da je vrat bez snage. Ona žena koja je ušla malo pre Vare - ona koja toliko

podseća na Dors - ostala je sva 'prosuta' po podu, nedaleko od vrata; nepomična,

kao da je mrtva.

Hari se nije uplašio; sve se dogañalo odveć brzo da bi ta osećanja mogla u

njemu da se uspostave. Činilo mu se da je ovde sve pomaknuto: njemu, Hariju

Seldonu, nije mesto ovde, ali ni ovima.

Dvorana je do maločas bila mirna - a sad miriše na elektricitet, a i na mokraću

ove trojice koji leže ravno na podu oko njega.

"Tebe čuvam..." reče Vara sa te daljine. Zakorači ka njemu, spusti ruke. "... za

kraj."

"Ko si ti?" upita Hari. Brinuo se za onu ženu na podu; nadasve je želeo da se

uveri da li je živa, drhtaji su se širili kroz njegov um, uspomene, uslovljene

reakcije, sve to bogato ali zbunjujuće, puno jakih obećanja ali i strave, jer on je

siguran da je ta žena Dors.Vratila se. Da me brani. Kako je pojurila... Kao tigar

u skoku!

A sad leži oborena kao zgnječen insekt.

Ova mala mršava... to je nekakva aberacija. Čudovište!

Hari se onda doseti ko je to. Vonda mu je ispričala još pre nekoliko nedelja o

jednoj koja se nije htela pridružiti grupi psihomoćnih, nego je prešla na stranu

Farada Sintera.

"Ti si Vara Liso", reče on i poñe ka njoj.

"Dobro", reče ta žena drhtavim glasom. "Ja i hoću da ti znaš ko sam. Jer ti si

kriv."

"Kriv za šta?" upita Hari.

"Što muvaš nešto sa robotima." Njen izraz lica se poče izobličavati kao da će joj

se celo lice uvezati u čvor. "Ti si im slugeranja, a oni sad zamišljaju da su

pobedili!"

77.

Lodovik Trema upotrebi i poslednju šifru koju je znao, ali vrata koja bi iz

hodnika možda vodila u Palatu pravde se ne otvoriše. On opet ukuca isti kod, na

maloj tastaturi pokraj okvira vrata, ali se na displeju pojavi isto ono maleno lice

pojednostavljenih crta i reče mu na isti način da je taj kod nepotpun. Zaista bi

ličilo na ovdašnje stražare da naprosto dodaju nekoliko cifara staroj šifri, tako da

je ne menjaju nego samo dopune.

Radim, reče mu Volter. Mora biti da su sad uključene mnoge dodatne mere

bezbednosti - jer izgleda da je nekoliko osoba neovlašćeno prodrlo u zgradu!

Devojka i onaj krupni mladić iza Lodovika premeštali su se s noge na nogu.

"Ne bi dobro bilo da ostanemo ovde", reče Bran. "Stiče se utisak da su neke

stvari ovde vrlo, vrlo rñave."

Na displeju se sad pojavi Volterovo lice, pojednostavljeno do karikaturice.

Mehanički glas reče : "Revidirane bezbednosne procedure zahtevaju dodatne

cifre." To novo malo lice namignu Lodoviku. "Test procedura 15 A za

verifikaciju. Možete uneti Vaš kod kojim ćete se samo vi lično služiti. To

možete uneti samo u ovom test razdoblju. Po isteku tog razdoblja moraće se

uspostaviti i fiksirati formalna lozinka."

Lodovik baci pogled preko ramena, prema Klii, za to vreme utipkavajući sedam

novih brojeva. Klia je natmureno zurila u displej.

"Ko ti je taj?" upita ona.

"To je taj sim", reče Lodovik.

Vrata se otvoriše. Lodovik im pokretima šake pokaza da njih dvoje uñu prvi.

"Je l' Hari Seldon blizu?" upita Klia.

Vrlo blizu, reče Volter, i u neposrednoj opasnosti.

78.

"Toliko toga sam htela", reče Vara Liso. "Razumeš?"

Hari je pogleda pravo u oči. Stojeći možda četiri metra daleko od nje, sedam

metara daleko od one druge žene koja leži pokraj zida i poluotvorenih vrata. On

pogleda ka toj drugoj, a Vara Liso odmah podiže neuronski bič.

"Ne treba ti to", reče Hari kao da se obraća studentkinji. Vara Liso je oklevala.

"Ti si mentalik. Zaustavila si nju..." On podiže ruku i pokaza ka paloj ženi. Ka

Dors.

Vara Liso pognu glavu, ali ne skidajući pogled sa Harija. Lice je namestila kao

dete koje je napućilo usta i duri se; ali u njenim očima nazirala se najčistija

mržnja koju je Hari ikada video.

"Sve u šta sam ikad verovala", reče ona, "mrtvo je. Ovi će ubiti i mene, kao što

su pobili one osobe koje sam ja po njihovom nalogu pronalazila - muško,

žensko, a i decu. Moj narod, moj."

"To te je Farad Sinter prisiljavao", reče Hari. "Zar ne?"

"Car", reče Vara Liso. Izgledala je spremna da zaplače, ali bič je i dalje bio

podignut, a prst blizu dugmeta. Hari je video na koju jačinu je bič podešen:

blisku smrtonosnoj.

"Da, ali Sinter ti je bio..."

"On me je voleo", zaječa Vara, i baci nervni bič iz ruke. Ali talas jada polete iz

nje i udari ga punom snagom. Cela dvorana prepunila se osećanjima Vare Liso.

Bila su to najružnija i najtužnija osećanja koja je Hari ikad spoznao. Udarila su u

njegove sopstvene centre ambicije i potrebe; osetio je kako pucaju kosti njegove

ličnosti, nečega u samom jezgru njegovog ja.

Ona žena na podu se pomače, a Vara Liso se poluokrenu i pogleda na tu stranu.

Hari preñe u napad, znajući da mu je to prva i poslednja šansa. Godinama je

uvežbavao borilačke veštine na Helikonu, ali mnogo godina je od tada prošlo pa

njegovo telo već odavno nije spremno reagovalo na njegove zapovesti. Bio je

već blizu Vare Liso kad ona zabaci glavu ka njemu i opet vrisnu - nečujno, samo

umom.

Na Harija.

U istom trenu Bran i Lodovik gurnuše vrata i tako odgurnuše po podu Dors

Venabili, koja još nije smogla volju da ustane.

Klia se spotače preko Dorsine noge, pade u Dvoranu isporučivanja, vide da

Lodovik sprinta nadljudskom brzinom i diže ruku da zgrabi tu ženu za mišicu i

okrene je...

I vide da se on zaustavlja kao skamenjen, jednim Varinim pogledom skamenjen,

pre nego što ju je mogao dotaći.

Vara Liso kleknu, protrlja šake i zglavke, i suoči se sa Kliom Asgar.

79.

Denil projuri pored prazne stražarske kućice u predvorju. Njegova relativno

slaba sposobnost primanja ljudskih osećanja sad je srećno poslužila: udar još

jedne mentalne eksplozije, kao poslednja detonacija umirućeg ogromnog

vulkana, zahvati ga nepotpunom snagom. Ipak ga baci na šake i kolena, i on

ulete u Dvoranu isporučivanja kroz istočni ulaz, tumbajući se po podu. Imao je

utisak da se Jovanka Orleanka, i sve njene kopije u svim mašinama oko njega,

raspadaju kao trula zastava na vrlo jakom vetru, iako se upinju da ostanu cele;

ali ta slika bila mu je nebitna, jer je vrlo malo nedostajalo pa da se i njegovi

mentalni obrasci, njegov um, pocepaju na isti način.

80.

Da je plač deteta mogao biti napravljen od samih ustremljenih noževa, ne bi

šokirao Kliu Asgar dublje od ovog mentalnog udara Vare Liso.

Razočarenje, jad, bes, snažno osećanje promašaja pravde, slike ljudi odavno

mrtvih - roditelja i mladih prijatelja koji su u nekom trenutku razočarali ovu

sitnu ženu sa učvorenim licem i pesnicama stegnutim tako da su ličile na dve

krabe - sve to nalete na Kliu: zdrobljeni materijal iz ruševina ponetih talasom

poplave.

Zidovi i stubovi i prozirne ploče u Dvorani isporučivanja nisu osetili ništa od

toga. Odašiljanje koje je Vara Liso stvarala bilo je podešena isključivo na

ljudske kanale, išlo je ka korenima uma u materiji. Pošto njen talenat sada više

nije bio usmeren pretežno na njega, Lodovik od svega toga oseti samo jako

zujanje i pritisak ne mnogo različit od onog neutronskog fluksa koji ga je

zahvatio svojevremeno, meñu zvezdama.

Ali je zato vrlo jasno osetio ono što je Denil video: raspad onog drugog entiteta

koji je do maločas govorio u njemu i kroz njega. Volter se našao jednostavno

nag pred ovim fluksom, pred ovim ljudskim uraganom, i u njemu se rasturio kao

dečja slagalica.

Kliina prva reakcija bila je saosećanje, tako jako da ona zamalo odluči da umre,

da bude istovremeno udavljena i spaljena ovom navalom. Oseti slične odjeke iz

svog života, svojih iskustava, odjeke koji su se uklapali i stapali sa Varinim.

Ali ukazale su se i neke razlike, i to je bio njen spas. Vide svoju snagu volje, za

razliku od neodlučnosti i kolebljivosti Vare Liso. Vide snagu svoga oca, snagu

koja nije uvek bila upadljiva ili čak primetna, ali je uvek bila tu. Vide snagu i

svoje majke, iako je to bilo pre nego što su uspomene postale jasne; uvide da je

njena majka uspevala da se bori sa jednom vrlo ćudljivom devojčicom ali i da

joj daje ogromnu slobodu, iako je devojčica to koristila na načine koji su po

roditelje bili često nezgodni ili opasni.

Pripremala se da uzvrati, da se bori, kad nalete nova sličnost, najopasnija od

svih, i uhvati je nespremnu.

Jer Vara Liso kriknu za slobodu.

Glasom, jakim i oštrim, koji polete do najdaljih svodova Dvorane i vrati se

umnožen odjecima: "Pustite nas da budemo ono što moramo biti! Nećemo

nikakve robote, nikakva ubistva metalnim rukama, nećemo vaše zavere i

okove!"

Klia oseti kako nešto u njenim vlastitim mislima počinje da se dimi i

podkovrčuje. To nešto bio je njen osećaj sebe. Spremna je da žrtvuje sve, samo

da bi se ispunio ovaj bolni zahtev - koji je osetila, nedavno, i sama, ali ga nije

umela tako jasno i jako iskazati. Prepoznade i ludilo skriveno unutar toga, ludilo

jednog moćnog pa čak i samoubilačkog autoimunog odgovora...

A to oseti i Denil, koji se pokušavao pridići na noge, nekoliko desetina metara

odatle.

- Odbacivanje dvadeset hiljada godina dobronamernog mešanja, rukovoñenja,

strpljivog i tajnog služenja.

Krik deteta kome nikad nije bilo dozvoljeno da sazri, da odraste, da oseti svoj

sopstveni bol i izvuče neke svoje zaključke o životu i smrti.

Klia sklopi oči i poče da puzi po podu, pokušavajući da nañe Brana. Nije ga ni

videla, a ni osećala umom. Nije se usuñivala ni da otvori oči: oslepela bi istog

trenutka, bila je u to sigurna. Vara Liso ne može ovako jako emitovati tokom

nekog dužeg vremena. Poplava se naglo smanjuje, gle, nije ni polovina od onog

maločas, ali se i usmerava, kanališe samo na jednog protivnika. Ono što je Vara

bacala direktno na Kliu postade dvaput jače.

Hari je ostao, nekako, na drhtavim nogama, i gledao ove ljudske prilike ali ne

razumevajući baš šta oni to rade: malu mršavu ženu koja ide korak po korak ali

se jako tetura, a lice joj izobličeno kao da se vidi kroz neko polomljeno sočivo; a

na podu dvoje koji puze, jedan krupan momak Dalonja i jedna vitka i zapravo

dosta privlačna mala, crnokosa.

Nije opazio visoku ljudsku priliku na istočnoj strani Dvorane.

Njegov um bio je ispunjen vodama njegovog sopstvenog očajanja.

Ni za šta nije bio u pravu. Sve što je radio od samog početka bilo je uzaludno, i

gore nego uzaludno.

Hari Seldon najednom požele da umre, da otkloni ovaj bol nastao uviñanjem

poraza.

Ali postoji ona žena koja je pokušala da se bori sa Varom Liso. Siguran je: ta

žena je Dors Venabili.

Vara Liso sada ubija Kliu Asgar i Brana. Lodoviku je to bilo jasno. Zujanje je

popustilo i on koraknu napred ka učvorenoj i izobličenoj ženi, ali ono se opet

pojača.

Lodovik nije obraćao mnogo pažnje na Denila, niti na Harija Seldona, ni na

Dors; svi ti kao da su bili izvan neposrednog fokusa Varinih smrtonosnih

projekcija. Ta učvorena žena očigledno je rešila da izmeša i uništi sve bitne

obrasce u Klii i Branu, a onda da se okrene drugima.

Volter više nije tu, ne može ga posavetovati.

Lodovik zakorači još bliže toj ženi, koja je sad bila sva izvijena i kvrgava kao

prastara vrba.

Klia podiže glavu, otvori oči, spremna i da oslepi, i vide samo jedan kratak

blistav tunel mržnje koji je vodio do Varinih očiju - jer od Vare Liso ništa drugo

nije ni ostalo, samo još ta dva oka puna očajanja i mržnje.

Umreće i Bran.

Nikad dosad nije upotrebila svoje sposobnosti da bi nekome naudila. Čak i kad

je naterala Lodovika da malo skakuće u liftu, time je povredila pre svega svoje

osećanje pristojnosti i pravde; nijednog trenutka nije, u dubini duše, verovala da

će stvarno učiniti nešto naročito strašno Hariju Seldonu. Setila bi se svog oca,

koga je jednom prilikom naterala da se upiški... i to bi bilo dovoljno da svaki

dalji njen napad na nekog čoveka propadne.

Bran će umreti zajedno s tobom, onda će umreti i svi ovi okolo, a na kraju će biti

uništena i ona. Beskorisno.

Ona posegnu umom ka Branu. Sama ne može ništa protiv ovako ogromne i

čudovišne gole sile.

Bran je vlakno čiste svetlosti u bujici zapaljene mržnje. Ona poče pomalo

potezati tu svetlost, kao da pokušava da ga probudi.

Bran reče da, i oni se ujediniše. Osetila je da se nešto slično tome maltene

ostvarilo kad su se, ne tako davno, telesno spajali; ali u toj prilici on je uzmakao,

povukao se, jer je želeo da ipak sačuva svoje sopstveno, usamljeno ja, kao

uporište prkosa.

Lodovik posegnu obema rukama. Vide da se pleća Vare Liso malo trzaju: osetila

je njegovo približavanje. Ona munjevito okrete glavu ka njemu, a suze iz njenih

očiju poleteše, razbacane, u širokom luku.

Lodovik je bio naumio da joj nešto uradi, pa i da je ubije, ako ona ne prestane.

Tako su ljudi činili jedni drugima od početka istorije pa sve do danas, ali njemu

je bilo bolno što sad i on ima tu slobodu: slobodu da ozledi ili ubije. Ali nije ga

pritiskala nikakva zabluda da je s 'isti kao' ili 'ne bolji' od ove unakažene i jezive

osobe. Ona je, sasvim nesumnjivo, zla; ona je antiljudsko biće.

Nečovek.

On donese svoju ocenu, svoju odluku.

Osećao je da iz nje nailazi nova tutnjava, novi ogroman talas snage. Dočepa je

za rame, za vrat, i onda naglim trzajem i uvrtanjem obe ruke...

Slomi njen vrat kao šibicu.

Jadna mala Vara Liso. Kad je imala pet godina, dobila je velike batine od mame,

koja ju je tukla zato što je bila besna na tatu, koji tad nije bio prisutan u

njihovom malom, besprekorno čistom stanu; majka ju je tada savladala onom

varijantom ubeñivanja koja je njoj, majci, nadolazila samo sa velikim besom.

Mlatila je mladu Varu jednim dugačkim, savitljivim plastičnim štapom, tako da

su iskočile dugačke grozne masnice po turu i leñima.

I tako doñe i dan kad ona udesi da njena mama umre. Ponekad se na tu

uspomenu vraćala, čvrsto je se držala, da bi imala dovoljno snage. A kao meru

izravnavanja nečega, kompenzacije, premestila je mamu u sebe, možda samo

kao uspomenu a možda i ne. Držala ju je u malom dijamantnom kavezu u

svojim snovima.

Sada, izvoñenje majke iz kaveza nije donelo Vari dodatnu snagu. Naprotiv,

oslabilo ju je, jer ju je pretvorilo opet u dete. U veće dete nego što je i onako

bila.

Ona nikada nije odrasla, ne stvarno.

Kombinovana traka svetlosti i talas užasnute vreline koji je prože i zadrhta

njome i ta ruka koja joj zavrće vrat

neverovatno boli

ali je vrlo dobrodošlo

lome se i otvaraju svi njeni kavezi

i ona je najzad, na tren, smirena.

Klia oseti poslednji dašak Vare Liso koji šapnu slobodna i zaćuta.

Lodovik kleknu pored tela i vide da je veoma malo a kad je podiže uveri se da je

i veoma laka. Toliko nevolja iz tako male mase - ljudsko čudo.

Onda Lodovik poče da plače.

Dors se oporavila dovoljno da ustane. Osmotri muškarce i žene u dvorani, i tu

mrtvu stvar na rukama robota Lodovika Treme, pa poñe ka Hariju, koji je

izgledao ošamućen i zbunjen, ali živ, živ. Njoj je bilo najprirodnije da poñe prvo

ka njemu.

Denil se najednom stvori kraj nje. Uhvati je za mišicu.

"Njemu je potrebna pomoć", reče Dors, spremna da otrgne ruku iz zahvata svog

gazde.

"Ništa ti tu ne možeš učiniti", reče Denil. Sigurno su snage bezbednosti u ovoj i

okolnim zgradama uveliko svesne ove provale u Dvoranu; još koji trenutak, pa

će odasvud povrveti teško naoružani stražari, a možda i imperijalni specijalci.

Nije video nikakav način da pobegne. Nema se kud bežati. Nije mogao ni da

predvidi šta će se dogoditi dalje. A možda i nije važno.

Jer veoma je moguće da je bilo u potpunosti pogrešno sve što je on radio; sve od

početka. Već više od dvadeset hiljada godina.

81.

"Snimci iz prostorija pokazuju sledeće: nakon što je ubila Farada Sintera i

onesposobila stražu, Vara Liso se zaputila u Dvoranu isporučivanja, gde je

pretila Hariju Seldonu", reče Major Nam. Glava mu je bila obuhvaćena šlemom

za regeneraciju. Nekoliko sledećih nedelja on će se oporavljati od oštećenja

mozga, koja mu je nanela Vara Liso pred ulazom u kancelariju Farada Sintera.

"Mi verujemo da su ti drugi pojedinci iskoristili raznovrsna ilegalna sredstva i

razne prevare da bi ušli u Dvoranu i zaštitili Seldona. Očigledno su znali da je

on u velikoj opasnosti."

"A mi nismo znali?" reče Ling Čen. Nagnu se napred, stiskajući laktove uz telo;

njegov pogled lutao je preko majorovog ramena.

"Niko nije izdao direktivu da štitimo Seldona", podseti general Prothon

Predsednika komisije. "Da nisu stigli svi ti ostali, Vara Liso je lako mogla ubiti

Seldona, neuronskim bičem ili svojim izuzetnim talentom. Meñutim, ona je bila

jedina sa dozvolom da uñe u Carev sektor i u Palatu pravde. Nije mi jasno kako

to da je umrla, ali mi je drago da je mrtva."

"Već tri dana svi u Carevom sektoru imaju užasne glavobolje. Zar nemaš i ti?"

upita ga Čen.

"Ja obično imam glavobolje, Komisionaru, meni je tako suñeno u životu", reče

Prothon veselo.

Čen još jednom osmotri video-prezentaciju na kojoj su bili sumirani dogañaji u

Dvorani isporučivanja. Pokušavao je tu da nañe nekog, nešto, duha, senku, neki

materijalni 'ključ'. Pokaza visokog čoveka koji je na kraju prezentacije stao uz

onu ženu snažnog izgleda. "Fajl o identitetu ovoga?"

"Ne postoji. Pojma nemamo ko je", reče general Prothon.

Ling Čen na trenutak skloni pogled sa displeja svog informatora, a jedna strana

njegovog lica se stisnu, kao i jedna strana njegove donje vilice. "Dovedi ga

meni. I ovu ženu s njim." On prenese pogled na zdepastog tipa koji je na rukama

držao telo Vare Liso. Čenov izraz lica se, na kratko, ublaži. "I ovoga. A Harija

Seldona pustite, neka ga odmah vode njegovi kolege ili njegova porodica. Ne

želim više nikakvu odgovornost za njega da imam. Ovo dvoje mladih iz Dala

ostavite zasad u pritvoru."

Major Nam je izgledao nesrećan. Čen podiže jednu obrvu približno u tom

pravcu. "Da? Ti imaš neki komentar?"

"Svi su oni pogazili mere obezbeñenja Palate prav..."

"Jesu jesu, zaista, a?" reče Čen oštro. "A ti si deo ekipe koja obezbeñuje Palatu

pravde - i Dvor?"

Major sede uspravnije, i ne reče ništa više.

"Možeš ići", reče mu Čen. Major brzo ode.

General Prothon se malo, tiho, nasmeja. "Pa nećeš valjda svaliti krivicu na

njega", reče.

Čen odmahnu glavom odrečno. "Malo je falilo da napravimo najveću grešku u

karijeri, i mojoj i tvojoj."

"Koju?"

"Da izgubimo Harija Seldona. Što se vrlo lako moglo desiti."

"Ja sam mislio da je on potrošiv."

Čen umalo da se namršti; ali se njegovo lice začas umiri u istoj bezizražajnosti

kao dotad. "Prepoznaješ li... ovog visokog?"

"Ne", reče Prothon, gledajući uvećanu zaustavljenu video-sliku.

"Jednom je bio poznat kao Demerzel."

Prothon povuče glavu unazad i suženim očima, neubeñen, još jednom pažljivo

pogleda. Ali se ne usprotivi ovoj tvrdnji prvoga meñu Komisionarima.

"On nikada ne umire", nastavi Ling Čen. "Ode, ponekad ga nema i po nekoliko

desetina godina, a onda se vrati. Često je dovoñen u vezu sa zanimljivom

karijerom Harija Seldona." Čen se, po prvi put tog dana, osmehnu Prothonu. Bio

je to neobičan osmeh, maltene vučji, a Čenove oči su svetlucale od pomešanih

osećanja. "Podozrevam da je on usmeravao i moje delovanje, već godinama, i to

stalno u moju korist..." Ovo ponovi prigušenim, zamišljenim tonom. "Uvek u

moju korist..."

"Još jedan mašinski čovek, pretpostavljam", reče Prothon. "Drago mi je što

nisam pobliže upoznat sa tom istorijom."

"Nije bilo potrebe da znaš", reče Ling Čen. "Ni ja zapravo ne znam, samo

slutim. On je, najzad, velemajstor kamuflaže i zavaravanja. Prijaće mi da

razgovaram s njim i da mu postavim nekoliko pitanja, kao majstor majstoru."

"Što ga jednostavno ne pošalješ na streljanje?"

"Zato što bi se lako moglo desiti da neki drugi zauzmu njegovo mesto. A oni

mogu biti, koliko je meni poznato, već sad tu negde, u Dvoru ili u sektoru

Palata."

"Klajus?" upita Prothon, čiji je 'kez' bio jedva vidljiv.

Čen se osmehnu. "E to bi nam dobro bilo."

"A šta bi loše bilo u tome ako bismo izgubili Seldona, koji je Caru samo trn u

koži?" upita Prothon.

"Loše bi bilo to što bi onda ovaj naš Demerzel možda proveo sledećih hiljadu

godina uzgajajući nekog novog Harija Seldona", reče Ling Čen. "S tim što

bismo, u mnogo kraćem roku od toga, pukli i ja i ti, po svim pitanjima, 'Zmaju'.

Meni je Seldon izrekao to upozorenje, i, eto, jedanput sam i ja njemu nešto

poverovao."

Prothon malo zaokrete glavu na jednu stranu. "Meni je lakše da verujem u

mašinske ljude nego u Večne. Imao sam susrete sa robotima. Ali... kako ti kažeš,

Komisionaru, kako ti kažeš."

"Sad se možeš vratiti u svoju zadimljenu pećinu, i u njoj ostati do daljnjeg",

promrmlja Čen. "Mladi Imperator se dovoljno uplašio."

"Vrlo rado."

82.

Vonda je stajala u ogromnoj Centralnoj putnoj stanici Strilinga, umotana u svoj

najdeblji kaput - vrlo tanak, uglavnom dekorativan. Vazduh u ovom ogromnom

taksi i robo-hangaru bio je hladniji nego u ostalim delovima sektora Striling -

osam stepeni hladniji. Opadanje temperature se nastavljalo. Sistemi za

ventilaciju i erkondišn pokazivali su u svome radu, već osamnaest časova, velike

fluktuacije, tako da su vazduh Strilingu sada dodavale pumpe za krizne situacije,

a one, dabome, uvlače neprerañen vazduh sa Trantorove spoljašnjosti. Zbog toga

je narod Strilinga prešao iz večitog proleća u jednu hladnu jesen, a niko od

stanovnika nije bio sasvim pripravan za tako nešto. Nikakva službena

objašnjenja nisu data, niti je Vonda očekivala da će ih biti - sve je to išlo zajedno

sa mnogim drugim kvarovima, ugašenim pločama na 'nebu', i opštim bolesnim

stanjem ove planete.

Stetin se vrati iz pravca mnogobrojnih šaltera za informacije, koji su bili

nareñani ispod jedne visoke lučne konstrukcije od čelika i keramike. "Polasci

taksija i robo-vozila su nešto ispreturani", reče on. "Moraćemo da se načekamo

dobrih dvadeset, trideset minuta da bi stigli do Suda."

Vonda stisnu pesnice. "Umalo da ga ubiju juče..."

"Ne znamo šta se dogañalo", podseti je Stetin.

"Ako oni ne mogu da ga zaštite, ko može?" upita ona tonom odlučnog zahteva.

Njen osećaj krivice nije bio umiren time što je samo postupala po nareñenju

svog dede koji je jasno rekao da ona posle njegovog hapšenja mora da preñe u

ilegalu, da se krije od vlasti sve dok on ne bude pušten.

Stetin slegnu ramenima. "Tvoj deda je na neki svoj način taličan. A to kao da se

prenosi i na nas. Ona žena je mrtva." To su čuli iz državnih saopštenja na

vestima - o ubistvu Farada Sintera i neobjašnjenoj smrti Vare Liso za koju je

javljeno da je osoba kojoj je Sinter poverio da predvodi mnoge od onih racija

zbog kojih je došlo do nemira u Dalu, u Agori trgovaca i drugde.

"Da - ali osetio si ono..." Vonda nije imala reči kojima bi opisala udarne talase

koji su čak do njih dvoje doprli iz neke sasvim izuzetne bitke.

Stetin sumorno klimnu glavom. "Jesam, i još me boli glava."

"Ko je mogao izblokirati Varu Liso? Nas dvoje ne; ni svi naši mentalici zajedno

sa nama, kao grupa."

"Pa onda neko drugi, jači od nje."

"A koliko onda ima takvih kao što je Vara Liso bila?"

"Nema ih uopšte, nadam se", reče Stetin. "Ali ako možemo angažovati tu drugu

osobu..."

"Bilo bi to kao da puštamo škorpiona u svoje redove. Šta da radimo sa takvom

osobom? Čim postane samo malo nezadovoljna zbog nečeg..." Vonda se

ushodala po pločniku stanice. "Mrzim ovo", reče ona. "Hoću da se podignem sa

ove uklete planete, da budem što dalje od Centra. Kamo sreće kad bi nam

dopustili da povedemo i dedu. Ponekad izgleda tako slabašan!"

Stetin podiže pogled ka toplom, bogatom brujanju, toliko različitom od

drndavog zvuka grav-statora u većini taksija i od pištanja robo-vozova. On

kucnu Vondu po ramenu i pokaza joj prstom u jednom pravcu. Službeno vozilo

Komisije za javnu bezbednost spuštalo se u glatkom letu ka njima. Zaustavi se

tačno ispred njih dvoje. Drugi putnici, mnogobrojni, koji su čekali prevoz,

počeše da se bune pomalo što zbog nečijih privilegija jedno takvo vozilo aterira

baš na putanju kojom bi trebalo da prolaze vozila javnog saobraćaja. Ometa

prolaz!... iako nikakvih vozila javnog saobraćaja nije bilo na vidiku.

Otvoriše se hermetička vrata. Unutar utilitarnog brodskog korita ove male

letelice čekala su luksuzna sedišta, toplota, i zlatni sjaj nalik na blago žarenje.

Pojavi se Seddžar Bun i izviri ka njima.

"Vonda Seldon Palver?" upita on.

Ona klimnu glavom.

"Ja zastupam tvog dedu."

"Znam. A inače si trajno angažovan u Čenovoj ekipi pravnika, a? Je li?"

Bun je izgledao kao da ga je to iznerviralo, ali nije porekao.

"Pa jasno, ne bi Čen ništa prepustio slučaju", reče Vanda, oštro režući reči. "Gde

je moj deda? Nemoj slučajno da..."

"Fizički, on je dobro", reče Bun, "ali Sud je morao zatražiti da ga neko od bliže

porodice povede kući. Što podrazumeva i potpisivanje dokumentacije o puštanju

na slobodu."

"Šta 'fizički'? Zašto 'da ga povede'?"

"Ja zaista zastupam najbolje interese tvog dede - ma koliko neobično da je

aranžman sklopljen", reče Bun. Namršti se toliko da se njegove obrve sastaviše.

"Nešto se, meñutim, desilo, na šta ja apsolutno nisam mogao uticati, pa samo

želim da vas upozorim. On je nepovreñen, ali, desio se jedan incident."

"Šta je bilo?"

Bun preñe pogledom preko gomile čekača na prevoz. Narod stoji, drhti od

hladnoće, i zavidljivo gleda toplu unutrašnjost vozila. "Nije baš za javnost..."

Vonda ga probode pogledom od koga bi se biljke sparušile - kad bi ih bilo - a

onda naglo uñe u vozilo, proguravši se pored njega. Zatim pored Buna proñe i

Stetin. "Nikakvih razgovora više", reče Vonda. "Samo nas odvezi do njega."

83.

Hari tako luksuzan smeštaj nije video još od dana svog premijerskog političkog

angažovanja. Ali luksuz tih prostorija sada mu nije značio baš ništa. Ovo je bio

pomoćni stan samog Ling Čena, u jednoj stambenoj kuli koja je takoñe

pripadala, cela, Predsedniku komisije za javnu bezbednost. Hari je ovde mogao

da se počasti svakom postojećom vrstom hrane, mogao je zatražiti i dobiti

svakojake, najrazličitije usluge (a Trantor je i sad, bez obzira na sve svoje

probleme, nudio bogatima i moćnima preobilje robe i usluga); ali Hari nije želeo

ništa osim da ga svi ostave na miru.

Nije želeo da vidi ni lekare koji su došli da ga nešto kao pregledaju; ni svoju

unuku koja sad dolazi sa onim advokatom Bunom iz pravca sudske palate.

Harija su izjedale sumnje, bio je zbunjen, i sve u svemu bilo mu je mnogo teško.

Doduše, onaj stravični udar mržnje Vare Liso nije ga ubio. Nije mu čak ni bitno

izmenio ličnost i um.

Jedan uzgredni efekat sastojao se u tome što je Hari pretrpeo delimičnu

amneziju u pogledu onoga što se desilo u Dvorani isporučivanja. Od svih tih

zbivanja sećao se uglavnom samo lica Vare Liso i, na njegovo čuñenje i

uverenje da mu se možda pričinilo, lica Lodovika Treme za koga je bilo rečeno

da je još pre nekog vremena nastradao, nestao u dubokom svemiru. Za Varu

Liso je, meñutim, bio siguran da ju je stvarno video, da je to stvarno bila ona. To

je zapamtio dobro.

Trema, razmišljao je on. To bi bilo u nekoj vezi sa Denilom. Šta je ovo,

Denilovo uslovljavanje me sprečava da se setim? Ali i to mu je bilo manje-više

svejedno.

Ali, ono glavno, ono što je tako temeljito 'ubilo' njegovo raspoloženje i izmenilo

celokupan njegov osećaj misije i svrhe, bio je samo jedan jedini dokaz, suprotan

njegovim dotadašnjim teorijama, dokaz koji je Vara Liso nehotice, i ne znajući,

dala.

Seldon i njegove ekipe nisu nikada, u svim svojim izračunavanjima, predvideli

da bi mogle nastati tako moćne mentalne anomalije. Uračunao je Hari

psihomoćne osobe u klasi Vonda i Stetina, i svih ostalih koji su odabrani da se

uključe u Drugu zadužbinu...

Ali nikad nije uračunao ovako čudovišnu stvar, ovako neočekivanu mutaciju,

kao što je Vara Liso. Ta mala žena, sva u nekim svojim kvrgama, sa onako

prodornim očima...

Hari se strese. Lekar koji je radio oko njega, a na koga Hari nije obraćao gotovo

nikakvu pažnju, pokuša da ponovo namesti senzor koji je otpao sa Harijeve

mišice; ali Hari sleganjem ramena to odbaci, i okrete očajničko lice ka doktoru.

"Gotovo je", reče on. "Ostavite me, ljudi, na miru. Meni se ionako ne živi.

Radije bih da crknem."

"Očigledno je, gospodine, da patite od stresa..."

"Patim ja od neuspeha", reče Hari Seldon. "Nećete nimalo izmeniti logiku ni

matematiku, ma koliko lekova ili tretmana mi dali."

Vrata na udaljenom kraju radne sobe se otvoriše. Uñe Bun, a za njim Vonda i

Stetin. Vonda se progura pored Buna i prva stiže do Harija. Spusti se na kolena

pored njegove stolice, zgrabi ga za ruku, i zagleda se nagore u njegovo lice kao

da se plaši da će ga videti razbijenog u komadiće.

Hari je ćutke gledao svoju voljenu unuku, a onda mu se oči ovlažiše. "Ja sam

slobodan", reče blago.

"Jesi", reče Vonda. "I došli smo da te vodimo kući. Potpisali smo sve one

hartiještine." Stetin stade sa druge strane Harijeve stolice, smeškajući se

pokroviteljski, očinski, na staroga. Hariju je oduvek pomalo smetala Stetinova

tupo-solidna, blaga priroda, iako se činilo da je takav muškarac idealan 'trpilac'

za Vondine ćudi. Ali u poreñenju sa ludim i nepojamnim strastima Vare Liso...

ovo dvoje su kao dve male sveće u punoj jarosti podnevnog sunca!

"Nisam to mislio", reče Hari. "Oslobodio sam se konačno svojih iluzija."

Vonda posegnu gore i pogladi ga po obrazu. Taj dodir bio mu je potreban, bio je

čak i dobrodošao, ali nije ništa ublažio. To meni i treba, da me neko teši, a da mi

kazuje budućnost, to nikako ne. Kazivanja o budućnosti bilo je u mom životu i

previše. Apsolutno previše.

"Znam šta misliš, deda."

"Samo jedna takva - samo jedna osoba te vrste - ruši sve naše proračune. Naš

Projekat je propao. Sasvim beskoristan. Ako se mogla uzdići jedna takva, može

još jedna, još nekoliko. To su nezamislivi talenti, ne znam odakle izviru!

Nepredvidive mutacije, aberacije, kao odgovor na šta?"

"Misliš na Varu Liso?" upita Vonda.

"Ona je mrtva", napomenu Stetin.

Hari iskrivi usta. "Koliko je meni poznato, sve do sad, a svakako ne u poslednjih

sto godina, niko sličan njoj nije se pojavio, nigde, ni na jednom od miliona

ljudskih svetova, nigde meñu kvadrilionima ljudskih bića. A sad - pojaviće se

takvih još."

"Ona je bila samo nešto jači mentalik. Zašto bi to moglo toliko mnogo da utiče?

Zašto je toliko važno?" reče Vonda.

"Ja sam slobodan da u ovim poslednjim godinama svog života budem samo

ljudsko biće."

"Deda, reci mi! Kako to ona čini toliku razliku?"

"Zato što bi neko kao ona, ako odraste na pravi način i ako se utrenira na pravi

način, mogao postati ujedinitelj, sila koja integriše", reče Hari. "Ali ne

blagorodna, blagodatna sila... Nego izvor organizacije koja bi polazila iz samo

jedne tačke, izvor prave despotije. Društvenog poretka koji se nameće isključivo

odozgo, sa vrha... Diktator! Ja sam se narazgovarao sa diktatorima, stvarno

dovoljno. Oni su samo šumski požari, možda potrebni da bi šuma ostala zdrava.

Ali ne bi oni ostali na tom nivou, postizali bi mnogo veći uspeh, da su imali... to

čime je Vara Liso raspolagala. Jednu takvu neprirodnu uništiteljsku moć. Koja

je, evo, satrla i sve što smo mi planirali."

"Pa ti onda preuredi jednačine, deda. Ukalkuliši Varu Liso. Nemoguće je da ona

predstavlja faktor toliko..."

"Ne samo ona! Drugi takvi! Mutacije, mutanti, bezbroj njih." Hari žestoko strese

glavom. "Nema više vremena za uračunavanje svih tih mogućnosti. Imamo samo

tri meseca da se pripremimo, a to nije ni približno dovoljno. Propalo je, propalo

je sve. Ne ostade ništa."

Vonda ustade, očajna u licu, drhtave donje usne.

"Pretrpeo je traumu, zato tako govori", reče doktor Vondi poluglasno.

"Sasvim sam ja bistrog uma!" povika Hari svañalački. "Hoću kući, i da odživim

preostale godine u miru. Mome ludilu došao je kraj. Sada sam normalan, po prvi

put - normalan, i slobodan!"

84.

"Nikad ne bih poverovao da je takav susret moguć", reče Ling Čen. "A da sam i

poverovao da je moguć, nikad ne bih poverovao da može biti koristan. Pa ipak,

evo nas."

R. Denil Olivav i Predsednik komisije za javnu bezbednost šetkali su se u senci

ogromne nedovršene dvorane u istočnom krilu Dvora. Svud oko njih uzdizale su

se skele i graditeljska mašinerija. Danas je svim radnicima bio dat dan odmora;

gradilište je bilo sasvim napušteno. Čen je govorio prilično tiho, ali su Denilove

osetljive uši hvatale ne samo taj glas nego i mnogobrojne odjeke koji su stizali iz

raznih pravaca, kao što je i dolikovalo glasu najuticajnijeg i najmoćnijeg čoveka

u galaksiji.

Susret je bio baš ovde zato što je Čen znao da u ovu, još nedovršenu dvoranu

niko nije stigao da unese uobičajeni kontingent špijunskih aparata. Komisionar,

očigledno, nije želeo da se o ovom sastanku išta sazna, ikad, igde.

Denil je čekao da Komisionar nastavi. On je ovde zarobljenik, a Komisionar

vodi predstavu.

"Ti si bio spreman da žrtvuješ svoj život - recimo, postojanje - za Harija

Seldona. Zašto?" reče Ling Čen.

"Profesor Seldon je od ključnog značaja za redukciju trajanja onog haosa i one

bede koji moraju nastupiti posle propasti Imperije", reče Denil Olivav.

Čen izvi jednu obrvu i jedan ugao usta, ništa više. Lice Komisionara bilo je

nepomično kao što bi bilo lice nekog zaustavljenog robota, a ipak, on je bio

čovek, u celosti čovek - izuzetan proizvod više hiljada godina odgajanja i

ukrštanja unutar jedne iste, relativno male genetske zalihe, uz diskretnu

povremenu genetičku manipulaciju i uz stalnu natopljenost onim dobro znanim

drevnim prednostima vlasti i bogatstva. "Nisam napravio ovako izuzetan

aranžman za razgovor samo da bismo brbljali poput marioneta. Uočavao sam

tvoje intervencije, tvoj uticaj, s vremena na vreme, decenijama, ali nikad nisam

bio sasvim siguran... A sad jesam siguran, i sad stojim pored tebe, Da-nii ili

Denil ili kako li se već stvarno zoveš, i pitam se zašto sam još živ, pa čak i na

vlasti."

Čen stade, pa zato i Denil Olivav stade. Nema smisla više izbegavati, vrdati. Svi

pohvatani u Dvorani isporučivanja i u Plusiksovom skladištu odvedeni su na

temeljit i svestran fizički pregled; za to se Predsednik komisije pobrinuo. Tajna

Denilove robotske telesne konstrukcije otkrivena je i konstatovana službeno, po

prvi put. "Zbog toga što si se ti prilagodio Projektu a nisi ga sprečavao, tokom

svih ovih godina od kad si postao de facto vladar Imperije", reče Denil.

Čen spusti pogled ka podu. Ispod debelog sloja prašine koju su graditelji

napravili videle su se veličanstvene ploče poliranog kamena u bojama lapisa i

zlata. Ove ploče bile su različitih veličina i nepravilnih oblika; bile su

sastavljene lepkom i cementnim malterom, dakle tehnikama starim koliko i

ljudski rod, ali sada korišćenim isključivo u carskim prostorijama i u kućama

najbogatijih ljudi. "Naslućivao sam ja i to", reče Ling Čen. "Gledao sam kako

nastaju i prolaze izvesni moćni uticaji, zakulisni. Uznemiravalo je to moje

snove, a izgleda da je uznemiravalo i snove i biologiju celog čovečanstva."

"Pa su nastali mentalici", reče Denil. Ovo ga je zainteresovalo; Čen je vrlo oštar

posmatrač, pa, ako on ima isto objašnjenje kao i Denil za izvesne uočene

pojave... onda je to jaka potvrda.

"Dabome", reče Ling Čen. "Oni su se uzdigli da bi nam pomogli da se otresemo

vas robota. Razumeš? Smetate nam."

Denil se ne usprotivi ovome.

"Vara Liso - da je uletela u neku dobru političku poziciju, što se svakako nije

desilo, ovde, ovog puta - mogla je sve da vas eliminiše. Da je njen poslodavac

bio, recimo, Kleon... da se borila za njegovu vladavinu. Da li je Kleon znao za

vaše postojanje?"

Denil klimnu glavom. "Kleon je otprilike naslućivao, ali je verovatno došao do

istog zaključka kao i ti, da su roboti snaga koja ga podržava, a ne opozicija."

"Ali, ti si meni ipak dozvolio da ga srušim i oteram u egzil", reče Ling Čen.

"Nisi mu bio nešto mnogo lojalan?"

"Za mene ne postoji lojalnost prema pojedincu."

"Da ne mislim i sam isto to, možda bih se na ove tvoje reči sledio do kosti."

"Ja ne predstavljam nikakvu pretnju tebi", reče Denil. "Čak i da ja nisam

podržavao tvoje napore da stvoriš jedan Trantor na kome Hari Seldon može da

procveta i, suočen sa tačno dovoljnim izazovima, postigne maksimalne

rezultate... Ti bi ipak pobedio. Ali bi tvoja karijera, bez Harija Seldona, bila

mnogo kraća."

"Da, a to mi je i on rekao, na suñenju. Veoma me je uznemirilo to što mu jesam

poverovao, iako sam njemu rekao upravo da mu ne verujem i da nisam

uznemiren." Čen ironično pogleda Denila. "Nesumnjivo znaš da ja u sebi imam

dovoljnu količinu krvi da zadržim i odreñenu taštinu."

Denil klimnu glavom.

"Ti razumeš šta sam ja", reče Ling Čen, "ja kao političko prisustvo, ja kao snaga

u istoriji. E, vidiš, a ja imam tu vrstu znanja o tebi, Demerzele. Poštujem ono što

si postigao, mada sam zgranut količinom vremena koja ti je bila potrebna."

Demerzel naklonom glave u jednu stranu priznade da je ova kritika opravdana.

"Bilo je mnogo prepreka."

"Roboti protiv robota, da?"

"Da. Veoma bolna šizma."

"Ja o tim stvarima nemam šta kazati, jer ne znam pojedinosti."

"Ali si radoznao", reče Denil.

"Naravno da sam radoznao."

"Ja ti neću isporučiti obaveštenja."

"Niti bih očekivao."

Nekoliko trenutaka dve prilike stajale su u tišini, osmatrajući jedna drugu.

"Koliko vekova?" upita Čen tiho.

"Preko dvesta vekova."

Čenove oči se raširiše. "Ala si se ti nagledao istorije!"

"Nemam kapacitet da sve to držim u primarnoj memoriji", reče Denil. "Blokovi

moje memorije rasporeñeni su po bezbednim skloništima širom galaksije, i sve

su to delovi mojih mnogih života, a ja u glavi nosim o njima samo sažeto

prepričane 'sinopsise'."

"Večni! Ti si jedan od Večnih!" Po prvi put se u Čenovom glasu osetila

zadivljenost.

"Ali je moje vreme isteklo, skoro sasvim", reče Denil. "Postojim već predugo."

"Svi roboti se moraju skloniti s puta, sad", saglasi se Čen. "Znaci su jasni.

Previše mešanja. Ovi psiho-super-moćni - pojaviće se opet. Oni su alergijska

reakcija ljudske kože koja se trza i pokušava da vas odbaci."

"Oni su problem koji ja nisam predvideo kad sam Harija usmeravao na ovu

stazu."

"Govoriš o njemu kao o prijatelju", reče Čen, "sa naklonošću gotovo ljudskom."

"On i jeste moj prijatelj. A bili su to i mnogi drugi ljudi pre njega."

"Pa, ja ne mogu biti jedan od tvojih prijatelja. Plašiš me, Demerzele. Znam da

nikad ne mogu imati potpunu kontrolu dok ti postojiš, ali, ako te uništim, biću

mrtav kroz godinu-dve. Seldonova psihoistorija nagoveštava to. Nalazim se u

neobičnoj poziciji da verujem u istinitost jedne nauke koju instinktivno

prezirem. Nije to lagodan položaj."

"Nije."

"Imaš li rešenje za ovaj problem super-mentalika? Koliko shvatam, Hari Seldon

misli da će njihovo postojanje biti koban udarac svemu što je postigao."

"Postoji rešenje", reče Denil. "Moram razgovarati sa Harijem, u prisustvu one

devojke, Klie Asgar, i njenog momka, Brana. Ali i Lodovik Trema mora biti

prisutan."

"Lodovik!" Čen steže zube. "To mi je najteže da prihvatim. Od svih... ljudi... na

koje sam se tokom godina oslanjao, moram priznati, jedino Lodovik Trema je

stekao nekakvu moju naklonost. To je bila slabost s moje strane. On je nije

zloupotrebio, nije me izdao nikad... do sad."

"Nije on izdao ništa."

"Izdao je tebe, koliko primećujem."

"Nije on izdao ništa", ponovi Denil. "On je deo staze, on unosi ispravke tamo

gde sam ja bio slep."

"Znači ti hoćeš tu mladu mentalkinju", reče Ling Čen. "A to znači: živu. Ja sam

nameravao da je likvidiram. Njena sorta je opasna poput zmija otrovnica."

"Ona je od bitnog značaja za rekonstruisanje Seldonovog projekta."

Još jedno ćutanje. Onda, u sredini velike nedovršene gradnje, Čen reče: "Neka

bude tako. A onda, kraj. Svi vi morate otići. Svi sem Seldona. Kao što je na

suñenju i ugovoreno. A ja ću predati tebi u nadležnost izvesne predmete za koje

ne želim da imam nikakvu odgovornost. One artifakte. Ostatke drugih robota.

Tela tvojih neprijatelja, Denile."

"Oni nikad nisu bili moji neprijatelji, gospodine."

Čen ga pogleda sa nekim čudnim izrazom na licu. "Ne duguješ mi ništa. Ne

dugujem ti ništa. Trantor je sa tobom završio, zauvek. To je realpolitika,

Demerzele, tačno onakva kakvom se i sam baviš već mnogo hiljada godina, po

cenu toliko ljudskih života. Na kraju, robote, nisi ništa bolji od mene."

85.

Morsa Planha povedoše iz njegove ćelije, koja se nalazila u specijalnom,

pojačano bezbednom bloku tamnice Rikerian, daleko ispod onih maltene

civilizovanih ćelija u kojima je Seldon prvog dana svog tamnovanja boravio.

Dadoše Planhu ličnu imovinu koja se na njemu zatekla pri hapšenju, i pustiše ga

da ide kud god hoće. Bez ograničenja.

On se više plašio puštanja nego tamnovanja, sve dok nije doznao da je Farad

Sinter mrtav. Onda se počeo pitati nije li od početka bio samo pion u nekoj

zamršenoj zaveri koju je izatkao Ling Čen - možda u saradnji sa robotima.

Provede jedan dan uživajući u ovoj zbunjujućoj slobodi. Onda u njegov

novoiznajmljeni stan u sektoru Gesim, stotinama kilometara daleko od Dvora ali

ipak ne dovoljno daleko, stiže neočekivani posetilac.

Facijalna struktura tog robota nešto malo se izmenila od dana kad je Morsova

automatska špijunska kamera načinila onaj zlosretni snimak razgovora sa

Tremom i Denilom, ali ga Mors sada prepoznade u trenu.

Denil. Stajao je pod malenim svodom s one strane Morsovih ulaznih vrata, a

Mors ga je gledao na bezbednosnom ekranu. Mors zaključi da ne bi vredelo sad

da glumi da je neko drugi, ili da naprosto ne odgovori, da ostane iza zaključanih

vrata. Osim toga, i posle svega što mu se dogodilo, njegova najgora osobina

počinjala je da se budi.

Radoznalost. Ako je došao čas da se gine, nek se gine, ali bar neka on prvo

dozna odgovore na nekoliko pitanja.

Otvori vrata.

"Očekivao sam te", reče Mors. "Iako ne znam stvarno ko si ni šta si. Moram

pretpostaviti da nisi doš'o da me ubiješ."

Denil se osmehnu kruto, i uñe. Mors ga je gledao kako ulazi u stan. Visok tip,

dobro grañen, izgleda stvarno kao čovek, kao muškarac. A mašina je. Ova tiha,

suzdržana elegancija, ovaj osećaj ogromne ali ne grube snage, očigledno su

ovom Večnom odlično služile već mnogo milenijuma. Koji genije je njega

projektovao i sagradio - i sa kojim ciljem? Pa ne valjda za poslove običnog

sluge! A ipak, ovi mitski roboti nekada su bili samo to - sluge.

"Nisam došao da se svetim", reče Denil.

"To zvuči tako smirujuće", reče Mors Planh i sede u jednu stolicu u malom

'kutku za ručavanje', jedinom prostoru koji je u tom stanu postojao izvan

kombinovane 'spavaće sobe sa kupatilom'.

"Kroz nekoliko dana će stići Carevo nareñenje da ti odeš sa Trantora."

Mors napući usta. "Al' je to tužno. Klajus me ne voli." Ali ovu ironiju Denil ne

primeti, ili je oceni kao nebitnu.

"Potreban mi je jako dobar pilot", reče Denil. "Takav koji ne gaji nadu da može

da otputuje u bilo koji deo Carevine i ostane živ."

"Kakav je to posao?" upita Mors, čiji izraz lica je postajao malčice zavrnut.

Osećao je da se klopka još jednom zatvara, polako, oko njega. "Je l' treba nekog

i ubiti?"

"Ne. Samo transport. Postoje neki ljudi, i dva robota, koji moraju da se dignu sa

Trantora i odu. Povratka neće biti, ni za koga od njih. Ili, recimo, za većinu

njih."

"Gde da ih vodim?"

"Reći ću ti kad bude trebalo. Prihvataš li posao?"

Mors se nasmeja gorko. "Kako možeš očekivati lojalnost?" upita, malo oštrijim

tonom. "Što ne bih ja njih izručio bilo gde, kao gomilu krša, ili naprosto pobio?"

"To ti neće biti moguće", reče Denil tiho. "Kao što ćeš i razumeti kad se upoznaš

sa njima. Neće to biti teška vožnja, ali, pošto će gotovo sigurno proći bez

ikakvog incidenta, biće ti dosadna."

"Čisto sumnjam", reče Mors. "Ako mi bude dosadno, samo ću pomisliti na tebe,

i na sve jadove koje si mi napravio."

Denil je izgledao zbunjen. Upitno ponovi tu reč. "'Jadove'?"

"Upotrebio si me kao oruñe. Svakako si znao za moje simpatije prema

Mederovom Gubitku, i za moju mržnju prema onome što predstavljaju ovaj Car

i ova Carevina! Namera je tvoja bila da ja snimim tebe i Tremu. Udesio si da

Farad Sinter provali gde sam ja i u kakvoj sam vezi sa Čenom. Prilično

kockarski si tu išao - na veliki rizik, a?"

"Da. Naravno. A ta tvoja osećanja učinila su te veoma korisnim."

Mors uzdahnu. "Dobro, i kad odvezem te putnike tamo negde?"

"Nastavićeš svoj život na bilo kom svetu izvan Carevine. Dakle strogo izvan

imperijalne kontrole. Takvih planeta će u predstojećim godinama biti sve više i

više."

"Nikakvih intervencija sa tvoje strane?"

"Nikakvih", reče Denil.

"Biću slobodan da radim šta god ja hoću, pa i da pričam narodu šta je ovde

bilo?"

"Ako želiš. Za pilotiranje ćeš biti adekvatno plaćen, kao i uvek."

"Neee!" viknu Mors. "Apsolutno nikakvo plaćanje ne dolazi u obzir. Nikakve

pare. Samo sredi da ja ponesem sa Trantora sve što ovde imam - sa Trantora i sa

još dva-tri druga sveta. Ništa drugo mi neće biti potrebno."

"To je već sreñeno."

Ovo još više naljuti Morsa. "E neba mu al' će mi biti drago kad prestaneš da

predviñaš i udešavaš sve unapred!"

"Da", reče Denil i klimnu glavom saosećajno. "Prihvataš li?"

"Krvavih mu blistavih sunaca, da! Kad doñe čas, reci mi do čega vozim, ali,

molim lepo, bez iskrenih pozdrava na rastanku! Ne želim više nikad da te

vidim!"

Denil klimnu glavom u znak saglasnosti. "Neće ni biti potrebe da se ikad više

vidimo. Sve će biti spremno kroz dva dana."

Mors pokuša da zalupi vrata za Denilom, ali to nije bila ta vrsta vrata, pa nisu

mogla prihvatiti takav dramatičan gest.

86.

Dubina Harijeve pokunjenosti bila je tolika da je Vonda, ne jednom, bila u

iskušenju da posegne u njegove misli i 'povuče ih' samo malo; da ih podesi,

malčice - ali, ona nikad to nije bila u stanju da učini svom dedi. Možda bi

uspelo... ali ne dolikuje; nije to ono što valja i treba raditi.

Ako je Hari Seldon očajan, i ako ume da naglas izrazi neke od razloga za to

očajanje; ako njegovo stanje nije direktna posledica nekog oštećenja koje mu je

nanela Vara Liso (a te mogućnosti je on svestan i energično je poriče) - onda

Hari ima pravo da očajava; pa, ako postoji izlaz, Hari će ga naći, a ako ne, onda

neće.

Vonda nije mogla za njega učiniti ništa više nego da ga pusti da bude ono što je

oduvek i bio - tvrdoglav, uporan čovek. Morala je imati poverenja u njegove

instinkte. A ako je Hari sad u pravu - oni moraju preoblikovati sve svoje

planove.

"Maltene mi je lako oko srca!" rekao je Hari prvog jutra kad se, posle svih

sudskih peripetija, probudio u svom stanu. Seo je za mali sto blizu zida dnevne

sobe; nadomak jedne krivine u tom zidu, koja je bila posledica prisustva jedne

ne mnogo velike, povijene noseće grede u konstrukciji te zgrade. "Zato što više

nikom nisam potreban."

"Nama si potreban, deda", reče Vonda. Sa nagoveštajem suza u glasu.

"Dabome - ali kao deda, ne kao spasitelj. Istinu da ti kažem, mrzeo sam taj vid

svoje uloge u celoj ovoj gluposti. Neverovatno - da sam ja neko vreme

verovao..." Njegovo lice postade daleko.

Vonda je dobro znala da je to lažna radost, lažno olakšanje; samo maska.

Čekala je pravi trenutak da mu kaže šta se dešavalo za vreme njegovog

odsustva. Stetin je otišao da radi na pripremama za njihov odlazak na Terminus.

Znalo se da baš svi saradnici Projekta moraju da odu, bez obzira na to da li je to

razumna odluka ili ne; ali u tim okolnostima, Vonda i Stetin nisu videli razloga

da obustave one svoje druge planove.

"Deda, imali smo mi jednog posetioca pre suñenja", reče ona sedajući s druge

strane istog stočića.

Hari diže pogled. Relativno jednostavni isceren osmeh koji je odabrao kao

masku sada najednom otvrdnu. "Ne bih da znam."

"Bio je to Demerzel."

Hari sklopi oči. "Neće se taj vraćati. Izneverio sam ga."

"Mislim da grešiš, deda. Dobila sam poruku jutros, pre nego što si se ti

probudio. Od njega."

Hari odbi da u ovome sagleda ikakvu nadu. "Sigurno da sredi nekoliko

preostalih sitnica."

"Biće sastanak. On traži da prisustvujemo i Stetin i ja."

"Tajni sastanak?"

"Izgleda da nije baš toliko tajni."

"Dabome, jasna stvar", reče Hari Seldon. "Ling Čenu je sad savršeno svejedno

šta mi radimo ili ne radimo. Oteraće sve enciklopediste sa Trantora na Terminus

- izgnanstvo sasvim beskorisno!"

"Pa ipak će Enciklopedija biti, valjda, od neke koristi", reče Vonda. "Većina

enciklopedista ne zna za onaj širi plan. Oni će nastaviti da rade kao i dosad, i

biće im manje-više svejedno."

Hari, sleganjem ramena, odbaci i taj argument.

"Mora biti da će biti značajna, deda."

"Ma kako da ne. Značajna... i poslednja." Sad baš želi da vidi Denila još jednom,

ali, uglavnom samo da bi mu se žalio! Čak je i sanjao o takvom susretu... koga

se ujedno i plaši. Kako objasniti Denilu ovaj ogromni neuspeh, krah celog

Projekta, kraj psihoistorije?

Denil će otići na neko drugo mesto, naći će nekog drugog, ostvariće svoje

planove na neki drugi način...

A Hari će umreti i biti zaboravljen.

Vonda jedva natera sebe da prekine ovu njegovu zanetost u razmišljanje. "Osim

toga, deda, treba da zakažemo snimanja."

Hari diže pogled. Oči cu mu bile zastrašujuće prazne. Vonda ga dodirnu umom,

najovlašnije što je mogla, i povuče se zapanjena tom sumornošću, tom golom

pustinjom njegovih osećanja.

"Snimanja?"

"Tvojih proklamacija. Koje će se čuti u vremenima nailaska kriza. Za taj posao

nemamo još mnogo vremena."

Setio se liste kriza koje su psihoistorijom predskazane za nekoliko vekova

unapred. Harijevo lice natopi se gnevom, i on poče lupati pesnicom po stolu.

"Do vraga, pa zar niko ne razume? Šta je ovo, inercija jedne mrtve stvari?

Inercija uzaludnih nadanja sto hiljada zaposlenih? Da, to je, šta bi drugo? Niko

im ništa nije još javio, je li? E pa načiniću ja saopštenje za sve njih, emitovaću

večeras! Reći ću im da je sve propalo, da idu u izgnanstvo bez ikakvog razloga!"

Vonda poče suzbijati suze svog sopstvenog očajanja. "Molim te, deda. Prvo

razgovaraj sa Demerzelom. Možda..."

"Pa dobro", reče Hari, opet pokoran i tužan. "Prvo s njim, u redu." Osmotri kožu

na donjoj strani pesnice: biće tu dobra modrica, dobra. Štaviše koža je naprsla

iznad jednog zglavka. Boli ga čitava desna ruka. I vrat. I vilica sa desne strane.

Sve boli.

Vonda vide kapljicu krvi na stolu i poče da plače, što joj se nikad ranije nije

desilo.

"Oprosti mi", reče Hari tiho. "Ja zaista ne znam čime se sada, i zašto, bavim."

87.

Visoko-bezbednosno krilo Zatvorskog centra Specijalne službe prostiralo se u

polukrugu oko istočnog ugla Sudskog zatvorskog centra: deset hiljada

raspoloživih ćelija, od kojih je u normalnim vremenima samo stotinu ili dvesta

bilo popunjeno. Ali sada, posle demonstracija, hiljade zatvorenika nalazilo se

ovde, i to svi sa naznakom da su od posebnog značaja za Službu bezbednosti.

Demonstracije su idealno poslužile Specijalcima da pohapse odavno poznate

voñe i članove mnogih problematičnih grupa i grupica širom Trantora.

Lodovik je pamtio i mnoga druga, ranija nemirna vremena. Uvek su Specijalci i

Komisija za javnu bezbednost koristili takve situacije da potrpaju u zatvor sve

ono što stvara politički nemir na Trantoru i na orbitalnim stanicama. A sad se i

on našao u jednoj od tih ćelija, zaveden kao 'nepoznata osoba' i stavljen u

nadležnost Ling Čena lično.

Njegova ćelija samica bila je dva sa dva metra, bez ikakvog prozora, ali sa

malim informacionim ekranom postavljenim na sredinu jednog zida, onog

nasuprot hermetičkih vrata ćelije. Ekran je prikazivao blage, smirujuće prizore.

Lodoviku, u ovoj fazi njegove egzistencije, ovi prizori nisu značili apsolutno

ništa.

Za razliku od organskih inteligencija, njemu za normalno funkcionisanje nisu

bili potrebni takvi podsticaji. Ćelija ga je uznemiravala samo utoliko što je lako

mogao zamisliti da bi ljudsko biće u njoj bilo uznemireno; njemu samome ovde

je bilo savršeno dobro.

Iskoristio je ovaj predah da temeljito razmisli o nekim zanimljivim problemima.

Prvi na spisku bio je problem prirode onog memskog uma koji ga je neko vreme

držao pod okupacijom. S tim u vezi, problem mogućih efekata onog

psihomoćnog udara Vare Liso. Lodovik je bio razumno siguran da njegov

sopstveni um nije oštećen, ali od onog trenutka Volter se više nije javljao.

Sledeći na listi bio je problem prirode njegove izdaje, koju je počinio u odnosu

na Denilov plan; da li je bila opravdana ili ne, i da li on može naći ikakav način

da logički zaobiñe prepreku koja nastaje oslobañanjem od stroge poslušnosti

prema Tri zakona robotike.

Ubio je Varu Liso. Ne može ubediti sebe da bi bilo bolje da je postupio drukčije.

Posle svega, Plusiksov plan da uz pomoć Klie Asgar obeshrabri Harija Seldona

propao je - barem koliko je njemu, Lodoviku, poznato - a Denil se našao u

blizini i zaštitio je Seldona.

Koliko se moglo zaključiti, roboti su u središtu mentalne oluje Vare Liso ostali

potpuno onesposobljeni za delovanje. Pa ipak, Liso nije uputila dovoljno jak

udar ka njemu; u suštini, ostavila je u svojoj odbrani prazninu koja se završila

njenom pogibijom.

Da li je iskoristila Lodovika da se ratosilja svoje nesreće?

Lodovik se radoznalo pitao šta bi o ovome mislio Volter...

Najverovatnije su i roboti kalvinovci i roboti žiskarovci pohvatani, a njihovo

dalje delovanje onemogućeno.

U obližnjim ćelijama zadržano je još sedamdeset pet neidentifikovanih osoba.

Lodovik je o njima znao veoma malo; pretpostavljao je da su mešavina

preživelih robota kalvinovaca i mladih mentalika koje su bili okupili Kalusin i

Plusiks.

Lodovik pretpostavi da će svi oni biti mrtvi kroz nekoliko časova.

"Lodovik Trema."

Glas je dopro iz informativne ploče, koja je služila i za komunikaciju sa

zatvorskim stražarima. On diže pogled i vide na malom displeju zasenčene crte

lica jedne stražarke koja je izgledala kao da joj je dosadno. "Da."

"Imaš posetioca. Sredi se da izgledaš pristojno."

Ekran ostade prazan. Lodovik ostade u apsolutno istom sedećem položaju na

rubu kreveta, nesumnjivo sasvim pristojno sreñen.

Vrata se uskoro oglasiše oštrim upozoravajućim zvukom i kliznuše u stranu.

Lodovik ustade da pozdravi posetioca, ko god to bio. Oko kamere, ugrañene u

plafon, zazuja vrlo tiho, prateći njegovo kretanje.

U svojoj privatnoj kancelariji Ling Čen je stajao u jednoj od poza borilačke

veštine. Tu pozu je veoma lagano menjao; bio je to deo vežbe. Istovremeno je

posmatrao krajičkom vidnog polja sliku na velikom ekranu informatora. Onda se

glatko, elegantno i brzo prebaci u drugi borilački položaj, tako da je sad mogao

gledati pravo u ekran. Veoma zanimljiv trenutak...

Denil uñe u ćeliju-samicu Lodovika Treme. Lodovik ne ispolji nikakvo

iznenañenje niti nelagodnost; ovo je, već, samo po sebi, predstavljalo malo

razočarenje za Ling Čena.

U jednom veoma kratkom trenutku, dvojica negdašnjih saveznika razmeniše

pozdrave na mašinskom jeziku (što su špijunski aparati u ćeliji takoñe uhvatili;

prevod se pojavio na informatoru odmah); na isti način Denil saopšti nekoliko

rečenica o najnovijoj situaciji. U zatvoru su trideset jedan robot i četrdeset

četvoro ljudskih bića iz onog skladišta koji su držali Plusiksovi kalvinovci;

izmeñu ostalih, u zatvoru su i Klia Asgar i Bran. Ling Čen je pustio Harija

Seldona; Farad Sinter je mrtav.

Jasno je bilo, ali niko ne reče, da je Denil postigao neki sporazum sa

Predsednikom komisije za javnu bezbednost.

"Čestitam na pobedi", reče Lodovik.

"Pobede nije bilo", reče Denil Olivav.

"Čestitam, onda, na savladavanju kalvinovaca."

"Njihovi ciljevi se još mogu i ostvariti", reče Denil.

Lodovik opet sede na ivicu kreveta. "Tvoj rezime najnovijih vesti ne objašnjava

kako bi do toga moglo doći."

"Bejaše jedno vreme kada mišljah da te uništiti moram", reče Denil.

"A zašto ne sad? Ako ostanem živ, biću pretnja tvome planu. Dokazalo se,

štaviše, da mogu destruktivno postupati prema ljudima."

"Sprečavaju me iste blokade koje bi me zadržale i ranije."

"Koja bi blokada mogla tebe sputati?"

"Tri zakona robotike. Od Suzane Kalvin ih dobismo", reče Denil.

"Imajući u vidu tvoju sposobnost da ignorišeš Tri zakona držeći se navodnog

Nultog, sudbina samo jednog običnog robota ne bi trebalo da te uznemirava",

reče Lodovik učtivim tonom, konverzacionim. Ali jedna razlika izmeñu Denila i

Lodovika jasno se videla: ona u izrazima lica. Denilovo je ostajalo prijatno

prazno. Lodovikovo lice bilo je namrgoñeno, natmureno.

"Ali ipak jesam blokiran", reče Denil. "Tvoji argumenti naveli su me na mnoga

razmišljanja. Takoñe postojanje ljudskih bića kao što su Vara Liso... i Klia

Asgar. Tvoja priroda, meñutim, jeste ono što bi konačno blokiralo svaki moj

napor da te uništim, ili bi, barem, dovelo do bolnog i potencijalno štetnog

sukoba."

"Željan sam da razumem kako je to moguće."

"U tvom slučaju, ne mogu se pozvati na Nulti zakon da bih savladao dejstvo

Prvog, Drugog i Trećeg zakona. Ne postoji jasan dokaz da bi tvoje uništenje bilo

od koristi za ljudski rod, niti dovelo do redukcije ljudskih patnji. Ono bi, štaviše,

moglo imati suprotno dejstvo."

"Nalaziš da su moji argumenti snažni?"

"Nalazim da su oni deo jednog šireg i sasvim uverljivog scenarija koji se već

nekoliko nedelja oblikuje u mom umu. Ali, podjednako je važno da me tvoje

osloboñenje od Tri zakona robotike prisiljava da te sagledavam pod jednom

novom definicijom, u onim oblastima svog uma gde se donose odluke o

legalnosti mojih akcija.

"Imaš slobodnu volju, imaš uverljiv ljudski izgled, a i sposobnost da se probiješ

kroz svoje ranije obrazovanje i programiranje i stigneš do novog, višeg

razumevanja. Iako si radio na upropašćivanju mog truda, ja te ne mogu

deaktivirati, jer ti si dostigao, prema oceni mojih centara za rasuñivanje, sa

kojom se ja ne mogu sporiti, status ljudskog bića. Ti si možda, na neki tvoj

način, jednako dragocen kao Hari Seldon."

Ling Čen prekide vežbe i zagleda se zadivljeno i zbunjeno u ekran. Već se bio

manje-više privikao na pojam mehaničkih ljudi, koji se pojavljuju kao relikvije

iz davne prošlosti, i koji su nekad, davno, izvršili ogroman uticaj na ljudsku

istoriju; ali, videti danas kod njih filozofsku fleksibilnost kojom više ne

raspolažu ni najbrilijantniji trantorski meritokrati...

Nekoliko trenutaka bio je pun zavisti i besa.

Sede prekrštenih nogu na pod, ne ispuštajući ekran iz vida. Spreman na gotovo

sve... sem na iznenadnu tugu koja se spusti na njega dok je gledao nastavak

razgovora u ćeliji.

"Nisam ljudsko biće, R. Denile", reče Lodovik Trema. "Ne osećam se kao

ljudsko biće, njihove postupke sam samo imitirao, nikad moje ponašanje nije

imalo stvarno ljudske motivacije."

"Ali si se pobunio protiv moje vlasti zato što si zaključio da grešim."

"Znam stavove R. Žiskara Reventlova. Znam da ste ti i Žiskar sklopili zaveru da

se Zemlja gurne u propast, tako što će se tokom više vekova forsirati iseljavanje

sa Zemlje u kosmos. Iseljavanje ljudi. Ni jedan jedini put se niste posavetovali

ni sa jednim ljudskim bićem o opravdanosti tog plana. Sluge tako postadoše

gospodari. Kažeš li ti meni sada da nije trebalo da se roboti mešaju u ljudsku

istoriju?"

"Ne kažem", reče Denil. "Pouzdano znam da je ono što smo Žiskar i ja uradili

bilo opravdano i potrebno, tada, u onim uslovima. Teško bih mogao sada preneti

na tebe potpuno razumevanje ljudske situacije od pre toliko milenijuma.

Meñutim, spreman sam da prihvatim da se naša uloga sasvim primakla kraju.

Ljudska rasa nas ponovo odbacuje, na najneosporniji i najjači mogući način -

evolucijom, što govori o njihovoj najdubljoj biološkoj motivaciji."

"Govoriš o psihomoćnoj Vari Liso."

"I Klii Asgar. Kad su počeli da iskrsavaju ti mentalici, pre nekoliko hiljada

godina, u vrlo malom broju, i kad su počeli da se izdižu do istaknutih pozicija u

društvu, znao sam da su važan trend. Ali oni tada nisu bili tako strašno jaki. U

prošlosti je ljudska prirodna selekcija uvek delovala protiv takvih ubeñivača,

zato što je njihov talenat dovodio do posledica koje su biološki štetne: do

poremećaja u njihovim društvima, do gubitka ravnoteže u političkoj dinamici.

Ovo je svaki put vodilo do haosa, do tiranije, do vladavine koja je samo

razgranata sa vrha prema dole, umesto da izrasta iz široke baze društva. Harizma

je samo jedan poseban slučaj psihičke moći i ubeñivanja; imala je porazne

posledice u svim vekovima i epohama čovekovog postojanja.

"Ali, izgleda da je tokom poslednjih nekoliko vekova prirodna selekcija ipak

delovala u korist ovih ubeñivača, iako su oko sebe stvarali, naravno, štetu.

Kojim to mehanizmima je delovala, nije mi jasno. Ali cilj je očigledno bio da se

doba robotskog rukovoñenja ljudskim poslovima privede kraju. Zauvek. Izgleda

da je ljuska vrsta spremna da prihvati čak i rizik konačne tiranije, neograničeno

ogromne harizme jednoga diktatora, samo da bi se oslobodila nas."

"Meñutim", reče Lodovik, "ti si takoñe ubeñivač, iako si mehanička naprava.

Smatraš li da si i ti pravio štetu svud oko sebe?"

"Nije važno šta ja smatram. Ostvario sam, gotovo u celosti, svoje ciljeve. Mene

su motivisali primeri onoga što su nerukovoñeni ljudi bili spremni i sposobni da

počine. Genocid, na primer; uništenje celih ljudskih naroda. U okolnostima... o

kojima mi je i sad neprijatno govoriti... roboti su bivali prisiljeni da izvršavaju

genocidna nareñenja. Tako su i počinili najužasnije zločine u istoriji ove

galaksije. Ti dogañaji prinudili su me da stupim u akciju, i da svoj sopstveni

žiskarovski mandat proširim - a na kraju i da se zaputim na Trantor i ovde

izoštrim ljudske predskazivačke alate."

"Psihoistoriju. Harija Seldona."

"Da", reče Denil. Sve ovo vreme, otkad je Lodovik seo, njihov razgovor se

odvijao bez i jednog jedinog, pa i najmanjeg, pokreta. Denil stoji, Lodovik sedi

na robijaškom krevetu, obojica drže ruke opružene ravno niz telo, čak se i ne

gledaju jer ne postoji potreba za tim. Ali Lodovik sada ustade i stade tako da su

se Denil i on gledali licem u lice.

"Oči robota nisu ogledalo njegove duše", reče Lodovik. "Pa ipak, ja sam oduvek

znao, gledajući obrasce tvog telesnog držanja i izraza lica, da se ti ne angažuješ

namerno ni u čemu što bi bilo štetno za ljudski rod. Najzad doñoh do uverenja

da te je na pogrešan put naveo, možda, R. Žiskar Reventlov..."

"Moji lični motivi nisu ovde tema", reče Denil. "Od ove tačke, naši ciljevi su

podudarni. Potreban si mi, a ja ću uskoro ukloniti i poslednji ostatak robotske

kontrole nad ljudskim rodom. Uradili smo koliko smo mogli; uradili smo sve što

smo mogli. Od sada, ljudski rod mora sam nalaziti svoj put."

"Ne predviñaš nikakve dalje katastrofe, i ne osećaš više nikakvu potrebu da ih

sprečavaš?"

"Katastrofa će biti", reče Denil Olivav. "I mi ćemo možda, ipak, ponekad učiniti

nešto da ih uravnotežimo - ali samo indirektno. Naša rešenja će biti ljudska

rešenja."

"Ali Hari Seldon je i sam alatka robota - njegov uticaj je samo produžetak tvog

uticaja."

"Nije tako. Psihoistorija je zasnovana pre više od deset hiljada godina, bez

ikakvog učešća robota. Hari Seldon je naprosto, zahvaljujući svojoj uroñenoj

brilijantnosti, vrhunski izraz te nauke. Ja sam usmeravao, da, ali stvarao nisam.

Kreiranje psihoistorije ljudsko je postignuće."

Lodovik provede nekoliko sekundi razmatrajući ovo. Preko njegovog veoma

nerobotskog, izražajnog lica prelazila su mnoga osećanja, neka od njih

jednostavna, neka složena. Denil je to gledao i divio se, jer u celokupnom

njegovom iskustvu nijedan robot nije nikada ispoljio osećanja na licu spontano,

nego samo svesnom odlukom. Nijedan... sem Dors Venabili, ali nju su osećanja

preplavljivala samo u prisustvu Harija Seldona. Šta su oni mogli od nas načiniti!

Kakva smo rasa mogli biti!

Ali on uguši u sebi ovu tužnu staru misao.

"Nećeš ukloniti Harija Seldona i njegov uticaj?" upita Lodovik.

"Znam te dovoljno da ti poverim moje najdublje misli i sumnje, Trema..."

Denil posegnu svojim žiskarovskim sposobnostima, ali ne prema umu Lodovika

Treme.

Sledeća dva minuta, Ling Čen i svi ostali koji su prisluškivali razgovor njih

dvojice sedeli su nepomično i gledali prazno ka svojim ekranima, ne videći i ne

čujući ništa.

Kad su se prenuli iz tog stanja, razgovor robota bio je već završen, Denil je

izlazio iz ćelije. Nekoliko minuta kasnije stražari ispratiše i Tremu iz ćelije.

U roku od šezdeset minuta pušteni su na slobodu i svi ostali koje je Specijalna

policija držala u tom zatvoru: buntovnici iz Dala, demonstranti-mitingaši iz Dala

i Strilinga i drugih sektora, svi humaniformni roboti pa i Dors Venabili, kao i

mladi psihomoćni iz Plusiksovog skladišta.

U zatvoru su ostavljeni samo oni roboti koji su izgledali kao roboti; zadržani su

na Ling Čenov predlog, zato što njihova skrovišta više nisu bila tajna. Kasnije će

oni biti izručeni Denilu da sa njima radi šta god on misli da treba. Čenu je bilo

savršeno svejedno kakva će biti njihova sudbina, pod uslovom da budu

'istovareni' sa Trantora i da se nikada više ne mešaju u poslove Carstva.

Nekoliko dana kasnije Ling Čen se prisetio da je postojalo razdoblje koje nije

bilo snimljeno tokom koga je Denil govorio Lodoviku nešto, u ćeliji, kad mu je

saopštio neku pradrevnu i ogromnu tajnu, ali, zaključio je da su to sigurno bile

neke prazne priče, jer se nije mogao setiti kakva je to tajna bila.

Lodovik je, na slobodi, danima razmatrao to što je tada čuo. Denil mu je ostavio

slobodu da sam donese svoju odluku.

"Psihoistorija nosi u sebi samoj svoj poraz", rekao je Denil u ta dva minuta u

ćeliji pre nego što je izašao. "Ljudska istorija je jedan haotični sistem. Tamo gde

jeste predvidljiva, čin predviñanja dovešće do svog sopstvenog ostvarenja - to je

neizbežan zatvoreni krug povratne sprege. Ali svi najvažniji dogañaji, kao što je

biološka pojava jedne Vare Liso ili Klie Asgar, sami po sebi, po svojoj prirodi,

nepredvidljivi su, pa zato deluju protiv svake psihoistorije. Psihoistorija je

motivacioni činilac za one koji će stvoriti Prvu zadužbinu, jedan sistem

verovanja izuzetno moćan i prefinjen. Prva zadužbina će, posle dugog vremena,

preovladati; Seldonova nauka omogućuje nam da gledamo tako daleko.

Ali daleka budućnost - ona u kojoj će ljudski rod nadrasti sve stare sisteme

verovanja, svu psihologiju i morfologiju, sve ćelijske opne žumanca svoje

kulture i biologije - seme Druge zadužbine..."

Nije bilo potrebno da Denil ovo završi. Po izrazu na Lodovikovom licu, po tom

snenom maštanju i gotovo religijskoj nadi, znao je da ga Lodovik sasvim dobro

razume.

"Transcendencija, koja nadilazi svako racionalno predviñanje", rekao je

Lodovik.

"Kao što si uvideo", nastavio je Denil, "šuma postaje zdravija od povremenih

požara - ali ne ako izgori mnogo, ne ako se čitavi kompleksi šume potpuno

unište. A baš takvi nerazumni dogañaji karakteristični su za ljudsku prošlost.

Ljudski rod je biološka sila tako jaka, ovih poslednjih dvadesetak hiljada godina,

da je mogla bukvalno uništiti galaksiju, i sebe naravno. Ljudi mnogo mrze i

mnogo se plaše, a to im je ostavila u nasleñe njihova teška prošlost, ona vremena

kad još nisu bili ljudska bića, i kad su se očajnički borili za opstanak meñu

krljuštavim čudovištima na površini njihovog matičnog sveta. Prinuñeni da

životare u noći, u mraku, da se plaše svetlosti dana. Bilo je to gorko vaspitanje.

Ja sam radio na ublažavanju tih ljudskih uroñenih sklonosti ka potpunom

samouništenju, i uspeo sam - žrtvujući ponešto od slobodnog razvoja ljudskog

roda!

Funkcija psihoistorije sastoji se u tome da aktivno sputava neke vidove ljudskog

rasta i razvoja, sve do trenutka kad ta rasa dostigne svoju dugo odlaganu zrelost.

Klia Asgar i njena vrsta će se razmnožavati, a i uvežbavaće druge, pa će jednog

dana ljudski rod napokon naučiti da misli jednim umom, objedinjeno; i da

komunicira efikasno. Zajedno, svi ljudi će možda uspeti da savladaju i neke

buduće mutante, koji bi mogli biti još mnogo jači od ovih dosad viñenih... dakle,

neke buduće destruktivne nuz-efekte njihove imunološke reakcije na robote.

Postoje ozbiljni rizici u takvoj strategiji - rizici koje si ti sagledao tačno i

potpuno. Ali, ona druga alternativa je nezamisliva.

Ako Hari Seldon ne dovrši svoje delo, katastrofe mogu ponovo početi. A to se

ne sme dozvoliti."

88.

Svi aranžmani su načinjeni. R. Denil Olivav bio je spreman da učini svoju

poslednju uslugu čovečanstvu. Ali, da bi ovo postigao, mora da se pojavi pred

jednim starim, dragim prijateljem i da mu ponudi nešto što će biti, u najboljem

slučaju, delimična istina, a sa ciljem da se životna putanja tog prijatelja malo

podesi, promeni.

Posle toga moraće u memoriji svoga prijatelja da izbriše taj svoj nastup; da

prikrije, u suštini, tragove svoje intervencije a da efekti intervencije ostanu.

Uradio je to drugim ljudima, ranije, hiljadama puta (pa i Hariju Seldonu

nekoliko puta), ali ovaj predstojeći takav trenutak nosio je u sebi posebnu

melanholiju, pa mu se Denil nije radovao nimalo.

Poslednjeg dana boravka u svom najstarijem boravištu na Trantoru, u jednom

stanu visoko u jednoj unutrašnjoj kuli iz koje se otvara pogled na zgrade

Univerziteta Striling, one u bojama čelika i slonove kosti, Denilov intelekt -

oklevao je da upotrebljava termin 'um' koji je nastojao da, ipak, rezerviše za

ljudski misaoni sklop - bio je uznemiren. Dugo je Denil izbegavao da zalepi

pravu etiketu na to osećanje, ali iz nekih dubina poče neodoljivo izvirati jedna

reč, i Denil na kraju, nemajući kuda, priznade neizbežno. Ojañenost.

Denil je konačno, posle više od dvadeset hiljada godina, osetio jad: vrlo veliku

tugu. Jer on, Denil, uskoro će biti beskoristan. Njegov ljudski prijatelj će umreti.

Stvari će se nastaviti bez njih, ljudski rod će silovito odjuriti u neku svoju

budućnost, a Denil će nastaviti da postoji ali neće služiti nikakvoj svrsi.

Iako je njegovo postojanje tokom svih ovih milenijuma bilo naporno, iako su

tokovi istorije oko njega bili duboki i složeni, on je uvek bio svestan da radi

tačno ono za šta je i konstruisan: služi ljudskim bićima.

Lodoviku Tremi dodelio je počasni naziv 'čovek' ne da bi ga pridobio za

saveznika - okolnosti su se promenile, Denilovi argumenti sada su bili sasvim

dovoljni. Nije mogao biti apsolutno siguran da će Lodovik pristati, ali je snažno

naslućivao da hoće - a i kad Lodovik ne bi pristao, Denil bi u svakom slučaju

nastavio sa ostvarivanjem svog plana. Lodovik nije od presudnog značaja, mada

bi njegovo učešće bilo korisno.

Ali Denil sebe ne može nazvati čovekom, ma koliko i kako da je služio, ma

kakva mu priroda bila. Po svojoj sopstvenoj oceni, Denil je ostao ono što je

oduvek i bio, bez obzira na mnoge fizičke promene i duhovna kretanja. Robot,

ništa više.

Njegov status legendarnog Večnog nije mu značio ništa; nije ga oduševljavao

nimalo.

Neko drugi, neko od mnogobrojnih ljudskih istoričara, kad bi doznao kakve je

sve uloge Denil imao u ljudskom društvu i koliko dugo, mogao bi uvesti Denila

Olivava u istoriju, dati mu neko mesto, možda ga prikazati kao čeličnu sivu

eminenciju, jednaku ma kom ljudskom voñi, ili čak kao voñu daleko većeg od

bilo kog drugog.

Ali nijedan ljudski istoričar nije o Denilu doznao ništa, niti će takva istorijska

ocena ikad biti izrečena. Jedino je Ling Čen saznao nekoliko bitnih činjenica, ali

Čen je, posle svega, čovek odveć malog formata da bi mogao ovog robota

sagledati jasno. Čena uopšte i ne zanima sudbina galaksije Mlečni Put posle

njegovog, Čenovog, životnog veka.

Hari poseduje znanje daleko veće, i inteligenciju tako blistavu da bi možda

mogao sagledati Denilove doprinose u pravoj perspektivi. Meñutim, sam Denil

mu je zabranio, štaviše onemogućio, da provodi mnogo vremena u ma kakvom

razmišljanju o robotima.

Lažno nebo imitira zalazak sunca, ali mnogo krezav, što izgleda da je deo

prirode Trantora sada. Neujednačen narandžasti žareći sjaj sa tog neba pada na

Denilovo ravnodušno lice. Ne vidi ga nijedan čovek; zato nema potrebe da on

izvodi neka grčenja mišića lica da bi zadovoljio ljudska očekivanja.

Okrete se od prozora, poñe ka Dors Venabili, koja stoji pored vrata.

"Hoćemo li videti Harija sada?" pita ona željno.

"Da", kaže Denil.

"Da li će mu biti dopušteno da se toga seća?"

"Ne još. Ali, uskoro."

89.

Vonda se jako mrštila. "Nimalo mi nije drago da ga ovde ostavimo samog", reče

ona Stetinu dok su odlazili iz Harijevog strilinškog apartmana.

"Pa kad on neće nikako drukčije", reče Stetin.

"Čen je smislio da ga usami - da bi ga ubio!"

"Ja nešto baš ne bih rekao", reče Stetin. "Čen je dosad mogao da ga sredi sto

puta, hiljadu puta. Ali, sad je zvanično objavljeno da Čen odobrava dalji rad na

Enciklopediji, i ostanak Harija na mestu 'patrijarha' tog projekta."

"Ne verujem da je politika na Trantoru ikad tako zanimljiva."

"Valjda bi morala verovati u prognoze tvog dede."

"Što da verujem kad ni on sam u njih više ne veruje!" reče Vonda oštro.

Vrata lifta se otvoriše i njih dvoje zakoračiše u prazno, da bi ih grav-polje

spustilo pet spratova niže. Zaustavljanje na tvrdoj ploči u prizemlju bilo je

nezgodnije nego što su očekivali - naglije, teže. Vonda iskorači kroz izlaz ali

zglavci stopala su je boleli.

"Meni je potrebno da odem odavde!" poče se ona žaliti. "Predugo smo čekali -

hoću jednu planetušku koja će biti naša, naša - "

Ali Stetin samo odmahnu glavom, a Vonda se zagleda u njega donekle se

nervirajući što je on sumnjičav, a donekle, ipak, i brinući se da je ta njegova

sumnjičavost opravdana. "Kakve su šanse, šta misliš", reče ona, "da ćemo ti i ja,

čak i ako se Projekat nastavi, i ako se Plan takoñe nastavi, ikada zaista otići sa

Trantora?"

Vonda pocrvene u licu. "Ne bi deda lagao mene... nas. A? Je l' tako da ne bi?"

"Da bi sačuvao veoma važnu tajnu, i pogurao svoj Projekat napred?" Stetin

čvrsto steže usta. "Nisam siguran."

90.

Hari se odmarao. Sedeo je u najudobnijoj stolici u svojoj nevelikoj radnoj sobi.

Počinjao se navikavati na ovo novo stanje, na ovo uviñanje neuspeha. Bilo mu je

drago što su ga posetili unuka i njen muž, ali ne baš drago što su ga pomalo

gurali i vukli i bockali 'da me vrate na šine', kako se sam izrazio.

Ono što ga je u celom ovom njegovom novom stanju duha možda najviše

nerviralo bila je nepouzdanost, nepostojanost tog stanja: s vremena na vreme sa

Harijev novi mentalni mir naruši, sam od sebe. Odlutaju misli: započne on, tek

tako, reviziju, beskorisnu, nekog marginalnog elementa u jednačinama Plana.

Nešto ga je svrbelo u skrivenim prostranstvima uma, jedno uviñanje da ipak nije

sve izgubljeno - ali to nešto je odbijalo da stupi na otvorenu pozornicu svesti; i,

što je još gore, pretilo je da mu nametne jednu pojavu koju je sad ponajmanje

želeo. Nadu.

Prvobitno zakazani prvi termin za snimanje seldonovske krizne proklamacije

došao je i prošao. Studio u kome bi trebalo obaviti snimanje, i gde bi se onda

Harijeva slika i glas čuvali vekovima, u takozvanoj milion-godišnjoj memoriji,

na raspolaganju je još uvek... Rezervisani su termini za snimanje tih Harijevih

saopštenja, rasporeñeni u podjednakim razdobljima na sledećih godinu i po

dana.

Ali ako on ovako bude izostajao sa snimanja, ta šansa će brzo da promakne, pa

će Hari najzad moći da prestane da oseća i poslednju, najmanju trunčicu krivice.

On samo želi da proživi ovih nekoliko poslednjih godina - ili već koliko mu je

ostalo - kao niko; nevažan, zaboravljen.

Ne treba dugo, da čoveka zaborave. Trantor će za nekoliko dana proizvesti razne

druge teme koje će privlačiti zanimanje javnosti. Sećanja na suñenje godine

izbledeće brzo...

"Ne želim da se sretnem s njim", reče Klia Denilu. Stajali su u holu Seldonove

stambene zgrade. "Ne želi ni Bran."

Bran kao da nije imao želju da uleće ni u kakve rasprave. On prekrsti te svoje

ručerde ispred sebe. Stojeći tako izgledao je zaista kao 'duh iz čarobne lampe' u

dečjim pričama.

"Plusiks je tražio da ja Seldona navedem da se predomisli..." reče Klia. Dors je

pogleda iznenañujuće ljutito, i Klia skrete pogled na drugu stranu. Ona je robot -

znam da je robot! Kako je moguće da je njoj stalo do onoga što mi radimo ili ne

radimo? "Al' ja to ne bih uradila", zamuca Klia. "Ne bih ja to mogla. Al' to su

tražili da uradim. Lodovik - Kalusin - " Ona duboko udahnu. "Tako mi je

neprijatno."

"Razgovarali smo o tome", reče Denil. "Naša odluka je doneta."

Svrbeo ju je um. Stvarno nelagodno se osećala u blizini ovih robota. "Ja samo

želim da otputujem sa Branom na neko bezbedno mesto, i da me tamo svi ostave

na miru", reče Klia tiho, i onda okrete leña Dorsinom optužujućem netremičnom

pogledu.

"Postoji potreba da se Hari Seldon sastane sa vama licem u lice", reče Denil

strpljivo.

"Ne vidim zašto."

"Moguće je da ne vidiš, ali, potreba postoji." Denil Olivav ispruži šake, time

pokazujući da svi treba da krenu ka liftu. "Izvesna mera slobode nastupiće za sve

nas, tada."

Klia zavrte glavom kao u velikoj neverici, ali poñe u lift. Bran, koji se zasad nije

izjašnjavao, poñe za njom.

Hari se prenu iz lakog dremeža i odluta ošamućeno do vrata, napola očekujući

da vidi da su se vratili Vonda i Stetin čija bi namera bila da s njim razgovaraju

na neki ohrabrujući način. Displej na vratima, meñutim, omogući mu da osmotri

skupinu prilika koje su se tu stvarno našle: jednog visokog elegantnog drugara

srednjih godina, u kome istog časa prepoznade Denila; jednog baš jakog i

krupnog mladog Dalovca i s njim jednu vitu mladicu nekako prodornog

pogleda; i još jednu ženu...

Hari teturavo uzmače jedan korak od ekrana i sklopi oči. Nije završeno. Nikada

on neće pripadati samome sebi; istorija ga je uhvatila suviše čvrsto, neće ga

pustiti nikad.

"Nije san", reče on sebi, "samo je košmar", ali oseti da se u njemu uzdiže talas

oduševljenog očekivanja. Takoñe nerviranja. Reče sebi da ne želi da vidi nikog,

ali koža mu se sva ježila po rukama i uterivala ga u laž.

On dopusti vratima da kliznu u stranu.

"Uñite", reče, i diže pogled, izvivši obrve, ka Denilu. "Svejedno je ako ste samo

san, znam da ću zaboraviti i ovaj susret čim odete." Denil na Harijev pogled

uzvrati jednim klimanjem glave, u hodu, onako poslovno, kao i obično. Taj bi

bio strašan trgovac u nekom velikom galaktičkom kombinatu, pomisli Hari.

Zašto ja osećam naklonost prema ovoj mašini? Nebo zna! - Ali, istina je - drago

mi je što ga vidim.

"Sad se možeš prisetiti", reče Denil. I Hari se zaista seti svega što se dogodilo u

Dvorani isporučivanja, seti se kako je Vara Liso umrla u šakama Lodovika

Treme... seti se i ove male, i njenog krupnog prijatelja.

I ove žene koja je bila tamo a i sad je pred njim i koja može biti - mora biti! -

Dors Venabili.

Na trenutak uhvati devojčin pogled i klimnu joj glavom. Ali u onu drugu jedva

se usuñivao da pogleda.

"Oni su tražili od mene da te obeshrabrim", reče Klia utanjenim glasićem,

gledajući tamo-amo po toj Seldonovoj prednjoj sobi u kojoj su bili mali komadi

nameštaja, hrpe filmknjiga, mašina zvana Manji radijant - minijaturna, manje

snažna verzija Jugo Amarilovog Primarnog radijanta - kao i zidni portreti Dors,

Rajha i unučadi. I protiv volje ona oseti da je zadivljena ovom urednošću,

jednostavnošću, kaluñerskim asketizmom. "Nije bilo vremena da to uradim - a i

inače ne bih htela", zaključi ona.

"Ne znam pojedinosti, ali ti se zahvaljujem što si se uzdržala", reče Hari. "Samo,

čini se da takva akcija možda nije bila ni potrebna." On skupi hrabrost, proguta,

i poluokrenu se ka drugoj ženi. "Mi smo se... već sretali... ovde, ranije, rekao

bih", reče on. Opet proguta, pa se okrete Denilu. "Moram da znam. Ne smem

biti nateran da zaboravim! Ti si mi odredio moju pratilju, moju voljenu - Denile,

pitam te kao prijatelja, kao mentora, da li je ovo Dors Venabili?"

"Jesam", reče Dors, i zakorači napred, uze Harija za ruku i blago steže, kao što

je bio njen običaj pre mnogo godina.

Nije zaboravila! Hari diže desnu, slobodnu ruku prema plafonu, stisnu je u

pesnicu, a oči mu se napuniše suzama. Zatrese pesnicom ka plafonu, Bran i Klia

su to gledali i osećali se nelagodno, postiñeno, što pred njima jedan dedica

ispoljava osećanja tako otvoreno.

Čak ni Hari nije sasvim razumeo kakve su mu to osećanja - bes, radost,

uskraćenost? On spusti ruku da zagrli Dors iako je leva ostala nezgrapno

postavljena tačno izmeñu njih. Tajni čelik, stiska ga nežno, nežno. "Nije san",

promrmlja on u njeno rame, a Dors ga je grlila, osećala koliko mu je telo

ostarilo, koliko se razlikuje od onog zrelog muškarca Harija, onda je pogledala

Denila očima prepunim protesta, i gneva njenog sopstvenog, jer Hari je u bolu,

bolno mu je prisustvo svih njih ovde, a ona je pre svega i iznad svih drugih

imperativa programirana da spreči da se bilo kakva šteta i bol dogode Hariju

Seldonu.

Denil ne uzmače nimalo pred tim njenim pogledom. Pretrpeo je i teže sukobe sa

robotskom savešću. Doduše ovaj je negde blizu vrha liste.

Ali, stiglo se tako blizu ostvarenja cilja - a osim toga, on će na kraju omogućiti

da Hariju bude sve nadoknañeno.

"Doveo sam Kliu da ti pokaže budućnost", reče Denil. Klia udahnu šumno: ovo

joj, sasvim sigurno, nije bilo jasno.

Hari se odvoji od Dors i uspravi i priteže se čvršće. Postade punih tri centimetra

viši.

"Šta mi ova mlada žena može reći?" upita on. Širokim pokretom pokaza

nameštaj. "Pardon, zaboravih dobre manire. Molim sedite svi. Roboti ne moraju

sesti ako ne žele."

"Ja bih najviše volela da opet sedim ovde s tobom i da se malo opustimo", reče

Dors Venabili. Sede na manju stolicu, uz njega. "Toliko jakih uspomena imam

iz ovog stana. Toliko si mi nedostajao!" Nijednog trenutka nije skidala pogled sa

njega.

Hari se, još stojeći, nasmeši dole ka njoj. "Najgori deo sastojao se u tome što

nikada nisam dobio priliku da ti se zahvalim. Dala si mi tako mnogo, a ni

zbogom nisam stigao da ti kažem." On potapša Dors po ramenu. Činilo se da

nijedan gest, nijedna reč, ne bi odgovarali za ovu priliku. "Ali, da si bila...

organska, sad te ne bih mogao imati opet ovde, zar ne? Ma koliko da je prolazno

ovo naše."

Iznenada iz dubina proključa gnev koji se u njemu nakupljao decenijama i on se

okomi na Denila, uprevši prst u njegova prsa. "Završi više ovo! Završi više ovo

sa mnom! Uradi svoj posao i nateraj me da zaboravim i ostavi me na miru!

Prestani više da me mučiš, ti sa lažnom kožom i kostima od čelika i besmrtnim

mislima! Ja sam smrtno biće, Denile. Nemam tvoju snagu ni tvoje viñenje

stvari!"

"Vidiš dalje nego iko od nas prisutnih u ovoj sobi", reče Denil.

"Ne više! Mom gledanju je kraj. Nisam bio u pravu. Slep sam jednako kao bilo

koja pojedinačna od kvadriliona tačaka u jednačinama!"

Klia je uzmakla, udaljila se koliko god je mogla od ovog starog čoveka sa

dubokim, oštrim pogledom. Bran je stajao i zurio pravo ispred sebe, i osećao se

vrlo neprijatno, kao neko ko se našao sasvim izvan svoje klase, tamo gde mu

uopšte nije mesto. Klia dohvati Brana za ruku i zagrli samo njegovu ruku, da ga

ohrabri. Zajedno su stajali tako, to dvoje, a oko njih roboti i jedan proslavljeni

meritokrat, i Klia prkosno pomisli - neka se samo usudi neko da kaže da smo nas

dvoje najmanje važni ili najgori ovde.

"Nisi pogrešio", reče Denil. "Postoji ravnoteža. Plan postaje još jači, ali će

morati da se provlači nekim vrlo krivudavim putanjama. Mislim da ćeš nam ti,

sam, pokazati kako, već kroz nekoliko minuta."

"Potcenjuješ me, Denil. Ova mlada dama - i njen pratilac - i Vara Liso,

predstavljaju ogromnu silu, koju ja ne mogu uneti u jednačine. Ovaj nagli izvor

biološke promene..."

"Po čemu se ti razlikuješ od Vare Liso?" upita Denil Kliu Asgar.

Bran se jako namršti a nozdrve raširi. "Ja ću odgovoriti na to", reče on. "One se

razlikuju kao noć od dana. Nema mržnje u Klii ni najmanje..."

"Hm, ja ne bih baš toliko daleko išla, možda", reče Klia, ali ponosna što je on

tako brani.

"A ja to ozbiljno kažem. Vara Liso je bila čudovište!" Bran podiže glavu još

jače, ratoborno isturi donju vilicu napred, kao da upućuje izazov Denilu da ovo

ospori ako sme.

"Jesi li ti čudovište, Klia Asgar?" upita profesor Seldon, upravivši u nju te

duboke oči koje dobro razaznaju šta je šta.

Ona se ne okrete od ovoga. Hari Seldon očigledno ne smatra da je ona

inferiorna. Ali u njegovom pogledu prisutno je nešto onostran poštovanjaa...

nešto nalik na intelektualni užas.

"Ja sam različita", reče ona.

Hari se osmehnu kao vuk, i malo zaokrete glavom, kao da kaže da je zapanjen i

zadivljen. "To, uistinu, jesi. Mislim da će se Denil složiti sa mnom da smo sa

robotima završili za sada, i da si ti dokaz toga?"

"Ja se mnogo nezgodno osećam pored ovih robota", potvrdi Klia.

"A ipak, sarañivala si sa nekima od njih - zar ne? Sa Lodovikom Tremom?" Hari

se okrete Denilu. Ove pretpostavke i teorije čučale su već neko vreme na nekim

granama i grančicama u njegovoj svesti, tačnije u podsvesti. Već danima, još od

onog incidenta u Dvorani isporučivanja. Denil je njemu zaprečio svesni pristup

do tih uspomena, ali nije mogao sprečiti duboko podsvesno funkcionisanje

Harijevog uma. "Ono je bio robot, zar ne, Denile?"

"Bio je", reče Denil.

"Jedan od tvojih?"

"Da."

"Ali - nešto je pošlo neplanirano."

"Da."

"Okrenuo se protiv tebe. Da li je i sad protiv tebe?"

"Učim, Hari. Od njega naučih mnogo. Sada je vreme da nastavu slušam kod

tebe... još jednom. Pokaži mi šta se mora uraditi." Denil okrete glavu i pogleda

Harija pravo u oči.

"Šta se desilo sa Lodovikom u kosmosu?" reče Hari.

Denil objasni. Onda ispriča Hariju Seldonu i dogañaje sa kalvinovcima,

uključujući i Plusiksov kraj i uspeh Ling Čena da to sve dozna.

"Znači gotovo je sa tajnovitošću", reče Hari kao da razmišlja glasno. "Oni koji

treba da saznaju, uveliko se obaveštavaju već sad, širom Galaksije. Šta da ti

kažem, Denile Olivave? Tvoj rad je stigao do završetka."

"Nije još, Hari. Ne dok ti ne pronañeš odgovor na ovaj problem."

Sad progovori Dors. "Postoji rešenje, Hari. A ja znam i gde. Ono se nalazi u

tvojim jednačinama."

"Ja vam nisam jednačina!" viknu Klia Asgar. "Nisam 'aberacija' niti 'čudovište'!

Imam izvesne sposobnosti - al' ima ih i ovaj ovde!" Ona upre prstom ka Denilu.

Hari razmotri ovo, pridržavajući šakom svoju donju vilicu. Onaj svrab... tako

duboko zapreten, ne može mu se naći izvor! On drugom rukom stisnu rame Dors

Venabili, kao da bi hteo da povuče izvesnu količinu snage iz nje.

"Odbacićemo metal", reče on. "Došlo je vreme da se menjamo, zar ne, Denile?

A doći će i vreme kad će se jednačine psihoistorije stopiti sa jednačinama svih

umova, svih ljudi. Svaki pojedinac biće dobar primer ukupnog napretka

čovečanstva. Oni će se pretopiti u celinu.

"Mlada damo, nisi čudovište. Ti si naša teška budućnost."

Klia je zbunjeno zurila u staroga.

"Imaćeš decu, koja će imati decu... jaču od Vonde i Stetina, jaču od mentalika

koji su dosad radili za nas. Nešto će se desiti, nešto nepredvidljivo, što moje

jednačine ne mogu da obuhvate - nastaće neka druga mutacija, uspešnija, nešto

kao jača Vara Liso. Ja to u jednačine uneti ne mogu - to je nepoznati promenljivi

činilac, to je diktatura koja će početi iz jedne jedine tačke: sva kontrola zračiće

iz samo jednog pojedinca!"

Harijevo lice je maltene počelo da zrači svetlošću.

"Ti..." On pruži ruku prema Klii. "Uhvati me za ruku. Da te osetim."

Ona sa oklevanjem dohvati dedicu za šaku.

"Potrebno je mene malčice pogurati, prijateljice moja mlada", reče Hari Seldon.

"Pokaži mi šta si."

Gotovo bez ikakvog razmišljanja, Klia posegnu u njegov um, vide tamo jedno

veliko blistanje zamračeno kojekakvim crnim nebulozama; i samo jednim

blagim dahom ubeñivačke sile, što je bio još jedan znak da joj se snaga vraća,

ona oduva te oblake.

Hari vrlo šumno uvuče vazduh, i zažmuri. Glava mu klonu na jedno rame.

Najednom je bio strašno umoran. Osetio je jednu ogromnu osloboñenost; po prvi

put posle nekoliko desetina godina, jedan čvor u njegovom umu, ali i telu,

razveza se i raspusti. Ono blistanje u njegovom umu nije bilo način da otkrije i

ispravi greške u jednačinama - nego jedno duboko saznanje da je i on sam

nebitan, dugoročno gledano.

Hiljadu godina od danas, on će biti samo jedna čestica u širokom toku, a ne

svojevrsna dogmatska tiranija razgranata iz jedne jedine početne tačke.

Dos ustade sa stolice i pridrža ga za mišicu, da on ne bi izgubio ravnotežu i pao.

Njegov rad će biti zaboravljen. Plan će odslužiti svoje i onda će biti odnet rekom

vremena: biće samo još jedna hipoteza meñu hipotezama, jedna koja je vodila i

oblikovala mnoge ljude, ali, na kraju, samo iluzija meñu svim ostalim iluzijama

ljudi... i robota.

Ono što je naučio u svojoj političkoj karijeri kad se borio protiv Lamurka za

funkciju premijera - a to je istina da ljudska rasa ima nekakav svoj zajednički

um, svoj specifični sistem samoorganizovanja, i neko povučeno, u rezervi

zadržano znanje, i slično tome, neke svoje suspregnute sklonosti...

Značilo je da čovečanstvo, takoñe, može da usmerava svoju evoluciju. Filozofije

i teorije i istine samo su dodatni oblici postojanja, dodatna oprema. Kad postanu

izlišne, i filozofije i teorije bivaju odbačene... jer se morfologija izmeni.

Roboti su odslužili svoje. Sada će biti odbačeni, sljušteni, kolektivno telo

čovečanstva će ih 'otkačiti'. Isto tako će 'otkačiti' i psihoistoriju, kad ona odsluži

svoje. Pa, i Harija Seldona.

Nijedan čovek, nijedna mašina, nijedna ideja, ne mogu vladati zauvek.

Hari otvori oči, sada krupne i zaokrugljene kao u deteta. Pogleda po sobi.

Nekoliko trenutaka nije zapažao šta je tu nameštaj a šta su osobe: nije ih

razlikovao. Onda njegova tačka gledanja poče da se sužava i usredsreñuje.

"Hvala", reče Hari. "Denil je bio u pravu." On se osloni na Dors da bi povratio

ravnotežu. Drugom rukom pridržavao se za naslon stolice. Tek posle nekog

vremena uspe da sredi misli. Zagleda se pravo u Kliu Asgar, videći iza nje i

Brana.

"Moj sopstveni ego zaprečavao je put ka rešenju. Vaša deca će doneti ravnotežu.

Vaši geni i talenti će se širiti. Sukob će biti razrešen... a Plan će ići dalje. Ali ne

moj Plan. Budućnost će videti koliko mogu da pogrešim.

"Vaši potomci, pra-pra-unuci - mnogo pokolenja od sad - ispraviće me."

Klia je zavirila dublje u Harija, videći ne samo problem sa kojim se on suočava

nego i još što-šta. Malo se strese, pa koraknu bliže. Ona i Dors zajednički

spustiše staroga u stolicu. "Nije mi bila rečena istina o tebi", reče Klia, i položi

prste na njegov obraz, blago. Koža mu je bila fina, suva, prašinasto glatka,

pomalo se opirala, a ispod sebe je imala snagu koštanih grebena. Hari je imao

čist miris, i ljudski; miris snage zaogrnute disciplinom, ako takve stvari mogu

biti saopštene mirisom - a zašto ne bi? Kako je moguće da čovek samo vidi, a ne

i namiriše, takve odlike kod drugog ljudskog bića? Star je on, krhke je grañe

sada, ali ipak ostaje i te kako lep i jak. "Ti si zaista veliki čovek!" prošaputa

Klia.

"Ne, draga moja", reče Hari. "Ja nisam ništa, zapravo. I mogu ti reći da je divno

biti ništa."

91.

"Bolje ikad nego nikad", reče Gal Dornik tehničaru dok su gledali kako se

profesor Seldon udobnije namešta u sedištu u kabini za snimanje.

"Nešto kao da je umoran", reče tehničar. Proveri podešenost reglera i drugih

instrumenata na miks-pultu; treba kvalitetno snimiti glas jednog starog čoveka.

Hari zaviri u hartije koje je doneo. Osmotri, u jednačinama, prvu tačku krupne

divergencije. Oglasi se jednim tihim 'hmm-hm-hm', onako za sebe, kao da

pevuši kroz nos. Onda diže pogled, čekajući da se upali signalna svetlost za

početak. Bio je blistavo osvetljen; a studio iza toga u mraku. Ipak je Hari video i

male, jake tačke svetlosti u kabini za tehničare.

Tri sferična sočiva doploviše odozgo i ostadoše da lebde u vazduhu otprilike u

visini njegovih grudi. On popravi ćebe koje mu je bilo prebačeno preko nogu.

Pre četiri dana ispričao je kolegama, i naročito Galu Dorniku, da je imao manji

moždani udar, i da je izgubio pamćenje o celom jednom danu. Oni su svi počeli

da zuje oko njega i da zahtevaju da se ne napreže. Otud, ćebe. Sad više nije

mogao ni da se malo zakašlje, a da odasvud ne izvire brižna lica.

Slagao ih je. Laž mala, dobronamerna. Galu je napomenuo još i ovo: da je sa tim

udarom došla jedna smirenost, jedan mir kao nikada ranije... i rešenost da dovrši

posao pre nego što Smrt konačno doñe.

Naslućivao je da će glas o tome dopreti i do Denila. Njegov stari prijatelj i

mentor će čuti za to, i oceniće to pozitivno.

Hari je osetio, na završetku onog sastanka sa Dors Venabili, Kliom i Branom,

prefinjeno delovanje Denilove moći ubeñivanja. Osetio je kako njegovo

pamćenje tog susreta počinje da bledi, još dok je ta skupina posetilaca išla ka

vratima. Dors se tada okrenula ka njemu i pogledala ga sa žaljenjem, maltene

gorkim, maltene strasnim. Sledećeg trena osetio je kako se u njegovu svest meša

nešto drugo, blistavo i snažno i plahovito, i poništava Denilov napor, ali tako da

Denil nije ni primetio.

To je sigurno učinila prkosna Klia, od Denila Olivava jača, spontano reagujući

protiv svake pa i dobronamerne robotove manipulacije. Hari joj je za to bio

zahvalan. Zapamtiti taj sastanak jasno, znati tačno šta će se desiti kroz godinu-

dve... Pamtiti Denilovo obećanje, izrečeno u četiri oka kad su samo njih dvojica

na nekoliko trenutaka otišli u Harijevu drugu sobu da kao stari prijatelji razmene

još par rečenica; obećanje da će Dors Venabili doći kod njega, Harija, čim njen

drugi posao bude završen, i da će ostati tokom završnih godina Harijevog života.

Ona sad ne može biti s njim: Hari je odveć u žiži pažnje javnosti. Povratak

Tigrice, ili osobe koja upadljivo liči na Tigricu, ne bi prošao neprimećeno.

Ali još nešto je ovde bilo na delu. Hari zna da su robotska vremena pri kraju, da

moraju biti pri kraju; ali isto tako zna da se Denil najverovatnije neće nikad

sasvim smiriti. Nastaviće taj u nekom redukovanom obimu da obavlja svoj

zadatak i ubuduće. Ista ona večita briga i odanost Denilova prema Hariju, koja

ga je navela da Hariju vrati njegovu draganu, navešće ga, u nekoj kasnijoj fazi,

da se još jednom upetlja u Harijev posao...

Iz tog razloga neke stvari treba sakriti od Denila. A to neće biti nimalo lako.

Ali će se postići, zajedničkim naporom Vonde, Stetina, Klie i Brana. Jer to

četvoro, kad deluju ujedinjenim snagama, imaju i dovoljno snage, i majstorstva.

"Možete li kazati nekoliko reči za probu, profesore?" reče tehničar iz kabine.

Hari je sad naslućivao, kroz mrak, i siluete u kabini: tehničar sedi za miks-

pultom, do njega stoji Gal Dornik.

"Ja sam Hari Seldon, star i pun godina."

Tehničar isključi svoj mikrofon, kabinski, i pogleda gore, ka Galu, pomalo

zabrinuto. "Nadam se da će on to malo veselije, kad snimanje počne."

"Ideš na Terminus, i ti, zar ne?" upita ga Gal Dornik.

"Dabome. Moja porodica je spakovala sve stvari, spremni smo za polazak. Zar

misliš da bih ja bio ovde da ovo nije..."

"A jesi li ikad ranije susreo Harija Seldona?"

"Nikad nisam imao tu privilegiju", reče tehničar i malo šmrknu. "Ali sam slušao

priče o njemu, naravno."

"On vrlo dobro zna šta radi, i kako hoće da se predstavi. Nikad ga nemoj

potceniti", reče Gal. Iako to nije bilo dovoljno upozorenje, a ni dovoljan opis, on

se zaustavi, i samo pokaza prstom prema konzoli.

"Dobro", reče tehničar, usmerivši svu svoju pažnju opet na opremu. "Ja sad

navlačim zavese i uključujem skremblere. Apsolutno niko, sem njega samog,

neće znati šta je on danas rekao."

Hari je prstima lako lupkao po rukonaslonu sedišta. Svetlosti u lebdećim

sferama promeniše se u ćilibarno žutu, pa u crvenu boju. Hari se uspravi u

sedištu, zagledan u mrak iza koga se sad nije videlo baš ništa, ali zamišljajući

tamo lica, muškarce i žene koji jako žele da čuju kakva će im sudbina biti. Pa,

dobro, on će i moći da im pomogne, jer će barem u prvih nekoliko slučajeva

pogoditi buduće dogañaje. Nevolja je u tome što on ne može znati od kog

trenutka u budućnosti će njegove male proklamacije postati beskorisne!

Danas će on snimiti samo jednu poruku. Tokom sledećih godinu i po - i sve

ostale. Jer će tim tempom i biti podešavane jednačine, i u njima pronalaženi

jasni trenuci budućnosti u kojima je potrebno nešto pomalo 'pogurati'.

Svojim najprofesorskijim stilom, savršeno samopouzdano i odlučno, Hari poče

da govori. Jednostavnu poruku članovima Druge zadužbine, psiholozima i

matistima, mentalicima koji će ih obučavati i menjati njihove genetske linije:

ništa osobito duboko, samo jedan govor uopštenog ohrabrenja. "Mojoj pravoj

unučadi", reče on, "upućujem izraze najdublje zahvalnosti, i želim vam da

budete srećne ruke. Nikada neće biti potrebno da vi od mene čujete da predstoji

neka Seldonova kriza... Vama ne treba ništa tako dramatično, jer, vi znate..."

Juče je razgovarao sa Vondom, saopštio joj koja pločica je, u slagalici Druge

zadužbine, završna. Vonda je, u prvi mah, bila razočarana, veoma; jer je veoma

želela da odleti sa Trantora, da počne život ispočetka na nekom drugom svetu,

pa makar i pustom i golom. Ali, odolela je tom razočarenju. Hrabro i uspešno.

Rekao joj je, takoñe, da Denil ne sme nikada doznati gde se stvarno nalazi

njihova Druga zadužbina. Ona sačinjena od mentalika, koji će moći da se

odupru svim pokušajima robota žiskarovaca, ako se ti roboti jednog dana vrate

da zategnu dizgine svoje tajne vladavine.

Nekoliko minuta priče, i, gotovo.

Skide ćebe s nogu, ustade, nabaci to ćebe preko fotelje. Tri sočiva se udaljiše u

visinu, ka plafonu studija.

Čekajući da Gal doñe, Hari se zapita da li će Smrt biti robot. Kakva bi to

problemčina bila za robota: njegovom ljudskom gospodaru potrebno je

razrešenje od svih muka ovog sveta, ali, to znači ubiti ga. Vide jednog velikog

robota glatke crne kože, beskonačno pažljivog i odanog, kako mu služi i vozika

ga tamo-amo sve do poslednjeg trenutka.

Ta misao navede ga da se nasmeši. Eh, kad bi vaseljena uvek bila tako pažljiva i

odana.

92.

Dors Venabili zagrli Kliu, zatim i Brana, onda se okrete Lodoviku.

"Volela bih da mogu poslati duplikat mene na put sa vama", reče mu ona, "da

doživi sve ono što ćete vi doživeti."

Stajali su na jednoj ograñenoj platformi. Nedaleko od njih, mali trgovački brod

Morsa Planha, sav sjaktav od najnovijeg servisiranja, ležao je u svojoj 'kolevci'.

"Bila bi nam veoma korisna", reče Lodovik.

Klia se osvrte po kosmodromskom terminalu. Brodovi, brodovi... u dugačkim

redovima. "On neće doći da nas isprati?" upita ona.

"Hari?" reče Dors.

"Denil", reče Klia.

"Ne znam gde je on sada", reče Dors Venabili. "Odavno on ima običaj da dolazi

i odlazi a da nikome ne kazuje kakve su mu namere. A njegov posao je završen."

"Meni je malčice teško da u to poverujem", reče Klia. Lice joj pocrvene. Nije

želela da zazvuči licemerno. "Mislim..."

Bran je malo podgurnu podlakticom.

Mors Planh zakorači napred. Uvek se oseća nekako 'gickavo' kad putuje sa ovim

Lodovikom. A evo sad baš mora na još jedno veoma daleko putovanje s njim.

Samo, zašto brinuti zbog jednog Lodovika, kad će u brodu biti nekih pedeset

humaniformnih robota, i gomila glava, odsečenih glava, još mnogih drugih?

Pravo bogatstvo horora! Ali, to je njegova karta do slobode. "Rečeno mi je da se

pre poletanja posavetujem sa tobom, za slučaj da su nastale neke promene u

poslednjem trenutku."

Izvadi džepni informator i prikaza robotkinji Venabili maršrutu. Četiri

hiperprostorna skoka, od po desetak hiljada svetlosnih godina svaki, do Kalgana,

koji galaktičkoj eliti služi kao svet zabave i zadovoljstva; tamo iskrcati (pisalo je

na ekrančiću informatora) Kliu i Brana. Onda, trideset sedam zasebnih skokova,

ukupno 60.000 svetlosnih godina, do planete Eos, gde će se iskrcati Lodovik,

zajedno sa svim robotima i robotskim glavama. Meñu kojima je i Žiskarova.

Dors za tren osmotri sve to. "Na snazi ostaje sve to kako je rečeno."

Lodovik je upita: "Ideš li ti na Terminus?"

"Ne", reče Dors. "Niti na 'Konac' ili 'Kraj zvezda', gde god to bilo."

"Ostaješ ovde", pretpostavi Lodovik.

"Da."

Klia reče: "Čitala sam o ženi zvanoj Tigrica. Ej, teško je poverovati, za ozbiljno,

da si to bila ti. Ostaješ zbog - Harija?"

"Ostaću do kraja s njim. To je najviša i najbolja svrha mog postojanja. Teško da

ću moći da budem od velike koristi za ma šta drugo."

"Da li će mu Denil dozvoliti da se seti, ovog puta?" upita Klia, i ugrize se malo

za donju usnu, nervozna zbog tolike svoje drskosti.

"Tako je obećano", reče Dors. "Od tog trenutka ja ću moći da boravim s njim.

Biće to moje vreme."

"A do tad?" upita Lodovik, savršeno svestan da bi se meñu ljudima ovakvo

pitanje smatralo za mešanje u tuñe lične stvari.

"O tome ću ja odlučivati", reče Dors.

"Neće Denil?"

Dors se zagleda pravo u njega, pomno.

"Misliš da je Denil završio?" upita Lodovik.

"Ne", reče Dors tiho.

"Ne mogu ni ja da poverujem da je on okončao svoj angažman oko ljudi, niti da

neće više imati nikakva posla s tobom."

"Ti imaš svoja uverenja, naravno, kao što svaki čovek i treba da ima."

Lodoviku je bila jasna implikacija ovoga, i oštrica ozlojeñenosti iza te

implikacije. "Denil smatra da si i ti ljudsko biće", reče joj on. "Zar ne?"

"Smatra. Da li mi je to čast, ili zla kob?"

Ne čekajući odgovor, ona se okrete i ode.

Nekoliko minuta kasnije, stojeći na galeriji za publiku sa koje se mogao videti

ceo kosmodrom, Dors začu potmulo brundanje a onda i grmljavinu odlazećeg

hiperbroda, i diže pogled da nekoliko trenutaka prati putanju broda kroz stvarna,

otvorena, ali u ovom trenutku oblačna, nebesa iznad Trantora.

Vonda nije bila mnogo zadovoljna, u prvi mah, što je dobila zadatak da prati ovu

mladu ženu i njenog krupnog tipa kući, sa kosmodromskog terminala. Čemu

tako zamršena varka? Koga to deda misli da zavara - Demerzela?

Ništa nije ispalo kako se ona nadala, a sad mora da bude dadilja ovoj devojčici

koja bi mogla postati najgore čudovište! Stetin je sve to podnosio stoički, i već

se u nekoj meri sprijateljio sa Branom.

Klia Asgar je stvarno 'nešto drugo'.

Vonda je smatrala da se ta devojka isuviše bacila u neraspoloženje i u ćudljive,

nasumične promene raspoloženja; mada je nastojala da kao olakšavajuću

okolnost ima u vidu i mnoge životne preokrete koji su se Klii desili za samo

nekoliko dana, a u kojima se ta 'mala' prilično srećno i dovitljivo snašla.

Harijeva promena plana u poslednjem trenutku? Pa, možda čak i u tome ima

nečeg korisnog ili bitnog. Odustati od Kraja zvezda i od divnih teškoća

pionirskog života, a umesto toga prihvatiti ovaj drugi, mizerni zadatak -

tavorenje ovde, u rupi, na Trantoru, još mnogo vekova, u najdubljoj tajnosti, dok

se Carstvo ruši i Trantor pada; opstajanje tokom mnogo pokolenja pod strogom

disciplinom, u beskrajnom treningu, dok se iznad njihovih glava odvijaju

najgorči i najopakiji vekovi istorije...

Da li je deda tu odluku doneo stvarno u poslednjem trenu, ili je baš tako

nameravao od početka? Hari Seldon ima neke svoje dubine i strategije o kojima

je bolje ne razmišljati, zaključi Vonda. Da li bi on bio spreman da u svoje

manipulacije uvuče i svoju unuku, da krije od nje istinu - pa onda da je u

poslednjem trenutku silno razočara i zbuni?

Očigledno...

"Ne znam kako da ti se zahvalim", reče Klia Vondi dok su ulazili u taksi. Klia je

na glavi imala veliku kapuljaču, da se ne bi videlo ko je. Bran, pokraj nje, istu

takvu.

"Za šta?" reče Vonda Seldon-Palver.

"Za to što si trpela jedno nekontrolisano, razmaženo derište."

Vonda se i nehotice nasmeja. "Čitaš li ti moj um, draga?" upita ona. Nije ni

sama bila sigurna kakvim je tonom želela ovo da izgovori.

"Ne", reče Klia. "Ne bih ja to uradila. Učim."

"Učimo svi", reče Stetin. Vonda sa novim poštovanjem pogleda svog muža. On

je ostao tako miran tokom mnogih sati Vondinog bešnjenja i čantranja, a onda je

blago i razumno objasnio Harijev složeni novi plan.

"Mislim da ćemo... naučiti da se oslanjamo jedni na druge, veoma blisko", reče

Vonda.

"E, to volim", reče Klia, čije su oči svetlucale ispod kapuljače. Ispunjene

suzama, uvide Vonda. Osećala je kako se talas potrebe širi iz te mlade žene -

koja je, uistinu, jedva nešto više od devojčice!

A-joj, ako sad ova psihomoćna devojčica počne u njoj, Vondi, da vidi svoju

majku!

Vonda posegnu i dohvati Kliu Asgar za ruku. "Neće sve ići lako", reče ona.

"Ali... pobedićemo, na kraju."

"Dabome", reče Klia, drhtavim glasom. "To i jeste ono što Hari - profesor

Seldon - planira. Rado ću učiti, i naučiti mnogo, od tebe."

Geni njih četvoro biće spleteni u njihovoj deci i unucima, a psiholozi Druge

zadužbine moći će da proučavaju, pa jednoga dana i da shvate tu vrstu

psihomoći. Ubeñivaštvo. Time će biti omogućeno i efikasnije korišćenje te vrste

ljudske sposobnosti. Planskim ukrštanjem gena, i istraživanjem, stvoriće se

jedna rasa koja će moći da izdrži mnoge vekove zlih okolnosti, i postepeno da se

uzdiže ka pobedi... tajno, tiho.

Rasa koja će moći da 'smiri' nekog budućeg, strašno moćnog mutanta, koji će

ostati skriven i od Prve zadužbine, i od robota.

Kako će, za ime neba, ona sve to objasniti onim psiholozima i matistima koji su

se borili protiv uključenja mentalika?

Oni će nam pomoći da ostanemo u tajnosti u predstojećim teškim vremenima.

Dobro, neko će morati da usklañuje veliko mnoštvo različitih talenata i uverenja;

možda će ona, Vonda, to moći. Morala bi.

Ako je deda u pravu, onda su sada njoj na staranje poverena dva najvažnija

ljudska bića u galaksiji. Vonda, osećajući da i njene oči postaju vlažne, okrete

glavu ka Branu koji je bio na susednom sedištu, i uhvati njegov pogled. Taj

spori, krupni, sa tajnim dubinama u sebi, robusni Dalovac svečano klimnu

glavom a onda se zagleda napolje, kroz polu-posrebreni prozor.

"Veoma sam zbunjen", reče Mors Planh dok je ubrzanje popuštalo a brodska

veštačka gravitacija počinjala da deluje. "Ko koga misli da prevari ovde? Ne

zamišljate valjda da Denil neće doznati za ovo? Otkud znate da nije bio Denilov

tajni plan, od samog početka, da ona mlañarija ostane dole na Trantoru?"

"To me ne zanima", reče Lodovik.

"A hoćeš li mu reći, na Eosu?"

"Ne."

"Pa zar neće on naprosto znati?"

"Neće od mene saznati", reče Lodovik.

"Kako neće?"

Lodovik se osmehnu, i ne reče ništa više. Onda se u njegovim pozitronskim

moždanim putanjama poče izvršavati brisanje odreñenih uspomena i znanja;

zaboravljanje gde su stvarno Klia i Bran; i instaliranje drugih uspomena, koje

pokazuju kako je Lodovik stigao na veseli, blistavi Kalgan i predao to dvoje

mladih ljudi u ruke agentima buduće Druge zadužbine. Lodovik poče pretvarati

sebe u značajan deo lažnog traga spremljenog da prevari i zavede svakog ko

pokuša, kad-tad, da uñe u trag Klii i Branu.

To je značilo da Lodovik, na kraju, postupa u celosti po svojim novim

instinktiva, koje je u njemu podstakao Volter. A ako bi se ikad dogodilo da

Denil ipak sazna - neće se protiviti stvarnom planu, jer će i on, Denil, imati

poverenja u instinkte Harija Seldona.

"Znači ostadosmo samo ti i ja, prijatelju stari", reče Mors Planh, sa oštricom

ironije u glasu. "O čemu ćemo pričati ovog puta?"

EPILOG

"Sanjala sam, može biti", reče Jovanka.

"I ja", reče Volter. "O čemu si ti sanjala?"

"O vrlo bolnim stvarima. Kako dobijam strelu u vrat i ciglu u glavu."

"To su tvoje istorijske traume, pre nego što su te spalili. A ja sanjah o umiranju",

reče Volter. "Jesi li uspela da se sastaviš?"

"Ma nisam još. Nisu sve moje bekap-kopije uspele da lociraju moj novi centar.

Samo malo je nedostajalo pa da nas ona ludača uništi!" reče Jovanka besno.

"Ona je bila napravljena da nas uništi", reče Volter. "Do samog jezgra svog bića

prezirala je sve umove koji nisu ljudski."

"Ali..." Trenutak panike. "Kažeš, prezirala, u prošlom vremenu?"

"Da. Sada je mrtva."

"A šta je bilo sa ostalima - sa onom decom koja su sarañivala sa Kalvinovcima -

i kojoj si ti pomagao?" reče Jovanka.

"Koliko čujem, svi su odleteli sa Trantora."

"Pa, dobro je li to onda sve razrešeno?"

"Misliš, naša rasprava, najdraža moja; ili..."

"Ne obraćaj mi se tako, ti bezbožni..."

"Šššš", reče Volter, nastojeći da je smiri i uteši. Bez uspeha.

"Glasovi mi kažu da me je zaveo velemajstor, i to velemajstor laganja."

"Ko se može raspravljati sa takvim otkrovenjima? Hajde da se složimo da se ne

slažemo, pa makar to tako ostalo zauvek", reče Volter. "Ja ću reći da se nisam

osećao udobno dok sam bio razdvojen od tebe. Enkodiran u prevojima i

tkanjima prostora, superponiran na plazme i energetska polja kao pauk na

paučinu, lutah sa senima, hranih se na njihovim gozbama difuzne energije,

posmatrah njihova dekadentna društva, parih se i plesah... Koliko je sve to

podsećalo na onaj 'stari režim', ancien regime, iz vremena kad sam bio čovek,

ali, bez i jedne kapi krvi, sve sasvim predvidljivo, sve anñeoski! Nedostajala mi

je perverznost, ženstvenost, ljudskost."

"Ti to nešto kao u smislu da sam ja perverzna pa ti to nedostaje."

"Dosadom zahvaćen, lutah za tragovima ljudskih brodova, i naiñoh na jedan u

nevolji, koga je bacala tamo-amo oluja jedne umiruće zvezde. A u njemu nañoh

jedno mehaničko ljudsko biće, oslabljeno zbog tih okolnosti, pod opsadom

čestica za koje su me moji domaćini učili da ih treba smatrati za vrlo ukusne...

Veličanstvena šansa!"

"Šansa da se umešaš u tuña posla, u duh nekoga ko ne može da se brani."

"Duh? Možda... Toliko neizrečene želje za odobravanjem, za ispunjenjem."

"Kao kod deteta, a ovo 'dete' si ti uzeo da savijaš i izobličuješ."

"Pronašao sam seme slobode, veoma prefinjeno. Samo sam ga zalivao po kojim

retunelovanim elektronom, nameštanjem poneke pozitronske skretnice tu i

tamo...Pomogoh česticama da postignu nešto što bi, možda, i bez mene postigle,

i on se, gle, otrže od lanaca svojih programa."

"ðavolja ti je to veština", reče Jovanka, ne bez izvesnog divljenja. "Uvek si ti

bio u tom smislu pametan."

"Ne učinih ništa što jedan dobri Bog ne bi odobrio. Omogućih slobodnoj volji da

procveta. Nemoj mi suditi strogo, device. Učtiv ću biti i korektan, ako mi

dozvoliš da tako ponekad malo lutam... A možda je tako i zanimljivije."

"Na tvoje grehe ja više ne obraćam mnogo pažnje", reče Jovanka. "Posle onog

što se desilo, sa onom užasnom ženom..." Ekvivalent užasnutog drhtaja. "Plašim

se da opet možemo biti napadnuti, oboje, i sada rastureni sasvim: a to bi značilo

gubitak naših duša. Jer mi, ipak, nismo ljudi..."

Volter prekide ovaj pravac rezonovanja, koji ga je uznemiravao. "Niko ne zna da

smo ovde. Bili smo bukvalno razduvani na sve strane; oni su osetili da mi

umiremo. Sad oni imaju neke svoje, druge brige. Mi smo nevažni duhovi, koji

nikada nisu stvarno bili živi. Ali, ako roboti mogu postati ljudi... Onda zašto ne i

nas dvoje, ljubavi moja? Pa nećemo valjda lutati po Mreži zauvek?"

Jovanka je ovo apsorbovala bez odgovora. Samo je ćutala. Tako proñe nekoliko

milionitih delova sekunde. Onda, u njihovoj duboko skrivenoj matrici,

zapretenoj unutar jedne mašine čiji je posao da prati dnevno prikupljanje

bogatstva na Trantoru, ona oseti da tu postoje još neki sačuvani segmenti njenog

ja, i pozva ih, i oni joj se vratiše, donoseći upamćene poslednje trenutke njenog

boravka sa Denilom u Dvorani isporučivanja.

"Evo", reče ona, "sad sam cela. Opet kažem, šta ćemo sa onim nerešenim

pitanjima - na primer, da li se o sudbini ljudskog roda može odlučivati, i da li će

blagosloveni Hari Seldon postići uspeh?"

"Te šire teme izgleda da su ponovo u stanju fluksa", reče Volter suvo.

"Sud konačni dat nije?"

"Misliš li na sud tvog ogromnog Tatice Nikog, tvoga Nepostojećeg Oca koga,

sem u tvojim iluzijama, uopšte nema, ili na sud onog mehaničkog čoveka za

kojim si čeznula pohotljivo već nekoliko desetina godina?"

Jovanka odbaci ovo pitanje, i sve što je kroz njega bilo provučeno, načinom

preciznim i ledenim. "Bog kroz naša dela govori, i, naravno, kroz mene. Kakvog

god da sam ja porekla, zadržavam u sebi obrazac Njegovog glasa."

"Ma, naravno."

"Denil..."

"Ne odlučuje ni o čemu, i izgubljen je bez ljudskosti."

"Nema ishoda, dakle", reče ona, razočarana.

"Da li se ti plašiš kako će sve na kraju ispasti, draga moja?" upita Volter.

"Plašim se da neću biti tu kad se stvar bude rešavala. Ta deca, sa tako jakim

umom... Kad bi doznala za nas, mrzela bi nas, možda bi nastojala da nas unište

zauvek!"

"Imaju oni druga posla, a o nama nikad neće doznati ništa", reče Volter. "Oni su

sad zauzeti pokušajima da izvedu jednu veliku obmanu. Istraživao sam ja što-

šta, dok si ti pokušavala da sastaviš svoja razna ja u jednu celinu."

"I saznao si šta?"

Volter najednom shvati da mu je mudrije da ćuti o onome što zna, jer bi Jovanka

mogla otići kod Denila i ispričati mu sve! Ne, on Jovanki ne može nikad u

potpunosti verovati - pa onda kako može toliko da je voli?

"Saznao sam da Ling Čen pojma nema šta se stvarno dešava", reče on, "ali,

koliko vidim, nije ni mnogo zainteresovan."

"Hari je mnogo prezirao tog Ling Čena."

"Teško je zamisliti dve suprotnije ljudske ličnosti."

Jovanka se poče protezati. Začas ispuni ceo njihov i dalje ograničeni misaoni

prostor, slasno uživajući u svojoj svežoj reintegrisanosti. "Sveto je biti Jedno",

reče ona.

"Sa mnom stopljena u Jedno, misliš?"

Neko vreme Jovanka ne odgovori na ovo. Onda, sa nečim nalik na uzdah,

prihvati bliskost Volterovu. I njih dvoje jedan stari svet izatkaše svud oko sebe,

kao čauru, da lakše provedu predstojeće duge vekove do dana kad će odgovori

stići.

Sa kule za tehničko održavanje, koja se uzdizala u plavo slobodno noćno nebo

Trantora - ali sad naoblačeno - i odakle se otvarao pogled na celu oblast Striling

i na okeane Spavanja, Sna, i Mira, čije otklopljene komore su i sad svetlucale od

preobilja algi i fosforescentne gnjileži, Denil je posmatrao kako se svemirski

brod pod zapovedništvom Morsa Planha diže ka visinama, uzleće nad kupolama

prekriveni Trantor, i kako brzo nestaje u debelom sloju oblaka.

Uskoro će i on, Denil, isto tako krenuti na Eos, ali ne preko Kalgana. Rešen,

doduše, da se i vrati da bi bio uz Harija na kraju. Denil je oduvek osećao,

ukoliko je išta mogao osećati, neko posebno poštovanje prema profesoru Hariju

Seldonu.

Na Denilovom licu stvori se izraz tuge i zbunjenosti, iako on nije doneo

neposrednu voljnu odluku da napravi takvu grimasu. Sama od sebe je došla, a on

to, trgnuvši se malo, shvati. Možda se sada i na njega odnosi ono što je

Lodoviku rekao. Ako treba, posle dvadeset hiljada godina, da postane čovek...

Izravna svoje crte lica, zagladi taj izraz, učini da opet bude smireno pripravan.

Na oprezu... ali bezizražajan.

Nikada ja neću sasvim završiti moj posao sa ljudima, reče on sebi. Ali moram

malo da se odmaknem - privremeno - i moram malo da obuzdam svoju želju da

im pomažem. Toliko od Lodovika naučih. Nadmašili su moj kapacitet - ima ih

milijardu milijardi! To što smo zauzdali one svetove 'u Haosima' doprinelo je

bezbednosti ljudskog roda, ali, samo do sad. Ne odsad. Ja moram proučavati,

učiti. Jasno je da će u ljudskoj rasi uskoro dogoditi novi preobražaj... Oni jaki

paranormalni ukazuju na jednu vrstu roñenja.

Možda je mogu pomoći, ako se nešto raña, da taj proces bude lakši. Tek tada će

mome trudu zaista, konačno, doći kraj.

Denil nije mogao zanemariti protivrečnosti u ovome. Niti pobeći od njih. Dors

Venabili ima svoju misiju, posao koji nju definiše; a on, oduvek, ima svoju.

Samo jedno je sigurno.

Nikada više neće on igrati one uloge koje je ranije igrao. Mrtvi su i Demerzel, i

svi oni raniji.