medicinska etika1 (1)

5/13/2018 MEDICINSKA ETIKA1 (1) - slidepdf.com

http://slidepdf.com/reader/full/medicinska-etika1-1 1/96

MEDICINSKA ETIKA



ETIKA KAO FILOZOFSKA DISCIPLINA

Reĉ “etika” potiĉe od grĉkih reĉi ethos – obiĉaj i ethikos – moralan

Etika je nauka o moralu ili moralnom fenomenu

● Pod pojmom “moral” najĉešće se podrazumeva sistem normi ili pravila ljudskog ponašanja

● Moral ili moralni fenomen je skup obiĉaja, navika, normi ili pravila ponašanja kojima se ljudi rukovode usvojim postupcima● Norme, naĉela ili pravila ponašanja uvek podrazumevaju regulisanje medjuljudskih odnosa i to kako odnosaizmedju ljudi tako i odnosa pojedinca prema društvu, što je vaţna specifiĉnost moralne norme za razliku odnpr. administrativno-tehniĉkih normi (kao što je recimo zabrana parkiranja)

Cilj moralne norme – regulisanje medjuljudskih odnosa ali i definisanje suštine i svrhe ĉovekovogpostojanja

● Cilj moralne norme odredjuje se pojmom “moralno dobro” (moralna vrednost, vrednosni sistem) ili “dobro”(ispravno, vrlinsko), odnosno “zlo” (neispravno, loše)

● Sa spekta medjuljudskih odnosa i odnosa jedinke prema društvu, pojam moral u praksi definiše šta je dobroa šta zlo, šta je ispravno a šta neispravno

● Moralna ocena odnosi se na odredjeni postupak, ponašanje ili karakter ĉoveka i predmet moralne oceneuvek je samo ĉovek. Stoga moral predstavlja aktivno ocenjivanje sebe i drugih kao dobrih ili loših.

Poreklo moralne norme ● prvobitna zajednica● procesi socijalizacije

Razvoj moralne norme

● menjanje moralnih propisa tokom istorije



T E O R I J S K A E T I K A

● istraţuje i prouĉava moral pojedinca, grupa ljudi, klasa, društva i cele epohe

● vrši poredjenje nekadašnjih i sadašnjih pravila ponašanja ● prouĉava sliĉnosti i razlike

Kao dokaz odredjenih sliĉnosti navodi se Sokratov citat (pre 2.500 godina)

“Naša mladeţ voli luksuz, ponaša se razuzdano, prezire autoritete, nema nimalo poštovanja za starije, protivreči roditeljima i zna sve bolje od učitelja”

P s i h o l o g i j a m o r a l a

● ĉovek kao moralno biće ● razvoj moralne svesti i uvaţavanje pravila zajedniĉkog ţivota ● razvoj svesti od heteronomnog do autonomnog ponašanja

H e t e r o n o m i j a m o r a l a● ponašanje nametnuto spolja i dirigovano

● nedovoljno razvijena, “nezrela moralnost”

A u t o n o m i j a m o r a l a● uvaţavanje društvenih normi koje se ĉini iz znanja da nam je to ljudska duţnost ● ţivot u zajednici je moguć jedino uz poštovanje pravila ponašanja ● razvijena, zrela moralnost



Moralna norma je dvostruko obavezna

● društveno, spolja (društvo nameće svojim ĉlanovima odredjena pravila ponašanja i za njihovo kršenjeprimenjuje odredjene sankcije)

● individualno, unutrašnje (ĉovek sam oseća moralnu obavezu, bez nametanja spolja)

E T I K A U P R A K S I

● definiše i objašnjava norme pravilnog ponašanja u svakodnevnom ţivotu ● definiše pravilno postupanje u odredjenim profesijama (zdravstveni radnici, novinari, advokati i dr.) ● kriterijumi na osnovu kojih se meri (naĉini ponašanja kojih se treba drţati) ● formuliše profesionalne obaveze i duţnosti (kodeksi) ● promene tokom vremena (revizije)

SOCIO-PSIHOLOŠKI PRISTUP MORALU

MORALNOST – PSIHIĈKA FUNKCIJA ĈOVEKA

● univerzalna karakteristika ljudske vrste● sposobnost ĉoveka da sam sebi izriĉe norme kojih se pridrţava i sam sebe kaţnjava za nepridrţavanje tih normi ● superego (savest) – nadleţan za realizaciju moralnosti ● osećaj krivice (oruţje savesti)

Moralnost

● moralno rasudjivanje● moralno ponašanje

Moralno rasudjivanje● misaoni proces kroz koji se donose odredjene moralne odluke ili zakljuĉci ● naĉin na koji se donose te odluke predstavlja formu moralnog rasudjivanja



F O R M A M O R A L N O G R A S U Đ I V A NJ A

1. Rasudjivanje vodjeno emocijama(osoba ima razvijenu skalu emocija i posedovanje sposobnosti za unutrašnje sankcije – griţa savesti)

2. Kognitivna orjentacija vodjena internalizovanim principima(liĉni osećaj duţnosti i prihvatanje moralnih principa koji imaju direktniji uticaj nego emocije – intelektualno sazrevanje,uvaţavanje potreba drugih, tolerancija)

M O R A L N O P O N A Š A NJ E

● svaka akcija pojedinca koja je regulisana moralnim normama

● nalazi se u pozitivnoj korelaciji sa moralnim rasudjivanjem● na bazi odredjenih moralnih ubedjenja realizuje se i moralno ponašanje

P O R E M E Ć A J I M O R A L N O S T I

● POREMEĆAJI MORALNOG RASUDJIVANJA ● POREMEĆAJI MORALNOG PONAŠANJA

A) POREMEĆAJI MORALNOG RASUDJIVANJA

I Poremećaji forme moralnog rasudjivanja

II Poremećaji sadrţaja moralnog rasudjivanja



I POREMEĆAJI FORME MORALNOG RASUĐIVANJA

1) Nezrelo moralno rasudjivanje

● egoistiĉno-hedonistiĉka orjentacija (orjentacija prema sopstvenim potrebama i prema samom sebi; deca,

histeriĉne osobe, asocijalne i narcisoidne liĉnosti)

● intuitivno-iracionalno donošenje odluke (odluke na bazi intuicije-trenutno; poremećaji liĉnosti, epilepsija,shizofrenija)

● socijalno-adaptirana orjentacija (privrţenost društvenom poretku i redu, moralna norma nametnuta spolja, strahod autoriteta – prelazni oblik ka zrelom moralnom rasudjivanju)

2. Bezosećajno moralno rasudjivanje

● nije došlo do razvoja skale emocija (praštanje, saosećajnost, empatija) niti do razvoja griţe savesti (brana agresivnogponašanja)

● poremećaji ponašanja u detinjstvu i adolescenciji,poremećaji liĉnosti

II POREMEĆAJI SADRŢAJA MORALNOG RASUĐIVANJA

● poremećaj sistema vrednosti ● zapostavljanje pozitivnih moralnih principa (pravda, tolerancija, razumevanje)● negativna vrednosna opredeljenja ( egoizam, koristoljublje, laţ)

B) P O R E M E Ć A J I M O R A L N O G P O N A Š A NJ A ● sniţenje ili odsustvo griţe savesti ● negativne emocije (zavist, mrţnja) ● nerazvijenost socijalnih nagona● dominacija koristoljublja i egoizma

(kradje, prevare, falsifikovanje, napadi, ubistva, silovanja, prostitucija i dr,)



PREDUSLOVI ZA MORALNO RASUDJIVANJE I PONAŠANJE

● SVEST● INTELIGENCIJA ILI RAZUM● NAGONI

● EMOCIJE● VOLJA● OSEĆANJE DUŢNOSTI

S V E S T● sposobnost ĉoveka da spozna samog sebe, svoje “Ja” u svetu koji ga okruţuje ● sposobnost da misli i oseća i da zna da misli i oseća ● saznanje o svesnosti sopstvenog ponašanja jedino je prisutno kod ĉoveka i preduslov za moralno ponašanje

INTELIGENCIJA● da apstraktno misli● donosi zakljuĉke ● predvidja mogućnosti ● uspostavlja odnose sa drugim ljudima● analizira uzroke i posledice svog ponašanja

● U odredjenoj moralnoj situaciji zadatak ĉoveka je da snagom razuma analizira situaciju, da odmeri razloge “za” i“protiv”, da spornu dilemu propusti kroz svoj “unutrašnji kompjuter” i da se tek onda, pomoću razuma, opredeli za

konkretnu akciju

N A G O N I● nasledjeni obrasci ponašanja specifiĉni za celu vrstu ● urodjeni, sloţeni mehanizmi ponašanja (nagon ishrane, ţivljenja, odrţavanja vrste, seksualni nagon i dr.)● nagoni u vezi sa moralom (socijalni nagoni i nagoni za odrţavanjem vrste – modelatori moralnog ponašanja)



E M O C I J E

Emotivistiĉke teorije o osnovu morala● moral nastaje pod dejstvom dubokih ljudskih emocija● emocije su moćni pokretaĉi ljudske delatnosti i misli

● odredjene situacije izazivaju odredjene emocije a one pak odredjene misli i postupke● ponavljanje situacija izaziva iste emocije te se one ustaljuju● iz ustaljenosti se razvijaju norme

E L E M E N T I E M O C I J A

● S i m p a t i j a (postojanje pozitivnih emocija prema nekoj osobi)● A n t i p a t i j a (postojanje negativnih emocija prema nekoj osobi)● E m p a t i j a (razumevanje druge osobe putem emocija)

● S a o s e ć a nj e (doţivljavanje osećanja drugih ljudi iako se ne nalazimo neposredno u njihovoj situaciji) ● Lj u b a v (odredjeni emocionalno-voljni stavovi prema razliĉitim ob jektima - ljubav muškarca i ţene, ljubav roditelja prema deci, ljubav prema domovini)

● M r ţ nj a (snaţna emocija koja vodi ĉoveka ka odredjenom ponašanju i u osnovi ima ţelju za uništenjem objekta kojise mrzi; mrţnja vuĉe ka objektu mrţnje u ţelji za uništenjem dok prezir koji je sliĉan mrţnji podrazumeva ţelju za izbegavanjem i nipodaštavanjem objekta prezira) ● V o lj a (svrsishodna delatnost ka ispunjenju nekog cilja, realizacija namere – akcija, ostvarenje, psihiĉka energija koja je neophodna za realizaciju naših ciljeva; da bi se odluka ostvarila neophodni su napori, upornost u sprovodjenjuodluke nasuprot smetnjama)

● liĉnost jake volje se odlikuje samostalnošću i odluĉnošću,spremnost da preuzme odgovornost za odluke ● ĉovek slabe volje (neodluĉan, kolebljiv) ● borba motiva (voljna delatnost, svesna, namerna – pokazuje da je volja znaĉajan preduslov moralnog ponašanja)

● O S E Ć A NJ E D U Ţ N O S T I (proistiĉe iz nagona društvenosti, ţivota u organizovanoj društvenoj zajednici u kojoj svako ima svoje duţnosti, pravilaponašanja svake profesije)



P S I H O L O G I J A M O R A L A

● Moral je sloţena psihološka pojava u kojoj poseban znaĉaj kao preduslovi morala imaju psihiĉke funkcije: inteligencija, nagoni, svest i volja

● Identifikacija sa roditeljima- otac utiĉe na sina i u njegovom moralu razvija elemenat shvatanja duţnosti, savesti, strogosti, objektivnosti i razuma- majka razvija ljubav, opraštanje, samilost, neţnost

Proces usvajanja morala teĉe u dve etape

PRVA FAZA(u najranijem detinjstvu, uglavnom je nesvesna ili podsvesna;dete usvaja moralne norme ponašanja ali

nije svesno njihovih osobenih crta – ono ih usvaja kao spoljašnje, tehniĉke obrasce ponašanja

● P o j a m a u t o r i t e t a(dobro moralno ponašanje prvenstveno roditelja, vaspitaĉa, profesora, politiĉara, rukovodilaca i drugihlica sa autoritetom; ako kod ovih osoba postoji sklad izmedju njihove teorije i prakse, onda će i kodmladjih generacija postojati pozitivne i ispravne moralne tendencije)

DRUGA FAZA

Dete se sve više odvaja od društva, individualizuje se i postaje posebna liĉnost, odrastao ĉovek. Dete postaje svesnosvoga “Ja” , svesno usvaja društvene norme pa i moral, pri ĉemu ne usvaja sve što mu se nudi nego pravi izbor. U ovoj fazi inspiratori usvajanja moralnih vrednosti i dalje su osobe sa autoritetom ali sada su to:

● vršnjaci ● junaci romana i javne liĉnosti (idoli) ● sredstva masovne komunikacije



● Kada je proces usvajanja morala završen on postaje autonoman i ĉovek ima jaku tendenciju da svoju moralnu liĉnost saĉuva manje-više nepromenjenu (teţnja za trajnošću)

● Jedna od psiholoških specifiĉnosti morala je i k a z n a za kršenje moralnih naĉela. Superego predstavlja instancu

koja zabranjuje pa ĉak i kaţnjava ali i nagradjuje. Superego je unutrašnji nadzornik ili samonadzor. Prilikom kršenja moralnih normi javlja se specifiĉan oblik unutrašnje kazne u formi osećaja krivice ili griţe savesti.

● G r i ţ a s a v e s t i je sloţena psihološka pojava koja se sastoji od izvesnog broja emocija kao što su osećanjestida zbog uĉinjenog prekršaja, osećanje neodredjenog straha zbog neodredjenih posledica koje će nastupiti,strepnja, osećanje gadjenja zbog uĉinjenog prekršaja, osećanje prezira i samoosude, bola, potištenosti, nemira, ljutnje ● Kao vrsta unutrašnje kazne ima ulogu u procesu usvajanja vrednosnog sistema

Cilj i naĉini moralnog vaspitanja

● Cilj moralnog vaspitanja u modernom društvu nije da se moralna pravila nauĉe i u svesti odrţavaju pamćenjem, negoda se obrazuje moralno pozitivan ljudski karakter odnosno spontan naĉin postupanja koji odgovara zreloj moralnosti

● U praksi vaspitanja znaĉajno je da roditelji i vaspitaĉi usvoje naĉela humane etike. Sopstvenim ponašanjem iprimerom najbolje se utiĉe na svaki proces vaspitanja, posebno moralnog vaspitanja.

● U procesu moralnog vaspitanja vaţno je stvoriti atmosferu slobode i humanih odnosa. Time se postiţe da mladaosoba postepeno i bez straha od autoriteta usvoji norme koje sluţe njegovim dugotrajnim potrebama a ne samotrenutnim

Pozitivan moralni karakter

Kada se jednom obrazuje pozitivan moralni karakter, onda je sigurno da će se ĉovek ponašati po moralu bez potrebe da ga pamti – on će biti sposoban da u datoj situaciji sam odredjuje šta je moralno a šta nije i šta će biti u skladu sadruštvenim shvatanjem o tome



S U P E R E G O (NAD-JA, SAVEST)

Nije dovoljno imati savest, potrebno je da Vas ona i peče

● Osnovna funkcija Superega je inhibicija nagonske aktivnosti. On kontroliše, meri, procenjuje, dozvoljava, odredjuje ali obavlja i funkcije odobravanja, pohvala, ljubavi. Njegova skala aktivnosti je od kazne i mrţnje do pohvale i ljubavi.

● Pod kapom Superega je i stvaranje osećaja krivice

Odnos Ega (svesno Ja) i Superega (Nad-Ja, savest)

● U novijoj psihoanalitiĉkoj literaturi sve se više paţnje posvećuje svesnom Egu a ne samo Superegu kao ĉiniocumoralnosti i posredniku prilikom prenošenja kulturnih uticaja i zakonitosti. Sloţenost moralnog ponašanja ne moţe se svesti samo na dejstvo Superega, jer u izgradnji moralnih naĉela uĉestvuju i neke funkcije Ega.

● Uloga Ega ogleda se u tome što je za razvoj moralnosti znaĉajno da svesno Ja ima dobre odnose sa unutrašnjimobjektima koji su ĉinioci savesti. Na tim osnovama nastalo je naĉelo

“ Ne ĉini drugima ono što ne bi ţeleo da tebi bude uĉinjeno”

SOCIOLOŠKA GENEZA MORALNOSTI

“Iako nije velika konkurencija, teško je biti dobar čovek”

● Moralnost je društvena pojava i u odredjenom smislu “proizvod ljudskog društva”

● Ĉovek je biće koje ima instinkt društvenosti, voli društvo i ne moţe bez društva. Cela liĉnost proseĉnog pojedincaformira se naĉinom medjuljudskih odnosa a to je dalje odredjeno socio-ekonomskim i politiĉkim prilikama, kulturnim idruštveno-ekonomskim odnosima.

● Društvo gradi ĉoveka prema sebi, prema društvenim potrebama, pa je savest glas društva u nama. Društvo stvaraĉoveka ali i ĉovek stvara društvo. Stoga je odnos pojedinac-društvo odnos povratne sprege.



● Moral je nesumnjivo društvena pojava ali moralnost je isto tako liĉna, pojedinaĉna pojava, jer moralno biće nije samo

društvo već i ĉovek, pojedinac. Ĉovek kao moralno biće stvara moral, odnosno vrednosni sistem, ali ga stvara u

društvu. Samo u društvu, u neprekidnom dodiru sa drugim ljudima, ĉovek moţe da izgradi sebe, da stekne svest o

samom sebi, da izgradi svoje ideale, vrednosti i norme, da razvije neophodnu toleranciju uvaţavanja potreba drugih.

● Društvene zajednice takodje su znaĉajan ĉinilac morala - narodi, nacije, drţave, crkve ali i zajednice kao što su

porodica, škola, profesije, društvene klase, udruţenja i sl. Sve one na svoj naĉin utiĉu na moral, njegovo formiranje i

usvajanje.

● Postepenim sazrevanjem liĉnost prima znaĉajne uticaje iz najmanje 4 izvora vrednosnog sistema

-osobe sa autoritetom (roditelji, vaspitaĉi, nastavnici)

-vršnjaci -poznate liĉnosti (idoli)

-društvo kao celina

● Sociologija morala prouĉava i dejstvo masovnih medija (radio, štampa, TV) na razvoj i formiranje sadrţaja moralnosti

odnosno vrednosnog sistema. Taj uticaj je danas enorman. Neki mediji su maestralno razradili tehniku “ispiranja

mozga” tako da menjaju ne samo svesne delove liĉnosti nego i nesvesno u ĉoveku.

● Sociologija morala istraţuje i uticaj drugih ĉinilaca na moral ali i obrnuto, uticaj morala na društvo. Moralni ideali mogu

da utiĉu na društvo u smislu formiranja ideala ĉoveka i društva a isto tako i na jaĉanje i odrţavanje pojedinih društvenih

podgrupa koje su vezane identiĉnim moralom.

● Izmedju morala i društva postoji reciproĉan odnos kao što postoji i povratna sprega izmedju društva i pojedinca.



ODNOS MORALNIH NORMI I DRUGIH REGULATIVNIH NORMI

● Moralna norma predstavlja specifiĉan individualni vrednosni sistem jedne liĉnosti koji ima svoje zakonitostinastanka, razvoja i usvajanja

Druge regulativne norme koje su u bliskoj vezi sa moralnim normama su:

● norme prvobitne zajednice● obiĉajne norme ● religija● pravne norme

P R A N O R M E

● Karakteristike prvobitne zajednice bile su nizak tehniĉki nivo i mala radna produktivnost, što je nametalo potrebuza zajedniĉkim delovanjem u borbi sa prirodom ili neprijateljima, kao i zajedniĉko vlasništvo nad sredstvima za rad iproizvodnju● Društvene norme nisu bile jasno izdiferencirane na obiĉaj, moral i pravo, već su postojale jedinstvene “pranorme”ponašanja – obaveza uzajamnog pomaganja, osveta za ubijenog ĉlana plemena, zajedniĉka ţalost za umrlima,kult predaka i dr.● Pranorme su odrţavale koheziju plemena kao uslov opstanka u borbi sa prirodom

● Jedna od obiĉajnih normi prvobitne zajednice jeste i zabrana rodoskrnavljenja iako se na prvi pogled ĉini da bi

to ojaĉalo koheziju plemena (zabrana incesta najuniverzalnija je zabrana na Zemlji - ĉak i plemena kojadozvoljavaju ljudoţderstvo strogo zabranjuju incest)

● Kult predaka, kao pranorma (verovanje u prapretka, zaštitnika plemena – totem)

● Postojanje tabua je vrlo znaĉajno jer pokazuje da su u prvobitnoj zajednici postojala pravila kao i zabrane, kao regulatori ljudskog ponašanja, te je za kršenje zabrane sledila odgovarajuća kazna



O B I Ĉ A J I I M O R A L

● Najstarija forma regulisanja odnosa medju ljudima. Javljaju se u najstarijoj fazi razvoja ljudskog društva, preteţno

stihijski uz odsustvo svesti o svrsi.● Obiĉaji predstavljaju naviku i praksu u ispoljavanju odredjenih oblika ponašanja

● Prvobitni obiĉaji - ovladavanje prirodom (prizivanje kiše) - regulisanje društvenih odnosa (svadbeni obiĉaji, obiĉaji sahrane)

● Prvobitni obiĉaji vezivani su za animizam, kult i magiju

ANIMIZAM – verovanje da je sve u prirodi oduhovljeno

MAGIJA – tehnika kojom ljudi nastoje da zadobiju naklonost bogova

KULT – ţrtve, molitve, zavetovanja

● Obiĉaji tabua javljaju se iz potrebe društvene štednje i regulisanja društvenih dobara – zabrana ubijanja ţivotinja koja

se skidala u odredjeno doba godine uz sveĉani obred - ovaj obiĉaj prenet je iz paganskih plemena u hrišćanstvo isaĉuvan u obliku priĉešća i posta

● Totemizam, oboţavanje prapretka, najĉešće ţivotinje. Predstavlja prvu, najprimitivniju svest o potrebi oĉuvanjadruštvenog integriteta kao uslova opstanka.



● Obiĉajne društvene kazne bile su vrlo stroge pre svega zbog verovanja da će kršenje zabrane od strane pojedinca

izazvati promene u prirodi (poplave, nevreme)

● Tokom razvoja društva obiĉaji se menjaju, gube karakter prirodno-tehniĉke norme i dobijaju karakter regulatora

društvenih odnosa (Badnjak je magijski kult prinošenja ţrtve duhovima i bogovima da bi dali bogat rod a danas je

društvena norma sa ţeljom da jaĉa rodbinske veze medju ljudima)

● Moralnom potrebom nazivamo skup društvenih uslova koji su dovoljni da odvedu do stvaranja moralne norme. Ako

postoji obiĉajna norma ili neka sliĉna norma, ona će se postupno pretvoriti u moralnu normu

SLIĈNOSTI I RAZLIKE OBIĈAJNE I MORALNE NORME

● Obiĉaj ne priznaje individualnost, dovodi do gubljenja liĉnosti a bez svestranog razvoja liĉnosti nema ni društvenognapretka

● Obiĉajni moral je tradicionalan i kao takav ne moţe da prati promene u samim društvenim odnosima ● Proizvoljnost u kaţnjavanju za prekršioce obiĉajnih normi je tipiĉna uz stroge obiĉajne kazne (biĉevanje, kamenovanje, odsecanje ruke, ubijanje)

● U obiĉajnim normama ne uzima se u obzir moralni profil poĉinioca. Dovoljno je da osoba izvrši zabranjenu radnju, bez

obzira na motive i okolnosti, pa da bude kaţnjena

● Vaţenje obiĉajnih normi je usko ograniĉeno na jedan rod ili pleme a odnos prema ljudima izvan plemena ne

podrazumeva ponašanje prema vaţećim obiĉajnim normama

● Obiĉajne norme imaju veliku snagu inercije i sporo odumiru u svesti ljudi

Da li su obiĉaji danas bez vaţnosti za moralni ţivot?

● Jedan deo obiĉaja ima profilaktiĉku funkciju u predohrani teţih postupaka, koji bi za sobom vukli moralnu i pravnu

sankciju, što se moţe videti kod obiĉaja pristojnog ponašanja – oslovljavanje sa gospodine ili gospodjo, izvinjavanje za

sitna ometanja, eufemistiĉko suprostavljanje tudjem mišljenu itd. Sve to dobija svoju moralnu vrednost pošto se tim

putem obezbedjuje pozitivna atmosfera u medjuljudskim odnosima u kojoj teţe dolazi do vredjanja ili nemoralnihpostupaka.



R E L I G I J A I M O R A L

● Religijsko verovanje staro je koliko i ljudska vrsta. Religijske norme usko su povezane sa moralnim normama ali se

ipak medjusobno i razlikuju.

SLIĈNOSTI I RAZLIKE VERSKE I MORALNE NORME ● Verske norme obeleţavaju se pojmom “svetosti” za razliku od moralne norme koja se obeleţava pojmom “dobro”.Sveto je osobina natprirodnog tj. “boţanstva”.● Verske norme su u daleko većem stepenu bezuslovne i obavezne nego moralne norme. Vera zahteva pasivnoprihvatanje i apsolutnu pokornost dok je moralna norma aktivnija u odnosu na pojedinca i njegovu misao.

● Kada prekrši moralnu normu ĉovek oseća da je pogrešio protiv svog dostojanstva ali ne i protiv Boga, verski prekršaj je medjutim greh, povreda svetog. Verska unutrašnja sankcija nije u griţi savesti kao u moralu, nego je jedna vrstauţasa pred oĉekivanjem kazne natprirodne vrste.

● Verske norme su po pravilu vezane za Crkvu kao organizaciju, dok moralne norme nisu vezane za bilo kakvuorganizaciju

● Verske norme se po sadrţini mogu poklapati sa moralnim normama ali se mogu i razlikovati. Svaka religija ima svoje

sopstvene norme koje se oštro razlikuju od drugih religija.

● Vera znaĉajno utiĉe na formiranje moralnih normi jer pruţa jedan zaokruţen pogled na svet, koju kad ĉovek prihvati,ona utiĉe i na njegov opšti moral

H R I Š Ć A N S K A E T I K A

● Hrišćanska osnova religijskog pogleda na svet je vera u Boga a etiĉka osnova hrišćanstva - vera u zapovesti koje supropisane

● Isus Hrist je posrednik izmedju Boga i ljudi ĉija je reĉ zapisana u Svetom pismu

● Osnovni postulati hrišćanske etike su: Slava Bogu na visini i na zemlji mir; medju ljudima dobra volja. Propoveda sesocijalna ljubav – prema bliţnjem svom ĉak i prema neprijatelju.

● Hrišćanska etika propagira obaveznosti u odnosu prema Bogu, prema samom sebi, prema drugim ljudima, prema

prirodi



Deset Boţjih zapovesti

1. Ja sam Gospod Bog tvoj, nemoj imati drugih bogova osim mene

2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika, nemoj im se klanjati niti im sluţiti

3. Ne uzimaj imena Gospoda Boga svog

4. Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i svrši sve poslove a sedmi dan je odmor

Gospodu Bogu tvome

5. Poštuj oca svoga i mater svoju, da ti bude dobro i da dugo poţiviš na zemlji

6. Ne ubij

7. Ne ĉini preljube

8. Ne ukradi

9. Ne svedoĉi laţno na bliţnjega svoga 10. Ne poţeli nešto što je tudje

P R A V O I M O R A L

● One društvene norme koje propisuje drţava nazivaju se pravnim normama

● Pravna norma je norma koja je sankcionisana drţavom i ĉije kršenje povlaĉi za sobom kaznu koju izriĉe drţavni

aparat

● Drţavna prinuda se upotrebljava za regulisanje društvenih odnosa koji su bitni za opstanak društva

● Za ispunjenje pravnih normi ne dolazi pohvala već postoji samo negativna sankcija za neizvršenje



SLIĈNOSTI I RAZLIKE MORALNE I PRAVNE NORME

● Iza pravnih normi stoji autoritet drţave a iza moralnih normi neorganizovana masa “javno mnjenje”

● Pravo je uslovna, hipotetiĉna norma dok je moral bezuslovna; pravo je heteronomno, dolazi spolja dok je moral

autonomna norma, izvire iz nas samih

● Pravo ima efikasnu sankciju – za kršenje pravnih normi kaznu izriĉu organi drţave, sudovi. Etika pak traţi moralitet,

unutrašnju saglasnost sa primljenim obavezama.

● Nijedno pravo ne moţe da postoji bez morala i nezavisno od morala. Za svaku pravnu normu mora da postoji

subjektivna moralna podloga.

● U izvesnim prilikama, pravo, u etiĉkom smislu moţe biti iznad morala - zakon o zabrani nošenja zara i feredţe, donet

posle rata, bio je progresivniji u odnosu na postojeći moralni obiĉaj

● Uticaj prava na uĉvršćivanje morala, zato što je moralna sankcija i pored svoje efikasnosti, ipak relativno neefikasna

sa gledišta drţave. Povremeno, društvo ţeli da pojedine moralne norme podupre pravom.

● Pravo je preteţno negativan sistem normi koje uglavnom zabranjuju i nešto ne dozvoljavaju. Ono se sastoji iz sistema

negativnih normi – zabrana. Moral daje pozitivne norme – daje uputstva za društveni ţivot.

● Pravo je zatvoren sistem normi i ne moţe da na vreme odraţava sve promene u društvenim odnosima, dok je

moralna norma autonomna



I S T O R I J A T E T I Ĉ K I H U Ĉ E NJ A

E T I Ĉ K A U Ĉ E NJ A A N T I Ĉ K O G D O B A

S O K R A T(469-399 god.p.n.e.)

Spoznaj samog sebe Sokrat

OSNOVNE POSTAVKE SOKRATOVOG UĈENJA

● Sokrat se smatra ocem Evropske etike. Njegov pristup je racionalistiĉki. Traţeći odgovor na pitanje: kako da ţivim,govorio je da se ţivotni cilj, najviše dobro, sreća i harmonija, postiţe razumnim saznanjem. Za moralan ţivot vaţno jeĉovekovo saznanje i razmišljanje o vlastitom delovanju i posledicama mogućih izbora. Saznanje dobra ne moţe se prenetikao gotovo znanje iz svesti jednog ĉoveka u svest drugog ĉoveka, nego se stiĉe kao rezultat sopstvenog razmišljanja ianalize. Vrlina je znanje ili mudrost i moţe se nauĉiti, ali nije nešto što se dobija spolja, već odlika koja se traţi i stiĉeiskustvom i samosaznavanjem.

● Ĉovek treba razmišljanjem da vrši samoposmatranje i samoanaliziranje i da upozna samog sebe. Spoznajući sebe,

ĉovek dovodi do jasne svesti one principe koji su u njemu već prisutni, samo u mutnom obliku. Tako se na osnovu uvida uvlastitu moralnu svest, posmatrajući odnose i poredak u zajednici, dolazi do sigurnih moralnih pojmova. Za spoznajumoralnih naĉela nije potrebna “viša sila” dovoljan je sam ĉovek. Sokrat uvodi pojam “glas sopstvene savesti” kao instance usamom ĉoveku koja razlikuje dobro od zla pri ĉemu ĉovek samo treba da se pridrţava svojih principa u moralnom ponašanju.

“Niko ne greši svojevoljno, nego greši zato što ne zna šta je dobro a ne zato što neće dobro”. Niko ne radi protiv onog što je dobro sa znanjem, već iz neznanja. Ljudskim delima ne upravlja volja već svemoćni um. Ĉim ĉovek spozna šta je

dobro on će to i da ĉini.Poţude ne mogu savladati um, jer je on najjaĉi.



● Ĉovek treba biti umeren jer “umeren ĉovek ţivi prijatnije nego neumeren”

● Ĉovek treba da je skroman, jer “hvalisavost donosi štetu i sramotu”

● Izdrţljivost je jedna od osnovnih vrlina kojom se savladjuju poţude

● “Treba se starati da u ţivotu steknemo što više prijatelja, jer od sveg blaga, najbolji je pouzdan i veran

prijatelj”

● Na zlo ne treba odgovarati zlom, jedna nepravda se ne moţe otkloniti ĉinjenjem druge

Ţiveo je u skladu sa svojim uverenjima. Sa malo imovine imao je mnogo, nalazeći zadovoljstvo u umnim aktivnostima.

Ĉuveno je njegovo ponašanje na sudu i reĉi izreĉene sudijama. Sokrat je optuţen kao “štetan ĉovek i ĉudna liĉnost

koja istraţuje stvari ispod zemlje i gore na nebu i svemu tome uĉi i kvari omladinu”. Svojim drţanjem na sudu, naroĉito

posle izricanja smrtne presude, kada mu je ponudjeno da pobegne ili da odustane od svojih uĉenja, što je on odbio,

obezbedio je sebi trajno mesto u istoriji ĉoveĉanstva.

Borio se protiv relativizma i proizvoljnosti jer su zakoni ti koji odredjuju šta je obavezno. Zato je pristao da bude

pogubljen, iako je duboko verovao da je nevino osudjen, ali “za to nisu krivi zakoni, nije kriva drţava koja ima takvezakone, već su krive sudije koje ih loše primenjuju”.

To je bio kraj čoveka koji je pobedio vreme, jer mu je pogled uperen u večno!



T E O R I J E L I Č N O S T I

Vrhunac u psihologiji predstavlja prouĉavanje liĉnosti. Celokupno psihološko znanje u svom krajnjem ishodu daje prilograzumevanju liĉnosti – onog što je uobliĉava, zbog ĉega je drugaĉija kod nekog ĉoveka, kako se razvija i menja u toku ţivota.

Tako su nastale teorije liĉnosti kao sinteza svih psiholoških prouĉavanja i saznanja.

Ĉovek uvek funkcioniše u svom totalitetu pokušavajući da integriše:

a) svoju nasleĊenu prirodu i dispoziciju

b) individualni razvoj liĉnosti(od detinjstva pa nadalje, specifiĉan samo za tog ĉoveka)

c) dogaĊaje svakodnevnog ţivljenja

(aktuelne informacije, konflikte, interakcije sa okolinom)

Jedinstveno trojstvo – biološko, psihološko i socijalno

Brojne teorije liĉnosti (mnoštvo ovih teorija ne znaĉi da su sve pogrešne, odnosno da još nemamo univerzalnu teorijuliĉnosti - ona se ne moţe ni postaviti, jer je mogućnost raznovrsnosti oblikovanja ĉovekovog psihiĉkog ţivota i crta liĉnosti

neograniĉena

“Svaki ĉovek je neponovljivi eksperiment prirode”

Poznavanje razliĉitih teorija liĉnosti nam pomaţe da tog konkretnog ĉoveka bolje razumemo tako što ćemo konstatovati dasu u njegovom formiranju vaţnu ulogu igrale ove ili one zakonitosti razvoja

LIČNOST I INFORMATIVNA ETIKA



Frojd - uĉenje da je oralna faza razvoja igrala znaĉajnu ulogu u formiranju strukture liĉnostiSalivenova škola - vaţnost interpersonalnih odnosa u strukturi liĉnostiBihejvioralne teorije - teorije odgovarajućeg uslovljavanja tokom ţivota

Liĉnost je jedinstvena organizacija osobina koja se formira uzajamnim delovanjem organizma i socijalne sredine i

koja odreĊuje opšti, za pojedinca karakteristiĉan naĉin ponašanja

Kada pokušavamo da damo opis neke liĉnosti ĉesto kaţemo da je on “miran, bojaţljiv, spreman na saradnju, da jeoptimista, taĉan i inteligentan” (reĊajući ove atribute mi smo zapravo pokušali da bliţe odredimo njegove crte liĉnosti)

One su veoma raznovrsne i mogu da se klasiraju u:

a) crte temperamenta (naĉin emocionalnog reagovanja)

b) crte karaktera (vrednosni sistem jedinke, moralnost)c) naĉin adaptacije d) karakteristiĉne navike e) posedovanje posebnih sposobnosti i interesovanjaf) tipiĉne motive i potrebe kao bitne pokretaĉke snage jedinke g) naĉina zadovoljavanja tih potreba h) stavove (tendencije da se pozitivno ili negativno reaguje na neku osobu, predmet, situaciju ili instituciju)I) predrasude (“intenzivni neosnovani stavovi koji se teško menjaju”), itd.

Posebna paţnja u teorijama liĉnosti je posvećivana temperamentu, karakteru i motivima (potrebama).

Temperament - naĉin emocionalnog reagovanja ljudi

Hipokrat je uoĉio da se ljudi razlikuju po brzini, jaĉini i trajanju reakcija pa je sve ljude podelio na 4 grupe: koleriĉni temperament – ĉeste, jake i nagle reakcije sangviniĉki temperament – brze, slabe i kratke reakcijeflegmatik – slabe, spore i retke reakcijemelanholik – retke, spore i jake reakcije



Gilfordova faktorska analiza temperamenta

sistematizuje faktore u 3 grupe sa po 5 faktora

Prva grupa - faktori temperamenta koji se odnose na ponašanje i aktivnosti uopšte i ĉine ih parovi:samopouzdanje – nesigurnost

ţivost – tromost

impulsivnost – promišljenost uzdrţljivost – neobuzdanost

objektivnost – preosetljivost

Druga grupa - emocionalno ponašanje sa sledećim faktorima:

vedrina – potištenost emocionalna zrelost – emocionalna nezrelost

hladnokrvnost – nervoznost

trajanje raspoloţenja – naglo menjanje raspoloţenja

uravnoteţenost – egocentriĉnost

Treća grupa - ponašanje prema drugim ljudima i to su sledeći faktori: sigurnost – plašljivost

samostalnost – oslanjanje na drugesocijalna inicijativa – pasivnost

prijateljski odnos prema drugima – neprijateljski odnos

tolerantnost – kritizerstvo

Karakter - sposobnosti upravljanja voljom

(doslednost, upornost, energiĉnost) odnosno etiĉkim principima (vrednosni sistem – poštenje, savesnost, ĉovekoljublje)



POZITIVNE I NEGATIVNE MORALNO PSIHOLOŠKE OSOBINE LIĈNOSTI

Samo dobar čovek može biti dobar lekar

Hipokrat

● U teorijskom pristupu etici, korisno je izneti neke pozitivne i negativne moralno-psihološke crte i karakteristike liĉnosti saspekta današnjeg istorijsko-društvenog trenutka

● Tokom ţivota nuţno se vrše korekcije sopstvenih nesavršenosti, svaki ĉovek i u privatnom ţivotu i u svom radu treba dase “odene” što većim brojem pozitivnih moralno- psiholoških osobina, naravno, suzbijajući one negativne

● Za zdravstvenog radnika, ĉiji poziv je na moralnoj hijerarhijskoj lestvici uvek zauzimao najviše mesto, to je od posebnog

znaĉaja!

POZITIVNE MORALNO-PSIHOLOŠKE OSOBINE

1. Tolerancija - sposobnost da uvaţavamo mišljenje i stavove drugog makar ih nijednog trenutka ne odobravali (svako imapravo na svoje mišljenje i ponašanje ma kako ono neobiĉno bilo)

2. Poštovanje potreba drugog - korak dalje u odnosu na toleranciju i podrazumeva uvaţavanje posebnih stanja iraspoloţenja druge osobe (ukoliko neko nema potrebu da nam nešto saopšti, ne insistiramo na tome, zaustavimo svoju

radoznalost, poštujmo njegovu potrebu da “nema potrebu da nam to saopšti”) 3. Pravičnost (pravednost) - postojanje i zalaganje za socijalnu, ekonomsku, moralnu i drugu jednakost (u konfliktnim

situacijama, racionalno treba iznalaziti sve razloge “za i protiv” i tek onda, bez upliva emocija, zauzeti odgovarajući stav) 4. Istinoljubivost - dalje produbljavanje praviĉnosti i ona podrazumeva glorifikovanje istine, pa makar ona bila i neugodna

(hrabro pogledati u oĉi sopstvenim greškama, a razumljivo i racionalno procenjivati pohvale) 5. Doslednost (upornost) principijelnost - podrazumeva ĉvrsto zastupanje sopstvenih stavova i ostajanje pri njima, ako

smatramo da smo u pravu, i pored eventualnog lošeg ishoda po nas (opasnost koja ovde postoji zove se tvrdoglavost - ostajanjepri svom mišljenju i pored uviĊanja da nismo u pravu, i ona nije vrlina)



6. Izdrţljivost - napor volje i sposobnost mobilisanja energije u realizaciji svojih ţelja i moralnih ţivotnih ciljeva

7. Uzdrţljivost, samosavlađivanje - sposobnost kontrole sopstvenih negativnih impulsa, sposobnost ulaganja napora kapotiskivanju agresije i drugih neprihvatljivih poriva

8. Iskrenost podrazumeva sklad reĉi i dela, misli i osećanja, unutrašnjih teţnji; otvoreno iznošenje sopstvenih misli

9. Samokritičnost - stav prema samome sebi;sposobnost kritiĉkog prihvatanja tuĊih stavova;dobro poznavati svoje mane(i vrline, naravno); svakog trenutka biti kontrolor i gospodar sopstvenog ponašanja i delovanja, biti iskren prema sebi;ĉovek trebada je spreman da svakog momenta koriguje svoje ponašanje i shvatanje

10. Humanost (čovekoljublje, milosrđe) - “Ĉovek je za ĉoveka najviše biće” (Marks). Homo homini sacer est – ĉovek jeĉoveku svetinja (Spinoza)

Humanost podrazumeva ĉovekoljublje, razvijanje ĉoveĉnosti i poverenja meĊu ljudima, pruţanje pomoći drugom ĉoveku inaroĉito spremnost i stalnu potrebu da se dograĊuju svoji ljudski kvaliteti

11. Skromnost U svojim delima treba biti velik, a što skromniji u ponašanju i ljudskom ispoljavanju (ovde postoji opasnost od sklonosti ka

senzacionalizmu i reklamiranju, što umanjuje ugled zdravstvenim radnicima) 12. Poštenje - osobina koja se odnosi na stav prema kolegama, imovini, društvenoj svojini, stav u pogledu besprekornog

vršenja svoje duţnosti 13. Altruizam - nesebiĉna spremnost da se pomogne drugom ĉoveku bez razmišljanja i oĉekivanja koristi za sebe ili bilo

kakve druge naknade ili pogodnosti (postoje filozofi koji smatraju da altruizam ne postoji, već da je, u stvari, reĉ o prerušenomegoizmu -“pomaţemo drugima, jer je nama milo da u njihovim oĉima izgledamo veliki i plemeniti?!”).

14. Druţeljubivost - negovanje drugarstva, prijateljstva prema svome kolegi, znaĉi uspostavljanje iskrenih psihološkihveza, bez obavezne reciproĉnosti. Vrlo blisko stoji i vernost .

15. Kolektivnost - ĉovek je nedeljivi integralni deo sredine u kojoj ţivi, kolektiva u kome radi; ĉuvajući sopstveno poštenje,ĉast i ugled i autoritet – podiţe i pozitivne osobine kolektiva; osećanje pripadnosti jednom kolektivu u zdravstvu treba da seogleda kroz nagovanje tzv. “unutrašnje moralne klime u ustanovi”

16. Solidarnost - podrţavanje istih ili sliĉnih stavova svojih kolega i zalaganje za njih, spremnost da se solidarno borimo zastavove svojih istomišljenika, po cenu lošeg ishoda po nas same i pomaganje slabijih po cenu lišavanja sopstvenih zadovoljstava

17. Hrabrost - spremnost i sposobnost savlaĊivanja napora radi ispunjenja naših moralnih ciljeva; hrabrost ukljuĉujeodvaţnost i smelost da se gleda naporima u oĉi i da se isti podnose raĉunajući na eventualne neugodnosti koje iz toga mogu da proisteknu



18. Odogovornost - spremnost da se priznaju greške i snose odgovarajuće sankcije; ona ukljuĉuje jedinstvo kolektivne iliĉne odgovornosti, a osnova joj je moralno-humana odgovornost

19. Disciplinovanost - spremnost da se prihvate pravila ponašanja u obavljanju posla i meĊuljudskim odnosima; ovde jebitno saznanje da disciplina nije nametnuta propisima, već da proizilazi iz svesnog, unutrašnjeg osećanja neophodnostiuvaţavanja discipline za normalno funkcionisanje društva

20. Samoinicijativnost - vrlina koja podrazumeva snalaţljivost i spremnost u rešavanju zadataka; spremnost da se budeluĉonoša u idejama i poslovima na radnom mestu i celokupnom svakodnevnom ţivotu

21. Radinost - glorifikacija rada, marljivosti i maksimalnog korišćenja svojih prirodnih, intelektualnih i fiziĉkih sposobnosti zadobro zajednice

22. Dostojanstvo je sveobuhvatna osobina, koja podrazumeva uvaţavanje sebe i sopstvenih ljudskih kvaliteta i vrednosti;biti ĉovek i u najteţim trenucima, saĉuvati ponos i ĉasnost, znaĉi imati dostojanstva i vere u sebe (časnost ); opasnost koja ovdepostoji zove se prepotentnost i predstavlja manu

23. Uzvišenost - odreĊen stav ponašanja i uvaţavanja sopstvene liĉnosti sa aspekta procene svojih realnih ljudskihkvaliteta

24. Ljubaznost - sposobnost da se u meĊuljudskom kontaktu ispoljava ljubav prema svakom ĉoveku i da se takomunikacija ostvaruje sa mnogo prijatnih reĉi (eufemizam) i takta (“razum u sluţbi srca”). Gotovo identiĉan pojam je i učtivost .

25. Plemenitost (velikodušnost) - ukljuĉuje u sebe dobrodušnost kao psihološku crtu liĉnosti i temperamenta isposobnosti emocionalnog sauĉestvovanja u sudbinama drugih ljudi

26. Samopoţrtvovanje - sposobnost da se po cenu krajnjih telesnih i psihiĉkih napora svoje sposobnosti stave u sluţbuopštih ciljeva 27. Psihološko-moralna zrelost Zrelost se postiţe kada jedna liĉnost bez tuĊe pomoći savlaĊuje svoje unutrašnje konflikte, kada uspešno, uz sve moralne

obzire, ostvaruje svoje ţivotne ciljeve i kada uspostavlja skladne odnose u svojoj ţivotnoj sredini



NEGATIVNE MORALNO-

1. Sujetnost - osobina pri kojoj ĉovek stalno traţi priznanje, hvalu i veliĉanje (izvire iz sopstvene nesigurnosti i odsustvaspoznaje o sopstvenim vrednostima i uspesima)

2. Oholost (uobraţenost) - ubeĊenje o sopstvenoj uobraţenosti, nestvarnoj veliĉini, s ignorisanjem se odnosi premamišljenju drugih o sebi

4. Egoizam - podrazumeva borbu po svaku cenu za vlastito dobro; nedostatak obzira za druge; neprimećivanje tuĊihpotreba

5. Zavist - postojanje negativnih emocija prema osobi koja postiţe neki uspeh; nesposobnost prihvatanja sreće drugog 6. Zloba - korak dalje u negativnom smislu u odnosu na zavist;ne samo da ne prihvatamo ostvarenja nama bliske osobe,

nego istoj osobi ţelimo zlo, ţelimo da je povredimo 7. Pakost - ima sliĉna obeleţja kao zavist i zloba, ali u sebi sadrţi trajnost (duţevremenost) uz karakteristiĉno uţivanje

kada se drugom desi neka nesreća (ista se i priţeljkuje)

8. Ljubomora - sloţena emocija u kojoj ima više ljubavi prema samom sebi (samoljublja) nego prema partneru (povreĊenosamoljublje je energija ljubomore, a ne ljubav prema drugoj osobi)9. Lakomost (pohlepa) - podrazumeva odsustvo inhibitornih (koĉećih) mehanizama u izazovnim situacijama, naroĉito

kada je u pitanju potreba da se umeri u nekim zadovoljstvima (materijalnim, socijalnim, hedonistiĉkim) 10. Mrzovolja, gnev, agresija, bes – nemogućnost kontrole unutrašnjih impulsa, loše samosavlaĊivanje u frustracionim

situacijama što znaĉajno remeti harmoniĉne interpersonalne odnose 11. Mrţnja – negativna emocija kod koje postoji teţnja za uništenjem objekta mrţnje12. Dvoličnost (licemerstvo) - nije jednostavna neiskrenost (u kom sluĉaju se iz neke koristi naprosto ne govori istina) –

nego je obogaćena i drugim negativnim moralno – psihološkim osobinama: zavišću, zlobom, pakošću

13. Malodušnost - odsustvo energije i volje, ĉesto u prelomnim trenucima; predaja bez borbe 14. Ciničnost - ţelja i potreba da se drugi ismeje, ponizi, da se dostignuća drugog minimiziraju što ukazuje da takva osoba

nije razvila blagorodnost, toleranciju i ljubav prema drugom ljudskom biću 15. Osvetoljubivost - potreba da se osvetimo nekome za nepravdu i zlo koje nam je naneto ĉesto proizilazi iz

nesposobnosti praštanja 16. Podlost - ţelja da se prikriveno i za ţrtvu neoĉekivano, naĉini šteta nekoj osobi 17. Karijerizam - ponašanje koje je maksimalno utilitarno, podreĊeno realizaciji sopstvenog socijalnog uspeha po svaku

cenu “gazeći preko leševa drugih”) 18. Koristoljublje - osoba koju odlikuje koristoljublje praktiĉno se ne upušta u aktivnosti koje ne donose odreĊenu dobit



19. Malograđanština (prostaštvo, primitivizam, bahatost) - osobina koja je sloţena iz nekoliko karakteristika koje bimogle i da se razdvoje (no ĉesto idu zajedno, pa su tako i notirane) odsustvo uzvišenosti i elastiĉnosti u misaonom iemocionalnom poimanju sveta oko sebe, nipodoštavanje uspeha drugih i odsustvo prepoznavanja emocija drugih

20. Demagogija - pojava koja je bliska obiĉnoj laţljivosti i dvoliĉnosti, ali se od njih i bitno razlikuje po tome što je idejaobmane drugog tako vešto izvedena da podilazi nadama i oĉekivanjima drugog, tako da ovaj lako poveruje u obmanu; utoliko je

demagogija i perfidnija i opasnija jer je vešto smišljana i najĉešće dugotrajno planirana

E T I K A U M E D I C I N I

ZAKLETVE I KODEKSI MEDICINSKE ETIKE

Lako je davati savete, ali teškoća leži u tome što se ne može dati i

razum za njihovo ostvarenje

Somerset Mom

H I P O K R A T(460-377 god. pre n.e.)

● Otac savremene medicine – lekar, filozof i prirodnjak, koji je s pravom dobio ime nenadmašni genije ● OslobaĊanje od magijskih tumaĉenja o nastanku bolesti; poĉinje se sa sistematskim izuĉavanjem izvesnih oboljenja

● Pristupanje eksperimentalnom radu, izvode se neki ogledi na ţivotinjama (jonska škola) ● Dolazi se do dragocenih zapaţanja, što podstiĉe pravu medicinsku misao

● Napušta se magijsko verovanje da su bolesti posledica postojanja zlih duhova i “udaraju se temelji” pravoj nauĉnojmedicini



● Grĉka u Hipokratovo doba doţivljavala politiĉki, kulturni i stvaralaĉki procvat, postavlja ju se osnove i medicini i farmaciji.Hipokrat je napisao vrlo obimno delo od 52 poglavlja pod nazivom “Corpus Hipokraticum”.

(u tom delu Hipokrat, sa genijalnim proviĊenjem, govori o anatomiji, o prirodi kostiju, o nicanju zuba – to su temelji

anatomije i fiziologije; opisuje karakteristike sedmomeseĉnog, osmomeseĉnog ploda i daje osnove medicinskogakušerstva;piše o dijeti, o receptu, o ranama glave, o luksacijama, o frakturama; bavi se problemom “zdravog ţivota”, piše ovazduhu, vodi, prognozi i predviĊanjima. Sve to je propraćeno izvesnim aforizmima, koji su i danas zadrţali aktuelnost - menssana in corpore sano – u zdravom telu zdrav duh!

● Hipokrat je dao dragocen doprinos savremenoj medicini, pa nije ĉudo što se i danas u mnogim naukama polazi od

njegovih postavki. Govorio je o klinici, o potrebama bolesnika i utvrĊivanju njegove bolesti u krevetu (kline - krevet) - otuda izraz“klinika”, koji podrazumeva ustanovu u kojoj postoje postelje za ispitivanje i leĉenje bolesnika. Prvi je ukazao da pregled poĉinjeprikupljanjem podataka od bolesnika na osnovu sećanja (anamneza). Dobro uzeta anamneza je, kaţu iskusni kliniĉari, pola

dijagnoze, a kompletna anamneza se postiţe tek posle obavljenog pregleda, dopunskim pitanjima.

● Uveo je pojam statusa prezensa (sadašnje stanje, tzv. objektivni pregled). Govorio je da se treba osloniti na stvarneĉinjenice i mudro rasuĊivanje. Podvukao je da se rasuĊivanje izvodi pomoću oĉiju, ušiju i nosa, šake i drugim naĉinima koji su naraspolaganju, a to znaĉi: gledajući, pipajući, njušeći i probajući na ukus (inspekcija, palpacija, perkusija, auskultacija – danasosnova svakog fizikalnog pregleda)

● Osim zasluga za dijagnostiku, pisao o je i o terapiji. Poznat je njegov aforizam: priroda – isceljujuća sila. Biološku osnovuĉini priroda; u stvari lekar leĉi, a priroda isceljuje!

● U voĊenju terapije naroĉito je insistirao na redosledu leĉenja bolesnika. Zahtevao je celishodnost primene pojedinihterapijskih zahvata kao što su: puštanje krvi, stavljanje ventuza, reponiranje luksacija. Od Hipokrata su ostale: klupa zanameštanje fraktura, lestvice za reponiranje luksacija, kapa za jednu vrstu zavoja glave (“Hipokratova kapa”).



● Prvi govori o lekarskim duţnostima, odnosno medicinskoj etici (poznati su njegovi aforizmi o lekaru, o njegovimosobinama, o pristojnosti i sledeći citat je veoma ilustrativan i instruktivan za sve zdravstvene radnike svih epoha, što je jednosvedoĉanstvo o Hipokratovoj genijalnoj moći zapaţanja)

“Lekar je kao filozof, ravan bogovima, a medicina je kao filozofija. Sve što ima u jednoj ima i u drugoj, i izmeĊu njih nemanikakve razlike. Nesebiĉnost, uzdrţavanje, srameţljivost, skromno odevanje, razmišljanje, rasuĊivanje, spokojstvo, ĉvrstina pri

opštenju sa ljudima... Lekar mora, pri vršenju svoje duţnosti, da pokazuje uĉtivost, jer grubost odbija i zdrave i bolesne ljude. Ontreba da se stara revnosno o tome da samo malo otkrije delove svoga tela i da ne razgovara mnogo sa stranim svetom o veštini, ali da mu kaţe najpotrebnije. Pri dolasku kod bolesnika treba paziti na naĉin sedanja, na odevanje na ozbiljnost, na kratakrazgovor, na hladnokrvnost koja se ne da zbuniti, na odgovor, na primedbe, na prisebnost pri zabunama koje se dešavaju, nastrogost pri stišavanu nemira...

Sve treba raditi mirno, okretno, krijući od bolesnika većinu stvari dok se radi; davati mu vedro i veselo ohrabrenja, koja su umesna; ĉas ga treba ukoriti snaţno i ozbiljno, a ĉas utešiti paţljivo i dobre volje; ne treba mu dati da primeti nešto šta će sedesiti, ni šta preti, jer mnogi bolesnici zbog toga zapadaju u krajnost. Ja savetujem da se ne ide daleko u lakomosti i da se ne

gramzi za srećom i novcem; ĉak ponekad treba da pruţite svoju pomoć i besplatno, podsećajući se uspomenom na obavezu.Tamo gde je ljubav prema ljudima, tamo je i ljubav prema medicinskoj veštini...”

● umetnost je duga, a ţivot kratak (ars longa, vita brevis) ● povoljna prilika brzo proĊe ● lekarska odluka je toliko teška da, ako je nepromišljeno doneta,moţe sudbonosno da završi

● Istorijski znaĉaj Hipokrata ogleda se u tome što je umesto magijske misli uveo anatomsko-patološku medicinu

● Ukazao je na potrebu planskog ispitivanja bolesnika u uslovima kliniĉkog rada i dao putokaz narednim generacijama urazvoju medicinske misli

● Stekao je slavu oca medicine još za vreme svog ţivota, a kasnije i slavu oca medicinske etike, jer je njegov doprinos natom polju neprevaziĊen. I posle Hipokratove smrti, sve do današnjih dana, ta slava je ostala, što dokazuju svi epiteti, kao npr.;boţanski, veliki, ĉudotvorni mudrac, koji je izumeo mnogo lepog i korisnog za ĉoveka.



HIPOKRATOVA ZAKLETVA

● Hipokrat je prvi u pisanoj formi ostavio dokument o obavezama i duţnostima onih koji se posvećuju lekarskoj veštini(Hipokratova zakletva)

● Zadrţala je punu aktuelnost do današnjih dana i jedan je od primera veĉitih istina, i to više od onih koje su dolazile od pojedinih religijskih ili filozofskih sistema

● U svojoj zakletvi istiĉe obavezu medicinskog radnika da spremno prenosi znanje na svog uĉenika

● Odnos uĉenik-uĉitelj treba da bude odnos uzajamnog poštovanja a sam obećava da će poštovati svoje uĉitelje injihovu decu i da će ih besplatno uĉiti (to je zahvalnost nekadašnjeg djaka a sadašnjeg uĉitelja)

● Neetiĉki je ĉuvati znanje samo za sebe jer se tako pomaţe manjem broju ljudi

● Zakletva je proţeta obavezom prema bolesniku

Primum nil nocere (najvaţnije je ne naškoditi bolesniku)

● Nikome ne treba dati smrtonosno sredstvo niti sredstvo za pobaĉaj (zastupa energiĉan i nedvosmislen stav protiveutanazije ali i protiv abortusa)

● Ne upuštati se u medicinske procedure koje nedovoljno poznaje(etiĉko pravilo nadleţnosti pojedinih medicinskih profila)

● Usavršavati svoju veštinu a lekarsku tajnu briţno ĉuvati

Temeljne misli medicinske etike koje su ostale nepromenjene i trajno aktuelne već dvadeset vekova (mudrost i dalekovidost jednog od najvećih lekara svih vremena)



● Iako je preteţno individualistiĉka sa obavezama samo prema bolesniku i kolegama a bez obaveza prema društvenoj zajednici to ne umanjuje njenu lepotu, toplinu i sadrţajnost – najveći deo sadrţine Hipokratove zakletve u potpunosti,ĉak i u detaljima, odrţiv je i najvećim delom savremen

● Ova zakletva je proţivela brojne epohe, društvene preokrete, religijsko-etiĉke oscilacije i opasnosti i uprkos svemuostala jasna, sadrţajna, moralno jaka i konzistentna, tako da je do dana današnjeg saĉuvala svoju moralnu sveţinu,svoju osnovnu nit pa time i svoju vrednost

ŢENEVSKA REVIZIJA HIPOKRATOVE ZAKLETVE

● Razliĉite epohe menjale su pravila i kodekse ponašanja zdravstvenih radnika ali su se osnovni stavovi Hipokratovezakletve stalno ponavljali

● Ratovi a naroĉito I i II s.r. nametnuli su potrebu obogaćivanja pravila ponašanja medicinskih radnika i davanjasavremenije verzije H.zakletve. Ta verzija poznata je u medicinskoj etici kao Ţenevska deklaracija odnosno Ţenevskarevizija H.zakletve.

Tekst je zadrţao praktiĉno sve Hipokratove stavove

● obaveza zdravstvenih radnika da će vršiti svoj poziv u skladu sa visokim naĉelima humanosti ● da će uĉiniti sve za zdravlje bolesnika

● da će poštovati svoje uĉitelje

● da neće odavati profesionalnu tajnu ĉak ni posle smrti pacijenta

● da će poštovati ljudski ţivot od samog zaĉeća tj. neće se zalagati za eutanaziju



● Vaţan novitet u tekstu je obaveza jednakog pristupa svakom bolesniku bez obzira na veru, nacionalnost, rasu, pol,etniĉko poreklo, politiĉku opredeljenost, seksualnu orjentaciju ili socijalni status (neposredna posledica strahota IIsvetskog rata)

● Obaveza zdravstvenih radnika da svoja znanja ni pod pretnjom neće koristiti suprotno naĉelima humanosti

● Medicinska etika osudjuje uĉešće zdravstvenih radnika u pronalaţenju novih naĉina vodjenja biološkog rata saagresivnim tendencijama

● Sve aktivnosti suprotne naĉelu humanosti su nedostojne za zdravstvene radnike, nespojive sa njegovim pozivom izahtevaju najoštriju osudu

TEKST ŢENEVSKE DEKLARACIJE

“U ĉasu kada stupam medju ĉlanove lekarske profesije sveĉano obećavam da ću svoj ţivotstaviti u sluţbu humanosti. Prema uĉiteljima saĉuvati duţnu zahvalnost i poštovanje. Svoju ćuprofesiju obavljati savesno i dostojanstveno. Najvaţnija briga će mi biti zdravlje mog pacijenta.

Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri ĉak i posle njegove smrti. Odrţaću svim svojim silama ĉast i plemenite tradicije lekarskog poziva.

Moje kolege biće mi sestre i braća. Neću dopustiti da u vršenju duţnosti prema bolesniku namene utiĉu: starost, bolesti ili onesposobljenost, vera, etniĉko poreklo, pol, nacionalnost,politiĉka opredeljenost ili socijalni status. Apsolutno ću poštovati ljudski ţivot od samogzaĉetka. Ni pod pretnjom neću dopustiti da se iskoriste moja medicinska znanja suprotno

zakonima humanosti. Ovo obećavam sveĉano, slobodno pozivajuću se na svoju ĉast.”



ZAKLETVA FLORENS NAJTINGEJL

● Osnivaĉ i utemeljivaĉ sestrinstva, kao specifiĉne medicinske discipline – njena uloga i doprinos i organizaciji iutvrdjivanju pravila medicinske nege ima istorijski znaĉaj

● Za dobro funkcionisanje te delatnosti potrebno je ispuniti dva uslova - dobro poznavanje nege bolesnika kaospecifiĉne medicinske veštine i visoka moralna zrelost medicinske sestre

● Jedinstvo visoke moralnosti u svakodnevnom ţivotu i svojoj profesiji

● Nastavlja opšteprihvaćeno pravilo da se stanje bolesnika ne sme pogoršati medicinskom intervencijom

● Istiĉe obavezu ĉuvanja profesionalne tajne i spremnost sestre da saradjuje sa lekarom u ispunjenju istog cilja – poboljšanja zdravlja bolesnog ĉoveka

● Osnova visoke moralnosti medicinske sestre je dobra struĉna obaveštenost i poznavanje pravila sestrinstva, pa se obavezuje da svoju profesiju dalje usavršava i podiţe na viši nivo

Tekst zakletve Florens Najtingejl

“Svećano se obavezujem pred Bogom i u prisustvu ovog skupa da ću provesti ceo ţivot u

moralnoj ĉistoti i da ću se odano baviti svojom profesijom. Uzdrţaću se od bilo kakvognekontrolisanog postupka sa bolesnikom i neću svesno primeniti lek koji bi ga mogao oštetiti.Sve što je u mojoj moći uĉiniću da poboljšam nivo svoje profesije i drţaću u tajnosti sve liĉneinformacije koje sam saznala i sve poverljive informacije koje doznajem prilikom obavljanjamog poziva. Sa punom lojalnošću do kraja ću pomagati lekaru u njegovom poslu i odano ću

obavljati sve poslove oko bolesnog ĉoveka.”



INTERNACIONALNI KODEKS LEKARSKE ETIKE

● Usvojen u Londonu 1949, na III generalnoj skupštini Svetskog lekarskog društva(dopunjen u Sidneju 1968 i u Veneciji 1983)

Namenjen je lekarima i ima 3 dela

● OPŠTE DUŢNOSTI LEKARA ● LEKARSKE OBAVEZE PREMA BOLESNIKU

● ODNOS PREMA KOLEGAMA

I deo – OPŠTE OBAVEZE

● Istiĉe radnje, koje se sa aspekta medicinskog morala smatraju neetiĉkim (pre svega, svaka vrsta reklamiranja i publiciteta obavljena na nestruĉan naĉin - ovo naĉelo predstavlja novinu u odnosu na dosadašnje kodekse) ● Medicinska etika osudjuje svako istupanje u medijima pre nego što je to istupanje obavljeno na struĉnim skupovima iliu struĉnim publikacijama

● Neophodno je sopstveni pronalazak ili metod najpre prezentovati struĉnoj javnosti pa tek onda, posle odgovarajućih diskusija i provera, eventualno objaviti široj javnosti kroz sredstva masovne komunikacije ● Neetiĉno je primanje mita, bogaćenje i liĉna korist proistekla iz takve ljudske nevolje kao što je bolest ● Lekar je samostalan u obavljanju svoje profesije pri ĉemu sme verovati samo ĉinjenicama koje je medicina proverila iliĉna praksa potvrdila (profesionalna nezavisnost) ● Primena novih otkrića u medicini (treba biti oprezan sa onim metodama terapije koje nisu u direktnom interesubolesnika i koje mogu oslabiti njegovu fiziĉku ili mentalnu snagu – primum nil nocere)



II deo – LEKARSKE OBAVEZE PREMA BOLESNIKU

● Lekar je duţan da pruţi hitnu medicinsku pomoć a njegova obaveza je da obezbedi pruţanje adekvatnije medicinske

intervencije ako njegove sposobnosti i mogućnosti prevazilaze teţinu oboljenja

● I u ovom kodeksu ponavlja se pravilo ĉuvanja lekarske tajne kao zakonski i moralni propis ĉak i nakon smrti pacijenta

III deo – ODNOS PREMA KOLEGAMA

● Lekar treba da se ophodi prema svome kolegi onako kako ţeli da se on ophodi prema njemu

● Omalovaţavanje rada kolega nespojivo je sa naĉelima medicinske etike a naroĉito nije dozvoljeno preotimanje

pacijenata od svog kolege

INTERNACIONALNI KODEKS ETIKE MEDICINSKIH SESTARA(TEHNIĈARA)

● Prvobitna verzija dokumenta – Frankfurt 1953, revizija 1956

● Kodeks medicinske etike pisan specijalno za sestre i medicinske tehniĉare potvrdjuje specifiĉnost sestrinskog poziva i

predstavlja dalju razradu naĉela medicinske etike

● Osnovni cilj medicinske profesije – borba protiv bolesti i ljudskih patnji odnosno briga za zdravlje ĉoveka

● Sadrţi ranije prihvaćena etiĉka naĉela – ĉuvanje profesionalne tajne, negovanje dobrih medjuljudskih odnosa u okviru

svoje profesije ali i nove momente koji obogaćuju medicinsku etiĉku misao

● Jedno od najznaĉajnijih etiĉkih naĉela je obaveza zdravstvenog radnika da pacijentu pruţi svakog trenutka

najviši mogući nivo medicinskog tretmana

● Svaki bolesnik ima pravo da bude leĉen po poslednjim dostignućima medicinske nauke pa je etiĉka obaveza svakog

zdravstvenog radnika da stalno prati razvoj medicine i da ta saznanja primenjuje na bolesnicima



● Medicinska etika sugeriše da se kompetencije moraju jasno precizirati za sve nivoe zdravstvenih radnika (odredjenu

medicinsku intervenciju treba da uradi onaj zdravstveni radnik koji je za to osposobljen – ako ta intervencija prelazi

njegove mogućnosti neophodno je bolesnika poslati na odgovarajuće mesto, jer se tako etiĉki postupa i bolesniku

najviše pomaţe)

● Svako treba da zna svoju ulogu i ĉije naloge izvršava (hijerarhijsko ustrojstvo organizacije posla)

● Ponašanje zdravstvenih radnika u privatnom ţivotu i njegove moralne osobine (otuda sastavni deo

medicinske etike ĉini i teorijski, opšti deo, uĉenje pojedinih filozofa i njihove misli o moralu i vrlinama – koji

ima za cilj da formira visok moralni lik zdravstvenog radnika, ne samo za medicinsku profesiju već i za

svakodnevni ţivot)

● Obavezu negovanja korektnog ponašanja sa moralnog aspekta imaju i druge profesije – prosvetni radnici, vaspitaĉi,

sveštenici, sudije, pa tu moralnu normu imaju i zdravstveni radnici

● Obaveza medicinske sestre u radu na poslovima zdravstvenog prosvećivanja, odnosno unapredjenja zdravlja

celokupnog stanovništa, kako lokalnih razmera tako i šire

● Solidarnost zdravstvenih radnika u pruţanju pomoći drugim regionima koji su zahvaćeni iznenadnim

pogoršanjem zdravlja masovnih razmera u kojima lokalna zdravstvena sluţba nije u mogućnosti da na odgovarajući

naĉin pruţi adekvatnu medicinsku pomoć (epidemije, poplave, zemljotresi, ratna razaranja)



KODEKS ETIKE ZDRAVSTVENIH RADNIKA SFRJ

● Zdravstveni radnik je duţan da se stalno usavršava i da steĉena znanja nesebiĉno prenosi na svoje saradnike

● Duţnost je zdravstvenih radnika da aktivno uĉestvuju u zdravstvenom prosvećivanju, podizanju zdravstvene svesti i

zdravstvene kulture naroda

● Borba protiv nadrilekarstva

● Zdravstveni radnik je duţan da sve podatke o bolesti kao i intimnostima liĉnog i porodiĉnog karaktera saĉuva kao

tajnu

● Eutanazija se oštro osudjuje i smatra laţnim humanizmom

● Naĉelo pruţanja hitne pomoći svakom bolesniku bez obzira na situaciju u kojoj se nalazi zdravstveni radnik

● Sveto pravilo medicinske etike – prvenstveno ne naškoditi bolesniku

● Samohvalisanje i reklamiranje nije u duhu medicinske etike i kao takvo se osudjuje

● Zdravstveni radnici osudjuju pobaĉaj i zalaţu se za sprovodjenje kontracepcije i planiranje porodice



MORALNO-PSIHOLOŠKE OBAVEZE ZDRAVSTVENIH RADNIKA PREMA BOLESNICIMA ● jezgro predmeta medicinska etika

● u njemu se daju vrlo konkretni saveti kako se sa moralno-psihološkog aspekta treba ophoditi pr ema bolesniku, kako trebapoštovati liĉnost bolesnika i kako se realizuje specifiĉni intervju zdravstveni radnik – bolesnik

● veština voĊenja dijagnostiĉko – terapijskog dijaloga sa pacijentom je veština koja se uĉi u psihijatriji, ali je vaţno ukazati na povezanost etiĉkih naĉela sa psihološkim karakteristikama i reakcijama bolesnika

BOLESNIK KAO OBJEKT LEĈENJA

● Bolesnik je i objekat i subjekat leĉenja, no i on i zdravstveni radnik imaju isti cilj: što brţe leĉenje ● Pored već poznatog pravila – “primum non nocere”, postoji i drugo vaţno etiĉko naĉelo:

“primum est adiuvare” – tj. prvo je pomoći bolesniku”

● Put do tog cilja je izgraĊen i usklaĊen na poverenju izmeĊu bolesnika i zdravstvenog radnika a osnova tog poverenja jedobronamernost

(u odlukama i postupcima u odnosu na pacijenta zdravstveni radnik iskljuĉivo treba da se rukovodi brigom za njegovo zdravlje) U nizu medicinskih procedura i intervencija na bolesniku, ĉesto se zaboravi liĉnost samog pacijenta (u brojnim skopijama,

glikemijama, auskultacijama, koje se odvijaju kao na proizvodnoj traci, psihološke karakteristike bolesnika i njegova liĉnost se ĉesto ilako zanemare)

● Zdravstveni radnik je duţan da prihvati bolesnika kao ĉoveka, sa svim njegovim pozitivnim i negativnim individualnim

karakteristikama i crtama liĉnosti. Kada se oboleli, ili onaj koji ima neke tegobe, javi zdravstvenom radniku – lekaru, lekar s njim vodirazgovor koji je jedinstven u svojoj vrsti, ne samo zbog toga što predstavlja osnov odnosa bolesnik – zdravstveni radnik, nego i stogašto je u mnogim sluĉajevima sam po sebi lekovit. Današnji zdravstveni radnici kao da nemaju dovoljno vremena za razgovor sabolesnikom (oni se, jednostavno, otuĊuju od bolesnika: traţe i nalaze bolesti, a ne vide bolesnika. U potrazi za prouzrokovaĉimabolesti, polazeći od bolesti koja je pred nama, zaboravlja se da

bolest bez bolesnika ne postoji



● Ĉesto se pacijent oseća bespomoćno pred zdravstvenim radnikom, lišen dostojanstva odela i zvanja, primoran danepoznatom ĉoveku iznosi iz sebe i najskrivenije tajne, pa mu zbog svega toga treba pruţiti ljudsku ruku saosećanja i razumevanja,uputiti mu blag pogled i toplu reĉ

● Medicinska etika i ljubav prema drugom ljudskom biću nisu dovoljni za osvarivanje etiĉkih i deontoloških obaveza zdravstvenih radnika prema bolesnicima. Potrebno je detaljnije razumeti ĉoveka, a to podrazumeva i odreĊena znanja iz psihologije (zdravstveniradnik koji ne voli svoj posao, koji je ravnodušan prema obolelom i prema ljudima uopšte, koji psihološki ne razume drugo ljudskobiće – je profesionalno zlo).

● Pacijent kao ĉovek ima svoje vrline i mane, svoj temperament i karakter, znanje i navike, svoje opredeljenja premamaterijalnim i politiĉkim uslovima ţivota

“Ĉovek nema samo telo, on ima i dušu, koju u radu sa telom bolesnog ĉoveka nikada ne smemo zanemariti”

● Dopadalo se to nama ili ne, ali zdravstveni radnici ipak treba da ugaĊaju bolesniku, vodeći raĉuna da u toj komunikaciji nebude bolećive popustljivosti ili oĉigledne drskosti - bolesnika treba psihološki razumeti, ali ne na uštrb svojih profesionalnih principa

(pacijenti se nekada ponašaju prema posleniku u zdravstvu kao prema prodavcu: hoću EKG, prepišite mi te i te lekove, dajte miuput ili bolovanje, izmerite mi pritisak i sliĉno - popustiti takvim bolesnicima je oĉigledna greška i znaĉilo bi udaljavanje od medicinskedeontologije)

● Prvi kontakt tj. susret zdravstvenog radnika i bolesnika ĉesto je od presudnog znaĉaja za dalji odnos. Smatra se da je prvi

utisak o ĉoveku u 80 odsto sluĉajeva i presudan (prva reĉ i postupak, izgled, boja glasa – sve su to detalji koji su izuzetno znaĉajni).Iz blagonaklonog uzajamnog odnosa zdravstveni radnik se ispunjava osećanjem liĉne sreće, što je najvredniji honorar za rad. Arogancija, netaktiĉnost, ţurba i gledanje u sat, bezliĉan odnos prema pacijentu ubijaju poverenje u nauku i magijsku moć med icine.Veoma je neprikladno poistovećivati ĉoveka sa njegovom bolešću, npr. reći “onaj dijabetiĉar, uremiĉar”. Još manje je etiĉki opravdanoreći “coram publico”, odnosno pred bolesnikom da je to “mnogo interesantan sluĉaj” ili “veoma zanimljiv sluĉaj”, kao što se ĉesto ĉujeu praksi nekih kliniĉara.



● Nijednim gestom ne sme se skrnaviti dostojanstvo bolesnika - reĉi upućene bolesniku treba da budu podrška i da jaĉaju ţelju za ozdravljenjem. Etiĉki je neispravno poistovećivati bolesnika sa krevetom, npr. br. 7, 3; nedopušteno jebolesnike obeleţavati izrazima “onaj debeli, onaj ţuti ili onaj mršavi”, ili “onaj šećeraš” .

● Svakom bolesniku se treba obraćati sa “Vi” i oslovljavati ga punim imenom ili prezimenom (“liĉno ime jenajlepša muzika na svim jezicima sveta”)

● U komunikaciji sa bolesnikom zdravstveni radnik treba da se trudi da zadobije njegovu psihološku Intimnost, treba muprići toplo, ljudski, ali ne treba preterano insistirati na detaljima iz ţivota bolesnika, naroĉito ne u intimnoj sferi - osim uginekologiji ili psihijatriji i ne više nego što je to potrebno za dobru komunikaciju

EMPATIJA - Ispravan etiĉki stav zdravstvenog radnika podrazumeva zastupanje stava empatije prema svima, bez obzira na subjektivno doţivljavanje svakog bolesnika pojedinaĉno

Šta se, zapravo, podrazumeva pod stavom empatije? Ĉinjenice iz psihologije nas uĉe da se meĊu ljudima uspostavljaju razliĉiti emocionalni odnosi, neke volimo, neki su namsimpatiĉni u većoj meri, prema nekima smo ravnodušni, dok prema izvesnima osećamo antipatiju

● To je sposobnost da emocijama razumemo drugo ljudsko biće (naroĉito neverbalno), to je sposobnost unošenja sebe u mišljenja, osećanja i delanja druge osobe, sposobnost doţivljavanja osećanja druge osobe

● U medicinskoj praksi to je blagonaklon stav prema bolesniku, koji podrazumeva sposobnost uţivljavanja u stanje bolesnika, vršeći zdravstvenu delatnost, nedopušteno je gestom, pogledom, osmehom, reĉju ispoljiti taj nejednak stavprema razliĉitim osobama, pogotovu bolesnicima

● Empatija zahteva da se celokupnim obraćanjem bolesniku racionalno ispoljava stav blagonaklonosti i simpatije prema svima, bez obzira na stvarno unutrašnje doţivljavanje u datom trenutku



● Zdravstveni radnik nikada ne sme da gleda bolesnika sa visine, smatrajući sebe boljim i drugaĉijim od njega, on ne smenikada da uĉini bilo šta što bi ponizilo bolesnika!

Behterev je napisao: “Ako se bolesnik posle razgovora sa lekarom ne oseća bolje, onda to nije lekar”. Znaĉenje reĉi se još boljevidi u arapskoj poslovici: “Rana, nanesena noţem, zaceliće, a jezikom – ne!” Poznata je Ezopova priĉa: gospodar je hteo da nagradineĉim najlepšim na svetu Ezopa i bio je iznenaĊen kada je ovaj zatraţio da mu kupi jezik. ZaĉuĊenim gospodaru Ezop je objasnio da je jezik nešto najlepše na svetu, jer jezikom, taĉnije govorom, iskazujemo svoju ljubav, vernost, neţnost... Godpodar je ţeleo da ĉujeod Ezopa šta je po njemu najruţnije na svetu? Ezop je opet izabrao jezik, jer se njime iskazuju mrţnja, zloba, zavist...

● Hipokratu se pripisuje da je rekao: “Ako od nekoliko lekara jedan leĉi travama, drugi noţem, a treći reĉima, onda se pre svih obrati onom koji leĉi reĉima”

● Ubediti pacijenta reĉima ponekad je ravno dejstvu najboljeg leka, ali se mora strogo voditi raĉuna šta, kome i kako trebakazati, to je specifiĉna veština koja se dugo uĉi i zdravstveni radnici su duţni da njome ovladaju. Posebno se mora obratiti paţnja da se ne upotrebljavaju u govoru tzv. “verba nociva” (reĉi koje oštećuju), “Prikazivati stanje teţim” nego što jeste, u stvari, prestravljujebolesnika.

(ne znaju svi bolesnici za narodnu indijsku mudrost: “Moţemo se bojati oca, majke, druga i uĉitelja, ali ne moţemo imati strahpred lekarom, jer je on za bolesnog i majka, i otac, i drug, i uĉitelj”)

● Zdravstveni radnici, naroĉito lekari, skloni su da oboljenje prikaţu teţim i opasnijim nego što jeste, da bi kasnije veliĉali svojterapeutski rezultat (ĉesta je pojava da se ĉuje od bolesnika kako mu je taj i taj lekar malte ne spasao ţivot iako bolest nije bilenijednog trenutka tako opasna po sam ţivot pacijenta)

● Hranjenje sopstvene sujete i potreba za gratifikacijama te vrste su, na ţalost, veoma karakteristiĉni za pojedine zdravstvene radnike



BOLESNIK KAO SUBJEKAT LEČENJA

● IzmeĊu zdravstvenog radnika i pacijenta treba da postoji uzajamno poverenje, to podrazumeva da i bolesnik, kao subjekatleĉenja, ima izvesne obaveze, koje se same po sebi, a priori, podrazumevaju i na koje zdravstveni radnik s pravom raĉuna. Pre svega, oĉekuje se od bolesnika da će reći svu istinu, da će biti otvoren i pošten, postupati po savetu lekara i drţati se njegovih uputa,

da ga neće zbunjivati saveti sa strane, da će biti strpljiv u oĉekivanju ozdravljenja, da će platiti zdravstvene usluge na naĉin koji jepropisima regulisan. Posebno se oĉekuje od pacijenta da razume zdravstvenog radnika kao ĉoveka, koji ima i svojih liĉnih briga iproblema

● Pacijent oĉekuje od zdravstvenog radnika da ga leĉi po najnovijim znanjima i u skladu s etiĉkim naĉelima medicinske veštine ● Svaki zdravstveni radnik, lekar pogotovo, duţan je da zna savremena dostignuća medicine. Današnji lekar mora biti sposoban

da naĊe i primeni lek ako postoji, ili da ga naĉelima savremene medicinske nauke otkrije, proveri ili primeni, sve ono što savremenamedicina zna, mora i on znati!. Ništa nije opasnije od lošeg lekara i velika je nesreća za bolesnika da ga leĉi lekar neznalica - savestbez znanja je beskorisna.

● Osetljivost, ĉak vrlo iskrena, ako krije nestruĉnost, opasna je! Zato je moralna obaveza zdravstvenog radnika da svakombolesniku pruţi najviši mogući nivo medicinskog tretmana

● Od zdravstvenog radnika bolesnik oĉekuje da bude iskreno obavešten o stanju svoga zdravlja, podatke o dijagnozi i prognozidaje iskljuĉivo lekar - to pravo je strogo ograniĉeno na lekara i ne moţe da se ovlasti bilo ko drugi

● Etiĉka duţnost i obaveza zdravstvenog radnika je da obaveštava promišljeno, sa odgovarajućom obazrivošću, o dijagnozi iprognozi bolesti

● Posebno interesantna tema je da li reći bolesniku istinu da boluje od neizleĉive bolesti? Kod nekih ljudi radoznalost se sama zaustavlja pred vratima iza kojih su muĉna razotkrivanja, ima pacijenata koji oĉigledno ţele da budu prevareni, i koje bi poznavanjekobne istine slomilo, a ima, meĊutim, i ljudi kojima je neizvesnost teţa nego li najcrnja izvesnost

Mišljenja o saopštenju istine bolesniku o neizleĉivoj bolesti su podeljena. Neki smatraju da bolesniku treba saopštiti istinu, da jeto moralno pravo da bolesnik bude autentiĉno obavešten o svom zdravlju a to mišljenje naroĉito zastupaju pravnici, koji smatr aju dasvaki ĉovek ima pravo na istinu, da bolesnik uvek ima pravo da zna stanje svoga zdravlja.



● Kada su u pitanju “obiĉne” bolesti, sigurno da treba saopštiti istinu bolesniku, ali kada su u pitanju maligna oboljenja i os taleneizleĉive (infaustne) bolesti, gde medicina danas ne moţe efikasno da pomogne, onda se lekar nalazi pred strašnom dilemom

● Zastupa se stav da je najpre neophodno dobro proceniti liĉnost bolesnika Ako procenimo da je liĉnost dovoljno jaka da istraje i odoli iskušenju da digne ruku na sebe kada sazna da boluje od neizleĉive

bolesti, omogućićemo joj, ali opet postupno, da nasluti i tu najgoru mogućnost

● U protivnom, treba negovati stav pia fraus – dobronamerne laţi, u interesu oĉuvanja psihiĉkog integriteta, bolesnika trebasvesno obmanjivati

PRINCIPI KOMUNIKACIJE ZDRAVSTVENI RADNIK – BOLESNIK

Verbalna i neverbalna komunikacija. Ljudi meĊu sobom opšte, pre svega, govorom, verbalnom komunikcijom, i to je osnovninaĉin opštenja meĊu ljudima.

Dobra komunikacija, naroĉito struĉna komunikacija na nivou medicinskog intervjua, više je umetnost nego nauka, viševeština koja se uĉenjem i praksom usavršava, nego dijalog koji se odvija proizvoljno i bez cilja

● U cilju što efikasnije komunikacije na relaciji zdravstveni radnik – bolesnik potrebno je imati pripremljenu listu pitanja, koja

obezbeĊuje, izmeĊu ostalog, i osećanje sigurnosti zdravstvenom radniku u odnosu sa bolesnikom ● Svaka medicinska disciplina ima specifiĉnu listu pitanja koju zdravstveni radnik postavlja bolesniku da bi efikasnije, sigurnije istruĉnije obavljao sve poslove dijagnostike i leĉenja

● MeĊutim, govor sam po sebi nikad nije dovoljan da izrazi ono što se ţeli reći, pa se ljudi sluţe i drugim znacima: naglašavajupojedine glasove ili reĉi, prave pauze, menjaju ritam govora i sl.

● Oni neverbalni znaci su veoma vaţni, jer nekada otkriju više no što se reĉima kaţe, a daju i taĉniji smisao reĉima



● Neverbalna komunikacija je emocionalna komunikacija i ona je ĉesto iskrenija, jasnija i potpunija nego verbalna. Reĉi suneretko i diplomatija, što znaĉi ne uvek i iskrene, ali je zato “govor tela” teško prikriti, jer iza njega stoji autonomni vegetativni nervnisistem, kojim, sopstvenom voljom, nije uvek lako upravljati.

● Prihvatanje neke poruke ne zavisi samo od njenog sadrţaja nego i od odnosa osobe koja poruku iznosi prema samoj tojporuci, a i od odnosa te osobe prema onome kome tu poruku iznosi. Treba znati da je svaka komunikacija dvosmerna, hteli mi to iline, što znaĉi da i primalac poruke na poseban naĉin podstiĉe sagovornika.

Konstruktivna i nekonstruktivna komunikacija

● U boljem sporazumevanju izmeĊu ljudi veoma je znaĉajno da postoji potpuna saglasnost verbalne i neverbalne komunikacije.Primer nekonstruktivne komunikacije je tzv. “double bind” – duple poruke, što je zapravo istovremeno slanje meĊusobnokontradiktornih i poništavajućih poruka, ali na razliĉitim nivoima komuniciranja (verbalnom i neverbalnom) a rezultat je totalnazbunjenost i nesnalaţenje. Konstruktivna komunikacija je ona koja je skladna, jezgrovita, pozitivna, jasna, realna, obzirna p remapartneru, prijemĉiva za razliĉitost mišljenja, otvorena, iskrena, poštena, taktiĉna. To je komunikacija u kojoj se i sluša, a ne samonameće svoj stav, u kojoj se izbegava prigovaranje, “bockanje”, povišen ton, ismejavanje i “duhovitost” na tuĊi raĉun

Devet pravila dobre komunikacije

● biti iskreno zainteresovan za druge ljude

● smešiti se

● imati na umu da je ime ĉoveka najslaĊi i najvaţniji zvuk na svim jezicima

● biti dobar slušalac i podsticati druge da govore o sebi

● govoriti stvari koje su od interesa za drugu osobu

● uĉiniti da se druga osoba oseti vaţnom i ĉiniti to iskreno

● saglašavati se sa mišljenjem sagovornika, ali ne po cenu odstupanja od svojih suštinskih stavova

● povremeno dotaći sagovornika, ali ne sa dozom neukusa i “manuelnog napastvovanja”

● neslaganje manifestvovati na eufemistiĉki naĉin



● Zdravstveni radnik i bolesnik komuniciraju izmeĊu sebe, unoseći u tu komunikaciju sve svoje osobine, mane i vrline.Zdravstveni radnik se ĉesto sreće sa pacijentima koji ispoljavaju agresivna ponašanja a ovakva ponašanja izazivaju kontraagresiju.Osećanja kontraagresije kod terapeuta moraju biti sublimirana i nikada ne smeju da budu ispoljena u formi koja bi opteretila dobrukomunikaciju sa bolesnikom. Zdravstveni radnik u kontaktu sa pacijentom mora prvenstveno da misli na meĊuljudske odnose ipsihodinamske faktore koji utiĉu na njihovu komunikaciju i koje dovode do razliĉitih promena u ponašanju podjednako kod njega

samog i kod njegovog pacijenta.

Transfer i kontratransfer

● Tokom dugotrajne komunikacije zdravstveni radnik – bolesnik uspostavlja se jedan specifiĉan odnos, koji se, govoreći jezikom psihoanalize, naziva transferna situacija

Transfer je mehanizam kojim pacijent reaguje na terapeuta kao da je on znaĉajna figura iz pacijentove prošlosti, npr. roditelji,nastavnik, stariji brat

● U toku svesnih ili nesvesnih komunikacija pacijent prenosi na terapeuta one emocije koje je imao nekada prema vaţnimliĉnostima iz svoje prošlosti Moguć je pozitivan i negativan transfer. O pozitivnom transferu govori se kada su te emocije tople, prisne i prijatne, a

negativan transfer podrazumeva prenos neprijatnih emocija i doţivljavanja

Kontratransfer je termin za mehanizam kojim terapeut reaguje na pacijenta kao da je on ili ona neka liĉnost iz terapeutovogintimnog, liĉnog ţivota

Pozitivan kontratransfer znaĉi da smo sa pacijentom uspostavili komunikaciju empatije, što je nesumnjivo dobro za proces

leĉenja Negativan kontratransfer podrazumeva da nas taj pacijent asocira na nešto neugodno, neprijatno, podseća na naše

frustracije, neugodne nesvesne fantazije ili neku liĉnost iz naše bliţe okoline sa kojom nemamo dobar kontakt, npr. neki zdravstveniradnici imaju gotovo uvek negativne emocije sa alkoholiĉarima ili narkomanima, što ukazuje na njihove nerazrešene konflikte u vezisa bolestima zavisnosti

I odreĊena somatska bolest moţe da razbukta naše negativne emocije, jer nas moţda podseća na identiĉnu bolest neke drageosobe ili nas samih!

O S S



I N F O R M I S A N I P R I S T A N A K

● Obaveza lekara da obavesti pacijenta o naĉinu leĉenja pri ĉemu se ostavlja sloboda izbora i samoodluĉivanja

● Većina lekara smatra da pacijenta ne treba detaljno obaveštavati o svim rizicima leĉenja

● U praksi je na delu “trominutna medicina” što znaĉi da je nedostatak vremena za razgovor glavni razlog oskudnogobjašnjenja

● Kod nove medicinske etike nema mesta za stav da obaveštenje pacijenta relevantnim ĉinjenicama predstavlja gubitak vremena sa tezom da pacijent ionako neće razumeti lekara

Zakon o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije izriĉito propisuje u ĉl.10:

“Hirurške i druge medicinske intervencije, ako zakonom nije drugaĉije odredjeno, mogu se preduzeti samo po

prethodnom pristanku obolelog ili povredjenog lica, odnosno njegovog roditelja, usvojioca ili staraoca ako je to licemaloletno ili lišeno poslovne sposobnosti”

● Reĉ je o svim oblicima medicinskih zahvata koji se obavljaju u cilju leĉenja, dijagnoze ili zaštite od bolesti

● Saglasnost pacijenta je po svojoj prirodi izjava volje da se u okviru leĉenja sme uticati na odredjen naĉin na njegovfiziĉki i psihiĉki integritet

● Informisani pristanak na leĉenje podrazumeva da ga je dao pacijent koji je za to sposoban – da je njegovo psihiĉko

stanje i sposobnost rasudjivanja takvo da se ne dovodi u sumnju

● Za maloletna lica potrebna je saglasnost roditelja

● Pristanak na medicinsku intervenciju moţe biti dat usmeno ili pismeno pri ĉemu pismeni pristanak ima veći znaĉajzbog potrebe dokazivanja u sluĉaju eventualnog spora

● Obaveza davanje informacije pacijentu je etiĉka obaveza lekara i on procenjuje koliko informacija pacijent moţe psihiĉki da podnese



● U sluĉaju odbijanja intervencije ili kada pacijent zahteva da prekine zapoĉeto stacionarno leĉenje zakonodavac

nalaţe obavezu obaveštavanja pacijenta o mogućim posledicama tog odbijanja, dok sve ostale informacije prepušta

slobodnoj oceni lekara

● Lekar moţe da prećuti neke informacije ukljuĉujući dijagnozu bolesti ukoliko proceni da to nije u interesu pacijenta

(ako je emotivno labilan ili će to pogoršati njegovo stanje)

● Pravo na istinu ima onaj bolesnik koji to moţe da podnese i da se prema njoj razumno odnosi

● Davno je uoĉeno da “lekarske laţi koje zvuĉe optimistiĉki imaju ogromnu terapijsku vrednost i lekar koji ne zna da se

njima sluţi moţe se smatrati da je promašio profesiju”

● Pretpostavljeni pristanak – potrazumeva situacije u kojima zbog hitnosti preduzimanja medicinske intervencije nije

moguće dobiti pristanak ali bi se on, pri objektivnom poimanju svih okolnosti mogao oĉekivati

● Na pretpostavljeni pristanak pacijenta lekar se moţe pozvati i u tom sluĉaju neće odgovarati ukoliko su operacija ili

neki drugi tretman neodloţni

● Medjutim, ako je pacijent pristanak prethodno uskratio znajući za šanse i rizike leĉenja onda nastaju

problemi u situacijama kada je stanje toliko pogoršano da više nije sposoban da sam odluĉuje

● Sliĉno je i u sluĉaju neuspelog pokušaja samoubistva – etiĉka naĉela dozvoljavaju da lekar sme

preduzeti intervenciju pošto se volja za ţivotom lica bez svesti podrazumeva



VEČITE I VELIKE ETIČKE TEME I DILEME

E U T A N A Z I J A

Izraz eutanazija potiĉe od grĉkih reĉi “eu” – “dobro” sa prizvukom “lako” “thanatos” – “smrt”

Slobodno prevedeno eutanazija bi znaĉila

● ubistvo iz milosrĊa ● pomaganje u umiranju

● pravo na zadavanje bezbolne smrti neizleĉivom bolesniku

Situacije u kojima se postavlja problem eutanazije

1.Kada neizleĉivi bolesnik, koji ne moţe više da podnosi svoje stanje, a sam nije sposoban (zbog teţine oboljenja) da izvršisamoubistvo, traţi da to uĉini zdravstveni radnik

2.Kod neizleĉivih bolesnika u teškom stanju, bez svesti i sposobnosti samostalnog rasuĊivanja a okolina, lekari i porodicaprocene da dalje odrţavanje ţivota nema smisla jer se svesne funkcije ne mogu povratiti

3.Kod dece roĊene sa teškim anomalijama gde se roditelji pojavljuju kao lica koja traţe eutanaziju



Aktivna, pasivna i socijalna eutanazija

Aktivna ili direktna eutanazija

dogaĊa se kada se neizleĉivom bolesniku da neko sredstvo kojim se direktno izaziva smrt te osobe (obiĉno prevelika

doza nekog opijata) i gotovo bez izuzetka je zabranjena u svim zemljama

Pasivna eutanazija

predstavlja neprimenjivajnje svih metoda leĉenja u datoj situaciji pa kao posledica takvog akta nastaje smrt; propuštanje

duţnosti u pravu se izjednaĉuje sa ĉinjenjem pa i pasivna eutanazija “propustom pruţanja duţne pomoći” predstavlja

takoĊe zabranjeno usmrćenje

Socijalna eutanazijaPredstavlja vid pasivne eutanazije kod koga se stari, neizleĉivi bolesnici pre vremena otpuštaju kući iz bolnice, pri ĉemu

se njihova intenzivna nega svodi na minimum, što na svoj naĉin ubrzava umiranje

Pojam negativne eutanazije

(npr. ostavljanje veće koliĉine barbiturata na sto pored bolesnika)

● Predstavlja jednu vrstu navoĊenja na samoubistvo

(samoubistvo nije kriviĉno delo ali većina zakonodavstava navoĊenje na samoubistvo smatra kriviĉnim delom)

Da li će se u sudskoj praksi eutanazija smatrati kao olakšavajuća okolnost stvar je procene suda tokom procesa

● Sudska praksa u celom svetu pokazuje oĉigledan raskorak izmeĊu zapreĉenosti kazne za ovo kriviĉno delo i blagosti

kaţnjavanja tj. najĉešće se dešavaju oslobaĊajuće ili uslovne presude imajući u vidu milosrĊe kao motiv



Istorijat eutanazije

● O eutanaziji su pisali stari Grci i Rimljani

● Neki narodi imaju obiĉaj da obolelima i iznemoglima ubrzaju umiranje (Eskimi navodno ostavljaju stare same u snegu;

diskutabilan je obiĉaj lapota u našoj zemlji gde se takoĊe olakšava umiranje starim osobama)

● Najokrutniju formu i realizaciju eutanazija je dobila 1935 godine na zasedanju nemaĉke nacionalistiĉke stranke(tokom II svetskog rata pod vidom eutanazije ubijeni su mnogi neizleĉivi i duševno oboleli ali i politiĉki protivnici

oglašavajući ih umno poremećenim osobama)

Argumenti zagovornika eutanazije

● Većina autora je nedvosmisleno saglasna da je aktivna eutanazija nedozvoljena, da je isto što i ubistvo, istina iz

milosrdnih pobuda, pa je u mnogim kriviĉnim zakonima i kvalifikovana kao ubistvo sa olakšavajućim okolnostima

● Koplja se lome oko pasivne eutanazije

(reĉenice poput : “pravo na vlastitu smrt”, ”ĉovek ima pravo na ţivot, ali i na smrt”, ”lekar treba da produţava ţivot dokle

god je to moguće ali ne bi trebalo da produţava umiranje” – pokušavaju da povećaju broj zagovornika eutanazije)

● Savremena medicina je danas u stanju da sredstvima intenzivne nege dugo odrţava terminalni stadijum, pa

zagovornici eutanazije, smatrajući da je to nekorisno lansiraju parolu “ĉovek ima pravo na dostojanstvenu smrt”. Po

njihovom shvatanju produţenje ţivota po svaku cenu je besmisleno, jer nije ništa drugo do produţenje patnji iproduţenje umiranja (ako se neki bolesnik nalazi u završnom stadijumu raka na plućima sa brojnim metastazama i u

meĊuvremenu dobije upalu pluća ili mu za trenutak prestane rad srca – da li je adekvatno vršiti masaţu ili energiĉno

leĉiti antibioticima upalu pluća – da bi mu se omogućilo da umre kroz desetak dana od raka na plućima). Prema

pristalicama pasivne eutanazije besmisleno je i beskorisno odrţavati ţivot aparatima za produţenje rada srca i

disanja kad se već utvrdilo da je mozak nepovratno oštećen.



● Te poslednje dileme su na izvestan naĉin rešene uvoĊenjem pojma cerebralne smrti koja se utvrĊuje nultom linijom

na elktroencefalografskom aparatu

● Ovim se otvara novo pitanje – da li dozvoliti, u suštini, aparatu da odredi smrt, nije li to dalja dehumanizacija medicine

(granica ţivota je do sada bila “do poslednjeg daha i do poslednjeg otkucaja srca” a sada je “do poslednjegelektroencefalografskog talasa”)

● Osnovni teorijsko-etiĉki problem oko eutanazije je stav naše civilizacije prema pojmu smrti i ţivota uopšte, odnosno

vrednog ţivota, da li prihvatiti kao pravilo poštovanje apsolutne vrednosti ţivota ili poštovanje kvaliteta ţivota?

● S druge strane neki misle da je samo odreĊen ţivot vredan ţivljenja – to bi bilo ne samo odsustvo bola već i prisustvo Vrednosti. Dosadašnji istorijski razvoj društva uvaţavao je ţivot bez obzira kakav on bio. Ţivot kao takav bezuslovnoma vrednost – pravo na ţivot je elementarno pravo, ono je apsolutno prirodno pravo ĉoveka i ispred je svakog drugog

prava

● U novije vreme civilizacija ide u pravcu sve većeg individualizma, naĉin ţivota se prepušta individui, pa ona sama

treba da odluĉi o kvalitetu sopstvenog ţivota, odnosno smrti

● Sada dolazimo na teren apsolutne relativnosti – ko je taj ko će da kaţe kakav je to ţivot dostojan ţivljenja, šta je to što vredi ţivota?

● Kada lekar zakljuĉi da je jedan sluĉaj beznadeţan,mora biti siguran da ne nameće sopstvenu ocenu o tome kakva bitrebalo da bude sadrţina ţivota – on ima svoj sistem vrednovanja, on je takoĊe ljudsko biće sa svojom svešću



R A Z L O Z I P R O T I V E U T A N A Z I J E

1.Prvi razlog – MOGUĆNOST ZLOUPOTREBE

● Ne moţemo da pihvatimo da pojedinci sa olimpijske visine donose odluke kojima bi se rešavalo šta treba da se dogodi drugim ljudskim bićima (ţivot ili smrt), samo na osnovu toga što su struĉnjaci. Dati pojedincima, lekarima, suviše moći, oĉigledno je da se moţe lako zloupotrebiti (primeri iz II s.r. su još sveţi i jasno govore da eutanaziju ne treba legalizovati.● Ako bi se ozakonio prekid ljudskog ţivota po izriĉitoj ţelji obolelog, koliko god bi bio potreban u ovom ilionom individualnom sluĉaju, nije iskljuĉeno da bi se to moglo proširiti i na sve vrste grugih oblika eutanazije – na deformisanu decu, mentalno zaostale osobe, psihiĉki poremećene kriminalce – pa bi se time otvorio put uzastrašujuću degradaciju društva

2.Drugi razlog leţi u vrhunskom etiĉkom principu medicine kao struke - Ţivotbezuslovno ima vrednost, bez obzira na kvalitet ţivota

● Duţnost zdravstvenog radnika jeste da se bori za ţivot a ne da pospješuje smrt. Lekar bolesniku uvek i bez ikakvog izuzetka treba da znaĉi nadu i spas, zdravlje i ţivot. Kad bi se jednom slobodno uvelo potpomaganje umiranja neizleĉivih i onih koji pate, da li bi se uvek pravilno razlikovalo subjektivno od objektivnog?. Ako bolesnik mora da strepi od smrti koju mu ne donosi bolest nego saţaljivi lekar, onda je sa medicinom svršeno!

3. Treći razlog – MOGUĆNOST BLAGOVREMENOG PRONALASKA LEKA

● Istorija medicine poznaje takve sluĉajeve (TBC). Moţe se desiti da već danas ima naĉina i otkrića koji će doneti rešenje neke tajne u medicini (lek protiv raka ili AIDS-a i spas onih bolesnika koji su osuĊeni naneminovnu smrt).



4. Ĉetvrti razlog – RELATIVNOST MEDICINSKIH ISTINA● Mogućnosti spontanog izleĉenja, iako veoma retke, ipak se dogaĊaju i ne moţe se tako lako biti siguran dau granicama nauĉnog saznanja nema nikakve nade u oporavak

5. Peti, najnoviji razlog protiv eutanazije, proistekao je iz zahteva da se dozvolipravo na smrt● Logika onih koji traţe pravo na smrt je sledeća: ako ĉovek ima pravo na ţivot, to isto pravo znaĉi i pravookonĉati svoj ţivot – ĉovek nije duţan niti se od njega sme zahtevati produţenje nepotrebnih patnji i bolova ili uniţavanje usled produţene i poniţavajuće bespomoćnosti. Odgovor koji pobija ovakava razmišljanja bio bi jednostavan; dobar lekar ne pušta svog pacijenta da umre u bolovima – savremena sredstva za suzbijanje bolova sutako moćna da je svakome zaista dostupno bezbolno umiranje.

6.Šesti razlog - Diskutabilnost sposobnosti rasuĊivanja bolesnika koji su u stanju“ante finem”

● Usled dugotrajne bolesti i patnji, rasuĊivanje moţe da bude ozbiljno narušeno, pomeranje psihiĉkog zdravlja u pravcu depresije i smaosaţaljenja takoĊe moţe da kompromituje bolesnikovu ţelju i zahtev za eutanazijom, pa je razumljivo da u takvim situacijama i ţelja bolesnika za eutanazijom mora da bude procenjena kao neregularna

7. Sedmi razlog - Strah savremene civilizacije od procesa umiranja

Iskustva u svetu

● Holandija je prva i za sada jedina evropska zemlja koja je odlukom svog parlamenta legalizovala praksu eutanazije1993 (tom odlukom se lekarima dopušta da praktikuju “dobrovoljnu aktivnu eutanaziju pod odreĊeni okolnostima)

● Severna Australija je prva zemlja u svetu u kojoj je izglasan zakon o “ponosnoj smrti” (po ovom zakonu lekar moţe svom pacijentu, koji je bez nade za izleĉenje a u tom trenutku psihiĉki zdrav – da prepiše lek koji će mu okonĉati ţivot, ako se predvidi da je pacijentu ostalo najviše 6 meseci ţivota ili manje)



M E D I C I N S K A T A J N A

● Najstariji medicinski zapisi zabranjivali su lekaru da odaje tajne “poverene uhu, zateĉene oĉima ili naslućene umom” ● Hipokrat je u svojoj zakletvi napisao “poštovaću tajne onog ko mi se poveri” ● Svi kasniji kodeksi i zakletve sadrţe i odredbu o ĉuvanju medicinske tajne koja se odnosi na sve zdravstvene radnike,

ali je dugo vremena to bila samo etiĉka obaveza ● Francuski kriviĉni zakon iz 1810 godine prvi put predviĊa kazne za odavanje tajne i skoro sve zemlje su to prihvatile

(i naša), izuzev Velike Britanije, gde je to još uvek samo moralna obaveza

● Specifiĉan znaĉaj medicinske tajne leţi u tome što na njoj poĉiva poverenje bolesnika u zdravstvenog radnika

● Bez poverenja u medicinu, koje se samo po sebi podrazumeva, uobiĉajeni kontakt izmeĊu bolesnika i zdravstvenogradnika ne bi mogao da se ostvari. Mora uvek da bude obezbeĊena najveća moguća diskrecija da bi bolesnik mogao

da saopšti i najintimnije detalje koji su ponekad znaĉajni za tretman.

● Pod tajnom uopšte smatra se znanje nekih ĉinjenica koje se ne mogu saopštiti drugim licima a da se time ne povredi liĉnost dotiĉne osobe ili interesi pojedinaca

Tajne se dele na, privatne, sluţbene i profesionalne

Privatna tajna - tajna izmeĊu dve osobe u privatnom ţivotu

Sluţbena tajna - potiĉe iz radnog odnosa i odnosi se na sva zaposlena lica koja ne smeju da odaju one podatke kojeradna organizacija proglasi sluţbenom tajnom

Profesionalna tajna - takoĊe proistiĉe iz radnog odnosa ali je intimnije povezana sa samim procesom rada i direktno

proizilazi iz naĉina obavljanja posla (tajna advokata, lekara, sveštenika i dr.)

Medicinska tajna je istovremeno i profesionalna i sluţbena tajna



Šta se sve u medicini podrazumeva pod pojmom medicinske tajne?

Uopšteno reĉeno to bi bili svi oni podaci koji bi pogodili pacijenta kada bi bili saopšteni nemedicinskim licima

● Dijagnoza● Ime i prezime bolesnika

● Naĉin leĉenja

● Zdravstveni radnik nije duţan da ĉuva kao tajnu podatke do kojih je došao izvan vršenja svoje profesije tj. koje jedoznao od trećih, nemedicinskih lica (bez obzira na to, ipak je bolje uzdrţati se od prepriĉavanja, jer medicinsko znanje koje ima zdravstveni radnik omogućuje mu da drugaĉije razmišlja i zakljuĉuje pa njegove reĉi imaju veću “specifiĉnu teţinu”)

● Tajna je nekad bila jedinstvena tj. postojala je samo izmeĊu bolesnika i odreĊenog zdravstvenog radnika

● Budući da se savremena medicina podelila u mnoge specijalnosti i budući da je prilikom medicinskog tretmana neophodna komunikacija izmeĊu više zdravstvenih radnika – uveden je pojam podeljene tajne

Podeljena tajna - odnosi se na ekipni rad u medicini i tiĉe se svih ĉlanova ekipe

Socijalizacijom medicine mnoge lekarske tajne postale su dostupne javnosti. Da bi se izbegle neugodnosti po bolesnikaĉesto se koriste tzv. šifrirane kao i usluţne dijagnoze.

Šifrirane dijagnoze

Koriste se kada ne ţelimo da se sazna od ĉega boluje pacijent, bilo da to krijemo od samog bolesnika bilo od nekogaiz njegove okoline ko bi mogao da doĊe do lekarskog nalaza (shizofrenija, maligne bolesti, TBC i sliĉna oboljenja ĉestose pišu odgovarajućim skraćenicama ili šiframa)

Usluţne dijagnoze Koriste se kada ne ţelimo da bilo ko dozna zbog ĉega je pacijent leĉen na klinici (u istoriji bolesti se piše pravadijagnoza i naznaĉi da je na otpusnici napisana usluţna dijagnoza, koja je obiĉno sliĉna pravoj ali za nijansu drugaĉija)



USLOVI ZA ODAVANJE TAJNE BEZ KRIVIĈNE I MORALNE ODGOVORNOSTI

Naĉelno, tajna se moţe odati u ĉetiri sluĉaja koji ne povlaĉe kriviĉnu odgovornost

1. Kada nas sam bolesnik oslobodi ĉuvanja tajne

2. Po nalogu suda, koji se u ovoj situaciji pojavljuje kao viša instanca

3. Kada je interes zdravlja drugih lica preĉi i vaţniji od interesa ĉuvanja tajne

4. U sluĉajevima prijavljivanja pripremanja kriviĉnog dela, izvršenog kriviĉnog dela tj. njegovog izvršioca, dakle ako bi ĉuvanje tajne dovelo do daljih teţih posledica



ETIĈKI ASPEKTI VEŠTAĈKOG PREKIDA TRUDNOĆE

● Veštaĉki prekid trudnoće (pobaĉaj, abortus arteficijalis) zdravstveni radnici smatraju biološko-medicinski, psihiĉki isocijalno štetnim po zdravlje ţene. I pored toga, u mnogim drugim zemljama, maksimalno je liberalizovan stav pema

abortusu i on je pod odreĊenim okolnostima dozvoljen.

● Osnovna naĉela medicinske etike jesu: borba za oĉuvanje ţivota od njegovog zaĉeća a ne pogoršavanje postojećegStanja. Pozivajući se na ta naĉela protivnici liberalizacije veštaĉkog prekida trudnoće ukazuju da se širokom promenomabortusa ova naĉela na neki naĉin krše.

● Istorijski posmatrano stavovi prema pobaĉaju su se menjali ● U staroj Grĉkoj dopuštao se pobaĉaj dok plod ne oţivi (za muški plod 40 a za ţenski 60 dana!) ● U starom Rimu je bila propisana smrtna kazna za pobaĉaj ako ţena umre

● Kanonsko pravo bilo je najoštrije – pobaĉaj je ubistvo, pa je za trudnice i poĉinioce bila predviĊena smrtna kazna

● Od renesanse i prosvetiteljstva poĉinje liberalizacija stava prema pobaĉaju pa se on dozvoljava ako ţivot trudnice nijeugroţen

● U našoj zemlji stav prema veštaĉkom prekidu trudnoće je vrlo jasan i pred zdravstvenim radnicima se ne postavljaju

etiĉke dileme. U ustavu je reĉeno da svaka ţena ima neotuĊivo pravo da samostalno odluĉuje o redosledu i broju raĊanja svoje dece.

U skladu sa tim principom uvaţava se stav da fetus ne moţe da opstane izvan majĉine utrobe prvih meseci trudnoće,te je zbog toga on deo ţene i ona ima pravo da odluĉi o njegovoj sudbini



● Novi propisi mnogo liberalnije obraĊuju ceo problem ukljuĉujući i odredbe o kontracepciji, sterilizaciji i veštaĉkomosemenjavanju

● Implikacije oko svih oblika kontracepcije daju za pravo ţeni, punoletnoj i mentalno sposobnoj, da prema sadašnjimpropisima, do 10 nedelje trudnoće slobodno odluĉuje o veštaĉkom prekidu trudnoće

● Posle 10 nedelje trudnoće, ako ţena i dalje ţeli veštaĉki prekid, duţna je da se obrati komisiji

● Maloletnicama mlaĊim od 16 godina treba, uz zahtev za prekid trudnoće i pismeni pristanak roditelje ili staratelja

● Prema Zakonu o braku i porodiĉnim odnosima R.Srbije pravo na slobodno odluĉivanje o raĊanju dece imaju sva lica

koja su sposobna za rasuĊivanje (donja granica ostvarivanja ovog prava nije definisana ali su mišljenja da kao donju

granicu treba prihvatiti 14 godina, ispod kog uzrasta se maloletnici smatraju potpuno poslovno nesposobnima)

● Ţena ima pravo da odabere ustanovu u kojoj će se izvršiti prekid trudnoće a sterilizacija se prema zakonu moţesprovoditi samo kod osoba preko 35 godina ţivota, naravno uz njihov zahtev

Najnoviji zakon o postupku prekida trudnoće u zdravstvenoj ustanovi iz 1995 godine propisuje indikacije za veštaĉkiprekid trudnoće koja je starija od 10 nedelja

To su – etičke, eugeničke i medicinske indikacije

● Saglasnost za prekid trudnoće starije od 10 nedelja, prema ovim indikacijama daju prvostepene i drugostepenekomisije



INDIKACIJE ZA VEŠTAĈKI PREKID TRUDNOĆE

M e d i c i n s k e i n d i k a c i j e(podrazumevaju postojanje takvog oboljenja ţene koje bi trudnoćom i poroĊajem moglo

ozbiljno ugroziti njeno zdravlje i ţivot)

E t i ĉ k e i n d i k a c i j e (ako je trudnoća ostvarena silovanjem, obljubom nad nemoćnom osobom, nad maloletnom

osobom, obljubom zloupotrebom poloţaja, zavoĊenjem ili rodoskrnavljenjem)

E u g e n i ĉ k e i n d i k a c i j e

(kod postojanja biološko-genetskih faktora koji oštećuju fetus oboljenjem majke u prva 3meseca trudnoće, pa se na osnovu nauĉno-medicinskih saznanja moţe oĉekivati da će sedete roditi sa teškim telesnim ili duševnim nedostacima)

● Ranije su postojale i socijalne indikacije koje se sada ne uvaţavaju (u njih su se ukljuĉivale: loše materijalno stanje, veći broj dece, veliki starosni razmak izmeĊu dece, vanbraĉnatrudnoća i sl.)

● U našoj zemlji je relativno liberalizovano pitanje abortusa što znaĉi da propisi omogućuju ţeni da bez posredstva komisije u prvim nedeljama trudnoće sama odluĉi o izvoĊenju veštaĉkog prekida

● Propisi u našoj zemlji predstavljaju korak dalje u pravu ĉoveka da slobodno odluĉuje o naĉinu organizovanjasopstvenog ţivota, taĉnije – samostalno donošenje odluke o broju i redosledu raĊanja dece kao fundamentalnomegzistencijalnom pitanju svakog pojedinca i porodice



ETIĈKI PROBLEMI U VEZI SA TRANSPLANTACIJOM ORGANA

● PresaĊivanje tkiva i organa praksa je vrhunskih medicinskih ustanova,zahvaljujući kojoj mnoge osobe,ranije osuĊenena prerano umiranje,normalno ţive i rade

● Iako je operativna tehnika transplantacije stara preko 60 godina, njena opšta primena je bila odloţena zbog neugodnepojave odbacivanja kalema. Pronalaskom novih lekova za suzbijanje imunoloških mehanizama,kojima organizam

reaguje na strane materije unete u njega, uĉinjen je veliki korak napred u ovoj oblasti

● Danas se uspešno presaĊuju bubrezi,roţnjaĉa,delovi koţe i kostiju,srce, jetra a ĉine se pokušaji i sa drugim organima

● Da bi olakšao primenu ovog dostignuća nauke i tehnike velik broj zemalja je doneo zakone kojima se preciziraju uslovipod kojima se organi za presaĊivanje mogu uzimati sa ţivih lica i sa umrlih

1.TRANSPLANTACIJA ORGANA UZETIH SA LEŠEVA

● Pijetet prema umrlima koji podrazumeva osećanje poštovanja prema uspomeni na umrlo lice,povlaći za sobom inepovredivost leša. Postoje norme o odreĊenom naĉinu postupanja sa umrlom osobom kojima je cilj oĉuvanje ljudskog dostojanstva, kako umrlog tako i njegove porodice i bliţnjih. Te norme zahtevaju da se poštuje celovitost leša i da se on celovit, podvrgne postupku sahrane (ili spaljivanja)

● Sa druge strane, postoji i norma prema kojoj je ţivot ĉoveka najveća vrednost

● Ove dve norme dolaze u sukob kada se radi spasavanja ţivota mora uzeti organ sa leša. Norma o spašavanju ţivotatreba da prevagne u tom sukobu ali to, bar kod bliţnjih umrle osobe, moţe da izazove nedoumice. Zato je znaĉajno, sa aspekta presaĊivanja širiti stav da priroda ne poznaje integritet leša jer je proces truljenja, sviĊalo se to nama ili ne,veoma brz



Kada je reĉ o presaĊivanju organa sa umrlih, postoje dva pitanja koja treba regulisati

● Saglasnost davaoca organa(prethodnim zaveštanjem ili posle smrti saglasnost lica njemu bliskih)

● Merodavno utvrĊivanje smrti

SAGLASNOST DAVAOCA ORGANA

● Delovi tela sa umrle osobe mogu se uzimati ako se umrla osoba za ţivota nije tome izriĉito protivila odnosno ako se tome izriĉito ne protive roditelji, braĉni drug ili punoletno dete umrlog

Propis naglašava tzv. negativni naĉin pristanka(“moţe se uzeti ako se umrli za ţivota tome nije protivio”)

● U nekim zemljama još uvek se insistira na formalnom pristanku, bilo donatora bilo njegove porodice (unapredobećano dobrovoljno davanje organa posle smrti)

MERODAVNO UTVRĐIVANJE SMRTI

● Da bi transplantat uspeo neophodno je da se uzme neposredno posle smrti – neki put rad tog organa ne sme da sezaustavi već se veštaĉki odrţava (ovo poslednje zaoštrava pitanje jasnog trenutka smrti)

Da se ne bi dogodilo da medicinska ekipa uzme pre vremena organ za transplantaciju, definisano je premadeklaraciji u Ţenevi pet kriterijuma za dijagnozu smrti:

● svaki gubitak veze sa spoljnim svetom● potpuna muskularna mlitavost i arefleksija● prestanak spontanog disanja● pad krvnog pritiska po prestanku njegovog veštaĉkog odrţavanja ● potpuno prava EEG linija,dobijena ĉak i pod stimulacijom,uz valjane tehniĉke garancije



Savremena reanimacija unela je promene u definiciju smrti uvodeći pojam kliniĉke i kortikalne smrti

Kliniĉka smrt - apneja i potpuni kardijalni arest s potpunim prekidom cerebralne aktivnosti(to je tzv.rani period smrti u kojem se blagovremenim zapoĉinjanjem reanimacije mogu obnoviti funkcije svih vitalnih

organa, ukljuĉujući i funkcije mozga)

Cerebralna smrt – nepovratno oštećenje mozga, posebno neokorteksa (većina zemalja, ukljuĉujući i našu prihvatila je definiciju smrti u smislu smrti mozga)

Najvaţniji doprinos pojmu cerebralne smrti dao je 1968 godine Harvardski komitet koji je utvrdio sledeće kriterijume:

● nedostatak opaţanja i reagovanja

● nedostatak telesnih pokreta i disanja● nedostatak refleksa● ravna linija na EEG

2. PRESAĐIVANJE ORGANA SA ŢIVIH DAVALACA

Postoje ĉetiri uslova koji se moraju zadovoljiti kod ovog vida transplantacije

1. P r i s t a n a k d a v a o c a

● Ne sme biti primenjen nikakav akt prinude ili pritiska od strane pretpostavljenih ili roĊaka ● Vaţi samo odluka doneta dobrovoljno, na osnovu zrelog razmišljanja psihiĉki zdravog odraslog lica ● Dobrovoljno mogu da izraze svoju volju samo lica koja su i sama slobodna, to dakle nisu u stanju da uĉine uhapšenici, ratni zarobljenici a neki smatraju i lica na odsluţenju vojnog roka



2. P r i s t a n a k n a p r i m a nj e t k i v a i o r g a n a

● Nema pravo da daje pravni zastupnik, to mora uĉiniti liĉno sam pacijent – primalac organa

● Lica u besvesnom stanju, maloletna kao i lica duševno obolela ne mogu da daju pristanak na primanje ili uzimanjeorgana● Pristanak treba da se da u pisanoj formi

3. M e d i c i n s k a o p r a v d a n o s t

● Zahvat presaĊivanja mora da bude preduzet u terapijske svrhe ● Treba da bude hitne prirode● Treba da bude preduzet kao poslednje sredstvo leĉenja

● Ne sme da ugroţava ţivot davaoca organa ili da mu nanese trajno oštećenje zdravlja

4. Srazmernost davaoĉevog rizika i izgleda da presaĊivanje uspe

● Nije dozvoljeno oštećivati zdravlje davaocu organa a da su nejasni izgledi da će se pomoći obolelom tj.primaocu



ETIĈKI PROBLEMI U POJEDINIM MEDICINSKIM DISCIPLINAMA

LIEZON-KONSULTATIVNA PSIHIJATRIJA

Ako termin “psihosomatski” oznaĉava udeo psihiĉkih poremećaja u nastanku odredjenih somatskih oboljenja, ondatermin “somato psihiĉki” oznaĉava pojavu psihopatoloških fenomena koji prate odredjena somatska oboljenja – pojavapanike i straha od smrti kod infarkta miokarda, pojava depresije ili suicidalnih ideja kod invalidnosti ili raka, stida kodpolnih bolesti itd.

● Psihijatrija je usko povezana sa somatskom medicinom i zahteva potrebu ukljuĉivanja psihijatara u tretmanodredjenih somatskih oboljenja – psihijatar je neophodan konsultant na odeljenjima drugih grana medicine i bavi setretmanom psihosomatskih i somatopsihiĉkih poremećaja

● Lekari u tzv.somatskoj medicini ĉesto zaboravljaju da bolesnik ima i dušu a ne samo telo – koncentrisani su na oboleliorgan, na laboratorijske i druge analize

● U medicini treba negovati holistiĉki pristup baziran na trojstvu – telo,psiha i sredina

● Bolest je sumar tih faktora i ne postoji nezavisno od ĉoveka

Lipovski je 1975 godine dao 8 naĉela koji predstavljaju osnovu za razumevanje somatopsihiĉkih poremećaja:

● Somatska bolest izaziva metaboliĉke poremećaje u mozgu što dovodi i do odredjenih psihopatoloških promena ● Bolest ima za bolesnika svesno ili nesvesno subjektivno znaĉenje ● Utiĉe na slabljenje bolesnikovih sposobnosti da zadovolji svoje liĉne potrebe i ciljeve ● Pogoršava nerešene intrapsihiĉke konflikte ● Slabi sposobnost bolesnika da udovolji zahtevima svoje socijalno-ekonomske uloge, narušava njegov socijalni status ● Dovodi do promene unutrašnjih i spoljašnjih ĉulnih podsticaja ● Dovodi do izmene slike tela (bolesti kiĉmenog stuba, lok.aparata) ● Narušavanje obrasca spavanje-budnost, obogaćuje psihopatološku simptomatologiju



Reakcije bolesnika na somatsku bolest

Anksioznost – bolesnikova radoznalost prema prognozi bolesti radja neizvesnost koju većina ljudi teško podnosi

(neizvesnost je ponekad crnja i od najcrnje izvesnosti)

Regresija na nivo zavisnosti od drugih

DepresijaAgresivnost, projekcija besa i ljutnje na druge kao i retrofleksija agresije na samoga sebe što povećava rizik od suicida

Odnos bolesnika prema bolesti moţe da bude: Aktivno-saradjujući – bolesnik saradjuje sa lekarom,pridrţava se uputstava,bolest je

neprijatelj koga treba savladati

Fajterski stav – za skalu energiĉniji od prethodnog (ekstremno borben stav da se sa

bolešću moramo ţestoko boriti) Kapitulirajući stav – bolesnik shvata bolest ali se predaje, nema nema energije za

borbu i nije spreman da saradjuje – “tako mora da bude”

Izbegavajući stav – negacija bolesti

Somatopsihiĉki problemi u pojedinim granama medicine

OFTALMOLOGIJAOko je nesumnjivo jedan od najznaĉajnijih organa sa aspekta procene kvaliteta ţivota – stoga se na ovim odeljenjima

mogu oĉekivati reakcije panike koje treba blagovremeno kupirati (neke osobe imaju i estetske predrasude vezane za

nošenje naoĉara što provocira njihove narcistiĉke probleme)

OTORINILARINGOLOGIJA

Poznata je povezanost nagluvosti I paranoidnosti – osoba koja slabije ĉuje uvek misli da se drugi došaptavaju na njen

raĉun; govorne mane mogu da dovedu do osećaja inferiornosti (naroĉito u adolescenciji), povlaĉenja i izolacije



KARDIOLOGIJA – široko je rasprostranjena povezanost oboljenja srca sa panikom vezanom za osećanje straha odbliske smrti –obavezno davanje sedativa kao terapija u koronarnoj bolesti

GINEKOLOGIJA – ginekološka oboljenja zadiru u emocionalni ţivot bolesnice pa je psihijatar gotovo sastavni ĉlanginekološkog konzilijuma; elementi stida ĉesto su uzrok neblagovremenog tretmana i zahtevaju psihološki tretman

DERMATOVENEROLOGIJA – polne bolesti od uvek su otvarale brojna etiĉka pitanja(medicinske tajne,restrikcije seksualne aktivnosti) a AIDS dodaje i suštinsko pitanje u medicini – direktno suoĉavanje sasmrću i odnosom prema umirućem bolesniku

ZARAZNE BOLESTI – ponašanje i psihološki problemi npr. obolelih od TBC ili drugih bolesti, osećanje izolacije

ONKOLOGIJA – spoznaja o neizleĉivoj bolesti izaziva najrazliĉitije psihopatološke promene – depresija, suicidalneideje, agresivno ponašanje

● Stav bolesnika koji moţe biti aktivno-saradjujući, kapitulitajući ili izbegavajući komplikuje odnos sa zdravstvenim radnikom● Stoga se smatra da dobronamerna laţ ima svoje puno moralno opravdanje

UROGENITALNI SISTEM – bolesnici kojima je operisana prostata mogu da imaju znaĉajne konflikte u vezi sopstvene seksualnosti, dijapazon psihiĉkih reakcija bolesnika na dijalizi je raznovrstan i zahteva angaţovanje psihologa ipsihijatra

HIRURGIJA – hirurška intervencija ĉesto narušava i fiziĉki i psihiĉki integritet i stoga je javljaju razliĉite psihološkereakcije

LOKOMOTORNI SISTEM – veća ili manja hendikepiranost moţe da prouzrokuje razliĉite reakcije – depresija,regresija, agresivnost, anksioznost

PEDIJATRIJA – bolest ometa sociopsihološki razvoj deteta i mentalno sazrevanje; odvajanje od majke ili ozbiljna bolest u ranom detinjstvu uzrok su kasnije sklonosti ka depresivnom reagovanju



E T I Ĉ K I P R O B L E M I U H I R U R G I J I

Hirurške grane medicine imaju svoje specifiĉnosti sa aspekta medicinske etike:

1.Hirurška intervencija

● Ĉesto predstavlja riziĉan poduhvat i za bolesnika i za zdravstvenog radnika - stoga je odluka da li pristupitihir.intervenciji uvek delikatna● Neophodno je postojanje jasne medicinske indikacije za operativni zahvat● Pacijent ni jednog trenutka ne sme da oseti kolebljivost ili neodluĉnost hirurga ● Hirurg ima pravo na razmišljanje da li je operacija potrebna ili ne ali kada jednom donese odluku o potrebi takveintervencije mora da poseduje odgovarajuću ĉvrstinu, odluĉnost i sigurnost koja treba da se prenese na celu ekipu

● Da bi se obavila hirurška intervencija neophodna je saglasnost bolesnika – najbolje u pisanoj formi ali postoji itzv.konkludentna saglasnost koja se takodje uvaţava (naime bolesnik se obavesti o potrebi intervencije i o tome da

će se ona uraditi, pa ukoliko pacijent ne odbije tu intervenciju, smatra se da je prihvatio). Ovakav naĉin saglasnostiKoristi se kod banalnih intervencija (vadjenje krvi, razna snimanja i sl.).

● Ukoliko se radi o duševnom bolesniku tj. bolesniku kome je oduzeta tzv.svojevlast ili o bolesniku u komi potrebno je pribaviti saglasnot najbliţih ĉlanova porodice

● Ĉesto se zbog potrebe hitnosti intervencije ne moţe pribaviti saglasnost te se pristupa operativnom zahvatu – verujese visokoj struĉnosti i etiĉnosti lekara i medicinskog tima pa se time njihova odgovornost povećava (ovakve odlukepotrebno je donositi konzilijarno)

● Operativni zahvat obavlja se uz striktno poštovanje pravila medicinske veštine ĉime zdravstveni radnik na najboljunaĉin zadovoljava etiĉka naĉela – etiĉko pravilo visoke struĉnosti najbolje se potvrdjuje u hirurškim granama medicine

● Prilikom operativnog zahvata od cele ekipe se zahteva da svako svoju ulogu obavlja na najbolji naĉin strogo poštujući pravila i propise hirurške operativne tehnike

2 Operacija koju obavlja lekar na specijalizaciji iz hirurgije



2. Operacija koju obavlja lekar na specijalizaciji iz hirurgije

● Otvara pitanje odgovornosti za eventualnu štetu koja moţe da nastane kao posledica. Lekarima koji se nalaze naspecijalizaciji iz hirurgije dopušteno je da obavljaju i hirurške zahvate na pacijentima jer je to jedini naĉin da se praktiĉnoobuĉe za budući samostalan rad. Obuĉavanje se ne sme vršiti na raĉun pacijenata jer se njemu uvek mora garantovatistandardna medicinska usluga. Manjak u znanju i veštini lekara na specijalizaciji nadoknadjuje se struĉnim nadzorom

nad operacijom koju oni izvode.

● Iako pacijent ima pravo da bude obavešten o svim rizicima intervencije nije obavezno da mu se kaţe da će uintervenciji uĉestvovati lekar na specijalizaciji (nije u interesu pacijenta i moţe promeniti njegovo psihiĉko stanje – kaošto ni pilot ne obaveštava putnike da se radi o njegovom prvom samostalnom upravljanju avionom)

● Pacijent, dajući pristanak, defakto zakljuĉuje ugovor o leĉenju sa medicinskom ustanovom. Ako nastupe neţeljeneposledice eventualnu odgovornost će snositi ustanova ali ni lekar na specijalizaciji nije poštedjen ako se ustanovi da jepristao da uĉini nešto što nije bio u stanju.

● Takva odvaţnost se u pravnoj teoriji naziva “krivicom zbog preuzimanja ili prethodnom krivicom” (preuzimanjeizvesne delatnosti kojoj osoba nije dorasla, kojom nije u stanju u potpunosti da vlada)

3. Hitnost hirurške intervencije

● Ima niz psiholoških reperkusija na medicinsku ekipu zbog ĉega je neophodno negovanje odredjene atmosfere iodgovarajućih medjuljudskih odnosa

● Većina bolesnika u hirurgiji su hitni sluĉajevi što nalaţe zdravstvenim radnicima da nikada ne gube prisebnost duha, da su staloţeni i smireni – tokom same operacije dramatiĉni obrti su vrlo ĉesti što moţe da naruši harmoniju hirurškeekipe● Pošto su ovakve intervencije ĉeste, lica koja rade u hirurškim granama mora da karakteriše hladnokrvnost, sposobnost maksimalnog vladanja sobom, odsustvo paniĉnog reagovanja u najteţim situacijama. Zbog stalneuţurbanosti i psihiĉke tenzije medjuljudski odnosi treba da su dobri (vesela i relaksirana atmosfera u hirurškoj sali) te da postoji savršen red i poslušnost kako bi se omogućilo uspešno delovanje u najkritiĉnijim trenucima.



● Zdravstveni radnici na odeljenju intenzivne nege izloţeni su dodatnom naporu i imaju potrebu za stalnim

interesovanjem za sudbinu i ishod operisanog bolesnika

● Medicinska sestra je stup postoperativne nege pa njena struĉnost i savesnost maksimalno dolaze do izraţaja

4. Iznenadnost nastanka hirurškog oboljenja

● Bolesnik je nepripremljen na bolest, na operaciju i leĉenje u bolnici – sve se odvija iznenada i neoĉekivano što moţe

uzrokovati nesporazume na relaciji zdravstveni radnik-pacijent

● Veliki broj ljudi se plaši operacije pa je zadatak zdravstvenih radnika da izvrši odgovarajuće psihološke pripreme i da

ulije svojim stavom i drţanjem neophodnu psihiĉku sigurnost bolesniku pred operaciju

● Mnogi bolesnici naroĉito na ortopediji i traumatologiji ostaju osakaćeni ili unakaţeni za ceo ţivot što im teško pada i

na šta nisu pripremljeni

● Etiĉka je duţnost zdravstvenih radnika da im pruţe svu toplinu i negu, da im posvete dosta vremena kako bi se

privikli na nove uslove ţivota – pruţitit im utehu i ohrabrenje u novim, nepovoljnim uslovima



ETIĈKI STAV PREMA BOLESNOM DETETU

● Zdravstveni radnici koji se opredeljuju za rad sa decom treba da imaju poseban smisao za rad sa decom, mnogosimpatija za najmladje i spremnost da deci posvete svoje vreme i mnogo ljubavi

● Etiĉka obaveza zdravstvenog radnika je da roditeljski pristupi svakom detetu, da pokaţe puno strpljenja u radu sanjima● U radu sa decom neophodno je koristiti razna pomoćna sredstva (igraĉke) i stvoriti prijatan ambijent. Nosilac te brige u oĉima deteta je medicinska sestra ● Odvajanje od roditelja zahteva maksimalno liberalizovanje poseta kako bi se ublaţio strah od nove i zastrašujućesredine

ETIĈKI PROBLEMI U PSIHIJATRIJI

Uzroci nastanka duševnih bolesti su brojni

Genetski faktoriIndividualna ţivotna istorija bolesnika

Uticaj sredine

Psihijatrija kao medicinska disciplina traţi dobro poznavanje psihologije, sociologije, filozofije idrugih društvenih disciplina, ĉije se poznavanje oĉekuje od svih zdravstvenih radnika

zaposlenih na psihijatriji



● Ni jedna grana medicine nema takvu potrebu za timskim radom kao psihijatrija (lekar, med.sestra, psiholog, socijalni

radnik i radni terapeut). Budući da se svi ĉlanovi tima bave odredjenim oblicima psihoterapije, prilikom opredeljivanja za

rad na ovim odeljenjima, treba da imaju predispozicije za dobro poznavanje suptilnih mehanizama funkcionisanja

ljudske psihe.

● Mentalni bolesnik ima potrebu da se izjada i ispriĉa pa zdravstveni radnik mora biti spreman da odvoji dosta vremena

za takvog pacijenta i da ume da sluša

● Bolesnici iz kategorije nepsihotiĉnih poremećaja (neurotski poremećaji) skloni su da kvalitet nekog lekara ocenjuju po

tome kako ih je primio, da li je bio ljubazan, da li ih je saslušao – oni to traţe i to im treba dati, jer je i to jedna vrsta

psihoterapije. Ĉesto su nezadovoljni, nestrpljivi, skloni da menjaju lekare i zdravstvene ustanove, sve zapaţaju iprepriĉavaju dogadjaje iz ĉekaonice i ordinacije.

● Pred takvim bolesnicima se ne sme komentarisati postupak kolege jer im to daje priliku da nadju krivca za svoje

nezadovoljstvo

● Iako se smatra da duševni bolesnik ima pravo, s obzirom na prirodu svog oboljenja i na nekorektno ponašanje, ipak

zahteve ovih bolesnika na tercijarnom nivou (bolovanje,paţnja okoline) ne treba uvaţavati niti im podvladjivati

● U komunikaciji treba povremeno pokazati ĉvrstinu i odluĉan stav kako bi i sami ojaĉali i uhvatili se u koštac sa

sopstvenim simptomima i nedaćama svakodnevnog ţivota



● Rad sa psihotiĉnim bolesnicima – otudjeni od realiteta, ĉesto nisu svesni samih sebe, svojih reĉi i postupaka

● Nedopušteno je sa takvim licima postupati kao sa licima bez svoga Ja, bez ljudskog dostojanstva

● Njihova agresivnost, uznemirenost i nerazumni postupci izraz su njihove bolesti i oni na izvestan naĉin imaju pravo na takvo ponašanje i sa tim zdravstveni radnici moraju raĉunati

● Najgrublje kršenje pravila medicinske etike u radu sa psihijatrijskim bolesnicima predstavlja pokušaj iskorištavanjabolesnika za svoje nagonske seksualne prohteve i potrebe i kriviĉni zakon kaţnjava “bludne radnje sa umnoporemećenim licima”

● Posebnu specifiĉnost u radu sa psihijatrijskim bolesnicima predstavljaju prisilni pregledi i prisilna hospitalizacija

Da li se nekom licu, makar to bio i visoko etiĉan zdravstveni radnik moţe dati pravo da prisilno zatvori u bolnicu nekolice i time ga na izvestan naĉin liši slobode odluĉivanja?. Kada je reĉ o zaraznim bolestima situacija je priliĉno jasna, ali da li je sliĉna situacija i sa duševnim oboljenjima?

● Psihijatrijski bolesnik ĉesto nema uvid u svoju bolest, smatra da nije bolestan i da ne treba da se leĉi. Koji je to nivootudjenosti od realiteta koji zahteva prisilnu hospitalizaciju i kako istu izvesti?

● Iako su mišljenja podeljenja smatra se da dve vrste psihijatrijskih poremećaja opravdavaju prisilnu hospitalizaciju

agresivnost prema drugim licima i agresivnost prema samom sebi,(uz obavezan uslov da je reĉ o psihozi tj. duševnoj bolesti u uţem smislu)



Negde se ovaj propis proširuje pa se opravdava “privremeno stacionarno leĉenje u psihijatrijskoj bolnici ako duševni

bolesnik predstavlja opasnost i za imovinu a ne samo opasnost za svoj ţivot i ţivot gradjana”

Kako izvesti prisilni pregled i hospitalizaciju (nedobrovoljno) a da se ne povrede naĉela humanost?

● Kod izvodjenja prisilnog pregleda i hospitalizacije propisi nalaţu da je za takav ĉin potrebno rešenje suda na predlog

nadleţnog prihijatra ali je u praksi ĉesto potrebno brzo delovati pa to nije uvek izvodljivo

● U takvim sluĉajevima koristi se mišljenje psihijatrijskog konzilijuma. Postupak prinudnog stacionarnog leĉenje bazira se

na odluci ordinirajućeg lekara koji jedini moţe da odluĉi o upućivanju u psihijatrijsku bolnicu.

● Za savladavanje fiziĉkog otpora prilikom upućivanja na stacionarno leĉenje milicija je duţna da na zahtev zdravstvene

ustanove pruţi pomoć “dok traje fiziĉki otpor”. Propisi nalaţu da psihijatrijska bolnica obavesti nadleţni sud i organ

starateljstva o prisilnom prijemu duševno obolele osobe

Iako se atmosfera u psihijatrijskim ustanovama znatno poboljšala zahvaljujući u prvom redu napretkupsihofarmakoterapije i socioterapije, rad u psihijatriji zadrţao je svu delikatnost medjuljudskih

odnosa, pa je za zdravstvene radnike neophodno da se pridrţavaju osnovnih naĉela medicinskeetike



ETIĈKI STAV PREMA BOLESNIKU OBOLELOM OD ZARAZNE BOLESTI

● Zarazne bolesti ukljuĉujući TBC i AIDS imaju niz specifiĉnosti koje zahtevaju psihološko-etiĉku analizu i odredjuju

moralno ponašanje zdravstvenih radnika (karantinske bolesti kao što su kuga, kolera i velike boginje vekovima sudesetkovale stanovništvo pa je strah od tih bolesti podignut na nivo panike)

● Strah od TBC oduvek je postojao – dugotrajna bolest, kaheksija, strah od smrtnog ishoda duboko se urezalo uljudsko saznanje ĉak i danas kada se TBC uspešno leĉi postoji osećanje straha i nelagodnosti. Bolesnici osećajuizvesnu dozu sramote i kriju tu ĉinjenicu (iz ovih razloga ĉuvanje profesionalne tajne u radu sa bolesnicima odizuzetnog je znaĉaja). Osećanje bolesnika da ga okolina izbegava zbog mogućnosti zaraze utiĉe na njegovo psihiĉko stanje (oscilacije raspoloţenja, zapadanje u krajnost, depresija, nedoliĉno ponašanje prilikom boravka u zdravstvenojustanovi).

● Sa aspekta medicinske etike potrebno je razbijati strah od zaraze i delovati preventivno suzbijajući zablude ouzrocima i prenošenju ovih bolesti

● Humane karakteristike medicinskog poziva imaju za rezultat poţrtvovanje i hrabrost ĉak i uz rizik za sopstvenozdravlje npr. u sluĉaju epidemija većih razmera (poţrtvovanje zdravstvenih radnika u suzbijanju epidemije velikihboginja)

● Problemi komunikacije zdravstveni radnik-bolesnik pojavljuju se i kod obolelih od AIDS-a. Riziĉne grupe(homoseksualci, narkomani) ĉesto su psihiĉki izmenjeni i pre pojave bolesti tako da zaraţenost virusom side dodatnokomplikuje njihovo ponašanje (depresivno raspoloţenje ili agresivnost sa ţeljom da se osveti okolini širenjem zaraze). Stoga je neophodna suptilna psihološka komunikacija sa ovim bolesnicima a s obzirom da je bolest posledica riziĉnogponašanja od izuzetnog znaĉaja je rad na prevenciji i edukaciji opšte populacije.

Još jedna etiĉka dilema da li saopštiti okolini da je bolesnik HIV pozitivan?



Još jedna etiĉka dilema – da li saopštiti okolini da je bolesnik HIV pozitivan? Potrebno je informisati ĉlanove porodice i saopštiti im istinu na prihvatljiv i taktiĉan naĉin a ako se radi o osobi koja se promiskuitetno ponaša bez zaštite od širenja zaraze potrebno je informisati i njegovu bliţu okolinu u saglasnosti sapacijentom pa i bez njegove saglasnosti ali uz informaciju da će se to uĉiniti. U ovom sluĉaju zaštita zdravlja većegbroja ljudi viši je etiĉki princip od ĉuvanja medicinske tajne tog pacijenta.

ETIĈKI STAV PREMA BOLESNIKU U GINEKOLOGIJI I AKUŠERSTVU

● Medicinsko-etiĉka pravila ponašanja u ovoj oblasti podrazumevaju etiĉke stavove u vezi ginekološkog pregleda,problema sterilnosti i stava prema veštaĉkoj oplodnji i veštaĉkom prekidu trudnoće. Ginekološki pregled je se togaspekta delikatan i praksa poznaje sluĉajeve nerealnog optuţivanja lekara – stoga se savetuje da se ginekološkipregled uvek obavlja u prisustvu treće osobe (med.sestre ili babice). Pri dobijanju anamnestiĉkih podataka potrebno jevelika umešnost kako bi se razbila nelagodnost pacijentkinje.

● U sluĉaju oboljenja koja izazivaju sterilnost bolesnice pokazuju veliku spremnost da se disciplinovano podvrgnudugotrajnim medicinskim procedurama pa se od zdravstvenog radnika oĉekuje da ima sluha za nastojanja bolesnice da zadovolji svoje potrebe za materinstvom

● Trudnoća i porodjaj su specijalna psihiĉka stanja u kojima se ţene nekada ponašaju neobiĉno (akušerske sale punesu neizvesnosti i straha pa je potrebno negovati atmosferu sigurnosti i poverenja). Pokazati ljubav premamaterinstvu,sigurnost i neţnost prema rodjenom detetu i razumevanje psihiĉkog stanja ţene etiĉka je obaveza svakogzdravstvenog radnika.

● Identiĉan stav treba imati i u pogledu radjanja vanbraĉnog deteta – ohrabriti ţenu za ulogu majke, ne upuštati seprivatan i liĉni ţivot ţene, pogotovo ne zauzimati kritizerske i savetodavne stavove

● Radjanje mrtvog deteta dovodi do šoka i traume koji su razumljivi i oĉekivani. Vest saopštava lekar biranim reĉimapoentirajući utehu i ohrabrenje (pravilo je da se takva ţena izoluje u zasebnu sobu na ginekološko odeljenje – na tajnaĉin se onemogućava da ţena koja je rodila mrtvo dete bude u kontaktu sa majkama koje su pune radosti i ĉije biprisustvo samo pogoršalo njeno celokupno psihiĉko stanje).

ETIĈKI PROBLEMI U RADU SA GERIJATRIJSKIM BOLESNICIMA



ETIĈKI PROBLEMI U RADU SA GERIJATRIJSKIM BOLESNICIMA

● Stariji pacijenti (>60 godina) sve su ĉešći u medicinskoj praksi

Starost prati niz oboljenjaSve je više straih u opštoj populaciji

● Ovakva situacija zahteva dobro poznavanje procesa starenja sa psihološko-psihijatrijskog aspekta kako bi sezdravstveni radnik pravilno postavio u komunikaciji sa starom osobom

● Gerijatrijska psihijatrija (psihogerijatrija) je deo psihijatrije koji se bavi problemima starih lica i mentalnimporemećajima u starosti. Zbog porasta broja starih u budućnosti razumljivo je interesovanje za ovo doba i mentalneprocese starenja.

● Regresivni procesi postaju sve intenzivniji, biološki kapaciteti svih organa se smanjuju što dovodi do oteţanogobavljanja svakodnevnih aktivnosti i problema u adaptaciji, psihiĉkih poremećaja. Starost je ugroţeno razdoblje ţivota.

Psihološke karakteristike starenja

● Potreba za negom● Okretanje unutrašnjem svetu – stara osoba shvata da nije više ono što je bila što suţava interesovanja ● Ne dolazi do promena stila ţivota – stara osoba ţivi onako kako je oduvek ţivela,retko se dogadjaju unutrašnje revolucije u starosti

● Nema promena karakteristiĉnih crta liĉnosti, neke osobine blede ali se neke i pojaĉavaju ● Obilje predrasuda uslovljenih socijalnim miljeom – straim osobama ne priliĉi ekstravagantno ponašanje ili seksualnaaktivnost● Kognitivna rekonstrukcija prethodnog ţivota sa setnim ishodom (odvrće se film ţivota) – moţe biti dobar egoodbrambeni mehanizam u starosti● Najĉešći ego odbrambeni mehanizmi u starosti su: poricanje(to se ne dešava meni, ja sam još mlad), idealizacija,kontrafobiĉno ponašanje, regresija na infantilni nivo (podetinjio) tako da se ţivotni krug zatvara (ĉovek poĉinje i završava kao dete)



● Ponekad se javlja selektivno memorisanje kao odbrambeni mehanizam (ţivotna mudrost i iskustvo nauĉe osobu da

se ĉuva onoga što bi narušilo njen mir i ugrozilo osećanje samopoštovanja)

● Rigidna liĉnost i krutost kao odbrana od pretnji i krize starenja (drvo se savija dok je mlado)

● Potreba za paţnjom okoline i uvaţavanjem

● Preterana aktivnost kao kompenzacioni mehanizam (od silnih poslova i obaveza nemam vremena da starim)

● Gerijatrijska psihijatrija bavi se problemima starih lica i mentalnim poremećajima u starosti

Etiĉki problemi

● Naglašena potreba za negom i paţnjom

● Opšti stav medicinskog osoblja prema starenju (starost je sama po sebi neprijatnija praćenja mnogim bolestima a

savremena civilizacija u kojoj ţivimo glorifikuje mladost, lepotu i zdravlje – kojih nema u starosti)

● Stalno praćenje dostignuća u psihogerijatriji etiĉka je obaveza zdravstvenih radnika a nova znanja i napredak

medicine znaĉajno olakšavaju rad sa starim licima

● Starost je široko polje delovanja medicinskog adnika

NE TREBA ŢIVOTU DODAVATI GODINE NEGO GODINAMA ŢIVOT



ETIĈKI STAV PREMA BOLESNICIMA U ONKOLOGIJI IPREMA UMIRUĆEM BOLESNIKU

● Etiĉki stav zdravstvenih radnika ukljuĉuje dilemu - reći istinu ili ne. Pored dve mogućnosti – dobronamerna laţ ili istinapostoji i treća – poluistina (npr. Imali ste dobroćudan tumor koji ponekad moţe da bude vrlo opasan... Morali smo da gaoperišemo da ne bi postao zloćudan... Ozraĉićemo Vas preventivno...). Bolesnik je dobio mali deo istine no mnogo višeObmanjivanja.

● Izgleda da taj stav poluistine najviše odgovara našem mentalitetu i skalama ţivotnih vrednosti, tradicionalnom stavu prema smrti uslovljenom istorijsko-kulturološkim prilikama

● U dijalogu sa ovakvim bolesnikom nije vaţan samo stav lekara nego cele ekipe (svi koji dolaze u kontakt sabolesnikom moraju imati isti kontinuitet informacija, bilo da mu saopštimo istinu, laţ ili poluistinu toga se mora drţati

cela ekipa) - ako je reĉena laţ obavezna je za sve, ako je reĉena poluistina takodje je obavezna za sve

● Malo je situacija koje tako pogadjaju zdravstvenog radnika kao profesionalca i liĉnost kao što je odnos sa teškim,umirućim bolesnikom – taj bolesnik predstavlja ogledalo naše nemoći i on je svedok našeg neuspeha

● Narcizam zdravstvenog radnika se hrani spoznajom da je izleĉio bolesnika dok kod ovih pacijenata to nije sluĉaj – umirući bolesnik otkriva našu nemoć, radja inferiornost a ova agresivnost. Okrenuti agresivnost na sopstvenu liĉnost jeteško, na medicinu takodje jer kod zdravstvenih radnika ĉesto postoji identifikacija profesije sa liĉnošću – te jedini akterkoji tu agresiju moţe da podnese, ostaje bolesnik. Specifiĉna agresivnost zdravstvenog radnika prema umirućem

bolesniku ogleda se najĉešće u izbegavanju dublje komunikacije, dijalog je kratak i površan i svodi se na uobiĉajenefraze i pitanja

● Ĉesta je izolacija bolesnika u posebne prostorije sa motivacijom da će tamo naći mir i neće smetati drugimbolesnicima, što je netaktiĉno i pogrešno (neka istraţivanja pokazuju da u tzv. sobama za umiranje bolesnici umiru brţenego u obiĉnim sobama)



● Umirući bolesnik je obiĉno dobro negovan telesno a siromašno emocionalno – telesna nega treba da spreĉi bolesnika da postavlja suvišna pitanja, on ţeli da razgovara sa nama a mi se toga plašimo jer smo nespremni za takav dijalog. Mnogi zdravstveni radnici nisu edukovani u psihoterapeutskoj relaciji sa umirućim bolesnikom.

● Profesionalna obaveza zdravstvenog radnika je da ublaţi i olakša straviĉnost doţivljaja smrti za svako biće koje umirei psihoterapijska relacija sa ovakvim bolesnikom će biti uspešna ako savladamo tanatofobiĉni stav naše kulture - akoprihvatimo svoju i tudju smrt kao prirodan fenomen

● Zdravstvenim radnicima stoje na raspolaganju reĉi utehe... Smrt je prirodna pojava koju medicina ne moţe dapobedi...medicina ima zadatak da je odgodi...sve je pokušano što je medicina bila kadra da pruţi...nije se muĉio,smrtga je razrešila i oslobodila patnji i muka...

● Zdravstevni radnici treba da uvaţavaju umirućeg bolesnika i nauĉnu i etiĉku funkciju smrti iskazanu kroz poruku – namrtvima uĉe ţivi

ETIĈKI STAV ZDRAVSTVENOG RADNIKA PREMA HENDIKEPIRANOM BOLESNIKU

● Hendikepiranost najĉešće podrazumeva oštećenja ĉula i lokomotornog aparata ukljuĉujući i mentalna oštećenja kojaonemogućavaju samostalnu brigu o osnovnim ţivotnim funkcijama (kretanje,hranjenje,oblaĉenje)

● Hendikepiranost se u poĉetku koristila da oznaĉi urodjeni nedostatak nekog organa (ĉula, lokomotornog sistema) alise taj pojam vremenom proširio na steĉenu invalidnost ● Oštećenja ĉula – slepilo, gluvonemost● Oštećenja lokomotornog aparata – deĉija cerebralna paraliza, paraplegije i dr.



● Urodjeni i steĉeni hendikep – psihološka razlika

● Kod urodjenog hendikepa osoba je obiĉno adaptirana na svoje stanje i kompenzatorno formira neke druge osobine ivrednosti kojima postiţe osećanje samouvaţavanja

● Kod steĉene hendikepiranosti potrebno je mnogo vremena za adaptaciju a odredjen broj osoba nikada ne uspe da sa

adaptira (burne emocionalne reakcije, sklonost suicidu)● Zdravstveni radnik u komunikaciji sa hendikepiranom osobom mora da pokaţe veliko strpljenje i da pacijentu pruţinadu za uspešan oporavak – napredak medicine pokazuje da ova nada nije neosnovana i da se velikom broju ljudi

moţe pomoći razliĉitim sredstvima i pomagalima - za kretanje kretanje, za edukaciju, za rad u kući)

● Konstruisanje razliĉitih sredstava u pomoći slepim osobama, aparati za gluva i nagluva lica, tehniĉke mogućnosti zakretanje hendikepiranih, briga društva za takva lica osnivanjem razliĉitih udruţenja za pomoć regulisanjem povlastica,olakšavanjem svakodnevnih ţivotnih potreba hendikepiranih i sl.

● Zdravstveni radnik mora da zraĉi nadom i verom u oporavak hendikepirane osobe – uspostavljajuću psihološkibliskost sa pacijentom zdravstveni radnik mora da zameni eventualnu uskraćenost za poznanstva i prijateljstva(poznato je da neke osobe nerado komuniciraju sa hendikepiranima)

● Strah od sopstvene narcistiĉke povrede projektujući nedostatak sopstvenih unutrašnjih psiholoških vrednosti u drugog

(takve osobe najĉešće nisu izgradile ni obogatile svoj unutrašnji misaoni svet niti su dale prave sadrţaje smislu svogţivota iz ĉega proizilazi davanje znaĉaja fiziĉkim vrednostima jedinke)

Stalno insistiranje na duhovnim vrednostima kao trajnim dobrima ĉoveka znak je zrele i samoostvarene liĉnosti a to jecilj svakog psihološko-etiĉkog rada sa pacijentima

Zdravstveni radnik treba da uporno radi na zdravstvenom prosvećivanju opšte populacije u vezi invaliditetom kako bise dalje humanizovao i olakšao ţivot hendikepiranim osobama



ETIĈKI PROBLEMI U STOMATOLOGIJI

Stomatologija je specifiĉna oblast zato što su objekti njenog rada – zubi i usta vidljivi i na kraju intimni

(poljubac u usta je prema nekim shvatanjima viši nivo intimnosti od drugih seksualnih radnji)

Etiĉki problemi ● Etiĉki problemi konkurencije u radu sa kolegama (rezultat rada je uvek vidljiv – ili je dobro ili nije,što zaoštrava odnossa kolegama u stilu ... Ko Vam je radio te zube?)

● Estetski problemi rada u stomatologiji (zubi su izuzetno vaţni za doţivljaj samoga sebe i naĉina na koji nas drugidoţivljavaju – psihološki doţivljaj pacijenta u odnosu na zube ili neke druge stomatološke radove)

● Verbalna dominacija na stomatološkoj stolici (ĉesta narcistiĉka zamka u koju upadaju stomatolozi sastoji se usledećem –usta se napune tupferima i drugim instrumentima tako da pacijent ne moţe ništa da kaţe a stomatolog udominantnom poloţaju poĉne “razgovor” sa pacijentom – šta moţe pacijent u takvom razgovoru nego da klima glavommakar se i ne slagao – to je greška u ponašanju koje bi stomatolozi trebali povremeno da se prisete)

● Faktor novca naglašeniji je u stomatologiji nego u drugim medicinskim disciplinama (treba se podsetiti na humanikarakter zdravstvene profesije i ĉinjenice daje zahvalnost pacijenta za dobar rad veća nagrada nego koliĉina novcakojom se taj rad plaća)

● Odnos prema bolu u stomatološkoj praksi (neki psiholozi tvrde da se ljudi opredeljuju za bavljenje zdravstvenom profesijom iz nesvesnog sadizma da se izblizanasladjuju ljudskim patnjama pa se sa pravom postavlja pitanje zašto smo odabrali profesiju u kojoj smo stalno poredljudi koji trpe bol ili su nesrećni

Raditi na sebi, korigovati svoje nesavršenosti – suština je discipline koja se zove medicinska etika

ETIĈKI PROBLEMI U INTERNISTIĈKIM GRANAMA MEDICINE



ETIĈKI PROBLEMI U INTERNISTIĈKIM GRANAMA MEDICINE

I n t e r n a m e d i c i n a

● Prvi etiĉki problem u internoj medicini jeste ĉinjenica da se ona podelila na niz subspecijalnosti, pa tako kardiolog neće

da pregleda nefrološkog bolesnika a endokrinolog pulmološkog – nema lekara koji će da integriše bolesnika u celinu ● Do pravilne dijagnoze se dolazi sporo – opasnost postoji kod tvrdoglavih lekara koji imaju neku ideju u vezi sadijagnozom i onda previde mnoge druge znake koji se ne uklapaju u njegovu “već postavljenu dijagnozu” – nadobudnostkoja prati prepotentne i sujetne osobe koje nisu retke medju zdravstvenim radnicima

● Nekritiĉnost prema enormnom upućivanju na dopunske analize (npr. 90% snimaka glave je uredan, što govori daindikacije za to snimanje na osnovu fizikalnog pregleda nisu dobro postavljene)● Paramedicinski postupci u leĉenju (nisu retki lekari koji pacijentima savetuju paramedicinske metode tretmana – da li jeto svojevrsno nadrilekarstvo, jer o tim metodama leĉenja nisu uĉili na medicinskim fakultetima)

To se dogadja iz dva razloga

● Defekt znanja (zdravstveni radnik je u ozbiljnoj zabludi i stvarno veruje u terapijski efekat nekenenauĉne metode) ● Defekt etike (zdr.radnik koristi paramedicinsku proceduru u leĉenju iako stvarno ne veruje u njenuefikasnost nego to ĉini iz materijalnih razloga – nelegalno korišćenje u privatnoj ordinaciji sa neetiĉkim samoreklamerstvom i sledstvenom naplatom usluga)

N e u r o l o g I j a

● Stav prema komatoznom bolesniku je poseban problem zdr.radnika, naroĉito ako je bolesnik bez pratioca – tu sepolaţe pravi ispit iz znanja i etike jer su heteroanamnestiĉki podaci oskudni(ĉesto se dogadja da komatozni bolesnik miriše na alkohol pa se onda takvoj osobi pristupa kao alkoholiĉaru, pri ĉemuzdravstveni radnik moţe da ispoljava liĉni animozitet prema alkoholizmu)

● Pristup alkoholisanom pacijentu (svojim ponašanjem, pijanstvom, neurednošću moţe da utiĉe da zdravstveni



Pristup alkoholisanom pacijentu (svojim ponašanjem, pijanstvom, neurednošću moţe da utiĉe da zdravstveniradnik postane odbojan pa i površan pri pregledu) ● Smeštaj bolesnika sa cerebrovaskularnim insultom (savremena porodica nema ni prostornih ni materijalnih mogućnosti da neguje obolelog ĉlana – to je razlog što postojitendencija da se takvi pacijenti smeštaju u specijalizovane ustanove; iako smo mi patrijarhalno orjentisana nacija unovije vreme zapaţaju se tendencije odbacivanja takvog ĉlana – to odbacivanje nije prijatno i zdr.radnici se tu pojavljuju

kao etiĉki savetodavci)Etike radi, takodje treba istaći da nije ništa lakše gledati porodicu koja se napreţe negujući beznadeţno takvog ĉlana, pri ĉemu se zapostavljaju zdravi potomci

D e r m a t o v e n e r o l o g i j a

● Promene na vidljivim delovima tela koje maksimalno utiĉu na estetski doţivljaj ● Pacijenti zahtevaju mnogo strpljenja u komunikaciji i taktiĉnosti u postupku naroĉito ako je tretman dugotrajan aprognoza relativno nepovoljna

● Dnevna indispozicija za rad – nakon neprospavane noći, nezadovoljstvo svojim materijalnim stanjem, liĉni problemi,braĉni ili porodiĉni – deluju nepovoljno na svakog ĉoveka pa i na zdravstvenog radnika, medjutim, nesrećni bolesnik nije duţan da zbog toga dodatno trpi i pati ● Odnos ispitivaĉa koji minimizira tegobe bolesnika sa koţnim promenama što negativno utiĉe na uspostavljanjepotrebne saradnje

● Potcenjivanje subjektivnih i objektivnih simptoma (akne vulgaris ili opadanje kose mogu biti uzrok teškogpsihopatološkog ispoljavanja pa i samoubilaĉkog)

● Postoji potreba za taktiĉnim uzimanjem anamnestiĉkih podataka sa obavezom ĉuvanja medicinske tajne (sem ako jezdravlje drugih ljudi preĉe i vaţnije od ĉuvanja medicinske tajne što se u venerologiji ĉesto dešava). Polne bolesti suoduvek smatrane sramnim, trajno obeleţavajući bolesnika i iskljuĉujući ga iz društva.

Prijava bolesti, otkrivanje i leĉenje izvora zaraze su zakonski regulisani

Uzroci širenja tih bolesti kao što su neprosvećenost, prostitucija, promiskuitetno ponašanje, socijalno-ekonomski razloziiziskuju striktno otkrivanje izvora zaraze

ETIĈKE DILEME VEŠTAĈKE OPLODNJE



ETIĈKE DILEME VEŠTAĈKE OPLODNJE

Veštaĉko oplodjenje je terapeutski postupak kojim se leĉi braĉni sterilitet

HOMOLOGNA INSEMINACIJA

● Veštaĉko oplodjenje ţene odredjenom tehnikom koristeći spermu zakonitog muţa

● U ovom sluĉaju prirodno oplodjenje je nemoguće zbog razliĉitih medicinskih uzroka (ginekološka oboljenja i sl)

● Ovaj metod nema etiĉkih dilema jer brak u svojoj suštini zadovoljava prirodnu ţelju za decom

HETEROLOGNA INSEMINACIJA

● Oplodjenje udate ţene spermom nepoznatog davaoca

● U ovom sluĉaju radi se o sterilitetu muţa i ţelji supruţnika da ipak imaju decu

● Smatra se da je ovo bolji metod leĉenja braĉnog steriliteta od adopcije tj. usvojenja deteta

(kod usvajanja, dete je strano i majci i ocu, mada su oni u ovom sluĉaju u ravnopravnom poloţaju a kod veštaĉkogosemenjivanja, jedan od supruţnika – majka, ipak je biološki roditelj)

I pored pozitivnih karakteristika, heterologna inseminacija ima niz negativnih implikacija, koje sa genetiĉke i etiĉketaĉke gledišta zahtevaju odredjenu analizu i prigovore

1. Status muţa i odredjene psihološke implikacije

● Obavezno pribavljanje saglasnosti muţa u pismenoj formi (ima onih koji ne odobravaju veštaĉko oplodjenje jer tosmatraju odredjenim egoizmom ţene a ipak dopuštaju da se ono primeni na njihovim ţenama kako ih ne bi lišili sreće

da dobiju dete; kada se detet rodi, takav ĉovek moţe da razvije antipatiju prema detetu a kasnije i prema ţeni – formiranje odredjenog osećaja inferiornosti kod muţa, te iz istih razloga moţe doći i do raskidanja braĉne zajednice,

što je uvid u drugi prigovor – problem pravne prirode)



2. Problem pravne prirode

● U nekim zemljama sudovi uvaţavaju veštaĉko osemenjavanje kao razlog za davanje saglasnosti muţu za razvod

● Pismena saglasnost koju je muţ dao, obiĉno nikog ne obavezuje, jer takav naĉin davanja saglasnosti nije regulisan

zakonom u većini zemalja

● Koristi se samo da se proceni zrelost supruţnika i da se koliko-toliko pokrije lekar, moralno i pravno

3. U sluĉaju eventualnog razvoda braka postavlja se pitanje da li muţ ima neke obaveze o izdrţavanju deteta koje

nije njegovo

Dete koje je do tog trenutka smatrano braĉnim, jer je rodjeno u braku, odjednom postaje vanbraĉno pošto se zna damuţ nije biološki otac deteta

4. Problemi etiĉko-genetske prirode

Postoji mogućnost, iako retko, da se potomci istog davaoca sretnu i poţele da sklope brak (takvi sluĉajevi su opisani, tosu prave emocionalne drame, jer dozvoliti njihovu vezu bilo bi rodoskrnavljenje)

5. Pritisak na psihu deteta

Saznanje deteta da mu onaj koga zove ocem nije biološki otac, već da mu je biološki otac neko drugo lice, kod detetastvara stalno prisutnu ţelja da upozna pravog oca

6. Ţelja majke da se upozna biološki otac moţe biti veoma jaka, naroĉito kada dete poĉne da raste i uobliĉava svoje

fiziĉke i psihološke karakteristike (iz tih razloga najĉešće se intervencija ne notira, ali da li je u redu raditi u medicini neku intervenciju a da se to nigde ne beleţi – mogućnosti finansijskih i drugih zloupotreba su oĉigledne)



7. Psihologija izbora seksualnog partnera

● Suština svakog braĉnog izbora leţi u nesvesnoj ţelji za produţenjem vrste te je ovo moţda najjaĉi prigovor veštaĉkom oplodjenju

● Sme li lekar da uzme na sebe tako odgovornu ulogu koja je liĉno pravo svake individue

● Kakve su to ţene koje pristaju da im neko treće lice (ginekolog) odredjuje koja će osoba biti davalac polovine

genetskog materijala njenog deteta

8. Branjenje egoizma ţene

● Iako muţ daje pristanak, intimno se sa tim najĉešće ne slaţe, jer je on obiĉno pomiren sa ĉinjenicom da ne moţeimati decu

● On uglavnom prihvata ovu intervenciju da bi usrećio ţenu – nije li to znak da u braku nedostaju vaţnije emocionalne

spone koje taj brak treba da odrţe i daju mu smisao i bez dece

9. Ko su davaoci sperme?

● Kakva je psihološka struktura muškarca koji pristaje da da spermu u korist nepoznate ţene

● U mnogim zemljama postoji nedostatak davalaca te se pribegava plaćanju ovakvih usluga što predstavlja kršenje

etiĉkih naĉela koja ne dozvoljavaju bilo kakvu trgovinu ljudskim telom ili njegovim delovima

● U našoj zemlji obiĉno se koristi sperma onih osoba koje se već podvrgavaju ispitivanju steriliteta

● Da li je u redu da osoba ne zna da mu je sperma upotrebljena za oplodjenje neke ţene

● Kako tu praksu uskladiti sa pravilima koja postoje u nekim zemljama (SAD) da davalac sperme moţe da bude samo

lice koje već ima dvoje odrasle dece, starosti 30-40 godina, da se sa spermom jednog muškarca mogu oploditi najviše

dve ţene i sl.

Dalja pitanja

Da li dozvoliti neudatoj ţeni veštaĉko oplodjenje?

Da li pristati na radjanje i drugog deteta ovim putem

(imaće drugog oca)?

Moraju se regulisati pravni propisi u ovoj oblasti mora se izvršiti detaljno psihološko testiranje i budućih



Moraju se regulisati pravni propisi u ovoj oblasti, mora se izvršiti detaljno psihološko testiranje i budućih

roditelja i davaoca sperme, kao i dalje stalno psihološko savetovanje i praćenje te porodice da bi se samentalno-psihološkog aspekta ispravno delovalo

Ali i tada ostaju dileme u svakom konkretnom sluĉaju, da li upotrebiti veštaĉko osemenjavanje kao terapiju

braĉnog steriliteta

ETIĈKI PROBLEMI U PRIVATNOJ MEDICINSKOJ PRAKSI

1. ETIĈKI ASPEKTI PROFITA U ZDRAVSTVU

● Privatna medicinska praksa postoji nesumnjivo zbog ţelje vlasnika za profitom

● Razlozi kao što su “ţelim da radim u boljim uslovima” ili “ţelim da budem sam svoj gazda” – ipak su mehanizmi

pribegavanja socijalno prihvatljivim objašnjenjima za odluke i postupke koji su motivisani drugim, ĉesto nesvesnim

pobudama

● Postojeće privatne ordinacije teško se po opremi koju poseduju mogu porediti sa zdravstvenim ustanovama tipa

kliniĉkog centra i VMA, jer je u našim uslovima praktiĉno nemoguće da privatnik nabavi npr. magnetnu rezonancu ili

druge savremene i skupe aparate – ako je ţelja za profitom osnovni pokretaĉki motiv, onda je ovo pitanje sa etiĉkog

aspekta vrlo klizav teren

● Ukoliko zdravstvenog radnika toliko obuzme novac on moţe da prenebregne suštinu gratifikacije u medicinskom

pozivu a to je zahvalnost izleĉenog pacijenta



● Ko je vodjen iskljuĉivo zaradom (money maker) taj je napravio grešku pri izboru zanimanja, jer se u drugim poslovimamnogo lakše moţe zaraditi mnogo veći novac, jer u medicini kao i u umetnosti, osećanje samouvaţavanja se nepostiţe novcem, već mnogo dubljim psihološkim gratifikacijama

● I u privatnoj praksi ima osoba koje su uspostavile ravnoteţu sa samim sobom, te nisu dozvolili da im merkantilni ĉinioci budu iskljuĉivi pokretaĉi njihove delatnosti

2. ETIĈKI PROBLEMI SAMOREKLAMIRANJA

● Reklama u zdravstvu nije dozvoljena i predstavlja kršenje naĉela medicinska etike – bolesnici bi bili zbunjeni jer bi bili

izloţeni mašti onih koji se neosnovano reklamiraju, pa bi šteta bila nesumnjiva

● Informacija o sopstvenom radu moţe i treba da se da kako bi korisnici znali koju vrstu pomoći, kada i gde mogu datraţe i da je dobiju

● U našoj zemlji mnoge stvari nisu do kraja regulisane, pa ni propisi kako se treba oglašavati. Zato se dešava da sepod vidom oglašavanja mnogi lekari na vešt naĉin u suštini reklamiraju

● U drugim zemljama odredjeno je kolike veliĉine sme da bude tabla na ordinaciji, u kojim situacijama sme da bude

noću osvetljena, koje veliĉine i na kom mestu moţe da se da oglas u štampi, koje zvanje i koje specijalizacije smeju da

se notiraju u oglasima i druga pitanja

3. ETIĈKE ZAMKE POSLOVNE KONKURENCIJE

● Ţelja za bogaćenjem kod nekih medicinskih radnika toliko je naglašena da se mnogo ne obaziru na etiĉke propise u

vezi sa odnosom prema kolegi, potencijalnom konkurentu na trţištu

● U zemljama u kojima privatna praksa postoji decenijama, zbog osetljivosti pitanja, njihovi kodeksi su prepuni

odredaba o odnosu jednog lekara prema drugom

Ĉ Ţ



4. ETIĈKI PROBLEMI DVOJNOG RADA – PRIVATNO I U DRŢAVNOJ USTANOVI

● Prema postojećim propisima, lekar moţe da radi pored svog redovnog posla i privatno (obiĉno posle podne)

U takvim situacijama mogu se javiti ozbiljni etiĉki problemi i dileme ● Zašto bi bolesnik dolazio kod tog lekara posle podne i plaćao pregled kada ga taj isti lekar moţe

pregledati u zdravstvenoj ustanovi besplatno ako je socijalno osiguran

● Pretpostavka da će lekar savesnije obavljati svoj posao za novac, što dalje podrazumeva da neće

baš najsavesnije raditi u drţavnoj ustanovi

● Jasno je da se takvim ponašanjem krše naĉela medicinske etike jer novac ne sme da bude motiv i kriterijum

savesnog rada zdravstvenog radnika

● Problem dvojnog rada je i ljubomora i zavist kolega koji ne rade tako i koji najĉešće neće mnogo da se angaţuju oko

takvih bolesnika (moţe se desiti da lekar iz privatne prakse pošalje bolesnika na dalji tretman ili dijagnostiĉke pretrage u

drţavnu ustanovu kod drugog lekara ili kod samog sebe, ako radi dvojno)

● Dvojni radni odnos moţe da poremeti kolegijalne odnose pa je neophodno da svaki zdravstveni radnik stalno vodi

raĉuna da novac ne bude ĉinilac koji će nadvladati etiĉka naĉela

5. NAPLATA MEDICINSKE USLUGE U PRIVATNOJ PRAKSI SVOME KOLEGI

● Ako sledmo reĉenicu iz Ţenevske deklaracije – moje kolege biće mi braća, onda se izvlaĉi logiĉan zakljuĉak da

kolegama ne treba naplatiti uslugu. Mnogi lekari praktikuju da ipak naplate materijalne troškove odredjene medicinske

usluge (što ima izvesnu logiku) a sopstveni rad ne naplaćuju (i to je praksa u gotovo svim zemljama koje imaju više

iskustva sa privatnom praksom).

ETIĈKI ODNOS ZDRAVSTVENOG RADNIKA PREMA GREŠKAMA U MEDICINI



ETIĈKI ODNOS ZDRAVSTVENOG RADNIKA PREMA GREŠKAMA U MEDICINI

● U svim drţavama postoji graĊansko-pravna ili imovinska odgovornost lekara i drugih zdravstvenih radnika

● Svako je prema pravnim propisima odgovoran za štetu koju je prouzrokovao i to ne samo za onu koju je uĉinio nego iza onu koju je skrivio svojim propustom, nemarom ili nespretnošću

● Specifiĉnost grešaka zdravstvenih radnika ogleda se u tome što on moţe da bude osuĊen ne samo za delo koje jepoĉinio već i za radnju koju nije preduzeo a bio je duţan

Greška ili krivica zdravstvenog radnika moţe da bude trojaka

● nepridrţavanje ili nepoznavanje utvrĊenih pravila i spoznaja profesionalne tehnike (vitium artis)

● povreda naĉela humanosti specifiĉnih za medicinsko zvanje

● obiĉna nesmotrenost ili nemarnost

Zdravstveni radnik je najĉešće kriv zbog

● nepruţanja medicinske pomoći ● nesavesnog leĉenja

● kriminalnog abortusa

● izvoĊenja eutanazije

● odavanja medicinske tajne

● povrede naĉela medicinske nauke

● povrede naĉela humanosti

Postoje 3 vrste kaznene odgovornosti



● disciplinska-pojedinac se ogrešio o duţnosti koje proistiĉu iz ĉlanstva u profesionalnim organizacijamaIli iz radnog odnosa

● administrativna-proizilazi iz sluţbeniĉkog odnosa ili javne funkcije i za te prekršaje kaznu izriĉu upravni organi

● kriviĉna odgovornost-poĉiva na prekršaju kriviĉnog zakonika tj.konkretnih propisa koje donosi drţava

● Glavni motivi neetiĉkog ponašanja zdravstvenih radnika su ţelja za zaradom, lakomislemnost, taština, lenjost,seksualni interesi ili nauĉniĉka radoznalost ● Pri nesavesnom leĉenju retko postoji umišljaj tj.nameran štetni postupak

Pri lekarskom deliktu gotovo uvek se radi o svesnom ili nesvesnom nehatu

Nesvesni nehat postoji kada zdravstveni radnik nije uopšte svestan nesavesnosti svog postupka i mogućnostipogoršanja zdravlja iako je prema okolnostima, znanju i kvalitetima bio duţan i morao biti svestan toga (ukoliko zbognedovoljno sterilisanog instrumenta doĊe do inokulacionog hepatitisa, onda je u pitanju nesvesni nehat)

Svesni nehat postoji kada je zdravstveni radnik svestan posledica – on zna za posledice ali misli da se to moţda neće

baš sada dogoditi npr.kada daje penicilin a prethodno ne uradi probu osetljivosti na ovaj lek

Ĉest motiv neetiĉkog ponašanja su seksualni interesi

● zavoĊenje odraslog pacijenta zakon ne kaţnjava ali etiĉka i profesionalna naĉela to osuĊuju

● kriviĉno je odgovorno svako lice a posebno zdravstveni radnik za zavoĊenje i bludne radnje sa fiziĉki iscrpljenom,psihiĉki poremećenom i maloumnom osobom

Nauĉniĉka radoznalost jedan je od motiva i razloga grešaka u medicini – svi savremeni medicinski zahvati nose

odreĊene rizike i stoga se smeju koristiti samo u strogo opravdanim sluĉajevima



● Zdravstveni radnik neretko pogreši zbog nedostatka znanja – defekti u znanju ne mogu da opravdaju zdravstvenogradnika

● Zdravstveni radnik je duţan da prati i da zna savremena dostignuća u medicini i da ih primenjuje u svom radu jer neznanje u medicini moţe imati kobne posledice

Pitanje odnosa prema greškama u radu

● Kada pogreši, zdr.radnik mora da uĉini sve kako bi stanje poboljšao, mora blagovremeno da prizna svoju grešku u cilju spasavanja bolesnika

● Nepridrţavanje naĉela etike povlaĉi za sobom etiĉku odgovornost i sankciju koju izriĉe sud ĉasti SLD ili Udruţenjezdravstvenih radnika Srbije

Kriviĉna odgovornost je nešto drugo ● Podrazumeva kršenje propisa naznaĉenih u kriviĉnom zakoniku i kaznu za ovakve prekršaje izriĉe drţava prekosvojih organa (sudova) u vidu zatvora ili novĉane kazne

● Po pravilu, lekar odgovara za propuste njemu podreĊenih osoba u timu

● Zahtevi koji su specifiĉni za lekare ne smeju se preneti na pomoćno osoblje, za njih odgovara lekar u svim dilemiĉnim pitanjima

NADZOR NAD KVALITETOM RADA U ZDRAVSTVU



● Nadzor nad radom zdravstvenog osoblja● Struĉni nadzor nad radom zdravstvene ustanove

1.Struĉni nadzor nad radom zdravstvene ustanove

● pomoću struĉnih komisija koje formira Ministarstvo zdravlja

2.Nadzor nad kvalitetom rada zdravstvenog osoblja

● pojedinaĉno u svakoj zdravstvenoj ustanovi-unutrašnji struĉni nadzor (svakodnevna kontrola rada putem vizita)

Specifiĉan nadzor

● Etiĉki komiteti ● Morfološka dijagnoza kao kontrola rada zdravstvenog osoblja

● Obdukcija kao kontrola rada zdravstvenog osoblja

Etiĉki komitet

● Prema zakonu o zdravstvenoj zaštiti postoji obaveza svakog kliniĉkog centra ili veće institucije daformira svoj etiĉki komitet ● Multidisciplinarno telo u kome se pored zaposlenih zdravstvenih radnika biraju i predstavnicidruštvene zajednice (najĉešće dipl.pravnik) ● Analizira etiĉnost u u zdravstvenom rutinskom radu prilikom izvoĊenja pojedinihmed.intervencija,zatim etiĉnost odnosa zdr.radnik-pacijent,etiku sprovoĊenja nege bolesnika anaroĉito sprovoĊenje med.istraţivanja na pacijentima, ispitivanje novih lekova, gen.savetovanje i sl.

Morfološka dijagnoza kao kontrola rada zdravstvenog osoblja



j g g j

● Patologija je kao spec.grana medicine razvila izvenredne metode pristupa obolelom tkivu koje nadmašuju svepoznate dg metode● Mogućnost da se iz ţivog bolesnika odvoji deo tela i da isti pošalje institutima za patologiju na analizu i dijagnostikuotvara i nova etiĉka pitanja

-ljudsko tkivo,koje je upotrebljeno u cilju dijagnostike zadrţava se u pogodnom obliku u institucijama za patologijunajmanje 50 godina i uvek stoji na raspolaganju za kontrolne i dopunske analize-preostalo tkivo se spaljuje(spaljivanju prisustvuje zdravstveni radnik a osoba koja vrši spaljivanje nije obavezno upoznata sa sadrţajem a naroĉito ne sme da zna imena bolesnika od kojih potiĉu uzorci) -pacijent ima pravo na raspolaganje svojim telom i delovima, što znaĉi da moţe da zatraţi da mu se izda arhivskimaterijal koji sadrţi delove njegovog tela ili da se upute na pregled u druge institucije

Obdukcija kao kontrola rada zdravstvenog osoblja

● Kontrola rada zdr.osoblja najtaĉnije se obavlja putem obdukcije umrlog pacijenta ● Postupak sa umrlim u zdravstvenoj ustanovi je silom okolnosti razliĉit od postupka kada smrt nastupi u okviruporodice ili neke druge socijalne sredine● Da bi se ustanovio uzrok smrti potrebno je da se obavi spoljni pregled leša kao i da se izvrši patološka ili sudsko-medicinska obdukcija (ova poslednja se radi u sluĉaju nasilne ili nepoznate smrti)

Ponekad kod ĉlanova porodice umrlog postoji sumnja u ispravno postupanje zdr.sluţbe u toku leĉenja.

Etiĉki normativ u takvim situacijama je da sam zdravstveni radnik predloţi izvoĊenje sudsko-medicinske obdukcije.

Osnovna pitanja koja se na ovaj naĉin mogu rešiti su ● eventualno postojanje struĉne greške

● teţina greške i nastale posledice ● uslovi koji su doveli do nastanka greške

● društvena i strukovna šteta i odgovornost



Kada treba da se izvrši obdukcija u sluĉaju smrti u zdravstvenim ustanovama

● obdukcija se obavezno vrši u svim sluĉajevima kada je uzrok smrti nepoznat ili nejasan ● kada osnovni mehanizam smrti nije kliniĉki prepoznat ● kada nije postavljena definitivna dijagnoza● kada su saglasni svi uĉesnici procesa

● obdukcija se neće vršiti ako je umrli pre smrti izrazio jasno protivljenje ● neće se izvršiti ako je porodica umrlog izrazila jasno protivljenje

medicinska etika1 (1)

Documents