. t

Michal Sl6dedekInstitut za filozofiju i dru5tvenu teorijuBeosrad

U D K 1 0 1 . 8 : 1 9

Originalni naudni rad

ISTORIJA FILOZOFIJE:MOGUENOSTI INTERPRETACIJE

I

Laidkom se mi5ljenju dini da ne postoje bitne razlike u treti-ranju istorija pojedinih oblasti kulture. Pi5u6i, medutim, o istorijipolitike, umetnosti itd. istoridari ne moraju posedovati sffudno zna-nje o svojim podrudjima istraZivanja. Od njih niko ne odekuje dabudu vrsni politidari, talentovani umetnici ili vrhunski naudnici,kao Sto ni poznavanje istorije politike, umetnosti ili nauke nipo5tonije nuZan uslov da bi se neko uspeSno bavio tim delatnostima.Sensus bonis se mirne du5e slaZe sa ovim: to su trivijalne dinjeniceo kojima je izli5na svaka rasprava, ali taj zdravorazumski duh pro-Siruje ovakvo shvatanje i na filozofiju. Za5to bi filozofija i njenaistorija predstavljala presedan i zahtevala od istoridara sposobnostspekulativnog razmi5ljanja, za5to istoridar filozofije ne moZe bitiamater u filozofiji, nezainteresovani posmatrad odnosno nepris-trasni sudija? MoLda zbog toga Sto, npr., istoridar umetnosti ve6ima istoriju pred sobom, pretpostavlja da se umetnost istorijskimenja, modifikuje i razvija, dok pravi istoridar filozofije upu6uje,sebi i drug_ima, pseudo-naivno pitanje: Ima li uop5te filozofija nekuistoriju? Sta znadi za jednu oblast ljudske delatnosti to da ona,,ima" istoriju, da li je ona ,,ima" onako kao 5to ku6a ima temelje adovek telo? Nedostatak ili moZda komparativna prednost filozofijeu odnosu na druge sfere kulture jeste, Sto ona mora tematizovati(Sto znadi problematizovati, postaviti u pitanje) i pojam istorije, ipojam sebe same.

Ozbiljna teSkoia tako nastaje ve6 pri promiSljanju same is-torije. Da li pisati istoriju znadi pripovedati jednim kvazinaudnim,objektivistiikim manirom jednu pridu, dati saZet isedak ili prikaznajznadajnijih zbivanja jedne, u sludaju filozofije, pomalo anahroneodiseje duha? Radi li se pri tome o miSljenju, se6anju ili pamienju,

FoD

N

J

t59

v(.)

Jo

J

c)=

kdtici ili anamnezi, o interpretaciji ili reinterpretaciji? O konstru-kciji, rekonstrukciji ili dekonstrukciji? O dokazivanju ili tumade-nju, izno5enju argumenatairazloga ili o deskripciji filozofskihsistema? Ili, moZda, pre svih ovih pitanja treba (is)pitati radi li seuop5te jo5 o jednoj jedinstvenoj istoriji filozofije?

S ovim je pitanjem povezan i problem jedinstva tzv' istorijesveta, pri demu se postavlja pitanje postoji li jedna istorija kaokontinuum procesa sa sinhrono56u progresa ili regresa morala, poli-tike, tehnologije, umetnosti itd. Cini se da bar neke od krajnjeparcijalnih istorija dostiZu svoja zami5ljena idealna odredenja ilise bar neprestano primidu svom ciljno-racionalnom ispunjenju,tako da je istorijat nekih predmeta zavr5en, odnosno dovr5en, anjihovo je entelehi.jsko stanje aktuelno ostvareno. Prost primer bilobi, recimo, merenje vremena: svi zahtevi koje merenje vremenaiziskuje, kao npr. pouzdanost, jednostavnost, preciznost i jasno6a

oditovanja ve6 su ostvareni, tako daje istorija dasovnika dovr5ena.Po5to je postignuta optimalna performansa, varijantno je jedinopraktidno prilagodavanje ekonomskim potrebama izrade dasovnika.U istoriji filozofije a, sre6om, i u onoj hiperbolidkoj ,,svetskojistoriji", istoriji politike, taj je zahtev za ostvarenjem i finalizova-njem istorijskog projekta li5en smisla. Ipak, jedna od najreziste-ntnijih zabluda o istoriji jeste upravo shvatanje istoridnosti kaohoda tehnidkog samousavr5avanja bilo nauke, knjiZevnosti ili mu-zike, bilo druStva ili filozofije, pri demu je svakaetapa ketanjanuZna karika razvoja. Aplikacija paradigme tehnidkog ciljno-racionalnog delanja na ove oblasti pri svakom bliZem ispitivanjupokazuje se kao apsurdna; dak ni religija ne zavr5ava u konsekven-tnom i konzistenom monoteizmu, po5to se s vfemena na vremepostavljaju reformatorski zahtevi za,distijom",,,iskonskijom", dak-le i savr5enijom verom.

Klasidna slika istorije filozofije visi na istoj pozadini kao iistorija sveta. I u jednoj i u drugoj zahtev za obuhvatno56u dolaziu koliziju sa zahtevom za informativnolu interpretacije. Napisatiistoriju civilizacije zahteva najobuhvatniji moguii posao, posaoarhivara ili, bolje, biografa mormonske enciklopedije mrtvih' Onabi obuhvatala i istoriju politike, i istoriju fizike, i istoriju arhitekture,i istoriju filozofije; u takvoj bi istoriji ravnopravno sudelovali Hani-bal, Kant i Le Korbizje. To bi bio bezgranidan posao konjunkcijesvih lidnosti i dogactaja u jednu maksimalnoentropijsku celinu, aisto tako bi bilo ,,neosnovano verovati da bi se povedanjem broja

160

saradnika i intenzivnijim istraZivabkim radom postigao bolji rezul-tat: zbog toga Sto istorija teZi otkrivanju znadenja, ona sebe samuosuduje na to da bira oblasti, razdoblja, ljudske grupe i pojedinceu tim grupama, i da ih kao diskontinuirane figure izdvaja iz konti-nuuma koji, u najboljem sludaju, moZe da posluZi kao pozadinaslike. Jedna zaista sveobuhvatna istorija sama bi sebe neutralizova-la: rezultat koji bi postigla bio bi ravan nuli".r

Drugim redima, sa obimom unesenih podataka smanjuje seeksplanatoma mo6 jednog istorijskog dela, odnosno svaka pojedinaknjiga istorije mora da balansira i koordini5e dinjenice sa istorijskimhipotezama. eini se da istorija filozofije ne predstavlj a iz:uzetak.Otuda nelagodnost pri susretu sa svakom opseZnijom istorijomfilozofije: ideja iscrpnosti dovedena do konsekvenci predstavljalabi nemogui zahtev. Sveobuhvatna istorija filozofije, makar i zaobi-lazila reference na druStveni okvir i lidnost samog mislioca, bila biknjiga-monstrum, delo nepregledno, gigantsko i konfuzno.

Prigovor bi glasio: ,,Ali u istoriji filozofije stvari stoje dru-gadije. U njoj uvek moZemo razluditi podrudje na kome Zelimo darazmatramo istorijske promene i tako izbegnemo konfuziju, inter-ferenciju bitnih dinjenica sa nevaZnim pozicijama i kontingentnimstavovima". Uzmimo, ipak, u ruke bilo koju od knjiga sa nazivomIstorija filozofije i videiemo da to nije sludaj. DruStveno-istorijski,politidki i naudni kontekst, ako vei nije u njima detaljnije obraden,ondaje bar ovla5 naznaten; personalna biografija filozofa takodeje zastupljena, tako da se neretko filozofeme isprepli6u sa eksternimdinjenicama, a sve one zajedno sa subjektivnim sludajnostima iidiosinkrazijama karaktera filozofa. Osim toga, sveobuhvatnu kom-paktnu istoriju filozofije, diji bi sadrZaj bio netrivijalan, u principunije moguie niti zamisliti, a kamoli napisati.'Ako, npr., zavirimou Ejrovu knjigu ,,Filozofija u XX veku", videiemo da ditalac zain-teresovan za filozofiju prava ili filozofiju nauke ovde nede na6igotovo ni retka, kao 5to, uostalom, neie naii nijedan podatak omnogim znat ajnimkontinentalnim misliocima ovog stoleia. hena-gljeno bi bilo oceniti jednu takvu istoriju kao ignorantsku i dile-tantsku: ona sasvim ispunjava pretenzije svog domena interesova-

' Levi-Stros, K. , Divlja misao,Nolit, Beograd 1978, str. 325-326.2 Ovakvo tvrdenje zastupa jo5 i Mandelbaum u,,The History of Philosophy:

Some Methodological Issues", The Journal of Philosophy, No.'10, October 7977 ,kao i Rorti u ,,The Historiography of Philosophy: Four Genres", Philosophy inFllsrory, ed. R. Rorty, J. B. Schnewind, Q. Skinner, Cambridge 1984.

Fo

N

J

161

v(.)

Jo

J

c)=

kdtici ili anamnezi, o interpretaciji ili reinterpretaciji? O konstru-kciji, rekonstrukciji ili dekonstrukciji? O dokazivanju ili tumade-nju, izno5enju argumenatairazloga ili o deskripciji filozofskihsistema? Ili, moZda, pre svih ovih pitanja treba (is)pitati radi li seuop5te jo5 o jednoj jedinstvenoj istoriji filozofije?

S ovim je pitanjem povezan i problem jedinstva tzv' istorijesveta, pri demu se postavlja pitanje postoji li jedna istorija kaokontinuum procesa sa sinhrono56u progresa ili regresa morala, poli-tike, tehnologije, umetnosti itd. Cini se da bar neke od krajnjeparcijalnih istorija dostiZu svoja zami5ljena idealna odredenja ilise bar neprestano primidu svom ciljno-racionalnom ispunjenju,tako da je istorijat nekih predmeta zavr5en, odnosno dovr5en, anjihovo je entelehi.jsko stanje aktuelno ostvareno. Prost primer bilobi, recimo, merenje vremena: svi zahtevi koje merenje vremenaiziskuje, kao npr. pouzdanost, jednostavnost, preciznost i jasno6a

oditovanja ve6 su ostvareni, tako daje istorija dasovnika dovr5ena.Po5to je postignuta optimalna performansa, varijantno je jedinopraktidno prilagodavanje ekonomskim potrebama izrade dasovnika.U istoriji filozofije a, sre6om, i u onoj hiperbolidkoj ,,svetskojistoriji", istoriji politike, taj je zahtev za ostvarenjem i finalizova-njem istorijskog projekta li5en smisla. Ipak, jedna od najreziste-ntnijih zabluda o istoriji jeste upravo shvatanje istoridnosti kaohoda tehnidkog samousavr5avanja bilo nauke, knjiZevnosti ili mu-zike, bilo druStva ili filozofije, pri demu je svakaetapa ketanjanuZna karika razvoja. Aplikacija paradigme tehnidkog ciljno-racionalnog delanja na ove oblasti pri svakom bliZem ispitivanjupokazuje se kao apsurdna; dak ni religija ne zavr5ava u konsekven-tnom i konzistenom monoteizmu, po5to se s vfemena na vremepostavljaju reformatorski zahtevi za,distijom",,,iskonskijom", dak-le i savr5enijom verom.

Klasidna slika istorije filozofije visi na istoj pozadini kao iistorija sveta. I u jednoj i u drugoj zahtev za obuhvatno56u dolaziu koliziju sa zahtevom za informativnolu interpretacije. Napisatiistoriju civilizacije zahteva najobuhvatniji moguii posao, posaoarhivara ili, bolje, biografa mormonske enciklopedije mrtvih' Onabi obuhvatala i istoriju politike, i istoriju fizike, i istoriju arhitekture,i istoriju filozofije; u takvoj bi istoriji ravnopravno sudelovali Hani-bal, Kant i Le Korbizje. To bi bio bezgranidan posao konjunkcijesvih lidnosti i dogactaja u jednu maksimalnoentropijsku celinu, aisto tako bi bilo ,,neosnovano verovati da bi se povedanjem broja

160

saradnika i intenzivnijim istraZivabkim radom postigao bolji rezul-tat: zbog toga Sto istorija teZi otkrivanju znadenja, ona sebe samuosuduje na to da bira oblasti, razdoblja, ljudske grupe i pojedinceu tim grupama, i da ih kao diskontinuirane figure izdvaja iz konti-nuuma koji, u najboljem sludaju, moZe da posluZi kao pozadinaslike. Jedna zaista sveobuhvatna istorija sama bi sebe neutralizova-la: rezultat koji bi postigla bio bi ravan nuli".r

Drugim redima, sa obimom unesenih podataka smanjuje seeksplanatoma mo6 jednog istorijskog dela, odnosno svaka pojedinaknjiga istorije mora da balansira i koordini5e dinjenice sa istorijskimhipotezama. eini se da istorija filozofije ne predstavlj a iz:uzetak.Otuda nelagodnost pri susretu sa svakom opseZnijom istorijomfilozofije: ideja iscrpnosti dovedena do konsekvenci predstavljalabi nemogui zahtev. Sveobuhvatna istorija filozofije, makar i zaobi-lazila reference na druStveni okvir i lidnost samog mislioca, bila biknjiga-monstrum, delo nepregledno, gigantsko i konfuzno.

Prigovor bi glasio: ,,Ali u istoriji filozofije stvari stoje dru-gadije. U njoj uvek moZemo razluditi podrudje na kome Zelimo darazmatramo istorijske promene i tako izbegnemo konfuziju, inter-ferenciju bitnih dinjenica sa nevaZnim pozicijama i kontingentnimstavovima". Uzmimo, ipak, u ruke bilo koju od knjiga sa nazivomIstorija filozofije i videiemo da to nije sludaj. DruStveno-istorijski,politidki i naudni kontekst, ako vei nije u njima detaljnije obraden,ondaje bar ovla5 naznaten; personalna biografija filozofa takodeje zastupljena, tako da se neretko filozofeme isprepli6u sa eksternimdinjenicama, a sve one zajedno sa subjektivnim sludajnostima iidiosinkrazijama karaktera filozofa. Osim toga, sveobuhvatnu kom-paktnu istoriju filozofije, diji bi sadrZaj bio netrivijalan, u principunije moguie niti zamisliti, a kamoli napisati.'Ako, npr., zavirimou Ejrovu knjigu ,,Filozofija u XX veku", videiemo da ditalac zain-teresovan za filozofiju prava ili filozofiju nauke ovde nede na6igotovo ni retka, kao 5to, uostalom, neie naii nijedan podatak omnogim znat ajnimkontinentalnim misliocima ovog stoleia. hena-gljeno bi bilo oceniti jednu takvu istoriju kao ignorantsku i dile-tantsku: ona sasvim ispunjava pretenzije svog domena interesova-

' Levi-Stros, K. , Divlja misao,Nolit, Beograd 1978, str. 325-326.2 Ovakvo tvrdenje zastupa jo5 i Mandelbaum u,,The History of Philosophy:

Some Methodological Issues", The Journal of Philosophy, No.'10, October 7977 ,kao i Rorti u ,,The Historiography of Philosophy: Four Genres", Philosophy inFllsrory, ed. R. Rorty, J. B. Schnewind, Q. Skinner, Cambridge 1984.

Fo

N

J

161

N

3tr

!4()

JU)

,l

(.)

nja. No ova Ejrova istorija, kao i sve istorije filozofije slidne njoj,usprkos tome gaji jo5 i pretenzije za iscrpno5iu i temeljito5du utretiranju problema iz istorije filozofije. Razlog tome leZi u impli-citnoj intuiciji istoridara o postojanju fundamentalnih problema,,dvrstog jezgra" imanentnog svakoj pravoj, esencijalnoj filozo-fiji. Dijametralno suprotnu poziciju zauzimaju Rorti i fukoovskiinspirisani dekonstruktivisti tvrdeii da ne postoje zajednidke tad-ke kontinuuma filozofije,veC da izmedu epohalno distanciranihsistema mi5ljenja, kao i izmedu nesamerljivih (inkomensurabil-nih) edificirajudih filozofija postoje medusobno disparatni pro-blemi, teme, interesi, metode. Jedina pouka koju iz istorije filozo-fije moZemo izvuii jeste da su pretenzije smrtnika komidno uza-ludne. Pri tome ne mora da vlada jedino vedro raspoloZenje: hege-lovski bi se ovakva vrsta kontinuirane istoridnosti mogla ozna-diti kao put odaja. Odakle onda i zbog dega uop5te reference napretlabnje filozofije, evociranje pro5losti i minulog, invokacijeAristotela, Hobsa, Lajbnica, Kanta itd.? Samo radi ilustracije daje knjiga istorije filozofije kolekcija antikviteta, specimena prohu-jalih vremena? Ako bi se uop5te mogao postaviti zadatak isto-rije filozofije, on bi traiio prelazak preko megalomanije sveobu-hvatnosti ,jakih" istorija, preko ignorisanja veza, odnosa i medu-sobnog uticaja filozofija, kao i preko indiferentnosti prema ne-istomi5ljenicima ka skromnijem zadatku rekonstrukcije smisao-nosti.

II

Osobina ranijih istorija filozofije jeste implicitno ili ekspli-citno postuliranje ,,dvrstog jezgra" filozofije i, shodno tome, funda-mentalnih problema, bilo da se epistemoloSki problemi (ili nekidrugi) pretpostavljaju ontolo5kim (ili bilo kojim drugim), bilo ob-ratno. Pitanje postojanja tog i takvog jezgranije swar toliko istorijekoliko same filozofije. Koliko je problematidna funkcija istoridnos-ti, u istoj se meri stvar komplikuje kada se bavimo samom filozofi-jom u istoriji filozofije.

Prihva6eno je mi5ljenje da je odreclenje filozofije nejasno.Takocle je op5tepriznato da se do tog odredenja ne moZe do6i nipreko ostenzivne definicije u kojoj bi neki stavovi bili egzemplarnistavovi filozofije, niti ikakvom deskripcijom grupe predmeta i prob-

lema, koje bi obuhvatala istinska, autentidna filozofija.' Takvufilozofiju predstavljala bi, prema mnenju, dela Platona, Loka, Kantaili Hegela, na primer. Linija manjeg otpora prihvatila bi da u spisakfilozofske literature uvrsti, recimo, Aristotelovu Metafiziku ili Vit-gen5tajnov Tractatus. No zdravorazumska pozicija te5ko da naszadovoljava: gde da svrstamo Aristotelovu Retoriku ili KantovuOpitu istoriju prirode i teoriju neba? Rorti nas podseda na te5koiuda ovakva,,velika prida" filozofije neopravdano prenebregava (des-to i krucijalni) uticaj takvih scriptores minores kao Sto su, npr.Lul, Volf ili E. Hartman. Postoje, takode, mnogi autori koji seopiru svakoj klasifikaciji u neku od naudnih,literamih ili filozofskihdisciplina - figure kao 5to su Paracelzus, Kjerkegor, Lesing iliFrojd. Sve pro5le, kao i bilo koje ubudude napisane istorije filozofijene mogu da ispunjavaju svoju kritidku funkciju pridrZavajuii sejedino i samo ,,fundamentalnih" filozofskih dela i najeminentnijihmislilaca. Svaka je istorija viSe-manje razvodnjena i ne sastoji sejedino od prikaza, obrade i tumadenja esencijalnih teorija.

Slededa konsekvenca jedne ,,slabe" istorije filozofije jesteporicanje postojanja jedinstvenih tadaka fokusiranja svih filozof-skih problema, tako da nijedno od pitanja vrste ,,Sta je dobro?",,,Sta podrazumevamo pod znanjem]", ,,Kako je tokom istorijeodredivan smisao bivswovanja?" ili ,,Sta su Aristotel, Platon, TomaAkvinski ili Frege mislili pod znadenjem?"o ne moZe biti metodo-lo5ki oslonac svih drugih pitanja formiranih tokom istorije. To jo5vi5e destabilizuje poredak istorijski relevantnih filozofa po5to uzavisnosti od filozofske discipline i njoj adekvatne problematikeruzliliti mislioci imaju razlidit znalaj. Obraclujuii istorijat etikeuzima6emo u obzir Epikura, T. Rida i Rolsa, a zaobi6i Lesinga,Fidlera i Benzea, dok 6emo pi5uii o estetici postupiti dijametralnosuprotno. To je i Mandelbaumova ideja kada tvrdi da ,,istori6ari

3 Ovakvo bi stanoviSte prepostavljalo postojanje apsolutnog znanja -

takvog koje bi predstavljalo ,,teZnju da raskinemo sa beskrajnim procesom znadenjai tumadenja i da se suodimo sa neposredno56u". (R. Bernitajn,,,Filozofija: istorijskadisciplina" u: Filozofija i duino ,br. l/1987, str. 7l) Poslednje pokulaje obnavljanjate u kajnjoj liniji utopijske pozicije Bemstajn vidi u pojavama dva dominantnapravca s podetka ovog stoleia - u fenomenologiji i logidkom pozitivizmu i njihovomnaporu za otkrivanjem krajnjeg, apodiktidkog fundiranja znanja. O tome viSe uBern5tajnovoj knjizi Beyond Objectivism and Relativism (Philadelphia, Universityof Pennsylvania Press, 1983).

o O torn" opSirnije govori Rorti u veC pomenutom Clanku ,,The Historiog-raphy ofPhilosophy: Four Genres".

rot 163

N

3tr

!4()

JU)

,l

(.)

nja. No ova Ejrova istorija, kao i sve istorije filozofije slidne njoj,usprkos tome gaji jo5 i pretenzije za iscrpno5iu i temeljito5du utretiranju problema iz istorije filozofije. Razlog tome leZi u impli-citnoj intuiciji istoridara o postojanju fundamentalnih problema,,dvrstog jezgra" imanentnog svakoj pravoj, esencijalnoj filozo-fiji. Dijametralno suprotnu poziciju zauzimaju Rorti i fukoovskiinspirisani dekonstruktivisti tvrdeii da ne postoje zajednidke tad-ke kontinuuma filozofije,veC da izmedu epohalno distanciranihsistema mi5ljenja, kao i izmedu nesamerljivih (inkomensurabil-nih) edificirajudih filozofija postoje medusobno disparatni pro-blemi, teme, interesi, metode. Jedina pouka koju iz istorije filozo-fije moZemo izvuii jeste da su pretenzije smrtnika komidno uza-ludne. Pri tome ne mora da vlada jedino vedro raspoloZenje: hege-lovski bi se ovakva vrsta kontinuirane istoridnosti mogla ozna-diti kao put odaja. Odakle onda i zbog dega uop5te reference napretlabnje filozofije, evociranje pro5losti i minulog, invokacijeAristotela, Hobsa, Lajbnica, Kanta itd.? Samo radi ilustracije daje knjiga istorije filozofije kolekcija antikviteta, specimena prohu-jalih vremena? Ako bi se uop5te mogao postaviti zadatak isto-rije filozofije, on bi traiio prelazak preko megalomanije sveobu-hvatnosti ,jakih" istorija, preko ignorisanja veza, odnosa i medu-sobnog uticaja filozofija, kao i preko indiferentnosti prema ne-istomi5ljenicima ka skromnijem zadatku rekonstrukcije smisao-nosti.

II

Osobina ranijih istorija filozofije jeste implicitno ili ekspli-citno postuliranje ,,dvrstog jezgra" filozofije i, shodno tome, funda-mentalnih problema, bilo da se epistemoloSki problemi (ili nekidrugi) pretpostavljaju ontolo5kim (ili bilo kojim drugim), bilo ob-ratno. Pitanje postojanja tog i takvog jezgranije swar toliko istorijekoliko same filozofije. Koliko je problematidna funkcija istoridnos-ti, u istoj se meri stvar komplikuje kada se bavimo samom filozofi-jom u istoriji filozofije.

Prihva6eno je mi5ljenje da je odreclenje filozofije nejasno.Takocle je op5tepriznato da se do tog odredenja ne moZe do6i nipreko ostenzivne definicije u kojoj bi neki stavovi bili egzemplarnistavovi filozofije, niti ikakvom deskripcijom grupe predmeta i prob-

lema, koje bi obuhvatala istinska, autentidna filozofija.' Takvufilozofiju predstavljala bi, prema mnenju, dela Platona, Loka, Kantaili Hegela, na primer. Linija manjeg otpora prihvatila bi da u spisakfilozofske literature uvrsti, recimo, Aristotelovu Metafiziku ili Vit-gen5tajnov Tractatus. No zdravorazumska pozicija te5ko da naszadovoljava: gde da svrstamo Aristotelovu Retoriku ili KantovuOpitu istoriju prirode i teoriju neba? Rorti nas podseda na te5koiuda ovakva,,velika prida" filozofije neopravdano prenebregava (des-to i krucijalni) uticaj takvih scriptores minores kao Sto su, npr.Lul, Volf ili E. Hartman. Postoje, takode, mnogi autori koji seopiru svakoj klasifikaciji u neku od naudnih,literamih ili filozofskihdisciplina - figure kao 5to su Paracelzus, Kjerkegor, Lesing iliFrojd. Sve pro5le, kao i bilo koje ubudude napisane istorije filozofijene mogu da ispunjavaju svoju kritidku funkciju pridrZavajuii sejedino i samo ,,fundamentalnih" filozofskih dela i najeminentnijihmislilaca. Svaka je istorija viSe-manje razvodnjena i ne sastoji sejedino od prikaza, obrade i tumadenja esencijalnih teorija.

Slededa konsekvenca jedne ,,slabe" istorije filozofije jesteporicanje postojanja jedinstvenih tadaka fokusiranja svih filozof-skih problema, tako da nijedno od pitanja vrste ,,Sta je dobro?",,,Sta podrazumevamo pod znanjem]", ,,Kako je tokom istorijeodredivan smisao bivswovanja?" ili ,,Sta su Aristotel, Platon, TomaAkvinski ili Frege mislili pod znadenjem?"o ne moZe biti metodo-lo5ki oslonac svih drugih pitanja formiranih tokom istorije. To jo5vi5e destabilizuje poredak istorijski relevantnih filozofa po5to uzavisnosti od filozofske discipline i njoj adekvatne problematikeruzliliti mislioci imaju razlidit znalaj. Obraclujuii istorijat etikeuzima6emo u obzir Epikura, T. Rida i Rolsa, a zaobi6i Lesinga,Fidlera i Benzea, dok 6emo pi5uii o estetici postupiti dijametralnosuprotno. To je i Mandelbaumova ideja kada tvrdi da ,,istori6ari

3 Ovakvo bi stanoviSte prepostavljalo postojanje apsolutnog znanja -

takvog koje bi predstavljalo ,,teZnju da raskinemo sa beskrajnim procesom znadenjai tumadenja i da se suodimo sa neposredno56u". (R. Bernitajn,,,Filozofija: istorijskadisciplina" u: Filozofija i duino ,br. l/1987, str. 7l) Poslednje pokulaje obnavljanjate u kajnjoj liniji utopijske pozicije Bemstajn vidi u pojavama dva dominantnapravca s podetka ovog stoleia - u fenomenologiji i logidkom pozitivizmu i njihovomnaporu za otkrivanjem krajnjeg, apodiktidkog fundiranja znanja. O tome viSe uBern5tajnovoj knjizi Beyond Objectivism and Relativism (Philadelphia, Universityof Pennsylvania Press, 1983).

o O torn" opSirnije govori Rorti u veC pomenutom Clanku ,,The Historiog-raphy ofPhilosophy: Four Genres".

rot 163

F,(t)

P

ti

N

'l

'Q

Jq

J

EU

filozofije koji usmeravaju svoju paZnju na metafizidke i episte-molo5ke probleme_ ne ose6aju se pozvani da nzmatraju gledi5taRusoa i Herdera."'Njegov je zakljudak da pojedine filozofije neparticipiraju u jednoj ,,dubinskoj" istoriji filozofije inspirisanoj he-gelovstvom, ved svaka daje doprinos jednoj intemoj dijalekticiceline. U Rortijevoj veruiji tumadenja istorije filozofije dak i unutarjedne iste filozofske discipline razlltiti filozofski sistemi jesu nesa-merljivi. To je dalja radikalizacija pluralistidke pozicije, premakojoj u filozofiji samoj postoje ne samo nesamerljive (inkomensu-rabilne) disciplinarne matrice, vei i unutar disciplina fungirajudisparatne paradigme, tipovi mi5ljenja i nespojive diskursne for-macije. Odigledno je da ovakvu sliku treba u najmanju ruku ublaZiti,ako ne vei i potpuno odbaciti; nejasno je, naime, Sta onda pojmovi,,etika" ili ,,ontologija" uop5te oznadavaju. JoS je nejasnije na kojemisaohe tvorevine mislimo pod pojmom ,,filozofija"." Za ov:uhiperpluralistidku poziciju dak i najlabavija istorija filozofije bilabi totalitarizujuia.

Isto tako malo kao i literarnoZanrovska istorija filozofijezadovoljava i problemska istorija filozofije (kao 5to su npr. istorijeHartmana i Vindelbanda), koja sa punim pravom moZe poneti epitet,juke" istorije.T U ovoj je istoriji postuliran skup problema kon-:tituentnih po filozofiju i ti su problemi kostantni, viSe-manjenepromenjeni u celokupnom razvoju filozofije. Problemska istorijafilozofije najde56e je progresivistidka i podiva nd pretpostavci okumulativnom karakteru znanja, u kome sa povedanjem kvantumaiskustva i usavr5enjem metoda filozofsko znarye napreduje tokomistorije. Postoji, ipak, i regresivna varijanta koja tok istorije posmaftakao comrptio . Makoliko, moLda, izgleda neumesno Haj degerovo

' Mandelbaum, ,,The History..." , str. 572.6 Rorty u skladu sa svojim osnovnim intencijama radije govori o literar-

nim tvorevinama, tako da ni razmatranje istorije filozofije nije neki tip ili oblikmi5ljenja, vei su razliditi tipovi istorije filozofije (racionalno-rekonstruktivni,istorijsko-rekonstruktivni, duhovno-istorijski i doksografski) tek Zanrovi jednefi lozofskol iterarne jezidke i gre.

7 Osim rortijevskih Zanrova, u literarnoZanrovsku vrstu istorije spadajusva Fukoom inspirisana tumadenja istorije filozofije. Tu, takode, spada i Mandel-baumova potraga za ,,primary beliefs" u filozofijama pro5losti, po5to ova primarna(osnovna, temeljna) verovanja nisu spojena lancem medusobnih polemika okoodredenih pitanja, vei su ona separatnejedinice smisla pojedinih znadajnih filozofija.Ovakvo stanovi5te vodi ka poricanju znadaja jedne bitne institucije i konstituentefilozofije: kritike.

shvatanje filozofije proglasiti za problemsko (po5to se ovakva vrstaistorije filozofije uglavnom vezuje za neokantovce), to shvatanjeje po karakteru upravo takvo: sve dotada5nje filozofije, premaHajdegeru, na ovaj ili onaj nadin variraju istu temu metafizike -zaborav a pitanja smisla bivstvovanja. Antiproblemski pristup,medutim, poride da dak i pitanje bivstvovanja,bi(a, egzistencijeitd. zavreduje da bude primarnije i fundamentalnije od ostalih pitanja(etike ili estetike, na primer).

Problemska istorija zavr5ava najde5de u kvaziscijentizmu,u pseudoobjektivistidkoj nuZnosti i sigurnosti filozofskih zak-ljudaka; ona, takode, mora da postulira istorijski kontinuitet najbit-nijih filozofskih problema, kao i njhovu nuZnu egzistenciju u svimperiodima filozofskog stvaranja. Rorti smafra da nastavljadi prob-lemske (,,doksografske" u Rortijevoj terminologij i) filozofije mora-ju biti zabrinuti zbog,naprimer, odsustva ili siroma5tva poglavljaknjige istorije filozofije naslovljenih ,,Epistemologija u XVIstoleiu" ili ,,Filozofija morala u XII stole6u" ili ,,Logika u XVIII'stole6u" (primeri su Rortijevi).I literarnoZanrovska i problemskafilozofija istorije filozofije bremenite su te5ko6ama i jedna drugojupu6uju razloLne prigovore, koji se najde56e koncentri5u oko pitanjakonstantnosti ili varijabilnosti problema u istoriji filozofije. U demuje, dakle, problem pisanja istorije filozofije?

m

SAmo pisanje istorije filozofije ve6 pretpostavlja postojanjejednog problema, problema same istorije filozofije. Pitanje prob-lema u istoriji filozofije ima znadajnu relevanciju i nije izolovanood ostalih te5ko6a istraZivanja istorije filozofije: s njim su povezanadruga isto toliko krucijalna pitanja, kao Sto su npr. pitanja objekti-vizma i relativizma ili eksternih i internih dinilaca u filozofiji. Natestu problema u filozofiji opstaju ili padaju i sva globalna videnja,sve opSte karakterizacije istorije filozofije, tako da je postojanje ilinepostojanje problema relevantno u sludaju kada neki autor po-ku5ava da rasvetli tamu istorije filozofije svrstav5i sve filozofskesisteme u dogmatske ili kritidke, kritidke ili spekulativne, spekula-tivne ili naudne, sistematske ili edificirajuie.

Postoji zna(ajna korelacija izmedu tvrdenja o postojanjuproblema i kumulativistidke teorije znanja. Kontinuum filozofije

164 165

F,(t)

P

ti

N

'l

'Q

Jq

J

EU

filozofije koji usmeravaju svoju paZnju na metafizidke i episte-molo5ke probleme_ ne ose6aju se pozvani da nzmatraju gledi5taRusoa i Herdera."'Njegov je zakljudak da pojedine filozofije neparticipiraju u jednoj ,,dubinskoj" istoriji filozofije inspirisanoj he-gelovstvom, ved svaka daje doprinos jednoj intemoj dijalekticiceline. U Rortijevoj veruiji tumadenja istorije filozofije dak i unutarjedne iste filozofske discipline razlltiti filozofski sistemi jesu nesa-merljivi. To je dalja radikalizacija pluralistidke pozicije, premakojoj u filozofiji samoj postoje ne samo nesamerljive (inkomensu-rabilne) disciplinarne matrice, vei i unutar disciplina fungirajudisparatne paradigme, tipovi mi5ljenja i nespojive diskursne for-macije. Odigledno je da ovakvu sliku treba u najmanju ruku ublaZiti,ako ne vei i potpuno odbaciti; nejasno je, naime, Sta onda pojmovi,,etika" ili ,,ontologija" uop5te oznadavaju. JoS je nejasnije na kojemisaohe tvorevine mislimo pod pojmom ,,filozofija"." Za ov:uhiperpluralistidku poziciju dak i najlabavija istorija filozofije bilabi totalitarizujuia.

Isto tako malo kao i literarnoZanrovska istorija filozofijezadovoljava i problemska istorija filozofije (kao 5to su npr. istorijeHartmana i Vindelbanda), koja sa punim pravom moZe poneti epitet,juke" istorije.T U ovoj je istoriji postuliran skup problema kon-:tituentnih po filozofiju i ti su problemi kostantni, viSe-manjenepromenjeni u celokupnom razvoju filozofije. Problemska istorijafilozofije najde56e je progresivistidka i podiva nd pretpostavci okumulativnom karakteru znanja, u kome sa povedanjem kvantumaiskustva i usavr5enjem metoda filozofsko znarye napreduje tokomistorije. Postoji, ipak, i regresivna varijanta koja tok istorije posmaftakao comrptio . Makoliko, moLda, izgleda neumesno Haj degerovo

' Mandelbaum, ,,The History..." , str. 572.6 Rorty u skladu sa svojim osnovnim intencijama radije govori o literar-

nim tvorevinama, tako da ni razmatranje istorije filozofije nije neki tip ili oblikmi5ljenja, vei su razliditi tipovi istorije filozofije (racionalno-rekonstruktivni,istorijsko-rekonstruktivni, duhovno-istorijski i doksografski) tek Zanrovi jednefi lozofskol iterarne jezidke i gre.

7 Osim rortijevskih Zanrova, u literarnoZanrovsku vrstu istorije spadajusva Fukoom inspirisana tumadenja istorije filozofije. Tu, takode, spada i Mandel-baumova potraga za ,,primary beliefs" u filozofijama pro5losti, po5to ova primarna(osnovna, temeljna) verovanja nisu spojena lancem medusobnih polemika okoodredenih pitanja, vei su ona separatnejedinice smisla pojedinih znadajnih filozofija.Ovakvo stanovi5te vodi ka poricanju znadaja jedne bitne institucije i konstituentefilozofije: kritike.

shvatanje filozofije proglasiti za problemsko (po5to se ovakva vrstaistorije filozofije uglavnom vezuje za neokantovce), to shvatanjeje po karakteru upravo takvo: sve dotada5nje filozofije, premaHajdegeru, na ovaj ili onaj nadin variraju istu temu metafizike -zaborav a pitanja smisla bivstvovanja. Antiproblemski pristup,medutim, poride da dak i pitanje bivstvovanja,bi(a, egzistencijeitd. zavreduje da bude primarnije i fundamentalnije od ostalih pitanja(etike ili estetike, na primer).

Problemska istorija zavr5ava najde5de u kvaziscijentizmu,u pseudoobjektivistidkoj nuZnosti i sigurnosti filozofskih zak-ljudaka; ona, takode, mora da postulira istorijski kontinuitet najbit-nijih filozofskih problema, kao i njhovu nuZnu egzistenciju u svimperiodima filozofskog stvaranja. Rorti smafra da nastavljadi prob-lemske (,,doksografske" u Rortijevoj terminologij i) filozofije mora-ju biti zabrinuti zbog,naprimer, odsustva ili siroma5tva poglavljaknjige istorije filozofije naslovljenih ,,Epistemologija u XVIstoleiu" ili ,,Filozofija morala u XII stole6u" ili ,,Logika u XVIII'stole6u" (primeri su Rortijevi).I literarnoZanrovska i problemskafilozofija istorije filozofije bremenite su te5ko6ama i jedna drugojupu6uju razloLne prigovore, koji se najde56e koncentri5u oko pitanjakonstantnosti ili varijabilnosti problema u istoriji filozofije. U demuje, dakle, problem pisanja istorije filozofije?

m

SAmo pisanje istorije filozofije ve6 pretpostavlja postojanjejednog problema, problema same istorije filozofije. Pitanje prob-lema u istoriji filozofije ima znadajnu relevanciju i nije izolovanood ostalih te5ko6a istraZivanja istorije filozofije: s njim su povezanadruga isto toliko krucijalna pitanja, kao Sto su npr. pitanja objekti-vizma i relativizma ili eksternih i internih dinilaca u filozofiji. Natestu problema u filozofiji opstaju ili padaju i sva globalna videnja,sve opSte karakterizacije istorije filozofije, tako da je postojanje ilinepostojanje problema relevantno u sludaju kada neki autor po-ku5ava da rasvetli tamu istorije filozofije svrstav5i sve filozofskesisteme u dogmatske ili kritidke, kritidke ili spekulativne, spekula-tivne ili naudne, sistematske ili edificirajuie.

Postoji zna(ajna korelacija izmedu tvrdenja o postojanjuproblema i kumulativistidke teorije znanja. Kontinuum filozofije

164 165

v()

Jq

']

9

prikazan kroz prizmu kontinuuma problema podrazumeva i raz-re5enja problema koja se pribliZavaju istini. To je slika delatnostifilozofije kao Work in pogress: kao takva, ta delatnost desto zalazii u slepe ulice, ali sve svoje gre5ke onaje sposobna da ispravi, apogre5na stanovi5ta napusti ilijednostavno zanemari i tako produZisvoj pobedonosni hod. Nije neobidno Sto problemski pisane istorijefilozofije nastaju pod okriljem neokantovstva,jer upravo najde56eneokantovci smatraju pod filozofijom sumu razliiitih disciplinamihproblema (najbe5ie gnoseolo5kih i aksiolo5kih). Tumadenje istorijefilozofije joS jednom je vodeno prednacrtom same filozofije: to jezahtev da se sve filozofije smeste u Prokrustovu postelju skupaproblema. To je definitivno napu5tanje stanovi5ta koje filozofijuposmatra kao stvar ukusa, ili kao izbor zavistan od karaktera mis-liodeve lidnosti, ili kao egzistencijalnu odluku. Druga posledicaovakve istorije filozofije jeste prekinuta implicitna vrednosno-etidka nit, koja obavezuje fi,lozofiju za ispunjenje sluZbe idealnimzahtevima, ens perfectissimumu, prirodnom poretku, istorijskoj svr-si, ili, prostije, nit koja filozofiranje vodi ka telnji za sre6om.Filozofija koja potiskuje teZnju za sredom odigledno gaji pseudo-naudne pretenzije. Ovakva istorija filozofije ipak nosi jaku aisto-rijsku crtu tako Sto same probleme imunizuje i izoluje od istorijskihpromena.

Pi5u6i o takvoj vrsti ,,istorije", Gadamer tvrdi da ,,nema,uistinu, stajali5ta izvan povjesti, odakle bi se daa,,rnisliti identitetproblema u mijeni njegovih povijesnih poku5aja rje5enja". Ovakvafilozofska svest ,,nije vidjela nikakav problem u tome po demuono zapravo ,jesu' problemi".o Gadamer ovde ima u vidu Hart-manovu metodu istraZivanja filozofije i njene istorije. Hartman je,ipak, dobro uodio kako i sama istorija filozofije postaje aktuelnatek kada ona postane problem. S te sfiane gledi5ta istoriofilozofskarazmatranja Teofrasta, Diogena Laerta i celokupne doksografije inisu istorije filozofije u pravom smislu, po5to preuzimaju postojanjete istorije zdravorazumski, neproblematidno.

Pristupanje pisanju istorije filozofije, refleksija o drugim,pro5lim misaonim sistemima uvek je vei unapred vodena potrebomuspostavljanja relacija izmedu dotidnog sistema i celog (ili bardela) filozofskog univerzuma, dok je i sama ta potreba i motivacija

za rekonstruisanjem formirana tokom novovekovne istorije, Stozna(i danuZno podleZe samorefleksiji svojih pretpostavki. To znadida je, ipak, iluzoran hartmanovski projekat oduvanja identiteta prob-lema u promeni vremena, i da refleksija o samoj mogu6nosti prob-lema ujedno ,,pretvara probleme ponovo u pitanja koja se postavljajui koja svoj smisao imaju u svojoj motiv aciji" .'Aktivnost tumadenjaistorije filozofije ne postoji mimo nekog podsticaja za uspostav-ljanjem smisaonosti, koji potom prati svako istraZivanje, makarono bilo zasnovano na pogre5nim filozofskim ubedenjima. TimeHegelova ideja o nemogudnosti nefilozofskog, bezstajali5nog, ob-jektivistidkog i bezbojnog pisanja istorije filozofije dobija modifi-kovanu vizuru.Iz ove hegelovske zamisli mora se izbaciti nasiljenad filozofijama koje su inkopatibilne sa na5im stanovi5tem takoSto se odbacuje predstava o lancu samorazvoja istorije filozofije.Ni5ta nas ne spredava da tretiramo neku filozofiju kao smisaonu ada ta filozofija ne dopunjuje manjak istine svoje prethodnice, nitije ona preteda filozofije ili filozofija koje se pojavljuju posle nje.Model filozofije kao nadopune istinitosti prethodnih filozofija mo-del je kumulativistidke istorije, takve istorije koja je ve6 unapredpretpostavila progresiju kao metodolo5ko nadelo.

Tom modelu suprotstavlja se hermeneutidki model istra-Livanla istorije filozofije, koji, ipak, nije pro5ao bez modifikacijanastalih usred znadajnih kritika. Adomo Diltaju (a kasnije HabermasGadameru) prigovarao je da istorizam hermeneutike prihvata nekri-tidku poziciju i izbegava primenu bilo kakve istinitosne analizepro5lih filozofija. Diltajeva interpretacija filozofije, prema Adornu,predstavlja pad u odnosu na Hegela. Tretiraju6i pojedine filozofskesisteme i pravce kao svetonazor (pogled na svet), gubi se mogu6nostvrednovanja i kritike filozofskih stavova, dime se ujedno gubi mo-gu6nost odludivanja o istinitosti ili laZnosti pojedinih stavova, te-orija ili celih sistema. Takva interpretacija ne kreie se ,,ka sklopo-vima istine ili ka sklopovima pogre5nosti, vei, kako bi rekao Hegel,odozgo ide preko njih i li5ava sebe odludujudih filozofskih pi-tanja".t0 Zbogtoga je, prema Adornu, istraZivanje najplodonosnije

e lbid.,stt.412. Sam Hartman govori o stanovi5tu bez stanovi5ta (Stand-punktlos Standpunkt) kao nuZnoj polaznoj tadki sa koje bi bilo vodeno svakoistraZivanje istorije filozofije. Jasno aludirajudi na Hartmana, Gadamer govori oovakvoj poziciji kao o ,,istorijskoj kratkovidosti" , o ,,distoj iluziji" da se dopre donekog nadstajaliSta koje bi nepristrasno svedodilo o identitetu filozofskih problema.

r0 Adorno,Th., Filozofskn terminologija,svjetlost, Sarajevo 1986, str. 89.

Fq

P

R..]

166

4t0-4ll

6 Gadamer, H. G., Istina i metoda, Veselin Masle5a, Sarajevo 1978, str.

t61

v()

Jq

']

9

prikazan kroz prizmu kontinuuma problema podrazumeva i raz-re5enja problema koja se pribliZavaju istini. To je slika delatnostifilozofije kao Work in pogress: kao takva, ta delatnost desto zalazii u slepe ulice, ali sve svoje gre5ke onaje sposobna da ispravi, apogre5na stanovi5ta napusti ilijednostavno zanemari i tako produZisvoj pobedonosni hod. Nije neobidno Sto problemski pisane istorijefilozofije nastaju pod okriljem neokantovstva,jer upravo najde56eneokantovci smatraju pod filozofijom sumu razliiitih disciplinamihproblema (najbe5ie gnoseolo5kih i aksiolo5kih). Tumadenje istorijefilozofije joS jednom je vodeno prednacrtom same filozofije: to jezahtev da se sve filozofije smeste u Prokrustovu postelju skupaproblema. To je definitivno napu5tanje stanovi5ta koje filozofijuposmatra kao stvar ukusa, ili kao izbor zavistan od karaktera mis-liodeve lidnosti, ili kao egzistencijalnu odluku. Druga posledicaovakve istorije filozofije jeste prekinuta implicitna vrednosno-etidka nit, koja obavezuje fi,lozofiju za ispunjenje sluZbe idealnimzahtevima, ens perfectissimumu, prirodnom poretku, istorijskoj svr-si, ili, prostije, nit koja filozofiranje vodi ka telnji za sre6om.Filozofija koja potiskuje teZnju za sredom odigledno gaji pseudo-naudne pretenzije. Ovakva istorija filozofije ipak nosi jaku aisto-rijsku crtu tako Sto same probleme imunizuje i izoluje od istorijskihpromena.

Pi5u6i o takvoj vrsti ,,istorije", Gadamer tvrdi da ,,nema,uistinu, stajali5ta izvan povjesti, odakle bi se daa,,rnisliti identitetproblema u mijeni njegovih povijesnih poku5aja rje5enja". Ovakvafilozofska svest ,,nije vidjela nikakav problem u tome po demuono zapravo ,jesu' problemi".o Gadamer ovde ima u vidu Hart-manovu metodu istraZivanja filozofije i njene istorije. Hartman je,ipak, dobro uodio kako i sama istorija filozofije postaje aktuelnatek kada ona postane problem. S te sfiane gledi5ta istoriofilozofskarazmatranja Teofrasta, Diogena Laerta i celokupne doksografije inisu istorije filozofije u pravom smislu, po5to preuzimaju postojanjete istorije zdravorazumski, neproblematidno.

Pristupanje pisanju istorije filozofije, refleksija o drugim,pro5lim misaonim sistemima uvek je vei unapred vodena potrebomuspostavljanja relacija izmedu dotidnog sistema i celog (ili bardela) filozofskog univerzuma, dok je i sama ta potreba i motivacija

za rekonstruisanjem formirana tokom novovekovne istorije, Stozna(i danuZno podleZe samorefleksiji svojih pretpostavki. To znadida je, ipak, iluzoran hartmanovski projekat oduvanja identiteta prob-lema u promeni vremena, i da refleksija o samoj mogu6nosti prob-lema ujedno ,,pretvara probleme ponovo u pitanja koja se postavljajui koja svoj smisao imaju u svojoj motiv aciji" .'Aktivnost tumadenjaistorije filozofije ne postoji mimo nekog podsticaja za uspostav-ljanjem smisaonosti, koji potom prati svako istraZivanje, makarono bilo zasnovano na pogre5nim filozofskim ubedenjima. TimeHegelova ideja o nemogudnosti nefilozofskog, bezstajali5nog, ob-jektivistidkog i bezbojnog pisanja istorije filozofije dobija modifi-kovanu vizuru.Iz ove hegelovske zamisli mora se izbaciti nasiljenad filozofijama koje su inkopatibilne sa na5im stanovi5tem takoSto se odbacuje predstava o lancu samorazvoja istorije filozofije.Ni5ta nas ne spredava da tretiramo neku filozofiju kao smisaonu ada ta filozofija ne dopunjuje manjak istine svoje prethodnice, nitije ona preteda filozofije ili filozofija koje se pojavljuju posle nje.Model filozofije kao nadopune istinitosti prethodnih filozofija mo-del je kumulativistidke istorije, takve istorije koja je ve6 unapredpretpostavila progresiju kao metodolo5ko nadelo.

Tom modelu suprotstavlja se hermeneutidki model istra-Livanla istorije filozofije, koji, ipak, nije pro5ao bez modifikacijanastalih usred znadajnih kritika. Adomo Diltaju (a kasnije HabermasGadameru) prigovarao je da istorizam hermeneutike prihvata nekri-tidku poziciju i izbegava primenu bilo kakve istinitosne analizepro5lih filozofija. Diltajeva interpretacija filozofije, prema Adornu,predstavlja pad u odnosu na Hegela. Tretiraju6i pojedine filozofskesisteme i pravce kao svetonazor (pogled na svet), gubi se mogu6nostvrednovanja i kritike filozofskih stavova, dime se ujedno gubi mo-gu6nost odludivanja o istinitosti ili laZnosti pojedinih stavova, te-orija ili celih sistema. Takva interpretacija ne kreie se ,,ka sklopo-vima istine ili ka sklopovima pogre5nosti, vei, kako bi rekao Hegel,odozgo ide preko njih i li5ava sebe odludujudih filozofskih pi-tanja".t0 Zbogtoga je, prema Adornu, istraZivanje najplodonosnije

e lbid.,stt.412. Sam Hartman govori o stanovi5tu bez stanovi5ta (Stand-punktlos Standpunkt) kao nuZnoj polaznoj tadki sa koje bi bilo vodeno svakoistraZivanje istorije filozofije. Jasno aludirajudi na Hartmana, Gadamer govori oovakvoj poziciji kao o ,,istorijskoj kratkovidosti" , o ,,distoj iluziji" da se dopre donekog nadstajaliSta koje bi nepristrasno svedodilo o identitetu filozofskih problema.

r0 Adorno,Th., Filozofskn terminologija,svjetlost, Sarajevo 1986, str. 89.

Fq

P

R..]

166

4t0-4ll

6 Gadamer, H. G., Istina i metoda, Veselin Masle5a, Sarajevo 1978, str.

t61

F'a

N.

J

t{

.O

Ja

J

(-)

pri sagledavanju kritika, koje su filozofi pro5losti upudivali biloprecla5njim, bilo njima savremenim pozicijama. Jedno takvo is-traLivanje ne bi fingiralo jedinstvo problema, niti jedinstvo duha ipluralitet Weltanschauunga, ve6 bi traZilo ,jedinstvo motivacija imotiva s jedne i kritike s druge strane"." Ova kritika hermeneutikeopravdana je ukoliko neka hermeneutika proglasi filozofske prob-leme za beznadeLno zavisne od zajednidkog konteksta ukupne poj-movne sheme, konceptualnog-okvira ili episteme odredenog ne-ponovljivog istorijskog perioda. Cini se, ipak, da je osnovna inten-cija i svrha filozofske hermeneutike tematizovanje samih tih kon-ceptualnih okvra i konteksta pojedinih sistema. Hermeneutika morada vrii kako komparaciju konteksta, tako i refleksiju njihovih pret-postavki. Neko bi sigurno prigovorio da je to beskonadni zadatak,koji u potpunosti ne6e izvriiti nijedna filozofska interpretacija.Mislim da nema potrebe poricati ovaj stav, pa ipak on ne pogadaosnovne intencije hermeneutike.

IV

Adornova kritika je uperena protiv shvatanja filozofije kaoekspresije vlastite epohe. Svaka, naime, filozofija moZe biti, pododredenim pretpostavkama, posmatrana kao izraz svog vremena.Kongruencija filozofije sa,,duhom vremena" koje postuliraju Gei-stgeschichte, kao i ekstemalistidke filozofije, opravdava sopstvenostanje: idejni sklop epohe tumadi se pojmovima filozofije a datafilozofija obja5njava se samim tim idejnim sklopom. Kada, ipak,pitamo Sta takav istoridar stvarno radi, ili bi trebalo da radi da biopravdao svoje zvanje, vidimo da je predestinirana komplemen-tamost filozofije i epohe koju uzima za metodolo5ko nadelo samojedan metafizidki credo, koji je kao takav ipak bio i ostao koristankao pragmatska hipoteza. Ovo nipo5to ne znadi nipoda5tavanjevaZnosti nekih eksternih faktora po filozofiju, ponajmanje negiranjepl auzibilnos ti analize takvih,, idejnih" ili,,epistemidkih" dinilac a.

" Ibid., str. 88. Analognu kritiku hiperbolidkog kontekstualizma dajeKoen u tekstu ,,Keeping the History of Philosophy" , Journal of the History ofPhilosophy, No. 4/1976. Koen ovde tvrdi da ako jedan sistem srnatramo ,,svetona-zornim", ukorenjenim i strogo zavisnim od konteksta vremena u kome je nastao,onda bi izmedu Dekarta i Hobsa razlika bila manja od razlike izmeclu Dekarta iovovekovnih Dekartovih interpreta, kao Sto je, npr., Zilson.

Ovde se jedino poride da, identifikujuii eksterne i interne dinioceili supsumiraju6i jedne pod druge, istoridari mogu svaki istorijskiformirani problem sagledati sa svoje transcendentne visine kaonuZan ujednoj a kontingentan u drugoj epohi.

Smatramo da filozof stupa u polemiku, dok istoridar filozo-fije rekonstruiSe smisaonost. Obidno se od istorije filozofije zahtevada, na odrecleni nadin, bude u poloZaju metateorije u odnosu napojedine filozofske sisteme; ona, prema tome, pretenduje da objasnimnogo vi5e no Sto to zahteva njen neposredni predmet referencije,odnosno odredeni filozofski sistem. Drugo je pitanje da li se ne5totakvo stvarno i de5ava ili se ovde radi o idealnotipskoj slici istorijefilozofije, po5to su retke istorije filozofije koje stvaraladki nad-ma5uju domete tretiranih filozofija. eini se da je ovaj idealnotipskizahlev ipak prejak i da pisanje istorije filozofije postavlja predautora donekle niZi nivo pretenzije. Rekonstrukcija smisaonostipredstavljala bi jedan adekvatniji cilj, kojim bi se opravdao i isto-riografski zahtev za materijalnom adekvatno56u u ispitivanju jedneodredene filozofije, i hermeneutidki zahtev kontekstualnog rekon-struisanja relevantnih elemenata jedne teorije; time bi se prevaziSlei totalitarne pretenzije jednog odredenog filozofskog diskursa zaapsorpcijom svih datih filozofija. Rekonstrukcija smisaonosti,naime, nikud ne Zuri: ona jeste semper et aede tek kao hic et nunc.U svim hiperdiskursnim formacijama istorija filozofije izgleda ilikao rijumfalistidki pohod, ili kao put odajanja. Ukoliko, medutim,usvojimo pragmatidki kriterijum rekonstrukcije, a ne asimilacijeznadenja, tada nema razloga niti za odu5evljenje , niti za zebnju.Nijedan problem jedne filozofije nema prosto razre5enje u drugoj,tako da ni istoridar ne razre5ava pojedine probleme, ve6 te problemesituira, obja5njava i obrazlale.

Smatramo, takode, da je pri rekonstrukciji smisaonosti ve6pretpostavljena neophodnost komunikacione namere u interpretaci-ji. Ovoj je komunikacionoj nameri dijametralno suprotstavljenametoda u spo stavljanj a r azllka, Sto dini osobenost postupka dekon-strukcije. Dekonstruktivista bi, moZda, mogao da prigovori da jeovakva rekonstrukcija jo5 jedan oblik asimiliraju6e vrste filozo-firanja, koji usisava ceo kosmos ideja u jedan sistem. Ukoliko,meclutim, smisaonost jeste nit-vodilja interpretacije, onda ona imapravo da neke segmente odredenih filozofijA - pitanja, reSenja,pretpostavke ili probleme - pa dak i ditave filozofske sisteme ostavipo strani, nenegirane i neporeknute. Nasuprot opovrgavanju istini-

168 169

F'a

N.

J

t{

.O

Ja

J

(-)

pri sagledavanju kritika, koje su filozofi pro5losti upudivali biloprecla5njim, bilo njima savremenim pozicijama. Jedno takvo is-traLivanje ne bi fingiralo jedinstvo problema, niti jedinstvo duha ipluralitet Weltanschauunga, ve6 bi traZilo ,jedinstvo motivacija imotiva s jedne i kritike s druge strane"." Ova kritika hermeneutikeopravdana je ukoliko neka hermeneutika proglasi filozofske prob-leme za beznadeLno zavisne od zajednidkog konteksta ukupne poj-movne sheme, konceptualnog-okvira ili episteme odredenog ne-ponovljivog istorijskog perioda. Cini se, ipak, da je osnovna inten-cija i svrha filozofske hermeneutike tematizovanje samih tih kon-ceptualnih okvra i konteksta pojedinih sistema. Hermeneutika morada vrii kako komparaciju konteksta, tako i refleksiju njihovih pret-postavki. Neko bi sigurno prigovorio da je to beskonadni zadatak,koji u potpunosti ne6e izvriiti nijedna filozofska interpretacija.Mislim da nema potrebe poricati ovaj stav, pa ipak on ne pogadaosnovne intencije hermeneutike.

IV

Adornova kritika je uperena protiv shvatanja filozofije kaoekspresije vlastite epohe. Svaka, naime, filozofija moZe biti, pododredenim pretpostavkama, posmatrana kao izraz svog vremena.Kongruencija filozofije sa,,duhom vremena" koje postuliraju Gei-stgeschichte, kao i ekstemalistidke filozofije, opravdava sopstvenostanje: idejni sklop epohe tumadi se pojmovima filozofije a datafilozofija obja5njava se samim tim idejnim sklopom. Kada, ipak,pitamo Sta takav istoridar stvarno radi, ili bi trebalo da radi da biopravdao svoje zvanje, vidimo da je predestinirana komplemen-tamost filozofije i epohe koju uzima za metodolo5ko nadelo samojedan metafizidki credo, koji je kao takav ipak bio i ostao koristankao pragmatska hipoteza. Ovo nipo5to ne znadi nipoda5tavanjevaZnosti nekih eksternih faktora po filozofiju, ponajmanje negiranjepl auzibilnos ti analize takvih,, idejnih" ili,,epistemidkih" dinilac a.

" Ibid., str. 88. Analognu kritiku hiperbolidkog kontekstualizma dajeKoen u tekstu ,,Keeping the History of Philosophy" , Journal of the History ofPhilosophy, No. 4/1976. Koen ovde tvrdi da ako jedan sistem srnatramo ,,svetona-zornim", ukorenjenim i strogo zavisnim od konteksta vremena u kome je nastao,onda bi izmedu Dekarta i Hobsa razlika bila manja od razlike izmeclu Dekarta iovovekovnih Dekartovih interpreta, kao Sto je, npr., Zilson.

Ovde se jedino poride da, identifikujuii eksterne i interne dinioceili supsumiraju6i jedne pod druge, istoridari mogu svaki istorijskiformirani problem sagledati sa svoje transcendentne visine kaonuZan ujednoj a kontingentan u drugoj epohi.

Smatramo da filozof stupa u polemiku, dok istoridar filozo-fije rekonstruiSe smisaonost. Obidno se od istorije filozofije zahtevada, na odrecleni nadin, bude u poloZaju metateorije u odnosu napojedine filozofske sisteme; ona, prema tome, pretenduje da objasnimnogo vi5e no Sto to zahteva njen neposredni predmet referencije,odnosno odredeni filozofski sistem. Drugo je pitanje da li se ne5totakvo stvarno i de5ava ili se ovde radi o idealnotipskoj slici istorijefilozofije, po5to su retke istorije filozofije koje stvaraladki nad-ma5uju domete tretiranih filozofija. eini se da je ovaj idealnotipskizahlev ipak prejak i da pisanje istorije filozofije postavlja predautora donekle niZi nivo pretenzije. Rekonstrukcija smisaonostipredstavljala bi jedan adekvatniji cilj, kojim bi se opravdao i isto-riografski zahtev za materijalnom adekvatno56u u ispitivanju jedneodredene filozofije, i hermeneutidki zahtev kontekstualnog rekon-struisanja relevantnih elemenata jedne teorije; time bi se prevaziSlei totalitarne pretenzije jednog odredenog filozofskog diskursa zaapsorpcijom svih datih filozofija. Rekonstrukcija smisaonosti,naime, nikud ne Zuri: ona jeste semper et aede tek kao hic et nunc.U svim hiperdiskursnim formacijama istorija filozofije izgleda ilikao rijumfalistidki pohod, ili kao put odajanja. Ukoliko, medutim,usvojimo pragmatidki kriterijum rekonstrukcije, a ne asimilacijeznadenja, tada nema razloga niti za odu5evljenje , niti za zebnju.Nijedan problem jedne filozofije nema prosto razre5enje u drugoj,tako da ni istoridar ne razre5ava pojedine probleme, ve6 te problemesituira, obja5njava i obrazlale.

Smatramo, takode, da je pri rekonstrukciji smisaonosti ve6pretpostavljena neophodnost komunikacione namere u interpretaci-ji. Ovoj je komunikacionoj nameri dijametralno suprotstavljenametoda u spo stavljanj a r azllka, Sto dini osobenost postupka dekon-strukcije. Dekonstruktivista bi, moZda, mogao da prigovori da jeovakva rekonstrukcija jo5 jedan oblik asimiliraju6e vrste filozo-firanja, koji usisava ceo kosmos ideja u jedan sistem. Ukoliko,meclutim, smisaonost jeste nit-vodilja interpretacije, onda ona imapravo da neke segmente odredenih filozofijA - pitanja, reSenja,pretpostavke ili probleme - pa dak i ditave filozofske sisteme ostavipo strani, nenegirane i neporeknute. Nasuprot opovrgavanju istini-

168 169

v()

JO

J

()

tosnog sadrZaja ovde se stavlja oduzimanje smisaonosti, pri demuse prvo nikako ne moZe poistovetiti sa drugim. Kritika pojedinihfilozofskih stanoviSta i stavova poZeljnaje i nuZna, takode i njihovokorigovanje, preciziranje, izvodenje konsekvenci itd. Ipak, jedanzna(ajni filozofski sitem, jaspersovska philosophia perennis, nemoZe se spolja nadopuniti i bilo bi pogre5no tretirati je premadihotomiji nedostatka i dopune. Takva filozofija poseduje distink-tivne valence dije se znadenje otkriva jedino imanentnim pristupom.Ne vodi li nas to, opet, ka ponovnom uspostavljanju ,,tvrdog",,,bazidnog" jezgra koje bi predstavljalo stoZer znalenja svih poj-mova datog filozofskog sistema? Znail li to da teZimo otkridujednog jedinstven( )g smisla u srZi svake filozofije?

Smatramo, konadno, da to nije slubaj. Pretpostavimo da peri-patetidar, sholastidar i neoaristotelovac tumade (razlidito) Aristote-lovu filozofiju. Odluka o pravilnom tumadenju Aristotelove filozo-fije ovde zapadau nevolju, po5to svi oni razlidito ,,vide" probleme,kao Sto i ,,vide" razlidite probleme, teme i predmete u toj filozofiji.Teorija koja bi se usudila da procenjuje pravi smisao Aristotelovogdela, koja bi presudila izmedu navedena tri tumadenja i sama bibila vodena nekim pretpostavljenim smislom. Svako od ovih tu-madenja zadrLavalo bi pretenziju na smisaonost. Parafrazirajuiidijametralno suprotnu maksimu dekonstruktivista, mogli bismo re6ida je svako iitanje qjedno i pravo ditanje, uz ogradu da je onopravo samo pod uslovom da vodi uspostavljanju neke smisaonosti.

,,Posmatranje istorije filozofije bilo kao skupa problema,bilo kao literamog Lanra,bilo kao dela Geistgeschichte smatra5 zametafizidki credo i za korisne heuristiike fikcije. No epistemolo5kistatus hermeneutidke rekonstrukcije smisaonosti nije niSta povo-ljniji." Odgovaram: rekonstrukcija smisaonosti nije nikakvo nuZnoi sigurno metodolo5ko pravilo interpretacije, jer ni5ta ne spredavada legitiman potez bude i odbacivanje nekih (ili dak veiine) filozof-skih sistema kao fantazmagorija, besmislica i tlapnji. Ne poridemda ovakvu rekonstrukciju smatram heuristidkom fikcijom ili, danastavim sa Kantovim sintagmama, regulativnim principom. Njenakomparativna prednost u odnosu na suparnidke pristupe jeste utome, da ostavlja manje praznina, po5to svakoj filozofiji pristupasa poverenjem, sa pretpostavkom da svaka filozofija ima svoj raison,svoj znadaj, tako da dak i ako je smatramo pogre5nom postojiobrazloilenje za5toje uoplte predrasuda, zabluda ili neistina takvakakva jeste. JoS je Aristotel znao da, ako je filozofija besmislena,

dokazivanje te besmislenosti ipak mora biti filozofsko. KlimentAleksandrijski je, slidno Aristotelu, smatrao da se protiv filozofijepagana mora nositi istim sredstvom, koje nije po nuZnosti i ne6as-tivo. Tako i din pisanja istorije filozofije moZemo da posmatramokao stvar dobre volje:jedno stvaranje vodeno autentidnim moralnimpobudama.

Michal Sl6dedek

THE HISTORY OF PHILOSOPHY:SOME POSSIBILITIES OF INTERPRETATION

Summary

The interpretation of the history of philosophy, in an obvious oppositionto other branches of culture, bears the necessity of adopting a concrete philosophicalposition. Here we deal with two related, but opposite positions, which give rise toextreme and unacceptable consequences.

The first position, characterized by Neokantians, considers that the inter-pretation ofthe history ofphilosophy has its own inherent problems, being endowedwith unity and continuity. This may be a cumulative picture of history in whichevery new philosophy adds to or supplies the lack of truthfulness in the previoussystems. The first problem of this position is its unhistorical approach to the problemswhich are not liable to historical change. The second flaw of this point of view liesin its immediate position, from which we can judge about these fundamental philo-sophical problems.

The second position, exemplified by Rorty and the deconstructivists, rep-resents the continuity of writing, reducing it and adhering to the ordinary fact ofliteral manner. From this point of view, it is impossible to explain how argumentationis generally possible, and elucidate how critique and polemic are possible amongparticular philosophical systems. The reduction of philosophy to a literal manneris the same as the reduction of philosophy to a set of unconnected points of viewabout the world.

In both interpretations, understanding is opposed to the history of philoso-phy through the reconstruction of signification. This hermeneutic approach, throughthe analysis of argumentation of a philosophical system, discovers how critiqueand argumentation are related within a philosophy as compared to other philosophicalsystems, within the structure of knowledge and epistemic fields of its epoch. In sodoin!, such a procedure has an advantage vs. alternative interpretations, leavingless vacuity, and expanding spaces for the multidimensional analysis of the givenphilosophy.

Fa

N

J

lT0 171

v()

JO

J

()

tosnog sadrZaja ovde se stavlja oduzimanje smisaonosti, pri demuse prvo nikako ne moZe poistovetiti sa drugim. Kritika pojedinihfilozofskih stanoviSta i stavova poZeljnaje i nuZna, takode i njihovokorigovanje, preciziranje, izvodenje konsekvenci itd. Ipak, jedanzna(ajni filozofski sitem, jaspersovska philosophia perennis, nemoZe se spolja nadopuniti i bilo bi pogre5no tretirati je premadihotomiji nedostatka i dopune. Takva filozofija poseduje distink-tivne valence dije se znadenje otkriva jedino imanentnim pristupom.Ne vodi li nas to, opet, ka ponovnom uspostavljanju ,,tvrdog",,,bazidnog" jezgra koje bi predstavljalo stoZer znalenja svih poj-mova datog filozofskog sistema? Znail li to da teZimo otkridujednog jedinstven( )g smisla u srZi svake filozofije?

Smatramo, konadno, da to nije slubaj. Pretpostavimo da peri-patetidar, sholastidar i neoaristotelovac tumade (razlidito) Aristote-lovu filozofiju. Odluka o pravilnom tumadenju Aristotelove filozo-fije ovde zapadau nevolju, po5to svi oni razlidito ,,vide" probleme,kao Sto i ,,vide" razlidite probleme, teme i predmete u toj filozofiji.Teorija koja bi se usudila da procenjuje pravi smisao Aristotelovogdela, koja bi presudila izmedu navedena tri tumadenja i sama bibila vodena nekim pretpostavljenim smislom. Svako od ovih tu-madenja zadrLavalo bi pretenziju na smisaonost. Parafrazirajuiidijametralno suprotnu maksimu dekonstruktivista, mogli bismo re6ida je svako iitanje qjedno i pravo ditanje, uz ogradu da je onopravo samo pod uslovom da vodi uspostavljanju neke smisaonosti.

,,Posmatranje istorije filozofije bilo kao skupa problema,bilo kao literamog Lanra,bilo kao dela Geistgeschichte smatra5 zametafizidki credo i za korisne heuristiike fikcije. No epistemolo5kistatus hermeneutidke rekonstrukcije smisaonosti nije niSta povo-ljniji." Odgovaram: rekonstrukcija smisaonosti nije nikakvo nuZnoi sigurno metodolo5ko pravilo interpretacije, jer ni5ta ne spredavada legitiman potez bude i odbacivanje nekih (ili dak veiine) filozof-skih sistema kao fantazmagorija, besmislica i tlapnji. Ne poridemda ovakvu rekonstrukciju smatram heuristidkom fikcijom ili, danastavim sa Kantovim sintagmama, regulativnim principom. Njenakomparativna prednost u odnosu na suparnidke pristupe jeste utome, da ostavlja manje praznina, po5to svakoj filozofiji pristupasa poverenjem, sa pretpostavkom da svaka filozofija ima svoj raison,svoj znadaj, tako da dak i ako je smatramo pogre5nom postojiobrazloilenje za5toje uoplte predrasuda, zabluda ili neistina takvakakva jeste. JoS je Aristotel znao da, ako je filozofija besmislena,

dokazivanje te besmislenosti ipak mora biti filozofsko. KlimentAleksandrijski je, slidno Aristotelu, smatrao da se protiv filozofijepagana mora nositi istim sredstvom, koje nije po nuZnosti i ne6as-tivo. Tako i din pisanja istorije filozofije moZemo da posmatramokao stvar dobre volje:jedno stvaranje vodeno autentidnim moralnimpobudama.

Michal Sl6dedek

THE HISTORY OF PHILOSOPHY:SOME POSSIBILITIES OF INTERPRETATION

Summary

The interpretation of the history of philosophy, in an obvious oppositionto other branches of culture, bears the necessity of adopting a concrete philosophicalposition. Here we deal with two related, but opposite positions, which give rise toextreme and unacceptable consequences.

The first position, characterized by Neokantians, considers that the inter-pretation ofthe history ofphilosophy has its own inherent problems, being endowedwith unity and continuity. This may be a cumulative picture of history in whichevery new philosophy adds to or supplies the lack of truthfulness in the previoussystems. The first problem of this position is its unhistorical approach to the problemswhich are not liable to historical change. The second flaw of this point of view liesin its immediate position, from which we can judge about these fundamental philo-sophical problems.

The second position, exemplified by Rorty and the deconstructivists, rep-resents the continuity of writing, reducing it and adhering to the ordinary fact ofliteral manner. From this point of view, it is impossible to explain how argumentationis generally possible, and elucidate how critique and polemic are possible amongparticular philosophical systems. The reduction of philosophy to a literal manneris the same as the reduction of philosophy to a set of unconnected points of viewabout the world.

In both interpretations, understanding is opposed to the history of philoso-phy through the reconstruction of signification. This hermeneutic approach, throughthe analysis of argumentation of a philosophical system, discovers how critiqueand argumentation are related within a philosophy as compared to other philosophicalsystems, within the structure of knowledge and epistemic fields of its epoch. In sodoin!, such a procedure has an advantage vs. alternative interpretations, leavingless vacuity, and expanding spaces for the multidimensional analysis of the givenphilosophy.

Fa

N

J

lT0 171