Definicija lidera

 

Podrazumeva proces, a ne samo čin, u kome određena osoba utiče na ponašanje ljudi,

usmeravajući ih na ostvarenje određenih ciljeva organizacije.

Biti lider ne znači samo biti vrhunski profesionalac u određenoj oblasti već to znači biti lider i

u obraćanju, i u komuniciranju, i u ponašanju. Vođa mora biti: samopouzdan, siguran,

informisan, entuzijasta, optimista, koga odlikuju hrabrost i odlučnost.

Lider mora da ovlada mnogim vještinama - vještinom komunikacije, vještinom kako

verbalnog tako i neverbalnog izražavanja, nekom sportskom vještinom i sl.

Liderstvo se bazira na razumijevanju, predviđanju i kontrolisanju ponašanja saradnika.

Kako lideri nastaju?

 

Prve teorije o liderstvu, svoja istraživanja i zaključke fokusiraju na identifikovanje ličnih

karakteristika efikasnog lidera.

Teorija koja je bila najviše istraživana, bazirala se na predpostavci da se lider rađa. Posle

dvije decenije istraživanja, sredinom 50-tih godina, ovaj koncept je napušten, jer nije

omogućio utvrđivanje validnih međusobno povezanih faktora. To naravno nije značilo da ovi

faktori ne postoje, već pre svega da statističke tehnike koje su korišćene, nisu bile dovoljno

dobre da ih otkriju.

Druga, novonastala teorija se  bazira na predpostavci da se lider može stvoriti . On se ne rađa

već se kroz proces obrazovanja stvara. U praksi se pokazalo da se vježbom zaista može

postići savršenstvo, harmonija duha i tela neophodna za kompletnu životnu sabranost,

odnosno uravnoteženost.

Lider treba da bude informisan o rezultatima najnovijih istraživanja , ne samo iz svoje struke,

kako bi bio spreman za svaku vrstu razgovora. Takođe lider mora da posjeduje želju za

stalnim usavršavanjem i saznavanjem novih informacija, jer upravo, ova osobina mu

omogućava da kreira takozvanu stručnu odnosno tehničku moć nad svojim sljedbenicima.

Lider je ličnost sa stilom, odnjegovanog izgleda, manira, ponašanja. Vrhunski profesionalan,

umije da kontroliše emocije i postupa uvijek u skladu sa pravilima koje zahteva poslovna

komunikacija.

 

Stilovi rukovođenja

 

Kurt Lewin je utvrdio da u praksi postoje tri osnovna stila rukovodjenja ljudskim resursima:

autokratski, demokratski i liberalni stil rukovodjenja. Svaki od navedenih stilova zaslužuje

izvesnu pažnju.

 

 

Autokratski stil rukovođenja podrazumijeva da lider sam određuje politiku grupe. Sam

donosi odluke i preuzima odgovornost za ponašanje, rezultate i realizaciju ciljeva kompanije.

Od saradnika traži da se isključivo pridržavaju njegovih instrukcija i uputstava, da poštuju i

realizuju njegove odluke i naloge. Sa podredjenima komunicira  službeno. Ovaj stil je

primenljiv je kod poslova koje treba hitno završiti, kod nedovoljno odlučnih i nesamostalnih

saradnika, kod nestabilnih i dezorganizovanih grupa i u početku daje dobre rezultate.

Medjutim, ako se primenjuje nekritički, dugotrajno, ne vodeći računa o nivou ljudskog

potencijala i potrebi osamostaljivanja saradnika, postaje ograničavajući faktor razvoja

kompanije i postepeno urušava organizaciju. 

 

 

Demokratski stil rukovođenja je takav stil gdje lider podstiče saradnike da učestvuju u

postavljanju ciljeva i određivanja metoda rada, da daju ideje i predloge za rješavanje

odgovarajućih problema. Da učestvuju u donošenju odluke. Lider ne daje detaljne instrukcije,

niti često kontroliše saradnike. Daje im slobodu planiranja rada. Ovaj tip rukovodjenja

karakteriše često podsticanje participacije u odlučivanju. Za autokratskog menadžera se može

reći da radi pomoću ljudi, a za demokratskog  da radi sa ljudima. Prednost ovog tipa

rukovodjenja je da  menadžer efikasnije aktivira  ljudske resurse na ostvarivanju  ciljeva

kompanije. Ovaj stil rukovođenja radnici najviše podržavaju ali isti je primjenljiv samo kada

organizacija posluje u relativno stabilnim ekonomskim i društvenim odnosima.

 

 

Liberalni stil rukovođenja podrazumijeva da lider daje grupi neophodne informacije,

pribavlja materijale, brine se o materijalnim i tehničkim resursima i uslovima rada.

Saradnicima i pojedincima dopušta donošenje odluke uz neznatnu kontrolu i nadzor. Ovaj stil

rukovodjenja može dati dobre rezultate kod dobro uhodanih grupa stručnjaka, individualaca,

eksperata i kreativaca, koji imaju razvijenu samokontrolu i kojima je potrebna sloboda da

izraze svoje  stvaralačke i umne potencijale.

 

U praksi se često postavlja pitanje: Koji će stil dati najbolje rezultate? Odgovori su sljedeći:

Ako odluku treba brzo doneti i preduzeti hitnu ili nedvosmislenu aktivnost, autokratski stil je

pravi izbor.

Ako je grupa neintegrisana, nedisciplinovana i nedovoljno organizovana, autokratski stil je

efikasniji, dok stabilnoj i organizovanoj grupi odgovara demokratski stil.

Grupama sa visokostručnim ljudskim resursima najviše  odgovara liberalni stil rukovodjenja.

Drugim riječima, lider treba dobro da poznaje sva tri stila rukovodjenja, ali ne da bi izabrao

najbolji, i fiksirao svoje ponašanje, već da bi mogao fleksibilno da primjenjuje sva tri stila

zavisno od situacije u kojoj se nađu ljudski resursi i organizacija.

 

Tipovi lidera

 

Kako ističu mnogi teoretičari marketinga, u praksi postoje dva tipa lidera: konzervativan i

kreativan.

Konzervativan tip lidera odlikuju sledeće osobine:

·         tradicionalnost,

·         opreznost u donošenju odluka,

·         siguran, stabilan, zacrtan tok u poslovanju,

·         strogost i svedenost stila (izražavanja, odevanja, ponašanja uopšte) .

 

Kreativan lider ima sposobnost da:

·         uvodi nove programe,

·         proverava ideje i ljude,

·         razvija slobodniji stil (u ophođenju, odijevanju, itd.),

·         odlučuje i upravlja na demokratski način.

 

Naravno, ovakva šema, nikako ne treba da predstavlja jednom zacrtana i nepromenljiva

pravila ponašanja u upravljanju i rukovodenju. Upravo, promjenom stilova liderstava u

zavisnosti od situacije jedna tradicionalna i konzervativna sredina može dobiti podstrek i

kreativan impuls koji predstavljaju odskočnu dasku za predstojeće promjene koju će

organizacija, pod vođstvom lidera pretrpjeti. U drugom slučaju, opuštenu i demokratsku

atmosferu, ponekad treba "razbiti" strogom organizacijom ili formalnijim stilom u ophodenju.

 

Obaveze i zadaci lidera

 

Obaveze lidera u organizaciji su veoma kompleksne i složene. Pored obaveza koje se odnose

na same ciljeve organizacije (definisane od strane samog lidera), postoje i obaveze koje se

odnose na sljedbenike, gdje lider svojim socijalnim vještinama razvija dobre mešuljudske

odnose i potencira timski rad. Međutim, generalno gledano, lideri u organizaciji obavljaju

dvije grupe zadataka. Jednu grupu čine "makro" (strateško liderstvo), a drugu "mikro" zadaci

(operativno liderstvo).

Strateško  liderstvo ima dva ključna zadatka. Prvi se odnosi na definisanje strateške vizije,

dok se drugi odnosi na organizacioni razvoj.

 

Strateška vizija se odnosi na suštinska pitanja vezana za budućnost firme (šta se želi od

firme?; u kom pravcu treba da se razvija?). Ovo je samo jedna strana problema, dok drugu

stranu čini sposobnost lidera da motiviše ljude da takvu viziju u praksi prihvate i realizuju. On

treba da stvori i prezentuje viziju koja će biti realna i prihvatljiva, tj da u toj viziji artikuliše

svoj pogled na budućnost , motivišući svoje sljedbenike da ga ostvare zajedno sa njim.

 

Druga ključna dimenzija strateškog liderstva se odnosi na organizacioni razvoj. Zadatak

strateškog lidera, u tom kontekstu, je da odredenim organizacionim rješenjima, podstakne i

omogući skladan razvoj firme. Prema tome, pošto je jednom definisao strateške vizije,

sljedeći korak lidera je da te vizije "translira" u odgovarajući model organzacije.

 

Operativno liderstvo je višedimenzionalan proces koji se odnosi na: usmjeravanje,

postupnost, kreativnost, promjene, kontrolu, postavljanje novih pravila i planiranje. U

sljedećim pasusima su predstavljeni osnovni činioci cjelokupnog procesa.

 

1) Usmeravanje:

-         svog odjeljenja ili tima u željenom pravcu,

-         ideja u internom toku preduzeća,

-         pojedinaca radi obavljanja posla i napredovanja,

-         toka informacija u eksternom prostoru - obaveštavanje i kontrolisanje javnog mnjenja.

 

2) Postupnost:

-         u informisanju tima,

-         u sprovođenju odluka i zahteva,

-         u informisanju nadređenih, ukoliko ih ima,

-         u informisanju javnosti.

 

3) Kreativnost u:

-         formiranju programa,

-         sprovođenju novih programa i ideja,

-         osmišljavanju inovacija

-         rukovođenju - maštovitosti i izbjegavanju rutine,

-         predviđanju budućnosti.

 

4) Promjene:

-         u programima i sprovođenju programa,

-         u postavci tima - unapređivanje i nagrađivanje najboljih saradnika,

-         unutar firme,

-         kadrovske na svim nivoima,

-         u organizovanju posla,

-         u strategijskim i operativnim planovima,

-         u saradnji sa drugim institucijama i firmama,

-         na sebi - napredovanje na svim planovima i samousavršavanje.

 

5) Kontrolisanje:

-         kompletnog procesa unutar firme ili po projektima, u zavisnosti od zaduženja,

-         saradnika i potčinjenih,

-         protoka informacija u interno - eksternom toku,

-         sopstvenih reakcija.

 

6) Postavljanje novih pravila:

-         i održavanje starih, proverenih, dobrih programa,

-         u domenu koji nije funkcionisao dobro,

-         i postupno, strpljivo sprovođenje.

 

7) Planiranje:

-         obima posla,

-         načina poslovanja,

-         komunikacije unutar tima,

-         zaduženja,

-         faza sprovođenja ideja,

-         nagrađivanja najboljih,

-         daljeg toka - perspektive firme.

 

Poželjna svojstva uspešnih lidera mogla bi se predstaviti sljedećim :

- energičnost i energija

- istrajnost u poslu

- obrazovanje

- inteligencija

- sposobnost logičkog rasuđivanja

- spoljašnji izgled

- ličnost (harizma i efektivna moć)

- samopouzdanje

- kreativnost

- objektivnost i uravnoteženost

- optimizam

- sposobnost rješavanja konflikata

- upravljanje konfliktima

 

 

Energija

 

Da bi neko bio energičan vođa, onda on mora da bude aktivan, stalno u pokretu, i da ostaje

dugo na poslu. Ako je energičan vođa, lider je istovremeno i uporan i agresivan. Sam uočava

probleme, ne čekajući da oni skrenu pažnju na sebe. Ne plaši se da druge upozna sa svojim

idejama i da se tokom čitavog procesa beskompromisno zalaže za njih.

Primer vođe sa bezgraničnom energijom je Robert O. Anderson (Robert O. Anderson),

generalni direktor naftne kompanije ARCO. Još jedan primjer se ogleda u Džeku Velču

bivšem lideru giganta GE.I Robert i Džek su bili agresivni u ostvarivanju svojih ciljeva, ali i

elastični. Robert je bio voljan da promeni strategiju ako uvidi da je krenuo pogrešnim putem.

Pre više godina, Andersonovu malu naftnu kompaniju iz Teksasa kupila je kompanija Atlantic

Refining Company iz Filadelfije. Sticajem niza nepredviđenih okolnosti, Anderson, nadmeni

bivši špekulant, postao je predsjednik. Ozbiljni, kozervativno nastrojeni direktori kompanije

Atlantic bili su užasnuti kad je on uklonio tadašnjeg predsjedavajućeg kompanije zajedno sa

više njegovih bliskih prijatelja.Oni koji su ostali  mislili su da je Anderson najgore što se

ikada dogodilo kompaniji. Uskoro su otkrili da je on bio izvanredno sposoban vođa.

 

„Može upravljati bilo čime“, izjavio je jedan od njegovih novih pristalica. „Anderson ima

fantastičan instinkt da otkrije šta treba mijenjati i da to promijeni bez oklijevanja.“

Nizom pripajanja, preuzimanja drugih firmi i istraživačkih poduhvata Anderson je najzad

stvorio gigantsku firmu Atlantic Richfield Corporation, koja je kasnije postala poznata pod

imenom ARCO. Preselio je direkciju kompanije najpre u Njujork, da bi bio blizu svetskog

finansijskog centra, a zatim u Kaliforniju, jer je shvatio da će se tu dešavati glavne stvari u

oblasti energije. Usput se stalno oslobađao direktora koji nisu imali onaj stepen odanosti poslu

koji je on zahtevao i sam posedovao. Sa druge strane Džek Velč je težio tome da bude prvi ili

drugi u nekom poslu, “spljoštio” je organizaciju po vertikali, osnivao je projektne timove,

zatvarao je neprofitna mjesta, otpuštao je neradne menadžere. Uveo je GE u globalizaciju i

napravio od njega jednu od najvećih svjetskih korporacija.

 

Stručnjaci sa strane komentarišu Andersonov stil upravljanja:

„U stanju je da promeni taktiku kad god je to potrebno, često kad je posao u punom zamahu.

Ne oklijeva da potpuno preokrene svoje odluke ako se pokaže da su bile pogrešne. I nema

sumnje da je spreman da puno uloži kako bi odgovorio svojim obavezama.“

Energija i ujbeđenje da je ono što rade ispravno su osobine koje vođe poput Andersona i

Velča izbacuju u prvi plan. Njihova unutarnja pokretačka snaga omogućuje im da prelaze

preko i oko prepreka, ljudskih i drugih, povremeno menjajući pravac, ali uvek omogućavajući

svojoj firmi da napreduje.

Dobre volje znaju i kako da održavaju svoju energiju, da je sačuvaju, na primer, za ključne

pregovore sa klijentima ili dobavljačima. Mnogi od njih su razvili sposobnost da se opuste

istog momenta kad spoljni pritisak prestane.

 

Istrajnost

 

Ova odlika je u direktnoj vezi sa energetskim kapacitetom svakog pojedinca. Veliki veslački

trener Ten Ajk(Ten Eyk) sa Pensilvanija univerziteta govorio je svojim veslačima da

pobeđuju oni članovi posade koji su u stanju da održe ritam samo za jedan zaveslaj više od

protivnika. To isto važi i za mnoge poslovne situacije koje traže upornost i istrajnost. Onaj ko

je u stanju da ponudi samo jedan ubjedljiv argument više često pobjeđuje u pregovorima ili

uspjeva u prodaji.

 

Obrazovanje

 

Čovjek koji posjeduje znanje djeluje privlačno za druge. Analize pokazuju da sve više

poslovnih vođa ima visoko stručno obrazovanje. Od osobe koja posjeduje znanje zapošljeni

saradnici očekuju uputstva i usmjeravanje u poslu. Oni stiču znanje iz svih raspoloživih

izvora. Ne propuštaju nijednu mogućnost da svoj fond informacija obogate novima koje su u

vezi sa njihovom profesijom i spremni su da to znanje koriste da bi stekli prednost u teškim

situcijama.

Formalno obrazovanje svakako doprinosi uspješnom liderstvu, ali ne predstavlja njegov

neophodan sastavni deo.

 

Inteligencija

 

Inteligencija je takođe u vezi sa verbalnim sposobnostima. Dometi u obrazovanju ponekad

predstavljaju dokaz inteligencije, ali to predstavljaju i ostvarenja u poslu. Inteligentan vođa

zapaža šta se događa oko njega i u stanju je da brzo usvaja i procesuira informacije.

Pažnju ljudi privlače oni koji su u stanju da jasno i precizno predstave neki problem ili

situaciju.

 

Logičko rasuđivanje

 

Zdrav razum ili dobro rasuđivanje predstavljaju još jedan znak inteligencije. Zapošljeni će se

pitati o svom šefu: „Da li to što on govori ima smisla? Da li je razumno? Može li se imati

poverenja u njegove odluke? Da li je češće u pravu nego što nije?“

 

Izgled  

 

Fizički izgled, atletske sposobnsoti i sportska slava nekim pojedincima daju prednost u

konkurenciji za ulogu vođe.

Kod nas, a i u svetu postoji mnogo primera gde lijepi i fizički privlačniji ljudi, pogotovo ako

su bivši sportisti, manekeni ili javne medijske lučnosti, na malo lakši način uspijevaju da

ostvare neke, vidne biznis, tj. menadžerske poslove.

 

Ličnost

 

Podrazumevaju se  one osobine koje jednu osobu čine privlačnom za druge ljude. Takve

osobe poseduju ono što psiholozi nazivaju nadmoć  ili čak gospodarenje nad drugima. Ljudi

osjećaju da ih te osobe privlače a da često nisu svjesni zbog čega. Možda zato što posjeduju

izrazitu nadmoć u sposobnosti opštenja ili su u stanju da nađu način da se dobro slažu sa puno

različitih ljudi u tećkim situacijama. Ovaj vid osobina je direktno povezan sa nastankom tzv.

referentne moći koju lider ima nad svojim sljedbenicima. Ovo, naravno nije jedini oblik moći,

ali zasigurno predstavlja jedan od najznačajnijih oblika ispoljavanja moći lidera nad njegovim

sljebenicima,. Samim tim što sljedbenci u lideru vide idola i što im se on sviđa, podsvjesno su

spremni da mu povlađuju i da ga slijede.

Lideri moraju da znaju kada i kako da ublaže napetost koju izazivaju sukobljeni pojedinci, da

pronađu zajedničku osnovu za kompromis, ne samo za sebe, već i za druge. A iznad svega,

moraju biti u stanju su da osjete i pokažu razumijevanje za ono što drugi osećaju.

 

Samopouzdanje

 

Istinsko samopouzdanje je ubjeđenje , zasnovano na znanju, gledanju u budućnost i

dokazanom uspješnom radu, da su sopstveni pogledi, ciljevi i programi oni pravci koji vode

ka rješavanju aktuelnih problema. Samopouzdanje se stiče postepeno, sve dok vođa ne izgradi

solidne temelje na kojima će realizovati neki program ili poduhvat.

Oni koji žele da postanu vođe trebalo bi da budu obazrivi i ne prihvataju za gotovo priče o

tome kao su aktuelne vođe i direktori opsjednuti strahom da će napraviti grešku, da će postati

predmet podsmjeha, da će ih zamijeniti sposobniji i stručniji ljudi koji su im sada potčinjeni.

Oni koji pronose takve priče ne shvaćaju prirodu ljudi na položaju direktora i vođe. Pre svega,

ljudi koji se plaše izbjegavaju tu vrstu odgovornosti.                  

Oni koji žele da postanu menadžeri mogu sticati samopouzdanje tako što će najprije sebi

postavljati i ostvarivati skromne kratkoročne ciljeve. Uporedo sa povećanjem broja i opsega

svojih dostignuća mogu sebi postavljati sve značajnije ciljeve.

 

Kreativnost i inicijativa

 

Najbolje ideje za poslovne i proizvodne strategije ne moraju uvijek dolaziti od rukovodioca na

vrhu. Njemu je mnogo važnije da razvija i održava stvaralački duh otvoren za nove

mogućnosti. Vođina kreativnost na najbolji način dolazi do izražaja u odabiranju najboljih

novih ideja prezentovanih od strane saradnika i u nastojanjima da se one realizuju. Pretjerana

briga za usaglašenost stavova i kontrolu, bez obzira koliko su oni značajni za sigurnost

poslovanja, ne ide najbolje uz ulogu vođe.

Liderstvo bukvalno znači „ići ispred drugih“ i zato u velikoj mjeri zavisi od inicijative vođe i

njegove sposobnosti da se oslobodi zavisnosti od grupe, i da jasno sagleda nove pravce.

 

Objektivnost i uravnoteženost

 

Vođama u poslovnim firmama pre svega je potrebno „intelektualno poštenje – iskrena

objektivnost, spremnost da se do kraja suoče sa činjenicama onda kad nisu u pravu.“

Uz takvu objektivnost potrebna  je još i emocionalna uravnoteženost. Mali će broj potčinjenih

pokazivati poštovanje prema vama kao direktoru ako se jednog trenutka smijete i veseli ste, a

sljedećeg ste ljuti ili potišteni. Da biste postali uspješan direktor morate naučiti da kontrolišete

sve emocionalne promene i od svojih potčinjenih sakrijete sva vaša razočarenja i eventualna

teška psihička stanja. Ljudi oko vas uvijek moraju da misle da ste istrajni i motivisani u

ostvarenju ciljeva koji su propisani samom vizijom budućnosti organizacije.

Zaposleni će se takmičiti da usvoje kako optimizam, tako i pesimizam svog vođe. Kad stvari

stoje loše, vođi su potrebni oduševljena podrška i pomoć potčinjenih.

 

Optimizam

 

Oduševljenje i optimizam su spoljni izrazi samopouzdanja. Oni, naravno, moraju biti

iskreni,jer ako nisu, zaposleni odmah otkrivaju lažne note i brzo gube vjeru u vještačke izlive

optimizma.  Iako direktorima nije lako da svaki dan  nađu razlog da budu veseli, to je, ipak,

jedna od onih odlika koje doprinose njihovoj efikasnosti u ulozi vođa.

Rješavanje konflikata

 

Osnovni problemi sa kojima se menadžeri srijeću, jesu: konflikti i sukobi, neostvarivanje

planiranog programa, loši međuljudski odnosi, itd. Konflikt može biti pozitivan i negativan.

Pozitivan nastaje u toku rada, odnosno sprovođenja u djelo nekog programa ili ideje. To je

stvaralački sukob mišljenja, koji može da donese poboljšanje u radu grupe. Medutim,

negativni konflikti su štetni i destruktivni. Vještina procjenjivanja i psihološka stabilnost

lideru može da omogući uočavanje nagovještaja konflikta i otvori mogućnost za sprečavanje

sukoba. Ubjeđivanjem, fleksibilnošću, dogovaranjem, postižu se kompromisna rješenja. Bitno

je da se problem ne zataškava, već otkrije i razriješi. Dobar lider/menadžer mora da nauči da

sluša! On nikada ne treba da odbije nečiju molbu, zahtev, primjedbu, već da o tome razmisli i

donese objektivan sud.

 

Upravljanje konfliktima

 

Kadaje reč o upravljanju konfliktima, tada je kompletan proces u rukama lidera/menadžera.

On preduzima korake koji su najčešće usmjereni sam na jednu stranu u konfliktu, kako bi

konflikt držao pod kontrolom, vodeći računa o eliminisanju stanja frustracije i stresa.

               

Postoji više metoda u praksi pomoću kojih lideri kontrolišu i rješavaju nastale konflikte

u organizaciji. To su sljedeće metode:

 

Konfrontacija: ova metoda se koristi u situacijama kada je konflikt suviše niskog

intenziteta, u fazi ''apatije''. Lider/menadžer privodi konflikt u fazu višeg intenziteta,

na taj način što konfrontira strane koje su delovale uspavano. Ovim se postiže

pozitivan efekat jer se organizacija iz stanja učmalosti postepeno prevodi u stanje

promjena nabolje.

Povlačenje: kada je konflikt postao suviše intenzivan ili destruktivan, lider/menadžer

može da zahteva od nekih učesnika da se povuku. Aktivnim učestvovanjem lidera

konflikt se prevazilazi. Ovo je primjer destruktivnog dejstva konflikta po organizaciju.

Prisiljavanje: na sličan način, on može da prisili neke učesnike u konfliktu da

odustanu od određenih akcija ili stavova, sagledavajući moguće povoljne i nepovoljne

posljedice tog postupka.

Ublažavanje: lider/menadžer nastoji da nađe zajedničke interese rivalskih strana i tako

smanji nivo intenziteta konflikta.

Kompromis: lider/menadžer predlaže kompromis i svodi konflikta na optimalnu meru.

 

Rezime:

 

Prva ličnost u preduzeću mora da bude poznata svima, ne samo određenom krugu

rukovodioca različitih odeljenja. Lider treba da pronađe vrijeme da upozna svakog radnika u

firmi tokom određenog vremena, da bi mogao da pozdravi i odpozdravi svakome. On treba i

da obilazi zaposlene na radnim mjestima i da im daje primjer svojim ponašanjem tj da ih

konstantno motiviše ka ostvarenju sopstvene vizije organizacije u budućnosti.

 

Postoji široko rasprostranjeno uvjerenje da je stvarno dobar lider u stanju da vodi bilo kakvu

grupu i da upravlja bilo kojom vrstom posla. Džon P. Koter (John P.Kotter), profesor

ponašanja organizacija u Poslovnoj školi Harvarda, preduzeo je naučno istraživanje da bi to

dokazao. Na svoje iznenađenje, došao je do sasvim suprotnog zaključka. Otkrio je da su

najbolje vođe specijalisti.

 

Njihovo iskustvo ima specifičan, a ne opšti karakter. Ono se stiče u jednoj vrsti posla, u jednoj

poslovnoj oblasti, često u jednoj konkretnoj kompaniji, na jednoj vrsti funkcije (marketing,

proizvodnja ili računovodstvo, na primer) i na jednom nivou upravljanja.

 

Ova specijalizacija je odlika menadžera kako na najvišem, tako i na najnižem nivou, otkrio je

Koter. Menadžeri višeg nivoa, supermenadžeri, su oni koji imaju veoma jaku potrebu za

ostvarivanjem ciljeva.

Pored toga, njima je važan status i vole da imaju formalnu moć da naređuju drugima u

organizaciji. Ovi supermenadžeri imaju i druge odlike koje doprinose njihovom uspehu kao

vođama:

uvek su optimistički raspoloženi i u stanju su da sagledaju izlaz iz problematične

situacije onda kada ga drugi ne vide.

imaju dobre odnose sa drugim ljudima,

raspolažu zavidnom inteligencijom,

ne ustežu se da u odlučivanju slede intuiciju,

imaju sposobnost da uspostavljaju odnos saradnje sa ljudima unutar i van organizacije.

stvaraju čitavu mrežu saveznika, uključujući svoje šefove i kolege, ali i čistače,

radnike na isporuci, vozače kamiona itd.

 

U dobrim su odnosima sa ljudima na svim nivoima, kako u kompanijama za pružanje usluga,

tako i u kompanijama za prodaju roba. Supervođe takođe ostvaruju saradničke veze sa

ljudima na savetodavnim položajima, kao što su sindikalni funkcioneri, funkcioneri vladine

agencije za kontrolu i konkurenti.

Dok su i liderstvo i menadžerstvo procesi koji se dešavaju unutar organizacije, osnovna

razlika između njih ogleda se u samoj aktivnosti.

Pojam liderstva često se pogrešno poistovjećuje i sa pojmom moći. Tačno je da moć itekako

ima veze sa liderstvom, ali postoje osobe koje nemaju formalnu moć a ipak ih možemo

definisati kao lidere. Dakle, liderstvo je širi pojam od moći.

Shodno tome, da bi jasno povukli crtu izmedju liderstva i menadžmenta, neophodno je

odgovoriti i na pitanje: šta podrazumijeva liderska aktivnost u savremenoj organizaciji?

Najprije, ono to uočavamo jeste činjenica da je menadžment posao, dok je liderstvo osobina.

Dakle, neko radi kao menadžer i zato je menadžment vezan za formalnu poziciju u

organizaciji. Nausprot tome, liderstvo nije vezano za formalni autoritet i neko može biti lider

a da nije menadžer.

Dok lideri svoju moć crpe iz ličnih osobina dotle menadžeri svoju moć crpe iz formalnog

položaja koji imaju u organizaciji. 

 

 

 

Slika lidera u javnosti treba da prikaže pouzdanu, sigurnu, kompletnu osobu. Međutim, lider

treba i mora da se menja, naravno u pozitivnom smislu.

Stalno bi trebalo poboljšavati lične odnose sa kolegama i potčinjenima, dobavljačima i

klijentima, ljudima iz vaše oblasti poslovanja i sredine u kojoj živite.

Na pravilan način moralisati radnike da ulože više radne energije, što doprinosi većoj

proizvodnji i boljem poslovanju.

Truditi se da što bolje se usklade propisi i ciljevi firme i želje pojedinih radnika, povećavati

produktivnost i poboljšavati radni elan radnika.

Ostvarivati sopstveni uravnoteženi stil upravljanja kojim se izbegavaju zamke suviše blagog

ili suviše zapovedničkog ponašanja. Konačno u tabeli što slijedi date su suštinske razlike

izmežu lidera i menadžera.

 

Lider Menadžer

 

Radi prave stvari Radi stvari na pravi način

 

Zna zašto i zašto ne ( efektivnost) Zna kako ( efikasnost )

 

Identifikuje problem Rešava problem

 

Dugoročno orijentisan Kratkoročno orijentisan

 

Zagledan u horizont Striktan pogled

 

Inovira Administrira

 

Razvija Održava

 

Stvara Imitira

 

Pita zašto ne Pita zašto i kako

 

Izaziva Prihvata

 

Sopstvena ličnost Dobar "vojnik"