MEĐUNARODNE FINANSIJE

II kolokvijum

1. Funkcije i zadaci deviznog tržišta?

Devizno tržište je tržište novca na kojem se vrši kupovina i prodaja stranih sredstava plaćanja. Devizno tržište u savremenim uslovima jedan je od najznačajnijih delova finansijskog privrednog sistema.Značaj deviznog tržišta ogleda se u tome što se preko njega omogućava:

1. Kontakt spoljnotrgovinskih partnera,2. Konverzija valuta,3. Normalno odvijanje međunarodnog platnog prometa.

Devizno tržište stvara uslove za konverziju valuta i likvidaciju obaveza iz međunarodnog plaćanja.Devizno tržište je institucija koja olakšava odvijanje međunarodne trgovine.Značaj deviznog tržišta za domaću ekonomiju dolazi do izražaja kroz povezivanje sa inostranim deviznim tržištima, a time dolazi do povezivanja domaće ekonomije sa inostranstvom.Osnovna funkcija deviznog tržišta je formiranje realnog deviznog kursa.Devizno tržište neposredno odražava stanje u bilansu plaćanja zemlje i tako postaje važan indikator poremećaja nastalih u sferi međunarodne razmene i domaćih privrednih kretanja.Važna funkcija deviznog tržišta sastoji se u mogućnosti osiguranja kursnog rizika. Postojanje promptnog i terminskog tržišta omogućava da se zaštite buduća i sadašnja potraživanja i obaveze.

2. Vrste i subjekti deviznog tržišta?

Postoji više podela deviznog tržišta:1. Organizovano i neorganizovano,2. Promptno (spot) i terminsko (forward),3. Valutnih opcija (daju pravo ali ga ne obavezuju da izvrši to pravo) i 4. Valutnih fjučersa (standardizovani ugovori).

Subjekti deviznog tržišta su:1. Izvoznici i uvoznici,2. Rezidenti i nerezidenti,3. Fizička i pravna lica,4. Poslovne banke,5. Centralna banka,6. Berzanski posrednici (brokeri i dileri).

1

3. Valutna konvertibilnost - unutrašnja i spoljna?

Kada nacionalna privreda dođe u stanje unutrašnje i spoljne ravnoteže, odnosno ravnoteže platnog bilansa, u uslovima liberalizovanog robnog i platnog prometa, ona može svoju valutu proglasiti konvertibilnom.Konvertibilnost može biti: unutrašnja i spoljna.Spoljna konvertibilnost podrazumeva pravo nerezidenata da potraživanja stečena u domaćoj valuti konvertuje u svoju ili neku drugu valutu. Drugim rečima, danas se pod konvertibilnošću podrazumeva mogućnost zamene - prodaje valute za valutu.Unutrašnja konvertibilnost bila je svojstvena periodu zlatnog važenja. Ona danas ne postoji. U vreme važenja zlatnog standarda, valuta je bila konvertibilna za rezidente. Unutrašnja konvertibilnost označavala je mogućnost rezidenata da svoje domaće potraživanje konvertuje u zlato, a preko zlata u bilo koju drugu valutu. Unutrašnja konvertibilnost vodila je automatskom uravnoteženju bilansa plaćanja.

4. Navedite uslove koje mora da ispuni zemlja za postojanje prave konvertibilnosti?

Za postojanje prave konvertibilnosti potrebna su bar tri uslova:1. Paritet domaćih i inostranih cena,2. Ravnoteža platnog bilansa,3. Akumuliranje monetarnih rezervi.

5. Kakva je uloga centralne banke na deviznom tržištu?

Osnovni zadatak centralne banke na deviznom tržištu sastoji se u odgovarajućoj intervenciji u slučaju kada kurs pojedine valute dostigne nivo donje ili gornje intervencione tačke. Centralna banka može intervenisati i na inostranom deviznom tržištu sa ciljem očuvanja kursa svoje valute, kao što se može na domaćem deviznom tržištu pojaviti kao intervent za račun inostrane centralne banke.

6. Šta je to bilateralizam?

Bilateralizam predstavlja specifičan način spoljnotrgovinske razmene između dveju nacionalnih privreda. Ona se zasniva na principima devizne kontrole i ekonomisanja devizama. Bilateralizam predstavlja ekonomske odnose između dveju zemalja. Na osnovu sporazuma vlada dveju zemalja zaključuju se trgovinski sporazumi koji su praćeni platnim sporazumom. Trgovinski sporazum, čiji su sastavni deo robne liste, reguliše robnu razmenu među zemljama. Robne liste mogu biti fakultativnog i obaveznog karaktera. Ako su robne liste obaveznog karaktera, zemlje ih se doslovno pridržavaju. Kada se radi o robnim listama fakultativnog karaktera, dozvoljene su određene tolerancije i odstupanja od robnih lista kako po vrednosti, tako i po strukturi. Platni sporazum koji prati robne liste reguliše pitanja, kao što su: pitanje obračunske valute, visina kredita, način regulisanja eventualnog salda, rok sporazuma. Kao obračunska valuta

2

spoljnotrgovnskih transakcija može služiti valuta jedne ili druge zemlje ili neka treća valuta. U praksi je najčešće američki dolar obračunska valuta.Jedan od ciljeva bilateralizma jeste podsticanje domaćeg izvoza. Zapravo, u uslovima razvijenog intervencionizma i neoprotekcionizma izvoznici nailaze na niz barijera u inostranstvu. U okvirima bilateralne razmene te barijere se gube. Bilateralizam upućuje dve privrede jednu na drugu. To zemljama omogućava da u međusobnoj razmeni ukinu trgovinska i druga ograničenja. Međutim, to u isto vreme predstavlja svojevrsnu izolaciju privreda ovih zemalja od međunarodnih ekonomskih odnosa. Zemlje koje praktikuju bilateralnu razmenu stoga ne moraju respektovati kretanja u produktivnosti i rentabilnosti poslovanja na međunarodnim tržištima. Usled toga, u sistemu bilateralizma često dolazi do odvajanja nacionalnih nivoa cena ovih zemalja od nivoa cena na međunarodnim tržištima. U odnosu na treće zemlje, valute zemalja koje praktikuju bilateralizam postaju često precenjene. Njihov izvoz postaje manje konkurentan ili nekonkurentan. Zbog toga je normalna pojava da zemlje koje se koriste praksom bilateralizma u međusobnoj razmeni koriste niz trgovinskih i deviznih ograničenja u razmeni sa trećim zemljama. Međutim, usled toga njihova valuta postaje još više precenjena, a oskudica deviza još više izražena. Bilateralizam tako pothranjuje sam sebe.

7. Monetarne rezerve i njihov sastav?

Sredstva međunarodnih plaćanja kojima zemlja raspolaže i koje može brzo, efikasno i bez ikakvih ograničenja upotrebiti za izmirenje svojih obaveza prema inostranstvu, naziva se monetranim rezervama.Monetarne rezerve se sastoje od: zlata, konvertibilnih valuta, eura, dolara, specijalnih prava vučenja (SDR).

8. Svrha držanja monetranih rezervi?

Između obima tekućeg priliva i obima tekućeg odliva deviza mogu nastati značajne razlike. Da bi se plaćanja sa inostranstvom mogla nesmetano obavljati u periodima kad je tekući priliv deviza manji od prispelih obaveza prema inostranstvu, neophodno je raspolagati određenim deviznim rezervama. Do nesklada između priliva i odliva deviza može doći zbog sezonskih i konjunkturnih oscilacija, prirodnih nepogoda, društvenih potresa, političkih i ratnih konflikata i sl. Ova sredstva se ne mogu koristiti za finansiranje razvoja i mogu se deponovati u prvoklasne svetske banke, kao sredstva po viđenju, i na njih ostvariti određene prihode u vidu kamate. Monetarne rezerve obezbeđuju zemlji bolju zaštitu od negativnih promena u međunarodnom okruženju. Moguća je i veća autonomnost u vođenju ekonomske politike.

9. Objasnite interesnu arbitražu?

Razlike u kamatnim stopama dovode do seljenja fondova sa jednog na druga finansijska tržišta kako bi se ostvarila što veća dobit. Dobit ostvarena ovim ulaganjima zavisi od dva faktora: kamatnih stopa i kretanja deviznog kursa (vrednosti valute gde se sredstva ulažu). Veća kamatna stopa koja donosi više prinosa na drugom finansijskom tržištu može značajno biti umanjena ako dođe do pada vrednosti valute zemlje gde se ulaže (tj. do rasta deviznog kursa). S druge strane, plasman na tržištima gdje je niska kamatna stopa može donijeti veće prinose ako dotična valuta jača.

3

10. Šta su to svap poslovi?

Istovremena kupovina i prodaja deviza koju vrši isti partner, ali sa različitim rokovima dospelosti naziva se svap - poslom. Svap transakcije primenjuju se prvenstveno za pokriće deviznog rizika u međunarodnim transakcijama na tržištu novca, tj. posuđivanja i pozajmljivanja stranih valuta. Kada se radi o svaremenom svap - poslu, banka uvozničke zemlje je zainteresovana da za vreme trajanja svap - operacije stečene devize efektivno koristi prema ranije utvrđenom planu. Znači da se danas svap ne zasniva samo na arbitriranju situacije na raznim novčanim i deviznim tržištima (kamatna arbitraža) i oceni rentabilnosti posla preko faktora: promptni kurs, kamatna stopa, terminski kurs, troškovi posla. Iza savremene svap - operacije stoje posebni motive, najčešće komercijalne prirode. Rentabilnost operacije koja stoji iza svap - posla je u centru pažnje. Ona treba da obezbedi određenu korist i pokrije eventualni gubitak iz svap - transakcije. Razlozi koji dovode do svap - posla na ovakvoj osnovi nalaze se u zdanju spoljnotrgovniskih i deviznih ograničenja, te restriktivnoj monetranoj politici sračunatoj na sužavanju devizne potražnje.

11. Šta predstavlja zlatni standard?

Kraj XIX i početak XX veka predstavljao je period u kojem je međunarodni monetarni sistem funkcionisao po pravilima zlatnog standard. Od 1870. godine, pa sve do tridesetih godina XX veka većina zemalja u svetu koristila je zlatni novac kao sredstvo razmene, obračunsku jedinicu i merilo vrednosti u međunarodnim plaćanjima. Upotreba zlata u međunarodnim plaćanjima i njegova uloga u međunarodnom monetarnom sistemu ne vezuje se striktno za 1870. godinu. Velika Britanija je zlato kao merilo vrednosti i pre 1870. godine, ali ta godina se uzima kao godina kada je međunarodni monetrani sistem zakoračio u eru zlatnog standard, jer su pored Velike Britanije i ostale zemlje (Nemačka 1871. godine, SAD 1879. godine) prihvatile zlato kao opšte merilo vrednosti svih ostalih proizvoda. U vreme zlatnog standard dominantan režim deviznog kursa bio je režim fiksnog deviznog kursa. Vrednost nacionalnih valuta bila je određena u odnosu na zlato kovničkom stopom, tj. sadržanom količinom zlata u jednoj novčanoj jedinici. Ovaj sistem je funkcionisao sve do I svetskog rata.

12. Objasnite automatsko uravnoteženje platnog bilansa u sistemu zlatnog važenja?

Automatsko uravnoteženje platnog bilansa/ odliv zlata - pad količine novca - pad cena - povećanje konkurentnosti - rast izvoza - pad uvoza - ravnoteža platnog bilansa.Ukoliko se u jednoj zemlji pojavi deficit platnog bilansa, ta zemlja je morala da izveze odgovarajuću količinu zlata da bi taj deficit pokrila. Smanjenje količine zlatnih rezervi iziskivalo je, u skladu sa kvantitativnom teorijom, smanjenje količine novca u opticaju. Manja količina novca u zemlji je dovodila do snižavanja domaćih cijena, što omogućava povećanje izvoza i smanjenje uvoza, tj. vodi uravnoteženju platnog bilansa u narednom periodu. Uravnoteženju platnog bilansa su doprinosile i promjene kamatnih stopa. U zemlji koja je zbog deficita platnog bilansa morala da izveze zlato dolazilo je do smanjenja količine novca u opticaju. Smanjenjem novca u opticaju dolazilo je do rasta cijene novca, a cijena novca je kamatna stopa. Viša kamatna stopa je smanjivala odliv kapitala iz zemlje i povećavala njegov priliv. To je dovodilo do uravnoteženja platnog bilansa i do povećanja deviznih rezervi zemlje.

4

13. Koji su ključni ciljevi MMF?

Ključni ciljevi MMF su sledeći:

1. Razvoj međunarodne monetarne saradnje,2. Obezbeđenje ravnomernog rasta međunarodne trgovine radi povećanja nivoa

zaposlenosti, proizvodnje i realnog dohotka,3. Obezbeđenje stabilnosti kurseva i aranžmana za kurseve između članica,4. Uspostavljanje multilateralnog sistema plaćanja po tekućim transakcijama,5. Uklanjanje deviznih ograničenja koja koče porast svetske trgovinske razmene,6. Pružanje finansijske pomoći zemljama sa platnobilansnim problemima i7. Otklanjanje neravnoteže u međunarodnim platnim bilansima članica.

14. Navedite osnovne karakteristike organizacije MMF?

Početkom 2004.godine MMF je imao 184 zemlje članice. Najviši organ fonda je Odbor guvernera koji se sastaje jednom godišnje i u kojem svaka zemlja ima po jednog predstavnika i zamenika. Poslovima Fonda rukovodi Odbor izvršnih direktora koji se sastoji od 24 izvršna direktora. Osmoricu imenuju države sa najvećim kvotama (SAD, Velika Britanija, Japan, Njemačka, Francuska, Saudijska Arabija, Rusija i Kina), dok ostalih šesnaest biraju druge zemlje po grupama. Svaka zemlja ima po 250 osnovnih glasova i po jedan glas na svakih 100.000 SDR uplaćenih na osnovu kvote. Osnovni glasovi bi trebalo da ublaže razlike među zemljama članicama, koje proističu iz veličine kvote, ali efekat ublažavanja razlika je mali pošto su inicijalne kvote povećane za preko 20 puta od osnivanja Fonda, dok je broj osnovnih glasova ostao isti. Za svaku zemlju je određena kvota koja se uplaćuje u Fond, i to 25% u SDR ili konvertibilnim valutama, a 75% u nacionalnoj valuti. Veličina kvota se određivala prema formuli koja je uzimala u obzir: veličinu nacionalnog dohotka, rezerve zlata ili dolara, prosečan uvoz, obim izvoza i njegovo kolebanje i predviđeno je da se svakih pet godina vrši revizija kvota. Pri osnivanju, upisani kapital Fonda je iznosio 7,5 milijardi dolara, dok početkom 2004 ukupan upisani kapital je dostigao iznos od 212,3 milijarde dolara. Za sve važnije odluke u MMF je potrebno preko 85% glasova dok SAD imaju oko 18%, pa sledi zaključak da se nijedna odluka ne može donijeti bez podrške Amerike. Od veličine kvote zavisi dobijanje kredita, broj glasova i udeo pri raspodeli novokreiranih SDR.

15. Šta je to SDR - specijalna prava vučenja?

Tokom pedesetih i šesdesetih godina prošlog vieka međunarodna trgovina je rasla za oko 6% godišnje, a monetarne rezerve zlata su rasle 1,6%. Ovakva kretanja su morala da izazovu nelikvidnost međunarodnih plaćanja. Da bi se riešio problem međunarodne nelikvidnosti, zlata kao objektivne kočnice porasta svjetske likvidnosti i uloge dolara kao rezervne valute, 1967. godine odlučeno je da se u okviru fonda kreira novi oblik međunarodnog sredstva plaćanja u formi SDR – specijalna prava vučenja. Ona nemaju sposobnost platežnog sredstva, već je to obračunsko sredstvo i sredstvo međunarodnih rezervi.

5

Dva bitna cilja SDR u razvoju međunarodnog monetarnog sistema: da se obezbedi povećanje obima međunarodne likvidnosti i da se osigura pouzdan denominator u kojem će nacionalne valute iskazivati svoju vrijednost. Početna vrijednost SDR utvrđena je u zlatu (1 SDR = 0,888671 grama čistog zlata), dok od 1974. utvrđuje se prema korpi valuta 16 zemalja koje imaju udeo u svetskom uvozu i izvozu preko 1%. Od 01.01.1981, SDR se utvrđuje prema korpi pet najjačih valuta (američki dolar, njemačka marka, japanski jen, francuski franak i engleska funta), a od 01.01.1999. SDR se utvrđuje prema korpi četiri najjače valute: dolar, jen, funta i evro. Ponderi za izračunavanje SDR se mijenjaju svakih pet godina i oni su 2001. godine iznosili: dolar (45%), evro (29%), jen (15%) i funta (11%).

16. Koji je cilj kredita koje odobrava MMF i koje vrste kredita postoje?

Zemlje članice MMF koje su suočene sa deficitom platnog bilansa mogu računati na kredite koji postoje u programu MMF. Visina kredita koji se odobrava zavisi od kvote zemlje članice u ukupnom kapitalu Fonda i zaduživanje na osnovu kreditne tranše može dostići iznos od 100% kvote date zemlje – četiri tranše po 25%. Prva kreditna tranša se dobija lako ako je u pitanju pokriće deficita platnog bilansa dok ostale tri tranše su obično uslovljene određenim programima prilagođavanja. Pored osnovnih kredita često se koriste tzv. stand – by aranžmani kojima se odobrava okvirni iznos kredita koji zemlja može koristiti u zavisnosti od potreba i od realizacije stabilizacionog programa koji je ranije ugovoren sa MMF. Otplata stand – by kredita počinje tri godine i tri mjeseca posle povlačenja sredstava i izvršava se u roku od pet godina. Postoje još sledeći krediti MMF: olakšice za kompezatorno finansiranje i nepredvidive slučajeve, olakšice za finansiranje tampon zaliha, krediti za strukturno prilagođavanje i olakšice za sistemsku transformaciju.

17. Koji su glavni izvori MMF za finansiranje svojih aktivnosti?

Glavni izvori Fonda su: uplaćene kvote zemalja članica, prihodi po osnovu naknada za usluge i servisiranje duga, prihodi od kamata i Opšteg dogovora o pozajmljivanju u kojem učestvuje deset najrazvijenijih članica i Švajcarska (ovaj sporazum je stupio na snagu 1962. godine i korigovan je 1998. godine kada je stupio Novi sporazum o pozajmljivanju u kojem učestvuje 25 država i institucija). Za sva pozajmljena sredstva zemlje dužnici plaćaju Fondu, proviziju (0,25%), troškove (0,50%) i kamatu (visina kamatne stope na SDR), osim za kredite koji se dobijaju po osnovu rezervne tranše.

18. Objasnite politiku utvrđivanja deviznih kurseva od 1945 - 1971. godine?

Postojao je jedinstveni metod utvrđivanja deviznih kurseva i to tako što je paritet dolara utvrđivan u zlatu (35 dolara za uncu zlata). Sve ostale zemlje su bile dužne da utvrde paritet svojih valuta u zlatu ili dolarima i da održavaju vrednost svoje valute stabilnom, uz mogućnost oscilacije +/- 1%. Fond se zalagao za čvrste, stabilne i jedinstvene devizne kurseve, kao i za osvarivanje konvertibilnosti nacionalnih valuta, što je trebalo omogućiti multilaterizam u međunarodnim plaćanjima. Bio je protiv devizne kontrole i diskriminacije u međunarodnim plaćanjima što je davalo snažan stimulans razvoju međunarodne ekonomske saradnje. Vladao je sistem čvrstih deviznih kurseva sve do 1971. godine i njegova osnova je bila stabilnost dolara.

6

19. Navedite razloge koji su doveli do napuštanja čvrstih deviznih kurseva 1971. godine?

Tokom 1971. godine SAD su imale akumulirane probleme i unutrašnje i eksterne ravnoteže. Stopa nezaposlenosti je bila velika, kao i deficit tekućeg bilansa. Uspostavljanje ravnoteže podrazumevalo je realnu depresijaciju dolara. A realna depresijacija dolara mogla je da se ostvari na dva načina. Prva opcija podrazmevala je pad cena (deflaciju) u SAD u kombinaciji sa rastom stranog nivoa cena kroz permanentnu kupovinu dolara od strane centralnih banaka. Druga opcija je podrazumevala devalvaciju dolara. No, devalvacija dolara, kao druga opcija uopšte nije bila jednostavna iz razloga što bilo koja valuta može da promeni svoju vrednost tako što će uspostaviti nov paritet prema dolaru, ali devalvacija dolara kao valute na kojoj počiva bretonvudski monetarni sistem podrazumeva pristanak svih ostalih zemalja da simultano revalvira svoje valute prema dolaru. To znači da bi automatski morale da prihvate gubitak konkurentnosti svojih proizvoda u odnosu na američke proizvode. Defavorizovanje sopstvenih izvoznih i uvozno supstitutivnih industrija nije bilo prihvatljivo za mnoge zemlje. Zbog toga, predsednik Nikson avgusta 1971. godine objavljuje da Amerika neće automatski vršiti konverziju dolara u zlato i istovremeno uvodi taksu od 10% na bilo koji uvoz proizvoda na amričko tržište, koja će važiti sve dok se ostale zemlje ne slože oko revalvacije svojih valuta prema dolaru. Decembra 1971. godine u Smitsonijan Institutu u Vašingtonu postignut je dogovor da dolar devalvira u odnosu na druge valute za oko 8%. Ukinuta je uvozna taksa, ali nije vraćena obaveza zamene dolara za zlato. U odsustvu obaveze konvertovanja dolara u zlato, SAD su dobile veći manevarski prostor za sprovođenje nezavisne monetarne politike.

20. Kako je provedena reforma Međunarodnog monetarnog sistema nakon napuštanja sistema fiksnih kurseva 1971. godine?

Prelaskom na fluktuirajuće devizne kurseve izgubila se relativno pouzdana osnova za određivanje deviznih kurseva. Mogli bismo da konstatujemo da sa raspadom Bretonvudskog monetarnog sistema više nemamo jedan sveukupni, uređeni međunarodni monetarni sistem, ali to ne znači da međunarodni monetarni sistem ne postoji. MMS svakako postoji, samo su sada pravila igre daleko više zasnovana na tržišnim principima i koordiniranim akcijama u pogledu sprovođenja nacionalnih ekonomskih politika na međunarodnom nivou. U periodu nakon 1973. godine postojale su međunarodne inicijative koje su predstavljale pokušaje koordinacije makroekonomskih politika na međunarodnom nivou. Jedna od prvih usledila je posle prvog naftnog šoka u Bonu 1978. godine. Sledeći bitan sastanak održao se u Njujorku 1985. godine, gde su se susreli predstavnici grupe G-5 (V. Britanija, SAD, Francuska, Nemačka, Japan). Na sastanku je dogovorena sinhronizovana akcija centralnih banaka u cilju smanjenja vrednosti dolara. Prvog dana nakon objavljivanja da je postignut dogovor između pet razvijenih zemalja u pogledu smanjenja vrednosti dolara, vrednost dolara je pala za 4,3% u odnosu na ostale vodeće valute. Depresijacija dolara koja je automatski značila i apresijaciju ostalih valuta omogućila je SAD da kroz politiku preusmeravanja potrošnje donekle reguliše problem svoje eksterne neravnoteže, ali je istovremeno zabrinula ostale zemlje da će njihove izvozne industrije izgubiti konkurentnost na međunarodnom tržištu. Na novom sastanku u Luvru (februrara 1987.) grupa zemalja G-7, plašeći se daljeg slabljenja dolara, postigla je dogovor da se devizni kursevi između vodećih valuta stabilizuju na određenom nivou. Takođe su utvrđene i zone fluktuiranja od +/- 5%. Ne treba gajiti iluziju da je koordinacija makroekonomskih politika uvek ostvariva. Često je

7

ona poprilično limitirana i ograničena. Razlozi za to su: (1) koordinacija zahteva nekad od određenih zemalja da urade više od drugih, što zemlje nisu uvek spremne da prihvate; (2) zemlje često zauzimaju jasan i čvrst stav u pogledu obećanja da će učestvovati u koordiniranoj akciji, a zatim to obećanje ne održe.

21. Nastanak Evropskog monetarnog sistema?

Sporazum o formiranju Evropskog monetarng sistema kojeg je usvojio Evropski savet u Briselu 1978. zahtevao je saradnju centralnih banaka i predložio spisak mera za onemogućavanje daljih poremećaja u zemljama Zajednice. Evropski monetarni sistem stupio je na snagu 1979. sa ciljem da obezbedi zonu monetarne stabilnosti kroz bližu monetarnu kooperaciju i koordinisanu kontrolu deviznih kurseva. ECU (European currency Unit) je zamišljen kao obračunska jedinica Zajednice. Formiranje EMS je doprinelo stvaranju relativno visokog stepena monetarne stabiolnosti u periodu od 1979. do 1992. Monetarna disciplina zavedena od strane EMS je dosta umanjila mogućnost popunjavanja budžeta direktno iz primarne emisije. Stupanjem na snagu Jedinstvenog evropskog akta 1987. godine, utvrđeni su brojni ciljevi na realizaciji Ekonomske i monetarne unije koji su predstavljali solidnu osnovu za nalaženje novih institucionalnih rešenja.Stvaranje monetarne unije zahtevalo je zadovoljavanje sledećih uslova:

1. Uspostavljanje i garantovanje konvertibilnosti evropskih moneta,2. Obezbeđenje potpune slobode kretanja kapitala i potpune integracije bankarskog i

finansijskog tržišta,3. Potpuno stabilizovanje moneta.

22. Devizna kriza početkom 90 - ih godina 20. veka i njeni uzroci?

Na kraju XX veka krize su zahvatile mnoge zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji. Prva je bila Meksička kriza 1994-1995. godine. Posle Meksičke otpočela je Brazilska kriza 1997. godine. Iste godine nastaje kriza zemalja Jugoistočne Azije, posebno kod ”Azijskih tigrova”. Počela je na Tajvanu, a onda se brzo proširila na Hong Kong, Južnu Koreju, Singapur, Maleziju i Indoneziju. Azijska kriza odrazila se brzo i na Rusiju, pa je Rusiju drmala teška kriza 1998-2000. godine. Čuvena Argentinska kriza, kada su građani na silu otimali robu iz prodavnica bila je 1999-2002. godine. Većina zemalja iz Jugoistočne Azije umesto fisknih, uveli su naglo fleksibilne devizne kurseve. Nastala je panika i nepovrenje zbog preteranog kolebanja deviznog kursa. Špekulanti su učinili svoje kupujući devize i odlivajući iste u inostranstvo. Devizne rezerve za zaštitu kursa brzo su iscrpljene, pa je došlo do opšte krize. Finansijska kriza pretvorila se u privrednu krizu. Sličan scenario desio se i u zemljama Latinske Amerike (Argentina, Brazil), koje su svoje valute vezale za Američki dolar.

8

23. Ekonomska i monetarna unija?

Proces evropskih ekonomskih integracija otpočeo je još u prvim godinama posle II svetskog rata, ali značajniji iskorak ka stvaranju jedinstvenog evropskog tržišta i monetarne unije napravljen je 1969. godine na samitu šefova evropskih država u Hagu. Na samitu u Hagu potvrđena je namera zemalja Evropske ekonomske zajednice (EEZ) o produbljivanju procesa integracija među zemljama EEZ. U skladu sa pomenutom namerom, formirana je radna grupa, sa Pjerom Vernerom (premijer Luksemburga) na čelu, koja je trebalo da predloži fazni plan stvaranja ekonomske i monetarne unije. Venerov izveštaj iz 1971. godine, predlagao je stvaranje monetarne unije u tri etape. Prva etapa je podrazumevala rad na većem usaglašavanju i koordinaciji sprovođenja ekonomskih politika. Prva etapa je imala za cilj povećanje stepena ekonomske integrisanosti među zemljama EEZ. Druga etapa je već podrazumevala egzistenciju valutnog područja u kojem su vrednosti nacionalnih valuta međusobno fiksirane. Treća etapa predstavlja viziju stvaranja optimalnog valutnog područja sa jedinstvenom valutom.Prihvatanjem zajedničke valute (evro) 1. januara 1999. godine od strane 11 zemalja Evropske unije stvorena je Evropska monetarna unija, valutno područje sa oko 300 miliona stanovnika.

24. Uslovi koje treba da ispuni zemlja da bi postala članica EMS?

Kriterijumi konvergencije definisani ugovorom iz Mastrihta podrazumevali su da evropske zemlje pre ulaska u poslednju fazu na putu ka monetarnoj uniji moraju da ispune:

1. Kriterijum cenovne stabilnosti, koji zahteva da prosečna godišnja stopa inflacije zemlje ne sme biti veća od 1,5 procentnih poena iznad proseka u tri zemlje sa najnižom inflacijom, u jednogodišnjem periodu pre ispitivanja,

2. Kriterijum stanja javnih finansija, zahteva da budžetski deficit ne prelazi 3% u odnosu BDP date zemlje, a ukupan javni dug 60% u odnosu na BDP,

3. Kriterijum učešća u deviznom mehanizmu, znači zemlja mora da provede najmanje dve godine u ERM II mehanizmu deviznih kurseva, bez promene pariteta prema ostalim valutama,

4. Kriterijum usklađenosti dugoročnih nominalnih kamatnih stopa podrazumeva da dugoročna kamatna stopa ne sme biti veća od 2 procentna poena iznad dugoročne prosečne kamatne stope tri zemlje članice EU sa najnižom stopom.

25. Osnovne karakteristike valutnog odbora?

Valutni odbor predstavlja instituciju koja emituje papirni i kovani novac, potpuno konvertibilan, u stranu valutu koja u ovom slučaju ima karakter rezervne valute, i to po fiksnom kusu, koji je po pravilu definisan zakonom. Znači, njegova uloga je, prvenstveno, održavanje stabilnog ekonomskog sistema jedne zemlje, stabilnost cena, odnosno niska stopa inflacije. Sistem valutnog odbora razvio se u Velikoj Britaniji u XIX veku i primenjivao se u mnogim državama sveta, u zavisnosti od ekonomske i političke situacije. Valutni odbor se pokazao kao efikasan sistem u obuzdavanju visoke stope inflacije u kratkom roku, ali i ograničavajući faktor u finansiranju deficita budžeta od strane monetarnih vlasti. Valutni odbor karakteriše nekoliko bitnih elemenata, a to su:

9

1. Sistem automatizma,2. Kredibilitet,3. Fiksni devizni kurs i konvertibilnost,4. Potpuno pokriće domaće valute rezervnom valutom,5. Politička neizvesnot i poverenje,6. Pravno regulisanje.

Valutni odbor ima određene prednosti i nedostatke. Prednosti sistema valutnog odbora su: konvertibilnost nacionalne valute, garancija cenovne i monetarne stabilnosti, makroekonomska disciplina, stimulisanje spoljne trgovine, stimulisanje direktnih i portfolio investicija, razvoj bankarskog sektora na zdravim osnovama. Nedostaci sistema valutnog odbora su: ograničenja i mogućnost zabrane odobravanja kredita što može imati negativne implikacije na bankarski sektor, onemogućava vođenje autonomne i aktivne monetarne politike, ograničena zaštita od špekulacija na tržištu.

26. Osnovni oblici kretanja međunarodnog kapitala?

Različite forme međunarodnih tokova kapitala možemo grupisati u tri osnovna oblika: 1. Međunarodno kretanje zajmovnog kapitala - kretanje zajmovnog kapitala dugo je

predstavljalo dominantan oblik kretanja međunarodnog kapitala. Na međunarodnom tržištu kapitala zemlje sa deficitom u pogledu finansijskih sredstava činile su najveći deo tražnje za kapitalom, a zemlje sa suficitom finansijskih sredstava najveći deo ponude kapitala. Tako se kretanje zajmovnog kapitala uglavnom odvijalo u pravcu od razvijenih zemalja ka zemljama u razvoju.

2. Portfolio investiranje - kod portfolio investiranja, tj. kretanja kapitala investitorov primarni cilj jeste sigurnost njegovih investicija, a zatim i prinos koji ostvaruje na osnovu svog ulaganja. Sa stanovišta portfolio investiranja, ulaganja mogu biti u vidu vlasničkih hartija od vrednosti (akcije) i dužničkih hartija od vrednosti (obveznice, instrumenti novčanog tržišta, finansijski derivati). Značajnom povećanju portfolio kretanja kapitala doprineli su takođe i krupni investicioni investitori (penzioni fondovi, osiguravajuća društva, uzajamni fondovi), kao i multinacionalne korporacije.

3. Kretanje kapitala u formi direktnih investicija u inostranstvu - direktne inostrane investicije predstavljaju formu ulaganja u kojoj investitor pored prinosa teži da ostvari i odlučujuću ulogu u upravljaju investicijom. Postoji nekoliko oblika ulaganja kapitala u formi direktnih inostranih investicija: (1) investitori mogu da ulažu kapital sa namerom da osnuju potpuno nov ekonomski subjekt na teritoriji druge zemlje (green-field investicija) koji može, ali ne mora da predstavlja afilijaciju matične kompanije; (2) investitori mogu da ulažu u već postojeće kapacitete u drugoj zemlji, i takva ulaganja se ostvaruju kroz spajanja i kupovinu postojećih ekonomskih subjekata; (3) investitori mogu da ulažu kapital u formi zajedničkog ulaganja, što je neretko predstavljalo manevar kojim se zaobilazila rigorozna pravna regulative vezana za strane direktne investicije.

10

27. Navedi i objasni pozitivne efekte ze zemlje uvoznice kapitala?

Kao najvažnije prednosti koje zemlja uvoznica kapitala očekuje od uvoza kapitala mogu se istaći sledeće:

1. Uvoz kapitala može da doprinese ubrzanju privrednog razvoja tako što omogućuje investiranje iznad domaće akumulacije, a da pri tom ne ugrozi nivo životnog standard i položaj domaćeg stanovništva u periodu intenzivnog investiranja.

2. Uvoz kapitala stvara uslove za brže aktiviranje domaćih prirodnih resursa.3. Uvoz kapitala omogućava stvaranje većeg broja radnih mesta odnosno povećanja

zaposlenosti, pri čemu se ubrzava proces prelaska radne snage iz primarnog u sekundarni i tercijarni sektor privrede, sa pozitivnim efektom na produktivnost rada.

4. Uvoz kapitala doprinosi porastu proizvodnje i ukupne privredne aktivnosti sa pozitivnim efektima u vidu povećanja dohotka zaposlenih na novim i već postojećim radnim mestima.

5. Porast dohotka, kao rezultat stimulansa koji potiče od uvoza kapitala, dovodi do porasta kupovne moći, jačanja unutrašnjeg tržišta i proširenja robne razmene i drugih oblika ekonomske saradnje sa inostranstvom.

6. Porast proizvodnje uz pomoć dodatne inostrane akumulacije rezultira u većoj ponudi i konkurenciji na domaćem tržištu robe i usluga, sniženju troškova proizvodnje i cena i porastu izvoza sa pozitivnim efektima na trgovnski odnosno platni bilans.

7. Priliv inostranog kapitala po pravilu prati transfer savremene tehnike i tehnologije u zemlju uvoznicu kapitala sa nesumnjivim pozitivnim efektima na njenu privredu.

8. Uvoz kapitala takođe podrazumeva dolazak inostrane stručne radne snage što predstavlja značajan efekat na privredu zemlje uvoznice. Ovaj efekat se ispoljava ne samo kroz neposredno ugrađivanje njihovog znanja u sektore gde su angažovani, već i u vidu prenišenja njihovog znanja u različitim formama na domaću radnu snagu.

9. Uvoz kapitala u vidu direktnih investicija oslobađa zemlju uvoznicu odgovornosti njegove racionalne upotrebe, bez povećanja tereta spoljnog duga zemlje.

10. Uvoz kapitala može doprineti smanjenju odliva nacionalnog dohotka koji dolazi do izražaja preko negativnih efekta pogoršanja odnosa razmene. Naime, uvoz kapitala omogućuje zemlji uvoznici kapitala brži privredni razvoj, odnosno promenu privredne strukture koja postaje osnova za povoljniju strukturu izvoza u kojoj raste učešće proizvoda višeg stepena obrade proizvoda koji imaju stabilnije i povoljnije cene na svetskom tržištu. Povoljnije cene izvoznih proizvoda popravljaju odnose razmene zemlje uvoznice kapitala i olakšavaju otplatu spoljnog duga.

28. Navedi i objasni negativne efekte za zemlje uvoznice kapitala?

Najvažniji negativni efekti uvoza kapitala na privredu zemlje uvoznice kapitala su sledeći:1. Preterano iskorišćavanje do iscrpljenja neregenerativnih prirodnih bogatstava

(pojedina energetske goriva, rude, i sl.). Slično se može dogoditi sa prirodnim resursima kojima treba duže vreme za obnavljanje kao što je šumsko bogatstvo. Inostrani kapital može dovesti zemlju uvoznicu kapitala za relativno kratko vreme u

11

poziciju da izgubi bogatstvo koje se ili ne može uopšte obnoviti ili se može sporo obnoviti i sa velikim dodatnim troškovima i ulaganjima.

2. Inostrani kapital može uzrokovati krupne disproporcije u nacionalnoj privredi zemlje uvoznice kapitala, suprotno njenim dugoročnim ekonomskim i društvenim interesima i ciljevima. Pod uticajem inostranog kapitala, podebno ako u njegovoj strukturi dominiraju direktne investicije, može biti učinjen značajan napredak u razvoju pojedinih grana i sektora, a da pri tome druge grane i sektori ostanu potpuno nerazvijeni, do kojih ne dopiru ni indirektno pozitivni efekti prisustva inostranog kapitala iz delova privrede gde je ovaj kapital prisutan.

3. Uvezeni kapital obično privlači i jedan deo domaće akumulacije koja se plasira u deltanosti koje su izvan prioriteta dugoročnih ekonomskih interesa zemlje uvoznice kapitala, ali u skladu sa kratkoročnim interesima stranaca za brzim i većim ostavrenjem profita.

4. Uobičajeno je da strani kapital prati standardna kritika da njegovo prisustvo u jednoj zemlji može da ugrozi nacionalnu nezavisnost. Ugrožavanje nacionalne nezavisnosti može doći do izražaja na posredan i neposredan način. Posredno, ugrožavanje je povezano sa uobičajnim prisustvom inostranih stručnjaka kojima su dostupni važni ekonomski i drugi podaci kao što su podaci o lokaciji važnih privrednih objekata, njihovoj uvoznoj zavisnosti, podaci o zalihama pojedinih proizvoda, zavisnost o snadbevanju rezervnim delovima i energijom od inostranstva. Neposredno ugrožavanje nacionalne nezavisnosti može doći do izražaja ako se inostranom kapitalu prepuste neki važniji industrijski sektori ili proizvodnja važnijih proizvoda ili njihov promet, naročito ako je taj sektor ili proizvod značajan u odbrani zemlje.

29. Koje vrste i oblici kapitala postoje?

Vrste i oblici kapitala su: 1. Javni i privatni,2. Autonomni i kompenzatorni,3. Kratkoročni, srednjoročni i dugoročni,4. Izvoz u novčanom i realnom obliku,5. Opšterazvojni i projektni zajmovi,6. Direktne i portfolio investicije.

30. Zajednička ulaganja?

Zajednička ulaganja predstavljaju poslovni poduhvat trajnijeg karaktera u kojem se anagažuju partneri iz različitih zemalja na osnovu zajedničkog ulaganja sredstava, zajedničkog preduzetništva, snošenja rizika i podele dobiti. Međusobna prava i obaveze partneri regulišu ugovorom.Zajednička ulaganja se mogu smatrati specifičnim oblikom direktnih investicija: vlasnik kapitala upravlja uloženim sredstvima, brine o njihovoj upotrebi, a veličina prihoda (profita) zavisi od ostvarenih rezultata. Međutim za razliku od klasičnih direktnih investicija, vlasnik kapitala ne nastupa samostalno, već u saradnji sa domaćim partnerom. Zajednička ulaganja podsećaju na akcionarska društva pošto učešće u upravljanju preduzećem i udeo u podeli profita zavise od veličine uloga. Kroz zajednička ulaganja obezbeđuju se mnoge prednosti koje prate uvoz

12

kapitala, a istovremeno se sprečavaju neki negativni efekti na privredu zemlje uvoznice. Moguće je da domaći partner ide na zajednička ulaganja sa stranim partnerom i onda kada može sam da obezbedi potrebna sredstva za dati poduhvat, ali ipak želi saradnju sa strancem da bi došao do adekvatne tehnologije, da bi mogao da se koristi imenom stranog partnera u proboju na strana tržišta, da bi mogao da koristi njegova iskustva u organizaciji proizvodnje i prodaje, njegovu servisnu mreži i sl. Ne mora, znači, uvek nedostatak kapitala da bude razlog za zajednički poslovni poduhvat sa stranim partnerom.

31. Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD)?

Monetarna i finansijska konferencija u Breton-Vudsu održana je jula 1944. godine, uz učešće predstavnika 44 zemlje i trajala je dve nedelje. Na njoj je odlučeno da se osnuju MMF i IBRD. IBRD je trebalo da obezbedi međunarodnu monetarnu i finansijsku saradnju u oblasti srednjoročnog i dugoročnog finansiranja. Pod okriljem IBRD formirane su kasnije još tri finansijske institucije, afilijacije Banke: IFC, IDA i MIGA 1988. godine. Za IBRD i IDA koristi se zajednički naziv Svetska banka, dok se pod Grupom Svetske banke podrazumevaju sve četiri institucije: IBRD, IDA, IFC i MIGA.Osnovni cilj IBRD je da obezbedi finansiranje onih projekata koji su značajni za nacionalnu privredu, a za koje nije zainteresovan privatni kapital jer nisu neposredno profitonosni (kao objekti infrastructure), jer su potrebni veći iznosi za ulaganje i jer je prisutan veći rizik. Početkom 2010. godine IBRD ima 186 zemalja članica. Članstvo u IBRD je uslovljeno članstvom u MMF. IBRD je organizovana u vidu akcionarskog društva. Broj glasova koji pripada svakoj zemlji članici određuje se prema visini upisane kvote: svaka zemlja ima 250 glasova i još po jedan glas na svaku akciju upisanog kapitala. Najveći uticaj na politiku i poslovanje IBRD ima vlada SAD. Pored toga što imaju najveću kvotu i najveći broj glasova, Amerikanci imaju i svog predstavnika na mestu predsednika Banke, veliki broj kadrova u aparatu Banke, najveći deo sredstava se prikuplja na američkom finansijskom tržištu. Organi Banke su Odbor guvernera, Odbor izvršnih direktora i predsednik. U Odbor guvernera ulazi po jedan predstavnik svake zemlje; sastaje se po pravilu jednom godišnje da bi usvojio godišnji izveštaj i završni račun, izabrao direktore i doneo odluke iz svoje nadležnosti. Odbor izvršnih direktora predstavlja telo sačinjeno od 24 direktora, od kojih pet imenuju zemlje sa najvećim iznosom kvota (SAD, Japan, Nemačka, Francuska i Velika Britanija), a ostalih 19 biraju izborna tela koja sačinjavaju grupe zemalja. Mandat im taje dve godine. Odbor izvršnih direktora bira predsednika Banke sa madatom od 5 godina, koji je istovremeno i predsednik Odbora.

32. Koji su osnovni izvori finansiranja IBRD i uslovi plasmana njihovih kredita?

Sredstva IBRD potiču iz četiri osnovna izvora: uplaćenog dela kvota zemalja članica, zaduživanje na međunarodnom finansijskom tržištu, povraćaja ranije datih kredita i ostvarenog dohotka. Zapravo, najvažniji izvor sredstava čini zaduživanje Banke na međunarodnom finansijskom tržištu. Banka se zadužuje kod vlada pojedinih zemalja, njihovih centralnih banaka i agencija i kod poslovnih banaka ugovaranjem kredita i prodajom svojih HoV. Obim ukupne zaduženosti Banke na finansijskom tržištu sredinom 2009. godine iznosi oko 110 mlrd. dolara.IBRD odobrava zajmove prvenstveno za finansiranje konkretnih projekata, a ređe za opšterazvojne potrebe. Ona je i razvojna i finansijska institucija, što znači da pri izboru projekata u čijem će finansiranju učestvovati vodi računa o tome da taj projekat doprinosi razvoju

13

konkretne zemlje, ali i da obezbeđuje urednu otplatu pozajmljenih zajmova. Zajmovi se daju vladama zemalja članica i njihovim agencijama ili privatnim preduzećima i bankama, ali uz garanciju vlade. Banka odobrava srednjoročne i dugoročne zajmove sa rokom povraćaja do 20 godina, ali je bilo zajmova i sa dužim rokom. Poček (greace period), odnosno vreme do početka otplate, obično iznosi pet godina. Banka odbija mogućnost reprogramiranja svojih zajmova. Kamatna stopa je ista za sve zemlje, a menja se u zavisnosti od uslova po kojima sama Banka pozajmljuje sredstva na međunarodnom finansijskom tržištu. Kamatna stopa se određuje dva puta godišnje (1. januara i 1. jula) dodavanjem 0,50% marže na kamatnu stopu po kojoj se Banka zadužuje. Od 1. jula 1998. godine marža je povećana na 0,75%. Na iznos zajma koji je Banka odobrila ali još nije iskorišćen plaća se provizija; ranije je ona iznosila 0,75%, ali je 1992. godine snižena na 0,25%. Banka je pre nego što je prešla na varijabilne kamatne stope uvela novu vrstu provizije u iznosu od 1,5%, koja je kasnije smanjena na 0,85%, a zatim na 0,25%. Od 1. jula 1998. godine ova vrsta provizije iznosi 1%, i plaća se u trenutku kada zajam postane efektivan, tj. kada se steknu uslovi za njegovo korišćenje.

33. Načini finansiranja projekata IBRD i ukupni plasman zajmova banke?

Projekti koje finansira IBRD prolaze kroz nekoliko faza: identifikovanje, priprema, ocena, pregovori, usvajanje, izvršenje i nadzor i naknadna ocena projekta.Faza identifikovanja projekta obuhvata utvrđivanje objekata čijem ostvarivanju valja pristupiti zbog njihovog doprinosa razvoju nacionalne privrede i njihovih tehničkih i ekonomskih karakteristika. Projekte mogu predlagati vlade zemalja članica, sama Banka ili konkretno zainteresovani poslovni krugovi - zajmotražioci. Fazu identifikovanja sledi faza pripreme projekta, u kojoj zajmotražilac i Banka zajednički sagledavaju i pronalaze u tehničkom i ekonomskom pogledu najpovoljniju varijantu projekta sa stanovišta ostvarenja ciljeva razvoja. Po završetku studija o projektu pristupa se njegovoj oceni. Ocenu projekta vrše stručnjaci Banke, kojima mogu, ponekada, pomagati i pojedinci konsultanti sa strane, a misija Banke obično provodi 3 do 4 nedelje u konkretnoj zemlji da bi se bolje upoznala sa uslovima za ostvarenje projekta. Ocena podrazumeva sagledavanje tehničkih, institucionalnih, ekonomskih i finansijskih aspekata projekta. Misija stručnjaka priprema izveštaj koji sadrži ocenu projekta i preporuku o visini i uslovima zajma. Ovaj izveštaj Banka razmatra pre nego što ga prihvati kao osnovu za pregovore. U razgovorima između Banke i vlade dotične zemlje utvrđuju se mere koje treba preduzeti da bi se obezbedio uspeh projekta. Posle završenih pregovora izveštaj se, zajedno sa ostalim dokumentima upućuje Odboru izvršnih direktora na usvajanje. Posle usvajanja potpisuje se ugovor o zajmu i pristupa izvršenju projekta. Od početka 70-ih godina Banka vrši i naknadnu ocenu projekta, kada je on već završen; svrha ovog posla je da se sagledavanjem i analizom pozitivnih i negativnih efekata obezbedi unapređenje poslovanja Banke u budućnosti.Od svog nastanka do kraja fiskalne 2009. godine IBRD je odobrila ukupno oko 5.200 zajmova u kumulativnom iznosu od 479 mlrd. dolara. Najviše zajmova dobile su sledeće zemlje: Brazil, Indija, Indonezija, Kina, Argentina i Južna Koreja. Od ukupnog iznosa zajma 58% se koristi za plaćanje u inostranstvu a 42% za plaćanje u zemlji. Od onog iznosa koji je korišćen za plaćanje uinostranstvu čak 83% je otišlo u razvijene zemlje. Ranije je najveći deo zajmova bio za izgradnju infrastrukture, dok u novije vreme raste udeo zajmova namenjen razvoju poljoprivrede i sela, uređenju gradova i unapređenju ishrane stanovništva...Od oktobra 1979. godine po prvi put se

14

odobravaju i zajmovi za strukturno prilagođavanje – mogu se relativno brzo koristiti u periodu od 12 do 18 meseci po potpisivanju ugovora. Ovi zajmovi na neki način popunjavaju prazninu između aktivnosti IBRD i MMF.

34. Međunarodno udruženje za razvoj - IDA?

Za najnerazvijenije među zemljama u razvoju zajmovi IBRD su skupi. Da bi se omogućio priliv kapitala i u ove zemlje, 1960. godine je osnovano Međunarodno udruženje za razvoj (IDA), kao afilijacija IBRD. IDA daje prednost projektima koji omogućavaju veće zapošljavanje, a ne oni koji predstavljaju primenu vrhunske tehnologije. Članice IDA mogu biti zemlje koje su članice IBRD: početkom 2010. godine ima ih 169. Pravno i finansijski IDA je odvojena od IBRD, ali su im službenici i rukovodioci zajednički. Sredstva za svoju aktivnost IDA obezbeđuje iz uplaćenih kvota zemalja članica, doprinosa na osnovu povremenih ”popunjavanja”, poklona, transfera dela profita koji ostvaruje IBRD i otplata po ranije datim kreditima. Zemlje članice su podeljene u dve grupe. Prva grupa obuhvata razvijene zemlje, koje ceo iznos kvote uplaćuju u konvertibilnoj valuti. Ova grupa učestvuje u kapitalu IDA sa 194 mlrd. dolara, odnosno 97% ukupnog iznosa, a raspolaže sa 58% ukupnog broja glasova. U drugoj grupi su zemlje u razvoju. Njihov udeo u kapitalu je 5,3 mlrd. dolara. tj. 3% ukupnog iznosa, a imaju 42% glasova. Ove zemlje uplaćuju 10% kvote u konvertibilnoj valuti, a 90% u nacionalnoj. Krediti IDA su se davali na rok od 50 godina, ali je 1987. godine rok skraćen na 40 godina za najmanje razvijene i 35 godina sa ostale zemljeu razvoju, sa počekom od 10 godina. Do kraja 2009. fiskalne godine IDA je odobrila 4.400 kredita u ukupnom iznosu od 207 mlrd. dolara. Najviše sredstava otišlo je u Afriku (56%) i južnu Aziju (30%).

35. Međunarodna finansijska korporacija - IFC?

Da bi se podstakao privredni razvoj kroz ulaganja u privatni sektor, 1956. godine je osnovana Međunarodna finansijska korporacija (IFC), kao afilijacija IBRD. Preko te korporacije se mogu obezbediti sredstva u vidu kredita i u vidu učešća, ali je mnogo značajnija katalizatorska uloga IFC u povezivanju privatnih preduzeća kojima je potreban kapital sa zainteresovanim ulagačima. Za kredite IFC nije potrebna državna garancija. Rok otplate je od 7 do 12 godina, ali u nekim slučajevima može biti i do 20 godina. U radu IFC učestvuju 182 zemlje, a članstvo u ovoj oraganizaciji je uslovljeno članstvom u IBRD. Ima spostvena sredstva i službenike, ali je rukovodeće osoblje zajedničko sa IBRD, s tim što postoji izvršni potpredsednik IFC. Upisani kapital je pri osnivanju bio 100 miliona dolara, ali je kasnije nekoliko puta uvećavan, tako da je 1991. godine povećan na 2,3 mlrd. U svom poslovanju IFC sarađuje sa IBRD i sa MIGA. Od 1986. godine pri IFC postoji Savetodavni servis za strane investicije. Servis pruža savete zemljama članicama o pitanjima iz domena stranih ulaganja i istražuje problem međunarodnih investicija.

15

36. Multilateralna agencija za garantovanje investicija - MIGA?

Na skupštini Banke u Seulu oktobra 1985. godine usvojena je konvencija o Multilateralnoj agenciji za garantovanje investicija (MIGA). Reč je o jednoj novoj instituciji čiji je cilj da, davanjem garancija za nekomercijalne rizike, podstiče priliv privatnog kapitala u zemlje u razvoju. Predviđeno je da agencija pruža informacije potencijalnim investitorima o mogućnostima ulaganja u zemlje u razvoju, da obezbeđuje tehničku pomoć i da bude mesto na kojem će izvoznici i uvoznici sarađivati. Agencija se sama izdržava od naplaćenih premija za date garancije. Članice Agencije mogu (ali ne moraju) biti zemlje članice IBRD. Organi upravljanja su Savet guvernera, Odbor direktora i predsednik. Predsednik Svetske banke imenuje predsednika MIGA. Osnivački kapital iznosi 1,1 mlrd. dolara, od čega se 10% uplaćuje u gotovu, 10% u menicama, a ostatak na zahtev Agencije. Sporazum o osnivanju MIGA stupio je na snagu 1988. godine. U 2009. godini MIGA ima 174 zemlje članice. U novije vreme MIGA posebnu pažnju poklanja pružanju tehničke pomoći, obrazovanju i obuci kadrova u zemljama u razvoju za poslove u oblasti ulaganja stranog kapitala.

37. Regionalne banke za razvoj - Interamerička, Afrička i Azijska banka?

Tokom 60-ih godina osnovane su tri regionalne banke za razvoj - Interamerička, Afrička i Azijska - koje po ciljevima, načinu obezbeđivanja sredstava, oragnizaciji i karakteru zajmova veoma mnogo podseća na IBRD.Interamerička banka za razvoj - ideja da se osnuje jedna regionalna banka za područje Latinske Amerike javila se još na prvoj Interameričkoj konferenciji, održanoj u Vašingtonu 1889-1890. godine. Interamerička banka za razvoj je nastala 1. januara 1960. godine, sa sedištem u Vašingtonu. Početkom 2010. godine ima 48 zemalja članica; 28 sa američkog kontinenta i 20 iz drugih regiona. Poveljom Banke predviđeno je da zemlje u razvoju iz ovog regiona moraju imati više od polovine ukupnog broja glasova. Upisani kapital je osam puta povećavan, i početkom 2008. godine iznosi 101 mlrd. dolara, od čega je 4,3% uplaćeno, a ostali deo služi kao garancija za obaveze Banke. Banka se zadužuje na međunarodnom finansijskom tržištu i to je zapravo najznačajniji izvor sredstava za njeno poslovanje. Afrička banka za razvoj - predlozi za osnivanje Afričke banke za razvoj potekli su sa samita afričkih država 1960. godine u Adis Abebi i zasedanja Ekonomske komisije UN za Afriku 1961. godine. Odluka je doneta 1963. godine i septembra 1964. godine počinje sa radom Afrička banka za razvoj.Sedište banke je u Abidžanu, Obala Slonovače. U 2010. godini Banka ima 53 zemlje članice iz Afrike i 24 iz ostalih delova sveta. Do kraja 2009. godine Afrička banka za razvoj je odobrila oko 3.200 zajmova. Među zemljama sa najvećim udelom u odobrenim zajmovima nalaze se Maroko, Tunis, Nigerija, Egipat, Alžir, Obala Slonovače i Zair.Azijska banka za razvoj - predlog za osnivanje Azijske banke za razvoj potekao je od Ekonomske komisije UN za Aziju i Daleki istok 1960. godine. Posle dužih pregovora i priprema, Banka je osnovana 1966. godine sa sedištem u Manili, Filipini. Članice Banke su: 46 zemalja Azije i Pacifika i 18 zemalja iz Evrope i Severne Amerike. Do kraja 2008. godine odobreno je oko 2.400 zajmova u ukupnom iznosu od 134 mlrd. dolara. Najviše se ulaže u razvoj

16

poljoprivrede, agroindustrije i energetike. Banka pruža i tehničku pomoć. Uslovi za dobijanje zajmova preko Azijskog fonda za razvoj slučni su onima koji važe za zajmove IDA: rok 32 godine, poček 8 godina, kamatna stopa za vreme počeka 1%, a tokom otplate 1,5%.

38. Banka za međunarodne obračune - BIS?

BIS banka osnovana je na konferenciji u Holandiji 1930. godine. Sedište joj je u Bazelu. Njeno osnivanje povezano je sa tzv. Jangovim planom iz 1930. godine, kojim je trebalo olakšati plaćanje reparacija koje je Nemačka dugovala posle I svetskog rata na osnovu Versajskog ugovora. Upisani kapital BIS banke je 1.500 miliona zlatnih franaka, podeljen na 600.000 akcija čija je nominalna vrednost po 2.500 zlatnih franaka. Vrednost zlatnog franka jednaka je švajcarskom franku iz vremena kada je BIS banka osnivana: 0,29 grama čistog zlata. Početkom 2010. godine, 56 centralnih banaka ima pravo glasa u BIS banci, a među njima je i NBS.Zadatak banke je da obezbedi saradnju između centralnih banaka zemalja članica i da brine o stabilnosti međunarodnog finansijskog sistema. U njenom radu učestvuju centralne banke i međunarodne finansijske institucije, što znači da nema poslovnih banaka i drugih sličnih institucija.Organi Banke su: Opšti sastanak, Odbor direktora i Uprava. Odbor direktora čine guverneri centralnih banaka šest zemalja: SAD, Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Italije i Belgije, koji imenuju još po jednog člana iste nacionalnosti. Odbor direktora bira predsedvajućeg i predsednika Banke.Mnogi BIS banku tretiraju kao centralnu banku centralnih banaka. U okviru nje nacionalne centralne banke sarađuju u mnogim oblastima, između ostalog i u poslovima zlatom. Godine 2007. je 140 centralnih banaka i drugih zvaničnih finansijskih institucija držalo je svoje devizne rezerve u BIS banci u iznosu od 186 mlrd. SDR, što predstavlja oko 6% deviznih rezervi sveta.

39. Evropska investiciona banka - EIB?

EIB osnovana je Rimskim ugovorom iz 1957. godine, istovremeno sa Evropskom ekonomskom zajednicom; članice zajednice su i članice Banke. Sedište EIB je u Luksemburgu. Banka je stvorena s ciljem da na neprofitonosnoj osnovi doprinosi balansiranom razvoju Zajednice kroz finansiranje projekata koji će doprineti razvoju nerazvijenih regiona, projekata od zajedničkog interesa za više zemalja članica i projekata koji obezbeđuju modernizaciju privrede.Banka odobrava zajmove i daje garancije, kako privatnom tako i javnom sektoru. Udeo zajma EIB u finansiranom projektu ne može biti iznad 50%. Zajmovi mogu glasiti na neku pojedinačnu valutu ili na evro, zavisno od želje zajmoprimca. Kamatna stopa se može utvrditi pri zaključenju ugovora ili pri isplati svake tranše zajma. Primenjuju se prvenstveno fiksne kamtne stope, ali u izvesnim slučajevima se može predvideti i varijabilna kamata. Pri zaključivanju zajmova može se predvideti revizija kamatne stope: za određeni period (obično 4-10 godina) utvrđuje se fiksna kamatna stopa, a za preostalo vreme može se ugovoriti nova stopa, u skladu sa tadašnjim uslovima. Na osnovu zaključka Evropskog saveta iz 2000. godine, a u cilju davanja podrške malim i srednjim preduzećima, osnovana je Grupa EIB, koju čine EIB i Evropski investicioni fond (EIF). EIF odobrava srednjoročne i dugoročne zajmove, daje garancije, a angažuje sredstva i u vidu preduzetničkog kapitala (zajednička ulaganja).

17

40. Evropska banka za obnovu i razvoj - EBRD?

EBRD osnovana je maja 1990. godine, a počela je sa radom aprila 1991. Sedište joj je u Londonu. Cilj njenog osnivanja je da se u zemljama centralne i istočne Evrope podstakne prelazak na otvorenu tržišnu privredu i pomogne njihovo uključivanje u međunarodnu ekonomiju, uz posebnu brigu o jačanju demokratskih institucija, poštovanju ljudksih prava i politici očuvanja čovekove okoline.Banka okuplja 61 zemlju članicu i još dve institucije: EU i EIB. Članice Banke su i neke vanervropske zemlje (kao SAD i Japan), ali je uslov da budu članice MMF. Najviši organ banke je Odbor guvernera, koji se sastoji od po jednog predstavnika svaka članice. Odbor guvernera bira na period od tri godine Odbor direktora, koji se sastoji od 23 člana. Ovo je zapravo najvažniji organ pošto odlučuje o strategiji Banke, budžetu i poslovanju.Predsednika bira Odbor guvernera na period od četiri godine, a potpredsednika bira Odbor direktora, na predlog predsednika. EBRD odobrava kredite vladama pojedinih zemalja, lokalnim vlastima i privatnim firmama, direktno ili posredstvom domaćih finansijskih organizacija (poslovnih banaka). Krediti se uglavnom daju malim i srednjim preduzećima, za podršku procesa privatizacije i za zajednička ulaganja. EBRD, takođe osigurava strane investicije, daje garancije i pruža savete pri ulaganju kapitala. Najviše zajmova je odobreno Rusiji, Ukrajini, Poljskoj, Rumuniji, Češkoj, Mađarskoj i Hrvatskoj. U početku svog rada najveći deo kredita odobravan je državnim preduzećima, ali je kasnije preovladao privatni sektor - oko 85% ukupnih zajmova.

41. Šta je to evrotržište i navedite osnovne karakteristike tog tržišta?

Evrotržište bi se moglo definisati kao kreditno tržište na kome se poslovi kreditiranja obavljaju uz upotrebu strane valute.Kada se govori o počecima evrotržišta, obično se pominju transakcije dve sovjetske banke iz 1957. godine. Razvoju evrotržišta doprinele su i neke novine u bankarskom poslovanju, kao što su varijabilne kamatne stope i sindikalizovani zajmovi. U vreme velikih oscilacija u stopama inflacije, teško je utvrditi kamatnu stopu za dugoročne plasmane. Da bi se otklonila ova neizvesnost, počela je sve šire da se primenjuje varijabilna kamatna stopa. Pošto se kamatna stopa na tržištu novca brzo prilagođava kretanju inflacije, obezbeđeno je da i kamatna stopa na tržištu kapitala bude uvek u skladu sa nivoom inflacije. Za osnovicu se obično uzima međubankarska kamatna stopa na londonskom tržištu novca - LIBOR ili kamatna stopa za prvoklasne zajmotražioce na američkom finansijskom tržištu - prime rate. Početkom 70-ih godina javljaju se sindikalizovani krediti koje odobravaju grupe banaka na srednji rok (3-10 godina). Banke međusobno dele rizik i u stanju su da ponude krupne iznose kredita, čak i preko 1 mlrd. dolara.Mada je dolar i dalje valuta u kojoj se obavlja najveći deo prometa na evrotržištu, značajno mesto pripada i nemačkoj marki, japanskom jenu, engleskoj funti, francuskom i švajcarskom franku. Da bi jedna valuta bila prihvaćena na evrotržištu potreban je veliki stepen poverenja u tu valutu. Poverenje u jednu nacionalnu valutu proističe iz ekonomske, ali i političke snage i stabilnosti zemlje koja je tu valutu emitovala; posednici potraživanja izraženih u toj valuti treba da budu sigurni da će u svako doba, sada i u budućnosti, moći da svoja prava realizuju u

18

neokrnjenom iznosu. Ne treba zaboraviti da posedovanje valute jedne zemlje znači, u stvari, pravo na deo društvenog proizvoda dotične zemlje.Faktori koji su doprineli širenju evrotržišta: kamatne stope su bile više u Evropi, nego u SAD, stvaranje širokog privrednog prostora, povećanje ponude sredstava na evrotržištu zbog povećanja cene nafte, povećanje tražnje na evrotržištu zbog povećanja cene nafte.

42. Koliko segmenata tržišta postoji na evrotržištu?

Danas se može govoriti o četiri segmenta evrotržišta:1. Tržište evronovca - na tržištu evronovca uzimaju se pozajmice na kratak rok: od jednog

dana, do jedne godine. Depozitari i pozajmljivači su poslovne banke, ventralne banke, vlade i regionalne uprave, preduzeća.

2. Tržište evrokredita - na bazi evrodepozita razvilo se i tržište evrokredita. Krediti se daju na rok od jedne do 10 godina, a korisnici su kako preduzeća, tako i vlade pojedinih zemalja i međunarodne organizacije.

3. Tržište evroobveznica - ako obveznice glase na valutu jedne zemlje, a plasiraju se u više zemalja, radi se o evroobveznicama.

4. Tržište evrozapisa - poslednjih nekoliko godina na međunarodnom finansijskom tržištu pojavljuje se nova vrsta HoV, koje se najčešće nazivaju evrozapis. Evrozapisi popunjavaju izvesnu prazninu između kratkoročnih i dugoročnih HoV. Evrozapisi uspostavljaju čvršću vezu između nacionalnih finansijskih tržišta i smanjuju razlike između kamatnih stopa na domaćem i međunarodnom tržištu.

43. Kreditiranje izvoznih poslova?

Mogućnost izvoza kapitalnih dobra (mašina, opreme i transportnih sredstava) u velikoj meri zavisi od uslova plaćanja. Pošto se ovde radi o skupim proizvodima, kupci su retko u stanju da plate odmah ceo iznos, naročito kada su u pitanju zemlje za razvoj. One nemaju sopstvenu proizvodnju ovih dobara pa su upućene na uvoz, ukoliko žele da obezbede privredni rast. Kupovinom na kredit dolazi se do mašina koje će biti plaćene iz buduće akumulacije, što je izuzetno značajno za ove kapitalom siromašne zemlje. Na drugoj strani, proizvođači kapitalnih dobara spremni su da prodaju na kredit da bi obezbedili što veći plasma. U kreditiranju izvoza kapitalnih dobara angažuje se i država, jer od takvog izvoza ima koristi ne samo konkretan proizvođač, već i nacionalna privreda u celini.Za kreditiranje zainteresovana je i država zato što koristi ima privreda u celini: bolje korišćenje domaćih kapaciteta, raste zaposlenost, povećava se devizni priliv, popravlja se robna struktura izvoza, popravlja se nivo kvalifikovanosti radne snage, podstiče se naučno – istraživački rad, podstiče se primena savremene tehnologije, poboljšava proizvodna struktura privrede.Kreditna podrška se daje ne samo za prodaju robe već i za razne druge prateće aktivnosti: istraživanje tržišta, izrada projekta, priprema proizvodnje za izvoz, uvoz neophodnih sirovina i delova, držanje zaliha i organizovanje servisne mreže.Uslovi kreditiranja zavise od: vrste izvoznog posla, zemlje u koju se izvozi, stanja na tržištu datih proizvoda, uslova pod kojim konkurenti nude kredite. Kamatna stopa je obično oko 2

19

procentna poena niža od kamatne stope na finansijskom tržištu, a rok je 2-7 ili 10 godina. Uglavnom se predviđa učešće samog izvoznika u visini 10-30% vrednosti posla i određeni avans stranog kupca. U skoro svim razvijenim zemljama postoje manje ili više razrađeni sistemi kreditiranja izvoznih poslova. Najvažnija agencija za kreditiranje izvoza u SAD jeste Izvozno-uvozna banka Sjedinjenih Država-Exim banka, osnovana kao javna korporacija 1934. godine. Odobrava kredite za izvoz američke opreme i usluga, sa rokom od 5 do 15 godina, uz fiksnu kamatnu stopu.Najpoznatija institucija za podršku izvoznih poslova u Velikoj Britaniji jeste Odeljenje za garantovanje izvoznih kredita, nezavisna vladina agencija. Bavi se osiguranjem izvoznih kredita od komercijalnih i nekomercijalnih rizika do 95% fakturne vrednosti.U Francuskoj u kreditiranju izvoza učestvuju dve glavne institucije: Francusko osiguravajuće društvo za spoljnu trgovinu i Francuska banka za spoljnu trgovinu.U SR Nemačkoj postoji više institucija za kreditiranje izvoznih poslova. Jedna od njih je i Društvo za izvozne kredite. U Japanu izvozne kredite refinansira Exim banka, dok u Švajcarskoj se osiguranjem izvoznih kredita bavi Švajcarsko osiguranje od izvoznog rizika.

20