Biblioteka

Hipatija

Oto Luthar

MAJSTORI I MUZA

Šta je istorija i zašto…?

Prevela sa slovenačkog jezikaSlađana Madžgalj

Beograd, 2014.

Za Bredu i Simona

9

Majstori i muza

Čovek koji ne poznaje sopstvene izvore, nalik je glupavom majmunu.Mongolski hroničar, 18. vek

Povest je značajna ne samo kao znanje o prošlosti nego i kao ono što pruža životne mogućnosti u sadašnjosti i budućnosti. Što je bilo „pre” i „posle”

u nekom prošlom kontekstu, postaje „pre” i „posle” u nekom drugom, sadašnjem kontekstu….

Život prošlosti u sadašnjosti znači ujedno i to da se promenama sadašnjice menja i prošlost.

Borut Telban

11

Majstori i muza

Predgovor srpskom izdanju

Ideja da se ova knjižica prevede na srpski jezik obradovala me je iz više razloga. Prvi je krajnje prozaičan. Prošlo je gotovo 20 godina od njenog prvog objavljivanja na slovenačkom. A u tih 20 godina desilo se mnogo toga. Čak i u istoriografiji – premda se na prvi pogled čini da se u tumačenju prošlosti stvari baš i ne menjaju u velikoj meri. Nažalost, tokom prethodnih 20 godina i na tom polju je bilo, možda i suviše promena.

Ako je, naime, još pre tri decenije nagovešteno da će se klasični način interpretacije prošlosti povući pred istorijom svakodnevnog života običnih ljudi; ako je nagovešteno da će klasična istorija ostati u senci proučavanja pojedinih ideja, društvenih grupa (elita, radnika, vijnika…), prakasi (seks, rat, nauka, umetnost…) i stanja (detinjstvo, glad, zima…), sada iznenađeno ustanovljavamo da je iznova prevladala klasična rekonstrukcija proteklog života nacionalnih zajednica. Ako je krajem sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka izgledalo da prošlost razumemo kao proces stalnog preplitanja i međusobnog prožimanja i oplođavanja kultura…, većim delom postsocijalističke istoriografije ponovo ovladava utemeljivanje razlika među pojedinim narodima. Ili još gore, ako smo pre trideset ili četrdeset godina bili sposobni da razumemo da je narod predmoderni konstrukt i da bez istorije celokupne jugoistočne Evrope nije moguće razumeti istoriju današnje Srbije, sada istoričari, od Bugarske do Estonije grčevito tragaju za prvom formalnom, dokumentovanom upotrebom prideva slovenački, hrvatski, češki, litvanski… Reči NAROD, IDENTITET i s njima povezani INTERESI ponovo su bacile u zasenak sve druge elemente prošlosti. Čini se da je pridev „evropski” na duže vreme zauzela EU, iako s druge strane vidimo i da njene članice, više nego ikada u istoriji unije, rade na ostvarivanju vlastitih nacionalnih interesa. I zato možemo reći da je novu istoriju, kao međunarodno uporedivu interpretaciju prošlosti čitavog kontinenta, o kojoj će biti reči u drugom delu knjige, zasenila klasična nacionalna, ako ne i nacionalistička istoriografija.

12

Oto Luthar

Ali vratimo se još na trenutak razumevanju vremena; uostalom, dvadeset godina zaista nije kratak period. Mir između dva svetska rata trajao je dvadeset godina. Jedan od najvećih slovenačkih pesnika (Srečko Kosovel) napisao je svoje najbolje pesme do dvadesete godine života i umro pre nego što je napunio dvadesetpetu. Otprilike isto životno doba proživeo je i Avgust Jenko, slovenački dobrovoljac u srpskoj vojsci, koji je poginuo u Cerskoj bitki, na samom početku Prvog svetskog rata. Na kraju krajeva, ni Ejmi Vajnhaus nije imala više od 27 kada se pridružila grupi slavnih mrtvaca svetske rok i bluz scene. Štaviše, poput Džima Morisona i Džimija Hendriksa do tada je oko sebe izgradila mit buntovnice.

Slično je i sa knjigama. Za dvadeset godina većina njih pada u zaborav, a samo neke preživljavaju. Možda će srpski prevod (uz suštinsku redakciju) pomoći preživljavanju ove knјižice. Ako ne zbog drugih stvari, makar zbog autorovog otpora prema ponovnoj homogenizaciji nacionalnih istoriografija na istočnoj obali Evrope.

I konačno, istorija je u krajnjoj liniji i jedan od osnovnih načina orijentacije u vremenu. Ali tu ne mislim toliko na pregled različitih hronologija, koliko na razumevanje ljudske prošlosti unutar različitih vremenskih perioda. Pored toga, moram da upozorim na često previđanje jednodimenzionalnosti običnog linearnog nizanja pojedinačnih događaja. Čovečanstvo se, naime, nikada nije razvijalo pravolinijski, a još manje ravnomerno. Svetske civlizacije su u istom vremenskom periodu dostizale različite razvojne stupnjeve, a s druge strane, poput predgrčke Mikene i mreže asteških država na Jukatanu, beleže slične prekretnice; samo se u jednom slučaju za njih pobrinula priroda (erupcija vulkana), a u drugom prodor osvajača.

Drugi razlog zbog kojeg me je obradovalo objavljivanje prevoda na srpski jezik predstavlja prilika da ukažem na napore pojedinih srpskih kolega koji su, uprkos pomenutom ponovnom oživljavanju nacionalne istorije, ostali posvećeni idejama kulturne interakcije i sa njom povezanim komparativnim proučavanjima proteklog života na prostoru današnje Srbije i na osnovu istorije susednih oblasti. Mislim na nedavno preminule Andreja Mitrovića i Miroslava Jovanovića, ali i na današnje kolege kao što su Olga

13

Majstori i muza

Manojlović Pintar, Radivoj Radić, Milan Ristović, Predrag Marković i drugi. Prvi je o pitanjima uloge i značaja proučavanja prošlosti pisao već sedamdesetih godina prošlog veka i redovno pratio istoriografske rasprave od SAD do Francuske i Nemačke. Drugi, delimično zaražen uticajem prvog, sanjao je o integralnom pregledu istoriografije na području bivše Jugoslavije, a autori poput Radića, Ristovića i Olge Manojlović Pintar, već u devedesetim godinama ukazivali su na to da prošlost nisu samo velike bitke, ratovi i politika, nego i svakodnevni život, detinјstvo i materijalni artefakti. Neki su pak, poput Markovića, uz bavljenje nacionalnim stereotipima našli vreme i za prevođenje svetskih klasika (Hobsbaum).

Pomenuti autori, kao i niz drugih, nisu samo garant savremenosti srpske istoriografije, nego i razlog za nadu da će se aktuelna suvoparna nacionalno orijentisana istoriografija na kraju pokazati kao relativno kratka epizoda u procesu stručne emancipacije istoriografije, emancipacije koja je počela još u vreme socijalizma.

15

Majstori i muza

PROLOG

Da istorija može biti korisna i zabavna prvi put sam shvatio na predavanjima mog gimnazijskog profesora Benkoviča. „O čemu ćete pričati devojkama dok uveče budete sedeli zagrljeni na klupi? Sigurno im nećete obrazlagati matematičke formule ili molekularnu strukturu poljskog cveća”, govorio je nama, dečacima, na časovima istorije. „Pričaćete im, na primer, o tome kako se pravi sangrija i kako je krčmarice u Španiji, od davnina, muškim gostima toče pravo u usta… Iznenadićete ih znanjem o različitim načinima udvaranja, o onom iz doba trubadura, ili onom iz devetnaestovekovnih pariskih salona… i… pričaćete im o istoriji…”, govorio je, obavijen dimom cigarete, o kojoj smo – kao i o svim drugim nebrojenim cigaretama koje je u životu popušio – znali sve: kako je zavijena, koji je duvan u njoj, odakle potiče, kako je duvan uopšte dospeo u Evropu, ko ga je prvi doneo, kakve su bile reakcije na to i slično.

Da istorija može biti uzbudljiva naučio me je profesor latinskog Miklič, koji nam je na svojim časovima usput predavao i čitavu antičku povest i tako učinio da mi i mehaničko ponavljanje stihova iz Šeksiporovg Julija Cezara: „Gle, ovde Kasije zabi mač svoj; gle koliki prorez napravi zlobni Kaska…”1, zapravo postane svojevrsno uživanje.

Da je istorija sastavni deo života, uvideo sam na fakultetskim predavanjima Petra Vodopiveca o stvarima zbog kojih mi je kasnije (i) čitanje Markesa, koji je o poslednjim danima generala Bolivara ispisao jedan od svojih najboljih romana,2 predstavljalo dvostruko uživanje.

1 V. Šekspir, Julije Cezar, prevod Živojin Simić i Sima Pandurović, nav. prema Sabrana dela Viljema Šekspira, BIGZ, Narodna knjiga, Nolit, Rad, Beograd 1978, str. 6202 G. G. Markes, General u svom lavirintu, Prosveta, Beograd 1992, prevod Zagorka Ilić

16

Oto Luthar

Deo nedatirane litografije J. M. Čenvarda (John Michael Chenevard) Društvena poligeneza filozofije istorije, štampane u delu La Panthéon, objavljenom 1887. godine u Lionu, u izdavačkoj kući F. Armbrustera Mougin-Rusand. U donjem delu slike prvobitno zamišljene kao reljef za pariski Panteon, prikazani su prizori na kojima prepoznajemo neke od ličnosti koje su obeležile evropski novi vek: filozofe Dekarta, Spinozu, Lajbnica, Voltera, Rusoa i Monteskjea, naučnike i pronalazače Njutna, Gutenberga, Džejmsa Vata i Lavoazjea, avanturiste i istraživače Vaska da Gamu i Kristifora Kolumba, kao i državnike i vojskovođe Karla Velikog, Rišeljea, Kromvela, Petra Velikog i Napoleona.

17

PUSTOLOVINA PROŠLOSTI,NJENI MAJSTORI I MUZA

Istorija ima nebrojeno mnogo lica koja ljudi još od pradavnina oslikavaju i opisuju jedni drugima. Prepričavaju uspomene iz vlastitog života i iz života drugih, pripovedaju o rađanju i nastajanju, umiranju i uništavanju stvari i prirode. Ni među onim najprimitivnijim nema plemena koje se ne pita o svojoj prošlosti i ne traga za njom. Istoriju nalazimo na tkaninama drevnih Peruanaca, na prvobitnim kalendarima napravljenim od peruški i niski školjki. Prepoznajemo je u načinu na koji su od zemlje i kamena pravljeni nasipi i brane. Ili, da se poslužimo onim što je početkom 19. veka zapisao engleski istoričar Tomas Karlajl (Thomas Carlyle 1795–1881) – bilo da je reč o Keltima ili Koptima, crvenokošcima ili belcima, u strahu od zaborava, svi su nastojali da razumeju vlastiti put od jedne do druge večnosti.

Istorija je spoznajni izraz večne čovekove želje da odgonetne tajnu sopstvenog postojanja, želje koja se uobličava sa svakim novim životom i izvire iz interesovanja za njega. Zbog toga bi istorija i morala da služi pre svega spoznavanju života, a ne učenju (o njemu). Ona nas može obrazovati, ali nas ne može naučiti ničemu. Najviše što iz istorije možemo da naučimo jeste to da iz nje ne možemo naučiti ništa. Do tog saznanja istoričari su došli još pre više od stotinu godina. Tako je francuski mislilac Fistel de Kulanž (Fustel de Coulanges 1830–1889), već u doba kada se istorija tek konstituisala kao nauka, pisao o posledicama besmislenog traganja za korisnim, najčešće političkim poukama u antici. Svojim savremenicima je ukazivao na to da okolnosti s kraja 19. veka nisu uporedive sa okolnostima koje su vladale u starom Rimu i da se stoga ni uzori iz antičkog sveta ne mogu naprosto preneti u drugo vreme. Proučavajući starogrčke i rimske gradove, uvek iznova, ustanovljavao je i da određeni pojmovi u različitim epohama imaju različita značenja, i demokrate svoga doba upozoravao da su oni koji su izmislili demokratiju, zapravo, vladali pomoću jedne od najdespotskijih aristokratija u istoriji čovečanstva.

18

Oto Luthar

Uprkos tim i sličnim upozorenjima, koja susrećemo od samog nastanka moderne istoriografije, s vremena na vreme i dalje pročitamo ili čujemo izreku Istorija je učiteljica života. Najčešće je koriste oni koji ne znaju mnogo o istoriji, ali vrlo dobro znaju da se pomoću priča o prošlosti može ne samo vaspitavati nego i vladati. U uverljivoj interpretaciji prošlosti leži, naime, velika moć, pa zato i pitanje šta je istorija ide ruku pod ruku s pitanjem: Zašto istorija i čemu? Pripovest u kojoj se (možda nekada davno) o ljudskoj prošlosti govorilo tek zabave radi, morala je vrlo brzo, možda već sa prvim opisima pobeda i poraza, da prepusti glavnu reč pripovesti sa zadatkom. A taj zadatak se protezao i proteže se još uvek, od najosnovnijeg vaspitanja dece, pa do brižljivog traganja za podacima i predstavljanja argumenata za nastanak ili propast imperija, država, etničkih i političkih zajednica, kao i pojedinaca. Zato i danas često možemo čuti da je istorija učiteljica života, a tek retko kada da istorija može i da oslobađa, da razobličava predrasude i da tako pomaže ljudima da postanu i ostanu slobodni.

Umesto toga, stalno se postavlja(lo) pitanje može li istorija uopšte da bude objektivna. Drugačije rečeno, istoričare je neprekidno zaokupljala dilema da li nauka koja se bavi (ljudskom) prošlošću uistinu može da rekonstruiše život u prošlosti. A ako je odgovor bio barem delimično potvrdan, posle tog osnovnog pitanja sledio je niz potpitanja. Najčešće, istoričari su se pitali da li se istorijska saznanja mogu formulisati na isti način kao i saznanja prirodnih ili eksperimentalnih nauka. Jedan od vrhunaca te rasprave zabeležen je najpre u doba pozitivizma, kada je Ogist Kont (Auguste Comte 1798–1857) govorio o ljubavi kao načelu, redu kao osnovi i napretku kao cilju, a nemački istoričar Johan Gustav Drojzen (Johann Gustav Droysen, 1808-1884), približno u isto vreme, slavio istoriografiju kao jedinu nauku koja je ujedno i nauka i umetnost, čime je i pitanje: da li je istoriografija (ujedno i) književna delatnost? preneo u vreme u kojem je istorija i zvanično postala nauka.

Svako od navedenih pitanja podrazumevalo je i određenje uloge istoričara i time otvaralo novu suštinsku dilemu: da li je prikaz života u prošlosti uopšte moguć mimo subjektivne biografije istoriografa. Ili, može li se

19

Majstori i muza

govoriti o opštevažećem naučnom saznanju i ujedno upozoravati da je svako istorijsko saznanje posredovano subjektivnim medijem, odnosno subjektivnim vrednosnim sistemom istoričara. Danas, 2500 godina posle zvaničnog nastanka istoriografije, mišljenja o tome podeljena su više nego ikada ranije. Većina istoričara je saglasna da je istoriografija nauka sa strogim naučnim aparatom, ali i svesna da je svaka rekonstrukcija proteklog života uvek subjektivna, te da zbog toga istoriju treba uvek iznova dopisivati.

Dakle, do te tačke vlada prilično široka saglasnost. Međutim, mišljenja se razilaze u trenutku kada pojedini istoričari počnu da zanemaruju i zapravo osporavaju razlike između proučavanja i pisanja istorije, odnosno kada zagovornici klasičnog naučnog metoda čvrsto stanu iza tvrdnje da sama prošlost ima sopstvenu priču koju pripoveda i da istoričar, koji je u tom slučaju pre svega pažljivi stenograf, zato i ne treba da uobličava vlastitu pripovest. S druge strane, zagovornici pripovedačke istoriografije naglašavaju da pripovest nije delo pesnika, dramaturga ili romanopisaca, a pripovedačka forma tek omot ili ukras, već naprosto činjenica koja ukazuje na to da, kao i vlastiti život, i tuđe živote doživljavamo kao pripovesti. Prema njihovom mišljenju, istorija, naime, ne postoji sve dok je ne stvorimo, a stvaramo je slično kao i izmišljene priče – pripovedačkim opisom sleda (istinitih) događaja, pri čemu taj sled sam po sebi nije ni tragičan, ni komičan, ili farsičan, već ga kao takvog uvek oblikuje pripovedač – u ovom slučaju istoričar.

U senci te dileme, koja traje otkad postoji istoriografija, razvila se od prosvetiteljstva na ovamo nezavisna filozofska rasprava o istini i istoričari su sve jasnije uviđali koliko je za njihov rad važna naučna etika. Sve je više bilo onih koji su sledili De Kulanžove reči da je patriotizam vrlina, a istoriografija nauka i da ih stoga ne treba mešati.

Tako se i danas sve više istoričara priseća odlomaka iz predavanja njihovog kolege Žila Mišlea (Jules Michelet, 1798–1874), koji u maniru pesnika romatičarske istoriografije upozorava na pristrasnost istoriografa:

Ne pripadam nijednoj stranci… Zašto? Zato što sam u istoriji video istoriju i ništa drugo… Ne pripadam nijednoj školi… Zašto? Zato što nisam

20

Oto Luthar

precenjivao značaj formula, budući da nisam želeo da služim duhovima. Naprotiv, želeo sam da ih oslobađam, da im dajem životnu snagu, snagu koja nam pomaže da otkrivamo i prosuđujemo.3

S druge strane, istina je i da se istorija neprestano menja. To, međutim, ne znači da svaka nova generacija otkriva novu, već da otkriva drugačiju istoriju. I ljudski život se neprekidno menja, pa se tako menjaju i njegova istorija i zapisi o njoj.

Ova knjiga treba da prikaže upravo te promene. Zasnovana je na razmišljanjima istoričara/majstora koji su na istoriografiju zapadnog sveta utisnuli snažan vlastiti pečat. Ali, kako takvih ima previše za jedan ovakav prikaz, odlučio sam da uvrstim samo najistaknutije predstavnike određenih perioda, orijentacija i stilova, i kao (jedini) kriterijum izabrao njihovu strast, ljubav prema istoriji i radost sticanja istorijskih znanja. A od muza odabrao sam muzu Klio...

3 L. Febvre, Ein Historiker prüft sein Gewissen, citirano prema: Braudel 1990, 29

21

PROŠLOST, ISTORIOGRAFIJA

I ISTORIJA

Pre nego što se pozabavimo predstavljanjem pojedinačnih istoričara ili istorijskih škola, moramo definisati tri osnovna pojma suštinski važna za istoriografiju:

prošlostistoriografija ili pisanje istorije iistorija

1. PROŠLOST

Prošlost obuhvata sve što se sa nama i našom okolinom događalo juče, prošle sedmice, jula 1987, pre sto ili hiljadu godina. Prošlost je i ono što nas je proganjalo uoči raspusta ili godišnjeg odmora… i onda nas, nažalost, sačekalo i kad smo se vratili u školu, na posao… Nešto što se dogodilo u prošlosti utiče, dakle, na tok našeg života danas, a sva je prilika da će uticati i ubuduće. Porast i opadanje broja stanovnika u prošlosti, nastanak i promene u verovanjima, oblikovanje lokalnih i nacionalnih identiteta, kao i političkih ideja, prethodni razvoj odnosa među polovima, razmišljanja o umetnosti i kulturi, načini organizacije obrazovanja, uspostavljanje obrazaca ponašanja – sve to određuje i određivaće naš život. Prošlost je svuda oko nas i prožima sve što je u vezi s nama. Prošlost je važna, nekada možda i važnija nego što zaslužuje da to bude, i zato ju je gotovo nemoguće zaobići. „Susrećemo je na svim mestima, u svakom gradu, selu ili državi na svetu, u mnoštvu zgrada i građevina što nas okružuju, a nastale su zato da bi služile

22

Oto Luthar

potrebama i željama ljudi kojih više nema; da bi služile društvima koja su se u mnogo čemu promenila ili sasvim nestala. Na nju nas najviše podsećaju katedrale, hramovi, gradovi, gradske kuće, skupštinska zdanja, tvrđave, univerzitetske zgrade, i niz drugih javnih građevina.”4

Na prošlost nailazimo u svakom sporu, svakom sukobu i u svakom ratu koji se u svetu vodio ili se trenutno rasplamsava ili gasi: u Meksiku i Palestini, u Bosni i Hercegovini, u Sarajevu, gde je u proleće 1992. ubijen Dževad Begić Džilda, vođa „Manijaka”, kluba sarajevskih fudbalskih navijača, dok je pokušavao da spase svoju ženu koju je nekoliko trenutaka ranije pogodio isti snajperista. U Sarajevu je poginuo i Ivo Štandeker, novinar ljubljanske Mladine, ubijana su deca, žene i muškarci, vojnici i civili, svi iz više ili manje jasnih razloga, koje su njihove ubice po pravilu povezivale sa prošlošću – ali onakvom kakvu za sobom ostavljaju velike i neretko sumanute ideje (setimo se samo Hitlera), kao i sasvim običan život. Kada je reč o prošlosti, nema razlike: nju, dakle, imaju i ludilo ratnih zločinaca i „genijalni” planovi mirovnih posrednika.

Šta od te prošlosti ostaje u našoj svesti, šta će ući u istorijske rasprave i udžbenike, šta će postati povod za svečane proslave, ukratko, šta ćemo s vremenom nazvati istorijom, zavisi zapravo od istoriografije.

2. ISTORIOGRAFIJA

Istoriografija ili pisanje istorije pojam je kojim označavamo proces nastajanja istorije tokom kojeg istoričari različitim sredstavima i metodama, a na osnovu istorijskih izvora, proučavaju i potom na različite načine opisuju, odnosno interpretiraju život i delovanje pojedinaca, kao i razvoj ljudskih zajednica u prošlosti. Istoriografija otkriva i interpretira ljudsku prošlost, a ne i prošlost naše planete pre nastanka čoveka. A i od vremena kada se čovek konačno pojavio, bavljenje njegovim dugim probijanjem do

4 Marwick 1990, str. 2 (prevod sa engleskog ovog kao i svih citata iz navedenog dela, S. Madž-galj)

23

Majstori i muza

stepena civilizovanog (pismenog ) bića ona u velikoj meri prepušta arheologiji, kao što ga kasnije deli i s antropologijom, etnologijom, etnografijom, kulturologijom, kao i geografijom i sociologijom.

U osnovi razlikujemo tri vrste istoriografije ili tri načina zapisivanja onoga što je Karl Marks (Karl Marx, 1813-1883) nazvao tradicijom mrtvih generacija, koja poput noćne more opseda mozgove živih: (1) Deskriptivnu ili opisnu istoriografiju koja se pre svega bavi uvodom u proučavanje istorije, odnosno, otkrivanjem i određivanjem onoga što je predmet istoričarevog izučavanja. Sličan cilj ima i ovaj prikaz u kome, međutim nećete naći opis pomoćnih istorijskih disciplina i njihovih metoda, koji po pravilu čini sastavani deo takvih tekstova. Ali zato ćete u njemu naći neka pitanja koja spadaju u (2) analitičku ili kritičku istoriografiju, čiji su predmet proučavanja koncepti i filozofski problemi koji se pojavljuju prilikom pisanja istorije. Reč je o razlikovanju mita od stvarnosti (verovatnog toka minulog zbivanja) i s tim povezanom pitanju objektivnosti istorijskog predstavljanja, uloge pojedinca, uticaja ideja itd. Središnje mesto pak zauzima (3) istorijska ili povesna istoriografija, koja proučava načine na koje su ljudi poslednjih 2500 godina opisivali vlastitu prošlost. U tu kateogriju pre svega spadaju konkretne istorijske rasprave, nacionalne istorije, biografije i posebne monografije o određenim grupama, periodima ili delatnostima. I tu se zatvara krug prošlost–istoriografija–istorija i ponovo se vraćamo na pitanje šta je istorija.

3. ISTORIJAŠta je u stvari istorija?

Istorija je sve (!), i to iz najmanje dva razloga. Prvo, istorija je sveobuhvatni pojam kojim još od antičkog doba označavamo prošlost, bavljenje njome i rezultate tog bavljenja, i drugo, istorija je sve što je povezano s ljudskom prošlošću. Svaki delić prošlosti ima svoju istoriju, formalnu ili neformalnu. Ako postoji nešto što još nije postalo istorija, onda je to puka slučajnost. Setite se samo… Istorija odevanja (?) već dugo ima svoju formalnu povest, štaviše, pojedini

24

Oto Luthar

istoričari, etnolozi, sociolozi, kulturolozi i antropolozi čitav svoj radni vek provedu nad skicama odeće, uzorcima tkanina, opisima pravila i običaja odevanja i inventarom ostavštine. Istorija fudbala(?) objašnjena je u istoriji sporta, odnosno istoriji igara, ali je sve više onih koji se intenzivno bave aktivnostima posredno povezanim sa fudbalom kao igrom – recimo, istorijom navijanja.

Slično je i s drugim oblastima ljudskog delanja i ljudskih osećanja – predmet istorijskog proučavanja su, naime, već dugo vremena i osećanja poput straha ili ljubavi. Decenijama unazad postoje istraživanja ograničena na specifične okolnosti ili odnose u kojima se javljaju ta osećanja, na primer, strah od smrti ili istopolna ljubav. Francuski istoričar Lisjen Fevr (Lucien Febvre, 1878-1956), poznat i kao otac istorijske antropologije i jedan od najzaslužnijih za to što je sredinom 20. veka istorija obuhvatila takoreći sve – od ratova do kontracepcije – bio je proglašen „đavolom i prevarantom”, kao što su i mnogi drugi autori čija dela danas najradije čitamo nazivani ludacima i sanjarima.

Slagali se mi s tim ili ne, rezultat je pred nama: istorija je sve, to jest, sve ima svoju istoriju. Ali to, nekad nezamislivo, premda neizbežno širenje istoriografije, prisililo je istoričare ne samo da iznova definišu predmet vlastitog proučavanja već i da neprekidno preispituju svoje metode, još detaljnije proučavaju sve brojnije izvore i, konačno, da nanovo promisle za koga zapravo pišu istoriju: da li za svoje kolege, što znači za pripadnike struke, ili za obične čitaoce koji se za prošlost interesuju iz čiste radoznalosti ili zabave. Ukratko, zbog sve značajnije uloge koju istorija ima u različitim oblastima života, istoričari su danas, više nego što su to ikada u prošlosti bili, ograničeni potrebom da saznanja do kojih su došli predstave što je moguće razumljivije i sažetije, ali i nastojanjem da svojom pripovešću pokažu da, barem kada je reč o istoriji, ne važi krilatica: U istoriju i fubal se svi razumeju. Zbog toga se s vremena na vreme i javljaju novi pokušaji da se što preciznije definiše šta je istorija. Jedan od uspelijih među njima je definicija engleskog istoričara Kita Dženkinsa (Keith Jenkins, 1943), koji kaže:

Istorija je promenljiv, problematičan diskurs koji se, naoko, tiče jednog aspekta sveta – prošlosti. Stvara ga grupa savremenih radnika (u našoj kulturi

25

Majstori i muza

većinom plaćenih istoričara) koji se svojim poslom bave na međusobno prepoznatljive načine koji su epistemološki, metodološki, ideološki i praktično pozicionirani i čiji proizvodi, kada jednom uđu u opticaj, postaju predmet niza upotreba i zloupotreba koje su logički beskonačne, ali u stvarnosti obično korespondiraju sa nizom baza moći koje u svakom trenutku postoje i koje strukturiraju i distribuiraju značenja istorije duž spektra dominantno–marginalno.5

Ovakve i slične definicije neretko su nastajale na osnovu poređenja s drugim vidovima naučnog i umetničkog delanja ljudi. Istoričari su shvatili da ne postoji istorijski događaj koji se može izdvojiti iz okolnosti u kojima se zbio, kao što ne postoji ni događaj iz kojeg bi se moglo izvesti neko opšte pravilo. S druge strane, među njima je jačalo uverenje da zadatak istoričara nije puko prikupljanje i interpretiranje podataka ili činjenica, već predstavljanje smisla i značenja tih činjenica „u svoj njihovoj emotivnoj i intelektualnoj vrednosti”, kako je to govorio Džordž Makoli Treveljan (George Macaulay Trevelyan 1838-1928)6.

Istorija kao rezultat istoriografije ne predstavlja, dakle, samo složen istraživački rad već i nadasve zahtevan literarni poduhvat, samo je šteta što se – kako tvrdi Treveljan – umetnost desetostruko žrtvuje nauci svaki put kada se nauka žrtvuje umetnosti. Ništa manja nije ni cena koju istoričari plaćaju kako bi ono što na kraju nastane u njihovim računarima bilo istorija, a ne mit. Radi lakšeg razumevanja uloge istoričara u celokupnom procesu nastajanja istorije i uloge mitova u istoriografiji pogledajmo sledeća dva modela, od kojih prvi određuje ulogu istoričara u nastajanju istorije, a drugi odnos između prošlosti, mita, istoričara i istorije:

5 K. Jenkins, Re-thinking History, Routledge London, New York, 2003, p. 33, prevela s engleskog Sonja Žakula, nav. prema O.Luthar, M. Šašel-Kos, N.Grošelj i G. Pobežin Povest istorijske misli, IKZS Novi Sad, 2013, str. 456.6 G. M. Trevelyan, Clio, A Muse (1913), nav. prema Stern 1973, 230 (prevod sa engleskog ovog i svih citata iz navedenog dela S. Madžgalj)

26

Oto Luthar

II

paradigma istorija izvori kreator izvora

(re)konstrukcija prošlosti prošlost

P R O Š L O S T (1) podstiče nastanak M IT (o v a)

stvara(ju)

(2)ostavlja za sobom koji dovode u pitanje

IZ V O R E

IN T E R P R E T A C IJE

na osnovu kojih

nastaje skup

koriste

saznanja koji nazivamo

I istoriogra�ja = istorijska zbivanja / izvori istoričar

I S T O R IČ A R I

IS T O R IJA

27

Majstori i muza

U skladu s prikazanim modelima7, odgovor na pitanje Šta je istorija? može se sažeti i ovako:

Istorija je mozaik sačinjen od međusobno povezanih delića saznanja o čovekovoj prošlosti, koji u dijalogu s prošlošću, kroz razotkrivanje mitova i na osnovu brižljivog proveravanja izvora oblikuju istoričari različitih kultura, uvažavajući pritom saznanja drugih društvenih i humanističkih nauka.

Istorija je, dakle, rezultat dijaloga između prošlosti i sadašnjosti, a istoričar „sluga dva gospodara” svestan prvenstveno svoje odanosti prvom, to jest, prošlosti. Samo u prošlosti on može da nađe građu za uobličavanje verovatne pripovesti o nekadašnjem životu ljudi ili, kako bi to rekao nemački istoričar Leopold fon Ranke (Leopold von Ranke, 1795-1886), odgovore na pitanje: Šta se uistinu dogodilo? naći će samo u dokumentima nastalim u prošlosti.

Time se zatvara još jedan krug. Sa usmeravanjem istoričarevog pogleda u prošlost ponovo smo došli do ishodišta, odnosno do pojma kojim smo započeli opis građevine koja se zove istorija. I ponovo smo u situaciji u kojoj istoričari pomoću svojih oruđa ocrtavaju parcele, postavljaju skele, grade temelje itd.

Tu se nastavlja i rasprava o posebnim elementima gradnje, odnosno istoriografije: o metodima i tehnikama pomoću kojih dolazimo do određenih saznanja, o formama predstavljanja tih saznanja, kao i o načinima njihovog saopštavanja. Različita publika na različite načine odgovara na suočavanje s prošlošću; preciznije, različita publika na različite načine doživljava kombinacije interpretacija koje imamo na raspolaganju za prikazivanje nekog zbivanja u prošlosti.

Najtipičnija, najbrojnija i najzahtevnija publika su zasigurno učenici – đaci i studenti. Upravo njima je i namenjen ovaj istorijski pregled nastanka i razvoja istoriografije, koji počinje od antičkih vremena a završava se 7 Nalazimo ih (I) u B. Grafenauer, Struktura in tehnika zgodovinske vede, str. 19; M. Štuhec, Rdeča postelja, ščurki in sloze vdove Prešern, str. 20; (III) A. Marwick, The nature of History, str.13

28

Oto Luthar

razmišljanjima naših savremenika, i pritom se uglavnom usredsređuje na odnos istoričara prema istini. Insistiranje na opisu tog odnosa svakako nije slučajno. Naprotiv, reč je o svesnom fokusiranju na jedan od najvažnijih elemenata istoriografije, o najstarijem zajedničkom imenitelju svih traganja za odgovorom na pitanje koje je istoričare, od Herodota naovamo, navodilo da se čovekovom prošlošću bave tako da njihovu pripovest možemo nazvati istorijom, a ne istorijskim romanom. Po čemu se, dakle, Herodot (Herodotos 484-425 pre n.e.) razlikuje od Homera (Homeros, 2. pol. 8. veka pre n.e.), kada, kako i zašto istoriografija postaje nauka i kakvu ulogu u svemu tome ima istina?

165

O AUTORU

Oto Luthar je istoričar, istraživač u Centru za interdisciplinarna istraživanja Naučnoistraživačkog centra Slovenačke akademije nauka i umetnosti (ZRC SAZU), predavač na Univerzitetu Nova Gorica i direktor ZRC SAZU. Prevashodno se bavi istraživanjem pojedinih segmenata povesti istoriografije i modernom kulturnom istorijom. Tokom poslednje decenije, njegova istraživačka interesovanja su obuhvatala i politike prošlosti ili politike istoriografije, odnos između književnosti i istoriografije, kao i materijalnost prošlosti. U okviru proučavanja materijalnosti prošlosti posebno je istraživao muzejske interpretacije pojedinačnih događaja i procesa iz nacionalne istorije, o čemu svedoče i njegovi najnoviji radovi:

The Land Between. A History of Slovenia, Peter Lang, Frankfurt/M 2013 (u saradnji sa još osam autora) i samostalna knjiga On the Margins of Memory. Anti-Semitism and the destruction of the Jewish community in Prekmurje, ZRC Publishing House, Ljubljana 2012.

167

SADRŽAJPredgovor srpskom izdanju. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11Prolog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15Pustolovina prošlosti, njeni majstori i muza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Prošlost, istoriografija i istorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .21

Jednom davno… . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29Svi putevi vode u Grčku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .29Gde god pogledamo, Rim… . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41

Srednji vek – je (li) na sredini . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49Za modernu istoriju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68Otac naučne istorije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75Istorija je narod. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80Istorija je romansa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83Zašto je Klio namignula . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89

Vek krajnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95Novi majstori, inicijative i istorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98Poslednja primadona i heroji radničke klase . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105Dobro došli u Ameriku. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108Nemačka: posle nacističke more . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113

Nova kulturna istorija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117„Nisam istoričar – ali niko nije savršen”119Susretanja kultura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125Prošlost kao tekst . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133

Romantični snovi ili mogući razvoj istoriografijeEpilog: šta i zašto . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142Pogovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151Bibliografija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 152Indeks imena. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155O autoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165