(Проф. др Предраг Илић)

Међународно јавно право- приручни речник - (I део)

1. Појам и подела међународног јавног права

Дефиниције међународног јавног права:

«Међународно право представља специфичан нормативни поредак, који регулише одређене друштвене односе и процесе у међународној заједници, а санкционисано је од стране државе и међународних организација». (Аврамов С.- Крећа М.: »Међунаордно јавно право», Правни факултет Универзитета у Београду – Службени гласник, Београд, 2008, стр. 13.)

«Међународно јавно право – 1) специфичан систем правних правила којим се уређују односи у међународној заједници. ... 2) наука која се бави проучавањем међународног јавног права као посебне гране права.» (Кривокапић Б.: »Лексикон међународног права», Радничка штампа – Институт за упоредно право, Београд, 1998, стр. 252-253)

«Модерно међународно јавно право уређује...односе између држава, односе држава и међународних организација, међусобне односе међународних организација и оно понашање физичких и правних лица које државе и међународне организације сматрају битним за међународну заједницу.». (Димитријевић В. и др. «Основи међународног јавног права», Београдски центар за људска права, Београд, 2005, стр. 22.)

« Међународно право (international law, droit international, Voelkerrecht) – 1) назив за систем правних правила која уређују међународне односе, разумијевајући под међународним односима оне односе који редовно постоје... између држава и неких организација (в. Међународне организације), али, у извјесној ограниченој мјери и појединаца... 2) право којим се уређују односи између субјеката међународног права (в.).

Назив међународно право понекад се проширује: додаје му се ријеч «јавно» (међународно јавно право) да би се тиме искључило међународно приватно право.... (Ibler Vladimir: »Rječnik međunarodnog javnog prava«, Informator, Zagreb, 1987., стр. 169.)

Називи међународног јавног права:

Pablic international law (енгл.)

1

Droit international (франц.)Voelkerrecht – Internationales oeffentliches Recht (нем.)Meždunarodnoe pravo (рус.)Jus gentium (чит. јус генцијум; лат. jus, juris – право + gens – племе,

народ) - право народа.Jus inter gentem (лат. inter – међу, између) - право између народа, право

које важи међу народима.Jus inter civitates (лат. civitas, atis – држава, град, општина...) - право које

важи између држава, међудржавно право.Jus inter potestates (лат. potestas, atis – моћ, сила, снага...) - право које

важи између сила.Supernational law (лат. super - над, изнад, поврх, више + енгл. National –

народни, националани) - наднационално право, супранационално право.Transnational law (лат. trans...у сложеницама: преко, кроз, с оне стране) -

право изван граница држава, транснационално право.

Подела међународног јавног права

Међунар. ј. право се углавном дели на: 1. обичајно и уговорно; 2. опште и посебно; 3. апсолутно обавезно (jus cogens – чит. јус когенс) и диспозитивно; 4. ратно право (право оружаних сукоба) и право мира (мирнодопско).

Међународно обичајно јавно право – скуп свих неписаних правних правила међунар. ј. права, која су настала кроз дуготрајно идентично вршење, тј. једнако понашање субјеката међунар. ј. права, праћено свешћу о обавезности таквог понашања, одн. правила. Међунар. обич. ј. право може бити опште (универзално) и посебно (партикуларно).

Међународно уговорно јавно право – скуп правних правила међунар. ј. права садржаних у међународним уговорима. И оно може бити опште и посебно.

Опште (универзално) међународно јавно право – скуп правила међунар. ј. права која важе за све чланове међунар. заједнице (одн. за све субјекте међунар. ј. права) или бар за њихову велику већину. Те норме се примењују увек када односи између субјеката међунар. ј. права нису уређени посебним (регионалним) међунар. правом.

Посебно (партикуларно или регионално) међународно јавно право – скуп правила међунар. ј. права која важе само између одређеног круга држава или у оквиру одређеног географског региона.

Обавезно међународно јавно право (jus cogens) – скуп оних правила међунар. ј. права – обичајних или уговорних – која државе морају применити,

2

тј. која не могу својим споразумом изменити или не применити. (лат. јus – право + cogens - присилити, натерати).

Диспозитивно међународно јавно право (jus dispositivum) – скуп оних правила међунар. ј. права чија примена зависи од воље односних субјеката (уговорних страна). Та правила чине већину правила међунар. ј. права. Државе, наиме, могу споразумно да уреде своје односе другачије него што то предвиђа норма диспозитивног права, под условом да тиме не вређају права трећих држава и да не крше норме обавезног међунар. ј. права. Међународно ратно право (право оружаних сукоба) – скуп правила међунар. ј. права којима се уређују односи између субјеката међунар. ј. права за време рата (међусобни односи зараћених страна, као и односи зараћених страна и неутралних држава). После доношења Повеље Уједињених нација и забране рата, уместо израза «међународно ратно право» све се чешће употребљава израз «међународно право оружаних сукоба», а зараћене стране називају се странама у сукобу.

Гране (области) међународног јавног права

Међународно кривично право – грана међунар. ј. права која садржи правила која се односе на гоњење и кажњавање учинилаца међунар. кривичних дела.

Међународно административно право – грана међунар. ј. права која садржи правила која се односе на унутрашњу организацију и функционисање међународних организација, као и на заједничке и међунар. управне послове.

Међународно хуманитарно право – грана међунар. ј. права која садржи правила која се односе на заштиту људи у оружаним сукобима (жртава рата).

Међународно право мора – грана међунар. ј. права која садржи правила о разграничавању и правним режимима појединих делова мора (обално море, унутрашње морске воде, територијално море, спољни морски појас, отворено море итд.). Треба га разликовати од поморског права, које садржи правила унутрашњег права која регулишу односе у вези са поморском пловидбом.

Међународно саобраћајно право (друмско, железничко, речно, поморско, ваздухопловно, телекомуникационо).

Међународно економско (и трговинско) право.Међународно космичко (свемирско) право.Међународно еколошко право (итд.)

3

Садржај међународног јавног права

(Композиција уџбеника «Међународно јавно право» С. Аврамов и М. Креће, Београд, 2008)

Увод (појам међунар. права, криза савременог светског поретка, мирољубива коегзистенција, филозофски темељи међунар. права, однос међунар. и унутрашњег права, подела међунар. права);

Одељак I – Извори међународног праваОдељак II – Структура међународне заједнице одсек 1. Држава – субјект међународног права;

одсек 2. Међународне организације; одсек 3. Положај човека у међународној заједници.

Одељак III – Територија у међународном праву.Одељак IV – Правила међународног уговорног права.Одељак V – Решавање спорова.

одсек 1. Мирно решавање спорова; одсек 2. Решавање спорова путем принуде. Одељак VI – Неутралност

(Композиција уџбеника «Основи међународног јавног права«, В. Димитријевића и групе аутора, Београд, 2005)

1. Појам и природа међународног јавног права;2. Извори међународног јавног права;3. Однос међународног и унутрашњег права;4. Субјекти међународног права;5. Привилегије и имунитети у међународном праву;6. Људске групе и међународно право;7. Човек и међународно право;8. Мирно решавање спорова;9. Употреба силе у међународним односима;10. Одговорност државе за акте противне међународном праву;11. Право оружаних сукоба – међународно хуманитарно право.

4

2. Однос међународног и унутрашњег права

Дуализам (дуалистичка теорија) у међународном праву (лат. duo – два + грч. theoria – гледање, посматрање) - став једног дела доктрине међунар. ј. права да су међунар. право и унутрашње право (тј. унутрашња права држава) два одвојена правна поретка, који уређују различите односе и имају различите изворе, да су међусобно независни и да се не налазе ни у каквом односу надређености или подређености.

Монизам (монистичка теорија) у међународном праву (грч. monos – сам, један, једини + theoria...) - став да међунар. право и унутрашње право (унутрашњи правни пореци држава) чине један јединствени правни поредак. Присталице овог става деле се на оне који дају примат међунар. праву и на оне који дају примат унутрашњем праву.

Устав Савезне Републике ЈугославијеЧлан 16.

«Међународни уговори који су потврђени и објављени у складу са Уставом и општеприхваћена правила међународног права саставни су део унутрашњег правног поретка.» («Устав СРЈ», Службени лист СРЈ, Београд, 1992., стр. 8.)

Уставна повеља Србије и Црне ГореЧлан 16.

«Ратификовани међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права имају примат над правом Србије и Црне Горе и правом држава чланица». (Службени лист СЦГ, 1/03, стр.)

Устав Републике СрбијеЧлан 16.

«Општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни су део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују. Потврђени међународни уговори морају бити у складу са Уставом» (Службени гласник РС, Београд, 2007, стр. 15.).

5

3. Извори међународног јавног права

Извор (уопште) - место на коме вода или нека друга течност излази, тј. извире из земље (синоними: извир, врело, студенац, кладенац, издан, источник).

Извори међународног јавног права у материјалном смислу речи - друштвене чињенице, одн. одређено стање ствари у људском друштву, из кога произилазе («извиру») правила међунар. ј. права (разноврсни узроци и разлози настанка правних правила): природа људског друштва, државе, међудржавних и међународних односа; људски разум, савест, осећај праведности, постојећа правна свест итд.).

Извори међународног права у формалном смислу -конкретни правни акти који садрже правна правила у правнотехнички примењивом облику (донети кроз поступак који предвиђа међунар. ј. право). «Место» из кога «извиру», одн. на коме се могу наћи правила међунар. ј. права. Ови извори регулишу друштвене односе и процесе у међунар. заједници, утврђујући, пре свега, права и обавезе субјеката међунар. ј. права (међунар. уговори, обичајна правна правила, општа правна начела призната од стране просвећених народа, судска пракса, доктрина, једнострани акти држава, одлуке међународних организација, «меко право»).

Статут Међународног суда правдеЧлан 38.

«1. Суд, чија је дужност да своје одлуке у споровима који су изнети пред њега доноси сагласно међународном праву, примењује;

а) међународне конвенције, било опште, било посебне, које представљају правила изричито призната од стране држава у спору;

б). међународни обичај, као доказ опште праксе која је прихваћена као право;

ц) (по абецеди – прим. П. И.) општа правна начела која признају просвећени народи;

д) у границама одредбе чл. 59, судске одлуке и учења најпозванијих стручњака међународног јавног права различитих народа, као помоћно средство за утврђивање правних правила.

2. Ова одредба не ограничава право Суда да један спор решава ex aequo et bono ако парничне странке на то пристану.» (Наведено према: Аврамов С. – Крећа М. нав. д., стр. 52-53.)

6

Међународни уговор - конкретан правни акт, производ сагласности воља два или више субјеката међунар. ј. права, изражене преко надлежних органа, у циљу стварања реципрочних права и обавеза. (Према Конвенцији о праву међународних уговора из 1969.: «споразум закључен писано између држава и који је регулисан међународним правом, било да је садржан у једном или два или више инструмената међусобно повезаних, без обзира на његов посебан назив»; сличну дефиницију садржи и Конвенција о праву уговора између држава и међународних организација или међународних организација, из 1986.) Најчешћи синоними: конвенција, статут, повеља, акт, пакт, протокол, компромис итд.

Међународни уговори као извори права - Према чл. 38. Статута Међународног суда правде, први од три наведена главна извора међунар. ј. права у формалном смислу речи, исте снаге као и обичајна правна правила.У том погледу, значајне су поделе уговора на легислативне и контрактуелне и на двостране и вишестране.

Легислативни уговори (уговори закони) (нлат. legislativus – законодаван; законодавни; законски) назив за оне међунар. уговоре који (попут закона у унутрашњим правним порецима) садрже апстрактна правна правила којима се на општи, једнообразан и трајан начин уређују међунар. односи. Разликују се од тзв. контрактуелних уговора.

Контрактуелни уговори (уговори погодбе) (лат. contractus – уговор, споразум, утаначење) - назив за оне међунар. уговоре којима се (за разлику од легислативних уговора) уређују одређена конкретна актуелна питања. Ти уговори су временски ограничени. Како се њихова садржина исцрпљује испуњењем циља и предмета уговора, они се упоређују са приватноправним уговорима у унутрашњим правним порецима (уговори о размени робе, регулисању малограничног промета, пружању техничке помоћи и сл.).

Обичајна правна правила - најстарија правила, одн. најстарији формални извор међунар. ј. права. Настају дуготрајним понављањем истоврсног понашања субјеката међунар. ј. права, који такво понашање сматрају правно обавезним. Треба их разликовати од простих обичаја и правила куртоазије, чију примену не прати свест о њиховој правној обавезности (оpinio juris ) (лат. оpinio – мишљење, мисао, нагађање + jus, juris – право). Општа правна начела призната од стране просвећених (цивилизованих) народа - један од три главна формална извора међунар. ј. права. То су апстрактна правна правила, одн. правна начела, која су изграђена у унутрашњим правним порецима, а изражавају заједничко правно схватање тзв. просвећених народа и могуће их је применити у односима

7

између субјеката међунар. ј. права (нпр. начела из судског поступка, начело пресуђене ствари, начело надокнаде штете, начело да нико не може на другог пренети више права него што сам има итд.).

Судска пракса - низ пресуда Међународног суда правде и других међунар. судова (арбитраже) којима се одређено правно правило тумачи и примењује на исти начин. Према чл. 38. Статута међунар. суда правде, судска пракса је један од два помоћна извора међунар. ј. права (уз доктрину).

Јуриспруденција (лат. јus, јuris – право + prudentia – искуство, знање) - у међунар. ј. праву: 1. начела и правила садржана у пресудама и одлукама међунар. судова и арбитраже; 2. скуп пресуда неког међунар. суда; 3. правна наука, правна теорија.

Доктрина међународног јавног права (лат. doctrina – учење, знање, теорија, наука; учење о нечему изложено као систем) - учења, схватања и тумачења међунар. ј. права изложена и систематизована у радовима најпозванијих стручњака тог права из редова различитих народа. Један од два помоћна (несамостална) извора међунар. ј. права.

Једнострани правни акти држава - изјаве (манифестације) воље држава, издате од њихове стране или у њихово име (попут протеста, нотификација, признања и одрицања). Док су у унутрашњим правним порецима ови акти главни извори права, у међунар. поретку се они појављују само изузетно као извори (у формалном смислу речи). Једнострани правни акти међународних организација - правни акти (одлуке) међународних, међудржавних, организација, донети по утврђеном поступку од стране надлежних органа организација, као израз воље самих организација, а не њихових чланица. Неки такви акти, одн. одлуке, имају обавезан карактер унутар организације или изван ње, па представљају посебну врсту формалних извора међунар. j. права. Ex aequo et bono - (чит. Екс екво ет боно; лат. aeque – праведно, једнако; ex aequo – изравнати, изједначити + et – и + bonus – добар, честит, ваљан...) - почетак шире формуле која гласи: »ex aequo et bono, in quantum aequius melius«, која значи могућност да међунар. суд или арбитража изналазе решења или доносе пресуде и одлуке на основу онога што је праведно и добро, а не на основу позитвних правила међунар. ј. права. Статут Међунар. суда правде (чл. 38/2) допушта Суду да одлучује еx aequo et bono само ако су га странке на то изричито овластиле. Правичност схваћена у овом смислу не сматра се извором међунар. ј. права, већ само заменом или допуном права.

«Меко право» (енгл. soft law) - израз који се појавио при крају 20. в., да би означио «благе» норме међунар. ј. права, које се сматрају правно несавршеним, због одсуства непосредне правне санкције. Неки га своде само

8

на међунар. политичке споразуме (попут Завршног акта КЕБС-а из Хелсинкија, 1975.), док други под њим подразумевају и резолуције Генералне скупштине ОУН, општеприхваћене међунар. стандарде, уговорне и обичајне норме у фази настанка итд.

4. Кодификација међународног јавног права

Кодификација (уопште) (лат. codex – спис, књига, законик; дебло, пањ ... + facere - чинити, правити) - 1. у дословном смислу речи: стварање великог списа, књиге, кодекса; 2. у стручном, правном, смислу: стварање законика; 3. у најужем смислу: прибирање, сакупљање појединачних, међусобно неповезаних, правних правила и закона и њихово сређивање и уношење у једно јединствено, систематско дело (систематизовање).

Кодификација међународног јавног права - активност сакупљања, сређивања и систематизовања већ постојећих, дотад неповезаних, правила међунар. ј. права. У суштини се своди на претварање постојећих обичајних правила у међунар. уговоре. У зависности од тога ко је врши, кодификација може бити неслужбена или приватна и службена. Неслужбене врше теоретичари (доктринарна) или поједине професионалне организације, попут Института за међунар. право (полузванична). Службену или званичну кодификацију врше државе, путем вишестраних уговора. Кодификација може бити општа или делимична. Прогресивни развој међународног права - активност усмерена на стварање нових правила међунар. права, ради попуњавања постојећих правних празнина. По правилу, блиско повезана са кодификацијом, допуњава је и унапређује је, унапређујући тако, међунар. ј. право у целини.

5. Структура међународне заједнице

Међународна заједница (енгл. international community) израз који се често употребљава у међунар. ј. праву и међунар. односима, а под којим се, у ужем смислу, подразумева заједница свих држава света, а у ширем, заједница држава и осталих субјеката међунар. ј. права и међународних односа (међународних, међудржавних и недржавних, организација, политичких покрета и других ентитета). Аврамов С. и Крећа М. сматрају да се она може посматрати у вишеструком светлу: »а) као заједница повезана процесима који творе материјални основ друштва, а који омогућују опстанак и развој држава као самосталних јединки...; б) као простор унутар кога делују правила

9

међунар. права, тј. у смислу територијалног опредељења међунар. права... и в) као заједницу формално организовану са својим сопственим органима, способним да регулишу односе својих чланова...« (нав. д, стр. 75). Иблер В. говори и о међународноправној заједници, као «заједници свих субјеката међунар. права, тј. свих оних који у својим међусобним односима у некој довољној мјери признају и поштују правила међунар. права» (нав. д., стр. 155).

Структура – (лат. structura) – састав, склоп, устројство; начин грађења; распоред.

Субјекат (лат. subjectum – оно што је подметнуто) - израз који има више међусобно опречних значења: 1. биће које сазнаје и делује, насупрот спољном свету као објекту сазнавања и деловања; носилац својстава и доживљаја; 2. логички подмет; појам који представља предмет расуђивања; 3. (у граматици) подмет – реч о којој се говори у реченици; 4. правни субјекат – физичка или правна личност, тј. појединац или друштво као носилац права и обавеза; 5. политички субјекат – чинилац који свесно делује у политичком животу (друштвене групе, политичке организације, држава и појединац).

Субјекти међународног јавног права - јединке (личности, ентитети) које су способне да учествују у одређеном међународноправном односу, да буду непосредни носиоци права и обавеза, способни да остваре своја права кроз парничну способност, дипломатске и политичке поступке и др. начине. Крећа М. дели субјекте овог права на: (1) изворне или оригинерне и изведене или дериватне; (2) потпуне и крње (абнормалне); (3) активне (правностварајуће) и пасивне (рефлексне); (4) апстрактне и конкретне и (5) трајне и пролазне (Крећа М. »Међународно јавно право», I, Службени гласник, Београд, 2007., стр. 113-115). Државе су до краја 19. в. биле једини субјекти међунар. ј. права. У 20. в. су им се придржиле међународне међувладине организације и неки други ентитети и, донекле, појединац.

6. Држава у међународном праву

Мада је држава најстарији и једини изворни, потпуни, активни и трајни субјекат међунар. ј. права, то право се не упушта у њено дефинисање. За међунар. ј. право држава је трајна политичка организација људи на одређеном подручју која испуњава следеће критеријуме: 1. има утврђену територију, 2. има постојано (тј. стално настањено) становништво и, 3. има суверену власт (тзв. конститутивни елементи државности). Неки теоретичари овоме додају и неке друге услове (да може и да хоће да се придржава међународног ј. права, да је способна да успоставља односе са другим државама, да је призната од других држава итд.).

10

Настанак држава – Историјски гледано, државе настају на различите начине, најчешће кроз ослободилачке и друге ратове, кроз распадање ранијих држава или њихово обједињавање, а понекада и кроз одлуке неких међунар.организација. Класично међунар. ј. право није се бавило утврђивањем правила и услова за настанак нових држава, нити је имало за циљ да га контролише. Оно је настанак држава посматрало као чињенично, а не као правно стање. Тек су у 20. в. Друштво народа и Уједињене нације покушали да унесу нека правила у том погледу, полазећи, пре свега, од права народа на самоопредељење, одн. принципа самоопредељења.

Начело легитимитета (лат. legitimus – законит, основан на закону, праведан, правилан, оправдан) - једно од политичких начела везаних за настанак нових држава. По њему је недозвољена и неприхватљива свака промена и признавање промена супротних постојећем поретку. Ово начело се, у суштини, своди на одбрану постојећег стања, одн. супротстављање његовим променама и углавном се везује за праксу Свете алијансе у првој половини 19. века.

Начело равнотеже снага – једно од политичких начела по којима су настајале нове државе у 18. и 19. веку. Оно је служило као основ прекрајања карте света ради успостављања политичке равнотеже између великих сила (нпр. случај Бугарске на Берлинском конгресу 1878., одн. ревизија одредби Санстефанског уговора из исте г.).

Начело народности – једно од политичких начела по којем су настале многе нове државе у Европи после Првог светског рата, распадањем неких великих многонационалних заједница. По овом начелу, државне границе треба да се поклапају са националним; свакој нацији припада право на самоопредељење и стварање сопствене државе. Ово политичко начело постало је основа међународноправног начела самоопредељења народа. Начело самоопредељења народа – једно од основних начела савременог међунар. ј. права, које је послужило као основ за настанак многих нових држава у 20. в. После Првог светског рата то начело је унето у Версајски и друге мировне уговоре, а касније и у Повељу ОУН и многе друге документе те и других међународних организација. По овом начелу, сви народи и нације света имају право да самостално одлучују о својој судбини. Из њега произилази читав низ конкретних права (право на слободан избор друштвено-политичког и економског уређења, на ослобођење од стране доминације, на отцепљење ради стварања сопствене државе или уједињење са другим народима итд.). Ма колико напредно било, остваривање овог начела, а посебно права на отцепљење, је у пракси било узрок бројних спорова и сукоба.

11

7. Признање држава и влада

Признање (уопште) (уважење, част, почаст) – облик поштовања према некоме, који му се одаје у друштву, због његовог угледа, заслуга, знања, учености, доброте и других врлина.

Признање у међународном праву – једнострани правни акт неког субјекта међунар. ј. права, одн. једнострано исказивање његове воље, дато у циљу произвођења одређених међународноправних чињеница. Установивши претходно постојање неких чињеница или, бар, допуштајући да новонастало стање (настанак нове државе, нове владе, неког захтева и сл.) сматра основом својих правних односа према новом субјекту или новој ситуацији, субјекат који даје признање сматра да то није супротно међунар. праву. Признање рађа обавезе за субјекта који га је учинио.

Признање државе – једнострано исказивање воље једног или више субјеката међунар. ј. права (државе, групе држава, међународне организације), којим ти субјекти, изричито или прећутно, признају да се одређена политичка творевина (која саму себе сматра државом) сматра државом. Признајући неку нову државу, субјекти који дају то признање исказују став да нова држава није настала супротно правилима међунар. ј. права и интересима других субјеката међунар. ј. права заснованим на праву.

Признање државе de jure ( лат. de jure – по праву, правно, с правног становишта; у законским границама) - званично признање нове државе у складу са међунар. ј. правом. То је признање које се даје путем изричитог формалног акта (дипломатске ноте или декларације); стално је, потпуно и не може се повући.

Признање државе de facto ( лат. de facto – заиста, стварно, у ствари) - прећутно, стварно признање нове државе, које се не даје изричитим формалним актом, већ одређеним конклудентним радњама једног субјекта (лат. concludere – закључити; facta concludentia – конлудентне радње; радње неког субјекта из којих се са сигурношћу може закључити одређено изражавање правно релевантне воље, одн. пристајање). Држава може признати нову државу ступајући са њом у економске или неке друге односе, без претходног изричитог признања. Ово признање је непотпуно и привремено (обухвата само део међудржавних односа и може се у сваком тренутку повући).

12

Колективно признање држава – признање нове државе које се, насупрот индивидуалном признању (које даје једна држава другој), даје вишестраним актом, од стране више држава или од стране међунар. међудржавне организације (признање независности Србије, Црне Горе и Румуније на Берлинском конгресу 1878; пријем нових држава у Друштво народа, ОУН и др.). Признање владе – једнострани акт једне или више држава или неке међунар. организације, којим се новоуспостављена влада у некој земљи признаје за законитог представника те државе у међунар. односима. Како се признање владе нове државе поклапа са самим признањем те државе, питање признања нове владе се поставља само у случајевима када она дође на власт нередовним путем, одн. противно уставном поретку земље (путем државног удара, пуча, револуције, стране војне интервенције). У вези са питањем признања влада у теорији међунар. ј. права се појавило неколико различитих доктрина (Естрадова, Тобарова, Халштајнова).

Естрадова доктрина – доктрина произашла из изјаве Ђенара Естраде, министра спољних послова Мексика, из 1930, према којој државе не смеју давати никакве изјаве о признавању или непризнавању влада и режима других држава, јер то представља мешање у њихове унутрашње ствари. Ова доктрина је настала као реакција на старију Тобарову доктрину.

Тобарова доктрина – доктрина произашла из става К. Тобара, министра спољних послова Еквадора, из 1907., према коме не треба признати владе које су дошле на власт незаконитим, неуставним, одн. насилним путем (путем државних удара, револуција и сл.). Ову доктрину је исте године прихватио један број латиноамеричких држава, а 1913. и САД (отуда се она зове и Вилсоновом – према имену тадашњег председника САД, Вудра Вилсона). И поред тога, ова интервенционистичка доктрина никада није била прихваћена од свих држава и није се доследно примењивала. Халштајнова доктрина – доктрина коју је лансирао немачки министар спољних послова Валтер Халштајн 1955., према којој (тадашња) Немачка Демократска Република (НДР) није постојала као држава, па је Савезна Република Немачка (СРН) била «једино овлашћена да узме реч у име немачког народа и одговара за 18 милона Немаца који живе у совјетској зони». У складу са тим ставом, СРН је прекинула дипломатске односе са СФР Југославијом и низом других земаља које су признале НДР. Касније је СРН одустала од ове доктрине и обновила прекинуте дипломатске односе.

Признање устаника као зараћене стране – акт једне државе којим она, у случају избијања устанка, грађанског рата и других оружаних сукоба у другој држави, заузима неутралан став и према легитимној влади и према

13

устаницима. Тим признањем устаници добијају ограничен и привремени међународноправни субјективитет, стичући одређена права и обавезе. Да би стекли ово признање, устаници морају да испуне следеће услове: 1. да контролишу одређени део националне територије; 2. да имају на челу локалну владу de facto, која врши суверену власт на тој територији и, 3. да борбу воде организовани одреди потчињени војној дисциплини, који поштују законе и обичаје ратног права. И законита влада може признати свог непријатеља, устанике, после чега се обе стране у борби подвргавају правилима међунар. ратног права, одн. права оружаних сукоба.

Просто признање устаника или побуњеника – један од облика признања у унутрашњим оружаним сукобима. За разлику од признања устаника као зараћене стране, ово признање долази само од стране легалне владе, у сукобима који немају карактер грађанског рата. Ово признање има за циљ увођење извесних права и обавеза у односе непријатељстава. Тако се, нпр., у случају предаје или заробљавања, може гарантовати поступак који се примењује према заробљеницима, или пуштање на слободу и амнестија.

8. Основна права и дужности држава

Основна (темељна, битна, првобитна) права и дужности држава – скуп оних права и обавеза које државе стичу ipso jure (лат. по самом праву, силом закона, аутоматски), самом својом појавом у међунар. заједници, без посебног или изричитог признања. Та су права неопходна за постојање држава. Из њих проистичу сва остала права и обавезе држава (уговорна права и обавезе). Основна права и обавезе су историјска категорија; њихова садржина и састав мењају се упоредо са променама у међунар. заједници. Иако у доктрини не постоји пуна сагласност око њихове класификације, ипак преовлађује став да се данас она своде на следећа: 1. право на опстанак (или на самоодржање), 2. право на сувереност или независност, 3. право на једнакост, 4. право на саобраћај и, 5. право на поштовање.

Право на опстанак (или на самоодржање) – једно од основних права државе, по коме држави припада право да постоји као независна и једнака са другим државама. Држава има право да свој опстанак брани свим дозвољеним средствима, тј. предузимањем политичких, економских, правних, војних и других мера. Право на опстанак се у пракси испољава као право на самоодбрану и право на самозаштиту. Право на самоодбрану (енгл. рight of self-defence, франц. droit de legitime defense, нeм. Selbstverteidigungsrecht) – један од два елемента права држава на опстанак. Заједнички назив за све акције и мере које држава предузима (иако

14

оне, саме по себи, могу да буду супротне међунар. ј. праву) да би се одбранила од сваког неизазваног оружаног напада (агресије) и повреде своје суверености и територијалне целокупности. Право на самоодбрану подразумева јачање одбрамбене моћи држава и вођење оружане борбе онда када је то нужно, тј. када је држава угрожена противправним нападом друге државе или више држава и других ентитета. Према Повељи ОУН (чл. 51) одбрамбене мере државе морају бити примерене ситуацији и привремене, тј. могу трајати само док на снагу не ступи механизам колективне безбедности предвиђен за такве ситуације Право на самозаштиту – други елемент права држава на опстанак. Састоји се у праву државе да предузме различите мере и активности ради заштите своје територије и свог становништва од сваког великог зла које им прети, тј. у случају нужде, која може бити последица различитих околности, као што су епидемије, елементарне непогоде, изузетне околности у светској привреди и сл. Држава може да затвори или ограничи гранични промет, да нареди обавезну вакцинацију и сл. Право на сувереност (лат. super - над, изнад; нлат. superanus, франц. souverain - највиши, неограничен, независан, неприкосновен) – једно од основних права држава, које се састоји у слободном, одн. независном (од других субјеката међунар. ј. права) одлучивању сваке државе о свом унутрашњем друштвено-политичком и економском уређењу (тзв. унутрашња сувереност) и о својој спољној политици (тзв. спољна сувереност). Како је идеја апсолутног суверенитета неспојива са идејом организоване међунар. заједнице, савремена теорија и пракса усваја појам суверенитета ограниченог на међунар. терену правилима међунар. ј. права. Право на једнакост - једно од основних права држава, које се јавља као логична последица, одн., као један вид права на сувереност. Упркос фактичкој неједнакости међу државама (у погледу величине, економске и друге моћи, политичког уређења итд.), оне су, правно гледано, једнаке, тј. поседују једнака права и обавезе. То се право манифестује у подједнаком положају држава као парничних странака у споровима пред међунар. судовима, у праву држава да без своје изричите сагласности не могу да буду везане међунар. уговорним обавезама, у правилу да свака држава има само један глас на међунар. конференцијама итд. Важан садржај права на једнакост је и то да једна држава не може другој наметати неко правно правило које је сама створила као правило међунар. ј. права. Суверена једнакост држава је једно од основних начела међунар. ј. права, које је уграђено у многобројне међунар. документе.

15

Право на саобраћај – једно од основних права држава, које произилази из права на самоодржање и из појма активне мирољубиве коегзистенције држава. Исказује се углавном негативно, пре свега као дужност држава да трећим државама не спречавају међусобне додире, везе и саобраћај. Државе, иначе, нису дужне да одржавају било коју врсту саобраћаја са државама које то желе. Право на поштовање – једно од основних права држава, које се састоји у праву сваке државе на поштовање њеног достојанства, њених обележја (заставе, грба, химне), њеног унутрашњег уређења, њених органа итд. Како се на истинско поштовање нико не може присилити, ово право се у међунар. пракси исказује пре свега као дужност држава да се уздрже од исказивања непоштовања према другим државама, одн. да на својој територији спрече и казне дела којима се штети угледу других држава. (Уз државе, право на поштовање имају и одређене међунар. организације и институције и њихови највиши функционери.)

9. Надлежност држава

Надлежност у међународном праву (лат. competentia, енгл. competence) - скуп овлашћења, одн. послова (права и обавеза) које међунар. ј. право даје и признаје држави, међунар. организацији или неком другом ентитету, као и њиховим органима, да би они могли да делују правно релевантно у одређеном случају и одређеној материји.

Надлежност државе (државна надлежност) – скуп овлашћења, одн. права и обавеза које опште међунар. ј. право признаје свакој сувереној држави унутар њених граница и на просторима који представљају опште добро човечанства. Надлежност држава је трострука: 1. територијална, 2. персонална и, 3. надлежност у општем интересу.

Територијална надлежност државе (лат. terra – земља (планета), земљиште, тло; territorium - земљиште, округ, област, земља обухваћена државним границама; territorialis – оно што се тиче територије, што припада територији) - надлежност државе на својој територији, тј. право да на тој територији обавља све своје функције (уређује све односе, одлучује о лицима и стварима итд). У свом позитивном виду, ова надлежност државе се огледа у њеној искључивој власти над лицима и стварима на њеној територији. У негативном виду, она се огледа у забрани мешања у унутрашње послове других земаља и уздржавању од аката принуде у односу на туђу територију. Иако се врши у име суверенитета и мора бити поштована од стране других

16

субјеката међунар. ј. права, територијална надлежност може, у извесним случајевима, да буде ограничена одредбама међунар. ј. права.

Персонална надлежност државе (лат. persona – личност, особа, лице, појединац; personalis – лични, особни) - надлежност, одн. власт државе над својим држављанима и онда када се они налазе изван њене територије. Међунар. ј. право овлашћује државу да од својих држављана који бораве у иностранству захтева одређено понашање (поштовање уставног поретка, служење војне обавезе, плаћање пореза итд.) и да предузима одређене кораке и мере у вези са њиховом дипломатском и конзуларном заштитом. Како је персонална надлежност једне државе у знатној мери ограничена територијалном надлежношћу државе у којој држављанин прве државе тренутно борави, проблеми у вези са овим преклапањем надлежности се решавају путем установе међунар. правне помоћи. Надлежност државе у општем интересу - Међународна правна помоћ – помоћ коју указују органи једне државе органима друге државе у међунар. правном саобраћају... Међунар. сарадња – усклађено деловање два или више субјеката међунар. права, усмерено на остваривање одређених полит., екон. и других циљева од заједничког интереса...билат., мултилат. и универз. сарадња.. Кривокапић, 239.) (Међународна сурадња – „назив за договором усклађено дјеловање двију или више држава ради остварења одређених задатака у заједничком интересу. Сурадња између држава није нова појава. Она је у сваком посебном случају овисила о споразуму између држава и обично се односила на размјерно ограничена подручја...“ Иблер, 154.) Домен искључиве (домаће, националне, ексклузивне) надлежности државе – подручје, одн. област у којој је држава задржала пуну слободу у погледу регулисања односа, тј. у којој њена надлежност није везана међунар. ј. правом.

10. Међународна одговорност држава

Одговорност (уопште) – подношење рачуна за одређени акт или понашање (укључујући и пропуштање); подношење последица, у складу са правом или моралом, за одговарајуће акте и понашања.

Одговорност у међународном јавном праву – у најширем смислу, дужност (обавеза) субјеката међунар. ј. права да, у складу са правом, учине нешто, предузму, пропусте или да се уздрже, одн. отрпе. Она подразумева не само дужност да се изглади неправо и надокнади учињена штета, него и

17

настојање да се избегне било какво наношење штете другим субјектима међунар. ј. права и њиховим припадницима.

Политичка одговорност државе – одговорност државе за ратну пропаганду и за друге облике политичког деловања којима се угрожава светски мир и безбедност.

Политичко-правна одговорност државе - одговорност државе за кршење међународних норми од суштинског значаја за обезбеђење мира у свету. Овај вид одговорности представља особен тип политичке одговорности са много правних елемената. Под одређеним условима, у њему могу да се стекну и индивидуална кривична одговорност и грађанска дговорност државе. Ова одговорност може да има за последицу колективну осуду једне акције од стране више држава или од стране неке међународне организације, а може да изазове и примену колективних санкција, укључујући и војне мере од стране ОУН.

Грађанска одговорност државе – одговорност државе за штете које на њеној територији претрпе друге државе или њихови грађани и међународне организације и њихови службеници. Она може да проистекне како из правно дозвољених радњи, као што су, нпр., нуклеарне и космичке активности (одговорност sine delicto), тако и кршењем међународног права (одговорност ex delicto). У овом другом случају, за покретање међународне одговорности државе потребно је: 1. да постоји радња или пропуст којим је прекршена међународна норма, 2. да се та радња или пропуст може приписати држави, 3. да су њима проузроковане штете некој другој држави или међународној организацији, одн. њиховим држављанима или службеницима и, 4. да су у циљу добијања задовољења исцрпена сва правна средства унутрашњег правног поретка одговорне државе. Грађанска одговорност државе подразумева обавезу надокнаде штете оштећеној страни.

Директна одговорност државе – вид грађанске одговорности државе за акте или пропусте својих законодавних, извршних и судских органа.

Индиректна одговорност државе – вид грађанске одговорности државе за акте и пропусте других држава (у случају протектората и сл.)

Викарна одговорност државе – најкомпликованији вид грађанске одговорности државе, везан за поступке приватних лица. Велики број теоретичара у начелу одбацује ову врсту одговорности државе, тврдећи да међународна одговорност може да проистекне само из права која се односе на управљање и наређивање.

Повраћај у пређашње стање (лат. restitutio in integrum; чит. реституцио...) – задовољење које оштећена страна има право да захтева од одговорне државе. Ако то није могуће, одговорна држава мора надокнадити

18

насталу штету оштећеној страни (у новцу или у добрима која су слична оним која су оштећена или пропала).

Сатисфакција (лат. satisfactio – задовољење, задовољштина; извињење, оправдање) - последица одговорности државе за повреду неког моралног права друге државе или њеног држављанина, или неке међународне организације. Може се састојати у свечаном извињењу, одавању почасти застави стране државе, кажњавању криваца итд. Сатисфакција врло често представља допунску меру уз надоканду материјалне штете.

13. Санкције

Санкција (уопште) (лат. sanctio – свечана наредба, законска одредба, клаузула, казнени члан у закону) – 1. одобрење неког акта ниже власти од стране више власти; 2. свечано озакоњење, одн. потврђивање или прихватање неког акта, корака или мере; 3. казнени део правне норме који садржи правне последице повреде те норме.

Санкције у међународном јавном праву - кораци и мере (правне, економске, војне и др.) којима државе и међународне организације реагују на учињене противправне акте, тј. које се предузимају против оних који крше међунар. ј. право (против држава, међународних организација или појединаца). Као и у осталим гранама права, санкције имају троструку функцију: 1. кажњавање за недозвољено понашање, 2. надокнађивање претрпљене штете и, 3. превенција, тј. спречавање понављања дела и упућивање опомене другима. На међудржавном плану могу да буду индивидуалне (када их предузима једна држава против друге) и колективне или мултилатералне (када их предузима више држава или нека међународна организација). У време класичног међунар. ј. права само су државе имале право да примене санкције, у виду репресалија, рата или мера економског карактера. Данас то право имају и међународне организације, стим што је рат (као међународни злочин) искључен из арсенала санкција. Санкције могу да погоде и појединце, због учињених међународних кривичних дела (пиратерије, трговине робљем, ратних злочина и сл.).

14. Сукцесија држава

(лат. succesio - замена, наслеђивање мишљења, наслеђивање у служби; ступање на нечије место; од succesere - ићи под, ићи за ким, заменити некога, доћи не нечије место...) - правна установа која се надовезује на промену

19

територијалног суверенитета, посредством које држава која стиче територију (држава сукцесор или држава наследница) улази у извесне правне односе државе којој је та територија раније припадала (држава претходница). Нестанак једне државе или њено територијално умањење изазива читав низ проблема везаних за важење међународних уговора претходне државе, преноса њене имовине и јавних добара, јавних дугова, држављанства, итд. Материја сукцесије држава регулисана је углавном општим обичајним правом, као и двема бечким конвенцијама (о сукцесији држава у односу на међународне уговоре, из 1978. и о сукцесији држава у односу на имовину, дугове и архиве, из 1983.; ове конвенције још нису ступиле на снагу). Сукцесија држава у односу на међународне уговоре – преузимање права и обавеза из међународних уговора државе претходнице од стране државе наследнице (државе сукцесора.). Иако, начелно, међународни уговори обавезују само државе које су их потписале, могуће је да уговори државе претходнице важе и за државу наследницу, под условом да их она изричито, у писменој форми, прихвати. Један део тзв. легислативних уговора важи за државу сукцесора (нпр. Женевске конвенције из 1949.), док легислативни уговори којима се оснивају међународне организације не важе. За тзв. територијалне уговоре, тј. уговоре који су на трајан начин везани за одређену територију (уговори о међународним службеностима, о демилитаризацији подручја и сл) важи принцип континуитета, што није случај са уговорима о успостављању војних база и уговорима о експлоатацији природних богатстава.

Сукцесија држава у односу на јавна добра и имовину – пренос јавних добара и имовине државе претходнице на државу наследницу. У случају потпуне сукцесије, тј. потпуног нестанка државе претходнице, њена целокупна имовина преноси се на државу сукцесора или се дели између држава наследница. У случају делимичне сукцесије, преноси се само део имовине који је лоциран на територији која је променила суверенитет.

Сукцесија држава у односу на јавне дугове – пренос јавних дугова државе претходнице на државу наследницу. Са територијом држава сукцесор прима и јавни дуг (лат. res transit cum onere suo). У случају потпуне сукцесије и интегралног преноса територије државе претходнице на државу наследницу, дуг се у целости преноси на државу наследницу. У случају распада или поделе државе на више држава наследница, све оне одговорају за дуг солидарно. У случају делимичне сукцесије, држава претходница и даље одговара за своје дугове, сем за оне који су изричито везани за цедирану (издвојену) област. Што се тиче дугова учињених за ратне циљеве, држава сукцесор није обавезна да их преузме.

20

Сукцесија и континуитет (идентитет) државе (лат. continuitas – продуженост, непрекидност; стално трајање; нлат. identitas – истоветност) - међусобно повезани, али различити појмови које не треба мешати. За разлику од сукцесије, код које се ради о наслеђивању права и обавеза претходне државе, проблем континуитета се своди на међународни статус државе, тј. на питање да ли одређена држава која је претрпела извесне промене продужава свој живот, или нестаје са међународне сцене. Према муђунар. ј. праву, идентитет и континуитет државе не угрожавају ни територијалне промене и умањење територије, ни политичке промене унутар државе у виду револуција, државних удара и сл. ни промена имена.

Сукцесија међународних организација – преношење одређених функција, права и обавеза раније постојеће међународне организације на новостворену међународну организацију (нпр. преузимање одређених права, обавеза, имовине и архиве Друштва народа од стране Организације уједињених нација).

15. Врсте држава

Просте (унитарне) државе – државе које имају јединствену државну организацију, јединствену суверену власт усредсређену у врховним органима, који представљају државу и у унутрашњим и у спољним односима.

Сложене државе – заједнички назив за државе које су састављене из две или више држава чланица или политичко-територијалних јединица које имају одређену аутономију (персоналне унуије, реалне уније, федерације и конфедерације).

Персонална унија (лат. unio – савез, сједињење, уједињење) – облик сложене државе састављене од двеју или више држава које повезује личност заједничког владара. Такав тип државе је преживела појава, карактеристична углавном за Средњи век, када је долазило до поклапања наследног реда владајућих династија. Државе које су чиниле персоналну унију задржавале су своју пуну независност, како на унутрашњем тако и на спољном плану, па су самостално водиле спољну политику, самостално закључивале међународне уговоре итд. (нпр. унија између Холандије и луксембурга од 1815. до 1890.)

Реална унија (нлат. realis – стваран, истински; објективан, од res – ствар, стање, дело, чин, збиља, истина...) - савез двеју или више држава који настаје сагласношћу држава чланица. Свака држава чланица задржава своју унутрашњу аутономију, своје уређење, законодавство и администрацију, али се вођење спољне политике, војске и финансија поверава заједничким

21

органима. Са становишта међунар. ј. права, реална унија се појављује као јединствен субјекат (нпр. Аустро-Угарска). Конфедерација (савез држава, државни савез) (лат. confoederatio, od con – са, с + foedus, gen. foederis – савез) - заједница двеју или више држава заснована на међународном уговору, којим се успоставља однос између суверених држава. Државе чланице задржавају својства засебних међународних личности, које ван уговором утврђених циљева, задржавају слободу акције, како на унутрашњем тако и на спољном плану. (примери: Северноамеричка конфедерација 1871-1878., Швајцарска 1815 -1874.).

Федерација (савезна држава) - сложена држава састављена од двеју или више јединица различитих назива (државе, републике, кантони, покрајине, земље) и различитог степена аутономије. Заснива се на уставу, дакле, на унутрашњем правном акту. На међународном плану јавља се као јединствена (тј. проста) држава, док на унутрашњем плану има обележја сложене државе. Поједине федерације допуштају својим федералним јединицама ограничени субјективитет на међународном плану. Суверенe државe Полусуверенe државe Несуверенe државeа Протекторат (нлат. protectorates – заштитништво, покровитељство, од лат. protegere – заштитити, заклонити, покрити, сакрити) – однос између двеју држава у коме се слабија држава ставља под туторство (покровитељство) јаче државе. Овај однос настаје склапањем међународног уговора, у коме се утврђују права и дужности обеју страна. Иако се појединости протекторатског односа разликују од случаја до случаја, држава заштитница (држава протектор) углавном преузима вршење извесних важнијих надлежности слабије државе (државе под протекторатом), посебно у њеним односима са иностранством. Држава протектор заступа своју штићеницу у међународним односима и јемчи јој безбедност и територијални интегритет. Иако се држава под протекторатом одриче дела своје суверености у корист државе протектора, она остаје и даље субјекат међународног прва, задржавајући и територију и становништво. Израз протекторат се, иначе, користи и за државу која се налази под протекторатом.

Вазална држава (нлат. vassallus, вероватно од келтског vassus - пратилац, слуга) – врста зависне државе веома честа у епохи феудализма; данас историјска категорија неспојива са савременим међунар. ј. правом. За разлику од протектората, који се заснива на међунар. уговору, вазални однос се најчешће успостављао на бази унутрашњег правног акта јаче државе (сизерена). Било је, међутим и случајева да су вазалне државе настајале као

22

последица колективне одлуке великих сила. Вазалне државе нису биле субјекти међунар. ј. права, али су им сизерени могли дозволити ограничено учешће у међунар. односима. Међунар. уговори које је закључивао сизерен везивали су и њих. Рат против сизерена представљао је и рат против вазала. Сизерен је био одговоран за све акте вазалних држава. (Србија је била турски вазал од 1830 до 1878.)

Стално неутрална држава (лат. neuter ни један ни други, равнодушан; neutralis – непристрасан, који не припада ни једној страни) држава која, на основу међународног уговора, преузима обавезу да ће остати неутрална у случају сваког будућег рата. Суштина појма неутралности је у неучествовању у рату и у непристрасном односу према зараћеним странама. Стална неутралност једне државе може да буде гарантована или само призната. Гарантована неутралност намеће обавезу државама да бране неутралну територију у случају евентуалног напада.

Неутрализам – ознака за одређени спољнополитички курс појединих држава у односу на одређену ситуацију или догађај. За разлику од појма неутралности, који је правна категорија, неутрализам је политичка категорија, која произилази из једностране изјаве воље државе. Како свој ослонац не налази у међунар. уговору, неутрализам не захтева међунар. признање, нити из њега произилазе обавезе за државу која га прокламује.

Комонвелт (Commonvealth of nations – Заједница народа) – специфична заједница суверених држава коју чине Велика Британија и њени бивши колонијални поседи. Сама заједница не поседује међународноправни субјективитет, због пуног субјективитета сваког њеног члана. И правне и политичке везе између чланова ове веома хетерогене заједнице су врло слабе, али је сарадња на економском и културно-просветном плану веома интензивна. Заједница делује на основу сложеног система саветовања (шефова влада и других представника). Заједничко им је усвајање система британског грађанског права.

Органи за одржавање међународних односаСавремена дипломатија

Дипломатија (уопште) (грч. diploma – двоструко пресавијено; двоструко пресавијена исправа) - 1. вођење државних послова у области спољне политике путем службених односа са другим државама и међунар. организацијама; 2. спољна политика одређене државе или другог субјекта међунар. права ; 3. спољно представљање државе; 4. способност, знање и

23

вештина заступања државе и вођења преговора са другим државама, одн. другим субјектима међунар. права; 5. скуп лица која раде у дипломатској служби једне државе; 6. скуп лица која обављају дипломатске послове и задатке у дипломатским мисијама једне државе у другим државама; 7. професија представљања држава и других субјеката међунар. права у међунар. односима.

Билатерална дипломатија (лат. bis – два пута; + latus, lateris – страна, бок; lateralis – који се тиче страна) - једна од две основне врсте дипломатије, која се одвија искључиво у односима између двеју држава.

Мултилатерална дипломатија (лат. multus – многи; + latus, lateris...; нлат. multilateralis – многостран, вишестран) - једна од две основне врсте дипломатије, која се одвија између више субјеката међунар. ј. права (између више држава, између држава и међунар. организација и између самих међунар. организација). Новији вид дипломатије, чији се зачеци налазе у 19. в., а пуни процват доживљава у 20. в. Дели се на тзв. ad hoc мултилатералну дипломатију, која се одвија на међунар. скуповима, посвећеним одређеним питањима, и на сталну, у виду упућивања сталних мисија при међунар. организацијама.

Органи за одржавање међународних односа унутар државе – шеф државе, влада и министар иностраних послова, представнички органи.

Шеф државе (franc. chef – старешина, начелник, поглавар) – физичко лице, тј. појединац, или колективни орган (цар, краљ, кнез, председник републике, председништво итд.), највиши орган државе у њеним односима са иностранством; у неким државама и врховни орган извршне власти. Његова надлежност у међународним односима уређује се уставом или другим унутрашњим правним актом, с једне стране и међународним правом с друге. Устави обично стављају у дужност шефа државе објављивање рата и мира, постављање и примање дипломатских представника прве две класе, издавање пуномоћја другим лицима за закључење међународних уговора итд. Уколико се креће у границама уставних овлашћења, може да учествује у преговорима или да потписује међунар. уговоре и без посебног пуномоћја. Приликом службеног боравка у иностранству ужива специјалну заштиту и читав низ посебних почасти, привилегија и имунитета.

Шеф владе (председник владе, премијер, министар председник) – личност која руководи највишим колективним органом извршне власти у једној држави. Као формални представник владе и своје земље, може својим изјавама и поступцима међународноправно обавезати своју државу. Када се налази у иностранству, у службеној мисији, ужива читав низ почасти, привилегија и имунитета.

24

Министар иностраних (спољних) послова – члан владе једне државе, шеф ресора у чијој је надлежности вођење спољне политике, одн. иностраних односа (министарство, секретаријат иностраних послова). У том својству преговара са представницима других држава, учествује на међунар. скуповима (без посебног пуномоћја), руководи дипломатско-конзуларним апаратом своје земље, потписује акредитивна писма отправника послова своје земље и прима акредитивна писма отправника послова страних држава, издаје пуномоћја за преговоре и потписивање уговора итд. Његове узјаве, дате у службеном својству, обавезују његову државу. За време службеног боравка у иностранству ужива високе почасти, привилегије и имунитете. Установа министра (одн. комесара) иностраних пословапостоји и у Европској унији.

Највиши представнички органи државе (парламент, скупштина, сабор) – органи чија је улога у спољној политици држава дошла до изражаја након победе парламентаризма у многим земљама. Као велики колективни органи, који не заседају перманентно, они не учествују у оперативном вођењу спољне политике једне земље. Углавном су надлежни за њено усмеравање, одн. утврђивање дугорочних спољнополитичких циљева и за њену контролу, одн. давање сагласности на све важније акте из те области. Учествују и у билатералним и мултилатералним контактима са истоветним органима других држава.

Дипломатски односи – службени односи између субјеката међунар. ј. права, пре свега између држава, који се одвијају превасходно посредством сталних дипл. мисија. У билатералној дипломатији, успостављање дипломатских односа врши се на основу обостране сагласности и подразумева претходно узајамно признање држава и влада. Успостављање дипломатских односа не значи нужно и отварање дипломатских представништава, јер се ти односи могу успоставити само декларативно. Иако је отварање дипломатских мисија најчешће обострано, могуће је и да само једна држава отвори своје представништво у другој, или да једна или обе стране «покривају» другу својом дипл. мисијом из треће државе. Док успостављање дипломатских односа укључује и успостављање конзуларних односа између двеју држава, прекид дипломатских односа не значи и прекид конзуларних односа. До прекида дипломатских односа може доћи обостраним договором, или једнострано, услед тешког погоршања међусобних односа, избијања рата, извршавања обавезујуће одлуке Савета безбедностии ОУН или нестанка једне државе. Прекид дипломатских односа не доводи до повлачења или обеснаживања датог признања држава.

25

Стална дипломатска мисија (лат. mittere – слати, послати; missio – слање, послање) - стално дипл. представништво једне државе или неког другог субјекта међунар. ј. права код друге државе или неког другог субјекта. У билатералној дипломатији појављује се у 15. в., а у мултилатералној у 20. в. Дипл. мисија може да престане: смрћу шефа мисије, опозивом дипломатског представника, захтевом за повлачење од стране државе пријема, оставком на службени положај, прекидом дипломатских односа, нестанком једне државе.

Специјална дипломатска мисија (лат. specialis – нарочит, особен, посебан) – привремено дипл. представништво једне државе или неког другог субјекта међунар. ј. права код друге државе или код неког другог субјекта. Може да буде билатералног или мултилатералног карактера. Старији и еластичнији облик дипломатског комуницирања од сталних дипл. мисија. Упућује се ради обављања сасвим одређеног задатка (преговарање о успостављању дипломатских односа, присуствовање прославама, сахранама и др. догађањима) или ради расправљања одређених питања.

Право посланства (лат. jus legationum, од legatio – изасланство, посланство) – право субјеката међунар. ј. права да упућују своје дипл. представнике у друге субјекте (активно право посланства) и да примају стране дипл. представнике (пасивно право посланства). Право посланства имају све независне државе, неке најважније међудржавне међунар. организације, Света Столица, Малтешки ред и извесни националноослободилачки покрети. По чл. 2. Бечке конвенције о дипл. односима из 1961. «успостављање дипломатских односа између држава и одашиљање страних дипломатских мисија врши се на основу обостране сагласности».

Дипломатски представници (дипл. заступници, дипл. агенти) – у ужем смислу речи, чланови дипломатског особља једне дипл. мисије (шеф мисије, саветници, секретари, аташеи); у ширем смислу, сва лица која на основу пуномоћја заступају један субјект међунар. ј. права код другог субјекта. Могу се поделити на редовне, тј. оне који делују у оквиру сталних дипл. мисија и на ванредне, који делују у оквиру специјалних мисија.

Класе дипломатских представника (лат. classis – разред; група живих бића, ствари или појава које имају заједничка обележја). Подела дипломатских представника на класе уведена је Бечким правилником о рангу дипломатских представника из 1815, ради уједначавања међународне праксе и избегавања неспоразума и спорова у вези са редом првенства. Тај правилник увео је три класе дипломатских представника: 1. амбасадори, папски легати и нунцији; 2. изванредни посланици и опуномоћени министри акредитовани код владара и 3. отправници послова, акредитовани код

26

министара иностраних послова. Ахенским протоколом, из 1818., уведена је и класа министра резидента, сврстана између претходне 2. и 3. класе. Важећа Бечка конвенција о дипл. односима из 1961. дели дипл. представнике, одн. шефове дипл. мисија на три класе: 1. амбасадори, нунцији и други шефови мисија одговарајућег ранга; 2. посланици, министри и интернунцији и, 3. отправници послова. Прве две класе шефова мисија акредитују се код шефова држава, а трећа код министара иностраних послова.

Ранг шефова дипломатских мисија (презеанс) (франц. rang – ред, врста, степен; франц. preseance – међусобни ранг) - редoслед првенства међу дипл. представницима акредитованим у истој држави, везан за питање именовања доајена дипломатског кора. Да би се избегли неспоразуми и спорови око првенства између шефова дипломатских мисија акредитованих у истој држави, Бечким правилником из 1815., Ахенским протоколом из 1818. и Бечком конвенцијом из 1961. уведен је аутоматизам, тако што су сви шефови дипл. мисија подељени у неколико класа, стим да у свакој класи они добијају ранг према датуму и часу предаје акредитивних писама. Изузетно од овог правила, папски нунцији, у католичким земљама, имају право првенства без обзира на време предаје акредитива.

Дипломатски кор ( франц. corps diplomatique, скраћ. CD) - скуп дипломатских представника акредитованих у једној држави. У најужем смислу обухвата само шефове сталних дипломатских мисија билатералног карактера. У нешто ширем смислу обухвата све стране дипломате, одн. све чланове дипломатског особља страних дипломатских мисија у једној држави. У најширем смислу укључује и дипломатске представнике при међунар. организацијама које имају седиште у одређеној држави. Понекад се под овим изразом подразумева и скуп свих дипломатских службеника једне државе. На челу дипломатског кора у најужем смислу налази се доајен или декан.

Доајен (декан) дипломатског кора (франц. doyen – најстарији члан; лат. decanus – старешина) – протоколарни старешина дипломатског кора у једној држави. То је шеф дипломатске мисије најстарији по рангу у одређеној држави. (најчешће из класе амбасадора). Доајен представља дип. кор, предводи га на разним скуповима, говори у његово име, али не ужива никаква посебна права и привилегије по том основу. У католичким земљама папски нунције је увек доајен дипл. кора.

Особље дипломатске мисије - скуп свих лица која обављају одређене дужности у једној дипломатској мисији. Дели се на а). дипломатско особље (шеф мисије, саветници, секретари и аташеи), б). административно и техничко особље (дактилографи, преводиоци, шифранти, телеграфисти и сл.) и в). помоћно или послужно особље (кувари, спремачице, баштовани итд.). У

27

пракси је могуће различито третирање појединих чланова мисије из недипломатских категорија. Тако се возачи, негде сврставају у другу, а негде у трећу категорију особља. У особље дипломатске мисије не спадају чланови приватне послуге неког члана мисије.

Акредитивно писмо (акредитиви) (нлат. accreditivum – пуномоћје, овлашћење; од лат. accredo – веровати; франц. Lettre de creance) - писмо (документ) којим држава именовања представља шефа своје дипломатске мисије држави пријема. Шефове мисија прве две класе (амбасадоре, нунције, посланике, министре и интернунције) именује шеф државе и снабдева их акредитивним писмом, које они предају шефу државе пријема. Шефове мисија треће класе (сталне отправнике послова) именује министар спољних послова и снабдева их акредитивним писмом, које они предају министру спољних послова државе пријема. Шеф дипл. мисије преузима своје функције у држави пријема онда када поднесе акредитивно писмо или чим нотификује свој долазак и поднесе препис свог акредитивног писма министарству спољних послова државе пријема или неком другом надлежном министарству.

Агреман (франц. Agrement – одобрење, пристанак, сагласност)1. назив за сагласност државе пријема да прихвати за шефа стране дипломатске мисије лице које је предложила држава именовања. Иако је свака држава слободна у избору личности које ће је представљатикод друге државе, услед деликатности дипломатске мисије је уобичајено да се за наименовање шефа мисије затражи сагласност државе у коју се дипломатски представник шаље. Држава пријема може да одбије да да агреман и притом није дужна да износи разлоге. 2. понекад се овај израз користи и за сагласност државе пријема на именовање војних аташеа.

Функције дипломатских представника (лат. functio – обављање, вршење; вршење службе) задаци и обавезе дипломатских представника у односу на своју државу и владу. Према чл. 3. Бечке конвенције о дипл. односима (1961), оне се састоје у следећем: 1. представљање државе именовања код државе пријема; 2. заштита интереса своје државе и њених држављана у границама које допушта међунар. ј. право; 3. преговарање са владом државе пријема; 4. обавештавање своје владе, свим дозвољеним средствима, о приликама и развоју догађаја у држави пријема; 5. унапређење пријатељских односа и сарадње између своје и државе пријема. Поред ових функција држава именовања може својој дипломатској мисији да повери и неке друге функције, под условом да се држава пријема томе не противи (вршење конзуларних функција, заштита интереса треће државе и сл.).

Дипломатске привилегије и имунитети

28

29