Телевизија високе резолуције

Телевизија високе резолуције( ) даје нам резолуцију која је знатно већа него резолуција стандардних.

Може бити приказивана у разлицитим форматима 1080p – 1920x1080p : 2073600 пиксела (~2.1 мегапиксела [Mpx])

по раму 1080i – типично или : 1920x1080i: 1036800 пиксела (~1 Mpx) по пољу или 2,073,600

пиксела (~2,1Mpx) по раму 440×1080i: 777,600 пиксела ( ~0,8 Mpx) по пољу или 1555200

пиксела (~1.6 MPx) по раму 720p - 1280×720p: 921,600 пиксела ( ~0.9 Mpx) по раму

Слово “П” стоји за прогресивни скен док слово “и” означава испреплитани.Када се преноси на брзини од 2 мегапиксела по раму, телевизија високе резолуције постиже до 5 пута више пиксела од стандардне.

Историја

Израз висока резолуција дефинисан је, једном давно, као серија телевизорских система који потичу из Августа 1936; ипак, ти системи су били само системи високе резолуције у поређењу са ранијим системима који су били базирани на механичком систему са само 30 линија резолуције. Такмичење које се наставља између нација и компанија током целог 20-ог века, да би се створио прави систем телевизија са високом резолуцијом, иако је сваки систем био бољи од претходног.

Британски сервис телевизије високе резолуције почео је са пробом Августа 1936. године, а регуларни сервис 2. новембра 1936. користећи (механички) Baird 240-line и (електронски) Marconion EMI 405-line систем. Baird систем је прекинут фебруара 1937. У Француској 1938. пратио је њихов 411-line систем . У САД NTSC 525-line систем прикључио се 1941. 1949 Французи су приказали свој најсавременији 819-line систем који би био висока резолуција чак и по данашњим

стандардима. Сви ови системи су користили преплитавање и размеру 4:3, осим 240-line система који је прогресиван и 405-line система који је почео као 5:4 , али се после пребацио на размеру 4:3.Телевизија у боји почела је са сличном високом резолуцијом, прво са NTSC системом боја у 1953. , која је била компитабилна са ранијим сустемима и имала је исту линију резолуције као 525-line систем(480i). Европски стандарди нису пратили све до 1960-тих, са PAL и SECAM системима.

Јапанска компанија NHK почела је истраживање “да се откључа основни механизам видеа и звука који је повезан са свих 5 људских чула” 1964.године , после олимпијаде у Токију. Поставили су циљ да направе телевизију високе резолуције који је завршио тестирање са много већим бројем поена у субјективном тесту него његови предходници. NHK Color, направљен 1972. године имао је 1125 линија , 5:3 размеру и 60 херца брзину освежавања. Друштво филма и телевизијског инжењерства( SMPTE), вођено Чарлсом Гинсбургом, постало је првак у истраживању и студијма о телевизији високог квалитета у интернационалном театру. Они су хтели да тестирају системе високе резолуције различитих компанија из сваке перспективе, али проблем око комбиновања различитих формата заразило је технологију током много година.

Постојала су 4 већа система телевизије високе резолуције који су били тестирани од стране SMPTE-а током краја 1970-тих и 1979 SMPTE група за студије издала је Студије о Систему телевизије високе резолуције:

EIK monochrome: 4:3 размера , 1023 линије, 60 херца NHK color: 5:3 размера, 1125 линија, 60 херца NHK monochrome: 4:3, 2125, непознат број херца BBC color: 8:3, 1501, непозназ број херца

Аналогни системи

Ранији преноси телевизије високе резолуције користио је аналогну технологију, док данас се све преноси дигитално и користи видео компресију.

1949 Французи су почели са преносом преко 819-line система(737i). систем је био монохром, и коришћен је VHF за први Француски канал. Прекинут је 1983.

1958, Совијетски савез развио је Трансформатор, први високо-резолуциони телевизијски систем у стању да створи слику од 1125 линија резолуције , чији циљ је био да пружи телеконференција за војну команду. Био је само истраживачки пројекат и никада није био у употреби , ни за војску , а ни за потрошаче.

1979 Јапански NHK је први развио систем високе резолуције са размером 5:3. Систем, који је био познат по имену Hi-vision или MUSE, захтевао је дупло већи пропусни опсег , али је давао око 4 пута већу резолуцију. Сателитски пренос почео је тестирање 1989 , а регуларан пренос почео је 25. новембра 1994.године, који је преносио рекламе и програм NHK-a.

1981 систем MUSE је демонстриран по први пут у САД, користећи размеру 5:3 као Јапански систем. Након јавног приказивања у Вашингтону, председник Роналд Реган је био веома импресиониран и прогласио да је то од националног интереса да га уведу у САД.

Неколико система су били понуђени као нови стандард у САД, укључујући јапански MUSE систем , али су сви били одбијени од стране FFC-a због њихов много већег пропусног опсега. У то време број телевизијских канала био је све већи и растао је брзо, пропусни опсег је већ био проблем. Нови стандард је морао да буде много ефикаснији, требало је мање пропусног опсега за телевицију високе резолуције него што је имао већ постојећи NTSC.

Пропаст аналогног система високе резолуције

Ограничена стандардизација аналогне телевизије високе резолуције 1990-тих није водила до дигиталне адаптације ХДТВ-а , јер технолошка и економска ограничења у том времену нису допуштали ХДТВ-у да користи већи пропуст од обичне телевизије.Ранији рекламни експерименти ХДТВ-а као што је NHK-ов MUSE захтевао је 4 пута већи пропуст него телевизија стандардног квалитета, а ни HD-MAC није био много бољи. Упркос покушајима да се смањи

пропуст аналогне телевизије високог квалитета на 2 пута већу од стандардне телевизије ови формати су били доступни само преко сателита.

Успон телевизије високог квалитета

Још од 1972. године, Сектор за телекомуникације Савеза интернационалне телекомуникације почео је са радом на стварању глобалних препорука за аналогну телевизију високе резолуције. Те препоруке, како год, нису биле погодне за преносе који би могли да шаљу пренос до кућа корисника. Стандардизација MPEG-1 1993.године је такође водила до прихватања препорука ITU-R BR.709. У очекивању тих стандарда DVB( Digital Video Broadcasting), формирана је организација Савез емитера, произвођача електронике и регулационих тела. Та организација развија и слаже се са спецификацијама које су формално стандардизоване по ETSI.DVB је први направио стандарде за DVB-S дигиталну сателитску телевизију, DVB-C дигиталну кабловску телевизију и DVB-T дигиталну копнену телевизију. Ови преносни системи су могли бити коришћени за телевизију стандардног и високог квалитета.

Видео високе резолуције

Видео виског квалитета је видео са већом резолуцијом него стандардни. Иако не постоји специвично значење високе резолуције, то су обично снимци са више од 480 хоризонталних линија( Северна америка) или 570 линија ( Европа). 720 скен линија се сматра минимумом иако многи системи имају много више. Слике стандардног квалитета усликане при већим брзинама од стране камера великих брзина се сматрају високом резолуцијом.

Историја

Први електронски формат скенирања , 405 линија, је био први телевизијски систем високе резолуције , иако су његови предходници имали много мање линија.

Од 1939. године, САД и Европске земље су експериментисале са форматима од 441 линије и 605 линија, све до 1941.године када је FCC мандатирао 525 линија за САД.За време рата, у Француској , Рене Бартехелеми експериментисао је са већим резолуцијама, достижући 1015 , па чак и 1042 линије. Официјални Француски пренос почео је 1949. године са 819 линија; ипак, овај стандард је био напуштен 1984 због адаптације 625 линја у боји.

1980-те

Модерне ХД спецификације потичу још из раних 1970-тих, кад су Јапански инжењери развили HighVision 1250 линија ТВ стандард(MUSE) који је радио на 60fps-a. Sony HDVS систем је презентован на интернационалном састанку ТВ инжењера у Алжиру, Априла 1981. године и Јапански NHK аналогни ХДТВ систем који је презентован на Швајцарској конференцији 1983. године.

NHK-ов систем је стандардизован у САД-у почетком деведесетих, али је убрзо био замењен DVB аналогним стандардом.

Европљани су развили HD-MAC (1250 линија , 50 херца), члана MAC породице хибридних аналогно/дигиталних видео стандарда.

Садашњи стандарди високе резолуције у Северној Америци су били развијени 1987. године на захтев Америчких емитера. 1980-те су биле крај за аналогну технологију.

1990-теFCC-ов процес, вођен ATSC-ом, адаптирао је стандард домета за видео од 1080линија са максималном брзином од 60херца и 720линија видео, прогресивно скениран, са максимомом од 60херца.

2000-те

Раних 2000-тих , изгледало је као да ће DVB бити видео стандард за будућност, ипак Бразил и Кина су направили алтернативни стандард који искључује интероперабилност за који се мислило после деценија увелико не-интероперабилни аналогни ТВ пренос.

Технички детаљи

Видео високе резолуције је дефинисан троструко: Број линија по вертикалној линији екрана. Резолуција HDTV-a је

1080 и 720 линија. Регуларна дигитална телевизија има 480 или 576 линија, међутим, пошто је ХД дигитално емитован, њено увођење понекад поклапа се са увођењем ДТВ. Поред тога, данашњи ДВД квалитет није високе резолуције.

Систем скенирања: прогресивно скенирање или испреплитано. Прогресивно скенирање поново исцртава слику када је освежи.

Број фрејмова или поља у секунди (Хз). У Европи чешћи (50 Хз) у САД (60 Хз).720p60 формат је 1280 × 720 пиксела, прогресивно кодирање са 60 фрејмова у секунди (60 Хз).1080i50/1080i60 формат је 1920 × 1080 пиксела, испреплитано кодирање са 50/60 поља, (50/60 Хз) у секунди. Два испреплитана поља формулишу један фрејм, јер су два поља једног фрејма померена.

HDTV Rip

ХДТВ рипoвање је метода за копирање видеа која укључује снимање ХДТВ телевизијске емисије или филмове емитоване на високој резолуцији, често са 5.1 сураунд системом звука. Сминање може бити директно преко рачунара или преко дигиталног видео рекордера. После снимања, видео може бити збијен помоћу различитих видео кодера, као MPEG-4 ili H.264.

У Сједињеним Државама, фер употреба осигурава законито спровођење праксе о прављењу копије за сопствену употребу. Слични закони постоје и у осталим земљама. Општа упетреба израза ‘‘ХДТВ риповање’’ је само по себи у контексту за П2П( Peer to peer) размену података, где се најчешће користи да укаже на квалитет видеа. Продукт ХДТВ риповања је често дистрибуиран преко интернета или копија DVD-ова или VCD-ова. Због тога, власници лиценце су спровели имплементацију протекције да би спречили ову методу пиратерије.У Европи, DVB-риповање је снимање преко сателит декодера попут СКАЈ(SKY). Могу бити ХДТВ или не.

1080p

1080p је скуп рисивера високе дефиниције видео снимања до 1080хоризонталних линија вертикалне резолуције и прогресивног скена, за разлику од испреплетаног, као случај са 1080i стандардом екрана. Израз подразумева аспект широке слике у размери од 16:9, што подразумева резолуцију од 1920 x 1080 често на тржишту као пун ХД.Избор од 1080 линија почиње са Чарлсом Појнтоном, који се почетком деведесетих залагао за коришћење коцкастих пиксела у ХД видео форматима.

Стандарди емитовања

Сваки екран који рекламира 1080п обично се односи на способност да прихвати 1080п сигнале у природној резолуцији, што подразумева да постоји тачно 1920 пиксела у ширини и 1080пиксела у висини и екран не смањује резолуцију на мање резолуције. HD ready 1080p програм, од Digitaleurope, захтева оверену видео подршку код телевизора.То је један од универзалних видео стандарда.

ATSC

У САД, оригинални ATSC стандард за HDTV подржава 1080p видео , али само у оквиру од 23.9,24,25,29.97 и 30 сличица у секунди У Јулу 2008. године, ATSC стандарди су измењени како би подржали H.264&MPEG-4 AVC компресије и 1080p на брзини од 50, 50.94 и 60 сличица у секунди.

DVB

У Европи 1080p25 сигнали су подржани DVB-овим преносним стандардом. За 1080p50 се сматра да ће постати формат емитовања у будућности. 1080p50 емитовање ће захтевати исту пропусност као 1080i50 сигнал у сани 15-20% више него 720p50 сигнал, због повећане ефикасности компресовања.

2160p

2160p је алтернативно име за 4k UHD , резолуцију планирану да се појави у будућим UHDTV продуктима. Број 2160 означава 2160 линија вертикалне резолуције екрана, док слово p означава

прогресивни скен. У прогресивним сликама линије резолуције слике иду од врха до екрана ка дну. Једини формат више резолуције је планирани 8K UHD.

1080i

1080i је скраћеница која се односи на комбинацију резолуције и скен типа, у домену телевизије и видеа високе резолуције. Израт подразумева аспект широке слике, размере 16:9, простране резолуције од 1920x1080.У оквиру скраћенице и представља испреплетани скен. Фрејм се састоји од 2 поља, ОД 1920 хоризонталних и 1080 вертикалних пиксела. Прво поље се састоји од непарног броја ТВ линија , а друго од парних. Стога , хоризонталне линије пиксела у сваком пољу су ухваћене и приказане са једнолинијским вертикалним процепом између њих, тако да линије следећег поља могу да буду испреплетане између њих.

4К

Верал 4К резолуције постоје у дигиталнoj телевизијi и дигиталноj кинематографиji.Термин 4К се односи на хоризонталну резолуцију (уместо вертикалну) ових формата, који су све по налогу 4.000 пиксела.

4К УХД је резолуција 2160 × 3840 пиксела (8,3 мегапиксела, размера 16:9) и један је од две резолуције ултра телевизије високе резолуције, други је 8К УХД који је 7680 × 4320 пиксела пиксела (33,2 мегапиксела) . Оба су усмерене на потрошачима телевизије. 4К УХД има два пута већу хоризонталну и вертикалну резолуцију од 1080п ХДТВ формата, са четири пута више пиксела у целини.

Дигитални биоскоп иницијативни конзорцијум успоставио је стандардну резолуцију од 4096 × 2160 (8,8 мегапиксела, аспецт ратио 17:9 ~) за 4К филмске пројекције. То је природна резолуција за DCI-Compalint 4К дигиталне пројекторе и мониторе; пиксели су изрезани од врха или странама у зависности од односа екрана. ДЦИ

4К стандард има дупло већу хоризонталну и вертикалну резолуцију од ДЦИ 2К, са четири пута више пиксела у целини.

Оптимална даљина за гледање код ХДТВ

Оптимална даљина за гледање ХДТВ је даљина која нам пружа најбоље ХД искуство. Иако су мишљења разликују од резолуције екрана у односу на даљину, истраживања предлажу да је ближе боље од даљег, да би се добило боље искуство. Колико близу ? Најближе што можете да поднесете.

ХДТВ је дизајниран како би кориснику пружио искуство које је реалистичније од медијског искуства телевизијског система, којег је дизајниран да замени. Узбудљиви реализам који ХДТВ покушава да понуди је захваљујући повећаној резолуцији и чињеници да су сетови већи од аналогних сетова. Овај пораст у величини такође повеђава угао гледања. Ова два фактора, већа резолуција и већи визуелни угао доприносе до осећаја присуства. Тако да је коректна дистанца гледања критична за уживање у ХДТВ-у.

Присуство је дефинисано као осећај реалности. Коцепт присуства почео је са Виртуелном реалности(VR) и осталим 3D окружењима. Касније је утврђено да и гледаоци ТВ-а могу да осете присуство. Присуство може бити под утицајем неколико фактора, као што су, техника видео снимања, тачност звука, визуелна и слушна тачност и величина слике( визуални угао) и квалитет.

Идеално растојање зависи од угла камере за снимање слике. Концепт идеалне раздаљине ставља гледаоца у тренутак када хоризонтални угао стегнут екраном је исти као хоризонтални угао снимљен камером.

Ако је угао снимљен камером увек био исти, најпогоднија даљина мозе лако бити изтачуната. Међутим, хоризонтални угао ухваћен камером варира како се жижна даљина камере мења. Ако сензор има фиксне димензије, краћа жижна даљина хвата шири угао, захтевајући од гледаоца да седи ближе екрану.Насупрот, дужа жижна даљина хвата ужи угао, захтевајући од гледаоца да седи даље.

ХДТВ

Када су се први ТВ уређаји високе дефиниције (даље у тексту скраћено: ХДТВ) појавили у продаји, током 1998, донели су прилично узбуђења: филмофилима, обожаваоцима спорта и љубитељима технике. За све то је постојао разлог. Поента реклама, којима су произвођачи наговештавали улаз на врата телевизијског раја, били су: супериорна резолуција и дигитални звук. Са ХДТВ технологијом могао се, такође, гледати филм у свом оригиналном широко екранском формату, без црних појаса, који нервирају поједине гледаоце телевизије. Међутим, многима искуство гледања телевизије са ХДТВ-ом није, стварно, донело новине, нити побољшање. Уместо тога, људи су похрлили у куповину ТВ-а и нашли се окружени конфузним информацијама и преобилним избором. Они који су се упецали на ХДТВ, открили су да слика није оно што су очекивали да ће бити.

Није потребно да ХДТВ буде велик. Овај 26-о инчни телевизор је припремљен за ХДТВ.Срећом, неколико основних чињеница лако је отклонило сву ову конфузију. У овом чланку, покушаћемо да објаснимо скраћенице које су оптицају и нивое резолуције и пружићемо вам увид у промене које су везане за све дигиталне телевизоре. Такође, скренућемо пажњу тачно на оно што је неопходно да знате, уколико размишљате о ХДТВ-у. Аналогно, Дигитално и ХД Годинама уназад, гледање телевизије је укључивало аналогни сигнал и катодне цеви (ЦРТ). Сигнал је настао од континуирано променљивог радио таласа, којег је ТВ преводио у слику и звук. Аналогни сигнал долази до нашег телевизора путем ваздуха, преко кабла или сателита. Дигитални сигнал, као онај са ДВД плејера се конвертује у аналогни када га пустимо преко обичног телевизора. Овај систем је одлично функционисао дуги низ година, али имао је своја ограничења:

Конвенционалне ЦРТ апарати приказивали су, отприлике, 480 видљивих линија пиксела. Они који су емитовали, слали су сигнал са овом резолуцијом, али нису могли да га претворе у довољно добар аналогни сигнал, како би сликом испунили огромне екране.

Аналогне слике су испреплетане – ЦРТ електронски топ шаље боју само свакој другој линије за сваки пролаз преко екрана. На неким телевизорима, преплитање чини да слика трепери.

Конвертовањем видеа у аналогни сигнал губи се на квалитету.

Аналогни телевизор (као што је овај на слици) може да искористи дигитални сигнал само са сетом за конвертовање.

У Америци се тренутно, емитовање мења у дигитално. Дигитални сигнал се одашиље за слику и звук као јединице и нуле, а не као таласи. Емитовање ДТВ (дигитална телевизија), генерално користи УХФ сегмент радио спектра ширине опсега 6 МХз, као што то чине и аналогни телевизори. ДТВ поседује неколико предности:

Слика је и на малим екранима бољег квалитета.

Дигитални сигнал подржава већу резолуцију, тако да ће слика и даље добро изгледати када је гледате на већем екрану.

Видео је прогресиван, пре него испреплетан – на екрану се приказује цела слика за сваки фрејм, уместо да приказује сваку другу ред пиксела.

ТВ станице емитују неколико сигнала користећи исту фреквенцију. Ово је названо мултицастинг.

Ако се они који емитују одлуче на то, могу укључити и интерактивне садржаје или додати информације у ДТВ сигнал.

Даје подршку за ХДТВ емитовање.

ДТВ има још једну, заиста велику, ману: Аналогни ТВ не може декодирати и приказати дигитални сигнал. Када се заврши са аналогним емитовањем, моћи ћете да гледате ТВ на вашем старом поузданом апарату, само ако имате кабловски или сателитски сервис који емитује аналогни сигнал, или ако купите додатни дигитални конвертор. Ово нас доводи до прве велике заблуде када је у питању ХДТВ. Неки људи верују да прелаз на ХДТВ значи да је само потребно купити нови телевизор и да ће аутоматски имати ХДТВ када се престане са емитовањем аналогног сигнала. Нажалост, ништа од свега овога није тачно. ХДТВ је само један део ДТВ транзиције. Погледајмо ХДТВ детаљније, укључујући и то шта га чини другачијим у односу на ДТВ у следећем делу чланка.

Важни ДТВ периоди

јули 2006: Сви нови 25 инчни, или већи телевизори морају имати ДТВ прикључке, или бити припремљени за ДТВ.

1. март 2007: Сви нови 13 инчни, или већи телевизори морају имати ДТВ прикључке, или бити припремљени за ДТВ.

17. фебруар 2009: Предложен крајњи датум укидања емитовања аналогног сигнала.

ДТВ против ХДТВ

Комитет за стандарде емитовања (АТСЦ) је утврдио стандарде за дигиталну телевизију. Ови стандарди укључују на који начин се звук и

слика кодирају и емитују. Они су, такође, установили и неке смернице за различите нивое квалитета. Сви дигитални стандарди су бољег квалитета од аналогног сигнала. ХДТВ стандарди су најбољи од свих дигиталних сигнала.

Стандардни према приказу високе дефиниције

Комитет за стандарде емитовања (АТСЦ) је створио 18 стандардних дигиталних формата за видео. Најлошији дигитални формат је, отприлике, као најквалитетнији аналогни. 18 формата покривају разлике у:

Однос страна - Стандардни телевизори су 4:3 – то значи да су четири пута широки, а три пута високи. ХДТВ има 16:9, слично биоскопском платну.

Резолуција – Најнижи стандард за резолуцију је као на аналогном ТВ-у и може ићи до 704 x 480 пиксела. Највиша ХДТВ резолуција је 1920 x 1080 пиксела. ХДТВ може приказати отприлике десет пута више пиксела него аналогни ТВ уређај.

Брзина приказа слике –Брзина приказа слике објашњава колико пута се у секунди појави комплетна слика на екрану. ДТВ брзина приказа слике се завршава на ознаци “и” (испреплетан) или "п" (прогресиван). ДТВ брзина приказа слике иде од 24п (24 слике у секунди, прогресивно) до 60п (60 слика у секунди, прогресивно.)

Многи од ових стандарда имају потпуно исту сразмеру и резолуцију – њихова брзина приказа слике и варира од једног до другог. Када чујете да је неко поменуо “1080и” ХДТВ, он у ствари говори о природној резолуцији 1920 x 1080 пиксела, који приказује 60 слика у секунди, испреплетаних.

Онима који емитују на располагању је да одлуче који ће од ових формата користити и да ли ће емитовати у високој дефиницији – многи већ користе дигиталне и високо дефинисане сигнале. На произвођачима електронике је да одлуче коју ће ширину и резолуцију њихови телевизори користити. На потрошачима је да се одлуче за резолуцију и још важније од тога да купе нову опрему која је базирана на тим стандардима. Све до датума предвиђеног за прекид аналогног сигнала, емитовање има на располагању два канала путем којих се шаље сигнал – канал за аналогни, и “виртуелни” канал за дигитални сигнал. Тренутно, гледаоци могу да користе дигитални ваздушни сигнал само ако су им телевизори наштимовани за пријем виртуалног дигиталног канала. Када се заврши са аналогним емитовањем, једини сигнал који се може примити путем ваздуха биће дигитални. Ипак, иако је дигитални сигнал бољег квалитета од аналогног, он није обавезно и високо дефинисан. ХДТВ је, једноставно, најквалитетнији у односу на све ДТВ стандарде. Али да бисте видели високо квалитетну

слику и чули пратећи Долбy дигитални звук морате рачунати на две ствари. Прво, станица мора емитовати високо дефинисани сигнал. Друго, морате имати одговарајућу опрему да бисте примили тај сигнал. У следећем пасусу видећемо како добити ХДТВ сигнал.

MPEG-2

ДТВ обично користи МПЕГ-2 кодирање, индустријски стандард за ДВД да компресује сигнал до разумне величине. МПЕГ-2 компресија смањује величину података на око 55:1, тј уништава већину визуелних информација, али то људско око неће ни регистровати као недостатак.

Шта купити?

EDTVКада будете куповали приметићете да неки ТВ апарати имају ознаку ЕДТВ (побољшана резолуција). ЕДТВ није један од дигиталних формата – то је опис нивоа квалитета слике који се може добити. ЕДТВ може произвести бољи квалитет него СДТВ, али то није ХДТВ сет. Већина ЕДТВ-а су равни ЛЦД екрани или плазма екрани.

DTV emisija je značajna stvar, ali to nije i prva promena u TV emitovanju. Tokom 1946, Nacionalni komitet za sistem televizije (NTSC) je počeo sa uvođenjem standarda za emitovanje na američkom području. Tokom 1953, NTSC standardi su se promenili za prijem boje na ekran, a tokom 1984, izmena je bila uvođenje stereo zvuka.

Ove promene su bile drugačije od onih vezanih za DTV, zbog toga što su bile kompatibilne i sa zastarelim sistemom – možete gledati novi signal i na svom starom televizoru. Sa DTV-om potrebna vam je neka nova oprema, a

oprema koju ćete odabrati će uticati na to da li možete primiti i gledati visoko definisani signal.Kada počnete sa kupovinom imajte na umu da HDTV zahteva tri komponente:

Emitera, kao što su lokalna, kablovska ili satelitska HDTV stanica Mogućnost da primite signal putem antene, kabla ili satelita HDTV uređaj

Ако купите "спреман за ХДТВ" уређај потребан вам је и пријемник за високо дефинисани сигнал.

Већина се почиње са уређајем. Можете одабрати:

Интегрисани ХДТВ комплет, који има уграђен дигитални тјунер, познат као АТСЦ. Ако станица у вашој близини емитује у ХДТВ можете се додати и антену у комплет и гледати програм те станице у високој дефиницији

"Спреман за ХДТВ" апарат, назван још и ХДТВ монитор, који у себи нема ХДТВ тјунер. ХДТВ спремни уређаји обично имају НТСЦ (и/или ПАЛ) тјунер, тако да још увек можете примати аналогни сигнал. Ово је опција за оне који желе да користе ХДТВ могућности касније, а нису финансијски спремни за ХДТВ. Квалитет слике ће и даље бити бољи него на старом ТВ-у, али неће бити високо дефинисан све док не набавите ХДТВ пријемник.

Дизајн и изградња ХДТВ-а који може приказати све АТСЦ формате је буквално немогућ. Из овог разлога, ХДТВ има једну или две природне

резолуције. Када телевизор прими сигнал, он ће развући сигнал да се уклопи у природну резолуцију и уклонити преплитање ако је то неопходно. Једно од златних правила куповине је изабрати сет са резолуцијом која ће одговарати сигналу, који планирате да, најчешће, користите. Филмофили ће, вероватно, изабрати највећу могућу резолуцију. Љубитељи спорта ће желети пријем најбржег могућег приказа слике.

Ако примате сигнал који има знатно нижу резолуцију од оне коју ваш екран може да прикаже, сви екстра пиксели неће вам помоћи да слика изгледа боље. То је један од разлога зашто је већина људи који су купили ХДТВ била разочарана квалитетом слике – постојећи аналогни сигнал, једноставно, нема довољно могућности за приказ детаља да би то изгледало боље. Како се емитовање буде мењало у правцу дигиталног сигнала овај проблем ће полако нестајати.

84-инчни ХДТВ плазма ТВ

Када пронађете ХДТВ са величином екрана, сразмером и резолуцијом коју желите потребно је да утврдите да опрема коју поседујете функционише једна са другом. Ако већ имате ДВД плејер, конзоле или другу опрему, уверите се да их можете повезати на ТВ директно или преко аудио/визуелног пријемника. Већина ХДТВ има високо дефинисани мултимедија интерфејс (ХДМИ), конекторе, који могу превести аудио/визуелни сигнал кроз ТВ без компресије, тј. губитка. У неким случајевима, можете користити адаптере како бисте вашу опрему повезали.

Када изаберете уређај и инсталирате га у ваш дом, потребно је да примите сигнал. Да бисте то учинили можете користити:

Са антеном можете имати дигиталну телевизију бесплатно. Овај модел “Зенитх” најбоље ради са УХФ аналогним и ДТВ сигналом.

Антена – Зависно од локације у односу на станицу коју желите да гледате, сет под називом “зечје уши” може бити користан, али је потребно да имате излаз на кров или таван како бисте ту сместили антену. Можете купити антену која је специјално прављена за пријем дигиталног сигнала, али било која поуздана ВХФ/УХФ антена ће користити.

Кабл – Имајте на уму да дигитална кабловска није исто што и ХДТВ. Потребно је да проверите са провајдером да вам он каже који пакети укључују и ХДТВ станицу. Такође, потребна вам је кабловска кутија или кабл картица како би ваш телевизор примио и декодирао сигнал.

Сателит – Као и са кабловском проверите код добављача да објасни које станице користе ХДТВ сигнал. Можда ће вам бити потребан другачији сателитски тањир и тјунер који ће примити ХДТВ сигнал путем сателита.

РЕЦ. 709

ITU-R препорука BT. 709, је познатија по скраћеници Rec. 709 или BT. 709 која стандардизује формат телевизора високе резолуције, размере 16:9. Прво издање овог стандарда одобрено је 1990.године.

Rec. 709 односи се на ХДТВ системе који имају око 2 милиона лума узорака по фрејму. 709 има два дела :

1. састоји се од 1035i30 и 1152i25 система. Систем 1035i30 је сада већ застарео , превазишли су га системи 1080i и 1080p коцкастих пиксела. Систем 1152i30 је био коришћен у Европи као део експерименталне опреме и никада није пуштен у продају.

2. састоји се од тренутних система са коцкастим пикселима, 1080i и 1080p.

Rec. 709 прецизира следеће рејтове: 60Hz, 50Hz, 30Hz, 25Hz и 24 Hz.

Почетна аквизиција је могућа у испреплетаној или прогресивној форми.

Rec. 709 кодирање користи SMPTE нивое где су црни дефинисани као 8-битни интерфејс код 16, а бели као 8-битни интерфејс код 235.Интерфејс кодови 0 и 255 се користе за синхронизацију и забрањени су у видео подацима.