lun i ambidekster (roto biblioteka x-100, broj 758; begépelt változat)

7/29/2019 Lun i Ambidekster (Roto biblioteka X-100, broj 758; begépelt változat)

http://slidepdf.com/reader/full/lun-i-ambidekster-roto-biblioteka-x-100-broj-758-begepelt-valtozat 1/1051

F.EŠTON

I

Činilo mu se da vreme protiće suviše sporo. Ležao je naneudobnom krevetu u sobici motela na severoistoćnom izlazu izgrada. Pored sumornih misli mučili su ga i neprijatni mirisi,

koji su, različiti jedan od drugoga, ali svaki odvratan,dopirali s kreveta, iz ormana, kupatila i uglova sobice. Toneprijatno mesto izabrao je u nadi da ga tu niko ne možeslučajno primetiti, jer u ovakva svratišta ne zalaze ljudikoje on poznaje. Bio je siguran da sem Mišela niko ne zna i

ne može znati gde se on nalazi toga jutra. Očekivao je da gaMišel pozove, ali se ipak trgao na zvuk telefonskog zvona.

— Slušam! — uzviknu on primimčuči telefon tako da možerazgovarati ležeći. - Pronto, javi se! Jesi li ti. Mišel?

— Ne,, on će se javiti kasnije — odgovori Rosu dobropoznati glas.

— Razgovarao sam s njim pre jedan sat On će tamo stići vrlobrzo. jer sam mu tako naredio.

— Gde je bio? — upita Ros.

— O tome ne vredi da razgovaramo — začu se odgovor. — Ostaje da do noći izvršite plan, a naveće da budete svi na

ugovorenom mestu. — Ne shvatam kako... — zausti Vilijam Ros, ali veza se



prekide.Razmišljao je o svom čudnom položaju. On, čovek za kojim

su tragale mnoge policije sveta, stvarno je bio nečiji rob.Da bi sve bilo zagonetnije, on je poznavao samo glas jednog

ćoveka, ali ne i njegov izgled. Taj glas čuo je malopre.

Njegovo razmišljanje prekide ponovo zvonjenje telefona.On ovoga puta slušalicu podiže bez žurbe, jer sada je znaoko može da zove. Još jedino Mišel Ru zna gde se on nalazitoga časa.

— Ti si, Mišel? — upita Rosi, siguran čiji će glas sadaćuti.

— Ja sam — odgovori Ru na francuskom. — Opet nisam uspeo,a mislio sam da ni sam sveti...

— Pričaćemo o tome kad se nađemo — prekide ga Ros.

—'Pošto ne mogu da podnesem ovu smrdljivu rupu, vratićuse u hotel »Palatino«. Tamo sam zadržao svoju sobu, u kojoj

si ti već bio. Čekaću te tamo. Požuri. Pošto spusti slušalicu, Ros. kao da ga neko goni, u

najvećoj žurbi spakova stvari i obuče se, pa platiprenoćište i žurnim korakom stiže do svojih kola

ostavljenih u Via Nomentina.Odahnuo je tek kad se našao u hotelskoj sobi. Pošto mu

se činilo da je na sebi poneo smrad jeftinog svratišta, onse svuće i pođe pod tuš. Dugo se posle kupanja trljaomirisnom vodicom i brižljivo brijao.

Osvežen, on se vrati u sobu, obuće čist veš i drugoodelo, pa se smesti u fotelju obloženu sjajnim ružičastim

brokatom. Nadohvat ruke bio mu je hladnjak napunjen pićempo njegovom izboru. On usu sebi čašicu likera s mirisomvanilije pa otpi i razvuće lice u otužan izraz zbogpreterane slasti. Telefonom naruči da mu se u sobu donese

doručak za dvoje. Još pre nego što je doručak bio donet, neko pokuca, i

Ros otvori zaklanjajući telo iza vrata.

Dok je desnom rukom otvarao vrata, u levoj je držaopištolj.

— Ti si, Mišel — reče prepoznavši gosta, pa gurnu oružjeu džep pantlona.

Još nije bio propustio gosta u sobu, a stiže i hotelskikelner s doručkom. Tako se gost nađe za postavljenim

stolom. — Ja ne verujem u natprirodne sile, a ipak... — poče

Mišel Ru čim je kelner izašao. — To je da ćovek presvisneod jada! Lepo sam ostavio svoja kola u jednoj ulici, prošaokroz prolaz i seo u ranije iznajmljena kola...

— Na sličan način sam i ja postupio — upade Vilijam Ros. — A sam znaš da se u te stvari razumem.

— Osam godina te gone uzalud.

— A već pet godina si i ti s nama.

— Da, već pet godina — A znaš li kada je počelo ovo?



— Prvi put si mi govorio da nešto sumnjaš još krajemprošlog leta.

— Tada sam govorio, ali to traje dve godine. Pune dve — uzdahnu Vilijam Ros.

— Znaju li ostali? — upita Mišel Ru.

— Ne... I do sada nije trebalo — odgovori Ros. — A zašto ja?

Tebe sam odabrao između svih. Ja svoje ljude poznajem. Osvakome mogu satima da govorim. Svi su mi verni, kao i jedan

drugom. Četvorka i šestica su takođe čvrste devojke. Ali tisi ćutljiv oprezan i nenadmašan konspirator.

— Svet je posto mali. Ako na jednom njegovom kraju zgrešiš,pa te uhvate, nikad više nisi siguran.

— U tome što od nas sedmoro niko nije nikad' bio hapšen ileži naša snaga. A sada sve to...

— O čemu se zapravo radi? — upita Ru. — Kunem ti se da sam

pazio više nego ikada. Iz Rima sam pošao Stradom del Sole,ali sam je napustio kod Kasina. Postavio sam se u zaseduodmah iza petlje koja vodi sa autostrade. Niko nije došao zamnom. Onda sam produžio za Minjano, kao da idem dalje na jugk

pa sam se od Vairana vratio na Venafro... — Verujem da si zamrsio trag tako da te niko ne može

pratiti — upade Ros. — U svakom mestu sam vozio tako da bi me izgubio i ti. da

si mi bio na tragu - dodade Ru. — U dolini Volturna skrenuo

sam uz reku i smestio se u lovačku kuću kod Kolija. Celo većeniko nije došao, a ja sam sedeo u holu motreći, skriven iza

velikog asparagusa... — Pogađam šta ti se dogodilo - opet upade Ros. — U zoru te

je probudilo zvonjenje telefona — Ne baš također u dve sobe za noćenje lovaca nema

telefona. Ima samo jedan aparat u čuvarevom sobičku, iz kojegse daje veza za govornicu u holu. Čuvar me je probudiotvrdeći da se protivio zahtevu nepoznatog. No, neznanac jegovorio da je u pitanju život i da će čuvar odgovarati, akome ne probudi. Javio sam se iz govornice i neko me je nafrancuskom oslovio po imenu - ispriča Mišel Ru. - Rekao mi je

da treba odmah da krenem u Rim, a da se u toku vožnje javim

tebi na broj koji sam ja već znao. Dakle, znao ga je i tajćovek.

Mislim da smo dovoljno govorili o tome — reče Ros. To jebio moj zadnji pokušaj da se otmem. Dok se ne dogodi neštopresudno, ostaje ovako kako jeste.

— Ali šta ostaje? — To da neko zna gde smo, a mi ne znamo ni gde je ni ko je

on. — I ti prihvataš takvo stanje? — Podnosim ga pune dve godine. Lutali smo od Argentine do

Aljaske ,od Londona do Nju Delhija, ali nismo uspeli da

umaknemo — odgovori Ros. — Kad bi to ležalo samo na meni, ja bih poludeo — reče



Mišel Ru. — Ni ja više ne mogu to da podnesem. Izneću danas to pred

sve naše ljude. Tili je uzela u zakup mali bar u ViaAugusto Galoni, pa ga sada preuređuje. Tamo možemo da dola-

zimo kao radnici i majstori, ali i ovako, jer nije

upadljivo. Ona je policiji i okolini objavila da preuređujebar i priprema se da stvori jedno »uljudno mesto«. Tamoćemo se naći na zajedničkom ručku. Tili i Ana priredićemakarone po napolitanski — ispriča Ros.

Njih dvojica završiše doručak, pa se Ros ispruži nakrevet, a Ru ode da iznajmi sobu u istom hotelu. Tek što jeizišao, telefon kod Rosovog ležaja zazvoni i on uzeslušalicu.

— Ko zove? — upita on, prividno miran.

— Ne postupaš pametno, Ros — reče njemu već poznatiglas. — Rekao sam da do noći treba da izvršiš plan, a ti

misliš o ručku u Via Augusto Galoni... To ne odobravam. Izašto da zbunjuješ ostale celom tom pričom? Dosta sipokušao da proveriš našu moć juče i u toku noći. Ru je tu ijasno je kako stvari stoje...

— Ne može tako! — uzviknu Ros ljutito. — Ja i moji ljudizajedno smo godinama. Oni mi veruju više nego sebi samima.I ja neću više ništa da skrivam od njih.

— Možda to nije ono najgore — dodade nepoznati. — Jedinomi smeta to što vam od ručka do noći ne ostaje dovoljnovremena da završite posao.

— Završićemo ga do sutra naveće - smrknuto reče Ros i

spusti slušalicu. Nekoliko minuta je oćekovao da telefon ponovo zazvoni,

ali to se nije dogodilo. Tako mu je nepoznati čovek, čijiglas tako dobro poznaje, bio još zagonetniji. »Kako topostiže?«, pitao se Ros pokušavajući da malo spava. No,kako mu to nije uspevalo, on ustade i poče da se sprema.

Prizemni prozori suterenskog bara »Fusano« bili suzaštićeni teškim kapcima od grubo obrađenih dasaka, jer jetobože trebalo menjati i roletne od valovitog lima. Vratasu bila dvostruka, a treću prepreku pri ulasku činila ješiroka roletna od valovitog lima. Kad su se svi skupili,

jedan od mlađih članova bande i Tili Kesler spustišeroletnu na ulazu. Po najvećoj prostoriji bara bio je rasutmaterijal za opravke, ali jedan deo pored zida bio jerašćišćen i na njemu behu postavljeni stolovi za ručak. Nata dva sastavljena stola već su bile boce s pićem itanjiri.

— Ako je gotovo, dajte da odmah ručamo, iako još nije nidvanaest sati - reče Vilijam Ros. — Ne želim da pokvarimojelo eventualno neprijatnim razgovorom.

— Sve je gotovo — reče Tili Kesler s vrata prostorije

koja je služila kao kuhinja.

— Danas si plavooka — osmehnu joj se Ros. — Nikako da seodlučim da li si mi lepša sa kestenjastim ili s plavim



očima. — Zavisi od boje moje haljine — našali se devojka.

Ona je imala neobične oči. Jedno je bilo plavo, a drugokestenjasto. Do pre dve godine osećala je to kao greškuprirode, koja umanjuje njenu lepotu. Činilo joj se da mnogi

ljudi obraćaju pažnju na nju više zbog neobičnih očiju, negozbog nje same. Ali, pre dve godine upoznala je jednogtehničara iz fabrike kontaktnih soćiva u Nemaćkoj. On joj jeizneo mogućnost da joj se naprave kontaktna soćiva koja ćemenjati boju njenih očiju po želji, ali tako da oba budu iliplava, ili kestenjasta. On joj je i pomogao da dobije soćivavanserijske obrade, a po prihvatljivoj ceni. No, ona ta so-ćiva nije nosila često, pa su njoj bliski ljudi znali njenumalu tajnu.

A najbliskiji već nekoliko godina bio joj je Vilijam Ros.Posle njega dolazili su ostali članovi bande: Ana, Erdal,

Franko, Mišeli i Oto. Od srodnika nije imala nikoga, a ako ihje i bilo, ona ih nije poznavala.

Sada je Tili Kesler igrala ulogu domaćice. Zbog toga jebila ponosna. Rumena u licu zbog žurbe i toplote u kuhinji,iznela je veliku činiju makarona koji su se pušili. Dok sumuškarci sipali u svoje tanjire. Tilda i Ana su stigle da

promene odeću. Skinule su radne kombinezone i obukle haljine.* — Lepa porodica! — primeti naj gojazniji i najsnažniji

član grupe Erdal Laprag. — Sve je na ulju. Svinjetina je samo sitno seckana u

obliku šunke u sosu — našali se Franko Gavone na račun toga

što je Erdal poreklom bio Turčin. — Nisam čuo šta kažeš, ali ne vredi da ponavljaš, jer dok

jedem ništa ne slušam — odgovori Laprag.Mišel Ru je imao naviku da pri ručku ispriča novu šalu, pa

su se svi na to bili navikli i sada se osvr- nuše premanjemu.

— Celu noć nisam spavao misleći šta je to trebalo da uradim — reće on dodavajući parmezan na makarone.

— Pa jesi li se setio? — upita najmlađi član bande OtoRajč, prilično slabim italijanskim izgovorom.

— Da, trebalo je da rano legnem, kako bih pre zore mogao da

krenem na put — odgovori mu Ru na njemaćkom. Rosova banda bila je zanimljiva i po tome što su svi njeni

članovi govorili više jezika. Vladalo je pravilo da se štoviše služe onim jezikom koji vlada u zemlji u kojoj senalaze. No, kad bi neko osetio da ga sagovornik možda nerazume dobro, onda se koristio onaj jezik koji najvišeodgovara. Ros je, na primer, bio Kanađanin rođen od ocanemačkog iseljenika i majke Španjolke. Pošto je prve godinedetinjstva proživeo u onom delu Kanade u kome se više govoriengleski, on je taj jezik kasnije tako naučio da ga je go-

vorio i kao Englez i kao Amerikanac. Odrastao je u Nemaćkoj,

pa je i taj jezik znao odlično. Od majke je naučio španski, asam italijanski. Znajući više jezika, lako je savladao i



francuski. Slično je bilo i sa ostalima. Erdal Laprag, kojise koristio i nemačkim imenom Ernest Grebe,najslabije jegovorio svoj maternji turski jezik, jer odrastao je u

Njemačkoj. Najmanje jezika govorila je Ana Vale. Sem

maternjeg, italijanskog, govorila je, ne baš dobro, samo

engleski. No to nije značilo da neće naučiti, jer akosledeće godine budu duže živeli u Nemačkoj, ili Francuskojona će marljivo učiti.

— To je uslov našeg opstanka — govorio je Vilijam Ros

vrlo često. — Volimo da živimo u Evropi, pa moramo znativiše evropskih jezika. A engleski je sada obaveza za svakog

diplomatu.I uvek su se svi iznova smejali zbog te svoje

»diplomatske« obaveze, ali ozbiljno su shvatali potrebu da

uče jezike, kao i mnoge druge veštine. Pomagali su sesavesno i to je svakom pojedincu olakšavalo napore.

— Šta je s nekim vicem za večeras? — upita Oto Rajć,opet na italijanskom.

Njegovo pitanje izazva buran smeh, jer on ne bešeshvatio da je njegov malopređašaji dijalog sa Ruom bio tašala. Konačno su morali da mu objasne šalu »kao i svakomNemcu«, kako se u šali govorilo. Pričalo se da jednoga danaNemcu ispričaš šalu, a on se smeje tek sledećeg, jer tolikomu treba da shvati u čemu je vic. Niko se zbog toga nijeljutio, makar da je bio čistokrvni Nemac kao Oto Rajč, ili»mešanac« kao sam vođa bande Vilijam Ros. Pored toga, svimaje bilo smešno što je Rajč upotrebio reć večeras, umesto

danas. — Da bismo se bolje razumeli, govorićemo engleski — poče

Vilijam Ros. kad je završio jelo i ispio čašu rumenog vina. — Milo mi je što smo zajedno ručali, jer retko nam uspeva

da se svi sakupimo. Možda će neko hteti da napusti grupu... Ne verujem da takvih ima među nama - upade Ana Vale.

zbog koje je Ros i govorio tako polako i jasno,

naglašavajući svaku reć. - Naš način života je opasan, ali mi se nismo zakleli da,

kao mafiozi, ostanemo doživotno u grupi — nastavi Ros. — Svaki od nas može da najavi odlazak i napusti grupu bez

štete za ostale, a da mu niko to ne sprečava. - Šta će nam takav razgovor? — upita Oto Rajć.

- Postoji više razloga, ali jedan je izuzetno krupan — odgovori Ros.

- Ima stvari o kojima vam nikad nisam govorio.- Uvek smo prihvatali pravilo da ti sam odlučuješ o čemu

treba, a o čemu ne treba da obavestiš nas ostale — rečeFranko Gravone i zagladi svoje guste brkove i svetiteljskubradu.

- Dozvolite da nastavim — reče Ros. — Od nas sedmoro

ovim poslovima ja se bavim osam godina, a pre šest sam

uspostavio čvršće veze sa Frankom i Erdalom. Pre tri godinepristupile su nam Tili i Ana, a pre dve naš najmlađi momak



Oto. Tako su svi po mnogo puta pokazali svoje sposobnosti, apre svega svoju vernost grupi Možda je osećaj da smoisključeni iz društva pojačao našu odanost grupi Živimo kaovelika porodica...

- Ja se baš tako osećam — upade Tili Kesler.

- Moram dodati da smo svi dobro osetili zakon nužnosti.Svako od nas usamljen ne vredi mnogo, a u grupi je moćan isiguran — nastavi Ros. — Svako od nas već ima i znatnobogatstvo, pa može da prestane da se bavi opasnim poslovima i

da mirno proživi ostatak života trošeći novac s tajnih računau više zemalja.

- Ali još niko od nas nije tako star - upade Laprag.- Ipak... Ne govorim bez osnova

— reče Ros. — Jeste li primetili da smo zadnje dve godine

obavili više vrlo prljavih poslova? - Pa... O tome bi bilo osnova da se razgovara. Ponekad

mislim da postajemo, »murder«- kompanija — Gravone. — Šta smo, najbolje može da oceni Vilijam - skoro ljutito

reče Tili Kesler. — Da, on zna zašto su morali da umru i neki ljudi čija smrt

nam nije pričinjavala nikakvo zadovoljstvo - primeti Erdal Laprag.

— Postao si suviše uglađen - nasmeja se Mišel Ru. — Ti se,Turčine, ponašaš kao neki fon Grebe.

Svi se nasmejaše, ali Ru podiže ruku u znak da hoće i daljeda govori, pa reče:

— Pustimo da nam šef ispriča sve, jer, ako svi budemo

govorili, razgovoru nikad kraja.Vilijam Ros klimnu glavom s odobravanjem, pa nastavi da

govori: — Mišel je u pravu. On već zna nešto, o čemu vas ostale tek

treba da obavestim. Svi znate da u svetu postoji mali brojgrupa i pojedinaca koje sve policije sveta i Interpol gonegodinama, bez ikakvog uspeha. To su Lun, kralj ponoći, zatim

nepoznati i tajanstveni terorista kome se zna samo imeKarlos, i mi...

— Postojao je i Ambidekster — upade najmlađi član bande.

— Ambidekster sam ja — hladno reče Ros.

Svi ga iznenađeno pogledaše i neko vreme vladala je tišina,da se čulo disanje pojedinaca. Najšumnije disao je Erdal

Laprag, i on prvi progovori: — Šest godina smo zajedno, a nisi mi dao ni da naslutim da

si ti Ambidekster. — Želeo sam da se odvojim od tog zloglasnog nadimka. I

nikada vam ne bih otkrio istinu da na to nisam nateran — nastavi Ros. — Ambidekster je služio i levima i desnima, paje tako i nastao taj nadimak, jer ja se ne služim podjednakolevom i desnom rukom...

— Važno je šta si učinio od trenutka kad smo postali

zajednica



koja veruje samo u sebe i svoje želje — upade Tili Kesler.Ona je očito bila pristrasna i nije podnosila pojavu

bilo kakve senke na liku Vilijama Rosa.

— Ali neko je otkrio ko sam ja bio pre i šta radim sada — reče Ros.

Opet se na svim licima pojaviše izrazi neverice. — Kaži već jednom... Ko god da je, neko od nas će ga

srediti — zagrcnu se Gravone i nervozno zagrize krajičakbrka.

— Sada je stvarno vreme da poćutimo dok nam Vil neispriča sve što treba da čujemo na ovom skupu. Možda nasčekaju teški dani — oštro reče Mišel Ru.

Opet klimnuvši glavom u znak odobravanja, Ros nastavi dapriča:•

— Pre dve godine bio sam u Parizu. Tada smo primiliRajća, jer je hrabro branio Anu od napada moćne bande

Abdona Bušea. Skoro sam rasterao jednu bandu i ubio petnjenih članova. Tu hrabrost smo morali da priznamo... E,baš tih dana je počelo...

Ros je nastavio da priča o tome kako mu je. skrivenom ujednom hotelu, dok je koristio lažno ime, stigao paket sčudnom sadržinom. Bile su to bočice tećnosti za izazivanje

tajnog pisma. Posle toga je stiglo prvo pismo. Izmeđuredova beznačajnog sadržaja bilo je tajnim, nevidljivimmastilom napisano pismo u kome je neko nepoznat dokazao da

zna sve o Vilijamu Rosu. Na kraju je neznanac uveravao Rosada njegovu tajnu nikada neće otkriti, naravno ako mu on

učini poneku uslugu. — Tada smo svi kidnuli u Argentinu. Za godinu dana

prokrstarili smo dva kontinenta i vratili se u Evropu -nastavi Ros. — Izgledalo je da bezrazložno i iz nekog zado-

voljstva putujemo na najčudniji način i posećujemo nekakvabezvezna mesta. A mi smo to u stvari, bežali...

Ros je ulagao svu svoju govorničku sposobnost da jasnoizloži maglovitu priču. Opširno je pričao o tome kako jeizučio mnoge veštine skrivanja i postao gotovo neuhvatljiv.Međutim, dogodilo se nešto vrlo čudno. Odjednom je postaorob nekog nepoznatog. Pamtio je jedan glas, ali javljali su

mu seI oni koje ranije nije bio nikad čuo. No, činilo mu se da ga

najčvršće drži baš onaj njemu dobro poznali glas. Događalo se da Ros iznenada pokrene svoju grupu i da je

odvede hiljadama kilometara daleko, koristeći sve mereonemogućavanja da ih neko prati. Sem njega niko nije znaokuda se ide. Ros se mogao zakleti da niko na svetu ne sluti

gde će se on zaustaviti, a tako isto niko ne može da gaprati. No, onda je uviđao da uzalud beži. Uskoro, pošto bise negde zaustavio na više dana, zazvonio bi telefon, ilibi stiglo pismo na njegovu adresu i na ime koje koristi.

Tako je sam Ros trpeo paklene muke neizvesnosti, ali sve jeto skrivao od svojih ljudi.



Članovi bande su mislili da Ros ugovara poslove spodzemljem, terorističkim organizacijama, ili pojedinimljudima koji su zainteresovani da neko umre, ili da bude

izvedena neka otmica. Bilo je trenutaka kad su im sopstveni

poduhvati bili odvratni, ali verovali su Rosu i ćutali su.

Njihova savest je bila mirnija ukoliko je Rosova nosila većiteret.

— Sada se od nas traži da u toku jednog dana uklonimo sedamljudi. To je taćno koliko nas ima. Naređeno je da već danasubijemo tih sedam ljudi, pa da u toku noći možemo uraditidrugi deo posla — zaključi Ros.

— Ovde u Rimu? — upita Erdal Laprag. — Da, ovde — potvrdi Ros. — Jesu li svi Italijani? — upita Franko Gravone.

— Ne, svi su Nemci — odgovori Ros. — Nemci u Rimu?! — iznenadi se Mišel Ru.

— Da — potvrdi Ros. — Već sam dobio pismo napisanonevidljiviin mastilom. Kad sam ga pre osam dana pročitao uzpomoć one tečnosti, bio sam iznenađen. Četvoro od tih sedamljudi su već starci. Svi su bili nemaćki vojnici u drugom

svetskom ratu. Preostala trojica su njihovi budućinaslednici. To je grupa čuvara fašističkog blaga u Rimu...

— To je zanimljivo! — oduševljeno reče Oto Rajć. — Šta tooni čuvaju? Hoćemo li im stvarno smrsiti konce?...

Po izrazima na licima ostalih on oseti da je preterao, paućuta i nehotično se malo pognu.

— O tome... Baš o tome treba da odlučimo ovog trenutka —

reče Ros posle nekoliko trenutaka ćutanja. - Gospodari, koji su nas potčinili na neki čudan način,zahtevaju da uklonimo čuvare blaga, pa da to blago uzmemo ipredamo onome koga oni pošalju. Mi zadržavamo deseti deo, akone želimo da nam to bude isplaćeno u novcu.

— A gde je blago? — upita Ana Vale. — To još ne znamo. U toku dana dobićemo sva obaveštenja i

uputstva za dalji rad. No, pre toga treba da umru sedamčuvara blaga - odgovori Ros.

— To je neverovatno... Prosto nemoguće — reče Laprag, ko

zna šta misleći pri tome. — Dakle, ja sam u vlasti drugih ljudi na nerazumljiv i

prosto neverovatan način — nastavi Ros. — Sada treba daodlučimo da li da se raziđemo i da svako spasava samoga sebe

kako zna, ili ostajemo da trpimo zajedno to je snašlo mene...I ne samo mene. Proveravao sam da li mogu da prate i vasostale. Izabrao sam Mišela, pa sam izazvao neznanca. On mi je

smejući se rekao da mu Mišel ne može umaći. To se jutrospotvrdilo kao taćno.

— Šta god se događalo, ja ostajem s tobom, Vil! - uzviknu

odlučno Tili Kesler.

— I ja! — diže ruku Oto Rajč. — Čekajte! — uzviknu Ros. — Još nešto treba da vam kažem.



Nepoznati me je upozorio da moramo biti oprezni, jer akosedam Nemaca, koji ne slute šta im se sprema, nepretpostavljaju da imaju opasnog protivnika, postoji neko

treći...

— Sve lepše od lepšega — osmehnu se Gravone.

— Čitali ste da je u Rimu pre mesec dana bio DonaldSikert, poznat i kao Lun, kralj ponoći... — htede danastavi Ros.

— Jedan od neuhvatljivih u svetu!

— upade žustro Mišel Ru. — Nije li on stalno na našem tragu? — Mislim da nije — 'odgovori Ros. — Naši gospodari...

— Uh!... Kad čujem tu odvratnu istinu.. Gospodari! — upade Gravone.

Ros ga umiri osmehom i pokretom ruke, pa nastavi:

— Stvari treba nazivati pravim imenom. Ja ih osećam kaogospodare. No, svaki rob kuje planove oslobađanja. To je

drevna istina. Kujem ih i ja. A sada nam ostaje da od lučimohoćemo li se uhvatiti u koštac i sa Lunom. On je opasan

protivnik. Sada je opet u Italiji. Ovoga puta je, izgleda,lenj da sa svojim mornarom roni za zlatom sa španskih

galija, već hoće da uzme ono skriveno... — Tako mi je sve to čudno... Ali rešimo prvo ono

najvažnije — reče Laprag. — Nema rasturanja grupe! Nemakolebanja! Ako smo robovi nekoga ko je jači od nas.ostajemo robovi zajedno! To je moj predlog.

Svi zagrajaše osmehujući se u znak da prihvataju ono štoTurčin predlaže.

— A ima li nade da se oslobodimo iz vlasti tih nepozatihljudi?

— upita Mišel Ru. — I o tome sam razgovarao s gospodarima odgovori Ros. —

Ako ubijemo, ili uhvatimo Luna, pošto predamo i zlato,bićemo zauvek slobodni. Nepoznati daje »ćasnu« reć.

— Ili ćemo otkriti kako nas drže na oku, ili ćemoslistiti Luna i Makfersona, ili ćemo i dalje služiti - kaoda glasno razmišlja, reče Franko Gravone.

— Uvek smo pobeđivali — upade Ana Vale, korektno

naučenom i izgovorenom frazom.

— Ne znam da li me više zabrinjava to što nismo višeslobodni, ili to što ćemo možda imati Luna protiv sebe — reče Ros.

— Ja sam protiv rasturanja — opet reče Laprag. — Ako smo

svi odlučni da se i dalje borimo zajedno. onda možemo da sedogovorimo šta da učinimo dalje.

— Ja ću da predložim plan uklanjanja čuvara — reče Ros.

II — Trebalo je davno da znam da ću zbog tebe imati hiljadu

muka — ljutio se Samjuel Makferson na svog posinka Ro Haća.

— Poverio sam ti brod, a ti si ga ostavio zbog tamo nekepriče o skrivenom zlatu. Milion mu tona zlata, imaš ga



dosta širom svih mora i okeana! A ti, umesto da ga tražiš i spravom uzmeš tamo. hoćeš da pljačkaš po Rimu.,..

— Čekaj Same, u ovom času nisi u pravu - umeša se DonaldSikert.

- Pre svega, srećna je okolnost što je Ro otkrio od koga

treba početi. Već dugo znamo da postoji to zlato. Znamo i daga čuva tajanstvena grupa ljudi, ali ne znamo ko su oni, nigde bi zlato moglo da bude. Nijedan grad na svetu nije takopogodan za skrivanje kao Rim. Od hrišćanskih katakombi do

podzemnih tajnih hodnika rimskih moćnika i careva, od tajnihprostora do podruma zatrpanih drevnim požarima, pa do sada

tajno izgrađenih skrovišta sve može da posluži da se neštosakrije.

— Videli smo dosta tih krtićjih hodnika — uzdahnu mornar.

— Hajdemo na čisto more. To je život za ljude! — Ali šta mari da uzgred pokupimo koju tonu zlatnih poluga?

— upade Ro Hač s podrugljivim osmehom na licu.

— Znam, vrag ti nešto šapuće na uho, ti vražji sine! Zar dapužemo po rimskom podzemlju zbog tog zlata, milion mu

karata?! — i dalje se protivio Makferson. — Hajde da smireno porazgovaramo o svemu, pa ako se ne

složimo svi da nešto preduzmemo ovde u Rimu, onda, nije namdaleko brod, a široka su morska prostranstva — smeškajući sereče Lun.

— Dobro, spreman sam da slušam, ali znam da mi se to nećesvideti — smrknuto reče Samjuel Makferson.

— Onda ću ja da ispričam ono što svako zna o tom zlatu — reče Lun. - A onda neka Ro "ponovi svoju priču.

On poče da priča o događajima iz 1944. godine, koji sujavnosti poznati kao »Operacija Sorate«. Bila je to pljačkazlata Italijanske banke, koju su izvršili nemaćki vojnici 3.maja 1944. godine u Rimu. Znajući da će morati da napusteRim, Nemci su odlučili da odnesu i zlato iz trezora banke.Opkolili su banku i trideset vojnika je upalo u trezore sazlatom. Spakovali su zlatne poluge radeći čitav dan i sledećunoć. Do kretanja nijedan vojnik nije smeo da iziđe iztrezora. U njemu je spavalo svih trideset vojnika i jedan

oficir.Sledećeg dana su Nemci dovezli kamione, u kojima se u

vrećama "nalazilo blago oteto od Jevreja. Bilo je tu zlatnognakita, umetničkih predmeta i novca. Sve je bilo podnajoštrijom kontrolom. Niko nije smeo da vidi pripadnikespecijalne grupe za odnošenje zlata. Čak i nemačkimoficirima, koji nisu bili neposredno angažovani u operaciji,

bio je zabranjen pristup u okolinu banke. Poslove je vodioesesovac, kapetan Divizije ratne zastave Adolfa Hitlera.

Kad je italijansko zlato bilo utovareno u kamione, kapetan

je vojnicima specijalne grupe naredio:

— Uđite u kamione i priknjte se pod cirade. Vozači ipratioci ne znaju za vas. a dobili su naređenje da ne



zaviruju u karoserije. Ako neko od vas oda svoje prisustvo,biće streljani

Vozači i po jedan pratilac za svaki kamion došli su izauzeli svoja mesta u petnaest kamiona. Nisu znali šta ikuda voze. Kapetan je umeo da skriva ono što je trebalo

kriti.Dok su saveznički topovi gruvali, konvoj je napustio Rim

i izišao na neki loš put. Vojnici koji su ležali na zlatunisu davali glasa od sebe za sve vreme vožnje, koja jepočela nešto pre dvadeset i jedan čas. Oko dvadeset i dvačasa kapetan je naredio da se kolona zaustavi, pa je sve

vozače i pratioce poslao da se pridruže jednoj jedinicifeldmaršala Keselringa, koji je držao položaje u rovovima ilagumima planine Monte Sorate. Tek tada su vojnici ispod

cirade mogli da iziđu. Među njima bilo je dovoljno vozača,jer i birani su tako da znaju i taj posao.

- Zauzmite mesta u kabinama i vozite za mnom - naredioim je kapetan.

Tako je kolona stigla do starih laguma, kojih je naplanini bilo na desetine kilometara i od kojih su mnogi

bili preuređeni za jedinice feldmaršala Keselringa.Upotpunjeni bunkerima, skrivenim prolazima i utvrđenjima,lagumi su se pretvorili u zamršeni lavirint miniran naprilazima i po svim pravcima u unutrašnjosti. Sada je sveto bilo skriveno mrakom i u toj sablasnoj atmosferi vojnici

su na nekom mestu istovarili zlato Italijanske banke idžakove jevrejskog zlata. Cele noći vojnici su istovarali

sandučiće i vreće, pa ih nosili u utrobu planine. Spadalisu s nogu od umora, ali pred kapetanovim pretnjama punimautomatom oni su posrtali i opet ustajali i radili.

U zoru, kapetan ih je okupio i onako umornim,

nesposobnim darazmišljaju i željnim da sklope oći i odahnu od umora, rekao:

— Ostalo je još trideset džakova. Dakle, treba da svakiod vas uzme po jedan i da ih tako odnesemo na pravo mesto.Već ste videli da su prolazi uski, pa ćemo saćekati da svipristignu. No, vi ste umorni i krećite u razmacima od popet minuta. Da bi najumorniji dobili više vremena da

odahnu, neka krenu oni koji još mogu. Ko će da krene samnom?

Javio se prvi vojnik i s kapetanom nestao u otvoru kojije vodio u lavirint. Trebalo je ići već poznatim putem,koji je kapetan bio obeležio oguljenim leskovim štapićima.Nakon pet minuta krenuo je drugi vojnik i tako se nastaviloodnošenje poslednjih vreća. Na kraju je ostao samo vojnikVili Vogt. Možda zbog toga što mu je bilo neprijatno dasedi sam napolju, ili iz straha da se ne uspava u toku tihpet minuta, tek Vogt je krenuo tri minuta ranije. U lagumu

je pristigao prethodnog vojnika, ali je zaostajao rešen da

u blizini skladišta saćeka onih preostalih par minuta. ' I to mu je spasio život, jer pred sobom je čuo kratak rafal



mašinske puške. U trenutku je sve shvatio, bacio džak ipobegao nazad, svestan da je kapetan poubijao sve vojnike izgrupe, njih dvadeset i devet, koji su znali tajnu skrivenog

blaga. Nekoliko dana je Vili Vogt lutao skrivajući se. Naišaoje na jednu kuću, u kojoj su ga prihvatile majka i kći. U tim

prilikama nije bilo čudno što je između kćerke Eme i vojnikanastala sentimentalna veza. Vojnik je Emi ispričao šta jedoživeo i obećao joj da će posle rata doći da zajedno uzmubasnoslovno blago.

Ema ga je čekala, godinama, ali on nije dolazio. Konačno jesišla u Rim i potražila direktora banke. .. Ispričala mu jetajnu »Operacije Sorate« i kazala ime vojnika. Odmah seumešala i obaveštajna služba. Vili Vogt je pronađen uBavarskoj. Agenti su ga ispitivali, iako su znali da su Nemci

pri odstupanju minirane lagume digli u vazduh. Tako je zlatozatrpano, ali možda bi ga Vili Vogt našao. No, on je iznenada

umro. Da li mu je neko »pomogao« u tome, nije utvrđeno. Tek,zlato nije iskopano.

— Sve to je samo jedan deo priče. I sam sam pokušao dasaznam više, ali uzalud — reče Lun. — Pre dve godine iz

Argentine, gde su se krili neki važni i sada ostareliHitlerovi ljudi, doprla je do Evrope priča da sve zlato nijeodneto na Monte Sorate. Sada neka Ro ispriča šta je saznao.

— Bila je zanosno lepa — poče Ro Hać svoju priču. — Inačene bih se ni okrenuo za manje lepom od moje Ronde, na časnureć...

— O čemu ti pričaš, momče?! — pokrenu se Samjuel

Makferson. — Pa moram nekako po redu. Svaka priča treba da ima

početak i kraj — odgovori Hać. — Otkud to da priča o zlatu skrivenom pre više od trideset

i pet godina počinje od neke lepotice, koja tada nije bila nirođena? — zavrte glavom Makferson. — Milion mu bajki, to bimoglo da bude za pesmu, ali za priču...

— Možda lepota te dame ima neki značaj — smejao se Lun.Sedeli su u salonu udobne iznajmljene kuće u zelenilu blizu

tvrđave Tiburtino. Pred njima na stolu bila je samo činijajužnog voća i grožđa sačuvanog u hladnjačama od proš-

logodišnje berbe, pa se Ro Hać osvrtao ka ormaru sa odeljkomza piće.

— Hajde, ako moraš, popij nešto, ali smanji ulogu svojihlepotica — progunđa Makferson.

Ro Hać brzo donese bocu viskija i ponudi ga Lunu i mornaru,ali oni odbiše pozivajući se na pravilo da pre podne ne piju.

— Pa znate da sam doplovio iz Karakasa. Te vremenske zone

i tako... Tek meni u svako doba dobar viski dolazi u pravičas — šalio se Ro Hać.

— Poćni već jednom priću! — tobož ljutito reće Makferson.

— Hoću... Eto, video sam je sa kapetanskog mosta. Sunčala

se na jahti ukotvljenoj kod ostrvca Fraljioni. To je kodKaprija...



— Još kad smo ti poslali poruku da doploviš u Italiju,pogodio sam da ćeš »pogrešiti« za kojih stotinak milja ipromuvati se oko italijanskih letovališta. Pa i kako bi tajćova zaobišao Kapri, molim te lepo?! — upade Makferson.

— Tatice, već je vreme da primetiš kako si ponekad

čangrizav i ništa ti nije dobro — s najslađim izrazom nalicu reče Ro Hać i nastavi da prića

Prolazeći blizu usidrene jahte kod ostrvca, Ro Hać jeprimetio lepu devojku, koja se bezbrižno sunčala na svojojjahti. Jaki kapetanov dvogled pomagao mu je da joj vidi izapamti lice, ali on bi je zaboravio da je isto veće nijevideo uplakanu u Napulju. Pod električnim svetlom sišla jes jahte, koja je u napuljsku luku stigla posle Ro Haćovogbroda. Dogodilo se da je on već bio na obali. Video je kakodevojka ide ka lučkom novom parkiralištu brišući oći. No,da ona stvarno plaće, video je tek na parkiralištu, do koga

je išao za njom najviše zato da uživa u lepoti pokreta togskladnog tela obučenog u tanku svilenu haljinu.

— Nešto mi u toj prići nije jasno — upade Makferson. — Počeo si da pričaš kako se sunčala na

svojoj jahti. Otkud znaš da je njena? I nešto prerano jepočela da se sunča. Tek je kraj aprila.

— Imaj strpljenja, kapetane — s osmehom odgovori Ro Hać. — Ona je pametna devojka i zna da je važno rano u proleće

dobiti lepu bronzanu boju. Posle je imaju i pralje u

Napulju...Na parkiralištu se devojka sasvim rasplakala, jer bio

joj je nestao automobil koji je tu ostavila pre odlaska najahtu. Ro Hać je iskoristio priliku i prišao joj pitajućišta joj se dogodilo i može li da joj pomogne. Kako tugajako potkopava žensku samoodbranu i opreznost, Ro Hać jestekao najpre poverenje te devojke. Posle je sve išlo brzo.On je iznajmio kola i došao po devojku, koja je bilaobaveštena da joj je otac iznenada umro, pa je trebalo dastigne na sahranu u Rim.

— Pošto mi je Ro već ponešto ispričao, skrećem ti pažnjuna činjenicu da je i on u Rim s devojkom stigao baš onogdana kad smo mi otišli ka Vezuvu. Bio je ugovoren susret u

Ladispoliju, ali tek za deset dana kasnije. Ro je došao navreme i nemamo šta da mu zamerimo — upade Lun.

— Ali ta devojka je kći jednog od šefova Mafije — rećeMakferson, i dalje raspoložen da kritikuje Haća

— Pored svih devojaka od jedne do druge obale Atlantika iuz obale svih mora, on je nabasao baš na mafijašku lepoticu.

— Nije ona osnovala Mafiju — reće Ro Hać smeškajući sesmireno. — I da nije kći mafijaša, ne bi znala tajneskrivenog zlata. Njen otac Dominiko Ronjani proteran je izSjedinjenih Država, iako mu zločini nisu dokazani Zakačilisu ga zbog prikrivanja poreza. Živeo je u Argentini. Tamo

mu je Nemac koji je umirao ponudio na prodaju tajnu rimskogzlata da bi obezbedio ženu i dete. Ronjani je namirisao



dobar posao i kupio je obaveštenje. No, pokazalo se da tonije lak posao ni za Mafiju...

Pripremajući se za iznošenje zlata iz skrovišta, gde jebilo veoma dobro obezbeđeno, Ronjani je stupao u vezu sa

mnogim ljudima Trebala mu je grupa koja može da izvede

poduhvat Tako je upoznao čoveka za koga se ne zna taćno da limu je ime Georg, ili Džordž, jer upotrebljava obe varijante.Bio je to Amerikanac, koji je dugo živeo u Evropi. DžordžFlik je očuvan ćovek koji ima dosta godina. Sada ima pedeset

i sedam, godina, ali dogodilo se ono što se događa ponekojmladoj devojci, i Lina Ronjani postala je ljubavnica DžordžaFlika.

— Imponovao joj je elegantni, bogati muškarac, koji je imaojahtu i poslove od Azije i Afrike do severnih zemalja Evrope.

Lina nikada nije saznala čime se stvarno bavi taj ćovek — pričao je dalje Ro Hač.

Na početku te veze Linin otac je bio ogorčen i pokušao jeda odvoji svoju kći od Flika No, kasnije je iznenada promeniosvoj stav, pa ju je čak i nagovarao da se venća sa svo jimtadašnjim ljubavnikom, ako on to bude hteo. U trenutku

razneženosti prema kćerci Ronjani joj je priznao da se nalaziu neprilici. Potrošio je mnogo novca na pripreme jednogpoduhvata, koji je trebalo da mu donese bogatstvo. Pokazalose da sam ne može da dovede stvar do kraja, pa se povezao saFlikom, od koga je sada veoma zavisan.

— Može da se dogodi i da me on ubije. Međutim, ako ga tivežeš za sebe, on to neće učiniti — rekao je na kraju.

Tom prilikom joj je ispričao da je Flik moćan i opasanćovek. Za vreme rata u Koreji, kada je kao mladelektrotehničar bio mobilisan u vojsku, poslat je uspecijalnu školu. Posle je postao stručnjak za špijunskuelektroniku, što mu je omogućilo da napreduje u tajnimposlovima. Kad se osamostalio, našao je način da iz svojeprošlosti crpe neku novu moć. Kako to ide ne zna se, ali da

je bogat i moćan, to je sigurno. Sve to i mnogo drugoga palo joj je na um kad je stigla u

Rim, gde je saznala da joj otac nije umro prirodnom smrću,već je ubijen u stanu.

— U času ogorčenja potražila je rame na kome može da seisplaće

— pričao je dalje Ro Hač. — Poverila mi je mnoge stvari...Najvažnije od svega što mu je poverila bilo je to da je ona

znala da njen otac traži zlato. Pored toga ukazala joj se,jedne noći, prilika da uhodi Flika. On je s jahte bio prešaona neki luksuzni brod ukotvljen u blizini. Pod zaštitom mrakai često roneći, ona je neprimetno stigla do broda baš u časukad je Flik hteo da ga napusti Ćula je kako on tada nekomekaže:

— Proćitaću i zapamtiti sve na miru, pa ću ti sutra vratiti

dosije. — Nije mi milo što nosiš spise s broda, ali kad ti to



želiš... Ipak, pripazi da niko ne zaviri u dosije — opomenuo ga je sagovornik na palubi, čiji glas je devojkaprepoznala.

Bio je to ćovek koji se često sastajao s Flikom i koji

je važio kao finansijski magnat i berzanski stručnjak.

Ono što je ćula Lina, izazvalo je njenu radoznalost.Roneći, odmakla se od broda i otplivala nazad na malujahtu. Tamo je dočekala Flika s već spremljenim čajem, kojije on pio svako veće pred spavanje Ovoga puta čaju jedodala i jako sredstvo za uspavljivanje. To je činila iranije, jer sredstvo je i nabavila da bi se ponekad

oslobodila Flikovih već pomalo dosadnih zagrljaja.Dok je Flik spavao, Lina je uzela dosije koji je on

doneo s onog broda, pa je stranicu po stranicu snimila

svojim polaroid-aparatom, jer drugačiji nije imala priruci. No, odmah izazvani snimci mogli su da se čitaju uz

pomoć lupe. Dobro je sakrila snimke i tek trećeg dana našlaje priliku da sve pročita. Znajući ono što tamo piše, sadaje shvatila da je za smrt njenoga oca kriv Džordž Flik.

Odrasti u gangsterskoj porodici nije moguće a ne dobitii neke naročite životne poglede. Pre svega, postaje seosvetoljubiv. To se dogodilo i Lini Odmah je poželela os-vetu, za koju joj je trebala i nečija pomoć. Tu je biostasiti pomorac Ro Hač, ćovek koji je i sam govorio omnogim svojim avanturama. U jednom trenutku odlučila je damu sve poveri i predloži veliki posao izvlačenja zlata.

— I ti si pristao ne samo da sam ućestvuješ u tome, već i

da nas uvučeš u taj prljavi posao? — upita SamjuelMakferson.

— Ona pristaje da uzme jednu petinu, nama po jednapetina i jeddna za troškove... Imaj u vidu, tatice, da je

to zlato pripadalo najvećim zloćincima u istorijićovečanstva, Hitlerovim fašistima — hranio se Ro Hać.

— Ima u tome nećeg — zagonetno se osmehnu Lun.

— Ali to je zlato italijanske države — strogo rečeMakferson.

— Slab si u istoriji, stari moj! — uzviknu Ro Hać. — I u

spisima koje ćeš moći da vidiš kaže se, a trebalo bi i sam

da znaš da je zlato u trezorima dobrim delom poticalo odplena iz Afrike i sa Balkana. To su Musolinijevi momci

opljačkali od drugih naroda i verujem da bi ga Italijani sgađenjem odbili, ako bi mogli svi da se izjasne...

Makfersonov i Lunov smeh ga prekide. — Riba još slobodno pliva negde u moru, a mi

raspaljujemo žar na gradelama — reče Lun. — Uostalom, višeputa smo morali od zlata izvađenog uz mnogo muka i opas-nosti sa dna mora da damo onima koji pate. Verujem da ćenešto od naših petina stići tamo gde treba.

— Milion mu grehova, lepo li znaš da umiriš savest

nesrećnog mornara! — reče Makferson. — Slušaj, stari moj — reče Ro Hać. — Primetio sam da ti



što si stariji, hteo bi da budeš sve bezgrešniji. Da se ti neplašiš pakla? Možda želiš da umilostiviš boga i pokojegsveca..

— Spljeskam ti sve bogove na gomilu! — poskoči Makferson. — Nisam ja kriv što počinjem da se mučim pitanjima šta je

pravo, a šta nije. Zaraza je stigla od Donalda Sikertaglavom.

— Ti si uvek bio pošten na svoj način — pokuša Lun da gasmiri

Mornar je još neko vreme gunđao, i ućuta tek kada Ro Hać nasto stavi hrpicu fotografija složenih kao špil karata. Jednimkartaškim pokretom on ih vešto prosu pred Luna i Makfersona

— Idu ovim redom — pokaza im s jedne strane niza.Lun uze prvu fotografiju i stavi je pod lupu koja je

uveličavala pet puta. Kratko vreme čitao je ćuteći, a ondapogleda Makfersona i glasno poče da govori ono što je čitao:

»Najnovija uputstva oko cele Operacije Sorate ističu prvihitni zadatak. Treba okončati odnošenje zlata iz podzemnihhodnika u Rimu. Postoje uslovi (naš čovek tamo) da se uđe sastrane Vatikana, jer moguć je samo taj pristup do skrovišta.Odnošenje zlata je onda lakši deo posla, jer se probija putka polovini hodnika Vatikan — Kaštel Sant Anđelo..

— Da li da objasnim neke stvari oko onoga što se spominje? — upita Lun.

— Sve sam to pročitao, ali u glavi mi nije baš sve jasno — reče Ro Hać.

— Pričaj već jednom, sto mu katakombi i osušenih leševa —

nestrpljivo reče Makferson. — Onda valja imati na umiu da je poznato da postoji

podzemna veza između Vatikana i Kaštel Sant Anđela — poče dapriča Lun. — Radi se o tvrđavi na kraju mosta čuvenog po

Beminijevim statuama anđela na ogradi. Tu tvrđavu na obaliTibra most povezuje sa levom obalom reke. Tvrđavu je počeo dagradi rimski car Hadrijan sto trideset i pete godine. Hteo je

da to bude njegova grobnica. Ovaj mauzolej nadahnut jeegipatskim, vavilonskim i etrurskim grobnicama To je u osnoviogromni pravougaoni podijum, na kome je kružna grobnica sačetvorougaonom kulom na vrhu...

— Je li još daleko do zlata? — upita Makferson. — A-ha stari! Ipak te zanima pre svega zlato — šalio se Ro

Hač. — Pa jesmo li ovde radi istorije i arheologije, ili kako se

već zovu te nauke? — upita mornar. — Malo strpljenja, molim, jer to nam može biti od koristi

— nastavi Lun da priča. — Skratiću malo priču, jer prošlo jedosta vekova. Dvesta sedamdeset prve godine mauzolej jepretvoren u tvrđavu, a današnje ime dobila je petstodevedesete godine, po nekoj legendi o pojavi anđela na njoj.Otuda velika skulptura anđela na kuli i sve one na mostu koji

vodi do tvrđave. Sada je to riznica umetnićkih dela smeštenih



u bezbrojnim galerijama i lođama koje su projektovali igradili slavni arhitekti Sangalo i Bramante...

— Mora da je to i obezbeđeno od provale — primeti

Makferson.

— Već sam išao da osmotrim — odgovori Ro Hač. — Ne vidim

načina da se tuda pronese zlato bez čitave vojskepomoćnika. No, izgleda da na pola puta od tvrđave doVatikana postoji neki prolaz. Bar tako sam razumeo spisekoje je Lina snimila.

— Zna se da je tvrđava povezana s Vatikanom nekim tajnimprolazima, ali tajna je ima li ih više, ili je samo jedan — nastavi da priča Lun.

— Čuo sam legende o više podzemnih tunela koji čine sistem saovim prolazom od tvrđave do Vatikana. Jedan prolaz je od dve

crkve na severu, a drugi od dve na jugu i kapele BolniceSvetoga Duha...

— To je već previše i za moje mladalaćko pamćenje, a kakose tek oseća moj jadni tatica Makferson!

— prekide ga Ro Hač. — Ja znam kad treba da isključim pamćenje, a kada da

pamtim — odgovori mu Makferson. — Zato sam siguran da sam zapamtio

do sada više nego što ćeš ti ako poživiš i svih sto godina. — Važan je kvalitet pamćenja — šalio se Ro Hač.

Lun zaključi da njegovi sabesednici čekaju ono o čemu dosada nisu ništa znali i da ih istorija Rima i rimskihgrađevina ne impresionira, pa uze lupu i nastavi da čita

dokumente:... Ostavljeni čuvari pokazali su vernost, jer sami nisu

mogli do zlata. To zlato (vidi prilog sedam).. — Evo ga prilog sedam: »One noći trećeg na četvrti maj

hiljadu devetsto četrdeset i četvrte, iz trezora bankeizneto je sedam tona zlata u zlatnim polugama stranogporekla Nemaćki oficiri, koji su uključeni u taj posao, svisu nestali. Verovatno su to bili ljudi kažnjavani zboggrešaka na frontovima, pa su ubijeni. Sa njima su nestali ivojnici, kojih je bilo oko deset. Zlato je sklonjeno u

podzemni prolaz koji vodi od Kastelo Sant Anđela do Va-

tikana. Tada je uspostavljen način čuvanja zlata, koji jeodržavan godinama. Grupa od četiri nemaćka oficira,

ostavljena da privremeno čuva ovo zlato i ono na planiniŠarate, pretvorila se u neku vrstu sekte. Oni čuvaju zlatotako što paze jedan na drugoga. Znaju kako se može doći dozlata, ali to nijedan lako ne može da učini. Svi žive uRimu. To su: Rudolf August Hager, Egon Lon, Joakim Merle

Meves i Jozef Frelih. Trojica žive pod lažnim imenima, ajedan pod svojim pravim imenom« - pročita Lun pri log.

Ponovo uze snimak koji je bio pre toga započeo da čita,pa glasno nastavi:

»... To zlato (vidi prilog sedam) zavetovano je budućemtrećem rajhu, kako su fašisti tada zamišljali. Naši agenti



otkrili su samo Hagera, ali nisu želeli da ga izruče rimskimvlastima. Uradili su ono što se pokazalo korisnijim. Uhodilisu Hagera i otkrili ostala tri čuvara zlata. To su fanatici

koji stvaraju i svoj podmladak. Hoće da se čuvanje zlata

nastavi sve dok ne dođe čas da se iskopa zlato na Monte So-

rate, kao i sva blaga do Đavoljeg jezera do onog u JezeruTeplic, kao i sva potopljena blaga Homelovog Afričkogkorpusa.

Naše centrale su se odrekle poduhvata na preuzimanju

skrivenog blaga iz tajnih fašističkih riznica. To je zvaničnoprepušteno vladama zamalja na čijoj teritoriji su skrovišta.Onda ćemo mi za svoj račun izvaditi zlato iz podzemljaRima...«

Ono što je Lun dalje čitao izgledalo je kao fragmenti

istrgnuti iz raznih spisa, ali on je dobrim delom razumeonjihov smisao a delom ga je naslućivao. Vreme u čitanju je

sporo proticalo, i Lun primeti da Makferson i Ro Hać dremaju.Čuli su ono što ih je zanimalo i sada im detalji nisu bilivažni.

Lun prestade da čita naglas, pa nastavi da proučavapriložene skice. Neke je uvelićavao na papiru grubim crtaćkimpotezima pa obeležavao tačke, uglove i visine.

— Hej, momci! — uzviknu on u jednom trenutku.Samjuel Makferson i Ro Hać se trgoše iz dremeža.

— Slušam ja, Donalde, slušam — reče Makferson. — Jesi li šta lepo sanjao? — upita Lun. — Ne... baš ništa — sanjivo odgovori mornar.

Ro Hać beše probudio i sada shvati Lunovu šalu, pa senasrne ja.

— A ja sam sanjao da si ti otkrio način da se dođe do togzlata — reče zatim

— Otkrio sam da svaki čuvar zna po jednu šifru. Kad sesastave četiri šifrovana objašnjanja, moguće je stići dozlata — odgovori Lun.

IIIUlazili su jedan po jedan kroz bolničku kapelu, gde ih je

prihvatao i dalje upućivao Rudolf ,August Hager, ovde poznat

pod imenom August Fratijano. Dolazeći jedan po jedan,posetioci su se kretali hodnikom koji je vodio do mrtvačnice,a onda dalje do stana pored nje, ograđenog od bolničkogdvorišta ogradom od opeka visokom tri metra. Kad je stigao

treći, poslednji posetilac, Fratijano mu se pridružizaključavši vrata prolaza ka mrtvačnici i od mrtvačnice kasvom stanu.

Bili su to stari ljudi, koji živnuše tek kad se okupiše utrpezariji, čiji jedan deo je služio za dnevni boravakusamljenog stanovnika Ulazeći poslednji, Fratijano, odnosnoRudolf August Hager, zatvori vrata na ulazu, pa ih iznutra

zaključa. Kad sustiže svog trećeg gosta u trpezariji, gde susedela prva dva, on zauze stav mirno i pozdravi ih rukom i



ispruženim dlanom. — Hajl! — uzviknu.

Ostala tri ćoveka takođe behu zauzela stav mirno, pasada i oni pozdraviše ispruženim dlanovima i uzvicima»hajl«. Bez reći zauzeše tada mesta oko golog trpezarijskog

stola. Hager ostade da stoji na čelu stola i odmah poče dagovori:

— Gospodo, ostalo je na nama da odlučimo. Vođe su umrlii veza s nama je prekinuta već drugu godinu. To je bio

dogovoreni uslov da sami preuzmemo inicijativu. — Imaš li predlog? — upita krupni, belokosi Joakim

Merle Meves. — Predlažem da ovaj susret proglasimo zvanićnim skupom —

odgovori Hager.

— Prihvatam predlog, gospodine majore, i smatram da jeposlednji trenutak — izjasni se Egon Lok.

— Hvala, kapetane — odgovori Hager i pogleda ostala dvaprisutna starca.

— I ja se slažem — reče Joakim Merle Meves i ujednoustade, pa još jednom pozdravi iz stava mirno.

— Kao najmlađi po godinama i činu čekao sam da se viizjasnite. Ja se pridružujem onome što predlažete — rečezadnji Jozef Frelih.

— Hvala, kapetane, Meves, hvala poručniće Ferlih — zaključi major Hager, pa i sam još jednom zauze stav mirno,pozdravi i sede.

— Postavljam pitanje šta je istina

o onome što smo čuli jedan od drugoga u pojedinačnimrazgovorima

— reče Lok malo se opustivši i češkajući gustu, sedubradu.

— Izgleda nemoguće to da je pukovnik Minh prodao tajnuMafiji pred samu svoju smrt. Član našeg podmlatka DiterRohe je već dugo u službi izvesnog Dominika Ronjonija.

Njega su vrbovali izvesni ljudi, da ga uhodi. On ga jekonačno i ubio... — pričao je major Hager.

— Lep podmladak — upade kapetan Lok.

— Učinio je to uz moju saglasnost... Upravo, po mom

naređenju. On je samo deo podataka, koje je otkriošpijunirajući svog gazdu, preneo onima za koje je radio s

mojim znanjem. To su moćni ljudi koji imaju špijunski brod i nalaze se pod moćnom zaštitom najmoćnije špijunaže sveta

— nastavi da izlaže major Hager. — Oni sada znaju tajnuzlata koje smo tri decenije čuvali mučeći se ovde u Rimu.

— Šta smeraju? — upita kapetan Joakim Merle Meves.

— Pošto su se svetske državne službe odreklepronalaženja našeg blaga skrivenog za potrebe svetog Trećegrajha, a vlade Austrije i Italije zaziru od sukoba s našimsnagama u svetu, nikla je poluprivatna banda, koja hoće

prvo da uzme ovo zlato koje je pod našom zaštitom. Njime bifinansirali vađenje Rome- lovog zlata iz podmornice kod



španske obale, zatim onog kod Korzike. Zatim sledeiskopavanja na Monte Sorateu, pa u Južnom Tirolu. .. Usledilabi pljačka onoga što je skriveno u Jezeru Teplic i na drugim

mestima širom Evrope i u bankama širom sveta. Oni realnoplaniraju da se domognu šifri bankovnih računa, za koje se

misli da su zastareli, ali koje su naši šefovi tajno obnovilipre petnaest godina. Eto, to je stanje, gospodo.

— Zašto se nešto ne preduzme? Šta rade naše organizacijei štabovi? — upita Jozef Frelih.

Hager prvo uzdahnu, a onda odgovori: — Nestaju, gospodo... Nestaju! Neki su stradali, a neki

moraju da se skrivaju zbog te odvratne odredbe da ratnizločini ne zastarevaju. Mnogi su se obogatili i neće darizikuju da izgube ono što im je sigurno. Konačno, mnoge jepogodio prirodni zakon starenja i umrli su ne stigavši daizvrše svoje obaveze. Pa i mi sami... Zar je važno to što smo

uspeli da za sebe vežemo samo tri mlađa ćoveka? I, kakvi suoni?

— Zbilja, šta ćemo s njima? — upita Egon Lok i pogledasvoj džepni ćasovnik. — Oni treba da stignu za nešto više odjednog sata

— Diter Rohe je u opasnoj vezi sa tom organizacijom koja jeuzela ime »Kedar«. To je opasno. Dakle... Georg Troj jepsihopata. Videli ste ga okićenog bedževima i starim ordenimaDrugog rajha. Hapšen je i već je trebalo da ga udaljimo odsebe... - govorio je Hager.

— Njega je živog nemoguće naterati da bude poslušan —

primeti Jozef Frelih. — To je taćno — složi se Hager. — I Hajnc Štrobl je pokazao

opasne mane. On se, izgleda, kaje što nam se priključio.Marljivo studira, a to znači da ima neke svoje ambicije.

— A poverili smo mu dva dela šifre — primeti Lok. — Oni su prihvatili mogućnost da se žrtvuju... Sada nemamo

drugog izlaza — reče Hager.

— Ostaje da odlučimo kada i kako da to izvršimo — rečeMeves.

— Pozvaćemo ih da nam pomognu u mrtvačnici,- pod izgovorom

da treba ukloniti jedan leš. Kad podignu kovčeg, pucaćete.

Svi imate pištolje s prigušivačima i valjda su i sada kodvas. Jesam li u pravu, gospodo? — upita Hager.

Ostala tri bivša Hitlerova oficira odjednom ustadoše iizjaviše da se slažu i da su spremni.

— Još uvek smo efikasni — pohvali ih Hager. — Posle dolazivažniji posao. Mi više ne možemo da čekamo, jer godine naspritiskaju. Uzećemo zlato, pa ćemo njime finansirati ostale

poduhvate. Ako neće niko, mi hoćemo, jer smo se zakleli. Sadaznamo i ko su nosioci naših ideja i snova...

— Ipak nam nedostaje fizička snaga već sada, za prvipoduhvat — upade Egon Lok. — Meni je šezdeset i sedam godina.

I pitanje je šta ja još mogu da učinim. Joakim je mlađi samočetiri godine, a jedino Jozef je još uvek »mlad« i ima samo



pedeset i devet... — I ja sam svestan da smo stari. Meni je šezdeset i pet

— složi se Hager. — I baš zato treba da požurimo. A snaga

postoji.

— Je li reč o Ambideksteru? — upita Lok.

— Da... Govorio sam vam o njemu i zajedno smo zaključili daje dobro što znamo ko se krije iza tog nadimka. NeuhvatljiviVilijam Ros je sada u Rimu. Uhodio sam izvesnu Tili Kesler.Ona je ne samo član Rosove bande već je s njim i usentimentalnoj vezi. -Imati nju na oku, znači imati iAmbidekstera. Sada je ta devojka iznajmila jedan bar, koji je

bio slabo posećivan i koji je propadao. Hoće da ga preuredi iponovo otvori. Međutim, ja mislim da ona to sprema novoskrovište za svoju bandu — ispriča Hager.

— Da li misliš da i kasnije koristimo tu bandu? — upitaLok.

— Dok nam bude potrebna, a onda.. — odgovori Hager iućuta, smatrajući da su ga razumeli.

— Onda da se preciznije dogovorimo o večerašnjem poslu — reče Egon Lok.

— Ja ću dati znak ovako... — poče da objašnjava Hager. — Na tu komandu ćete ih uzeti na nišan i brzo pucati...

Nekako čudno su zvučale nemačke reći izgovoreneprigušenim glasovima starih ljudi, koji su se još uvektrudili da se ponašaju kao nekad, dok su bili oficiri

esesovskihjedinica Adolfa Hitlera. Otrov stvoren pre više od pola veka

i dalje je trovao svet.

*Stvaranje ćuvarskog podmlatka bilo je predviđeno strogo

poverljivim naređenjima nacističke obaveštajne službe jošhiljadu devetsto četrdeset i četvrte godine, jer mislilo sena dug rok i eventualne nestanke ostavljenih oficira Vreme

je učinilo svoje i taj plan je postao gotovo besmislen, alidavno stvorena disciplina još je delovala na starce.Zamenike sebi tražili su među mladima, koji su se

izjašnjavali kao pristalice crne zastave fašizma. Još

poneki nastran momak mogao se naći svuda, ali bivši nemačkioficiri želeli su da to budu Nemci.

U Italiju su stizali više Nemci katolici, a bilo jemladih koji su nastavljali da žive u Rimu baveći se raznim

zanimanjima.Diter Rohe je bio slikar i privlačili su ga prostori

koje su oslikali stari majstori. Umetnićko blago Italije ga

je fasciniralo i načinilo ga zaljubljenikom u tumediteransku zemlju. Nosio je dugu kosu i bradu, što mu jedavalo izgled momka starijeg od dvadeset i četiri godine.Slučajno se upoznao sa Egonom Lokom, pa se razvila trajnija

veza zasnovana na sličnosti pogleda na život. Jednoga danaLok mu je poverio mogućnost da se priključi tajnoj grupi



koja čuva zlato dok se ne stvore takve prilike da ono zatrebajačanju moći Trećeg rajha. Tajne obaveze su donosile isredstva za izdržavanje, pa je to dobrodošlo siromašnom i

usamljenom slikaru.

Gotovo isto tako je u grupu ušao i Hajnc Strobl. Njega jeupoznao Jozef Frelih kao studenta hemije, koji je po Italijiputovao uz pomoć studentske organizacije Nemačke. Svomzemljaku u Rimu Štrobl je ispričao da mu je majka umrla kadje imao samo pet godina. Izdržavao ga je bolešljivi otac,koga su mučile posledice ratnih ranjavanja. Sedam godina

pošto je izgubio majku, Štrobl je ostao i bez oca. Kao siročedobijao je državnu pomoć, pa je uspeo da stigne do studija.Kao i mnogi mladići u Nemačkoj, i Štrobl je bio pod jakimuticajem prošlosti, a nove mračne snage neiskorenjenognacizma su i dalje delovale. U razgovoru sa zemljakom

Frelihom, u Rimu, mladić je otkrio svoje poglede na život, paje tako postao član tajne grupe i ostao da živi u Rimu.

Najstariji po godinama, ali najdetinjastiji, bio je GeorgTroj, neradnik i skitnica. Napustio je srednju školu i počeo»da se bavi politikom«. I on je bio jedan od onih slepih zaistinu i sposobnih za mržnju. Sanjao je o vaskrsavanjunacizma i osveti ćovećanstvu uspostavljanjem moćne Nemaćke,koja će u nekom novom ratu pobediti. Kitio se bedževima iznačkama koje su otkrivale njegovo raspoloženje. Njega je ugrupu doveo sam šef grupe čuvara Rudolf August Hager. Tekkasnije, Hager je shvatio da od dvadeset sedmogodišnjeg momka

nikada neće ispasti siguran oslonac čuvara blaga. No, bio jeuključen, dobijao je pomoć i nalazio načina da opstane uItaliji ne menjajući državljanstvo.

Sada je trebalo da tri mladića dođu na tajni sastanak sostalim članovima grupe čuvara. Rohe i Štrobl su bili tačni,ali Troj je izazvao nezadovoljstvo svih svojim zakašnjenjemod čitavih četvrt sata.

— Pokvario mi se motocikl, pa sam morao da potražim taksi,a sada je napolju gužva, jer je zadnji dan vikenda — objasnio je Troj.

Niko ništa nije rekao i samo je Hager smrknuto klimnuo

glavom i dao znak da krenu. — Kuda idemo? — upitao je Diter Rohe ćisteći svoje naočare

za ispravljanje astigmatizma. — Napolju se smrkava, a treba da pod zaštitom noći

prenesemo izvestan teret smešten u mrtvački kovčeg. Malo je neprijatno što ćemo raditi u mrtvačnici, alipomislite da ja to trpim već više od tri decenije. Bolničkamrtvačnica je pogodno mesto, jer u njoj niko živ ne želi dase zadržava — odgovori Hager.

Njegov crni humor izazva smeh samo kod tri mladića. Ostalisu sledili svog starešinu u visokim zidom ograđeno i pusto

dvorište, a zatim uđoše u mrtvačnicu kroz uski prolaz ispustiše se po nekoliko stepenica od izlizanog kamena. Nađoše



se u memljivom hodniku i Hager stade, pa se okrenu. Ostalise okupiše oko njega.

— Radićemo u parovima — reče Hager. — Lok i Troj, Meves

i Štrobl i na kraju Frelih i Rohe.

Lica tri njegova stara vojnika kao da se opustiše od

olakšanja. Hteli oni ili ne. ali neiživljeno očinstvo jestvorilo nekakav privid u odnosu na mladiće koje su poje-dini od njih priveli grupi. Zato im je bilo lakše ako nanišan moraju da uzmu ne onog koga su vezali prvo za sebe.pa onda za grupu, već nekog drugog. Hager je o tome vodioračuna, jer osetio je da su svi teško primili predlog da semladići likvidiraju. Oni su već mnogo znali i nije se smelorizikovati da i dalje žive. jer ako bi počela međunarodnapotera za čuvarima zlata i zlatom, opasnost bi bilaogromna. Ovako, mrak decenija već je stvorio uslove da sekrene iz mračnih jazbina. Starci su zaboravljali svoje

godine misleći o zlatu, koje će im na nekom novom mestudati novi sjaj i novu moć.

Kad su nastavili put, poredak je bio takav da je izsvakog para mlađi išao napred, a stariji je neprimetno

stezao dršku pištolja u džepu. Hager ih odvede u mrtvačnicusličnu policijskim mrtvačnicama i privede ih nekom sandukus ručicama sa strane.

— Težina je neravnomerna, pa mlađi neka uhvate sa ovestrane — pokaza Hager.

Mladići se sagnuše i prihvatiše ručice, očekujući dastarci prihvate s druge strane.

— Sada, složno! — izgovori Hogar dogovoreno naređenje. Tri stara zločinca potegoše pištolje i mučki, s leđa,

opališe u pognute mladiće. Ispališe po više metaka u leđa ipotiljke žrtava. Neujednačeno, tri nesrećnika sepokolebaše, osloniše se o sanduk i popadaše. Hager otkačiutvrđivaće s bravicama i otvori sanduk.

— Privremeno ćemo ih smestiti ovde — reče i ispruži rukuda pokaže prema prvoj žrtvi.

— Stoj! Ruke uvis! — viknu neko iz mraka.Hager se trže i uhvati se za grudi. Napadač pomisli da

on to poteže oružje i začu se slabi prasak oružja s

prigušivačem. Hager se čvršće uhvati za grudi i posrnu.Pade glavom u otvoren kovčeg, koji je trebalo da primi tela

ubijenih mladića. Ostala tri zločinca, koji su još uvek držali svoje

pištolje u rukama, ispustiše oružje i podigoše ruke,uzdrhtavši od groze trenutka.

Iz mraka izađoše dva muškarca s bradama. Jedan je bioriđ i upadljivo snažne građe tela, a drugi mršav i maloviši. Oni priđoše i podigoše Hagera. Držao ga je snažni, amršavi ga je pregledao.

— Pogodio sam ga samo u mišicu, ali on je mrtav — reče

mršavi gledajući preko ljudi s podignutim rukama, u mrak. Otuda dođe prvo jedan muškarac, a onda snažna i lepa



devojka. Bili su to Vilijam Ros i Ana Vale. — Spusti ga dole — reče Ros i kleče pored belokosog i

nepokretnog Hagera.

Opipa mu bilo i okrenu se devojci.

— Imaš li ogledalo u torbici? Znam da imaš ručnu lampu, pa

možeš da mi bolje osvetliš — reče joj, još uvek klečeći. Ona ćuteći nađe ogledalce i upali džepnu svetiljku, jer je

slaba sijalica nedovoljno osvetljavala kutakiza visokog sanduka namenjenog čuvanju predmeta za kasnijeopremanje mrtvaca, koji je sada zjapio prazan svojom tamnomdubinom. Uzgred, ona osvetli unutrašnjost sanduka, pa zatim

Hagerovo lice. — On se lećio od slabosti srca — reče Jozef Frelih na

italijanskom, još uvek držeći podignute ruke.

— Da, izgleda da majorovo srce nije izdržalo ovaj gadnitrenutak, a doprinelo je i ranjavanje — zaključi Rudolf Ros

na nemaćkom. — Ko ste vi? Jeste li iz policije? — upita Egon Lok

misleći možda da sada on treba da preuzme inicijativu. — Pitanja postavljamo mi, gospodo — odgovori Ros.

Iz mraka, gde su još stajali držeći zarobljenike na nišanusvojih pištolja, pojaviše se Mišel Ru i Oto Rajć. Onipomogoše Lapragu i Gravoneu da u sanduk smeste četiri leša, azatim obrisaše krv, a opremu za čišćenje, uzetu iz spremišta,strpaše takođe u veliki sanduk, koji sada zbog ogromnogtereta postade nepokretan. Gravone nađe sandučić sa alatom iekserima, pa predloži da se sanduk zakuje, kako bi što duže

ostala tajna smrt četiri čoveka. Ros dade znak da se slaže, azatim reče:

— Čvrsto vežite njih trojicu. Laprag i Ru poslušaše, jerumeli su to da obave tako da se vezani nađu na mukama. Biloje teško podnositi tako postavljene veze na rukama, jer bolje sve više rastao.

— Ostane li tako nekoliko sati, pogubićete ruke kao da ihnikada niste imali — opomenu ih Laprag.

— Sta hoćete od nas? — upita Joakim Merle Meves, kojibeše shvatio da takvo vezivanje znači početak mućenja s nekimrazlogom.

A slutio je i taj razlog. — Zatvorite oba ulaza i po jedan ostanite tamo na straži

— reče Ros. — Najbolje je da to budete vas dvojica.

Kos prstom pokaza na Rua i Rajča. Oni odmah izvršišenaređenje svog šefa

— Ovde možete i da zaurlate da vas niko ne čuje — rečeLaprag zarobljenicima — A i na dobrom ste mestu, ako želiteda umrete.

— Mi to ne želimo — reče Jozef Frelih. — Je li tako

gospodo?

Lok i Meves potvrdiše klimanjem glavama — A šta ćemo s pokušajima obmane? — upita Ros. — Je li pravo



da za svaku laž izgubite po jedan ud? Zarobljenici su ćutali. Ros im pokaza sanduk pun leševa

i reče:

— Sednite tamo, jer razgovor može da potraje.

Tri zarobljenika poslušaše. Dodirivali su se sedeći i

mogli su neprimetnim pokretima tela da jedan drugome dajuneki znak. Međutim, Ros im reče da on vidi tu mogućnost, pabi možda bilo pravo da zbog laži jednoga od njih budu kaž-njeni svi.

— Bilo bi nam lakše kad bismo znali ko ste vi — rečeEgon Lok.

— Mi smo grupa za sebe u ovom ludom svetu — upadeneodređeno Franko Gravone i pogleda Rosa, koji mu klimnuglavom u znak odobravanja

— Kazaću vam nešto više od našeg bradatog askete — rečeRos tada. — Postojao je izvesni Dominiko Ronjani, koji je u

Argentini otkupio tajnu zlata skrivenog u podzemlju izmeđuVatikana i Sant Anđela. On je otkrio imena vas četvorice.Po opisu, ovaj što je poginuo, zvao se Rudolf August Hageri bio je eses major...

— Da, on je bio naš starešina — potvrdi Jozef Frelih.Ros po tim rećima shvati da najmlađi predstavlja i

najslabiju taćku u eventualnom otporu zarobljenika. — A vi ste poručnik Jozef Frelih, zar ne? — upita Ros. — Da... Ja sam bio vojnik... Disciplina i zapovest su za

mene bili svetinja — odgovori Frelih. — Onda je gospodin s bradom kapetan Egon Lok — pogađao

je Ros. — Ostaje da ime Joakim Merle Meves pripadagospodinu tako smrknutog pogleda da se čoveku smuči.

— Ja uvek tako gledam... Ne znam čemu bih mogao da sesada osmehnem — reče Meves. — No kad već govorim, postavićujedno pitanje. U čije ruke će zlato konačno dospeti?

— Vi još mislite da možete da procenjujete da li da namkažete, ili ne kažete ono što želimo — reče Ros.

— Naravno da možemo — odgovori Meves. — Ovako ili onako,vi ćete nas ukloniti. Dakle možemo da dozvolimo sebi da vamolakšamo posao, ili da vam ga možda onemogućimo.

Ros u tom trenutku zaključi da su ova tri ćoveka tvrđi

orah nego što je mislio malopre. — Mi znamo da hodnik počinje od Astronomske

opservatorije Vatikana. Dobro prikriven ulaz za nas nijesmetnja, jer Ronjani je otkrio tajnu ulaza Znamo i prolaz

kroz zidine na pravcu Lurdske pećine. Drveće izaopservatorije pruža dobar zaklon od pogleda stražara nazidinama. Dakle, recite nam jeste li i vi hteli tuda da

uđete? Ako jeste, zašto? - pitao je Ros.Niko nije odgovarao. Ros ponovi pitanje, ali

zarobljenici su ćutali.

— Oba kapetana prenesite u hladnjaču — ljutito naredi

Ros. — Neka se tamo dobro ohlade, dok ne završimo razgovorsa poručnikom.



— Ne treba da ih mučite, jer ja ću reći ono što znam, aonda će biti i njima lakše da govore pred mlađim od sebe — reče Frelih.

— Te mumije još uvek paze na razliku u činovima — osmehnu

se Gravone govoreći Lapragu, ali tako da su svi prisutni to

mogli da čuju. Postoji neka vrsta podeljene šifre, od koje ste vas

četvorica znali svaki po jedan deo — reče Ros. — Vreme je prolazilo i starili smo, pa smo nas trojica

svima saopštili svoje delove šifrovanih objašnjenja prilazado zlata — reče Egon Lok smatrajući da on sada treba dagovori. — Otkrićemo vam to što znamo i vi možete stići dozlata Međutim, deo šifrovanog objašnjenja koji je pripadaogospodinu Ha- geru, nije otkriven. Pretpostavljam da je taj

deo i najvažniji — I sada je njegova smrt i vas lišila mogućnosti da saznate

način kako se stiže do zlata, zar ne? — upita Ros. — On je znao da boluje od srca i sa svojih šezdeset i pet

godina je mogao misliti i na iznenadnu smrt. Rekao nam je daje obezbedio na neki samo njemu poznati način, da u slučajunjegove smrti do nas stigne ono što je bilo samo njemupoznato — odgovori Lok. — To znači da ne bi bilo pametnoukloniti nas odmah. Možda bi bilo bolje da se nagodimo.

— Kakva vrsta nagodbe bi mogla da dođe u obzir? — upitaVilijam Ros.

— Nas trojica želimo da poživimo još neko vreme — reče Lok. — Pod kojim uslovima?

— Daćete nam po onoliko zlata koliko svaki od nas može daponese. Stari smo i nismo jaki, pa to neće biti mnogo. Ko jejači taj će žive ti duže, pa njemu i treba više — reče Lok ikratak osmeh mu se ugasi u borama i brkovima

— Vi imate smisla za humor — reče Ros. — No možda je vašpredlog dobar. Dobićete onoliko zlatnih poluga koliko svakiod vas može da ponese u naručju.

— Da, u naručju, a ne na kamionu — dodade Lok. — Ostaće gai posle toga toliko da ćete ga danima izvlačiti. Tamo ima inečeg o čemu ništa ne znamo, pa nismo odgovorni za

iznenađenja. Možda ima mina, ili nešto slično. Dok ne bismo

saznali majorov deo šifre, ne možemo ništa da garantujemo,sem da znamo put do zlata Naglašavam: »do zlata«. To je pojamiz uputstva za čuvare blaga, koji nam nikada nije objašnjen.

— Ispada da bi trebalo da krenemo zajedno u taj pohod — reče Erdal Laprag provlaćeći prste kroz svoju dugu, riđukosu.

On je važio za prvog Rosovog čoveka ne samo zbog snage.

— Pa šta misliš? — upita ga Ros. — Moraćemo da ih odvedemo u neko skrovište i da se malo

duže zabavimo njima — odgovori Erdal Laprag. — Ne verujem da

bi oni mogli da se sete svega što treba da nam kažu ni kad bi

to hteli. Posle dužih razgovora znaćemo na čemu smo. — Odvezaćemo ih i držati ih na oku — reče Ros. — Protresite



ih brižljivo još jednom, da nemaju neko oružje. Posletoga...

— Imam tri punjenja, pa ćemo ih minirati — reče Gravone.

— Onda im objasni kako to deluje — složi se Ros.

Franko Gravone je govorio italijanski, jer znao je da ga

razumeju isto tako dobro kao da govori na nemaćkom. On impokaza tri predmeta slična ventuzama, čije su ivice zapriljubljivanje bile obložene naročitim lepkom, koji udodiru s kožom tako vezuje da je predmet nemoguće odvojitibez odsecanja. Predmet je bio minijaturna bomba, koja jeimala naročiti kljućić za stavljanje u dejstvo i zazaustavljanje funkcije.

— Ovo ću vam nalepiti uz kičmu na leđima u visini-lopatica Eksplozija se izaziva ovim radio-odašiljačem — pokaza im on nekakvu kutijicu sličnu malenom tranzistorskomuređaju. — Dakle, u svakom trenutku mogu vas sve, ili po

jednog, jer impulsi su za brojeve po redu od jedan do tri,da ubijem. Eksplozija lomi kičmu i pravi grdnu ranurazarajući pluća i srce.

— Ne plašite nas, jer to nije potrebno. Mislim da smo se

već sporazumeli — reče Meves. — Treba samo da znate šta vas očekuje od ovog časa, pa

sve dok svojim kljućićem ne isključim prijemne mehanizme ine otopim lepak s kože naročitim rastvaraćem

— zaključi Gravone. Odmah zatim on izvrši »miniranje« zadižući

zarobljenicima odeću na leđima Posle toga ih on i Laprag

odvezaše, pa cela povorka krenu ka izlazu. Povukoše Rajčasa zadnjeg ulaza, a Ru im se pridruži na izlazu premaulici. Prva je išla Ana Vale. Ona osmotri ulicu i dade znakda mogu da iziđu.

IVU automobilu parkiranom naspram ulaza u bolničku

mrtvačnicu kod kapele, sedeli su u mraku i razgovarali Luni Ro Hač.

— Osmatraćemo malo duže odavde, a onda možemo pogledatitaj prolaz u podzemlje — reče Donald Sikert. — To mesto

nije teško naći, jer prikriveno je ogromnim sandukom zaopremu. Kad se on pomakne, mogu se podići kamene ploče,koje su inače tako vešto postavljene da je skoro nemogućeotkriti kapak.

— Čudo je to koliko mraćnjaštva su umeli da povežu tiljudi — reče Ro Hač. — Podzemlje, Vatikan, Hadrijanovagrobnica, bolnička mrtvačnica... Sve gore od goreg.

— Gledaj! - upozori ga Lun.Iz mrtvačnice iziđe visoka, skladna devojka, koja

osmotri ulicu, pa dade nekakav znak prema vratima Za njom

iziđe grupa ljudi. Pođoše brzo prema automobilima

parkiranim u nizu i podeliše se u dve grupe. U jedna kolauđoše četiri, a u druga pet osoba. Devojka se smesti u prva



kola. — Mislim da bi bilo dobro da pogledamo ko su oni — reče

Lun. — Pratićemo ih dok se ne zaustave.

Lunova kola gotovo bešumno i bez svetla kliznuše pločnikom.Tek na uglu, kad su ona dvoja kola zašla preko Pjace dela

Rovere, Lun upali svetla i poveća brzinu. Preko mosta naTibru i dalje prema istočnom delu grada broj vozila na uli-cama bio je mnogo veći. Tako je već na Via del Korzo Lunpovećao brzinu i obišao prvo jedna, a zatim druga kolanepoznatih posetilaca mrtvačnice. Činio je to tako da Haćuomogući da malim vazduš- nim uređajem izbaci lepljive pred-

mete u kojima su bili minijaturni, ali snažni radio-otpremnici. Tako su pomoću Lunovog automatskog elektronskoguređaja mogli stalno da odrede pravac kretanja i daljinu onih

dvoja kola. To je bilo potrebno, jer je u saobraćajnimgužvama i zbog semafora praćenje lako moglo da bude

onemogućeno. Konačno Lun i Ro Hač videše kako se putnici onih dvoja kola

iskrcaše i zajedno priđoše zatvorenom baru u slaboosvetijenoj krivoj ulici. Roletna na vratima se podiže i onibrzo uđoše, pa je opet spustiše. Lun kalauzom brzo otvorijedna i druga kola, pa u njih sakri minijaturne otpremnike.

Mikrofone veličine zrna pasulja povezao je sa savijenimantenama automobila. Za to vreme Ro Hač je pronašao i skinuosa spoljne strane snažne, u lepljivu masu smešteneotpremnike. Stavio ih je na prikrivena mesta ispod branika.

— Treba da čujemo šta razgovaraju - reče Lun na kraju.

— Spolja je teško prodreti a da nas ne čuju — reče Ro Hač. — Međutim, ovakvi lokali uvek imaju i podrume za smeštaj pića

i prazne ambalaže. Još odavde vidim da su prozori i vratalokala dobro obezbeđeni, ali podrumski prozorčići nisu. Ulicanije prometna i uskoro će biti moguće da nešto pokušamo.

— Jednostavno ću parkirati kola tako da nas zaklanjaju dokbudemo provaljivali — reče Lun.

— Ali to je prostor zabranjen za parkiranje. Tamo je uličnihidrant

— primeti Ro Hač.

— Ne verujem da će u ovo doba ovamo zaći neka policijska

patrola, u još manje da će se baviti neispravno parkiranimkolima, kojih ima svuda — reče Lun.

On odmah zatim i izvrši taj deo plana. Oni uzeše alat ipotrebnu opremu, pa se u senci i pod zaštitom mraka brzo

probiše u podrumski prostor.Našli su se u hodniku iz kojeg su se pele strme barske

stepenice. Desno su bila troja vrata s oznakama kupatila,

ženskog i muškog toaleta, a levo široki prolaz zaklonjenteškom zavesom. Iza zavese bio je prostran podrum pun sandukas punim i praznim bocama za piće. Po sloju prašine koji sebio nataložio moglo se zaključiti da se podrum malo

upotrebljava. Međutim, pod pred kupatilom i toaletima bio jenedavno ćišćen.



Lun i Makferson oprezno su tražili način da zavire ulokal, ili prostoriju u kojoj su se okupili tajanstveninoćni posetioci zatvorenog bara.

Zvonjenje telefona neprijatno odjeknu s barskog pulta.

Tili Kesler ustade i htede da se javi. ali Ros joj dade

znak da sve prepusti njemu. — Pronto! — javi se on na italijanskom. — Čujete li me dobro, Ros? — upita njemu poznati glas. — Da, čujem — potvrdi kratko Ros.

— Da li ste večeras primetili nešto neobično dok ste sevraćali iz bolničke mrtvačnice? — upita nepoznati.

— Ne... Ništa neobično — ljutitim glasom odgovori Ros. — Neko vas je pratio. — Jeste li sigurni? I kako znate?

— Jer sam vas i ja pratio. — Ko to može da bude? — upita Ros.

— Utvrdite sami. Sada su dva čoveka u vašem podrumu.Valjda hoće da vas iznenade, ili prisluškuju — odgovori

poznati glas nepoznatog Rosovog sagovornika. — Kad se već u sve mešate, kažite i šta predlažete —

dodade Ros. — Veoma je važno da ih uhvatite. Učinite sve što možete,

jer treba po svaku cenu da saznamo ko je još u igri.Mislili smo da smo ostali samo mi i vaša grupa. Kola tihnepoznatih ljudi ja ću brzo minirati, pa će leteti u vazduhčim krenu. Ako to ne treba da se dogodi, dobro je da zrnateda su minirana — zaključi nepoznati i veza se prekide.

Ros šapatom naredi svojim ljudima da vežu zarobljenike,a onda ih okupi u uglu i saopšti im šta se događa.Zakljućiše da postoje dva moguća prilaza U bar. Jedan jestepenište kojim se silazi u podrum, a drugi iz dvorišta,jer postoje podrumski šahtovi za istovar i utovar na tojstrani, pa se kroz njih može stići do dvorišnih vrata kojahodnikom vode do bara.

— Moramo ih imati žive, jer treba znati ko je još uigri pored čuvara i nas — reče Ros na kraju.

U zasedu prema stepeništu postaviše se on, Mišel Ru iobe devojke, a ka dvorišnom prolazu Erdal Laprag odvede

Gravonea i Rajča. Svi su u rukama držali otkočene pištolje,ali plan je bio da grupa na koju nepoznati naiđu počneborbu, a druga će stići da pripomogne.

Za to vreme Ro Hać je. iz predostrožnosti, još jednomosmotrio kroz prozorćić kojim su on i Lun ušli. Tadaprimeti da iza njihovih kola neko stoji i posluje, pa setiho i brzo povuče nazad na trotoar. Neznanac je bio

dovezao svoja kola ulicom i zaustavio ih tako da ga štiteod pogleda dok posluje.

Baš je klečao podešavajući magnetne držače mine, čijepaljenje je trebalo da bude mehaničko, preko dve žice

vezane za poluge sistema za upravljanje.Lun je video kako se Hać bez reći izvlači, pa je ostao



da osmatra. I sam je video noge i ruke neznancaispod kola. Video je i kako je neznanac klonuo na asfalt odHaćovog udarca po potiljku, jer mornar mu se prikrao nečujnoi munjevito. Sada i Lun odluči da iziđe, jer beše i poredslabog svetla primetio da nešto visi ispod kola. On se lakim

pokretima vinu na trotoar, pa osvetli predmet pričvršćenmagnetskim držačima. Odmah je prepoznao paklenu mašinu velikemoći, ali standardne izrade u nekoj fabrici oružja. Onproveri da li su krajevi žica slobodni, pa skide eksplozivniuređaj i jednostavno ga odnese u obližnji kontejner za smeće.

— Šta je s njim? — upita Hać.

— Daj ga ovamo — reče Lun otvarajući spremište svogprostranog i specijalno izrađenog automobila s motoromvanserijskog američkog »tigra«.

On zarobljenika brzo uveza, ali mu dade da udiše iuspavljujuće sredstvo iz gumene polulopte. Za to vreme Ro Hać

upali neznanćevu lančiju i ostavi je na prvo prazno mestokoje je našao.

Kad obaviše ta dva neobična posla, Lun i Hać ponovo siđošekroz obijeni prozorćić u podrum.

— Nosim i gasnu bombu za svaki slučaj, pa ako se štadogodi, zadrži disanje i iz džepa izvadi pa stavi na nosgasni filter — reče Lun.

Ro Hać proveri da li mu je na mestu neobični filterveličine oraha. Dve cevćice su se stavljale u nozdrve, a obodfiltera se za nozdrve hvatao lepljivim površinom sa koje je utrenutku trebalo ukloniti zaštitnu foliju. Tako opremljen

ćovek mogao je slobodno da diše dok deluje Lunov gas za brzouspavljivanje. I Lun se ugleda na Haća, pa proveri svojfilter.

Na kraju stepeništa bila su vrata, ali dalje od njih visilaje teška zaštitna zavesa crvene boje. Lun i Hać nečujnoodškrinuše vrata i provukoše se, pa krenuše ka zavesi. Nisuslutili da ih tamo u zasedi čekaju ljudi.

Dogodilo se tako da su se bacili prvo na Luna, pa su gaomeli da upotrebi gas. Jedna ženska ruka je razvukla zavese,pa su se njih dvojica našli dobro osvetljeni. Ros i Ru su sebacili na Luna, a Ana Vale u noge Ro Haču, koji je jur nuo da

pomogne Lunu. Začuše se zvuci udaraca i krici. Odavno Lunnije naišao na žilavije protivnike. I pored nekoliko snažnihudaraca, koje je naizmenićno zadao Rosu, ovaj nije pao već jezauzeo stav odbrane, ali je odvraćao udarce. Mišel Ru jeskočio na leđa Lunu pokušavajući da mu stegne vrat, a Ro Haćje stigao da ga obuhvati oko nogu, kao što je njegaobuhvatala snažna Ana Vale.

— Ovamo! — vikao je Ros.Snažni Laprag je već trčao praćen Rajčom i Gravoneom. Oni

se baciše na Luna i Haća, koji behu uspeli samo da se otrgnu,

ali ne i da se povuku ili zaklone. Sada, kad pri stigoše

njegovi ljudi, Ros zaključi da može da preuzme inicijativu,pa podiže pištolj i viknu:



— Ruke uvis, ili pucam!U istom trenutku Hać se baci, izvodeći nekakav čudni

skok, i nogom udari Rosa po ruci s oružjem. Pucanj odjeknui napadači nehotično zastadoše. To iskoristiše Lun i Hać,pa napadoše. Lun pogodi Rosa tako da ovaj ispusti oružje i

ote tur a se do tri vezana zarobljenika, pa pade prekonjih.

Snažni Erdal Laprag je rikao kao lav, od besa što ga jeRo Hać pogađao po licu. Već mu je krv tekla s čela i iznosa, ali on se i dalje borio.

— Šlepa sam! Ne vidim! — kukala je Ana Vale razmahujućirukama oko sebe kao da se tuče, jer ju je Hać i nehotičnobio udario nekako preko očiju, braneći se od njenogzagrljaja oko nogu.

— Gas! — uzviknu Lun.Ro Hać morade da prekine borbu, pa se baci uz zid i

izvadi filter. Brzo ga oslobodi folije, ali baš tada se nanjega svom težinom svali glomazni Laprag.

— Moj nos... Predajem se! — uzviknu Hać. Znao je da će gas brzo delovati, a u tuči nije mogao da

upotrebi filter. Ovako je samo ćasak pretrpeo Lapragovstisak, a onda ovaj popusti i snažni protivnik se svali sHaća.

Popadaše i svi ostali, pa i vezani zarobljenici klonuše,iako su do tada sedeli. Lun je mislio da sada može nešto dauradi, ali spolja dopreše zvuci policijskih sirena

— Ćuli su se pucnji i neko je pozvao policiju — reče on

Ro Haću i podiže roletnu. Imali su samo toliko vremena da istrče, sednu u kola i

odvezu se niz ulicu. Lun je jedino stigao da pod rub šankastavi sićušni mikrofon, a u dovratak zalepi relej. Sapojačanim relejem ostavljenim na stubu kod Vile Ricotimogao je s bilo kojeg mesta u Rimu da čuje šta se govori ubaru.

On zaustavi kola pod drvećem parka Vila Mirafjori.Dvoje policijskih kola stigla su iz Via Fabreti, pa im

je trebalo vremena da se porenu i nađu bar. Upali su krozvrata dopola zatvorena roletnom, koju Lun nije stigao da

spusti dokraja, jer zapinjala je, pa bi izgubio u vremenu.Dva policajca podigoše roletnu i pred njima se ukazašenepokretni i razbacani ljudi. Mislili su da su sve toleševi, ali uskoro utvrdiše da mrtvih nema.

Budili su se ubzro jedan za drugim. Zadnje ustadoše TiliKesler i Ana Vale, koja je sada na jedno oko videla, jerdrugo joj je zatvorio otok.

— Šta se događa ovde? — upita policijski narednik. — Napadnuti smo bez krivice i razloga — reče Tili Kesler

preuzimajući ulogu domaćice. — Sakupila sam prijatelje — da

proslavimo početak preuređivanja lokala. Ovde su ugovori o

najmu i odobrenja za rad na preuređenju bara. Ona pruži koverat s papirima, koje je nosila u torbici.



Baš u tom trenutku jedan policajac primeti pištolj izazavese. Bilo je to Rosovo oružje, koje je ispustio kad ga jeHač napao i udario nogom Isti policajac ugleda još jedanpištolj, ovoga puta pored tri vezana zarobljenika, i pođe dai njega uzme. Bilo je očito da će policajci potražiti okolo

ima li još oružja, a bilo je dosta. Zato Ros dade znak Rajčui Gravoneu, jer su gledali u tom trenutku prema njemu. Onishvatiše šta se događa, pa zađoše iza policajaca. Iznenadapotegoše oružje i savladaše neoprezne momke.

— Ovo će vas skupo koštati... Napolje su naši... ljutitoreče narednik.

Ali tada dobi udarac po glavi i onesvešćeni pade uz barskipult, pa skliznu na pod. Ros priđe i drugom policajcu, pa injega bez bez reći onesvesti. Odmah zatim potrća do vrata ispusti rolo, čija brava automatski uhvati zarez na pragu.

— Povlačimo se preko dvorišta!

— naredi Ros. — Odvežite tu trojicu. Oni znaju da s namanema šale.

— Ni mi ne ne želimo da policija počne da nas ispituje — reče Joakim Merle Meves dok ga je Ana Vale odvezivala

gledajući ga iskosa onim jednim otvorenim okom. _ — Od ovog trenutka potrebni smo jedni drugima — reče Ros

dajući znak da se požuri. Dvorište je imalo prolaz oko susedne zgrade, pa se svi oni

nađoše iza leđa policijskoj patroli. Podeliše se, pa Ros,Gravone i Rajć pođoše ka policajcu koji je pokušavao daotvori roletnu na vratima i zvao svoje drugove unutra.

Drugi policajac je nešto obaveštavao preko radio veze izsvojih kola. Njemu pod nos prinese oružje unakaženi ErdalLaprag, a Tili Kesler mu ga uze. Onesvestiše ga udarcem, nebrinući o eventualnoj težoj povredi To je bilo najbržerešenje, pa i Ros učini isto sa svojim iznenađenimpolicijskim vozačem.

— Svi u kola prema starom rasporedu! — naredi Ros. — Okolo

se skuplja mnogo svedoka i može da postane opasno. — Ko se približi, poginuće! — uzviknu kliktavim glasom

Franko Gravone.

Nekoliko prozora se zatvoriše, a nekoliko senki nestadoše

sa ulice. Još dok su se njih desetoro ukrcavali u kola, udaljini se zaćuše policijske sirene. Ros stiže da vozačudrugih kola kaže da ga sledi, pa sam zauze vozačko mestoprvih.

U Rosovim kolima bili su dva zarobljenika, Laprag i Rajč, au zadnjima Ru, dve devojke i Jozef Frelih.

— Voziču na severozapad prema Angloameričkoj klinici - rečeRos.- To je najkraći put da presećemo Via Nomentana i zađemoprema Narodnom parku. Imamo ključ jedne kapije, kroz kojumožemo da i u ovo doba vozimo preko parka do Monte Antene.

— Sada smo u istoj gužvi — reče Egon Lok. — Možda biste unašem skloništu mogli da se smestite bar neko vreme.



— O kakvom skloništu je reć? — upita Ros. — Imali smo već spremljeno sklonište za smeštanje zlata

i cele naše grupe — odgovori Meves.

— Ako mislite da nam podvalite. .. — zausti Ros.

— Voleli bismo, ali ne možemo; jači ste — prekide ga

Lok. — A i inače nas trojica smo nemoćni da izvedemopoduhvat. Čak ne bismo mogli da uzmemo ni onoliko zlatakoliko ste nam vi obećali.

— A koliko stvarno zlata tamo ima? — upita Laprag.

— Govorilo se o sedam hiljada kilograma — odgovori Lok. — I ja verujem da ima toliko, ako ne i više, jer za neku

manju količinu ne bi ostala četiri ćoveka — Zašto ne i deset? — nasmeja se Ros. — Ništa niste

stajali onoga ko vas je ostavio. Morali ste sami da se

izdržavate. — To je istina — složi se Lok.

Sad više nisu ćuli policijske sirene, a videli su da sudruga kola blizu njih. Ros na jednom mestu dade znak da ćese zaustaviti uz trotoar. Bili su blizu ugla od kojeg jepočinjala Via Taljamento. Druga kola stadoše iza prvih iRos pređe u njih. Uperi prst na Jozefa Freliha i upita:

— Šta znaš o skloništu o kome govore Lok i Meves? — Mislite li na sklonište koje smo pripremili za

smeštaj zlata i cele grupe, kad budemo završavali sve onošto nas je vezivalo ovde decenijama? — upita Frelih.

— Da, mislim na to skrovište. Njih dvojica su miispričali sve o skloništu, a sada ispričaj ti. Ako se

pokaže da neko laže. onda znaj da kazna neće izostati — reče Ros zlobno se smeškajući.

— Nas trojica smo uspeli da kažemo jedan drugom poneštodok smo bili vezani tamo u baru — reče Frelih. — Zaključilismo da s vama moramo iskreno. U stvari, potrebni smo jednidrugima. Vi ste jači...

— O tome ćemo kasnije — prekide ga Ros. - Gde je

sklonište i kako izgleda? — Nalazi se u staroj kući na Monte del Galo — odgovori

Frelih.

— To je izdvojeni deo, koji je služio kao skladište sira.

Još i sada se zadržao teški zadah sira u zidovima... — Kraće! - upozori ga Ros.

— Bile su to tri prizemne prostorije, u kojima su bilekancelarije i mala spavaona za čuvara U podrumima za

fermentaciju ima i' jedna tajna prostorija, u koju bismoskrili zlato. U nju se ulazi tek pošto se odvuče teškamašina za doradu i pakovanje sira U mašini su skrivenizavrtnji podešeni da se ona brzo odvoji od podloge -ispriča Frelih.

— Vozićete i dalje sa nama, ali ako se odvojimo, susret

je pred ulazom u to sklonište - zaključi Ros.

On opet poveze svoja kola* pa skrenu oko Vila Borgeze, ipreko Ponte Margerita pređe Tibar. Sada su bili sigurni da



su umakli policijskoj poteri, a brojeve kola su bilipromenili Rajč i Ana Vale, dok je Ros ispitivao Freliha.

O tom razgovoru između Rosa i Freliha Lok i Meves nisuznali ništa, pa Ros sasluša i njih. Rekli su isto što iFrelih: Bilo je jasno da nisu mogli očekivati da Rosova banda

zatraži od njih sklonište, pa nisu ni mislili na neku klopku. — Zašto ste izabrali taj kraj? — upita na kraju Ros. — Blizu je Vatikan, a pored toga Monte del Galo je odmah uz

željezničku stanicu Sant Pietro - odgovori Meves. — To je

velika prednost, ako hoćemo da nekud optremimo veliki teret. — A kako ste odabrali baš to sklonište? — upita Ros. — I

otkud vam tajna skrivnica ispod mašine za doradu i pakovanjesira?

— Ja sam radio tamo — odgovori Meves. — Poslovi su počelislabo da idu kad je počelo da slabi stočarstvo na zapadnim ijužnim prilazima Rimu. Dovoženje mleka iz sve veće daljine

postalo je skupo. Pored toga, okolni stanovnici su zahtevalida se ukine prerada mleka, jer je tehnologija bila dostazastarela, pa su se širili neprijatni mirisi.

— A to skrovište ispod mašine?

— ponovi Ros pitanje. — Izgrađeno je davno i samo jedan stari majstor je znao

njegovu tajnu — odgovori Meves. — Poverio mi ju je zbog togašto sam ga često počastio pićem, a on je sve više pio. Nj emuje tajnu poverio neki kaludfir, stručnjak za manastirskinačin proizvodnje sira. Dalje u prošlost ne znam.

Kad su stigli do skrovišta. zaključiše da je to odvratno,

ali dosta sigurno mesto. Velika kapija omogućavala je da sekola sklone na sada pustu natkrivenu rampu za utovar sira Tuje mogao da se dovede i nesmetano istovari, ili utovari kamion. Zidovi oko toga dela zgrade nisu bili visoki. Otpali

malter je omogućavao da se ćovek popne uz njih u udubljenja,koristeći nastale pukotine oko velikih opeka, koje mora da supoticale još od drevnih građevina

— Ako se ovde dugo zadržimo, bežaće svet od nas kao odpokvarenog sira - reče Ana Vale.

— Nije prijatno... — reče Ros, pa posle razmišljanjadodade: — Vas dve možete da se povučete tamo gde ste

smeštene, a o našim novim prijateljima pobrinuću se ja, saErdalom i Gravoneom. Dakle, sa vama mogu da idu Mišel. i Oto.Ovde, kako vidim, nema telefona, pa ćete me tražiti u hotelu,ili će neko od nas javiti ako šta treba. Budite spremni za

akciju. — Valjda ćemo se jednom sastati da sve dobro pretresemo —

primeti Mišel Ru.

— U svakom slučaju ostaje još dosta posla — odgovori Ros. — Trebaće nam kamioni, a možda i ljudi za utovar i istovar. Noo tome drugom prilikom. Idite!

— Znamo li šta o ona dva ćoveka koji su nas napali? - upita

Tili Kesler. — Plašim se nečega.. No videćemo već. Za sada smo u



— O tome ne mogu da kažem ništa ovako preko telefona — odgovori Ros.

— Ako se ubrzo ne javi naš ćovek, onda će neko od nasnastaviti ono što je on radio. Moraćete na pogodan način da

nam dajete odgovore na sva pitanja — reče nepoznati.

— Ali ko ste vi? Verujem da, kad kažete »nama« mislite naviše ljudi — primeti Ros.

— Bićemo u toku događaja i odredićemo način daljihkontakata, jer malo su nam poremećene veze s obzirom natrenutno odsustvo našeg ćoveka - odgovori nepoznati.

— Mi sebe nazivamo Kedar, organizacija Kedar. Ta reć bićeznak i za raspoznavanje u toku naših daljih razgovora. Poštoznamo o mestu gde se držao sir, kao i mnogo toga još, za sadanemamo o čemu da razgovaramo, jer i meni je jasno da ovako netreba razgovarati o planovima.

— Voleo bih da možemo — uzdahnu s neprikrivenim ogorčenjemVilijam Ros, pa spusti slušalicu.

Pomisli da se tako možda oseća riba uhvaćena na udicu, dokse još uvek opire plivajući na izgled slobodna i u svom

elementu.

VVozeći duž Via Tiburtina, Lun nije smanjivao brzinu ni kad

je trebalo da skrenu ka iznajmljenoj kući, u kojoj ih ječekao Samjuel Makferson. Ro Hać ga upozori na to, pa mu Lunobjasni:

— Imamo neispitanog zarobljenika, pa treba naći neki mirankutak da ga protresemo i proverimo nije li »obeležen«.

— Mislim da te ne razumem — reće Hač. - On je uspavan, avezaćemo mu i oči, pa može da ima kod sebe i stoprimopredajnika, ne može javiti gde se nalazi.

— Oduvek ne samo što ne pokazuješ dovoljno interesovanja zanajnovija naučna otkrića već ih i potcenjuješ — osmehnu mu se

Lun. — Misliš da su jedino važni hrabrost, snaga i veština uborbi.

— Ja sam mornar... Nisam nikad ni imao prilike da se bavim

komplikovanom tehnikom, izuzev praktične primene oružja koja

ti koristiš. Meni je to dosta, jer o plovidbi i brodovimaznam koliko treba jednom kapetanu duge plovidbe. Istina,

ispit sam položio pod lažnim imenom, ali znanje je pravo — pravdao se Ro Hač.

Baš tada pređoše preko mosta Mamolo na Anijeni, pa Lunskrenu na neasfaltirani put, jer bila je to periferija Rima iponegde se mogla videti samo poneka usamljena kuća. Neuređenii neobrađeni prostor na neplodnom tlu među brežuljcimaomogućavao je da se nađe neko pusto mesto, pa Lun posla RoHaća da ide ispred kola i vidi smeju li zaći među korovomobrasle brežuljke.

Kad se zaustaviše na skrivenom mestu i ugasiše svetla, Luni Ro Hač iz prtljažnika izvukoše svog zarobljenika. Lun je u



kolima imao analizator za otkrivanje radio-emisija.Odmah se pokaza da postoji stalno emitovanje. Pretresoše

zarobljenika pod svetlom džepnih lampi, i Lun, uprkos

mraku, otkri da je primopredajnik izrađen na naročitinačin, tako da u delovima može da se skloni na više mesta u

odelu. Samo, odelo je moralo imati priključke za nevidljivesprovodnike provučene ispod postave. Sada Lun uključi i svoj neutralizator emisija, pa

obavesti Ro Hača o onome što je našao, pa dodade:

— Najnoviji primopredajnici se mogu izraditi i tako damodernim goniometrima omoguće da brzo otkriju mesto sa kogaemituju. Da nismo bili oprezni, za par sati bismo moždaimali na vratu njegove prijatelje, policiju, ili špijune.

— Osećam se jadno, jer to znači da čovek može da budenemoćan protiv takvih sredstava. Te *stenice«...

— Nije prošlo mnogo godina otkada su se pojavile, a već

su toliko usavršene da se mogu ugraditi u ljudsko telo, ada nosilac to ne primeti — reće Lun.

— To je odvratno! — uzviknu Ro Hač. — Prosto se usele udušu ćoveku.

— Srećom, postoje sredstva za onemogućavanje svih tihvražjih naprava — nasmeja se Lun.

— U svemu tome ja mogu da budem samo gruba radna snaga — reće Ro Hač.

— Moraćeš ponešto da naučiš, pa da tako ne bude.Praktična primena i odbrana od mikro-radio- sredstava možebrzo da se nauči - reće Lun.

— A taj njegov primopredajnik... Znači li da su nasodnekud sve vreme slušali prijatelji toga ćoveka? — upitaRo Hač.

Emitovanje iz automobila je bilo onemogućeno uređajem zaometanje. Ugrađen je u naša kola radi sigurnosti - odgovoriLun. — Tek kad bismo napustili kola i našli se dalje odnjih najmanje pet metara, ovaj uređaj počeo bi da emitujesve što se čuje.

— Bacimo to onda ovde, pa neka emituje kako šuška korov — reće Hač.

— Bila bi šteta - osmehnu se Lun. — Uređaj može da se

isključi ceo, ili samo »ugaono« emitovanje koje pomažegoniometru. Ova spravica će nam možda zatrebati.

On brzo pronađe prikrivene delove i uradi što je bilopotrebno. Zatim brižljivo pretresoše ostatke

odeće na zarobljeniku i nađoše njegova dokumenta. — Šta ćemo s njim? — upita Hać.

- Najbolje je da ga ostavimo da se probudi ovde i neka ga

đavoli odnesu, zar ne? — Ovaj momak nam je dragocen, jer sigurno zna mnogo toga

o bandi kojoj pripada. Sada možemo mirno da ga prevezemo unašu kuću, pa da ga ispitamo — zaključi Lun.

Tada on još jednom svojim analizatorom dobro proveri nepostoji li pored jednog i drugi primopredajnik, ili makar



samo mikro-odašiljać u obliku sićušnog predmeta. Sve je bilo»čisto«.

— Pošto je sve vreme neutralizator ometao i naše emitovanjeza Sama, treba da požurimo, jer sigurno je zabrinut — rečeLun.

Uskoro se nađoše u kući pod đavom, pa starom mornaruispričaše sve što su doživeli. Makferson je žalio što i samnije bio tamo da se razgiba u jednoj »poštenoj tući. Lunprepusti Ro Haču da priča svom pooćimu sve o otkrićima izarobljeniku. a sam uze da pregleda njegova dokumenta.

Zarobljenikov pasoš je bio američki i na ime Vili Ruvet.

— Meni on najviše liči na Arapina, a može da bude i melez — reče Makferson. — Družio sam se s ljudima iz svih krajevasveta i stekao sam sposobnost da nekako naslutim otkuda je

ko. — Znaćemo uskoro mnogo više o svemu — reče Lun

ubrizgavajući uspavanom lek za neutralisanje uspavljujućegsredstva.

Ruvet se uskoro probudi i brzo odagna sanjivost, pa osmotriprisutne.

— Gde sam? — upita na italijanskom. — Na sigurnom mestu — odgovori mu Ro Hać na engleskom.

Lun je bio na kraju sobe nagnut nad kartonskim kutijama sanedavno pripremljenim hemijskim sredstvima. Nabavio ih je uzdosta napora u Napulju i Rimu, jer ih on i Makferson nisu

mogli nositi u svojim kolima, kojima su se dovezli iz Londonana kontinent. Pooštrene carinske mere i gonjenje krijumčara

droge otežavalo je svim ostalim putnicima da nose neobičnepredmete i neuobičajene predmete i opremu. To je i Lunagonilo da putuje često gotovo goloruk. Jedino su kola bilapogodna za nošenje radio i elektronskih uređaja, jer mogli suda se ugrade da po svemu izgleda da su sastavni deo skupog,vanse- rijskog automobila »tigar«.

Noseći tri šprica na metalnom poklopcu kutije za

hemikalije, Lun priđe zarobljeniku i obrati se Makfersonu iHaču:

— Kad dobije ovo, pevaće na sav glas.

— Šta?!. . Ne smete to! — uzbuđeno. na engleskom, uzviknu

Ruvet. — Nije opasno po život, ali nas lišava neprilika — reče

Lun. — No, ne mora da se upotrebi, ako sve ide kako valja.Zarobljenik je još uvek ležao na improvizovanom ležaju, pa

se sada polako uspravi i sede. Osmotri samoga sebe i tek

sada postade svestan činjenice da njegov pr imopredajnik ne

radi već da mu je oduzet zajedno sa sakoom. On još jednom

pogledom pređe preko prisutnih, pa potresnim glasom reče: — Znam ko ste... Ništa gore nije moglo da mi se dogodi nego

da me vi zgrabite.

— To što znate u kakvom ste položaju može samo da nam svima

olakša posao. Počećemo razgovor u kome ne sme biti laži. Akoodbijete razgovor, ili počnete da govorite laži, dobićete



injekcije iz sva tri šprica u razmaku od po pet minuta.Posle toga nećete ni moći, ni hteti da lažete — upozori gaLun.

— Mogu li da pitam nešto?

— Pitajte.

— Hladno mi je... Gde je moj sako? — Nećete ga dobiti, jer našao sam sve što je ugrađeno u

njega. I emitovanje je isključeno, pa se ne nadajte da će nasneko naći goniometrom. A da vam ne bi bilo hladno, ogrnite se

pokrivačem — odgovori Lun mirno. — Pre nego što nastavimo razgovor, kažite mi da li

pogađam — molećivim glasom reče zarobljenik. — Vi steDonald Sikert, a glomazni stari gospodin je Makferson.Neznam ko bi mogao da bude vaš treći drug...

— Pogodili ste — prekide ga Lun. — A sada odgovarajte na moja pitanja. Ko je trebalo da čuje

sve što emituje vaš primopredajnik? — Postoje releji, koji prenose emitovanje sve do našeg

broda. Tamo su moji kompanjoni — odgovori Veli Ruvet. — Želim da saznam sve o vama lično, pa i o vašim

kompanjonima i o celoj bandi — nastavi Lun. — Mi nismo banda... Naša poslovna organizacija radi,

istina, tajno, ali... — neprijatno pogođen, poče Ruvet. — Ne vredi biti osetljiv — umiri ga Lun. — Pravi smisao

mojih pitanja biće vam uvek jasan, siguran sam u to, aforma nije važna.

— Zovem se Vili Ruvet. To ste videli i iz mojih

dokumenata... — poče zarobljenik. — A pravo ime? — prekide ga Lun. — Zovem se Ata Halim Rahil, a poznat sam u Sredozemlju

po nadimku Al Batabi, što znači »snažni«. Moj otac jePalestinac, ali ja sam odrastao u Maroku, Australiji i Sje-dinjenim Državama, jer on je radio za američku kompaniju»Ampor«... Postao sam američki državljanin i uzet sam uvojsku za vreme korejskog rata.

— Kakva je organizacija za koju sada radite? — upitaLun.

Veli Ruvet je nekoliko trenutaka razmišljao kao da se

koleba šta da odgovori. — Vi znate da imam sredstva koja će vas učiniti

nesposobnim da pružite otpor — upozori ga Lun. — Da ga ja za svaki slučaj tresnem po toj mračnoj

fizionomiji? — upita Makferson i podnese pod nos zarobljeniku svoju najmanjedve funte tešku pesnicu.

— Govoriću — reče Ruvet. — Vidim i vaš časovnik za brzootkrivanje laži. Ne laskam vam, ali o vama i vašim metodimase u svetu već mnogo zna. Vi ste uvek koji korak ispreddrugih. Nisam razmišljao kako da vam se oduprem, već o tome

ima li osnova za nagodbu i saradnju. — Pre svega, ispričajte ono što sam rekao da želim da



znam za početak ovog razgovora — reče Lun. — Sebe nazivamo organizacijom »Kedar«. Iako znači vrstu

drveta. za nas ta reč ima samo značenje šifre grupe. Nas smo

trojica: Džordž Flik, Ćet Haber i ja. Ponekad u šali sebenazivamo trijumviratom. Upoznali smo se na brodu na kome smo

zajedno radili u toku korejskog rata i neko vreme poslenjega. Dobro smo zaradili za to vreme, jer bio je to opasanposao... Kad je brod pomalo zastareo i postao nepotreban naDalekom Istoku, prodat nam je na licitaciji i uz vrlo

povoljne kredite, ali pod nekim posebnim uslo-vima - pričaoje Veli Ruvet.

Lun ga je pažljivo slušao pazeći da li uređaj zamagnetofonsko snimanje radi kako treba i da li se palesićušne crvene iskre na njegovom satu. Ta naprava, izgrađenau obliku običnog ručnog sata, bila je delo američke kompanije»Kontrol komunikejšn sistem«. »Sat« je radio na principu

otkrivanja drhtaja u glasu, koji se običnim sluhom ne mogurazaznati, a koji se javljaju kad neko laže. Izgledalo je daje Ruvet impresioniran prisutnošću te spravice, jer je čestogledao u tom pravcu plašeći se da i nehotično ne upadne ulaž.

— Nastavimo — reče Lun, jer zarobljenik je bio zaćutao. — Po godinama je najstariji Džordž Flik... — pričao je

Ruvet.I Flik je bio dete porodice koja je lutala svetom. Kao sin

američkog trgovačkog agenta u Evropi, odrastao je živeći uviše evropskih država. Naučio je evropske jezike, a u

porodici svoj maternji jezik. Već je bio odrastao kad sevratio u Sjedinjene Države, gde je izučio za elektrotehničaraU vojsku se javio kao dobrovoljac i radi zarade, i radiuzbudljivih doživljaja. Tako se našao na brodu punomelektronske i radio-opreme, a uz to na, dosadnom iako opasnomposlu.

— Džordž svoje ime izgovara i kao Georg — pričao je daljeRuvet.

— U našoj kompaniji zadužen je za tehniku i neke drugeslične poslove. On je u stanju da koristi i najnovijaotkrića. Povezao se i sa hirurzima koji tajno rade, pa je u

stanju da ćoveka »ozvuči« tako da on to i ne sluti. A kad jereć o održavanju veza sredstvima radio-tehnike svih vrsta, tu

je nenadmašan. Ima i svojih vlastitih otkrića. Lun je s razumevanjem klimao glavom, a Ruvet nastavi da

priča o trećem članu neobične grupe. Čet Haber je bioamerički državljanin, ali sebe je smatrao ćovekom bezotadžbine. Imao je pedeset i dve godine, a govorio je, poredengleskog. još nemaćki, francuski i prilično dobro svahili.Italijanski je znao slabo, ali uz Flika i Ruveta to nijemoglo da smeta ni poslovima u Italiji. On je postao čovekkoji brine

o finansijama. Kad nije bilo drugih unosnih poslova, on jeznao da iskoristi razlike u raznim valutama, pa da ostvari



zarade na taj koliko težak toliko i opasan način. I njega jerat u Koreji otrgao sa studija i bacio ga prvo u ratne, azatim u druge avanture. Studije ekonomije opredelile su ga za

novčane i trgovačke poslove grupe.

— Zar ste svi bez porodica i sada već prilično stari? —

upita Lun.Ruvet se osmehnu, što je moglo da se odnosi i na pomisao

da se, eto, i Lun nikada nije oženio zbog svog načinaživota, ali reče nešto drugo:

— Ako se ima dosta novca, onda ni žene ne nedostaju. Oneosete novac i jure k njemu, kao noćni leptirići i mušice naplamen lampe.

— Ali kakve žene? — upita Lun.Ruvet na to ništa nije odgovorio,

već nastavi da priča.- — Čet Haber ima prijateljicu koja se zove Amelija

Kerlanže. To je neobična ljubav najružnijeg muškarca inajlepše žene koji se mogu videti u sredini u kojoj sekrećemo. Njen otac je bio bogati Francuz, ali jebankrotirao. Ta devojka živi tamo gde je uputi Haber...

I Georg Flik je već dosta dugo vezan za jednu devojku.To je kći ćoveka za koga se verovalo da je šef važnogogranka, odnosno familije Mafije. On je i učinio da se neo-bična grupa na brodu zainteresuje za zlato skriveno u tokudrugog svetskog rata.

— Zašto je Flik poslao ubice da uklone oca devojke kojuvoli? — upade sada prvi put Ro Hać.

Ruvet ga iznenađeno pogleda i reče: — I to znate... Pa, eto, Dominiko Ronjani je bio smetnja

da se preuzme...U tom trenutku nehotično ućuta, kao da želi da za sebe

zadrži tajnu zlata. — Treba reći sve do kraja — opomenu ga Lun i sam

instinktivno pomaknuvši metalni poklopac sa spremljenimšpricevima za injekcije.

— Poslužili-smo se Ambideksterom da natera Ronjanija dagovori, a zatim da ga ukloni. Posle je Ambidekster dobio

nalog da ukloni sve Nemce, čuvare zlata On je taj posao

započeo, ali ga je nastavio na svoj način. Tako sam se janašao u obavezi da ga nadgledam. Primetio sam da ga pratite

tamo kod bolnice, pa sam pratio i ja vas... — pričao je Ruvet.

Lun zatraži da se priča redom, pa se vratiše na posloveRuvetove grupe. Kad su kupili brod, on i njegovikompanjoni, počeli su da rade na praćenju velikih jata ribaza pojedine ribarske kompanije. Pri tome su prisluškivalisve i svakoga. Te informacije mogle su da se unovče, jerpostoje centri u Singa- puru, Tokiju, Atini, Denovi... Naj-

češće se drži veza sa agentima za koje se zna za koga rade,

pa se preko njih nudi »roba«. Tako su uz pomoćkompjuterskog dešifrovanja manje savršenih šifri, koje se



koriste u vezama raznih grupa i organizacija, uhvatili porukeevropskih terorista. Saznali su za Ambidekstera.

— Ja sam ga lično uhodio, jer to je moja specijalnost — pričao je dalje Ruvet. - Kad je iz Nemačke otišao naTenerife, uplovili smo u luku ostrva i našli se na teškom

poslu da se taj čovek savlada. Konačno smo uspeli da ganeprimetno uspavamo. Na brodu je bio s nama i jedan hirurgkoji se razume i u zubarstvo. On nam je dobro došao, jerumesto da Ambidekstera prisilimo na saradnju rečima, mi smo

to učinili na drugi način... — Pri sadašnjim mogućnostima jedino su zubi pogodno mesto

da se neko neprimetno »ozvuči« — reče Lun. — Da, izvod je bio moguć samo preko zuba, a usta daju i

pogonsku energiju zbog dve vrste metala u navlakama i

protezama nekih ljudi. Bar meni je tako objašnjeno — odgovoriRuvet — Za šest časova su Flik, hirurg i drugi stručnjaci

ugradi- Rosu mikro-predajnik u zube koji su već imalinavlake. Učinjeno je to tako savršeno da on nije mogao daoseti da ga je neko makar i dotakao te noći.

— Ali kako ga pronađete kad se udalji? — upita Lun. — Njegov predajnik je ipak malog dometa.

~ Postoje ljudi, jedna moćna Špijunska organizacija...

Mislim da ćete mi verovati ako kažem da nismo u stanju dadokažemo da je to ta ista špijunska sila. Mi verujemo daradimo za jednu određenu službu, ali nije nam to ni važno.Nama je važno da od tih ljudi dobijamo pomoć i novac. Nji hoviljudi uvek nađu Ambidekstera po karakterističnom signalu —

odgovori Ruvet. — Dakle, organizacija koja vam pomaže ima svuda agente,

oni po karakterističnim signalima otkrivaju Ambidekstera ijavljaju vama gde se on nalazi — proveravao je Lun da li je

dobro razumeo ono što Ruvet govori. - Pa. zašto ga ne drže usvojoj službi?

— Oni to ne žele, jer ako se jednog dana otkrije sve o tom

čoveku, znače se da je bio pod našom kontrolom i da je radiopo našim zahtevima — objasni Ruvet

Lun je odrećno vrteo glavom, pa reče: — To nije dovoljno

ubedljivo objašnjenje.

— Biću određeniji — reče Ruvet. — Od nas neko... Mi ne znamo ko... traži da se izvrši neko

ubistvo, diverzija, otmica, atentat. I mi ne znamo ko totraži. Svakoj špijunskoj službi takav posao samo može daodgovara. Nikada nema državne blamaže. Ponekad se ubija svojćovek, svoj političar. Ko je ubio predsednika Kenedija?...Nešto slično se sve češće dešava. Ambidekster je ubijao i»crvene« i »crne«, a možda uvek po želji iste tajne sile.

— Tu još mnogo šta nije jasno — reče Lun. — A kakoodržavate osnovnu vezu?

— Imamo radio-šifre, kojima uspostavljamo vezu. Izmenjamo

obaveštenja i dobijemo adrese na koje možemo da se javimo.Uvek smo zaštićeni, jer, ponavljam, nekome je važno da



postojimo ovakvi kakvi smo. — I da postoji Ros takav kakav jeste — reče Ro Hać.

Ruvet se okrenu k njemu i potvrdi klimanjem glave.

— A što će mu taj glupi nadimak Ambidekster? — upita većsanjivi Makferson.

— Taj nadimak je dat Rosu u štampi, jer zna se dapostoji čovek koji je spreman da radi za leve i desneteroriste, ili bilo koga. Reć ambidekster označava ćovekakoji se jednako služi levom i desnom rukom. Ovde je uzeta uprenosnom smislu — i njemu strpljivo odgovori Ruvet.

— Onda sam i ja u neku ruku ambidekster, jer gađamjednako dobro levom i desnom rukom — nasrne ja seMakferson. — Ali sve to nije dovoljan razlog da se ne spavacele noći.

Lun predloži starom mornaru neka ide da se odmori, a saHačom nastavi da ispituje zarobljenika. Ruvet im je dugo

objašnjavao kako se održavaju veze s agentima u raznimzemljama uz pomoć poznatih brojeva telefona, kao i pomoćuradio-uređaja. Lun je i pored snimanja na magnetofonimasvojim stenografskim znacima često beležio nešto. Konačnozaključiše da ujutro provere sve ono što na neki način možeda se proveri.

— Videćete da nisam izrekao ni jednu jedinu laž — rečeVili Ruvet.

Već do devet sati Lun je bio proverio veze sa agentima i

utvrdio da se Ambidekster nalazi u hotelu »Palatino« u ViaKavur. Pošto je Ruvet u svojim kolima ostavio specijalniprijemnik, kojim se mogao uhvatiti i najslabiji signalAmbideksterovog odašiljača, Hać ode da izvidi to mesto i po

mogućstvu donese taj uređaj. Šetao je na mestu sinoćnogdogađaja, ali nije video ni policijske agente, niti ikogdrugog, pa je verovao da je svima ostalo nepoznato koja su

Ruvetova kola Kad je ušao u njih i hteo da ih upali,izdalje jurnuše dvoja kola i opkoliše ga ljudi s pištoljimau rukama.

— Pucajte, ako pokuša nešto! — naredi jedan od njih,

tako da to Hać čuje. Mornar stiže samo da ustukne, jer tada se kroz oboja

vrata na njegove ruke namakoše lisice, kojima ga za početaktako razapeše da je jauknuo od bola. Vezaše ga ne iznoseći

ga iz automobila, pa ga prevališe preko naslona na zadnjesedište. Onaj koji je naređivao da se puca, ako mornarnešto pokuša, bio je čovek ružnog lica i smrknutog pogleda

Taj isti čovek sede za upravljač i sačeka da se jedan nje-gov čovek smesti uz vezanog zarobljenika, pa upali motor ipoveze se ka zapadnom delu Rima.

— Poveži mu i oči, pa ga spusti na pod kola — naredi

vozač. — Biće mi lakše da te ne gledam tako ružnog — prkosno



reče Hać. Pratilac ga ošamari, a onda mu veza oči i natera ga da se

skriva na podu automobila. Po zvucima, Hać je zaključio da suizašli na autoput. Već oko jedanaest sati poveli su ga niznekakvo stepenište sa koga je čuo pljuskan je vode o obalu.

Po zvuku motora na nekom čamcu zaključio je da se nalaze unekom zaklonu. Odmah zatim smestili su ga u čamac i prevezliga do nekog broda Kad su mu odvezali oči, nalazio se uprostranoj, luksuzno opremljenoj kabini koja je služila kaosalon. Naspram njega sedeo je onaj ružni napadač i jedanprosed, gotovo belokos čovek čije ne baš suviše staro lice jeodudaralo od kose.

— Dobar plen, Čet — reče belokosi.Ro Hać se prisetio Ruvetovih opisa, pa se nasmeja i reče.-

— Imam li zadovoljstvo da vidim članove trijumvirata? Oba ćoveka se zgledaše, a onda ružni reče:

— Šta znaš o čoveku čija kola si hteo da odvezeš? — Nije me interesovao čovek, već kola — poče da se šali Ro

Hać, ali iznenada ga pogodi snažan udarac pesnicom usred lic aKrv mu pođe iz nosa, a usna naglo nateče.

— Vi baš ne znate za šalu — reče Hać. — Odgovori na pitanje! — uzviknu belokosi. — I pazi da brzo

odgovoriš, i samo istinu, jer inače iseckaćemo te na sitnemamce za hvatanje riba na parangale.

— Počnite odmah, jer pod pretnjom ništa neću da kažem — ljutito odgovori Hać.

— Pa ti nemaš šta mnogo ni da nam kažeš, izuzev gde je

Lunovo skrovište — reče ružni. — Pretpostavljam da si ti ružni Čet Haber — osmehnu se Ro

Hać. — Ti si srećan, jer niko ne može da te učini ružnijim, ali

gospodin Džordž Flik... E, njegovo lepuškasto i mladolikolice pretvoriću u nešto sasvim zgužvano, zbog ovoga udarca.

— Dobro, mladiću, videćemo — reče Flik. — Ja znam ko ste

vi, a sada mi je jasno i uz koga je pristala moja devojka.Ona se već kaje zbog toga. Učiniću da se zajedno kajete.

Ro Hać je, iznenađen, ćutao.

— Nemamo mnogo vremena — poče Cet Haber. — Već smo razgo-

varali sa Sikertom i pošto on misli da nije istina da smo tesmotali, moraćeš da se javiš odavde. Za koji ćasak imaćemo

vezu.On pokaza na otvorena krila ormara u kome su bili radio i

elektronski uređaji Haču nepoznate snage i prave namene. Uistom trenutku brod se strese i Hać odmah shvati da je krenuoda plovi

— Po vremenu koje nam je trebalo da dođemo rekao bih da je brod negde blizu rimskog Lida — reče on ni sam ne znajućizašto. — A kuda sada plovimo?

— Ovaj momak je ćaknut — nasrne ja se Haber. — No, kad već

razgovaramo. .. Idemo malo dalje od obale, Hać. Bolje je dase nađemo izvan italijanskih teritorijalnih voda dok se neke



stvari ne srede.Hać htede nešto da kaže, ali ga zaustavi piskavi signal

sa radio-uređaja. Haber uze slušalicu sličnu telefonskoj.

— Čujem, čujem... Da, dobro se čuje, uključite — rečeon, i sačeka.

Malo kasnije on dade znak vezanom Haču da priđe, pa mustavi slušalicu na uho.

— Ko je tamo? Ko je tamo? — ponovi pitanje glas koji Haćprepoznade.

— Zar ti nisu rekli ko je? — upita Hać. — Govori slobodno, jer ja sam već u vezi s brodom. Rekli

su mi da su te uhvatili — nastavi Lun. — Pa šta onda? — upita Hać. — Hteo sam samo da se uverim da li si živ i kako ti je

kod njih — odgovori Lun. — Uživam u tome što sam se pokazao kao šeprtlja i što

sam u ovom »divnom« društvu — s uzdahom reče Hać. — Sreća je što smo imali Ruvetov primopredajnik, pa smo

uspostavili vezu. Inače ni Ruvetovi kompanjoni ni mi nebismo znali kako da nađemo jedni druge.

— Oni baš plove po otvorenom moru i sada su izvan tvogdomašaja Uz to ja ne znam ni gde se nalazimo.

— Svejedno, brzo ćemo se videti. — Nisam siguran... — Ali kad ti ja kažem — odlučno reče Lun. — Ruvet će

znati gde su oni, pa kad stigne na brod, oslobodiće te. — Zar im veruješ?! — iznenadi se Ro Hać.

— A zar ti ne veruješ meni? — upita Lun. — Uvek sam ti verovao, ali sada. — Veruj i sada, i daj mi nekog od Ruvetovih ljudi —

zaključi Lun razgovor, koji je Flik pratio uz pomoć svog

malog primopredajnika, sedeći u fotelji. Sada ustade i uze slušalicu.

— Slušam! — javi se kratko.

— Jesteli vi jedan od ovlašćenih za dogovor? — pitao jeLun.

— Jesam — opet, samo jednom rećju, oglasi se Flik.

— Onda vam predajem vezu. Dogovorite se o svemu sa vašim

kompanjonom — reče Lun. Odmah zatim Flik je čuo dobro poznati Ruvetov glas:

— Dogodilo se da su me uhvatili... I sada smatram da setreba sporazumeti sa gospodinom Sikertom. Daću mu reč daćemo pustiti njegovog prijatelja čim ja stignem na brod.

— Da se posavetujem sa Četom — reče Džordž Flik i okrenu se ka mestu na kojem je sedeo

treći kompanjon. — Pratio sam oba razgovora i slažem se sa onim što Veli

predlaže. Ugovorite kako da nas nađe — reče Haber.

— Kad Veli bude slobodan, neka od prijatelja zatraži

vezu s nama, pa će onda dobiti koordinate — predloži Flik. — To je rizično, jer Sikertov prijatelj ima brod



opremljen ko zna kakvim sredstvima. Ne bi bilo dobro da naspošalju na dno pošto pustimo njihovog ćoveka — reče Haber.

— Zarobljenika ćemo pustiti tek kad Veli stigne na brod, aonda ćemo znati da li je pod prinudom — odgovori Flik.

— Onda se dogovorite kako misliš da je najbolje. Samo ni za

trenutak ne zaboravljaj da imamo posla s Lunom. Ja se pitamkako on može da veruje Veliju — dodade Haber.

— Okrenimo pitanje. Može li Veli da veruje Lunu? Zna se dakralj ponoći uvek održi datu reč. Dakle, on može privremenoda -minira« Velija, pa da ga potpuno oslobodi opasnosti tekkad ovaj momak bude slobodan — objasni Flik, pa opet uključiemitovanje na radiouređajima.

On Veliju potvrdi saglasnost ostala dva kompanjona sa onimšto se Lun i Ruvet dogovore. Lun više nije ni uzimaoslušalicu.

Brod je plovio prema zapadu. Dan je bio sunčan, ali je

duvao južni vetar, pa plovidba nije bila baš najprijatnija.

*Kad završiše razgovor radio-vezom s Ruvetovim kompanjonima

na brodu, Lun reče: — Ostaje da vidimo šta ćemo sa Ambideksterom. On je još u

svom hotelu, pa idemo da ga posetimo. — Nije li to suviše opasno? — upita Ruvet. — Ja se nikada

ne viđam s tim ćovekom i on ne zna kako izgledam. Poznaje misamo glas. Želim da to tako i ostane.

— To se ne slaže s mojim planovima — osmehnu se Lun.

— Kako znate da neću pokušati da pobegnem? — upita Ruvet — To bi bilo samoubistvo, jer još sada ćete biti

»minirani«. Dok ja ne isključim eksplozivni mehanizam, kojiće biti negde na vašem telu, bekstvo bi bilo pravosamoubistvo. Uz to će blizu biti Makferson, a on je većpričao o tome kako bi vas trebalo. .. — pokaza Lun pesnicu.

— Mislim da je bolje imati posla sa samim sotonom — uzdahnu Veli Ruvet — Vi ne postupate baš tako pošteno kako severuje. Ja ću sve vreme biti ugrožen...

— U našim poslovima uvek ima rizika — nasmeja se Lun. — Pa

vi odavno živite vrlo rizično.

— I to je istina — složi se Ruvet. Lun zatraži od njega da otkrije

leđa, pa mu uz kičmu između lopatica zalepi široki flaster.Uzgred napomenu da se flaster ne može skinuti bez naročitograstvaraća, ili odsecanjem. No, svaki nepropisan načinskidanja izazvao bi eksploziju, i na leđima bi se pojavilarana iz koje bi virila razneta kičma.

— To će biti vrlo neprijatno imati na leđima — osmehnu seRuvet

— Ne treba na to misliti, pa će sve biti u redu, samo akopoštujete dogovor — reče Lun. — A sada, eno vam telefon, pa

pozovite Rosa Zakažite susret gde se vama ćini najpogodnijim.



— Posetićemo ga u hotelu — reče Ruvet Malo kasnije, on je razgovarao sa Ambideksterom. Ros je

bio iznenađen predlogom da ga posete u hotelu, pa upita ne

smatraju li da bi on mogao da im pripremi zamku.

- Ne bi vredelo — reče Ruvet — Došlo je vreme da se

sporazumemo. Ja i moji ljudi svesni smo da vi nećete izvućizlato dok ste u opasnosti da vam ga celog otmemo.

— Ima u tome nećeg — reče Ros. — Ali ja ne mogu da vam verujem s obzirom da me već lažete.

— Ne razumem... — zbuni se Ruvet.Lun mu dade znak da je sve u redu i da nastavi razgovor,

jer i on je pomoću svog naročitog uređaja, sedeći na petkoraka od telefona i bez žičane veze, čuo oba sagovornika.

— Da, vi me lažete, ćoveće! Znam da ste nestali odmahpošto ste javili da nas Lun napada — ljutitim glasom rečeRos.

— Ja nisam... — opet zausti Ruvet. — Niste rekli da je to bio Lun, ali ja umem da saberem

dva i dva, a rezultat govori da je ono bio Lun. To supotvrdili vaši kompanjoni uskoro posle tuče. Dakle, vas jezgrabio Lun. Prosta stvar! — jetko se nasmeja Ros.

Lun ustade i reče Ruvetu da mu prepusti vezu. — Dakle, s vama oni ne mogu lako — reče zatim. — Istina

je da je ovaj gospodin moj zarobljenik. Ja želim da sevidim s vama

— Dajete li reč da me nećete ugroziti? — upita Ros. — Neravno, ako ne ugrozite vi mene. Ja ću se obezbediti

na svoj način, a vi možete mirno da me sačekate, jer vamaod mene trenutno ne preti baš nikakva opasnost. Uz to,možda izvućete i neku korist — odgovori Lun.

— O kakvoj koristi bi moglo da se radi? — upita opet

Ambidekster. — Mogla bi da nestane stalna kontrola nad vama —

predloži Lun.

— To me zanima Dođite! — zaključi Ros. Lun prekide vezu i saopšti Ruvetu da će ga odmah

osloboditi »mine«, jer ne treba da idu zajedno. Zločinacodahnu kad mu uz pomoć običnog benzina skidoše flaster s

leđa. Pošto je bilo vreme ručku, Lun i Makferson pozvašezarobljenika da ruča s njima, a onda ga smestiše na otomanza masažu u prostranom kupatilu. Vezaše ga tako da može dase nagne, ustima odvrne slavinu i pije vode. Makferson mu

»radi udobnosti« oduže pantalone i pokri ga ćebetom.Zarobljenik je ovako mogao da pokreće celo telo i jedinoruke su mu bile kratko pričvršćene za cev klimatizacije, uzkoju je mogao da ih vuće čitava tri koraka, od lavaboa dotoaleta.

— Da sam ja vas morao da vežem ne bih umeo da to uradim

tako čvrsto i da vam ujedno ostavim izvesnu slobodu —

pokuša da se našali Veli Ruvet — Ipak, brinuću o vašojsudbini više nego da ste mi najbliža rodbina.



— Da smo rođaci, odrekao bih se i svog imena, milion muKainovih potomaka! — huknu Makferson. — Da se ja pitam,gurnuo bih te u ugao i čvrsto pritegnuo da ne možeš ni jezikda isplaziš.

— Dobro je što si me podsetio na njegov jezik — nasmeja se

Lun. — Treba da uključim struju u cevi tako da nastane udarako naš »gost« počne da viče. Zvučni prekidač s induktoromposlaće mu smrtonosni napon kroz cevi.

Osmeh s Ruvetovog lica nestade i on se spusti na ležaj.Nogama namesti pokrivač tako da se podvuče pod njega.

— Vratićemo se pre nego što ogladnite — reče Lun.

Uskoro, on i Makferson su se vozili ka Trajanovom parku izakojeg je bio hotel »Palatino«.

— Trebalo je da obučemo oklope od kevlara, jer idemo međumorske pse, trista mu mrtvih delfina — gunđao je Makferson.

— A ja verujem da nam za sada ne preti nikakva opasnost —

reče Lun. — Ipak... Ne radi se samo o nama. Ako stradamo, propašće i

Ro... Ipak, nije on loš momak, iako je preispoljna bitanga — reče Makferson.

— Još pre sledeće zore tvoj usvojenik biće na našem brodu.Ti ćeš ploviti tamo kuda ti javimo — reče Lun.

— Ali ja sam na suvom, hej, čoveče! — Bićeš uskoro na brodu. Ro ga je usidrio što je bliže

mogao, a momci su dobri i obradovaće se kad vide starog

kapetana — odgovori Lun.Mornar se osmehnu i uzdahnu:

— Ti umeš da rasteraš brige i pokažeš nešto lepo. Na hotelskom parkiralištu nađoše mesto i brzo uđoše u

hotel. Htedoše da najave Rosu da su stigli, ali im ćovek narecepciji reče da ih gospodin očekuje i da mogu slobodno u

sobu trista deset.Ros ih dočeka kao da su stari poznanici, ne pokazujući

nikakvu opreznost Oni odmah primetiše da su na stolu već čašeza piće, jedan sud s ledom i drugi s rashlađenim vinom.

Nisu se rukovali, već Ros upita: — Imam ovde viski i vino, a mogu da naručim šta želite. Sta

bi vam sada najviše odgovaralo?

— Ručali smo, i ja bih najradije konjak i kafu — odgovoriLun.

— To želim i ja — reče Makferson. — Ja nisam ručao, ali živeo sam i tamo gde konjak i kafa

idu u svako doba — osmehnu se Ros, pa telefonom naruči istoza sve prisutne.

— Dakle, možemo da počnemo razgovor — reče Lun.

— Šta predlažete? — upita Ros. — Postoji nekakva kompanija »Kedar« — nastavi Lun. — Na

ćelu su joj čovek s kojim ste razgovarali i koji je u mom

zarobljeništvu, i još dva zločinca.

— Znam samo njegov glas, ali izgled i ime ne znam — iskrenoreče Ros.



— Zove se Veli Ruvet. On je u »Kedru« zadužen zapoduhvate u kojima ste vi izvršioci. Drugi član drži urukama radio-tehniku i elektronske uređaje, koji imomogućavaju mnoge korisne veze, a pre svega stalnu vezu s

vama. Njegovo ime je Džordž Flik. Treći je Čet Haber,

finansijer i trgovački stručnjak Kompanije — pričao je Lun. — Ruvet, Flik i Haber, špijuni bez zastave?! — iznenadi

se Ambidekster. — Gorim ljudima nisam mogao pasti u ruke.

— Dobro, Ros, hoćemo li biti iskreni? — upita Lun. — Budimo — odgovori Ros.

— Zar ne znate kako vas drže na oku? — upita Lun. — Ili imaju nekog svog među mojim ljudima, ili koriste

neki trik — odgovori Ros.

— Rekli smo da neće biti laži — upozori ga Lun. — Možemoda uskratimo jedan drugome odgovor na neko pitanje ali da

govorimo laži, ne ide. — Dobro, recimo da uskraćujem odgovor — osmehnu se Ros. — Hoćete li kazati istinu, ako je pogodim? — upita Lun. — Dajem reć da hoću — odgovori Ros.

— Vi znate da vam je negde u telu ugrađen otpremnik kojiuvek emituje, jer se snabdeva elektricitetom koji se stvara

u organizmu — reče Lun. — Pogodili ste, znam — odgovori Ambidekster. — Ali se pravite da ne znate, i trpite to. jer svesni

ste da vas neko moćan štiti sve dok ste mu na usluzi — dodade Lun.

— Vi već suviše znate. To me onespokojava — ozbiljno rećeAmbidekster. — Srećom, sada sam zaštićen vašom časnomrećju. Moraću brzo da se oslobodim otpremnika ugrađenog umoje zube i da nestanem ne samo iz Rima već i sa kontinenta

na kome ste vi i vaši ljudi. — A ako se sporazumemo? — upita Lun. — Ne verujem da ćete vi predložiti neki sporazum koji bi

vas sprećio da nas uništite, ako vam se za to pruži prilika — reče Ros.

— To je tačno, jer pogazio bih svoje principe. Ali daćuvam šansu

— reče Lun. — Kakvu? — upita Ambidekster.

— Izvadićete zlato i polovina će biti vaša. Drugupolovinu uzimamo mi. Posle deobe zlata, imaćete sedam dana

bez ikakve potere... — Čekajte! — prekide ga Ambidekster, pa uze papir i

napisa:

»Oni nas slušaju«. — Nisam takva šeprtlja da ne mislim na to — nasmeja se

Lun i iz džepa izvadi elektronski neutralizator

radiotalasa. Ova spravica ometa da nas iko čuje pomoću tog

ugrađenog otpremnika, ili bilo kog drugog prislušnoguređaja.



— Znam da to postoji, ali nisam ga nikad imao u rukama, atrebalo je — primeti Ros.

— Dakle, kompanija »Kedar« i dalje će slušati sve štokažete, ili što se čuje iz vaše blizine, sem kad vi to neželite — reće Lun i pruži mu neutralizator.

Objasni mu kako se zamenjuju baterije i kako se uključuje,pa nastavi da govori:

— Pošto su Ruvetovi kompanjoni uhvatili našeg čoveka, jamoram da pustim svog zarobljenika. Dakle, ostaće sve kao dase ja nisam ni umešao. Međutim, slušaču i ja šta se čuje, auvek ću naći način i da vas držim na oku. Kad uzmem deozlata, udaljiću se u toku sedam dana. Posle toga gledajte danesta- nete ne samo iz Evrope već i iz mračnih poslova kojima ste pe bavili.

— Posle sedam dana ne znam šta ću raditi - reće Ros. - A ivi ne obećavate da me nećete goniti...

— Ne, ne obećavam — upade Lun.- Rekao sam već da bi to bilo izvan mojih principa Zločini seplaćaju... — Možda meni uspe da se odbranim — upade sada Ros.– Ja i moji ljudi nismo mačji kašalj, a našlo bi se i dostasaveznika da se ukloni jedan Donald Sikert.

— Ostavimo onda sve ono što dolazi posle primirja — rećeLun.

— Oh, milion mu vražjih sinova i unuka samog sotone! — neizdrža da ne opsuje Samjuel Makferson.

— Ovakva prilika, a ja moram da kočim... — Data je reć, stari — upozori ga Ros.

— Znam... Zato i moram da kočim, jer samo što mi se neotrgnu pesnice ispod kontrole razuma — nasmeja se Makferson.

— On se šali, a istina je da može da se kontroliše bolje odmnogih drugih ljudi. Svoju i moju reć ne bi pogazio ni da muneko odseče jednu od tih ogromnih šaka — reče Lun.

Ros je radoznalo posmatrao mornara, a onda zaključi: — Danas je sreda. Do petka uveće pripremiću sve što treba,

i idem po zlato. Znam kuda se i kako može doći do njega. — Treba voditi računa o tome da je prilaz možda miniran —

upozori ga Lun.

— Hvala na brizi, ali ja imam u rukama tri čuvara, koji

znaju kako se može stići tamo. Istina, poginuo im je major,koji je znao najvažniji deo šifre, ali ja sam od izvesnogDominika Ronjanija saznao i taj deo šifre. Najteže u svemu jesama težina zlata: sedam tona!

— Ipak, opasnosti mogu da se jave. Ne bih hteo da mi zlatone bude izneto — nasmeja se Lun.

— Biće te usluzeni — zaključi Ros.

Razgovarali su o detaljima još čitavih pola sata, a onda serastadoše, poštujući data obećanja.

VI

Luksuzni brod »Dropt«, francuski po imenu, ali kolumbijskipo zastavi, plovio je ka Sardiniji, ali ne severnom rutom



prema Olbiju, niti južnom u pravcu Kaljarija, već po sredini. Već se bližio Orsejskom zalivu kad je dežurni naradio-uređajima uhvatio signal o kome je bio dužan da izvestiHabera ili Flika Pošto se smrklo, njih dvojica su čekali u

salonu iz koga su svakoga časa mogli da se uključe u radio-

veze. — A kako da znamo šta je sve Veli ispričao Lunu? — pitao

se Cet Haber kao da razmišlja naglas. — Pitaćemo ga — odgovori Džordž Flik. — No, bez obzira

šta će nam odgovoriti, možemo smatrati sigurnim da jeizbrbljao sve što zna

— Onda on... — zausti Haber da nešto kaže, ali gaprekide pišteći signal radio-uredaja.

Flik se uključi i dade znak Haberu da i on uključi maliprimopredajnik, kojim je mogao da prati sve što se pomoćuradio-telefona bude ćulo. Redovne civilne radio-telefonske

veze oni su više puta koristili, pa su očekivali da toRuvet učini i ovoga puta

— Ovde Veli — ćulo se kako govori Ruvet. — Podsećam vasda zovem sa Filicidija.

Ime Ostrva Filicidi bio je ugovoreni znak raspoznavanja,koji je ujedno značio da je sagovornik dobro i izvan

opasnosti. — Ne drže li te pod prismotrom sve te devojke s kojima

se zamlaćuješ? — tobože veselim glasom, upita Džordž Flik. — Ne vidim nijednu na horizontu, ali nikad se ne zna —

smejući se i sam, odgovori Ruvet.

Dobro su mu poznavali glas, pa nisu tražili da kažeostale šifre, već Flik upita:

— Kako misliš da stigneš do nas? — Malo ću krivudati da izbegnem devojke, pa ću od Rebeke

otići taćno u ponoć. Uzeću motorni čamac i voziću se kaNoni. Vi gledajte da me uzmete sami ili da nekog pošaljetepo mene — odgovori Ruvet.

Znali su šta znače ta imena i bez gledanja u sveščićušifri, ali Haber otvori jedan džepni kalendar i u njemunađe nerazumljive beleške. To što će Ruvet poći u ponoć odRebeke značilo je da će krenuti iz Gaete. Nona je bilo ime

za malu luku Ponca na istoimenom ostrvu. — Dobro, neko će te pokupiti pre zore — zaključi Flik. —

Onda možemo samo da ti poželimo uspeh. — I ja vama — odgovori Ruvet i oni prekidoše vezu.

Kad se Flik vratio u fotelju, ćutao je i razmišljao. — Pa, šta misliš? — upita Haber malo kasnije. — Po onome što preduzima rekao bih da Veli i sam vodi

računa o tome da onemogući svako praćenje. Mislim da nemaopasnosti da odmah zaplovimo ka Ostrvu Išija. Tamo možemoiznajmiti nekog da pronađe Ruveta — reće Flik.

— Ne vidim nikakvu opasnost u tome da ostrvu priđemo sa

zapadne strane. Ja ću našim motornim čamcem i sa dva momkaoploviti južni rt i naći se na liniji kojom Veli stiže.



Tako dobijamo u vremenu — predloži Haber. — Ja ne vidim način da Lun pogodi gde smo. Pa i da krstari

svojim brodom, protiv nas ne može ništa, jer smo brži odmnogih brodova, pa i od njegovog, nadam se — složi se Flik.

— Ne bih se pouzdao samo u brzinu, jer malo znamo o

Makfersonovom brodu. Kruže razne priče o njemu... — rečeHaber.

— Bila bi to prilika da iskušamo naše skrivene rakete brod-brod — upade Flik.

Njih dvojica pozvaše kapetana broda na aperitiv pre večere,pa mu dadoše detaljne naloge o narednoj plovidbi. Imali su

još dosta vremena da se odmore u svojim kabinama.

Bližila se zora kad su ugledali motorni čamac, koji je

dolazio iz pravca Gaete. — Neka su vam mašinske puške pri ruci ali zaklonjene —

naredi Haber svojim pratiocima, koji su se ponašali kao dobrouigrani i poslušni vojnici.

Oni su ujedno bili i mornari. Jedan je preuzet kad jepobegao iz francuske Legije stranaca, a drugi je bio dezerter

sa američkog bojnog broda. Zbog tuče je ubio ćoveka uMelburnu, pa je morao da beži kao slepi putnik na nekomtrgovačkom brodu. Lutajući, tražio je takav posao na koji seprima bez mnogo proveravanja dokumenata. Promenio je dvakrijumčarska broda i konačno stigao na »Dropt«, gde su mudali novo ime i lažne dokumente. Bio je, zato, zahvalan iveran pratilac, ali uvek smrknut i tužan zbog nečeg. Zvao se

Klensi Emons i sem engleskog jedva da je znao poneku rećdrugih jezika. Za razliku od njega, begunac iz Legije stra-naca bio je veseljak i zvao se Lite Miler. Pored svogmaternjeg nemačkog jezika govorio je tečno francuski, ali se

ponosio i delimićnim znanjem desetak drugih jezika. Brzo jeučio i pamtio je sve šale koje bi čuo, Ili pročitao.

— Voleo bih da malo pucam, makar na morskog psa... A kadsam već kod toga, isprićaću šta je često govorio naš poručniku Legiji: »Ne vladajte se kao morski psi, jer imate samo

jedan red zuba«, podsećao nas je više puta, pa sam tako i

zapamtio — pričao je Miler. — Kad je ćovek namazan svim mastima, lako klizne — reče

Haber sledeći ko zna kakvu svoju misao. S istoka se moglo razaznati prvo plavilo, kad začuše

brujanje čamca. Svoj motor su bili ugasili, pa kad oceniše dačamac dolazi k njima,Haber naredi da uključe i svoj, i da spreme reflektor. Čamacse približi i oni ga osvetliše.

— Pa to je gospodin Ruvet! — uzviknu Klensi Emons, koji

nije znao ko treba da stigne očekivanim čamcem.

— Stajaćemo u mestu dok nam priđe. Dajte mi megafon — rečeHaber.



On dozva Ruveta i ovaj skrenu ka jakom čamcu. Bio je većpostavio konopac za vuču čamca, pa sada ugasi motor i bacikonopac. Pozdravi se s Haberom i reće:

— Možemo li odvući čamac, jer obavezao sam se da ću gavratiti?

— Videćemo — odgovori Haber. — Ostavio sam ček na milion lira, a ovo koritance ne

vredi ni trećinu toga iznosa. Ako za deset dana ne vratimčamac i platim najamninu, ode moj ček — pričao je osmehnuti

Veli Ruvet.Haber ručnim reflektorom osvetli čamac, pa kad vide da u

njemu nema ničeg, naredi Mileru da ga veže. Javi se radio-vezom brodu, i zaključi:

— Poslaću Klensija da vrati čamac. a pošto smo mitrostruko brži. odvući ćemo ga do pola puta. Prikljućićemovam se u dogovoreno vreme i na dogovorenom mestu.

To je značilo da je sve u redu, a bili su se dogovorilida se susretnu po danu najdalje do osam sati kod trećegponcijanskog ostrva Zanone. Uskoro su plovili prema istokunajvećom mogućom brzinom. Ruvet nije ništa pitao, već rećeda je na smrt umoran i da bi rado odspavao makar jedan sat.Haber klimnu glavom u znak razumevanja.

— Onda evo adrese vlasnika čamca i potvrde o čeku.Pošto znam koliko sam dužan, daću u gotovom

— reće Ruvet i pruži Emonsu hrpu italijanskih novčanica. Pošto su se brzo približavali kopnu, Haber promeni

odluku i odluči se da će svi zajedno do vlasnika čamca.

Pred Gaetom ih zaustavi carinska patrola, ali oni su većbili sklonili mašinske puške u vešto ugrađene skrivnice.

— Izvolite — reće Haber kad pristade uz carinski brodić. — Mi smo turisti i dolazimo sa Ostrva Ponca. Ne nosimo

ništa. Jedan carinik pređe na čamac, uđe u kabinicu, probudi

Ruveta i zamoli ga da podigne poklopac na spremištu, kojeje služilo i kao ležaj. Kad ne nađe ništa zanimljivo, onljubazno reče da radi posao koji ga ne oduševljava, ali ovoje kraj gde se vrzma mnogo krijumčara.

— No, njih ne srećete — nasrne ja se Ruvet.

— Ponekad ih i sretnemo — odgovori carinik i pope se napalubu, pa s nje skoči na svoj brod.

Ruvet primeti da su pred Gaetomi upita zašto je promenjen plan. Haber mu reće da je ovakolakše. Nakon pola sata već su predali čamac i uzeli ček, kojiRuvet stavi nazad u čekovnu knjižicu, ne poništavajući ga.

— Može opet da zatreba dok smo u ovim vodama. Inače samstanjio svoju gotovinu u lirama — — objasni Haberu koji gaje ćuteći posmatrao, pa se opet spusti u kabinu.

Haber dođe za njim i upita:

— Zar si toliko umoran da ne možemo malo da razgovaramo?

— Cele prošle noći Lun me je cedio, pa nisam spavaonijedan ćasak. I dan je prošao u gužvi , uzdahnu i snažno



zevnu Ruvet. — Verujem da si umoran - složi se Haber. - Vidim da ti Lun

nije uzeo sako.

— Bio ga je uzeo — odgovori Ruvet — I ne samo uzeo već iotkrio sve što je u njemu. To je opasan tip... Prićaću kad

stignemo na brod. — Onda spavaj još malo — reče Haber i iziđe na palubu.

Razmišljao je o onome što je Ruvet rekao. Bio je iznenađenšto Veli odmah priznaje da ga je Lun cedio.

Brod je bio usidren u uvali ostrvca, pa mu čamac lako

priđe. Nisu spuštali stepenište, već noseće konope, papodigoše ceo teret do ispod nosača. Odatle skočiše prvo Mileri Emons, noseći svoje mašinske puške uzete iz skrivnice načamcu. Za njima siđe Ruvet i pozdravi se sa Flikom, pa upita:

— Hoćemo li u špiljicu?

Tako su među sobom nazivali udobni salon sa posebnim radio-uređajima.

— Bolje je da prvo doručkujemo — reće Flik. — Sigurno ste gladni. Za dobrodošlicu dao sam

da se spremi dobra riba. — Nepogrešivi Georg - reće, po staroj navici, Ruvet, u znak

pohvale svom kompanjonu.Dorućkovali su u posebnoj trpezariji za šefove. Flik poče

da postavlja pitanja. — Govorim već dva dana i dve noći - osmehnu se Ruvet. Zbog

toga osećam da ću promuknuti.

— Nestrpljivi smo da sve saznamo — reće Haber. — No, mo-ramo te pustiti da na miru pojedeš doručak. Baš dobro mirišeriba...

— Gde vam je zarobljenik? — upita Ruvet.

— U kabini koju koristimo kao zatvor — odgovori Flik.Ruvet klimnu glavom u znak da je razumeo, pa reče:

— Treba da ga dovedu, jer moramo prvo ćuti neke detalje odnjega. Lun me je pustio, ali na neki način sam još u njegovojvlasti — reće Ruvet i preko ramena se lupnu po leđima. — Zalepio mi je radio-minu, koja ne može da se ukloni. Moraćemonaći neki način. .. Ili, sa mnom je gotovo.

Poslednje reći izgovori tiho i s tugom. — Pogledaćemo minu — tešio ga je Flik. — Možda ja otkrijem

kako se može ukloniti — Dobro... Ali ne smem rizikovati da i vi stradate u

slučaju da eksplodira — dodade Ruvet.Haberu i Fliku bi žao kompanjona, koga su još sinoć bili

spremni da žrtvuju. Sada im je bilo jasno što im izgledanekako izmenjen, drugačiji. Umor i patnje su mu izoblićililice.

— Biće nam udobnije u salonu — reče Flik. — Narediću datamo dovedu Lunovog momka.

Uskoro su sedeli u foteljama, a dva mornara dovedoševezanog zarobljenika.



— Neka nam donesu šta kome treba, pa neka nas više nikone uznemirava — reče Veli Ruvet

— Opet si u svom elementu , pacove — reče Ro Hać.

— Ne izazivajte, Hać — opomenu ga Ruvet. — Dali smo rećLunu da će se s tobom lepo postupati Bićeš ubrzo slobodan.

— To zvuči već mnogo bolje — reče Ro Hać. — Znači li toda posle onih otužnih sardina za doručak mogu da dobijemnešto da isperem grlo i odstranim neprijatan ukus u ustima?

— Ako vam odgovara viski... — reče Flik pokazujući bocu.

Hać odgovori da je viski ono što mu sada najvišeodgovara.

— Ali nikada nisam pio vezanih ruku — zaključi. Odvezaše ga bez reći i on popi prvi gutljaj viskija, pa

se okrenu prema Ruvetu. Posmatrao ga je oštro, pa upita:

— Šta mi je to čudno? — To što ne možeš više da se pokreneš — odgovori Ruvet

mirno. — Ali mogu — iznenađeno reče Ro Hač. - To je neka šala

koju ne razumem.No, on je razumeo, pa je gledao oštro u Ruveta. Kad ovaj

podiže prst on zaustavi disanje kao da roni. Haber i Flikklonuše u svojim foteljama

— Činiš li to po Lunovom nalogu? — upita Ro Hač kad je smeo da

diše, znajući da je gas prestao da deluje, sem na one koji suga već udahnuli pre nego što se izmenio jedineći se sa drugimgasovima u vazduhu.

— Zar me još uvek nisi prepoznao?! - nasmeja se Ruvetodnosno tobožnji Ruvet

— Osetio sam nešto neobično na tebi, ali sam kao i ostaliRuvetovi ljudi mislio da je to posledica umora i neprilika

koje je imao. Nikada ne bih pomislio da se ti kriješ podnjegovom kožom — odgovori Ro Hać.

— Koža je moja, ali dobro pripremljena. Žao mi je štosam morao ovako kratko da ošišam kosu. To je bio jedininačin — objasni Lun, jer to je on bio pod maskom VelijaRuveta.

Još jednom se Lun usudio da zaigra neverovatnu igru.

Samo on je mogao poverovati u svoju veštinu da poprimiizgled drugog ćoveka u takvoj meri da ga ne prepoznaju niljudi s kojima je zajedno već više godina.

— Nije bilo lako, ali evo izgledam kao Ruvet — reče sadaLun. — Moramo raditi brzo, jer imamo malo vremena. Osigurajvrata.

Ro Hač namaće unutrašnje reze, a Lun izvadi pljosnate

kutije vezane uz listove nogu pod kolenima. Iz njih izvadimeke ampule s ugrađenim iglama

— Uspeo sam da ih kupim od jednog radnika u njihovoj

fabrici lekova — pričao je spremajući se da ubrizga

uspavanima neko sredstvo čiji sastav je samo on znao.Bila je to droga svesti tricijanoa- minopropen s



dodatkom skopolamina i druga tri hipnotika. — Kad će početi da deluje? — upita Hać. — Moramo čekati najmanje pola sata — odgovori Lun. — To

vreme iskoristićemo da ti ispričam šta se sve događalo...

On o svemu obavesti Ro Haća i iznese mu plan uništenja

bandekoja sebe naziva kompanijom »Kedar«. To je trebalo da izvedeMakferson, koji je već otputovao na brod gde ga je posadačuvala posle Ro Hačovog odlaska. On će postaviti jaku radio-

dirigovanu i kao torpedo pokretnu minu, kod rta u pravcu lukeErkole na poluostrvu Monte Arđentario. Mina će doćineprimećena i uhvatiće se svojim magnetnim pipcima za brod.Zatim će odaslati signale, koje će na istom brodu primati Luni Ro Hač.

— Tada treba da damo uzbunu i napustimo brod, a Sam ćebiti u blizini da prihvati nas i zarobi ostale

— objasni Lun na kraju. — To je neka vrsta pomorske bitke — nasrne ja se Hač. —

Moj stari će uživati u tome. Lun ga toplo pogleda. Bilo mu je milo što Hač starog

mornara smatra »svojim starim«. To je značilo da usvojeničovek o svom usvojitelju razmišlja kao o ocu.

— Možda se varaš — reče Lun. — Makferson lako može dajednim udarcem ubije zločinca koji je zaslužio smrt, alipatiće za svakim ko pogine nesrećnim slučajem. Ovoga puta sa»Dropta« ne mora niko da strada, a možda ne uspemo daispraznimo brod pre eksplozije, koja će biti snažna. Slaba

eksplozija ne bi poslala ovoliki brod na dno. — Zar ovi ljudi neće biti sasvim poslušni? - upita Hač. — Hoće, ali može da se dogodi da svi članovi posade ne

poslušaju — odgovori Lun.

— Poslušaće kad saznaju da će -biti potopljeni, ako nenapuste brod- reče Ro Hač.

Uskoro se Flik i Haber probudiše. — Šta je to bilo? Kao da sam spavao — reče Flik. — I ja sam spavao — reče Haber.

— Spavali ste zato što sam ja to hteo — reče Lun. — A sada

hoću da se složimo u nekim stvarima — Kaži šta želiš. Veli — reče Flik smireno i

nezainteresovano.Lun im objasni da će sada pozvati kapetana i brodske i

oficire da im saopšti odluku da mu se poverava odlučivanje osvemu u toku narednih dana

- Ako ti tako želiš... — reče Haber.

— Kad dođe kapetan s oficirima, vas dvojica ćete stajatiuz radio-uređaje kao da nešto slušate. Davaćete znake da stesaglasni s onim što ja budem govorio — objasni im Lun.

Oni prihvatiše sve kao bezvoljni roboti koji ne mogu da

misle i nemaju svoju volju. Jedan sat kasnije na brodu seznalo da je vanredno stanje. Svi moraju biti spremni na



eventualna naređenja čak i da se brod napusti. Tako započeplovidba prema severu. Lun je obilazio brod a Ro Hač je»pravio društvo« Fliku i Haberu.

Brod Samjuela Makfersona sada je nosio ime »Temza«, paje i plovio pod britanskom zastavom i sa trostrukim

dokumentima. Izgled broda i ime mogli su da se promene vrlobrzo, pa su se prema tome menjala i dokumenta. Pripreuređivanju ispoljio se graditeljski Lunov talenat, pa suskrivnice ostajale nedirnute i kad se lučkim vlastima moraodozvoliti pristup u brod, ili ako je vršen carinski pregledza atest priobalne plovidbe u nekoj zemlji. Sve je

funkcionisalo na takav način da već godinama nije biloneprilika u tom pogledu. Tako je na »Temzi« i moglo da seskriva oružje takve snage da se njime potopi veliki brod.

Mina je bila spuštena u vodu l tempirano je ispuštanjeradio-antene u čas kad to zatreba Bilo je dogovoreno da to

bude u sumrak sledeće noći. »Dropt« je morao da uzme gorivo, pa je u toku dana

uplovio u luku Ćivitavekija, gde su postojale snažne pumpeza ukrcavanje goriva

- Držimo stvari u rukama kako treba — reče Lun kad senađoše na ručku samo njih četvorica.

Lun to vreme iskoristi da proveri dejstvo droge svestiSa Flikom je išlo sve kako treba, ali Haber se čudnoponašao.

- Da li si nekad uzimao heroin? — upita ga Lun.

- Davno... To sam skrivao, ali sada... - zbunjeno, i kaouplašen, odgovori Haber.

Lun je morao da ga nagovori da ide i spava Sam ga jeotpratio u njegovu kabinu, ubrizgao mu sredstvo za

uspavljivanje i rekao mu da ga niko neće uznemiravati nekovreme. Još dok je Lun bio u kabini, Haber je utonuo u san. Njegovo teško disanje privuče Lunovu pažnju, ali nije imao

vremena da ugađa čoveku za koga je znao da je zločinac kojine zaslužuje ni da živi Ipak je Lun bio rešen da ga probudikad brod bude trebalo da potone.

Popodnevni sati su na izgled tekli monotono, ali Lun ih

je iskoristio da iz brodskog trezora uzme novčanadokumenta. Flik je umeo da pruži mnogo obaveštenja, a i samLun je otkrio tajne nekih dokumenata Dakle, postojalo jezajedničko

i pojedinačno bogatstvo uloženo u banke širom sveta, ali uvektamo gde je bilo pogodno svratiti po njega Bila bi šteta dato potone s brodom. Korist bi imale samo banke u kojim je bio

novac.Lun obavesti Haća da je plen vrlo velik i dade mu dve

pune torbe dokumenata da brine o njihovom odnošenju sbroda. Za svaki slučaj, sve je pre stavljanja u torbe

izdeljeno u plastične i dobro vezane vrećice, kroz kojevoda ne bi mogla da prodre.



- Obavili smo gotovo sve poslove — zaključi Lun pred veće. On je u toku dana tri puta uspostavljao radio-vezu s

Makfersonom. Koristeći jedan deo modulatorskog para mogao jeotvorenim govorom da emituje što je želeo. Sve je išlo suvišelepo.

Približavali su se zadnjem rtu prema luci Erkole, kad im ususret stiže jedan ratni brod pod nekom zastavom čijupripadnost nisu mogli da odgonetnu. S broda im dadoše signalda stanu. Lun je sa kapetanskog mosta lepo video kako se i

topovi preteći pomeraju — Ne zaustavljajte, pa makar oni i pucali! - naredi lažni

Ruvet kapetanu, pa otrča do salona. Otuda uhvati vezu s Makfersonom i javi mu da se ubrza

potapanje broda Obavesti ga i o nepoznatom ratnom brodu u

italijanskim vodama, što je vrlo čudno. — Zna se čiji može da bude — reče Makferson. — Nego mina

je tako podešena da ti moraš da je navedeš. Prijem će bitimoguć tek za osam minuta..

— Onda ćemo mi izvesti kružni manevar oko ratnog broda — reče Lun. — Javiću da se ne smem zaustaviti na tom odstojanju

od obale. Dok se mi oko svega sporazumemo, proći će tih osamminuta.

— Krećem i ja k vama — reče stari pomorac. — Već vasvidim. Imam one dve rakete, koje mogu da pošalju togsiledžiju na dno, ali sa bliskog odstojanja..

— Rizikuješ mnogo! — prekide ga Lun prebacivši vezu naemitovanje.

— Nisam te čuo — reče Makferson, i veza se prekide.Lun shvati da stari mornar neće da propusti priliku da

uleti u gužvu, pa nastavi da zove. — Šta sad hoćeš? — upita Makferson.

— Ne dolazi u obzir potapanje tog ratnog broda, jer nanjemu ima, verujem, ljudi koji nisu krivi — odgovori Lun.

Prepoloviću punjenje raketa a dodaću gasne komore — rečemornar. — Nešto sam i ja naučio od sve te silne tehnike.

— Sad mi je jasno zašto te je uvek interesovalo ono štomože da se upotrebi kao brodsko naoružanje

— pupusti Lun.

On nije bio pomislio na mogućnost o kojoj Makferson govori.Sada mu se učini prihvatljivom. On htede da izađe iz salona,ali ga Flik zaustavi.

— Propustili smo da se javimo našim saveznicima, pa je tajbrod pošao da ispita šta se događa — ravnodušno reče Lunu.

— Nećemo prihvatiti to da oni zaviruju kod nas — umeša seRo Hač.

— Brzo se smrkava i uskoro počinje gužva — odgovori mu Lun. — Ti sada idi i pozovi Habera da dođe.

Ro ,Hač se brzo vrati i tiho reće Lunu:

— Haber je mrtav. Proverio sam to vrlo pažljivo i nema

sumnje da je izdahnuo odmah pošto si ga ostavio, jer ceo jesasvim hladan.



— Tu se ništa ne može preduzeti. Neka ide na dno sbrodom — odgovori Lun.

On se pope na palubu i svojim džepnim primo-predajnikom

poče da emituje obične Morzeove znake, ali u naročitomredu. Nakon tri minuta primao je jasan odgovor otpremnika

ugrađenog u minu. što je značilo da se ona već »drži« zabrod. Lun tada požuri na kapetanski most i tobože uzbuđenimglasom saopšti kapetanu »Dropta«:

— Uhvatili smo vezu sa onim ratnim brodom. Zahtevaju da

napustimo svoj brod. jer mora da bude potopljen.Torpedovaće ga i ako odbijemo da se iskrcamo.

— Ali zašto? Ovakav brod... — s ogorčenjem reće kapetan. — To je duga priča. Otkriveni smo i naš brod mora

nestati s površine mora. Prihvatiće nas jedan drugi, kojinije pod sumnjom — odgovori Lun.

Kapetan je bio neodlučan, pa mu Lun pripreti pištoljem:

— Neizvršavanje mog naređenja moglo bi da ima strašneposledice. Zato dajte uzbunu i naređenje o napuštanjubroda, ili ćemo smatrati da je otpočela pobuna. Moraćete daumrete, kapetane!

Naviknut da prima naređenja od tri člana »trijumvirata«,kapetan nije pokušao da se opire. Signali za uzbunuzapištaše, a mornari jurnuše na čekrke, da spuste čamce.Lun i Ro Hač povedoše Flika, pa se smestiše u motorničamac, kojim je Lun stigao na »Dropt«. S njima se smestišeEmons, Miler i još šest mornara.

Već ih je štitio mrak od pogleda s ratnog broda, ali su

otuda reflektorom osmatrali tek zaustavljeni brod. Hač jeupravljao motornim čamcem, pa ga usmeri tako da ga nekovreme od svetla reflektora štiti sam napušteni brod.

Emons i Miler su imali svoje mašinske puške u rukama isumnjičavo su se raspitivali za svoga šefa Habera.

— Ne vredi da se krije - reće im Lun tiho. — Ćet jesmatrao da je kriv za ovu katastrofu i otrovao se u svojoj

kabini. — Ovde nisu čista posla! — uz viknu Miler i skide

mašinsku pušku s ramena.

To isto pokuša da učini i Emons, ali ih obojicu pogodiše

munjeviti Lunovi udarci pesnicama. Obojica posrnuše prekoniske ograde čamca. Ro Hač za trenutak napusti kormilo idohvati jednu ispuštenu mašinsku pušku, jer druga bešeotišla u vodu s onesvešćenim Emonsom.

— Udaviće se... — reče jedan od šest mornara. — Siđite u kabinu! — naredi im Lun držeći svoj pištolj. — Ali, gospodine Ruvet... — zausti jedan stariji mornar.

— Jeste li i vi uz zaverenike? — oštro ga pogleda Lun. — Zar bih ja protiv vas? Bili smo zajedno i za vreme

rata, dobro znate — odgovori mornar uveren da je pred njim

Veli Ruvet.

— Znam, ali sada ne verujem nikome. Svi u kabinu! — naredi Lun.



— Poslušajte, ako ne želite da plivate sa ona dva Haberovamomka

— oglasi se Ro Hač držeći jednom

rukom kormilo, a drugom mašinsku pušku.

Mornari poslušaše. Lun namače spoljnu rezu i htede da

odahne i razmisli, ali baš tada ugledaše svetlosne signale sa»Temze«. U isto vreme su videii da ratni brod odmiče u noćinapuštajući gužvu koja je nastala oko »Dropta«. Lun pogledačasovnik i stade da pritiska dugme na primopredajniku. Emito-

vao je signale eksplozije, i ona odmah odjeknu. Brod seprepolovi i poče da tone izdižući krmu i pramac u isto vreme.

— Pa ta mina bi potopila i krstaricu — iznenađeno reče RoHač.

— U najmanju ruku mnogo bi je oštetila. Brod od hiljadu isto tona za nju je sitnica — odgovori Lun.

Sve to vreme Džordž Flik je sedeo pripijen uz ivicu krova

kabine. Nije se mešao ni kada je Lun bacio u more Milera iEmonsa, ni kada je naterao mornare u vodu, ali sada upita:

— Ruvet... to nisi ti? Kaži da nisi... — Pa šta onda? — uputa Lun.

— Meni je od svega zlo... Ovo ljuljanje čamca... — rečeDžordž Flik i naže se preko niske ograde.

A onda iznenada skoči u vodu. — Stoj! Vrati se! — pozva ga Ro Hač.

Ali Flik je ravnomernim zamasima plivao dalje. Ro Hačispusti kormilo, nanišani i posla rafal prema plivaču. Iakoje bio mrak, videlo se i na pedeset jardi daljine. Nad vodom

se izvi krik, a onda Flik nestade u vodi.Lun ne reče ništa. Samo upali pokretni reflektor na čamcu i

mlazom svetlosti pretraži mesto na kome je domalopre bioDžordž Flik. Video ga je kako nepokretan lebdi u vodi. Jednorame mu je bilo iznad površine, a onda i ono potonu. Lepo sevidelo da se Flik ne pokreće.

Lun sada uspostavi vezu sa »Temzom«, pa reče Makfersonu daće se on i Hač popeti, ali da će mornare čamcem poslatidalje.

— Onda ćemo moći da vidimo treba li kome pomoć — zaključi.

— To neće biti potrebno. Emitovao sam pozive za pomoć i dao

koordinate za mesto potapanja. Odgovorila su,mi dvaitalijanska ribarska broda, koji žure ovamo. Dakle, možemo dase udaljimo — odgovori Samjuel Makferson.

Nekoliko minuta kasnije Lun i Hač se popeše na »Temzu«, amornari pušteni iz kabine okrenuše čamac nazad ka mestupotapanja »Dropta«.

VIIZauzet pripremama za izvlačenje zlata, Vilijam Ros nije

stigao da sluša vesti i čita štampu. Tek sledeće noći, dok jeležao u svojoj hotelskoj sobi uz Tili Kesler i pričao joj

nekakvu šalu, ona ga upita: — Jesi li razmišljao o tom potapanju broda »Dropt«?



Minhenu, koji je pristao da ispita šta je u stvari. Otkrio jepostojanje mikro-uređaja i kazao da se uklanja menjanjem zub-nih navlaka i jednog mosta na mestu izvađenog zuba.

— Tada sam shvatio da smo sigurniji dok nas drže podkontrolom. Plaćaju dobro, a ne mešaju se u ono što ih se ne

tiče. Zato ni članovima naše grupe nisam rekao pravu istinu.Plašio sam se da tajanstveni gospodari ne shvate da im moguumaći kad budem hteo. Naročito sam se držao te odluke kad samsaznao da postoji više mesta sa kojih se može uzeti zlatoskriveno za vreme rata - pričao je dalje Ros.

— Znači li to da su Flik, Haber i Ruvet bili oni koji sugospodarilinad nama uz pomoć tih mikro-primopredajnika? — upita devojka.

— Ali ne samo oni — odgovori Ros.

Objasni joj da za stalno praćenje mora da postoji gigantskamreža razapeta širom sveta. Samo moćne špijunske organizacije

imaju takve mreže. Postoji neka špijunska sila, kojoj jepotrebno postojanje i takve grupe kakva je Ambideksterova i»kompanije« kakva je bila »Kedar«.

— Nikome ne odgovara samo to što se u sve umešao Lun — zaključi Ambidekster. — Nezgoda je trenutno u tome što ja neznam kako da se povežem sa tom moćnom špijunažom. Ona meneće... A možda sada posle potapanja tog broda požele da mevide. No ja to neću hteti. Trenutak je povoljan i nestaćemosa svim zlatom, ili sa polovinom...

— Vreme je da se negde dobro ukotvimo — uzdahnu devojka. — Meni je već dvadeset i sedam, tebi čak devet više...

— Znam — prekide je Ros. — Ti bi venćanje, decu i bogatživot.

— A ti? — upita ona i podiže se da mu pogleda u oči. — I ja... Ali ne znam koliko dugo ću izdržati miran život

— odgovori on.Mora da su gledale neku samo Rosu pojmljivu viziju. On se

od nje strese i zakljući:

— Da... Lun mora da umre! On, ili mi.Devojka je ćutala i sama shvatajući da se njen dragi i

ujedno šef bande nalazi pred teškom odlukom. Nije se usudilada mu išta savetuje, a najmanje bekstvo iz obračuna.

Međutim, sam Vilijam Ros ovoga puta kao da je instinktomosećao opasnost, ali nije umeo da je objasni. Bio je siguran

u to da će Lun držati reč i pustiti ga sedam dana da otputujenekud i tamo u daljini troši svoje zlato. Ali otkud Lunu

sigurnost da Ros neće odmah uništiti primopredajnik u svojimustima i nestati sa svim zlatom? Nije se radilo o običnombeguncu, koji napravi mnoštvo grešaka i prosto ostavlja

nametljiv trag za sobom, već o zloglasnom Ambideksteru,kojega su, i pre nego što je dobio zaštitu tajanstvene sile i»Kedra«, gonile mnoge policije sveta, uvek bez uspeha. A i

kada je policija srela Vilijama Rosa, nije se našao nikakav

dokaz o njegovom makar i najmanjem zločinu. Ne samo Ros negoni neko od njegovih ljudi nije hapšen pod dokaznim optužbama.



I odjednom Lun odlazi da nađe i uništi brod tobožnjekompanije »Kedar«, a ostavlja Ambidekstera nadomak zlatu, isa prednostima koje sam nema. Ros je imao tri bivša čuvarazlata u svojim rukama, šifre kako da se prodre prekoprepreka i nacrte gde se nalazi skrovište.

— Poslala sam sve naše na odmor. Večeras su na stražikod bivših čuvara zlata Erdal i Franko. Pozva-ćemo Miškia,Anu i Ota da vidimo mogu li brzo da stignu do Monte delGalo - odluči se Ros i posla Tili Kesler da se obuće.

Brzo je dobio najpre devojku, a onda oba muškarca. Bilisu svi na počinku, ali nisu pitali zašto ih Ros sadapokreće. Samo su rekli da će brzo biti tamo. Mišel Ru jedodao:

— Biću tamo gde je bio sir.

Tek u tom trenutku Ros pomisli da je trebalo naći drugo,prikladnije mesto da se posavetuje sa svojom bandom i pored

toga što je u tom slučaju trebalo vezivati zarobljenike.Lok, Meves i Frelih su se zaklinjali da će do kraja bitiverni grupi s kojom kreću da izvuku zlato, ali nije im sesmelo verovati. Mogli su da se nagode s vlastima o nagradi

i da otkriju tajnu zlata. Dobili bi više nego što sutražili od Rosa. Sve to je činilo da Ros odagna pomisao oodvratnosti tog skrovišta. Tešio se time da je bilo i vrlosigurno.

U bivšem skladištu sira ipak je morao da izdvojizarobljenike. Probe radi spustili su ih ispod mašine zapakovanje u skrivnicu, gde treba da se nade neko vreme i

zlato, ako zatreba da se brzo sakrije. Zarobljenici se nisuprotivili, iako im se na licima mogao pročitati strah.Nekada čvrsti i odlučni zločinci pod zakletvom, sada su sebili pretvorili u sopstvene senke. Lica koja nekada skoro i

nisu poznavala strah, sada nisu skrivala slabost ninajmanjim naporom.

Pošto su zatvorili tri stara oficira, Ros i njegovi

ljudi okupiše se u susednoj prostoriji. — Mislio sam da neće biti potrebe da se opet sakupimo —

reče Laprag.

— Ima novih momenata — reče Ros. — Svi smo pred istim

poduhvatom i istim opasnostima. Potrebno je i da svi znamokako stoje stvari, pa da zajedno i odlučimo.

— Mogao si sam da razmisliš i odlučiš — reče Gravone. — Činio si to mnogo puto i na zadovoljstvo svih nas.

— Ovoga puta se u ponečemu kolebam — otvoreno rečeVilijam Ros.

Zatim ispriča sve o čudnoj vezi s nepoznatom špijunskommrežom i kompanijom »Kedar«. Nije skrivao ni činjenicu da je dugotajio pravu istinu i od ostalih iz svoje grupe.

— Možda je najgore to što smo naišli na Luna — reče on

na kraju. — Putevi su nam se ukrstili i to ne može da prođe bez



posledica. A da posledice ne budu kobne za nas, Lun mora daumre. Mislim da stvari stoje baš tako: mi ili on!

— Neka umre on — reče Oto Rajč, najmlađi zločinac u grupi. — Voleo bih da se meni ukaže prilika. .. Svi znate šta umem s

nožem. ..

— Sada ne možemo ništa, jer ne znamo kada i gde ćemo sesresti — prekide ga Ros. — Sutra na veće mi silazimo pozlato. Ako do tada ne dođe do obračuna s Lunom, ostaje to zatrenutke kad on bude uzimao polovinu zlata...

— Polovinu? — iznenađeno uzviknu Ana Vale.Svi se nasmejaše.

— Taj ponoćni vampir morao bi da umre i da je zatražiomanje od bivših čuvara zlata — reče Tili Kesler.

— Jesmo li za to da ga ubije prvi kome se za to ukažeprilika, makar i pored najveće opasnosti, pa i po cenužrtvovanja? — upita Ambidekster.

Svi se zakleše da će postupiti tako, jer oslobodiće napastiostale, koji prežive obračun. Tada pređoše na razgovor osilasku u podzemlje Vatikana. Postojao je tajni prolaz, kojisu im otkrili čuvari. Taj prolaz je počinjao u kući u kojojje stanovala jedna porodica. Nekada veliki broj stanara sesmanjio i ostao je stari par. Sinovi, kćeri i unučad su serazišli iz stare kuće, a uz starca i staricu ostala je jošsamo isto tako stara žena za kućne poslove. Oni nisu znali zapostojanje prolaza, a za vreme rata jedno vreme kuću su zasvoje potrebe bili zauzeli Nemci.

— Pod izgovorom da bi rado kupili tu kuću, dugo smo

razgovaralisa starcem i staricom — poče da priča Gravone. — Oni susigurni da će kuća biti na prodaju, jer je stara i neudobna,vlažna i na nezgodnom mestu. Na tom zemljištu neće bitiizgradnje i kada te stare kuće postanu neupotrebljive, ostaćesamo travnjaci i drveće. Baš zato kuću neće biti teškokupiti, ali posle smrti sadašnjih stanovnika, koji susentimentalno vezani za svoj stari dom.

— Pa šta predlažeš? — upita Ros.Gravone otvori plan Vatikana, na kome su se videli i delovi

bliže okoline papske države. Kuća o kojoj je bilo reći

nalazila se izdvojena od drugih ogradom i vrtom blizu krivu-dave Viale Vatikana, koja je vodila oko zidina od mesta gde

železnički kolosek ulazi u Vatikan, pa do šire Via Vatikan. — Prilaz toj kući je pogodan, jer se nalazi uz slepu

uličicu, koja i sada nosi ime Kanal, a nastala je od nekadaotvorenog kanala za oticanje otpadnih voda. Kanal je kasnijepokriven i postavljen je asfalt... — pričao je FrankoGravone.

— Važno je šta ti predlažeš — ponovo reče Ros. — Možemo doći prolazom Kanal, onemogućiti stanovnike kuće

za duže vreme, a onda otvoriti prolaz i ući — odgovori

Gravone. — Sve to je lako izvesti od trenutka kada se nađemo



unutar vatikanskih zidina. Istina, lako je doći i do Astro-nomske opservatorije, jer je na tom delu drveće i rastinje,ali tu ne možemo postupiti kao u kući izvan zidina.

Svi su ga razumeli. Da bi duže njihov ulaz kroz tu kućuostao neprimećen, trebalo je ubiti starca i dve žene, a

zatim kuću zaključati. Proći će više dana dok neko primetida se ne pojavljuju. Ali u Astronomskoj opservatoriji se nesme dići uzbuna. Moraju proći neprimećeni od onih koji tamožive i rade, a koji i ne znaju za tajni prolaz.

— To znači da ćemo se podeliti u dve grupe — reće Ros. — Upravo, ako računamo da neko ostane ovde u skrovištu, bićeto tri grupe. Sa prvom, koja treba da se probije do zlataputem o kome smo govorili, neka idu Lok i Frelih. Oni sujaki i znaju dosta o svemu. Meves neka ostane sa mnom, pa

ćemo sići kroz mrtvačnicu. Mislim da sa nama ostane jošsamo Tili.

— Moramo još danas parkirati autofurgone na bolničkomparkiralištu, da ne doživimo neprilike zbog prilaza uodsudnom trenutku

— reće Erdal Laprag. — Skoro je teže odneti i utovaritizlato nego doći do njega

— Ja i ostajem na ovoj strani da bih bio siguran da je

sve u redu — objasni Ros svoj izbor pravca na kome će bitiu toku velikog poduhvata.

Pripreme su bile složene i oni su još dugo raspravljalio svemu. U kamione je trebalo smestiti naročita sklopivakolica za prenos tereta, koja su bili otkrili među sport-

skim rekvizitima. Ta kolica su morali proneti krozmrtvačnicu i spustiti u podzemni prolaz. Konačno zaključišeda ih je malo da sve to obave.

— Onda krenimo svi zajedno — predloži Mišel Ru — Sve opasnosti i teškoće otklonićemo, tako, brže i lakše.

Kad nađemo zlato i otvorimo prolaz ka mrtvačnici, onda nećebiti teško preneti ga na pogodnije mesto i izaći bezteškoća.

— I sam sam se kolebao između tog i ovog rešenja kojesam predložio. To što je umešan Lun, nateralo me je da

požurimo — reće Ros. — No, ipak nisam protiv onoga što

predlaže Ru. Možda je to rešenje lošije samo u pogleduvremena Mi u toku sledeće noći ne možemo izneti zlato.

: — Iznećemo ga sledeće, ili neke druge noći — reće Gravone. — Smatra se da niko ne zna može li biti kakvih iznenađenja na

našem putu. Dajmo sebi više vremena da sve obavimo. Mi možemo sledećenoći uzeti samo deo zlata, pa se po ostalo vratiti kasnije.

Još jednom pokušaše da naprave plan o brzom iznošenjuzlata, ali pokazalo se da sedam tona nije lako preneti čaki da nema nikakvih prepreka. Nisu znali ni ko sada radi u

mrtvačnici. Moglo se svakog trenutka dogoditi da leševi u

velikom sanduku budu otkriveni, pa će tamo početi istraga. — Onda proverimo mrtvačnicu još noćas, i sklonimo leševe



— predloži Laprag. Zaključiše da je to jedini način da odgode istragu u

mrtvačnici i saznaju ko radi umesto ubijenog Rudolfa Augusta

Hagera. Odmah se dadoše na posao. Laprag je vozio kamion, ukome su bili pogodni sanduci i plastične vreće, a ostali po-

đoše u dva automobila Uspelo im je da neprimećeni obijumrtvačnicu i ukradu sva četiri leša. Sva četiri muškarcamorali su da učestvuju u smeštanju leševa u džakove. Leševisu već trunuli i užasan smrad ih je gušio. Složili su se utome da neprijatniji posao nisu obavili u celom svom životu

Dok su oni poslovali. Tili Kesler je tobož tražila svogarođaka Hagera. Ulaz u njegov stan bio je zaključan, pa jepitala u bolnici. Saznala je da je Hager nestao ne javljajućise, a da ga zamenjuje neki bolničar. Dobila je i bolnićarevuadresu, ali nije mogla da ga poseti, jer noć je odmicalaKonačno je dobila zadatak da se sledećeg dana ona zabavi

»osvajanjem« novog službenika mrtvačnice. — Uh! — stresla se. — Zlata ima mnogo, ali užasnih stvari

oko njega mnogo više. — Neće ti biti teško da »zbariš« tog ćoveka, pa ako

zatreba, smestićemo i njega u onaj sanduk, ali ovoga puta upravi ćas — tešio ju je Mišel Ru

— Lakše je i manje opasno ostati na zemlji, makar i saosoboljem mrtvačnice, nego se naći pod zemljom ispod nje — šalila se Ana Vale, iako je u tome bilo istine.

— Konačno smo otklonili sve prethodne prepreke — reče OtoRajć.

— Ostao je Lun — primeti Franko Gravone. — Taj londonski džentlmen nije hteo da prlja ruke

spuštajući se u rimsko podzemlje — reče Mišel Ru. — Zato bi mi bilo veoma krivo ako bi on dobio makar i jedan

gram toga zlata. — On ništa i ne dobija, već želi da nam otme zlato — reće

Ana Vale.

— Ostavimo sve to sada — reće Ros. - Odnesite teret, a jaću da opet zaključam mrtvačnicu. Sutra iskoristite dan zapripreme, jer na veće krećemo.

Uskoro je u mrtvačnici opet vladala mrtva tišina.

*

Za to vreme Lok, Meves i Frelih su bili sami i vezani. Dugopošto su Rosovi ljudi otišli, njih trojica su ćutali.

— Oni nam ne veruju — reće Meves u jednom trenutku. — To nije ćudo — reće Frelih. — Sada se nadaju da im je put

k zlatu otvoren, a kad stignu do njega, znaće i kako daizađu. Zato neće ništa da rizikuju s nama.

— I rizikovali bi — reće Rajć. — Da možemo, mi bismootrčali i stavili se pod zaštitu Švajcarske straže Vatikana.Brzo bismo stajali pred vatikanskim civilnim guvernerom. ..

— Mi sami ne možemo uzeti zlato — reće Felih, još uvek zaokupljen maštanjem o bogatstvu,



makar i na kraju života. — Čuvali smo ga tri i po decenije istekli smo pravo...

— Zar se ne sećaš zapovesti koja je data kad smo ostaliovde? I zar se ne sećaš ko nas je štitio sve vreme? — upita

Meves.

— Znam... Zlato, ako ne dođu naši ljudi, treba dapripadne Vatikanu — reće Frelih. — Ali Vatikan ima već ipreviše zlata

— Ne zavaravajmo se, Jozefe — osmehnu se Lok. — Mi smo

uzalud spremni da izdamo ono zbog čega smo žrtvovali svojenajlepše godine. Ova banda, u čijim smo rukama, neće nasostaviti žive. Nisu oni ljudi te vrste.

— To nije izdaja! — usprotivi se Frelih. — Mi smoodlučili da izvučemo zlato...

— To je bilo nešto drugo — prekide ga Lok. — Da smo misa Hagerom uzeli zlato, najveći deo dali bismo za osvetu

zbog našeg poraza i za novi treći rajh. Ovako smo samo uprilici da učinimo nešto kako zlato ne bi niko uzeo, ili dapostanemo kradljivci sopstvenog blaga, ali za tuđ račun.

— To je baš tako, gospodo — reče Joakim Merle Meves. — Zakleli smo se na osvetu i mržnju do smrti. A šta sadačinimo?

— Još ništa nismo učinili — reće Lok. — Treba da idemosa tim gangsterima sve do trenutka kada se ukaže prilika daih uništimo.

— To je ono što treba da učinimo! — podržavao ga je Meves. — Samo treba da pazimo da nas

gangsteri ne iznenade. — Ako vas dobro razumem... — zausti Frelih. — Razumeš ti vrlo dobro! — oštro odgovori Lok. — Nas

dvojica ne damo zlato!

— Stradaćemo i mi s njima — reće Frelih. — Ali zatvorićemo prilaze zlatu, a to je naša dužnost —

reće Meves. — Zakunimo se još jednom...

Frelih je ćutao jedan dugi minut, pa onda reče: — Život nam je ionako prošao. Ako sam smogao snage da

čekam ove tri i po decenije, smoći ću je i da umrem nanačin koji me neće odvesti u izdaju.

— Hajl! — uzviknu Meves.Nisu mogli da dignu ruke, ali i Lok i Frelih uzviknuše -

hajl«.

VIIIJoš u toku dana Oto Rajć je u odeći poštara uspeo da

upadne u kuću kod Kanala Otvorila mu je starica KarlaMaterela i rekla da su gospodin i gospođa Roleti bolesni ileže na spratu. Onesvestio ju je udarcem gvozdene polugegumom obložene, pa se popeo na sprat. S pištoljem u rucivezao je starca i staricu. Oni nisu pokušali da pruže

otpor, već su mu kazali gde drže gotov novac i nakit preo -stao posle darivanja deci i unučadima Rajć je pokupio novac



i proverio veze na rukama, nogama i ustima uplašenog starcai starice. Oćima i mimikom želeli su da mu nešto kažu. ali onje odmahnuo rukom i sišao da saćeka ostale članove bande.

Stigli su čim se smrklo. Ros je poslao gore Anu Vale, da

vidi šta je sa starcem i staricom. Vratila se smrknutog

izraza lica — Rajć je bio suviše revnostan — reče ona. — Vezao im je

usta tako da im je kroz nos dolazilo tako malo vazduha da susada mrtvi.

— Možda je tako i bolje — reče Ros. Iako su svi znali gde treba tražiti ulaz u podzemni prolaz

ka Vatikanu. Egon Lok održa čitavo predavanje. Legenda kažeda je Vatikan nastao na ruševinama etrurskog utvrđenja Bogaterimske porodice još u toku stare ere su ovde imale velike

vinograde. Lepota i živopisnost toga kraja podstakle su impe-ratora Kaligulu da tu podigne veliku arenu, u kojoj su

stradali i poklonici hrišćanstva. Legenda dalje kaže da je tustradao i prvi hrišćanski biskup apostol Petar, koji je kas-nije proglašen svecem. Površina Vatikana je svega četrdeset ičetiri hektara, na kojima su izgrađene Apostolska palata,pedeset drugih zgrada, šest crkava i tri groblja. Sama papinarezidencija zauzima osminu površine. Od nešto više od hiljadu

podanika njih oko devet stotina živi stalno u samom Vatikanu.Ispod svih tih zgrada postoje podrumi, tajni i poznatiprolazi, skrivnice i tuneli.

— Prolaz o kome je sada reć jedna je od tajni čuvanih uporodici čija je ova kuća kao sveti zavet jednog od

davnašnjih čuvara Vatikana - reče na kraju Lok. — Ali kako su Nemci, odnosno kako ste vi to saznali? —

upita Ros. — Nama je tajna poverena, a našim starešinama tada je

odnekud bila poznata. Obaveštajne službe imale su svoje vezei ovde — odgovori Meves.

— Skrivanje zlata je tako zapetljano da je to prava

besmislica — reče Erdal Laprag. — A ja mislim da je plan genijalan — usprotivi se Lok. —

Sama činjenica da se tako stiže do zlata i da se ono ne možeovuda i odneti, samo delimično i uz ogromne opasnosti da

Švajcarska garda otkrije operaciju i napadne provalnike... — Kakvo je to shvatanje? Zar smo mi provalnici? — upita

Mišel Ru tobože ljutito. — Sve je tako zamršeno — pomirljivo odgovori Egon Lok. -

Izgleda da je najbolje da siđemo i otvorimo prolaz. — Krećemo! — naredi Ros. — Ti, Ana, ostani ovde i pazi da

sve ide kako treba

— Ona može za nama da zatvori prolaz i slobodno ode, jerneće ga niko ni tražiti, a i ako bude pretresao podrum, nećemoći da nađe ulaz. Neka zaključa kuću i pređe kod Tili — predloži Gravone.

— Isto to sam joj ja malopre kazao — reče Ros smrknuto. — Ne mora svako znati svaki detalj plana.



Prvi se spusti niz podrumsko stepenište Vilijam Ros, aza njim su silazili prvo tri čuvara zlata, pa četiri članabande. Svi su nosili po jedna sklopiva kolica i po jednu

torbu. U torbama je bilo eksploziva i alata, za svaki

slučaj. Sve to uz lično naoružanje predstavljalo je teret s

kojim se nije lako kretalo.U podrumu naiđoše na jedan stari bunar, čiji je nadzemni

deo bio načinjen od nekadašnje kamene posude za držanjeulja. Kad osvetliše bunar, na dnu se videla voda. Blizubunara su bile metalne lestve sa krajevima povijenim najednom kraju kao luk, a na drugom pod tupim uglom kao

oslonac. Joakim Merle Meves dohvati lestve i reče: — Primenjen je jedan drevni tehnički trik. Postoji samo

jedno mesto na obodu koje treba opteretiti lestvama i

težinom tela, pa da se u zidu bunara otvori prolaz. — A znate li to mesto? — upita Ros nezadovoljnim glasom,

jer sve što se događalo davalo mu je osećaj da se nalazi uposlu kojim ne vlada dovoljno.

— To je deo tajne koju znamo. Ovde su na izbočinamastepeništa jedva primetan zarez i izbočina. Preko njih sekao na puščanom nišanu poravna pogled na jedini stub upodrumu — odgovori Meves.

On postavi lestvice okrenute u predviđenom pravcu, papogleda preko »nišana«. Trebalo ih je pomeriti još malo, ion to učini, pa opkorači ogradu i nađe se na lestvicama,čiji su se donji savijeni kraci oslanjali na zid bunara.Stojeći tako, on je pritiskao kamene blokove u visini

svojih kolena. U jednom trenutku blok se pomeri i Mevesobjavi da može da se uđe. Pomerala su se i još tri bloka,koji su zajedno činili teška vrata prolaza. Bilo je čudnoda i sada blokovi lako klize po žljebovima.

— Kad mi svi uđemo, devojka može da odnese lestve.Prolaz može da se zatvori iznutra — objasni Meves.

— Shvatila sam — odgovori Ana Vale.

— Da li ti je neprijatno što ostaješ sama? — tiho jeupitao Oto Rajć.

— Mnogo je neprijatnije tamo gde je Tili — nasmeja se

devojka i povuče mladića malo dalje — Poljubi me i dodirni,

sreće radi:On je strasno poljubi i stavi joj ruku pod suknju.

— Volim te — šapnu joj i otrže se iz njenog naručja. Između njih dvoje postojao je naročit odnos, koji nije

bio samo privlačnost, ili samo ljubav. Oto Rajć je biovanbraćno dete jedne barske igračice. Detinjstvo je proveopo barovima i varijeteima. Počinjao je školovanje i učiozanate, ali konačno je postao skitnica. Izgubio je i vezu smajkom, pa je uzalud nekoliko puta pokušavao da je nađe uzpomoć novinskih oglasa. Ana Vale je bila takođe vanbraćnodete. Njena majka, »dama s pločnika«, uspela je da nagovori

jednog američkog narednika da je poslije napuštanja vojskeodvede u Sjedinjene Države i da se s njom venća da bi ona



dobila američko državljanstvo. On je usvojio devetogodišnjuAnu. U Njujorku je naplaćivao svoju uslugu od Anine majke svedok nesrećna prostitutka nije izgubila mladost i lepotu, a

onda je nestao. I Ana je bila na putu da postane prostitutka,

ali kao sedamnaestogodišnja devojka srela je Rosa i

pridružila mu se smatrajući da je srećna što ima velikurazbojničku »porodicu«. Već tri godine ona je vernoizvršavala svaku Ambideksterovu želju. Njene sposobnosti ilepota su brzo rasli. Kad je pre dve godine u bandu došao OtoRajć, ona je saznala sve o njemu i postala mu neka vrstazaštitnice i »učiteljice«. Učila ga je uživanjima i nesluteći da će se to pretvoriti u neobičnu, ali trajnu vezu.Rajć je podnosio da ona provede noć i s drugim članovimabande. Nikada joj to nije prebacivao. Samo je jednom rekao da

mu se sviđa što Tili Kasler ide samo sa Rosom.Kad je Rajć opkoračio ogradu bunara, on se okrenu. Video je

kako se nasmejan Laprag, Gravone i Ru takođe ljube sa Anom isvaki »sreće radi« zavlači ruku pod njenu suknju. To ga prvi

put neprijatno dirnu, ali već je stigao Laprag, pa gapotisnu, da pođe za Rosom. Toga trenutka Rajć je želeo daizvadi pištolj i da se obračuna sa ta tri suparnika, kojimapožele smrt.

Kad zadnji član grupe nestade u bunaru, devojka povučelestve. Videla je kako se kameni blokovi vratiše požljebovima. Niko ne bi mogao da primeti da je tu malopre biootvor. Ona se zatim pope u kuću, pa u kuhinji priredi sebikafu. Kad je trebalo da napusti kuću. Ana Vale pomisli da joj

nije rečeno ništa o starici, koja je još uvek ležala u holu.Preplašeno je gledala devojku. Ana pomisli da će ta ženapričati o ljudima koji su sišli u podrum i koji se otuda nisuvratili. To će navesti policiju da istražuje po podrumu.Dakle, prvi propust je učinjen i treba popraviti stvar,pomisli ona. Sa kreveta u staričinoj sobici ona donese malijastuk, pa ga pritisnu ženi na lice. Starica se samo kratkovreme trzala, a onda se smiri. Bila je mrtva i nije mogla dagovori o tome ko je i kako izvršio zločin.

Odmah zatim devojka napusti kuću, zaključa ulazna vrata iuze jedna od dvoja kola kojima su Rosovi ljudi bili došli.

Čak i da se oni vrate ovuda, ona druga kola biće im dovoljna,jer svakako neće opet za sobom vući ona tri starca. Vozećioko Vatikana, ona je bila pod utiskom događaja i s mukom seusredsređivala na vožnju, pa nije ni pomislila da proveri dali je ko prati.

A jedna velika kola bešumno su se kretala starim rimskimulicama.

Nama ništa nije pošlo za rukom, a njima ipriroda pomaže — reče tiho sa zavišću, Jozef Frelih EgonuLoku, u trenutku kad su izlazili iz podzemnog tunela.

Nebo se naoblaćilo i počinjala je plaha prolećna kiša.

Ros je bio pred njima, jer bronzano vitlo je pokrenulopolugu takođe izlivenu od bronze. Da to nisu uređaji izrađeni



od gvožđa, zaključili su po odsustvu rđe i zelenkastojpatini na površini točka, lanca i poluge.

— Pa mi smo na groblju — šapnu Ros. — Izlazimo iz jedne

granitne grobnice.

— Nije to groblje — odgovori Meves. — Grob je među

drvećem i smatra se grobom samoubice. Koji je ostavioVatikanu ogromno bogatstvo za oprost grehova i za milost dabude sahranjen ovde. Legenda govori i o tome da će bitiproklet onaj ko bude dirao grob.

— Eto, dobro je što smo uzeli malo sreće od Ane — šapnuGravone.

Pod zaštitom kiše, oni svi izađoše Ros je već napametznao broj koraka od mesta na kome se izlazi iz podzemlja,pa do opservatorije. Sada je mogao prema nebu da nazre

kupolu, pa se svi uputiše u tom pravcu.Noć je odmicala i oni dodirnuše zidove u deset sati i

osam minuta. Oceniše da treba ući kroz jedan visokopostavljeni prozor. Podigoše Rua i on »kozjom nogom« otvorikapak, a odmah zatim i prozor. Nađe se u manjoj dvorani,koja je služila za skupove astronoma. On pozva ostale i oni

se popeše, jedan po jedan. Poslednji ostade Oto Rajć, pa gaLaprag izvuče.

— Zaista mnogo sreće — ponovi Frelih.Podrum u koji su stigli neprimećeni, bio je popločan

pravougaonim kamenim pločama, od kojih je svaka bila dugametar, a široka pedeset santimetara.

— Kod tebe su užad. Mišel. Daj ih ovamo — Teče Ros.

Trebalo je naći presek pravih linija- koje vode izuglova pravougaonog krajnjeg desnog prostora podruma.Smetala su im predana burad. Morali su svi da pomognuda se jedno bure premesti, jer presek je bio pod njim.

Tu ploču uspeli su da podignu istom onom »kozjom nogom«kojom je Ru otvorio prozor. Ukazaše se kamene stepenice i oniih osvetliše. Vodile su u zasvođeni tunel.

— Laprag i ja moramo da namestimo bure tako da se neprimeti da je pomereno — reče Ros. — Zatvorićemo ulaz istići vas odmah, pa zato nas sačekajte.

Sada su već mogli glasnije da govore. Ros dade poredak

kretanja: — Prvo ja, a iza mene Erdal. Onda idu Lok, Meves i

Frelih, pa na kraju Oto, Mišel i Franko. Treba da prođemoskoro dve hiljade metara.

— Važno je da može da se diše — reče Laprag. *Pošto zauzeše predviđeni poredak, kretali su se dosta

brzo, jer podzemni hodnik je ispod Vatikana išao u pravojliniji. Bilo je sporednih hodnika, ali oni su bili uži, a -neki i zarušeni već na početku, pa nije bilo sumnji kuda dase ide. Mišel Ru je nosio i kompas, pa je proveravao pravac

kretanja. Brojali su samo hodnike koji su skretali desno odglavnog tunela, jer zlato je bilo smešteno u devetom.



Nestrpljenje ih je vuklo da se brzo kreću, ali starci sebrzo zadihaše, jer tle je mestimićno. bilo vlažno i klizavo,a mestimićno nabubrelo od vekovima slagane i ovlaženeprašine, pa su noge tonule i slojevi prašine su se lepiliotežavajući svaki korak. Ros i Laprag su zastajali da ih

sačekaju, a Rajč i Gravone su ih gurali da požure. — Ako želite da stignemo, sačekajte da odahnemo — reče u

jednom trenutku Meves.Baš na tom mestu je levo skretao uskii hodnik, ali svi su

pazili samo desno. Jedino Jozef Frelih primeti taj hodnik, ineprimećen, jer se nalazio na neosvetljenom tlu poče pipajućida beži. Nije Imao svetiljku, a upaljač nije smeo da koristi, jer bipre vremena otrkio svoje bekstvo.

Zato je odmicao vrlo sporo. Konačno Gravone primeti da nematrećeg starca, pa dade uzbunu. Odmah primetiše uski hodnik i

Laprag ga osvetli. Hodnik_je_tu bio prav, i mlaz svetla otkribegunca.

— Halt, Frelih! -viknu Laprag potežući pištolj. Frelih se okrenu kao da želi da se uveri koliko je odmakao,

pa po osvetljenom hodniku, malo pognut, nastavi da beži.Laprag nanišani i opali. Oružje je imalo prigušivač, pa sečuše samo slabi zvuci prigušeni okrenutošću podzemnog hod-nika. Frelih posrnu, i psujući se okrenu. Laprag krenu zanjim.

— Ne vredi, Erdale — reče Ros. — Ranio si ga.. Sadapripucaj!

Zločinac posluša i ispali ostatak iz šaržera. Na krugusvetla koji je stvarala svetiljka lepo se videlo kako seFrelih trza od svakog metka. Konačno, ležao je nepomičan.

— Ipak ću da pogledam — reće Erdal.

— Ti obično ne promašiš — reće Ros, ali mu nije zabranioda ide za beguncem.

Kad se vrati, on na nemaćkom reče preostalim starcima:

— Nije trebalo... Valjda vas dvojica ne mislite da neštomutite?! Videli ste kako se to završava.

— Mi jesmo stari, ali želimo da živimo i uzmemo svoj deo

zlata — odgovori Egon Lok i počeša se po zamršenoj sedoj

bradi.Sada ih je ostalo sedam i oni krenuše u istom poretku.

Konačno stigoše do devetog desnog skretanja, pa uđoše u malouži tunel. No, već na desetak koraka tunel je bio zatr pan.

— Dalje se ne može — reče Ros vrativši se do Mevesa iLoka.

— To je prva prepreka.

Treba kopati,reće Meves. Gravone opsova madonu i sve svece.

— Ti, bezbožniče! — šalio se Mišel Ru. — Psuješ takobogohulno blizu

svećevog groba. Možda smo i ispod njega. — Nismo — upade naivno Oto Rajć. — Prošli smo Vatikan i



sada smo otprilike ispod Pjace Pio Dvanaesti. — Ne, već najmanje dvesta metara dalje — ozbiljno reče

Ros.

Ru i Gravone se nasmejaše Rajću, ali Ros to nije znao,

pa ih ljutito upita:

— Zašto se sada cerite? Treba kopati, a poneli smo samositan alat i eksploziv. Pošto ste tako veseli, neće vambiti teško da se vratite i donesete baštenski alat, kojismo primetili u opservatoriji tamo još u prvom podrumu.

— Zar sami?! — zbog nečeg je Ru opet bio raspoložen zašalu.

— Ja se ne šalim — dodade Ros. — Požurite, jer poneli smo hrane za jedan dan, a možda neko

nije ni toliko

Morao je još jednom da kaže da se alat za kopanje moradoneti, jer dva mala ašovćića i lovaćki pijuci, koje su

bili poneli, malo su pomogli. Pored toga mestu gde jetrebalo kopati, nije moglo da priđe više od dva ćoveka.

Prvi su kopali Ros i Rajć, a onda se prihvati i Laprag.Kad i on zastade, Ros naredi da malo kopaju i starci.

— Odbijam! - oštro reće Meves. — I ja! — uzviknu Lok. — Suviše smo stari i bilo bi

glupo da nas sada zamorite, pa da vam ne možemo pomoći kadto stvarno bude trebalo.

— Nisam siguran da ćete nam ikada biti od koristi - rečeRos, ali ih ostavi na miru.

Po jedan od gangstera"je pazio na starce, a po dva su

kopala. Konačno se vratiše Ru i Gravone. Oni behu našliprave ašove i pijuke. Malo odahnuše, pa se dadoše nakopanje. Bila je prošla ponoć kad su stigli do druge straneodrona. Proširiše prolaz i • nastaviše da idu noseći savalat, poučeni neprijatnim primerom.

Hodnik se nastavljao još samo petnaest metara, pa seodvajao u dva druga, ali ovoga puta desni je bio širok kaoi onaj iz koga su skrenuli u deveti desni hodnik..

— Kojim sada? - upita Ros. — Pa vi ste proučili sve podatke i planove — reće Lok.

— Idemo sada užim hodnikom — reće odlučno Ros.

Malo dalje opet naiđoše na odron, ali ovoga putaprepreka nije sasvim zatvarala hodnik. Malo su kopali, pa

se provukoše. — Zar nam ovo neće smetati pri povratku? — upita Rajć.

— Nećemo se vraćati ovim pravcem — odgovori Ros. — Kaddođemo do zlata, naći ćemo se pred jednim zidom, koji trebaprobiti pri vrhu. Tako ćemo stići u hodnik koji vodi domrtvačnice.

— Pa zašto nismo došli otuda? - upita mladić, koji nijebaš mnogo razgledao planove o kojima su drugi razgovarali.

Ros mu strpljivo objasni:

— Sa te strane se ne zna koji su to kameni blokovi kojetreba probiti. Uzalud bismo išli duž zidova Da nije bilo



svega što nas sada zadržava, odavno bi neko našao zlato, ilibi ga uzeli sami čuvari.

— Mi to ne bismo uradili — odlučno reče Meves. — Ostavljeni

smo da motrimo da neko drugi to ne učini. Stotinama puta smo,poneki od nas, iz mrtvačnice silazili da vidimo da li je sve

nedirnuto. Mi smo bili verni svojoj zakletvi. — Glupo je što sada toliko pričamo — reče Erdal Laprag. —

Idemo dalje. Kad iznesemo zlato na površinu, laknuće mi kaoda sam pobegao iz pakla.

— Iz pakla niko ne može pobeći — osmehnu se Egon Lok.

Niko na te reći nije obraćao pažnju. Ros naredi da sepožuri, jer vreme beži.

Hodnik malo dalje skrenu pod pravim uglom i oni se nađošepred čudnim uređajem. Bila su to dva stara vitla izlivena odbronze sa kojih su visili teški lanci. — Tu je neki kostur! —

uzbuđenim glasom viknu Oto Rajč. — Da vidimo — priđe Ros.

On malim ašovom gurnu kosti, i one se raspadoše. Samonemački šlem i rđom progrižena kutija za gas-masku pokazivali

su da je to kostur nemaćkog vojnika. Ros ašovom privučelobanju i izbliza je osvetli.

— Rupe od kuršuma — pokaza potiljak davno ubijenog nesreć-nika. - Ubijen je dok je okretao vitlo.

— To mora da čine dvojica odjednom — reče Meves. Bio jeobičaj tada da se ne ostavljaju obični svedoci poduhvatakakav je bio skrivanje zlata.

Laprag je razgledao vitla, pa zaključi: — Pomoću njih se podiže nešto.

Ros je osvetljavao zid pred njima,pa ašovom udari jedan tamniji blok. Odjeknu metalni zvuk iukaza se sjajna ogrebotina.

— Opet jedna zagonetka — reče Mišel Ru. — Nema zagonetke - reagovao je Egon Lok. - To je prepreka

iza koje je zlato. Po dva ćoveka na vitlo, mogu da pokrenuneprobojna vrata.

Erdal i Rajč na jednoj, a Gravone i Ru na drugoj, napregošesnagu da pokrenu drevna bronzana vitla. Lanci se zategoše i

začu se struganje. — Bronza je bila besmrtan materijal — reče Lok.

Teški bronzani blok se pomeri malo napred, a onda poče dase diže ukoso dvadesetak sentimetara, pa pravo gore, sve dokse ukaza uzani prolaz. Ros prvi uđe i osvetli prostor predsobom, a onda se trže kao da hvata zaklon iza ivice ulaza.

— Tamo... Ima ih mnogo - jedva izusti.

Erdal uperi svoju svetiljku levom rukom dok je u desnojstiskao pištolj. — Uđite da vidite svoje vojnike - pokaza onMevesu i Loku.

Još dve svetiljke stvoriše sjajne krugove na sanducima i

kosturima u svega tri metra širokoj i četiri metra dugojprostoriji, čija visina nije prelazila dva i po metra. Kad



starci uđoše, Laprag svojim sklopivim kolicima gurnu jedankostur. Odeća se pretvori u prah, a kosti se snizaše nagomilu.

— Više ih je od deset — reče Rajč uzdrhtalim glasom.

On htede da zađe iza gomile pravilno naslaganih metalnih

sandučića, ali se sledi, jer nešto zagrme i začu se tresak. — Sta ste učinili?! — viknu Lok. — Vitla su popustila, a ja sam ih ukočio — reče Ros i

preneraženo pogleda u domalopre otvoreni prolaz.

— Imamo alat i otkopaćemo prolaz — reče Laprag. — Nećete uspeti — odvrati Lok i sede na sandučiće.

Uze jedan i jedva otvori zarđali patent. Kad dižepoklopac, ukazaše _Se sjajne zlatne poluge.

— Zlato! - radosno viknu domalopre užasnuti Rajč.

— Treba se što pre probiti jer nestaće nam vazduha ovde — reć Mišel Ru.

— Gde treba probiti zid? — upita Gravone. — To je tamo ispred ulaza, pored levog vitla — reče

Meves. — Što nas nisi upozorio? — upita Laprag.

— Taman posla! - uzviknu Meves. — Pa ja sam pazio da neko od vas ne ostane napolju.. Eno

tamo na zidu je polužica kojom sam odavde, dok sam seprovlačio, neprimetno uklonio osigurače.

— Zato si stao desno dok svi uđu, zar ne? — upita Ros

gnevno. — Baš zato! - uzviknu Meves i odjednom mu se u ruci nade

ručna granata sa davno istrulom drvenom drškom. - Ovo jošvredi!

Laprag brzo poteže i opali. Meves ispusti granatu neistrgnuvši osigurač, jer to nije ni mogao da učini pošto jekanap bio istrulio. Sada se smejao i ujedno se grćio natlu.

— To... sam hteo — reče na nemačkom.

— Ja ne mogu — takode na nemačkom reče Egon Lok i nađese na kolenima.

— Ne pucaj!. — viknu Ros. — Vežite ga i iscedite iznjega kako da se izvučemo odavde.

Mišel Ru je bio najbliži, pa kaišom sa svoje torbe počeda vezuje Loka.

— Govori kako se izlazi! — ponovi Ros. — Samo spolja se može otvoriti

— odgovori Lok unezvereno se osvrćući I sam je osetio užas kamene stupice. u koju su svi pali.

— Pokušajmo eksplozivom — reče Gravone. — Zaklonićemose iza zlatnog zida.

— Eksplozija će vam samo oduzeti ovo malo vazduha, iliće na vas srušiti tavanicu — reče Lok.

Uzalud su ga mučili Kleo se da ne zna nikakvu mogućnost

da se izađe. Ros i Erdal su istraživali kamene ivice okobronzanog bloka Snažni Turčin pokuša da dletom i čekićem



lomi kamen, ali za četvrt sata nije napravio ni rupu da seprovuće prst

— Buši dalje! Buši! — viknu Ros.

— Moramo napraviti mesto za eksploziv. Nećemo umreti ovde kaošto su umrli ovi nesrećnici.

Nogama je udarao kosture, koji su se pretvarali u gomilepraha

Šest ljudi je moralo da diše i već se osećalo da je onomalo kiseonika, što je prodrlo ovamo dok je prolaz biootvoren, brzo nestajalo.

— Ne mogu više! — uzviku Egon Lok, koga je po goloj

smrskanoj nozi Mišel Ru udarao malim ašovom. — Gušim se!...Ne. ne mogu taj bol!... Gore! Gore na tavanici...

Svi pogledaše, ali ništa nisu videli. Svod je bio

sastavljen u jednoj liniji i pod uglom. Tako se stvarno zidzakrivljivao u svod, pa je tamo mogao da bude i vrh zida.

Mišel Ru sada povuče zdravu Lokovu nogu i zamahnu. — Govori! — viknu. — Osvetlite tamo — pokaza Lok rukama vezanim kaišem.

Ros osvetli. Videlo se da su dva kamena bloka malo tamnije

boje, kao da je odnekud dopirao dim. Vekovima je vazduhpomalo prodirao na sastave i donosio crne čestice prašine.Ona se kao čađ taložila uz ivice blokova.

— Dakle, lagali ste za jedini prolaz kod ulaza? — upitaRos.

— Ne... »Dva kamena na levom delu svoda tamnije boje«.Tako je glasio moj deo šifre. Treba raditi brzo. Naslažite

zlato tako da bude oslonac sa koga ćete najmanje vas dvojicapotisnuti kamene blokove malo napred, pa pet sentimetaradesno, i opet pravo — ispriča Lok.

— Bio je jedan crtež bez objašnjenja ali šifra je cela -

reče Ros i iz džepa izvadi koverat s dva lista pausaispisanog crnim, jasnim slovima i crtežima. - Evo kako glasi:»Vitla zatvaraju lako na dodir poluge. Dva kamena na levom

delu tamnije boje potisnuti pet sentimetara pravo, pet desno,i opet pravo, do ispadanja. Sve mora biti obavljeno brzo ibez odmora. Najdonji red kaseta ne sme da izgubi težinu, jeraktivirale bi se mine«.

— Prva rečenica je Mevesov deo šifre, druga moj, trećaFrelihove i zadnja Hagerov — reče slabim glasom Lok. -

Hagerov deo smo pogađali, jer jednom je rekao da niko ne možeodneti sve zlato ako nema poseban plan. Sad znamo šta je toznačilo.

— Nema vremena za razgovore — reče Ros. — Nazidajmo kasete, pa ćemo Laprag i ja da

izguramo kamenje.Brzo su radili, ali bilo im je sve teže. Gubili su dah kad

su podizali teške metalne sandučiće. Svaki je bio težak popedeset kilograma.

Prvi je klonuo Lok. Gušio se kratko vreme, pa mu se telosmiri. Htede da mu priđe Franko Gravone, ali ga noge izdadoše



i on sede na niski red sanduka i osloni se na zid, brišućiznoj s lica

— Otvarajte!... Brže otvarajte! — viknu Oto Rajć, pa sezanese i grudima klonu na sanduke s kraja.

— Pokušajmo... Ne kloni, Erdale... Ti si jak... — jedva

je govorio Ros.Onda dalje nije mogao, pa pokaza ona dva kamena bloka.

Zatim okrenu svetlo ka svom licu i pokaza nos. — . Malo... vazduha... tamo... — jedva izusti.

Njih dvojica se zadnjim delićima snage popeše do ona dvakamena bloka i na ivićne žljebove pritisnuše usne. Sisalisu vazduh osetivši spas. Snaga ih je spasla. Možda je malokiseonika lebdelo oko blokova baš na mestima gde se skup-ljala crna prašina slična čađi.

— Dišem... Teško je, ali dišem — reče Erdal Laprag. Neko vreme su prikupljali snagu, pa onda pritisnuše

blokove. Oni teško kliznuše, ali bez zvuka trenja. Rosopipa ivicu koja se beše otkrila, i reče:

— Nekakav premaz.. . kao od loja, ili voskaPomogoše se odvijačima i pomeriše blokove u desno, pa

opet nastaviše da ih potiskuju. Konačno se čuo lak udar.Blokovi se navedoše i stvori se otvor, kroz koji poče dadolazi malo vazduha Laprag se spusti i donese pijuk. Pomoćunjega odmakoše blokove i nadisaše se vazduha. a ondapokušaše da spasavaju svoje ljude. Ali Gravone, Ru i Raje

bili su mrtvi. Uzalud ih je Laprag dodao Rosu i pomogao muda ih izguraju kod potisnutih kamenih blokova. Ni veštačko

disanje nije pomoglo. — Ostalo nas je malo za sedam tona zlata — zaključi

Laprag. — Ponećemo koliko možemo, a onda ćemo obeležiti mesto na

komeje zlato, pa ćemo se vratiti kasnije

— reče Ros.

— Baš je prokleto ovo zlato — reče Laprag. Ros ga je gledao nekoliko trenutaka, a onda reče:

— Spusti se opet i dodavaj kasete, ali uvek s vrha i

nijedan iz reda na podu.

— Prvo da se odmorim, pojedem nešto i popušim cigaretu — reče Laprag.

— Oprosti — tiho reče Ros. — I tebi treba isto — odgovori Laprag mirno.

Jeo je gledajući čas u mrtve u hodniku. čas dole ukomoru sa zlatom, šarajući svetlom svoje svetiljke po njoj,kao da nešto traži. Ros je ćutao, a onda se strese od jedne

pomisli. — Šta ti je? — upita Laprag. — Ništa — odgovori Ros. — Tako... Uzdrhtao sam od svega

što se vidi ovde. Teskobno je i javljaju se ružne misli...

— A znaš li šta sam ja pomislio? — upita Erdal.



— Kaži. — Kad bih te sada ubio, morao bih da ubijem još i Anu i

Tili. Pošto ne bih mogao sam da pomeram sve ovo, morao bih dadovedem druge ljude. Onda bih ubio njih, ali opet ne bih

mogao da nosim sam sve ovo zlato, pa bih... Tako sve dok ne

bi ubili mene - smejao se Laprag. — Lud si... Ali u pravu si. Pomislio sam na sve to i

sam, pa sam se zato stresao od užasa. Ne smemo pustiti da nasprokleto zlato uništi

— reče Ros. Laprag s odobravanjem klimnu glavom.

— Nije vredelo da ih izvlačimo ovamo. Vratimo ih nazad kzlatu — dodade Ros.Proguraše leševe kroz otvor na zidu i pustiše ih da padnupored kaseta sa zlatom. Zatim se Laprag spusti u skrovište iotuda poče da podiže i kroz otvor dodaje Rosu kasete sa

zlatom. Svaka je težila po pedeset kilograma i nije bilo lakoraditi s njima. Kos isproba da li na kolica može da stavi dve

kasete, ali aluminijumski okvir popusti i zagrebe potoćkovima.

— Pa mi do jutra ne možemo preneti ni petnaest kaseta, ato je tek deseti deo zlata — reče Ros.

— Onda ostaje da iznesem još šest — prihvati Laprag. — Neka ih bude ukupno dvadeset. Biće to samo tona, a ako

nas sačeka Lun... — reče Ros pa naglo ućuta. — Šta je? — upita Laprag provirivši kroz otvor. — Kao da odnekud dopiru uzvici za pomoć, ali muklo i ne

znam sa koje strane.Pošto završiše izbacivanje dvadeset sanduka zlata, Laprag

iziđe. On i Ros podigoše kamene blokove i vratiše ih napređašnje mesto. Samo tragovi blata pokazivali su kojiblokovi su bili uklonjeni. Ros reče Lapragu da ih obriše, asam poće da broji od ugla hodnika iste takve blokove.Zabeleži broj ona dva koji se pokreću, a onda izmerirazdaljinu.

— Kad god budemo hteli da uzmemo zlato, možemo doći ovamo.Ućinićemo to tada kroz neki drugi prilaz — reče Ambidekster;

Laprag natovari jednu kasetu na kolica, a drugu uze pod

ruku. Njegova izuzetna snaga mu je to omogućavala. Ros nijeni pokušao da nosi dvostruki teret, pa samo povuče kolica sjednom kasetom.

IXBolničar Akile Rozeli bio je iznenađen kad mu je ponuđeno

da preuzme ne samo posao već i Hagerov stan. Policija je

obaveštena o nestanku čoveka koji je dugo vodio sve poslovemrtvačnice, ali do veće istrage nije došlo. Poverovali su daje starac izgubio pamćenje, pa je nekud otišao, ili jejednostavno negde umro. Rim je velik i sličnih događaja ima

suviše mnogo da bi im policija mogla posvetiti veliku pažnju.Zbog znatno veće plate, Roželi je s oduševljenjem prihvatio



ponudu i odmah počeo da uređuje prilično zapušteni stančićsvog prethodnika.

Tek što je bio završio jutarnje spremanje stana, pozvali

su ga da preuzme jednog mrtvaca. On ga je prevezao u

mrtvačnicu i vratio se da nastavi poslove u malom stanu.

Rozeli je bio neženja i stanovao je u iznajmljenoj sobiblizu ponte Macini. Sada je sa oduševljenjem prešao ovamonadajući se da se Hager neće ni vratiti. Svako zvonjenje gaje potresalo. Tako je bilo i ovoga puta. Zvono na ulazu je

zvonilo i on je uzdrhtao od neprijatne pomisli da to moždadolazi stari Nemac, koji će ga oterati da opet tegli teškebolesnike na kupanje i drugde gde treba. No, kad je otvoriovrata, dah mu je zastao zbog osmeha lepe devo jke.

— Vi ste Rozeli? — pitala je trepćući kao da jeoduševljena što vidi neuglednog i neobrijanog bolničara.

— Ja sam... Izvolite - jedva je izgovorio.

— Mogu li da uđem? — upita ona — Ovamo sam dolazila da posetim ujaka Rudolfa Augusta.

— A tako... Pa, uđite — reče bolničar. — Oprostite mi štosam malo neuredan. Nisam se obrijao, jer spremao sam

stan... — Sačekaću vas da se obrijete, a mogu za to vreme i

kafu da skuvam — reče Tili Kesler skidajući laki ogrtač.

— Pa da... Vi ste, rekoste, već bili ovde — odgovori

Rozeli — Onda, osećajte se kao kod kuće. Ja ću brzo malo dase uljudim.

Devojka je uspela da nađe sve što joj je trebalo daskuva jaku duplu kafu uz pomoć zastarelog ali ispravnogaparata. Čula je zvuke koji su dopirali iz kupatila ipogodila je vreme kada da iscedi kafe i da ih stavi na

kuhinjski sto zastrt jeftinim plastičnim stolnjakom.Bolničar je ušao obučen u nove pantalone, čistu košulju ibeli vuneni prsluk. Bio je obrijan i od njega se širiomiris jeftine toaletne vodice.

— Vi sada izgledate kao princ — reče Tili Kesler. Rozeli pocrvene jedva skrivajući radostan osmeh. Nikada

mu se nije dogodilo da ovako lepa devojka makar malo duže

zadrži pogled na njemu, a ova mu daje i komplimente. No,sada on pomisli da dolazak ove devojke može da znači iskori povratak starog mrtvozornika.

— Znate li šta o svom ujaku? — upita on zbunjeno.

— On je umro — odgovori devojka. — Javili su mi torođaci iz Duidonije. Pošto sam ja njegov jedini naslednik,došla sam da pogledam ima li šta od vrednosti pa da to

prodam. — Ja imam malo ušteđevine... Malo. Koju stotinu hiljada

lira — reče Rozeli. — Drugi vam neće platiti ni toliko za

nameštaj i opremu u kuhinji, jer sve je staro. Odela i

starčeve lične stvari možete da odnesete... — I ne pomišljam — prekide ga devojka. — Sve to neka



bude kod vas. Jedino želim da ponekad mogu da vas posetim. Toga trenutka Rozeli pomisli kako se na njega izlilo mnogo

milosti božje. Pripao mu je dobro plaćeni posao, dobio jestan kakvom nije mogao ni da se nada, a sada mu ta lepotica

poklanja ne samo sve stvari svoga ujaka već i zavodničke

osmehe.Do pred podne su razgovarali o beznačajnim stvarima, ali

značajni su bili događaji. Nekoliko puta mu je devojkastavila svoj dlan na ruku. Neobično uzbuđenje je zapaliloobraze četrdesetogodišnjeg neženje. A onda je zazvoniotelefon. Javili su mu da je stigla oprema za sahranu jednog

mrtvaca, a porodica čeka da ga preuzme iz mrtvačnice. — Šta da uradim?... Zašto baš sada sve to?... - zbunjeno

je rekao devojci.

Morao je da joj ispriča šta treba da obavi. Molio ju je daona ostane u stanu i da ga čeka. Odbila je, ali je obećala da

će ga posetiti uveče. Otišla je ostavljajući ga uverenog daje sve to bio samo san i da više neće videti tu devojku.

Tako se dogodilo da je Tili mogla da kaže gde će sačekatitrenutak kad treba sići u mrtvačnicu i otvoriti prolaz. Znala

je sada i broj telefona u stanu, pa ga je dala Rosu iostalima. Tako ga je dobila i Ana Vale.

Vozeći se ka Porta San Spirito, Ana Vale se zaustavi kodtelefonske govornice. Odatle nazva Tili Kesler i one sedogovoriše da Ana dođe u stan.

— Uzgred kupi koju bocu pića, jer nam je nestalo —

zaključila je Tili. — Važno je vino, a može i nešto dobrogbrendija.

Izlazeći iz govornice, Ana Vale se sudari sa jednimprilično pijanim muškarcem, koji skrenu desno kad i ona, palevo kad je ona poželela da obiđe levo. On je dočeka uzagrljaj, ali ona izmahnu da ga udari, i on je brzo pusti.

— Ništa ružno... Ja?... Ne, ništa... Vama ćast, gospođice — pijano je govorio nepoznati ćovek i Ana Vale morade da mu seosmehne, pa otrča ka svojim kolima.

Svratila je u jedan restoran, kupila po bocu najboljeg

crnog i belog vina, i bocu italijanskog brendija po ukusu

sličnog francuskom konjaku. Otvorio joj je bolničar Rozeli irekao joj da je dobrodošla kao prijateljica devojke koja je

njegov gost. — Vrlo ste ljubazni — reče devojka. — Biće nam lepo ovde

kod vas.Baš tada ona ugleda Tili na vratima sobe i grimasom joj

kaza da je sve odvratno.

— Tako mi je milo što si došla — reče iskreno Tili Kesler. — Da li si ispričala momku šta želimo nas dve? — upita Ana

Vale.

— Nisam... Još nismo dotle došli

— odgovori Tili Kesler. — Oh, zaboravila sam da kupimcigarete, a ne volim ove koje puši Akile.



— Hoćeš li da ja odem i da ti kupim? — upita Ana Valetako da Rozeli ćuje o čemu se radi, jer spremao je čaše daponudi piće.

— Nije ti ugodno da se sama krećeš ovako kasno — odgovori Tili Kesler.

— Otrčaću ja, jer bolje znam gde se noću mogu kupiticigarete — predloži Akile Rozeli.

Čim je izašao, Tili Kesler reče: — Sad je prilika da se dogovorimo.

Ana Vale joj ispriča kako su tekle stvari u onoj kući, izaključi:

— Od ponoći treba da je otvoren izlaz iz mrtvačnice.Pošto nisam sigurna da smo nas dve u stanju da odmaknemoonaj teški kovčeg, moramo nekako odvući tamo ovog odvratnog

tipa — Nateraćemo ga oružjem — reče Tili Kesler i proveri

pištolj u svojoj torbici. — Imam bolju ideju — reče Ana Vale. — Zavedi ga... — Suviše mnogo tražiš od mene

— odgovori Tili. — Ne, to ne mogu!

— Ovaj ćovek je tupouman, jer inače bi mu bilo sumnjivošto devojke kakve smo nas dve pristaju i da uđu u njegovuodvratnu jazbinu

— reče Ana — Naravno da nećeš ići dokraja, ali vodićeš igrukako treba dok prolaz ne bude slobodan.

— Ne znam da li te sasvim razumem — reče Tili.' — Napićemo momka, a onda mu ti reci da se želiš... za

opkladu, u samoj mrtvačnici. Ja ću biti svedok, pa ako hoćei mene... — objasni Ana Vale.

— Pokušaću - prihvati Tili. - Ako ne uspemo tako, ondanam još uvek ostaje.

— Uspećeš — ohrabri je Ana. — Tražićeš da premesti onajveliki sanduk na neko drugo mesto pa da mrtvaca i onda...Možeš mu reći da ću ja snimati i da će snimci vredeti kojimilion lira, jer časopisi će takav snimak basnoslovnoplatiti.

— Zašto moraš da smisliš uvek nešto tako nastrano? — upita Tili.

— Ja se zabavljam tako — nasmeja se Ana Vale. — Da sividela naše momke, izuzev Rosa, kako sreće radi zavlačeruke pod moju suknju... A u kući su bili mrtvaci.

— Neka te vrag odnese! — nasmeja se Tili Kesler. — Ovoga

puta smo zapali u nekakvu paklenu igru. Sve mi je toodvratno. A uz to je i opasno...

Taj razgovor prekide Rozelijev povratak. Bio je kupio

cigarete i jedno pečeno pile, jer jadnik nije bio stigao davečera. On ponudi devojke jelom, ali one odbiše. Pile su ipušile pazeći da on uz jelo što više pije.

— Volim vas obe... Ali nju volim više; došla je prva —

govorio je, već pijan Akile Rozeli. — Oženićeš se sa mnom? — pitala ga je, i sama već malo



pripita. Tili Kesler. — Hoću... Naravno da hoću! — ponavljao je Akile Rozeli. — I pored toga što želim nešto neobično?

— U svakom slučaju!

— Da se opkladimo da nećeš!

— Kladim se da hoću! — Onda ćemo ići u mrtvačnicu — nastavi Tili Kesler. — Ako i

tamo pokažeš da si pravi muškarac, onda važi. — Pokazaću i tamo — tvrdio je Rozeli, sve pijanije. — Za

mene mrtvaci nisu ništa Uopšte me se ne tiče ko je m rtav. — A ona će da snima i prodaćemo fotografije za milione

lira — reče Tili. — Samo da se ne vidi tvoje lice — još uvek je umeo da misli

bolničar.

— Ni tvoje — slagala se Tili. — Neću da mi neko kaže da mije muž filmski glumac.

Akile Rozeli se smejao. Devojke ga namazaše ružom i puderomkao klovna, a onda mu od jedne prosećene crne kravate

preostale od Hagera načiniše masku preko oćiju. On sezapanjeno gledao u ogledalo, a Tili je tražila da se jošjednom kucnu i da ispiju.

Konaćno, pred ponoć, krenuše. Uskim dvorišnim prolazomstigoše na zadnji ulaz u mrtvačnicu. Nije bila ni zaključanasa ove strane. Napred je išao Rozeli, za njim Tili Kesler, ana kraju Ana Vale.

*

— Milion mu u paklu isprženih grešnika, oni su svi trojeludi! — govorio je Samjuel Makferson sedeći u kolima s Lunomi Hačom.

— Koliko puta ne bismo znali šta da preduzmemo da nije

mikro-radio-tehnike! — reče Ro Hač. — Ovoga puta sam radiokao mađioničar. A devoj ka je vraški privlačna. Nekako jestasita, čvrsta...

Hoćeš li ti* s njom na bal vampira? Pitao je Makferson. — Moraćemo još malo, svi na taj bal — reče Lun. — Mislim da

je najbolje da i mi idemo putem kojim su oni ušli.

— Da čujemo još nešto — reče Ro Hač. — Kad budu dobro

zaposleni, onda možemo mirno da prođemo kroz deo zgrade ukojem je stan mrtvozornika..

— Mislio sam da je londonsko podzemlje sablasno, ali sadaznam da je rimsko sablasnije — reče Makferson.

— I mnogo starije — nasmeja se Lun. — Ovde se mešajumnogoboštvo i počeci hrišćanstva, drevne tajne i savremenezavere...

— U sve to treba dobro udariti, pa zatrpati katakombe irimske tajne prolaze. Mafiju i teroriste, kaluđere ivaralice, sto mu Luciferovih rođaka — gunđao je Makferson.

— Slušaj! — Upozori ga Ro Hać.

Čulo se kako Tili Kesler traži da se veliki sanduk prevuče dalje do pod svetiljku. Ona je bila



našla nečiju opremu za mrtvaca, pa je zaključila da ćemrtvački pokrov dobro doći da se sanduk prekrije. Ana Vale sesmejala što Akile Rozeli sam ne može da pokrene sanduk, većposrće.

— Moramo ti pomoći nas dve, jer ako se premoriš, ništa

od tebe posle — govorila je ona

Konačno se po zvukovima moglo zaključiti da supremestili sanduk.

— Hajdemo — pozvao je Lun Makfersona i Hača I oni su nosili torbe s alatom i opremom, ali Lun je

imao i prah za tiha rušenja. Učinak je bio kao da jeupotrebljen dinamit, jer prah je pri dolivanju vode nagloumnogostručavao zapreminu.

Nosili su još i uspavljujući gas u većim aluminijumskimposudama u kakve se pod pritiskom smeštaju razni sprej

preparati. Za to vreme u mrtvačnici su Rozeli i devojkeuspeli da prenesu i pokriju sanduk. On je izvukao ladice s

mrtvacima, koje su mogle da se iskrenu kod stola zasmeštanje u sanduk tako da stoje popreko. Onako pijan,izvlačio je i prazne i pune pregratke. No, bilo je samo dvamrtva muškarca i jedna mlada žena. On ih je otkrio ismejući se prišao živim devojkama.

— Sad imamo sve — reče držeći se s obe ruke za sanduk iblenući u Tili Kesler.

— Ne znam šta mi je, ali ja ću to učiniti — reče ona. — Sve ovo me je dirnulo u nerve... Eksplodiraću, ako to ne

učinim. — Hajde... I ja ću se svući — reče Ana Vale.

Za časak je strgla sa sebe odeću. Ispod haljine imala jesteznik od sjajne kože i držače za grudi od istogmaterijala, ali veša nije imala. Gledajući u nju AkileRozeli se mučio da svuče potresenu Tili Kesler. Ona jedavala znak Ani da priđe i da pomogne, a onda još reče:

— Zakuni se da nećeš nikada nikome reći! — Kunem se ovim mrtvacima ovde! Zaklinjem se pred ovim

malim raspećem — pokazivala je Ana Vale krst sa raspetim

Hristom iznad njih na zidu. — Kunem se celom sobom!

Izgovarajući poslednje reći, milovala je svoje nagotelo.

— Dođi... dođi, ćoveće! — grcajući i s uzbuđenjem zvalaje Tili Kesler bolnićara.

— Kurve... Šta ste mi učinile, proklete kurve?! — govorioje, teturajući se, Akile Rozeli.

— Šta ti je? — pitala je Ana Vale prilazeći mu ipružajući ruke da ga privuče.

On je zgrabi oko vrata i viknu: — Imam ja snage, videćeš! Ovo je za tebe! Ti si sve

započela!

Davio ju je gurajući je ka sanduku. Tili Kesler brzoizvuče svoj pištolj i udari ga njime po glavi. Udarac je



bio slab i njemu samo poteće krv niz lice. On jurnu na nju iona ne stiže da okrene pištolj u ruci i da puca. Njegove rukese stegoše oko njenog vrata.

Otrže ga mukla eksplozija, od koje se samo uplašio. Devojkesu gledale u tri ćoveka koji su prilazili, kao da su ustala

ona tri mrtvaca sa platformi. Koji trenutak kasnije obeklonuše. Zadnji izgubi svest Akile Rozeli.

— Veži ih, Ro — reče Lun. — Pokupi i njihovu odeću, pa ihsve dovući do nas ovde.

On je već krajem naročito podešene poluge podizao ploču napodu mrtvačnice. Video je stepenište za Spuštanje upodzemlje, pa opet spusti ploču u žleb.

— Kad se probude, neka se obuku — reče Lun. — Ja ću da vratim mrtvace u pregratke.

— Zajedno ćemo to — reče Makferson. — A znaj da bih radijeprihvatio borbu sa tucetom gangstera, nego da ovde gledam sve

ove jezive ludosti.Čim su njih dvojica zatvorili pregratke s mrtvacima i došli

nazad Haču, svi se utišaše. Odnekud je dozivao nekonerazumljivim rečima, ali zvučalo je kao dozivanje u pomoć.Makferson otrča do zida uz koji su bili pregraci ogromnogzamrzivača, pa izvuče one na kojima su bili goli mrtvaci.

Pogleda ih i doviknu: — Ovi ne dozivaju. Očito je da su mrtvij i od mamuta u ledu

— reče on pokušavajući da stvori podnošljiviju atmosferu. — No, za svaki slučaj vratiću im njihove mrtvačke pokrove.

Rozeli je bio razgolitio mrtvace i ostavio ćaršave na dno

njihovih nogu. Makferson ih sada vrati preko leševa. — Vrlo si nežan, stari — šalio se Ro Hać.

Lun je pazio na uspavane, jer svakoga trenutka trebalo jeda se probude. Prva je oči otvorila Ana Vale. Posle nje odmahse probudila i Tili Kesler. Zurile su u tri nepoznata ćoveka,koji su se kretali po mrtvačnici. Samo je Akile Rozeli izuspavanosti gasom prešao u san alkoholom oborenog ćoveka.Samo se nemirno pokrenuo, podmetnuo ruku pod glavu i ostao daleži na kamenim pločama

— Ovom nesrećniku morali bismo dati injekciju naloksana,ali ga nemamo — reče Lun. — Možda je to za njega i bolje, jer

neće pomjerititi pameću zbog svega ovoga. Misliće da jesanjao.

— On nije kriv što je popustio pred tim boginjama zla — reče Ro Hać. — Bilo bi dobro da ga prenesemo u njegov krevet.

— Ako ostane da leži ovde, teške posledice mu ne ginu, jeralkohol i gas mogu da ga drže uspavanog i deset sati — rečeLun.

— Hajdemo onda — reče Makferson i dade znak Haću dauspavanog nesrećnika uhvati za noge.

Njih dvojica ga odnesoše, a Lun odveza prvo Tili Kesler.

— Obucite se brzo, jer ovde nije baš toplo.

— Ko ste vi? — gledala ga je sa strahom. — Obucite se i ništa ne pitajte. I brzo! — ljutito reče



Lun.Ona posluša, ali je govorila:

— Znam... Rekao mi je Ros... Znala sam da ćete sepojaviti... I došli ste u pravom trenutku, jer taj pijaniluđak je hteo da nas udavi.

— Ćutite sada — reće Lun. — Govorićete kad vas budempitao.

On joj opet veza ruke, pa odveza Anu Vale. Gledala ga jes pomešanim i protivurečnim osećanjima. Divila mu se, jerznala je ponešto istine, ali i dosta legendi o Lunu kraljuponoći. I kako da ne veruje u sve te legende, jer evostigao je baš u ponoć i u pravo vreme. Oblaćila se brzo ine gledajući odeću.

— Sta ćete učiniti s nama? — upita ona.

Toga trenutka beše došao Ro Hać, i on joj odgovori: — Verovatno neće biti prilike da vam se ispune neke

želje. — Sigurna sam da ovde to ni vama ne bi uspelo — reće

devojka.Makferson je dolazio za Haćom, pa se sada glasno

nasmeja. — Tiho! — opomenu ga Lun. — Hoćeš li da neko izgubi

pamet misleći da smeh dolazi od mrtvaca? Lun poče da ispituje devojke. Bilo je očito da lažu, i

on ih odvoji. Prvo tiho reće Ani Vale: — Možeš samo pogoršati svoj položaj. Ako ne budeš

govorila, smestićemo te u pregradak za mrtve dok se dobro

ne rashladiš. — Šta hoćete da znate? — upita ona. — Ja znam šta se sve događalo — reće Lun. — Eto, na

primer, mogu ponoviti svaku vašu reć od večeras.

Prvo ste telefonirali, a onda ste kupili piće... — Pratili ste me. — Nije reć samo o praćenju. Znam i svaku reć izgovorenu

tamo u stanu sa bolničarom i ovde u mrtvačnici pre nego štosmo mi stigli — odgovori Lun i ponovi nekoliko rečenica izrazgovora Ane i Tili, dok je Rozeli bio odsutan, jer je

kupovao cigarete. — Kako ste uspeli?... Vi ste mi

podmetnuli nešto. — Ne samo vama već i Rosu. i još nekima — nastavi Lun. —

Ali sada hoću da čujem sve od vas. jer dalje moramo raditizajedno. Ako me lažete, onda ne možemo biti u istoj grupi.

— Dobro — složi se devojka. — Sta želite da znate? — Znam sve što se događalo tamo u kući u kojoj ste ubili

dve starice i starca.. — poče Lun.

— Onda vi znate sve — prekide ga devojka — Znam, ali želim da čujem još jednom od vas — dodade

Lun.

Ona poče da priča. Govorila je istinu, jer Lun je mogao

da uporedi sadašnju priću sa onom koju je ona ispričala dokje Rozeli bio odsutan. Ona je to pogađala. Na kraju ona



dodade: — Od ponoći do zore moramo držati otvoren izlaz ovde u

mrtvačnici, makar morale , ubiti ćoveka koga ste videli. Rosi ostali izneće zlata koliko budu mogli, a onda će odlučitišta da se radi dalje. Kamioni su tu u blizini...

— Kamioni za utovar zlata? — upita Lun.Ona potvrdi. Lun pomisli da bi to odgovaralo njegovom

sporazumu sa Rosom, a glasno upita: — Misliš li da je Ros takva budala da ustupi pola zlata?

— Možda je previše pametan da to učini — odgovori devojkaSličan razgovor Lun obavi sa Tili Kesler, pa na kraju

saopšti: — Otvorićemo izlaz i ćekaćemo.

Podižući ploču, on zastade. Odnekud je dopiralo dozivanje,

ali malo kasnije se prekide. — Iznenadiće se kad nas vide — reće Ro Hać.

Devojke su drhtale od hladnoće, jer posle ponoći bivalo jesve hladnije. a i nepokretnost je delovala.

• — Da vas smestimo u ovaj veliki sanduk — predložiMakferson i otvori poklopac, pa ga brzo spusti s izrazom

gađenja na licu. Sanduk je bio prljav od krvi u raspadanju i iz njega je

dopro neprijatan smrad. — Zašto ih držimo ovde? — upita Ro Hać. — Najbolje je da ih

odvedemo kod njihovog novog partnera, pa neka spavaju. — Potrebne su nam ovde, da se jave Rosu da je sve u redu i

neka iziđe — reče Lun. Hoćete li, devojke?

— Zar imamo izbora? — upita Tili Kesler.Iz podzemlja opet dopreše daleki, mukli vapaji.

— Da siđemo i izvidimo — reče Ro Hać. — Same, ti ostani ovde i pazi na devojke — reće Lun. —

Vezane su i ni pod kakvim izgovorom ih ne odvezuj. — Retko se događa da mene neko prevari — odgovori Makfer-

son.

VLun dade znak Ro Haću, pa uze svoju torbu, koja je imala

dvostruki kaiš i mogla je da se stavi na leđa kao ranac.

Izvadi gasne granate, proveri pištolj i ponese onu polugu.Slično postupi i Ro Hać, ali on je nosio laki pijuk na dugom

držalju. Opet čuše onaj doziv. Pošto su bili na dnu stepeništa, bilo

im je lakše da ocene otkud zvuk dolazi. Krenuše, oprezno, utom pravcu. Lun je dva puta zastajao i proveravao crtežeuvećane po snimcima koje je doneo Ro Hać od Line Ronjani.

XOnako vezan i zatvoren u kupatilo, Veli Ruvet se osećao

jadno. Nije bilo nade za spas. Vrativši se s mora, Lun mu je

ispričao šta se sve dogodilo. Godinama je Veli Ruvet smatraosebe najveštijim čovekom, pre svega u Sredozemlju. Granice



njegovog »carstva« dosezale su od polovine Afrike dokrajnjeg severa Evrope. On i njegovi kompanjoni prosto suimali neku vrstu tajno priznatog monopola u Sredozemlju.

Jedino njihov brod je bio pod nezvaničnom zaštitom četiripomorske sile. Tajnim dokumentima ratne eskadre tih država

u Sredozemlju prihvatile su obavezu da zaštite »Dropt« i damu pruže potrebnu pomoć. Istina, svaka od tih sila smatralaje sebe prvim »zakupcem« obaveštenja koja su ljudi sa»Dropta« skupljali svojom tehnikom.

A sada je sve to nestalo. Budućnost je Ruvetu izgledalamračna. Nagađao je šta li će Lun preduzeti protiv njegaZnao je da ga Lun neće ubiti vezanog. Ali javno žigosanjeučinilo bi da Ruvet izgubi moćnu zaštitu, a onda bi pao podudar zakona u svim zemljama, pre svega u Sredozemlju, a i

znatno dalje.I opet je slučaj promešao karte u toj igri oko zlata. A

promešali su ih i obični provalnici. Iznajmljujućiusamljenu kuću baš kod srednje izboćine tvrđave, Lun nijeuzimao u obzir činjenicu da je ona pogodna za provale. Takuća je već više puta bila meta provalnika, ali to se zabo-

ravljalo, jer menjali su se zakupciOvoga puta bili su njih dvojica. Obili su kapak u

prizemlju okrenut k jugu, gde više nije bilo kuća sve doželezničke pruge, koju su zaklanjali brežuljci zasađenivinogradima.

Pošto su brzo obišli veće prostorije, provalnici suzavirili i u kupatilo. Videći vezanog čoveka, pomislili su

da se nalaze u skrovištu terorista-otmićara. I jedno idrugo je bilo opasno. Stradali bi u susretu s otmičarima,bilo da su obični ucenjivaći, ili politički teroristi Atakvih je u Rimu vrlo mnogo.

— Bežimo! — viknuo je prvi obijać. Drugi je hteo brzo da izađe, ali se okliznuo i zaneo se

prema lavabou. To je iskoristio Veli Ruvet.

— Čekajte! Možete postati bogati! — doviknu im on. — Kuća je pusta i niko neće doći do jutra

Zato. čekajte da razgovaramo!

Provalnik se vratio iz hodnika da vidi šta je s njegovim

prijateljem. Buvetova šansa je već bila tu. — Video sam gde domaćini skrivaju novac — reče on dok su

mu vilice podrhtavale kao u groznici. — Odvedite me u sobeu prizemlju...

— Kakav novac? — upita provalnik koji se bio okliznuo.To je značilo da je već zagrizao mamac. Ruvet je bar

mogao da se nada

— Mene su rođaci ovde zatvorili i naterali da impotpisujem čekove Držače me i mučiti dok ne podignu savnovac sa mojih računa ovde u Italiji i u Švajcarskoj — pričao je on brzo izmišljenu priču. — Ako me odvedete u

policiju... — Nećemo da imamo veze s policijom — reće drugi



provalnik. — Onda uzmite novac i oslobodite me, a ja ću vam dati svoju

adresu. Dajem časnu reć da ću vam poslati pet miliona liratamo gde zaželite. To će biti nagrada. Napisaću ličnu izjavuda sam vam zahvalan što me oslobađate i da se obavezujem da

vas ne samo nagradim nego i da vam trajno budem zahvalan.Zakleću se da ćete imati samo ogromne koristi ako meoslobodite

— uspeo je da im kaže Ruvet, jer sada su ga slušali sinteresovanjem.

— Ali otmičari... — zausti prvi provalnik.

— Oni vam ne mogu ništa. Ja ne znam ko ste, a otmičari nećemoći ni da naslute ko me je oslobodio — prekide ga Ruvet. — Oni i nisu opasni, izuzev za mene. Kad mi uzmu novac, ubićeme i reći da sam jednostavno nestao. Možda mi uprljaju i ime,a ja sam bogat i cenjen...

— Ima nečeg u ovome što gospodin priča — reče drugiotmičar.

Ruvet je mogao da odahne. Ispriča da je video gde tobožnjiotmičari skrivaju novac. On je stvarno i video da Lun uzima

sveznjeve novčanice i deli ih Haću i Makfersonu iz jednogkofera na ormaru. Nadao se da tamo ima još novca i da će toodobrovoljiti provalnike. Oni ga oslobodiše i odvedoše ga usobu koja je služila za više namena u improvizovanom stanu zatri muškarca u prostranoj vili od devet soba i više sporednihprostorija.

— O!? — iznenadi se jedan provalnik kad spusti i otvori

kofer.Obema rukama zagrabio je svežnjeve novčanica Bilo je tu

novca više zemalja, ali pored funti, franaka i marki najvišeje bilo lira Stalno padanje vrednosti lire gonilo je državuda smanjuje veličinu pojedinih novčanica, ali da nesrazmernopovećava njihov broj u opticaju. Milion lira i nije bila nekavelika suma, ali pred njim je bilo mnogo »težih« stranihnovčanica. Provalnici sve brzo strpeše u svoje torbe doneteda u njima odnesu i nešto drugo od vrednosti.

— Vaš sam dužnik — stalno je grabio priliku da govori Veli

Ruvet.

— Ne samo što ćete me osloboditi nego time mi spasavateživot. Evo, zabeležite adresu i broj telefona...

— Ostavićemo otvorena vrata, ali ti nećemo odvezati ruke — reće jedan otmičar. — Ako ne sačekaš da se udaljimo,vratićemo te u kupatilo i vezati kako je i bilo...

— Ali adresu ćemo uzeti — reče drugi. — Da li je istina daćete nas nagraditi?

— Istina je, kunem vam se! — uzviknu Ruvet. — Udesite makartako da se malo kasnije sam oslobodim.

— Ne staje nas ništa da ga odobrovoljimo. Ako ne plati

nagradu, pamtičemo da nas je slagao — primeti prvi provalnik.

Njih dvojica odvezaše Ruvetu ruke i on ih protrlja. Obijaćisu imali od oružja samo noževe na pero, ali sada im nisu bili



u rukama. Uzdali su se u svoju snagu. I nisu shvatili štaim se dogodilo, jer Ruvet je znao i smrtonosne udarcenaučene u specijalnoj službi, za vreme rata. Za njega jebila sitnica da savlada dva obična lupeža, koji se tome nenadaju.'

Kad su se osvestili, malopređašnjeg sužnja nije bilo. Anije bilo ni njihovog plena. Uplašeni da begunac ne pozovepoliciju, oni istrćaše u mrak i iz Via del Forte Tiburtinopobegoše svojim starim kolima.

Već pri dolasku u Rim, Veli Ruvet je iznajmio sobe u dvameđusobno udaljena hotela U jednom je bio prijavljen na

svoje pravo ime, a u drugom na lažno. U drugom hotelu je ukoferu sa odlično izrađenim dvostrukim dnom imao i lažnipasoš na ime Simeon Maldun. Taj drugi hotel bio je hotel»Vila Pamfili« u Via Nočeta, i do njega je Ruvet morao dauzme taksi. Imao je novac preotetog od provalnika, a uspeo

je da nađe i svoje dve čekovne knjižice, američki pasoš,kreditne kartice i beležnicu s brojevima telefona išifrovanim adresama.

Nije hteo da telefonira iz hotela, već je to učinio izjavne govornice ispred obližnje pošte. Nazvao je jedan broji rekao da ima važne novosti za nekog od »viših šefova«.Odgovoreno mu je da sačeka uspostavljanje kombinovane veze,pa će dobiti »zainteresovanog«.

Kad je opet dobio vezu, čuo je glas koji mu je daolozinku »trgovac umetnićkim nekretninama«, koji se javio:

— Ovde Markus Sombito!

Ovo ime uz dodatak da je trgovac umetnićkimnekretninama, značilo je da se radi o ćoveku s velikim ov-lašćenjima u Rimu.

— Trebalo bi da ispričam sve što se dogodilo, ali voleobih da to učinim na način pogodniji od telefoniranja izjavne govornice. Možete li mi pomoći? — upita Ruvet poštose i sam predstavi lozinkom »mornar iz Sorijana«.

— Dođite u Via Bresćija dvesta devedeset — odgovoritobožnji Sombito. — Znam sve o nestanku »Dropta«. Zato jevažno da se nađemo.

— A taj broj u Via Bresćija? Kako da vas nađem? — upita

Ruvet — To je ulaz u zgradu sa više stanova. Sačekaću vas pred

ulazom. Znam kako izgledate, pa ću vam se javiti — odgovorinepoznati Ruvetov sagovornik.

Vreme je strahovito brzo prolazilo, bar tako se činilonestrpljivom Ruvetu. Dok je našao drugi taksi i stigao ucentar grada, već je prošla ponoć.

Pred zgradom s brojem dvesta devedeset priđe mu ćovekkratko podšišane, prosede kose, i jednostavno mu pružiruku:

— Ja sam Markus Sombito. Moja kola su iza ugla.

Razgovaraćemo u njima. Oni pođoše. Kad se smestiše u kola, tobožnji Sombito



jednostavno reče: — Pričajte. Imam ovlašćenje da čujem sve što možete da

kažete.

Veli Ruvet je brzo pričao. Govorio je dosta mirno dok nije

spomenuo Donalda Sikerta. Tada se promenio i izraz lica

njegovog sabesednika, pa je i on sam gubio nit pričanja, kojabi dala pravu sliku događaja.

— Lun je uspeo da tako zamuti igru da sada ne znamo šta daučinimo — reče Ruvetov sagovornik u jednom trenutku. — Zato

se potrudite da ispričate sve, ali štedeći vreme. Noćas jeAmbidekster krenuo po zlato.. Mi smo ga nadzirali i znamo gde

treba da izađe. Kod mrtvačnice bolnice Santo Spirito ćekaćega čvrst obruć.

— Ali Lun će to primetiti — zabrinuto reće Ruvet. — On i

njegovi ljudi raspolažu opasnim oružjima, pa će se probiti,ako ne budu potpuno iznenađeni.

— Dok mi razgovaramo, Lun i njegovi prijatelji su umrtvaćnici — reče Markus Sombito. — Ja ne učestvujem upoduhvatu, ali znam da su osmatranja obavljena bez smetnji.Kod novog čoveka koji radi u mrtvačnici ušle su dve devojke.Jedna je došla pre, a druga kad su Ambidekster i njegoviljudi sišli u vatikansko podzemlje.

Posle toga, osmatrače je iznenadio dolazak tri čoveka,čija uloga nije bila predviđena...

— To su Lun, Makferson i Ro Hać! — uzviknu uzbuđeno VeliRuvet.

On je pričao kako se dogodilo da se Lun »zakači« za veliku

operaciju za vađenje zlata skrivenog na tako neobičan način.Tražio je da se nekako kazni Lina Ronjani što je izdala tajnekoje mora da je saznala od oca i Džordža Flika

— Ta zmija je špijunirala i oca, i ljubavnika — ljutito je

zaključio. — Ako je nađem.. Naći ću je, jer sve što mi jeostalo, to je Flikova jahta...

— Jahta je već zaplenjena, a devojka je pod policijskim

nadzorom — reće Sombito. — No, ostavimo sada sve to. Pričajte mi sve

što još smatrate da je važno, jer može da zatreba posle.

— Važno je da se posedne kuća na kraju Via Tiburtino pod

bregom na kome je istoimena tvrđava — grozničavo reće Ruvel — Ne verujem da Lun može umaći iz podzemnih tunela, ali

javiću i to o kući koju je iznajmio — reće Sombito. — Svakakonas zanima šta ćemo sve tamo naći Zna se i kakva kola ima isada ih sva rimska policija traži.

— S Lunom se nikad ne zna.. — opet je sumnjao Ruvet — Ovo nije London već Rim Ovde mi možemo da postignemo

visok stepen saradnje s policijom i obaveštajnim službamadrugih država, koje su jake ne samo zbog Rima već i zbogVatikana. Mnogo šta u svetu počinje ovde — zaključi tobožnjiMarkus Sombito.

— Treba posesti svaki pedalj tla tamo gde Lun može da sepojavi — reće Ruvet.



— I biće — osmehnu se agent. — Već je opkoljen ulaz podVatikanom, a Svajcarska garda počinje podzemnu poteru.Policija je zaposela Kaštel Sant Anđelo, opkoliće ili je toveć učinila na desetak drugih mesta. Jedino bolnicu imrtvačnicu uspeli smo da zadržimo za svoju akciju. Policija

ne zna za pravi izlaz. To zlato mi ipak želimo za sebe.Poslužilo bi da se nastave druge velike akcije zapronalaženje zlata skrivenog u ratu i mnogo čega veomavrednog...

— A gde je moje mesto u svemu tome? — upita Ruvet. — Nigde — odgovori Sombito. — Mi ne znamo neće li već do

jutra sve novine pisati o vama. Lun ume da iskoristijavnost Policija bi morala da vas uhapsi, a onda.. Ne, netreba da se nađete u rukama bilo koje agenture, ilipolicije. Putujte u Aleksandriju i javite se tamo. Tre-baće nam, ponovo, nešto slično »Droptu«.

— Za to je potrebno mnogo novca — primeti Ruvet

— Biće novca — osmehnu se tobožnji Sombito. — Iditesada, Ruvet I napustite Rim, jer ovde će postati neugodnoza vas kad uhvatimo Luna i kad on počne da prića

— Valjda mu se neće pružiti prilika da govori pred

sudom?! — uzviknu Ruvet iznenađen tom mogućnošću. — Možda uspemo da on nestane, kao i to zlato — osmehnu

se Sombito. — Idite sada I budite srećni što ste se izvukliiz Lunovih ruku.

— Ovoga puta bila je to stvarno sreća Možda ipak neki

duh-zaštitnik brine i o grešnima — nasmeja se Ruvet — Idite sada, Ruvet! Srećno! — ponovi Sombito.

Zločinac klimnu glavom u znak da je to ipak najbolje, pase pozdravi i izađe iz automobila. No, tek što je odmakaopedesetak koraka, a iz dva automobila iskočiše ljudi kojiga ćuteći opkoliše. On zažali što nije poneo pištolj, pajurnu, pokušavajući da se probije. Neko mu podmetnu nogu,

ali on se spretno prevali i opet se nađe na nogama Tukao se jarosno i sa željom da ubije. Dva napadača je

tako udario da padoše kao pokošeni. Znao je da ih je ubioudarcima koji izazivaju moždane udare preko' vratnih krvnih

sudova Sada je utoliko važnije bilo pobeći. Ali bilo ih je mnogo koji su ga napadali.

— Nećete pobeći, jer onda ćemo pucati — opomenu ga jedanomaleni ćovek, stojeći sa strane i držeću u ruci automatskipištolj kakav se viđao kod specijalnih agenata špijunaže.

Udjednom, začu se snažno sistanje. Nekakva tečnost umlazu pogodi lice i prsa Velija Ruveta. On dodirnu grudi

dlanovima i htede da udari najbližeg protivnika, ali rukesu mu se lepile vukući mnoštvo nekakvih vlakana Činilo muse kao da je zapao u ružan san. Sada je video kako jedan od

napadača put njega ponovo šalje opasni mlaz čudne tečnosti,

koja se pretvarala u hiljade lepljivih konaca i traka. Sveteže se pokretao.



— Dobro je, momci! — reće maleni ćovek. — Ne bih voleo dasmo morali da pucamo ovde usred Rima

Tećnost istisnuta pod snažnim pritiskom na vazduh sepretvarala u neku vrstu lepljive, sirove gume. Ruvetu je bilo

jasno da je sve to spremljeno za njega. Tobožnji Markus

Sombito je postavio zasedu i prevario ga da mu poveri mnogošta u lažnom prijateljskom razgovoru. Ruvet se opusti i sedena ploćnik. Napadači prebaciše preko njega sivi plašt, da imse ne lepi za ruke, pa ga podigoše i povedoše do kola. Ruvet

je bio umotan već osušenom smesom, koja je ostajalaelastična, ali je postajala sve žilavija. Tako nemoćan mislio

je šta li oni hoće. 'Tek kad mu ispirazniše džepove, on pomisli da oni žele

novac. Da, novac zarađen uz mnogo rizika u proteklimgodinama. Nije prošao ni jedan sat, a već su ga u jednojodaji nečijeg stana pitali gde sve ima novca. Pokazali su mu

da su već uzeli njegove stvari iz oba hotela. — Živećeš samo ako predaš sve što imaš širom sveta — rekao

mu je onaj čovečuljak. — Onda ćeš dobiti novi, dobar posao.Sada nas mnogo staju greške tvojih kompanjona, i tvoje. Totreba da se plati.

— Ne znam da li sam imao sreće što su me provalnici spasli — reće on ogorčeno.

— Ne govorite besmislice — opomenu ga omaleni agent — Poč-nimo, dakle! Gde sve imate novac i kako je uložen?

— Sve što imam je na tim računima i tu pred nama -odgovori Veli Ruvet

Agent se osmehnu i zaključi: — Još niko nije uspeo da mi se odupre. Ako ne odmah, ali

za nekoliko sati žalićeš što nemaš još šta da kažeš, jer ćešizbrbljati sve što znaš. Znam ja takve hrabre, okrutne i na

sve spremne ljude. Kad se nađu u škripcu, prskaju kao staklo.Samo prašina ostaje... *

Za to vreme Samjuel Makferson je bio u mrtvačnici*umirujući devojke koje su brbljale. Konačno je morao da imveže usta, jer moglo se dogoditi da se njihov glas čuje napo-

lju i da to pivuće nečiju pažnju.- Osvrćući se da vidi gde bi

mogao da sedne, Makferson se trže od signala koji dobi izuključenog primopredajnika. Znao je da poziv ne dolazi iz

podzemlja, jer smetnje onemogućavaju emitovanje. On zastade iprepoznade signale koji su se nastavljali. Dolazili su iz

njihovog automobila, koji je imao mikrouređaj za slučajobijanja. Dakle, neko je sada dirao kola.

— To su — reče neko. — Upravljač na desnoj strani, a i opisje taj.

Kola su emitovala i spoljne zvuke čim bi ih neko dodirivao,pa mornar odluči da pogleda ko to ugrožava automobil. On brzo

strpa devojke u onaj sanduk, pa požuri kroz prolaz kojim se

dolazilo u stan. Sa prozora osmotri ulicu i ugleda policijskakola Nije znao šta da preduzme, jer ugroziće celu operaciju.



Pomisli da je možda bolje da sada ne preduzima ništa, panastavi da sluša šta govore policajci.

— Javi da smo ih našli — reče jedan policajac. — Ovo čudone treba pokušavati da se vozi. Neka pošalju pauka.

Baš u tom trenutku Makferson je video kako iz mraka

istrćaše nekoliko ljudi s oružjem u rukama. Policajcipodigoše ruke i napadači ih vezaše njihovim sopstvenimlisicama, pa ih uvedoše u zadnji deo njihovih kola. Odmahzatim Makferson primeti kako se na više mesta kreću ljudikoji se brzo skrivaju. Pitao se ko li to opkoljava mrtvač-nicu. Nije znao odgovor, ali bio je siguran da dolazi

opasnostJedino što je mogao da preduzme bilo je da se spusti za

Lunom i da ga obavesti. On se vrati u mrtvačnicu, pa povede

devojke i prvo njih spusti pod zemlju. Sada je primakaosanduk ulažući svu svoju ogromnu snagu. Iskrenuo ga je,

namestio ploču i naglo se sagnuo. Sanduk je gurnuo ploču isakrio već zatvoreni ulaz.

Sto su tiše mogli, napadači su provalili u mrtvačnicu iušli sa ulice. Druga grupa je u isto vreme prodrla u stan i

unutrašnjim dvorištem došla do zadnjeg ulaza. Jedni drugesu ćuli pomoću toki-voki uređaja.

— Ovde nema nikoga — javljao je jedan od napadača iz prvegrupe.

— Mi smo na zadnjem ulazu, ali ni ovde nismo našliništa. Ni u stanu nema nikog — dodavao je čovek iz drugegrupe.

— Radite u tišini, dolazim! — javio je neko od šefova. Malo kasnije u mrtvačnicu uđe elegantan muškarac u

večernjem odelu, čiji se sako svetle boje beleo u mraku kodvrata. Kad stiže pod onu jedinu upaljenu sijalicu, on seosvrnu po mrtvačnici, pa pokaza na sanduk.

— Uklonite ga! — narediSam izvuče pištolj ispod pazuha, držeći ga uperenog u

pod. Njegovi ljudi donesoše metalne poluge i počeše dasnažno udaraju po pločama Jedna se okrnji i oni zavukošepolugu u napravljenu rupu. Trenutak kasnije ukaza se

stepenište.

— Uzmite stepenište na nišan mašinskih pušaka — naredičovek u večernjem odelu.

Kad je to bilo učinjeno, on priđe i džepnom lampomosvetli stepenište. Dole nije video nikog, pa se opreznopribliži i kleče da vidi dalje duž podzemnog hodnika.Radoznalost natera i ljude sa mašinskim puškama da senadnesu nad stepenište i pogledaju. Odjednom popadaše.Odjeknuše nehotično ispaljeni rafali Padajući, ta dvaćoveka povukoše i onoga u večernjem odelu.

— Ne možemo da pucamo... Oni su dole, mrtvi, ili bez

svesti — reče najbliži čovek držeći uperen pištolj u pravcu

podzemnog prolaza, ali držeći se kao da će svakog trenutkamorati da beži



Pošto je sve bilo mirno, on se polako primicao. Bacio jesvoj šešir dole u otvor, ali opet ništa. Sada je prikupiohrabrost, jer stigoše još dva agenta s lakšim mašinskim puš-

kama, pa uzeše na nišan stepenište na čijem dnu se beleo sakovečernjeg odela

— Ne pucajte! Šef je pao dole, a tamo su i Bak i Trej — upozori ih ćovek s pištoljem i poče oprezno da napreduje. Prvo pođe nogama, pa onda poče da se saginje. U jednom

trenutku samo se surva niz stepenište.

— Držite se dalje! — naredi neko.Agenti poslušaše i ostadoše da drže prolaz na nišanu. Stiže

prosedi, kratko podšišani čovek rošavog lica, ogrnut lakimsivim ogrtačem. On preuze toki-voki i javi šta se događa.

— Primam! — reče na kraju.

— Gasovi! Taj koga čekamo upotrebljava gasove zauspavljivanje. Čekajte da dođu ljudi opremljeni gas-maskama!

— začu se zapovest. Napadači su se osvrtali dok ih je podilazila jeza Prošlo je

više od pola sata dok su stigla dva u čudna odela obučenačoveka. Navukli su gas maske i oprezno se spustiše nizstepenište. Pomoću ugrađenih radio uređaja, pošto izbacišegajtan sa antenom, mogli su i uprkos maskama na licima dajave šta vide.

— Dve vezane devojke... Izrešetane su rafalima našihljudi. Jedan naš je ranjen... Gospodin u večernjem odelu je

slomio ruku, jer stoji mu tako da je to nedvosmisleno... Sadaćemo pogledati malo dalje...

U tom trenutku je zapraštalo. ' Maskirani su popadali, alijedan je mogao da javi:

— Tle je minirano. Nagazili smo na nešto, ali ja nisamranjen... Samo mi je odeća poderana... Moj pratilac jeprilikom pada poremetio masku, pa je uspavan... Živ je, aline reaguje, kao ni ostali...

— Povucite se! — naredi, takođe radio-uređajem iz ruke,čovek u sivom ogrtaču. — Treba nam pojačanje.

Čovek sa gas-maskom iziđe, oznojan po delovima lica kojemaska nije pokrivala. Udaljivši se od otvora na podu

mrtvačnice on skide masku šumno dišući. Čovek u sivom ogrtaču

mu priđe i reče: — Smirite se, serđente. Možda vam je sve ovo čudno, ali

znajte da ste dodeljeni da pomognete specijalnom odredu. Osvemu što ovde budete videli moraćete da ćutite. Javili smo

da dođe nova pomoć.

*

Kad je sišao u podzemlje, Makferson je hteo da do uglahodnika odnese i obe devojke, ali setio se da one sadaneprijatno smrde, jer su se nakupile zadaha u kovčegu. Zatoih ostavi da leže gde jesu.

Neko vreme mislio je da tu sačeka Luna, ali onda pomisli daje bolje da ga što pre obavesti. Zato na nekoliko mesta na



tlu postavi eksplozivne nagazne bombice, koje su mogleeventualno samo da lako rane čoveka. Bila je to Lunovaručna izrada na bazi fosfornih ježića obučenih u mekekošuljice, koje su se palile. Ako neko pođe tuda nagazićeih, pa će ga eksplozije, plamen i dim uplašiti i zadržati.

Pošto je proverio da li je uzeo svu opremu, on popravitorbu na leđima, pa onako glomazan, pognut krenu napred. Napedesetak koraka naiđe na veći hodnik. Pođe desno ioslušnu. Ništa se nije čulo. Pogleda po zemlji, ali tragoveje brisala voda, koja je polako tekla po tlu, prljava ismrdljiva. Levo je vlaga bila stvorila žitko blato. Poporemećenoj površini proceni da je tuda neko prošao, alinije bio siguran u to.

Još gore u mrtvačnici Lun je rukom pokazao pravac kojim

će se kretati. Sada je, dakle, trebalo ići levo. Makfersonpođe, ali opet se nađe na mokroj podlozi. Voda je dosezala

do gležnja,. a podzemni hodnik se račvao pod oštrim uglom.Makferson pogleda nisu li ostali kakvi tragovi na zidovima,ali ne nađe ih. Konačno zaključi da je pogrešio što jepokušavao da se sam kreće podzemljem. Moglo je da se dogodida se izgubi u lavirintupodzemlja. Zato se on vrati na mesto sa koga je videostepenište i dve devojke pored njega.

Čuo je kad se ulaz otvorio, pa je tamo bacio gasnubombu, koja je nečujno ispunila prostor uspavaljajućimgasom, koji se dizao uvis. Tako se dogodilo da su ljudi smašinskim puškama pali i nehotično ispalili rafale,

pogađajući nesrećne zločinke. Makferson se prvi put u životu stresao od jeze koja ga

je podilazila. Nije mogao lako ,da diše, jer je držao gasnefiltere u nozdrvama, pa je čekao da prođe vreme za koje ćegas prestati da deluje. No, pre toga su stigli ljudi s gas-maskama.

Gotovo je izgubio filtre iz nosa smejući se zbognespretnog bekstva onog čoveka u specijalnoj odeći zazaštitu i s velikom gas-maskom na licu. Za njim se vukaogajtan za antenu. Kad je nastao prasak, pod njegovim nogama

smešno je podskoćio i pobegao ka stepeništu, gde je pao

preko uspavanih agenata.Kad je onaj drugi s maskom ostao da leži, Makferson je

pogodio šta se dogodilo. No nije sprečavao onog drugog dase povuče. Makferson je iza ugla sada prebrojavao preostale

gasne i ručne bombe, municiju za svoje koltove i sve što jemoglo da se upotrebi. Imao je i nekoliko alatki, tanko, aličvrsto uže i paketić hrane. Proverio je svoje gasne filtre

za nos i opet se vratio na mesto sa koga je mogao da vidistepenište, a da bude zaklonjen.

XI — Možda bi bilo bolje da smo ostali gore i sačekali —



reče Ro Hać u jednom trenutku. — Taj doziv, ili jauk, već štaje bio, može da dolazi sa bilo koje druge strane.

— A šta ako su devojke bile lažni mamac? — upita Lun. — Možda Ambidekster sada vuče zlato na neku drugu stranu. Bolje

je da sami pogledamo šta se sve događa. S gasnim bombama u

podezmlju smo jači od svih njih. Nastaviše da idu, i u jednom trenutku, kada se nađoše

naspram nekog bočnog hodnika, bolan vapaj stiže do njih. Sadaje glas bio jasan i oni zakljućiše da je u pitanju muškarac.

Lun oprezno osvetli hodnik i pođe njime. Svetio je razgonilomrak, i u jednom trenutku oni ugledaše gomilu zemlje ikamenja, iz koje je virilo nečije telo.

— Čuje li ko, ljudi? — već oslabelim glasom vikao jedopola, zatrpani ćovek.

Oko njega bile su rasute boce, a dopirao je i mirisprolivenog vina, pomešan s memljivim vazduhom podzemlja.

— Prokleti bili... Pijani ste, prokleti lupeži — proklinjao je nesrećnik.

Lun mu priđe i osvetli mu lice. Nesrećnik zaštiti oči iupita:

— Jeste li se konačno setili da sam u podrumu? Jesi li tiMario?... Evo provalilo se pod mojim nogama... Uh! Boli meužasno... Izgleda noge su mi slomljene...

— Šta se dogodilo? — upita Lun. — Ko ste vi? — umesto da odgovori, reče povređeni. — Čuli smo dozivanje u pomoć. pa smo došli - reče Lun. -

Kako ste se vi našli ovde?

— Sišao sam u podrum, po vino. Odjednom se nagnula stelažas bocama, sve se srušilo, a ja sam propao u mrak. Gde sam? — upita povređeni.

— Ovo je neki napušteni podzemni prolaz — reče Lun. — Niste mi rekli ko ste.

— Zovem se Virđilio Fika, šeširdžija sam. Živim gore u tojstaroj i nesrećnoj kući. Teško se živi, pa primam ljude na

kartanje i uslužim ih pićem. Oprostite mi... Pomozite! — većmalo ohrabren, ispriča povređeni.

Sada Lunu i Haću dobro dođoše alatke i oni brzo otkopašešeširdžiju. Bila mu je slomljena leva potkolenica, a desna

noga samo natučena. Lun ga uspava, a onda reče Haču: — Pokušaj da se popneš, a da ne rušiš dalje. Pogledaj izlaz

i sve što ti se učini korisnim.Hač osvetli srušeno mesto i primeti na jednoj strani kraj

drvene grede, koja je služila kao podloga bačvama i stelažamas bocama punim vina On se pope na gomilu zemlje, odskoči snje i uhvati se za kraj grede. Ona je izdržala težinu, i onse podiže pomoću mišića, a onda se pope. Iskrenu se i nađe upodrumu. Odatle stiže do stepeništa. Odozgo je neko dozivao:

— Virđilio! Jesi li otišao na spavanje, ili ćeš već jednomdoneti to vino?... Virđilio... — psovao je boga i svece neki

promukli glas.Ro Hač se pope i srete pripitog ćoveka, koji se držao za



dovratak podrumskih vrata i ljuljao se zajedno s vratima.Hać je znao šta se događa, pa priđe i veza ćoveka koji sesmejao, i ne videći lice onoga koji ga je zgrabio. Hać muzalepi i veliki flaster preko usta, pa ga gurnu pod

stepenište, koje je iz prizemlja vodilo na sprat.

U prizemlju je bila šeširdžijska radionica, iz koje sujedne stepenice vodile na sprat. Hać osmotri okolo izaključi da je to jedna od onih starih kuća sagrađenih natesnom prostoru između dve veće. Osnovica kuće je bilamala, pa i na spratu su bile samo tri sobe. U jednoj, čijavrata Hać zateče otvorena, sedela su još tri ćoveka zastolom na kome su bile rasute karte za igru. Jedan igrač jedremao oslonivši se ćelom na svežanj novčanica Drugadvojica su igrali neku kockarsku igru u novac, čestoplaćajući jedan drugom papirnim novčanicama, ili beležećisitne iznose. Hač ih je iz hodnika posmatrao nekoliko

trenutaka, a onda gurnu k njima gasnu bombu male snage, pabrzo zatvori vrata. Namesti filtre u nozdrve, kojima se štitio kao da ima gas- masku, pa uđe. Veza i ta trikockara, pa pođe da obiđe stan.

Tiho je otvorio vrata U spavaćoj sobi spavala je jednažena glave položene na veći jastuk i pokrivene manjim.Valjda su joj smetali glasovi kockara, pa ih je takoprigušivala Hać nije hteo da je uplaši već joj pred liceprinese malu poluloptu, iz koje istisnu potrebnu količinugasa.

Odmah zatim on se vrati u podrum i obavesti Luna šta se

dogodilo. — Moramo se prvo obračunati sa Ambideksterom, pa tek

onda pomoći ovom jadniku — zaključi Lun. Vraćajući se u veći hodnik, oni zaćuše kotrljanje i

glasove. Odmah ugasiše džepne lampe i zaklonište se uzizboćinu nastalu podzemnim pomeranjem tla ko zna kada

Prvo se pojavi svetio, pa onda, pod teretom pognut.

Laprag prođe » vukući i kolica. Za njim naiđe Ros, sam ovukući kolica.

— Drugi put vući ćeš samo jednu kasetu — reće Ros. — Brže će ići tako. Sto kilograma je mnogo da se prenese više

puta. Ipak, mi nismo nosači... — Koliko ko prenese, toliko mu pripada — smejući se pod

teretom, reče Laprag. — Čekaj, nešto se čuje! — uzviknu Ros.

Oni oslušnuše neko vreme. Laprag spusti drugu kasetu. — Kod sledećeg poluskretanja, gde se sastaju dva veća

hodnika, desno je prolaz do mrtvačnice. Otuda se nešto čuje — tiho reče Ros.

— Kako uspevaš da se snađeš ovde u podzemlju? - takođetiho, upita Laprag.

— Imam nacrt. To je kao i plan ulica, istina bez

natpisa — odgovori Ros.U tom trenutku napred odjeknuše rafali mašinskih pušaka.



Ros i Laprag su napregnuto gledali dokle su dopirale njihovesvetiljke, a onda ih trže glas iza njihovih leđa:

— Ruke gore! Naslonite se na zid dlanovima! — naredi Lun.

— Brže, jer nervozne su mi ruke, pa možda zapucam pre negošto biste vi to želeli — opomenu ih i Hać.

Oni poslušaše. Lun i Hać ih brzo vezaše strukovima koncačvrstog kao čelična žica za pecanje ribe. Stegli su malojače, da bol bude opomena protiv svakog pokušaja otpora. Dokje Lun požurivao Rosa da ispriča šta se događa Hać je preneokasetu i dovukao kolica sa zlatom.

— Ti možeš ovde sam. Ja idem malo dalje da oslušnem šta sedogađa — reče Hać kad je završio posao.

— Čekaj dok čujemo šta se ovde dogodilo — zadrža ga Lun. Ros poče da priča kako su počeli da se probijaju ka

Vatikanu. Lun mu reče da to zna, pa neka priča dalje. Ros jepričao i ne razmišljajući o tome da bi možda nešto mogao da

prećuti. Samo u jednom trenutku upita: — A kako ste vi stigli ovamo? — Zar to i sami ne možete da pogodite!? — začudi se Lun. — Da, trebalo je odmah da znam... Čim znate šta je bilo

tamo iza Vatikana, nije teško pogoditi da ste razgovarali saAnom - reče Ros.

— Bili smo mi i tamo odakle ste vi krenuli — reče Lun. — Čak smo primili i emitovanje sa slobodnog prostora uVatikanu.

. — Trebalo je da uklonim iz usta te zube pre polaska pozlato

— reče Ros. — A, tako? To znači da niste hteli da se držite naše

pogodbe — zaključi Lun. — No ostavimo sve to i pričajte kako ste

stigli ovamo u ne baš najboljem stanju. To se dobro vidi.Ambidekster potvrdi klimanjem glave da je Lunov zaključak

taćan, pa nastavi da priča.

Kajao se što je tako brzopleto upao u davno postavljenuzamku. Psovao je starce za koje je trebalo znati da suspremni na sve kada su izdržali da decenijama čekaju zapovestda izvade zlato. Istina, oni su se plašili jedan drugog, ali

na kraju se pokazalo da su mogli i da se sporazumeju. — Potcenio sam starce — zaključi Ros. — Lok i Meves umalo

nisu još jednom zapečatili tajnu zlata. On zatim ispriča šta se dogodilo pošto su se samo on i La -

prag spasli od gušenja, više srećom nego veštinom. — Izvukli smo ovoga puta samo hiljadu kilograma, ali

pokrenuli smo samo sto pedeset Treba da se vratimo po ostalo,

a možemo izvući i još koliko nam treba — objasni na krajuRos.

No, Lun ne stiže da išta kaže. jer začu se muklo prskanje.Bile su to Makfersonove nagazne »žabice«, koje su oterale

ljude s gas maskama. Hać upita da li da zarobljenicima vežeza noge kolica s teretom zlata, sa čim se Lun složi. Radili



su u žurbi, jer Lun je pogodio da to Makferson, povlačećise pred nekim, sprečava napredovanje protivnika nagaznimžabicama. Kad progovore mornare vi koltovi kupljeni u

Napulju i već isprobani kod Vele trija, odjeci će bitimnogo jači.

Hać je prestigao Luna i s pištoljem u ruci je trčaouprkos blatu koje se lepilo za đonove.

— Dolazim, tatice, budi bez brige! — vikao je kad ga jeugledao iza raskrsnice.

— Eh, ti luda mornarćino! Neka do sto đavola idu sveove katakombe i ovi lavirinti, moraćeš da spasavaš samogasebe, jer kilavo je počelo — raportirao je Makferson.

— Ne pominji đavole, jer ovde su blizu i mogli bi da seodazovu šalio se Ro hać.

Lun ga obiđe i upita mornara šta se događa.Izostavljajući ovoga puta psovke i kletve, da bi brže kazao

to što je važno Makferson reće: — Našli su naša kola Nehotično su ubili obe devojke. Ja

se povlačim pod borbom — Miniraćemo prolaz ovde — reče Lun. — Udesićemo da ih

što duže zadržimo. — Ima li stvarno tog zlata? — upita Makferson. — Ima tata Same, ima — odgovori Ro Hać. — Samo nema ko da

ga nosi, a gužva počinje. — Odmaknite se, i molim vas da ne govorite ništa dok ne

budete najmanje sto metara daleko — reče Lun. — Postaviću gasne i eksplozivne mine, na trideset

koraka jedne od drugih Imam zvučne upaljače. Jedan pucanj, ili izgovorena reć, svejedno, one će da opale. Gasne prvo kaoopomena, a onda i eksplozivne da privremeno zaruše prolaze.

Makferson i Ro Hać su znali šta znači sve ono što je Lunrekao, — pa se udaljiše. Lun brzo obavi posao, pa se i onpovuče. Objasni Makfersonu da on i Hać još treba da videgde je skrovište zlata i uzgred ponesu još nešto. Na krajuga obavesti da se još jedna slučajnost umešala, ali ovogaputa u njihovu korist Pronašli su jedan do sada skriveniprolaz, koji se otkrio pod teretom šeširdžije i polica sbocama vina.

— To je dobro! — uzviknu mornar. — Neka ide do vragabolnička mrtvačnica! Ne bih voleo da još jednom vidim onedevojke.

— Lakše, Same — upozori ga Lun. Moglo bi da dođe doprerane eksplozije onih mina što sam ih postavio.

Mornar odmahnu rukom, jer Hać htede da izvali neku svojušalu. No, Lun ga zakloni i potisnu pred sobom rečima:

— Požurimo, ako hoćeš da vidiš ono zlato. — Oni se vratiše do Rosa i Lapraga kojima Lun ispriča

šta se događa.

— To znači da je neko otkrio ceo naš poduhvat — reče

Ros. — Gde je sada ćovek koji me je držao na vezi?... Rekliste da se zove Veli Ruvet.



— On je dobro vezan, ali nije ga niko čuvao, pa je nekaslučajnost mogla da se umeša — odgovori Lun.

— Onda smo propali, jer Ruvet će obavestiti agenture skojima radi, a one će pokrenuti policiju i sve snage kojemogu da nas gone — reće Ambidekstar.

— Ni nas ne bi rado ispustili iz ruku — reče Hać. — Pod onim »nas« mislio sam i na vas i na nas, jer sada

smo u istom sosu - odgovori Ros.Bolje reći u istom blatu — nasmeja se Hać podižući nogu s

hrpom blata koje se lepilo za obuću. — Požurimo! Treba se nekako izvući — reće Laprag.

— Hajdemo — složi se Lun i odveza noge Rosu. — I moje noge su vezane podseti ga Laprag. — Vi ostanite. Dovoljan nam je i on — odgovori Lun

pokazujući na Rosa. — Ali ja mogu da ponesem još sto kilograma zlata — dodade

Laprag. — Dobro kaže ćovek — nasmeja se Hać. — Kao tovarno lice

biće nam vrlo koristan. Lun se složi i oni povedoše i Lapraga. No, baš kad se

približiše mestu na kome je stajalo zlato prebačeno izskrovišta u hodnik, ugledaše kako ona dva kamena bloka

ispadaju. Otuda proviriše vojnici Švajcarske garde. To je bioznak da je neko brzo otkrio sve detalje u vezi sa tajnomskrivenog zlata.

— Nateraćemo ih da se povuku — reče Hač. Lun mu klimnu glavom i on otvori vatru. Gardista koji beše

provirio, naglo se povuče. Lun protrča pored zida i podHaćovom zaštitom ubaci bombu u skrovište. Malo kasnije samproviri i ugleda osvetljeno skrovište. Razbacani kosturi,leševi ljudi koji su stigli sa Ambideksterom i uspavanih

nekoliko gardista davali' su stravičnu sliku smrti. Lunnatera Rosa da se nakloni i pogleda.

— Za dobar deo ovoga si ti kriv — reče Lun. — Ali sada se

pričuvaj... No, Lunova opomena dođe kasno. Kroz ulaz u sklonište iz

pravca Vatikana naišli su novi gardisti i pucali. Ros skliznukod već iznetih kaseta sa zlatom.

— Možda je ovako i pravo — reće Lun. — Ro, odveži Lapragai neka ponese dve kasete pod rukama. On to može.

— Možemo i mi po jednu — primeti Ro Hač. — Bolje da imamo slobodne ruke i pokrete — reće Lun. —

Treba još da stignemo do Makfersona i da obavimo nekolikoposlova.

— Eno tamo je bačena jedna torba. — reće Laprag. — U njoj

su već montirana punjenja eksploziva. Treba ih samopotpaliti.

— Ponećemo ih — prihvati Lun.

Hač je odvezao Lapraga, ali ga je držao na nišanu svog

pištolja. Zločinac postavi dve kasete na one ostale, pa imvešto priđe i ponese ih pod rukama. Odmah zatim oni krenuše.



Stotinak metara dalje Lun nađe pogodna udubljenja gotovopod tavanicama hodnika, pa tu stavi eksploziv, ali ga nijesam palio, jer ne bi bilo prvi put da neko nekome podmetne

umesto sporogoreće onu opasnu, trenutnu.

— Ti ćeš paziti na njega, a on neka upali — reče Lun. —

Posle neka opet uzme zlato i nosi. Budi oprezan s njim. Dokvi to obavite, ja idem da pozovem Sama. Ostatak eksplozivanosim sobom.

— Ja nemam kud, ako neću s vama — reče iskreno Laprag.

— Nikad se ne zna — reće Hać. — Možda vam je životdojadio, pa strugnete da bežite.

No, Laprag nije pokušao ni da beži, ni da napadne RoHaća. Već je bio svestan da se s ovim ljudima ne može lakona kraj. On opet podiže kasete sa zlatom i stiže dadovoljno odmakne pre nego što se eksplozija zaori. Hač mureče da sačekaju dok se dim i prašina slegnu kako bi videli

učinak eksplozije. To je potrajalo nekoliko minuta i tektada snop svetla se probio do mesta na kome je hodnik bio

zatrpan. — Ne možemo ispitivati da li je prepreka nesavladiva za

brzo raščišćavanje — smejao se Hać. — Ali ko god joj priđe, moraće da misli hoće li još šta da

pada tamo gde je eksplozija, rastresla zidove i strop.Kad stigoše u uski hodnik kod tri ostavljene kasete i

kolica, Lun i Makferson su već bili došli. Počeše kratkosavetovanje o tome šta da se radi.

— Miniraćemo prvo ovog momka da ne pokuša da beži —

reće Lun. — Posle toga ostaje nam da zarušimo prolaz ovimpravcem, pa da odnesemo zlato i izvučemo nesrećnogšeširdžiju. Mnogo teže biće otići iz Rima...

— Ja mogu da vam pomognem — javi se Laprag. — Hoću lidobiti neko obećanje u zamenu?

— Verovaćete obećanju? — upita Lun. — Samo ako ga dobijem — osmehnu se zločinac. — Ja znam

šta vi o meni mislite, ali... — Šta mislite? — bio je radoznao Ro Hač. — Pa... Učestvovao sam... Vi znate u kakvim sve

zločinima — odgovori Laprag. — Vi mislite da treba da

umrem. — I treba, ti od vražjega tkanja upredeni zlikovče! —

upade Makferson. — On treba da umre, ali to ne mora da bude od naše ruke

— zaključi Lun. — Za koji dan goniče ga sva italijanskapolicija i desetak svetskih agentura. Celog života tražićega makar zbog ovoga što se dogodilo ovde.

— Pa, bežaću — smrknuto reče Laprag. — Dobićete šansu da nestanete iz Rima sa jednom kasetom

zlata — reče Lun. — A sada ću vam staviti na leđa radio-

minu, koju samo ja mogu da skinem. Ne pokušavajte da

bežite, jer svaki od nas ume da je aktivira. Ako to neučinimo, nakon tri dana sama će spasti s kože i postaće



bezopasna — Moram da trpim sve što je nužda. Nemamo mnogo vremena —

odgovori Laprag. — A tri dana i pedeset kilograma zlata za

mene su zaista velika šansa. Mislim da nikada više neću...

— Takvi uvek počinju iznova — reče Makfersori i nešto ružno

opsova. — Pijanici, narkomanu, pa i ubici ima spasa samo ako jednom

ume zauvek da prestane — smelo odgovori Laprag. — Premestite se tamo kod uspavanog ranjenika — reče Lun. —

Ja ću sa ostatkom eksploziva da zarušim ovaj prilaz. Sadamogu sam da ga potpalim, jer fitilji su isprobani.

— Mogu ja da ga opet upalim — reče Laprag. — Videćete daumem da držim reć. Nije mi se sviđalo ni to što Ros nije hteoda drži svoju.

Lun ne reče ništa, već im rukom dade znak da idu. Nekolikominuta kasnije Lun je na odabranom mestu, blizu napukline iza

koje su se sakrili on i Makferson kad su čuli da dolaze Ros iLaprag, postavio eksploziv. Eksplozija je usledila trenutakkasnije nego što je Lun čuo da je eksplodirala mina s upalja -, čem na zvuk. Ta eksplozija mogla je zavarati napadače da ine čuju ovu ovde._

Malo kasnije Lun se vrati i oprezno pogleda posledice

eksplozije. Bio je siguran da svakome treba najmanje dva satada otkopa prolaz, jer rušenje beše zahvatilo više od četirimetra od mesta miniranja. To je značilo da je rušenje velikoi da se proteže i tamo ka izlazu u veći hodnik.

Čim Lun stiže i kaza da je sve u redu, Hać i Makferson

podigoše šeširdžiju. Lun im reče da sačekaju dok »opremi«Lapraga.

— On će moći da vam doda ranjenika, a posle i zlato — objasni Lun.

Pola sata kasnije svi su se nalazili u još uvek zadimljenoji zagušljivoj sobi u kojoj su spavali kockari.

— A sada? — upita Ro Hač.

— Smem li ja da predložim nešto? - upita Laprag. — Sve treba čuti — klimnu glavom Lun.

Laprag ih obavesti o postojanju skrovišta u nekadašnjemskladištu sira. Lun odmah odbi da se ide tamo, jer nije ni

slutio da više nema niko živ, izuzev Lapraga, koji o tomskrovištu zna.

— Nama je najteže da se udaljeno iz neposredne blizine — reče Lun.

— Onda pustite mene da odem i dovezem kamion sakontejnerima, koje smo spremili da utovarimo zlato i da gapredamo železnici do neke udaljene luke, ili nekog pogodnog

mesta — reče Laprag. — To zahteva da neko stalno bude blizu tebe — reče Lun. — Pustite da odem ja — reče Ro Hać. — Igraćemo ulogu

napitih veseljaka i stići do tog skrovišta.

Svevreme držaču u šaci otpremnik za izazivanje eksplozije. Ako



šta pokuša, Laprag će se raspasti kao da je protruo. — Dobro — složi se Lun. — Držaćeš stalno uključen i svoj

primopredajnik. Tako ćeš nas na vreme obavestiti bilo štada se dogodi, a čućemo razgovor ako vas zaustavi policija.

— Eh, nas dva anđela idemo da se pre svitanja poklonimo

svetom mestu za spravljanje sireva — zanovetao je Ro Hač. Lun je bio shvatio da je uzbuna u Rimu ogromna pa je

rizik sa Lapragom postao prihvatljiv. I nije se prevario.Policija je više puta zaustavljala i legitimisala »pijane«momke, ali oni su uspeli da se provuku do Monte del Galo.Policija je više pazila na one koji odlaze iz jednog

zamišljenog kruga potere, pa su Hač i Laprag uspeli dadovezu kamion sa kontejnerima.

Na kraju Lun reče Lapragu:

— Sada ćemo te osloboditi mine. Ostavičemo te ovdeuspavanog. Pored tebe biće tvoja kaseta sa zlatom. Čim se

probudiš nestani, jer poslaćemo lekarsku pomoć povređenom. Bilo je već svanulo kad su Ro Hač i Makferson ušli iza

kontejnera, a Lun zauzeo mesto za upravljačem. Bili surešeni da pruže otpor policiji, ako ih zaustavi neka

patrola. Međutim, grad se budio, a u podzemlju još uveknije bio otkriven put kojim su Lun i ostali sa njim

pobegli.U ranim jutarnjim vestima javljeno je da se u podzemnim

hodnicima od Kaštela Sant Anđelo do Vatikana nalaziopkoljena grupa pljačkaša arheološkog blaga. O zlatu nijebilo ni reći. Neko je morao naći. u hodniku kod skrivnice,

zlato koje su tamo ostavili, i sigurno su organizatoripotere za Lunom znali šta se događa. No, za javnost ćemožda zauvek ostati tajna šta se tamo događalo.

Policija je dva puta zaustavila Lunov kamion, ali on je

pokazao već davno pripremljena dokumenta za prevozapotekarskih bočica u kontejnerima. Sjajno maskiran. nijeodgovarao nijednom opisu progonjenih, pa je mogao da na-

stavi put bez incidenta.Na početku poljane koju od zgrada i neuređenog zemljišta

blizu tvrđave deli Via Fjorentini, Lun zaustavi kamion i

ugasi motor. Otvorio je poklopac motora »da ga ohladi«, a

sam je pregledao ispravnost toćkova. Tako je izgledalo onošto je radio, ali stvarno on je slušao emitovanje iz kućeu kojoj su stanovali on, Makferson i Hač.

U jednom trenutku skriveni mikro-otpremnik je emitovao

nečiji razgovor: — Morali bismo se podeliti u dve grupe, pa da jedna malo

odrema. Ovako se može dogoditi da se svi uspavamo — rekao

je jedan od ljudi u zasedi. — Ima nas dovoljno — odgovori drugi. — Polovina, odnosno

devet ljudi mogu da se odmaraju.

Naređenja su jasna i izričita: odmah rafalima vatru u

noge onih koji priđu!... — Onda, koja grupa ide prva da prilegne? — pitao je onaj



prvi. — Neka bude vaša, porućniče — odgovori drugi ćovek u

zasedi.

Lun se pope u karoseriju i javi Makfersonu i Haću da jeotkrio zasedu.

— Dakle, moramo što pre iz Rima — zaključi on na kraju. — Što pre na otvoreno more! — uzviknu Makferson. — Nikada

više me nećete uvući u podzemne lavirinte Rima, svih mu sedambrežuljaka i tri hiljade godina postojanja!

— psovao je Makferson. — Smanji mu starost za deseti deo od tih tri hiljade

godina — ispravljao ga je Ro Hać. — Zaustaviću se na pogodnom mestu da pokupujemo ono što

nam je najpotrebnije - reče Lun.

- Ne zaustavljaj nigde do broda — reče Makferson. — Danas će brod uploviti u luku Teracina.

Tamo imam prijatelja, starog ribara Matarelu. S njim ćemo sesnaći i kako da utovarimo ovih dve stotine kilograma zlata, ada to niko ne vidi.

— Stari je u svom elementu. Već preuzima komandu nad brodom

udaljenim više od sadamnaest milja — smejao se Ro Hač. Lun ih je slušao, ali misli su mu bežale u daljinu. Bio se

zaželeo svoje verne i divne Džejn Vitington. Ovoga putaposeta Italiji pretvorila se u mučni obračun sa zločincimaizuzetne vrste. Imao je osećaj kao da je udario po žitkomblatu, koje se opet sklopilo na mestu gde je bilo zasećeno.

KRAJ

lun i ambidekster (roto biblioteka x-100, broj 758; begépelt változat)

Documents