marksizam u svetu br. 1 - revolucija i kontrarevolucija u Čileu - 1974

Revolucija kontrarevolucija u Čileu

Henri Lefebvre:Reprodukcijaodnosaproizvodnje

Lelio Basso:Rosa Liixemburgdijalektikarevolucije

brojjanuar

1974

MARKSIZAM U SVETU, časopisprevoda iz strane periodike i knjiga

Glavni i odgovorni urednik

Miloš Nikolić

RedakcijaDavid Atlagić, dr Miroslav PečujlićIvan Salečić, dr Vanja Sutlić, dr ArifTanović i Hot: Ukšin

LektorMarija Vukovič

Oprema i tehničko uređen1 e

Vladana Cvetanović

Izdavač: Izdavački centar „Komu-nist", Trg Marksa i Engelsa 11,11000 Beograd

Časopis izlazi mesečno. Cena poje-dinom primerku 20 dinara. Godišnjapretplata 200 din. — za inostranstvoUSA dol. 20. Žiro račun: 60801--601-3385

Štampa BIGZ

Na osnovu mišljenja Republičkogsekretarijata za kulturu, broj 413--806/73-02, od 5.12. 73. oslobođenoporeza na promet

ČASOPIS PREVODA IZSTRANE PERIODIKE IKNJIGA

GODINA I 1974.BROJ 1

SADRŽAJ

Povodom pokretanja časopisa 3

U ovom broju ............................................ 5

REVOLUCIJA I KONTRARE-VOLUCIJA U ČILEU

Miroslav Pečujlić:

JURIŠ NA NEBO..................................... 10

PORUKE ČILEANSKE DRAME 15

Salvador Attende:

ČILEANSKI PUT USOCIJALIZAM ........................................ 22

Luis Corvalan :NARODNA VLADA ................................ 30

Yves Kerhuel:

POBUNA BURŽOAZIJE .. 38

Alain Wallon:

RADNICI I VLADA NA-RODNOG JEDINSTVA.... 55

Alain Joxe:

ČILEANSKA ARMIJA . . . . 73

RAZMIMOILAŽENJALEVICE .................................................... 82

Kyle Steenland:

DVE GODINE ..NAROD-NOG JEDINSTVA" ................................ 97

TRI GODINE ALLENDE-OVE VLADE (HRONO-LOGIJA) ................................... 110

MARKSIZAM O SEBI

Henri Lefebvre:REPRODUKCIJA ODNOSAPROIZVODNJE .................................... 117

PORTRETI

Lelio Basso :ROSA L UXEMB U RG-DI-JALEKTIKA REVOLU-CIJE .......................................... 141

RECENZIJE

V. Kondratjev. Naučno-tehničkiprogres i problem kadrova u „tre-ćem svetu". P. Trzeciak : Socijalizami naučno-tehnička revolucija. M.Borowy. Tehnologija i sistem vred-nosti. V. B. Supjan: Stručno-kva-lifikaciona struktura radne snageu uslovima naučno tehničke revo-lucije. O. V. Martisin: Socijalizam

nacionalizam u Africi. J. Sumbat-

jan\ Država socijalističke orijen-tacije: suština, zadaci i funkcije.

RECENZIJE

167

J. A. Krasin: Markuzijanstvo ućorsokaku Protivrečnosti. E.

Stan-

čev: Neotrockizam — permanentnona strani reakcije

151ANOTACIJE

3

POVODOM POKRETANJA ČASOPISA

Odavno se oseća potreba za časopisom u kojem bi bili objav-ljivani prevedeni radovi iz marksističkih i drugih progresivnih pe-riodičnih publikacija, koje u velikom broju izlaze u svetu.

Časopis koji pokrećemo nastojače da odgovori toj potrebi.Njegova uloga je da obaveštava o rezultatima istraživanja, idejamai usmerenosti savremenih marksističkih i drugih progresivno ori-jentisanih pisaca u svetu, koji nastoje da dođu do teorijskih odgo-vora na pitanja od suštinskog značaja za uspešnu revolucionarnuborbu proletarijata protiv odnosa i ideologije građanskog društva,u nacionalnim i internacionalnim okvirima.

Različiti istorijski, ekononiski, politički i kulturni razlozi svakekonkretne društvene situacije neminovno stvaraju i određene razlikeizmeđu različitih orijentacija unutar savremenog marksizma. Stogaje razumljivo što će u ovom časopisu Redakcija objavljivati i onetekstove u kojima obrada pojedinih aspekata, pa nekad i pristupsamom problemu nisu u skladu sa njenom idejnom i teorijskompozicijom. Prvo, zbog toga što to omogućuje upoznavanje sa pokre-tima i idejama koje se svrstavaju na stranu komunističkog oprede-ljenja u idejnoj i političkoj borbi; drugo, što se na taj način proši-ruje osnova za kritički dijalog sa takvim shvatanjima i u našoj sre-dini i umanjuje prostor za manipulaciju i, treće, što se uvećavaprostor za idejno-kritički dijalog sa stanovišta naših osnovnihopredeljenja za samoupravne društveno-ekonomske odnose i naci-onalnu ravnopravnost. Verujemo, takođe, da će izlaženje časopisapomoći širem upoznavanju predstava koje se u progresivnim po-kretima i sredinama formiraju o razvoju našeg sistema društveno--ekonomskih i političkih odnosa i celokupno>?i razvoju, našta ćeRedakcija časopisa obratiti posebnu pažnju.

U nastojanju da ostvari širi pristup problemima o kojimaje reč u prevedenim i preuzetim radovima, Redakcija će objavlji-

vati i stavove i mišljenja jugoslovenskih autora-marksista, kaoi svoje kritičke beleške. Isto tako, jednom ili dva puta godišnjeobjavljivaće posebne brojeve u kojima će sa idejnog i teorijskogstanovišta Saveza komunista, podvrgavati temeljnoj kritičkojanalizi pojedine probleme i teme o kojima se u svetu vode disku-sije i koje su, makar i u delovima, prenošene u časopisu.

Predajući čitaocima prvi broj, očekujemo podršku, saradnju ikritiku.

5

U OVOM BROJU

Dva osnovna razloga rukovodila su Redakciju da temu „Revolu-cija i kontrarevolucija u Čileu“ istakne kao glavnu u prvom brojučasopisa. Naime, namera je Redakcije da važnija aktuelna zbivanjau međunarodnom radničkom pokretu prati odgovarajućim teorijskimprilozima i na taj način ukazuje na povezanost revolucionarneteorije i prakse, a to nam upravo pružaju čileanska zbivanja i njihovaistorijska pouka. Jer ono što se u Čileu događalo u toku poslednje trigodine nesumnjivo prevazilazi granice te nemnogoljudne zemlje,stešnjene između surovih Anda i nemirnog Pacifika. Čileanskazbivanja od dolaska na vlast koalicije levih partija 1970. godinepa do njenog nasilnog obaranja od strane vojne soldateske aktuelizujugotovo sva značajnija pitanja revolucionarne strategije, na primer:parlamentarni put u socijalizam i njegove mogućnosti u skloputakozvane frontističke strategije (koalicija levih partija, odnosnonjenih vrhova), koja ne predviđa revolucionarnu, istorijsku samo-aktivnost (da upotrebi/no taj Marksov pojam) širokih slojevaradništva; pitanje političkog i socijalnog savezništva i uloga sitneburžoazije; odnos osvojenih pozicija u političkoj vlasti i snageprivatnog, nenacionalizovanog kapitala; odnos osvojenih pozicijau političkoj vlasti i armije koja nije revolucionarno transformisana;imperijalizam SAD, međunarodni kapital i revolucionarne proceseu pojedinim zemljama itd.

Upravo zato je iskustvo Čilea bilo povod da se u mnogim zem-ljama intenziviraju diskusije o pitanjima revolucionarne strategije.Zbog toga je Revolucija i kontrarevolucija u Čileu prva u nizutema koje će biti posvećene pitanjima strategije revolucije. Većće u februarskom broju biti objavljeno nekoliko tekstova koji sena osnovu čileanskog iskustva, a i nezavisno od njega, bave strate-gijom radničkog pokreta Italije, dok će u narednim brojevimačitaoci biti upoznati sa razmatranjima radničke strategije u Fran-cuskoj i Engleskoj.

U ovom broju nastojali smo da izborom tekstova obuhvatimosve sa stanovišta revolucije i kontrarevolucije značajnije aspekterazvoja Čilea, od dolaska Salvadora Allendea na vlast do njegovogtragičnog kraja. Tako smo u posebnim člancima izneli osnovne,strateške stavove levih partija (pre svega komunističke i socijali-stičke), zatim držanje i aktivnost radničke klase, buržoazije, sitneburžoazije i armije. Kao što smo u uvodniku nagovestili, uza svakuglavnu temu dajemo i prilog jugoslovenskog autora. U ovom slučajupublikovali smo političku ocenu koju je odmah posle nasilnogsvrgavanja legalne čileanske vlade dao predsednik Tito, članakMiroslava Pečujliča i diskusiju za Okruglim stolom „Komunista1' :Poruke čileanske drame.

U rubrici Marksizam o sebi objavljen je prvi deo teksta HemijaLefebvrea Reprodukcija odnosa proizvodnje, dok će nastavakbiti publikovan u narednom broju. Ovaj tekst, koji razmatra jednuod veoma važnih, mada nedovoljno istraženih teorijskih tema, ustvari je prvo poglavlje iz Lefehvreove poslednje knjige pod naslovomLa survie du capitalisme (Ed. Anthropos, 1973).

U rubrici Portreti objavljena je uvodna glava iz studije LelijaBassa o Rosi Luxemburg.

Rubrike Prikazi i Bibliografije zaključuju ovaj broj časopisa.Treba, na kraju, napomenuti i to da će Redakcija časopisa

nastojati da o svim inostranim autorima čiji će se prilozi objavlji-vati na stranicama časopisa pruža čitaocima najosnovnije biograf-ske podatke. Međutim, to neće moći biti uvek učinjeno u istom brojučasopisa. Tako će, na primer, biografski podaci za autore čiji suprilozi objavljeni u ovom broju biti dati u jednom od sledećih brojeva.

Revolucijai

kontrarevolu-cija u Čileu

8

Već drugog, ili trećegdana nakon skupa nesvrsta-nih izgubili smo jednog odnajvernijih članova nesvrsta-nosti — izgubili smo Čile.Blagodareći pomoći među-narodne reakcije i imperija-lizma svrgnuta je tamo legal-na vlada i od plaćenih gene-rala zverski je ubijen velikičovjek, naš veliki drug Aljen-de. To je bio odgovor im-perijalizma na našu konfe-renciju. Mi znamo šta toznači. Ali, znamo i to da ćeu Južnoj Americi lik Aljenđeai njegova žrtva biti kao za-stava u daljoj borbi narodaJužne Amerike za njihovaprava i mesto u svijetu kakvoi zaslužuju.(Iz govora predsednika Titau Osijeku, 14. septembra1973)

9

Dr Miroslav Pečujlić

JURIŠ NA NEBO

Nasilno je prekraćcn život čileanskom socijalizmu i njegovominspiratoru i arhitekti Aljendeu. Narod koji je revolucijom sebidao ubrzanu snagu kretanja izvlačeći se iz siromaštva i podređe-nosti, silom se vraća u minulu epohu. Trka između revolucije ikontrarevolucije za ovaj ciklus je verovatno završena; jedan odnajisturenijih talasa socijalizma je zaustavljen.

Društvo se vratilo svom najstarijem obliku: drsko otvorenojvladavini sablje.

Ali tragični događaji koji su se oko Čilea ovih dana splelinisu slučajni kao iznenadni udar groma, niti predstavljaju izo-lovan događaj, samo epizodu. Teška zavesa istorije se otvorilai pre nego što se spusti treba izvući veliku pouku koja se poka-zala. Najmanje što revolucionarni pokret može da učini je dana tome iskustvu izoštri svoja duhovna oružja, da sabere građuza budućnost, plaćenu tako velikom ljudskom cenom.

Lice revolucije koje je još juče zračilo nadom, zamenjeno jevarvarskim likom. Koji je to splet socijalnih sila koji stoji izate tragične zamene likova?

Koja je poruka tog juriša na nebo?To nije bio jednosiavno vojni puč na koji smo svikli kao na

uobičajen dekor užarenog društvenog tla Latinske Amerike. De-šifrovanje tih socijalnih zbivanja, moći i nemoći, anatomije jednogod najžešćih klasnih sukoba decenije, jedan je od prvenstvenihzadataka.

Trka između revolucije i kontrarevolucije

Meseci koji su protekli bili su vreme sazrcvanja radničkeklase i plebejskih masa, buđenja jedne nove snage. Radnici supreko svojih komiteta počeli da preuzimaju u ruke upravljanjeproizvodnjom u fabrikama koje su upravljači napuštali.

10

Ekonomska moć počela je da prelazi u njihove ruke. Upredgrađima, gradskim rejonima, selima nicali su komiteti rad-nika, seljaka i omladine koji su počeli da preuzimaju snabde-vanje, da organizuju ceo onaj život koji su vladajuće grupacijeparalisale, zaustavile. To su bili osobeni organi narodne vlasti.To je jedna nova kičma društvene moći uporedo sa parlamentom,sa starim državnim aparatom koji se grčevito održava u službiburžoaskog poretka. U samoodbrani pred terorom koji je počeoda besni radnici i omladina su se naoružavali. Na pomolu jebila nova oružana snaga revolucije spremna da štiti njene početnetekovine (ukidanje stranog kapitala, krupne privatne svojine,podelu zemlje seljacima itd.). Spontano, u vatri socijalne borbeplebejske mase delovale su po klasnom instinktu. Počela je, iakotek u klici, da se formira jedna nova socijalna snaga u bazidruštva: fabrikama, selima, predgrađima, snaga koja je ugrozilatemelje svojine, privilegija. Politički život više se nije odlučivaosamo u parlamentarnim manevrima vrhova političkih stranaka.

Dok su mase prigrlile perspektivu koja se otvorila i počeleda se bave socijalnim problemima, dotle su se stare sile društva,grupisale, skupile, pribrale, spremale za udar.

Nasuprot radikalisanom radništvu, plebejskim masama,veoma brzo se formirao veliki socijalni blok kontrarevolucionarnihsnaga. Njegovo jezgro je tanak sloj kompradorske buržoazije(u službi stranog kapitala) i zemljovlasnika. No, to nije sačinja-valo najbrojniju snagu bloka.

Masovnu bazu kontrarevolucije činili su srednji gradski slo-jevi (sitna buržoazija) brojni malograđanski staleži — zanat-lije, kamiondžije, činovnici, osoblje usluga, nastavnici koji suobustavili nastavu, lekari koji odbijaju lekarsku pomoć, itd. Tosu široke socijalne grupacije u relativno povlašćenom položajukoje nisu bile spremne ni na najmanju žrtvu, na gubitak nijednoggrama privilegija. To je bila velika socijalna vojska koja je okre-nula leđa socijalizmu i prešla na drugu stranu, koja je paralisalaceo organizovan život društva. Bili su prevrtljivi više nego štosu prilike zahtevale.

Udar hunte bio je samo poslednji čin nasilnog rešenja togvelikog socijalnog dvovlašča. To je bila sociološki prostudiranakontrarevolucija koja računa sa psihologijom društvenih grupa,uskim klasnim interesom i suženim vidikom.

Vojska je i pre puča polako ali kao magnetom privučenaklizila na stranu kontrarevolucije. Ona je hapsila, nasilno raspu-štala radničke komitete koji su preuzimali upravljanje proizvod-njom u fabrikama koje su upravljači napuštali. Izvršila je udarna radničku moć, preprečavala joj je put. Ona je mirno posina-trala i tolerisala beli teror koji je fašistička udarna pesnica zapo-čela i koji je sistematično uništavao najaktivnije kadrove. Najzad,svoje lice termidirske reakcije vojna hunta pokazala je odmah

11

posle puča. Malo ima primera ovako otvorene brutalnosti, lovana socijaliste; marksizam je žigosan kao atentat na društvo.Njen prvi akt je ukidanje vladinih komisija koje su kontrolisalei vršile racionirano snabdevanje koje je išlo u prilog radničkimmasama.

Ponovo se pokazalo : kada je do temelja ugrožena moć,svojina, ekonomsko gospodstvo vladajućih klasa, one ne prezajuni od primene krajnjih sredstava: upotrebe vojne sile. Fascini-rajuće je kako liberalna građanska demokratija oduševljeno apla-udira fašističkim ruljama, kako se lako oslobađa bogova koje jestvorila i slavila — demokratije, slobode i ustava. Izgubljenaneposredna politička vlast (kontrola) za nju je manje zlo u pore-đenju sa proleterskom pretnjom. Mač koji treba da je zaštitivisi ujedno i nad njenom sopstvenom glavom. Ali, neka se skinei kruna da bi se zaštitila kesa.

Ali delovao je još jedan i odlučujući činilac bez koga se nemože razumeti ceo tok. To je intervencija spoljašnjeg faktora.Čile je postao simbol težnje za nacionalnom suverenošću, samo-stalnošću, htenja da narod odlučuje o vlastitoj sudbini. Jer stranikapital je samo za 40 godina izvezao onoliko materijalnih vred-nosti koliko je ukupno stvoreno u Čileu za 200 godina. Neo-kapitalizam, imperijalistički hegemonizam na talase zahteva rad-nih masa za većom socijalnom pravdom i ravnopravnošću, izstraha pred socijalizmom i emancipacijom, odgovarao je više-strukom intervencijom. Privredna blokada, obaranje cena bakrana svetskom tržištu, stotine nevidljivih poteza stavljalo je i svetskotržište u funkciju kontrarevolucije, stezalo je obruč oko vrata.Multinacionalne kompanije postale su centar paukovih intriga.Najrazvijenija sila građanskog sveta pojavljuje se kao kočnicasvakog revolucionarnog preobražaja, kao svetski žandarm. Uda-ren je šamar nesvrstanosti.

Dve velike ideje vodilje na ovom tlu: krajnje radikalna ido ekstremizma dovedena taktika Gevarae Ernesta (Če Gevare),i mirna ustavno-parlamentarna Allendeova poražene su. Pora-žene su jer su pred sobom imale i svetsku silu kontrarevolucijekoja zahteva poslušnost i pokornost.

Sarno vojska rođena u revoluciji može da je brani

Istorija nije pravična i mnogi poleti mogu da budu privre-meno zaustavljeni. No nezavisno od ishoda oni su most premabudućnosti ako predstavljaju pokušaj odgovora na neke univer-zalne dileme čovečanstva. Oni koji nisu spremni na poraze uborbi nikada neće pobediti. Dve su, osobito vredne pouke kojeimaju opšti značaj.

12

Prvo, ograničen domašaj u korišćenju isključivo parlamen-tarnih institucija za revolucionarne, duboke društvene promene.

13

Cela stara državna mašinerija ne može se prosto primeniti kaoglavna poluga u službi revolucije. Mora se formirati vlastitadruštvena snaga, kontrasnaga, sila organizovana za revolucio-narne promene koja će imati moć da nametne rešenja, svojualternativu. Kada je, umesto relativno mirnih i ograničenih pro-mena počelo naglo zaoštravanje klasne borbe, ona se ne zadržavasamo u okviru parlamentarnih institucija. Iluzija je da se kontra-revolucija može pozivati na red, lojalnost, poštovanje opšteginteresa, poštovanje pravila demokratske igre. Vera u neutralnostvojske, u okolnostima oštrog klasnog sukoba, pokazala se kaoiluzija. Samo vojska koja je rođena u revoluciji može revolucijuda brani, da bude na njenoj strani.

Aljende je svojom mudrošću državnika bio duboko u pravušto je poštovao ustavne okvire, mirni put, što nije želeo da iza-zove građanski rat na šta je bio provociran. Autor ovih redovaimao je tu veliku privilegiju da razgovara sa tim velikim — obi-čnim čovekom, El Čičom, i da razume i veličinu i gigantsketeškoće njegovog pokušaja. Koncepcija mirnog puta ne može sedovesti u pitanje, ali je ona očito toliko složena i mora se kombi-novati sa revolucionarnim metodama, prema samom ritmu revo-lucije. No, najvažnije iskustvo od svega je da se mora formirativlastita socijalna snaga, pre svega radnika, u fabrikama, selima igradovima. To je spontano u klici gotovo samo od sebe počeloda se formira. Ali u tome se zakasnilo iz straha da se ne izađevan ustavnih okvira. Revolucionarne snage su izgubile trku savremenom — kontrarevolucija je bila brža. Otišlo se u isti mahi predaleko i premalo.

Drugo, potpuno se otvorio i postao vidljiv velik i nerešenproblem odnosa između radničke klase i njenih socijalnih saveznika.Ona se našla ogoljena, odsečena od drugih društvenih grupa.Lenjinov način mišljenja ostaje nenadmašan obrazac revolucio-narne taktike. On je veoma dobro znao da o sudbini ruske revo-lucije ne odlučuju samo radnička klasa, već i gigantska masasrednjih slojeva niskog seljaštva. Stoga je izvršio dubinsku,rendgensku, analizu svih njegovih slojeva, njegovog ponašanjai iz toga izveo zaključke o potiskivanju jednih, neutralisanju dru-gih, privlačenju trećih grupa. Moderni radnički pokret u sasvimnovim okolnostima duboko promenjene socijalne strukture, moraizgraditi strategiju socijalne akcije prema tim brojnim grupama.One se ne smeju ni odbaciti od sete, niti se može računati naan blok savez sa njima.

Neophodne su nove lozinke, parole, programi koji će zasećii u njihove redove, diferencirati ih. Potrebna je strategija koja ćene samo potiskivati već i pridobijati one grupe bez kojih modernodruštvo ne može da živi, grupe koje imaju dvostruku dušu ikoje se mogu naći u savezu sa klasom proizvođača, ali i u savezusa monopolima.

Pitanje velikog istorijskog bloka moći radničke klase i inteli-gencije, posebno je jedno od ključnih, presudnih u tom sklopu.

* * #

Svet ne vredi proklinjati. Onaj koji želi da ga menja moraga spoznati i boriti se unutar njega. Epilog ove drame samo jeprolog u buduće borbe za socijalizam. Poražene u jednoj fazijaviće se snage u sledećoj. Čileanski socijalizam, taj veliki simbolsada stoji u redu sa Pariškom komunom, Španijom. Na idejirevolucije koja odbija da umre hiljade revolucionara će se formi-rati. To su te velike istorijske „štafete revolucije”, preko kojihse jedino, u pobedi i porazu, svet menja. Jer, uostalom, ne možese potpuno vratiti na staro. Niz plodova revolucije ostaje. Njeninspirator,. Aljende, tragičan je i veliki lik Čoveka koji se hrabrouhvatio ukoštac sa silama za koje je unapred znao da su bilegotovo nesavladive i da ga mogu uništiti.

Umro je da bi ideja revolucije, socijalizma, živela. Ostao jenapet i gord luk prkosa i revolucionarnog dostojanstva.

(„Politika", 23. septembar 73)

15

Okrugli sto „Komunista”:

PORUKE ČILEANSKE DRAME1

Dr Ljubomir Paligorić:

Pitanje koje se postavlja u ovim trenucima kad se u Čileuodigravaju tako tragični događaji jeste: kakav je zaokret učinjenu ovoj zemlji, kakve su promene u pitanju — koje snage su nadelu?

Za tri godine vlada je ostvarila ogroman korak u izmeniekonomije i društvene strukture. Teška industrija i rudarstvoprešli su u državne ruke (ugalj, bakar, gvožđe, salitra, jod, itd.).

Isto tako, nacionalizovane su banke, sprovedena agrarnareforma. Spoljna trgovina je takođe prešla u državne ruke. Vladaje uspela da se izbori za radničko upravljanje u državnim i mešo-vitim preduzećima. Najzad, ona je otvorila Čile prema svetu —uspostavila odnose sa Kubom, NR Kinom i drugim zemljama i,konačno, svoje međunarodne odnose i akcije odlučno usmerilaputem politike nesvrstavanja.

Ni jedna zemlja, koliko je poznato, nije u tako kratkom rokuu okvirima buržoaske demokratije uspela da nenasilnim putemostvari tako duboke promene i postigne takve ekonomske rezul-tate. Nikad u istoriji Čilea ni jedna vlada nije u toj meri moglada se poveže sa najširim slojevima kao što je to pošlo za rukomvladi Narodnog jedinstva. Na scenu je stupio društveni slojkoji nikad nije imao značajnijeg uticaja na politički život. Pred-sednik Allende ne bi ni mogao računati sa mogućnostima mirnogsocijalističkog preobražaja da nije uza se imao tu masu — štomu je omogućilo da u pravcu socijalističkih perspektiva iskoristii tradicije građanskog demokratizma u ovoj zemlji.

1 Ovde prenosimo sa stranice „Komunista” delove izlaganja po-jedinih učesnika iz razgovora za Okruglim stolom „Komunista11. Zbogmalog prostora nismo mogli preneti izlaganja u celini, niti izlaganja svihučesnika.

16

Koalicija Narodnog jedinstva je bila bez smnnje ideološkiheterogena grupacija, a poslednjih se godina i ozbiljno razilazilau pogledu taktike suprotstavljanja kontrarevoluciji. To je, inače,bila velika snaga socijalizma u Latinskoj Americi koja je tradicio-nalno, poslednjih decenija dobijala oko 30 odsto glasova na izbo-rima. U toj koaliciji komunisti su bili najjača snaga — inače,druga politička partija u zemlji, posle Demohrišćanske. Socija-listička partija je imala velike plime i oseke u svojoj istoriji alije bila i nezavisna od međunarodnih centara u radničkom pokretu.Treća partija u sklopu vlade narodnog jedinstva je Radikalna,zatim Socijal-dejnokratska, MAPU itd.

Vlada Narodnog jedinstva nije mogla obezbediti osnovnifaktor koji je mogao sprečiti eskalaciju kontrarevolucije: nijeformirana jedinstvena masovna organizacija, što su učinile sveprethodne revolucije u svetu. Svako je delovao u masama zanarodno jedinstvo, ali i za svoj uticaj. Postojali su, doduše, ko-miteti narodnog jedinstva, koji su se pretvorili u organe za odlu-čivanje, na primer, o nekim sitnim dnevnim potrebama snabde-vanja, dok kardinalna pitanja nisu rešavali. Tek krajem 1972. go-dine, stvaraju se masovne organizacije, kao što su komiteti buduć-nosti, industrijski kordoni itd. To su bila spontana sredstva od-brane radničke klase od naleta buržoazije koja, kao klice novevlasti, nisu imala vremena da se razviju. Kontrarevolucija ih jepretekla.

Jure Bilić:

I ova revolucija — njen uspon i pad — potvrđuje Marksovutezu: svakoj revoluciji prijeti opasnost od vlastite birokratijei od kontrarevolucije. To se nije moglo izbjeći ni u Čileu.

Ipak, birokratija nije bila osnovna opasnost za socijalističkurevoluciju u Čileu koja je prvi put u historiji radničkog, socija-lističkog i komunističkog pokreta provođena na miran, parla-mentaran način. U tojn je — vjerojatno — bila njena snaga, alii slabost (. . .)

Osim nacionalizacije koju je provela vlada Narodnog je-dinstva, poboljšanja socijalnog položaja najširih slojeva društva— rekao bih i: plebejskih masa ili bar jednog njihovog dijela —i osim nacionalizacije inostranih kompanija, Ailendeova vladanije mogla ostvariti svoje planove. Ona je željela da nastavinacionalizaciju, socijalne i ekonomske promjene, ali nije mogla.Opozicija je to sprečavala svim sredstvima.

Socijalistička vlada je tako stala u razvijanju revolucije.U početku, ona je srednjem sloju davala materijalnu pomoć,davani su povoljni krediti da bi taj sloj i ekonomski oživio, dabi se politički vezao za snage koje su rješavanje problema čile-anskog društva vidjele u uspjehu socijalističke revolucije.

17

Međutim, taj srednji sloj, kada je dobio ekonomsku pomoćdruštva, države, počeo je da se „kapitalizira14, teži višim klasnimpozicijama. Ti slojevi sve više su ustajali protiv dalje naciona-lizacije, počeli su se okretati protiv vladinog kursa.

Došlo je ne samo do političkog otpora socijalnih strukturakoje su imale ekonomsku moć, nego je naviješten i pravi ekonom-ski rat. Stvarane su ekonomske teškoće, u prvom redu inflacijom,izazivalo se opadanje proizvodnje i zaposlenosti, čak se pokušavalokorumpirati jedan dio radničke klase. Stvaran je haos u ekonom-skom životu zemlje, a to je dovodilo i do slabljenja političkihpozicija socijalističke vlade.

Vanjski faktori — imperijalizam — činili su sve da otežajusituaciju. Stalnim i sistematskim djelovanjem izvana čileanskodruštvo je izlagano upornim i snažnim udarima i podrivanju.Da nije bilo uplitanja izvana, revolucija bi nesumnjivo svladalaunutrašnje otpore i pobijedila bi.

Kako su se tim subverzijama suprotstavljale vlada i društvenesnage koje su nju podržavale? Po svaku cijenu su htjele poštivatiprincipe legalnosti u svim svojim postupcima, pridržavati se za-kona i formalno-demokratskih metoda u političkoj borbi. Ali,formalna legalnost nije, u trenucima kada je sistem došao u opas-nost, mogla zamijeniti stvarnu obranu revolucije, akciju i ofan-zivu. To je značilo slabljenje vlastitog društvenog sistema, si-stema koji je došao na vlast legalnim putem, ali je napadan ile-galnim sredstvima, diverzijama i nasiljem.

I pored izborne pobjede vlade Narodnog jedinstva zadržanje stari državni aparat i —- što je najvažnije — sav aparat vojskei žandarmerije. Ostale su i političke stranke, čak i fašistička „Otadž-bina i sloboda11 (koja je, doduše, kasnije prešla u ilegalnost, alije nastavila da djeluje i provocira). Nenarušena je ostala, također,ekonomska moć srednje klase, a buržoazija ima i dalje bitanuticaj na ekonomski život zemlje. Veliki dio materijalnih sred-stava ostao je još u rukama buržoazije. Vjerovalo se da će armijaostati neutralna. Događaji su, na kraju, pokazali da je to bilailuzija.

Šta su imali socijalisti i komunisti, odnosno vlada Narodnogjedinstva? Imali su podršku siromašnog, plebejskog dijela sta-novništva. Ali — ne i silu.

Da zaključimo: moguće je da socijalizam pobjeđuje mirnimputem. Ali, iskustvo čilea je ponovo pokazalo da se buržoazija,sve strukture buržoaskog sistema, parlamentarne demokratije,ne odriču vlasti sve dok imaju svoj aparat i institucije. Osim toga.bitno je da su tu bili u igri i interesi stranih kompanija i država.Imperijalističke snage su od početka radile na obaranju legalnevlade Allenaea.

2 Marksizam u svetu

18

Zvonko Grahek:

Mislim da se u Čileu ponovo razotkrivaju neke imperija-lističke, neokolonijalne tendencije u savremenim uslovima, po-sebno u Latinskoj Americi. Socijalizam kao svjetski proces jača.To daje sve snažnije pečat progresivnim kretanjima u međuna-rodnim odnosima. Snaže oslobodilački pokreti, raspada se sistemodnosa što ga je decenijama gradio imperijalizam. Završava seantikolonijalna revolucija u Aziji i Africi, i uspješno počinje —pobjedom revolucije na Kubi — da teče antikolonijalna revolucijau Latinskoj Americi. Snage imperijalizma i neokolonijalizma na-stoje svim silama da to spriječe.

Nije slučajno što se tih godina na međunarodnoj scenipojavljuje i razvija politika nesvrstavanja, čija se suština sastoji,zapravo, u antikolonijalnoj i antineokolonijalnoj, odnosno anti-iinperijalističkoj akciji. Borbom za nezavisnost, ravnopravnumeđunarodnu saradnju i pravo svakog naroda da izgrađuje društ-vene odnose koji mu najbolje odgovaraju, ta politika teži i društve-nim preobražajima i progresu, u svijetu.

Zbog toga je ona u kratkom vremenskom odsjeku — odBeogradske konferencije 1961. do Alžirske konferencije 1973. —postala tako značajan činilac progresivnog mijenjanja međuna-rodnih odnosa.

Izbornom pobjedom koalicije Narodnog jedinstva pod ru-kovodstvom predsjednika Allendea počeo je i u Čileu procesdubljih društveno-ekonomskih reformi. Po svom značaju, sa-držini, te promjene su imale revolucionarni karakter („čileanskiput u izgradnji socijalizma11). Allende je tražio — i nalazio — sa-vezništvo sa ostalim antiimperijalističkiin, antikolonijalnim sna-gama u Latinskoj Americi, prije svega u Kubi, Peruu, Argentini,a naravno, i sa ostalim socijalističkim i progresivnim snagamau svijetu; posebno u politici nesvrstavanja.

Razvoj revolucionarnih kretanja u Čileu ugrozio je interesekrupne buržoazije, latifundista. U američkoj hemisferi —■ zajednosa ostalim revolucionarnim i progresivnim snagama — doveoje u pitanje sadašnji sistem neokolonijalnih odnosa. Ojačao jeemancipaciju zemalja Latinske Amerike od cijelog jednog sistemainterameričkih odnosa, ekonomskih, političkih, vojnih itd., iz-građenih na imperijalističkoj dominaciji i hegemoniji SAD.Sve to je značilo — na ovaj ili onaj način — neminovno zaoštra-vanje odnosa prema domaćoj buržoaziji i inozemnim dominator-skim snagama, i — njihov sve žešći otpor.

Sulejman Redžepagić:

Zaista je fundamentalno pitanje: kojim tempom treba dase razvija revolucija u tim zemljama? To je i predmet stalnihpolemika u međunarodnom radničkom pokretu. U Čileu postoje

19

dve osnovne koncepcije o karakteru revolucije i njenim klasno--političkim nosiocima. Prema jednoj, Čile se suočava sa anti-imperijalističkom, demokratskom i antiveleposedničkom revo-lucijom. Prema drugoj, ova zemlja se sučeljava sa neposrednomsocijalističkom revolucijom. Iz ovih teza proizlaze i različitepraktično-političke koncepcije i taktika.

Međutim, upravo Čileansko iskustvo je pokazalo da teza0 podeli revolucije na antiimperijalističku i socijalističku ne možeizdržati ozbiljniju kritiku. Revolucija je složen društveni procesu kojem se prožimaju elementi jednog i drugog.

Još pre nego što je predsednik Allende preuzeo vlast desnicase organizuje, nastoji da onemogući rad, pa i sam opstanak vlade.Čim je izborna pobeda levice bila izvesna — banke su praktičnoispražnjene, buržoazija povlaci finansijski kapital iz opticaja.Organizuje se ubistvo tadašnjeg vrhovnog komandanta oružanihsnaga koji je bio na pozicijama strogog poštovanja ustavnosti.Strane kompanije finansiraju subverzivne akcije protiv predsed-nika Allendea. Veleposednici sprovode sabotažu u proizvodnji;svim sredstvima se sprečava normalan ekonomski život. Prekosvojih informativno-propagandnih sredstava desnica razvija bučnu1 snažnu kampanju protiv vlade narodnog jedinstva.

Uprkos svemu, vlada predsednika Allendea nikad nije nikogosudila ni zatvorila zbog subverzija i protivustavnih aktivnosti.Striktno se držala zakona (koje su stvorile ranije vlade). Da ihprekrši — to je za sebe rezervisala reakcija i armija.

Zaoštren je, u velikim razmerama dubok klasni sukob.Posebno je bio izražen u sferi odnosa između izvršne i zakono-davne tj. sudske vlasti. Pri tom je samo prva, vladina, sledilapolitiku progresa i socijalističkih perspektiva, a druge dve —bile su na drugoj strani.

U takvoj veoma složenoj situaciji pojavljuju se sve tezeo redovima levice u pogledu definisanja karaktera vlade i njenihmogućnosti: prema jednoj tezi formiranje vlade Narodnog je-dinstva je tako veliki i istorijski poduhvat da na tome trebamanje-više stati, ,,konsolidovati“ ono što je postignuto, a premadrugoj je trebalo činiti pritisak na vladu da se ide dalje kako bise osigurale nove pozicije u privredi i društvu.

Neusklađenost vlade je prilično kočila efikasnost u dono-šenju odluka i u akciji uopšte. To je, naročito, došlo do izražajau neodlučnom suprotstavljanju desnici i u usporavanju revolu-cionarnog dinamizma. Prema tome: jedna pouka iz ovog tragičnogiskustva je da svako robovanje doktrinarnim shemama, kakopre dolaska na vlast tako i kasnije, može biti fatalno za revolu-cionarni pokret.

20

Razvoj događaja je pokazao da je armija bila pasivna, ali— prema snagama koje su se suprotstavljale promenama. Mirnoje posmatrala kako fašističke organizacije sprovode terorizam.

21

Na kraju im se i sama pridružila. Izvršen je državni udar. Desnicai armija stavile su na lomaču demokratske tradicije i institucije,da bi očuvale privilegovane pozicije i interese moćnih inostranihkompanija.

Jure Bilić:

Istakao bih neka pitanja koja se odnose na inostrani faktor.Stvarno je čudno što se ponegdje u štampi pojavljuju upitnicikad je po srijedi „inostrani faktor". Njegovo aktivno učešćeu čileanskim događajima je van svake sumnje.

Čile je jedna od Članica Rio-sporazuma, jednog od vojnihpaktova kome Sjedinjene Države stoje na čelu. Izložen je svimnegativnim posledicama koje iz toga proizlaze. (Ovdje, u Evropi,svojevremeno je doprlo u javnost da su vlade pojedinih zemalja,uz osnovni ugovor o pristupanju NATO paktu, potpisale i izvjesnetajne anekse. Prejna tim klauzulama oružane snage vodeće silebloka mogu neposredno da intervenišu u slučaju ako ih članstvou paktu dotične zemlje bilo iz kog razloga dovedeno u pitanje,a nacionalna armija se pokaže nesposobnom da takav razvojdogađaja spriječi). Nesvrstanost, kao spoljnopolitička orijentacija,i mjere Aljendeove vlade na unutrašnjem planu, mogli su bitidovoljan razlog za vodeću silu blokovske grupacije, kojoj pripadaČile, da djeluje.

Pored članstva u paktu, Čile je od .1947. godine sa SAD imaoi bilateralni ugovor o vojnoj pomoći. Na osnovu toga ugovora,skoro svi čileanski oficiri prošli su kroz američke vojne škole.U okolnostima u kojima se ti odnosi razvijaju, nastaju — kaošto se može sa sigurnošću, na osnovu iskustva, pretpostaviti —i takvi odnosi koji su pogodni za uticanje, u bilo kom smislu,na određene tokove i zbivanja. To je jedna strana medalje.

Druga je: zemlja-Članica pakta, zajedno sa vojnom pomoćiprima i takozvanu američku grupu MAAG, odnosno ekipuoficira i drugih stručnjaka, koji pomažu domaćoj armiji u efikas-noj upotrebi vojne pomoći. Ta grupa je tako sastavljena da jeu mogućnosti da utiče na razna područja unutrašnjeg životazemlje domaćina. Poseban joj je zadatak da organizuje i obučidomaće oružane snage i snage bezbjednosti poretka da onemogućeizbijanje unutrašnjih revolucionarnih i antikolonijalnili pokreta.

Od početka prošle decenije, kada je postalo jasno da vođenjeratova uz upotrebu nuklearnih sredstava ne bi ničemu vodilo,u Vašingtonu je rođena ideja da se na neki drugi način pokušajusuzbiti revolucionarni i oslobodilački pokreti. Tokom godinaizgrađena je — u okviru nove strateško-političke koncepcije,poznate pod nazivom „elastično reagovanje41 — strategija protiv-gerilskih, protivpobunjeničkih dejstava u pojedinim zemljama.Još od 1965. godine poznat je jedan plan američkih službi, rađen

pod šifrovanim nazivom ,,Kamelot“ i kamufliran kao naučno-istraživački projekat. To je u stvari bio plan obavještajnog pro-dora u unutrašnji društveno-politički život Čilea (i Brazila) radiobezbjeđenja takvih pozicija koje bi garantovale presudan uticajna odnose u zemlji.

S obzirom na sve to, može se reći da organizovanje kon-trarevolucije, uz aktivno učešće inostranog faktora, ima svojuistoriju. Time se jedino mogu objašnjavati smetnje i organizovanjeotpora Allendeu i mnoge aktivnosti u kojima je nastajala i razvijalase kriza — sve do otvorenog udara kontrarevolucije.

Sa gledišta teorije specijalnog rata, u slučaju Čilea manife-stovala su se dva njegova oblika: izazivanje krize i upravljanjenjome, uz primjenu državnog udara. Izazivanje krize, i to poglavitou privredi, imalo je zadatak da u očima masa kompromituje režimkao nesposoban i proširi malodušnost uz parolu da se taj režimmora srušiti. Državni udar je samo dovršio cijelu kontrarevolu-cionarnu ofanzivu.

Pri ovakvom stanju stvari, očekivanje da će oružane snageČilea ostati izvan događaja, čista je iluzija.

Odnosi u ovoj zemlji poslije udara do te mjere su zaoštrenida je posrijedi borba na život i smrt između jedne i druge strane.To nije nikakva „operetska scena“. I novi ministar predsjednikkaže: „Ili mi ili oni!“ S obzirom na to, budući razvoj događajanosi u sebi velike opasnosti.

(,, Komunist", 1 oktobra 1973.)

23

Salvador AllendeČILEANSKI PUT U SOCIJALIZAM

Događaji u Rusiji 1917. godine i ovi danas u Čileu veoma surazličiti. Međutim, istorijski izazov je sličan.

Rusija iz 1917. donela je odluke koje su veoma uticale nasavremenu istoriju. Došlo se do saznanja da zaostala Evropamože da se nađe ispred razvijene Evrope, da prva socijalističkarevolucija ne mora nužno izbiti unutar industrijskih sila. Rusijaje prihvatila izazov i stvorila novu formu izgradnje socijalizma,diktaturu proletarijata.

Danas niko ne sumnja da nacije sa velikim brojem stanov-ništva mogu ovim putem u vrlo kratkom periodu raskinuti sazaostalošću i doći na nivo civilizacije našeg vremena. PrimeriSSSR i NR Kine su elokventni sami po sebi. Kao Rusija nekada,Čile se sada nalazi pred nužnošću da inicira novu formu izgradnjesocijalističkog društva. Naš revolucionarni, pluralistički put, pred-videli su klasici marksizma, ali on nikada ranije nije bio ostvaren.Mislioci socijalizma pretpostavljali su da će taj put prve prećinajrazvijenije nacije, verovatno Italija i Francuska, sa svojimmoćnim radničkim partijama marksističkog opredeljenja.

Međutim, istorija je još jednom dopustila da se raskine saprošlošću i da se izgrađuje novi model društva ne samo tamogde je to teorijski bilo moguće predvideti, već i tamo gde su sestvorili povoljniji i konkretniji uslovi. Čile je danas prva zemljana svetu koja je pozvana da uobliči ovaj model prelaska u soci-jalističko društvo.

Pesimisti će reći da to nije moguće. Reći će da jedan parla-ment koji je tako dobro služio buržoaziji nije sposoban da setransformiše u parlament čileanskog naroda. Fanatično tvrde daoružane snage i karabinjeri, dosadašnja potpora i oslonac insti-tucionalizovanog poretka koji prevazilazimo, neće prihvatiti daštite volju naroda reŠenog da izgrađuje socijalizam u zemlji.

24

Oni zaboravljaju patriotsku svest naših oružanih snaga i karabi-njera, njihovu profesionalnu tradiciju i njihovo podređivanjecivilnoj vlasti.

Gospodo Članovi Nacionalnog kongresa, izjavljujem da ovuinstituciju koja se oslanja na glas naroda, u samoj njenoj prirodiništa ne sprečava da se de fakto pretvori u parlament naroda.Tvrdim, takođe, da će oružane snage i karabinjeri — ostajućiverni svojim dužnostima i tradiciji nemešanja u politički proces— biti oslonac društvenog uređenja koje odgovara volji narodai u okvirima koje utvrđuje Ustav.

Teškoće sa kojima se suočavamo ne sastoje se u tome. Onestvarno leže u daleko kompleksnijim zadacima koji nas očekuju:institucionalizovati politički put ka socijalizmu i realizovati gapolazeći od naše stvarnosti — zaostalosti, siromaštva, zavisnosti— svojstvene za nerazvijenost; raskinuti sa uzrocima zaostalostii istovremeno graditi novu društveno-ekonomsku strukturu, spo-sobnu da obezbedi kolektivni progres.

Uzroci zaostajanja bili su — i još uvek su — u povezanostii podređenosti tradicionalne vladajuće klase spoljnjem i unutra-šnjem monopolu.

Naš prvi zadatak je rušenje baze te strukture, koja daje samodeformisani rast. Ali, uporedo moramo graditi novu privrednustrukturu, maksimalno čuvajući proizvodna i tehnička dostignućado kojih smo došli uprkos nerazvijenosti. Moramo je izgraditibez kriza koje veštački izazivaju oni čije su privilegije dovedeneu pitanje.

Naš put ka socijalizmu

Ostvarenje naših težnji pretpostavlja dug put i zahteva velikuenergiju svih Čileanaca. Osnovna pretpostavka je nov oblik insti-tucionalnog usmeravanja socijalističkog uređenja ka pluralizmui slobodi. Zadatak je izuzetno složen, jer nema modela na kojibismo se mogli ugledati. Otvaramo jedan novi put. Idemo bezvodiča po nepoznatom terenu . . .

Već duže vremena nivo nauke i tehnike pruža mogućnostda se svima obezbede osnovna dobra koja danas uživa manjina.Teškoće nisu u tehnici, a u našem slučaju još manje u nedostatkuprirodnih i ljudskih resursa. Ono što sprečava da se ostvareideali to je društveno uređenje, to je priroda dosadašnjih interesa,to su prepreke sa kojima su se suočavali zavisni narodi. Na oveprisilne institucije moramo koncentrisati našu pažnju.

Jasnije rečeno, naš zadatak je da kao čileanski put u socija-lizam definišemo i primenimo u praksi novi model države, pri-vrede i društva, stavljajući u centar pažnje čoveka, njegove po-trebe i težnje ... Ne postoje ranija iskustva koja bismo moglikoristiti kao model; moramo razvijati teoriju i praksu novih

25

formi društvene, političke i ekonomske organizacije kako bismomogli da prevaziđemo nerazvijenost i ostvarimo socijalizam . . .

Takođe bismo pretrpeli krah ako bismo zaboravili konkretneuslove od kojih polazimo i pretendovali da sada kod nas stvo-rimo nešto što prevazilazi naše mogućnosti.

Ne idemo u pravcu socijalizma zbog akademske ljubavi premadoktrinarnom modelu . . .

Nemamo drugog cilja osim progresivne izgradnje nove struk-ture vlasti, zasnovane na volji većine i usmerene na zadovoljenjeu što kraćem roku osnovnih potreba sadašnje generacije.

Moja obaveza je da, kao najodgovorniji čovek za sudbinuČilea, u ovom trenutku jasno izložim kojim putem mi sada idemo,da objasnim naše težnje i opasnosti koje uporedo stoje . ..

Pet je osnovnih tačaka koje utiču na političku i društvenuborbu u našem revolucionarnom procesu: zakonitost, institucio-nalnost, političke slobode, nasilje i podruštvljavanje sredstava zaproizvodnju. To su osnovna pitanja koja utiču na sudbinu svakoggrađanina, danas i ubuduće.

Princip legalnosti (zakonitosti)

Protestujemo protiv takvog zakonskog regulisanja čiji postu-lati odražavaju društveni poredak ugnjetavanja. Naše pravnenorme — tehnika zakonskog regulisanja društvenih odnosa međuČileancima — danas odgovaraju kapitalističkom sistemu. U pre-laznom periodu ka socijalizmu pravne norme odgovaraće potre-bama naroda koji izgrađuje jedno novo društvo. Ali zakonitostiće biti. Naš zakonski sistem treba da se modifikuje. Odatle ipotiče velika odgovornost domova Kongresa u sadašnjem tre-nutku. Kongres mora da doprinese da se ne blokira transformacijanašeg pravnog sistema. Od realizma Kongresa u velikoj merizavisi da li će na mesto kapitalističke zakonitosti doći socijali-stička, u skladu sa društveno-ekonomslcim promenama koje smoutemeljili. Sa puno odgovornosti želimo da izbegnemo nasilnorušenje zakonitosti koje bi samo otvorilo vrata arbitrarnosti iekscesima.

Institucionalni razvitak

Dosadašnja borba narodnih pokreta i partija koje sačinja-vaju vladu umnogome je doprinela da naša zemlja može da računana bolju sadašnjicu. Naš otvoren institucionalni sistem odoleo jetežnjama onih koji su želeli da zgaze volju naroda.

Fleksibilnost institucionalnog sistema pruža nam nadu daon neće biti jedna sporna, kruta barijera. Da će se kao i naš za-konski sistem prilagoditi novim uslovima i zahtevima da seputem ustavnih normi stvori novi institucionalizam koji bi omo-gućio prevazilaženje postojećeg, kapitalističkog,

26

Novi institucionalni poredak bi ozakonjavao i orijentisaonašu akciju: prenošenje radnicima i narodu političke i ekonomskevlasti u celini. Ostvarenje ovih zahteva pretpostavlja kao prvodruštvenu svojinu nad osnovnim sredstvima za proizvodnju.

Uporedo sa ovim potrebno je političke institucije uskladitisa stvarnošću. Sada je momenat da po suverenoj volji narodazamenimo sadašnji ustav, čija je osnova liberalna, ustavom kojibi imao socijalističku orijentaciju. Da važeći dvodoini sistemKongresa zamenimo jednodomim.

Političke slobode

Važno je istaći da su za nas — predstavnike narodnih snaga— političke slobode dostignuća naroda na mukotrpnom putunjegove emancipacije. Te slobode su deo pozitivnog iz istorijskogperioda koji ostavljamo za sobom. Otuda i naše poštovanje slo-bode i svesti i svih veroispovesti . . .

Ne bismo bili revolucionari ako bismo se ograničili sarno naočuvanje dostignutih političkih sloboda. Vlada Narodnog jedin-stva ojačaće te slobode. Nisu dovoljne samo verbalne proklama-cije, jer to bi bila obmana. Omogućićemo da te slobode buduopipljive i konkretne u onoj meri u kojoj budemo osvajali i eko-nomske slobode.

Svoju politiku — koju mnogi veštački negiraju — narodnavlada usmerava svesna činjenica o postojanju klasnih i društvenihslojeva sa antagonističkim i isključivim interesima, postojanjapolitičke nejednakosti unutar iste klase i sloja. U ovakvim slo-ženim uslovima vlada štiti interese svih onih koji svojim radomzarađuju za život, radnika, intelektualaca, tehničara, umetnikai službenika. To je društveni konglomerat koji je sve širi kaoposledica kapitalističkog razvoja, sve jedinstveniji usled zajed-ničkih najamnih uslova. Iz istog razloga naša vlada podržavasitne i srednje poslodavce i sve one sektore koje centri moćieksploatišu sa različitim intenzitetom.

Nasilje

Narod Čilea osvaja političku vlast bez potrebe da se mašioružja. On napreduje putem svog socijalnog oslobođenja a danije morao da se bori protiv jednog despotskog i diktatorskogrežima, već protiv ograničenosti liberalne demokratije. Naš narodteži da legitimno savlada prelaznu etapu ka socijalizmu bez pri-begavanja autoritativnim formama vladavine.

Naša volja u tom pogledu je vrlo jasno izražena. Ali, odgo-vornost za garantovanje političke evolucije koja bi vodila soci-jalizmu ne počiva jedino na vladi i na pokretima i partijama

27

koje se nalaze u njoj. Naš narod se digao protiv institucionali-zovanog nasilja koje nad njim vrši sadašnji kapitalistički sistem.Zato menjamo osnove tog sistema . . .

Dužnost mi je da upozorim na jednu opasnost koja možeda ugrozi čistotu naše emancipacije, radikalno da izmeni putkoji nam nameće naša stvarnost i naša kolektivna svest: ta opa-snost je nasilje protiv odluke naroda.

Ako nasilje, unutrašnje ili spoljne, u bilo kojoj formi: fi-zičkoj, ekonomskoj, društvenoj ili političkoj, dospe dotle dazapreti našem normalnom razvitku i dostignućima radnika, bićedoveden u opasnost kontinuitet institucionalizma, pravnog reda,političkih sloboda i pluralizma. Onda će borba za socijalnu eman-cipaciju i slobodno opredeljenje našeg naroda obavezno popri-miti druge forme, različite od onih koje sa opravdanim ponosomi istorijskim realizmom nazivamo čileanskim putem u socijalizam.Nad tim će bditi odlučna aktivnost vlade, revolucionarna snaganaroda, demokratska čvrstina armije i karabinjera, jer Čilesigurno ide putem svog oslobođenja.

Jedinstvo narodnih snaga i simpatije koje pokazuju srednjislojevi daju nam neophodnu nadmoć da privilegovana manjinane pribegne nasilju.

Ostvarenje socijalnih sloboda

Naš put je obnavljanje socijalnih sloboda primenom poli-tičkih sloboda, što zahteva uspostavljanje ekonomske jedna-kosti . ..

Obična politička revolucija može se okončati za nekolikonedelja. Jedna društvena i ekonomska revolucija traži godine,neophodne da bi ona prodrla u svest masa, da bi se te mase orga-nizovale u nove strukture, učinile operativnim i uskladile sa dru-gima. Utopija je da je moguće preskočiti prelazne etape. Nijemoguće uništiti jednu društvenu i ekonomsku strukturu, jednupostojeću društvenu instituciju, a da se minimalno ne razvijedruga koja će je zameniti . , .

Trasirajući svoj put, moja vlada bila je svesna tih činjenica.Znamo da promena kapitalističkog sistema, uz poštovanje zako-nitosti institucionalnosti i političkih sloboda, zahteva od nas današu akciju saobrazimo izvesnim ograničenjima u ekonomskoj,političkoj i društvenoj oblasti . . .

Svaka istorijska etapa odgovara uslovima prethodne i stvaraelemente i faktore za sledeću. Preći prelazni period bez ograni-čenja političkih sloboda, bez zakonodavnog i institucionalnogvakuuma je pravo i zahtev našeg naroda . . .

28

Podruštvljavanje sredstava za proizvodnju

Tokom šest meseci naše vladavine odlučno smo delovali nasvim poljima. Rad na ekonomskom planu usmeren je na rušenjeprepreka koje onemogućavaju potpuni procvat materijalnih iljudskih potencijala. U toku šest meseci energično smo išli putempromena koje onemogućavaju povratak na staro.

Čile je otpočeo sa vraćanjem zemlje njenog osnovnog bogat-stva, bakra. Nacionalizacija bakra nije akt osvete, niti mržnjeprema grupi, ili bilo kojoj naciji. Vršimo pozitivan akt ostvarenjaneotuđivog prava suverenog naroda: korišćenje nacionalnih bo-gatstava putem sopstvenog rada i nacionalnog napora. Tražimoda jednoglasna odluka slobodnog čileanskog naroda o bakrubude poštovana od svih zemalja i vlada. Platićemo za bakar akoje to pošteno, ili nećemo platiti ako je to nepravedno. Budnoćemo čuvati naše interese . . .

Nacionalizovali smo i drugo naše osnovno nacionalno bogat-stvo: gvožđe... Nacionalizovaćemo i ugalj.

Salitra je takođe naša . . .U sektor društvene svojine uključili smo razna preduzeća —

među njima Purina, Lanera Austral, tekstilne fabrike BeljavistaTome, Fiap i Fabrilina. Rekvirirali smo industriju cementa i tek-stilnu industriju Yarur jer su ugrožavale snabdevanje . . .

Ubrzali smo proces agrarne reforme eksproprijacijom hiljadulatifundija i tako izvršili značajan deo zadatka postavljenog zaovu godinu. Proces se sprovodi u skladu sa važećim zakonima,uz vođenje računa o interesima sitnog i srednjeg posednika. . .

Podržavljenje banaka bio je odlučan korak. Uz potpunopoštovanje prava sitnih akcionara, nacionalizovali smo 9 banaka,a uskoro ćemo imati kontrolu nad ostalima. Na osnovu poda-taka kojima raspolažemo, očekujemo da ćemo postići razumansporazum sa inostranim bankama.

Ekonomska politika

To su bile naše prve akcije u cilju otpočinjanja suštinskihi definitivnih promena 11 našoj privredi. Ali nismo uradili samoto. Primenili smo i kratkoročnu politiku čiji je glavni cilj biopovećanje potrošnje materijalnih dobara i usluga.

Vodimo odlučnu borbu za obuzdavanje inflacije.

Granice vladine akcije

Suštinski se razlikujemo od prethodnih vlada; ova vlada ćcuvek narodu reći istinu. Smatram svojom dužnošću da poštenokažem da smo pravili greške; da nepredviđene teškoće otežavajusprovođenje planova i programa. Iako nismo postigli predviđenu

proizvodnju bakra, iako proizvodnja salitre nije dostigla miliontona, iako ne gradimo sve stanove koje smo predvideli, ipakćemo u svakoj od ovih oblasti daleko prevazići najvišu proiz-vodnju bakra, salitre i stanova koju je ikada naša zemlja re-gistrovala.

Zbog nepostojanja koordinacije među brojnim institucijamadruštvenog sektora, dolazi do neefikasnosti pojedinih odluka.Ali stvaramo mehanizme za racionalizaciju i planiranje koji ćebiti mnogo ekspeditivniji . . .

Drugo ograničenje zbog koga trpimo je u administrativnim,zakonskim i proceduralnim nedostacima koji ometaju sprovođenjenekih osnovnih vladinih planova. To je, između ostalog, razlogšto je plan stambene izgradnje počeo da se sprovodi sa zakašnje-njem, što nije ostvareno reaktiviranje izvesnih industrijskih granai smanjenje nezaposlenosti. . .

Idemo sporo u uobličavanju društvenih mehanizama parti-cipacije naroda. Gotovi su zakonski projekti koji će dati svojstvopravnog lica Jedinstvenoj radničkoj centrali i koji će institucio-nalizovati uključivanje trudbenika i političko, društveno i eko-nomsko upravljanje državom i preduzećima, ali smo tek skiciraliforme participacije u provincijama, zajednicama i privatnimfirmama.

Moramo garantovati ne samo vertikalnu participaciju trud-benika, kao na primer industrijskih radnika u njihovim predu-zećima, već i horizontalnu participaciju za seljake, radnike pre-rađivačke industrije, rudare, službenike, stručnjake . . .

Drugi nedostatak je što za ovih šest meseci nismo uspeli damobilišemo intelektualne, umetničke i stručne sposobnosti mno-gih Čileanaca. Nedostaje mnogo da ljudima nauke, stručnjacima,konstruktorima, umetnicima i tehničarima, domaćicama i svimaonima koji mogu i hoće da sarađuju u transformaciji društva,omogućimo da budu iskorišćene njihove sposobnosti.

Izgradnja društvenog sektora je jedan od naših velikih ciljeva.Uključivanje u ovaj sektor većeg dela naših osnovnih bogatstava— bankarskog sistema, latifundija, pretežnog dela naše spoljnetrgovine i monopola — zadatak je koji smo počeli da sprovodimoi koji treba da produbimo. Uspostavljanje socijalizma u ekonom-skoj oblasti znači zamenjivanje kapitalističkog načina proizvodnjesocijalističkim putem kvalitativne promene svojinskih odnosa,što ima humani, politički i ekonomski značaj. Ugrađivanjemvećeg dela proizvodnog aparata u sistem kolektivne svojine okon-čava se eksploatacija radnika, stvara se duboko osećanje soli-darnosti, omogućava se da rad i napor svakog pojedinca pred-stavlja deo zajedničkog rada i napora.

Na političkom planu, radnička klasa zna da je njena borbausmerena na podruštvljavanje naših osnovnih sredstava za pro-izvodnju. Nema socijalizma bez sektora društvene svojine . . ,

30

Prednosti socijalizma se ne izražavaju spektakularno u prvimetapama njegove izgradnje. Prepreke se savlađuju stvaranjemjednog istinskog radnog morala, političkom mobilizacijom pro-letarijata ne samo oko njegove vlade, nego i oko njegovih sred-stava za proizvodnju.

Uspostavljanje društvenog sektora ne znači stvaranje držav-nog kapitalizma, već stvarni početak jedne socijalističke struk-ture. Društvenim sektorom zajednički će upravljati radnici ipredstavnici države, što će predstavljati sponu u jedinstvu svakogpreduzeća i čitave nacionalne ekonomije. To neće biti birokratskai neefikasna preduzeća, već visokoproduktivne organizacije kojeće stajati na čelu razvoja zemlje i koje će dati novu dimenzijuradnim odnosima. U našem prelaznom periodu tržište ne sma-tramo kao jedini putokaz ekonomskog procesa. Planiranje ćebiti osnovni orijentir proizvodnje. Neki misle da ima drugihputeva. Ali, formirati radnička preduzeća i staviti ih u usloveslobodnog tržišta značili bi pretvoriti zaposlene u navodne kapi-taliste i insistirati na jednoj formi koja je istorijski propala. . .

Uporedo s ovim moramo pružiti podršku sitnom i srednjemindustrijalcu, sitnom i srednjem trgovcu i posedniku koji su duginiz godina predstavljali eksploatisani sloj od strane krupnihmonopola. Naša ekonomska politika im garantuje jednak tret-man. Neće biti više finansijske eksploatacije, niti iskorišćavanjasitnih trgovaca od strane krupnih firjni. Sitna i srednja indu-strija imaće aktivnu ulogu u izgradnji nove privrede.

Sve što sam izložio na političkom, ekonomskom, kulturnomi međunarodnom planu predstavlja zadatak naroda, a ne jednogčoveka niti jedne vlade.

Salvador Allende: „Nuestro Camino al Socialismo — La ViaChilena“ Santiago de Chile, Editorial — E.C.A.S.A. 1971, Ediciones Papiro.

— poruka Kongresu, maja 1971.Fievela: Radmila Trifunović

Luis Corvalan

NARODNA VLADA

Kroz dugi period borbe, obeležen delimičnim pobedama iprolaznim porazima, najdoslednije antiimperijalističke i antioli-garhijske snage Čilea preuzele su rukovođenje zemljom.

Obrazovanje vlade 3. novembra 1970. godine, na čelu sasocijalistom Salvadorom Allendeom i uz učešće svih pokreta ipartija koje čine blok Narodnog jedinstva, otvara novu etapu uistoriji Čilea, predstavlja dalekosežnu promenu na putu kojimide zemlja. Otadžbina O’Higinsa i Rekabarena pošla je putemdubokih revolucionarnih promena, putem nacionalnog oslobo-đenja, razvijene demokratije i socijalizma.

Na vrhuncu borbe za socijalna prava i nacionalno oslobo-đenje na kontinentu, došlo je — počev od kubanske revolucije— do ofanzive imperijalizma i oligarhije. Batina je kombinovanasa milovanjem. Agresija u Zalivu svinja, blokada Kube, vojniudari u Brazilu i Argentini, invazija u Santo Domingu, talasrepresalija u Urugvaju i drugim zemljama — bili su deo te ofan-zive. Uporedo sa njom kombinovan je tzv. Savez za progres,američka politika pomoći i podsticanja izvesnih delova buržo-azije, raspoložene za izvesne reforme ali istovremeno angažovaneu očuvanju interesa imperijalizma. Karakteristično je za LatinskuAmeriku da reakcionarni talasi brzo gube snagu i da narodiponovo preuzimaju inicijativu.

Pobeda naroda čilea uklapa se u kontekst novog usponasnaga koje se u Latinskoj Americi bore za nezavisnost i progres.Ne radi se, međutim, o izolovanom slučaju. Progresivni kurskojim je krenuo Peru pod vladom generala Velasco Alvarada,neuspeh reakcionarnog udara u Boliviji i obrazovanje vlade kojaje više levo orijentisana od prethodnih (članak je pisan pre vojnogudara — prim, prev.), snažne borbe urugvajskih i argentinskihradnika za ekonomska prava i političke slobode, izlazak Komu-

32

nističke partije Venesuele iz ilegalnosti, pobeda naroda Čilea imnoge druge činjenice ukazuju za značajne promene u LatinskojAmerici.

Stupanje na put socijalizma

Planovi koje je počeo da sprovodi američki imperijalizam,čiji je cilj bio izolacija Kube i zatvaranje puta ka slobodi ostalimnarodima na kontinentu, doživljavali su stalne neuspehe.

Istorijski, kubanska revolucija predstavlja početak nove ne-zavisnosti latinskoameričkih zemalja, njihovo stupanje na put kasocijalizmu. I pored ekonomskih teškoća, prouzrokovanih uprvom redu američkom sabotažom, kubanska revolucija se kon-solidovala, pokazujući istovremeno narodima hemisfere da seprava rešenja za probleme koji ih muče nalaze u ekonomskomoslobođenju od imperijalističkih monopola, u punoj političkojnezavisnosti njihovih zemalja, u likvidaciji oligarhije, u revolu-cionarnim promenama i, konačno, u socijalizmu. Čileanski doga-đaji reafirmišu ovu istorijsku tendenciju.

Uprkos manevrima monopola, američkog imperijalizma inajreakcionarnijih delova desnice, partije levice, najprogresivnijedruštvene i političke snage Čilea, obrazovale su vladu izraža-vajući volju naroda. Ovoga puta američki imperijalizam nijemogao da primeni intervencionističku politiku u stilu SantoDominga iz 1965. Isto tako nije mogao, a nije ni verovao, damože vaditi kestenje iz vatre tuđim rukama. Između Čilea iPerua postojali su dobri odnosi još za vreme demohrišćanskevlade, a sve pokazuje da će biti još bolji, aktivniji i posebno pri-jateljski sa vladom na čijem čelu se nalazi Salvador Allende.Poslednjih godina isto tako su bili dobri i cileansko-bolivijskiodnosi, uprkos tome što su diplomatski odnosi bili suspendovanePolitičkim promenama u Čileu i onih koje su izvršene u Bolivijiotpočinje veći stepen razumevanja između dva bratska naroda,što dovodi i do naimenovanja ambasadora od strane vlade uSantjagu i La Pazu. Što se tiče Argentine, treba računati sa dubo-kim demokratskim i prijateljskim osećanjima naroda, i poredtoga što su se tamo čuli glasovi — na primer, Isaka Rojasa —koji govore o opasnosti zaraze, za čije sprečavanje nisu dovoljniplaninski masivi Anda. Ako se ovaj narod juče uspešno mobilisaoda spreči odlazak oružanih snaga u Koreju ili Santo Domingo,sigurno je da bi to ponovo učinio u slučaju agresivne pretnjeČileu. Najverovatnije je da je ovo osećanje imao u vidu argen-tinski predsednik, general Roberto Macelo Levingston, kada jeizjavio da je: „pobeda Salvadora Allendea isključivo stvar Či-leanaca i da o njoj treba da se brine jedino čileanski narod”.

Sjedinjenje Države moraju da prihvate promenu do koje je došlo

33

U samim Sjedinjenim Državama čuli su se razumni glasovi.Razni političari i predstavnici štampe izjavljivali su da Sjedi-njene Države ne mogu da učine ništa drugo do da prihvate pro-menu do koje je došlo u Čileu, iako im to, razumljivo, nije povolji. Ne malo njih smatra da se politika frontalnog napada, kojisu Sjedinjene Države primenile prema Kubi, završila na njihovuštetu u Latinskoj Americi. Sigurno je da se ne mogu zaobićiproblemi sa kojima se američki imperijalizam suočava u Jugo-istočnoj Aziji i na Bliskom istoku, ali ni porast demokratskihsnaga u samim Sjedinjenim Državama.

Rezultati čileanskih izbora od 4. septembra i preuzimanjeizvršne vlasti od strane pobedničke koalicije naišli su na velikointeresovanje i oduševljenje i ostalih naroda Latinske Amerike.Tim povodom u Urugvaju, Venesueli, Argentini i drugim zem-ljama došlo je do javnih manifestacija masa. Kako u ovim zemljamatako i na celom kontinentu partije i ljudi koji pripadaju raznimdemokratskim grupama, socijalisti, radikali, nacionalisti, hrišćan-ski demokrati i, prirodno, komunisti pozdravili su kao važandogađaj pobedu Salvadora Allendea.

Ova atmosfera priznanja i latinskoameričke solidarnosti ijoš više činjenica da je narodna pobeda postignuta na načinkoji niko ne može da dovede u pitanje, uporedo sa jačanjemsnaga demokratije i socijalizma na svetskom planu, objašnjavajuzašto američkom imperijalizmu i reakcionarnim snagama u či-tavoj Latinskoj Americi ne ostaje ništa drugo do da prihvatenovu situaciju koja je stvorena u Čileu.

Vlada Narodnog jedinstva, na čijem se čelu nalazi SalvadorAllende, proizišla je iz legalnih izbora i predstavlja vrhunacaktivne mobilizacije masa, čemu je prethodilo bezbroj velikihi malih bitaka na svim frontovima klasne borbe.

Na izborima je Salvador Allende dobio relativnu većinu.Odmah se postavio zadatak da Kongres na svom plenarnomzasedanju potvrdi izbornu pobeda. Partije Narodnog jedinstvaispoljile su političku čvrstinu i zrelost, solidarnost principa itaktičku elastičnost. One su znale da kombinuju mobilizacijumasa i traženje rešenja za sporazum sa demohrišćanima. Njihovkandidat, Radojniro Tomić, izašao je na izbore sa programomkoji se u većem delu poklapao sa programom partija levice.Time se postiglo da se najreakcionamiji sektor izoluje i da seosujeti njegova želja da blokira narodu put do vlasti. Demo-hrišćani su isto tako ispoljili političku odgovornost. Potvrdatome je priznanje pobede Salvadora Allendea od snaga kojepredstavljaju tri četvrtine Parlamenta.

Ne izvoziti model

33

„Primer Čilea" pokazuje da putevi i metodi revolucionarnogprocesa u svakoj zemlji imaju sopstvene specifičnosti. Teze daradnička klasa i ostale snage koje se bore za socijalizam moguosvojiti vlast i izvršiti revolucionarne promene bez obaveznogpribegavanja oružju, nisu neosnovane. One su i proklamovanena 20. kongresu Komunističke partije SSSR i prihvaćene odkomunističkog pokreta na Konferenciji 1960. Prirodno je da surevolucionari svake zemlje pozvani da procene da li takva mo-gućnost postoji ili ne, da li se ona može primeniti na sopstveneuslove, kao i da otkriju i utvrde, ako takvih mogućnosti ima,njihove specifičnosti. Čileanski komunisti nemaju pretenzija dapropagiraju izvoz svog iskustva, puta i formi revolucionarnogprocesa, kao modela koji je primenljiv u drugim zemljama.

Ostvarena pobeda nije mala. Partije levice osvojile su vladu,odnosno jedan deo političke vlasti, i to onaj koji ima najvišeuticaja na upravljanje državom. Međutim, oligarhija je i daljejaka zbog pozicija koje je zadržala u Kongresu, pravosuđu isredstvima masovnih komunikacija. Ona, zajedno sa američkimimperijalizmom, dominira i u centrima ekonomske moći. To značida Čile i njegova vlada, s jedne strane, i oligarhija i imperijalizams druge, ulaze u period neprekidnih sukoba. Vlada predsednikaAllendea čini prve korake na putu realizacije programa. Otporreakcije nije izostao. Ona je pokušala i pokušavaće da za sebeiskoristi sve moguće situacije. Nije sasvim isključeno da u budućno-sti narod Čilea bude primoran na određenu vrstu oružanogsukoba. Osnovni zadatak trenutka je da se protivnici onemoguće,da im se vežu ruke, kako ne bi doveli zemlju u građanski rat,u koji oni žele da je uvuku.

Odgovoriti na svaki pokušaj subverzije

Na bilo kakav pokušaj uvlačenja u zamke ili agresiju spolja,bilo od kuda ona dolazila, narod Čilea i oružane snage zemljeodlučno će stupiti u bitku za odbranu suvereniteta domovine.Narod Čilea će znati da odgovori i na sve pokušaje unutrašnjereakcionarne subverzije. Pobeda naroda na izborima 4. septem-bra, i uspostavljanje prve čileanske zaista antiimperijalističke iantioligarhijske vlade, čiji je cilj socijalizam, biće upisan u isto-riju našeg vremena kao značajan događaj na latinskoameričkomkontinentu, bez obzira na sve promene i buduće sukobe do kojihbuđc došlo.

Komunističkoj partiji Čilea palo je u deo da odigra važnuulogu u ostvarenju jedinstva naroda i pobede od 4. septembra.Politika Komunističke partije, njena koncepcija čileanske revo-lucije, čvrstina i elastičnost taktike, politika jedinstva radničkeklase i naroda, njena upornost, bili su važni elementi te pobede.

3 Marksizam u svetu

34

Linija obeležena na poslednja dva kongresa Komunističkepartije ima poseban značaj i Važnost. Ona je usmerena na konso-lidovanje i jačanje međusobnog razumevanja između socijalistai komunista, na postizanje još šireg narodnog jedinstva i na uje-dinjenje, u uslovima demohrišćanskog režima, „svih progresivnihsnaga, kako onih koje su u opoziciji tako i onih koje su u vladi,a protiv reakcionarnih snaga u vladi i opoziciji".

Partija i Komunistička omladina su u toj borbi morale dase suprotstave otvorenim i prikrivenim neprijateljima, deklari-sanim reakcionarima i onima koji se maskiraju ultralevim fra-zama. Ultralevica se zalagala za parolu „puška umesto izbornogglasa" i nije prezala da protiv komunista koristi klevete. Epiteti„reformisti", „konzervativci", „poltroni", „tradicionalisti", „pri-vezani za poslaničke stolice", „branioci statusa" itd. su samodeo kleveta upućenih rukovodiocima i članovima Partije. Američkipseudomarksista Miles Wolpon i drugi „levičari" na kontinentuangažovali su se da dokažu nemogućnost da čilenska levica pobedina predsedničkim izborima. Sve je to bilo beskorisno. Partijai Komunistička omladina, ubeđeni u ispravnost svoje linije,ostali su čvrsti i aktivni, ujedinjeni kao jedan čovek.

Sve partije su doprinele pobedi

Bez sumnje, pobeda nije bila, niti je mogla biti, isključiviplod politike i napora Komunističke partije, niti bilo koje drugepartije izolovano. Sve su one, neka više neka manje, dale svojdoprinos pobedi. Svaki od tih doprinosa bio je važan i njihovoodsustvo bi bilo fatalno.

Pobeda naroda Čilea potvrđuje upravo ono što svi narodiznaju iz sopstvenog iskustva: primena bilo kog revolucionarnogputa zahteva, s jedne strane, puno uvažavanje nacionalne stvar-nosti o kojoj se radi, i, sa druge, jedinstvo radnika i narodnihmasa u borbi. Kada je izabran korektan put, za pobedu je bitnojedinstvo i borbenost radničke klase i naroda.

U Narodnom jedinstvu okupile su se demokratske struje sadubokim korenima u nacionalnom životu: komunisti, socijali-sti, raniji demohriŠćani, radikali socijaldemokrati i nezavisne levi-čarske grupe.

Marksisti, katolici i masoni, narodni sektori različitih soci-jalnih struktura i ideoloških orijentacija, našli su dodirne tačke.

Okupivši u svoje redove komuniste i socijaliste, a zajednosa njima druge demokratske snage, najnaprednije delove srednjihslojeva, Narodno jedinstvo projektovalo je viziju koja odgovararaznolikoj socijalnoj kompoziciji i političkom pluralizmu kojipostoji u narodu. Bez toga pobeda ne bi bila moguća. Zajedničkaakcija radnih ljudi i naroda koja je prevazišla političke i religioznerazlike, kalila je razumevanje i jedinstvo različitih struja u na-

3' 35

rodu. Ta se akcija odvijala u najraznovrsnijim oblastima — ufabrici, seoskim dobrima, javnim ustanovama, školama, univer-zitetima i gradskim četvrtima; ona je uobličavala najrazličitijedemokratske ciljeve, neposredne zahteve i potrebu da se rešiosnovno pitanje, pitanje političke vlasti.

$ ÿ Ÿ

Biće tri sektora privrede

Po rečima predsednika Čilea, Salvadora Allendea, njegovizbor nije bila pobeda jednog čoveka, već trijumf jednog naroda.

To je bila pobeda širokog saveza društvenih snaga i poli-tičkih grupacija okupljenih oko programa dubokih revolucio-narnih promena.

Program predviđa nacionalizaciju osnovnih rudnih bogat-stava, koja se nalaze u rukama inostranog monopola i finansijskeoligarhije; nacionalizaciju privatnih banaka, osiguranja, spoljnetrgovine, monopola za distribuciju strategijskih industrijskih mo-nopola, kao i svih drugih aktivnosti koje utiču na ekonomski idruštveni razvoj zemlje. Program takođe uključuje jasnije i dubljenastavljanje agrarne reforme, koju je započela demohrišćanskavlada.

Vlada Narodnog jedinstva predviđa tri sektora privrede:sektor društvene svojine, formiran od državnih preduzeća i onihkoja će biti eksproprisana; sektor privatne svojine — zanatlije,sitni i srednji trgovci, poljoprivrednici i industrijalci — i, mešo-viti sektor, koji sačinjavaju preduzeća u kojima je kombinovandržavni i privatni kapital.

Prema onome što predviđa Program, ekonomska politikadržave sprovodiće se putem nacionalnog sistema ekonomskog pla-niranja, mehanizma kontrole, orijentacije na kreditiranje pro-izvodnje, tehničke pomoći, poreske politike i spoljne trgovine,kao i putem upravljanja državnim sektorom u privredi. Njeniciljevi biće brz i decentralizovani privredni rast, koji teži maksi-malnom razvoju proizvodnih snaga, obezbeđenju optimalnog ko-rišćenja ljudskih, prirodnih i finansijskih resursa koji stoje naraspolaganju, s ciljem da se poveća produktivnost rada i zado-volji kako zahtev nezavisnog razvoja privrede, tako i potrebe itežnje radnih ljudi koje su u skladu sa ljudskim dostojanstvom.

Program predviđa niz društvenih i kulturnih mera u oblastizdravstva, obrazovanja i stambene politike, koje odgovarajustvarnim potrebama i težnjama naroda.

U institucionalnoj oblasti, program predviđa jedinstvenu orga-nizaciju države na nacionalnom, oblasnom i lokalnom nivou,a Narodna skupština biće najviši organ vlasti. Ona će biti jedno-

36

doma i izražavaće na opštedržavnom nivou suverenitet naroda.U kompetenciji Narodne skupštine biće imenovanje Vrhovnogsuda, Višeg suda pravde, koji će, sa svoje strane, slobodno odre-đivati interne inokosne ili kolegÿalne organe sudske vlasti. ...

Narodno jedinstvo i oružane snage

Kao što je više puta ukazivao predsednik Allende, partijeNarodnog jedinstva nisu došle na vlast borbom protiv oružanihsnaga ili nekog njihovog dela. Štaviše, one su ostale po straniu borbi za vladu. Kada je ostvarena pobeda naroda i kada jepotvrđena u Kongresu, oružane snage su tu pobedu izričitopriznale.

Svakako, ne treba prevideti uslove u kojima su oružanesnage formirane, a naročito obrazovanje i obuku koju su dobileposlednjih decenija pod kontrolom Pentagona. Ali zbog toga seone ne mogu kvalifikovati kao poslušne sluge imperijalizma ivladajuće klase. U oružanim snagama vlada profesionalni duhi poštovanje vlade obrazovane u skladu sa Ustavom- Osim toga,suvozemne snage i mornarica formirane su u borbi za nezavisnost.Vojnici i podoficiri tri roda oružja potiču iz nižih društvenihslojeva, a skoro svi oficiri su potekli iz srednjih društvenih slo-jeva. Već duže vremena su krupna oligarhija i buržoazija prestaleda pobuđuju interesovanje kod svoje dece za vojnu karijeru. Po-sebno se mora imati u vidu da više nema institucije koja ostajeravnodušna prema društvenim potresima, zatvorena za vetrovekoji duvaju u svetu, po strani ili ravnodušni prema dramimiliona i miliona ljudskih bića koja žive u svirepoj bedi.

Držanje dobrog dela dominikanske vojske za vreme američkeinvazije njihove teritorije i progresivni karakter vojne vlade Peruapokazuju da na oružane snage ne treba gledati dogmatski.

Istina, i vojnim ustanovama potrebne su promene; ali oneim ne mogu biti nametnute. One moraju poteći iz njihove sop-stvene sredine, iz njihovog sopstvenog ubeđenja. Ostalo će vremei život reći.

U zaključku, treba reći da pitanje karaktera države i njenihinstitucija, kao i uloga radničke klase zahtevaju iznad svegapraktična rešenja. To je ono što se traži, ali uvek na bazi jedin-stva naroda, koje mora jačati a ne slabiti, kohezije i operativ-nosti nove vlade. Jasno je da se to ne može izvršiti za jedan dan.Međutim, karakter snaga koje su preuzele rukovođenje zemljomdozvoljava nam da kažemo da se radi o jednoj suštinskoj pro-meni u sastavu i klasnoj orijentaciji vlade, kao i da ta promenamora obuhvatiti celokupnu institucionalnu strukturu. Nova pravnadržava mora biti narodna država.

Reakcija je spremna na sve

Problemi sa kojima se suočava vlada Narodnog jedinstvaveoma su ozbiljni: hronicna inflacija, koja do 31. decembra lakomože preći 40%, dvesta hiljada nezaposlenih radnika, manjakod 500 hiljada stanova, nedovoljan broj bolnica i škola, duginostranstvu koji prelazi dve milijarde dolara, debalans budžeta,zastarela industrijska oprema, zaostajanje poljoprivredne pro-izvodnje itd.

Rešavanje ovih problema može otpočeti samo novom poli-tikom koja će pogoditi interese moćnih, putem revolucionarnihpromena koje predviđa program Narodnog jedinstva. Tim pro-menama će pružiti otpor imperijalistički monopoli i oligarhija.

Reakcija je već pokazala da je u odbrani svojih interesaspremna na sve. U izbornoj kampanji latila se svih antikomuni-stičkih oružja, sejala laži i teror. Tek što je narod pobedio, orga-nizovala je finansijsku paniku, podstakla je bežanje kapitala,obustavljanje kredita, špekulacije devizama na crnoj berzi, pot-kopavanje privrede, terorističke akcije, atentate. Poražena dosada u svojim pučističkim nastojanjima, ona će se vratiti avan-turama, nastojaće da stvori povoljnu klimu za subverzije, pa istranu intervenciju. Pokušaće da u narodu seje intrige i nepove-renje. Ona će činiti sve da podeli, da razbije iznutra narodnipokret, da kuje provokacije, ohrabruje klasno pomirenje i refor-mizam, da korumpira partije i rukovodioce. Konačno, posegnućerukom za najrazličitijim sredstvima usmerenim na obaranje na-rodne vlade, ili njen slom.

Snage Narodnog jedinstva sve to imaju i sve više morajuimati u vidu.

Narodno jedinstvo došlo je na vlast borbom, rešavajući svakipolitički problem pred licem naroda, uz podršku masa.

Isto tako treba da sledi svoj put, sa ubeđenjem da je ujedi-njeni narod sposoban da porazi svoje neprijatelje, da prebrodisve teškoće i da izgrađuje novo društvo.

(Luis Corvalan L. „Camino de Victoria", Santiago de Chile, Edicionde homenaje al cincuentenario del Partido Comunista de Chile, septembre 1971)

Prevela: Radmüa Trifunović

38

Yves Kerhuel

POBUNA BURŽOAZIJE

VREME AKCIJE

Santjago, utorak 10. oktobar 1972. — CODE2 poziva svojepristalice da te večeri masovno izađu na ulice radi odbrane „de-mokratije i slobode". Ta manifestacija ima posebno obeležje:prvi put posle 4. septembra desnica mobilise svoje snage, poku-šavajući da stvori protivtežu snagama koje su mesec dana ranijeokupili koalicija Narodnog jedinstva i MIR.3 U Čileu defilovanjepredstavlja osnovni politički akt. Procenjuju se sopstvene snage;to isto čini i protivnik, i o tome se vodi računa. Manifestacijekoje su do prvih meseci 1972. godine sazivale levica i desnicanisu pokazivale osetnije razlike: i jedne i druge okupljale sumaksimalno po tri stotine hiljada učesnika. Međutim, pre neko-liko nedelja ravnoteža je potpuno poremećena. Prvi put posleAllendeovog dolaska na položaj predsednika, ogromna masapokuljala je iz „narodnih" gradskih četvrti da bi pružila podrškuugroženoj stabilnosti vlade: bilo je oko osam stotina hiljadamanifestanata.

Ove večeri je izvršena masovna mobilizacija: dolazile su celeporodice, grupe, sindikati, udarne jedinice. Stižu iz otmenihdelova grada, pa i iz manje otmenih delova . . . Nikada nisu bilitako brojni. Nisu to „ništarije", već poslovni ljudi, stručnjaci,

2 CODE — Konfederacija demokratije, savez desničarskih partija.3 Narodno jedinstvo (Unidad Popular) — koalicija koja je okupila šest

levih i progresivnih partija: Socijalističku partiju Čilea (SPČ), Komunističkupartiju Čilea (KPČ), Nezavisnu narodnu akciju (API), Ujedinjeni pokret na-rodne akcije (MAPU) i Pokret revolucionarne levice (MIR). Posle pobedeSalvadora Aljendea na izborima, predstavnici navedenih partija formirali sukoalicionu vladu. (Prim, prev.)

39

slobodne profesije itd. Defiluju „beli okovratnici".3 Ali mnogoje i onih koji ne nose bele okovratnike: to su zanatlije, sitni trgovciiz predgrađa, rasejane grupe ,,pobladores“,4 nekoliko radnikakojima se priređuju ovacije (vidite, čak su i radnici sa nama ...).Izgled te mase ne može nikoga prevariti. Po odelu, a pre svegapo nespretnom i plašljivom držanju, vidi se da su to oni kojijoš do juče nisu imali potrebe da manifestuju, da se javno poka-zuju kako bi se čuo njihov glas. Iz razgovora izbijaju strah iozlojeđenost. U toj pobesneloj malograđanskoj gomili, koja ipakne sme da suviše pokazuje svoj bes, pojedine grupe ispoljavajusvoju opredeljenost: defiluju jedinica „Rolando Matus“ i orga-nizacija „Otadžbina i sloboda",5 svrstane u trojne redovepoluvojničkih formacija. To nisu dobroćudni džandrljivci : onibljuju klasnu mržnju, željni da slome ,,rote“.6 Kada je palanoć, manifestacije su dobile novo obeležje. Ljudi su počeli dapale buktinje, držeći se vesele i romantične tradicije hitlerovskihpovorki. Desetine hiljada buktinja nastavilo je da se sliva uglavnu aveniju Santjaga: bilo je to jedno ogromno bdenje. Ose-ćali su se među svojima, uspaljeni, brojni, moćni — ujedinjeniogromnim strahom onih koji žele da se ,,očešu“ o opšte dobroi koji počinju da se oglašavaju kroz formalne dokaze i optužbeprotiv nesposobnosti i zloupotreba

4 Pobladores — stanovnici sirotinjskih kvartova i divljih naselja udže-rica.

5 Jedinica „Rolando Matus“ — „specijalna" brigada NacionalnePartije (NP), koja se pojavila avgusta 1972. Organizacija „Otadžbina i sloboda"

— ekstremno desničarska grupa, stvorena neposredno po dolasku Allendeana položaj predsednika Čilea.

6 Roto — bosonog; momio — fosil, mumija. Nadimci kojima bur-žoazija naziva narod, odnosno narod buržoaziju.

40

„marksista". Sitna buržoazijaSantjaga isprobava svoju masovnu snagu. Očigledno, za nju jeto opojno osećanje . . . Prevaziđeni su isključivi individualizam,lažne skromnosti, obaziranje na ono što će drugi reći, dostojan-stvo. Okolnosti čine svoje. Unutrašnje ograde padaju pred zara-znom vatrenošću afekta mase. Ispoljava se, oslobađa i eksplo-dira neizmerna agresivnost. Pre dve godine mnogi od današnjihinanifestanata, zaštićeni stabilnom hijerarhijom buržoaskog po-retka, bunili su se, zajedno sa Radomirom Tomićem Romerom7

i ostalima, protiv nepravdi i korupcije, ili su kretali u rat protiv„imperijalizma". Ove večeri su nestale prazne „socijalizirajuće"reči. Prolazeći ispred sedišta organizacije „Otadžbina i sloboda",svi su snažno pljeskali tim „srčanim momcima" koji su sebistavili u zadatak ,,da zauvek unište komunizam u Čileu".

7 Vođa demohrišćanske levice, inače poreklom Jugosloven. (Prim..prev.)

41

Na tribinu se penju govornici i uvažene ličnosti. Rukovo-dioci pokreću one osnovne teme koje neprestano ponavljaju većviše od godinu dana. Ali ove večeri oni im daju nov ton. Negovori se samo o ekonomskoj krizi, već o „katastrofi" i „haosu";ne više o „zloupotrebi vlasti od strane Narodnog jedinstva, većo „diktaturi" i „nastupajućoj totalitarističkoj eskalaciji". Baltra,8

rođeni orator, otpadnik Radikalne partije koji je prešao na stranukrajnje desnice, viče na sav glas: „Vlada primenjuje bezobzirnurepresiju. Kada su u pitanju ekstremisti, ona koristi najblažeubeđivanje, dozvoljava da se legalno otimaju fabrike i zemlja,da se uništava ono što je plod života ispunjenog žrtvama i napo-rima (sic!). Naprotiv, represija je nemilosrdna kada je reč oČileancima koji, sa razlogom, izražavaju svoje neslaganje. Vladase posebno okomila na slobodu informacija. Sve dok. postojibar jedan slobodan list, slobodan radio, Čileanci će moći dasaznaju istinu. A to vlada ne podnosi

Onaj isti pravo-sudni aparat koji je desnica još juče nazivala „liberalnom đemo-kratijom" i koji je hvaljen kao najbolji od mogućih režima, danasje postao nemilosrdna diktatura zato što je ta sila državne repre-sije, umesto da sistematski udara po manifestacijama levice inarodnih pokreta, počela da izmiče iz ruku onih koji su je ranijedržali. Gomila kliče i urla „Dole marksistička diktatura!", anaročito — „Čile jeste i biće zemlja slobode!" Stotinu putaponovljene, te parole liče na osvetničko bacanje čini, ali to nijejedini cilj verbalne radikalizacije rukovodilaca. Logika njihovihgovora vodi ih ka drugom zaključku. „Vlada je, nastavljaBaltra, stupila na put potpune nezakonitosti". Svi govornici ćeponavljati tu tvrdnju . . .

Nacionalna partija već mesecima povremeno pokreće temu„građanskog otpora". Večeras ona nije usamljena. Vlada iz danau dan pojačava političku napetost jer zna da će se marta idućegodine čuti glas Čileanaca, da će oni nametnuti svoju volju i

8 Senator partije levih radikala.

42

reći ,,dosta!" Narodnom jedinstvu, ekstremizmu, pokušajima dase razbiju naše institucionalne norme. Predviđajući poraz na izbo-rima, vlada je već otpočela totalitarističku eskalaciju i našanajviša patriotska dužnost jeste da joj se demokratski suprot-stavimo." . . .

Nešto kasnije, govornik Nacionalne partije objašnjava štaznače te reči: „Ne trebaju nam nove izjave. Dosta nam je dija-gnoza, protesta, žalbi! Kucnuo je čas akcije u Čileu . . . AkoPredsednik Republike čeka da vidi celu zemlju paralizovanu,ako to traži — onda će to i imati !“ Cela zemlja paralizovana . . .Čileanska vladajuća klasa i vladajuće klase iz inostranstva upinjuse već mesec dana da oktobarski štrajk predstave kao „spontanpokret bunta protiv Narodnog jedinstva11. Što se tiče Nacio-nalne partije, ona se pravi kao da se usteže. Skoro četiri nedeljeČile je zahvaćen strašnom klasnom borbom, „hladnim građan-skim ratom" koji je započeo (to je samo jedan od brojnih para-doksa ovog procesa) pozivom na generalni štrajk, što ga je upu-tila . . . buržoazija.

43

Neki će kasnije moći da kažu kako je buržoazija „pogre-šila“, odnosno učinila taktičku grešku kada je dala zeleno svetio„štrajku gazdâ“. To je tačno. Ali time se potcenjuju konkretneodluke svakog učesnika ove igre, odnosno prelazi se ćutke prekobitnog aspekta čileanske situacije — preko činjenice da postojedve buržoaske partije u otvorenoj međusobnoj konkurenciji zahegemoniju. Ogromna masa sitne buržoazije, na koju se obepartije oslanjaju, već je dve godine polarizovana. Taj proces seodvija pod rukovodstvom tih partija i na njega utiče međusobnotakmičenje u obećanjima. Pošto je masa stekla relativno auto-nomnu snagu, Demohrišćanska partija (DHP) i Nacionalna par-tija vide u toj „kreaturi" sagovornika sa kojim ubuduće valjaračunati. Nije nimalo neobično što su sindikati sitnih trgovaca,zanatlija i drugih, potpomognuti poslodavcima neposredno pove-zanim sa imperijalizmom, počeli prvi — čak pre partija desnice— pretiti vladi paralizom i haosom.

,,RASPALJIVANJE“ SREDNJIH SLOJEVA

Taj fenomen se konačno uobličio dva meseca ranije. Ono štose dešavalo 10. oktobra bilo je samo ishod krize začete sredinomavgusta. Vrtoglavi skok cena odigrao je ulogu detonatora. Aodluku o povećanju cena donela je grupa tehnokrata i_minisirifinansija i privrede (O. Milas —■ KPČ; G. Matus ■— SPČ). Cenesu skakale iz dana u dan, i to za 60%, 90%, 150%, tj. 300%. Celo-kupno stanovništvo je bilo krajnje zaprepašćeno. Počelo se sastvaranjem zaliha, čak i u sirotinjskim četvrtima — u grani-cama njihovih mršavih sredstava. Vrednost novca topila se kaogrudva snega na vrelom suncu. Samo u toku jedne sedmice zavla-dale su crna berza i stvarna oskudica (do tada je oskudica pred-stavljala propagandnu temu desnice). Prvi put posle septembra1970. ispoljeno je snažno narodno nezadovoljstvo u odnosu navladu. Ništa nije bilo jasno. Zvanične izjave koje su za sve krivile„imperijalizam i oligarhiju" nikoga nisu ubeđivale.

Desnica je likovala u svojoj štampi i preko svog radija.Organ demohrišćana objavljivao je na prvoj stranici cene naj-važnijih proizvoda, i to pod naslovom — „dnevna poskupljenja".Nismo li to predviđali? Zar svi ti „marksisti" nisu nesposobni

44

brbljivci koji će zemlju uvaliti u propast? U autobusima i kafeimaodjekivao je sarkastičan smeh spikera (zvučna montaža), pod-sećajući slušaoce na onaj deo programa Narodnog jedinstva kojije obećavao „ukidanje inflacije, stvarnog pljačkanja kome suizloženi radnici".

Nekoliko dana kasnije, sindikat trgovaca pozvao je svoječlanstvo na štrajk; taj poziv je bio veoma široko prihvaćen. USantjagu je došlo do vrlo snažnih sukoba. Srednji slojevi, a po-sebno posednička sitna buržoazija (trgovci, sitni industrijalciitd.), počeli su širom Čilea da se okupljaju na korporativističkoji fašizirajućoj osnovi. Masovna pojava tog društvenog sektorau prvom planu političke scene stvorila je jednog trenutka utisakda je reč o spontanom buntu. Međutim, tradicionalne političkesnage su vrlo brzo „uokvirile" i kanalisale taj društveni sektor.U centru Santjaga dolazilo je do svakodnevnih sukoba. Međumanifestantima su se nalazile veoma organizovane udarne grupeod dvadeset do trideset članova. Te grupe su uspevale da satimaometaju akcije policije i da tako na ulicama održavaju „kipuću"atmosferu. Organizacija „Otadžbina i sloboda" je stupila uakciju. Veoma je značajno što joj se pridružila jedna nova grupa— jedinica „Rolando Matus", „specijalna brigada" Nacionalnepartije koja je u pravi čas spojila politički aparat „čvrste" buržo-azije i fašističke grupe, obilno snabdevene oružjem i dolarima.Po gradovima u unutrašnjosti organizovani su veoma agresivnimitinzi, upereni protiv Narodnog jedinstva; to je bilo delo akti-vista NP i DHP. Desnica je sada raspolagala masovnom bazomkoja joj je bila potrebna da bi uspešno izvela svoje kontrarevo-lucionarne planove.

Njeni stratezi su dugo čekali i pripremali taj trenutak. Poslenovembra 1970. buržoazija je bila prinuđena ili da stvara vojno--političke uslove za državni udar (strategija NP), ili da Allendeai vladu zarobi institucionalnim mehanizmima (strategija DHP)...

Dakle, vladajuća klasa se posvetila stvaranju svojih instru-menata za očuvanje hegemonije. Pošto državni aparat nije višeneposredno bio u njenoj službi, ona je razvila sopstvenu silurepresije: po selima — belu gardu, a po gradovima — udarnegrupe i poluvojničku organizaciju. Buržoazija je, pre svega, stvo-rila „aktivnu" masovnu bazu da bi podržala bilo pučistički planjednih krugova, bilo taktiku „institucionalnog smirivanja" dru-gih krugova; ona je to činila putem organizovanja društvenihgrupa koje su se. politički i ideološki, nalazile pod njenom kon-trolom (trgovci, službenici, gimnazisti itd.). Poznati „marš pra-znih lonaca" iz decembra 1971. predstavljao je isprobavanje temasovne snage. Relativan neuspeh tog pokušaja svedočio je oelitističkom karakteru elemenata koji su činili tu snagu i o ne-zrelosti političkih, ekonomskih, društvenih i institucionalnih uslo-va, neophodnih za uspeh takvog plana. I zaista, marš pola miliona

45

žena koje su 1964. godine izašle na ulice Brazila i tako omogu-ćile da Zoao Gular bude likvidiran udarom koji je izvršen navrhu — nije se mogao ni uporediti sa decembarskim defileomdeset hiljada buržuja praćenih bandom provokatora. Buržoazijaje tokom 1972. nastojala da smanji tu razliku i to reaktiviranjemsindikata, udruženja poslodavaca, svakovrsnih grupacija, stva-ranjem novih frontova (posebno žena i omladine), uvođenjemmehanizma „solidarnosti19 u stambenim četvrtima itd . . .

Taj podzemni rad se odvijao mesecima, dobijao sve većuširinu i počeo da donosi plodove. Organizacija je istovremenorazvijana na raznim terenima. U prvi plan su najpre stavljani„ekonomski zadaci11. Ekonomska politika koju je tokom 1971.sprovodio pokret Narodnog jedinstva nije mogla preći odre-đene granice, i to je počelo da se oseća. Reaktiviranje tražnjeputem povećanja kupovne moći radnika, povezano sa punimkorišćenjem postojećih proizvodnih kapaciteta, omogućili su eko-nomski ,,bum“ koji praktično nije znao za inflaciju. Nikada zaproteklih deset godina čileanska privreda nije tako dobro stajala.Industrijalci i trgovci su priznavali đa odavno nisu toliko zara-đivali. Njihova opozicija prema Narodnom jedinstvu još je bilapolitički blaga. Međutim, njihovo neprijateljstvo i nepoverenjesu se ispoljavali u tome što su odbijali da investiraju. Tu ništanije pomagala politika „ekonomskog" podmićivanja, koju jepraktikovala vlada (masovno odobravanje kredita, smanjivanjeporeza itd.). Zahtevi industrijalaca i trgovaca bili su politički,a ne ekonomski. Nacionalna partija i DHP su već 1971. na savglas govorile o nestašici i ekonomskoj krizi, mada ih' ogromnavećina stanovništva nije osećala. Međutim, inflacija je počelada se javlja u prvim mesecima 1972.

Kriza je izbila u drugom tromesečju, u trenutku kada su sespojili njeni „mehanički11 efekti i spretno koordinirana politikaugušivanja: „nevidljiv blok“ imperijalizma i stvaranje veštačkihuskih grla od strane određenih krugova poslodavaca. Počev odaprila 1972. inspektori Uprave za trgovinu i industriju su u tajnimskladištima svakodnevno otkrivali zalihe gume, šećera itd. . . .nestašica tih artikala se osećala na tržištu. Proizvodni ciklus jepočeo da „škripi". Taj bojkot još nije postao masovan, aii nje-govi efekti su sve više deiovaii na ljutito raspoloženje sitne bur-žoazije, izazvano radikalizovanom sindikalnom i korporativnomagitacijom. Nezadovoljstvo je raslo. Propaganda o ekonomskojkatastrofi bila je sve bliža onome što se dešavalo u svakodnevicuŠta više. strukture koje su imale da „usmere4* pojedine društvene

9 Gremio — strukovno udruženje poslodavaca, korporacija (prim. prev.).

46

sektore, znatno su ojačale poslednjih meseci. Tu ulogu nisuigrale toliko partije desnice, koliko ,,gremiosi“* — grupaciječiji su rukovodioci pripadali ovoj ili onoj partiji.

47

Suočena sa podmuklom krizom koja se širila, vlada je skru-šeno odgovorila operacijom „Istina o cenama", nastojeći da jošjednom izmiri sektore koji su se oglušivali o njene naredbe.Ta politika je izazvala efekt, upravo obrnut od onoga kome setežilo: došlo je do izuzetne polarizacije klasâ. Sitna buržoazijaje masovno ustala protiv vlade. Narodne mase su takođe u početkubile ozlojeđene. Trebalo je stajati u redovima za snabdevanje,za autobus, u stvari za sve. Komentari o vladi nisu bili nimaloblagi. Ali dva elementa su dovela do suprotne reakcije. Pre svega,Allendeova garancija da će kupovna moć radnika biti u celinisačuvana. S druge strane, i pre svega, ponavljanje svakodnevnihsukoba, histerija Nacionalne partije koja je otvoreno pozivalana otpor, glasine o državnom udaru. . . izazvale su snažnuklasnu odbrambenu reakciju protiv „mumija". Sirotinjske i in-dustrijske četvrti su se masovno mobilisale i organizovale samo-odbranu. Vlada je zakazala manifestacije za 4. septembar, drugugodišnjicu izbora . . .

Vladu su podržali mnogi radnici, stanovnici sirotinjskihčetvrti, službenici — ljudi koji se pre toga nikad nisu pokretali.U centar Santjaga, gde je još koliko juče ulica pripadala desnici,provalila je surova, odlučna i preteća gomila. Miting je dobiodruge razmere, klasni karakter koji se razlikovao od karakteraprethodnih mitinga. Po prvi put se moglo tvrditi da je začetonarodno jedinstvo, pa makar ono bilo još krhko i nedovoljnostruktuirano. Navodimo jedan značajan primer, koji je kasnijemnogo komentarisan : radnik defiluje, mašući transparentom nakome piše — „Ova vlada je bagra, ali ona je moja i ja je branim".Tog dana se pokazalo da bi buržoazija izazvala građanski ratukoliko bi želela da nasilnim putem ponovo osvoji vlast. Među-tim, ona će to pokušati da učini mesec dana kasnije.

KAZDOR DESNICE

Stvarajući tu polarizaciju društvenih snaga, avgustovska krizanije samo mobilisala nove narodne mase, već je takođe zapeča-tila nov savez — savez između pučističke buržoazije i posedničkesitne buržoazije. Čileanski proces je reprodukovao ono čemu nasuče ostala istorijska iskustva: ukoliko ovaj potonji društveni slojnije blagovremeno pridobijen ili neutralizovan, on predstavljaidealan oslonac fašizirajućem kontrarevolucionarnom poduhvatu.Kriza je takođe javno razobličila činjenicu o kojoj su do tadaobe strane stidljivo ćutale: u armiji uvek ima snaga koje su skloneda izvrše državni udar ako za to postoje i najmanji uslovi. Posto-janje takve struje potvrđeno je nekoliko dana posle 4. septembra,kada je, posle raznih izbacivanja iz službe u razdoblju između1970. i 1972., otpušten jedan general koji se nalazio na visokom

48

položaju. Ipak, događaji početkom septembra nisu radikalnopromenili odnos snaga. Oni su više bili neka vrsta uvoda. Dru-štvene klase postale su znatno aktivne, a na institucionalnoj zgradisu se ponovo javile pukotine. Suočena sa tom situacijom, vlada-juća klasa je još jednom počela da se čepa na pitanju o tome kojutaktiku valja slediti.

Nacionalni savet DHP 8. septembra orijentiše svoju politikuna izbore koji treba da se održe marta sledeće godine. On insistirana tome đa „Konfederacija demokratije", u kojoj DHP „obitava11

sa NP, nije u osnovi ništa drugo do izborni savez. Takođe seističe da mobilizacija masa ne bi smela „izgubiti11 svoj konačnicilj (podršku institucionalnoj borbi), tj. da je nužno razvijatipolitiku „promene11. DHP ponovo prihvata igru ravnoteže ireafirmiše svoju distanciranost u odnosu na NP. Kriza koja jeizbila posle manifestacija od 4. septembra pokazala joj je kakveopasnosti krije preterano insistiranje na vaninstitucionalnoj borbi.Njen opstanak kao partije i kao „buduće11 vladajuće partije zavisiođ njene sposobnosti da održi koheziju populističkog amalgamaod kojeg je sama sazdana. Što se tiče NP, ona ne traži podrškuznatnih narodnih masa, već osporava DHP rukovodstvo nad ra-dikalizovanim srednjim slojevima, nameće u okviru budržoazijesvoj plan dominacije, koji njen šef O.Harpa nekoliko dana kasnijerečito rezimira na sledeći način: „Rekli smo i ponavljamo —nije dovoljno suprotstaviti se totalitarističkom planu međuna-rodnog komunizma, valja takođe uspostaviti baze za obnovuČilea . . . Uspostaviti efikasnu, realizatorsku i nacionalističkuvladu." Zavođenje tog novog poretka išlo bi kroz radikalnuizmenu postojećeg političkog aparata i pretpostavlja stvaranjenovog fašizirajućeg načina diktature vladajuće klase. U ovomtrenutku harpističku strategiju prihvata manji deo buržoazije.Ali NP se nada da će ta strategija uskoro trijumfovati i nateratiostale sektore da je slede. Stoga tokom septembra pojačava irazvija svoju ofanzivu, najpre sistematski napadajući visoke vojnekrugove, proglašavajući nevažećom izbornu „prevaru11, oslanja-jući se u potpunosti na građanski otpor pobesnele sitne buržoa-zije. Uveren da je postigao željeni cilj, Harpa prvih dana oktobrauzvikuje na jednom mitingu: „Bitka protiv ove vlade već jedobijena!" A što problem još nije rešen, to je „zato što u ovojzemlji ima mnogo hipokrizije."

Harpistička taktika je urodila plodom. Sindikati i grupacijetrgovaca, slobodnih profesija itd. prete vladi paralizom i haosomukoliko im ona ne garantuje demokratiju. Sada i DHP napuštapolitiku promene, te se svrstava na liniju „pokreta otpora".Hipokriti svih boja objavljuju zajedničku deklaraciju koja kon-statuje „nezakonitost" vlade i reafirmiše njihove zahteve za „ga-

49

rancijama", ali je očigledno da za njih otpor i garancije nemajuisto značenje. Za Harpu to znači aktiviranje ustaničkog pokreta

50

sa ciljem obaranja NJ, odnosno u najmanju ruku podčinjavanjepokreta NJ vojnoj vlasti koja bi mu oduzela svu snagu. Što setiče većinskog krila DHP, okupljenog oko Freja, cilj je prisilitipokret NJ da izađe iz ambivalentnosti, da se njegovo polje akcijesvede na buržoaskodemokratske zadatke koje sadrži programpokreta, da se ukrote čvrsto jezgro masovnog pokreta i revolu-cionarne snage . . .

CIVILNI DRŽAVNI UDAR

Desničarske partije i korporacije pokazale su šta znači„vreme za akciju11 tokom dva dana posle mitinga CODE. Sve jepočelo svađom između sindikata vlasnika kamiona i vlade. Poštonije dobio „zadovoljenje" u pogledu otvoreno političkog paketarevandikacija, sindikat je objavio opšti i neograničen štrajk ucelom Čileu. U zemlji, gde se više od dve trećine transporta obavljadrumovima, to je jasno značilo da se blokira snabdevanje gra-dova prehrambenim artiklima, benzinom itd., da se obustavljadostavljanje sirovina industriji. Za privredu koja je već izuzetnoslaba, bio je to prvi korak ka brzom gušenju ... ili ka abdikaciji.Allende i vlada su odmah odgovorili na odluku o štrajku: kori-steći do kraja institucionalne mehanizme kojima su raspolagali,oni su objavili primenu zakona o državnoj bezbednosti. Kamioniće biti rekvirirani, a rukovodioci sindikata sudski gonjeni. Takosu uloge bile savršeno podeljene i pokret je dobio zakonitost upružanju otpora pritisku koji je na njega vršen. Desničarskeradio stanice su odmah počele sa neobuzdanom kampanjomintoksikacije: po ceo dan su odjekivali vojni marševi, a sindikatiindustrijalaca i trgovaca, Savez katoličkih studenata, rukovodiociraznih sindikata gradskog saobraćaja — svi su za petak ujutruzakazivali generalni štrajk . . .

U govoru preko radija i televizije, održanom u četvrtakuveče, Allende je definisao stav vlade. Taj stav je predviđao oslo-nac na državni aparat i poverovanje armiji brige o održavanjuporetka . . . Proglašavanje vanrednog stanja 11 provinciji Santjagoi u nekim drugim provincijama, prenelo je vlast iz ruku civilau ruke vojnika. Drugi cilj politike NJ bio je da se svim sred-stvima pokuša obuzdati štrajkački pokret i da se održi proiz-vodnja. U celini uzev, radnička klasa je bila stavljena u defan-zivni položaj i kantonirana na mestima gde se odvija proizvodnja...

Sitna buržoazija, situirana u sektorima distribucije sačinjvalaje udarnu snagu ofanzive. A šta je sektorima proizvodnje? Kakoće reagovati ne samo radnička Masa, već tehničari i službenici?Dejnohrišćani su imali većinu u rukovodstvima brojnih sindikata

51

iz oblasti zdravstva i obrazovanja. Nisu li i kod radnika zabele-žili veliki napredak na sindikalnim izborima u maju 1972? DHP

52

je zauzela treće mesto, odmah iza KPČ i SPČ. U najpovlašćenijimgranama (bakar, teška metalurgija, hemijska industrija) uticajDHP je ponekad bio dominantan. Zašto oni koji su pre šestmeseci glasali protiv „etatističke i birokratske11 politike NJ nebi sada stupili u štrajk? Jer pokret je javno iznosio da u bazipostoji bunt protiv „zloupotrebe vlasti".

DHP nije štedela napora da tu bazu angažuje u sukobu.Mnogi sindikati su već više od nedelju dana obrađivani „ispodžita“ i oni su trebali da intervenišu kada otpočne ofanziva. Ustvari, bilo je bitno da pokret postane višeklasni i da izgledakao „nacionalna erupcija otpora". Od toga su zavisili njegovasnaga i uspeh, a i sudbina DHP kao masovne buržoaske partije.Pošto su industrija i trgovina trebale da stanu u petak ujutru,razne partije iz koalicije Narodnog jedinstva i MIR, ujedinjenijoš jednom pod formulom „Nastupamo odvojeno, ali nanosimoudarce zajednički", pozivali su da se po svaku cenu održi pro-izvodnja i da se osujeti obustava rada. Tog jutra odluka je bilau rukama radnika.

Što se tiče radničke klase, na ishod nije trebalo čekati. Rad-nici su u osam sati ili nešto ranije bili pred fabrikama. Pošto sukapije zatekli zatvorene, provalili su kroz njih i zauzeli pro-storije. Čitavo pre podne držane su opšte skupštine. Štrajk jesvuda bio odbačen. Nije bilo nijednog izuzetka. Fabrike suradile, čak bolje no obično. Planovi proizvodnje bili su u celiniprebačeni. Radnička klasa je konkretno iskusila svoju snagu,svoju moć. Upravnici i direktori su morali da ostanu pred vra-tima fabrika. Većina inženjera i stručnjaka je dezertirala, a iizvestan broj službenika! Međutim, radnici su bili na svojimmestima jedinstveni u odbacivanju poslodavačke učene — odčlanova MIR-a pa do demohrišćana!

Industrijska buržoazija koja je proglasila obustavu rada,potpuno je poražena na terenu kontrole fabrika. Ali sitna po-sednika buržoazija, transport i neke uslužne delatnosti su semasovno angažovale u borbi. Snaga i radikalizacija pokretaiznenadile su čak i njegove inicijatore. Trgovine su bile zatvorene,osim u periferijskim četvrtima. Centri gradova su opusteli, a pre-voznici i komandosi ekstremne desnice zaposeli su drumove.Ostali sektori su postepeno prihvatali parolu štrajka. To je bilodovoljno da se parališe zemlja, da se neutralise aparat proizvodnje,koji je funkcionisao. Dakle, građanski otpor je od samog početkapodelio čileansko društvo na dva klasna bloka, okupljena okodva čvrsta jezgra: na jednoj strani su se našli svi poslodavci isitna posednička buržoazija, a na drugoj strani radnička klasa.Bila su to dva jasno određena tabora kroz čije se ideološke sta-vove sa retkom jasnoćom ispoljavao temeljni antagonizam kapi-talističkog društva. Između ta dva pola ležala je još nedovoljnouzburkana društvena baruština . . .

DHP je videla kako joj se pred očima topi značajno radničkočlanstvo na čije je osvajanje potrošila niz godina. Ostali sektorinajamnog rada i seljaci, koji su dotle podržavali DHP, više nisubili oduševljeni njenim shvatanjem patriotskih i demokratskihdužnosti. DHP je proživljavala jaku krizu. U subotu uveče,sutradan posle odluke o štrajku trgovaca, DHP je počela da sepovlači. Pojedini sektori su predlagali da se u ponedeljak nastavisa radom. DHP je za nedelju hitno sazvala sastanak svog aktivaiz Santjaga, koji su većinom sačinjavali predstavnici urbanesitne buržoazije. Predsednik DHP, inače poznat centrumaš, pro-čitao je dosta umeren referat kojim je izazvao rečitu reakciju:prisutni su ga izviždali i time jasno pokazali da su im bliže radi-kalne teme koje je razvila NP. Trebalo je birati: predsednik jenarednog dana izdao deklaraciju kojom poziva pristalice DHP na„akciju do kraja“. Ustanička taktika NP je doživela trijumf.

Drugi talas ofanzive buržoazije počeo je da se diže od pone-deonika 16. oktobra. Trebalo je na generalni štrajk privoleti jošneopredeljene sektore. Na opštim sindikalnim skupštinama došloje do žestokih okršaja između levice i desnice. Savez DHP i NPnailazio je na odlučno odbijanje u nekim bazama koje je osvojilaDHP. Ali mnogi sindikati — sektor po sektor, grana po grana— glasali su za štrajk. Većina slobodnih profesija i stručnjakaangažovala se na strani desnice. Službenici, studenti i gimnazistisu se podelili na dva bloka. Velika većina siromašnih seljaka,zadrugara i najamnih radnika nastavili su sa prolećnom setvom10

koja ne trpi odlaganje i odbili su da stupe u štrajk. S druge strane,politika ekonomskog gušenja postajala je sve sistematičnija.Zemlji je zaista pretila paraliza, ne samo zato što su bili blo-kirani bitni tokovi distribucije (u Santjago je stizalo samo 40%normalnih količina namirnica i goriva), već i zbog toga što jeu širokim razmerama počela da se primenjuje politika sabotaže.

Duž drumova su se organizovale grupe sa zadatkom daspreče promet rekviriranih kamiona. Noću je transport bio one-mogućen. Gume kamiona i autobusa su sistematski bušene. Odsvih transportnih sredstava jedino su vozovi saobraćali. Sastav-ljani su izvanredni konvoji, posebno sa ciljem da se obezbedisnabdevanje žitom i gorivom iz Valparaiza. ali na železničkimprugama su stalno vršene sabotaže. U selima je došlo do aktivi-ranja bele garde. Upotrebljavana su sva sredstva kako bi seseljaci sprečili da snabdevaju gradove. Dolazilo je do sukoba,naročito na jugu zemlje. Mleko je prosipano, a namirnice bacanepo drumovima. Ali ti potezi su izazivali snažnu reakciju seljaka

10 Godišnja doba imaju na južnoj hemisferi obrnut raspored od godišnjihdoba na severnoj hemisferi, tj. kada je kod nas jesen, u Čileu vlada proleće(pvim. prev.).

54

koji su se sve više solidarisali sa vladom. U nedostatku kamiona,životne namirnice su prevožene konvojima traktora. Urbanicentri su bili objekt iste politike: dizani su u vazduh rezervoariza vodu; trgovci koji su pokušavali da otvore radnje bili suizloženi pretnjama, a često i napadima; ulične manifestacije suponovo izbile u centru Santjaga, uprkos zabrani koja je progla-šena sa uvođenjem vanrednog stanja. Buržoaske četvrti su poka-zivale efikasnost svoje organizacije: bile su protkane grupamaomladine, koje su vodile računa da trgovine budu zatvorene,odnosno širile su prijateljske kontakte sa vojnicima i oficirimakoji su bili na straži itd.. ..

Suočen sa time, pokret Narodnog jedinstva je sa zakašnje-njem mobilisao sve svoje snage. Konstatujući da je ,,u tokudržavni udar“ i da je „DHP prešla sa legalnog na buntovničkistav", NJ je na sledeći način redefinisao svoju liniju: „Prvi za-datak je osigurati odbranu vlade". U tome se računa na armiju;mobilizacija masa ostaje podređena institucionalnoj odbrani.„Patriotski zadatak radničke klase ■— potvrđuje 17. oktobrasekretar KPC — jeste da zemlja normalno funkcioniše, a u izvr-šavanju tog zadatka radnička klasa ima podršku oružanih snaga,omladine i novih sektora".

I zaista, u granicama koje su joj određene, mobilizacija na-roda je, počev od ponedeonika, ispoljila fantastičan uspon. Rad-nici su požrtvovano i smišljeno činili sve što je bilo u njihovojmoći da bi se izbegla paraliza proizvodnog mehanizma. Naširoko je organizovan dobrovoljan rad oko istovara i distribu-cije roba. U „narodnim" četvrtima je sve više organizacija, za-duženih za snabdevanje. Priterani nužnošću, znatni delovi sta-novništva počinju u svoje ruke uzimati vođenje sopstvenih po-slova. Taj konkretan eksperiment klasne borbe i vlasti trudbe-nika izaziva duboke promene u svesti ljudi. Počinje da se javljaopšta reakcija: „Postepeno shvatamo da možemo i bez njih,"Organizovanje naroda brzo dostiže viši nivo: pred opasnošćukontrarevolucije dolazi do stvaranja komiteta samoodbrane ibudnosti. Proletarijat kao klasa uočava neminovnost sukoba ipriprema se za njega. Učinjen je ogroman korak napred, madapojedini sektori veoma različito prihvataju te zadatke. Pod ruko-vodstvom revolucionarnih snaga masovan pokret najzad vrši prvaorganska pregrupisavanja. Na inicijativu radničkih kadrova SPČi MIR razvija se organizovanje industrijskih četvrti. U celom

49

Čileu dolazi do stvaranja komiteta za koordinaciju. Ti organiokupljaju radnike, seljake, stanovnike sirotinjskih četvrti i sitnuburžoaziju na bazi aktivne odbrane njihovih zajedničkih interesa(snabdevanje, transport, zdravstvo itd.). To su prvi još ograni-čeni i minorni nagoveštaji narodne vlasti koja se razlikuje odpolitičko-pravnog aparata buržoazije . . .

4 Marksizam u svetu

56

FRANKOV RECEPT

Vanredno stanje je proglašeno u dvadeset od ukupno dva-deset četiri provincije. U Santjagu je zaveden policijski čas iarmija čuva stražu na svim javnim mestima. Komandanti zona ukojima je proglašeno vanredno stanje donose odluke jedino podkontrolom vlade. Armija igra ulogu arbitra, što od nje tražečas NJ, čas desnica. Vlada može računati da će visoki vojnikrugovi poštovati ustavnost — ali dokle? Na bazi kojih kompro-misa? I dokle će trajati sadašnja disciplina armije?

Uvodnik organa NP, objavljen u petak 20. oktobra, završavase ovim rečima: „Svi očekuju da bolesnik brzo premine, mada,u najgorem slučaju treba sačekati mart mesec da bi mu se uzradostan poj zvona izdala umrlica". NP, dakle, smatra da jojse pobeda nalazi na dohvatu ruke. A da bi to što je bolje izra-zio, jedan „čitalac" piše u istom broju lista: „Šta bi bilo odŠpanije da je pre trideset godina pala u kandže međunarodnogkomunizma? Neosporno je da se ona danas ne bi nalazila uevropskoj zajednici kao jedna od tri vodeće sile tog kontinenta . . .zašto nismo ranije tražili Frankov recept?“ Taj bezazleni fašistanije morao da se uzneinirava: NP je smatrala daje došao trenutakda taj recept bude primenjen. Armija je — čitamo u istom uvod-niku — pozvana da izvrši svoju dužnost. Dakle, reč je o oba-ranju vlade ili u najmanju ruku o uzimanju vlasti, pri čemu bise dopustilo da vlada formalno postoji nekoliko meseci kako bikasnije, u trenutku izbora, bila pažljivo otpisana. Da bi stiglado tog cilja, desnica sprovodi dvostruku taktiku. S jedne strane,građanski otpor valja pretvoriti u građansku neposlušnost, a sdruge strane, izolovati od armije one komandante koji poštujuustavnost i na taj način izvršiti obaranje vlasti. .. Rukovodiocidesnice su ispoljavali „dobru volju" i pomirljiv duh prema vojni-cima. To je moralo povoljno delovati na vojnike i stvarati neve-ricu u odnosu na izjave NJ o buntovničkom karakteru pokretai o nezakonitosti njihovih revandikacija. S druge strane, upući-vano je sve više laskavih poziva oružanim snagama koje „jedinemogu da uspostave poredak" i koje „uživaju poverenje svih".Trgovinska komora, na primer, zahvaljivala je komandantu Sant-jaga na „stavu punom razumevanja". A nije li on doneo odlukuda se oslobode sve fabrike koje su zauzeli radnici? Vlada je odmahizdejstvovala povlačenje te odluke i donela drugu, potpuno sup-rotnu. Sudar je izbegnut, ali malo je trebalo pa da neki vojnikrugovi nametnu svoja shvatanja izvršnoj vlasti.

Drugi cilj otvorene desničarske ofanzive na armiju sastojaose u diskreditovanju legalističkih oficira na čijem se čelu izgledanalazio vrhovni komandant, general Prats. Vršene su sve brojnijemahinacije kako bi se ti oficiri predstavili ne kao branioci ustav-nosti, već, naprotiv kao politički angažovani na strani NJ. Isto-

4® 57

vremeno je od ostalih oficira traženo da odreknu poslušnost,da se i oni politički angažuju. Međutim, zvaničan neutralizamarmije izgledao je dosta čvrst. . .

Aljendeova konferencija za štampu održana je u subotu upodne. On je potvrdio : „Pokret nije uspeo .. . Postoje dve opo-zicije: ustavna i druga koja je nasiljem krenula protiv naroda.Mogu vam reći da smo proživeli vrlo mučne i teške časove, aliverujem da su oni prošli." ... U četvrtak, Aljende je pred maso-nima analizirao „trenutak Čilea" i potvrdio da će iz Monedeizaći sarno u „drvenom kaputu". Dva dana kasnije, visokotiražnilist desnice Tercera, ovako je analizirao situaciju: „Korporacijejedino zahtevaju da Aljende promeni politiku". Dalje sledi ko-mentar: „Avet građanskog rata zaokupljala je duhove političkihrukovodilaca i celog javnog mnenja. Čileanci će se sećati pro-teklih sedam dana kao najkritičnijeg trenutka naše istorije. Pred-sednik Republike je upotrebio svu svoju političku sposobnostu razgovorima sa crkvom, udruženjima slobodnih profesija, poje-dinim strukturama Univerziteta i sa masonima, pokušavajući dase izvuče iz najtežeg škripca u koji je upala njegova vlada. Vrhovnikomandant oružanih snaga je u to vreme vodio razgovore sapredsednikom DHP da bi ga upoznao sa težinom situacije. Ali,u stvari, niko nije tražio obaranje vlade .. . Naprotiv, došao jetrenutak da se Aljende nametne kao predsednik, da više nedozvoli uticaj nekih usijanih glava koje su, u okviru NJ ili vanredova koalicije, tražile od njega da na brzinu izvrši revoluciju,što on narodu nikada nije obećao" . ..

VLAST NARODA I VLAST GENERALA

Kao ustanički pokret, ofanziva je doživela neuspeh. Među-tim, NP i fašističke grupe neće priznati poraz. Tokom narednihdeset dana oni će više puta pokušavati da nastave svoju poli-tiku. Ali rukovođenje celinom sada već pripada vodećem kriluDHP, okupljenom oko Freja koji traži drakonske „garancije":gušenje „ultraša", tj. uglavnom MIR i levih struja SPČ, vra-ćanje vlasnicima onih preduzeća koja su rekvirirana za vremeštrajka (a vlada je obećavala suprotno), konačno ograničavanjeagrarne reforme, odlaganje mnogih tačaka iz programa NJ,neposrednu intervenciju i kontrolu armije u odnosu na vladu;najzad, Frej definiše predstojeće izbore kao „plebiscit". Ako NJne dobije većinu glasova — a on je siguran da neće — mora pre-dati izvršnu vlast. Ukoliko bi te mere bile sprovedene, to biza koaliciju NJ bilo jednako samoubistvu. Međutim, činilo seda ni odbijanje tih mera ne dolazi u obzir. Mnoge snage u samojkoaliciji NJ blagonaklono su gledale na neke od tih zahteva.U započetim pregovorima najpre dolazi do izražaja odnos snagana institucionalnom nivou, a zatim i na nivou masovnog pokreta.

58

Jedno je jasno: da se status armije nije zvanično izmenio,poslednji događaji doveli bi armiju u prvi plan političke borbe.Njeno povlačenje nisu želeli ni Aljende, niti Frej...

S druge strane, štrajk se nastavljao. Ali odnos snaga u ma-sovnom pokretu pokazivao je tendenciju preokreta. Iz dana udan je jačalo organizovanje naroda, a u srednjim slojevima jedolazilo do sve snažnijih protivurečnost!. Na primer, skoro svitrc ' ci iz „narodnih111 četvrti ponovo su otvorili svoje radnje.Na odluku da prekinu štrajk naveli su ih kontrola i organizovanjestanovnika sirotinjskih naselja posredstvom JAP*, finansijsketeškoće koje su počele da se osećaju i dokaz o „avanturizmu12

onoga u šta su se upustili. Počeli su se osnivati „patriotski** sindi-kati koji su privlačili brojno članstvo. Nasuprot tome, u drugimsektorima vršena je radikalizacija u suprotnom pravcu, te su zauzi-mani tvrđi stavovi. Lekari su objavili štrajk službe hitne pomoći.U bolnicama su vršene sabotaže. Vanredno stanje je omogućiloda trgovine u Centru produže štrajk pod okriljem vojnih patrola.Radnici i gradska sirotinja su to videli ali nisu imali snage daintervenišu ...

Javile su se duboke jazlike u koaliciji NJ, kao i izmeđuMIR i NJ. Aljende, KPČ i socijaldemokratske partije postiglisu sporazum o formiranju vlade u koju bi ušli predstavnici NJi armije, kao i o oktroisanju izvesnih garancija u pogledu insti-tucionalnosti. Svaka kontraofanziva bi pojačala protivurečnostiizmeđu narodne vlasti i državnog aparata, posebno u armijikoja je hijerarhijska institucija i koja se nalazi van svake kontrolemasa. MIR je smatrao da okolnosti upravo to pitanje namećusa svom hitnošću i đa ga treba staviti na dnevni red. Isto su miš-ljenje imali SPČ i hrišćanska levica u okviru NJ. Te dve forma-cije su do mile volje mogle pretiti povlačenjem, ali ipak su dobilesamo minimalne garancije. Politika je već bila određena: do na-rodne kontraofanzive neće doći.

Komandanti sva tri roda vojske postali su članovi kabinetana dan 3. novembra. Sva štampa je bila blažena i događaj jepredstavljen kao svojevrsna pobeda. Nekoliko dana kasnije, novipredsednik vlade, general Prats, zaključio je seriju sporazumasa poslodavačkim korporacijama. Štrajk poslodavaca bio jeokončan.

Jasno je da ti rezultati nisu odgovarali očekivanjima onihkoji su ih inicirali. Pokret se okrenuo protiv njih. „Za jedanmesec smo naučili mnogo više no za godinu dana“ — to je bilaopšta reakcija u narodu. Došlo je do kvalitativnog skoka u

11 JAP — Komiteti za kontrolu snabdevanja i cena. Reonski komiteti,12zaduženi za kontrolu distribucije.

59

pogledu jedinstva, svesti, sposobnosti za organizaciju i poli-tičke ,,obuke“ narodnih masa, bez obzira što su ostale u defan-zivnom položaju i bez obzira na neodlučnosti njihovog poli-tičkog rukovodstva . ..

Drugo, buržoazija nije mogla da pobedi ni na planu insti-tucionalnosti. Savez između NJ i armije nije bio ono što je Frejhteo da napietne vladi. Osim toga, neke bitne garancije kojeje Frej zahtevao (gušenje MIR i određenih snaga u NJ, zauzda-vanje masovnog pokreta) bile su još jednom odbačene . . . Ali zakoje vreme? Oktobarska kriza je više no ikada pokazala u kojojmeri NJ i vlada zavise od „legalističke11 taktike DHP.

Naime, videlo se da ta taktika može svakog trenutka bitidovedena u pitanje. Do političkog rascepa vladajuće čileanskeklase dolazi sanio kada njeni interesi i hegemonija nisu nepo-sredno ugroženi. A ukoliko jesu, vrlo je verovatno da će njene,inače sekundarne protivurečnost! biti prevaziđene.

Dakle, sve su veći izgledi da će doći do građanskog rata.Čak i snage koje su bile jako sklone da odbace takvu perspek-tivu (KPČ, na primer), izjavljuju danas da je sukob „moguć11.I obrnuto, društveni „mir11 koji DHP stalno zagovara, ne bimogao beskrajno da se prilagođava radikalizaciji masovnogpokreta i postojanju snaga koje su izrazito antikapitalističke(MIR, a takođe u okviru NJ — samo na drugom nivou — vla-dajuće krilo SPČ, MAPU13, hrišćanska levica)...

Najzad, taj prećutan i povremeno poremećen modus vivendi,rezultat je sve veće intervencije armije. Njeno prisustvo, poredsvih ambivalentnosti, jako usporava dinamiku procesa ako seželi đa on bude „prelazak u socijalizam11.

Dinamika čileanskog revolucionarnog procesa još je u stanjuda naznači više vrsta mogućih „konsolidacija11 od kojih socijali-zam predstavlja samo jednu. Naime, sve pobede postignute zadve godine, svi napadi imperijalizma i buržoazije ne smeju do-vesti do toga da se zaboravi temeljna činjenica: u ovom trenutkuradnička klasa ne poseduje revolucionarnu tj. proletersku i anti-kapitalistička političku snagu koja bi joj obezbedila pobedu.Nijedna od postojećih marksističkih partija ne može sama odi-grati tu ulogu: ni SPČ, opterećena populističkom prošlošću isocijaldemokratskom organizacijom, ni MAPU uprkos najno-vijoj evoluciji, niti MIR koji govori i ponavlja da u sadašnjimprilikama nema nameru da sam preuzme to rukovođenje. Njegovapolitika se mnogo više sastoji u stvaranju .jednog pola za pre-grupisavanje revolucionarnih snaga11, koji bi bio u stanju daostvari taj zadatak.

13MAPU — Ujedinjeni pokret narodne akcije (prim. prev.).

Prolazeći kroz lavirinte sukoba i saveza, napredovanja iodstupanja, čileanski revolucionari se stalno suočavaju sa slede-ćim pitanjem: koja je politička linija, koji su taktički koracidozvolili i koji će dozvoliti da proces preraste svoje populističkei reformističke tendencije, da stigne do one tačke na kojoj će,prema rečima jednog revolucionara, „narod težiti beskonačno-sti, a buržoazija biti jednaka nuli“? O tome se već dve godinevodi intenzivna rasprava. Bilo sa koje strane da mu se priđe,čileansko iskustvo je veoma štedro dokazalo da se na to pitanjene može stereotipno odgovoriti.

(Les Temps modernes, No 323, juni 73.)Preveo Zoran Jovanović

61

Alain WallonRADNICI I VLADA NARODNOG JEDINSTVA

POVOLJNI ISTORIJSKI USLOVI

Rukovodstvo čileanskog radničkog pokreta, za razliku odargentinskog ili meksikanskog, uvek je uspevalo da sačuva svojeklasno obeležje kroz gotovo ceo vek borbi, potiskivanja, kaoi političkih saveza radničkih partija sa sitnom i srednjom buržo-azijom, sa socijaldemokratijom, radikalizmom ili populizmom.

Nastanak radničkog pokreta u Čileu bio je čvrsto vezankrajem 19. i početkom 20. veka za rudarski proletarijat, u pre-duzećima za eksploataciju nitrata u pustinjama na severu zemlje.

Još 1885. godine 40 odsto radne snage severnih krajevabilo je zaposleno u rudnicima, a između 1810. i 1910. godine45 odsto štrajkova u Čileu organizovano je u rudnicima nitratai u lukama .. .

Značajna je činjenica da se koreni radničke organizacijeu Čileu nalaze u sektoru proizvodnje gde su uslovi rada, eksploata-cija, najteži i koji je 1900. godine okupljao preko 100.000 radnika,čiji su životni uslovi i kultura izmakli ideološkoj kontroli tradi-cionalnih seoskih ili gradskih sredina. Međutim, rudarska indu-strija počinje u to vreme da organizuje jedan značajan »strate-gijski« sektor, ođ neprocenjive vrednosti za privredu zemlje kojaje primorana đa proizvodi ciklički, jer joj to nameće logika me-đunarodnog tržišta. Osim ovih uslova, kojima još treba dodatii krajnje žestoke represalije,14 industrijski radnici su primoranida sve više usvajaju organizacione oblike, štaviše, primoranisu da neprekidno traže podršku izvan rudnika ili jedinog ru-darskog kraja: 1900. godine osniva se jedan jedinstveni sindikat,

14U pokolju koji je među rudarima izvršila vojska od Pampe do Iquique1907. godine bilo je 3.600 mrtvih.

62

Combination Mancomunal de Obreros, koji, igrajući istovremenoulogu sindikata i organizacije za uzajamnu pomoć, izjavljujeda svoje članove svesno uključuje među pripadnike radničkeklase.

Druga značajna činjenica potrebna da bi se razumela velikaautonomija čileanskog radničkog pokreta, njegova odbojnamoć prema politikama koje će iskušati njegov integritet ili njegovubudnost, jeste svest nekih njegovih glavnih rukovodilaca o ve-likoj opasnosti koju su predstavljala za klasni karakter pokretadruštava za uzajamnu pomoć. Zaista, u surovim uslovima rada,represalija od strane države, organizacija uzajamne pomoćipružila je radnicima neku vrstu samoodbrane izvan preduzeća,koja su u periodima proganjanja sindikata bila zaštićena samompripadnošću udruženju predstavnika sitne i srednje buržoazije,poslovođa i službenika ili trgovaca koji su u stvari kontrolisalinjegovu sudbinu . ..

Zahvaljujući ekonomskoj nezavisnosti Čilea, industrijskaburžoazija nikad nije mogla da duže ima u rukama državnuvlast: dugo održavanje na vlasti predstavnika zemljoposedničkeoligarhije, koja je živela od „feudalne" eksploatacije seljačkihmasa, kao i od onih nekoliko mrvica koje su pristali da im dajuimperijalistički centri, gospodari trgovinske i platežne ravnoteže,naposletku je duboko povezalo veleposednike i lokalne mono-poliste sa industrijom kroz prinudno zajedničko življenje. Me-đutim, kad god bi imperijalistička stega popuštala, ti isti indu-strijalci bi tražili političku vlast s ciljem da od države stvoreinstrument prilagođen privrednim i društvenim potrebama indu-strijalizacije, a njima je svaki put bilo potrebno da savladajuotpor tradicionalne oligarhije. Usled čvrstine institucija i veomaograničene autonomije armije u odnosu na njih, jedino oruđeodlučnog pritiska nalazili su u jačanju masovnih borbi, kadasu pogoršavanjem uslova života migracija sa sela i nezaposlenostusled ekonomske krize dostizali kritičan stepen. Ali, u ciljuodržavanja vlasti kao i sticanja poverenja i podrške armije,trebalo je hitno zauzdati pokret masa, birajući između dve solucije:pokušati sa integrisanjem organa i predstavnika radničkog po-kreta sa državnim organima, rizikujući da se usled toga potpunopostignu politički i privredni ciljevi liberalizma; iii da ih oslabebrutalnom snagom, rizikujući opasnost da iz toga nastane jošširi pokret protiv kojeg bi armija intervenisala u ulozi potiski-vača, ali i kao arbitra među frakcijama vladajuće klase, koji bijednog dana mogao prerasti u još radikalniji.

Usled ovakvih uslova populistička vlada Alessandria 1920.godine postepeno je prešla u ruke vojske. Njen naslednik, generalIbanez (Karlos Ibanjez). pošto je stavio van zakona revolucio-narne sektore radničkog pokreta i otvorio put, iako još veomaograničen, legalnom sindikalnom pokretu, napušta vlast pod

63

pritiskom ekonomske katastrofe i pokreta masa. Veoma žestokerepresalije koje vrši radikalna vlada Gonzaleza Videle, izabranogpodrškom komunista posle osam godina Narodnog fronta,neće sprečiti jačanje radikalizma radničkog pokreta od 1952.do 1958. godine niti stvaranje jedinstvenih sindikata 1953. go-dine. Učestale borbe koje drugi populistički pokušaji Ibanjezau ovom periodu neće biti sposobni da savladaju, zahvatiće šezde-setih godina najsporednije narodne sektore u odnosu na organi-zovao radnički pokret. Pod ovim pritiskom, koji je veoma pora-stao usled nesposobnosti reakcionarne vlade Jorge Alesandria(Horhe Alesandrio) da zaustavi inflaciju i odstupanjem 1958.godine od antiradničkih zakona iz 1948, hrišćanski demokratiprestaju 1966. godine da propagiraju „revoluciju u slobodi",da bi se grubo okrenuli protiv masovnog pokreta koji 1970. go-dine dostiže kulminaciju.

Sposobnost čileanskog radničkog pokreta da odoli poku-šajima integracije koju mu nameću populistički režimi, podrazu-mevajući njegovo dugotrajno iskustvo u Narodnom frontu,ne objašnjava se samo pogoršavanjem mogućnosti vladajućihklasa da regulišu funkcionisanje privrednog sistema čiji gospodarioni nikad nisu bili, u stvari periodi ilegalnosti i slabljenja krozkoje prolazi Komunistička partija Čilea (osnovana 1920. godine),a koje još više otežava njena vernost „ultrasektaškoj" liniji između1927. i 1935. godine, Petog i Šestog kongresa Internacionale,a zatim demobilizatorske parole „pokreta za mir" u vreme hladnograta — sve to moglo je odavno da sahrani nezavisnost radničkogpokreta. No, čvrstina radničkog pokreta, čiju smo suštinu snagei klasnog karaktera videli početkom ovog veka, ojačaće i naosnovu same činjenice da se on drži na rastojanju od razdoraevropskih socijalista u momentu izbijanja prvog svetskog rata.Radikalizacija borbi između 1928. i 1938. godine koristiće razvojurevolucionarne struje koja će doprineti stvaranju Socijalističkepartije Čilea 1933. godine. Socijalistička partija, koja odbijada pristupi bilo kojoj internacionali —■ Trećoj ili „Drugoj i po“ali ističe potrebu kontinuirane borbe, doneće radničkom pokretumogućnost političkog izražaja koju ni Radikalna stranka, zva-

64

nični predstavnik sitne i srednje buržoazije, niti pak oslabljenai rascepkana Komunistička partija Čilea15 nisu mogle da ostvaretokom ovih teških godina.

Socijalisti će isto tako imati koristi od neslaganja komunistada integrišu legalne sindikate, sve do odlučujućeg Sedmog kon-gresa Komunističke internacionale, kada ovi neočeldvano pred-stavljaju većinu organizovanih radnika (65 odsto 1939. godine).

15Godine 1937. trockistička opozicija Komunističke partije Čilea veli-kom većinom prelazi u redove Socijalističke partije.

65

Socijalistička partija i Komunistička partija Čilea sjedinjujusvoje sindikalne saveze 1936. godine, obrazujući Konfederacijuradnika Čilea (CCTCh) istovremeno kada Socijalistička partijapristupa savezu Narodnog fronta koji lansira Komunističkapartija i u kome preovlađuje Radikalna partija. Posle pobedeove koalicije na predsedničkim izborima 1938. godine, kao i zaosam godina vladavine, radnički pokret je trpeo razne oprečneuticaje . ..

Podrška KP Čilea i Socijalističke partije politici koja jeodstupala od interesa proletarijata samo da bi favorizovalainterese srednjih slojeva, imala je dvostruku ulogu: ublažujućižestinu sukoba između kapitala i rada, ona je omogućila radničkojklasi da nazre razliku između njenog mesta u funkcionisanjudruštva i njene uloge proizvođača privrednih i društvenih dobara.Pod vodstvom Narodnog fronta radničke partije će uspeti dazakoče masovni pokret, ali po cenu znatnog gubitka kontrolenad većim delom borbi: biće svega 164 štrajka nanizana od 1938.do 1945. godine,16 od toga 59 odsto u rudarskim i industrijskimsektorima, gde je sindikalna organizovanost na najvišem stupnju— ali ilegalni štrajkovi iznose preko 40 odsto. Narodni front jena taj način dosta efikasno sprečavao da se uguše borbe pokre-nute posle svetske krize 1929. godine. Front je u tome uspevaosarno usled prevlasti unutar saveza jedne buržoaske partije,Radikalne partije. To je predstavljalo veoma ograničene ciljeveza organizovani radnički pokret. Ova činjenica objašnjava štoje Komunistička partija napustila antiimperijalističke parolei što su se socijaldemokrati privremeno učvrstili unutar Socija-lističke partije. Počev od 1941. godine njen uticaj je naglo opadaou narodnim masama usled stalnih promena u njenoj politici,prouzrokovanih najpre odbranom nejnačko-sovjetskog paktaod strane Komunističke partije, a zatim svrstavanjem oportuni-stičkog krila Socijalističke partije na američke pozicije u vremehladnog rata, što je dovelo do rascepa u Partiji i do razjedinjenostiu sindikatu . . .

Iako je Narodni front prinudio radnički pokret da ispoljavanjeklasne politike svede na minimum, on je ipak u isto takvoj meriučvrstio jedinstvo u bazi, što će mu omogućiti da održi svojuautonomiju tokom punih deset godina potiskivanja, gotovopolicijske kontrole nad legalnim sindikalnim pokretom. Uprkoszabrane Komunističke partije koja je brojčano opala i unutrašnjegrascepa izazvanog pacifističkom linijom Kominforma u svimlatinoameričkim komunističkim partijama; nasuprot odsutnostisocijalista sa političke scene, srozanih na mračne grupaške borbe,radnici će snažno izvršiti napad na državnu vlast koja razotkriva

16 Citat M. Barrera: Perspectivas de la Fuelga obrera en Chile. SveskaCeren br. 9.

66

grubo granice koje ona nameće radničkom pokretu. Godine 1950.izbijaju značajni štrajkovi u celoj zemlji.

Uprkos pokušajima populističke vlade Ibaneza da kombi-nuje korišćenje antiradničkih zakona svoga prethodnika sa poja-čanim mešanjem države u poslove zakonitih sindikata, određenibroj radničkih i službeničkih sindikata februara 1953. godineinicira osnivanje „Jedinstvene centrale trudbenika" (CUT).Ova centrala, koja u isto vreme izmiče svakoj političkoj kontroliizvan sindikalnog pokreta, uspešno vrši pregrupisavanje većineproletarijata okupljenog oko platforme borbi sa izrazito revolu-cionarnim karakterom.

Vlada Karlosa Ibaneza, koji je u generalskoj uniformi, kaošto smo već videli, bio pokretač zakona o radu, a u isti mahnajsuroviji potiskivač radničkog pokreta, počela je da favorizujesindikalno jedinstvo u pokretu populističke struje, tako da jezahvaljujući tome 1952. godine Ibanez dobio drugi mandat. Mesecdana docnije već veruje da u dovoljnoj meri drži društvenu situ-aciju u rukama da bi iz svoga kabineta eliminisao levičarskeelemente koje je prethodno sam uveo u vladu radi postizanjasvoga cilja. Međutim, neočekivani porast snage slobodnog sindi-kalnog pokreta prouzrokovaće žestoke sukobe radničkog pokretai centralne vlasti.

Najmoćnije oružje u rukama CUT bio je, do 1969. godine,generalni štrajk, čiji su osnovni ciljevi najčešće bili politički:ukidanje „prokletog zakona", oslobođenje predsednika CUTClotaria Blesta (Klotario Blest); ali istovremeno i privrednogznačaja, izraženog kroz „platforme borbe": revandikacija novihzakona o minimalnim platama, o sigurnosti radnih mesta, hitnorešavanje nastalih sukoba, protestovanje protiv povećavanja cenaosnovnih artikala itd.17 Osam generalnih štrajkova organizovanoje u toku šesnaest godina za vreme tri razne vlade, od toga trištrajka za dve i po godine pod Ibanjezovim režimom, dva u tokupet godina pod Aiesandrijem, a tri između 1964. i 1970. godinepod Hrišćansko-demokratskom vladom Eduarda Freia. . .

Komunisti — ako se ostavi po strani njihovo odbijanje dauprkos situaciji i radikalizaciji borbi prevaziđu dogme Komin-forma i da izgube antiimperijalističku i socijalističku političkuplatformu — nisu mogli da ulože sve svoje znatno smanjene snageu trasiranje ilegalnog sindikalnog pokreta CUT a da se pri tomne izlože opasnosti da izgube mesto u legalnim sindikatima i daostave otvorena vrata pokušajima razvodnjavanja tradicionalnogklasnog karaktera pokreta, tamo gde je on bio najjače zaštićen.Uprkos svim naporima brojnih radničkih aktivista da seCUT pretvori u borbenu i revolucionarnu centralu, značajne

17 Manuel Barrera, op. cit. str. 141.

67

snage službeničkih sindikata u CUT u početku su predstavljalestvarnu opasnost da se interesi proletarijata svedu na minimum,što delimično objašnjava naklonjenost koju im je ukazivao pred-sednik Ibanez između 1952. i 1954. godine.

Ova kratka analiza pomenutog perioda navodi nas na zak-ljučak da su naizmeriično sinenjivanje perioda represija i periodapodrške legalnom sindikalnom pokretu od strane državne vlasti,pa čak i istovremenost ovih dveju tendencija, doveli do snažnogutvrđivanja temelja klasnog sindikalnog pokreta koji. iako gubiod svoje političke snage u periodima saradnje radničkih partijasa državnim rukovodstvom, u dovoljnoj meri dobija novu snagupri sukobu sa represijom i još spontanijim pokretima koji dolazespolja. Do toga dolazi usled želje da se odupru sa još više snage,zahvaljujući novoj radikalizaciji, neprestanim pokušajima koječine državni aparat i vlast da razbiju jedinstvo proletarijata,radi njegovog lakšeg apsorbovanja. Komunistička partija, uprkossmernica njene strategije koje su strane istorijskim uslovimaklasne borbe u Čileu, odigrala je značajnu ulogu u očuvanjuklasnog karaktera čileanskog radničkog pokreta. Čak i u naj-gorim trenucima koje je prouzrokovala njena bezuslovna vernostspoljnom uzoru ili uslovima borbe, relativno nezavisnim odsopstvenih grešaka, ona je i dalje zasnivala svoju politiku nasvakodnevnom iskustvu konkretnih borbi. Ona je sve do 1925.godine igrala odlučujuću ulogu u organizovanju radničkog po-kreta . . .

Drugi razlog koji dopunjuje prethodni u pogledu stalnognapredovanja čileanskog radničkog pokreta, uprkos usmera-vanja spoljnih i unutrašnjih suprotnosti, sastoji se u činjenicida je Socijalistička partija, pošto je prebrodila prvu krizu i deli-mično položila temelje svoga razvitka, tridesetih godina sve višeprikrivala slabost Komunističke partije u cilju učvršćivanjaradničkog pokreta. Godine 1957. Socijalističkoj partiji polaziza rukom da obnovi svoje jedinstvo pred predsedničke izborenaredne godine na kojima dobija 28,8 odsto glasova SalvadorAllende (Salvador Aljende) kandidat Fronta narodne akcije(FRAP) u koji je integrisana Komunistička partija. KP će naro-čito narednih godina dobiti novu snagu i uticaj u radničkimsredinama. Posle neuspeha generalnog štrajka CUT 1956. godinei razmimoilaženja u njenim redovima (Komunistička partijase zvanično inlegrisala sa njom po završetku hladnog rata),radnički pokret će proći kroz period relativne slabosti koji para-doksalno omogućuje pregrupisavanje njenih političkih snaga . . .

Dolazak na vlast predsednika Jorge Alessandrija (HorheAlesandrija), predstavnika najkonzervativnije buržoazije, dopri-neće okupljanju socijalista i komunista oko zajedničkog politič-kog programa, koji predstavlja kraj uzajamnog „sondiranja41

68

vojne moći i stvarnog odnosa snaga koje uzajamno vrše Ameri-

69

kanci i Rusi. Popuštanje veza između latinoameričkih komu-nističkih partija i Staljinovih naslednika omogućiće Komuni-stičkoj partiji Čilea da ponovo preuzme antiimperijalističkibarjak i da tako lakše pronađe teren za sporazumevanje sa osta-lom levicom. Njoj takođe polazi za rukom posle 1960. godineda postepeno preuzme kontrolu nad CUT. Jedinstvena centralapod ovim rukovodstvom gubi svoju ulogu usmeravanja i učvršći-vanja radničkih borbi, da bi se polako pretvorila u instrumentkanalisanja najkompaktnijeg radničkog pokreta, a samim timi garantiju kontrole proletarijata bez koje ni FRAP ni budućeNarodno jedinstvo nisu bili u stanju da integrišu „progresivnuburžoaziju" u antiimperijalističku i antioligarhijsku borbu.Posle ukidanja „prokletog zakona"18 1958. godine i vraćanjasindikatima njihovog ranijeg zakonitog statusa, Komunističkapartija još se brže prihvata ostvarenja ovog cilja.

Međutim, zbog toga će Komunistička partija morati dabude dorasla borbama koje veoma snažno ponovo počinju 1960.godine, pod pretnjom da od sebe otuđi većinu sindikalnih upo-rišta. U periodu od 1960. do 1970. godine štrajkački pokretse proširuje na sve sektore uprkos zakonitih restrikcija. Ako seizuzmu iz štrajkova oni koji se odnose na rudarstvo i na indu-striju, čije radništvo čini ogromnu većinu članova sindikata,vidi se da ostali sektori koji su 1961. godine činili 29,6 odstoštrajkačkog pokreta u celini, 1966. godine pokazuju porast na72 odsto.

Nove karakteristike kojima ovaj period obeležava radničkipokret zavise i od politike hrišćanske demokratije, koja je navlasti i koja se, prevaziđena pokretom masa i izazvana sopstve-nom nesposobnošću da sprovede reforme, posle 1966. godineokreće protiv radničkog pokreta i brutalno ga potiskuje. Onina koje se ne odnosi agrarna reforma dele i zauzimaju zemlju.Antiinflacione vladine mere, neisplaćivanje nadnica, otpuštanje

18 Zakon o stalnoj zabrani demokratije koji od 1948. godine stavlja Ko-munističku partiju van zakona i omogućuje nad sindikatima policijsku kon-trolu bez presedana.

70

sa posla prouzrokuju štrajkove u svim sektorima proizvodnje,a pokret se počinje razvijati od najmanje zaštićene sitne industrijeprema organizovanom proletarijatu. Mnoge fabrike biće zapo-seđnute između 1967. i 1970. godine. Ove poslednje godine u jekuizborne kampanje 89,2 odsto štrajkova pokreće se ilegalno, dokgeneralni štrajk CUT jula 1970. godine prihvata 80 odsto sindi-kalno ^organizovanih radnika. Broj štrajkova 1969. godine,kojih je bilo 977 i koji su obuhvatili 275.000 radnika, porastao jeu 1970. godini na 1813 (uz učešće 674.000 radnika), uprkos napo-rima CUT da se godina izbora ne pretvori u iskušenje snaga.

Komunistička partija Čilea ponoviće u više navrata po-zive na smirivanje, na „odgovornost" radničke klase, dok je samaizborna kampanja ovim akcijama u znatnoj meri bila minirana.

71

Što se tiče Socijalističke partije, veći deo njenih uporištaje 1970. godine čvrsto vezan za najradikalnije sektore radničkeklase. Mlitavost sindikalnih aktivista-komunista u vreme jačanjamasovnog pokreta i njegovih reperkusija u preduzećima omogu-ćuje aktivistima-socijalistima da zauzmu njihova mesta prilikomsindikalnih izbora.

NARODNO JEDINSTVO, SINDIKATI I RADNIČKAUPORIŠTA

Kada je decembra 1970. godine počela prava vladavinaNarodnog jedinstva, primena njegovog programa postaje do temere neođložna u ekonomskom i političkom pogledu, da ćeradnici na čelu sa svojim rukovodiocima, svesni neizvesnostisvog položaja u odnosu snaga, ubrzati ofanzivu 1971. godine.Samo u prvoj polovini 1971. godine organizovaće se 1265 štraj-kova koji mobilišu 138.027 radnika. Te godine štrajkovima subila obuhvaćena sitna i srednja preduzeća koje nisu direktnotangirala antimonopolističke mere vlade UP, koje izazivajunajveći deo sukoba. Ovi štrajkovi su u proseku duži i žešći (do-lazilo je i do zaposedanja fabrika) nego u narednim mesecima.

Periodi Broj Trajanje Izgubljeni ča- Broj rad-

štrajkova (u danima) sovi po radnika po Straj*niku ku

I polugođe 1971. 1265 10.147 138.027 109,11

II „ 1971. 1444 9.094 154.371 106,90I 1972. 1763 6.679 200.476 113,70

Ako se sabere broj štrajkova i broj radnika, za 1971. godinudobija se 48,9 odsto štrajkova više u poređenju sa 1970. godinom,ali takođe i za 54,8 odsto smanjeno učešće u odnosu na istugodinu, što potvrđuje opadanje udela velikih sindikalnih sektorau svim sukobima.

Ta tendencija će međutim opadati u prvoj polovini 1972. go-dine, ako se ima u vidu činjenica da lagani porast broja radnikapo štrajku (106,90 u drugom tromesečju 1971, 113,70 u prvomtromesečju 1972) označava povratak u akciju radnika u rudnicimabakra, na koje će hrišćanska demokratija jačati svoj uticaj svedo događaja u oktobru 1972. godine . . .

Kada visoki rukovodioci CUT tvrde — što oni nikada nepropuštaju da učine kada im se ukaže prilika ili kada ih na totera nužda — da im „legitimnost" najvišeg organa radničkogpokreta automatski daje „neosporno" pravo da ga vode kudaoni hoće, oni istovremeno vrlo dobro znaju da su pretpostavketakvog rezonovanja u suštini veoma različite. Decembra 1971.

72

godine statistike Ministarstva rada (čiji je poverenik danas pred-stavnik CUT, komunista Luis Figuerra) pokazale su da sindikalnaorganizovanost radne snage iznosi 27 odsto. Iste brojke pokazalesu da je samo 30,6 odsto celokupne radne snage koja ima pravoda se sindikalno organizuje (najniža starosna granica je 18 go-dina) zaista i bio učlanjen; sarno 23 odsto članova sindikatau redovima radnika zaposlenih u privatnom sektoru u odnosuna 95,7 odsto radnika u državnom sektoru.

Međutim, državni sektor zapošljava samo 294.776 radnika,a privatni sektor 2,566.000, odnosno 10 prema 90 odsto ukupnogbroja radnika. To su brojke koje važe samo do 1. januara 1972.godine. Ali je zanimljivo naglasiti postotak sindikalno organi-zovanog dela radničke klase nakon godinu dana, u toku kojeje sprovedeno 9/10 nacionalizacija ili rekviriranja ostvarenihod decembra 1970. godine do marta 1973. godine.

Aprila 1972. godine broj sindikalno organizovanih radnikapovećava se bržim tempom nego prethodne godine, jer je tegodine uspelo da se organizuje 28,75 odsto od ukupnog brojazaposlenih radnika u društvenom sektoru (čiji porast iznosi skoro6 odsto) i 96 odsto u privatnom sektoru (koji je porastao zasamo 0,3 odsto). Imajući u vidu značaj privatnog sektora (kojizapošljava 2,460.000 radnika) u odnosu na državni sektor (kojizapošljava 365.000 radnika) postotak najamne i sindikalno orga-nizovane radne snage porastao je sa 27 iz 1971. godine na 37,5odsto do 1. aprila 1972. godine.19

Što se tiče CUT, ona zvanično regrutuje20 716.000 radnika— odnosno 22 odsto radne snage — čija jedva polovina pripadaindustrijskom i rudarskom proletarijatu (47 odsto); 40 odstočlanova su službenici, a 23 odsto seljaci. ČUT je dakle još vrlodaleko od toga da bude predstavnik snažnog industrijskog pro-letarijata od preko 1,500.000 radnika, naročito ako se uzmeu obzir način na koji se odvijaju njeni izbori i na koji se orga-nizuju njene unutrašnje strukture.

Najaktivniju ulogu igraju savezi; oni organizuju štrajkovepo sektorima, pružaju finansijsku i pravnu pomoć, posredujukod vlasti itd. CUT nema nikakve mogućnosti za direktnu organ-sku kontrolu sindikata. Ona jedino pruža moralnu podršku,nameće svoj autoritet osnovnim organizacijama, pa i to danaskoristi više đa rešava sporove koji izmiču logici Aljendeove vlade,nego u službi radničkih zahteva za koje se od nje traži podrška.Lokalne, regionalne i nacionalne kadrove CUT, koji su u manjojmeri predstavnici celokupnog radničkog pokreta Čilea, biralo

19Ove brojke dobijene su od Statističkog biroa Ministarstva rada (PuntaFinal, br. 177 od februara 1973).

20 FTR računa da stvarni broj članova CUT iznosi 460.000 (Interna do-kumentacija — izbori CUT.)

je juna 1972. godine svega 70 odsto članova. Od seljaka, kojisačinjavaju 21 odsto članova CUT, izgleda da je glasalo samo5 odsto. JCada se zna da većinu seljačkih sindikata kontrolišehrišćanska demokratija, koja nije bila daleko od toga da preotmeprvu većinu Komunističkoj partiji, teško da se može posumnjatiu način na koji su iznuđeni rezultati, a sa čijim objavljivanjemse kasnilo punih mesec dana.

Međutim, uprkos svoje birokratske nadgradnje, CUT pred-stavlja akciono jedinstvo organizovanih radnika i neophodanelemenat za učvršćivanje svesti proletarijata o svojoj istorijskojsnazi. Sadašnje oživljavanje najradikalnijih strujanja unutarradničke klase, koja se ispoljavaju, na primer, u vrlo osetnomnapretku socijalističke partije od 1968. godine do danas, nesamo u CUT nego i u celokupnom organizovanom radničkompokretu, na osnovu političke platforme koja je bliža stvarnimstremljenjima baze nego li platforma Komunističke partije Čilea,čini prihvatljivom pretpostavku o promeni na bolje u jedinstvenojcentrali.

MIR, koji je novajlija među organizacijama bliskim rad-ničkom pokretu, takođe radi u tom smislu. Krajem 1971. godineosniva Front revolucionarnih radnika (FTR), čiji je porast unutari izvan sindikalnog pokreta za nepune dve godine bio vrtoglav.Počev od jedne u početku neznatne akcije u najpristupačnijimsektorima, u sitnoj i srednjoj privatnoj industriji — u najeksplo-atisanijijn sredinama, kod onih koji su izvan dometa tradicio-nalnog sindikalnog pokreta i programa UP — FTR rapidnoodnosi značajne pobede na sindikalnim izborima, čak i u krupnojindustriji; u tekstilnoj grani, koja je nedavno nacionalizovana,u rudarskom sindikatu lota-coronela; čak i u Chuquicamatai(Čukikamata) i u rudnicima nitrata, FTR vrši, pored aktivista--socijalista, primetan rad na širenju pokreta i na buđenju svesti.Taj rad je delimično popunio veliku političku i sindikalnu jamukoju Komunistička partija Čilea kopa sama sebi. „Štrajk posio-davaca“, oktobra 1972. godine, zatim iznenadna protivrečnostizmeđu demagoške „revolucionarnosti*1 visokih rukovodilacaUP pred poslednje izbore marta 1973. godine, grubo sprečavanjeakcija za poslednja dva meseca — pružili su dovoljno prilikaradničkom pokretu đa postane svestan opasnosti koje mu prete.Brojni radnici, počev od Komunističke partije Čilea sve do FTP.,postaju danas svesni onoga što ih očekuje. Duga istorija sticanjadostojanstva kroz najkrvavije represalije, kao i kroz svakodnevnai još suptilnija potiskivanja, eksploatacija i ponižavanja dali suradničkom pokretu Čilea obeležja koja ni izdaleka nije mogaoda oslabi tešnji kontakt sa integracionim mehanizmom državne

74

vlasti. Ovi poslednji, uostalom, pogađaju samo manjinu. Korisnicisistema participacije između vlade i viših instanci CUT su radnici„društvenog** ili ,,mesovitog“ sektora (privatni kapital/državni

kapital). Ovde ne želimo da se upuštamo u dublju studiju procesaparticipacije, već samo da ovlaš ukažemo na promene koje onunosi u radničku organizaciju unutar preduzeća, kao i opštijeperspektive koje je otvorio. Kao organizacioni oblik koji neuvažava društvene odnose proizvodnje, koja podređuje njihovuzakonitost ekonomskoj nužnosti (proizvodnji), participacija ipakpruža radničkom jezgru elemente koji vode njegovoj emancipa-ciji. Da li participacija vodi do radničke kontrole? Možda. U meriu kojoj avangarda svesna odgovarajućeg tempa ume da koristipovoljne uslove za ideološku i političku borbu, da bi u svojukorist izmenila trajnu ravnotežu.. .

U sadašnjim uslovima neprestane borbe između tendencijai partija ubrzo se ustupio teren onima koji bi se izložili opasnostida suviše naglo povrate nepostojanu ravnotežu celokupne kon-strukcije. Neki interventores (funkcioneri koje imenuje vlada)iz tekstilnih industrija, iz petrohemije, morali su pristati da buduodgovorni za svoje upravljanje pred zborom radnika u preduzeću.Na drugim mestima brza integracija sindikalnih rukovodilacasa logikom etatističke administracije navodi proizvodne odborepo radionicama i po sekcijama da postanu organizovani partneriu sukobima koji suprotstavljaju upravu masama. U tekstilnojfabrici Šumar u nekim radionicama je radnicima pošlo za rukomda sami primaju na rad nove radnike, da ih sami drže na probnomradu i definitivno odlučuju o njihovom prijemu na posao. U drugimpreduzećima radnici zahtevaju da težište izračunavanja produk-tivnosti ne bude na pojedinim mašinama, već u čitavim pogonima:„za isti rad, pod nejednakim uslovima, jednake plate".

Situacija je svakako manje jasna u mnogim preduzećimadruštvenog sektora. Od samog početka tradicionalni sindikalnipokret zauzeo je veoma rezervisan stav u odnosu na organeparticipacije, iz straha da nove strukture i novi ljudi ponovo nepostave pitanje srednjoročne ili dugoročne kontrole koju sindikatpredstavlja za političke partije .. . Radnici izabrani u proizvodniodbor, u koordinacioni odbor i u administrativni savet, u većinislučajeva ne poseduju tradicionalne karakteristike sindikalnogrukovodioca. Više sindikalnih rukovodstava odbilo je savetodavceCUT, koji su bili zaduženi da upućuju radnike u poslove parti-cipacije i koje je centrala bila odredila na osnovu drugih krite-rijuma nego što je njihovo pripadanje istoj partiji kojoj pripadajui pomenuti upravljači. Krajem 1971. godine čak je kratko vreme

76

65

postojao i sindikat industrija Ferrocret, Socamćtal i tekstilnihindustrija Hinnas i Caupolican, s ciljem suprotstavljanja sadašnjemobliku sistema participacije koji je „štetan za sindikat, i prematome protivradnički".

... U tekstilnoj grani, Narodno jedinstvo, a naročito Ko-munistička partija, bili su iznenađeni visokim zahtevima tamogde su oni to najmanje očekivali (posle pripajanja društvenom

5 Marksizam u svetu

6 sektoru najvećih preduzeća u ovoj grani). Podela upravnih odgo-vornosti sa PS mogla je da bude prihvatljiva za Komunističkupartiju srednjeročno samo ako joj pođe za rukom đa se u do-voljnoj meri prošire i učvrste njena uporišta u masama i ako senjeni partneri u UP čvrsto vežu za pismene ugovore. Sporazumizmeđu CUT i uprave koja ustanovljava participaciju davao jesindikatima pokretačku ulogu zvanično priznatu i podstaknutuzahvaljujući povećanim sredstvima propagande i organizacijekojima raspolaže. Sindikat u rukama partijskih aktivista moraoje da postepeno kanališe borbe u funkciji razvoja političkogprocesa : da vrši pritisak na hrišansku demokratiju ili da „ozbiljno11

pokazuje dobru volju u odnosu na nju. Birokratska kontrolaCUT i osnivanje jedinstvenih sindikata po preduzećima, zatimpo granama, u bliskoj budućnosti omogućili su da se gaje ozbiljnenade u uspeh operacije.

Ali, ova analiza potcenjuje mnoge činjenice. Pre svega, samo-stalnu mobilizatorsku sposobnost radničkih punktova u uslovimaborbe u preduzećima. U pogledu ideološke definicije nove admi-nistracije, zatim razvoja revolucionarne levice unutar radničkogpunkta, zapažena je moć prilagođavanja slabostima novog sistema,što je karakteristično posle Aljendeove pobede na izborima.Isto tako precenile su se sposobnosti progresivne transformacijesindikalnog aparata, koji je u stvari inogao ili sarno da se obnoviiznutra ili da gubi svoj uticaj zbog žestokog sukoba izmeđutradicionalnih upravljača i radničkih težnji da se prizna njihovasnaga u porastu. Prodiranje hrišćanske demokratije u sindikateradnika bakra, u CUT, snaga opšte ofanzive desnice postepenoće navesti aktiviste socijaliste da prihvate manje apstraktne i u većojmeri ofanzivne borbene parole nego što su „borba za proizvodnju41

ili „podrška radničkoj vladi“.. .Među najzapaženijim činjenicama ne samo da vidimo stu-

panje u borbu krajem 1971. i početkom 1972. godine takvihsektora koji su do tada bili pod čvršćom kontrolom zvaničnepolitičke linije Narodnog jedinstva, već isto tako i ravnomeranporast učešća privatnog sektora i održavanje na istom nivouučešća seljaštva u celokupnom štrajkačkom pokretu. Najpre sezapaža rastući postotak ilegalnih štrajkova koji, između ostalog,jasno dokazuje slabosti radnog zakonodavstva, kao i sve većunemogućnost vlade da efikasno kontroliše radnički pokret, po-lazeći od jedinih „bedema44 društvenog sektora, koji su nedovoljnoprošireni otkako je počelo zauzdavanje zahteva predviđenihprogramom UP.

Razdoblja Ukupan brojštrajkova

Legalništrajkovi

Ilegalništrajkovi

I DoUiGođe 1971. 1265 107 (8,5%) 1958 (91,5%)

II „ 1971. 1444 71 (5,0%) 1373 (95,0%)I 1972. 1763 60 (3,4%) 1703 (96,6%)

5 78

Sve ukazuje na to — što je mesec oktobar eklatantno i do-kazao — da je gubitak kontrole CUT, a samim tim i vlade, nadvećinom sukoba imao u nesmanjenoj meri paradoksalnu posledicuizraženu u znatnom porastu podrške radničkih masa.

Što se tiče situacije u rudnicima, radi se uglavnom o radni-cima u rudnicima bakra, primetna su variranja broja sukobau tom sektoru između decembra 1970. i jula 1972. godine. Nacio-nalizacija, koja efektivno interveniše u toku 1971. godine, imaza posledicu pre svega zaustavljanje pokreta revandikacije. Me-đutim, prvo polugođe 1972. godine pokazuje veoma osetan porastbroja štrajkova, tako da se postotak radnika koji učestvujuu štrajkovima tokom cele 1972. godine može proceniti na preko50 odsto celokupnog broja zaposlenih u tom sektoru. U stvari,opadanje njihovih nadnica — koje više ne dobijaju u američkimdolarima — predstaviće područje lakog prodiranja propagandeDC čiji je uticaj tamo snažno porastao uprkos naporima sindi-kalnih aktivista-komunista.

Ilegalni štrajkovi, koji su brojniji, u mnogo većoj meri seodnose na sitne i srednje rudnike bakra, kao i na preduzeća zaeksploataciju nitrata, u kojima je politički nivo radničkih zahtevaznatno viši. Sukobi tamo traju u proseku duže nego u velikimrudnicima u kojima je produženi prestanak proizvodnje mnogodramatičniji.

Građevinski radnici nisu uvek bili legalno sindikalno orga-nizovana Do toga je dolazilo samo u veoma slabim razmerama.Anarhosindikalna tradicija ove grane, u kojoj je učestala nezapo-slenost, doprinela je da se ona od 1971. godine pa naovamo pretvoriu jednu od najefikasnijih transmisija revolucionarnih uporišta.To se naročito odnosi na period od oktobra, period u kojem sugrađevinski radnici igrali značajnu ulogu u koordinaciji borbi.

Ilegalni štrajkovi u tri ključna sektora i ukupan postotak štrajkova u pojedinimsektorima

Sektori I polug. 1971 II polugođe 1971 II polugođe 1972

ilegalništrajkovi

ukupnoštr.

ilegal.štrajkovi

ukupno ilegal. ukupnoštrajkova štrajkovi štrajkova

Rudnici 51 65 54 50 141 147

% od ukupnogbroja 78,5% 90,0% 96,0% 278Industrija 174 232 214 241 249% od ukupnogbroja 75,0% 88,8% 89,6%Građevinarstvo 87 98 133 137 198 200% od ukupnogbroja 88,8% 97,0% 99,0%

(Izvor: Ministerio del Trabajo, Santiago)

79

U industrijskom sektoru, koji proporcionalno zapošljavavećinu radnika, sukobi su se razvili polazeći od sitnih i srednjihpreduzeća u kojima je odnos sindikalno organizovanih radnikaveoma slab, da bi se zatim proširili na krupna preduzeća, naročitoiz privatnog sektora, a CUT kontroliše 90% „društvenog sektora .

Procenat sindikalno organizovanih radnika uključenih u štraj-kove ove poslednje dve godine bio je u stalnom porastu: 22,3 odstou prvom polugođu 1971. — 26,6 odsto u narednom polugođu— 32,4 odsto u prvom polugođu 1972. godine. Ova se promenau mnogome pripisuje činjenici što su se u borbu uključili radnicionog dela industrije koji se nalazi pod kontrolom države. Ovde sene može uračunati i porast učešća službenika u štrajkovima u ovomrazdoblju, jer to učešće pokazuje tendenciju opadanja, i to sa44,2 odsto početkom 1971. na 38,1 odsto početkom 1972. godine.Međutim, primetan je lagani poremećaj ove srazmere u poslednjimmesecima prvog polugođa 1972. godine, a događaji u vremenuod avgusta do oktobra iste godine beleže potpuno suprotnusliku ovih podataka ako se imaju u vidu veliki štrajkovi koje supokrenule desničarske partije u trgovini, u saobraćaju i u admi-nistraciji državnog sektora.

OKTOBAR 1972. GODINE I RADNIČKI POKRET

Radnici industrijskih regiona Santjaga organizuju se tokoinmeseca oktobra u „Komunalne komandose11, tako da radniciSeverne četvrti i obližnjeg regiona Concepcion (Konsepsion)formiraju koordinacione odbore i Komunalne radničke savete.Radi se o jedinstvenim organizacijama zaduženim za vezu izmeđufabričkih sindikata koje predstavljaju, Kontrolnih odbora zasnabdevanje i cene (JAP), koji deluju u radničkim naseljima,i celine komunalnih grupacija radničkih udruženja u istoj geo-grafskoj zoni.

Jednu ođ najnovijih činjenica o radničkom pokretu Čileapredstavlja nastajanje jednog tipa organizacije koja je sistematskiotvorena prema spolja i koja na taj način prelazi granice izolo-vanog štrajka. Razume se da se jedna od najstarijih i najdubljeukorenjenih tradicija radnika u borbi sastoji u traženju prilikomštrajka moralne i materijalne solidarnosti stanovništva oko radnogmesta. Lonac štrajkača (La olla comun), — koji stoji na ulazuu fabriku ili u sindikat i gde domaćice dolaze da obogate zajed-ničku čorbu kojom glavicom luka ili parčetom svinjskog meša •—u važnosti je još i danas kao živ simbol klasne solidarnosti. Ali,paralizovanje distribucije i transporta, pretnje agresijom i sabo-tažom kojima će biti izložena preduzeća zaposednuta sopstvenim

80

radnicima da bi se pružio otpor opštem lock-autu, sve će todoprineti da se koordinacioni odbori i radnički komandosipretvore u očima masa u vlastodršce kontraofanzive čileanskognaroda nasuprot izazivaču. Tu će se u mnogome raditi o odbranioruđa za proizvodnju koja već pripadaju društvenom sektoruod njihovog uništenja ili od preotimanja od strane buržoazije,poslodavaca, za čiju ofanzivu se nije znalo dokle će da ide. Zavećinu, za radnike i sitne službenike privatnog sektora već sepostavljalo pitanje samoga prava na rad, plata već načetih infla-cijom i neplaćenih mesecima. Oni su, dakle, ti koji će ispoljavatinajviše odlučnosti u redovima odbora i komandosa, da bi izvo-jevali zvaničnu nacionalizaciju njihovih preduzeća, da bi nastaviliraspodelu i prodaju svojih proizvoda, da bi organizovali snabde-vanje radničkih naselja. Nema važnijeg grada u Čileu u komenije krajem oktobra postojao jedan ili više koordinacionih odbora.Sindikati igraju prvorazrednu ulogu u stvaranju i razvijanju ovihorganizacija, dok kontrola pokreta u potpunosti izmiče LUT-u,čiju će neaktivnost, ćutanje i neprestanu ulogu kočničara u odnosuna inicijative organizovanih radničkih uporišta javno raskrinkatinekoliko poverenika glavnih komandosa u Santjagu.

Posle ulaska u vladu generala Pratsa 20 preduzeća od 28 zva-nično nacionalizovanih u oktobru biće vraćeno njihovim ranijimvlasnicima. Trideset hiljada radnika Arike (95.000 stanovnika)još malo će nastaviti da zaposedaju desetak preduzeća elektronskeindustrije, pre nego što će pritisku LUT, zatim neposredno pred-sedniku Allendeu poći za rukom da likvidiraju njihovu poslednjusnagu.

Ali oktobar predstavlja samo prvo iskustvo. Narodna vladakoristi i nepofcretnost birokratskih struktura državnih kontrolnihorgana, LUT, da bi kad god je to moguće uništila začetak stvarne

81

narodne vlasti u korist organa čisto savetodavnog karaktera.Dok radnici tekstilne industrije Yarur organizuju popularne,,ferias“, na kojima sami prodaju jedan deo svoje proizvodnje,dok Socijalistička partija, MAPU, MIR otvaraju „narodne ma-gazine“, u radničkim četvrtima koje direktno snabdevaju agencijeza distribuciju visoki vladini funkcioneri i Komunistička partijapodržavaju bojažljivu akciju „Patriotskih frontova“, trgovaca,kamiondžija, tehničara i lekara, koji su ostali verni Narodnomjedinstvu. Miniranje vladinih mera — praktično ravnih nulionda kada se sabotaže redaju jedna za drugom (požar u tekstilnojindustriji Chiguayante) — doprinosi dokazivanju radničkoj klasida njena vlastita organizacija, nezavisna od tradicionalnih veza,predstavlja najbolju garantiju za odbranu vlade koju je sama sebiizabrala.

Mnogi radnici su mogli biti zavedeni u prethodnim mesecimademagoškim obećanjima DC, koji je primenjivao potpuno apo-litične otpore u odnosu na novu državnu birokratiju, razočaranja

82

u oskudnost nastalih izmena u proizvodnim odnosima, da bipodstakao svoj uzor „radničkog preduzeća'1. Kampanja vođenamaja i juna 1972. za izbore CUT u tom smislu snažno je raskrin-kala bojazni koje postoje u redovima najorganizovanijeg radničkogpokreta. U to vreme praktično je bilo nemoguće otvoriti radio--prijemnik a da se ne čuje „reklamna" poruka koja hvali zasluge„samoupravnog" preduzeća „komunalnog socijalizma". DC sebazirao na sveopštem nepoznavanju prilika u Čileu, a naročitou radničkim sredinama jugoslovenskog iskustva ili evropskihteorija o revolucionarnom samoupravljanju, da bi vešto prikrioplan koji je mnogo bliži nemačkom saodlučivanju u upravljanjuili degolističkoj participaciji nego naprednim modelima u Fran-cuskoj poniklim maja 1968. godine, a koje danas ponovo ostvarujeCFDT. Nasuprot obećanjima radničkog akcionarskog društva,odenutog u zasenjujuće lažno zlato o „socijalističko-komunalnom"raju inspirisano filozofijom Maritaina (Mariten), radničkepartije ponovo su se našle ideološki razoružane usled toga štosu do sada branile i u praksi ostvarivale samo veoma bojažljivu„participaciju".

Socijalistička partija prihvatila je tada suštinski oportuni-stički stav, zasnivajući svoju kampanju na radničkoj kontrolionda kada od samog početka nije pokretala nikakvu opštu ini-cijativu u tom smislu kod vlade Narodnog jedinstva i kada jestav njenih sindikalnih rukovodilaca u odnosu na participacijunaročito imao neprijateljsko obeležje prema svakom posezanjuza vlašću, koja je bila u njihovim rukama. Što se Komunističkepartije pak tiče, ona je bez ikakvih izmena ponovo istakla parole„bitka za proizvodnju", „podrška narodnoj vlasti", uprkos nedo-voljnog odjeka koji su imali u masama. FTR pak, suviše izolovanod većine u levici, suviše nalik na stranku sitne buržoazije, „anti-komunist", pristalica sistematskog nasilja, što je izazvalo odstrane MIR, a na temu Komunističke partije Čilea, da bi mogao

83

da se pojavi pred radnicima kao stvarna alternativa. Antikapi-talistički program koji je FTR đo tog trenutka podržavao imaoje isio tako tendenciju da potceni hitne zahteve na privrednompolju ili da eksplicitno ne pokazuje povezanost između pomenutihzahteva i globalnog političkog programa. Ove činjenice takođeosetno demantuje oktobarsko iskustvo. Očigledna nužda da sepribegava zaposedanju, a potom i nacionalizaciji preduzeća napu-štenih od vlasnika, da bi se dao odgovor na parolu o proizvodnji,da bi se značaj ofanzive desnice sveo na minimum, imaće zaposledicu postepeno sve veće razumevanje radnika za snagu kojuim je davala radnička uprava nad sredstvima za proizvodnju;„da bismo antipatriotima naneli udarce treba da ojačamo i daučvrstimo socijalistički sektor proizvodnje", „mi radnici smorodoljubi i želimo da naše preduzeće pređe u društveni sektor".Govori i transparenti na ulazima u fabrike i radionice koje suzaposeđnute tokom oktobra pružali su pouzdan dokaz o tome

84

da je sve veći deo radnika kao odziv na „patriotske1* potrebeproizvodnje, „odbranu narodne vlade" podrazumevao neštodrugo, ne ono što je prvobitno bilo predviđeno. Sindikalni m-kovodioci-socijalisti ili hrišćanski demokrati u nacionalnimpreduzećima boriće se zajedno da bi pokušali da spreče, većinombezuspešno, da se fabrike vrate vlasnicima.

Uprkos napora MIR da se u organizovanju naroda daljeodrže pozitivne posledice oktobra, uprkos velike borbene sprem-nosti radnika aktivista Socijalističke partije, a isključivo u redo-vima aktivista komunista, opštija dinamika Saveza narodnogjedinstva sakupiće i raspirivaće veći deo ove snage. Zaista, doga-đaji koji su usledili neposredno posle obustave direktnog napadapokazali su đa autonomija o kojoj je svedočio Narodni pokretnije u dovoljnoj meri načela kontrolu koju je imala vlada i njenepartije, da bi se radikalno povratilo usmeravanje procesa kaoi poverenje u sadašnje rukovodioce od strane pokreta masa.Za najvatrenije pristalice reformi, a posebno za strategiju Komu-nističke partije Čilea, oktobar je bespoštedno raskrinkao slabostnekih mehanizama kontrole radničkog pokreta koji su uvekbili njihovi. CUT i drugi posrednici političkog usmeravanja nisubaš mnogo delovali na svakodnevne borbe proletarijata čiji smorazvoj mogli da vidimo u nekim grubljim crtama .. .

Tako je bio zapažen sasvim poseban karakter procesakoji je u toku: želja da se čileanski radnički pokret ograničina revandikacije, na tip organizacije koji može da se miri sanesocijalističkim karakterom programa UP, a to je značilo najpredirektno se sukobiti sa rezervama snage koja nije mogla da sene suprotstavi režimu, a u prvom redu vlasnicima privatnogsektora. To je za industrijsku buržoaziju predstavljalo izvrstannačin da zgrće kapital, odlučno izbegavajući da ga ponovo inve-stira u preduzeće onda kada je UP upravo sugerirao suprotno.Ali, to je doprinelo dinamičnosti masovnog pokreta kontradik-torne orijentacije, na srednji rok, sa ciljevima Narodne vlade,naglašavajući postepeno značaj najeksploatisanijih sektora atakođe i najsekundarnijih u odnosu na tradicionalne puteve poli-tičke kontrole. Videli smo da je ta tendencija prethodila odvijanjuprocesa tokom 1970. godine, koji je bio obeležen naglim porastomsukoba i povećanim učešćem sindikalno ^organizovanih radnika.

U meri u kojoj opšta politika Allendeove vlade teži đaučvrsti ekonomsku vlast buržoazije, ostavlja joj vlasništvo iadministraciju sektora sa visokim profitom — pošto se radi oproizvodima koji su u vezi sa crnom berzom i krijumčarenjem.Ista ta buržoazija izvlači iz toga dovoljnu vlast da bi mogla daodgađa svoju ofanzivu, da bi je bolje pripremila. Naime, uko-

85

liko duže čeka, utoliko više odgovarajuća demobilizacija masakoja proizilazi iz strategije UP krči u njihovu korist teren kojije predviđen za napad.

Međutim, radikalizacija najširih sektora radničkog pokretaza kojom, nasuprot nabrojanim posledicama, teži povećanaeksploatacija neostvarenih tačaka programa UP, ima kao rezultatpožurivanje ofanzive desnice i otvaranje istoj fronta koji pružasve jači otpor. Višegodišnja tradicija borbe čileanskih radnikaotkriva tada još jasnije svoj antikapitalistički karakter. Najpo-vlašćeniji, ali i najorganizovaniji sektori radničke klase pokazujutendenciju da dobiju najodlučnije bitke na svojoj periferiji jerje njihova izolacija sve relativnija, a kontrola koju nad njima vršiNarodno jedinstvo održava njihovu organizovanost u odnosuna vladu.

Ako ustupci koji su ovi činili buržoaskim partijama poka-zuju tendenciju sve većeg porasta, onda se radi o politici kojateži za tim da na drugoj strani izazove jače buđenje svesti u narod-nim masama o nužnosti da se proces produbi u revolucionarnompravcu. Sa ove tačke gledišta delikatno je da se ostvari jedinstvoakcije revolucionara koja će biti manje efemerna nego u pro-šlosti, a više vezana za stvarnu dinamiku pokreta masa.

(Le Temps Modernes, juni 1973, br 323)

Prevela Agnesa Eremija

87

Alain JoxeČILEANSKA ARMIJA

Vojna zavisnost od SAD

Upravo u svetlu ovog pogoršanja treba interpretirati značajameričke pomoći čileanskoj armiji. Čile je bio potpisao, istinanerado, Pakt uzajamne pomoći koji su mu SAD nametnule 1952,ali je pri tom izričito odbio da pošalje jedan bataljon u Koreju.Čile je ipak postao povlašćeni korisnik pomoći koja se dodelji-vala u formi poklona (Grant Aid Programs) ako se uzme u obzirnjegova veličina. On je tu bio na drugom mestu, posle Brazila,sa više od 66 miliona dolara primljene pomoći od 1953—1965.godine (dakle sarno tri puta manje od Brazila), a daleko ispredPerua i Kolumbije. U istim relacijama su bile i isporuke vojnihviškova (22 miliona dolara od 1960—1966). U pogledu brojaoficira koje su obučavali Amerikanci u SAD, Čile je bio na trećemmestu, iza Brazila i Perua (od 1950—1965. obučavano je 2.064oficira). Međutim, do 1965. g. vrlo mali broj oficira je upućivanu antigerilske škole u Panami. Tek po dolasku Freia, ovaj vidobuke se šire primenjuje (1966. godine 198 oficira je obučenou zoni Kanala, a samo 71 u SAD) i formiraju se specijalne anti-gerilske jedinice („crne beretke“) iako. ozbiljno uzev, ne postojiopasnost od gerile u Čileu. Ova zemlja je 1966. godine primila634.000 dolara na ime pomoći u korist „akcije građanske lojal-nosti", dakle isto koliko i Kolumbija.

Ako bi se pokušao cifarski izraziti stepen zavisnosti čileanskihvojnih snaga od američke pomoći, videlo bi se da je između 1953.i 1965. ukupno primljena pomoć u raznim vidovima (134,4 milionadolara) predstavljala 9,7% vojnih rashoda. Čile se u tom pogledusvrstava negde na sredini sa Kolumbijom (10,8%) i Brazilom(9,1%), dok se Andske zemlje pojavljuju kao mnogo zavisnije(prošek od 20% za Peru, Ekvador i Boliviju). Na dnu lestvice su,,bogate“ zemlje (Meksiko — 0,5%; Argentina — 2,1%; Vene-cuela — 3,0%).

88

Može se, dakle, empirijski konstatovati da stopa nerazvije-nosti izgleda da određuje volumen vojne pomoći koju imperija-lizam pruža u ovisnosti od napora koje čini zavisna zemlja. Ovajdoprinos u stvari neredovno kompenzira, naročito u godinamakoje su prekretnica, škrtost vladajućih klasa u odnosu na oru-žanu snagu države. . . .

Strateška pogreška imperijalizma

Ove činjenice potkrepljuju sledeće naše hipoteze:1. Postoji određena korelacija između degradacije vojne

funkcije i porasta značaja novih formi proširene reprodukcijekapitala koje se zapažaju posle završetka korejskog ,,boom“-a:usporavanje razvoja, umesto koga raste uvoz i odlazak u zasenaknacionalne buržoazije koja povremeno nestaje sa scene što ka-rakteriše prodore MPC ovog tipa; direktna ubrzana penetracijastranog kapitala u prerađivačku industriju. U slučaju Čilea,nestanak sa scene nacionalne buržoazije vodio je zanemarivanjuvojne mašinerije, s obzirom da su vladajuće klase uverene usvoju političku veštinu da održe sistem bez većih konfrontacija.One računaju na imperijalizam, od koga zavise sve više i više,da bi se umanjile posledice ove degradacije u kritičnim političkimperiodima (izbori, porast narodnih snaga).

2. Neprilagođenost vojske interesima vladajućih klasa (usmislu zaostajanja vojske ti odnosu na optimum „modernizacije",a ne u smislu prevazilaženja, kao u Peruu) povećava se dejstvomProtivrečnosti koje za vrlo kratko vreme uslovljavaju širenje dvarazličita koncepta imperijalizma u Latinskoj Americi: s jednestrane, Kennedyev (Kenedi) koncept povezivanja sa ostacimanacionalne buržoazije i državnim aparatom u cilju kapitalističkograzvoja usmerenog na širenje tržišta za narodne mase, koji jedanas svuda napušten; s druge strane, koncept kome su impulsdale transnacionalne kompanije, kakav je ostvaren u Brazilu,i koji podrazumeva maksimalnu eksploataciju radne snage,oslonjenu na vojnu prinudu, tržište „srednjih i viših klasa",usko ali vrlo aktivno u svakoj zemlji i, globalno uzev, dovoljnozahvaljujući regionalnoj integraciji (ALALC. Andska zona,MCCÂ).

Samo su za Kennedyevu koncepciju postojali u Čileu povoljniuslovi, s obzirom na snagu narodnih pokreta koji utiču cak i napopulističke programe demohrišćanskog tipa da se orijentišu najasan program preraspodele. Hrišćanska demokratija je odnelapobedu 1964. godine zbog toga što se zavisna modernizacija pojav-ljivala povezano sa obećanjima preraspodele, pri čemu se uostalomisključivala modernizacija vojske, skupa i nekorisna u toj perspek-tivi. Ali Frei stiže suviše kasno: Savez za napredak je u stvariveć pokopan. Napad, iako umeren, koji hrišćanska demokratija

89

vodi protiv latifundista, dovodi u pitanje feudalnu komponentubloka klasa koji se bio konsolidovao na vlasti u Čileu počevod Narodnog fronta, dok razvoj monopolističke buržoazije,potpuno zavisne od stranog transnacionalnog kapitala, ubrzavapokoravanje stare nacionalne buržoazije koja u teškim uslovimanastavlja svoju aktivnost u nemonopolističkim granama indu-strije. Obe komponente bivšeg vladajućeg bloka duboko su izme-njene, dok vojska nastavlja da prima u svoje redove regrute iznaroda na osnovu normi građenih za druga vremena. Porudžbinanekoliko polovnih britanskih mlaznih aviona (Hawker Hunters),kompromisno rešenje tipično za ovu konfuznu situaciju, jedina jekoncesija učinjena na liniji modernizacije vojske kupovinomkompleksnog naoružanja, liniji koja se širi u Latinskoj Americipočev od 1965, nakon eliminisanja kenedizma. Specijalne jedinice„crnih beretki“ nemaju vremena da uvedu u armijsku institucijunove norme. Vojska ostaje tipična Preživela forma ranije fazerazvoja zavisnog kapitalizma i samim tim ona je korisnik kenedi-jevske koncepcije samo kao jedan od sektora populističke klijentele,pri čemu raste nezadovoljstvo „profesionalaca" pred razvojemkoji beleže latinoameričke pučističke armije. Pod Freiom, moralprofesionalnih vojnika je sve niži i njihovo neraspoloženje je jošviše pokolebano zbog promena u koje ih vladajuće klase uopštene pozivaju da uzmu učešća. . ..

Tacnazo

Udruživanje profesionalnih (više moderne opreme) i „sindi-kalnih" zahteva (zahtev za poboljšanje plata i realnog dohotka)dovodi, oktobra 1969, do ,,Tacnazo“-a. Tenkovski puk „Tačna"

90

vrši okupaciju svoje kasarne (kao što su studenti okupirali Uni-verzitet, a levi hrišćani katedralu, prethodne godine), proglašavaza šefa generala Vijoa, penzionisanog nekoliko dana pre togazbog neoportunih izjava koje su odražavale neraspoloženje armijei ističe istovremeno zahtev za poboljšanje plata i bolje naoružanje.Lojalne trupe beskrajno otežu sa opkoljavanjem jedinice i izbe-gavaju svaki kontakt, dok oficiri, slušaoci vojne akademije,političari svih boja, posećuju kasarnu u kojoj oficiri rado omo-gućavaju štampi da ih intervjuiše. Beleži se prisutnost „crnihbe retki" za koje je teško reći da li su fašisti ili ekstremni levičari.Piloti koji dobijaju nalog da učine zastrašujuće letove, izvinjavajuse masovno da su „nazebli"; „leve“ partije i Jedinstvena radničkacentrala (CUT) upućuju apel za odbranu demokratskih institu-cija, a kordon kamiona gradske čistoće, koje je uputio sindikatovih radnika, štiti predsedničku palatu. Pokret se ubrzo rasturanakon dobijenih uveravanja da će biti pruženo zadovoljenje upogledu plata; u isto vreme, objavljuje se vešt da se kancelarValdes nalazi u Londonu upravo radi pregovora o „kupovinisavremenog naoružanja" . . .

Narodno jedinstvo ( U P ) i armija

91

Upravo ova pukotina omogućuje Narodnom jedinstvu (UP)da začne kretanje u pravcu prelaza u socijalizam, a da pri tomeovaj pokušaj ne bude odmah ugušen u zametku snažnom reakci-jom hegemonističke frakcije buržoazije, koja u tom trenutkunije čvrsto držala u ruci armiju. Naprotiv, otmica i ubistvo gene-rala Schneidera (Šnajder) uoči glasanja Kongresa u korist Allendea,potresli su armiju i učvrstili je u privrženosti jedinim normamakoje su joj preostajale u trenutku krize: Ustavu.

Međutim, legalistička neintervencija čileanskih oružanih snagau periodu od 1970. naovamo ni na koji način ne prejudicira odgo-vor na pitanje da li će ovaj prelaz ,,u celini11 proći bez potresa.Nastojanje da se neutralizuje vojni faktor ne znači automatskiverovanje u neutralnost vojnih snaga. Privući jedan deo armijeulevo je zajednička ambicija kako reformističke levice koja želida izbegne konfrontaciju, tako i revolucionarne levice koja se zanju priprema. To jednostavno odražava činjenicu da Narodnojedinstvo počiva na savezu klasa proletarijata i nekih frakcijanemonopolističke buržoazije koje, uostalom, samo sekundarneProtivrečnosti dele od imperijalizma, od koga još uvek zavisepreko njihove zavisnosti od monopolističke frakcije. U takvimuslovima, ukoliko Narodno jedinstvo ne bi uspelo da pomoćudržavnog aparata i zahvaljujući podršci u pojedinim sektorimakoju mu pruža socijalistički sistem, ili čak pojedine evropskenacionalne buržoazije, stvori ekonomske osnove koje bi ponovoučinile ovu frakciju nacionalnom buržoazijom, ne bi se moglogovoriti o novom bloku koji je na vlasti, već samo o taktičkomsavezu predodređenom da jednog momenta nestane. Narodnojedinstvo u tome do sada nije uspelo i pored svih napora njegovogreformističkog krila. Amerikanci, suprotno onome čemu težepojedini Evropljani, bez sumnje idu za tim da izazovu ekonomskihaos, a u takvom kontekstu protivrečnost između proletarijata,s jedne strane, i celokupne buržoazije, s druge strane, može samoda se zaoštrava.

Samo ako se želi đa eliminiše svaka perspektiva taktičkogsaveza u procesu prelaza i upadne u najneođgovomiji gošizam,treba smatrati da je nekonfrontađja sa vojskom od 1970. naovamopozitivan elemenat, koji još uvek ne znači prihvatanje ođ straneproleterskih partija Narodnog jedinstva neuništenja buržoaskedržave.

Armija u Narodnom jedinstvu

Predsednik Allende je postepeno uvlačio oficirski kor upreuzimanje sve većih političkih odgovornosti u ukupnom „pro-cesu". Sutradan nakon preuzimanja vlasti Allende je izbegao darazbije komandni sastav, čime je želeo da ispolji obzire prema

92

profesionalnoj tradiciji. Tako je prošla godina dana u toku kojese trebalo prilagoditi hijerarhiji stvorenoj pod Freiom, unosećiu nju promene sarno u „normalnim" trenucima, onda kada sesastajala Komisija za unapređenja i penzionisanja kadrova (Juntade Calificacion), unutar koje izvršna vlast ima pravo na jedandiskrecioni kontingent penzionisanja. Narodno jedinstvo je vodiloračuna da se održe privilegije oktroisane pod Freiom nakonTacnazo-a u pogledu plata i davanja u naturi i obezbedio je ostva-rivanje jednog zamašnog plana nabavke naoružanja. Nikad dotle,od Ibanjesa naovamo, čileanska armija i karabinjeri nisu bilitoliko maženi. Ceo ovaj oprezni period doveo je do toga da su,od početka 1972, sva tri roda vojske i karabinjeri došli podkomandu pouzdanih generala (za koje se kaže da su masoni)naklonjenih Narodnom jedinstvu ili, tačnije, klasnom savezukoji pokušava da nemonopolističkoj buržoaziji povrati odluču-juću ulogu. Bilo kakvo da je raspoloženje mladih oficira koje suobučavali Amerikanci i koji su u nekim slučajevima više negonjihove starešine vezani za proimperijalističku monopolističkuburžoaziju, taktički je ipak odlučujuća uloga komandnog sastava.

Vlada je ubrzo poverila vojnim ličnostima funkcije tzv.interventoresa u nacionalizovanim industrijskim preduzećima ilionim na putu da budu nacionalizovana. Ustanovila je sistemstalnih konsultacija na raznim nivoima, koji podstiče vojne faktoreda zauzimaju stavove prema vladinim projektima sa stanovišta„odbrane" i uključuje ih u odluke u vezi sa razvojem zemlje ipripremom Plana. Napokon, aprila 1972, portfelj Ministarstvarudarstva poveren je prvi put ličnosti iz vojnih krugova. . . .

Ova vojna ličnost napušta vladu prilikom rekonstrukcije kojaje, eliminisanjem Vuskovića sa položaja ministra ekonomije,trebalo da omogući započinjanje junsko-julskih pregovora sademohrišćanima. Ovi pregovori se međutim završavaju neuspehom,

93

dok radnička klasa, zgranuta taktičkim koncesijama učinjenimu tom trenutku, koje idu do represije nekih masovnih akcija,počinje da se organizuje u industrijskim urbanim zonama peri-ferije Santjaga (stvaranje „kordona Maipu“).

Ova forma organizovanja se širi u toku oktobra, prilikompatronalnog štrajka. Ona olakšava faktičko udruživanje, na klasnojosnovi, većine radnika društvenog i vandruštvenog sektora:različite forme organizovanja koje se tada konsoliduju da bi seobezbedile proizvodnja i raspodela (Odbor za snabdevanje i cene(JAP), kordoni, opštinski komandosi) predstavljaju za neke nago-veštaj institucija republike sovjeta i prevazilaženja buržoaskedržave. Demohrišćani i desnica gube u ovim događajima znatnepolitičke snage, a i znatan broj birača, kako će to kasnije pokazatimartovski izbori. Konkretno mobilisan na planu preduzeća,industrijske zone i mesne zajednice, veliki broj radnika-demo-hrišćana razapet je između klasne pripadnosti, koju doživljava

94

u akciji, i lojalnosti demohrišćanina koju ispoljava i na biračkommestu prilikom sindikalnih izbora za (CUT) Jedinstvenu rad-ničku centralu maja meseca i koju će neki od njih zadržati svedo martovskih parlamentarnih izbora, uviđajući pri tom da imje držanje nekoherentno.

Ulazak tri vojne ličnosti u vladu, krajem oktobra, očiglednoomogućuje okončavanje patronalnog štrajka i za neke ima zna-čenje pobede buržoazije i srednjih klasa. Izvesno je da su ministriiz redova vojske omogućili ovim grupama da sačuvaju prestižnakon bitke iz koje su one izlazile poražene; ali ovaj kompromisje istovremeno omogućio da se dobije u vremenu i izbegne daprerano dođe do konfrontacije, za koju radnička klasa i narodnemase još nisu bile pripremljene. Međutim, ulazak vojnih lica uvladu u tom trenutku učinio se celom jednom krilu partija Narod-nog jedinstva kao nepotrebna koncesija, pa i garancija pruženasrednjoj buržoaziji, koju su inače uporno nastojali da privuku.Ustupljeni portfelji bili su od vrlo velikog strateškog značajaza kontrolu narodne vlasti: unutrašnji poslovi, saobraćaj, rudar-stvo. Uticaj ministara iz redova vojske, iako je bio kompenziranprisutnošću popularnih sindikalnih lidera u vladi, izgledao jekao nov zalog učinjen od strane reformističke tendencije, a merekoje je donela ova vlada radi obezbeđivanja svoje kontrole nadnovim formama organizovanja narodnih masa potvrđivale sutakođe ovakvu interpretaciju .. .

Ali 21. januara vojnim faktorima raste značaj. Nacionalnisekretarijat za raspodelu i trgovinu oduzet je od socijalista kojisu držali taj resor i poveren jednom vazduhoplovnom generalu.Četiri viša oficira, od kojih tri aktivna, imenovani su kao po-moćnici. Karabinjerima je povereno sređivanje JAP-a (Odboraza snabdevanje i cene) i oni taj zadatak obavljaju dosta autori-tativno. Dva dana kasnije, ministar ekonomije Orlando Milas(KP) podnosi Kongresu nacrt zakona kojim se definiše društvenisektor proizvodnje. Nacrt predviđa mogućnost neodložne ekspro-prijacije četrdeset dva preduzeća putem dekreta. Za 123 drugapreduzeća, od kojih je većina već okupirana od strane radnika,u kojima „interveniše" država ili kojima samoupravljaju odboriustanovljeni oktobra meseca, nacrt je predviđao osnivanje jednog„komiteta specijalnih slučajeva" kojim bi rukovodilo ministar-stvo rada i za koje se nije isključivala mogućnost vraćanja pri-vatnim vlasnicima oniii industrijskih grana „koje nemaju stra-teški značaj za nacionalnu industriju". Nacrt zakona je predviđaokompromisnu formulu zajedničkog upravljanja država-radnici--vlasnici, nazvanu „integrisano upravljanje". Ovde se jasno radio pokušaju da se, po mogućnosti pre izbora, povedu novi prego-vori sa demohrišćanima, koji teoretski ne mogu da ostanu neo-setljivi na temu zajedničkog upravljanja; o još jednom pokušaju

95

da se oko ovog nacrta okupi nemonopolistička buržoazija i,razume se, da se nađe rešenje krupnog problema investicija koje

96

su u privatnom sektoru paralisane zbog neizvesnosti koja jošuvek preti u pogledu granica sektora koji podleže mogućnostinacionalizacije. Prisustvo vojnih lica u vladi kao predstavnikasrednje buržoazije vodila je otvaranju perspektive „peruaniza-cije“ procesa. Sutradan, međutim, radnici kordona Maipu okupi-raju četvrt i postavljaju simbolične barikade. Socijalistička partijauverava da je protivna svakom vraćanju koje ne žele radnici;Pokret jedinstvene narodne akcije (MAPU) se izjašnjava protivprojekta; podsekretar za privredu (SP) podnosi ostavku. Razmi-moilaženja u okviru Narodnog jedinstva okončana su tek početkomfebruara jednostavnim odustajanjem od projekta i njegovim po-vlačenjem.

Sadašnja konjunktura

Diskusija između revolucionara i reformista u okviru čile-anske levice koja se pretežno vodi oko alternative: prioritetpolitičkoj borbi ili prioritet bici za proizvodnju, masovna linijaili centralistička linija u vođenju narodnih pokreta, ne može seuvesti na suprotnost Narodno jedinstvo (MIR) Pokret revolu-cionarne levice pa ni na suprotnost KP/MIR. Protivrečnost okojoj je reč postoji u svim formacijama Narodnog jedinstvai kroz nju se na političkom planu manifestuje postojanje suprotno-sti između interesa radničke klase i proletarijata u celini, s jednestrane, i interesa nemonopolističke buržoazije, s druge strane.Interese ove frakcije predstavljaju neki elementi celine politikeNarodnog jedinstva, a ne samo mehanički uzeti stavovi malo-građanskih organizacija Narodnog jedinstva (API, radikali).Možda svesno i taktički, ah u svakom slučaju objektivno KPČilea je putem svoje konkretne akcije, mnogo više nego radikalii API, koji su nedovoljno reprezentativni i kojima nedostaje auto-nomna snaga, uzela na sebe da predstavlja ove interese buržoa-zije unutar Narodnog jedinstva. To je smisao njene sistematskepolitike traženja sporazuma sa demohrišćanima i ograničavanjadruštvenog sektora, po potrebi i povećavanjem koncesija na kojeje ionako bila spremna. Upravo to je smisao i njene politike uprilog učešća vojnih ličnosti u procesu i njihovog dovođenja namesta 11a nivou zadataka ođ strateškog značaja kao što je raspo-dela. Međutim, komunisti su sebe dovodili u sve delikatnijupoziciju nakon mobilizacije i polarizacije klasa, koje su Usledileoktobra 1972. Oni su dejstvovali u ime dugoročnih interesa pro-letarijata kao da proletarijat već odlučujuće dominira ne samou okviru Narodnog jedinstva, već i u celokupnoj čileanskojstrukturi, što mu omogućuje da zaključi strateški savez integrišućiinterese pridružene buržoazije; oni su tom prilikom prepustiligošističkim organizacijama, levom krilu SP i čak radikalizovanimmalograđanskim partijama proizašlim iz levog krila hrišćanskedemokratije, kao što su Pokret jedinstvene narodne akcije (MAPU)

ili Izquierda Cristiana (Hrišćanska levica), monopol predstavljanjainteresa proletarijata koji proizilaze iz realne konjunkture; srednjaburžoazija se nije uključila i pored znatnih ekonomskih koriš ikoje je izvukla iz ,,boojn“-a prvih godina vladavine Narodnogjedinstva. Ova povećana reprezentativnost nekomunističkih orga-nizacija nije se manifestovala sarno kroz teoretske pseudorevo-lucionarne stavove koji se pojavljuju na levici Narodnog jedinstvai od kojih su najtvrđi („anđeoski" po Allendeu, koji ih je izvrgnuopodsmehu zbog nerealističnosti) mogli da budu izraženi u jednomtrenutku od strane levog krila MAPU koje je imalo većinu oddecembra 1972. Komunistička partija je mogla da zanemari ovapričanja intelektualaca, a istorija je pokazala da postoje načiniza ućutkivanje Pokreta jedinstvene narodne akcije (MAPU), kaošto je bio interni proceduralni potez koji je u trenutku izboradoveo na vlast beskompromisnu vladinu frakciju.

Pobuna „kordona" protiv Milasovog plana u februaru otvo-rila je ozbiljan problem. Autoritet KP pred radničkom klasombio je doveden u pitanje od strane samih radnika. Radnici „kor-dona" organizovani su na bazi sindikata CUT (Jedinstvenaradnička centrala) koja nikad nije bila naglašeno centralističkaorganizacija. Reperkusije koje su se na liniji partije prenele posred-stvom odgovornih komunističkih sindikalista vodice verovatnofundamentalnoj promeni strategije koja bi trebalo da se precizirau toku narednih meseci, ali čija prva konsekvenca već sada padau oči: vojne ličnosti nisu vraćene u vladu nakon izbora, što jesuprotno perspektivi koju je bio otvorio generalni sekretar KPCorvalan u jednom intervjuu objavljenom decembra meseca ikoji je nagoveštavao da bi ova vojna prisutnost sasvim moglada postane stalna originalna karakteristika čileanskog procesa.Vojne ličnosti zadržavaju odgovornost raspodele, ali su od sadapredmet vrlo oštrih napada od strane revolucionarnih sektoraNarodnog jedinstva. Protivno duhu plana koji je 10. januaranajavio ministar Pokreta jedinstvene narodne akcije (MAPU)Fiores, a koji je teoretski odobrila KP pre dolaska vojnih lica upodsekretarijat Ministarstva raspodele, general Bachelet, državni

98

podsekretar, nastoji da svede direktnu kontrolu masovnih orga-nizacija na funkciju saradnje, podređenu naredbama odozgo. Nadan 12. marta, nedelju dana nakon izbora, on u jednom cirku-laru naglašava da grosistička preduzeća nacionalizovanog sektoraraspodele, koja uostalom kontrolišu sarno 30% snabdevanja, trebada se uzdrže da idu na ruku širenju „narodnih prodavnica" idirektnom snabdevanju stanovništva radničkih četvrti u formi„kotarica za narodno snabdevanje", već da, gdegođ ih ima,treba da dadu prioritet snabdevanju preko privatne maloprodaje.To je bio pokušaj da se stane na put razvoju jednog eksperimentadirektne kontrole masa nad snabđevanjem, koji je predstavljaofrontalni napad na interese buržoazije. U toku nepunih mesecdana direktori — socijalisti — glavnog nacionalizovanog predu-

zeća za raspodelu (Agendas Grahain) bili su opozvani u dvanavrata. Na dan 31. marta, nakon formiranja novog, isključivocivilnog kabineta, general Bachelet je tražio i postigao ostavkusvih direktora nacionalizovanog sektora raspodele i njihovozamenjivanje mahom vojnim licima. U isto vreme, osetna je sveveća mobilizacija radnika privatnog sektora raspodele u koristnacionalizacije: glavne firme su u oktobru bile zaplenjene istavljene pod upravu radničkih kolektiva, a zatim ponovo vra-ćene privatnom sektoru za vreme vlade Narodno jedinstvo —Oružane snage.

Vojna lica kojima je poverena „misija snabdevanja11 — akoja bi Allende, izgleda, želeo da po svaku cenu zadrži na njihovimdužnostima — u protivrečnom su položaju i biće primorana dase direktno suoče sa nekim formama narodne mobilizacije — ilida izmene politiku, ili da napuste ovu stratešku tačku odbraneinteresa buržoazije.

Na prvi pogled izlazak vojnih lica iz vlade izgleda nesumnjivokao rezultat uspeha na izborima, ali i sami izbori su plod nivoasvesti i borbenosti masa, pa prema tome objašnjenje ovog odlaskai činjenicu da KP danas govori o „borbi protiv reformizma11

(intervju Corvalana u „Chile Hoy“, aprila 1973) treba, dakle,situirati na nivo klasne prakse, koja izmiče izbornoj kombi-natorici.

Izbori su pokazali da je Narodno jedinstvo, u Santjagu usvakom slučaju, izgubilo srednje, a proširilo svoj uticaj na eksplo-atisao klase. Ono je takođe dobilo i veliki broj glasova seoskogstanovništva. Savez demohrišćana sa profašističkom desnicomnarušava populističku bazu Freiove partije. U takvim uslovimaprivlačenje srednje klase je otežano, ali privlačenje radnika--demohrišćana se odvija potpuno nezavisno od pregovora na nivouaparata. Komunistička partija je, izgleda, bar za sad, odustalaod toga da dovede do kraja svoje pregovore sa demohrišćanimakoji gube na značaju, i ona se priprema za eventualnu konfron-taciju koju će, van svake sumnje, maksimalno nastojati daizbegne. U mogućoj konfrontaciji koja se ocrtava ne bi se višeradilo o puču, već o građanskom ratu. Vojska verovatno nećebiti jedinstvena. Nejedinstvo u njoj je danas veće nego ranijes obzirom na aktivno učešće njenih pojedinih članova u „pro-cesu", pa i unutar reformističkog krila. Ona je, pored toga,opterećena brojnijim i politički budnijim ljudstvom nego pret-hodnih godina . . .

100

81

(Les Temps Modernes — No 323)

Prevela Vera Smilianić

7 Marksizam u svetu

RAZMIMOILAŽENJA LEVICE

Dvadeset četvrtog i 26. novembra 1972. godine, u vremeodržavanja Drugog nacionalnog susreta Hrišćani za socijalizam,organizovan je u Santjagu razgovor za okruglim stolom pred-stavnika svih partija levice, u kojem je razmatrana tadašnja situ-acija u Čileu. U razgovoru su učestvovali:

Mireya Baltra, član Centralnog komiteta Komunističke partijei bivši ministar rada; Hernan del Canto, predstavnik Socijalističkepartije i generalni sekretar vlade; Miguel Enriquez, generalnisekretar MIR-a; Bosco Parra, predstavnik hrišćanske levice iJosé Antonio Viera Gallo, predstavnik MAPU-a. (Diskusijeposlednje dvojice nisu obuhvaćene ovim tekstom.)

Ovaj razgovor za okruglim stolom daje pregled dvogodišnjeakcije vlade Narodnog jedinstva.

Hernan del Canto:

. . . Postavićemo tri suštinska pitanja u raspravi o revolucio-narnom čileanskom pokretu :

1) Kakvog je karaktera sadašnja vlada?2) Kakvog je karaktera njen program?3) Kakvog je karaktera savez na koji se oslanjaju vlada i

njen program?

Saglasni smo u tome da narodna vlada ima kao osnovnupokretačku snagu radničku klasu. Ova vlada je sebi postavilapolitičke i revolucionarne zadatke, u suštini vezane za dve grupeprograma: 1) izvršiti sve one demokratsko-buržoaske zadatkekoje buržoazija — delom zbog svoje direktne zavisnosti od impe-rijalizma, a delom zbog toga što je ona u Čileu jedna nerazvijena

6« 102

klasa — nije bila u stanju da izvrši; 2) kombinovati ove demo-kratsko-buržoaske zadatke sa zadacima koje su sebi postavilisocijalisti, otvarajući put izgradnji socijalizma u Čileu. U pitanjusu, dakle, jedan program ijedna vlada, kojima je osnovni pokretačradnička klasa, a koji se oslanjaju i na određene krugove sitneburžoazije, krugove koji su sebi stavili u zadatak da se bore zainterese radničke klase.

Čileanska vlada nije vlada koja je sebi postavila zadatakostvarenja „čistog" socijalističkog programa. Mišljenja smo datakav programme iscrpljuje sve mogućnosti revolucionarne borbekoje postoje u Čileu. Drugim rečima, ne mislimo da će, ako jednomprogram vlade i bude ostvaren, i svi revolucionarni ciljevi bitiostvareni.

Očigledno je da je naš osnovni cilj potpuno osvajanje vlastii izgradnja socijalizma. Vlada je samo taktičko sredstvo u ostva-rivanju ovih strategijskih ciljeva. Program vlade ima, dakle,tranzitorni, prelazni karakter, i to taktički, jer ima za cilj da usadikorene socijalizma, da osvoji svu ekonomsku i političku vlasti daje u ruke radničkoj klasi.

Karakter savezništva unutar Narodnog jedinstva i vlade nemože se sasvim shvatiti ako se prethodno ne razmotri razvojpolitičke situacije u Čileu. Počev od 1940. i 1942. godine čile-anska radnička klasa je postajala sve brojnija, do čega je dolazilousled razvoja industrije. Ova radnička klasa je istražila mogućnostii stvorila uslove za povezivanje sa drugim političkim snagama.To savezništvo je radničkoj klasi potrebno da bi ostvarila svojeciljeve, odnosno, da bi ostvarila svoj aktuelni program. Nikadaradnička klasa u Čileu nije prestajala da istražuje mogućnostisavezništva sa drugim političkim snagama, uvek sa namerom daolakša ostvarenje svojih revolucionarnih i socijalnih ciljeva.Uostalom, i istorija svetskog revolucionarnog pokreta je punaprimera povezivanja radničke klase i drugih političkih snaga.

Svoje saveznike radnička klasa nalazi među određenim slo-jevima sitne buržoazije, koji su, zbog pojačane pauperizacije(uzrokovane ekonomskim teškoćama), pretvoreni u siromašnusrednju klasu. Ovi slojevi su dovedeni u situaciju da svoje ciljevei interese zamene ciljevima i interesima radničke klase.

Saglasni smo u pogledu značaja savezništva unutar Narodnogjedinstva, i to savezništva radničkih partija i partija sitne buržo-azije. Mi hoćemo da ojačamo ovo savezništvo, da ga razvijemo,da u redove sitne buržoazije uvedemo prolejersku ideologiju.Za nas je proces transformacije, preobražaja Čilea jedan proceskoji se ne prekida. To nije proces koji se odvija u etapama, iakoje očigledno da on doživljava plime i oseke, uspehe i neuspehe.Zašto, uostalom, ne priznati, gledano sa lenjinističkih stanovišta,da radnička klasa nikada nije prepuštala mogućnosti, naravnou veoma ograničenim uslovima, da čini taktičke ustupke, da bi

103

sebi omogućila ostvarenje svojih strateških

ciljeva. U pitanju jejedna bitna stvar za svakog marksistu-lenjinistu : apsolutna neop-hodnost postojanja povoljnog odnosa društvenih snaga, kako bise naneli ozbiljniji udarci neprijatelju koji se suprotstavlja ostva-renju revolucionarnih socijalističkih ciljeva.

Nema, dakle, opasnosti da se bude ,,pobeđen“ ako radničkaklasa, sasvim svesna svojih osnovnih ciljeva — osvajanja vlastii izgradnje socijalizma, uverena u mogućnosti svoje i svojihsaveznika, dođe u određenom trenutku do uverenja da je ne-ophodno učiniti korak nazad da bi se potoni bolje napredovalo.Mi se ne odričemo ovog lenjinističkog stava. Odricanje od ovogabilo bi za nas odstupanje od naučnog karaktera marksizma iistorijskog revolucionarnog iskustva .. .

Ne bih ulazio u detalje, izuzev o jednom pitanju. Nije dovoljnoda sredstva za proizvodnju pređu iz ruku kapitalista u rukedržave. Neophodno je dati pravu vlast radničkoj klasi, kojasama može da oživi i vodi društveni sektor ekonomije, odnosnoekonomiju i zemlju u celini.

Naravno, sasvim je sigurno da smo još uvek daleko odobezbeđenja takve vlasti radničke klase koja bi nam omogućilada proglasimo prelazak kapitalističke, buržoaske države u pro-letersku državu, narodnu i revolucionarnu. Ali smo, ipak, uvelinove oblike radničke vlasti, neophodne etape u stvaranju novedržave.

Baš zbog toga mi pridajemo veoma veliki značaj svakojaktivnosti koja ima za cilj stvaranje organa vlasti. Zbog toga mipridajemo veliki značaj i pojavi opštinskih commandosa, kaoinstrumentu vlasti koji je danas tek u začetku, kao instrumentuvlasti radničke klase, jer je ta klasa baza i razlog ovoga procesa,ove vlasti, ovoga programa, koji želimo da ostvarimo i da pritome ne odstupimo ni od čega što on sadrži.

Nemamo vremena da ovde opširnije govorimo o bitnimteškoćama koje prate ovaj proces, kako o unutrašnjim teškoćamakoje su očigledne, tako i o teškoćama koje dolaze spolja. Ipak,želimo da kažemo reč-dve i o ovome.

Mislimo da postoje ljudi, kojih ima i u čileanskom revolu-cionarnom pokretu, koji loše procenjuju značaj poteškoća kojeprate naš proces, koji naučno ne ocenjuju značaj politike nepri-jatelja socijalizma, koji ne poznaju ulogu imperijalizma u našojzemlji, koji čak naginju ka tome da potcene ove teškoće i kojise zadržavaju samo na tome da vrlo glasno govore o učinjenimgreškama, deformacijama, ustupcima. Mislimo da je rđavo ana-lizirati proces koji se odvija u Čileu samo u ovim okvirima. Mitreba da razmotrimo sve prepreke koje stoje na putu i koje ome-taju proces preobražaja Čilea, treba da analiziramo i sagledamo

104

snage neprijatelja ovoga procesa i da razumemo protivurečnosti

105

koje postoje unutar buržoazije, da sagledamo puteve kojimaburžoazija nastoji da ponovo uzme bar izvršnu vlast u svojeruke i taktiku kojom se ona služi da bi nas sprečila da do krajaostvarimo revolucionarni proces koji smo započeli.

Događaji iz septembra i oktobra ove godine, uostalom kaoi svi događaji koji su se odigrali u poslednje dve godine, očiglednasu potvrda činjenice da neprijatelj zaista raspolaže velikomsnagom, da drži u svojim rukama veoma značajne instrumentevlasti, da raspolaže rezervama čak i u sektorima gde ne bi trebaloda ih ima i da, prema tome, u određenom trenutku čileanskogprocesa nanosi snažne udarce revolucionarnim snagama i narodnojvladi. . .

Mireya Baltra:

Kada u revoluciji učestvuju milioni ljudi i kada sukoblja-vanje ideja oživljava političku borbu, moglo bi izgledati kao dapostoji jedna nova osobenost procesa koji se odvijaju u Čileu —to da oružane snage čine vladu zajedno sa radnicima, proizvo-đačima, i to vladu, ponavljam, čiji je program antiimperijalistički.Ono stoje sigurno to je da treba da objasnimo ono što se dogodiloi, ako hoćemo da budemo dosledni, da u analizi zadržimo naučnipristup, da budemo marksisti, mi moramo sami sebi da postavljamopitanja o svemu onome što se dogodilo i da tako dođemo dojedne potpune i fundamentalne analize. To će nam omogućitida razumemo događaje iz septembra i oktobra, a mi moramoda imamo u vidu prirodno nastojanje reakcije i imperijalizma danas udalje sa osvojenih pozicija i da nas ponovo vrate na revo-lucionarne akcije, koje je narodna vlada nepovratno prihvatila.Imperijalizam i reakcija nisu prihvatili da odu sa vlasti kao štoneko ode na kraći ili duži odmor. Udaljeni sa ključnih pozicijavlasti, oni se grčevito drže za deliće, ostatke vlasti kojima i danasraspolažu, kako bi otežali klasnu borbu. Ova je borba zapravoborba za vlast. Ali, sve ovo uključuje, takođe, i našu sopstvenusamokritiku. Kakva bismo revolucionarna klasa bili ako bismoružičasto prikazivali jedan buran, nesvakidašnji, novi proces, kadabismo govorili da naših grešaka nije bilo. Ove greške su učinjenei ne mogu se zanemariti. Objasnićeino kako ih mi, komunisti,vidimo. Mislimo da je ovo što se dogodilo rezultat grešaka uči-njenih u Narodnom frontu. Platili smo neke vlastite greške. Imaslabosti unutar Narodnog jedinstva, sporosti da se uskladi najvišepolitičko upravljanje sa narodnim pokretom, postoje razlike umišljenjima o određenim pitanjima. Ove razlike u stavovima trebaprevazići, one nas primoravaju da u svom jedinstvu budemočvršći, konkretniji i efikasniji u odlukama koje donosimo. Mislimoda nedostaje jasnija politika u odnosu na srednje slojeve. Za

106

te slojeve vlada je uvela određene mere — na primer, službu

107

ii, komercijalnog predviđanja namenjenu trgovcima. Mislimo da suprevoznici i vlasnici autobusa bili uvučeni u policijski aparatupravo zato što nam je nedostajala jasnija politika u odnosu nasrednje slojeve.

Program koalicije Narodnog jedinstva, izrađen pre naime-novanja druga Predsednika, jeste jedan fundamentalni program,koji označava etapu antiimperijalističke, antioligarhijske i anti-feudalne tranzicije. Rešenja različitih problema koji se odnosena srednje slojeve, ispisivali smo crvenim slovima. Baš te, srednjeslojeve ne bismo smeli da na tanjiru prinesemo reakciji, imperi-jalizmu. Kod ovoga me inspirišu reči Fidela Castra, koji je,ako se dobro sećam, rekao da se jedna revolucija vodi da bise okupile snage i da se milioni ljudskih bića uključuju u nju,i da mi treba da iščupamo iz protivnikovog tabora snage kojesu nam neophodne, kako bismo revoluciju mogli da vodimo naširem planu, sa mnogo ljudi, uz mnogo revolucionarne svesti.Mislimo daje ekstremna levica nanela mnogo zla revolucionarnompokretu.

Mislimo takođe da nismo učinili sve što je trebalo da učinimo,to jest nismo vodili ozbiljniju ideološku borbu protiv stavovalevičara-ekstremista. Takođe smatramo da unutar MIR-a postojerevolucionari koji imaju poštene stavove, ali da se pozicije ek-stremne levice, pozicije sitnoburžoaske revolucionarnosti, moguopisati na sledeći način: ekstremni levičar ili sitnoburžoaski revo-lucionar reaguje kao neko ko bi ujutro otvorio prozor i ugledaosunce revolucije, a zatim bi, zaslepljen tim suncem, hteo sve daučini u roku od samo dvadeset četiri časa, podređujući se tihoj,doslednoj rukovodećoj ulozi radničke klase. Mislim da je krajnjalevica zaslepljena suncem revolucije, da sama treba još da sazreva,da bi trebalo preciznije da shvati i objasni određene procese.Tek kada bismo ujedinili snage i potvrdili pozicije proletarijata,i ako bismo osvojili i druge slojeve u društvu, bili bismo sposobnida onemogućimo glavnog neprijatelja, koji se spretno kreće čaki unutar čileanskog naroda.

Tako je štrajk poslodavaca i kapitalista vođen u okviruvelike imperijalističke ofanzive protiv našeg bakra u stranimmorima. Štrajk poslodavaca onemogućio je ostvarenje velikogantiimperijalističkog nacionalnog jedinstva. CIA mobilise. CIApravi planove. Imperijalizam neće ovde postići ono što je postigaou Brazilu ili u Boliviji. Imperijalizam igra ovde na svoje određenekarte, u svakodnevnom sukobljavanju, koje mi revolucionaritreba da preživimo. Treba da vodimo ideološku borbu protivekstremne levice, jer mislimo da ona narušava veze koje su uspo-stavljene između naroda i narodne vlade. Istina je — a to trebaiskreno reći — da postoji unutar koalicije Narodnog jedinstvai sâme vlade izvesni desničarski oportunizam. Zbog njega smo,na primer, ostavili suviše vremena neprijatelju. Problem slobode

108

i demokratije mi nismo pokretali, ali smo omogućili reakciona-rima da od toga naprave svoj barjak, povod za borbu u apstrakt-nom. Naprotiv, mišljenja smo da sloboda i demokratija, kao kon-kretni problemi koji se rađaju u društvu, pripadaju kao isklju-čiva zaostavština revolucionarnim snagama radničke klase.

Osim ovoga, nailazimo na ozbiljne slabosti u sindikalnompokretu. Kopneni prevoz, trgovci, sitni industrijalci — tu ležeodređeni problemi. U celoj zemlji ima pedeset hiljada kamiona,od toga 12 hiljada kontroliše Vilarinova organizacija21, a o ovomesu sve partije Narodnog jedinstva govorile krajnje površno.

Videli smo da je od životnog interesa analizirati značajraspodele i trgovine u revolucionarnom procesu. Mogli smo daih bolje kontrolišemo, posebno mi koji smo u vladi, a imamovlast kojom se i koristimo da bi uticali na ideologiju radnikai naroda. Zašto ne bismo bili sposobni da stvorimo našu vlastituorganizaciju u transportu i trgovini? Mislimo da je do sada ne-dovoljno učinjeno, jer i dalje stojimo na pozicijama reakcijei imperijalizma.

Sa trgovcima je isto tako išlo. A sitni industrijalci? Zaštobi oni bili na strani imperijalizma, ako im program Narodnogjedinstva daje sve potrebne garancije? Ovde se gubi iz vida osnovnicilj. a to je: ojačati društveni sektor u ekonomiji, obnoviti disci-plinu kod radnika, u procesu rada, da bi se izgradili veliki indu-strijski kompleksi koji bi proizvodili sva dobra koja se od njihmogu očekivati. Umesto ovoga, dolazimo u situaciju da se vršieksproprijacija malih preduzeća koja zapošljavaju osam, deset,četrnaest ili dvadeset radnika, i koji, u krajnjem slučaju, i nisudeo proletarijata, jer je jezgro proletarijata u rudnicima, tekstilnojindustriji, metalurgiji i ono jedino može da bude nosilac revolu-cionarnog procesa. Mislimo da su baš tu naše glavne slabosti.Ali postoji još jedna slabost na planu ideološke i političke borbena svim front ovima . . .

Fašizam je najveća opasnost, a on je, drugovi, ovde uČileu krenuo krupnim koracima. On mobiliše mase, sukob-ljava ih sa radničkim partijama. Nema sumnje, zahvaljujućisvojoj organizaciji radnička klasa je sposobna da pobedi fa-šizam, kao što je već do sada sprečavala izvesne pučističkeakcije: a to je uspevala ne rečima već velikim, neprekidnim i sva-kodnevnim angažovanjem masa, angažovanjem koje se ne ispo-ljava samo u manifestacijama, već i u činjenici, na primer, dakada su gazde zvale na ovaj antipatriotski štrajk, nijedna granaindustrije nije bila paralisana. Naša radnička klasa je izvanrednaarmija, veoma disciplinovana, pa mislimo da je ova promenavlade pomogla na prvom mestu u tome da se izigraju pučistički

21 Predsednik sindikata vlasnika kamiona, koji je otpočeo štrajk.

planovi. Baš je akcijom sâme radničke klase odlučeno da seoružane snage uvedu u sadašnju vladu.

Hernan je rekao: „Za nas je to prolazno stanje." Razmotrimoto. Možda to nije prolazno stanje. Analizirajmo. Da li se odigralaili nije promena u mentalitetu oružanih snaga? U intervjuu od2. novembra general Prats je rekao doslovno ovo: „Sada tonije više proletarijat, već grupa pripadnika slobodoumnih pro-fesija i vlasnika, koji uglavnom vode ka opoziciji i otporu. Ovagrupa ima podršku parlamentarne većine, a podržava je najuti-cajniji deo sredstava komunikacija. Samo tako se može razumetiVažnost psihološkog pritiska koji se vrši na armiju i objasnitizašto su najgrublji udarci upućeni onome ko komanduje ovominstitucijom." Prats dodaje: „Ovda je vlada koja je došla navlast krajem 1970. godine i koja ostaje na vlasti do 1976. Nijebilo prekida u ovoj vladi. To je ustavna vlada koja ima legitimnopravo da sprovodi svoj program, i predsednik Allende proširujeovaj program poštujući ustav i zakone."

Kada ga je novinar upitao da li snage armije podržavajuprogram koalicije Narodnog jedinstva, da li su saglasne sa uspo-stavljanjem socijalizma, general Prats je odgovorio: ,,Ja samvojnik i nemam prava da zauzimam određeni stav. Sam narodje prihvatio taj program i kao vojnik ja treba da čekam da vladataj program sprovede u život." Dakle, ovaj program je 1) anti-imperijalistički, 2) antioligarhijski i 3) ant(feudalni i omogućavarazvoj društvenog sektora, omogućava eksproprijaciju velikihnekretnina, omogućava jačanje pozicija radničke klase.

Reakcija u Čileu želi građanski rat, ona ne želi martovskeizbore. Njena beznadežna borba je zavaravanje. Ona želi da nasgurne u sukob; mi znamo da su radnici u stanju da predvide sukobi da sa određenih ideoloških pozicija preuzmu vlast, sprečavajućitime građanski rat. Čini nam se da je to ispravno gledište. Ali,ako u jednom određenom trenutku, po ćudi revolucionara,fašizma i imperijalizma bude stvorena konfliktna situacija, nikou ovoj zemlji neće ostati skrštenih ruku. Zašto bismo moralida razmahujemo pištoljem da bi pokazali da smo revolucionari?Mi ćemo ga iskoristiti i znaćejno gde da nađemo oružje kojim ćenarod ođbraniti svoju revoluciju. Ovo je činjenica koju podvla-čimo. Mi, komunisti, nismo reformisti, ne plašimo se sukoba;želimo da ga izbegnemo jer on nosi sobom nepotreban građanskirat, koji će podeliti nadvoje našu zemlju. Ali, ni u kom slučaju,a to treba svi da znaju, mi, revolucionari, nećemo ostati skrštenihruku teorišući. Znaćemo da budemo na visini patriotskog zadatkakoji nam u tom času nameće revolucija . . .

Miguel Enriquez:

. . . Šta se događa u Čileu? Kakav je razvoj događaja u po-slednje dve godine? Kakva je naša politika i kakva nam se per-

110

spektiva ukazuje? Moraćemo da odgovorimo i na neka tvrđenja,posebno drugarice Mireye Baltre.

Na početku ističemo daje nemoguće i pokušati da se razumesituacija u Čileu, ako se pri tom igra rečima, služi uprošćenimtvrđenjima. Politička savezništva klasa ne ostvaruju se na papiru.Ne postavlja se pitanje da li mi želimo ili ne želimo da pridobi-jejno srednje klase, već kakvu politiku vodimo da bismo te klasepridobili. Nije dovoljno reći da unutar ovog savezništva postojepotproletarijat i siromašni, treba znati kako siromašne pridobitiza ovo savezništvo. Ovo, u suštini, znači da se ne može zane-mariti ideološka diskusija i da se ne može izlagati određena po-litika i razumeti ono što se događa igrajući se rečima, pa makarone bile i simpatične i vatrene. Treba nam malo strogosti, samo-kritičnosti. Smatramo sebe marksistima-lenjinistima. Iz marksi-stičko-lenjinističkog učenja izvlačimo osnovne postavke, naosnovu kojih možemo da razumemo šta se dešava. Nije neop-hodno pribegavati neobičnim odlikama jednog procesa. Nijeneophodno tražiti drugorazredne odlike da bi se pokazalo da jetaj proces kompleksan, veoma bogat i dinamičan. Svi revolucio-narni procesi imaju takve odlike. Problem je definisati tačnozahvaljujući ovim osnovnim postavkama i ne ocenjujući previšestrogo ono što se dešava. Jedna od osnovnih postavki marksi-stičko-lenjinističkog učenja sastoji se u tome da se odrede odlike,karakteristike perioda. Zahvaljujući ovoj osnovnoj postavcimi smo u mogućnosti da okarakterišemo ovaj period kao pred-revolucionarni. Smatramo da je ovaj period počeo 4. septembra.Predrevolucionarni period je onaj u kojem se u istom trenutkudogađaju dve pojave. S jedne strane, duboka kriza vladajućeklase, koliko sâme klase toliko i njenih političkih predstavnika,i, s druge, rastuća mobilizacija unutar naroda, samosvest i orga-nizacija slojeva avangarde. Ovo je postojalo i pre 4. septembrai iskristalisalo se u jednom određenom trenutku, u vreme vladeNarodnog jedinstva. Čini nam se da bi posmatrati vladu kaopredmet, kao cilj samoj sebi, značilo napustiti stavove klase.Jedan predrevolucionarni period je upravo otpočinjao; ojačalisu pokreti masa, srednjih slojeva, siromašnih, seljaka, radnika.

S jedne strane, radnička klasa kao pokretačka snaga nijesamo povećala svoju aktivnost, već je podigla na viši nivo i svojusposobnost organizovanja, organizacije i svoj nivo svesti. U istovreme, u deceniji od 1960. do 1970. godine, radnička klasa kaodominantna Idasa i njene partije, koje su predstavljale njene os-novne interese, bile su u krizi. Ovim se objašnjava postojanjedveju kandidatura za vladu 4. septembra. Jer, nije samo uz pomoćnaroda koalicija Narodnog jedinstva došla na vlast. Naravnoda je ovo najvažnije i da je u ovome suština, ali treba razmotritiisto tako i krizu vladajuće klase. Šta još karakteriše jedan pred-revolucionarni period? Kriza, kolebanja, a i razdor unutar sitne

111

buržoazije. Ovo bi otprilike bilo ono što se dogodilo od 4. sep-tembra.

Za sada, zadržaćemo se na pokušaju da na realnost prime-nimo jedan zamišljen model; za svakog revolucionara radi seo tome da se ubrza preobražaj ovog predrevolucionarnog periodau revolucionarni, što bi omogućilo preuzimanje vlasti.

Da bi bilo jasnije, da objasnimo još da ovde nije u pitanjurevolucija van zakona, da se ne radi o oružanoj revoluciji ilirevoluciji bez oružja, niti o tome da li treba uzeti oružje u rukeili ne; problem je u tome da treba preuzeti vlast, uvesti novurevolucionarnu vladu radnika i seljaka, zavesti diktaturu prole-tarijata.

To bi bio naš glavni zadatak u predrevolucionarnom periodu.A da li će on biti ostvaren ili ne, ne zavisi od evolucije različitihfaktora, već, u suštini, od pravca kojim su krenule i uloge kojusu primile na sebe snage političke avangarde. A oni koji pretendujuna to da su avangarda, njima prevazilaženje ove predrevolucio-narue situacije treba da bude zadatak. To je problem koji sepostavlja od 4. septembra, a uz neke dodatne poteškoće još od1971. godine. Baš zbog toga pitanje je kakav je naš stav — štatreba uraditi, ili šta je trebalo uraditi? Sigurno je da je trebaloisticati ulogu vlade kao moćnog sredstva koje treba da ojačapozicije radničke klase. Niko ne sumnja u ovo. Sigurno je daje vlada Narodnog jedinstva uvela nove demokratske slobode,otvorila put široj mobilizaciji masa, njihovoj organizaciji, dasu učinjeni brojni napori da radnička klasa ostvari potpuniprogres. Ovo ne izaziva nikakvu sumnju i nije u pitanju krajnjeekstremistički orijentisana levica koja ne ceni vladu. Naprotiv,ona je ceni i poštovaće je više od reformista. Ova ultralevica,koju mi nazivamo revolucionarnom levicom — unutar Narodnogjedinstva ima uostalom grupa koje zastupaju isto mišljenje —smatra tu vladu ne kao birokratsko sredstvo ili, kako ga nekinazivaju, kao superstrukturu, već kao sredstvo koje se stavljau službu mobilizacije naroda i koje bi imalo za osnovni cilj ja-čanje pozicija radničke klase, što bi dalje omogućilo nanošenjeozbiljnijih udaraca neprijatelju i okupljanje progresivnih snaga.

Kako se može izvršiti okupljanje tih snaga? Da li bi to bilomoguće podelom ministarskih resora različitim partijama, iliuspostavljajući veze sa demokratskim hrišćanima u jednoj vojnojvladi? Gde se vrši okupljanje ovih progresivnih snaga ako neu samom pokretu masa?

Šta je, dakle, trebalo uraditi? Ono što mi upravo govorimoovde, i što je, uostalom, bilo ispisano u programu Narodnogjedinstva, jeste potreba sjedinjavanja različitih društvenih slojeva.Trebalo ih je istinski sjediniti, koristeći okolnosti koje nam jesam proces borbe klasa pružao. Konkretno, bilo je u pitanju

112

pokretanje ovog instrumenta radi povećavanja borbe naroda,usmeravajući ovo angažovanje naroda, ali ne da bi se ono uspo-rilo, paralisalo, razoružalo, povelo ka izdaji, dovodilo u nedo-umicu; nije se išlo ni ka tome da se ideološki uguše različiti obliciborbe koje je narod prihvatio, da bi se išlo čak do policijskihrepresalija.

Šta smo mi očekivali od ovoga pokreta masa? Odbranunečega ispravnog, odbranu stabilnosti vlade. Ako vlada, sapredsednikom Allendeom na čelu i programom Narodnog je-dinstva nema uspeha, ni revolucija neće uspeti.

Kakvo rukovodstvo je imalo prevagu 4. septembra? Tokažemo jasno i bez oklevanja, otvoreno: prema činjenicama,prevagu je imalo reformističko rukovođenje. To ne znači da jevlada u celini bila reformistička, ali reformistička struja je pre-ovlađivala.

Kakva je bila konkretno opšta politika vlade? Na ekonom-skom planu, sigurno je da su preduzete određene mere, da jeizvršena eksproprijacija nekih preduzeća, da se otišlo dalje u pro-cesu agrarnih reformi, da su naneti udarci imperijalističkiminteresima. Ali bilo je ozbiljnih grešaka, zbog kojih je nastalateška inflaciona kriza, zbog kojih je došlo do nedovoljnog snab-devanja zemlje, što nas je sve udaljilo od naroda.

Sigurno je da je povećana proizvodnja, ali je ogroman deoproizvodnih snaga ostao u rukama privatnika. Došlo je do po-većanja viška, koji je ostao u rukama buržoazije. Ona je moralada znatno investira da bi povećala proizvodne kapacitete i odgo-vorila povećanoj potrošnji, koja je i sama uzrokovana povećanjemproizvodnje i zaposlenosti, kao i povećanim zapošljavanjemnezaposlenih. Trebalo je kontrolisati ovaj višak i primoratiburžoaziju da investira. Ali, vlada nije učinila ništa od svegatoga i buržoazija nije investirala; ovako sagledan ovaj problemse redovno javljao u svim ekonomskim odnosima.

Proizvodnja se povećala, ali je potrošnja nenormalno raslai višak proizvoda nepravedno je ostajao u rukama buržoazije,koja je presekla ekonomski ciklus. Iz političkih razloga onanije investirala, i otuda je proistekla inflacija, a i ozbiljna ne-stašica proizvoda. Široke narodne mase su bile razočarane.Izvesni slojevi buržoazije su ojačali. Tako su stvorena razmi-moilaženja, koja dovode u pitanje efikasnost politike . . .

Moram da kažem da su se unutar vlade javljali usamljenipojedinci koji su iznosili svoje kritičke primedbe već u aprilu1971. godine i davali svoje predloge za rešenje izvesnih problema;smrt Pereza Zukovitcha odložila je za kasnije rešenje ovoga.

Uostalom, mi ne posmatramo pokret Narodnog jedinstvai vladu kao nešto jedinstveno.

113

Reći da su sve to bile greške i ne reći ništa više, značilo bimirenje sa postojećim stanjem, priznavanje sopstvene slabosti,

114

obeležje postojanja onih koji ne okupljaju snage baš tamo gdese one zaista nalaze i koji bi hteli da ih nađu po hodnicima zgradeKongresa, uz pomoć smicalica i političkih podvala.

Na političkom planu, pitanje je šta je učinjeno nasuprotdržavnom aparatu? Rečeno nam je da se obeležje ovog procesasastoji u tome da nalazi oslonca u zakonitosti, ustavu, pravdi,koje je ustanovila vladajuća klasa. Ozakonjena mudrovanjamogu biti korisna sredstva. Nećemo odbaciti sva zakonita sred-stva. Rukovodstvo MIR-a, kao, na primer, Front revolucionarnihradnika, koristi sindikalne zakone, sindikalnu organizaciju, alimi ne možemo da prihvatimo zakonska ograničenja. Mi trebada razvijamo naše angažovanje masa, naše veze sa narodom.

Teoretisalo se dosta o poreklu zakona, o činjenici da suizabrani predstavnici naroda nametnuli izvesne zakone Čileu.Istina je đa nijedan zakon na svetu nije pao sa neba. Svi zakonistvoreni su unutar klasne borbe i predstavljaju norme koje jeburžoazija uvela da bi stvorila određenu ravnotežu klasa i ovla-dala njima. Očigledno je da su unutar ovih normi učinjeni izvesniustupci radničkoj klasi.

S druge strane, kažu_ nam da je država kapitalistička, datreba da bude izmenjena. Šta je učinjeno sa državnim uređenjem?Pothranjivano je kao fetiš, nije suzbijano. Potčinili su pokretmasa da bi i on ušao u okvire zakonitosti, koje državni aparatnameće. Državni aparat je instrument ugnjetavanja i ugušivanjanaroda. Ovaj aparat traži način da održi izrabljivanje i ugnjeta-vanje manjine nad većinom.

Sasvim je druga stvar način na koji ćemo okupiti potrebnedruštvene snage, da bismo bili u mogućnosti da izvršimo neop-hodne izmene i da bismo izbegli postojeća ograničenja. Ovo,uopšte, nije problem ,,ultralevice“, koja želi da sve izmeni, srediza dvadeset četiri časa. Mi već imamo mnogo više od dve godineza nama. Ono što mi tražimo jeste da se odrede putevi razvoja, dase označe, žigošu neprijatelji, da se glasno kaže da je državniaparat, takav kakav je danas, neprijatelj naroda. Kažu: „Ultra-levica hoće dekretom da raspusti državni aparat.“ Nikada nismotako postavljali problem. Ono što treba učiniti jeste objavitinarodu da je državni aparat neprijatelj. Treba da kažemo istinunarodu. U svakodnevnoj borbi, dan po dan, oseća se težina biro-kratskog državnog aparata. Nije problem raspravljati o visokojvojnoj birokratije koja čini deo buržoaskog državnog aparata.Da ii su oružane snage saveznice revolucije? Da li je to armijakoju narod treba da ima? Mi treba da uključimo vojnike, pod-oficire i druge — ali u šta? Da li treba da im pomognemo da sesmeste na vrh birokratskog državnog aparata a da prethodno nijerazgovarano sa njima o izvesnim programskim tačkama, o nji-hovom savezništvu sa narodom? Naš odgovor na ovo je — ne.

115

Jer, ako imamo u vidu izjave jednog generala, kao što jeto jedan od prethodnih diskutanata učinio, zašto ne bismo istakliizjavu generala Brava? Mi smo svi pročitali naredbe koje je onizdao i kojima je tražio oslobođenje fabrika koje su bile zapo-sednute.

Zar ne bi naši odnosi bili bolji kada bi se zasnivah na većemangažovanju naroda, na jednom programu, na jednoj politiciu pogledu oružanih snaga?

Razmotrimo drugi problem koji je pokrenuo jedan našdrug: kakva su danas obeležja političkih sukobljavanja, na kojinačin smo se postavili prema demohrišćanima u ove poslednjedve godine. O ovome je govorio Yungue, vođa populističkogfašističkog krila, na stadionu Čilea i na prvim stranicama no-vina. Ultralevica? Ne, to su bile reformističke struje koje su,još jednom ponavljam, izmešale narod i studente, čiji je vođaYungue danas na čelu desnice . . .

Koja su, po našem mišljenju, obeležja političkih sukoba?To treba da kažemo narodu u kojem, upravo sada, tražimosaveznika. Ne treba da ga varamo, da ga ideološki obezoruža-vamo, što je do sada uporno činjeno. O pitanju odnosa vladei naroda, došlo je do podele u narodu. Najzad, najlakše je rećida su „siromašni" saveznici Narodnog jedinstva. Oni to nisu.Nije dovoljno reći da je u pitanju savezništvo radnika i seljaka.Treba govoriti o savezništvu industrijskog i agrarnog proletarijatasa siromašnima iz sela i gradova. Naše društvo sadrži danasjednu komponentu koja nije postojala ni u kojoj drugoj društvenojzajednici. Siromašni iz gradova — nezaposleni, poluzaposleni,sitni ulični prodavci i drugi —jesu saveznici revolucije. Apsolutnoje neizbežno da politički program obuhvati rešavanje njihovihproblema.

Sigurno je da je u jednom trenutku pokušano da se stihijski;na brzinu, izvrši eksproprijacija malih fabrika. Nije u tomeproblem. Ono što je neophodno uraditi jeste izgraditi politikuza sitnu i srednju industriju, za radnike koji su izloženi najžešćojeksploataciji, čak jednoj nadeksploataciji, koja je ovde još okrut-nija no u krupnoj industriji. Suštinski, vlada nije vodila nikakvupolitiku u pogledu ovog pitanja.

Tako se rađa anarhija i odsustvo svake linije rukovođenja.Radilici imaju utisak da ih niko ne vodi, đa nema nikoga ko birešavao njihove probleme, i baš zato je logično što prihvatajujedinu mogućnost koju im nudi vlada: eksproprijaciju. Otudaproizilazi ono što nazivamo razdor u narodu. Kada se napadnuizvesni slojevi buržoazije i kada ostali slojevi ostanu nedirnuti,stvaraju se Protivrečnosti unutar naroda, koji ostaje podređenonim slojevima buržoazije koji su ostali nedirnuti. Ovo je vrlovažno pitanje.

116

Štaviše, nije izvršeno ni potpuno sjedinjenje naroda, posebnojedne široko rasprostranjene grupacije koju predstavljaju siro-mašni sa sela. Ovi slojevi naroda nemaju se kome pridružiti.Samo je radnička klasa sjedinjena, okupljena. Ovo nije neštonegativno, naprotiv, radnička klasa jeste, kao avangarda, pokre-tačka klasa, ali nije jedina. Nije rešeno pitanje povezivanja sasiromašnim slojevima. Nije im predložena određena, konkretnapolitika izgradnje stanova i drugog. Trebalo je predvideti odre-đenu politiku razvoja za sve oblasti i pronaći načine koji bi omo-gućili ovim slojevima naroda da se u potpunosti izraze. Dolazimodo onog što nazivamo embrionalnim začecima moći, vlasti, dokomunalnih radničkih povereništava. Smatramo da baš tim putemmožemo da postignemo potpuno ujedinjenje siromašnih slojeva,koje bi im omogućilo da se i drugačije dokazuju a ne samo pri-sustvom na skupovima ili putem svojih glasačkih listića . . .

Prvo, država se u svojoj politici široko otvorila. Njeni razli-čiti organi se razdvajaju. Parlament se odvaja od sudstva, kaoi od izvršne vlasti. Oružane snage dobijaju relativnu samostalnost.

U isto vreme i same klase se na sličan način otvaraju. Društvou celini počinje da se komeša, kreće. Ne samo široki narodnislojevi, već i sitna buržoazija i vladajuća klasa stupaju u akciju.Narodni slojevi koji su, u početku, ostali pasivni, počeli su dase angažuju i da vode politiku koja bi štitila njihove vlastiteiuterese. Svaki društveni sloj je postavio svoje vlastite zahtevei izvršeno je pregrupisavanje snaga, da bi se ostvarila bolja kohezijai dublja povezanost. Ono što je dovelo do krize među klasamajeste njihova zastupljenost u političkim partijama. Pojavio sezatim čitav niz pojava koji je izazvao jače grupisanje redovau svim političkim partijama, i to ne samo u revolucionarnimi onim koje nazivamo reformističkim već isto tako i u svim drugimpartijama.

Mislimo da bi bilo dobro da usmerimo pažnju na dve straneovog problema; s jedne strane, relativna samostalnost oružanihsnaga i, sa druge, ono što smo nazivali zbunjenost sitne buržoazije.Kod ovakvih društvenih i političkih fenomena, u drugim istorij-skim razdobljima, pojavljivala su se različita rešenja na područjuLatinske Amerike. Prvo, pobeda revolucije, uz ogromne poteškoće;drugo, pobeda fašizma; treće, pobeda ,.gorilizma“, koji je jedandrugačiji i poseban vid iznalaženja rešenja krize vladajuće klase uLatinskoj Americi.

Po nama, ova kriza nije otklonjena; ali vladajuća klasa je pro-našla društvenu podršku kod sitne buržoazije i prešla u ofanzivu.U pogledu vlade, koja nije umela da sačuva svoj raniji društveni os-lonac, konstatujemo da je ona prešla u defanzivi:. Ovo je rezultatnjene reformističke politike. Oktobarska kriza jeizvanredno pokaza-la da tamo gde klasna politika nije jasno i do kraja definisana, trebase podrediti pravilima tradicionalne političke igre, treba se ođlu-

117

čiti na sukobljavanje među partijama, sa svim demagoškim, popu-lističkim i fašističkim postupcima od strane buržoazije, što ovajproces pretpostavlja. Upravo smo konstatovali činjenicu đa je rad-nička klasa krupnim koracima napredovala, da je razvila svestkod svojih pripadnika, ojačala svoje snage, svoju sposobnost or-ganizacije; ali, uprkos ovome, baš je buržoazija vodila igru, pa jeradnička klasa morala da ostane u defanzivi. Rezultat svega ovogaje stvaranje vojne vlade. Ko je ovo prvi predložio? Frei, uz svogzamenika Rafaela Morena. Buržoazija se ovome pridružila, jerona odlično razume prirodu savezništva do kojeg je došlo. Kada jenarod imao prilike da kaže svoju reč? S kirnje sklopljen ovaj savez?Sa armijom u celini, podrazumevajući i vojnike, ili samo sa nekimgeneralima? Ovo su sve odlike vlade koja se promenila. Pre jednogčasa drugarica Baltra nam je rekla da, po njenom mišljenju, Pratsnema ničeg zajedničkog sa osobinama revolucionara ... a u pi-tanju je ministar unutrašnjih poslova, šef vlade. Pre godinu danagovorilo se da su svi ministri revolucionari, sada kažu da nekoli-cina to više nije. Unutar vlade odnos snaga je promenjen. Jer, kakvesu, najzad, odlike armije? To je institucija koja odbija svaku vezusa narodom i postavlja se krajnje autonomno, hijerarhijski i apo-litički. A kako se ostvaruju revolucije? Apolitičnošću, profesio-nalizmom i vertikalizmom, ili pak nalazeći načine da narod utičena odnos snaga unutar armije?

... U odnosu na tu postojeću situaciju, naša politika može dase rezimira u četiri stava. Najpre, prečišćavanje programa. Upravoga sprovode u život u industrijskim rejonima, u koordinacionimkomitetima. Vickuna Mackenna je već izradila „Manifest naroda"u ovom smislu. Nije, dakle, uopšte u pitanju rezultat „napornog

rada grozničavih mozgova". Sama radnička klasa i sâm narodtreba da odlučuju o ovom prečišćavanju programa. Drugo, trebanaći načina da se napadne buržoazija kao klasa. Nije u pitanju eks-proprijacija industrijskih dobara sitne i srednje buržoazije, većkontrola njihovog viška, njihovih profita, od strane naroda. Trebadalje razvijati embrionalne začetke narodne vlasti, omogućiti danarod kontroliše buržoaziju. Treće, predlažemo politiku savez-ništva, podrazumevajući i reformizam. Nastavićemo da vodimonajžešću ideološku borbu protiv buržoazije. Ali mislimo, takođe,da su izvesna taktička savezništva neophodna i spremni smo daih ostvarimo. Najzad, mišljenja smo đa fundamentalna veza, kojuupravo sačinjavaju radnička klasa, siromašni seljaci i narodnemase, treba da se i dalje razvija u smislu onoga što nazivamo po-litikom pregrupisavanja snaga. Revolucionarne struje su ojačaleu pokretu Narodnog jedinstva i ovo je od izuzetnog značaja. Nesmatramo da smo jedini koji sagledavamo istinu i đa smo jedinipravi nosioci revolucionarne politike.

119

odvija na odgovarajućem terenu i, što se nas tiče, ne vidimo nijedanrazlog zbog kojeg bi ta borba poprimila oblik fizičkog sukoba.22

22 U nastavku diskusije došlo je do spora između M. Baltre i M. Enri-queza. Enriquez je rekao da je Frei predložio vojni sastav vlade preko svogzamenika Morena, što je Baltra osporavala. Pošto se ispostavilo daje to biloobjavljeno u sredstvima informisanja, Baltra je napustila diskusiju.

(„Temps modernesNo 323)

Prevela: Teodora Stojanovič

97

Kyle SteenlandDVE GODINE „NARODNOG JEDINSTVA41,

Allendeova (Aljende) vlada koalicije „Narodnog jedinstva*'(Unidad Popular — UP) u Čileu sada* je na vlasti preko dvegodine. Prošlo je dovoljno vremena da bi mogla biti ocenjena.Najavljeni ciljevi UP koalicije bili su dokrajčivanje monopolskestrukture čileanske privrede, oslobađanje Čilea zavisnosti odimperijalizma i za počinjanje izgrađivanja socijalizma. Uzevšiu obzir istorijat reformizma u zemljama trećeg sveta, može sesmatrati sigurnim da je izvršenje prva dva cilja povezano saostvarivanjem trećeg. To znači da bez izgradnje socijalizma nijemoguće izbeći imperijalističku dominaciju ili koncentraciju bo-gatstva u rukama krupnog kapitala . . .

UP KOALICIJA I BURŽOASKA DRŽAVA

Septembra 1970. godine UP koalicija, dok je ispovedalaizgrađivanje socijalizma, našla se u neobičnom istorijskom polo-žaju: da bude legalno izabrana vlada u jednoj buržoaskoj državi.UP koalicija, čije se partije članice većinom čvrsto oslanjaju naradničku klasu, iskoristila je rascep u redovima buržoazije da bi

7’ 121

izvojevala izbornu pobedu.23 Izbori su UP koaliciji dali formalnuvlast nad izvršnom granom državne uprave, ali je desnica zadržalakontrolu nad parlamentarnom i pravosudnom granom, kao inad ubiranjem poreza, državnim finansijama i uopšte birokra-tijom. Pojedine grupacije u oružanim snagama osećaju se tolikougroženim od UP da su podržale nekoliko pokušanih državnihudara.24 Većina oficira je ipak dosad zvanično održavala lojalnostprema Ustavu i Predsedniku. Svaki krupniji pokušaj UP koalicijeda prekrši odredbe Ustava nesumnjivo bi izazvao uplitanja vojske.

23 UP koalicija dobila je 36,2 odsto glasova. „Liberalna" buržoazija, zas-24UP je otkrila razne vojne planove za državni udar. Ubistvo generala

Šnajdera oktobra 1970. angažovaio je mnoge oficire oružanih snaga oko po-kušaja da se spreči da UP preuzme vlast. Kao posledica ubistva usledilo jehapšenje penzionisanog generala R. Viauxa, (Roberto Vio), a neki drugi visokivojni funkcioneri bili su prisiljeni da se povuku: zapovednik vojne mornarice,generali zapovednici garnizona u Santjagu i Konsepsionu, jedan vazduhoplovnigeneral i šef nacionalne policije. Decembra 1971. načelnik Vojne škole u Sant-jagu, pukovnik Labe, bio je prinuđen da se povuče zbog planiranja puča. Onje sada jedan od vođa Nacionalne partije. Armijski general Kanales prinuđenje da zbog podstrekavanja vojnog udara prevremeno ode u penziju septembra1972. Francuski politički teoretičar Alain Joxe (Alen Žoks) dokumentovao jezavisnost navodno „neutralnih*1 čileanskih oružanih snaga od američkog impe-rijalizma: „Las Fuerzas Armadas en el Sistema Politico de Chile, Santjago, 1970.Ova zavisnost, u pogledu obuke i tehnologije, nastavila se i pod Aljenđeom. Naprimer, oktobra 1972. čileansko vazduhoplovstvo i ratna mornarica učestvovalisu 15 dana u pomorskim manevrima zajedno s jedinicama američke mornarice.Marta 1972. general J. Ryan (Džon Rajan), zapovednik američkog ratnog vaz-duhoplovstva, stigao je u Čile kao specijalni gost čileanskog ratnog vazduho-plovstva na proslavu dana vazduhoplovstva. Aljende je učestvovao u ceremo-niji i srdačno pozdravio Ryana.

122

Postojanje tradicionalnih oružanih snaga znači da je UPkoalicija prinuđena da zavlada kapitalističkom državom držećise okvira buržoaskog pravnog sistema a sa eventualnim ciljemda putem izbora zameni sadašnju buržoasku državu radničkom.Istorijski, ovo stavlja UP koaliciju u neobičan i, najblaže rečeno,neobično težak položaj.

Strategija UP koalicije bila je da iskoristi znatnu snagu izvršnevlasti za sprovođenje nekih hitnih ekonomskih reformi koje biizvukle privredu iz stagnacije Freiovih godina (nacionalizacijakrupnih industrijskih preduzeća, preraspodela dohotka, zapošlja-vanje nezaposlenih u državnom sektoru, nacionalizovanje bakra).Ekonomsko poboljšanje koje je usledilo trebalo je da bude praćenomasovnom političkom mobilizacijom, što bi dovelo do izbornevećine za UP koaliciju (a to bi značilo povećanje od 36,2 odstou septembru 1970. na preko 50 odsto). Stekavši izbornu većinuUP koalicija bi bila u stanju da novi Ustav donese plebiscitom.Novi Ustav bio bi osnova radničke države a zamenio bi stariKongres, stari pravosudni sistem i staru državnu birokratiju.Legalnost ovog postupka sprečila bi vojsku da obori vladu, madasu ozbiljniji unutrašnji potresi u armiji smatrani neizbežnim.Naporedo sa sprovođenjem političke mobilizacije država bi ekspro-prisala ključne industrije i stvorila osnove nove socijalističkeprivrede.

Ovako zamišljen strateški plan izgledao je ostvarljiv. Prvikoraci izvršeni su uspešno. Na opštinskim izborima aprila 1971.

7’ 123

godine UP koalicija dobila je većinu. Međutim, ovde se posustalosa izvođenjem plana. Vitalno pitanje državne vlasti je odloženo :planirani ustavni plebiscit odgođen je za neki neodređeni, budućidan. Sada UP koalicija sa zakašnjenjem priprema novi Ustav,ali nije određen datum kad će biti iznet na plebiscit. U među-vremenu, gotovo svi posmatrači se slažu da je UP koalicija popu-stila u zaletu.

Strateške perspektive UP koalicije su odraz istorije latino-američke levice protekle decenije. Posle kubanske revolucije levicase rascepila na dve glavne tendencije: tradicionalna levica (običnoKomunistička partija) i pobunjenička levica (najčešće gerilja).Komunističke partije, s povremenim izuzecima, zadržavale susvoju uobičajenu taktiku učestvovanja u izbornoj politici i bes-krajnog odlaganja dizanja ustanka, dok su novije snage insisti-rale na neposrednoj neophodnosti oružane pobune. Prokineskekomunističke partije, nastale kao posledica kinesko-sovjetskogspora, načelno su podržavale ustanak na rečima, ali u praksi nitisu organizovale niti učestvovale u stvarnim oružanim borbama(sa izuzetkom Kolumbije).

Posle decenije ustaničkih pokušaja, nijedna grupa nije bilau stanju da ponovi kubanski uspeh. Gerilje su ili bile slomljene ilise osule. Uzevši u obzir ovakav istorijat, UP koalicija je obnovilaizbornu strategiju koju je većina latinoameričkih socijalista(uključujući i mnoge sadašnje članove UP) odbacila. Čile je umnogom pogledu bio najpogodnija zemlja za ovakav pokušaj.Sedamdeset pet odsto njegovog stanovništva živi u gradovima,što seosku gerilju čini teško izvodljivom. Gradska radnička klasaČilea je najbolje organizovana radnička klasa u Latinskoj Americi.Ne samo snažna Komunistička partija, već postoji i snažna Soci-jalistička partija koja nije vezana za ruski revizionizam. Oveorganizacije radničke klase bile su u stanju da obrazuju koalicijusa strankama sitne buržoazije što im je dalo izbornu pobedu,pobedu koja je došla kao iznenađenje velikom, ako ne i najvećemdelu čileanske levice.25 Ovaj izborni uspeh otvorio je predrevolu-cionarno razdoblje sa izuzetno povoljnim mogućnostima zamobilizaciju masa i zaoštravanje klasne borbe.

25 Glavne partije uključene u UP su velike organizacije radničke klase,Socijalistička partija osnovana 1933. i Komunistička partija, osnovana 1922.U koaliciji su zastupljene i manje stranke kao što je MAPU, partija radničkeklase obrazovana posle ocepljenja od hrišćanskih demokrata 1969. godine iRadikalna partija, koja je otprilike iste snage kao MAPU a oslanja se na srednjuklasu. Sindikalni izbori juna 1972. dali su Socijalističkoj i Komunističkojpartiji po 30 odsto glasova, dok su MAPU i Radikalna partija dobile pooko 5 odsto glasova. Druge stranke u UP su male i manje značajne. Levičarskastranka ostala izvan UP koalicije je MIR —■ Movimiento de Izquierda Revo-lucionaria, tj. Pokret revolucionarne levice. MIR je osnovana 1965. a na izbo-rima za CUT — Central Unica de Trabajadores (Sindikalnu federaciju) dobilaje između 2 i 3 odsto glasova.

124

Pobeda UP koalicije obećavala je toliko mnogo da su idruge zemlje resile da je okušaju. Frente Amplio u Urugvaju iNueva Fuerza u Venesueli podržavali su UP koaliciju. Međutim,danas UP koalicija izgleda manje privlačno, Frente Amplio jeizgubila na nameštenim izborima, a Nueva Fuerza se raspalajoš pre nego što je izašla na izbore. Prvobitne kritike ustaničkelevice stekle su obnovljenu snagu. Ove kritike mogu se svesti nadve optužbe: (1) UP koalicija se suštinski oslanja na buržoaskulegalnost i (2) UP koaliciji nedostaje partija-vodilja. Ove kritikene potiču samo od latinoameričkih levičara; marksistička i lenji-nistička teorija ih načelno potvrđuju.

UP koalicija se nada da će uzeti političku moć u svoje rukebez nasilja, poštujući buržoaski legalni sistem. Izgradnja socija-lizma treba da ide naporedo sa borbom za državnu vlast. Ranijesocijalističke revolucije sticale su vlast vojnim putem, a zatimkoristile državnu moć za izgrađivanje socijalizma sprovodećidiktaturu proletarijata. Načelno govoreći, ovakve revolucije su sejavljale u doba rata i privrednog sloma, kad je armija buržoaskedržave bila u oslabljenom položaju (npr. Rusija 1917, Nemačka1918. ili Pariska komuna). Druga alternativa bila je osvajanjevlasti u ratovima za nacionalno oslobođenje, kad su dotadašnjedržavne oružane snage često ili potpomagale inostranog osvajača,ili bile od njega potpomagane (npr. Kina, Alžir, Vijetnam, deli-mično Kuba). Ukoliko vlast nije uzeta vojnim putem, svaka soci-jalistička vlada je opterećena težinom celokupnog buržoaskogdržavnog aparata, koji, kao što je Lenjin posebno istakao u deluDržava i revolucija, mora biti skršen ili će skršiti socijalizam.UP koalicija nije stekla vlast vojnim putem. Ona ne samo što jenasledila celokupni buržoaski državni aparat (čija je birokratijau Čileu izuzetno tlačiteljska), već čak ni nominalno nema punuvlast nad državom, nego samo nad njenom izvršnom granom.

Da bi UP koalicija prebrodila teškoće koje su joj se isprečilena putu kretanja, morala bi se, u okvirima zakonitosti, odlučnousredsrediti na pitanje vlasti. Umesto da obećava brzo rešavanjeproblema Čilea posle izbora, trebalo je da prikaže izbornu pobeduonakvom kakva jeste, značajnim korakom posle koga je trebaloda usledi dalje i teže napredovanje. Izborna pobeda trebalo jeda bude praćena još dubljom masovnom mobilizacijom koja bidovela do stvarnog osvajanja državne vlasti. Umesto toga, UPkoalicija je postupila suprotno. Glorifikovala je antiimperijali-stičke i antimonopolske mere koje je mogla da izvrši, jer je u svojimrukama imala izvršnu vlast. Međutim, odbila je da istakne u prviplan hitnu potrebu uništavanja kapitalističkog državnog aparatau celini, kao prvi korak u izgrađivanju socijalizma. U ovompogledu koalicija se pridržavala tradicionalne teorije Komuni-stičke partije, koja je voljna da u beskraj odlaže borbu za soci-jalizam.

125

Druga kritička primedba upućena UP koaliciji jeste da jojnedostaje disciplinovana avangardna partija. Prethodni pokretiradničke klase kojima je nedostajala snažna partija vodilja pro-pali su (Pariska komuna, Ruska revolucija iz 1905, bolivijske imeksičke revolucije). UP koalicija povezuje snažne partije rad-ničke klase sa slabim partijama sitne buržoazije. Ova koalicija bilaje potrebna da bi se zadobila izborna pobeda, a stranke sitneburžoazije ispravno su poistovetile svoje interese sa proleterskimvodstvom u napadu na krupni kapital. Međutim, da bi se izgra-đivao socijalizam trebalo je da se ova koalicija znatno zbije, zasni-vajući se na revolucionarnom programu. Umesto toga preovla-đivalo je tupoumno sektaštvo, uprkos tome što su ga svi kritiko-vali. . .

POČETNO RAZDOBLJE:DRŽAVNO KONTROLISANI PRIVREDE

Suštinske perspektive UP koalicije bile su dvostrane, — eko-nomske i političke. U pogledu ekonomije, njen cilj bio je da pre-duzme neke hitne mere kako bi se privreda izvukla iz stagnacijeu koju je zapala tokom poslednjih godina Freiove vlade. Takođeje pokušavala da zasnuje snažan privredni sektor pod kontrolomdržave . . .

Politički, cilj UP koalicije bio je da se proširi izborna pobeda.Koristeći kratkoročna preimućstva privredne obnove u svrhuprivlačenja nove pouzdane podrške i mobilišući dotad neorga-nizovane slojeve stanovništva, UP se nadala da uzme u svoje rukečitav aparat vladavine a istovremeno eliminiše stare legalne ibirokratske ,,oblike“. Ovaj cilj trebalo je ostvariti donošenjemnovog Ustava. U ovu svrhu, a takođe i da bi se obezbedilo pra-vilno funkcionisanje privrede izložene desničarskoj sabotaži,smatralo se neophodnim stvaranje novih narodnih organizacija.To su bile CERA (Centros de Reforma Agraria — Centri agrarnereforme), Seljačka veća na selu i Proizvodni komiteti i Admini-strativna veća u fabrikama pod državnom upravom u gradu.CERA su nova državna poljoprivredna dobra nastala kao posle-dice brzog širenja agrarne reforme, a Seljačka veća su lokalnobirane seljačke skupštine koje predstavljaju reformisane sektorepoljoprivrede i maloposednike. Trebalo je đa Seljačkim većimabude dato više stvarne odgovornosti u nadgledanju agrarne re-forme i raspodeli tehničke pomoći. Na nesreću, birokratske usta-nove postavljene đa sprovode agrarnu reformu često su imalesuviše vlasti, a u njima je bilo mnogo članova zaostalih iz Freioveadministracije. (UP koalicija koristila je Zakon o agrarnoj re-formi koji je 1967. godine doneo Frei.)

Proizvodni komiteti i Administrativna veća postoje u gra-dovima, samo u industrijama pod državnom upravom. Proizvodni

126

komiteti u fabrikama su široko rasprostranjeni i, načelno govoreći,uspešno nadgledaju efikasnost proizvodnje. Administrativna većasastavljena su od pet radnika i pet državnih činovnika; ova većaupravljaju industrijom pod državnom upravom. Veća trpe odpokroviteljskog i birokratskog stila predstavnika vlade, kojiponekad izgleda veruju da su na njih prešle privilegije starihvlasnika. Trebalo bi da radnici budu u stanju da ih lako zamene;umesto toga, proleterska opozicija prema vladinom administra-toru morala je da vodi duge bitke da bi izvojevala zamenu. Rad-nici-članovi Administrativnih veća birani su jednom godišnje.Druge značajne organizacije osnovane u gradovima su JAP(Juntas de Abastecimiento y Control de Precios —- Odbori zasnabdevanje i kontrolisanje cena). JAP su lokalni odbori osnovanida bi se izbeglo špekulisanje i nadgledala distribucija dobaraširoke potrošnje. Oni su vrlo rasprostranjeni i izvanredno potrebni ;dosad su imali izvesnog uspeha, ali moraju biti znatno ojačani.Za industrijska preduzeća u privatnom vlasništvu predloženisu Nadzorni odbori; to je značajna zamisao, ali sami odborina nesreću nisu osnovani u širem obimu.

Kako je strategija UP koalicije delovala prvih meseci? Po-četne ekonomske mere bile su vrlo uspešne. Monopolističkikarakter privrede imao je za posledicu veliki obim nezaposlenostii neiskorišćenih industrijskih kapaciteta. Nezaposlenost od 6odsto (7,1 odsto u Santjagu) spuštena je u 1971. godini na 3,8odsto (5,5 odsto u Santjagu), čime je na polovinu sveden prošekprethodne decenije. Korišćenje industrijskih kapaciteta od nekih75 odsto u godinama 1969. i 1970. skočilo je na 90 i 100 odstou 1971. Ovo povećano korišćenje kapaciteta i radne snage omo-gućilo je industrijskoj proizvodnji da skoči sa prosečnog godiš-njeg priraštaja od 2 odsto u godinama 1967. do 1970. na pri-raštaj od 10,9 odsto u 1971. godini.26 Povećana proizvodnja

26Statistika industrijske proizvodnje potiče od SOFOFA, organizacijeprivatnih industrijskih vlasnika. SOFOFA je žestoko protiv vlade, ali je ipak

127

dozvolila je značajnu preraspodelu dohotka i porast potrošnjerobe široke potrošnje za 13,5 odsto u 1971. godini. Porast realnihnadnica bio je u proseku za 20—30 odsto. Tako su radniciplaćeni na nadnicu raspolagali u 1970. godini sa 51 odsto nacio-nalnog dohotka, dok je u 1971. godini ovaj postotak iznosio 60,7.Ova promena obavljena je na teret kapitalističkih vlasnika pre-duzeća; njihov udeo u nacionalnom dohotku pao je sa 18,6 odstou 1970. na 8,3 odsto u 1971. Industrija bakra, koja predstavlja70 odsto izvoza Čilea, nacionalizovana je sredinom 1971. godine.Agrarna^reforma je bitno ubrzana: danas je polovina obradivezemlje Čilea obuhvaćena reformom, a većina zemlje određeneza eksproprijaciju zakonom iz 1967. godine je i eksproprisana.

prinuđena da prizna ekonomski uspeh UP koalicije. Drugi statistički podaciu ovom paragrafu potiču od ODEPLAN-a, državne agencije za planiranje.

128

Najvažnije fabrike su u državnim rukama. Inflacija je svedenana 22 odsto u 1971. u poređenju sa prošekom od 26,5 odsto ugodinama 1965—1970.

. . . Krupni ekonomski napredak ostvaren u prvih šestmeseci doneo je UP koaliciji pobedu na opštinskim izborimaaprila 1971. godine. UP, sučeljena sada sa ujedinjenom desnicom,dobila je 50,9 odsto glasova, u poređenju sa 36,2 odsto na izborimaseptembra 1970. Socijalistička partija zabeležila je najveći pri-raštaj na levici. Sa ovim ogromnim izbornim poboljšanjem UP senalazila u položaju da preduzme ofanzivu i u temelju napadnepolitičku prirodu postojeće države.

DESNIČARSKA PROTIVOFANZIVA I ODGOVORUP KOALICIJE

Pogodan trenutak brzo je prošao. Kontrarevolucionarna sa-botaža i imperijalistička blokada nanele su daleko težu štetu negošto je UP očekivala, i pored toga što je javno ukazivala na oveopasnosti. Pošto je dotada neiskorišćeni industrijski potencijalbio upotrebljen a nezaposlenost gotovo iskorenjena, proizvodnjaje mogla da se brzo povećava samo time što bi se širio državnisektor a proizvodnja planirala još racionalnije i centralizovanije.Međutim, čileanska buržoazija iskoristila je svoju kongresnuvećinu i raspolaganje većinom sredstava masovnih komunikacija(65 procenata dnevne štampe, na primer, potpomaže desnicu) dazaustavi širenje državnog sektora. U međuvremenu je imperi-jalizam — pre svega Sjedinjenih Američkih Država — uskrationove kredite preko Svetske banke, Eksport-import banke, Među-američke banke za razvoj i Međunarodnog monetarnog fonda.SAD, boreći se da odbrane svoje investicije u Čileu u visinfoSjedne milijarde dolara (u zemlji gde je bruto nacionalni produktoko 10 milijardi dolara, državni budžet oko 700 miliona, a izvozoko 1 milijardu dolara), izvršile su pritisak preko Međunarodnogmonetarnog fonda da se spreči konsolidovanje inostranih dugo-vanja Čilea predviđeno da se obavi na pregovorima u Parizupočetkom 1972. godine. Ovi pritisci, zajedno s padom svetskecene bakra (ođ 64 na 49 centi za funtu, što je za dve godine stajaloCile 400 miliona dolara), doveli su do krajnje oskudice u dola-rima potrebnim za uvoz robe, nedostatka rezervnih delova neop-hodnih za rad mašina (većina mašina i delova u Čileu, kao i uKubi, poticala je iz SAD) i do opšteg ekonomskog lišavanja.Dragoceni dolari morali su se trošiti i za uvoz hrane, više negoudvostručen pod Allendeom . . .

U 1972. godini visoka potražnja, nedovoljna ponuda i velikodoštampavanje novca doveli su do najveće inflacije u istorijiČilea. Decembra je inflacija dostigla neverovatnih 164 odsto.Bilo je teško kupiti mnoge proizvode, čak i kojih je dotle bilo u

129

izobilju. Radnička klasa pokazala je zadivljujuće razumevanjeprema ovakvom stanju, ali je UP koalicija ipak pretrpela štete.Mali privrednici i činovnici, koji su nekada podržavali Aljendeovuvladu, prešli su na stranu opozicije i time oslabili vladine izgledeza uspeh na budućim izborima.

Pošto je propustila da iskoristi svoju privremenu izbornuvećinu, UP koalicija je počela da primenjuje svoju dugoročnuekonomsku strategiju. Ovo je značilo pokušaj dovođenja krupneindustrije pod državnu upravu, kako bi se stvorila baza za izgrad-nju socijalizma . . .

UP koalicija koristila je dva različita metoda za sticanjeuprave nad većim industrijskim preduzećima. Jedan se sastojaou kupovanju akcija i time dovođenja preduzeća pod upravuDržavne korporacije za razvoj (CORFO). Drugi se sastojao urekviriranju firmi: korišćeno je gotovo zaboravljeno zakonodav-stvo iz 1930. godine, koje dozvoljava da država privremeno pre-uzme upravu nad industrijom. Opravdanje za ovu meru bilo jevlasnikovo sabotiranje proizvodnje ili odbijanje da sarađuje urešavanju radnih sporova koji parališu proizvodnju. Rekviriranjeje teoretski privremeno, ali nijedna dosad oduzeta fabrika nijevraćena starim vlasnicima; ova mera pruža državi mogućnostupravljanja i ubiranja profita. Otkupima i rekviriranjima UPkoalicija je postupno proširivala zahvat vlade nad ključnimindustrijama (industrija bakra je izuzetak; ona je preuzeta ustav-nom reformom). Buržoazija je odgovorila na ovu kampanjuoktobra 1971. predlažući donošenje zakonodavnih mera s name-rom da se ograniči pravo vlade na preuzimanje industrijskihpreduzeća i propiše stroga definicija kada je država ovlašćenada interveniše u oblasti privrede. Vlada je odgovorila objavomda su sva industrijska preduzeća čija je vrednost decembra 1970.prelazila 14 miliona eskudosa podložna eksproprijaciji . . .

Usred ovih parlamentarnih čarki dogodio se jedan značajanpolitički događaj. Decembra 1971, za vreme posete Fidela Castra(Fidel Kastro) Čileu, buržoazija je organizovala masovne demon-stracije protiv vlade. Demonstracije su nazvane ..marš praznihlonaca“ u znak protesta protiv navodne oskudice u prehrambenimproizvodima, oskudice koja je u to vreme bila jedva primetna.Protest, koji je po svojoj prirodi uglavnom bio iz redova srednjeklase a obuhvatao i organizovano nasilje desničarskih poluvojnihformacija, pokazao je prvi put moć čileanske prestonice da mobi-lise mase. Castro je skrenuo pažnju na opasnost od fašizma uČileu, izazvavši žučne rasprave u krugovima levice. Fidelovigovori i odziv stanovništva ukazali su na obim ostvarljivostikontramobilizacije protiv desnice.

U međuvremenu se nastavljala debata o predlogu Zakonao Ustavnoj reformi. Januara 1972. predsednik Allende objavioje spisak od 91 ključnog industrijskog preduzeća koje je vlada

130

planirala da dovede pod državnu upravu. Februara meseca,Kongres je doneo Zakon o Ustavnoj reformi, ovaj put s dodatomodredbom da sva industrijska preduzeća koja je država preuzelaposle oktobra 1971. godine moraju biti vraćena pređašnjimvlasnicima. Aljende je juna uložio veto na predlog zakona. Tadaje UP počela ozbiljne pregovore sa hrišćanskim demokratimakako bi postigli sporazum pre nego što dođe do konačnog glasanjao vetu u Kongresu. Ova odluka o pregovaranju predstavljala jepobedu linije Komunističke partije; Socijalistička partija protivilase pregovorima i predlagala mobilizaciju masa i plebiscit.

Jula 1972. hrišćanski demokrati osetili su se dovoljno jakimda prekinu pregovore i nadglasaju predsednikov veto. Vlada je ondatvrdila da opozicija nije prikupila dovoljno glasova u Kongresuda bi to mogla izglasati i da bi predlog Zakona o Ustavnoj reformitrebalo poslati pred specijalni Ustavni sud (gde je UP imala većinuod 3 prema 2 glasa) kako bi se rešila pokrenuta složena pravnapitanja. Desnica tvrdi da ima dovoljno glasova da punovažnoukine predsednikov veto i odbacuje jurisdikciju Ustavnog suda.Dosada je desnica u Senatu oborila predsednikov veto i poslalapredlog Zakona Domu poslanika, gde zasad nikakva akcija nijepreduzeta. Ako bi Dom poslanika oborio veto, izvršna vlast biuložila priziv Ustavnom sudu. U međuvremenu desnica je uspešnousporila proces otkupljivanja i rekviriranja. Do sredine novembra1972. godine Korporacija za razvoj otkupila je 12 industrijskihpreduzeća, dok je 36 bilo rekvirirano. To ostavlja 42 industrijskapreduzeća s vladinog spiska u privatnim rukama (spisak je sa91 sveden na 90).

Ekonomist Alberto Martinez, naklonjen UP koaliciji, pro-cenjuje da sada vlada upravlja u oko 20 odsto industrijske proiz-vodnje, ne računajući sektor rudarstva.5 Po njegovim proračunimadovođenjem svih 90 industrijskih preduzeća pod vladinu upravu,država bi kontrolisala 30 odsto industrije, sa 150.000 radnika udruštvenom sektoru i 300.000 u privatnom sektoru. Martineztvrdi da bi sa ovakvom upravom nad 30 odsto industrije Allen-deova vlada bila u stanju da, mada nesigurno, održava vođenjeprivrede uzete u celini, pod uslovom da državna industrijska pre-duzeća budu najkrupnija i najvažnija.27

AMERIČKI IMPERIJALIZAM:NEVIDLJIVA BLOKADA

Uprkos tome stoje UP koalicija stalno ukazivala na opasnostiod imperijalizma, nije bila pripremljena za štetu koju su SAD

27Poglavlje „Ekonomski značaj države u Čileu" u ovom tekstu izostav-ljeno je iz prevoda zbog skraćivanja.

131

nanele ekonomici. Dalje, UP nije bila u stanju da stvori snažnusvest u masama o odgovornosti SAD za mnoge tekuće problemečileanske privrede (Andersonova otkrića o ITT u Čileu doneklesu pomogla). Ulaganja SAD u Čile bila su obimna. Mada je teškorazmrsiti pravnu džunglu koja skriva severoameričko uplitanje,poznato je da investicije SAD u Čileu prelaze milijardu dolara,dok se profit ceni na nekih 400 miliona dolara godišnje.28 Studijakoju je Korporacija za razvoj izvršila avgusta 1972. procenjujeda su ukupne inostrane investicije u 1970. godini iznosile jednumilijardu i 672 miliona dolara, od kojih je samo udeo SAD izno-sio nekih milijardu i sto miliona dolara. Ako uzmemo okruglubrojku od jedne milijarde dolara, proračunato je da je nekih600 miliona dolara bilo investirano u rudarstvo (uglavnom bakar)a nekih 400 miliona dolara u manufakturu i trgovinu. Straneinvesticije u celini kontrolisale su 19 odsto čileanske industrije iučestvovale, mada bez presudnog uticaja, u daljih 6,5 odsto.U najvažnijim industrijama strani interesi kontrolisali su 30,4odsto a učestvovali u daljih 13,2 odsto. Sa ovako obimnim tu-đinskim upravljanjem nad rudarstvom i industrijom razumljivoje zašto je Gunder Frank nazvao čileansku kapitalističku klasu,,lumpen-buržoazijom“. Pored neposrednog uticaja vršenog vla-sništvom kapitala, čileanska industrija koristila je pretežno ame-ričke mašine i u tehnološkom pogledu zavisila od SAD. Ova za-visnost bila je najveća tamo gde je industrija bila najmodernijai u industrijama koje su se brzo razvijale — guma, električnemašine, prerada metala i drvna industrija. Pored severoameričkekontrole preko tehnologije i vlasništva, vlada SAD takođe jevršila veliku posrednu ekonomsku moć preko međunarodnihfinansijskih ustanova.

28<5 Ove zaokružene brojke potiču iz jedne studije Pedra Vuskovića, nači-njene 1970. godine, a citirane u Ultima Hora u broju od 22. jula 1972. Vuškovićje bio ministar privrede od novembra 1970. do juna 1972. Bio je simbol agre-sivnog rekviriranja krupne industrije od strane UP. Žrtvovan je juna 1972. kaodeo ustupaka da se započnu pregovori sa hrišćanskim demokratima o predloguZakona Ustavne reforme; njegovo uklanjanje došlo je uglavnom kao posledicanavaljivanja Komunističke partije. Sada je potpredsednik CORFO-a, državneAgencije za razvoj. Tvorac politike pregovaranja sa hrišćanskim demokratima,Orlando Miljas, postao je ministar finansija kad je Vušković uklonjen iz ka-bineta.

132

Na međunarodnom planu SAD su tradicionalno dominiralečileanskom privredom putem manipulisana kreditima. Kadaje Allende postao predsednik dug inostranstvu Čilea premašivaoje 3 milijarde dolara (ne računajući oko 700 miliona dolara dugakoje je Čile nasledio kad je nacionalizovao industriju bakra),što ga, posle Izraela, čini drugom po redu najzaduženijom zemljomna svetu (računajući prošek po glavi stanovnika). Mada UPkoalicija, na žalost, nije objavila podrobne podatke o ovomdugu inostranstvu i njegovom konsolidovanju u Parizu, možemopretpostaviti đa je otplaćivanje duga zahtevalo nekih 400 miliona

133

dolara godišnje za 1971. i 1972. Otplaćivanje duga bilo bi uobi-čajeno, tj. finansirano novim zajmovima, na tipičan zelenaškinačin zajmljenja. Svetska banka, Međunarodni monetarni fond,Eksport-import banka i Međuamerička banka za razvoj stručnjacisu za ovakve transakcije. Pošto je Vašington dao instrukcijeovim ustanovama da odbiju zajmove Allendeovoj vladi, nije sepojavio gotovo nikakav novi kredit koji bi pomogao otplaćivanjeduga inostranstvu. To je navelo Čile da zahteva konsolidovanjeduga. Februara 1972. čileanski predstavnici su se sastali sa glavnimpoveriocima u Parizu, pa su posle obimnih pregovora najzad apriladošli do sporazuma. Mada pojedinosti nisu poznate, jasno je daje 70 odsto duga konsolidovano sa novim rokom otplaćivanjaod osam godina i moratorijumom plaćanja za tih 70 odsto izmeđunovembra 1971. i decembra 1972. Predviđeno je da Međunarodnimonetarni fond ima uvid u finansije Čilea i izveštava kreditore(vlade i međunarodne banke) kako bi se obezbedili da Čile „pra-vilno" vodi ekonomiku. Čile je zatražio povoljnije uslove, uklju-čujući i moratorijum plaćanja od novembra 1971. do decembra1974. S druge strane, SAD (daleko najveći kreditor) zatražile suod Čilea da potpiše ugovor o „pomoći" sa Međunarodnim mo-netarnim fondom, što bi značilo da bi Međunarodni monetarnifond mogao prilično strogo da kontroliše unutrašnju ekonomikuČilea regulisanjem državnih izdataka. SAD su izvršile pritisakna druge kreditore da prinude Čile da prihvati plan pomoćiMeđunarodnog monetarnog fonda. Istovremeno, Niksonov režimneprekidno je pokušavao da poveže uspešno konsolidovanje sa

134

obeštećivanjem eksproprisanih američkih kompanija bakra. Čileje odoleo pritisku i iskoristio nedavne sukobe u kapitalističkombloku da dobije podršku mnogih evropskih zemalja, koje su sasvoje strane prinudile SAD da odustanu od nekih svojih zahteva.Pojedinosti konsolidovanja treba da budu razrađene izmeđuČilea i svakog kreditora pojedinačno a u duhu načelnog spora-zuma sklopljenog u Parizu. Odredbe sporazuma SAD—Čilejoš nisu donesene; pregovori su započeli oktobra 1972. Avgustaje predstavnik Stejt departmenta Čarls Brej već najavio da bibilateralni pregovori trebalo da uzmu u obzir čileansku nacio-nalizaciju američkih kompanija bakra.

Ovo opširnije razmatranje američkog kontrolisanja čileanskeprivrede pokazuje da UP koalicija nije pripremila odgovarajućeplanove u pogledu mogućne „nevidljive blokade" i njenih posle-dica po ekonomiku („nevidljive'5 jer SAD nisu otvoreno pozvalena ekonomsku blokadu Čilea, ali uskraćivanje kredita, rezervnihdelova i tehnologije ima slično dejstvo). Ova nepripremljenostUP koalicije nepotrebno je pojačala neizbežne posledice „nevid-ljive blokade". Allendeov put u Ujedinjene nacije bio je prvikorak u pokušaju otklanjanja ovih teškoća.

Povrh „nevidljive blokade" kompanija „Kenekot bakar"odlučila se za otvoreni napad, koju je podržala, ako ne i plani-

rala, Niksonova administracija. Pokušaji Kenekota da bojkotuječileanski bakar u Evropi (gde Čile prodaje više od 60 odsto svojeproizvodnje) došli su u kritično vreme kad je UP vlada pregovaralao novim isporukama bakra za 1973. godinu. Ako bi bojkot uspeo,čileanska privreda bi bila ozbiljno oštećena. . .29

POGORŠANJE POSLE POKUŠANOG PRIMIRJA

Posle pokušaja vojske da nametne primirje, stanje privredenastavilo je da se pogoršava. Na dan 10. januara 1973. godineministar finansija Fernando Flores održao je veliki govor i naja-vio da će UP koalicija uvesti neku vrstu racioniranja osnovnihproizvoda. Allendeova vlada bila je primorana da preduzme ovajkorak, uprkos strahovanju da će je to koštati glasova u martu,zbog zaošijanog razbuktavanja crne berze. Ulje, deterdženti,šećer, zubna pasta, toalet-papir, kafa, cigarete i drugi artikliširoke potrošnje bili su gotovo nedostupni, ili retko dostupni,u redovnoj trgovačkoj mreži. Umesto toga prodavani su ispodruke po dvostrukim i trostrukim cenama od propisanih. UPkoalicija je bila prinuđena da preduzme drastične mere kako biobezbedila isporučivanje osnovnih dobara po zvaničnim cenama.Vlada, međutim, nije uspela da ostvari nijednu efikasnu merukojom bi sprovela u delo obećani nadzor. Masovne organizacijeeksploatisanih klasa, naročito JAP, koordinacioni komiteti iseljačka veća, organizovali su sopstvene sisteme lokalne distri-bucije tamo gde je vlada zatajila. Vladin sistem kontrolisaneraspodele, DINAC, ima pod sobom samo oko trećinu cirkulisanjadobara široke potrošnje — ostalo je u privatnom sektoru. Buržoa-zija je suštinski prestala da investira u industriju i poljoprivredu ikoristi svoj kapital da bi špekulisala na crnoj berzi, tako štokupuje zamašne količine robe, čuva je, a zatim prodaje uz velikiprofit. Vlada je nesposobna da izađe na kraj sa situacijom: samobi stvarna mobilizacija masa mogla da skrši crnu berzu. Revo-lucionarno rešenje problema raspodele isto je kao i rešenje pro-blema proizvodnje — radnička uprava, a ne vladina birokratija.Mnogi odbori za snabdevanje i kontrolisanje cena (JAP) uvelisu potrošačke karte i preuzimali robu neposredno od DINAC-a.Time su obezbeđivali neophodno minimalno snabdevanje robompo zvaničnim cenama, bez očajničkih redova pred prodavnicamas kojima se sučeljavaju svi potrošači u Čileu (izuzev onih kojikupuju na crnoj berzi). Desnica tvrdi da je nestručni pritisakvlade odgovoran zbog prikrivanja robe i crne berze i nada seuspehu na izborima napadajući navodne planove UP koalicijeda uvede „kubansku" diktaturu u koutrolisanju potrošnje hrane.

29 Poglavlje o desničarskoj ofanzivi u oktobru 1972. izostavljeno je u pre-vodu zbog toga što o tome donosimo poseban prilog Yves Kehruel-a.

136

Čileanska buržoazija tako krizu i crnu berzu koristi u svoje svrhei ekonomski i politički . . .

U međuvremenu desnica je razvila novu taktiku za one-mogućavanje vladine kontrole nad industrijom, ovog puta kori-steći pravosudnu granu države. Oko 30 rekviriranih industrijskihpreduzeća stavljeno je pod sudski embargo (zvan precautoria).Sudovi su presudili da državni upravnik (interventor) novorekvi-riranih fabrika ne može da donosi nikakve odluke bez pristankapredstavnika starih vlasnika, koji je postavljen za privremenogsa-upravnika . . .

Vlada je sa svoje strane iznela pred Kongres predlog novogzakona kojim će se regulisati rekviriranje industrijskih preduzeća.Orlando Miljas, komunistički ministar privrede, najavio je ovumeru 24. januara. Sledećeg dana, na sveopšte iznenađenje, Soci-jalistička partija javno se izjasnila protiv predloga zakona, tvrdećida on predviđa vraćanje više rekviriranih industrijskih predu-zeća bivšim vlasnicima, a takođe izjavljujući da Socijalistička partijanije bila prethodno obaveštena o ovoj meri. Četiri dana docnijeAllende, koji je član Socijalističke partije, javno je podržao novipredlog zakona i demantovao sopstvenu stranku, tvrdeći sa svojestrane da su bili potpuno obavešteni. Allende je, kao i često ranije,podržao komunistu Miljasa protiv sopstvene Socijalističke partije.

U oblasti spoljne politike Allendeova nedavna turneja znatnoje ojačala diplomatski položaj Čilea i verovatno uticala da nemački

i italijanski sudovi odbiju (bar dosad) davanje dozvole Kenekotuda sprovede embargo nad čileanskim isporukama bakra u te zemlje.Međutim, predstoji ubrzo novo iskušenje kad dođe do ponovnihpregovora o konsolidovanju duga inostranstvu u Parizu. Čilean-ski uspeh zavisi od dva činioca — evropske podrške i stupnjaprotivljenja SAD. . . 30

30Zbog skraćivanja izostavljena su tri poslednja poglavnja: „Potrebamobilizacije masa", „Pokret revolucionarne levice" i „Posle martovskih izbora".

(„New Left Review", broj 78, mart—april 1973)

Preveo: Slobodan Petković

137

TRI GODINE ALLENDEOVE VLADE— HRON OLOGI JA

1970. godina

4. septembar Salvador Allende izabran je sa 1,075.616ili 36,3% glasova za predsednika Čilea.

8—10. septembar U svojstvu posmatrača Čile učestvuje naIII konferenciji nesvrstanih zemalja uLusaki.

22. oktobar Izvršen je atentat na komandanta armije,generala René Schneidera (Rene Šnajder).

24. oktobar Kongres, u skladu sa čileanskim Ustavom,bira Allendea za predsednika sa 153prema 35 glasova.

4. novembardecembar

Predsednik Allende preuzima dužnost.Uspostavljaju se diplomatski odnosi saKubom.

1971. godina

7. januar Uspostavljaju se diplomatski odnosi sNR Kinom.

januar Održan XIII kongres Socijalističke partiječilea.Početkom 1971. počinje ekonomska blo-kada Čilea od strane imperijalista (cenabakra od 750 funti sterlinga po toniaprila 1970, pada u 1971. na 450 funti).

4. april Na opštinskim izborima udružena levicapotvrdila je jačanje svog uticaja, šestpartija Narodnog jedinstva dobijaju 49,75glasova.

139

8. jun Ubijen bivši ministar u Freiovoj vladi,Edmundo Perez Zujovic (Edmundo PerezŽujović); ubistvo pripisano krajnjoj levici.

11. jul Odlukom Parlamenta izvršena je nacio-nalizacija tri najveća rudnika bakra:Chucicamata, El Salvador i El Teniente(pre nacionalizacije čileanski rudnici bakradonosili su severnoameričkom monopolu1,3 miliona dolara dnevno).

23. jul Predsednik Allende posetio Argentinu.

24. avgust — Predsednik Allende posetio Peru, Ekvador3. septembar i Kolumbiju.

septembar Vlada Čilea uputila zahtev Konsultativnojkonferenciji predstavnika nesvrstanih ze-malja u UN za priključenje Čilea grupinesvrstanih.

25. oktobar Čile u UN podržao predlog rezolucije dase NR Kina primi za člana UN.

10. novembar Kubanski premijer Fidel_ Castro (FidelKastro) došao u posetu Čileu.U 1971. godini porast bruto nacionalnogproizvoda iznosi 9%.

1972. godina

2. januar KP Čilea proslavlja 50-godišnjicu osni-vanja.

21. mart Tvrđenja da je američka Međunarodnatelefonska i telekomunikaciona kompanija(ITT) pokušala da spreči dolazak Allendeana vlast.

12. maj Allende upućuje Kongresu zakonski pred-log za nacionalizaciju imovine kompanijeITT.

25. maj Generalni sekretar KPČ Luis Cor val an nakonferenciji za štampu govori da Čileprolazi kroz tešku situaciju ne samo zbogofanzive unutar zemlje i iz inostranstva,već i zbog ozbiljne krize unutar Narodnogjedinstva.

1. jun Čile uspostavlja diplomatske veze ' saSevernom Korejom i Severnim Vijetna-mom.

5. septembar Otpočinje VII kongres Komunističke om-ladine Čilea.

141

10. oktobar Veliki miting opozicije protiv vlade Na-rodnog jedinstva.

12. oktobar Počinje štrajk vlasnika kamiona. Štrajkuse pridružuju: advokati, lekari, inženjeri,deo studenata, bankarski službenici inastavnici. Štrajk traje 26 dana i nanosištetu od 200 miliona dolara.

13. oktobar Štrajk Jedinstvene nacionalne konfede-racije lake industrije i zanatstva.

16. oktobar Generalni sekretar KPČ ocenjuje štrajkvlasnika kamiona kao pokušaj državnogudara.

20. oktobar Vlada Narodnog jedinstva proglašavastanje pripravnosti u 20 od 25 provincija.

21. oktobar Predsednik Allende na konferenciji zaštampu izjavljuje: „Čile nije pred gra-đanskim ratom."

23. oktobar Jedinstvena radnička centrala (CUT) upu-ćuje poziv radničkoj klasi i svim patriotimada stupe u odbranu čileanskog bakra kojifirma Kenekot želi da konfiskuje uFrancuskoj, Švedskoj i Holandiji.

24. oktobar

24. oktobar

Opozicija sprovodi „Dan ćutanja".

,,E1 Siglo“ izveštava da je za 13 danadesnica izvršila 52 atentata i poziva nabudnost na ulicama i u preduzećima.

15. novembar Orlando Millas (Orlando Miljas), mini-star finansija, podnosi detaljan izveštajo ekonomskoj situaciji u zemlji. Optu-žuje ekonomsku blokadu Čilea od straneimperijalista.

4. decembar Predsednik Allende govori pred Ujedi-njenim nacijama. U govoru optužujemultinacionalne kompanije.

8. decembar Počinje kongres Jedinstvene radničke cen-trale Čilea.

1973. godina

4. mart Održani parlamentarni izbori. Narodnojedinstvo dobija 43% glasova.

april Održan Plenum Socijalističke partije Čilea.Na Plenumu je zaključeno da će se sle-deća velika bitka odvijati za potpunu iefektivnu vlast radničke klase u nacio-nalnoj privredi.

143

19. april Čileanska SP proslavlja 40-godišnjicu osni-vanja, pod parolom „Sprovesti socijali-stičku revoluciju".

april Štrajk u rudniku bakra Huačipato, zapovećanje plata.

april Plenum Demohrišćanske partije, na komeje zauzet stav: „kategorične i neprekidneopozicije koja nastaje kao odgovor napokušaj marksista da uvedu totalitari-zam . . . “ (citat iz govora Eduarda Freia).

23. april Otvoren Svetski sindikalni kongres uSantjagu. Prisustvuje 60 nacionalnih dele-gacija. Tema Kongresa: multinacionalnekorporacije.

maj Konstituisan novi Kongres: dom poslani-ka čine 87 predstavnika opozicije i 63vlade Narodnog jedinstva; Senat čine 30predstavnika opozicije i 20 vlade.

7. maj Plenum CK KPČ, na kome generalnisekretar procenjuje daje „sukob neizbežaniz tri razloga: usled ofanzive opozicije,teškoća sa armijom i teškog ekonomskogpoložaja zemlje".

15. maj Štrajk u rudniku bakra El Teniente; štrajkpodržan u Parlamentu od strane opozicije.

21. maj Allende daje ekspoze u Parlamentu ukome podnosi zahtev za reformu Ustava.

23. maj Eduardo Frei, lider Demohrišćanske par-tije i bivši predsednik Čilea, izabran zapredsednika Senata.

11. jun Allende u govoru rudarima u El Salvadoruizjavljuje: „U ovoj zemlji neće biti sukobani građanskog rata . . . “, ,,ne prihvatamnikakvu suprotnu, paralelnu i nezavisnuvlast pored vlade . . . “, „neću dozvolitioružane snage pored ustavne armije . . . “,„neki smatraju da ja neću, ako izbijegrađanski rat, braniti vladu i tekovineradničke klase svim putevima i sredstvima.Varaju se . . . “.

29. jun Ugušen, od strane armije, pokušaj vojnogudara jedne tenkovske jedinice koja nastojida zauzme predsedničku palatu.

27. jul Vlasnici kamiona počinju novi štrajk.Ubijen je ađutant Allendea, Arturo ArajaMarin.

144

9. avgust Allende po drugi put uvodi vojnike uvladu.

18. avgust General Cezar Ruis podnosi ostavku napoložaj u kabinetu i gubi položaj ko-mandanta vazduhoplovnih snaga.

22. avgust Kongres donosi rezoluciju kojom optu-žuje Allendea za nezakonito upravljanjezemljom.

23. avgust General Prats napušta vladu i položajkomandanta kopnenih snaga.

4. septembar Allende proslavlja tri godine svoje pobede.

10. septembar Allende se priprema da sprovede plebiscit,kako bi potvrdio podršku naroda.

11. septembar Vojna hunta izvršila državni udar.Priredila Radmila Trifimović

marksizamosebi

147

Henri LefebvreREPRODUKCIJA ODNOSA PROIZVODNJE

1. — Ovaj koncept se pojavljuje u Marksovim radovima odonog trenutka kada on formuliše koncept kapitalističkog sistemaili načina proizvodnje. Marks ga međutim nikad nije potpunorazradio. On se razjašnjava, mada nepotpuno, u jednom poglavljuKapitala koje je ostalo neobjavljeno, pa prema tome i manjeneshvaćeno od drugih.31 Zašto? To pitanje sadrži u sebi dva pro-blema :

a) Zašto je Marks tek na kraju svog istraživanja i teorijskedelatnosti shvatio da postoji jedan problem reprodukcije (kapi-talističkih) odnosa koji nije istovetan s problemima njihovegeneze i njihovog tumačenja?

b) Zašto je ovaj problem ostao tako dugo u senci, tako dasu Marksovi tekstovi koji se na njega odnose pronađeni tek ne-davno? Kako i zašto ta tema i taj problem sad dolaze na dnevnired32?

31Marx, Un chapitre inédit du Capital, prevod i predgovor Rober Dange-ville, kol. 10/18, Pariz, 4. tromesečje 1970. Nakon što je ovaj prevodilac pro-našao taj neobjavljeni tekst, pojavili su se razni drugi prevodi i komentari koji-ma je često bio cilj da prikriju nehat i plitkost izvesnih specijalizovanih ,,mark-sologa", kao i dogmatičkih, više-manje oficijelnih tumača Marksa.

32 Rezimirajući diskusiju koja je vođena 1970. g. kao nastavak kolokvi-juma u Kabriju (od 18. do 28. jula 1970), René Lourau, (Rene Luro) propuštada navede (L’Homme et la Société N. 21, sept. 1971. str. 266. u fusnoti) jednosaopštenje na tom kolokvijumu (Uporedi str. 149—156) u kome je problem„reprodukcije" bio postavljen u svom punom obimu.

Da bismo preduhitrili pakosne primedbe, recimo odmah da je problemreprodukcije bio implicitan od samog početka naše kritičke analize svako-dnevice, kao i u analizi urbanog prostora — a da je posebno objašnjen u LeDroit à la Ville (Àuthropos, Pariz, 1968), u Le Manifeste différentialiste (Gal-limard, 1970), u Au-delà du structuralisme (Ànthropos, 1971, zbirka članaka;Uporedi na strani 392. članak objavljen u L’Homme et la société") itd. O tomeće još biti reči.

148

2. — U Kapitalu i u s njim povezanim radovima, kao što suGrundrisse33, Marks izlaže istorijsko (ili ,,preistorijsko“, jer nje-govoj misli i rečniku u tom pogledu nedostaje preciznost) formi-ranje kapitalizma. Mada se danas jasno vide nedostaci njegoveteorije prvobitne akumulacije, on je shvata na osnovu istorijeEngleske, a iskustva takozvanih „socijalističkih11 i takozvanih„nerazvijenih11 zemalja otkrila su međutim nove aspekte togogromnog procesa, — to je ipak jedna od jakih strana njegovekoncepcije. On izlaže genezu kapitalističkih proizvodnih odnosa,specifičnih za buržoasko društvo: odnos „kapital — rad“, višakvrednosti, višak rada i višak društvenog proizvoda, koje buržo-azija prisvaja i koristi shodno svojim klasnim interesima. Sto setiče (kapitalističkog) načina proizvodnje, taj pojam kod Marksaoznačava globalni rezultat konfliktualnih odnosa: „nadnica —kapital", „proletarijat — buržoazija". Ti konfliktualni odnosiulaze u društvenu praksu buržoazije isključivo kroz oblike kojiih sadrže i prikrivaju. Takav je, na primer, kontraktualni oblik(oblik „radnog ugovora", prividno slobodnog, koji vezuje pri-padnike radničke i buržoaske klase i koji ih, navodno, udružuje).Taj globalni rezultat obuhvata, dakle, pravne razrade proizvodnihodnosa, kodifikovane imovinske odnose — ideologije koje takođe„izražavaju", prikrivajući ih, konfliktualne odnose — političkekulturne institucije, nauku, itd.

Bilo bi zanimljivo i tu ukazati na izvesna kolebanja u Markso-voj misli i rečniku. On se dugo dvoumio između pojmova subjekta(da li „subjekt" sačinjava društvo, globalno shvaćeno, ili je toizvestan politički „subjekt", buržoazija ili proletarijat?) — sistemai načina proizvodnje. Marksu se izgleda koncept „subjekta" učinioisuviše neodređen, mada on omogućuje da se ovoj ili onoj klasiimputira ovaj ih onaj politički projekat. Sto se tiče konceptasistema, on mu se nesumnjivo učinio suviše krut. Način proiz-vodnje imao je za Marksa preimućstva „sistema", bez njegovekrutosti, i ..subjekta", bez njegove nepreciznosti.

U toj širokoj razradi jedan se koncept snažno potvrđuje:koncept proizvodnje. To, međutim, ne znači da je taj konceptjednostavan na kartezijanski način, niti potpuno razjašnjen uMarksovim delima. To isto važi i za koncept akumulacije. Većceo jedan vek ti koncepti, koji su ušli u teorijski rečnik i misao,otkrivaju svoju složenost.

Formiranje kapitalizma, odnosno njegova geneza i njegovaistorija, ne pretpostavljaju samo kritičku analizu produkcije ireprodukcije sredstava za proizvodnju. Od čega se sastoje ta sred-stva? Prvo, od proizvodnih snaga, to jest od samih radnika injihovih radnih instrumenata. Radnici se moraju reprodukovan :imati decu, hraniti ih i podizati, učiniti i njih sposobnim za rad,tako da demografski razvitak može đa prati porast proizvodnihsnaga. Što se tiče mašina i mesta za rad (radionica, preduzeća),

33 Karl Marks, Fondements de la Critique de l'économie politique („Nacrt

149

ona se troše prenoseći svoju vrednost, procenjenu u novcu, naproizvode. Sa tehnikama i alatom prenose se i organizacija ipodela rada. S druge strane, uloga opreme, alata, utvrđuje uproizvodnji prvenstvo sektora I (teške industrije, ekstrakcijesirovina itd.). Svaki ekonomski razvitak zahteva, dakle, istovre-meno proširenu reprodukciju radne snage i opreme, ili, drugimrečima, stalnog kapitala (fiksnog, investiranog) i promenljivogkapitala (plata i nadnica), u razmerama koje Marks analizira.On dokazuje da ih kapitalizam ne ostvaruje bez kritičnih periodau kojima se spontano samoregulisanje (društveni prošeci) suočavas konfliktima. To su ekonomske krize.

150

Ciklusi (ciklus N — R — N, novac-roba-novac, i ciklus,,kriza-oživljavanje-depresija“) nastoje da reprodukuju svojesopstvene uslove. Da nije toga ne bi ni bilo cikličnih procesa.Što se tiče ugovornih odredaba, između onih koji vrše razmenuu prometu robe, između kapitalista i plaćenih radnika, ili unutargrupa (porodica, nacija itd.), i one teže da održe, podržavaju ireprodukuju svoje uslove. Tu se još uvek radi samo o reprodukcijisredstava za proizvodnju. Da bismo ilustrovati tu ideju uzmimojedan običan primer iz svakodnevnog života. San (vreme odmora)igra veliku ulogu u održavanju i reprodukciji radne snage (sred-stava za proizvodnju). Čak i ako uzmemo u obzir kontekst i njegovkvalitet, kvalitet nameštanja, stana i smeštaja, ne bismo moglireći da san kao takav igra ulogu u reprodukciji društvenih proiz-vodnih odnosa. Ali se ne može reći isto i o slobodnom vremenu.

Prema izlaganju Kapitala i s njim povezanih radova izgledada je reprodukcija (produžavanje) društvenih odnosa koji kon-struišu to društvo nešto njemu inherentno. Izuzev u slučaju jednekonačne krize i totalne (proleterske) revolucije! A upravo to jeMarks, bez sumnje, smatrao neizbežnim, i čak bliskim. Svi znajuda je on predviđao dolazak jednog potpuno novog društva, komu-nističkog, kome bi prethodio jedan prelazni period (socijalizam).Sama politička revolucija trebalo je da pripremi, započne, orga-nizuje taj duži ili kraći prelaz, koji bi se odlikovao konačno uskla-đenim razvitkom proizvodnih snaga (dotad sprečavanim ka-pitalističkim proizvodnim odnosima i načinom proizvodnje),orijentisanim prema društvenim potrebama, najzad presudnimi određenim.

Zašto uopšte ponavljamo te veoma poznate teze? Da bismoukazali na alternativu koja rasvetljava Marksovu misao. Buržoaskodruštvo će potrajati, ili će se srušiti. Revolucija će uvesti radikalnonove (društvene) proizvodne odnose, oslobođene prepreka i pro-tivurečnost koje koče proizvodne snage, ili će se stari odnosi

151

produžiti usled neke inercije i unutrašnjeg efekta. Revolucijaprethodi prelazu.

Marksova analiza u Kapitalu odnosi se uglavnom na kumu-lativne efekte i na objektivne i subjektivne uslove akumulacije (usvim oblastima, uključujući i znanje, tehniku, ali naročito u pog-ledu samog kapitala). Kako je razvoj produktivnih snaga tokom„istorije*1 prebrodio prepreke stvarane postojećim društvenimodnosima, „stvarnošću11 i njegovim konfliktnim elementima?Izgleda da za Marksa, kad je reč o tom pitanju, razvitak stižedo neke vrste praga koji će ga osuditi na stagnaciju, ili koji će onpreći putem revolucije. Zanemaruje li on reprodukciju društvenihodnosa u toku tog kumulativnog procesa? Ne. Ali on taj aspektprocesa podrazumeva unutar samog procesa i kroz taj proces,bez neke dodatne problematike. Razume se, reči „kumulativniproces*1 tu ne znače jednu prostu akumulaciju znanja, koja jeza Marksa sporedan aspekt, a u prvi plan prelaze samo prilikomjednog (možda trenutnog) suženja marksističke misli. Ti termini,prema tome — to treba utvrditi ■— označavaju jednu mnogo širudruštvenu praksu: relativno stalan razvoj sposobnosti savremenihdruštava da ovladaju prirodom. Sredstvo te dominacije je, na-ravno, industrija. Za Marksa, vladanje (dominacija) nad prirodomne odvaja se od njenog usvajanja od strane „čoveka**, mada onponekad predoseća razaranje putem dominacije. On nikad nesumnja u mogućnost i nužnost jednog (kvalitativnog) skoka uprocesu, koji bi prekinuo kapitalističke društvene odnose da biobezbedio nastavak samog procesa.

Marksu nije bilo nepoznato da se odnosi eksploatacije iotuđenja udvostručavaju i jačaju kroz odnose vlasti i zavinosti.U Nacrtu (Grundrisse) on ukazuje na to da se društveni odnosi,u trenutku svog konstituisanja, još ne pojavljuju u svom realnomi pravom svetlu; oni omogućuju i čak zahtevaju borbu protivranijih odnosa. Ti raniji odnosi, stigavši do svog kraja iscrpljeni,samo su još odnosi dominacije koji nasilno održavaju već preva-ziđene odnose eksploatacije. Upravo to se događalo tokom dugefinalne krize od 16. do 19. veka, koja je srušila feudalno društvo.Izraženo savremenijim rečnikom, kod Marksa postoji jednateorija zastarevanja društava, društvenih odnosa i načina pro-izvodnje. To je jedan važan, često zanemarivan aspekt nje-gove teorijske kritike vlasti, čiji se drugi, isto tako važan i nemanje zanemarivan aspekt nalazi u kritičkoj analizi hegelovskogpojma Države. Ne bi se, međutim, moglo tvrditi da je Marksiscrpio pitanje vlasti. On nije mogao da analizira mogućnosti,sposobnosti manipulisana putem prinude (nasilja) i ubeđivanja(ideologija), kao ni „kreativnost** vlastodržaca u pogledu insti-tucionalnih materija i oblika. Vlast je otkrilo tek političko isku-stvo poslednjih sto godina, posle Marksa.Marks je 1863. g. otkrio koncept „totalne reprodukcije**.Nije isključeno da bi se pažljivim pročitavanjem mogli pronaći i

152

drugi tekstovi. Taj izraz se pojavljuje u jednom pismu Engelsu,od 6. jula, koje komentariše čuvenu Keneovu34 ekonomsku tabelu.Marks smatra da ta tabela ne rezimira samo kruženje dobara inovca; ona pokazuje kako i zašto se proces ne zaustavlja —jerreprodukuje svoje sopstvene uslove. Kraj teorijskog procesa (cik-lusa), to jest raspodela viška vrednosti, obnavlja početak poslejednog složenog niza kretanja: ujednačavanja, razmena, stvaranjaprošeka itd. Ne radi se, dakle, više o reprodukciji sredstava pro-izvodnje već o re-produkciji društvenih odnosa. U to isto vremeMarks rediguje svoje „neobjavljeno poglavlje" u prikazu R.Danževila (str. 18), ispitujući jedan novi horizont. U tom poglavljuon se, uostalom, ograničava na to da ustanovi kako su proizvodniodnosi „stalno obnavljani rezultat" procesa proizvodnje i kakoje i reprodukcija „reprodukcija odnosa" (str. 266—267). On neide dalje od jedne generalizacije robe u „svet robe", u kome sekapital sam reprodukuje (str. 264). On odlučno suprotstavljarobu pre kapitalizma njenoj vladavini na svetskom tržištu, kaoproizvodu kapitalizma. Napomenimo uzgred da ta slika „opšterazmene" postavlja nekoliko novih pitanja. Na primer: ,,Kakoizići iz sveta robe, koji je izgleda plodno tlo za kapital?"

3. — Posle Marksa ostvaruje se jedan deo onog što je na-govestio: kraj konkurentskog kapitalizma. Njegova se predvi-đanja, međutim, ne ispunjavaju sasvim tačno. Raspadanje kapi-talizma slobodne konkurencije prolazi kroz koncentraciju i cen-tralizaciju kapitala, ali taj proces daje kapitalizmu nepredviđenelasticitet i sposobnost organizacije. On odoleva krizama i revo-lucionarnim konvulzijama, i to u „razvijenim" zemljama, daklesuprotno Marksovim predviđanjima. To raspadanje dovodi dojednog originalnog protivurečnog procesa: do „socijalizma"u nekoliko ekonomski (industrijski) zaostalih zemalja, do neo-kapitalizma u visokoindustrijalizovanim zemljama., JedinstvenaMarksova koncepcija se razlaže. Na teorijskom planu, globalnosaznanje izloženo u Kapitalu daje povoda razvoju parcijalnihnauka: političke ekonomije, sociologije, psihologije, itd. Svakaod tih nauka, uostalom, nastoji da sopstvenim sredstvima dođedo globalnih istina, ili do Istine. Dijalektička misao se međutimzamagljuje, a tradicionalna filozofija, koju je Marks osudio dabude prevaziđena, dobija nov zamah. Uprkos sve radikalnijimkritikama (Nietzsche), ta filozofija se degeneriše u pedagogiju

34 Quesnay François, 1694—1774, francuski ekonomist, fiziokrat, kojije u ekonomiju uneo metod prirodnih nauka. Njegova ekonomska tabela, na-pisana za Luja XV, predstavlja prvi pokušaj da se prikaže kružno kretanjedruštvenog kapitala u celini. (Prim. prev.).

153

lišenu revolucionarne snage. Ona se upušta u deobu i specijaliza-ciju intelektualnih radova, koju je po tradiciji htela da nadvisi.

Za specijaliste takozvanih „humanih" ili „društvenih"nauka održavanje društvenih odnosa ne predstavlja problem.

154

Nije im čak ni potrebno da ga konstatuju : ono ,,je“ u oku i pogledunaučnika, kao i u predmetu njegovog znanja. Ti odnosi, implici-rani u činjenicama, nisu čak ni činjenice. Snažni šampioni stvar-nosti, nazivali se oni pozitivistima ili racionalistima, ne gubevreme ispitujući „činjenice11 da bi tražili šta se u njima krije ida bi shvatili sposobnost društvenih odnosa da se održe. Teorijskii istorijski (ako smemo tako da kažemo) značaj jednog MaxaWebera, (Maks Veber) i jednog Durkheim (Dirkem) proističe iztoga što su prenebregli te probleme upravo u trenutku u konie suse pojavili. Tako su za dugo vreme mogli da budu smatrani pre-vashodno ,,naučnim". Istraživanja u dubinu u tom periodu vršesamo pesnici-filozofi (oni koji kritikuju staru filozofiju): prvoNiče, a zatim Hajdeger. U Francuskoj to čini naročito nadrea-lizam (što nipošto g. Luju Aragonu ne daje pravo da tvrdi kakoje sve rekao u svojoj lepoj i dalekoj mladosti!). Niče se prvi pitakako može da traje jedno društvo tako nisko, tako vulgarno,tako nezadovoljavajuće pod površnim zadovoljstvima. Istina, zaNičea „društveno" kao mesto i čvor odnosa uvek u sebi ima neštoograničavajuće i sumnjivo. To je daleko od stava marksista, ilivećine među njima, čiji optimizam u pogledu „društvenog" odo-leva svim iskušenjima .. .

Van poburžoažene nauke — u radničkom pokretu se onanaziva revolucionarnom — teorijska situacija onda i nije mnogorazličita. U okviru tog pokreta već krajem 19. veka nagoveštavase izvestan rascep i priprema ono što će se docnije dogoditi naglobalnom nivou. Za jedne, za ,,revizioniste“, politička moćmože i treba da usmerava postojeće odnose, da ih orijentiše kajednom boljem društvu. Toj „desničarskoj" koncepciji već sesuprotstavlja jedno ,,levičarstvo“ : Bernštajna (Bernstein) je odgo-varala Roza Luksemburg, predviđajući katastrofu. Ko je bio upravu? Ni on, ni ona, — a i jesu bili u pravu, oboje! Da se nevraćamo na tu beskonačnu raspravu. Ni desničarski ,,revizionisti‘‘,ni levičarstvo koje je predviđalo konačnu borbu, ne uzimaju uobzir reprodukciju proizvodnih odnosa. Za prve, ona se razumesama po sebi, uključena je u proizvodnju i njen razvitak; uostalomu tim proizvodnim odnosima ništa nije tako jako utvrđeno dase oni ne bi mogli izmeniti etatističkom vlašću (parlamentarnom).Za druge, ti će odnosi naglo nestati u revolucionarnoj krizi.

Postoji Ii kod Lenjina, pa čak i kod Trockog, do svetskog ratai sve do 1917. neko drugo predviđanje sem onog o finalnoj krizi,mada je ono drugačije motivisano nego kod Roze Luksemburg,i različito od njene ekstremističke tendencije? Izgleda da ne po-stoji, mada se posle kraja prvog svetskog rata i oktobarske revo-lucije (sa neuspehom svetske revolucije i teškoćama SovjetskogSaveza) na horizontu pojavljuje jedna nova problematika koja sefiligranski pojavljuje u delima dva velika revolucionara. Kakouspeva da preživi smrtno ranjeni kapitalizam? Šta omogućuje

155

tu obnovu? Ekonomska baza, seljaci i poljoprivredna proizvodnjaili industrija? Ili sitna buržoazija kao neodređena klasa? Ili na-cionalni okviri? Ili birokratija? Etatistička vlast? Vojničko nasilje?Ideologije? Neće li obnova kapitalističkog svetskog tržišta i glav-nih institucija buržoaskog društva, jedva izmenjenog, u velikimindustrijalizovanim zemljama počev od 1920. dovesti u socijali-stičkoj Rusiji do jedne neočekivane reprodukcije kapitalističkihproizvodnih odnosa? Lenjinova smrt i brutalno uklanjanje Tro-ckog, za kojima je sledilo pogubljenje Buharina, nanose smrtniudarac teorijskom istraživanju. Tako pod Staljinom neće višeni biti teorije o socijalističkoj (prvobitnoj) akumulaciji! Kritičkamisao o državnoj vlasti — nametnuta staljinizmom kao i fašizmom— potpala je naravno pod najstrožu zabranu i nemilosrdno jekažnjavana. Da bi se bolje prikrile teškoće razvitka u „socijali-stičkom" društvu, prikrivače se čak i razvitak kapitalističkeproizvodnje i njene krize kao krize superprodukcije! Što se tičevlasti, svi će u ime marksizma — koji je inaugurisao njenu kri-tiku — zazirati od analize njenih sredstava i granica, mogućnosti inemogućnosti. Teorija o strategijama neće se razvijati s te strane,nego će, naprotiv, biti poricana od oficijelne marksističke misli.

4. —• Problematika na pomolu, problematika reprodukcijedruštvenih proizvodnih odnosa, otkrivena je mnogo docnije, ito u delu jednog nastranog „marksističkog" mislioca, dvostrukogjeretika, psihoanalitičara koji je svoje sopstvene dogme usmerioprotiv „ortodoksne" psihoanalize: To je Wilhelm Reich (VilhelmRajh). On u seksualnim i porodičnim odnosima pronalazi podu-darnosti sa društvenim odnosima. Porodica je slična preduzeću.Otac je vlasnik preduzeća (Patron), i obrnuto: očinstvo, lcrozupravljanje baštinom, kroz autoritet i vlast, odgovara kapitali-stičkom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju; žena, deca idomaća posluga su, prema tome, u isti mah eksploatisani i potči-njeni. Wilhelm Reich (Vilhelm Rajh) u buržoaskoj porodici nevidi posledicu, neku „mimezis" (imitaciju) slobodnog kapitali-stičkog društva. On tu perspektivu okreće naglavce: u porodičnom„ognjištu" on vidi centralno mesto u kome se proizvode i repro-dukuju globalni odnosi. To je teza koja ne uzmiče pred nekimekstrapolacijama (pošto olako prenebregava teoriju o višku vred-nosti i o društvenom višku proizvoda), ali koja ima tu prednostda u punom obimu postavlja fundamentalno pitanje. Generacijeprolaze. Ljudi se menjaju. „Strukturalni" odnosi ostaju. Kako izašto je to moguće? Gde dolazi do re-produkcije? Ako je Reichbrzopleto po jednom delu zaključio o celini, on je ipak shvationjegov problem i jedan deo odgovora. U daljem izlaganju izne-

156

5. ćemo njegovu teoriju i njegove analize, pod posebnom rubrikom0 „stvaralačkom jezgru “.4

6. —■ Za vreme Treće internacionale, revolucionarne organi-zacije pretvorene u staljinističku instituciju, potiskivanje političkemisli i teorijskog istraživanja je potpuno. Počev od 1925. godinejedna ritualna formula odgovara na sva pitanja: „provizornastabilizacija kapitalizma'1. Kraj tog provizorijuma? Očekuje sesvakog dana. Naročito u toku velike krize (1929—1933). Rasplettog dramatičnog perioda uspona fašizma tumači se kao pribli-žavanje proleterske revolucije u Nemačkoj i celom svetu. Što setiče degenerišućih elemenata u komunističkom pokretu, prekotoga se prelazi ćutke. Taj pokret evoluiše ka patriotizmu, podpritiskom okolnosti i po višem naređenju, bez teorijskog tumačenja.Revolucionarni „patriotizam" se navodno razlikuje od reakci-onarnog „nacionalizma". To apstraktno razlikovanje ne sprečavapraktične zbrke. Uloga nacije i nacionalne Države u reprodukcijiodnosa, koju je otkrio Trocki, nestaje sa teorijskog i ideološkog,,polja". Na svako pitanje i dovođenje u sumnju odgovara sefrazom o „istorijskom smislu". Nosiocima istorijskih istina poznatje i smisao istorije!

7. — Posle drugog svetskog rata centralno pitanje konačnoiskrsava na horizontu, ali s iznenađujućom sporošću: tako sporoda iz magle izlazi tek posle maja 1968. godine. Bile su potrebnetri rekonstrukcije kapitalističkih proizvodnih odnosa za polaveka da bi ta rekonstrukcija, posle manje-više dubokih potresa,postala „predmetom" razmišljanja, kritičkog saznanja! Prelaz sarazmatranja u vezi sa reprodukcijom sredstava za proizvodnju narazmatranja o proizvodnim odnosima, to jest prelaz sa jednoguskog na jedan širok koncept, zahteva izuzetno težak i još neupot-punjen napor. Ta se teškoća može dobro protumačiti samo pre-prekama koje su nagomilane pred kritičkom misli i skretanjimakoja je pretrpela. Trebalo je, dakle, da prođe nekoliko decenijada bi se ponovo otkrilo poslednje Marksovo otkriće!

Trebali još jednom ponoviti kako izgleda put jednog koncepta,kretanje jednog istraživanja? Treba, ukratko, da bismo obnovili

1 kontekst, i pejzaž i jezik. Kritika postojećeg društva za vremekoje razmatramo (1950—1970) postaje sve oštrija, sve boljemotivisana. Istovremeno, „krize" i kritički momenti postaju svemnogobrojniji. Međutim, manje ili više radikalna kritika društvanije dovoljna da razotkrije novi koncept. Često ta kritika, sma-trajući se radikalnom, optužujući buržoasko društvo i neokapi-talizam, uveličava ovu ili onu odvratnu crtu i maskira celinu deta-ljima. Ona sebe smatra simptomom i nagoveštajem konačne kri-ze. Koncept reprodukcije se međutim odnosi na totalitet, na kre-tanje ovog društva na globalnom nivou.

157

Većini analiza bilo je i još uvek je teško da se sa posebnihaspekata koje zahvataju uzdignu do globalne. „Sociologija rada“,na primer, proučavajući preduzeća često prenebregava problem:kako se kapitalistički proizvodni odnosi manifestuju i nastavljajuu okviru preduzeća? To je problem koji postavlja i sledeći: moguli se odnosi eksploatacije i dominacije, autoriteta i vlasti, kojiodređuju i odnose između onih što odlučuju i onih koji izvršavaju,da se produžavaju samo na radnim mestima, u proizvodnimjedinicama? Ne pretpostavljaju li ti odnosi i odnose izvan radnih?Gde se, kako i zašto vrši ta reprodukcija koja ne koincidira ni sproizvodnjom kao takvom, ni sa reprodukcijom ljudskih i mate-rijalnih sredstava proizvodnje? Prenebregavajući to pitanje,„sociologija rada“ doprinosi njegovom prikrivanju, vršeći takoulogu jedne ideologije.

Paradoksalno, ali na jedan sasvim razumljiv način, kadse razmisli, pedagoška kritika uvodi u Francuskoj novo istra-živanje. Ta kritika se istovremeno odnosila na metode nastavei na njen sadržaj. Ona je malo-pomalo otkrila — i to najpre nanivou masovnih, osnovnih škola ■— karakteristične crte te nastave.Metodi, mesta, unutrašnje uređenje prostora, primoravaju uče-nika na pasivnost, navikavajući ga na rad lišen zadovoljstva(uprkos pretenzijama takozvane ,,žive“ nastave i izvesnim poku-šajima obnove). Pedagoški prostor je stešnjen, represivan, alita „struktura" ima širi značaj od lokalne represije. Nametnutoznanje kojim se đaci kljukaju, da bi ga iz sebe izbacili na ispitima,odgovara podeli rada u buržoaskom društvu. Ono ga, dakle,održava. Ova analiza se razvila počev od otkrića aktivne Freine-tove pedagogije do istraživanja institucionalne kritike koje sevrše danas.

Škola je tako izgubila svoj prestiž stečen u 19. veku. Onaviše ne izgleda samo kao instrument „kulture11 ili kao „škola11,sa ozvaničenim funkcijama obrazovanja i vaspitanja; pedagoškakritika je osvetljava kao mesto reprodukcije društvenih odnosaproizvodnje. Škola sprema proletere a univerzitet rukovodioce,tehnokrate i upravljače kapitalističke proizvodnje. Na taj načinformirane generacije se sinenjuju i nasleđuju u društvu koje jehijerarhizovano i podeljeno na klase. Poneka institucija se pokažei polifunkcionalnom (mada i to ne bez đisfunkcija i promašaja).Škola i univerzitet šire znanje i uobličavaju mlade generacije prema„krojevima11 („patterns11) koji odgovaraju vlasnicima preduzećakao i očinstvu i nasleđu. Do „đisfunkcije11 dolazi kad kritičkoznanje, inherentno svakoj nauci, izaziva pobunjenike. Na masovne

158

funkcije osnovne i srednje škole nadovezuje se, prevazilazeći ih,„elitistička" funkcija univerziteta, koji filtrira kandidate, obeshra-bruje ili uklanja one koji se ne „uklapaju", omogućuje establi-shement. Tako su tri stepena nastave (niži, srednji i viši) ne sarnoprilagođena, kao efekti ili kao proizvodi, društvenoj podeli rada,na što je ponekad bilo i ukazivano u ime liberalne i umerenekritike: ti stepeni sačinjavaju njen deo kao uzroci i razlozi funkcijai struktura. Oni se podređuju raznim kapitalističkim tržištima(tržištu robe, koje stimuliše proizvodnju — tržištu rada koje snab-deva radnicima).

Sociologija nauke i sociologija vaspitanja nisu razotkrilenovi koncept. One kruže oko njega. Sociologija znanja koju namje ostavio G. Gurvitch (Ž. Gurvič) konstituiše se oko jedne no-menklature oblika znanja u savremenom društvu i oko jednetabele ili ključa saznanja pomoću očiglednih suprotnosti: empi-rijsko (racionalno, mistično, naučno itd.). George Gurvitch jemeđutim više nego bilo koji drugi sociolog insistirao na globalnomi na važnosti klasnih odnosa. Ono što je on pisao o sociologijiznanja spada u najbolji deo njegovog dela i u najvrednije radovetog doba. On međutim ne utvrđuje doprinos znanja postojećemdruštvu, njegovom širenju. Znanje kao da ima svoju posebnustrukturu. Ta struktura, međutim, kao takva, ima izvesnu egzi-stenciju i stvarnost. Ona i interveniše. Gde? Kako? Struktura-listička tendencija je najpre stimulisala a zatim paralisala razmi-šljanje, sprečavajući doslovno dijalektičku kritiku. Što se tičesociologije obrazovanja, ona uzmiče pred onim što joj analizaotkriva; kao i opšta sociologija, ona na drugoj strani, bilo gde(u istoriji, antropologiji, mitologiji) traži elemente objašnjenja,umesto da učini skok napred, odlučan korak koji bi joj omogućioda vaspitno (obrazovno) situira u političko35. To isto važi i za užusocio-kritiku; istraživanja Davida Riesmana (Dejvid Rizman) uUsamljenoj gomili pružaju dobar primer za to. Ako postoji hetero-određenost pojedinca koji veruje da je „slobodan" i tako sebevidi, ako postoji samo otuđenje, da li se tu naprosto radi o višeili manje konformnim individualnim tipovima? Je li tu reč o nekojnejasnoj fatalnosti, koja ugrožava slobodu i „ljudske vrednosti"?Ili o prostom efektu demografskog razvoja? Koliki je značaj dija-gnosticiranog samootuđenja? Kad J. P. Sartre (Ž. P. Sartr)36

opisuje pratiko-inertno u grupama i sukobe između serijalnosti iburne fuzije na psihosociološkom nivou, promašujući na taj načinistorijsko i istoričnost koje on brka s totalnim (i obrnuto), njegovpokušaj ne doseže dalje. Kad sociologija opisuje, s humorom ilibez njega, crte srednje klase, ona zaobilazi društveno-političkustvarnost koju ta klasa nosi i podnosi.

35Vanredan primer tih oklevanja može se naći u: J. Ardoino, Proposactuels sur l'éducation, Gauthier-Villars, 1969, str. 79, i d., str. 85. i d., itd.

36Critique de la raison dialectique, str. 615 i d.

159

Da li je tu mesto da uvedemo i najoštriju kritiku, kritikuepistemologije i metodologije u specijalizovana naukama, aposebno u sociologiji? Bez sumnje jeste, pošto argumentacija tudostiže nivo globalnog i totalnog.

O epistemologiji treba reći i naglasiti da njeni nedostaciprevazilaze njene prednosti. Pod „nedostacima" mislimo na jedanaspekt koji ostaje neformulisan, pa blokira (teorijsku) situaciju.Epistemološko istraživanje, u najboljem slučaju, izoluje „jezgra"stečenog znanja, ili znanja koje se smatra i naziva takvim. Ono,dakle, ozakonjuje jednu podelu intelektualnog rada koja ne možeda nema veze sa društvenom podelom rada, to jest sa tržištem(intelektualni proizvodi, u širem okviru robnog tržišta i tržištakapitala, drugim rečima svetskog tržišta). U sociologiji kao u isto-riji, epistemološka misao nalazi uostalom malo stvari koje trebautvrditi, to jest uzdići na nivo univerzitetskog establishmenta:na nivo uglednog i poštovanog znanja.

Najvažnija, najzanimljivija je nesumnjivo metodologija mo-dela. Ona se predstavlja kao apsolutno naučna. Kako postupanaučnik? On konstruiše model stavljajući „doživljeno" međuzagrade, uzimajući iz haosa tog „doživljenog" nekoliko što jemoguće manje varijabli; on ih povezuje tako da sačinjavaju jednukoherentnost koju on zatim stavlja na mesto inkoherentnosti inedostatka kohezije doživljenog. Da bi, na primer, objasniorevoluciju uopšte, a posebno revoluciju u Francuskoj, sociologće konstruisati jednu shemu (ili model) autoriteta i njegovihkriza. U model se uključuju varijable koje potiču od porodice(otac), vlasništva, Države, itd. Da revolucija prati ili sledi jednukrizu utvrđenog autoriteta, to je tačno; bez takve krize ne događase ništa revolucionarno. Model će dakle biti veran, odlikovaćese jednom trivijalnom i opštom istinitošću koja ne objašnjavanijedan događaj, nijednu revoluciju. Njegov jedini cilj i smisaobiće da likvidira kritičko shvatanje buržoaskog društva i kapita-lizma kao takvih, zamenjujući ga jednom ..istinitom'1 ali „pogreš-nom" konstrukcijom, ili, bolje rečeno, ni istinitom ni pogrešnom,jer ona objašnjavajući sve ne objašnjava ništa!

Metodologija modela može da se brani samo ako se do kraj-nosti relativizira. „Model"? To je provizorna konstrukcija, kojase sučeljava sa „stvarnim", sa drugim modelima, đa bi otkrilaviše odstupanja nego li istovetnosti. Na žalost, konstruktori mo-dela često ispoljavaju izvanrednu dogmatsku aroganciju. Njihovmodel (naročito ako je politički, kao sovjetski model planiranja,ili američki model kao prototip društva, itd.) proglašava seapsolutnom istinom. Međutim, elementi svakog modela (vari-jable, parametri) obavezno se uzimaju iz postojećeg društva.Metodologija modela teži, dakle, ka eliminisanju i radikalnekritike i suprotnosti (dijalektike) doživljenog. Ona se ne možeuzdići do shvatanja totala kao reprodukcije društvenih odnosa,

160

jer i ona joj doprinosi. Ona mimoilazi naučno preporučljive ope-racije. Tako pored klasične indukcije i dedukcije postoji i trans-dukcija (konstrukcija virtuelnih predmeta, istraživanje mogućeg).

I najstručniji radovi profesionalnih sociologa ostaju na polaputa od koncepta o kome je reč. Tako, na primer, Bourdieu(Burdje) i Passeron (Paseron) u Les Héritiers („Naslednici11),pa čak i u Reproduction. Šta oni ispituju? Regrutovanje upravnogosoblja u buržoaskom društvu. Oni ne prevazilaze potpuno repro-dukciju sredstava za proizvodnju, sredstava u koja spadaju ioni koji proizvode. Pošto proučavaju upravljače a ne radnike,oni idu dalje od banalizovane sociologije u Sjedinjenim Državamakoja se bavi radom, industrijskim preduzećem i obrazovanjem.Njihova socio-kritika, međutim, zaustavlja se pred jednom bari-jerom koju pred nju isturaju kult empirijske konstatacije (činje-nice nazvane „sociološkom11) i liberalna ideologija, svojstvenatoj metodologiji.

Takva analiza oblika i transmisije promašuje centralni prob-lem, onaj koji se odnosi na sadržaj znanja i njegovog mesta upodeli rada. Mnogi „levičari11 su nasuprot tome hteli da svakoznanje poistovete s ideologijom (klasnom). Ako jedni preskačukonja, drugi ne uspevaju da uzjašu (bojnog) konja.37

Pobornicima institucionalne analize ne nedostaje ni smelostini hrabrosti. Oni ne oklevaju pred konsekvencama svojih hipoteza.Slabost njihove misli je u njoj samoj. Oni institucijama prilazeodvojeno i u onoj meri u kojoj mogu da intervenisu (pošto jeintervencija „na terenu11 praksa njihove teorije). Nastava i uni-verzitet bili su, dakle, za tu disciplinu omiljen teren ■— a ponekadje to bila i crkva. Ali kako pokušati institucionalnu analizu armije,sudstva, pravde, policije, poreskog aparata itd., drugim rečimapodsistema ogranka celine, koji se društveno otelovljuju u istibroj institucija? Recipročna eksteriornost tih institucija samo jeprividna. Gde se nalazi globalno? Kako ga dosegnuti, obuhvatiti,definisati? Može se tvrditi da te institucije sačinjavaju celinu, đabirokratija i Država čine sumu i zbir postojećih institucija. Aligde i kako obuhvatiti tačne odnose između celine i delova? Njihoveartikulacije? Koje je mesto ekonomike i političke ekonomije?One se mogu evakuisati u korist same ,,institucionalizujuće“ i„institucionalizovane11 birokratije. Pokazati kako neka insti-tucija „odražava11 ili „izražava11 jednu dublju ili višu realnost,bilo to nesvesno ili istoriju, bilo birokratsko društvo ili buržoaskuDržavu, bilo ekonomsko ili društveno — to je jedna stvar. Pokazatikako ona aktivno doprinosi proizvodnji ili reprodukciji društvenihodnosa, to je druga stvar. René Lourau (Luro) postavlja to pitanje,ali ga ne rešava. Georges Lapassade (Žorž Lapasad), kad mu

37Uporedi P. Bourdieu i J. C. Passeron, Les Héritiers, es. de Minuit, 1964,i La Reproduction — Elements pour une théorie du systeme d’enseignements,naročito knj. 2, str, 89 i si. „Le maintien de l'odre“.

9 Marksizam u svetu 1 6 1

prilazi, oseća da ga nešto vuče unazad, u opšta razmatranja oistoriji i čovečanstvu (antropološkom)38. Kao naučna disciplina,institucionalna analiza i njena baza praktične intervencije, dina-mika grupe, teško se oslobađaju kolebanja između konstatacije(postojećeg) i nagoveštavanja katastrofalnog kraja putem ospo-ravanja.

Pređimo sad na slobodno vreme, dokolicu. Davno je Raymond(H. Rejmon) opisao kako jedno „društvo dokolice" — jedanklub — koje se smatra potpuno oslobođenim u odnosu na postoje-će društvo i pretenduje na oslobođenje od uslova i obaveza svoj-stvenih tom društvenom životu, reprodukuje odnose zavisnostii moći. To se naročito događa u seksualnom domenu, pa i „pro-storu za igru". Ova analiza priprema teren za jednu opštu teorijudokolice kao iluzornog oslobođenja, kao proširenja kapitalizmakoje aktivno doprinosi učvršćivanju njegovih bitnih odnosa.Dokolica (koja je prvo komercijalizovana, a onda počela dastvara specijalizovane prostore), obeležila je jedan period i odre-dila jednu vanredno značajnu artikulaciju. Ali postoji dubok po-nor između jedne posebne „društveno-kritičke" analize i opštekritičke analize39.

Socijal-scijentisti, specijalisti parcijalnih nauka, psihologije,psihosociologije, sociologije, istorije, političke ekonomije, više suvoleli da kritikuju Marksa (i marksizam) nego da produže i pro-dube u novim uslovima radikalnu kritiku. Kritika društva, kodMarksa, odnosi se na konkurentski kapitalizam (protiv njega).Ona Čini deo jedne teorijske, ne-specijalizovane, celine! Da bise produžila na terenu neokapitalizma, bio je — i još uvek jepotreban izvestan napor. Lakše je okrenuti se protiv inicijatoranego nastaviti njihovo delo. Čak i „socio-kritika", mada beskrajnozanimljivija i pronicljivija od „socio-tehnike", ne može uvek daizbegne taj prigovor. Jednom reči, ,,socio-tehnika“ (statistička,kvantitativna, koja snabdeva „banke podataka") stavlja se odlučnou službu postojećih proizvodnih odnosa, dok „socio-kritika"okoliši oko ponovnog ozakonjenja tih odnosa. Istina, oficijelnimarksizam, sa svojom lažnom revolucionarnom frazeologijom isvojim stereotipnim optužbama na račun „državnog monopoli-stičkog kapitalizma" kao da čini suvišnim produbljivanje marksi-stičke misli. To nye najmanji nedostatak, još manje prednost,tog institueionalizovanog marksizma!

Iako su kompromitovane, nauke ne nestaju: one su dugoveč-ne, kao i institucije. Diskvalifikovana u društvenoj praksi, ubeđenada je podržala postojeće društvo funkcionišući kao njegova ideo-logija, a nesposobna da i dalje vrši tu ulogu, politička ekonomija

38René Luorau, L'analyse insîitutionelle, ed. de Minuit, 1970; GeorgesLapassade, Groupes, organisations institutions, Gauthier-Villars, 1967, posebnostr. 121 i d., 176 i d.

39Uporedi: Henri Raymond, in Arguments, N. 17, 1960.

162

se povlači na univerzitet, gde se i dalje „uzima ozbiljno11. Ona sadtamo sedi na jednoj grani stabla znanja, uprkos Kritike političkeekonomije kojom je Marks dočekao tu izdrobljenu nauku i temrve znanja, tu ideologiju pomešanu sa itekako realnom prak-som: sa raspodelom oskudice i lišavanja.

Protiv tog Marksa koji nije bio specijalista, protiv Nietzscheai protiv drugih brane se specijalisti ove ili one nauke. Oni branesvoju profesiju, svoj zanat (sociologa, istoričara, eksperta poli-tičke ekonomije itd.). To je njihovo pravo, pa čak i dužnost premasvojim kolegama, radnicima, saradnicima itd. Treba li im zatoporeći pravo na titulu „naučnika". Nipošto. Ali nauka, kakoizgleda, nije lišena konflikata. S kojim bi pravom znanje izbeglosve protivurečnost!?

Sudbina je, nesreća je tili specijalista, koji Marksu i drugimaprebacuju da nisu specijalizovana u tome što se nauka, institucio-nalizovana, akademizovana putem jedne epistemologije, oprav-dana jednim „jezgrom11, pre ili kasnije ruši.

Tako jednu krizu koja tinja već nekoliko godina (monetarnukrizu) prati kriza političke ekonomije i ekonomske politike. Taspecijalizovana znanja i te parcijalne prakse koje su omogućilemontažu navodno globalnih Modela, raspadaju se40.

Dvadeset pet godina docnije lako je otkriti izvesnu nejasnoćuu Kritici svakodnevnog života, u početku piščevog rada (prvoizdanje 1946, Grasset), Je li to „aluzivna11 knjiga? Na šta ondaaludira? Na kulturu? Na „dokolicu"? Na urbanu stvarnost?U to nema sumnje. Aluzivno je implicitno sadržalo ono što jetrebalo da se razjasni. Nejasnost je omogućila najsuprotnijatumačenja: ekstremistička (revolucija u svakodnevnom životu iputem njega, sve i odmah) i reformistička (poboljšati status sva-kodnevnog, „kvaliteta života11). Nejasnoća nije sprečila ni kritiku:„desnu11 — putem naučnosti koja se smatra čistom, i ..levu11 —putem akcije koja se smatra odlučnom.

Međutim, zanimljiv ost tog koncepta, svakodnevnog, mnogose jasnije ukazala docnije. Svakodnevno, a ne više uopšteno eko-nomsko, nivo je na kome se mogao utvrditi neokapitalizam. Onse utvrđuje na svakodnevnom kao na tlu, to jest, na čvrstom, nadruštvenoj supstanci koju održavaju političke ustanove.

Implicitan u Kritici svakodnevnog života u početku, konceptreprodukcije društvenih odnosa ukazuje se sasvim jasno kon-frontacijom između kritičke analize svakodnevnog, analize urba-nih fenomena, analize ekonomskog razvitka i ekonomizma pove-zanih domena, čije su se veze dosta brzo razjasnile u nizu sledećih

40 Vidi: Samuelson, dobitnik Nobelove nagrade, u VExpansion, str. 11i d., juli—avgust 1971. O psihoanalizi i o neshvatljivoj zaslepljenosti Freuda

i njegovih sledbenika u pogledu žene i ženske seksualnosti, vidi Kate Millet,La politique du mâle, passim.

6« 163

radova. To je putem osporavanja — negativnim putem — dostiglojednu globalnost koja se jedva mogla osporiti. Ko bi kritičkojanalizi mogao zameriti da sporo napreduje, da ide za „činjeni-cama", saplićući se ponekad o prepreke, zaobilazeći zamke, ujednom svetu koji se ne menja kao što kažu da se menja, na načinsličan preobražaju? U stvari, u „modernom" svetu, ono što sena izgled menja, ostaje na mestu, ono što je na izgled nepokretno,menja se. Što ne isključuje čudne kompleksifikacije ni grube sim-plifikacije!

Šta to otkriva? Otkriva jedan „kontinent", ako se složimos upotrebom te metafore, jedan kontinent s njegovim „dimenzi-jama": svakodnevnim, urbanim, sa razlikom, ili, bolje rečeno,razlikama. To su nejednake dimenzije, nejednako označene, ilirazvijane. Taj se kontinent ne ukazuje iz magle nekom smelommoreplovcu, pred nekim usamljenim istraživačem; on izranja iztalasa. Moreplovac ga ne izaziva nekim magičnim pokretom, negoje morao da upravlja brodom između stena da bi do njega došaou trenutku njegove pojave. Niko ne može sebi da pripiše zasluguza to otkriće. Zašto? Koncept se pojavljuje sa „objektom" kojise ne konstruiše, nego se rađa u jednoj multidimenzionalnojpraksi, uprkos pokušajima redukcije. To se događa, do toga dolazioko nas (vas, njega, njih). Ništa ne proističe iz onog koji pišepovodom tog objekta koji se rađa. Ništa s njim ne počinje, ništase ne završava. Njegova akcija? Skupiti, proteravši ih kroz sitokritike (teorijske i političke), činjenice, podatke, činjenice i kon-cepte koje drugi odvajaju. Da bi se zapazilo i koncipiralo onošto se otkriva, dovoljno je ne biti zaslepljen.

Pošto smo ukratko rekonstituisali „pojavljivanja" koncepta injegovog „objekta", priđimo direktno problemu. Uostalom, ili— bolje rečeno, pre svega, da li problem stvarno postoji? Ne krijeli se možda u izraženom, što bi pitanje ab ovo učinilo suvišnim?Za početak ispitaćemo ovo tvrđenje i stav koji iz njega proističe.

8. — Za izvesne marksističke teoretičare način proizvodnjedaje odgovor na sve. Taj koncept, u ovom slučaju kapitalizam, sve-prisutan čim su ga epistemologija i teorija formulisale, eliminišedruge predodžbe, ili im se podređuje. Učvršćen brižljivom pripre-mom u ime savršene nauke, on se pojavljuje kao totalitet koji jepostojao pre onog što obuhvata, podrazumevajući tu i društveneodnose. Ti društveni odnosi se definišu i ne koncipiraju teorijskiisključivo kroz način proizvodnje i u njemu. Ako, prema tome,postoji reprodukcija proizvodnih odnosa, ta činjenica ne zahtevani neko posebno razjašnjavanje, ni objašnjenje; to znači da suproizvodni odnosi obuhvaćeni u načinu proizvodnje i da kapita-listički način proizvodnje još nije nesta-o.

Ta diskusija izgleda dosta sholastična. Šta dolazi na prvomesto — proizvodni odnosi ili način proizvodnje? U stvari, tadiskusija pokreće mnogo dublja pitanja no što to izgleda pri

164

površnom pominjanju tih termina. Problem je u sledećem: Sači-njava li kapitalističko društvo od samih svojih početaka jedanzatvoreni sistem, koji može sarno da održava svoje uslove i da traje

— ili da se sruši ■— po principu sve ili ništa? Ima li nečeg novog ukapitalizmu otkako postoji? Da li kod Marksa i u marksističkojmisli postoji apsolutno saznanje o tom kapitalizmu? Šta trebazaključiti, a šta odbaciti od te nauke koja sebe smatra totalomtotaliteta?

Teza koja u prvi plan stavlja način proizvodnje nailazi namnogobrojne prigovore. Kako datirati način proizvodnje kaotakav, ili, drugim rečima, u kom istorijskom trenutku trebateorijska misao da ga smatra konstituisanim kao totalitet? U tojhipotezi nije dovoljno deklarisati da je način proizvodnje virtuelnoprisutan čim je prisutan ovaj ili onaj elemenat. Razmena robeuz posredovanje novca postoji od antičkog doba: ta razmenapolako preovlađuje nad trampom, poklonom. Upravo zato,uostalom, Marks u „neobjavljenom poglavlju" pokazuje da svet-ska ekstenzija robe i tržišta sadrži jedan kvalitativan skok. Usrednjovekovnim gradovima on beleži postojanje „najamnika",radnika već lišenih sredstava za proizvodnju, koji lokalnoj bur-žoaziji i majstorima iz korporacija (cehova) prodaju svoje radnovreme, koji su prema tome i plaćeni prema utrošenom radnomvremenu. U 16. veku kapitalizam i buržoazija, nošeni jednimusponom, vode velike političke bitke; u 18. veku njihov se usponpotvrđuje, jer na scenu stupa industrija, koja zauzima mesto manu-fakture. Ova konkretna istorija, istorija prvobitne akumulacije,odvija se sa specifičnim redosledom kontinuiteta i diskontinui-teta; ona u retrospekciji otkriva niz veoma dramatičnih premeš-taja, substitucija, prenošenja (bogatstva, moći). „Subjekti"i „delotvorni faktori" se suočavaju, sučeljavaju, dok se oko njihi kroz njih nagomilavaju saznanja, tehnike, bogatstva, ukratko— kapital i uslovi buržoaskog društva.

Ako tokom tih vekova postoje događaji i preobražaji, daklenešto drugo nego prosto uspostavljanje jedne strukture, šta đase kaže za kraj 19. i za 20. vek! Marks izlaže genezu i konstitucijukonkurentskog kapitalizma. Da li je „način proizvodnje" u njemuveć aktualizovan? Ako odgovorimo „ne", onda to znači da kon-kurentski kapitalizam, sa svojim zakonima i svojim slepim samo-regulisanjima (koja je Marks otkrio) još nije kapitalizam. Akoodgovorimo „da", onda onaj koji postavlja pitanja upada u naj-veću zabunu; kako objasniti preobražaje kapitalizma, eksplozijukonkurentskog kapitalizma, jačanje državnog kapitalizma nasu-prot državnom socijalizmu, ukratko — ono što se dogodilo posleobjavljivanja Marksovog Kapitala?

„Totalni" koncept, dogmatski ukrućen, isključuje bez daljegistoriju. I ako neko insistira na problemu istorije kao takve, onprimećuje da dogmatizam isključuje i taj problem, smatrajući

165

ga unapred rešenim, to jest pitanjem koje se ne postavlja! Rekvi-zicija i inkvizicija znanja koje se smatra apsolutnim (filozofskiopravdanim putem epistemologije, kao datog jezgra, tvrdim,očvrslim) simultano obavija tajanstvenošću spontanitet i vlast(s jedne strane 0x10 što nailazi slepo, a s druge strane ono što sezbiva potpuno svesno, ali izvan nauke).

Samodovoljnost znanja koje zahteva filozofija u opadanju,proklamovane u ime epistemologije, onemogućuje (zabranjuje)da se ,,svet“ i „društveno" shvate takvi kakvi jesu. Samo ono štoteži da se svede na „čisto" znanje dolazi u obzir. Doživljeno?Iz te perspektive ono se rasplinjava kao neka magla, u dubinamazajedno sa iluzijama (ideološkim), zajedno sa onim nesagledavanjemsebe koje je sadržano u svakodnevnom. Umesto doživljenog bez,koncepta, nameće se koncept bez života, jedno vraćanje unazad,u odnosu na hegelovsku koncepciju. Što se tiče Vlasti (Moći),ona ne voli da bude koncipirana. Ali pošto se ne svodi na konceptona se „poštuje", a to i jeste sve što ona traži. Taj tretman doživ-ljenog i vlasti nije pravičan: vlast se ostavlja u senci, dok senke„doživljenog" rasteruje sjajni mač Anđela istrebitelja i Pogledfilozofije.

Na taj način okoštavanje izvesnog „marksističkog" koncepta,„način proizvodnje" (ili nekog drugog) i sistematizacija na osnovutog odvojeno uzetog koncepta razaraju Marksovu perspektivu:razumeti ono što se događa da bi se promenilo, obuhvatiti „doživ-ljeno" da bi se prokrčio put životu. Taj sistematski stav, sa svojompozitivističkom ili empirističkom osnovom, mnogi smatrajudosta privlačnim. Stara kartezijanska jasnoća, izbledela i ohla-đena, postaje opet intenzivna. Ide se iz izvesnosti u izvesnost. ^Nema tu ničeg aluzivnog. Govori se o onome što se zna, pišese o onom što je nesumnjivo naučno poznato. Stil je dosta ele-gantan kod onih koji preziru stil i znaju samo za „rukopis".Situacija će se, međutim, uskoro preokrenuti. Sve se vrti u krugu(najpre samo lošem, a uskoro paklenom) znanja koje se smatračistim i apsolutnim. Prezreno „doživljeno" se sveti. Produbljujese jaz između smisla i ne-smisla, (ne „nemišljenog" misli, lošeMasirane prošlosti, već čitavog „sveta", uključujući i uživanje ipatnju, akciju i strast). Uskoro postaje jasno da što se više zna očemu se govori, tim se više govori koješta o svemu ostalom, oonom što ne ulazi u krug posedovanog „znanja", tog staništamisli. Sistematizacija, ovde i drugde optužena, motiviše pribega-vanje jednoj misli koja je, poput Marksove, umela da izbegne feti-šizaciju znanja i njegove opasnosti: Nietzscheovoj misli. „Instinktspoznaje bez razlikovanja sličan je slepom seksualnom instinktu:on je znak niskosti!“ Šta definiše tu vulgarnost „čistog" znanja?Ovo: nužno postaje samouverenost. Ta kvalitativna niskost možese oceniti samo sa gledišta napuštenog „doživljenog", to jest sagledišta poezije i tragičnog. Ona nema neke posebno teške posle-

166

dice ako se šampioni „idealnog" znanja i stvarnog bave fizikomili biologijom. Preostali svet će im jednog dana ukazati na njihove,ograničenosti. Ako se, međutim, ti šampioni bave civilizacijom,„kulturom", ili naprosto događajima, situacija uskoro postajemučna. Vlast (političara, vojnika, tehnokrata, povezanih ili umeđusobnom sukobu, prema okolnostima) naći će uskoro svojaopravdanja u znanju. Ona neće više znati za granice.

Sistematizovano korišćenje „načina proizvodnje" ne dovodini do čega i ne menja ništa u odnosu na stav „klasičnih" mislilacamarksizma posle Marksa. Kapitalizam traje. On će đa traje kolikobude trajao. Kad nestane, nestaće. Nema promene, pošto se ništane menja u okviru nepromenljivog „načina proizvodnje" kaotakvog; ništa, sem pojedinosti uređaja. Nema promene, sem ovog:pojam „procesa" (istorijskog u početku, a zatim ekonomskog)zamenjuje se pojmom strukture. Što se tiče prelaza sa Državnogkapitalizma na Državni socijalizam, on se lako može jednog danapojaviti sa svojstvima jednog reza (diskontinuiteta), dok će zapravoimati sve osobine jednog jako „strukturisanog" kontinuiteta!

Gotovo bezuslovno stavljanje naglaska na „način proiz-vodnje" ne odgovara samo jednom zamrzavanju marksističkemisli. Ono ima i drugi smisao i drugi značaj : koherentnost stavljenaiznad suprotnosti uzdiže se na stepen kriterijuma. Misao kojase vezuje za uslove jednog „objekta", njegove konstrukcije, nje-gove konstitucije, njegove institucije, valorizuje koheziju togobjekta i svoju sopstvenu koherentnost, na štetu onog što bimoglo da bude konfliktualno u objektu i u njoj samoj. U čemu ikako se takva misao povezuje s tendencijama jednog društva koježeli da stekne postojanost uklanjanjem onog što ga nagriza, toje gotovo evidentno, mada bi se o tome moglo dugo govoriti.

Proizvodni odnosi sadrže suprotnosti, naročito klasne suprot-nosti (kapital — najamnina) koje se proširuju u društvene (buržoa-zija — proletarijat) i političke (upravljači — potčinjeni) suprot-nosti. Pokazati kako se reprodukuju proizvodni odnosi ne značistavljati akcenat na unutarnju koheziju kapitalizma: to značitakođe, i naročito, pokazati kako se i u svetskim razmeramaproširuju i produbljavaju te suprotnosti. Stavljati način proizvodnjeiznad proizvodnih odnosa, kao i koherentnost iznad suprotnosti,taj stav jedne izdvojeno uzete „teorijske prakse" ima samo jedansmisao: likvidirati suprotnosti, ukloniti konflikte (ili bar izvesnebitne konflikte), prikrivajući ono što nastaje i što proizilazi iz tihkonflikata.

Dijalektika se likvidira u trenutku u kome je jedno ođ funda-mentalnih teorijskih pitanja vezano za odnos između ta dva ter-mina: koherentnost i kohezija, s jedne strane — konflikt i proti-vurečnost. s druge. Drugim rečima, ono što se danas događa uprvom planu, to je odnos : logika/dijalektika. I to u samom znanjukao takvom. Da li ono prevazilazi suprotnosti? Ne sadrži li i

167

ono unutarnje-spoljašnje u sebi, i naročito u odnosu na ,,svet“,svet „doživljenog", svet neshvatanja i neshvaćenog?

U tom smislu treba na ironičan način, kao gluposti, posma-trati ideološka prenemaganja L. Althussera (L. Altise) kad uvodinad-određenost. Taj koncept, ili pseudokoncept, psihoanalitičkogporekla, prenesen ili preteran daleko od svojih izvora, pošteđujekonfliktualno i pokušava da mu ostavi jedno malo mesto, podre-đujući ga koheziji i postojanosti celine. Svaka suprotnost navodnou sebi samoj održava uslove svog postojanja u složenoj Celini,svoju situaciju u strukturi. „Činjenična" situacija suprotnostimože da se shvati samo u njenom odnosu prema „zakonitoj"situaciji, to jest kao varijacija strukturalne invarijante „sa domi-nantom . . . " (određujućom instancom, koja dominira nad činje-nicama i činjeničnim situacijama). Dominira li suprotnostuopšte ili neka određena suprotnost? Ne. Celina dominira nadsuprotnošću. Neka ovo razume onaj ko može. Kako invarijantetotaliteta mogu da podnesu varijacije, i to takve da se mogu na-zvati „suprotnostima"? Kako se jedna suprotnost može svesti navarijaciju u strukturisanoj celini? O čemu je reč? O čemu se radi?O odstupanju u odnosu na prošek ili u odnosu na „idealni tip",na opšti model kapitalizma? Radi li se o nacijama? O pokušajimaekonomista (Keynesa, na primer) ili o promenama unutar kapi-talizma tokom poslednjeg veka? Izgleda kao da nije reč o tome.Ili se možda radi o socijalističkim društvima? O njihovim „spe-cifičnim razlikama"? Izgleda kao da nije reč o tome. Razmatranjao totalitetu (hegelijanskom ili nehegelijanskom) koja slede zarazmatranjima o „kompleksno — strukturalno — inegalitarnoodređenom" totalitetu11, uglavnom uspevaju da opravdajumakrsističku političku praksu, izlažući teorijski njene varijacije.Te se varijacije shvataju kao „konkretne restrukturacijć" ucrtaneu igru svake kategorije, u „igru" svake kontradikcije. Te varija-cije idu, ako se dobro pročita tekst, od Lenjina, preko Staljina, doMaoai Nije li to čudan obrt? Polazi se od „načina proizvodnje".Umesto da se polazeći od Marksa analizira način kapitalističkeproizvodnje, razmatra se politička praksa koja se poziva naMarksa kao već sadržanog u socijalističkom načinu proizvodnje!

Tu čitalac konačno saznaje o kome i o čemu autor (L. Althus-ser) govori: o političkoj praksi, o praksi Partije, praćenoj svojomteorijskom praksom, razradom iskustava (prividno u okviruPartije, kolektivnog mislioca). Sve se razjašnjava. Samo što se,po nesreći i još jednom kobnoj sudbini za te teorizatore, političkapraksa koja se poziva na marksizam posle toga raspala (1963).Dok je u to vreme za dogmatizam bilo uputno da iz „teorijske

u Vidi L. Althusser, Pour Marx, Maspero, 1965, str. 215 i đ. Treba(ironično) uporediti taj ,,marksistvujušči“ totalitet, koji je tako jako „struktu-rišući-strukturisan", sa „fragmentarnim totalitetom jednog višedimenzionalnogsveta" u: Kostas Axelos, Le Jeu du Monde, ed. de Minuit, 1969, str. 157 i d.

168

prakse" isključi jugoslovenski „revizionizam", kao i napore dase u marksističku misao reintegrišu negativno i negativnost (kri-tika), posle tog datuma više nije bilo dozvoljeno omalovažavatirazmimoilaženje između Sovjeta i Kineza. Međutim, teorijskoformulisanje po kome politička praksa već čini deo budućnosti(socijalističkog načina proizvodnje) isključuje takva neslaganja.Njegov scijentizam, njegovo jednoglasje, njegova epistemološkastrogost, isključuju takvu situaciju'.

Taj aspekt strukturalizovanog marksizma u ovom trenutkui nema neku veliku Važnost. Važno je podvući da on zaobilaziproblem reprodukcije proizvodnih odnosa. On ponavlja, naredundantan način, definiciju načina proizvodnje. Kapitalizamje kapitalizam — to je tautologija koja zauzima mesto jedne ana-lize promena u kapitalizmu, promena koje sejie mogu svesti navarijacije oko jedne strukturalne invarijante. Što se tiče onog štose događa u kapitalizmu i što se mora priznati, to se razume pu-tem analogije, bilo upoređivanjem sa prošlošću (s onim što jošostaje od istorije), bilo anticipirajući budućnost (ono što jošostaje od političkog predviđanja). Inkoherentnost tako podplaštom strogosti, postaje metodološka.

Uzmimo jedan konkretan slučaj. Razmotrimo urbane feno-mene. U strukturalističkoj perspektivi, reklo bi se da ti fenomeničine deo (kapitalističkog) načina proizvodnje. Sjedne strane posto-je proizvodne jedinice, preduzeća, a, s druge, gradske aglomera-cije. U ovima se reprodukuje radna snaga potrebna preduzećima.Potrošnja nema neki drugi smisao ni drugi značaj sem ovog:reprodukovati radnu snagu. Struktura načina proizvodnje sedakle na tom nad-određenom nivou opisuje kroz celinu: kaoodnos između dve velike grupe jedinica: proizvodnih jedinica,preduzeća — jedinica potrošnje, gradova koji „dopunjavaju"proizvodne jedinice.

Ova strukturalna analiza (nedijalektička) nije pogrešna.Ali ona nije ni istinita. Trivijalna, ona ne nosi nikakav datum.Istinita je ili pogrešna uvek i svugde: ono što ona tvrdi možeda se kaže kako za neki engleski grad s kraja 18. veka. tako i zajednu modernu metropolu, za neko rudarsko naselje kao i zaneku basnoslovnu prestonicu. Ona urbane probleme svodi najednu veoma siromašnu shemu. Tu će analizu autori dati za jednuprimenu K. N. P-a (kapitalističkog načina proizvodnje) na jedanparcijalni fenomen, koju taj K.N.P. nađođređuje. Verovaće dasu „otkrili" urbani fenomen, a to će biti jedna iluzija naučnogiskazivanja. Samo se po sebi razume da se pitanje reprodukcijeproizvodnih odnosa zaobilazi, pošto se i ono svodi na jednustalnu i banalnu komponentu, na reprodukciju radne snage(sredstava za proizvodnju). Ni jedan od urbanih fenomena kojisu se pojavljivali ili nastajali za poslednja dva veka neće bitipomenut, jer je to sitan detalj u poređenju sa „strukturisanom

169

celinom11 u kojoj se ništa ne događa, pošto je sav prisutan odpočetka. Iz rigoroznog redosleda gotovo tautoloških propozicijaizvlačiće se rigorozni zaključci. Suštinsko će se izbeći preletanjem.Naročito će se zaobići činjenica da pre-kapitalistički (istorijski)grad, razbijen ali obuhvaćen u širi urbani prostor, upravo postaje— kao takav mesto gde se reprodukuju proizvodni odnosi.

U zaključku, strukturalistička hipoteza brzopleto identifi-kuje „način proizvodnje11 i „sistem"; ona ukazuje na jedankapitalistički sistem potpuno konstituisan od svog rođenja, sasvim njegovim organima. Hipoteza koja se tu suprotstavlja tojizmišljenoj konstataciji (konstrukciji) biće sledeća: ne postojinikad savršen sistem, nego napor ka sistematizaciji — ka kohe-rentnosti i koheziji polazeći ođ proizvodnih odnosa i njihovihprotivurečnosti. Ljudi od akcije, državnici, uvek su pokušavalida smanje te konflikte ili bar da ublaže njihove posledice. Onivode računa o nivoima i dimenzijama, kao što su ideologija,institucije, jezik, kontraktualni sistem itd. Oni pokušavaju daizvuku neku koheziju iz haosa protivurečnosti, oslanjajući se naregulatorske mehanizme. Nikad dovršen, Sistem bi se usavršio nakraju, (ne na početku), ako mu taj kraj, njegov kraj, koji on ubr-zava i prikriva, omogući da se pojavi kao potpun, završen. Kadsistematizacija počne da uspeva, to je znak da se sprema eksplo-zija (koju će ona izazvati). Finalitet maskira odumiranje. Taj sekraj uostalom može definisati samo kao odumiranje i raspadanjestrukture, a ne kao prelaženje u druge ruke (kako neki zamišljajuprelaz sa državnog kapitalizma na državni socijalizam). Verovatnoće proces biti manje katastrofalan nego u prvoj hipotezi — raspa-danje — i burniji nego u drugoj — onoj o prelaženju u druge ruke.Izuzev ako dođe do nesreće. Pod plaštom „rezova", epistemološkashema primenjena na marksizam dovodi na suviše upadljiv načinkapitalističku tehnokratiju u vezu sa takozvanom socijalističkomtehnokratijom.

U perspektivi strukturalno-funkcionalističkog marksizma,reprodukcija proizvodnih odnosa svodi se na prosto pojačanje,na udvostručenje tih odnosa. Čijom intervencijom? Intervencijomdržave, ideološkog i represivnog aparata. Vlast bi, navodno,između ostalog posedovala posebnu moć da umanji protivurcc-nosti, pošto ih jednom shvati. Ta moć ublažavanja ne bi pripadalaizvesnoj naučnosti (koja se međutim njome služi u svojim shemamai modelima), nego državi. Još preciznije rečeno, postojao bi nivodeterminacije, određenosti, na kome se manifestuju ekonomskesuprotnosti. Država interveniše kao instanca dovodeći do ubla-žavanja (ili delimičnog razrešenja) tih konflikata shodno intere-sima hegemonske frakcije buržoazije i kapitala. Njihova (relativna)koherentnost se, dakle, uspostavlja na tom nivou. Postojao bi inivo nad-odredenosti. On obuhvata (da bi ga smanjio) rastojanjeizmeđu instanci, između ekonomskih interesa i političkih interesa.

To je polje delovanja Države, politička instanca. Posebni interesihegemonske frakcije, prvobitno ekonomski, uzdižu se tako nastepen političkih interesa ili opštih interesa (prividno: interesazemlje, naroda, nacije). Ideološki aparat prikriva eksploataciju iporobljavanje klasa izvan one koja raspolaže hegemonijom. Auto-nomija i rastojanje između instanci i nivoa najzad su smanjeni,korišćeni, respektovani kao nastojanja; ali tako dolazi do kohe-zije nivoa nad-određenosti, do koherentnosti i sistema. Međusob-ne koherentnosti oba nivoa se recipročno osnažuju. Redukcijaprotivurečnosti se aktivira, u toj perspektivi, na planu ideologije,efikasnošću ideoloških aparata i instanci. Otud dolazi do zatam-njivanja, a ne prikrivanja same suštine državnog aparata (i njegoveklasne suštine). Prema tome:

1. — preostaje samo jedan problem, a to je reprodukcijaideologije ;

2. — Mehanizam instanci i nivoa zadovoljava se usavršenimuobličavanjem marksizma-lenjinizma u nekoliko klasičnih teza,pri čemu se forma pozajmljuje od funkcionalističke ideologije;

3. — teza potpuno isključuje pojavu novih činjenica u okvirunačina proizvodnje. (Nastavak u sledećem broju.)

{L'homme et la société, No 22/1971)

Prevela Frida Filipović

172

Lelio BassoROSA LUXEMBURG — DIJALEKTIKAREVOLUCIJE

Roza Luksemburg je svakako jedan od najefikasnijih i naj-stvaralačkijih sledbenika marksizma, koji prema poznatoj defini-ciji Engelsa nije dogma, već uvod u akciju ; stoga je sasvim prirodnoda je njeno ime tokom dugih godina bilo gotovo zaboravljeno,kada su marksizam iskrivili, s jedne strane oportunizam, a sdruge dogmatizam.

Zbog toga je možda umesno da citiramo neke od najvažnijihizjava istaknutih ljudi u radničkom pokretu o Rozi Luksemburg.Najpoznatije mišljenje potiče od Lenjina, koji je 1922. godinenapisao: „Međutim, uprkos svim ovim njenim greškama ona jebila i ostaje orao i komunistima celog sveta zauvek će biti draga nesamo uspomena na nju, već i njena biografija i kompletno izdanjenjenih dela (sa kojim su nemački komunisti neoprostivo zakasnili,što se samo delimično može opravdati nečuvenim žrtvama u nji-hovoj teškoj borbi) ; to će biti veoma korisna pouka u vaspitanjumnogih generacija komunista u celom svetu.141 Ovo podseća namisao iz nekrologa Karla Radeka u kome je ovaj, u to vreme jedanod najznačajnijih vođa boljševika, napisao: „To, što je RozaLuksemburg značila i znači za nemački i međunarodni proletari-jat ne nalazi se samo u prošlosti, već tek u budućnosti, kada ćenjeno sabrano delo đa deluje na široke krugove komunista, kadaprihvate duh kojim su prožeti njeni spisi. Ne radi se o tome da limi, komunisti, delimo svako njeno shvatanje. Anton Panekek jenapao njenu knjigu o akumulaciji kapitala, autor ovih reči zauzeoje kritičan stav prema pozitivnom delu Junske brošure; međutim,niko ko želi da govori u ime komunizma, da razmišlja komuni-stički, neće pustiti ova dela iz ruku, a da pri tome ne bude svestanda je sa Rozom Luksemburg umro najveći, najdublji teoretski

41Beleške su na kraju teksta (prim, red.)

173

um komunizma, da je ona naš vođa, od koga će komunističkiradnici još decenijama učiti."2

Nije nikakvo čudo, što je ovo mišljenje — po kome je onabila „najdublji teoretski um komunizma" — za života Lenjinaizrekao jedan od vodećih članova njegove sopstvene partije;15 godina ranije je Franc Mering, istraživač i životopisac Marksa,napisao u časopisu „Die Neue Zeit" koji je izdavao Kaucki(Kaucki se gotovo jednoglasno smatra za najveći autoritet uinterpretaciji Marksa), da je Roza Luksemburg „najgenijalnijium . . . među naučnim sledbenicima Marksa i Engelsa".3 Sličnomišljenje nalazimo i u predgovoru koji je Lukač, 1911. godine,napisao za svoju zbirku članaka koja je izašla pod naslovom„Geschichle und Klassenbewustsein". Tamo piše: „Roza Luk-semburg (je) jedini učenik Marksa koji je njegovo životno delostvarno produžio kako u objektivno-ekonomskom, tako i meto-dijski-ekonomskom smislu, nadovezujući se sa ovog aspekta kon-kretno na sadašnje stanje društvenog razvitka."4

Ipak, iako su najpoznatiji predstavnici marksističke misliistakli njihov značaj, teoretska dela Roze Luksemburg, rasuta pobezbrojnim pamfletima i stotinama članaka i govora, bila su većnekoliko godina nakon njene smrti okružena neprobojnim bede-mom ćutanja i samo mali broj istraživača se osmelio da ga probije.S jedne strane, desna socijaldemokratija koja je nekoliko nedeljanakon stupanja na vlast blagonaklono podržavala, ako ne i nepo-sredno naredila5 ubistvo Roze Luksemburg, da bi se oslobodilasvog najopasnijeg protivnika, svakako nije bila zainteresovanaza novo izdanje njenih dela, jer bi ona zvučala kao zbir optužbiprotiv socijaldemokratske politike; s druge strane, kruti staljinskidogmatizam nije mogao da prizna pravo na širenje jedne misli,koja nije bila samo živa i bogata, kao što je misao Roze Luksem-burg, već je predstavljala gotovo izazov za borbu protiv svakogpokušaja da se marksizam sabije u bezdušnu šemu. Nepunugodinu dana nakon smrti Lenjina, prošireni egzekutivni komitetkomunističke internacionale osudio je neke od teza Roze Luksem-burg i početkom tridesetih godina onemogućeno je od stranekomunista svako novo štampanje njenih dela; njeno ime smeloje đa bude pomenuto samo uz najoštrije osude: naposletku segovorilo o „luksemburgovskom luesu".6 Dakle, više nego 40godina od njene smrti očekuje se realizacija kompletnog izdanja,koje je Lenjin najavio i koje je u njegovo vreme bilo započeto,Međutim, sigurno je pozitivan znak, što su komunisti počeli saponovnim štampanjem njenih dela i što je u Poljskoj nedavnoobjavljena kompletna bibliografija, koja za svakog istraživača ibudućeg izdavača predstavlja dragocenu pomoć.

Centralni problem Roze Luksemburg, oko kojeg kruži njenocelokupno teoretsko delo, kao i njena praktična akcija, je problemsocijalističke revolucije: „Zašto i kako ćemo uopšte stići do ko-

174

načnog cilja naših nastojanja?"7 To je, uostalom, bio i centralniproblem Marksa8, kao što je trebalo da postane i za sve socijalisteza koje socijalizam nije samo jevtini predmet nedeljnih govora najavnim skupovima, već osnovno moralno i političko opredeljenjepreneseno u stvarnost. Za ispravnu formulaciju i rešenje problemaMarks je dao odlučujući doprinos, međutim, njegovi epigoni gaili nisu razumeli, ili su njegov duh izdali za Ijubav prakse; celo-kupno delo Roze Luksemburg bilo je posvećeno pokušaju da seovaj duh ponovo nađe kako na nivou metode, tako i analize.

Revolucionarna tradicija koja je prevoladala sve do Marksa,bila je, naravno, tradicija velike francuske revolucije, koja jesnažno uticala i na Marksa i Engelsa. To je bio toliko bogati iizuzetno stvaralački istorijski trenutak, da i danas, posle gotovo200 godina, istoričari još uvek ispituju njene bitne aspekte i na-stoje da shvate njenu snažnu unutrašnju dinamiku. Stoga nijenikakvo čudo, da su neposredni sledbenici izabrali i izolovalisamo neke aspekte, a time došli do jednostranih i lažnih rezultata,pogotovu zato što su i u samoj revoluciji delovale protivrečnesnage koje su jednostavno morale da izazovu snažna i osetljivaopterećenja pod posuvraćenim predznacima. Kao što su, dakle,s jedne strane, konzervativci pokušavali da pobijaju revolucijui ideale koji su u njoj dolazili do izražaja, u ime zakona i konti-nuiteta istorije, tako su, s druge strane, levičarske snage nastojaleda istorijske rezultate revolucije mere prema nedovršenim idealimaproklamovanim od same revolucije. U toj levici je ipak vladaloduboko neslaganje o načinu kako da se ostvare ovi nedovršeniideali, tj. kako bi se ponovo mogao pokrenuti proces revolucije.U zavisnosti, koji je aspekt revolucije pri tom naglašavan, htelisu jedni da postave neki sistem, a drugi da dignu revoluciju.

Nacrt sistema su pravili utopisti, koji su stvarali planove obudućim, navodno savršenim društvima, ali nisu. bili u stanju dau samom istorijskom procesu otkriju mehanizam za realizacijusvojih planova. Revolucionari su bili socijalisti istog kova kaoBlankis; bili su socijalisti utoliko što su verovali u pobedu pro-letarijata, a pravog neprijatelja više nisu spoznali u staroj aristo-kratiji, već u novoj građanskoj klasi, međutim, što se tiče revolu-cionarne metode pozivali su se na Babefa i Buonarotija: tj,problem osvajanja vlasti (šta treba da se postigne zaverom posve-ćenih koji treba da uspostave diktaturu, da bi se socijalni poredakstvorio nanovo iz osnova), izolovali su od istorijskog procesa,koji unutar društva dovodi do sazrevanja kako objektivnih uslovaza revoluciju, tako i do htenja i učešća masa. Blankisti su, dakle,bili skloni da glavni akcenat stave isključivo na politički momenatosvajanja vlasti, suprotno prudonistima, koji su izolovali eko-nomski momenat; blankisti su bili skloni da revoluciju smatrajukao rezultat samo subjektivnog zahvata u istorijski proces, u nekuruku kao rezultat spoljnog globalnog suprotstavljanja društvu.Suprotan stav su zauzimali brojni „reformatori", koji su smatrali

10 Marksizam u svetu 175

da socijalizam unutar društva treba da se ostvari putem nizakorekcija ili eliminisanja „loših strana" društva, kako bi gadoveli do višeg stepena savršenstva: opet su kako jedni, tako idrugi izabrali samo jedan aspekt realnosti, jer je socijalizam glo-balno suprotstavljanje, a ne samo korektura; ali suprotstavljanjeipak nastaje unutar istorijskog procesa, ono je svojstveno protiv-rečnostima kapitalističkog društva. Istoricizam i utopizam, poli-tički i ekonomski momenat, globalno suprotstavljanje i unutrašnjipreobražaj — sve su to jednostrani, izolovani, neispravni ili lažnimomenti kompleksne realnosti, koje je tek Marks sjedinio u jednuuspelu sintezu.

Od „Manifesta" naovamo on na jasan način dokazuje, da seproces socijalističke revolucije odvija zahvaljujući unutrašnjemmehanizmu koji je svojstven kapitalističkom društvu: to je plodnjegovih Protivrečnosti, pre svega, fundamentalne Protivrečnostiizmeđu proizvodnih snaga, čiji se društveni karakter sve jače nag-lašava, i poretka proizvodnih odnosa, kojima opet upravlja pri-vatistički princip dobiti. Dve godine kasnije, 1850, dodao je svojojteoriji o revoluciji jedan veoma važni, novi element, naime, dasuprotnost između proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa možeda prihvati nasilni oblik revolucionarnog prevrata samo zajednosa zaoštravanjem same suprotnosti, na osnovu naglašavanjaunutrašnje neuravnoteženosti kapitalističkog društva •— u praksi,dakle, zajedno sa ekonomskom krizom — pri tome je predstavu ojednoj političkoj krizi, koja bi proizišla iz rata, što mu je nesum-njivo lebdelo pred očima, donekle ostavio nerasvetljenu.

Velika istorijska zasluga Marksa se, dakle, nalazi u tome, štoje revolucionarni proces pronašao unutar kapitalističkog društva,kao dijalektički momenat samog kapitalističkog razvitka, neraz-dvojivo povezan s tim razvitkom i zbog toga neizbežan. Revolu-cionarni proces, kao dijalektički momenat tog kapitalističkograzvitka, kao plod permanentnih Protivrečnosti sistema, nijeizoiovani momenat, niti nepredviđena eksplozija: kada taj proces,u trenucima velike zategnutosti u socijalnim odnosima, u naročitimkriznim situacijama ili pojavama neuravnoteženosti, prima radi-kalnije i konačnije forme, onda one, kao i ovi preokreti i uništenjesocijalnih sastava, predstavljaju završnu tačku jednog dugotrajnogprocesa, koji se kontinuirano razvijao između uspona i pada, ukome. međutim, nije učestvovala samo šaka zaverenika ili nekaprosvećena avangarda, već celokupna armija proletera u koju seradnička klasa tokom borbe više ili manje svesno pretvorila.Kapitalističke protivrečnost!, klasna borba koja iz njih proizilazi,dosledna transformacija društvenih struktura, svest o ovom isto-rijskom procesu i njegovim krajnjim ciljevima, krajnje ogorčenaborba i rušenje kapitalističkog društva: to je u glavnim crtamarevolucionarni proces koji Marks opisuje, a koji se, da tako ka-žemo, svakodnevno odigrava pred našim očima, protkan trenucima

176

očiglednog mira i veoma žestokim fazama, u kojima se spajajusvakodnevna borba radnika za poboljšanje svojih životnih uslovai revolucionarna težnja za novim društvenim poretkom. Poveza-nost između svakodnevne borbe i konačnog cilja, između objek-tivnog momenta društvenih Protivrečnosti i subjektivnog momentarevolucionarnog htenja je dijalektička a ne mehanička, i na ovojprepreci, zbog teškoća da ovladaju dijalektikom ove povezanosti,pretrpele su socijalističke teorije gotovo svih epigona brodolom:ovde su pokazali nesposobnost da se radničkom pokretu dajemarksistički pravac, tj. ozbiljna i svesno revolucionarna orijenta-cija.

U jednoj od prvih perioda marksistički uticaj je bio uočljiv, unajmanju ruku, u tri osnovna pravca: u potvrđivanju potrebnepolitičke autonomije radničkog pokreta, a time jasno razgraničenjesocijalističke stranke od građansko-demokratskih stranki; upotrebi da se autonomni radnički pokret ne izolira u iščekivanjurevolucionarne krize već, naprotiv, da priprema pobednički ishod„poslednje11 krize učestvovanjem u svakodnevnoj borbi za proši-renje demokratije i za ostvarenje sopstvenih klasnih zahteva;u ubeđenju, da je revolucionarna kriza u vezi sa razvitkom kapi-talističkog društva istorijska neophodnost. Prvi od ovih stavovaznači jasno obeležavanje granica, dakle, borbu za prava radničkogpokreta u konfliktu sa građansko-demokratskim strujanjima,koju unapređuje klasni instinkt radničkih masa; drugi, nasuprottome, znači očigledan prekid sa starim blankizmom, kao i saanarhističkim bakunizmom, koji odbacuje učešće u političkojsvakodnevnoj borbi, opsednut snoviđenjem o velikom konačnomlikvidiranju građanskog društva: što bi na dan X trebalo da seostvari putem otvorene i odlučne bitke neprijateljskih klasa i tobez posrednika. Na prvim kongresima Druge internacionaledominirale su ovakve diskusije: kao simbol nesuglasica koje supratile nastojanje socijalističkih stranaka, Druga internacionalau Parizu. 1889. godine, polazila je — slično događajima tri godinekasnije u Đenovi, prilikom osnivanja Socijalističke strankeItalije — od suprotnosti dva istovremeno održana kongresa, odkojih je samo onaj sa pretežno marksističkom inspiracijom imaoorganizaciono svoj kontinuitet. U pogledu razgraničenja udesnobili su od prvog trenutka saglasni u organizacionom pogledu,tj. u vezi potrebe stvaranja jedne autonomne stranke proletarijata(u tom domenu su se u Nemačkoj već javili pobornici Lasala), alisu bili znatno manje sigurni u pogledu ideološke i političke auto-nomije, čiji je instrument trebalo da bude organizaciona samo-stalnost: koje političke ciljeve i kakvu političku akciju treba soci-jalističke partije ubuduće da prihvate? Mada su bez većih teškoćaprihvaćeni neki zahtevi, kojima su se osudili savez i političkasaradnja sa građanskim strankama, ipak nije bilo jednostavnonaći kriterije distinkcije u perspektivama — s izuzetkom poslednje,a to je, razume se, socijalizam.


Iz toga je proizišao centralni problem, koji je karakterističanza svaki istinski socijalistički pokret: na koji način utiče ovaposlednja perspektiva na svakodnevnu akciju i do koje mereodređuje njen pravac? Odgovor na ovo pitanje je — bar verbalno— lak za sve one koji ne veruju u vrednost učešća u institucijamagrađanskog društva, a klasnu borbu zamišljaju kao dve u borbeneredove postrojene armije, koje očekuju odsudni trenutak za odlu-čujuću bitku i proučavaju strateške planove: u ovom slučajuodgovor predstavlja odbijanje da se učestvuje u svakodnevnomradu unutar građanskog društva, a to je odgovor koji nije samos one strane marksizma, već i van realnosti. Za one, koji su ube-đeni u korisnost, pa čak i neophodnost ovakvog učešća, problem sepostavlja kompleksnije i može da se reši samo u smislu marksi-stičke dijalektike: tamo gde takva dijalektička sposobnost nedosta-je, a pre svega, ako se podstaknuti povoljnom konjunkturom pove-ća pritisak u pravcu neposredne akcije u političkoj i ekonomskojoblasti, rasta i opasnost od raskida između ove akcije i socijali-stičke perspektive, tj. između sadašnjosti i budućnosti. Ovde senalaze i granične linije koje su radnički pokret povukle udesno:organizaciona autonomija, organizacione barijere odvajaju ga odgrađanskih političkih formacija, međutim, ciljevi, metode,mentalitet i ideologija ovih političkih formacija prelaze u vlas-ništvo same radničke stranke, te se unutar nje, dakle, ponovorađaju motivi koje je htela da isključi. Pošto je dijalektičko mark-sističko jedinstvo razbijeno, i oba momenta' svakodnevne borbei krajnjeg cilja ponovo su izolovani, deoba unutar radničkogpokreta nastaviće se u pravcu posibilističkog, oportunističkog,reformističkog, ili kako god nazvanog krila i u pravcu ekstremi-stičkog, maksimalističkog, intranzigentnog krila: dve strane jednognesporazuma u dijalektici realnog, dve političke tendencije, sone strane istinske klasne svesti, marksističke sinteze i revolucio-narne akcije u pravom smislu.

S druge strane, praktičan pokret je neminovno morao đadeluje pod pritiskom neposrednih podstreka i nije mogao daodjedanput dođe do jedne totalne vizije istorijskog procesa,koja predstavlja veliki teoretski doprinos marksizmu. Otkako jeradnički pokret sa razvitkom kapitalističke industrije počeo daprima masovne razmere (isprva u Engleskoj, a zatim postepeno iu zapadnoevropskim zemljama), ovi neposredni podstreci ipraktični motivi postali su sve više uočljivi; međutim, nikako nesamo u jednom jedinom pravcu, jer su socijalističke stranke, ustvari, polazile od različitih socijalnih strujanja, od kojih je svakadonosila sopstvene potrebe i zahteve. U grubim crtama u istorijisocijalističkih stranki javlja se nekoliko struja, koje imaju sop-stveni istorijski kontinuitet premarksističkog porekla, a kojimasamo marksistička sinteza može dati realno jedinstvo. Tu postoji,pre svega, proleterska struja, koja se ispoljava u različitim stavo-vima: u radikalnoj pobuni siromašnih protiv celokupnog postoje-

10* 178

ćeg društvenog poretka i u stavu koji prevashodno pothranjujuekonomski ili neposredno korporativni, a manje politički motivi,koji se ograničavaju na sindikalnu borbu u vidu ekonomskihzahteva i ne zaziru ni od saveza sa političkom vlašću, ukolikotreba da se postigne korporativna korist. Pored ovih proleterskihstruja postoje i demokratski, pretežno malograđanski usmerenipravci, takođe veoma različiti: tu su demokrati koji na izvestannačin čuvaju tradiciju revolucije iz 1848. godine i slabo se prilago-đavaju praksi svakodnevne borbe, zatim posibilisti koji pristupajuradničkom pokretu jer u njemu vide masovnu bazu, a time iinstrument da bi naposletku postigli liberalno-demokratski kom-promis sa vlađajućom klasom i na taj način ostvarili političkounapređenje nižih društvenih slojeva u okviru postojećeg poretka.U zavisnosti od potreba i nastojanja svaka pojedina struja iz boga-tog i kompleksnog Marksovog učenja izdvaja onaj aspekt ili mome-nat koji joj najviše odgovara: jedna autonomiju radničke klase,druga učestvovanje u sindikalnim ili političkim svakodnevnimborbama, a opet druge postavljaju zahtev za poslednjom revoluci-jom.

Samo nastojanje za svesnim rukovodstvom, jedino uporan radna objašnjavanju kako da se iz svakodnevnih iskustava izvlačepotrebne pouke, mogu na poprištu praktične borbene akcije darealizuju dijalektičku sintezu koju je Marks postigao u teoretskojrazradi, ali je kao vođa partije nikada nije mogao eksperimentalnoisprobati. Na žalost, upravo je ova sposobnost dijalektičke sintezenedostajala vođama nemačke socijaldemokratije, kao i ostalimstrankama koje su sebe nazivale marksističkim. Ove vođe su,doduše, stalno ponavljali, daje svakodnevna borba samo pripremaza revolucionarnu krizu, koja će sama proizaći iz procesa kapita-lističkog razvitka. Međutim, ovu krizu su posmatrali kao meha-ničku činjenicu, koja je nezavisna od akcije masa, više kao prirodnuneophodnost negoli istorijsku neminovnost u Marlcsovom smislu.Ali ako je ona samo mehanička činjenica, prirodna neophodnost,nezavisna od svakodnevne akcije masa, onda se iscrpila u svojimsopstvenim svrhama, bez obzira na buduću revoluciju na koju nijemogla da utiče, i zbog toga je ostala svrha sama po sebi, zarobljenau okviru kapitalističkog društva. Nakon izmirenja formalnogdanka „budućoj" revoluciji, posibilisti i oportunisti su svoj horizontmogli mirne duše ograničiti na neposredne ciljeve. S druge strane,ni ,,intranzigentni“ revolucionari nisu sagledali ovu povezanost:za njih je revolucija bila sudbinska katastrofa spojena sa privred-nom. krizom, koju treba neminovno očekivati, a da se u međuvre-menu ne uprljaju ruke sa malim svakodnevnim potrebama; revo-lucija je bila povezana sa šemama o barikadama i ustanku starerevolucije iz 48. godine, sa momentalnim preuzimanjem vlastiputem fizičke okupacije njenih legalnih sedišta. O revoluciji, kaokontinuiranom procesu, kao stalnom proširivanju vlasti i neprekid-noj promeni u odnosima vlasti, na šta su Marks i Engels mislili,

179

pre svega, u poslednjoj deceniji svoje aktivnosti, pa i u vidu mir nogprelaska9, nema ni traga u takozvanim radikalnim ili revolucionar-nim stavovima koja su zauzimala leva krila socijalističkih stranki.Karl Kaucki, glavni urednik teoretskog organa nemačke socijal-demokratije „Die Neue Zeit“, koji je svuda smatran za teoretskogsledbenika i zvaničnog tumača marksističke misli, u stvari takođenije bio marksista: njegov marksizam je, zapravo, bio snažnoprožet evolucionističkim pozitivizmom svoga vremena, koji jezarazio čak i Engelsa u njegovim poslednjim godinama. Kasnijipolitički razvitak Kauckog je, uostalom, u celosti potvrdio da jeMarksova dijalektička sinteza o svakodnevnoj borbi i revolucionar-noj akciji za Kauckog predstavljala mehaničko suprotstavljanje;da se borba na oba fronta protiv oportunizma i ekstremizma,koja je kod Marksa izvirala iz iskonske i autonomne vizije revolu-cionarnog procesa (a kasnije kod Lenjina iz izrazitog smisla zakonkretnost), kod Kauckog se prenosila u bezdušni centrizam, višeiz nastojanja za eklektičnim pomirenjem nego iz htenja da se stvariobjasne. Erfurtski program nemačke socijaldemokratije (1891.godine), koji je, pre svega, bio delo Kauckog, odražava ovajmentalitet, iako se na prvi pogled činio veran marksističkom duhui, štaviše, naišao i na potpuno odobravanje Engelsa : tek je prakti-čno iskustvo postepeno pokazalo da, u stvari, nije postojalanikakva povezanost između „minimalnog programa" i krajnjegcilja i da je, samim tim, eklekticizam Kauckog falsifikat marksisti-čke dijalektike.10

U praksi se socijaldemokratska stranka u Nemačkoj, kaouostalom i u drugim zemljama, sve jače angažovala u borbi zaneposredne ciljeve, i to utoliko jače, ukoliko su razvoj kapitalizmai njegova unutrašnja dinamika pružali nove perspektive za pobolj-šanje životnih uslova radnih klasa, uklanjajući, zatim uzrokenajgoreg nezadovoljstva, stvorivši iluziju kontinuiranog i sigurnogprivrednog i demokratskog razvitka. Zadovoljstvo u vezi uspehapostignutih u svakodnevnoj praktičnoj oblasti i nada u još većerezultate potislo je u pozadinu odstupanje od socijalističke per-spektive, koja je izgledala sve više legendarna i udaljena od stvar-nosti svakodnevne borbe: dijalektička sinteza, koju je Markspostavio između ova dva pojma, pošto po njemu socijalističkarevolucija proizilazi iz kapitalističkog razvitka, po svemu sudeći,konačno je iščezla. Kao posledica ove situacije, u kojoj su se, kaošto je rečeno, sjedinili pokretačke snage objektivne stvarnosti,kao i slabost i nesigurnost vođa, socijalđemokratija je iz dana u danpostajala sve više obična građansko-đemokratska stranka kojaje izgubila iz vida permanentnu povezanost između demokratskei socijalističke borbe, ili je nikada nije ispravno shvatila, pa sezbog toga orijentisala na mehaničku podelu dvostruke borbe nameđusobno precizno odvojene vremenske periode. Od ostalihgrađanskih stranki razlikovala se po svom socijalnom sastavu(pretežno proleterskom) i po intenzivnoj brizi za probleme radnika;

180

ipak je ona svoj horizont i perspektive sve više ugrađivala u okvirekapitalističkog društva, a time i u rešenja koja su bila u skladu sakapitalističkim poretkom, odustavši od svakog htenja da potpunoemancipuje proletarijat od kapitalističke eksploatacije.' U izvesnomsmislu su, upravo njen proleterski karakter i brižljivo tretiranjeproblema radnika, doprineli da stranka udalji svoje aktiviste odkrupnih političkih problema i radikalnih rešenja. Međutim, poštonije uspelo odvajanje od zvanične marksističke doktrine, nastao jerascep između teorije i prakse, između proklamovanih ciljeva istvarne akcije, što je doprinelo postepenom probijanju revizionis-tičkih zamisli; one u najmanju ruku mogu sebi da pripišu zasluguda nude teoretiziranje koje je, doduše, značilo prekid sa socija-lizmom, ali i pomirenje sa svačijom svakodnevnom praksom iiskustvom.

Beleške1 Beleške jednog publiciste. Napisano krajem februara 1922. g., prvi put

objavljeno 16. aprila 1924. g. u „Pravdi11 br. 87. U: Lenjinova dela, tom 33,Berlin 1966. g., str. 195. Kakvu pažnju je Lenjin poklanjao Rozi Luksemburgdokazuje, što je u svojoj biblioteci imao mnoga dela Roze Luksemburg, od ko-jih je nedavno objavljen katalog u Moskvi (Biblioteka V. I. Lenjina u Kremlju,Moskva 1960. g.). Otprilike 12 ovih tomova se nalazilo u njegovoj radnoj sobi,samim tim spadali su u knjige koje je on držao pri ruci. Spisak sadrži i više pre-voda dela Roze Luksemburg izdatih za života Lenjina u revolucionarnoj Rusiji.

2 Karl Radek, Roza Luksemburg, Karl Libkneht, Leo Jogihes, Hamburg1921. g., str. 25. Ovo mišljenje je tada bilo opšte prošireno: prilikom objavlji-vanja nekih pisama Roze Luksemburg Meringu, komunistički časopis „DieInternationale1' pisao je o autoru daje ona „kao niko drugi posle smrti FridrihaEngelsa (obogatila) teoriju socijalizma11. („Die Internationale", VI, 1923. g.,3. str. 67).

3 Franc Merine, Istorijsko-materijalistička literatura, u „Die Neue Zeit“,XXV (1906—1907. i.), br. 41, str. 507.

4 Đerđ Lukač, Istorija i klasna svest. Studije o marksističkoj dijalektici,Berlin 1923. g., str. 56.

5 Upor. : Paul Frelih, Roza Luksemburg. Misao i delo, Frankfurt naMajni, 1967. g., str. 348. O ubistvu Roze Luksemburg upor.: Elizabet Drilc—Hanover i Hajnrih Hanover (izd.) : Ubistvo Roze Luksemburg i Karla Libk-nehta. Dokumentacija jednog političkog zločina, Frankfurt na Majni, 1967. g.Dokumentacija o procesu protiv atentatora objavljena je pod naslovom: Ubis-tvo Karla Libknehta i Roze Luksemburg. Obuhvatni prikaz celokupnog is-tražnog materijala sa iscrpnim izveštajem o sudskoj raspravi, Berlin Î920. g.

6 Teze o boljševizaciji partija komunističke internacionale, donete nazasedanju proširenog egzekutivnog komiteta (mart—april 1925. g.) i objavljeneu časopisu „La Correspondance Internationale11 V, 50, izričito afirmišu „veli-činu dela Roze Luksemburg" označivši je kao „velikog revolucionara11, ali bezustezanja nazivaju sva njena shvatanja koja su odstupala od Lenjina kao po-grešna; način mišljenja u njima je kanonski i dogmatički proglašen za jedinui univerzalnu bazu za sve komunističke partije. Zatim se u njima kaže da jekoncepcija jednog teoretičara utoliko opasnija u onim tačkama u kojima sejavlja divergencija, ukoliko je on sam bliži lenjinizmu. Konačnu osudu izrekaoje Staljin u svom pismu pod naslovom: „0 nekim pitanjima istorije boljše-vizma11 upućenom časopisu „Proleterskaja revolucija11 1931. godine (u: RozaLuksemburg, Izabrani govori i spisi — u daljem IGS — str. 136). Izraz „sifilis-

tičar partije" potiče od Rut Fišer (upor. govore A. Rozenberga i Klare Cetkinu „La Correspondance Internationale", VI, br. 35 i 36).

Kod socijaldemokrata Roza Luksemburg takođe nije imala sreće. Ustvari, bilo bi teško da se u većini slučajeva ponovljenih izdanja svega dva njenaspisa („Pitanja organizacije ruske socijaldemokratije" i „Ruska revolucija")ne vidi posmrtno vredanje, jer su ove publikacije očigledno izdate sa ciljemantikomunističke polemike i prezentirane u celosti van opštih relacija njeneteorije. Kao što čitalac iz ovih dela može da vidi, misao Roze Luksemburg ovdenije konačno i iscrpno opredeljena za delo Lenjina, niti za boljševičku revo-luciju, mada ti spisi sadrže mnoge i još uvek važeće konstatacije, koje su po-grešno prikazane kao neka vrsta konačne osude lenjinizma od strane RozeLuksemburg.

7 Socijalna reforma, Politički spisi (u daljem Pol. sp.) I, str. 54.8 „Takav je bio čovek nauke. Ali to još ni izdaleka nije sve. Nauka je za

Marksa bila istorijska, pokretna, revolucionarna snaga ... Jer Marks je,pre svega, bio revolucionar. Njegov istinski životni poziv — bio je da na ovaj ilionaj način učestvuje u rušenju kapitalističkog društva, da učestvuje u osloba-đanju savremenog proletarijata, kome je, pre svega, dao svest o uslovima eman-cipacije". F. Engels, Sahrana Karla Marksa, objavljeno u: ,,Der Sozialde-mokrat'1, br. 13, 22. 3. 1883. g., danas u: Marks—Engels, Dela, tom 19, Berlin1962. g., str. 336.

9 O razvoju teorije revolucije kod Marksa, upor. L. Baso, La pluralitâdelle vie al socialismo nel pensiero di Marx e Engels, u: Mondo Operario, br. 5,1956. g. i isti, Marxismo e democrazia, u: Problemi del socialismo, br. I, 1958 g,

10 O Kauckom postoje u apologetskom smislu neka dela sabrana i izdatapovodom njegovog 70. i 100. rođendana: Karl Kaucki — mislilac i borac.Svečano izdanje za njegov 70. rođendan, Beč 1924. g. (sa člancima od: V. Elen-bogen, A. Brauntal, H. Bauer, O. Olberg, J. Brauntal, Z. Topalovič, Z. Ronaj,

O. Jensen, F. Adler, T. Šlezinger, J. Hanak, R. Abramovič, A. Brake, M. Adler,M. Hilkvit, F. Brigel); Karl Kaucki za 70. rođendan, Berlin 1924. g. (posebnispecijalni broj časopisa „Gesellschaft" sa prilozima od : M. Adler, K. VorlënderA. Braun, Luis B. Budin, V. Černov, E. Bernštajn, F. Štampfer, P. Kampfmajer,J. Maršak, J. Polah, J. Pištiner, J. Sakasov, J. V. Keto, T. Dan, B. Nikolajevski,N. Jordania, R. Zajdel, kao i sa bibliografijom dela Kauckog); Život za soci-jalizam — uspomene na Kauckog, Hanover 1945. g. (sa prilozima od: K.Kaucki, L. Kaucki, F. Adler, F. Štampfer, S. de Volf, L. Maršak, Z. Topalovič,

R. Abramovič, B. Nikolajevski, N. Jordania, P. Olberg); zatim: H. Bril, KarlKaucki, 16. oktobar 1945. g. — 17. oktobar 1938. g., u „Zeitschrift fiir Politik",1934. g., str. 211. Sa kritičkog aspekta upor. članak Karla Korša, Materija-lističko shvatanje istorije. Rasprava sa Karlom Kauckim, Lajpcig 1929. g.,i novije publikacija: Erih Matias, Karl Kaucki i kauckizam, u: „Marxismus-studien", drugo izdanje, Tibingen 1957. g.

(Lelio Basso: ROSA LUXEMBURGS DIALEKTIK DER REVOLU-TION, Frankf. am Mein 1970.)

Prevela Gea Joanović

recenzije

184

NAUČNO-TEHNOLOŠKA REVOLUCIJA

KONDRATJEV, VI.: NAUČNO-TEHNIČESKIJ PROGRES IPROBLEMA KADROV V „TRETJEM MIRE“ (Naučno-

-tehnički progres i problem kadrova u „trećem svetu“)- — Azijai Afrika sevodnja, Moskva 1973, 8, s. 28—29.

Ma koliko se zemlje u razvoju na-prezale da modernizuju svoje privredesnabdevajući ih najnovijim sredstvi-ma za proizvodnju i usvajajući naj-savremeniju tehniku i tehnologiju,ova borba ne može imati uspeha svedok one ne budu raspolagale nacio-nalnim kadrovima koji će biti spo-sobni da usvajaju i primenjuju sveneophodne elemente naučno-tehnič-kog progresa u privredi.

Po mišljenju stručnjaka OUN, sa-mo za ostvarenje industrijskih pro-grama zemalja u razvoju Azije. Af-rike i Latinske Amerike potrebno jeda se do 1975. godine pripremi oko400.0 inženjera i naučnika, i jedanmilion tehničara. A prema proraču-nima Međunarodne organizacije radau periodu 1965—1975. godine potrebeindustrije zemalja u razvoju iznosilesu za Aziju u inženjsrsko-tehničkimi naučnim kadrovima 175.000—200.0 ljudi i u kvalifikovanim rad-nicima 650.000—800.000, a za Afriku27.000—30.000 i 222.000—240.000.

Međutim, prema podacima isteorganizacije, u 1973. godini u svimzemljama u razvoju udeo tehničarai drugih kvalifikovanih radnika uukupnom broju radne snage bio je zapet do deset puta niži od udela u in-dustrijski razvijenim zemljama. Uzemljama tropske Afrike na svakih100.0 ljudi dolazio je prosečnosamo po jedan intelektualac. Broj na-učnih radnika na 10.000 stanovnika

iznosio je u zemljama u razvoju u Azi-ji početkom 70-tih godina počev od1.0 (na Filipinima) do 0,4 (u Nepalu),tj. 20 do 30 i više puta manje nego uzapadnoevropskim zemljama.

U zemljama u razvoju u prvi planse postavlja pitanje sadržaja i odnosaizmeđu opšteobrazovne i stručne obu-ke kadrova. Izgradnja novih predu-zeća, povećanje njihovih kapaciteta,komplikovanost proizvodnog apa-rata, tehnologije i sistema upravljanja,razvitak istraživačke delatnosti i ana-lize, usvajanje naučno-tehničkih dos-tignuća i njihova primena u praksi itd.— sve to pretpostavlja porast i pro-dubljivanje kvalifikacija kadrova raz-ličitih specijalnosti. Poseban značajdobija usklađivanje uske profesije saširokim vidokrugom, sa visokim ni-voom kompetencija. Problem se sas-toji u sledećem-, onde ^de su notrebnivisokokvalifikovani radnici, ne možese izvršiti njihova zamena većim bro-jem ljudi sa niskim kvalifikacijama ilibez kvalifikacija.

Neki buržoaski istraživači i njihoviistomišljenici u nizu zemalja u razvojuizlaz iz ovoga vide u što skorijem uvo-

185

đenju u sistem obrazovanja specija-lizovane obuke na račun opšteg obra-zovanja. Neosporno, u mnogim mla-dim državama je još uvek slaba pro-fesionalno-kvalifikaciona obuka kad-rova; postoji mali broj srednjih i vi-sokih škola, mali je broj učenika i stu-denata unjima i malo njih završava oveškole a postoje i brojni nedostaci u pro-gramima njihove obuke; slabosti i ne-razvijenost grana savremene privredeograničavaju mogućnost praktičneobuke kadrova. Ali poboljšanje ovogstanja ne može se ostvariti na račun

opšteg obrazovanja. Naprotiv, radipovećanja efikasnosti obuke kadrovau uslovima naučno-tehničkog pro-gresa povećava se značaj usavršavanjanjihovog opšteg obrazovanja.

Za mnoge afro-azijske zemlje ti-pična je situacija da se pojavljuje iraste potražnja za čitavim nizomprofecija i kvalifikacija, uglavnomnaučno-tehničkog profila, koja osta-je u znatnoj meri nezadovoljena.Uporedo s ovim „vakuumom11, po-stoji relativno obilna ponuda radakaico niskokvalifikovane i nekvalifi-kovane radne snage tako delimičnoi radne snage koja poseduje tehničkuobuku, ali koja nije adaptirana no-vonastalim tipovima savremene indu-strijske proizvodnje.

U uslovima zemalja u razvoju ovostanje prati porast nezaposlenosti ko-ja zahvata i deo intelektualaca. Ko-reni ovog stanja nalaze se u još ne-iživeloj zaostalosti i jednostranostiprivrednog razvitka, početnom ka-rakteru njihove industrijalizacije, upreovlađujućoj ulozi arhaične poljo-privrede, u neravnoinernosti počet-nog procesa rasta, u ,^integrisano-sti" razvitka privrede i reprodukcijekadrova, u slabostima i nedostacimaplaniranja i prognoziranja.

Sa svim ovim karakteristikamadruštveno-ekonomskog položaja„trećeg sveta" u znatnoj meri je po-vezana i takva pojava kao što jeodliv u SAD i druge centre svetskogkapitalizma jednog dela ograničenogi sa ogromnim teškoćama formiranogkadra. Na kraju, veliku ulogu igra iimperijalistička politika „zaroblja-vanja umova", koja je postala jednaod savremenih pojava neokolonija-lizma.

186

TRZECIAK, Przemyslaw: SOCJALIZM I REWOLUCJANAUKO WO-TECHNICZNA (Socijalizam i naučno-tehničkarevolucija). — Žycie partii, Warszawa 1973, 6/253/, s. 43—45.

Uspeh naučno-tehničke revolucijeu potpunosti je moguć tek u društvukoje je sposobno da poveže revolucio-narni preobražaj sveta sa revolucio-narnim samopreobražajem društva ičoveka. Upravo socijalistički sistemomogućava korišćenje dve nove pro-izvodne snage, neostvarive za kapi-talizam:

— snagu opštedruštvenog sjedinja-vanja, opštedruštvene organizacijecelog procesa reprodukcije ljudskogživota;

— snagu koja se postepeno oslo-bađa na bazi novih međuljudskih od-nosa i proističe iz opšteg društvenograzvoja ljudskih sposobnosti i ta-lenata.

Najveća garancija uspeha naučno--tehničke revolucije u socijalizmu jepodređivanje tehničko-privrednog raz-voja humanističkoj koncepciji dru-štvenog napretka. Ona ne predviđasamo korišćenje proizvodnih snagaza značajan porast potrošnje i oslo-bođenje masa od brige za svakodnev-nu egzistenciju, nego takođe stavljasnažan akcenat na kvalitet ljudskogživota.

Veoma je važno opšte razumevanjeda u socijalizmu nije reč samo o tomeda se živi bolje, nego takođe, a mož-da i pre svega, o tome da se žividrukčije nego u kapitalizmu. U pro-tivnom bi se predstojeća etapa ma-sovne potrošnje — umesto postepe-nog otkrivanja novih društvenih i in-dividualnih potreba — zatvorila ukrug bez izlaza.

Zemlje SEV su na prelomu 60-tihi 70-tih godina završile tradicionalnoshvaćeni proces industrijalizacije. Sa-da su u prelaznom periodu ka nauč-no-tehničkoj revoluciji koja predstav-

187

Jja sredstvo za stvaranje materijal-no-tehničke baze komunizma, ostva-renja ideala socijalističkog humani-zma. Znači, industrijalizaciju trebatretirati kao pretpostavku i polaznutačku, a ne lâajnji cilj svojstven so-cijalizmu.

Ako je ranije uslov za opšti priv-redni rast bilo ograničenje potrošnjedo razmera neophodnih za reproduk-ciju radne snage, onda sada ovakvipogledi i akcije predstavljaju barijeruporasta.

Socijalizam treba da ide ka većojproduktivnosti rada na način svoj-stven sebi, svojim metodima. Pola-zna tačka naučno-tehničke revolucijeu socijalizmu mora da bude dijalek-tičko jedinstvo naučno-tehničkog,ekonomskog, društvenog i duhovno--kulturnog napretka.

Sve veća složenost društvenih iekonomskih procesa, rastuća uloganauke, uz neophodnost angažovanjasve većih sredstava za istraživanja,objektivno zahtevaju centralno odre-đivanje zadataka, isticanje glavnihpravaca razvoja i podelu sredstava.Otuda rastuća uloga Partije i državeu uslovima naučno-tehničke revolu-cije. Međutim, veća centralizacijamora se organski povezivati sa sveširom primenom demokratskih prin-cipa rukovođenja proizvodnjom iživotom društva. Neophodno je pro-dubljavanje i veća diferencijacija for-mi uticaja pojedinaca na sve proceseživota i prevazilaženje nekih pojavatradicionalno industrijskog sistemakoje dehumanizuju i ograničavaju.

Partija mora stalno obnavljati irazvijati svoje principe rada, svojeregule unutrašnjeg života, mora dabude inspirator razvoja stvaralačkeaktivnosti ljudi. Rukovodeća ulogaPartije u sve većem stepenu morada se zasniva na korišćenju nauke iotvaranja puteva za nju.

Moramo biti svesni činjenice da jedosadašnji sistem upravljanja nasta-jao u socijalizmu pretežno u uslovi-ma borbe za političku vlast, za likvi-daciju eksploatacije, za sprovođenjeindustrijalizacije — bio je, dakle, pri-lagođen konfliktnim sferama kojenam je ostavilo staro društvo i bio jedovoljan za rešavanje osnovnih pro-blema klasne borbe, zasnivao se nakorišćenju tradicionalnih administra-tivnih sredstava političke vlasti —samo što su se ona nalazila u rukamanarodnih masa.

Danas uoči naučno-tehničke revo-

lucije ova sredstava nisu dovoljna. Tre-ba više pažnje posvetiti odnosimameđu ljudima, studirati mikroklimuradnih mesta, odnose u grupama,snagu motivacije koju daje odgovara-juća informacija, efekte centraliza-cije i decentralizacije.

Jedan od najhitnijih zadataka Par-tije već danas, u prelaznom perioduka naučno-tehničkoj revoluciji je pre-vazilaženje suprotnosti koje nastajuizmeđu: nove tehnike i stare organi-zacije rada, nove tehnike i nivoakvalifikacija kolektiva, radničke kla-se i naučno-tehničke inteligencije.

Probleme međuzavisnosti naučno--tehničkog i društvenog razvoja trebarazmatrati, pre svega, sa aspekta lič-nosti čoveka. U konačnom računu,vrednosti socijalizma svode se napretpostavke materijalnog i duhov-nog razvoja ličnosti.

Prema tome, glavni ciljevi socija-lizma u prelaznom periodu ka nauč-no-tehničkoj revoluciji su: stvaranjeuslova koji omogućavaju razvijanjei korišćenje stvaralačkih sposobnostičoveka za postizanje veće produk-tivnosti rada i, drugo, obezbeđenjemogućnosti za svestran razvoj lič-nosti na bazi daljih kvalitetnih pro-mena u sadržaju i uslovima rada.

U međuvremenu, pripremanje teh-ničkih projekata ne prati uvek utvr-đivanje ekonomske efikasnosti i re-šenja usmerenih na poboljšanje ži-vota i rada u okviru preduzeća i uskali cele sredine — biosfere.

Radnička klasa će moći da realizu-je svoju vodeću ulogu kada napredaknauke i tehnike bude realizovao za-jedno sa kolektivom. To zahteva:upoznavanje radnika-novatora sa na-merama naučnika i inženjera već uperiodu rada na određenom prob-lemu; usavršavanje cirkulacije infor-macija; podizanje nivoa političko--ekonomskog znanja kolektiva; pri-menu najnovijih naučnih dostignućau upravljanju.

188

BOROWY, Michal: TECHNOLOGIA A SYSTEM WARTOSCI(Tehnologija i sistem vrednosti). — Zycie gospodarcze, Warszawa,

1973, XXVIII, 30, 29. VII s. 1, 4.Danas dolazi do brzih tehnoloških

promena, a sa njima istovremeno na-staju nove kulturne pojave. Čovekpodmiruje izvesne materijalne potre-be, ali sve veći značaj dobija — na-ročito u ekonomski razvijenim druš-tvima — podmirenje vanmaterijalnihpotreba estetskog karaktera, oboga-ćenje njegovih utisaka, korišćenje ve-likog broja informacija.

Primenjena praktično, tehnologijane utiče samo na tehniku, industriju,nego i na ,,netehničku“ okolinu. Pro-dajući na tržištu tehnički proizvod(npr. radio, televizor) za „netehnič-ku“ primenu utiče se na razvoj kul-ture, morala, razonode, formi koriš-ćenja slobodnog vremena itd.

Pripisivanje tehnologiji kulturnihvrednosti može izazvati suprotstav-ljanje, jer tehnika često ima uništa-vajući karakter, antiljudski, preti čaktotalnim uništenjem. Osim toga, teh-nika nastaje u rezultatu korišćenjaprirodnih i tehničkih nauka, a nedisciplina humanističkih nauka, ilinauka o čoveku. Međutim, tvorevinenastale u rezultatu tehnologije znat-no dublje i šire preobražavaju usloveživota ljudi i njihovu svest nego umet-nička dela.

Nauka je preobrazila čovekov pro-ces rada. Savremena dostignuća tehni-ke postala su moguća zahvaljujućisve većem prožimanju nauke i proiz-vodnje. Tehnika savremenih najraz-vijenijih grana industrije sa najvećomdinamikom rasta, nastala u labora-torijama, prodrla je u industriju kaoopredmećeno istraživanje. Na taj na-čin se prosti proces rada preobrazio unaučno-tehnički proces, što je uos-talom postalo izvor inovacija kojeobogaćuju kako ekonomski život ta-ko i sadržaj ljudskog života.

Socijalizam je društveno uređenječiji sistem vrednosti ne može da pod-vlači isključivo ekonomske vrednosti,nego su bitne takođe i kulturne, mo-ralne i društvene vrednosti. Socijali-zam od kapitalizma ne razlikuje teh-nika, organizacija i upravljanje uproizvodnji, nego motivacija druš-tveno-privredne delatnosti koja od-ređuje sistem vrednosti, pre svega,moralnih i humanističkih.

Na Zapadu naučnike uznemirava

pitanje: zašto postojeći

ekonomskiodnosi i forme upravljanja društve-no-javnim problemima ne pogodujujačanju progresivnih vrednosti? Tra-že se forme modifikacije upravljanjai uticaja na društveni razvoj radiobezbeđenja saglasnosti između sis-tema društvenih vrednosti i tehno-loških promena.

Problemi koji se javljaju usled teh-noloških promena, a odnose se, presvega, na upravljanje državno-druš-tvenim životom, nisu „tehnološki"problemi u doslovnom značenju tereči. Alco treba da poboljšamo sis-tem upravljanja i istovremeno ga uči-nimo selektivnijim u odnosu na zah-teve tehnoloških promena, uz težnjuda se očuva naš sistem vrednosti,onda, pre svega, moramo biti uve-reni u progresivni karakter tog sis-tema vrednosti koji hoćemo da za-držimo. Tako se javlja problem odgo-varajućeg uticaja tehnoloških pro-mena na sistem vrednosti. Usled pro-gresa i znanja društveni troškovi na-ših determinanti sistema vrednostise mogu menjati. Zato i tehnološkepromene mogu uzrokovati promenuhijerarhije sistema vrednosti. Među-tim, menjaju se i determinante sis-tema vrednosti usled uticaja kulture,vaspitanja, spoljnih uslova životaljudi.

Kada tehnologija uzrokuje druš-tvene promene koje vrše presiju naustaljeni sistem vrednosti, onda torađa niz društvenih napetosti, čestopolitičkog karaktera. Politički ka-rakter ovih društvenih promena uzro-kuje da trendovi dugoročnog razvojatehnološkog društva impliciraju upravcu sve većeg značaja i uticajadržave, takođe i u kapitalističkim us-lovima. To se izražava u prenošenjuna centralni nivo odlučivanja pita-nja obrazovanja, zaštite zdravlja, pi-tanja demokratije, kao i upravljanjanaukom i tehnikom.

Zapaža se da na Zapadu naukusada napadaju sa dva fronta:

189

1. politički faktori — koji krozodgovarajuću proceduru raspodeledotacija i predviđenu redukciju sred-stava za nauku nameravaju da ogra-niče autonomiju rukovodilaca nauč-nih timova;

2. društvo — u formi bunta protivnauke i tehnike, što se izražava u do-sta širokoj kritici nauke s obziromna mogućnost njene primene u anti-

humanitarne ciljeve i da iskorišćenau rukama nekih političkih sistemapostaje oruđe represije.

Političari stavljaju prigovor nauciđa ne daje odgovore na mnoge go-ruće društvene probleme, a neki jojprebacuju da se od nje u društvenojproblematici ne mogu očekivati ni-kakvi pravilni odgovori.

SUPJAN, V. B.: PROFESSIONALJNO-KVALIFIKACION-NAJA STRUKTURA RABOČEJ SILI V USLOVIJAH NTR(Stručno-kvalifikaciona struktura radne snage u uslovima naučno--tehničke revolucije). — SŠA — Ekonomika, Politika, Ideologija.Moskva, 1973, 9, s. 51—55.

U toku poslednje dve-tri dece-nije u SAD je došlo do dubokihpreobražaja ne samo u tehničkoj ba-zi proizvodnje već i u njenom subjek-tivnom faktoru — radnoj snazi. Pos-toje krupna pomeranja u strukturipojedinih grana i u društvenoj po-deli rada. Menja se i stručno-kva-lifikaciona struktura zaposlenih lica,karakter i sadržina rada.

Uticaj naučno-tehničke revolucijena nivo zaposlenosti u pojedinim gra-nama privrede, na kvantitativnu ikvalitativnu strukturu radne snage,protivrečnog je karaktera. S jednestrane, smanjuje se zaposlenost unizu grana, izbacuju se iz procesareprodukcije neke grupe radnika saniskim kvalifikacijama. S druge stra-ne, naucno-tehnicka revolucija sti-muliše razvitak novih, progresivnihprivrednih grana, izaziva potrebu zavisokokvalifikovanim kadrovima.

Međutim, treba imati u vidu dapored tehničkih postoji i niz drugihfaktora, koji vrše znatan uticaj nakarakter zaposlenja, nivo pripreme ikvalifikacija. To su ekonomski, de-mografski i drugi faktori.

Savremeni državno-monopolistič-ki kapitalizam SAD prinuđen je daintenzivno primenjuje dostignuća na-učno-tehničke revolucije. Ako su, naprimer, 1955. godine SAD na auto-matizaciju utrošile oko 11% od ukup-nih kapitalnih investicija, u 1963.godini ovaj procenat je porastao na19%, a 1972. godine na 26%.

Zavisnost između produktivnostirađa i nivoa kvalifikacija je jedan od

oblika ispoljavanja naučno-tehničkerevolucije, ali ne glavni. Ona takođeutiče na podelu rada i sadržinu oveili one profesije.

U statistici SAD zaposlena lica sedele na četiri krupne grupe: na ,,be-le kragne", kojima pripadaju inte-lektuani radnici, na „plave kragne",gde spadaju proizvodni radnici; po-sebne grupe sačinjavaju radnici za-posleni u sferi usluga i poljoprivredniradnici. Za ceo posleratni periodSAD karakterističan je relativni i ap-solutni porast udela broja zaposle-nih u grupi „bele kragne", koji jeiznosio: u 1950. 37,5 %, u 1960.43,1 %. i u 1970. 48,3 %, a takođe ibrzi porast broja zaposlenih u usluž-nim delatnostima. U prerađivačkojindustriji, kao i u celoj privredi SAD,došlo je do porasta broja neproiz-vodnih radnika. Ako je u 1955. go-dini udeo proizvodnih radnika izno-sio 79,1 %. a neproizvodnih 20,9%,to su u 1970. godini ovi procenti iz-nosili 72,1 i 27,9. I u drugim granamapostojale su slične tendencije. Naprimer, u hemijskoj industriji udeoproizvodnih radnika za navedenegodine iznosio ie 67, odnosno 57 %,a neproizvodnih radnika 33, odno-sno 43 %.

Američki ekonomista E. K!ag tvr-di da u rezultatu naučno-tehničkogprogresa do najvećeg smanjenja za-poslenosti dolazi kod grupe sa naj-nižim kvalifikacijama.

1

190

Da li naučno-tehnička revolucijau sadašnjoj fazi razvitka zahteva ve-ći nivo stručnosti proizvodnih rad-nika? U američkoj ekonomskoj lite-raturi do sada ne postoji jedinstve-no mišljenje o ovom pitanju. U ve-ćini slučajeva podvlači se da automa-tizacija povećava zahteve u odnosuna proizvodne radnike i prouzrokujeporast udela kvalifikovanih radnikau ukupnom broju zaposlenih. Me-đutim, kod proučavanja uticaja au-tomatizacije na pojedine grupe kva-lifikovanih radnika mogu se videti isuprotne tendencije.

Povećana automatizacija u proiz-vodnim procesima uzrokuje pojavudve osnovne grupe proizvodnih rad-nika: grupu operatora i grupu eks-ploatatora. Na osnovu postojećihpodataka mnogi američki naučnicidošli su do zaključka da rana fazaautomatizacije proizvodnje i primeneautomatskih konvejera ne zahtevabitno povećanje nivoa kvalifikacija

radnika-operatora. Štaviše, u ovojfazi ponekad dolazi i do smanjenjapotreba za postojećim nivoom kva-lifikacija. Pri tome se izražava miš-ljenje da će u budućnosti, u fazi pot-pune automatizacije proizvodnje,zahtevi u odnosu na nivo kvalifika-cija operatora znatno porasti.

Uticaj automatizacije proizvodnjena nivo kvalifikacija radnika-eks-ploatatora svi naučnici ocenjuju pod-jednako: nivo kvalifikacija i udeoove kategorije radnika se povećavakod onih koji su zaposleni na eks-ploataciji i remontu mašina, ali daisto tako postoji i suprotna tenden-cija.

Postoje takođe bitne krupne pro-mene u profesijama zaposlenih in-telektualnih radnika. Automatizacija,naročito automatizovani sistem up-ravljanja, izaziva potrebe za princi-pijelno novim profesijama koje zah-tevaju visoke kvalifikacije i visokiopšteobrazovni nivo.

TREĆI SVET

MARTIŠIN, O. V.: SOCIALIZM I NACIONALIZM VAFRIKE (Socijalizam i nacionalizam u Africi). — Glavnajaredakcija vostočnoj literaturi izdateljstva Nauka, Moskva 1972,(Knjiga, str. 406)

Autor knjige postavio je sebi te-žak zadatak: da analizira istorijatpojave i evoluciju ideologije nacio-nainoosiobodilačkog pokreta u Af-rici; da okarakteriše osnovne pravcepolitičke misli na kontinentu; da ob-jasni odnos vodećih afričkih ideologaprema takvim pitanjima kao što sunaučni socijalizam, klase i klasnaborba, religija, država, partija, demo-kratija; da odredi mesto i ulogu raz-nih ideoloških pravaca u društvenomživotu kontinenta.

Centralni problem nacionalno-oslobodilačkog pokreta u Africi da-nas je pitanje perspektiva društveno--ekonomskog i političkog razvitkamladih država — pitanje izbora putaizmeđu kapitalizma i socijalizma.Karakteristika epohe je jasna i oči-gledna, tj. ogromna većina nacional-nih lidera proglašava socijalizam kaocilj svoje politike. U svojim pred-

stavama oni socijalizam povezuju sauspostavljanjem socijalne pravde nabazi klasne borbe i sa izborom efi-kasnih metoda za ostvarenje privred-nog i kulturnog progresa.

Veći deo afričkih ideologa i poli-tičara izjašnjava se za socijalizam,ali su njihove predstave o socijalizmurazličite, Martišin u svojoj knjizi da-je klasifikaciju osnovnih pravaca af-ričke društvene misli. ,,U glavnomtoku nacionalnooslobodilačkog pok-reta — piše on — postoje tri struje:sitnoburžoaski utopijski socijalizam,buržoaski nacional-reformizam i ide-ologija nacionalne demokratije." Kla-sifikacija ideoloških struja odgovarapodeli zemalja Afrike na tri katego-rije: zemlje sa socijalističkom orijen-tacijom, zemlje koje su stale na putkapitalizma i zemlje čije najbliže per-

191

spektive razvitka još nisu konačnoodređene.

Autor detaljno analizira osnovnecrte i karakteristike svakog pravca.Sitnoburžoasld socijalizam, premaautoru, veoma je širok pojam kojiobjedinjuje različite struje političkemisli, u kojima se prepliće idealiza-cija patrijarhalnih ostataka sa ele-mentima buržoaskog reformizma inekim demokratskim tendencijama.Za buržoasko-reformističku struju uAfrici karakteristično je da ona soci-jalizam sa socijalnom pravdom pove-zuje pretežno sa ekonomskim pro-gresom i državnom intervencijom.Nacionalna demokratija u svojoj ide-ologiji negira privatnu kapitalističkusvojinu, do izvesnog stepena prizna-je postojanje klasne borbe, protivi sepoistovećenju socijalizma sa konzer-viranim primitivnim zastarelim druš-tvenim odnosima, prihvata socija-lizam kao cilj koji se može poste-peno ostvariti. Autor pri tom sma-tra da se može staviti znak jednakostiizmeđu nacionalne i revolucionarnedemokratije u Africi.

Afrički marksisti podvlače da se ustruji nacionalne demokratije vodiborba oko raznih pravaca društve-

nog razvitka. U njoj postoji tenden-cija sitnoburžoaskog karaktera kojadolazi do izražaja u zahtevima zauspostavljanje „nacionalnog11 soci-jalizma. Pojava i razvitak ove ten-dencije tesno su povezani sa razvit-kom birokratske buržoazije i auto-ritamo-birokratskog sistema uprav-ljanja. Na ideološkom planu ovo kri-lo nacionalne demokratije približavase buržoasko-reformističkom pravcu„socijalizma nacionalnog tipa11.

S druge strane, u okviru nacional-ne demokratije razvija se i učvršćujerevolucionarno krilo — revolucionar-na demokratija — koje odražavainterese poluproleterskih i proleter-skih društvenih snaga i koje je nak-lonjeno marksizmu i saradnji sa rad-ničkim pokretom. U ideologiji ovihsnaga može se videti specifično pre-plitanje elemenata nacionalnih i so-cijalističkih predstava, pri čemu sepovećava udeo i uloga poslednjih.

Nesumnjivo su interesantni odeljciknjige koji su posvećeni ideološkimaspektima klasne borbe na Afričkomkontinentu, analizi koncepcija o de-mokratiji i ulozi države u društve-nom životu.

{Azija i Afrika sevodnja, Moskva,1973, 6, s. 60.)

SUMBATJAN, J.: GOSUDARSTVO SOCIALISTICESKOJORIENTACII: SUŠNOST, ZADAČ1 1 FUNKCII (Država

socijalističke orijentacije: suština, zadaci i funkcije). — Azija iAfrika sevodnja, Moskva 1973, 8, s. 24—27.

U izgradnji novog života mlade dr-žave nailaze na velike teškoće kojesu povezane sa opštim niskim ste-penom razvijenosti proizvodnih sna-ga, slabom klasnom diferencijacijomdruštva, postojanjem reakcionarnih ikonzervativnih snaga u zemlji. Veli-ku opasnost za zemlje socijalističkeorijentacije predstavlja imperijalizami njegova politika neokolonijalizma.U tim uslovima uspešan razvitak ze-malja Azije i Afrike na nekapitalis-tičkom putu u mnogome zavisi odborbene sposobnosti i efikasnosti poli-tičkog sistema i, pre svega, od državekoja treba da bude sposobna da bra-ni tekovine revolucije, guši otporunutrašnjih i spoljnih reakcionarnih

snaga, organizuje i usmerava stva-ralačku aktivnost narodnih masa zaostvarenje demokratskih preobra-žaja.

U vezi s tim postavlja se niz pi-tanja. Šta je to država socijalističkeorijentacije? Razmatranje suštine idruštvenog karaktera države soci-jalističke orijentacije pretpostavlja,pre svega, prethodnu analizu njeneklasne strukture koja je veoma dina-mična i protivurečna, kao i samproces nekapitalističkog razvitka.Imajući to u vidu, ne može se tvr-diti da vlast pripada bilo kojoj odre-đenoj klasi ili socijalnoj grupi. Moguse dati sarno neke opšte konstatacije— da određena država, kao i druš-

192

tveni sistem ima prelazni karakter,određene karakteristike međuklas-nog sporazuma, koalicije različitihdruštvenih snaga.

Društveno-politički oslonac revo-lucionarne demokratije u zemljamasocijalističke orijentacije je, pre svega,seljaštvo koje učestvuje sa 70 do 90%u ukupnom stanovništvu. Seljaštvo utim zemljama ne može se posmatratikao jedinstvena, monolitna snagazbog složenog specifičnog društve-nog raslojavanja sela. Osnovnu masuove klase sačinjavaju seljaci sa malozemlje i bezemljaši, a u nekim zem-ljama poljoprivredni radnici, tj. rad-no seljaštvo. Upravo je ova grupaseljaštva odigrala važnu ulogu kodizbora nekapitalističkog puta raz-vitka.

Sto se tiče sitne buržoazije gradai sela, pokazalo je iskustvo nekapi-talističkog razvitka u nizu zemaljaAzije i Afrike da u uslovima pravilnepolitike predstavnika revolucionarnedemokratije ona podržava socijalis-tičku orijentaciju i doprinosi reali-zaciji opštedemokratskog programadruštvenih i ekonomskih preobraža-ja koje vrši država. Međutim, trebaimati u vidu da u uslovima kadavlast ne pripada radničkoj klasi većpredstavnicima revolucionarne de-mokratije, koja predstavlja širokidijapazon raznorodnih klasnih idruštvenih slojeva, pritisak sitno-buržoaske stihije dovodi do određe-ne nestabilnosti političke nadgrad-nje zemalja socijalističke orijentacije.

Posebno mesto u klasnoj struk-turi ovih zemalja zauzima radničkaklasa koja se tek formira. Radnič-koj klasi pripašće uloga avangardeu odlučujućoj fazi socijalističkih preo-bražaja i nijedna druga klasa je nemože zameniti u tom istorijskomprocesu.

Promene u klasnoj osnovi državesocijalističke orijentacije vrše se uuslovima oštre klasne borbe. Ovdedemokratske snage vrše političku izo-laciju desnih snaga — krupne bur-žoazije, feudalaca, reakcionarnih ofi-cira, i stvaraju široki front sastavljenod radničke klase, seljaštva, sitne bur-žoazije grada i sela, i inteligencije.Posebno mesto u stvaranju takvogfronta, kada radnička klasa nije jošformirana i nije dovoljno organizo-vana, zauzima inteligencija. Njenabrojnost je relativno mala, ali ona

igra važnu ulogu u političkom životu.Upravo iz redova progresivne inteli-gencije (civilne i vojne) formirano jejezgro rukovodilaca revolucionarnedemokratije.

Analiza klasne strukture zemaljakoje idu nekapitalističkim putem raz-vitka omogućuje nam da dublje shva-timo karakter države socijalističkeorijentacije, koja je po svom sadržajunacionalno-demokratska. Država soci-jalističke orijentacije može da postanejedan od oblika prelaza u socijalistič-ku državu.

Glavni zadatak zemalja nekapita-lističkog puta razvitka u savremenimuslovima jeste da ostvare opštede-mokratski program, tj. da dalje raz-viju antiimperijalističku, antifeudalnu,antikapitalističku borbu radi stvara-nja materijalnih i moralnih predus-lova za budući prelazak u socijalizam.

Polazeći od ovog glavnog zadatka,državi socijalističke orijentacije pos-tavljaju se konkretni ciljevi u ekonom-skoj, društveno-političkoj i ideološkojoblasti.

U ekonomici: stvaranje, učvršćenjei razvitak državnog sektora; potiski-vanje stranog kapitala i ograničavanjeprivatnokapitalističkog sektora; spro-vođenje agrarne reforme u korist rad-nog seljaštva i kooperiranje poljopriv-rede; povećanje tempa razvitka pro-izvodnih snaga grada i sela na bazistvaranja i razvitka nacionalne indus-trije i planskog vođenja privrede; po-većanje materijalnog blagostanja rad-nih ljudi.

U društveno-političkoj oblasti: os-novni cilj je učvršćenje i odbrana na-cionalne nezavisnosti od imperijaliz-ma, neokolonijalizma i unutrašnjereakcije; demokratizacija društvenogi državnog uređenja; stvaranje jedin-stvenog nacionalno-demokratskogfronta, revolucionarno-demokratskihpartija i nacionalnih oružanih snaga;ostvarenje samostalne miroljubivespoljne politike; svestrano učvršćenjeprijateljstva i odnosa sa socijalistič-kim zemljama, pre svega, sa Sovjet-skim Savezom.

Na ideološkom polju glavni zada-tak je: prevazilaženje ideologija bur-žoaskog nacionalizma i ,,levog“ avan-turizma; postepeno prelaženje na po-zicije naučnog socijalizma i proleter-

11 Marksizam a svetu 193

skog internacionalizma; sprovođenjekulturne revolucije; razvijanje novogodnosa prema radu.

U skladu sa navedenim zadacima,država socijalističke orijentacije vršiniz funkcija na unutrašnjem i spolj-nom planu. Jedna od najvažnijih funk-cija na unutrašnjem planu jeste zaš-tita društvenog i državnog uređenja.

Veliku ulogu u političkom životudržava socijalističke orijentacije igrajurevolucionarno-demokratske partije.

Za uspešnu realizaciju funkcije zaš-tite društvenog i državnog uređenjau uslovima nekapitalističkog razvitkaod velikog značaja je aparat direktneprinude: armija, policija i sudstvo.Međutim, treba imati u vidu da se unekim zemljama socijalističke orijen-tacije vrši konfrontacija između snagaprogresa i reakcije unutar armija.

Važno je istaći da nije moguća stvar-na socijalistička orijentacija mladedržave u uslovima postojanja njenogidejno-političkog prtljaga: elemenataantikomunizrna, antisovjetizma, des-noreakcionarnih i levoavanturističkihtendencija.

11 Marksizam a svetu 194

TEORIJSKA SUČELJAVANJA

KRASIN, J. A.: MARKUZIANSTVO V TUPIKE PROTTVO-REČIJ (Markuzijanstvo u ćorsokaku Protivrečnosti). — Voprosy

filosofii, Moskva 1973, 6, s. 143—150.

Markuze postaje poznat posle ob-javljivanja svoje knjige Jednodimen-zionalni čovek, koja se javlja u vremerazvoja tzv. pokreta nove levice. Ipak,njegova popularnost uskoro počinjeda opada — naime, praksa društve-nog razvitka opovrgavala je jednu zadrugom teze markuzijanstva. Tomeje doprinela i marksistička naučnakritika njegovih pogleda. Predstavlja-jući ideologiju sitnoburžoaskog radi-kalizma, suprotstavljenu marksizmu-lenjinizmu, markuzijanstvo je i u teo-riji i u praksi pokazalo svoju nespo-sobnost da osmisli zakonomernostisavremenog svetskog revolucionar-nog procesa, da nade i mobiliše realnedruštvene snage koje bi mogle da sesuprotstave državnomonopolističkomkapitalizmu.

Jedan od osnovnih stavova marku-zijanske koncepcije je stav o evolucio-nim promenama kapitalizma, kao za-štitne reakcijo na pretnju socijalističkerevolucije. To je sasvim u redu. Poddirektnim delovanjem korenita izme-ne odnosa svetskih snaga u korist so-cijalizma, razvoja radničkog i nacio-nalnooslobodilačkog pokreta, kapi-talizam je pedesetih i šezdesetih godi-na bio prinuđen da se prilagođava no-voj situaciji. Ali, verno uočivši jednustranu procesa — prilagođavajućievoluciju kapitalizma — Markuze nijeuspeo da vidi i oceni njegovu drugubitnu stranu — porast snaga i moguć-nosti međunarodne radničke klase,svetskog socijalizma, celokupnog anti-imperijalističkog pokreta. Konfor-mističke tendencije koje stvara „po-trošački kapitalizam'4 Markuze jeshvatio kao „integraciju" radničkeklase u kapitalistički sistem.

U novoj knjizi Kontrarevolucija ipobuna kapitalizam je predstavljenkao neodoljiva snaga koja fatalno vu-če društvo ka fašizmu. Čime objasnitibezizlazni pesimizam markuzijansketeorije, njena nemoć pred tobožnjomsvemoći kontrarevolucije? Pre svegatime što markuzijnstvo briše iz is-torijskog razvoja glavne revolucio-

narne snage: radničku klasu, realnisocijalizam. Po rečima Markuzea, rad-nička klasa ne može da igra svojuulogu u borbi za socijalizam na os-novu „porasta proleterske klasnesvesti", već na osnovu rezultata ten-dencija koje „modifikuju prvobitnipojam klase". Suština ove modifika-cije je u sjedinjavanju radničke klasesa svim društvenim slojevima i gru-pama koji su u opoziciji kapitalizmu.Ova „nova levica" izlazi iz srednjihklasa i ne oslanja se na radničku kla-su, već na univerzitete i geto, koji na-vodno predstavljaju „prvu realnupretnju sistemu iznutra". Konačan re-zultat ideologa sitnoburžoaskog ra-dikalizma nije utešan. Reakcija svudapribegava nasilju. „Naprotiv, revo-lucionarna snaga, koja je pozvana da

195

učini kraj nasilju, danas ne postoji".Bez obzira šo su objektivni uslovi zasocijalističku revoluciju potpuno sa-zreli, nju nema ko da izvede: „Nanajvišem stadijumu kapitalizma naj-nužnija revolucija je i najmanje vero-vatna".

Tvrdeći da se zbog dobrih životnihuslova radnička klasa integrisala usistem, Markuze ne vidi da je ovo po-većanje životnog standarda radnikaosvojeno upornom borbom trudbe-nika i da je postalo moguće kao indi-rektan rezultat gigantskih dostignućasocijalizma. Naravno, razvoj radnič-kog pokreta ne ide pravolinijski, unjemu postoje Protivrečnosti, teško-će, problemi rasta. Ideolozi sitnobur-žoaskog radikalizma špekulišu ovim.Zaključak da je radnička klasa na-vodno izgubila revolucionarnost, Mar-kuze pokušava da opravda pre svegana iskustvu SAD, gde monopolističkikapital poseduje najmoćnije polugekojima se suprotstavlja razvoju revo-lucionarne svesti trudbenika, a rad-nički pokret se nalazi pod snažnimuticajem reformističkih sindikata. Re-akcionarne profašističke tendencijeu kapitalističkim zemljama u stvarinailaze na otpor radničke klase i de-mokratskih snaga. Danas je imperija-lističkoj reakciji u tim zemljama mno-go teže da izvrši prevrat od demokra-tije ka fašizmu nego 30-tih godina.

Markuze je 1968. godine izjavio dasu zakoni socijalne revolucije, kojeje ustanovio marksizam, neprimen-ljivi u današnjim uslovima, i zato jenužna principijelno nova koncepcija.U novoj knjizi on konstatuje da seradi o ..najradikalnijoj od svih revo-lucija poznatih istoriji", o „prvoj is-tinski svetsko-istorijskoj revoluciji".U ovoj tezi se ne krije samo pokušajda se zataška značaj oktobarske re-volucije, već i pokušaj da se marksis-tičko-lenjinistička teorija revolucijezameni potpuno drukčijom koncepci-jom, koja navodno odgovara savre-menim uslovima. Dok su ranije revo-lucije, kaže Markuze, imale kao os-novni cilj „borbu za državnu vlast",sada taj cilj kao da gubi smisao, poštose vladavina monopolističkog kapi-tala ne oslanja toliko na poluge vlasti,koliko na potrošački način života,trudbenika. Zato je cilj markuzijanskerevolucije da se izvrši prevrat u po-trebama i stremljenjima masa, u nji-hovoj svesti i osećajnosti. Opredelju-

jući se za puteve dostizanja tog cilja,Markuze ne apeluje na klase, već naindividuuma. „Ne može biti radikal-nog socijalnog prevrata bez radikalneizmene individualnih agenata togprevrata". Prvo izmeniti svest ljudi,zatim ostvariti društveni preobražaj— to je teza predmarksovskog soci-jalizma. Tim naivnim predstavamaMarks je suprotstavio stav da se ,,po-dudaranje izmena okolnosti i ljudskedelatnosti može razmatrati i biti ra-cionalno shvaćeno samo kao revolu-cionarna praksa". Markuzijanstvopovezuje društvenu revoluciju sa ide-jom slobode, koja se suprotstavljaobjektivnoj stvarnosti i koreni se u„životnim instinktima" ljudi. Mar-kuzijanska teorija ne traži uzrokedruštvene revolucije u realnoj isoriji,već u ljudskoj prirodi. Umesto da vidicilj revolucije u preobražaju načinaproizvodnje, u rešenju materijalnih,ekonomskih problema trudbenika,Markuze poziva na „kulturnu revo-luciju", „udara na korene kapitalizmau samim individuumima".

Najvažnije pitanje teorije revolucijeje — pitanje o putevima i sredstvimaostvarenja revolucionarnih preobra-žaja. Marksističko-lenjinistička teori-ja razmatra kao odlučnu etapu socija-lističke revolucije osvajanje vlasti odstrane radničke klase. Markuze, pak,za oruđe revolucionarnog preobra-žaja proglašava umetnost, koja je ipozvana da izvrši koreniti prevrat uljudskoj osećajnosti. Umetnost imasposobnost da ide izvan realnosti i ta-ko on „otkriva postojeću stvarnostiz druge dimenzije, dimenzije mo-gućnog oslobođenja". Naravno, umet-nost može da nosi u sebi i maštanjeo budućem. Ali to maštanje može po-zitivno delovati na dinamiku razvojarevolucionarnog pokreta samo u slu-čaju ako odražava realne tendencijesame stvarnosti, potencijalne moguć-nosti naprednih društvenih snaga.Ipak, apsolutno je nejasno na koji na-čin „bunt individuuma" može dadovede do društvene revolucije.

Markuze kategorički poriče mark-sističko-lenjinističko učenje o partijiradničke klase. Po njemu, lenjinskapartija je mogla biti avangarda klasesamo dok su radnici neposredno ose-ćali bedu i ugnjetavanje. U potrazi zaarltenativom partije ideolog sitno-

196

buržoaskog radikalizma pribegavaeklektičnoj smesi desno-oportunis-tičke teorije spontanosti i anarhistič-kih predstava o automatskom krahukapitalizma. „Tehnička i ekonomskaintegracija sistema je tako čvrsta, danjeno raskidanje u bilo kojoj ključnojtački može Iako da dovede do ozbilj-ne disfunkcije celine11. U tim uslovimamoguće je spontano uspostavljanje„radničke kontrole nad pojedinim fa-brikama ili grupama fabrika, koje bipredstavljale ,,gnezda“ postkapita-lističkih (socijalističkih) ćelija u jošuvek kapitalističkom

društvu (sličnogradskim centrima buržoaske vlastiu feudalnom društvu)11. Takav razvojmože dovesti do rađanja „sovjeta11

— organizacije samoopredeljenja isamoupravljanja, organa direktnedemokratije masa. Ali, protivno sops-tvenim stavovima, Markuze kaže da„samooslobođenje11 i „samovaspita-tanje11 „pretpostavljaju vaspitanje oddrugih11, da je „političko vaspitanjenezamislivo bez rukovodstva11 čija jefunkcija ,,da prevede spontani pro-test u organizovano delovanje11.Krug se zatvorio, ponovo je izniklopitanje o tome ko su ti „drugi11 kojivaspitavaju masu i politički rukovodenjenom delatnošću. Pokušavajući daizađe iz zatvorenog kruga, Markuzese obraća „grupama manjine11 —predstavnicima „nove levice", radi-kalnoj inteligenciji i studentima. Radise o tzv. koncepciji „dugačkog maršakroz institucije11. Smisao je strategijeda se, radeći u sistemu kapitalističkihustanova — radi protiv njih, čuvasvest i kritičko mišljenje. Sledeća eta-pa strategije je — stvaranje „kontra-institucija11: nezavisnih škola, slobod-nih univerziteta, koji mogu da kon-kurišu oficijelnom sistemu vaspitanja.Ali upravo je praksa pokreta „novelevice11 pokazala neosnovanost anar-hističke teorije, po kojoj se snagamastudenata mogu probiti lokalne ,,bre-še u strukturi vlasti11 izvan masovnogpokreta radničke klase. U teoretskimstavovima Markuzea odrazilo se is-kustvo delatnosti „nove levice11, ukojoj se ispoljava radikalizam sitno-buržoaskih slojeva, opozicionih sa-vremenom kapitalizmu. U njegovojkoncepciji prisutan je mehaničkipristup protivrečnostima savremenogdruštvenog razvitka. Ove se takoumrtvljavaju, iščezava perspektivanjihovog razvoja i razrešenja. Dok seradi o kritici, Markuze može da dâdovoljno živu, mada često jednostra-nu, karakteristiku negativnih crta ka-pitalizma. Ali pozitivnog programaborbe protiv sistema državno-mono-

l l ' 197

polističke vlasti u markuzijanslcoj teo- riji, u suštini, nema.

STANCEV, Evgenij^ NEOTROCKIZM — PERMANENTNONA STORONE REAKCIi (Neotrockizam — permanentno nastrani reakcije).—Informacionnij bjuleten, Sofija 1973, 5, s.70—106.

Produbljivanje suprotnosti u ka-pitalističkom društvu primorava nesamo proletarijat već i brojne nepro-leterske mase grada i sela da uzimajuveće ili manje učešće u borbi protivimperijalističke stvarnosti. Upravoneproleterske mase koje se teško pod-vrgavaju organizovanju i ne mogu dabudu u celini obuhvaćene komunis-tičkom partijom, naročito lako pri-hvataju levoradikalne parole i pribe-gavaju ultralevim akcijama. Trockistiili, tačnije, neotrockisti koriste ovu,u osnovi sitnoburžoasku masu za ši-renje i razvijanje svojih antikomunis-tičkih ideja. Sitnoburžoaska stihija,nestabilna u političkom i nepriprem-ijena u teorijskom pogledu, posedujeznatne potencijalne mogućnosti i ve-like težnje ka akciji. Eto zbog čegaparole neotrockista o „svetskoj revo-luciji11 koje sadrže obećanja u oblastipolitičkih, ekonomskih i socijalnihblagodeti lako nalaze pristalice.

Borba komunističkih partija protivneotrockizma treba da se vodi u dvapravca. Prvo, to treba da bude planskimiran, faktičan i delikatan svakodnev-ni rad na vaspitanju novih masa kojese iz sitnoburžoasldh sredina ulivaju uredove radničke klase. Drugo, borbaprotiv „levog11 oportunizma mora biti

198

nepoštedna. Ne može se uspešno bo-riti protiv glavnog protivnika — des-nog oportunizma, ako se ne vodi bor-ba protiv ,,Ievog“ oportunizma, i ob-ratno. Kako u praktičnim akcijamatako i u teorijskim argumentacijamai ,,levi“ i desni oportunisti imaju mno-go zajedničkog, bez obzira na razlikeu nazivima i frazeologiji.

Trocki je svoju teoriju o „perma-nentnoj revoluciji11 stvorio još 1905/1906. godine. Ova eklektička doktri-na zastupala je stav da se u razvitkurevolucije mogu preskakati opštede-mokratske faze. Trocki je isključivaomogućnost pobede revolucije u jednojzemlji i nasilan put smatrao jedinimmogućim putem borbe za socijalizam.

Već niz godina teorijske razrade ipraktične akcije pristalica Trockogneprestano se ulivaju u arsenal bur-žoazije u vidu oružane borbe protivkomunizma. Počev od prvih danaoktobarske revolucije u Rusiji, u mla-doj socijalističkoj državi, u svim fa-zama borbe između socijalizma i im-perijalizma, između buržoazije i pro-letarijata, trockizam je stajao na stra-ni snaga kontrarevolucije. Jedna odnjegovih karakteristika kako u proš-losti tako i danas je njegov antisov-jetski pravac.

Odbačene od međunarodnog rad-ničkog i komunističkog pokreta kaoštetne po stvar revolucije, postavkeTrockog pretrpele su izmene i dopuneu zavisnosti od nove faze. Neki savre-meni lideri trockističkih grupa čaktvrde da nemaju ničeg zajedničkog sa

učenjem Trockog. Razumljivo, u ve-ćini slučajeva to se odnosi sarno naspoljnu stranu. Najnovije lakiranje,koje prikriva stare ideje i taktiku, nemože nikoga prevariti.

Kada je 1938. godine 13 trockistaosnovalo Četvrtu internacionalu, nji-hove ambicije i planovi prostirali suse dosta daleko. Sada je ona razbijenana četiri štaba, a svaki od njih preten-duje na prvenstvo i liderstvo. U suš-tini, Internacionala se sastoji od ma-njih ili većih grupacija koje po svojimrazmerama i kvalitetima ne mogu pre-vazići okvire specifičnih političkihsekti. Međutim, bez obzira na među-sobnu žestoku borbu za vodeće pozi-cije, sve se one u krajnjoj liniji ujedi-njuju za ostvarenje opšteg cilja — zaborbu protiv komunističkih partijau svojim zemljama.

Teško se u svetu može naći čovekkoji bi tačno znao koliko trockističkih„revolucionarnih11, „marksističkih11

i „socijalističkih11 grupa, grupica, po-kreta i kružoka ima u određenom mo-mentu u svetu. Međutim, delatnostnekoliko njih zaslužuje posebnu paž-nju.

U Zapadnoj Evropi interesantna jedelatnost trockističke „Komunističkelige11 Franka i Krivina. Ona je formi-rana od starih pristalica Trockog, kaoi od izvesnog broja njihovih mladihsledbenika. Glavna grupacija kojakonkuriše Ligi Krivina u Francuskojje trockistička organizacija LambertaRusela sa filijalom AŽS (Savez mla-dih za socijalizam) koja je osnovana:/l-tih godina. Posebnu štetu jedinstvuradničkog i komunističkog pokretau Francuskoj nanosi aktivna delat-nost lambertista medu omladinom.

Predstavnici trockizma u ZapadnojEvropi dosta uspešno citiraju Marksai Lenjina, tumačeći njihove misli pro-izvoljno. Jedna od osnovnih trockis-tičkih postavki je da tzv. „marksovskiradnik11, predstavnik „klasične11 rad-ničke klase više ne postoji, da je evo-luirao, da se izmenio, zbog čega jepotrebna nova ideologija.

Stav neotrockista prema socija-lističkoj revoluciji došao je naročitodo snažnog izraza u njihovom odnosuprema revolucionarnim preobaža-jima u Čileu. Najtipičniji predstavnici„ultralevih11 i pristalice Pokreta re-volucionarnog levog krila (MIR) uČileu skoro bez kolebanja prešli suna stranu opozicije, počeli su svim

l l ' 199

snagama i sredstvima da se suprot-stavljaju politici bloka Narodnog je-dinstva Salvadora Allendea, odbili supodršku njegovoj kandidaturi i nasve moguće načine koristili nestabilnostanje u zemlji da bi prodemonstriralisvoju „revolucionarnost11 zaposeđa-jući fabrike i ustanove.

Idejna srodnost između trockizmai maoizma može se videti i u čitavomnizu srodnih ili bliskih teorijskih pos-tavki. Još 1961. godine, na kongresuČetvrte internacionale koji je bio odr-žan u Parizu, isticalo se da je politikakineskog rukovodstva u odnosu nameđunarodni radnički i komunističkipokret stvorila trockizmu „takve mo-gućnosti za akciju kojima on ni-kada nije raspolagao11. I trockistii maoisti zauzimaju antimarksistički

stav prema svetskom revolucionar-nom procesu i propovedaju izvoz re-volucije, oglašavajući oružanu borbujedinim razumnim i mogućim sred-stvom za ostvarenje svetske revolu-cije. Teza o premeštanju centra svet-skog revolucionarnog procesa u za-ostale zemlje Istoka, koji su lansiralitrockisti 50-tih godina, u potpunostise poklapa sa maoističkom teorijom

o suprotnostima između „svetskoggrada i svetskog sela“.

Optužujući mnoge komunističkepartije za „izvitoperavanje11, „revi-zionizam" i drugo, klevetajući KPSSi komunističke partije drugih socija-lističkih zemalja, i maoisti i trockistitvrde da se tok istorije može određi-vati vojnim sukobima, daje „kasarns-ski socijalizam" put ka komunizmu.Trockisti pozivaju na sprovođenjerevolucije svuda, pa čak i u socijalis-tičkim zemljama. Kao početak togprocesa oni predlažu skidanje komu-nista sa rukovodećih pozicija u soci-jalističkim zemljama.

anotacije

169

RAZVOJ SOCIJALISTIČKIH ZEMALJA

Connor, Walter D.: DISSENT INA COMPLEX SOCIETY: THESOVIET CASE. — Problems ofCommunism, Washington, 2, 1973,s. 40—52.Analiza sovjetskog društva poslepada Hruščova: problemi kompleks-nog društva; sovjetski model inte-gracije; strategija penetracije; para-zitska birokratija; regrutovanje elite;izvori sukoba; perspektive i drugo.

Demičev, Petr: RAZVITOJ SOCIA-LIZM-STUPEN NA PUTI K KOM-MUNIZMU. — Problemi mira isocializma, Prag, 1, 1973, p. 8—15.Teoretska analiza problema razvije-nog socijalizma kao stepena naputu ka komunizmu.

Mikul’skij, K. : MEŽDUNAROD-NOE ZNAČENIE SOCIALISTI-ČESKOJ EKONOMIČESKOJ IN-TEGRACII, „Kommunist", Mos-kva, 12, 1973, s. 31—40.

Ekonomska integracija stvara po-voljne uslove za privredni razvojsocijalističkih zemalja, a ima i poli-tički značaj. Ona ima ulogu i uučvršćenju idejnog i moralnog uticajasocijalizma u svetu. Korenita razlikasocijalističke i kapitalističke inte-gracije.

Močalov, L.V.: BURŽUAZNO-RE-FORMISTSKAJA SUŠČNOST’ANTILENINSKOJ „STRATEGUREVOLJUCII" PRAVOGO OPOR-TUNIZMA. — „Vestnik Moskov-skogo universiteta", Moskva, 2,1973, s. 45—55.Analiza stavova „New Left Review",o strategiji i taktici proleterske revo-lucije, o prelazu u socijalizam.Na, Choe Chil: PRINCIPLES OFPOLITICS SET OUT BY SOCIA-LIST CONSTITUTION OF THEDPRK. — „Pyongyang Times",Pyongyang, 25 (449), 1973, p. 2.

170

Analiza političkih principa postav-ljenih u novom Ustavu SeverneKoreje.

Novack, George: THE POLITICSOF MICHAEL HARRINGTON.— „International Socialist Review",New York, 1, 1973, s. 18—25."Diskusija između George Novack-a iMichael-a Harrington-a o američkomputu u socijalizam, održana 14.novembra 1972. u Queens Collegeu Njujorku.

OCENKA POLITBJURO CK BKPRABOTI I REZULJTATOV DRU-ŽESKOJ VSTREČI RUKOVODI-TELEJ KOMMUNISTIČESKIJ IRABOČIH PARTIJ SOCTALISTI-ČESKIH STRAN, SOSTOJAVSEJ-SJA V KRIMU 30—31 JULJA1973. GODA. — „Informacionnijbjulleten", Sofija, 9, 1973, p.12—115.Pozitivna ocena Politbiroa CK KPBugarske rada i rezultata sastankarukovodilaca komunističkih i rad-ničkih partija socijalističkih zemalja,održanog na Krimu 30—31. jula1973.Tellalov, Konstantina: VELIKAJASILA EDINSTVA. — „Informa-cionnij bjulleten", Sofija, 9, 1973,p. 34—43.

171

Članak sekretara CK KP BugarskeTelalova o jedinstvu i saradnjisocijalističkih zemalja na ekonom-skom i spoJjnopolitičkon: polju, iproleterski internacionalizam.

Varnke, Gerbert: SOCIALJNIE PO-TREBNOSTI : IH FORMIROVA-NIE I UDOVLETVORENIE. —„Problemi mira i socializma", Prag,3, 1973, p. 17—22.Diskusija o razvijenom socijalizmu.Mišljenje člana Politbiroa CK Uje-dinjene partije Istočne Nemačke,Vernkea: objektivni karakter glavnogzadatka; socijalistička kompleksnaracionalizacija; pojava novih po-treba; stimulansi i inicijative.

Vlasov, E.L.: VOPROSY SOZDA-NIJA MATERIAL’NO-TEHNIČE-ŠKOJ BAZY KOMMUNIZMAI SEL’SKOHOZJAJSTVENNOEPROIZVODSTVO. — „Vestnik Le-ningradskogo universiteta", Lenin-grad, 11, 1973, s. 60—65.Izgradnja komunističkog društva jeneodvojiva od visoko razvijene po-ljoprivrede, njene materijalne i teh-ničke baze. Posebno se obraća pažnjana psihološke faktore i njihov značaju strukturi društva.

Whitshon, William, W.: CHINA’S

QUEST FOR TECHNOLOGY. —„Problems of Communism", Wa-shington, 4, jul-avgust 1973, p.16—30.Uticaj inostrane tehnologije na pri-vredni razvitak Kine: kontroverza„dve linije"; sukobi u ključnimoblastima; period rekonstrukcije1949—1953; prvi petogodišnji plan1953—57; veliki skok napred 1958-60 ;rehabilitacija 1961-65; Kulturna re-lucija 1966-69; period posle Kulturnerevolucije 1969-72.

Filipov, Ivan: OTNOŠENIETO NAFABRIKANTITE KM RABQTNI-ČESKITE ZAKONI I SOSTAVOTNA KOMITETITE NA TRUDAV BLGARIJA. — „Istoričeski pre-gled", Sofija, 2, 1973, p. 62—73.Istorijat razvitka radnog zakono-davstva u Bugarskoj, odnos fabri-kanata prema njemu i sastav ko-miteta za rad.

Gâspâr, Sândor: TULAJDONOS:A NÉP. — „Pârtélét", Budapest,XVIII, 3, 1973, p. 3—7.Doprinos mađarskih socijalističkihsnaga nacionalizaciji sredstava zaproizvodnju u godinama posle rata.

Dočev, Ivan: VISŠA CEL NASOCIALIZMA. — „Partien život",Sofija, 1, 1973, p. 8—15.Pregled uspeha na privrednom poljui u oblasti životnog standarda radnihljudi Bugarske 1961—

172

1971. godine.

5TH(Fifth) ENLARGED COUN-CILLORS’ BOARD MEETING OFSOHYO HELD. — „Sohyo News",Tokyo, 313, 15. VI 1973, p.5—10.Analiza aktivnosti Generalnog savetajapanskih sindikata (SOHIO) u pro-lećnoj ofanzivi japanskih radnika1973.

POSTANOVLENIE SOVETA MI-NISTROV I CENTRAUNOGOSOVETA BOLGARSKIH PROFES-SIONALJNIH SOJUZOV OB UVE-

LI ČENII ZARABOTNOJ PLATINEKOTORIM KATEGORIJAMTRUDJAŠIHSJA V 1973 GODU.— „Infonnacionnij bjuleten", Sofija,3, 1973, p. 110—114.Odluka vlade i sindikata Bugarske opovećanju nadnica i plata od 1.juna 1973. nekim kategorijama rad-nika.

Soi, Pak Ju: LABOUR PROTEC-TION IN OUR COUNTRY. —„Pyongyang Times, Pyongyang, 20,J973, p. 3.Zaštita rađa u Severnoj Koreji.

REVOLUCIONARNA STRATEGIJA U RAZVIJENIM INERAZVIJENIM ZEMLJAMA

Aleksandrov, I.: O NEKOTORYHUSTANOVKAH VNEŠNEPOLITI-ČESKOGO KURSA KITAJSKO-RO RUKOVODSTVA. — „Pravda",Moskva, 26. VIII 1973, s. 3—5.Polemika sa teorijama KP Kine odve superdržave i trećem svetu.Stavovi o saradnji sa kapitalističkimdržavama, problemi rata i mira,kao i međusobni odnosi dve zemlje.

173

Bagramov, E.: KOMMUNISTIČES-KOE STROITEL’STVO I INTER-NACIONALIZACIJA OBŠČES-TVENNOJ ŽIZNI. — „Pravda",Moskva, 3. VIII 1973, s. 2—3.U uslovima socijalizma najtešnjaekonomska, kulturna itd. povezanostrezultirala je stvaranjem jedinstveneistorijske kategorije — sovjetskognaroda. Internacionalizacija ne značiosporavanje nacionalnih osobenosti,a Komunistička partija ima vodećuulogu u razvijanju internacionalnesvesti.

Petrov, V.S.: INTERNACIONA-LIZM — MIROVOZZRENIE IPOLITIKA RABOČEGO KLASA.— „Voprosy filosofii", Moskve, 6,1973, s. 27—38.Internacionalizam je kao politika iideologija izašao na istorijsku arenuzajedno sa pojavom radničke klasekao aktivne socijalne snage. Onnije deo njene politike, već sintezanjenog istorijskog opredeljenja.

Petrov, V.S.: INTERNACIONALI-ZAM — MIROVOZZRENIE I PO-LITIKA RABOČEGO KLASSA (II).— „Voprosy filosofii", Moskva, 8,1973, s. 51—63.Objektivnu osnovu internacionalizmačine tendencije razvoja savremenih

proizvodnih snaga i odnosa. Proleter-skom internacionalizmu suprotstav-lja se buržoaski nacionalizam ilokalizam.

Rice, George. W.: NONRULINGPARTIES AND THE „PEACEFULPATH". — „Problems of Com-munism", Washington, 4, jul-avgust1973, p. 56—71.Komunističke partije u svetu kojenisu na vlasti i mirni put u socijalizam :odnos ovih partija sa KPSS za vreme iposle Staljina.

V BOR’BE ZA MIR I SOCIAL’NYJPROGRESS. — uvodnik, „Voprosyfilosofii”, Moskva, 8, 1973, s.3—15.Marksističko-lenjinistička koncepcijamira prevladala je pacifističke semei utopije. Teorijsko razmatranje prob-lema mira i spoljna politika Sovjet-skog Saveza.

CENTRAL COMMITTEE RESO-LUTION ON CERTAIN INTER-NATIONAL DEVELOPMENTS. —„People's Democracy", Calkutta, IX,30, 29. VI 1973, p. 6—7.Rezolucija CK KP Indije (marksista)sa sastanka u Kalkuti, 15—20. VI1973. o aktuelnim međunarodnimdogađajima.

Cole, David L.: COLLECTIVEBARGAINING AND INDUSTRI-AL PEACE. — „The AmericanFederationist", Washington, 8, 1973,

174

p. 22—24.Kolektivno pregovaranje, štrajk iindustrijski mir u SAD.

Kedaj, Waldemar: LOGIKA HIS-TORII. — „Tryvuna ludu", Warsza-wa, XXV, 14. VI 1973, s. 5.Problem jedinstva u svetskom sindi-kalnom pokretu.

MacDonald, Donald: THE ROLEOF LABOUR IN WORLD ECO-NOMICS. — „Canadian Labour",Ottawa, 7—9, jul-septembar 1973,p. 2—3,6.Uloga rada u svetskoj privredi;razvitak međunarodne trgovine pove-

ćava zaposlenost radničke klase usvim zemljama.Pittman, John: ARENA OF CLASSSTRUGGLE: THE UNITED NA-TIONS. — „Political Affairs", NewYork, 3, 4, 1973, p. 18—29, 31—40.Ujedinjene nacije kao arena klasneborbe.

Roy, A.K.: WORKERS’ PARTI-CIPAI ION IN MANAGEMENT.— „The Indian Worker", NewDelhi, XXI, 43, 23. VII 1973, p. 3, 6.Radničko učešće u upravljanju kaokoncept, njegova realizacija u svetui Indiji.

RADNIČKA KLASA I OBLICI NJENE BORBE

Abel, I. W.-. STEEL: EXPERIMENTIN BARGAINING. — „The Ame-rican Federationist", Washington,7, 1973, p. 1—6.Eksperiment sa kolektivnim prego-varanjem u čeličnoj industriji SADod 1965—1973. godine. (Vidi ističlanak u AFL-CIO „Free Trade

175

Union News", Washington, 7, 1973,P. 3).

AITUC GENERAL COUNCIL.CALL FOR STRUGGLE AGAINSTPRICE-RISE. — „New Age“, NewDelhi, XXI, 30, 29. VII 1973, p. 3.Zasedanje Generalnog saveta Sve-indijskog kongresa sindikata (AITUC)20—22. VII 1973. Organizovanjemasovnih akcija radnika protiv po-litike podizanja cena.

APERTHEID HAS NO FUTUREIN S. AFRICA. — „The IndianWorker", New Delhi, XXI, 36, 4.VI 1973, p. 4.Politička izjava Južnoafričkog kon-gresa sindikata: aperthejd i položajradničke klase. Jun 1973.

Cantor, Arnold: THE SLIPPERYROAD TO TAX JUSTICE. — „TheAmerican Federationist", Washing-ton, 4, 1973, s. 1—6.Kritika američke poreske politike,koja najviše pogađa radničku kla-su.

Mevers, George: THE 1973 ELEC-TRICAL NEGOTIATIONS. — „Po-litical Affairs", New York, 5, 1973,p. 4—11.Stanje i problemi u vezi sa kolek-tivnim pregovorima u

električnojindustriji SAD tokom 1973. godine.

Nemeslaki, Tivadar: A VALLALATALKOTMANYA : KOLLEKTIVSZERZODES. — „Partelet". Buda-pest, XVIII, 1, 1973, p. 32—37.Uloga sindikata u iznalaženju za-jedničkog imenitelja između čistoprivrednih ciljeva i zaštite radnika.Odnos između planova srednjoročnograzvoja preduzeća i kolektivni ugo-vor. Pravo veta. sindikata.

Peagam, Norman: THAILAND:OUT OF THE SHELL. — „FarEastern Economic Review", Hong-kong, 21, 1973, p. 18—24.Studentski pokret i demonstracije uTajlandu protiv prisustva američkihtrupa u zemlji.TEXT OF RESOLUTIONS ADOPTED. — „The Indian Worker",New Delhi, XXI, 37, 11. VI 1973,p. 4—5.Tekst rezolucija usvojen na sednici(123) Radnog komiteta Indijskognacionalnog kongresa sindikata(INTUC), 5. VI 1973. Političkistavovi i revandikacije.

UNITY AND STRENGHT FORTHE SECURITY OF FREE EU-ROPE AND WORLD PEACE. —AFL-CIO Free Trade Union News,

176

Washington, 3, 1973, p. 1—2, 4—5.Saopštenje Izvršnog saveta američkihsindikata AFL-CIO, prihvaćeno nasastanku u Bol Harboru (Florida)23. februara 1973: o potrebi jačanjajedinstva i snage zapadnog svetaradi bezbednosti slobode Evrope imira u svetu; o pružanju podrškeVijetnamskoj konfederaciji rada posleuspostavljanja mira u Južnom Vijet-namu; o odugovlačenju sprovođenjavladinog programa za rešavanje go-rućih problema SAD ; o stavu premaNixonovoj trgovinskoj politici, nad-nicama i cenama, odnosu sa Nixso-nom i Demokratskom partijom; oputevima privrednog napretka i soci-jalnoj pravdi u Latinskoj Americii stavu AFL-CIO. (Vidi i izvor:John Herling’s Labor Letter, 24.februar 1973, p. 1—4).

Williams, Lynn R.: THE RIGHTTO STRIKE — AN ESSENTIALFREEDOM. — „Canadian Labour",Ottawa, 7—9. jul-seplembar 1973.p. 36—37, 41.'Analiza pokušaja posle drugog svet-skog rata da se u Kanadi zabraniradnicima pravo na štrajk; odbranaovog prava kao osnovnog pitanjaradničkih sloboda i prava.

WORLD TRADE IN THE 1970.

— „The American l-ederationist“,Washington, 4, 1973, s. 16—24.Članak napisan na bazi izveštajaKomiteta za ekonomsku politikuIzvršnom savetu američkih sindikataAFL-CIO, o stanju svetske trgovine70-tih godina, pozicijama SAD unjoj i odrazu ovog stanja na tržišterada u SAD.

PARTICIPACIJA, RADNIČKA KONTROLA, RADNIČKOSAMOUPRAVU ANJEGetmanskij, V.I.: O NAUČNOMMETODE UPRAVLENIJA OBŠ-ČESTVOM. — „Vestnik Leningrad-skogo universiteta“, Leningrad, 11,1973, s. 55—59.Metodi upravljanja društvom zaviseod oblika društvenih upravljanjadruštvom i analogna naučnom meto-du upravljanja ljudskim aktivnostimauopšte.

Jordanov, Boris: OSOBENOSTI NARABOTNIČESKIJA KONTROLNAD PROIZVODSTVOTO NAKAPITALISTIČESKATA PRO-MIŠLENOST V BLGARIJA (1944——1947), — „Istoričeski pregled11,Sofija, 1, 1973, p. 43—55.Specifičnosti radničke kontrole nadproizvodnjom kapitalističke industrijeu Bugarskoj 1944—1947. Neka upo-ređenja sa radničkom kontrolom uSSSR odmah posle oktobarske revo-lucije.

Major, Tibor: A NAGYUZEMIMUNKASOK TARSADALMI ESPOLITIKAI AKTIVITASA. —„Partelet11, Budapest, XVII, 10,p. 51—56.Prikaz studije o problemu društve-no-političke aktivizacije radnika uvelikim fabrikama u Mađarskoj.

Markov, Marko: SUBJEKT SOCI-ALJNOGO UPRAVLENIJA PRISOCIALIZME. — „Informacionnijbjulleten11, Sofija, 5, 1973, p. 37—45.Analiza subjekta i objekta društve-nog upravljanja u socijalizmu.

RADNIČKE PARTIJE

Peiris. Demi!: SOUTH ASIA: RA-DICALISM’S FALLOUT. — „Fartastern Economic Review", Hong-kong, 45, 12. XI 1973, p. 24—25.Kriza levice zbog lošeg stanja uprivredi zemalja Južne Azije.

SEVENTH PLENARY MEETINGOF FIFTH CENTRAL COMMIT-TEE OF THE WORKERS’ PARTYOF KOREA HELD. — „PyongyangTimes11, Pyongyang, 40 (464), 1973,p. 1.Horvath, dr. Lâszlô: VÂLLALATIDEMOKRÂCIA — DECENTRA-LIZÂLÂS, ËRDEKELTSÉG. —„Târsadalmi Szemle11, Budapest,

XXVIII, 7, 1973, p. 46—55.

U Mađarskoj se postepeno proširujuprava radnika u odlučivanju u pre-duzećima.

Mire, Jospeh: EUROPEAN WOR-KERS’ PARTICIPATION IN MA-NAGEMENT. — AFL-CIO FreeTrade Union News, Washington,3, 1973, s. 6—7.Informacija i kratak pregled stanjaučešća radnika u upravljanju pre-duzećima u evropskim zemljama:Austriji, Norveškoj, Švedskoj i Za-padnoj Nemačkoj.

Simon, Ferenc: VEZETÊSI ISME-RETEK ÉS A POLITIKAI MUNKASZINVONALA. — Pârtélet, Buda-pest, XVIII, 6, 1972, p. 30—35.Metodi upravljanja u privredi ipartijski rad u Mađarskoj. Ako par-tijski funkcioneri na svim nivoimane poseduju dovoljno znanje oupravljanju preduzećima opada ste-pen efikasnosti u partijskom radu.

Čobanov, Dobri: OSNOVNI PRIN-CIPI NA PARTIJNOTO RAKO-VODSTVO NA IKONOMIKATA.— „Novo vreme11, Sofija, 5, 1973,s. 66—78.Analiza osnovnih problema partij-skog rukovođenja privredom u Bu-garskoj i pitanja učešća radnika uupravljanju preduzećima.

Kratak izveštaj o Sedmom DlenumuCK Radničke partije Severne Koreje,održan od 4—17. septembra 1973.o pitanjima: 1) sprovođenje trirevolucije (ideološke, tehničke i kul-turne), koje je postavio V kongrespartije; 2) o tačnom sprovođenjusistema privrednog računa u skladusa Taeanskim sistemom rada.

Zarodov, K. : LENINSKOE UČENIEO PARTII I SOVREMENNOST’.— „Pravda11, Moskva. 10. VII1973, s. 3—4.

178

Osnovni principi lenjinističkog shva-tanja partije su revolucionarnost,internacionalizam, teoretska zasno-vanost. Njeni organizacioni principii danas su nepromenjeni. Svi tiprincipi čine nedeljivu celinu.

Dobieszewski, Adolf: PRYMATTREŠCI. — „Trybuna ludu",Warszawa, XXV, 25. VII 1973, s. 5;26. VII 1973, s. 5.O lenjinskim osnovama rada partije.Demokratski centralizam u partiji.Klasni karakter partije.

Chang, Parris H. : POLITICAL RE-HABILITATION OF CADRES INCHINA: A TRAVELLER’S VIEW.— „The China Quarterly", London,54, 1973, p. 331—340.Politička rehabilitacija partijskih ka-drova posle Kulturne revolucije kojisu stradali u vreme njenog održa-vanja u Kini.

Bennes i, Gordon: MILITARY RE-GIONS AND PROVINCIALPARTY SECRETARIES: ONEOUTCOME OF CHINA’S CUL-TURAL REVOLUTION. — „TheChina Quarterly”, London, 54, 1973,p. 294—307.Stanje u vojnim oblastima i provin-cijskim sekretarijatima KP Kine zavreme i posle Kulturne revolucije.

Siszku, Béla: A KÔZPONTI BI-ZOTTSÂG HATÂROZATÂNAKSZELLEMÉBEN. — „Partelet",Budapest, XIII, 2, 1973, p. 3—10.Ostvarivanje odluka sa Plenuma CKMađarske socijalističke radničke par-tije održanog novembra 1972. Kon-kretni zadaci i istovremeno jačanjepartijske demokratije i demokratskogcentralizma.

Bugaev, E. : RUKOVODJAŠČAJARÔL’ MARKSISTSKO-LENIN-SK1H PARTIJ V STROITEL’STVESOCIALIZMA, KOMMUNIZMA.— „Kommunist", Moskva, 10, 1973,s. 75—89.Da bi ostvarila svoju revolucionarnuulogu radnička klasa mora da seorganizuje. Avangarda bez koje onane može da ostvari svoju diktaturuje marksističko-lenjinistička partija.Iskustvo Sovjetske države i KPSSpotvrđuje ove teorijske stavove.Kelte, V.Ž.: KPSS — PARTIJASOCIAL’NOGO TVORČESTVA. —„Voprosy filosofii", Moskva, 8,

1973, s. 40—50.Tri su bitna principa revolucionarnepartije: marksistička teorija, Le-njinovi principi organizacije, i ne-raskidiva povezanost sa masama.Polemika sa menjševičkim shvata-njem.

Bihari, dr. Mihâly: A BALOLDA-LISÂG OSZTÂLYBÂZISRA TÜ-REKSZIK. — „Târsadalmi Szemle",Budapest, XXXVIII, 6, 1973,p. 76—81.Nova levica želi da stvori klasnubazu. Levi radikalizam se bori protivcentralizma i uopšte negira organi-zacije. (Osvrt na međunarodna zbi-vanja).

Râkos, Imre : ËLCSAPAT — OSZ-TÂLYJELLEG — ÔSSZETËTEL.— „Pârtélet", Budapest, XVIII, 4,1973, p. 6—11.Za jačanje klasnog karaktera potreb-no je poboljšati socijalnu strukturuMađarske socijalističke radničke par-tije.

Malik, Harji: LEFT ALTERNA-TIVE: CPI(M) VIEW. — „Janata",Bombay, XXVIII, 36, 4. XI 1973, p.3.Odnosi Narodne socijalističke partijeIndije i KP Indije (marksista).KPI(M) kao leva alternativa u indij-skom društvu.

Nalapat, M.D.: PRESENT CRISISAND INDIAN LEFT. — „Main-stream", New Delhi, XI, 48, 28. VII1973, p. 5—7.Politička kriza u Indiji i indijskalevica. Uvodnik.

Das, Naren: CRISIS OF SOCIA-LISM. — „Janata", Bombay, XXVIII21, 17. VI 1973, p. 8—10.Kriza socijalizma u Indiji. Analizadelatnosti partija sa socijalisti-čkom orijentacijom. (Kongres, KPI,KPI(M), socijalisti).

SOCIALIST PARTY & THE WOR-KING CLASS. — „Janata", Bom-bay, xxvrrr, 21, 17. vi 1973,p. 2—4.Socijalistička partija Indije i radničkaklasa — Uvodnik organa Narodnesocijalističke partije Indije.

179

Nathan, Andrew J. : A FACTIONA-LISM MODEL FOR CCP PO-LITICS. — „The China Quarterly",London, 53, 1973, p. 34—66.Autor daje svoj model frakcio-naštva u KP Kine i detaljno anali-zira uzroke frakcionaštva.

Piao, Yi: TWO-LINE STRUGGLESIN THE PARTY WILL EXISTFOR A LONG TIME TO COME.— „Peking Review", Peking, 46,16. XI 1973, p. 19—20.Dve suprotne linije u komunističkojpartiji uvek će postojati.

KRITIKA SAVREMENOG KAPITALIZMA

Katmeridis, Teodoros: BUDEŠTE-TO NA KAPITALIZMA PREZPOGLEDA NA NJAKOI BURŽO-AZNI IKONOM ISTI. — Naučnitrudove — „Ikonomika", Sofija, 59,1973, p. 187—221.Budućnost kapitalizma po nekimburžoaskim ekonomistima — kri-tike njihovih stavova.

Kocev, Stoil: KRITIKA NA TEO-RIJATA ZA „REGULIRANIJA"KAPITALIZM. — Naučni trudove-— „Ikonomika", Sofija, 59, 1973,p. 153—186.Kritika teorije o „regulisanom" ka-pitalizmu.

Moitra, Samir: „IMPERIALISM:THE HIGHEST STAGE OF CAPI-TALISM" REVISITED. — „Main-stream", New Delhi, XI, 43, 23.VI 1973, p. 15—18, 30.Sadašnja etapa razvoja imperijalizmau komparaciji sa etapom Lenjinovogdoba. Aktuelnost Lenjinovih teza.

Sein, V.C.: SŠTA — KES : UZELPROTIVOREČIJ. — SŠTA: Eko-nomika; Politika, Ideologija, Mos-kva, 1, 1973, s. 62—65.Analiza suprotnosti između SAD iZapadnoevropske ekonomske zajed-nice.

NAUČNO-TEHNIČKA REVOLUCIJA

Hardesty, Rex: THE CHANGINGAMERICAN WORKFORCE. —AFL-CIO Free Trade Union News,Washington, 1, 1973, s. 3 i S.Izmena strukture radne snage u SADu periodu 1960—1970. godine.

Iovčuk, M.T.: BUDUŠČEE NAUČ-NOJ FILOSOFII V SVJAZI SSOCIAL’NYM RAZVITIEM INAUČNO-TEHNIČESKIM PRO-GRESSOM POSLEDNEJ TRETIXX VEKA — „Voprosy filosofii",Moskva, 6, 1973, s. 15—26.Budućnost svake filozofije zavisiuglavnom od njenog odnosa premaživotnoj praksi. Polemika sa teori-jama ideologizacije. Razvoj naučno--tehničke revolucije u uslovima soci-jalizma podstiče razvoj marksističkefilozofije.

Jaroszewski, Tadeusz: OBOWIAZKINAUK SPOLECZNYCH. — ,,Try-buna ludu", Warszawa, XXV, 18.VII 1973, s. 3.Sjedinjavanje vrednosti socijalističkihdruštvenih odnosa sa dostignućimanaučno-tehničke revolucije. Naučno--tehnička revolucija i zadaci huma-nističkih nauka.

Konstantinov, F.V.: IDEOLOGIČES-KAJA BOR’BA NA SOVREMEN-NOM ETAPE I ZADAČI FILO-SOFSKOJ NAUKI — „Voprosyfilosofii", Moskva, 6, 1973, s. 3—14.I pored popuštanja međunarodnezategnutosti, ideološka borba sezaoštrava. U centru pažnje su pro-blemi naučno-tehničke revolucije, iz-mene socijalne strukture. Nužna jeanaliza objektivnih Protivrečnostikapitalizma, problema razvijenog so-cijalističkog društva, dijalektike is-torijskog razvitka, ličnosti itd.

NAUKA W StUŽBIE NARODU.— „Trybuna ludu", Warszawa, XXV',27. VI 1973, s. 1, 3, 4; 28. VI 1973,s. 1, 4; 29. VI 1973, s. 4; 30. VI1973, s. 1, 4.Materijali sa Kongresa poljske nauke(26—29. VI 1973).

Mazttrov, K. : DAL’NEJŠEE RAZ-VITIE NARODNOGO OBRAZO-VANIJA — VAŽNAJA ZADAČAKOMMUNISTIČESKOGO STROI-

180

TEL’STVA. — „Kommunist11, Mos-kva, 12, 1973, s. 12—30.Povišenje obrazovanja je zahtevnaučno-tehničke revolucije i faktoruspešnog rešavanja socijalnih, poli-tičkih i kulturnih zadataka komu-nističke izgradnje. O opšteobrazovnoj,srednjoj i visokoj školi.

Momov, Vasil: NAUČNO-TEHNI-ČESKATA REVOLUCIJA I LIČ-NOSTTA PRI SOCIALIZMA. —„Novo vreme11, Sofija, 2, 1973,p. 35—44.Naučno-tehničke revolucije i lič-nost u socijalizmu.

POSTANOVLENIE CK BKP ISOVETA MINISTROV OB US-KORENII VNEDRENIJA NAUČ-NO-TEHNIČEŠKIH DOSTIŽENIJV PROIZVODSTVO — „Informa-cionnij bjulleten11, Sofija, 9, 1973,p. 90—111.Zajednička odluka CK KP i Savetaministara Bugarske o ubrzanju pri-mene naučno-tehničkih dostignućau proizvodnji Bugarske.

Mitev, Dimitr; PROTIV ANTI-MARKSISTSKIH KONCEPCII OSOCIALJNIH GRANICAH RA-BOČEGO KLASSA. — „Informa-cioni bjulleten11, Sofija, 7, 1973,p. 48—65.

Kritička analiza antimarksističkihkoncepcija o brojčanom smanjivanjuradničke klase pod uticajem tehničkerevolucije i prestanku njene misijehegemona u revoluciji proletarijata.

Roberts, Markley: ADJUSTING TOTECHNOLOGICAL CHANGE. —„The American Federationist11,Washington, 2, 1973, p. 13—18.Problemi prilagođavanja američkihradnika tehnološkim izmenama uindustriji.

Trzeciak, Przeniyslaw: SOCJALIZMI REWOLUCJA NAUKOWO-TECHNICZNA. — „Zycie parti11,Warszawa, 6(253), 1973, s. 43—45.Socijalizam i naučno-tehnička revo-lucija.

iVaclawk, Julinsz: ISTOTA PRZE-MIAN. — „Trybuna ludu11, Wars-zawa, XXV, 26. IX 1973, s. 5.O savremenoj radničkoj klasi i osuštini savremenih promena u dru-štvenim strukturama.

Volkov, Ilija: PROBLEMI NA MA-TERIALNOTO STIMULIRANENA NAUČNO-TEHNIČESKIJAPROGRES. — „Novo vreme11, So-fija, 2, 1973, p. 22—34.Problemi materijalnog stimulisanjanaučno-tehničkog razvitka.

KAPITALIZAM KAO SVETSKI SISTEM

Albinowski, Stanislayv: EWG: PRO-GRAMY i REALIA. — „Trybunaludu11, Warszawa, XXV, 14. VIII1973, s. 5.0 krizi integracionih procesa u Ev-ropskoj ekonomskoj zajednici.

LOS OBREROS EXTRANJEROSEN EUROPA OCCIDENTAL. —„Boletin de information11, Praga,11, XI, 1973, p. 41—63.Problem migracije radne snage istavovi komunističkih partija: V.Britanije,_ Grčke, Italije, Francuske,Belgije, Španije, Švedske i Turskepo tom pitanju.

Leonidov, Atanas: POLITIKA NAIKONOMIČESKIJA RASTEŽ VUS LOVI JAT A NA SOVREMEN-NIJA IMPERIJALIZM : TEORIJA1 PRAKTIKA. — „Novo vreme11,Sofija, 1, 1973, p. 90—105.Politika privrednog razvitka u uslo-vima savremenog imperijalizma: teo-rija i praksa.

Lukaszewicz, Maciej: ROSNOACEPOLIPY. — „Trubuna ludu11, Wars-zawa, XXV, 12. IX 1973, s. 7.O međunarodnim korporacijama.

Lumer, Hyman: ON „POST-IN-DUSTRIAL SOCIETY’1. — „Poli-tical Affairs11, New York, 1, 1973,s. 25—39.Kritika teorije o „post-industrijskomdruštvu11.

Miller, Ludvig; Riše, Fric: STRATE-GIJA MEŽDUNARODNIH KON-CERNOV. — „Problemi mira isocializma11, Prag, 1,1973, p. 23—28.Teoretski članak o strategiji među-narodnih monopola: uloga finansij-skog kapitala u internacionalizaciji


privrede; sve veća moć zapadno-nemačkih monopola; zaoštravanjemeđuimperijalističkih suprotnosti ikonkurencije; metodi vladavine me-đunarodnih monopola; radnička kla-sa u borbi protiv monopola.

Osadchaya, Irina: NEO-KEYNESI-AN DOCTRINE: ESSENCE ANDCONTRADICTION. — „PoliticalAffairs*1, New York, 4, 1973, s.17—30.Analiza i kritika neokejnezijanskedoktrine.

SOVREMENNIJ FAŠIZM I RE-ALJNOST EGO UGROZI. — „Pro-blemi mira i socializma“, Prag, 4,1973, p. 26—33.Diskusija raznih marksista iz celogsveta o savremenom fašizmu i real-nosti njegove pretnje.

THE URGENCY OF MINIMUMWAGE. — „The American Federa-tionist", Washington, 7, 1973, p.7—16.

Istorijski pregled uspostavljanja sis-tema minimalnih nadnica u SAD1966. godine i iskustava s tim siste-mom do 1973. godine.

Zahmatov, M.I.: VNEŠNEEKONO-MIČESKAJA STRATEGIJA V 70-eGODI. — SŠTA: Ekonomika, Poli-tika, Ideoloeija: Moskva, 1, 1973,s. 40-52.Ekonomska strategija SAD u svetu70-tih godina ovog veka: izvoz kapi-tala i međunarodni monopoli; izo-lacionizam ili protekcionizam?; ame-ričke kvantitativne prognoze razvitkaprivrednih odnosa SAD sa inostran-stvom.

Žukov, E.F.: OB EKONOMIČES-KIH POSLÀNIJAH 1973 GODA.— SŠTA: Ekonomika, Politika, Ideo-logija; Moskva, 4, 1973, p. 76—82.O Nixonovoj najavi nove fazeprivredne politike u SAD 1973.godine i rezultati četvorogodišnjevladavine američke republikanskeadministracije na privrednom poljuSAD.

TREĆI SVET. ODNOS RAZVIJENIH I NERAZVIJENIH

Bhasin, Prem: END OF THEWEST ASIA STALEMATE. —„Janata", Bombay, XXVIII, 35,28. X 1973, p. 4—5.Lider Narodne socijalističke partijeIndije o sukobu na Bliskom istoku,10. X 1973.

„CAPITALISMO : SOCIEDAD VIO-LENTA QUE NO CONOCE LAPAZ . . .“. — CLAT, Caracas, 51,VII, 1973.Jedinstvo radničke klase LatinskeAmerike je uslov za borbu Drotivimperijalizma i nacionalnog oslo-bođenja.

DOS EJES DE LIBER ACION:ARGENTINA — MEXICO YCHILE — CUBA. — „Siempre".Mexico, 1046, XX, 1973,' p. 42—44'.Borba za nacionalno oslobođenjena latinsko-američkom kontinentui stav SAD prema društvenim pro-menama u Čileu, Kubi, Argentinii Meksiku.Dutt, Kal van: SOVIET AID ANDINDIA’S INDUSTRIAL DEVE-

LOPMENT. — „Mainstream", NewDelhi, XI, 52,25. VIII1973, p. 15—18,28.Inkopatibilnost sovjetske pomoći In-diji sa postojećim kapitalističkimsistemom privređivanja u Indiji.

EL SECTOR NACIONAL1ZADOY ETATIZADO EJE DE NUEVAPOLITICA REVOLUCIONARI A.— „Solidaridad", Mexico, 93, 1973.Uvodnik o društvenoj, ekonoiiiskoji političkoj krizi u Meksiku. Kritikainostranog kapitala i imperijalizma.

TjuVpanov, S.I.: STRANY SOCIA-LISTIČESKOJ ORIENTACII PRO-TIV NEOKOLONIALIZMA. —„Vestnik Leningradskogo universi-teta", Leningrad, 11, 1973, s. 5—21".Zamlje trećeg sveta imaju mnogezajedničke karakteristike u sadržajui strategiji borbe protiv neokolonija-lizma, ali to ne sme prikriti nacionalne

182

iiosobenosti borbe, pre svega socija-lističkih zemalja. One se nalaze načelu oslobodilačkog pokreta.

Žralek, Wlodzimierz: PERSPEK-TYWA ROZWOJOWA.—„Trybunaludu“, Warszawa, XXV, 27. VI1973, s. 5.0 razvojnim perspektivama „trećegsveta". Proces prerastanja oslobo-dilačkih revolucija u socijalne revo-lucije.

Žurmvicki, Leon: WIELKIE KOR-PORACIJE A KRAJE ROZ-WIJAJACE SIE. — ,,Zycie gospo-darcze", Warszawa, XXVIII, 30,29. VII 1973, s. 9.Veliki međunarodni koncerni i zemljeu razvoju.

Šarapova, E.G.: O SUŠČNOSTI IZAKONOMERNOSTJAH NEKA-PITALISTIČESKOGO PUTI RAZ-VITIJA STRAN AFRIKI. — „Vest-nik Moskovskogo universiteta". Mos-kva, 2, 1973, s. 33—44.Najvažnija politička zakonomernostnekapitalističkog puta razvoja jeuspostavljanje države koja može daostvari ciljeve i zadatke socijalističkeorijentacije. Ekonomski — državnasvojina i agrarni preobražaj.

Špirt, A.J.: NAUČNO-TEHNIČES-KAJA REVOLJUCIJA I PRO-BLEMY RAZVITIJA STRAN„TRET’EGO MIRA". — „Voprosyistorii", Moskva, 7, 1973, s. 57—72.Ekonomski i društveni napredakzemalja trcceg sveta bitno zavisi odiskorišćavanja savremenih naučnih1 tehničkih dostignuća. Specifičniuslovi za iskorišćavanje i izmene kojeje ono donelo tim zemljama.

Wojna. Rvsznrd: NIEKTORE AS-PEICTY POKOJOWEGO WSPO-•LÏSTNIENIA. — ,.Nowe drosi",Warszawa, 9(292), 1973, s. 58—66.O miroljubivoj koegzisteniciji.

Vasauez. Alvaro: LOS ..7 PUNTOS",.DE ROGERS: LA VIEJA MEN-TIRA YANQUI. — „Boletin deInformation", Praga, 11, XI, 1973,p. 64—66.Kritika politike SAD prema Ko-lumbiji i Rođžersovih ,,7 tačaka".Kim, G. F., Šastitko, P. M.: NEKO-TORYE PROBLEMY SOVREME-NNYH NACIONAL’NO-OSVO-BODITEL’NYH REVOLJUCIJ VAZIII AFRIKE.—„Voprosy istorii",Moskva, 8, 1973, s. 73—85.Proces promena u zemljama Azijei Afrike je tako brz i radikalan, dase može nazvati svetskom antiko-lonijalnom nacionalnooslobodilač-kom revolucijom. O ulozi radničkeklase i partije u ovim zemljama.

Kotwal, O. P.: SOVIET INDOLO-GIST ON NATURE AND EMER-GENCE OF STATE CAPITALISMIN INDIA — „Mainstream", NewDelhi, XI, 41, 9. VI 1973, p. 22—26.Sovjetski indologisti o karakterudržavnog kapitalizma u Indiji.

Lumer, Hyman: THE FIGHT FORPEACE IN THE MIDDLE EAST.— „Political Affairs" New York,3, 1973, p. 5—17, 64.Borba za mir na Srednjem istoku:o arapsko-izraelskom sukobu; reak-cionarnim trendovima u Izraelu;ulozi američkog imperijalizma.

Lukaszewicz, Maciej: MECHANI-ZMY PENETRACJI. — „Trybunaludu", Warszawa, XXV, 3. X 1973,s. 5.0 multinacionalnim korporacijama1 pritiscima koji monopolistički ka-pital vrši na društveno-ekonomskusituaciju brojnih naroda.

Menon, M. S. N.: POLITICALPARTIES AND THE BOLSHEVIKEXPERIENCE. — „Mainstream,New Delhi, XI, 51, 18. VIII 1973,p. 27—29.Značaj boljševičkog iskustva za po-litičke partije zemalja u razvoju.

Sik, Song Jong: TOTAL BANKRU-PTCY OF „NIXON DOCTRINE"IN ASIA. — „Pyongyang Times",Pyongyang, 26 (450), 1973, p. 6.Totalno bankrotstvo Niksonove do-ktrine u Aziji.

SuVgovskij, A. F.: KRITIKA NE-KOTORYH MELKOBURŽOAZ-

1 2 * 183

NYH KONCEPCIJ O ROLI AR-MII. — „Latinskaja Amerika", Mo-skva, 5, 1973, p.61— 81.Kritika nekih sitnoburžoaskih koncepcija a ulozi armije.

184

POLITIKA NESVRSTANOSTIBerezowski, M.: RZECZYWISTOŠĆ,NIE EKSPERYMENT. — „Trybunaludu, Warszawa, XXV, 19, X 1973,s. 5.O miroljubivoj koegzistenciji kaoo stvarnom procesu, a ne eksperi-mentu.

Krasicki, Ignacy: W WARUNKACHODPREŽENIA. — „Trybuna ludu“,Warszawa, XXV, 27. VIII 1973, s. 5.O miroljubivoj koegzistenciji u uslo-vima međunarodnog popuštanja za-tegnutosti.

Fasierbinski, Tadeusz: ANI BIEDNI,ANI BOGACI. — „Polityka, Wars-zawa, XVII, 37, 15. IX 1973, s. 13.O politici neangažovanja i o kon-ferenciji neangažovanih u Alžiru.

POLITIČESKIE SISTEMY VSTRANAH SOCIALISTIČESKOJORIENTACI. — „Sovetskoe gosu-darstvo i pravo", Moskva, 8,1973, s. 106—115.O osnovnim institucijama političkogsistema zemalja Afrike i Azije sasocijalističkom orijentacijom (država,partija, masovne organizacije) i fun-kcionisanju političkog sistema,

Rysenko, F.: MIRNOE SOSUŠČE-STVOVANIE I KLASSOVAJABOR’BA. —„Pravda", Moskva, 22.VIII 1973, s. 3—4.Pregled najnovijih kretanja u spolj-noj politici pokazuje da je mirnakoegzistencija nužna osnova među-narodnih odnosa. Ali ova saradnja neznači da se smanjuje intenzitet klasneborbe. Polemika sa ideolozima ,,teh-notrone" ere i revizionistima.

NACIONALNO-OSLOBODILAČKI POKRETI

Golden, Lily: THE LIBERATIONMOVEMENT BETWEEN WORLDWARS. — Political Affairs, NewYork, 7, 1973, p. 47—54.Oslobodilački pokret uglavnom uAfrici između dva svetska rata:uticaj prvog svetskog rata i okto-barske revolucije u Rusiji; Garvey-evpokret; panafrički pokret; Kongresu Brislu; Liga protiv imperijalizma;sindikalne organizacije.

Rogers, Harold: THE AFRICANLIBERATION MOVEMENT. —Political Affairs, New York, 7,1973, p. 35—46.Karakteristike, ciljevi, klasna sa-držina afričkog oslobodilačkog po-kreta; oružana borba protiv neoko-lonijalizma i imperijalizma; kon-trarevolucionari u Africi i američkiimperijalizam; Lenjin i borba zanacionalno oslobođenje.

KRITIKA GRAĐANSKE IDEOLOGIJE

Dobrijanov, Veličko: FUTUROLO-GIJA — „NAUČNIEI IDEOLOGI-ČESKIE ASPEKTI. — „Tnformacio-nnij bjulleten", Sofija, 7, 1973, p.66—84.Naučni i ideološki aspekti fu.turo-logije.

Fedorov, J. V.: KRITIKA BUR2U-AZNYH TEORIJ POLITIČESKO-GO UPRAVLENIJA. — „VestnikLeninsradskogo universiteta". Lenin-grad, “li, 1973, s. 66—75.Kritika osnovnih oblika buržoaskihkoncepcija političkog upravljanja:tehnokratskog, pluralističkog i kon-cepcija koje naglašavaju problemedruštvene svesti kao pretpostavkuupravljanja društvom.Kirilov, Ivan: FILOSOFIJATA NAHAJDEGER I STARTJAT IDEA-LTZM. — „Novo vreme", Sofija. 5,

1973, 5.93—107.Kritička analiza idealističke filozo-fije Martina Hajdegcra. Hajdcgerovafilozofija je dosta popularna u bur-žoaskim krugovina Zapadne Evrope.

LAW ADOPTED BY THE DPRKSUPREME PEOPLE’S ASSEMBLYON THE INTRODUCTION OFUNIVERSAL COMPULSORY TENYEAR SENIOR MIDDLE SCHOOLEDUCATION AND COMPUL-SORY ONE-YEAR PRESCHOOLEDUCATION. — „Pyongyang Ti-mes", Pyongyang, 15, 1973, p. 3.Zakon o obaveznom 10-godišnjem

1 2 * 185

školovanju i jednogodišnjem oba-veznom pretškolskom školovanju uSevernoj Koreji. Objašnjenje i tekstzakona.

Nazarenko, I. T.: RASPREDELE-NIE DOHODOV: BURŽUAZNIETEORII I PRAKTIKA. — SŠA,Ekonomika, Politika, Ideologija, Mo-skva, 4, 1973, p. 23—38.Pregled i kritika buržoaskih teorijai prakse o raspodeli dohotka; stati-stički podaci o raspodeli dohotka uSAD 1929—1969. godine.

Palos, Tamas: AZ ESZMEK HAR-CA — OSZTALYHARC. — „Par-telet,", XVIII, 4, 1973, p. 32—35.U Mađarskoj stoje na stanovištu,da iza zahteva zapadnih zemalja opotrebi cirkulacija ideja stoji ideo-loška diverzija.

PART Y JNA NARADA NAUKSPOLECZNYCH I HUMANISTY-CZNYCH. — „Novve drogi", War-szawa, 6(289), 1973, s. 5—76.

TEKSTOVI O MARKSU. ENGELSU.ISTAKNUTIM MARKSISTIMA

Kulakov, A. A.: NACAL’NYJ ETAPISTORII BOL’ŠEVIZMA V NO-VEJŠEJ SOVETSKOJ ISTORIO-GRAFII. — „Voprosy istorii", Mos-kva, 7, 1973, s. 138—149.Analiza istorijskih radova 60-tih i70- tih godina koji se bave početnimperiodom razvoja boljševizma. Pro-blemi stvaranja partije, lenjinskoučenje o partiji, II kongres RSDRP,kritika buržoaskih interpretacija oveistorije.

Materijali partijskog savetovanjapredstavnika društvenih i humani-stičkih nauka (26—27. IV 1973).

Pielinski, Kzrysztof: WBREW TEO-RIOM ZMIERZCHY. — „Trybunaludu", Warszawa, XXV, 13. VII1973, s. 5.O funkciji i značaju ideologije udruštvenom životu. Pobijanje za-padnih teorija o „sumraku ideolo-gije" i marksistička koncepcija oulozi idejnih faktora u društvenomživotu.

SEJM PRL JEDNOMYSLXNIEPRZYJAL UCHWALE W SPRA-WIE SYSTEMU EDUKACJI NA-RODOWEJ. — „Trybuna ludu",Warszawa, XXV, 14. X 1973, s. 1, 3,4, 5.Materijali sa zasedanja Sejma nakome je usvojena rezolucija o pros-vetnom sistemu Poljske.

LENJINU I DRUGIM

POSLEDOVATELJNAJA DEMO-KRATIJA, PERERASTAJUŠČAJAV SOCIALIZM. — „Problemi mirai socijalizma", Prag, 1, 1973, p.29—39.

Teoretska analiza istraživačke grupe

istočnoevropskih zemalja o savre-

menom značaju Lenjinovog rada

„Dve taktike socijaldemokratije u

demokratskoj revoluciji". (VN)

TEORIJSKA I METODOLOŠKA PITANJA MARKSIZMA

Cackowski, Zdzislm". FILOZOFIAAMBITNYCH CELOW. — „Try-buna ludu", Warszawa, XXV, 1.XI 1973, s. 7.O ulozi marksističke filozofije.

ISTOČNIK PROGRESA. — „Pro-blemi mira i socializma,", Pras, 3, 4,1973, p. 23—29 i 13—20.Teoretske diskusije o suprotnostima usocijalizmu : Volfganga Ejhogorna,Gotfrida Stilera i Nikole' Trendafi-lova; stav istraživačke grupe istoč-noevropskih zemalja prema disku-siji.

Jankowski, Henryk: NIEKTOREKWESTIE ETYKI MARKSISTO-WSKIEJ. — „Nowe drogi", War-szawa, 11(294), 1973, s. 134—144.O nekim problemima marksističkeetike.

Mirskij, G.: O ROLI GOSUDARS-TVA I GOSUDARSTVENNOMKAPITALIZME. — „Azija i Afrika"Moskva, 4, 1973, p. 34—37.

O ulozi države i državnom kapita-lizmu u zemljama u razvoju.

Mohanty, Manoranjan; EROSIONAND EXPLOSION IN MARXISTTHEORY. — „China Report11, NewDelhi, 1, 1973, p. 32—37.Erozija i eksplozija u marksističkojteoriji.

Borgoš, Jiizef; Mihalik, Mečislav.„ETIČESKIJ11 SOCIALIZM IMARKSISTSKO-LENINSKAJAETIKA.

ČLANCI O JUGOSLAVIJI

Boev,Petko: SENTJABRSKOE VOS-STANIE 1923 G. I KOMMUNISTI-ČESKOE DVIŽENIE NA BALKA-NAH. — „Informacionnij bjulleten11,Sofija, 8, 1973, p. 105—121.Stav komunističkih partija Jugosla-vije, Rumunije i Grčke prema Sep-tembarskom ustanku 1923. godine uBugarskoj.

IV (czwarta) KONFERENCIJA ZW-I/\ZKU KOMUNISTOW JUGOSL-AWII — ,,Nowe drogi11, Warszawa,7(290), 1973, s. 183—186.O IV konferenciji Saveza komunistaJugoslavije.

— „Problemi mira i socializma11,Prag, 4, 1973, p. 21—25.Nastavak diskusije o nemarksistič-kom socijalizmu. Članak poljskihfilozofa.

Vasileva, Cena: PRAVIJ REVIZIO-NIZM I MAOIZM. — „Informaci-onnij bjuleten11, Sofija, 9, 1973, p.71—89.Desni revizionizam i maoizam —teoretska rasprava.

Lewicki, Franciszek: KIERUNKIDZIALANIA. — „Trybuna ludu11,Warszawa, XXV, 29. X 1973, s. 5.O pripremama za X kongres Savezakomunista Jugoslavije.

Urbanski, Waclaw: OFENSYWAIDEOLOGICZNA. — „Trybunaludu11, Warszawa, XXV, 13. VI1973, s. 5.O ideološkoj ofanzivi u Savezukomunista Jugoslavije i o pripre-mama za X Kongres SKJ.

Recenzije i anotacije priredili sa-radnici Instituta za međunarodnupolitiku i privredudr Vera Ni ko lova, Senka Radulović,Milan Lazić, Spasoje Petrušić,Mitar Popović, Radmila Trifunovič,Andraš Agoštin iKsenija Dragišić

SLEDEĆI BROJ DONOSI

REVOLUCIONARNA STRATE-GIJA U RAZVIJENOM KAPI-TALIZMU — ItalijaBerlinguer, Rossanda, Pajetta, Vito-reili, Basso, IL MANIFESTO, Nat-to, Ingrao

Henri Lefebvre : REPRODUKCIJAPROIZVODNIH ODNOSA(nastavak)

LENJIN O AUTONOMDI IFEDERALIZMU

3 „Beli okovratnici" — misli se na umne radnike, za razliku od „plavihokovratnika", tj. fizičkih radnika. (Prim, prev.)

** Anketa izvršena te sedmice pokazala je sledeće: od ukupno 155 radio-stanica, desnica je kontrolisala 115, a Ievica 40; od ukupno 72 lista (nacionalnihi provincijskih), desnica je imala 47, levica — 16, dok je 9 listova pripadalokategoriji „nedovoljno određeni" (stanje na dan 1. oktobra 1972).

I, na kraju, precizirajmo još jednom da borbu protiv refor-mizma smatramo fundamentalnim zadatkom. Ona treba da se

* Pisano februara 1973.tupljena hrišćanskim demokratima, dobila je 27,8 glasova. „Konzervativna"buržoazija, predstavljena Nacionalnom partijom ali podržavajući „nezavis-nog" Alesandrija, dobila je 34,9 odsto glasova. Dve desničarske stranke sjedi-nile su snage ubrzo posle septembarskih izbora kako bi izbegle ponavljanjeovakvog poraza.

7 Marksizam u svetu5 Vidi Chile Hoy, provladin nedeljni časopis, od 1. septembra 1972.

za kritiku političke ekonomije"), 2. vol., eđ. Anthropos, Pariz, 1967—1968.4 Bilo bi nepravedno i netačno kad ovde ne bismo podsetili na La Cons-

cience mystifiée (N. Guterman i H. Lefebvre, Gallimard, 1936). Tu se pojavljujeisti problem. Mistifikacija se od ideologije razlikuje po tome što ostvaruje iz-vesne ciljeve nudeći mašti druge ciljeve. Tako fašizam vrbuje omladinu ko-risteći njen spontani nemir. On se pretvara da spasava ugrožene srednje klase,a u stvari ih militarizuje. On se predstavlja kao nosilac novog, a održava i po-goršava postojeće odnose.

marksizam u svetu br. 1 - revolucija i kontrarevolucija u Čileu - 1974

Documents