| 1 www.leo.rs

2 |

OUTLETknjižara

www.leo.rs

Outlet knjižara Riznica knjiga je prva knjižara u zemlji sa najpovoljnijim cenama i sa najvećim izborom knjiga. Očekuju Vas popusti od 20 do 70%.

Poručujte željene knjige putem sajta www.leo.rs ili nas posećujte direktno u ulici Mihajla Bandura 36 u Zemunu u naselju Plavi horizonti.

U prijatno klimatizovanom ambijentu, uslugom ljubaznih knjižara i velikim izborom knjiga biće udovoljeni najprefinjeniji čitalački ukusi.

Na više od 200 kvm očekuje Vas preko 20.000 naslova izdavača iz zemlje i regiona.

Za više informacija pišite nam na info@leo.rs ili pozovite: 011/3752-625011/3752-626011/3752-627063/507-334

| 3 www.leo.rs

Leo commerce na:

Prijavite se za

na: www.leo.rs

Leo Newsletter

Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić

Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić

Priprema i dizjan: Ljiljana Pekeč

Saradnici: Milica SimićJasmina MitrinovićIrina VujičićAna BešlićDarko PopovićNela PešićNevena IličkovićVanja Gavrovski

Redakcija i dopisnički servis:Zemun, Mihajla Bandura 36+381 11 3752-627+381 11 3752-626info@leo.rs

Marketing:+381 11 3752-625nesaperisic@gmail.comwww.leo.rs

4

15

28

42

48

59

65

71

16

34

47

54

60

66

72

76

Andreas Pitler Inspektor Bronštajn i slučaj ubijenog naciste

Linda ČapmanJače od magije

Sara Čejna RedklifPodižite svoju decu bez podizanja glasa

Kasandra IsonČuda

Sara ŠeridanStihovi u pesku

Zorana SchultzStani, srce

Robert Ladlam Bornov dvoboj

Džejms PetersonMeri, Meri

Helen FildingLuda za njim

Nikolas SparksSrećnik

Lorna BirnStepenice ka nebu

Čarls DikensVelika očekivanja

Asli E. PerkerSlatka uteha

OSHO Sudbina, sloboda i duša

Blejk KraučPajns

Dr Valerij SinjeljnjikovZavoli bolest svoju

Ekskluzivni intervjuAjrin Torn

Odavno smo saznali da ujutro ukućane pozdraviš sa „Good morning“, nakon toga, koji ti je omiljeni na-čin da započneš dan?

(Smeh) Jeste, bez tog „Good morning“ ne mogu da zamislim dan, a što je najsmešnije, svi ukućani sada ko-riste isti pozdrav, automatski. Ja sam baš i „morning per-son“ tako da mi prijaju jutarnji rituali i imam energije kad se probudim. Volim da popijem kafu dok ćaskam s najboljom drugaricom bilo onlajn bilo preko telefona, pretresemo sve novosti i tračeve, kako mi kažemo – od stvaranja sveta do Madone (i dalje). Potom obiđem svo-ju bašticu na terasi i bacim pogled na komšiničinu. Ona mi je velika konkurencija ali ove godine sam je, najzad,

prevazišla i cveće mi nikad nije bilo bujnije. Pu, pu, da ga ne ureknem. Posle toga, dan može da počne.

Kada si prepoznala pisca u sebi i kako si donela odluku da napišeš prvu knjigu?

Pisanje, čitanje i knjige interesuju me još od detinjstva. Mama mi je bibliotekarka u penziji i kao klinka ponekad sam mogla da provodim i duže vreme kod nje u biblioteci. Tada me je opčinio miris starih knjiga i čitavo blago koje se u njima krije i interesovanje se brzo razvilo u strast. U osnovnoj školi pisala sam odlične sastave i bila sam to-liko poznata po tome da sam u četvrtom razredu pisala pismeni sastav za sestru od ujaka koja je tada bila osmi. Nije da se hvalim, ali dobila je peticu. Osim pesama, koje

EKSKLUZIVNI INTERVJU

SA LAVOVSKIM PISCEM

AJRIN TORN

Njena harizma, originalnost i vedar duh opčinili su naš lavovski njuh. Ljubav prema knjizi, ljudima i prirodi

oslobodila je potencijal koji se retko sreće, osvežava i sve oko sebe inspiriše. Sa velikim zadovoljstvom

vam predstavljamo jedinstvenu i autentičnu autorku serijala Sajmon svetski putnik i Njuškala, mladu i

talentovanu, lavovsku spisateljicu Irinu Vujičić, proslavljenu pod psedunonimom Ajrin Torn.

4 |

| 5 www.leo.rs

su samo za ličnu upotrebu, nisam zbilja pisala ništa kon-kretnije iako je taj, nazvaću ga „osećaj“ za pisanje uvek bio tu negde, nekad bliže površini, nekad gurnut malo dublje. Ventil sam pronašla u prevođenju, kojim se bavim već je-danaest godina. Obožavam taj posao jer imam priliku da prva pročitam novu, neobjavljenu knjigu koju je neko na-pisao na engleskom i pretočim je na srpski, priliku da uo-bličim ono što je neki pisac rekao i postanem važna karika u stvaranju jedne knjige. Onda su me, jednog dana, Slađa i Neša Perišić pitali šta mislim o ideji da napišem serijal za decu koji bi objavila njihova izdavačka kuća Leo commer-ce. Šta mislim?! Naravno da je to bila sjajna ideja! Bio je to novi izazov za mene, korak dalje u mom radu i prva prava prilika da stvorim nešto više od dobrog prevoda. Tada se rodila Ajrin Torn, a ostalo je istorija.

Da li imaš uzor koji si sledila?Imam neke pisce, teme i žanrove, koje volim. Na pri-

mer, dopada mi se Markesov magični realizam, kombi-nacija magije i običnih situacija. Možda omiljene knjige ikada su mi „Kroz pustinju i prašumu“ Henrika Sjenkjevi-ča, i „Beskrajna priča“ Mihaela Endea, i obe sam pročitala više puta. Verovatno je neka mešavina njih dve bila seme iz kojeg je nikao Sajmon svetski putnik.

Šta te inspiriše i kako pronalaziš teme?Tema imam i previše. Veći je problem odlučiti se za

jednu, odabrati pravu i držati se nje. Inspirišu me osobe koje su mi bliske. Ideja za Sajmona zapravo je potekla od mog brata, kojem je geografija velika ljubav i koji je i sâm obišao pola sveta. Čitav frižider izlepljen nam je ma-gnetima koje je on doneo – iz Njujorka, Majamija, Ban-gkoka, Rima, Kaira, Jerusalima... Od njegovog predloga zamisao se dalje rasplamsala u čitav serijal. Međutim, šta god da mi padne na pamet, to uvek najpre testiram na svom zamorčetu – sada skoro devetogodišnjem dečaku Vuku, sinu moje najbolje drugarice. Pošto pišem knjige za dečake, on mi je idealni uzorak i do sada me njegovi saveti nisu izneverili.

Kojim idejama se rukovodiš dok pišeš?Bitno mi je da moje knjige imaju poruku i da deca

mogu kroz njih na zabavan način nešto i da nauče. Nije poenta samo ih zabaviti, za to ima i previše sadržaja u današnje vreme, poenta je da im se probudi mašta, da se nasmeju, oduševe, rastuže, ohrabre, snužde, pokrenu na razmišljanje. Uvek pokušavam da stvorim zanimljiv svet i u njemu likove s kojima će čitaoci moći da se poistovete i da na taj način uđu u avanturu u koju ih knjiga poziva.

Kojem čitalačkom uzrastu su namenjeni tvoji ro-mani?

Prvi serijal o Sajmonu bio je namenjen deci od sedam i više godina, dok su Njuškala za još malo stariju decu. Međutim, nije to baš toliko strogo određeno i onaj ko voli da čita može uživati i u jednom i u drugom serijalu ako je i malo mlađi ili stariji od postavljene granice.

Kakve poruke im prenosiš?Bitno mi je prijateljstvo, volim da dočaram početak

prijateljstva, kako se stvara ta posebna veza, kako nasta-je i potom se produbljuje. Treba negovati prijateljstvo, dati šansu i onima koji na prvi pogled deluju drugačije. I nikada ne znate ko vas sve može prijatno iznenaditi. Mislim da se hrabrost i upornost uvek isplate i da treba podsticati sebe, pokušati čak i kad nisi sto posto siguran da umeš, možeš, znaš...

Kakvi su komentari čitalaca na serijal knjiga Saj-mon svetski putnik i ko su tvoji najvažniji kritičari?

Komentari su toliko pozitivni da sam se iznenadila. Svima se dopada i sama ideja sa magičnim kompasom i putovanjima na četiri strane sveta kao i kako je čitava knjiga ispala, kako izgleda. Pored toga, ljudima se sviđa i što je knjiga poučna i što je duhovita, kao i uzbudljiva... Volim od svojih bližnjih da čujem komentar, posebno od najbolje drugarice i njenog sina, ali ionako uvek mislim da preteruju jer su pristrasni. Sajmon je moj prvenac i veoma mi je drago što je tako dobro primljen jer mi je to bio dodatni podstrek za dalje pisanje.

Tvoj najnoviji serijal Njuškala je počeo da izaziva puno interesovanja još od prve objavljene knjige. Da li te to raduje i inspiriše da Maksu, Robinu i Njušku omogućiš nove avanture?

Jako me raduje! Oduševljena sam. „Njuškala“ su malo ozbiljniji serijal, za nešto stariju decu. U pitanju je detek-tivska priča u dva slučaja. Prva je trilogija „Slučaj nestalih kostiju“, i ona je objavljena u celosti, a onda sledi trilo-gija „Slučaj džepnog časovnika“. Ta dva slučaja sasvim su različita, prvi je više fantastičan, a drugi je više kao klasična krimi-priča. Svaka knjiga prekida se u najneizve-snijem momentu i čitalac može da otkrije nastavak priče u narednom delu. Kako stiču više iskustva, detektivski trio Maks, Robin i Njuško biće na sve većim iskušenjima, biće i pravih životnih opasnosti, otmica, zlikovaca i veli-kih iznenađenja. Sva trojica moraće da daju sve od sebe i dosta da rizikuju da bi rešili slučajeve. Sa Njuškalima sam se malo više odvažila nego sa Sajmonom posebno što je ciljana čitalačka publika ovog puta starija i nadam se da će deci slučajevi i avanture biti zanimljivi. Veliki sam ljubitelj Šerloka Holmsa i Poaroa i detektivskih serija kao što su „Dosije Iks“ i „Odeljenje za ubistva“ i mnoge druge tako da je inspiracije bilo na pretek i sigurna sam da će ove misterije mnogima biti neodoljivo štivo.

Šta se promenilo u tvom životu od kada si počela da pišeš knjige?

Najvažnije je što sam videla da mogu. Ko zna šta me sledeće čeka. I jedva čekam da otkrijem.

Šta ti u životu donosi najviše radosti i nadahnuća?Moja porodica i moj mali i odabrani krug definitivno

mi donose najviše radosti, iako umeju i baš dobro da me iznerviraju ponekad. Sve je to deo lepote života, jin i jang, svetlost i tama, provalija i zvezde, što bi rekao Oskar Vajld... Inspirišu me i zanimljivosti i anegdote koje čujem u prolazu i beležim u svoju mentalnu arhivu. Ponekad mi je nadahnuće insekt šarenih krila koji pije nektar sa cveta koji sam posadila...

Koji je tvoj omiljeni književni žanr i koju knjigu trenutno čitaš?

Obožavam skoro svakakve romane, oni me potpuno prebace u drugi svet i volim kada je doživljaj toliko jak da mi treba vremena da se trgnem i vratim u realnost. Ta moć knjige je neverovatna. Inače, trenutno čitam Cice-ronova pisma; njegovo stvaralaštvo naročito je značajno što odražava kritičan period rimske istorije kao i zbog toga što je on po starogrčkom uzoru skovao mnoge reči, naročito one koje opisuju apstraktne i filozofske pojmo-ve, koje koriste današnji svetski jezici.

Koje su to sitnice koje ti ulepšavaju život i kako najradije provodiš slobodno vreme?

Čitam i stalno sam u kontaktu s knjigama tako da ponekad ne znam gde je linija između posla i zado-voljstva. Inače, posvećeni sam baštovan i tokom se-

zone stalno čupkam i sadim nešto na terasi. Volim da vozim bicikl dugim, vijugavim stazama sa drugaricom i njenim sinom, kao i da šetam kejom. U proleće sva-ke godine idem da berem trešnje, i majstor sam za pentranje po drveću. Na vrhu trešnje, dok pirka vetar, žabe krekeću u obližnjoj žabokrečini, i dok raznobojne ptice lete iznad mene, osećam se potpuno slobodno i srećno.

Šta je, po tvom mišljenju, najdragocenije imati u životu?

Porodicu, na prvom mestu. A poseban je bonus imati i takve prijatelje i drage osobe koje smatraš porodicom.

Šta te uvek obraduje?Raduje me kada pogodim pravi poklon, kada pobedi

fudbalski klub Liverpul, kada nađem neku mnogo dobru seriju, kada me lektor pohvali, kada putujem u inostran-stvo, kada je sezona trešanja, kada dobijem priliku da se oprobam u nečem novom, kada hranimo labudove hlep-čićima, kada ležimo na doku na Adi, kada gledam nebo sa njegove terase, kada pravim banana split za ukućane, kada procveta dunja, kada se ljuljamo na brodiću...

Koje osobine kod ljudi najviše ceniš?Iskrenost, ma kakva da je istina, i istrajnost.

Koji je tvoj omiljeni način opuštanja?Volim da se „raspadam“. (smeh) To je prava veština,

verujte mi, i ne ume to svako. Ili kod kuće ili u nekom prijatnom okruženju, najčešće u prirodi, ili sama ili u odabranom društvu, neko vreme jednostavno ne radim ništa, lenjo sanjarim ili ćaskam sa prisutnom osobom, opušteno i bezbrižno. To je moj čin ugađanja samoj sebi i ne libim se da ga iskoristim.

Da li imaš dobar moto koji te uvek nadahnjuje?Skoro pola „Gorskog vijenca“ kao i stari favorit: „Svi

smo mi u provaliji, ali neki od nas gledaju u zvezde“ Oskara Vajlda.

Možeš li nam otkriti nešto više o sledećem serijalu koji pišeš?

Posle šest delova „Njuškala“, mislim da ću se okušati u epskoj fantastici, ili nekoj varijanti epske fantastike. Još uvek smišljam, ali ideja je počela da se kristališe. U pita-nju će biti izmišljeno kraljevstvo iz prošlosti, ali za dalje informacije ipak ćete morati da sačekate još neko vreme.

Koji je tvoj recept za život ispunjen ljubavlju?Čovek uvek treba da radi ono što voli. To je veliki dar.

Bez izgovora, bez okolišanja. U suprotnom, život se svodi samo na opstanak.

Koja je tvoja lavovska poruka za naše čitaoce? Rawwwrrr, to je na lavovskom: „Čitajte!“ Ne uskraćujte

sebi mogućnost da odete dalje nego što ste ikada išli, mogućnost da proširite svoj um i znanja. I uvek negujte svoj osećaj čuđenja i divljenja jer je onda svet pun izne-nađenja.

6 |

| 7 www.leo.rs

POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT

www.lavovskicasopis.rs

8 |

Šta je bolest? Odakle ona dolazi? Zbog čega je naš podsvesni um stvara? Koji su glavni zakoni samoisceljenja?

Ovo su neka od najvažnijh pitanja na koja u svojoj knjizi Zavoli bolest svoju odgovara dr Valerij Sinjeljnjikov, lekar, psihoterapeut i homeopata sa Krima. Svojim knjigama koje su prodate u više od 8.000.000 primeraka, dr Sinjeljnjikov je stekao ogromnu popularnost u Rusiji zahvaljujući tome što je uspeo da svoj “novi model medicine” predstavi na lako razumljiv i pristupačan način. Uz pomoć njegovih isceliteljskih metoda, jedinstvenih po svojoj jednostavnosti i efikasnosti, na hiljade ljudi uspelo je da ozdravi i upozna radost življenja i osećaj blagostanja.

Zahvaljujući ovoj knjizi, saznaćete kako da naučite da koristite snagu svoje podsvesti da biste oprostili, oslobodili se osećaja krivice, izašli na kraj sa depresijom i tugom, rešili se ljubomore i zavisti i svih ostalih negativnih osećanja i samim tim se iscelili od mnoštva oboljenja i postali celo-vitija i srećnija osoba.

Uzroci bolesti ne nalaze se skriveni izvan čoveka, već u njemu samom. Svaki čovek sam sebi stvara bolest. Spoljašnji faktori, kao što su ishrana, infekcije i vremenske prilike, predstavljaju samo osnovu za nastanak bolesti. Postoji nešto dublje u čoveku što izaziva nastanak oboljenja.

Zavoli bolestsvoju

Dr Valerij Sinjeljnjikov

NAČINI KOMUNIKACIJE

Da bi se uspešno komuniciralo sa podsvešću, neop-hodno je utvrditi određene signale ili jezik znakova s njom. Biće bolje ako ne počnete da namećete podsvesti određeni stereotip komunikacije, već joj pružite moguć-nost da sama rešava kakav signal će izabrati za odgovor.

Sad se smestite udobno i budite spremni da posta-vite pitanje sebi, svojoj podsvesti. Pošto postavite to pi-tanje, vaš zadatak je da budete veoma pažljivi i osetljivi na one promene koje će se dešavati u vašem telu. Pratite osećaje u jednom ili drugom delu tela, misaone likove i unutrašnje zvuke ili unutrašnji glas. Ne pokušavajte da utičete na odgovor. Podsvest će samostalno izabrati na-čin za odgovor. Vi morate biti dovoljno osetljivi da biste uhvatili odgovor.

Pitanje je sledeće: „Da li je moja podsvest spremna da sada kontaktira sa mnom na svesnom nivou?“

Odgovor može biti bilo kakav – to zavisi od vaše podsvesti. Na primer, kroz neko vreme se pojavi osećaj žiganja u oblasti želuca. Još uvek ne znate šta znači ovaj odgovor, „da“ ili „ne“. Zbog toga zahvalite podsvesti na odgovoru i recite: „Podsvesti, želeo bih da shvatim tvoj odgovor. Ako osećaj žiganja u oblasti želuca znači ’Da, ja bih htela da kontaktiram’, neka se ovaj osećaj ponovi ili postane jači i jasniji. Ako ovo saopštenje znači: ’Ne, ni-sam spremna da kontaktiram’, onda, naprotiv, učini ovaj osećaj jako slabim, dok potpuno ne nestane.“

Ako se signal ponovi i postane jači, onda to znači da je odgovor „da“, prema tome, podsvest izražava spre-mnost da kontaktira sa vama na svesnom nivou. Ponovo joj zahvalite (uzgred, ne zaboravite da to činite posle sva-kog odgovora). Sad ste uspostavili kanal veze sa svojom podsvešću i možete da joj postavite pitanja, na koja će ona da odgovara sa „da“ ili „ne“.

Nastavak

| 9 www.leo.rs

Ukoliko odjednom na pitanje dobijete odgovor „ne“, ne ljutite se. Odgovor ste svejedno dobili. To se dešava u slučaju da podsvest nije spremna da kontaktira iz ovih ili onih razloga (umor, loše raspoloženje, nepovoljne spoljašnje okolnosti, buka) ili može da znači da treba da promenite odnos prema svojoj podsvesti i da se prema njoj (to jest, prema sebi) odnosite sa više poštovanja. U takvom slučaju joj se izvinite, zamolite od nje oproštaj zbog nepoverenja prema sebi, zbog borbe protiv bolesti. Obratite joj se s poštovanjem, nežno. Možda je podsvest jednostavno uplašena i treba je umiriti. Ili vi naprosto ne verujete u mogućnost takvog kontakta. Sačekajte neko vreme, eliminišete moguće prepreke i probajte ponovo.

Umesto osećaja, podsvesni um može da dâ odgovor u obliku vizuelnog lika ili neke misaone predstave, pri čemu odgovor „da“ predstavlja jedan lik, a odgovor „ne“ – drugi. Isto tako, možete da učinite predstavu svetlijom za odgovor „da“ i tamnijom za odgovor „ne“. Ukoliko od-govor bude misaoni zvuk, onda on može da bude gla-sniji u slučaju „da“ i tiši u slučaju „ne“.

Ponekad sa podsvešću može da se komunicira po-moću „unutrašnjeg glasa“, to jest da se misaono dobiju konkretni odgovori.

Evo još nekoliko primera. Jedna žena je za odgovor „da“ koristila ubrzanje srčanih kontrakcija, a za odgovor „ne“ – usporavanje. Drugoj mojoj pacijentkinji se dopa-dalo kad su joj se za odgovore podizale ruke. Jednom muškarcu se za odgovor „da“ pojavljivalo krčanje u sto-maku. Kod drugog – odgovori su se vizualizovali u obliku neonskih natpisa, tako da je mogao da ih čita.

U principu, koliko ljudi – toliko i načina kontaktiranja. Svako sebi bira onaj koji mu više odgovara. Lično mi se dopadaju signali prstima, misaona i vizuelna komunika-cija. To mi omogućava da komuniciram sa podsvešću čak i dok putujem – niko ništa ne primećuje.

I ne plašite se da ćete poludeti. Mi smo svi već odavno ludi. Zar je normalno kad ljudi sebi stvaraju bolesti, nanose sebi i drugima bol i patnju i žive sa svim tim samo zato što ne žele da preuzmu odgovornost za svoj sopstveni život?

Želeo bih da shvatite da nema loše ili dobre podsvesti. Ona je uvek sprem na da kontaktira s vama, ako to iskreno želite. Podsvesni um se uvek brine o vama, ali to radi na svoj način – oslanjajući se na iskustvo celokupne vaše lične istorije, to jest onako kako ste ga sami obučili. Zbog toga imajte poverenja u svoj unutrašnji um, i on će sve urediti na najbolji mogući način.

Podsvest funkcioniše kod svih na isti način, nezavisno od obrazovanja i intelektualnog nivoa, bio to naučnik ili ložač. Čak bih rekao da je poslednjem ovo daleko lakše da čini pošto izuzetno visoko obrazovanje često dopri-nosi rastu osećaja sopstvene važnosti, koji smeta čoveku da primeti jednostavne i začuđujuće stvari.

Još jednom ću napomenuti da je čovek celovita lič-nost. Obraćajući se svojoj podsvesti, vi naprosto težite

da odgonetnete nedokučivu tajnu, kakvu upravo i pred-stavlja čovek!

SIGNALI PRSTIMA

Prethodni načini su zasnovani na tome da predla-žete svojoj podsvesti da izabere način komunikacije. Ali ponekad je jednostavnije predložiti podsvesti jezik znakova: bilo to pokretanje prstiju ili klatna.

Najjednostavniji jezik znakova će biti podizanje ovog ili onog prsta: na primer, podizanje kažiprsta na desnoj ruci za odgovor „da“ (ako ste dešnjak) i podizanje kaži-prsta na levoj ruci za odgovor „ne“. Kao što vidite, takva podela je čisto uslovna i možete sami da utvrdite jezik znakova. Kretanja prstiju moraju da budu nesvesna, au-tomatska. Ne pokušavajte svesno da pokrećete prste. Jednostavno ne ometajte svoju podsvest, imajte u pot-punosti poverenja u nju. Potrebno je postavljati jasna i jednoznačna pitanja – podsvest sve shvata bukvalno. Želim odmah da vas upozorim – nema ljudi koji ne mogu da kontaktiraju sa podsvešću i nema loših podsvesti. Ako vam nije uspeo jedan način, probajte drugi. Savetujem vam da probate sve načine. Možda će vam se neki dopa-sti više. Rezultata će biti sigurno ukoliko imate nameru da dobijete odgovor duboko iz svog uma.

A sad dajte da probamo. Sedite u meku, udobnu fo-telju ili lezite na krevet. Neka vam ruke slobodno leže i ništa ih ne ometa. Odmah se dogovorite sa podsvešću koji signal će odgovarati ovom ili onom odgovoru ili joj predložite da ona sama izabere. Sad se misaono ili naglas obratite sebi i postavite sledeće pitanje: „Da li je moja podsvest spremna da kontaktira sa mnom? Ukoliko je odgovor ’da’ – podigni kažiprst na desnoj ruci nesvesnim pokretima; ako ’ne’ – na levoj ruci.“ Ne pokušavajte da pogodite odgovor – naprosto ga strpljivo čekajte. Kroz nekoliko sekundi na određenom mestu ćete osetiti lak svrab, probadanje ili obamrlost. To znači da su mišići primili podsvesni signal, napregli se i samo što nisu po-čeli da podižu prst. Još sekunda i krajičak prsta polako, blago podrhtavajući, kreće se nagore. Prst može da za-vrši sa svojim kretanjem, podigavši se prilično visoko, a može samo da se lako odvoji od površine. Čim ste dobili odgovor i postali ga svesni, zahvalite svojoj podsvesti i spustite prst.

Ako dobijete odgovor „ne“, onda to znači samo to da postoje neke prepreke za kontakt, koje sam već pomi-njao: loše se osećate, loše ste raspoloženi, postoje neke nepovoljne spoljašnje okolnosti, strah od kontakta, ne-poverenje prema samom sebi. Otklonite eventualne pre-preke i probajte ponovo.

METODA KLATNA

Za savladavanje ove metode biće vam potrebna mala svetlucava kugla, obešena na končiću dužine 20 cm. Umesto kuglice može da se koristi burma ili zavrtanj.

10 |

Sad stavite lakat na sto i pritisnite kraj konca izme-đu palca i kažiprsta. Kuglica će pri tom početi slobodno da se njiše. Zanjišite je napred-nazad, nalevo-nadesno, u smeru kazaljke na satu i suprotno. To je potrebno da bi podsvesni um odredio koji mišići učestvuju u ovim kretanjima. Posle toga zaustavite kuglicu i obratite se podsvesnom umu: „Podsvesni ume, izaberi jedno kreta-nje klatna od četiri moguća, koje ćeš posle koristiti za odgovor ’da’, i pokaži mi taj pokret.“ Čekajte odgovor i ne spuštajte pogled sa klatna. Trudite se da kao „hipno-tišete“ kuglicu.

Već kroz nekoliko sekundi klatno se pokreće. Ponekad je potrebno više vremena da bi se zaljuljalo. Amplituda pokreta može da bude različita. Po pravilu, ona je dovolj-no velika da bi odgovor bio razumljiv.

Pošto ste dobili odgovor, zaustavite klatno, zahvalite podsvesti i zamolite je da izabere drugi pokret od preo-stala tri za odgovor „ne“.

Ovo je stara, proverena metoda, kojoj se uvek prida-vala izvesna doza misticizma. Izgled „živog“ klatna, koje razumno reaguje na pitanja, naprosto očarava. Međutim, u ovom nema ničeg natprirodnog. Jednostavno, pod-svest je sposobna da samostalno donosi odluke, da misli i kontroliše određene grupe mišića. Važno je samo imati poverenja u svoj podsvesni um.

Kako postavljati pitanja

To kako je pitanje postavljeno, veoma je važno za proces komunikacije. Da biste u tome postigli savršen-stvo, biće vam potrebna određena znanja i iskustvo. Moji primeri iz prakse i vaši lični pokušaji pomoći će vam da ih steknete.

Pošto podsvest sve shvata bukvalno, onda pitanja moraju da budu jasna, jednostavna i nedvosmislena. Izgovarajte upravo ono što zaista želite da kažete. U po-četku preporučujem da zapisujete pitanja i odgovore na listiću papira.

Ako dobijete neki neobičan odgovor, onda to može da znači da ste postavili neadekvatno pitanje. Pokušajte drugačije da formulišete pitanje.

Podsvest uvek daje poštene odgovore (naravno, uko-liko niste okoreli lažljivac).

Ono na šta stvarno želim da vas upozorim jesu po-kušaji da zavirite u budućnost. To je oblast prema kojoj se treba odnositi veoma oprezno. To je ono što mi sami sebi stvaramo. O tome će biti govora u sledećim mojim knjigama.

Da li je komunikacija sa podsvešću opasna? Ne! Ne samo da nije opasna već je i poželjna. To treba učiti još od malih nogu. Danas, u savremenim uslovima, na ljud-sku svest se okomi tako veliko mnoštvo informacija da je sve vrlo teško shvatiti. Hteli mi to ili ne, to svejedno utiče na našu svest i podsvest, programirani smo od samog rođenja. Možemo da koristimo tu bujicu informacija na

pozitivan način samo u slučaju da sami sebe shvatimo, da preuzmemo na sebe odgovornost za svoj život.

POGLAVLJE II: KAKO LJUDI SEBI STVARAJU BOLESTI

ŠTA JE BOLEST?Osnovni zakon života je održavanje dinamične rav-

noteže ili homeostaza. Svaki živi organizam u skladu sa unutrašnjim zakonom života teži homeostazi. Ovaj za-kon važi od prvih dana života svakog živog bića. Ova ravnoteža životnih procesa mora da se ostvaruje stalno i pod bilo kojim uslovima.

Na živ organizam spolja deluje Realnost, život i on odgovara na ovaj uticaj (ovo, zapravo, i razlikuje žive od mrtvih). Zdrav organizam je organizam u kom postoji harmonija ili dinamična ravnoteža.

Naravno, nije tako jednostavno održavati harmoniju u savremenim uslovima života. Ali ako se ona i naruši, može ponovo da se uspostavi, tim pre što sam organi-zam stalno teži tome.

Bolest je signal narušavanja ravnoteže. Nervni završeci nas obaveštavaju o tome da na određenom mestu našeg or-ganizma nešto nije u redu. Bol je samo zdrava nervna reakci-ja, koja želi da nam kaže: „Ej, dragi, postoji nešto na šta moraš da obratiš pažnju.“ I ako čovek ne obrati neophodnu pažnju ili guši bol raznim tabletama, onda će ljudska podsvest učiniti bol još jačim. Na taj način, zapravo, pomoću signala kao što je bol, podsvest ispoljava svoju brigu o nama i ima određeni pozitivni cilj – da nam kaže da nešto nije u redu. Zbog toga se prema svojoj bolesti odnosite sa poštovanjem.

Uopšte, pre nego što pristupite isceljivanju, prome-nite svoj odnos prema bolesti. Ni u kom slučaju se ne odnosite prema bolesti kao prema nečemu lošem, čak ni ako je ta bolest smrtna. Ne zaboravljajte da je tu bolest stvorio vaš podsvesni um, koji se uvek i svugde brine o vama. Znači da je za to bilo veoma ozbiljnih razloga. Ne žurite da prekorevate svoj organizam i svoju bolest. Odustanite od borbe protiv bolesti. Naprotiv, zahvalite Bogu, svom podsvesnom umu na toj bolesti. Zahvalite samoj bolesti. Čak i ako vam to zvuči čudno, učinite to.

Savremena zvanična medicina ne leči ljude upravo zbog toga što se bori protiv bolesti. To jest, ona teži da je potisne ili da otkloni posledice. A uzroci ostaju duboko u podsvesti i nastavljaju sa svojim pogubnim delovanjem.

Dobija se sledeće: podsvest stvara bolest kao signal našem svesnom umu, to jest pokušava da nam javi odre-đene informacije na svom jeziku, a mi idemo kod lekara i gušimo ovaj signal tabletama. Ispada da se borimo sami protiv sebe, pa još odabiramo jača i skuplja sredstva za ovu borbu. Apsurd?!

Zadatak lekara je da ne ometa organizam i da ne po-tiskuje njegove reakcije, već da pomaže „unutrašnjem lekaru“. Lekar koji razmišlja će aktivirati samoisceljenje. Zamislite se – samoisceljenje. Vaš organizam sam teži

| 11 www.leo.rs

ravnoteži. Potrebno je samo da mu se u tome pomogne. Zašto onda da ne preuzmete ulogu ovog pomoćnika? Svako od nas ima svog „unutrašnjeg lekara“.

U našoj kulturi je uobičajeno da se bolest vidi kao zlo, kao nešto što ne zavisi od nas, da se razlozi za njen nastanak traže negde spolja. Ovo omogućava da se zauz-me veoma komforan stav: „Ja nisam odgovoran za svoje bolesti. Neka lekari reše problem“.

Dakle, ako čovek ne želi da preuzme na sebe od-govornost za svoje bolesti, onda one postaju neizleči-ve ili jedna prelazi u drugu. I tad takav čovek počinje da krivi okolnosti, loše vreme, rođake, ljude uopšte, posao, lekare. I to umesto da se obrati upravo sebi i pomogne samome sebi.

Sad hajde da razmotrimo odnos prema bolesti i bole-sniku s tačke gledišta savremene medicine. Lekari prvo postavljaju dijagnozu, to jest daju naziv bolesti, stavlja-ju etiketu. Potom pomažu da se bolest potisne pomoću lekova. Naravno, oni olakšavaju bolest, ali uzrok pri tom ostaje neotklonjen, te bolest poprima hroničnu formu ili prelazi s jednog organa na drugi. Lekari, zapravo, daju pacijentu svojevrsne štake, što lekovi zapravo i jesu, i obučavaju ih da žive s njima. Uopšte uzev, savremena medicina je pozorište apsurda! Funkcija lekara se svodi na to da se čovek ugradi u odgovarajući šablon-dijagno-zu, a zatim da mu se daju tablete--štake, koje odgovaraju ovom šablonu.

Ali lekari ni u kom slučaju nisu za to krivi. Na medicin-skim fakultetima se, jednostavno, šest do osam godina uči određeni model ponašanja. U zvaničnoj medicini vla-da njutnovsko-kartezijanski model. Buduće lekare uče da doživljavaju bolesnika i bolest na određeni način. Savremena naučna otkrića i praksa i dokazuju da je ovaj model odavno zastareo i da je neophodno promeniti ga.

Sve u svemu, u zvaničnoj medicini je nastala veoma zanimljiva situacija. Troše se ogromna novčana sredstva za stvaranje novih preparata, novih metoda istraživanja, a bolesti ne samo da nije manje već su mnoge od njih postale hronične i pojavljuje se sve više novih. Bolest se ne leči, već potiskuje. Čak i savremeni instrumenti, koji deluju na energetske strukture čoveka, ne otklanjaju uzroke oboljenja. Oni potiskuju bolest na suptilnije nivoe podsvesti. I sve dok se naučna istraživanja i otkrića vode u okviru starog modela, situacija sa lečenjem bolesti ne samo da se neće promeniti već će se čak pogoršati.

Savremena medicina sa svojim medikametoznim hemijskim metodima lečenja sve ređe i ređe se obraća unutrašnjoj suštini čoveka. Nedostaje joj individualni pri-stup. Ovo povećava suviše uska specijalizacija, kad jedan lekar kao da odgovara za samo određeni organ ili sistem organa u organizmu. Drugi faktor je potčinjavanje medi-cine farmaceutskoj industriji, koja u trci za profitom od sledećeg uspešno reklamiranog preparata zaboravlja na čoveka. Mnogi lekari se tako zapravo pretvaraju u dilere

za prodaju preparata ove ili one firme. Pored toga, lekovi se ispituju na životinjama (i nije poznato kako će delovati na ljude) i zbog toga se toliko često pojavljuju neželjena dejstva. I poslednje, lekari alopati teže da uklope stanje bolesnika u određeni šablon koji se naziva „dijagnoza“. Stoga, nije ni čudo što je alopatska medicina u stanju krize još od vremena Hipokrata. I sve ovo dešava se samo zbog toga što je model pogleda na svet koji ona koristi zastareo.

S. N. Lazarev u jednoj od svojih knjiga ima divnu priču:

Alah je okupio ljude i počeo da ih kažnjava za kršenja zakona vaseljene. Lekar je dobio najveću kaznu. Lekar se pobunio:

– Zašto? Ja sam lekar, pomažem ljudima, oslobađam ih od patnji!

Alah je odgovorio:

– Zato što ja šaljem ljudima bolesti zbog njihovih gre-hova, da ih naučim, a ti ih ometaš da toga postanu svesni.

Ni u kojoj meri ne potcenjujem zasluge medicine i ne pozivam vas na negiranje savremenih dostignuća. Medi-cina je naučila kako da olakšava patnje i to je dobro. Ako čovek dobije infarkt miokarda ili lobanjsko--moždanu traumu, onda je neophodno da se pruži hitna pomoć, a ne da se vode razgovori o spasu duše. Ali novi prilaz bo-lesti i bolesniku pomoći će da se izbegnu slične, po život opasne bolesti i situacije. Koristeći nov model pogleda na svet, čovek može ne samo da se izleči od onih bolesti koje već ima već i da uvek bude zdrav.

To je savršeno novo stanje svesti – BITI ZDRAV.

Predlažem da se sačuvaju i iskoriste određena do-stignuća medicine i da se počne sa radom u okviru novog modela, u kom bolesnik nije pasivna strana koja očekuje pomoć od drugih, već je nosilac jedne od glavnih uloga. Pacijent u ovom modelu nema fukciju pomoćnika lekara, već ima ulogu stvaralačke ličnosti koja razmišlja. Ulogu iscelitelja! Nisu uzaludno stari narodi govorili da je lekar--filozof sličan Bogu.

Savremena medicina samo odražava nivo svesti ljudi i više od svega odgovara tom nivou. Kao što se govori: „Kakva potražnja, takva i ponuda“. Kakav model kod lju-di, takav i u medicini. Uverio sam se u praksi da mnogi pacijenti jednostavno nisu spremni da percipiraju unu-trašnje uzroke svojih bolesti. Oni žele da dobiju „čarobnu tabletu“ ili „jedinstveni instrument“, koji će izlečiti njiho-vu bolest posle jedne ili nekoliko tableta. Ljudi sami sebi stvaraju bolesti, a onda se nadaju da će neko umesto njih da rešava njihove probleme. A onda kad tablete ne deluju, oni počinju da kritikuju lekare, iako to s lekarima nema nikakve veze. Još nijedan lekar nije izlečio nijednu bolest. Kao što je jedan veliki čovek rekao: „Priroda leči, a lekari prisvajaju zasluge za sebe“. Smatram da lekar mora

12 |

da pomogne bolesnom čoveku da postane zdrav ili da ga nauči da održava zdravstveno stanje na optimalnom nivou. On mora pre svega da bude iscelitelj.

Veoma je važno da bolestan čovek bude svestan toga da savremena medicina samo olakšava patnje, potisku-jući bolesti ili otklanjajući njihove posledice. Filozofija savremene medicine je jednostavna: ukloniti posledice, ne razračunavajući se sa uzrocima bolesti.

Ekstrasensi i novi instrumenti, koji deluju na energet-sku strukturu čoveka, čine isto to. U mnogim slučajevi-ma oni su veoma efikasni. Ali ni oni ne otklanjaju uzroke bolesti, već proteruju bolest na suptilniji informaciono-energetski nivo. Bolest sad više ne narušava pojedinačni organ, već organizam u celini, njegov imuni sistem, pre-lazi na potomstvo, to jest radi privremenog zdravlja fizič-kog i energetskog tela čoveka, uništava se njegova bu-dućnost, njegove strateške rezerve. Ispostavlja se da su posledice rada nepismenog ekstrasensa ili savremenog psihogeneratora daleko opasnije od tablete aspirina. Sve dok medicina bude nastavljala sa stvaranjem sve moćni-jih i moćnijih načina da potisne bolesti, ona će osuđivati celo čovečanstvo na sporo i mučno odumiranje.

Nemam nameru da vas plašim. Samo želim da poka-žem da je model lečenja bolesti koji je medicina stvorila pre nekoliko vekova očigledno zastareo. Vreme je da se on menja. Vreme je da se nađu pravi uzroci nastanka bo-lesti i da se radi s njima.

Predlažem da se na bolest gleda s drugih tačaka gle-dišta. Ako smatramo da sami stvaramo svoj svet i svoj život, onda i bolesti stvaramo sami. Ako ono što imamo u svom životu odgovara našem podsvesnom programu ponašanja i našim mislima, onda i naše bolesti odraža-vaju jedne ili druge naše misli i načine ponašanja. Uzroci oboljenja su skriveni u nama samima.

S druge strane, bolest se može razmatrati kao bloki-ranje, zaštita od nepravilnog ponašanja i nerazumevanja zakona sveta koji nas okružuje.

„A šta je sa ekologijom?“, upitaćete. „Ili ishranom?“

Životna sredina stvara samo svojevrsnu bazu za na-stanak bolesti, koja može da utiče na njen tok i razvoj.

Zamislite ljudski organizam. U njemu postoji telo, svest i podsvest. Sve to predstavlja jedinstvenu celinu. Nešto znamo o funkcijama i mogućnostima tela, nešto nam je poznato o funkcijama svesti. A o podsvesti prak-tično ništa ne znamo. Ona je dugo bila tabu-tema. I to je, uzgred budi rečeno, veoma dobro. Pošto je na taj način sačuvana ta „svetinja nad svetinjama“ čoveka. U posled-nje vreme počelo se sa aktivnim prodiranjem u podsvest čoveka. Pojavili su se različiti načini zaštite od bolesti i štetnih navika, „isceljenja“ preko štampe, na radiju, tele-viziji, posredstvom ekstrasensa.

Pri tom se uopšte ne uzimaju u obzir podsvesni uzro-ci, problemi. Pored toga, sami lekari koji vrše slične se-

anse daleko od toga da su savršeni. Na primer, lekar psi-hoterapeut leči bolesnika od alkoholizma, a pri tom sam konzumira alkohol, ili lekar pokušava da izleči bolesnika od nekog organskog oboljenja, a pri tom i sam boluje od istog tog oboljenja ili nekog drugog. Lekar oftalmolog nosi naočare. Psihoanalitičar se leči kod psihoanalitičara. Mnogi ekstrasensi su i sami bolesni i sebe ne mogu da izleče. Ovde nešto nije u redu! Ispostavlja se da oni me-todi koje oni koriste nemaju istinsko lekovito dejstvo, jer bi inače odavno sami sebe izlečili.

Kako sam već pisao, bolest je signal našoj svesti da je ravnoteža narušena. Moguće je pokušati uspostaviti ovu ravnotežu na fizičkom nivou. Na primer, tako što će se u slučaju dijabetesa ubrizgavati insulin ili kod koro-narne insuficijencije primati srčane glikozide. Međutim, to će biti samo privremeno olakšanje stanja. Moguće je pokušati izbalansirati ishranu, baviti se fiskulturom, fizi-oterapijom, gladovati, izvoditi vežbe disanja, čeličiti se. Postoje mnoga učenja koja su usmerena u tom pravcu. I ona stvarno pomažu. Ali ne za sva oboljenja. I opet, to je samo spoljašnji uticaj na organizam. I kako god se proširile mogućnosti savremene medicine pomoću najnovijih hemijskih preparata i moćnih instrumenata, suština ostaje ista: olakšanje patnji postiže se uz pomoć potiskivanja bolesti. Uzroci se kao i pre ne otklanjaju, već se sama bolest prebacuje na suptilnije nivoe čoveka, pa čak i na njegovu decu.

Izvesni uzroci oboljenja leže na dubljem i suptilnijem nivou od fizičkog i hemijskog. To je nivo informaciono-energetskog polja. Ukratko, to su naše misli, osećanja i emocije, naše ponašanje, naš pogled na život.

Svest i telo čoveka nose u sebi svega 1–5 procena-ta informacija. Uvek se smatralo da čovek koristi samo mali deo svojih sposobnosti. Ono što predstavlja glavne informacije za čoveka nalazi se u njegovim informaci-ono-energetskim strukturama, koje su i dobile naziv „podsvest“.

U podsvesti čoveka nalazi se celokupan kompleks programa njegovog ponašanja, koje je on „nasledio“ od svojih roditelja i doneo na ovaj svet. Drugim rečima, u njegovoj podsvesti zapisane su informacije o njegovim precima i potomcima. Ove strukture stvaraju budućnost čoveka. Upravo njima se objašnjava fenomen gatanja i predskazivanja budućnosti. Vračara ili mag „skidaju“ in-formacije iz podsvesnih struktura čoveka na određeni način, češće koristeći ritual (karte, linije na dlanu, kotr-ljanje jajeta i oblivanje voskom i dr.) i dovode dobijene informacije do svesti. Ničeg fatalnog, međutim, u tome nema, pošto sudbinu sami sebi stvaramo.

Na kraju dobijamo sledeću sliku: postoji podsvesni pro-gram ponašanja čoveka i informaciono-energetske struk-ture vaseljene. Ako su misli čoveka i njegovo ponašanje u neskladu sa jedinstvenim organizmom vaseljene, onda to dovodi do narušavanja ravnoteže i harmonije u čove-

| 13 www.leo.rs

ku. To se, sa svoje strane, odražava na njegovu sudbinu ili zdravstveno stanje. Zamislite šta će se desiti ako ćelija u organizmu prestane da živi po zakonima organizma. Za organizam ona će postati bolesna ćelija i on će u početku težiti da je izleči, a ako to ne pomogne – da je uništi.

Na taj način, bolest je saopštenje vaše podsvesti da su neko vaše ponašanje i neke vaše misli i osećanja u su-kobu sa zakonima vaseljene. Znači, da biste se izlečili od bilo koje bolesti, potrebno je dovesti svoje misli i emocije u sklad sa vaseljenskim zakonima.

U ordinaciju ulazi jedan čovek, čije stanje se iskompli-kovalo posle upale pluća. Bolest je proticala veoma teško. Organizam je prestao da prima antibiotike. Pošto smo te-stirali podsvesne uzroke, ispostavilo se da je neposredno pre nego što se razboleo ovaj čovek na poslu imao ozbiljan konflikt sa svojim rukovodiocima. Kao rezultat konflikta na njegovoj duši je ostao osećaj jake ljutnje na šefa, koji se za-tim pretvorio u ljutnju na ceo svet.

– Razumete li – počeo sam da mu objašnjavam – ljutnja je skrivena podsvesna želja za smrću, usmerena ne samo ka jednom čoveku već ka celom njegovom rodu. Taj razorni program se zatim vraća onome ko ga je stvorio, odnosno vama, u obliku bolesti.

– Nešto kao kazna? – upitao je on.

– Ni u kom slučaju. Bolest nije kazna, to je samo rezultat, spoljašnji odraz vaših misli i emocija na fizičkom nivou. Mi-sao je energija posebne vrste, zapisana informacija. I njoj obavezno mora da odgovara nešto na fizičkom planu. Uko-liko je misao razorna, na primer ljutnja, osuda ili mržnja, onda će je na fizičkom planu odražavati bolest.

– Pa šta sad da radim? – upitao je pacijent.

– Jedini način da se neutrališe ovaj program – to je da oprostite i čak da zahvalite svom šefu na toj situaciji.

– A kako mogu da mu se zahvalim, kad on nije u pravu? Da mu oprostim – to još nekako, ali da mu se zahvalim?

– Uopšte gledano, morate da se zahvalite pre svega Višem razumu, Bogu na ovoj situaciji. A pored toga neop-hodno je da shvatite da se izvor uvrede ne nalazi u vašem šefu, već u vama samima. Vi ste sami stvorili ovu situaciju. Hajde baš sad da razjasnimo čime ste u svoj život privukli ovaj konflikt.

Dalje nastavljamo da radimo sa podsvešću ovog pa-cijenta i da raz jašnjavamo uzroke konflikta. Ispostavilo se da su njegova ljutnja i nezadovoljstvo šefom zapravo ne-zadovoljstvo svojim radom i nesigurnost u sebe, koji su se godinama gomilali. Pošto je on kroz pokajanje, opraštanje i zahvalnost neutralizovao negativan podsvesni program i promenio svoj odnos prema sebi, poslu, rukovodstvu, bolest je prošla bez traga.

Na taj način, bolest je ovom čoveku poslužila kao pod-sticaj za njegov unutrašnji razvoj i razvitak. A da je on i dalje nastavio da potiskuje bolest, onda bi ovaj program samo-

uništenja, koji je aktivirao svojom ljutnjom, bilo teško zau-staviti. On bi počeo da radi ne samo protiv njega samog već i protiv njegove dece. Uzgred budi rečeno, izvesno vreme pošto se pacijent razboleo, njegov sin je dobio koprivnjaču.

On nikako nije povezivao ova dva slučaja. Pa ipak, koža deteta se očistila odmah posle unutrašnjeg čišćenja oca.

Odavno je vreme da se shvati da se uzroci bolesti i patnji ne nalaze izvan, već unutar nas. Uzroci su skriveni u našem bolesnom pogledu na svet. Da biste se izlečili, neophodno je da promenite svoj pogled na život. Svaki čovek je deo vaseljene i zbog toga mora da živi u skladu sa njenim za-konima. Ako postoji harmonija iznutra, onda će postojati i harmonija spolja.

Odiskona su ljudi pokušavali da objasne zakone va-seljene. U različitim religioznim pravcima ovi zakoni su dati u obliku zapovesti i sutri. Od svakog od nas se za-hteva samo težnja da ih razumemo. Ranije su ljudi bili religiozniji i težili su da poštuju zapovesti date u svetim knjigama. U savremenim uslovima civilizovanog sveta osnovni akcenat se stavlja na materijalno i veoma malo pažnje se posvećuje duhovnom razvoju. Energetske mo-gućnosti čovečanstva su se veoma povećale, a njegova ispunjenost ljubavlju, dobrotom, razumevanjem viših zakona nalazi se na ranijem nivou. Kakva je to pretnja čovečanstvu i svetu? To je pretnja katastrofom. Upravo njom nas i plaše proroci.

Čovek stvara misao i ona poseduje univerzalnu energiju. Snaga misli je ogromna. Naučnici su približno izračunali da je energija informacionog polja čoveka toliko puta veća od energije raspadanja atomskog jezgra da za taj broj jedno-stavno ne postoji naziv. Broj nula u tom nazivu je veći od sto. Ljudi i ne sanjaju kakvi resursi su skriveni u svakom čo-veku. Oni poseduju stvaralačku i razornu snagu. Ako se čo-vek oseti povređenim – poslao je drugom čoveku razornu misao i ona mu se vraća kroz bol i patnju. Ako izjavi ljubav, poslao je stvaralačko osećanje i ono se vraća u obliku rado-sti i uspeha. Ispostavlja se da ljudi na podsvesnom nivou bukvalno uništavaju jedan drugog, a onda se čude zašto nema manje bolesti i zašto u svetu ima tako puno nasilja.

U svojoj lekarskoj praksi sam se uverio da promena pogleda čoveka na život povlači za sobom neverovatne posledice, kao što su lečenje onih bolesti koje je savre-mena medicina odavno svrstala u rang „neizlečivih“ i na-stanak harmonije u ličnom životu. Neutralizacija negativ-nih podsvesnih programa dovodi ne samo do izlečenja već i do promene sudbine čoveka, pa čak i sudbine i zdravlja njegove dece (rezultati rada na uzrocima bolesti kod dece veoma su zanimljivi. Ovoj temi biće posvećeno posebno poglavlje u drugoj knjizi).

Čak sam primetio i sledeću zanimljivost. Ukoliko čo-vek počne iznutra da se menja, onda se sam leči i oko sebe stvara poseban prostor, koji se povoljno odražava na njegovo okruženje.

14 |

Bronštajn je s mukom otključao vrata stana jer su mu ruke neprekidno drhtale. Tek posle nekoliko pokušaja konačno je pogodio bravu. Nesigurnim pokretom ruke naglo otvori vrata i, samo što je ušao

unutra, dohvati rakiju. Trgnu poprilično i pogleda na sat. Ako je verovati Bronštajnovim očima, skazaljke su pokazivale tačno dvanaest. Ovoj zemlji je kucnuo poslednji čas.

Beč, mart 1938. Nacisti samo što nisu preuzeli vlast. Režim kancelara Kurta fon Šušniga očajnički pokušava da spase zemlju raspisujući referendum o austrijskoj nezavisnosti. Upravo u to vreme nacista na visokom položaju ubijen je pod sumnjivim okolnostima. Inspektor Bronštajn pozvan je na mesto zločina,

i dok pokušava da uđe u trag počiniocima i razreši još jedno ubistvo koje je usledilo, predstojeći anšlus Austrije postaje sve izvesniji. Za Bronštajna je to dvostruka borba protiv vremena...

Sa Inspektorom Bronštajnom i slučajem ubijenog naciste, Andreas Pitler uspeo je da čitaocu ubedljivo dočara mračnu atmosferu poslednjih časova nezavisne Austrije.

„Pitler još jednom dokazuje da je dobar pisac, a način na koji spaja istorijske činjenice i fikciju izuzetno je uverljiv. Priča je smeštena u istorijsko razdoblje i okolnosti koje će biti zanimljive i svim čitaocima koji

nisu isključivi ljubitelji krimića, tim pre što će čitajući ovu knjigu uživati u uzbudljivom času istorije.“ Falter

„Teško da je moguće zanimljivije opisati istorijsku pozadinu krimića koji je već sam po sebi više nego uzbudljiv.“ Bücherschau

| 15 www.leo.rs

16 |

Uvod

Čovek je potraga – ne pitanje, već potraga. Pitanje se može rešiti na intelektualni način, dok se potraga mora rešiti na egzistencijalni. Ne tražimo mi odgovore na ne-kakva pitanja; mi tražimo odgovor na naše biće.

To se naziva potragom, zato što se pitanja odnose na druge. Potraga se odnosi na nas same. Čovek je u potrazi za sobom. On zna da on postoji, ali ne zna ko je. Obimno istraživanje, stoga, proizilazi iz same suštine svakog ljud-skog bića u trenutku rođenja. Mi to istraživanje možemo odložiti, možemo ga usmeriti u drugom pravcu, možemo ga zameniti nekim drugim istraživanjima, ali ne može-mo učiniti da nestane. Nema načina da ga uništimo, jer ono je svojstveno ljudskoj prirodi. Svesti je svojstveno da bude upoznata sa čovekovom potragom.

To istraživanje je u našoj prirodi i ako ga ne sprove-demo do kraja, zauvek ćemo biti u procesu traženja. Na-ravno, postoji 999 načina da pogrešimo, a samo jedan

način da budemo u pravu – traganje je dakle prepuno opasnosti. Potraga nije jednostavna; ona je veoma kom-pleksna i vrlo retko se događa da osoba pronađe rešenje. Ali, ako ne posegnete za njim, obuzeće vas agonija, ne-mir. Bićete samo vapaj u divljini. Nećete spoznati radost. Kako možete da budete radosni ako ne poznajete sebe? Nećete znati ni šta je to blagoslov. Nema blagoslova ako ne poznajete sebe.

Čućete reči kao što su zadovoljstvo i blaženstvo, ali to će biti samo reči. One za vas neće imati nikakvo značenje. Značenje mora biti potkrepljeno sopstvenim iskustvom. Biće to samo prazne reči, koje će stvarati veliku buku oko vas, ali neće imati nikakvo značenje.

Traganje je svojstveno ljudskoj prirodi. Tu se, među-tim, javlja problem, jer postoji mnogo načina da pogre-šite. Kako pronaći pravi put?

Tomas Karlajl je rekao: „Nesreća čovekova leži u nje-govoj veličini. On u sebi nosi nešto beskonačno i ne može sebe da zakopa u nečemu što je konačno.“

SUDBINA, SLOBODAI DUŠA

Koji je smisao života? Edicija Osho Suština življenja fokusira se na najvažnija pitanja koja se javljaju tokom života pojedinca. Svaki tom

sadrži vanvremenska i uvek savremena istraživanja i diskusije koje se odnose na pitanja od životnog značaja za ličnu

potragu za smislom i svrhom, usredsređujući se na pitanja specifična za unutrašnji život i kvalitet življenja.

Prva knjiga dinamične i uzbudljive nove edicije Sudbina, Sloboda i Duša - Koji je smisao života? duboko zalazi u

istraživanje ljudskih pitanja, kao što su - Postoji li nešto što se može nazvati duša, i ako postoji, šta ona predstavlja?

Kako se u to uklapa koncept karme? Ima li moj život neko posebno značenje ili smisao?

| 17 www.leo.rs

U sebi nosite nešto što je više od vas, nešto što je veće od vas i nema načina da to zatvorite u okvire nečeg što je konačno. To možete videti na primeru sopstvenog živo-ta. Možete tražiti novac i moć, ali svaki put kada uspete to da ostvarite, shvatićete da ste doživeli neuspeh. Svaki put kada uspete, uspeh će doneti samo svest o tome da ste doživeli neuspeh. Novac je tu, ali vi ste nezadovoljni kao i uvek, možda i više. Moć je tu, a vi ste nemoćni kao i uvek. Ništa ne stvara svest o nemoći kao moć. Ništa ne pokazuje bolje čoveku koliko je siromašan iznutra kao bogatstvo – zbog kontrasta. Vi možete da vidite bogat-stvo spoljnjeg sveta, ali iznutra ostajete prosjak koji i da-lje žudi, postavlja pitanja, žarko želi i traga.

Sa jedne strane, to izgleda kao nesreća – muka čove-kova. Sa druge strane, to predstavlja čovekovu veličinu. Karlajl je bio u pravu kada je rekao da nesreća čoveko-va leži u njegovoj veličini. Šta predstavlja ta veličina? Ta veličina leži u sposobnosti čoveka da prevaziđe samog sebe, da pogleda izvan sebe, da od svog života napravi uzlaznu putanju, da iskoči iz sebe. Ako do tog skoka ne dođe, čovek živi u pustari; tu nikada ništa neće procve-tati. Može da se trudi koliko hoće, ali pustinja ostaje pu-stinja; neće naići ni na jedan cvet.

Cveće počinje da cveta tek kada počnete da posežete za nečim što je blizu istine. To je potraga. Potragu pred-stavlja ljudsko biće koje teži da postane Bog. Potragu predstavlja ljudsko biće koje želi da postane istina. Vi že-lite to da osetite – to da „ja jesam istina“. Bilo šta manje od toga vas nikada neće zadovoljiti.

1

Misterija pitanja: „Ko sam ja?“

„Ko sam ja?“ Ovo pitanje mora da proistekne iz naj-skrovitijeg dela vašeg bića. To pitanje mora da odjekne. Mora da vibrira u vama, da pulsira u vašoj krvi, ćelijama. Mora da proistekne iz same duše.

A kada um utihne, tada ćete znati. Neće to biti neki odgovor koji ćete dobiti u obliku reči, niti ćete moći da zapišete u svesku: „Ovo je taj odgovor.“ Nećete baš moći da kažete nekome: „Ovo je taj odgovor.“ Ako možete ne-kome da kažete, to onda nije taj odgovor. Ako možete da ga zapišete u svesku, to onda nije taj odgovor. Kada odgovor dođe do vas, njegova priroda je toliko egzisten-cijalna da se ne može izraziti.

Ja sam sâm pitanje. Ja ne znam ko sam ja. Šta da radim? Gde da idem?

Zadržite pitanje u sebi. Nemojte ništa da radite i ne-mojte nigde da krećete; nikako nemojte da verujete u bilo kakav odgovor. Zadržite pitanje u sebi.

To je jedna od najtežih stvari – zadržati pitanje i ne početi potragu za odgovorom. Jer, um je veoma lukav,

može da Vam da pogrešan odgovor. Može da Vam pruži utehu; može da Vam da nešto za šta možete da se uhva-tite; tada niste dobili odgovor na pitanje, već ste ga po-tisnuli. Tada počinjete da verujete u odgovor, a samo pi-tanje ostaje duboko u Vašem nesvesnom poput nekakve rane. Tada ne dolazi do isceljenja.

Ja ne kažem da ćete dobiti odgovor ako zadržite pi-tanje u sebi. Niko nikada nije dobio bilo kakav odgovor. Ako zadržite pitanje u sebi, ono će na kraju nestati. Ne zato što ste dobili odgovor; odgovora nema. Ne može ga biti, jer život je misterija. Ako bi postojao bilo kakav odgovor, onda život ne bi bio misterija.

Život nema odgovor; ne može se razrešiti. On nije slagalica; on je misterija. U tome leži razlika između sla-galice i misterije. Slagalica se može rešiti, koliko god bila teška. Misterija se ne može razrešiti, što ne znači da je ona sama po sebi teška. Ona je veoma jednostavna, ali je njena priroda takva da se ne može razrešiti.

Zadržite pitanje u sebi – budite usredsređeni, svesni, nemojte tražiti, ne pokušavajte da pronađete odgovor. To je veoma naporno, ali ako to možete da uradite, onda se tako nešto može uraditi. Ja sam to uradio. I svi oni čija su pitanja nestala su to uradili. Sama svesnost, sam žar svesnosti sagoreva pitanje. Svetlost svesnosti otapa pi-tanje; ono nestaje, isparava. Jednog dana ćete iznenada otkriti da ste vi tu, a da pitanja nema. To neće značiti da je pitanje zamenjeno nekakvim odgovorom. Odgovora nema. Pitanje je jednostavno nestalo. Tu ste samo vi, bez ikakvog pitanja. To je odgovor.

Vi, bez ikakvog pitanja, jeste odgovor. Nećete moći da kažete ko ste – samo pitanje će vas nasmejati. Pitanje je postalo apsurdno. Samo postavljanje pitanja bilo je pogrešno. To, međutim, sada ne možete da razumete; morate da postavite pitanje. Morate da postavite pita-nje sa istinskim žarom. Postavite pitanje, ali nemojte da tražite odgovor.

U tome je razlika između teologije i religioznosti. Te-ologija vam pruža odgovor; religioznost vam pruža sve-snost. Teologija vas opskrbljuje odgovorima – unapred pripremljenim, isfabrikovanim, ispoliranim, savršenim. Religioznost vam ne pruža nijedan odgovor; ona vam samo pomaže da prodrete dublje u pitanje. Što dublje prodrete u pitanje, videćete kako se ono topi, kako ne-staje. Kada pitanje nestane, u vama će se osloboditi ne-verovatna energija. Vi ste tu, bez ikakvog pitanja.

I naravno, gde nema pitanja, nema ni uma. Um je taj koji postavlja pitanja. Kada ne bude postavljanja pitanja, nestaće i um – čista svest – ostaje samo nebo bez ijed-nog oblaka, plamen bez dima.

To znači biti božanstven. To je Buda; to je Hrist. Za-pamtite, ja to stalno ponavljam: Buda nije pronašao od-govor; zato Buda nikada nije odgovarao na pitanja od suštinske važnosti. Kada bi ga pitali: „Da li Bog postoji?“, on bi izbegavao da odgovori, ne bi davao odgovor. Kada

18 |

bi ga pitali: „Šta se dogodi kada osoba umre?“, on bi izbe-gao da odgovori; počeo bi da priča o drugim stvarima. Ne bi dao odgovor.

On nije ni metafizičar, ni filozof. On se suočio sa pi-tanjem i pitanje je nestalo. Pitanje nestaje kao što mrak nestane kada upalite svetlo, kada unesete lampu. Une-site više svesnosti u pitanje.

Vi kažete: „Ja sam sam pitanje.“ Divno! Tako treba da bude – svedite sva pitanja na jedno osnovno pitanje, a to je: „Ko sam ja?“ Nemojte se kretati po obodu po-stavljajući pitanja kao što su: „Ko je stvorio svet? Zašto je svet stvoren?“ To su sve besmislena pitanja. Posvetite se osnovnom pitanju, suštinskom pitanju: Ko sam ja?

Ko? Dopustite svojoj svesti da prodire u to, poput strele koja ide sve dublje, i dublje, i dublje. I nemojte žu-riti da pronađete odgovor – jer um je lukav. Ako ste u žurbi, ako ste nestrpljivi, um može da vam da odgovor. Um može da citira religiozne spise; tu leži đavo! Može da kaže: „Da, ti si Bog, ti si čista svest, ti si vrhovna istina, večna duša, besmrtno biće.“ Takvi odgovori mogu da upropaste samu potragu.

Onaj koji traga mora biti svestan unapred pripremlje-nih odgovora. Oni su dostupni; dobijate ih sa svih strana. Vaš um je, u stvari, već uslovljen. Odgovor vam je dat pre nego što ste i postavili pitanje.

Dete – ono nije ni postavilo pitanje ko je Bog, a od-govor mu je već dat; dete je tako uslovljeno. Nije ni po-stavilo pitanje – pitanje još uvek ne postoji, a odgovor mu je već dat. Mnogi ljudi idu kroz život verujući u ove odgovore, a nikada sami nisu postavili pitanje.

Ako niste postavili pitanje, sve ono što znate je čista glupost. Bacite to na gomilu đubreta, celokupno svoje znanje – jer u realnom svetu ne postoji znanje, već samo spoznaja. Ne postoji odgovor, samo stanje svesnosti u kom postavljanje pitanja nestaje. Postoji samo jasnoća, jasnoća vizije i percepcije, jasnoća pogleda; vaš pogled prodire sve dublje i dublje, a opet, to ne znači da ćete odgovor naći negde.

Postojanje je toliko neizmerno, toliko misteriozno...i dobro je što je tako. Zamislite koliko biste nesrećni bili kada biste mogli da pronađete odgovor. Život onda ne bi bio vredan življenja; onda ne bi imao nikakav smisao. Život ima beskonačan smisao baš zato što ne možete da pronađete odgovor. Bog nije odgovor; božanstvenost je stanje bića kada sva pitanja nestanu. Božanstvenost je stanje neuma.

Zadržite pitanje u sebi. Ja sam tu da vam pomognem da zadržite pitanje u sebi. Ja vam neću dati odgovor; imate ih odveć i previše. Neću dodatno da vas optere-ćujem. Ja sam tu da vas naučim kako da zaboravite sve odgovore koje znate, tako da ono pitanje koje treba da postavite postane kristalno jasno; da to pitanje postane autentično i vaše; tako da to pitanje proistekne iz same suštine vašeg bića.

I zadržite to u sebi. Nemojte ići tamo-vamo; nemojte žuriti. Budite strpljivi. Neka ovo pitanje postane vaš stalni pratilac.

Ovo je jedina disciplina koju ja učim: disciplina po-stavljanja pitanja, bez žurbe u potrazi za odgovorom.

Tako je divno zadržati pitanje u sebi, jer su odgovori ti koji vas kvare. Oni uništavaju vašu nevinost; uništavaju vaše čisto neznanje. Odgovori ispunjavaju vaš um reči-ma, teorijama, dogmama; tako više niste netaknuti. Oni vas kvare. Pitanje je čisto; ono vas ne kvari. Ono, zapravo, naglašava vašu čistotu; čini da postanete sve čistiji.

Postanite svesni tog pitanja. Ne morate stalno da ponavljate: „Ko sam ja?“ Ne morate da ga verbalizujete. Neka pitanje bude tu bez ikakve verbalizacije. Neka bude nalik vašem disanju; neka bude nalik vašem biću. Pustite ga da bude tu, tiho ali stalno prisutno, kao da ste ostali u drugom stanju sa njim. Jednog dana, ako ste dovolj-no dugo živeli sa tim pitanjem u sebi, ono će početi da nestaje. Počeće da isparava, baš kao što kapi rose počnu da isparavaju sa pojavom jutra i izlaskom sunca. Kada svesnost postane plamen, intenzivna svetlost, pitanje počinje da nestaje.

Nakon što pitanje nestane, vi ne možete da kažete ko ste, ali znate. To nije znanje; to je razumevanje. Vi ne mo-žete da date odgovor, ali znate. Možete to da pokažete kroz igru, ali ne možete da date odgovor. Možete to da pokažete kroz osmeh, ali ne možete da date odgovor. Možete to da pokažete kroz svoj život, ali ne možete da date odgovor.

Često imam osećaj da ne radim nešto što bi trebalo da radim, ili da radim nešto što ne bi trebalo da radim; to nešto mora da se promeni i to brzo – drugovi iz kla-se su zabrinuti, misle da neću završiti godinu, da ću biti izbačen.

Svi smo odgojeni na ovaj način. Celokupno naše ob-razovanje – u okviru porodice, društva, u školi, na fakul-tetu – dovodi do toga da osećamo napetost. A osnovni oblik te napetosti jeste osećaj da ne radite ono što bi trebalo da radite.

Taj osećaj ostaje prisutan tokom celog života; prati vas kao noćna mora, progoni vas. Nikada vas neće osta-viti na miru, nikada vam neće dozvoliti da se opustite. Ako se opustite, govoriće vam: „Šta to radiš? Ne smeš da se opuštaš; treba da radiš nešto.“ Ako nešto radite, onda će vam govoriti: „Šta to radiš? Potreban ti je odmor, to je nešto što je neophodno, u suprotnom ćeš izludeti sebe – već si na ivici.“

Ako uradite nešto dobro, reći će vam: „Ti si budala. Ne isplati se činiti dobro – ljudi će te prevariti.“ Ako uradi-te nešto loše, reći će vam: „Šta to radiš? Popločavaš sebi put do pakla, čeka te patnja zbog toga.“ Nikada vas neće

| 19 www.leo.rs

ostaviti na miru; šta god da uradite, biće tu da vas osu-đuje.

Ovaj glas osude vam je usađen. On je najveća nesreća koja je zadesila čovečanstvo. Ako se ne otarasimo tog glasa osude koji nosimo u sebi, nikada nećemo postati istinska ljudska bića, nikada nećemo biti iskreno radosni i nećemo moći da slavimo samo postojanje.

Vi sami morate da ga se oslobodite. To nije problem samo onoga koji postavlja pitanje, to je problem skoro svakog ljudskog bića. U kojoj god zemlji da ste rođeni, kojoj god religiji da pripadate, nije važno – ako ste kato-lik, komunista, hinduista, muhamedanac, đain, budista, nije važno kojoj vrsti ideologije pripadate – suština je uvek ista. Suština je da se u vama napravi raskol, tako da jedna strana uvek osuđuje drugu. Ako se povinujete prvom delu, onda će drugi deo da vas osuđuje. Tako ste stvorili unutrašnji konflikt, civilni rat.

Morate da izađete iz tog civilnog rata; u suprotnom ćete propustiti lepotu, blagoslov života. Nikada nećete moći da se smejete od srca, nikada nećete biti u stanju da volite, nikada se nećete u potpunosti prepustiti ne-čemu. A samo kada je čovek celovit, on procveta, dođe proleće i život postane ispunjen bojom, muzikom i po-ezijom.

Tek kada ste celoviti, počećete da osećate božanstve-nost oko sebe. Ironija leži u tome što su do raskola doveli vaši takozvani sveci, sveštenici i crkve. Sveštenik je, za-pravo, najveći neprijatelj istinske religioznosti na Zemlji.

Moramo se osloboditi svih sveštenika; oni su koren ljudske patologije. Oni su učinili da se svi osećaju nela-godno; oni su prouzrokovali epidemiju neuroze. A neu-roza je postala toliko prisutna da je uzimamo zdravo za gotovo. Mislimo kako je život takav, kako se život svodi na to – na patnju, na jednu dugu, dugu, produženu pat-nju; na bolno postojanje obeleženo agonijom; na priču koja se svodi na mnogo buke ni oko čega.

Tako i izgleda kada pogledamo svoj takozvani život, jer u njemu ne postoji nijedan cvet, nijedna pesma ne postoji u srcu, u njemu nikada nema božanskog zraka svetlosti.

Nije ni čudo što se inteligentni ljudi širom sveta pi-taju koja je svrha života. „Zašto bismo živeli? Zašto smo kukavice koje nastavljaju sa svojim životom? Zašto ne skupimo malo hrabrosti i prekinemo sve ove besmislice? Zašto ne bismo počinili samoubistvo?“

Nikada ranije nije bilo toliko ljudi koji misle da je život potpuno besmislen. Zašto se to događa u ovom vreme-nu? To nema nikakve veze sa ovim vremenom. Vekovi-ma, najmanje pet stotina godina, sveštenici nanose štetu ljudskoj psihi. Sada je to dostiglo vrhunac.

Nismo mi krivi za to; mi smo žrtve. Mi smo žrtve istorije. Kada čovek postane barem malo svestan, prva stvar koju uradi jeste da spali sve istorijske knjige. Zaboravite proš-

lost – ona podseća na noćnu moru. Počnite iz početka, kao da je Adam tek sad rođen. Počnite iz početka, kao da se ponovo nalazimo u Rajskom vrtu, nevini, čisti, neiskvareni od strane zlih sveštenika i njihovih ideja.

Sveštenici su podmukli, jer su otkrili nešto veoma značajno – podeli osobu, unesi raskol, učini da postane šizofrena, i uvek ćeš posedovati moć. Ljudsko biće koje je podeljeno je slabo ljudsko biće. Osoba koja nije po-deljena, individua, poseduje snagu – snagu da prihvati svaku avanturu, svaki izazov.

Jedan čovek je tražio dobru crkvu kojoj bi se pridružio i pronašao je jednu malu crkvu u kojoj je sveštenik držao službu. Vernici su govorili zajedno sa njim: „Ostavili smo nedovršeno ono što je trebalo da uradimo, a uradili smo ono što nije trebalo da uradimo.“

Čovek je seo na klupu i sa olakšanjem uzdahnuo go-voreći: Hvala bogu, konačno sam pronašao grupu kojoj pripadam.

Idite u bilo koju crkvu i naći ćete grupu kojoj pripada-te, pronaći ćete repliku svog bića. Možda se jezik pomalo razlikuje, možda su rituali pomalo drugačiji, ali osnove su iste. Osnova je ta da je ljudsko biće svedeno na unutarnji civilni rat.

Dan kada to uvidite, kada uvidite šta su vam svešte-nici uradili, dan je veličanstvenog uvida. A dan kada od-bacite sve te gluposti je dan kada počinje oslobađanje.

Radite ono što vam leži u prirodi. Radite ono što vaši unutrašnji kvaliteti žarko žele da rade. Ne slušajte svete spise. Slušajte svoje srce. To je jedini sveti spis koji pre-poručujem. Da, slušajte pažljivo, potpuno svesno i nika-da nećete pogrešiti. Slušajući svoje srce, nikada nećete biti podeljeni. Slušajući svoje srce, počećete da idete u pravom smeru i nećete razmišljati šta je ispravno a šta pogrešno.

Cela umetnost novog čovečanstva ležaće u tajni slu-šanja sopstvenog srca svesno, usredsređeno, pažljivo. Učinite sve što vam kaže i idite gde god vas vodi. Isti-na, nekada će vas odvesti pravo u opasnost – ali imaj-te na umu tada da vam je opasnost potrebna da biste sazreli. Nekada će vas povesti pogrešnim putem – ali imajte opet na umu da je pogrešan put deo odrastanja. Mnogo puta ćete pasti. Tada ustanite, jer to je način da skupite snagu – tako što ćete padati i ponovo ustajati. Tako čovek postaje celovit.

Nemojte, međutim, pratiti pravila nametnuta spolja. Nijedno nametnuto pravilo ne može biti pravo, jer pravi-la su izmislili ljudi koji žele da vladaju vama. Da, ponekad se pojave veliki prosvetljeni ljudi – neki Buda, neki Isus, neki Krišna, neki Muhamed. Oni nisu svetu pružili pravila; oni su mu pružili svoju ljubav. Pre ili kasnije, međutim, njihovi sledbenici se okupe i osmisle pravila ponašanja. Kada učitelja više nema, kada se ugasi svetlost i oni zađu u duboku tamu, tada počnu da traže naslepo određena pravila kojih će se držati, jer svetlost koja im je omogu-

20 |

ćavala da vide više ne postoji. Od tog trenutka će morati da počnu da se oslanjaju na pravila.

Isus se ponašao u skladu sa šapatima svog srca, a ono što hrišćani nastavljaju da rade nije u skladu sa šapatima njihovih srca. Oni su imitatori – a kada počnete da imi-tirate, time vređate sopstvenu čovečnost, vređate svog Boga.

Nikada nemojte biti imitator; budite uvek originalni. Nemojte biti nečija kopija. To se, pak, dešava celom svetu – sve kopija do kopije.

Život je zapravo ples ako ste autentični – a autentični i treba da budete. Ne postoje dva čoveka koja su ista, tako da moj način života nikada ne može da postane vaš način života.

Poslušajte šapate svog srca – to i jesu šapati. Srce go-vori veoma mirnim, tananim glasom; ono ne viče.

Jedan Buda je Buda, jedan Krišna je Krišna, a vi ste vi. I ni na koji način niste manje važni u odnosu na ne-kog drugog. Poštujte sebe, poštujte svoj unutarnji glas i pratite ga.

I zapamtite, ja vam ne garantujem da će vas on uvek odvesti nečemu što je ispravno. Mnogo puta će vas od-vesti u pogrešnom pravcu, jer da bi došao na prava vrata, čovek prvo mora da pokuca na mnoga pogrešna vrata. Tako to ide. Ako iznenada natrčite na prava vrata, nećete moći da vidite da su prava.

Kada se sve sabere, nikakav trud nije uzaludan. Svaki trud doprinosi konačnom klimaksu vašeg razvoja. Ne-mojte oklevati; nemojte previše brinuti o tome kako ćete pogrešiti. To je jedan od problema; ljudi su naučili da nikada ne rade nešto što je pogrešno i tako postaju neodlučni, bojažljivi, plaše se da će pogrešiti, da će dos-peti u škripac. Ne mogu da se pomere – možda se desi nešto pogrešno. Tako postaju nalik steni: izgube svaki osećaj za pokret.

Ja vas učim da počinite što je moguće više grešaka, imajući na umu samo jednu stvar: Ne činite istu grešku ponovo. I tada ćete početi da se razvijate. Stranputica je sastavni deo puta ka slobodi; ona je sastavni deo do-stojanstva zbog kog ćete krenuti i protiv samog Boga. A ponekad je divno ići protiv samog Boga. Tako ćete po-vratiti kičmu; u suprotnom, imaćemo milione ljudi koji su beskičmenjaci.

Mnogi ljudi se ljute zbog stvari koje govorim. Baš pre neki dan mi je došao jedan novinar. Došao je da napiše priču o tome šta mi radimo ovde i hteo je da čuje obe pri-če – priče onih koji ovo podržavaju i onih koji su protiv. Zato je procunjao gradom. Razgovarao je sa policajcima; posetio je gradonačelnika Pune. Ono što je gradonačel-nik rekao zaista je divno, baš mi se svidelo.

Rekao je: „Taj čovek je toliko opasan da bi ga trebalo proterati iz Pune – i ne samo iz Pune, iz Indije, i ne samo iz Indije, već i sa ovog sveta!“

Baš mi se svidelo. Onda sam počeo da razmišljam o tome. Gde bi me to proterali sa ovog sveta? To je fantastič-na ideja! Ako mogu to da urade, ja se slažem.

Čemu toliki bes? Postoji razlog za osećaj mržnje; iza nje stoji racionalan razlog. Taj racionalni razlog leži u tome što ja pokušavam da vam pružim potpuno novu viziju religioznog života – i ako se ta vizija pokaže uspeš-nom, onda će sve stare vizije odumreti.

Zaboravite sve što vam je ikada rečeno: „Ovo je ispravno, a ovo je pogrešno.“ Život nije tako krut. Stvar je u tome što ono što je ispravno danas može biti pogrešno sutra; ono što je pogrešno u jednom trenutku može biti ispravno već sledećeg. Život ne možete ukalupiti; ne mo-žete mu staviti nalepnicu i olako reći: „Ovo je ispravno, a ovo je pogrešno.“ Život nije apoteka, gde svaka bočica ima nalepnicu i gde znate šta je šta. Život je misterija; ne-što je odgovarajuće u datom trenutku i tada je ispravno. Sledećeg trenutka, toliko vode proteče Gangom da to više nije odgovarajuća stvar i to postaje pogrešno.

Koja je moja definicija onoga što je ispravno? Ono što je u harmoniji sa postojanjem je ispravno, a ono što nije u harmoniji je pogrešno. Morate biti usredsređeni u sva-kom trenutku, jer u svakom trenutku morate da donesete novu odluku. Ne možete zavisiti od unapred pripremljenih odgovora koji vam govore šta je ispravno a šta pogrešno. Samo glupi ljudi zavise od unapred pripremljenih odgo-vora, jer tako ne moraju da budu inteligentni. Nema potre-be za tim: već znaš šta je ispravno a šta pogrešno, možeš da nabubaš listu, jer i nije preterano dugačka.

Jevreji imaju Deset zapovesti, što je tako jednostavno. Znaš šta je ispravno, a šta je pogrešno. Život se, međutim, konstantno menja. Ako bi se Mojsije vratio, sumnjam da bi vam dao istih Deset zapovesti – ne može to da uradi. Kako može da vam da iste zapovesti nakon tri hiljade go-dina? Morao bi da smisli nešto novo.

Po meni, kad god postoje nekakve zapovesti, one samo otežavaju ljudima, jer u trenutku kada se daju, one su već postale zastarele. Život teče veoma brzo; on je dinamičan, nije statičan. On nije bazen koji miruje, on je Gang, stalno teče. Nikada nije isti u dva trenutka koja dolaze jedan za drugim. Jedna stvar tako može biti ispravna u ovom trenutku, a možda neće biti ispravna već sledećeg trenutka.

Šta onda činiti? Jedino što je moguće jeste naterati ljude da postanu svesni da oni sami mogu da donesu odluku kako će reagovati na život koji se menja.

Evo jedne stare zen priče: Postojala su dva hrama, suparnička. Oba učitelja – mora da su to bili takozvani učitelji, mora da su zapravo bili sveštenici – bila su toliko jedan protiv drugog da su govorili svojim sledbenicima da nikada ne shvataju ozbiljno onaj drugi hram.

Oba sveštenika su imala po jednog dečaka za sluge, koji bi išli u nabavku i obavljali razne poslove. Svešte-

| 21 www.leo.rs

nik prvog hrama rekao je svom dečaku slugi: „Nikako ne razgovaraj sa onim drugim dečakom. Ti ljudi su opasni.“

Dečaci su, ipak, dečaci. Jednog dana sreli su se na putu, i dečak iz prvog hrama je pitao drugog dečaka: „Kuda ideš?“

„Gde god me vetar odnese“, odgovorio mu je drugi. Mora da je slušao divne zen priče u svom hramu; rekao je: „Gde god me vetar odnese.“ Odlična izjava, čist tao.

Prvi dečak se, međutim, osetio posramljenim, uvre-đenim i nije mogao da smisli nikakav odgovor. Bio je iznerviran, ljut i osetio se krivim zato što mu je njegov učitelj rekao da ne razgovara sa tim ljudima. Ti ljudi su zai-sta opasni. I kakav je sad to odgovor? Ponizio me je.

Dečak je otišao svom učitelju i ispričao mu je šta se dogodilo. „Žao mi je što sam razgovarao sa njim. Bili ste u pravu: ti ljudi su čudni. Kakav je to odgovor? Ja sam ga pitao ’Kuda ideš?’ – postavio sam mu jednostavno, uobičajeno pitanje – a znao sam da ide na pijacu, baš kao i ja. Ali on je rekao: ’Gde god me vetar odnese’.

Učitelj mu je na to rekao: „Upozorio sam te, ali ti nisi poslušao. Vidi sada, budi sutra na istom mestu. Kada on dođe, pitaj ga: ’Kuda ideš?’, i on će ti reći: ’Gde god me ve-tar odnese’. Onda budi i ti pomalo filozof. Kaži: ’A da nemaš noge, šta bi onda? Jer duša nije telesna i vetar ne može nigde da je odnese!’ Šta kažeš na to?“

Potpuno spreman, dečak je cele noći ponavljao šta treba da kaže. Rano sledećeg jutra je otišao na ono me-sto, čekao je i u isto vreme drugi dečak se pojavo. Prvi dečak je bio presrećan, jer će mu pokazati šta je to prava filozofija. Tako ga je upitao: ’Kuda ćeš?’ i onda je čekao...

Drugi dečak je, međutim, rekao: „Idem na pijacu da kupim povrće.“

I šta sad on da radi sa filozofijom koju je naučio?

Život je takav. Ne možete se pripremiti za njega; ne možete biti spremni za život. U tome je njegova lepota, u tome se ogleda čudo, uvek vas uhvati nespremne, uvek vas iznenadi. Ako imate oči, videćete da svaki trenutak donosi iznenađenje i da na njega ne može da se primeni nijedan unapred pripremljen odgovor.

A sve stare religije su vas opskrbile unapred pripre-mljenim odgovorima. Manu je dao svoje zapovesti, Moj-sije je dao svoje zapovesti, i tako redom.

Ja vam ne dajem nikakve zapovesti. Sama reč zapo-vest je zapravo ružna. Zapovedati nekome znači načiniti roba od njega. Ja vam ne zadajem nikakva naređenja; ne treba da se povinujete ni meni niti bilo kome drugom. Ja vas zapravo učim unutarnjem zakonu života. Povinujte se sami sebi, budite svetlost sami sebi i pratite tu svetlost i nikada nećete naići na ovakav problem. Tako će sve ono što radite biti upravo ono što i treba da radite, a ono što ne radite biće ono što i ne treba da radite.

I zapamtite, nemojte stalno gledati unazad, jer život se menja. Sutra možete pomisliti da je ono što ste uradili

juče pogrešno. Juče to nije izgledalo pogrešno; sutra već može izgledati tako. Nema potrebe da gledate unazad; život ide napred. Mnogi vozači, pak, idu napred gledajući u retrovizor. Voze napred, ali gledaju unazad; njihov život će biti katastrofalan.

Gledajte napred. Put koji ste prošli ostao je iza vas. Prešli ste ga; ne brinite više o njemu. Ne dozvolite da vam prošlost pravi nepotreban teret. Zatvorite poglav-lja koja ste pročitali; nema potrebe da se stalno vraćate unazad. I nikada ne sudite o nečemu iz prošlosti iz nove perspektive koja se stvorila, jer novo je novo, ne može se porediti ni sa čim. Prošlo je bilo ispravno u tom kon-tekstu, a novo je ispravno u svom novom kontekstu i to se ne može porediti.

Pokušavam da vam objasnim sledeće: Odbacite ose-ćaj krivice! Jer osećati se krivim znači živeti u paklu. Kada ne osećate krivicu, osećaćete se sveže kao rosa na ranom jutarnjem suncu, osećaćete se sveže kao latice lotosa na jezeru, osećaćete se sveže kao zvezde na nebu. Kada ose-ćaj krivice nestane, vaš život će biti potpuno drugačiji, ispunjen svetlošću. Noge će vam stalno igrati, a srce će pevati hiljadu i jednu pesmu.

Živeti životom ispunjenim radošću znači biti sannya-sin, život ispunjen radošću je božanski život. Živeti ži-votom opterećenim krivicom znači biti iskorišćavan od strane sveštenika.

Izađite iz zatvora – zatvora stvorenog od strane hin-duizma, hrišćanstva, muhamedanstva, đainizma, budiz-ma, komunizma. Napustite zatvore, napustite sve svoje ideologije, jer ideologije vam daju unapred pripremlje-ne odgovore. Ako postavite neko pitanje komunisti, on će morati da potraži odgovor u knjizi Kapital. Isto tako, ako nešto pitate pripadnika hinduizma, on će morati da prelista Gitu.

Kada ćete početi da koristite svoju svest? Kada? Još koliko ćete dozvoljavati prošlosti da vas ograničava? Gita je nastala pre pet hiljada godina; život se toliko prome-nio od tada. Ako želite da čitate Gitu, čitajte je kao lepo literarno delo – ali samo kao takvo, ništa više od toga. Ona jeste lepo literarno delo, divan primer poezije, ali u njoj nema naredbi i zapovesti kojih se treba pridržavati. Uživajte u njoj kao u poklonu iz prošlosti, kao poklonu velikog pesnika Vyase. Nemojte od nje praviti stegu svog života; ona je potpuno nebitna.

Sve postaje nebitno, jer se život nikada ne odvija u okviru nekakvih granica. On samo teče; on prelazi sve granice, sva ograničenja, on predstavlja jedan beskrajan proces. Gita se negde završava, Kuran se negde završava, ali život se nigde ne završava – zapamtite to. Podsećajte sebe na to.

Jedini način da budete u kontaktu sa životom, jedini način da ne zaostajete za životom jeste imati srce koje nije ispunjeno osećajem krivice, imati srce koje je neta-knuto. Zaboravite sve što su vam rekli – šta treba i šta ne

22 |

treba da se radi – niko ne može da donese takvu odluku umesto vas.

Izbegavajte licemere koji donose odluke umesto vas; uzmite vlast u svoje ruke. Vi morate da donosite odluke. U stvari, u samom tom procesu donošenja odluke rađa se vaša duša. Kada drugi donose odluke umesto vas, vaša duša ostaje uspavana i otupljuje. Kada sami počnete da donosite odluke, počinjete da postajete britki. Donositi odluke znači rizikovati, donositi odluke znači da možda grešite – ko zna? To je rizik. Ko zna šta će se dogoditi? To je rizik – nema garancija.

Staro daje garanciju. Milioni ljudi se toga pridržavaju – kako toliki ljudi mogu da greše? To je garancija. Ako toliki ljudi kažu da je to ispravno, onda je tako.

Logika života je, zapravo, upravo suprotna. Ako se toliki ljudi pridržavaju nečega, budite sigurni da to nije ispravno, jer toliki ljudi nisu prosvetljeni i ne mogu biti prosvetljeni. Većina se sastoji od budala, pravih budala. Klonite se većine. Ako se toliki ljudi pridržavaju nečega, to vam je dovoljan dokaz da je to pogrešno.

Istinu vide pojedinci, a ne mase. Jeste li ikada čuli da je masa postala prosvetljena? Istinu vide pojedinci – je-dan Tilopa, jedan Atiša, jedan Nanak, jedan Kabir, jedan Farid.

Istinu vide pojedinci.

Budite pojedinac ako želite da uvidite istinu.

Preuzmite svaki potreban rizik da biste bili pojedinac i prihvatite izazove da bi oni mogli da vas izbruse, da bi vam doneli briljantnost i inteligenciju.

Istina nije isto što i verovanje; ona je čista inteligenci-ja. Istinu predstavlja blesak skrivenih izvora vašeg života; ona predstavlja prosvetljujuće iskustvo vaše svesti. Vi tre-ba samo da obezbedite pogodno okruženje da se tako nešto dogodi. A pravo okruženje znači prihvatanje sebe onakvim kakvi ste. Nemojte ništa poricati, nemojte biti podeljeni, ne osećajte krivicu.

Radujte se! I ponovo vam kažem – radost, to ste vi.

Uvek se plašim da ostanem sama, jer tada počnem da se pitam ko sam ja. Imam utisak da ako zađem du-blje, shvatiću da nisam onakva osoba kakva sam mislila poslednjih dvadeset šest godina, već da sam biće koje je bilo prisutno u trenutku rođenja i možda u trenutku koji je prethodio. To me, iz nekog razloga, plaši. To mi liči na neku vrstu ludila i zbog toga se predajem spoljnom svetu da bih se osetila sigurnijom. Ko sam ja i čemu taj strah?

Taj strah se ne javlja samo kod Vas, već i kod drugih ljudi. Jer niko nije ono što je život odredio da bude. Druš-tvo, kultura, religija, obrazovni sistem, svi oni su se urotili protiv nevine dece. Oni poseduju moć – dete je bespo-moćno i zavisno, tako da šta god žele da naprave od nje-ga, to im i uspe. Oni ne dozvoljavaju nijednom detetu da

proživi prirodom određenu mu sudbinu. Njihov cilj je da od ljudskih bića naprave poslugu.

Ako biste dete pustili da samo odraste, ko zna da li bi bilo od koristi za ostvarivanje skrojenih interesa ili ne? Društvo nije spremno da preuzme taj rizik. Ono samo zgrabi dete i počinje da ga oblikuje u nešto što je po-trebno društvu. To na neki način ubija dušu deteta i daje mu lažni identitet tako da mu više ne nedostaje njegova duša, njegovo biće. Lažni identitet je zamena. Ta zamena je, međutim, od koristi samo u onoj istoj masi koja vam ga je dala. Onog trenutka kada ostanete sami, sve što je lažno počinje da se raspada i potisnuta realnost počinje da izbija na površinu. Odatle potiče strah od samoće.

Niko ne želi da bude sam. Svi žele da pripadaju gru-pi – ne samo jednoj grupi, žele da budu pripadnici više grupa. Čovek pripada religijskoj grupi, političkoj partiji, Rotari klubu...a postoji još mnogo drugih, manjih grupa kojima može da pripada. Čoveku je potrebna dvadeset-četvoročasovna podrška zato što ono lažno, bez podrške ne može da opstane. Onog trenutka kada čovek ostane sam, počinje da oseća neko čudno ludilo. Na to se odnosi Vaše pitanje – zato što ste dvadeset šest godina verova-li da ste neko, a onda ste iznenada u trenutku samoće osetili da niste ta osoba. Zato se rađa strah i pitanje: ko sam onda ja?

Dvadeset šest godina potiskivanja...biće potrebno neko vreme da ono realno izbije na površinu.

Mistici jaz između ova dva nazivaju „tamna noć duše“, što je odgovarajući izraz. Vi niste više ono lažno, a niste još ni ono pravo. Nalazite se u limbu; ne znate ko ste.

Na Zapadu – a odatle dolazi osoba koja je postavila pitanje – ovaj problem je još komplikovaniji. Razlog tome je što Zapad još uvek nije razvio nikakvu metodologiju za otkrivanje pravog u što kraćem roku, kako bi tamna noć duše kraće trajala. Zapad ne zna ništa o meditaciji. A meditacija je samo ime za stanje u kom je biće samo, u tišini, kada čeka ono pravo da se pokaže. To nije čin, to je tiho opuštanje – jer šta god da „uradite“, to potiče od vaše lažne ličnosti. Sve što ste radili u proteklih dvadeset šest godina potiče odatle; sve to je samo stara navika.

Navike se teško iskorenjuju.

Živeo je u Indiji jedan veliki mistik, Eknat. Krenuo on tako na sveto putovanje sa svim svojim učenicima; pu-tovanje je trebalo da traje između tri i šest meseci. Jedan čovek je došao kod njega, pao mu pred noge i rekao: „Ja znam da nisam vredan. To znate i Vi – svi me znaju kakav sam. Ali znam i da je Vaše saosećanje veće od moje beznačajnosti. Molim Vas da me primite kao člana grupe koja ide na sveto putovanje.“

Eknat mu je odgovorio: „Ti si lopov – i to ne običan lopov, već kralj lopova. Nikada te nisu uhvatili, uprkos tome što svi znaju da si lopov. Ja svakako želim da te povedem sa sobom, ali isto tako moram da mislim i na ostalih pedeset ljudi koji idu sa mnom. Moraćeš da mi

| 23 www.leo.rs

daš obećanje – a neću ti tražiti da to obećanje traje duže od ovih tri do šest meseci koliko će da traje sveto putova-nje – da nećeš krasti. Nakon toga, odluka je na tebi. Kada se vratimo kući, tvoje obećanje više neće važiti.“

„Spreman sam da dam to obećanje i neverovatno sam Vam zahvalan na pokazanom saosećanju“, reče čovek.

Ostalih pedeset ljudi bilo je sumnjičavo. Verovati lo-povu?... Ali, nisu mogli ništa da kažu Eknatu; on je bio učitelj. Krenuli su na sveto putovanje, a problemi su po-čeli već prve večeri. Prvog sledećeg jutra nastao je haos; nekome je nedostajao kaput, nekome košulja, nekome novac. I svi su vikali: „Gde je moj novac? Gde je moja košulja?“ I svi su govorili Eknatu: „Bili smo zabrinuti od samog početka zato što ste poveli sa sobom tog čoveka. To je navika koju ima celog života...“ Onda su se dali u potragu za stvarima i shvatili su da nisu ukradene. Neko-me je nestao novac, ali se nalazio u torbi nekog drugog. Kaput koji je nestao bio je među stvarima neke druge osobe. Sve su pronašli, ali bila je to nepotrebna pomet-nja – svakog jutra! I niko nije mogao da shvati šta bi to moglo da znači. Definitivno u pitanju nije bio lopov, jer ništa nije nestalo.

Treće večeri, Eknat je ostao budan da bi video šta se događa. Usred noći, lopov se, iz navike, probudio i počeo je da premešta stvari sa jednog mesta na drugo. Eknat ga je zaustavio i rekao mu: „Šta radiš to? Jesi li zaboravio na obećanje?“

A ovaj mu je odgovorio: „Ne, nisam zaboravio na obećanje koje sam dao. Ne kradem ja ništa! Nisam, međutim, obećao da neću premeštati stvari sa jednog mesta na drugo. Ja ću ponovo morati da budem lopov nakon šest meseci; ovo je samo vežba. Morate shvatiti da je ovo navika koju imam ceo život, i da ne mogu tek tako da je se oslobodim. Dajte mi vremena. Trebalo bi da razumete moj problem. Tri dana nisam ukrao ni jed-nu jedinu stvar – to je kao post! Ovo je samo zamena; zanimam se. Ovo je vreme kada ja radim, usred noći, tako da mi teško pada da samo ležim u krevetu. Ja sam budan, a toliko idiota spava, a nikome ne nanosim zlo. Ujutru će svi naći svoje stvari.“

Eknat mu je onda rekao: „Čudan si ti čovek. Vidiš da svako jutro nastane haos, i bespotrebno gubimo sat ili dva u traženju stvari, pokušavajući da shvatimo gde si ih stavio, čije stvari su u čijem prtljagu. Svi moraju da prebiraju po prtljagu i pitaju jedni druge: ’Kome ovo pripada?’“

„Morate mi učiniti barem toliko“, reče lopov.

Dvadeset šest godina živite kao lažna ličnost – kao ličnost koju su Vam nametnuli ljudi koje volite, koje po-štujete, a oni Vam nisu namerno nanosili zlo. Njihove na-mere bile su iskrene; samo što nisu imali nimalo svesti o tome šta rade. To nisu svesni ljudi. Vaši roditelji, nastav-nici, sveštenici, političari, to nisu ljudi koji su svesni; to su

nesvesni ljudi. Čak i dobra namera u rukama nesvesne osobe može biti pogubna.

Strah se javlja, dakle, kad god ostanete sami, jer sve što je lažno počinje da nestaje. Biće potrebno malo vre-mena da se pojavi ono pravo. To ste izgubili pre dvadeset šest godina; sada morate da premostite taj jaz od dva-deset šest godina.

Iz straha „da gubim sebe, čula, prisebnost, um, sve“ – jer se uloga koja vam je dodeljena sastoji od svega toga – čini Vam se kao da ćete izgubiti razum. Istog časa po-činjete da radite nešto da biste se zaokupili. Ako nema ljudi, barem neka se nešto radi, nešto čime ćete zaokupiti sve ono lažno da ne bi počelo da nestaje.

To je razlog zašto je ljudima teško da odu na odmor. Pet dana rade, nadajući se da će se za vikend opustiti. Vikend je, međutim, najgori period na svetu – više ne-sreća događa se vikendom, veći je broj ubistava, krađa, silovanja. Čudno je to...pet dana svi ti ljudi bili su zaoku-pljeni nečim i problema nije bilo. Vikend im, pak, nudi slobodu izbora, da se nečim bave ili da se opuste – ali opuštanje donosi i osećaj straha; lažna ličnost nestaje. Ljudi jure na plaže, sede jedni drugima na glavama, sao-braćajne gužve su duge kilometrima. Ako ih pitate kuda idu, oni će vam reći „negde gde nema gužve“. A čitava ta gungula ide sa njima! Svi idu da nađu mesto gde bi se osamili; neko mirno mesto – svi do jednog.

A da su ostali kod kuće, tamo bi našli mir i tišinu, jer svi idioti su krenuli u potragu za mirnim mestom. I svi žure kao ludi, jer dva dana će brzo proći i oni moraju da stignu – samo ne pitajte gde! A te plaže...toliko su krcate ljudima da čak ni na pijaci ne bude tolika gužva. I što je još čudnije, ljudi su tu opušteniji dok se sunčaju. Deset hiljada ljudi sunča se na maloj plaži i opušta se.

Jedna osoba, kada bi bila sama na toj istoj plaži, ne bi mogla da se opusti. Ali ona zna da se još hiljade ljudi opušta na toj istoj plaži oko nje. Iste te ljude viđala je u kancelariji, iste te ljude sretala je na ulici, na pijaci, a sada su isti ti ljudi na plaži. Masa je od presudnog značaja za postojanje lažne ličnosti. Onog trenutka kada ostane sama, vi počinjete da ludite.

Zato bi čovek trebalo da shvati šta je meditacija.

Nemojte da brinete, jer ono što može da nestane i tre-ba da nestane. Nema svrhe držati se toga; to nije Vaše; to niste Vi. Vi ste ono što ostane kada lažna ličnost nestane, ono sveže, nevino, netaknuto biće.

Niko ne može da odgovori na Vaše pitanje: „Ko sam ja ?“ Samo Vi to znate.

Sve tehnike meditacije pomažu u uništavanju ono-ga što je lažno. One vam ne daju ono pravo; ono što je pravo ne može se dati.

Ono što može biti dato nije pravo. Vi već imate to što je pravo; treba samo da se odreknete onoga što je lažno.

24 |

Drugim rečima: učitelj je taj koji vam uzima ono što vi, u stvari, i nemate, a daje vam ono što zapravo imate.

Meditacija znači imati hrabrost da ćutite i budete sami. Polako, polako, počećete da osećate nove kvalite-te koje nosite u sebi, osetićete novu živost, neku novu lepotu, novu inteligenciju – koju niste pozajmili ni od koga, koja se razvija u vama samima. Ona vuče korene iz vašeg postojanja i ako niste kukavica, ona će procvetati, doneće plodove.

Samo hrabri, odvažni ljudi koji imaju petlju mogu biti religiozni. Ne oni koji idu u crkvu – oni su kukavice. Ne hindusi, ne muhamedanci, ne hrišćani – oni su protiv po-trage. Sve je to ista masa i svi oni pokušavaju da potvrde svoj lažni identitet.

Vi ste rođeni. Došli ste na ovaj svet ispunjeni životom, svešću, neverovatnom osećajnošću. Pogledajte samo jedno dete. Zagledajte mu se u oči, u tu svežinu. Sve to zaklonjeno je lažnom ličnošću.

Nema potrebe da se plašite. Možete da izgubite samo ono što se izgubiti mora. I dobro bi bilo da to učinite što pre, jer što duže ostaje deo Vas, postaje sve jače. A čovek ne zna šta donosi sutra. Nemojte da umrete pre nego što spoznate svoje autentično biće.

Srećan je samo mali broj ljudi koji je živeo kao auten-tično biće, koji je umro kao autentično biće, zato što oni znaju da je život večan i da je smrt samo fikcija.

Ima pitanja koja bih postavio, ali ona nisu dorečena i ne znam kako da ih postavim.

Nijedno pitanje nikada nije dorečeno, jer ako je dore-čeno, to znači da ima i odgovor. Pitanje je po svojoj priro-di nedorečeno. Ono predstavlja želju, žudnju, ispitivanje, jer nešto se mora upotpuniti.

Ljudska svest je takva da zahteva da nešto bude upot-punjeno. Ostavite nešto nedovršenim i to će se pretvoriti u opsesiju; završite to i oslobodićete se pritiska. Završe-tak donosi sobom slobodu.

Stoga, nisu samo Vaša pitanja nedorečena. Vi ste opa-zili nedorečenost svakog pitanja.

Drugo, Vi ne znate šta da pitate. Niko to ne zna! Sva pitanja potiču iz našeg neznanja, iz podsvesti, iz naše mračne duše. Niko ne zna kako treba da glasi pitanje koje postavlja, šta je suština koju treba da unese u pi-tanje, jer onog trenutka kada budete znali koje pitanje da postavite, istog trentka ćete pronaći odgovor u sebi.

Biti apsolutno siguran u to koje pitanje treba postaviti znači da odgovor nije daleko. Veoma je blizu, jer samou-verenost dolazi iz odgovora, a ne iz pitanja.

Pa ipak, čovek mora da postavi pitanje. Uprkos tome što nijedno pitanje nije dorečeno i što ne znaju šta da pi-taju, ljudi moraju da postave pitanje jer ne mogu da ćute. Moguće je ne postaviti pitanje – to ne znači da nemate nikakva pitanja, to samo znači da ih ne iznosite. Možda

se plašite da ćete biti izloženi, jer svako pitanje otkriva vaše neznanje.

Milioni ljudi nikada ne postavljaju pitanja, iz prostog razloga što izgledaju mudri kada ćute. Postaviti pitanje znači pokazati svoje rane, to znači pokazati sve tamne mrlje svog bića. Za to je potrebna hrabrost.

Treće, postoje pitanja koja se ne postavljaju iz nezna-nja, već iz znanja koje je pozajmljeno – a to su najgora moguća pitanja.

Pitanje koje potiče iz neznanja je iskreno, nosi čisto-tu u sebi. Nije zaprljano, iskvareno; ono pokazuje vašu hrabrost, poverenje. Neka pitanja, pak, potiču od znanja koje ste pozajmili. Mnogo toga ste čuli, mnogo toga ste pročitali, dobili ste informacije od roditelja, nastavnika, sveštenika, političara – svakojakih demagoga, svakojakih likova koji se pretvaraju da poseduju znanje – i tako ste pokupili svo njihovo smeće.

Jedan prijatelj mi je poslao divan poklon, pravo umet-ničko delo, jednu korpu za papirne otpatke, sa porukom: „Osho, ako misliš da su moja pitanja smeće, baci ih u ovu kantu. Ne moraš da odgovaraš na njih.“

Pitanja koja potiču iz znanja su smeće.

Vi ne znate ništa o Bogu, o univerzumu; vi ne znate ništa o duši, reinkarnaciji, budućim životima, prošlim životima. Sve što znate je samo rekla-kazala. Ljudi oko vas ćaskaju, a vi sakupljate razne informacije koje vam se čine važnim. Zašto vam se čine važnim? Mislite da su važne zato što prikrivaju vaše neznanje. Imate osećaj kao da nešto znate. Ali, imajte na umu, to je jedno veliko kao da. Vi ne znate, već samo kao da znate.

Sve svete knjige, sve knjige filozofije, sve knjige te-ologije trebalo bi svrstati u kategoriju kao da. Sve one govore o svim mogućim nemogućim stvarima o kojima ništa ne znaju! Ali sve one su poput rečitog, maštovitog intelektualca koji može da stvori sistem ni iz čega.

Zato se nijedan filozof ne slaže ni sa jednim drugim filozofom. I svaki filozof misli da je on osmislio čitav si-stem koji daje objašnjenje za sve na svetu, a ostali filozofi mu se smeju; jer su pronašli hiljade rupa u njegovom sistemu. Ali, što se njih samih tiče, i oni čine istu grešku: tvrde da je njihov sistem kompletan i da nema potrebe za daljim ispitivanjem.

Najčudnije od svega je što je ovo tip ljudi koji lako uočava greške drugih, a ne može da uoči greške u sop-stvenim sistemima. Možda ne žele da ih uoče. Greške su tu, svi drugi ih vide; nemoguće je da ih oni sami ne vide. Oni ih zapravo ignorišu, nadajući se da ih drugi neće pri-metiti.

| 25 www.leo.rs

Svaka filozofija je doživela neuspeh. Svaka religija je doživela neuspeh. Vi se bakćete ostacima svih tih filozo-fija i religija, a pitanja se rađaju iz tih ostataka. Ta pitanja nemaju smisla; njih ne treba da postavljate. Ona poka-zuju koliko ste glupi.

Pitanja, međutim, koja se rađaju iz neznanja – kao dečja pitanja – ta pitanja su nedovršena, nisu baš sjajna, ali su neverovatno važna.

Jednom prilikom, neko dete je šetalo vrtom sa D. H. Lorensom i stalno mu je postavljalo svakojaka pita-nja. D. H. Lorens je bio jedan od najiskrenijih ljudi svog vremena, koji se suočavao sa osudama od strane vlada, sveštenika zbog svoje iskrenosti, zbog toga što je govo-rio samo istinu, zbog toga što nije bio spreman da bude diplomata, licemer, zbog toga što nije pravio ustupke. Čak je i pred ovim detetom pokazao svoju autentičnu iskrenost, koju čak ni vaši najveći sveci nisu.

Dete mu je postavilo sledeće pitanje: „Zašto je drveće zeleno?“ Veoma jednostavno, a tako dubokoumno pi-tanje. Svako drvo je zeleno – zašto? Šta bi tom drveću? Pored toliko boja, pored svih boja duge – neko drvo bi moglo da bude žuto, neko crveno, neko plavo – zašto je svako drvo odabralo da bude zeleno?

Da je neki roditelj, nastavnik, sveštenik, bilo ko – oso-ba x, y, z – bio na mestu D. H. Lorensa, izgovorio bi neku laž: „Bog ih je stvorio u zelenoj boji jer ona prija očima.“ To bi, naime, bila obmana, laž. A D. H. Lorens zna da ne zna ništa o Bogu i zna da ne zna zašto je drveće zeleno.

U stvari, čak nijedan naučnik koji se bavi drvećem ne zna to, iako bi mogao da objasni da je to zbog određe-nog elementa, hlorofila, koji drveću daje zelenu boju. To, međutim, nije odgovor koji se daje jednom detetu. Onda bi ono pitalo: „Zašto je svako drvo izabralo hlorofil?“ To nije zadovoljavajući odgovor.

D.H. Lorens je zatvorio oči i na trenutak je zaćutao... Šta da kaže ovom detetu? Nije želeo da obmanjuje nevi-no dete, mada je pitanje uobičajeno kao i svako drugo. Ali, ovo pitanje potiče iz nevinosti; zato je tako dubokou-mno. D. H. Lorens je otvorio oči, pogledao je u pravcu dr-veća i rekao detetu: „Drveće je zeleno zato što je zeleno.“

„Dobro. To sam i ja mislio“, reče dete.

D. H. Lorens je zapisao sledeće u svojim memoarima: „Za mene je to bilo značajno iskustvo – ta ljubav i po-verenje koje mi je dete ukazalo zbog proste iskrenosti. Moj odgovor i nije odgovor; logičari bi rekli da je to ta-utologija. ’Drveće je zeleno zato što je zeleno’ – je li to uopšte odgovor?“

D. H. Lorens to zapravo prihvata: „Dete moje, i ja sam neznalica koliko i ti. Razlika u godinama ne znači da ja znam a da ti ne znaš.“ Razlika u godinama nije razlika iz-među neznanja i znanja.

To što je drveće zeleno deo je misterije celokupnog postojanja. Stvari su onakve kakve jesu. Žena je žena;

muškarac je muškarac. Ruža je ruža; nazovite je bilo ko-jim drugim imenom, ona je i dalje ruža.

Tog jutra, nešto neverovatno lepo bilo je sakriveno u tom kratkom razgovoru.

Postavljajte pitanja – ne ona koja potiču iz znanja, jer svo to znanje je pozajmljeno, nema osnovu, predstavlja smeće.

Postavljajte pitanja koja potiču iz vašeg neznanja.

Zapamtite, neznanje je vaše – budite ponosni na njega.

Znanje nije vaše. Kako onda možete da budete ponosni na njega?

Nije stvar u tome da treba da prikrijete neznanje. Stvar je u tome da treba da unesete svetlosti, tako da neznanje, tama, nestane.

Ne mogu da Vam dam bolji odgovor od onog koji je dao D. H. Lorens, ali mogu da Vam pružim nešto drugo što Lorens nije znao. Mogu da Vam pružim prostor, tišinu u kojoj ćete sami shvatiti misteriju.

Vi samo postavite pitanje, kakvo god daje. Samo za-pamtite: Ne postavljajte pitanje iz znanja – postavite ga iz svog autentičnog neznanja.

A moji odgovori u stvari i nisu odgovori. Moji odgo-vori su ubice – oni naprosto ubijaju pitanje, oduzimaju pitanje, ne daju Vam nikakav odgovor kog možete da se pridržavate.

U tome je razlika između nastavnika i učitelja: nastav-nik vam pruža odgovore kojih možete da se pridržavate i tako ostajete neznalice – lepo ukrašene na površini, do-bijate biblioteke pune odgovora, ali ispod svega toga, ispod površine, ostaje neznanje velikih razmera. Učitelj samo ubija vaša pitanja. On vam ne daje odgovor; on vam oduzima pitanje.

Ako bi sva pitanja mogla da Vam budu oduzeta...pa-žljivo slušajte šta Vam govorim.

Ako bi sva pitanja mogla da Vam budu oduzeta, Vaše neznanje bi nestalo i ostala bi samo nevinost. A nevinost je svetlost sama po sebi.

U toj nevinosti, Vi ne znate ni za jedno pitanje, ni za jedan odgovor, jer ste svet sa pitanjim i odgovorima ostavili iza sebe. On je postao nebitan; prevazišli ste ga. Pročistili ste se od pitanja, a pročistili ste se i od odgovo-ra. To stanje naziva se prosvetljenost. A ako ste dovoljno hrabri, možete ići čak i dalje od njega.

To će Vam pružiti sva ona divna iskustva koja su mi-stici opisivali vekovima: Srce će Vam plesati u ekstazi, celo Vaše biće postaće divan sunčev zrak...hiljade lotosa procvetaće u Vama.

Nastaviće se....

26 |

| 27 www.leo.rs

POTRAŽITE NAwww.leo.rs

28 |

Psssst! To je tajna – Lorinin konj Suton je, u stvari, čarobni jednorog...

Lorin i Suton pomogli su mnogim prijateljima zahvaljujući svojim

čarolijama, ali sada se Suton razboleo.

Lorin je zabrinuta za svog jednoroga. Kako da mu pomogne da ozdravi?

Jače od magije

Prvo poglavlje

„Obožavam ovo mesto“, prošaptala je Lorin kad je sela na Sutonova topla leđa. Svici su plesali oko njih osvetlja-vajući mračne senke tihe livade usred šume.

Mesečina je zablistala na njegovom srebrnom rogu kad je klimnuo glavom: „I ja“.

Lorin ga je potapšala po vratu. Nije mogla da pove-ruje u svoju sreću. Veći deo vremena Suton je provodio kao običan sivi poni, ali kad god bi izgovorila čarobne reči, pretvorio bi se u jednoroga koji je nosi nebom na

svojim leđima. Obišli su razna mesta, poput ove tajan-stvene čistine u šumi.

„Kad smo ovde, čini mi se da ništa loše ne može da se desi“, rekla je Lorin gledajući neobično sivo-ružičasto kamenje.

„Zato što je ovo mesto posebno“, odgovorio joj je Su-ton. „U vazduhu je magija“. Meko je frknuo: „Hoćeš li da ostanemo ovde ili da još malo letimo?“

Lorin je pogledala na sat: „Treba da se vratimo kući“.

Lorinini roditelji nisu znali da je Suton jednorog. Mi-slili su da im je ćerka u konjušnici i da hrani svog ponija.

„Mogao bih da upotrebim čaroliju jednoroga. Hajde da vidimo da li se brinu“, predložio je Suton. „Ako je sve u redu, možemo da ostanemo još malo napolju“.

„Odlična ideja!“, odgovorila je Lorin.

| 29 www.leo.rs

Dokasao je do jednog velikog kamena na ivici livade. Zahvaljujući čarobnim moćima jednoroga, Suton je na površini kamenja od ružičastog kvarca mogao da vidi šta se dešava u bilo kom kraju sveta. Dotakao je rogom kamen i rekao: „Farma Fosterovih!“

Pojavila se svetloljubičasta munja i kovitlac izmaglice. Kad se magla raščistila, na površini kamena Lorin je vi-dela sliku svog doma – farme Fosterovih. Skliznula je sa Sutonovih leđa da pogleda izbliza. Videla je Sutonovu ko-njušnicu, livade na kojima pasu krave, prozor svoje sobe, mamin auto…

„Lorinini mama i tata“, rekao je jednorog kamenu.

Slika je zadrhtala i odjednom su se pojavili Lorinini roditelji, gospodin i gospođa Foster. Razgovarali su, ali Lorin je čula samo tiho brujanje. Zakačila je kosu iza uha i nagnula se prema kamenu. Brujanje se pretvorilo u gla-sove.

„Da li je Lorin i dalje kod Sutona?“, pitao je gospodin Foster.

Lorin se unervozila, ali ubrzo je čula mamin smireni glas.

„Jeste, ne brini se. Vratiće se na vreme za spavanje. Samo voli da sve slobodno vreme provede s ponijem“, odgovorila je gospođa Foster s osmehom. „Zato mi je drago što smo se doselili ovde – Lorin i Maks imaju mno-go više slobode. Da smo ostali u gradu…“

Lorin je gledala kako njen tata uzima mamu za ruku: „Ova selidba je nešto najbolje što smo ikad uradili!“

Lorin je čučnula: „U redu je. Imamo još malo vremena“.

„Hoćemo li da letimo?“, upitao je Suton nestrpljivo.

„Za minut“, odgovorila je Lorin, koja je uživala da po-smatra svoju porodicu. „Mogu li samo da pogledam još Maksa?“

„U redu“, rekao je Suton ljubazno. „Maks!“, dodao je.

Na kamenu se pojavila slika Maksa, Lorininog šesto-godišnjeg brata. Igrao se u svojoj sobi s Badijem, štene-tom bernandinca.

Po Maksovim pokretima Lorin je shvatila da njen brat uči svog ljubimca da sedne. Nasmešila se Sutonu: „Maks i Badi sutra kreću na dresuru“. Posmatrala je sliku još neko-liko sekundi. Bilo je zabavno gledati a ne biti viđen. „Haj-de da vidimo na brzinu šta radi Mel“, zamolila je Sutona.

Mel Kasidi je Lorinina komšinica i veoma bliska dru-garica. Jednorog je promrmljao njeno ime i na kamenu se pojavila slika Melani kako sedi s mamom u svojoj sobi. Gospođa Kasidi je zagrlila ćerku.

„Mel plače!“, uznemireno je uzviknula Lorin. Približila se kamenu, ali onda se naglo zaustavila. Bilo je u redu slušati šta se dešava u njenoj porodici, ali prisluškivati razgovor u Melaninoj porodici nije bilo u redu. „Ne znam da li uopšte treba da slušam“, rekla je sumnjičavo.

„Možda bismo mogli da pomognemo kad bismo sa-znali o čemu je reč“, objasnio joj je Suton.

Lorin je nakratko oklevala. Mnogo puta su njih dvoje pomogli ljudima u nevolji. Jednorozi dolaze u svet ljudi da bi im pomagali svojim čarobnim moćima. Gledala je sliku na kamenu. Mel je zaista bila uznemirena. Lorin je brzo odlučila: „U redu, ali prisluškivaćemo samo sekund“.

Približili su se kamenu.

„Nije fer“, govorila je Mel. „Ne mogu to da uradim, mama. Već sam dva puta zamolila gospodina Nolana da mi objasni, ali ništa nisam shvatila“.

„Moraćeš da ga zamoliš da ti objasni i treći put“, než-no je odgovorila gospođa Kasidi.

Lorin se iznenađeno namrštila. Gospodin Nolan im je učitelj. Zašto se Mel toliko nervira?

„Lorin i Džesika će misliti da sam glupača“, plakala je Mel.

„Sigurna sam da neće“, dodala je gospođa Kasidi. „One su ti drugarice“.

„Ali, mama, one znaju razlomke. Samo ja ne znam!“

Razlomci! Lorin je sela na travu, a glasovi su se ponovo pretvorili u nerazgovetni žamor.

„Razlomci?“, pitao je iznenađeno Suton. „Šta je to?“

„Nešto iz matematike“, odgovorila je Lorin.

„Znači, ništa ozbiljno“, s olakšanjem je odvratio Suton.

„Pa ne znam baš“, oklevala je. „Ako se Mel nervira zbog toga, onda je ozbiljno. Plaši se da ćemo joj se Dže-sika i ja smejati!“ Odmahnula je glavom: „Nikad to ne bi-smo uradile. Baš nas je briga da li Mel zna razlomke ili ne. Ona nam je drugarica!“ Lorin je grickala nokat: „Htela bih da joj nekako pomognemo“.

Suton ju je sumnjičavo posmatrao: „Mislim da moja magija ne može pomoći oko matematike“.

„I ja mislim“, nastavila je Lorin. „Izgleda da ću taj pro-blem sama morati da rešim“.

Suton je dodirnuo kamen rogom. Pojavila se ljubiča-sta munja, a slika je nestala. „Hajde da letimo!“

Lorin mu je skočila na leđa. Suton je poskočio dva puta i vinuo se u vazduh.

Vetar joj je šibao lice, a kosa joj se vijorila na sve strane dok su klizili po nebu. Konačno su stigli kući.

„Kako ćeš pomoći Mel?“, pitao je Suton dok su sletali.

„Još nisam smislila“, odgovorila je Lorin. „Pokušaću da smislim nešto do sutra“.

Zagrlila ga je i izgovorila čarobne reči za pretvaranje jednoroga u ponija.

Zaslepila ju je ljubičasta munja i odjednom se pred njom našao mali sivi poni umesto snežnobelog jedno-roga.

„Laku noć, Sutone“, prošaptala je Lorin.

Suton je nežno zanjištao. Zagrlivši ga još jednom, Lo-rin je otrčala u kuću.

30 |

Drugo poglavlje

„Lorin! Zakasnićeš u školu!“, zvala je gospođa Foster stojeći na stepenicama.

Lorin je provukla češalj kroz kosu i potrčala u prize-mlje. Ujutro su uvek svi žurili. Dok je jurila prema kuhinji, gotovo se spotakla o Badija.

„Sedi, Badi! Sedi!“, vikao je Maks.

Kad je video Lorin, Maks je oduševljeno skočio. Lorin ga je češkala po ušima: „Dobro jutro, momče!“

„Badi, dođi ovamo i sedi!“, oštro je komandovao Maks dok se štene teturalo oko Lorin.

Badi je spustio prednje šape mrdajući zadnjicom. Za-lajao je željan igre i otrčao u kuhinju. „Av, av!“

„Biće najbolji na dresuri, Maks“, zadirkivala je Lorin svog brata kad je Badi svom snagom udario u vrata fri-židera pošto nije uspeo da se zaustavi na vreme. „Neće biti glupljeg psa od njega“.

„Nije tačno“, zaplakao je Maks. „Mama, je li tako da neće?“

„Naravno da neće, dušo“, rekla je uverljivo gospođa Foster. „Lorin, prestani da zadirkuješ Maksa i pojedi već jednom taj doručak!“

Lorin je sela za sto i namazala parče tosta puterom. Maks je pokušavao da otvori teglicu eurokrema.

„Požuri, Maks, zakasnićemo“, nestrpljivo je gunđala Lorin.

Maks je svom snagom pokušavao da odvrne poklo-pac, ali nije uspeo.

„Pusti mene“, rekla je Lorin, uzela teglu i otvorila je jednim potezom.

„Lorin“, bunio se Maks. „Hteo sam sâm da otvorim. Uvek mi sve pokvariš!“

„Nikad ne bismo krenuli kad bismo čekali tebe“, pre-bacivala mu je.

„Dosta! Ućutite oboje!“, viknula je gospođa Foster i prošla prstima kroz kosu. „Pojedi tost i idemo“.

„Ćao, Lorin!“, pozdravila ju je Džesika Parker kad je utrčala u učionicu baš pre nego što se oglasilo zvono za početak časa.

„Ćao“, odgovorila je Lorin. Još nije smislila kako da pomogne Mel i to ju je nerviralo.

„Samanta i ja smo sinoć tražile ponije u oglasima“, re-kla je Džesika. „Našle smo tri ponija koja su nam se dopa-la. Ubeđivale smo tatu da pozove vlasnike i da se raspita“.

„Jeste li imale sreće?“, pitala je Lorin. Znala je kako očajnički Džesika i njena polusestra žele ponija.

Džesika je uzdahnula: „Ne. Tata kaže da sačekamo do letnjeg raspusta“.

U tom trenutku Mel je utrčala u učionicu.

„Ćao“, doviknula joj je Lorin.

„Ćao“, odgovorila je Mel vidno neraspoložena.

Pre nego što su uspele da progovore, oglasilo se zvo-no i gospodin Nolan je ušao. „Tišina!“, viknuo je pljesnuvši rukama.

Dok je uzimao dnevnik, Lorin je ispod oka posmatrala Melani. Bila je bleda i nervozna.

„U redu, izvadite udžbenike iz matematike“, rekao im je pošto je upisao čas i odložio dnevnik. „Otvorite dvade-set drugu stranu i pogledajte treći zadatak“.

Svi su otvorili knjige. Zavladala je tišina. Lorin je videla kako Mel napeto zuri u zadatak s razlomcima.

„Gde si stala? Da ti pomognem?“, šapnula joj je Lorin.

„Ne… samo razmišljam“, odgovorila je Mel i brzo na-žvrljala rezultat.

Lorin je grozničavo razmišljala. Htela je da pomogne Melani, ali nije znala kako.

„Izgleda da nisi uradila ceo zadatak, Lorin“, rekao je gospodin Nolan. Lorin je poskočila od iznenađenja. „Tre-ba li ti pomoć?“

Lorin ga je pogledala s grižom savesti. „Ne, sve je u redu“, zaustila je da kaže, ali onda se predomislila. Sinula joj je ideja: „U stvari, treba mi pomoć. Zbunila sam se“.

Gospodin Nolan ju je iznenađeno pogledao: „Ali, Lo-rin, cele nedelje si radila razlomke bez greške. U čemu je problem?“

Nagnuo se preko stola da pogleda zadatak: „Samo treba da poređaš razlomke – od najmanjeg do najvećeg. Moraš da gledaš i imenilac i brojilac“.

„Brojilac je gornji, a imenilac je donji broj razlomka, zar ne?“, prekinula ga je Lorin pre nego što je nastavio da, kao i obično, objašnjava.

„Da, a…“

„A razlomak je samo jedan deo celine, zar ne, gospo-dine Nolan?“, brzo je rekla Lorin. „Kao parče torte. Broji-lac, to jest gornji broj pokazuje nam koliko parčeta torte imamo“. Neprimetno je pogledala u stranu i s olakšanjem primetila da Mel pažljivo sluša.

„Tako je, Lorin“, rekao je učitelj pomalo nestrpljivo. „Znači, ako je razlomak jedna trećina – jedan kroz tri – imenilac je tri, što znači da je torta isečena na tri parčeta“, nastavila je.

„Da“, odgovorio je gospodin Nolan. „Ako je razlomak jedna petina – jedan kroz pet – imenilac je…“

Pre nego što je stigla da odgovori, Melani ju je pre-kinula: „Pet?“

Učitelj i Lorin su se osvrnuli.

„Tako je, Melani“, pohvalio ju je učitelj.

| 31 www.leo.rs

„Što znači da je torta isečena na pet parčeta. Ako je razlomak jedna desetina, torta je isečena na deset par-četa“, nastavila je Mel vedro.

„Jedna petina je veća od jedne desetine. Ako isečete tortu na pet delova, ti delovi su veći nego ako je isečete na deset delova“.

„Tako je“, rekao je učitelj.

Melanin pogled bio je radostan: „Sad sve ima smisla!“

„Odlično“, dodao je učitelj. „A ti, Lorin? Jesi li shvatila sad?“

„Ja?!“, zamalo da se Lorin izlane. „Jesam, hvala Vam“.

Gospodin Nolan se nasmešio: „Drago mi je što si se oraspoložila“.

Lorin je s olakšanjem pogledala Mel i osmehnula se. „Da, sad mi je mnogo bolje“, promrmljala je osećajući toplinu u srcu.

Kad se vratila iz škole, još ju je držalo dobro raspolo-ženje. „Trebalo je da vidiš Melanino lice kad je shvatila razlomke“, govorila je Sutonu dok ga je timarila. Spremali su se da idu na jahanje s Melani i njenim ponijem Sen-kom. „Izgledala je kao da joj je kamen pao sa srca“.

Suton je frknuo. Nije mogao da joj odgovara dok se ne pretvori u jednoroga, ali ipak je sve razumeo.

„To me je nateralo da razmislim o nečemu“, nastavila je Lorin dok je čistila češagiju. „Obično pomažemo ljudi-ma kad ih muče veliki problemi – kao na primer kad smo pomogli Džesiki, koja nije htela da joj se tata ponovo oženi. Ali zar ne možemo iskoristiti tvoje moći i za neke manje probleme? Ponekad se ljudi iznerviraju zbog sit-nica isto kao i zbog velikih problema“.

Pogledala je Sutona. Izgledao je kao da je pažljivo sluša. „Šta ti misliš?“

Suton je klimnuo glavom.

Lorin ga je zagrlila. „Uskoro će mrak“, prošaptala je, „onda ćemo moći da razgovaramo“.

Treće poglavlje

Lorin je skidala Sutonu sedlo posle jahanja s Mel. Maks i Badi trčali su stazom koja vodi od kuće do ko-njušnice.

„Bili smo na času dresure“, nestrpljivo je doviknuo Maks. „Badi je bio sjajan! Dreser kaže da je najbolji štenac u grupi!“

„Odlično!“, odgovorila je Lorin s osmehom.

„Naučio je da sedne, legne i da ne ustaje dok mu ne kažem. Gledaj!“

Maks je uzeo šaku psećih keksića iz džepa i viknuo: „Badi, Badi, ovamo, momče!“

Badi je dotrčao do Maksa. „Sedi!“, rekao je odlučno Maks držeći nagradu u ruci, visoko iznad Badijeve glave.

Lorin se prenerazila kad je Badi zaista seo.

„Lezi!“, zapovedao je Maks spuštajući ruku.

Badi ga je poslušao. „Ostani tu!“, nastavio je dečak. Obišao je krug oko Badija, a zatim mu dao nagradu. „Do-bar pas!“, vikao je. „Uspeo si!“

„Svaka čast!“, rekla je Lorin zadivljeno.

„Jedva čekam da idemo na čas sutra!“, rekao je veselo Lorinin brat. „Naučiće nas da vodimo psa na povocu. Haj-de, momče“, doviknuo je Badiju, koji je njuškao Sutonove četke. „Hajde da vežbamo!“

„Možda Badi treba da se malo odmori“, predložila je Lorin. „Mogao bi da se zamori od obuke. Hoćeš li da se igramo žmurke?“

Badi je upravo naučio tu igru. Jedno od njih tre-balo je da drži Badija, a drugo da se sakrije. Zatim je Badi tražio onoga ko nedostaje. Uvek je uspevao da ih nađe. Sjajno su se zabavljali. Suton je prestao da pase da bi ih posmatrao.

„Suton nas gleda!“, povikao je Maks dok je pokušavao da skine Badija sa svog stomaka. „Badi, silazi“, kikotao se dečak dok mu je pas lizao nos.

Suton je zarzao. Lorin se nasmešila. Zvučalo je kao da se i poni smeje.

„Mama, idem da obiđem Sutona“, rekla je Lorin posle večere.

„Važi, dušo“, odgovorila je gospođa Foster gledajući kako se Maks igra s Badijem. „Hajde, Maks, vreme je za kupanje“.

Lorin je otrčala do konjušnice. Bila je nestrpljiva da čuje šta Suton misli o njenom planu da pomažu ljudima oko malih problema.

„Šta misliš?“, pitala ga je čim se pretvorio u jednoroga.

„Dobra ideja“, odgovorio je. „Što više dobrih dela uči-nimo, to bolje“.

Lorin se oduševljeno nasmešila: „Nadala sam se da ćeš to reći!“

„Kod onog drveća ima kvarcnog kamenja“, klimnuo je Suton prema čestaru na kriju obora. „Mogli bismo da vidi-mo kome sada treba pomoć“.

„Hajde!“, uzjahala je Lorin i krenuli su prema drveću. Lorin je imala sreće što se obor nije video iz kuće. Biće bezbedni od pogleda u senci drveća.

„Evo ih“, zastao je Suton pokazujući joj nekoliko ka-menova ispod starog hrasta.

Nastaviće se...

32 |

| 33 www.leo.rs

Potražite ostale naslove iz serijala

Potražite na www.leo.rs

34 |

P o d i ` i t esvoju decu

Sara ^ejna Redklif

Preko 50 re{enja za svakodnevne dileme

roditeljstva

Jednostavne metode za okončavanje

rasprava i ublažavanje sukoba

Dokazane strategije koje smanjuju potrebu za disciplinskim merama

Prodato

preko milion

primeraka!

P o d i ` i t esvoju decu

bez podizanja glasa

Roditeljstvo je putovanje

Na putu ste

Dobro došli na putovanje koje se zove roditeljstvo - najlepše u životu! Vaša sposobnost da decu vaspitate ne podižući glas, učiniće ovo putovanje prijatnim za vas i vašu porodicu. Pitanje je samo kako ćete to postići. Od-govor se krije u narednim poglavljima.

Roditeljstvo je predodređeno da izvuče ono najbolje iz vas i vaše dece. To se postiže kroz niz izazova, koji vas pozivaju da prevaziđete lična ograničenja i razvijate sve više nivoe stručnosti, znanja i emocionalne snage. Na kraju putovanja, nalazite se mnogo svetlosnih godina daleko od polazne tačke, bogatiji u svakom pogledu. Ovaj proces, koj i nikad nij e bezbrižan ili lak, traži da mu se posvetite punim srcem i svom snagom; vi ste pratnja u prvoj fazi putovanja vaše dece. Vi ćete ih pripremiti za

život.

Usput ćete nailaziti na strahovito mnogo pitanja - teš-kih i lakih - i sa mnogo emocija:

• Koje su važne lekcije kojima bi trebalo da naučite svoju decu?

• Koji je najbolji način da ih tome naučite?

• Kako da navedete svoju decu da vas saslušaju?

• Kako da zadržite hladnokrvnost kada ne slušaju?

• Kako da im pomognete da prevaziđu strahove i nesigurnost?

• Kako da prevaziđete sopstvene?

• Kako da pomognete deci da se lepo slažu s bra-ćom i sestrama?

• Kako da ih naterate da rade domaće zadatke, peru zube i odlaze na spavanje?

Preko 50 re{enja za svakodnevne dileme

roditeljstva

Dokazane strategije koje smanjuju potrebu

za disciplinskim merama

Jednostavne metode za okončavanje

rasprava i ublažavanje sukoba

| 35 www.leo.rs

36 |

• Kako da ih naterate da pospreme svoju sobu, ra-sklone sto i iznesu đubre ?

• Šta da radite kada vam se ne dopadaju?

• Šta da radite kada se ne dopadate vi njima?

• Kako da ih naučite odgovornosti?

• Kako da zadobijete njihovo poštovanje?

• Šta ako vaše dete upadne u nevolje u školi ili sa zakonom?

• Kako da izađete na kraj sa sopstvenim osećanjima frustracije i očajanja?

• Šta ako vaše dete nema prijatelja?

• Šta ako vam se ne dopadaju prij atelji koje ima?

• Šta ako se vaš bračni partner ne slaže s vašim na-činom vaspitanja?

• Kako da budete dobar roditelj kada se istovreme-no borite s ogromnim ličnim stresom?

Spisak se nastavlja do beskonačnosti, predstavljajući tako maksimalan izazov za vašu inteligenciju i znanje. Uloga roditelja, zapravo, zahteva više od instinkta - zah-teva znanje. Odgovori na ove roditeljske dileme i osta-la pitanja dolaze vam svakodnevno. Postoje konkretne strategije pomoću kojih možete smireno i uravnoteženo ploviti nemirnim vodama roditeljstva, posedujući umeš-nost i samopouzdanje - metode koje će obezbediti da izbegnete sve vrtloge i grebene. Uloga roditelja, najzad, nije nikakvo mirno jezerce. To je moćan okean koji se neprestano menja: tokom dvadeset godina doživećete uzburkano more, bonacu, snažne oluje, sunčane dane, neumoljive struje, pa čak i poneki cunami.

Ova knjiga upoznaće vas s najsavremenijom tehnolo-gijom i psihologijom roditeljstva i tako vam olakšati put. Počinje mapom, opštim pregledom procesa roditeljstva koji će vam pomoći da definišete zadatak i usmeriti vas u odgovarajućem pravcu. Zatim dolaze detaljni osvrti na strategije roditeljstva koje mogu da vam pomognu da podstaknete zdrav razvoj vaše dece. Na kraju, ispitaćemo stvarni emocionalni svet roditelja, unutrašnje mehaniz-me koji otežavaju ili onemogućavaju sprovođenje stra-tegija roditeljstva koje ste upravo naučili!

Kao što svi znamo, postoji ogromna razlika između čitanja knjige o roditeljstvu i stvarnog roditeljstva, iz-među teoretskog znanja i njegove praktične primene! Uveče ćete čitati stranice ovog priručnika o roditeljstvu, ali ujutru morate da zasučete rukave i započnete još je-dan dan u vašem domu. Govoreći vam onako kako zaista jeste, ova knjiga daje podršku koja vam je potrebna da biste teoriju pretočili u praksu i izvršili stvarne promene koje će znatno doprineti načinu na koji vaspitavate decu. Dobićete vitalno važne informacije, koje će vam pomoći da sredite sopstvene emocije i iskorenite bes iz svojih vaspitnih metoda, tako što će vam omogućiti da svoju

decu vaspitavate ne podižući glas. Kao posledica toga, ljubav koju tako pažljivo usađujete i gajite biće zaštićena, a vaši porodični odnosi mogu da napreduju. Vaš dom može da bude onakav kakav ste oduvek želeli: utoči šte, mir na lu ka, oaza u sve tu pre pu nom stre so va.

Oslanjajući se na filozofiju roditeljstva, tehnike vas-pitanja i emocionalno vođ stvo, mo ći će te da uskla di te vas pit ni pri stup sa va šim lič nim sti lom i in di vi dualnim potrebama vaše dece. Posedovaćete znanje potrebno da shvatite šta da uradite u svim mogućim si-tuacijama vezanim za vaspitanje dece i, najvažnije od sve ga, da po mog ne te se bi u to me.

Saosećajni roditelj u vama

Čitajući ovu knjigu, često ćete naići na izraz „saose-ćajni roditelj u vama”. Reč je o vašem ličnom pratiocu na putu roditeljstva. Uloga roditelja je naporan posao, često frustrirajući i nezahvalan. Roditelji povremeno umeju da se obeshrabre, pa čak i da padnu u očajanje. U takvim trenucima, savetovaće vam se da zatražite podršku od ovog unutrašnjeg roditelja. Ta praksa omogućiće vam da obnovite energiju kad se vaše rezerve iscrpe i pomoći da naučite nove strategije kad vam zatrebaju. Ova knjiga daće vam detaljna uputstva o tome kako da pristupite ovom korisnom delu sebe. Redovna primena ove stra-tegije učiniće roditeljstvo opuštenijim i plodonosnijim nego što ste ikad mogli da zamislite.

GLAVA 2

Filozofija roditeljstva

Strategije roditeljstva u knjizi Podižite svoju decu bez podizanja glasa predstavljene su kao niz „manje stresnih” opcija. Ukoliko ono što trenutno radite funkcioniše, ne menjajte ništa. Ukoliko ne funkcioniše, iscrpljuje, odu-zima energiju ili vas frustrira, isprobajte manje stresan pristup. Svi stavovi i tehnike ovog pristupa osmišljeni su tako da vas poštede iznurivanja, istovremeno obezbe-đujući zdravo vaspitanje vaše dece.

Osnovne pretpostavke ovog pristupa

Zbog jedinstvenih, urođenih razlika među decom, jedan pristup nije dovoljan, kakav god bio. Prema tome, što više opcija imamo, tim bolje. Pronađite ono što pali kod ovog deteta.

Zbog jedinstvenih razlika među odraslima, ne može se koristiti samo jedan pristup. Majke i očevi mogu da koriste različite pristupe, birajući ono što se uklapa u nji-hov stil i temperament, pod uslovom da se svaki pristup zasniva na zdravim vaspitnim principima. Jedinstveni front podrazumeva međusobnu podršku, ne obavezno i istovetno postupanje. (Jedino u čemu se ne sme podrža-vati bračni partner jeste zlostavljanje deteta na bilo koji način. U takvom slučaju, dete se mora zaštititi.)

| 37 www.leo.rs

Roditeljska snaga potiče iz zdravog odnosa između roditelja i deteta. Dete koje vas voli želi i da vam udovolji i da bude donekle poput vas, s mnogim vašim vredno-stima, uverenjima i osobinama. S druge strane, dete koje vas mrzi želi da se distancira od vas i svega vezanog za vas. Nij e mu stalo do toga da vas impresionira i sasvim sigurno vas neće imitirati. Nećete moći da mu prenesete ništa važno. Stoga, najvažniji fokus roditeljstva usmeren je na jačanje nežnih osećanja između roditelja i deteta. Ovaj cilj treba imati na umu u svakom trenutku, a naro-čito kada je potrebno opomenuti ili kazniti dete.

Bez obzira na to na koji način vaspitavate svoje dete i koliko dobro to radite, zapravo ne možete kontrolisati krajnji proizvod svog truda: ličnost deteta ne zavisi od vas. Ono što zavisi od vas jeste vaše ponašanje u svakom trenutku vaspitanja.

Šta možete da učinite kao roditelj

Postoje ograničenja onoga što možete da učinite kao roditelj. Evo nekih stvari ko je bi ste mo gli da po stig ne te:

• Možete da tretirate svoj u decu s poštovanjem - čak i kad ste pod stre som.

• Možete blago i strpljivo da reagujete na njihove greške.

• Možete da im pokazujete naklonost zagrljajima, poklonima, brigom i ne žnim re či ma.

• Možete da budete saosećajni prema njihovim ose-ćanjima, pružajući im emo ci o nal nu po dr šku.

• Možete da postavljate primerena očekivanja i ciljeve i pomognete svojoj deci da napreduju u pravcu njih.

• Možete da ih izložite svojim uverenjima i sistemu vrednosti.

• Možete da ih podučavate njihovoj prošlosti i iden-titetu.

• Možete ih naučiti duhovnoj disciplini.

• Možete biti dosledni i pouzdani u svom ponaša-nju prema njima.

• Možete ih naučiti određenim veštinama.

• Možete im davati primer ponašanja.

• Možete primenjivati različite vidove discipline.

• Možete da povećavate broj vaspitnih opcija tako što ćete kontinuirano proučavati i saznavati nove roditeljske pristupe.

• Možete da zadovoljite sve fizičke potrebe svoje dece.

• Možete da im pružite, u pogledu obrazovanja, pro-vođenja slobodnog vremena ili zdravstvene zašti-te, sve ono što možete da platite ili organizujete.

• Možete da im pružite šansu da razvijaju svoja in-teresovanja, znanja i talente.

• Možete da vodite računa o sebi i ublažite svoj stres, što će vam omogućiti da budete opušteniji i zdrav roditelj.

• Možete da čuvate svoje psihičko i fizičko zdravlje, da biste mogli da date svoj pun potencijal.

• Možete da poradite na svom braku.

• Možete da se obratite profesionalcima i/ili svešte-nim licima kad vam je potreban savet u porodič-nim pitanjima.

• Možete da nastavite da se razvijate i unapređuje-te kao ljudsko biće, pružajući svojoj deci primer razvoja i unapređivanja.

• Možete da se molite za dobrobit i uspeh svoj e dece.

• Šta ne možete da učinite kao roditelj

• Ne možete da garantujete da će vaša deca biti srećna.

• Ne možete da garantujete da će vaša deca biti psihički zdrava.

• Ne možete da garantujete da će vaša deca imati dobar uspeh u školi.

• Ne možete da garantujete da će vaša deca imati širok krug prijatelja.

• Ne možete da garantujete da će vaša deca imati „poželjnu” karijeru.

• Ne možete da garantuj ete da će vaša deca stupiti u brak ili ostati u braku.

• Ne možete da garantuj ete da će se vaša deca sla-gati sa svoj om braćom i/ili sestrama.

• Ne možete da garantujete da će se vaša deca pri-državati svih vaših vrednosti i uverenja.

• Ne možete da garantujete da će vaša deca oda-brati život identičan va šem.

• Ne možete da garantujete da će vaša deca uživati u istim stvarima kao i vi.

• Ne možete da garantujete da će vaš bračni drug biti odličan roditelj.

• Ne možete da garantujete da će vaša deca odra-stati u miru i prosperi te tu.

• Ne možete da garantujete da će vaša deca imati izrazito samopoštovanje ili samopouzdanje.

• Ne možete da garantujete da će vaša deca uvek biti bezbedna.

• Ne možete da garantujete da će svi učitelji vaše dece biti dobri.

• Ne možete da garantujete da će rođaci vaše dece uvek pružati podršku i ljubav.

• Ne možete da garantuj ete da će drugi ljudi uvek biti dobri prema va šoj de ci.

• Ne možete poštedeti svoju decu patnje.

38 |

Roditelji često veruju da mogu, pod uslovom da rade sve same prave stvari, da podignu decu koja će biti srećna, samopouzdana i uspešna ljudska bića. Kad takvi roditelji dođu do granice svoje kontrole, nastaje kriza! Ne samo da je deci teško, nego se i roditelji osećaju pro-mašeno.

Roditelji su promašili samo kada ne učine ono što je u domenu njihove kontrole.

Lakši način da uspete kao roditelj

Pročitajte oba prethodna spiska - šta možete, a šta ne možete učiniti kao roditelj. Uočite da na „može” spisku roditelj kontroliše sve. Roditelj je onaj od koga potiče ponašanje. Uočite da je na „ne može” spisku kontrola u rukama nekog drugog, a ne roditelja - deteta, bračnog partnera, učitelja, rođaka i ostatka sveta. Svoju roditelj-sku uspešnost, roditelji mogu da procenjuju samo pre-ma sopstvenom ponašanju, a ne prema onome što se događa njihovoj deci. Drugim rečima, obavljati dobar posao kao roditelj znači raditi sve što je u vašoj moči. To ne znači i da podižete izuzetno ljudsko biče.

Zašto podizanje izuzetnog ljudskog bića nije u do-menu roditelja

Konačni ishod deteta posledica je zbira mnogih fak-tora, kao što su:

Genetski sklop, uključujuči sve fizičke, psihičke i emocionalne potencijale. To obuhvata detetove fizičke osobine (spoljni izgled, fizičko zdravlje, izdržljivost itd.), inteligenciju (koeficijent inteligencije - IQ), način učenja i profil psihičkog zdravlja (uključuj uči sklonost ka de-presiji, anksioznosti, poremečajima ličnosti, psihozama, zavisnostima itd.)

Urođeni temperament i karakter (koji može da čini više od 50 odsto ili vi še od ukup ne lič no sti). To ob u hva ta „ne zah tev no” de te, „ve selo” dete, „vazda nesrečno” dete, „živahno” dete, „teško” dete i sve ostale varijacije raspoloženja i bihevioralnih tendencija

Faktori okruženja poput redosleda rođenja, sastava porodice (broj dece, šira rodbina, razvod, novi brak itd.), porodične situacije (problematičan brak, hendikepirani brat/sestra itd.), životnog okruženja (malo mesto, veliki grad, skučen životni prostor itd.), društvenog okruženja (vršnjaci, kultura, mediji), obrazovnog okruženja (mo-gučnosti školovanja, učitelji, biblioteke, mediji)

Detetova slobodna volja (odluke koje dete donosi na osnovu sopstvenih iskustava i urođenih sklonosti)

Doprinos roditelja (u vidu pruženih informacija, save-ta, primera i sl.).

Kao što vidite, vaš doprinos je samo jedan od brojnih faktora koji određuju is hod va šeg de te ta kao ljud skog bića.

Da li taj vaš doprinos iznosi 50 odsto ili više, to zaista nije važno. Vaš zadatak, kao dobrih roditelja, jeste da svoj

deo posla odradite što bolje umete. Uloga roditelja je posao koji obavljate - konačni ishod nije u domenu vaše kontrole.

Novi opis posla

Ume sto da mi sli te ka ko je vaš po sao da po dig ne te iz u zet na ljud ska bi ća (ne što što je očigledno izvan do-mena vaše kontrole), možda bi bilo korisnije da o svom poslu razmišljate kao o „podršci razvoju ljudskog bića”.

Ovakav opis posla može da vas održi na pravom putu, pomažući vam da postavljate ciljeve koji se mogu posti-ći. Podržavanje razvoja ljudskog bića znači da pokušavat e da radit e ono što je u vašoj moći da biste pomogli svoj oj deci da ostvare svoj jedinstveni potencijal (v. „može” spisak na prethodnim stranama). Takođe znači da se suz-državate od svega onoga što bi verovatno kočilo njihov razvoj ili ih ometalo u postizanju onoga što bi inače mo-gli da postignu. Ukoliko želite da izbegnete ograniča-vanje razvoja svoje dece, od esencijalnog je značaja da znate kako da ih podižete ne podižući glas.

Podržavajući razvoj ljudskog bića, možete da prokr-čite put kojim će vaša deca ići. Na njima je, međutim da tim putem idu onako kako najbolje znaj u.

GLAVA 3

Ljubav: sve je u razmeri

Imajte na umu svoje ciljeve

Vaspitanje je lakše ako ste odabrali da podižete ne-zahtevno dete. Jeste li znali to? Niste? E, tu ste napravili prvu grešku.

Nezahtevno dete doprinosi da izgledate kao vaspitni genije. Kažete mu da opere zube i ono smesta odlazi da ispuni vaš zahtev! Kakvo blaženstvo!

S dru ge stra ne, te ško de te do pri no si da iz gle da te to tal no ne po sob ni. Pri tom nije važno ako ste pred-sednik velike korporacije i ako stotine ljudi svakog dana ugađaju vašim kapricima u svetu izvan vašeg doma. Vaš potomak to neće. U najmanju ruku, neće bez velike bor-be, posle koje ste oboje gadno povređeni. Avaj.

Međutim, pre nego što se upustite u borbu, suštinski je važno da se prisetite svojih roditeljskih ciljeva. Na njih može da vas podseti saosećajni roditelj u vama: podiže-te ljudsko biće. Pranje zuba nije najvažnije na svetu. Vaš odnos s detetom jeste.

Kako da pregurate dan

Neki roditelji ponašaju se kao da se zadatak roditelj-stva sastoji u tome da se dete obuče, jede, na vreme izađe iz kuće, ponovo jede, uradi domaći i uči, opere se, obuče pižamu i ode na spavanje (i bude dovoljno „dobro vezano”, ako je tinejdžer). Premda su ovi zadaci svakako deo roditeljstva, oni su pre svega od lokalnog značaja,

| 39 www.leo.rs

sredstvo za postizanje cilja: ni slučajno nisu ciljevi sami po sebi. Roditeljstvo je podizanje ljudskog bića. Skoro svaki roditelj će gledati da mu dete bude obučeno, sito, da ide u školu i tome slično. Pravo pitanje je: „Kako?” U roditeljstvu, kako je ono što određuje da li ćemo izgrađi-vati ili uništavati svoje dete.

Neki roditelji će vikom sprovoditi dete kroz sve sva-kodnevne zadatke, razarajući njegov emocionalni razvoj. Jeste, dete je obučeno, ali je istovremeno demoralisano, poraženo i uništeno. Neki drugi roditelji postižu to kroz ljubav i poštovanje, tako da je dete obučeno i istovreme-no ohrabreno, negovano, voljeno i osnaženo.

Zadaci roditeljstva samo su sredstva za postizanje ci-lja. To je kao da kažemo: „Dok ti pomažem da se ujutru spremiš za školu, pokazaću ti i direktno te podučiti sve što mogu o tome kako da budeš ljudsko biće. Dok ti po-mažem da se spremiš, pokazaću ti sve što znam o ljubavi, poštovanju, ljubaznosti i strpljenju. Naučiću te odgovor-nosti, brizi o sebi, brizi za druge i samopoštovanju. Nau-čiću te kako da izlaziš na kraj s raspoloženjima i stresom i kako da se kontrolišeš. Naučiću te kako se daje, kako se dostojanstveno prima, kako se pokazuje zahvalnost. Sve ću to uraditi dok ti pomažem da se spremiš za školu.”

Naravno, ista vrsta misaonog procesa odvija se i dok roditelj pomaže detetu oko domaćih zadataka, servira večeru ili ga podstiče da se pridržava vremena za kupa-nje i odlazak na spavanje. Odvija se dok roditelj zahteva nešto od deteta, uči ga veštinama potrebnim u domaćin-stvu i upravljanju novcem, dok ga prati u kupovinu i daje mu časove vožnje. Odvija se i dok je roditelj zauzet sop-stvenim poslovima u blizini budnih očiju ili ušiju; roditelj je konstantno svestan pouka koje se upijaju direktno i indirektno. Fokus je uvek na širem cilju podizanja ljud-skog bića i široj strategiji održavanja pozitivnog odnosa.

Navesti decu da slušaju, prema tome, znači zapravo naučiti ih samokontroli, odgovornosti, poštovanju i em-patiji.

Dakle, upravo to su osobine koje roditelj mora da po-kazuje sopstvenim primerom za vreme procesa učenja. Srećom, ujedno su to i manje stresne taktike, tehnike koje su za roditelje lake, a za decu delotvorne.

Manje stresne strategije podučavanja

Bez obzira na to da li je dete nezahtevno, teško ili negde između, važiće isti opšti princip vaspitanja; vari-raće samo konkretne strategije podučavanja. Na primer, bez obzira na to kakvo je dete koje podižete, pre svega stoji da je odnos prioritetan, da je do slednost važna, a da je uzajamno poštovanje preduslov. Međutim, „ve o ma te škom” de te tu ume da bu de po treb no vi še pri li ka za uče nje, vi še in tenzivnih nagrada i negativnih posledica nego njegovoj „vrlo nezahtevnoj sestri”. Štaviše, roditelji bi trebalo da uoče da temperament ima tendenciju da bude dosledan. Bez obzira na to koliko je roditelj vešt, teška deca imaju tendenciju da osta nu te ža za po di za

nje to kom ce log de tinj stva. Dru gim re či ma, te ška de ca, uopšte uzev, ne pretvaraju se u nezahtevnu.

Ako podižete takvo dete, često ćete pozivati unutraš-njeg saosećajnog roditelja da vam da podršku. Zastanite na trenutak i stvorite u svom umu sliku istinski mudrog, ljubaznog i uviđavnog unutrašnjeg roditelja. Šta bi vam taj roditelj rekao da se nalazite usred krajnje teških i frustrirajućih interakcija koje imate sa svojim detetom? Sada poslušajte kao da se taj roditelj obraća direktno vama. Možda ćete čuti nešto ovako:

„Dete je stvarno teško, ali prilično dobro izlaziš na kraj s njim. To ne bi svakome pošlo za rukom! Ovakvi trenuci stvarno umeju da budu teški i uznemirujući. Odlično se držiš. Posle svega, zaslužuješ da se odmoriš i osvežiš vodi računa o sebi.”

Vaš sa o se ćaj ni unu tra šnji ro di telj su šta je su prot nost va šem unu tra šnjem kri tičaru, koj i vam stalno nalazi mane, žali se na vaše ponašanje i, uopšte uzev, stalno nešto prebacuje. Dok vas kritičar tera da se ose-ćate nesposobno i umorno, saosećajni unutrašnji roditelj daj e vam novu energiju i snagu za vaš zadatak. Uvek se uključite u onaj pravi unutrašnji glas!

Iako je važno da obavljaju dobar posao, jednako je značajno da se roditelji suzdržavaju od toga da obavljaju loš posao. Uistinu, umešan roditelj neizmerno mnogo pomaže teškom detetu tako što ne koristi destruktivne pristupe kao što su podignut glas, uvredljive reči ili pre-jaka kritika (šta mislite, od koga „unutrašnji kritičar” uči svoju tehniku?). Takav roditelj pomaže teškom detetu da postigne svoj pu ni po ten ci jal.

Važnost odnosa

Najvažnija vaspitna strategija je izgradnja pozitivnog odnosa. Premda roditelj to ne može sam (za svaki odnos potrebno je dvoje!), ono što može jeste da radi ono što tipično stvara pogodno „tlo” za razvoj pozitivnog odnosa. Imajte na umu da je ljubav jedina stvarna moć koju ro-ditelj ima. Decu nećete batinanjem naterati da prihvate vaše vrednosti. Morate ih nadahnuti na to. Na kraju, deca će se identifikovati s voljenim roditeljem i želeti da ko-piraju njegove najjače pozitivne osobine. Trudiće se da ugode roditelju do koga im je stalo. Takođe, od takvog roditelja će prihvatati savete i usmeravanje. (Kod „teškog” deteta može da potraje dok se to ne pokaže, ali čak su i kod njega efekti pozitivnog odnosa dramatični.) Da biste naveli dete da sluša ili tinejdžera da sarađuje, pre sve-ga morate da stvorite okolnosti u kojima će odlučiti da to uradi. Pored toga što je primena brutalne sile zarad postizanja ovih ciljeva nezakonita, ujedno je i vrlo ne-praktična metodologija. Čak i deca imaju slobodnu volju.

Šta roditelj može da učini da bi položio temelj za pozi-tivan i ljubavlju prožet odnos? Može da pokuša da održi magičnu razmeru u vaspitanju. Ova magična razmera jeste ono što ja nazivam Pravilom 80:20.

Pravilo 80:20

Jednostavno rečeno, reči i ponašanje roditelja trebalo bi da 80 odsto vremena prijaju detetu. To jest, osam od deset interakcija između roditelja i deteta trebalo bi da bude prijatno s detetove tačke gledišta. Idealno gledano, 100 odsto interakcija između roditelja i deteta namenje-no je dobrobiti deteta; međutim, detetu nisu sve roditelj-ske intervencije prijatne. Iako je za naše zube dobro da odlazimo kod zubara, odlasci nam nisu prijatni i nimalo im se ne radujemo. Kad bismo morali da trpimo zubarske zahvate po ceo dan, svakog dana, za kratko vreme bismo sišli s pameti. Slično tome, povremena kritika je možda dobra za dete, ali trpeti kritike po ceo dan, iz dana u dan, za kratko vreme izazvalo bi ozbiljno psihičko oboljenje. Vidite, sve je u razmeri.

Među tipične prijatne interakcije spadaju smeh, zagr-ljaji, dodiri, komplimenti, pohvale, imena od milja, reči-ma iskazana ljubav i nežnost, slušanje, igranje, šaljenje, davanje poslastica i poklona, pokazivanje razumevanja, pokazivanje interesovanja, razmena ideja i pomaganje. (Koliko ovoga uradite između 7.30 i 8.30 izjutra?) Čak i ako roditelj pevuši dok kuva kafu u kuhinji, to se računa u onih 80 odsto pozitivnih stvari, ukoliko su deca u bli-zini i mogu da ga čuju. Srećno pevušenje stvara prijatno raspoloženje u kući. Slično tome, roditelji koji se među-sobno šale i smej u računaj u se kao deo detetovih 80 odsto ukoliko ih ono čuj e.

Među tipičnim neprijatnim interakcijama su vikanje, kritikovanje, opominjanje, ljutit ili nezadovoljan izgled, pritužbe, ignorisanje, „ribanje”, pretnje, kažnjavanje, zvocanje, pridikovanje, ispitivanje, vređanje, nadziranje, zapovedanje, nalaganje i davanje uputstava. Uočite da se poslednje tri stvari, u suštini, svode na „zahtevanje od deteta da nešto uradi”. Jednostavni zahtevi uključeni su u neprijatne interakcij e zato što ljudi - čak i deca - ne vole da im se govori šta da rade ili da se od njih traži da prekinu svoju trenutnu aktivnost. Ako je roditelj loše ras-položen, nevezano za dete, pa psuje sebi u bradu i lupa vratima kuhinjskih ormarića dok kuva kafu, to se računa u onih negativnih 20 odsto ukoliko dete može sve to da čuje. Slično tome, ako se između roditelja odvija stresna, neprijatna ili neprijateljska interakcija, a dete može da je čuje, isto tako se računa u negativnih 20 odsto.

Koliko je važan broj?

Šta mislite, koja je va{a trenutna razmera pozitivnog i negativnog? Ako želite da to ustanovite, pitajte svoju decu i bračnog druga šta misle, ali postarajte se da u svoj račun unesu sve vaše zahteve i uputstva. Alternativno i verovatno tačnije - uključite video-kameru ili kasetofon i snimajte svoje interakcije s decom tokom tri zasebna sata: sat pred odlazak u školu, sat u vreme ručka i sat pred odlazak na spavanje. Snimajte sebe nekoliko dana uzastopce ili duže, da bi na površinu izbilo vaše „prirod-

no” ponašanje prema deci, umesto onog smišljenog ponašanja „dobrog roditelja” koje je neizbežno tokom prvih nekoliko snimanja. (Da li ste nekad primetili kako je većina roditelja u parku, biblioteci i prodavnici tako strpljiva i prijatna prema svojoj deci? To je umnogome zbog dejstva osećanja da ih „posmatraju”. Roditelji koji žele da poboljšaju svoj svakodnevni učinak u privatnosti svog doma, trebalo bi da zamisle da u svakoj prostoriji u kući postoji kamera koja snima njihovo ponašanje. Oni duhovniji su možda već usvojili ovaj koncept tako što su shvatili da ih „Oko koje vidi i Uvo koje čuje” stalno posma-tra, i moguće je da veruj u da će se u kasnij em osvrtu na protekli život vratiti na ove „privatne porodične trenutke”. Takvo verovanje može da pomogne u poboljšanju ove razmere!)

Nakon što ste snimili svoje interakcije s decom, oda-berite nekoliko desetominutnih odlomaka snimka i pu-štajte ih sebi, zaustavljajući traku svakog minuta i uo-čavajući da li je vaše ponašanje tokom tog minuta bilo „prijatno” (sa stanovišta deteta) ili „neprijatno”. Vodite računa da sve sarkastične primedbe, uputstva, usmera-vanja, zahteve, kritike i pretnje svrstate pod „neprijatna” osećanja. Upamtite da nema „neutralnih” trenutaka, jer ljudske interakcije uvek pobuđuju nekakvo osećanje, ko-liko god ono bilo slabo izraženo. Na primer, kad stojite pored čoveka u liftu, on u vama može da izazove blago prijatan ili blago neprijatan osećaj, iako vam se ne obraća direktno; naime, vi čitate suptilne signale iz njegovog lica, držanja i ostalog govora tela, kao i njegovog fizičkog izgleda. „Neutralan” izraz na licu roditelja može detetu delovati kao neodobravajući, napet i nesrećan, ili kao opušten, spokojan i prijatan. Izračunajte svoju razmeru imajući na umu sve ove informacije. Kako ste prošli?

Želite li da saznate kako u ovome prolazi prosečan roditelj? Setite se, prosečan roditelj „voli” svoje dete! Ve-ćina roditelja smatra da deci posvećuje mnogo pozitivne pažnje. Međutim, kad krenu da sabiraju interakcije iz mi-nuta u minut, razmera nije ni izbliza 80:20! Istraživanja po-kazuju da prosečan roditelj posvećuje 94 odsto negativne prema svega 6 odsto pozitivne pažnje! Kako je to moguće? Lako.

Zamislite tipičnu interakciju između roditelja i deteta u 17.30 sati, u domu sa dva dečaka stara osam i deset godina. Pogledajte mamine reči i odlučite da li ove izjave dečacima zvuče prijatno ili neprijatno:

„Dejvide, molim te, ostavi svoju jaknu u plakar, gde joj je mesto.”

„Džoš, da si smesta prekinuo da gnjaviš mačku.” „Momci, vreme je da uradite domaći. Izvadite knjige.” „Dejvide, gde je ona vežba koju je trebalo da uradiš kod kuće? Zašto nije ovde? Lepo sam te zamolila da ne zabo-raviš da je doneseš kući. Sada ću ponovo morati da po-zovem učiteljicu. Ovo je sasvim neprihvatljivo.” „Ne, Džoš, nema ništa od večere dok se ne uradi domaći.” „Znam da

40 |

| 41 www.leo.rs

ne volite ribu, ali to je ono što danas imamo za večeru. Hajde sad, počnite da odgovarate na ova pitanja...”

Ovde nije reč o tome da ova mama ne voli svoj e de-čake. Očigledno ih voli! Želi da budu dobri đaci, brinu je njihove navike, a spremila im je i zdravu večeru. Ipak, njeni sinovi je doživljavaju kao gnjavatora. Razmera u navedenoj komunikaciji je 100 odsto negativnog prema 0 odsto pozitivnog. U maminom društvu nije nimalo za-bavno! Da li bi takva razmera funkcionisala u braku? (Ne predlažem da pokušavate da ustanovite.)

Budući da najveći deo dana prolazi u davanju uput-stava deci, izricanju zahteva, opomena, kritika i pretnji, postizanje one razmere od 80:20 je veliki izazov. Među-tim, nije i nemoguće. Vežba je pretvara u drugu prirodu (posle nekih 20 godina), ali već posle nekoliko nedelja ustanovićete da vam je lakše da je postignete. I usta-novićete da ta razmera čini roditeljstvo znatno manje stresnim.

Za početak, evo jednog trika: izjutra, jedan sat pre polaska dece u školu, stavite u desni džep osam kovanica od jednog dinara i dve dvodinarke. Za svaki vid pozitivne pažnje upućene detetu, prebacite po jedan dinar u levi džep. Za svaki negativan vid pažnje, prebacite dvodi-narku. Pošto imate samo dve dvodinarke, nakon što ih iskoristite, morate prvo da prebacite sve preostale nov-

čiće od jednog dinara pre nego što vam je dozvoljeno da date novi negativan komentar. Kad vam se svi novčići nađu u levom džepu, počnite da ih prebacujete natrag u desni pozitivni potezi prebacuju dinare, a negativni dvodinarke. Igru možete da nastavite kad se deca vrate iz škole. Uskoro ćete biti stručnjak za 80:20!

Upitaćete se, možda, zašto razmera mora da iznosi 80:20. Zar nije 50 odsto pozitivnog i 50 odsto negativnog dovoljno dobro? Nije! Razlog što razmera 50:50 ne valja jeste taj što negativna pažnja ima mnogo veću težinu od pozitivne. Jedna kritika može da izbriše 20 prijatnih komentara. Setite se samo prilike kad ste celo veče pro-veli s nekim i sve je bilo dobro, sem jednog negativnog komentara u vezi s vama koji je ta osoba rekla. Zar vam to nije upropastilo veče? Uistinu, jed na je di na iz ra zi to ne ga tiv na pri med ba mo že po ne kad da upro pa sti ve zu. Smatrajte da u roditeljstvu svaki blago neprijatan postupak „poništava” 20 pozitivnih, a svaki izrazito ne-prijatan briše stotine prijatnih reči i postupaka koje ste uložili u svoje dete. Koliko god to delovalo nepravedno, jasno je da moramo dava ti mno go vi še po zi tiv nog ne go ne ga tiv nog, uko li ko ho će mo da op šta at mos fera bu de pozitivna.

Nastavice se...

Biblioteka Uspešan roditelj

Potražite na www.leo.rs

Lilija je znala da nešto nije u redu čim je, kao i svakog jutra, izašla iz sobe i pogledala nadesno. Arni je satima sređivao svoju spavaću sobu. Zaključavao ju je pre nego što pođe na posao, da je žena ne bi razvašarila, ali nije zapažao da ćilim pred vratima uvek namešta malo ulevo. Možda to nije primetio zato što bi ga Lilija svakog jutra, čim bi on otišao na posao, ispravljala vrhom nanule.

Bili su u braku duže od tri decenije. U poslednjih nekoliko godina zaključili su da su razdvojene spavaće sobe najpametnije rešenje. Tako su mogli da žive u istoj kući a da im se životi ne dodiruju. Samo ovlašni, ot-meni i uzdržani poljubac, koji bi Arni posadio na Lilijine usne po povratku kući, nagoveštavao da su nekad bili ljubavnici. Posle bi obično seli na za pult u kuhinji i pojeli ukusni obrok koji je pripremila. Gledali bi vesti na Kanalu 13. Lilija se u poslednjih trideset sedam godina provedenih u Sjedinjenim Državama preobrazila u pravu Amerikanku. Samo su bademaste oči i nešto tamniji ten

podsećali na njene filipinske korene, kao i đumbir kojim je stavljala u svako jelo.

Arni se uvek ponašao kao džentlmen. Pohvalio bi svako njeno jelo, a onda oprao svoj tanjir i zamolio je za dozvolu da se povuče u svoju sobu. To je za nju bio znak da može da se vrati svom životu posle četrdesetpetominutnog prekida zbog obroka.

Provela bi neko vreme pred kompjuterom, u ostavi preuređenoj u radnu sobicu, ili bi čitala novine koje je Arni donosio kući s posla. Svake večeri u deset čula bi Edove korake. Kad bi se vi soki plavokosi Edi pojavio na kuhinjs-kim vratima, podsetila bi ga da bude tih. Pedesetogodišnji penzionisani policajac živeo je na prvom spratu njihove jednospratne kuće već deset godina. Ipak, često je morala da podseća sebe da on postoji. Silazio je sa sprata u kuhin-ju svake večeri u isto vreme, otkad je počeo da radi kao noćni čuvar u tržnom centru. To je bila još jedna navika u njenoj monotonoj svakodnevici. Ed bi večerao petnaest

Njujork, Istanbul, Pariz. Tri grada, tri slomljena srca.

Slatki zalogaj kao melem za gorka razočarenja...

Ova suptilna i zabavna priča probudiće vam čula primamljivim mirisom hrane i odvesti pravo na ulice Njujorka, Istanbula i Pariza, gde spaja sudbine troje različitih ljudi. Dok se prilagođavaju velikim životnim promenama, u njima se prepliću hrabrost, razočaranje, tuga, ljubav, a sklonište od svakodnevnih proble-

ma pronalaze u pripremi najukusnijih jela.

Osim Lilije koja se hvata u koštac sa propalim brakom i bolešću svog muža, upoznajemo usamljenog Marka koji, prepušten sam sebi, ne može da se suoči sa osećajem tuge i praznine posle gubitka svoje vo-ljene. Dok se bori se sa zahtevnim porodičnim životom, Ferda pronalazi trenutak mira, spokoja i zadovolj-

stva u predivnim zalogajima koje priprema.

Duhovita, dirljiva saga koja će vam dočarati moć hrane i suštinski značaj porodice.

Asli E. Perker

Slatka uteha

42 |

minuta. Na njene radoznale poglede odgovorio bi kom-plimentom na račun hrane. Voleo je da je hvali, zato što je znao da tako ispunjava delić ogromne praznine koja je zjapila u životu ove šezdesetdvogodišnjakinje.

Dalje od toga nisu išli. Život u istoj kući zbližavao ih je samo do te mere. Na primer, Lilija nikad nije smogla hrabrost da pita ovog čoveka, koji se na određeni način mogao smatrati delom njene porodice, gde iščezava vikendima. Na svu sreću, imala je dovoljno pameti da uračuna i hranu u četiri stotine dolara mesečne kirije. To joj je davalo povod za razgovor. Ed bi, da to nije učinila, jeo samo tost sendviče s puterom od kikirikija i džemom, kao i svi Amerikanci.

Navike su joj pomogle da tog jutra shvati da nešto nije u redu.

Ćilimče ispred Arnijevih vrata – dar Turkinje koja je nekad davno odsela kod njih – bilo je savršeno po-ravnato. To je značilo samo jedno: njen suprug nije

napustio sobu. Ipak je nekoliko puta pokucala na vrata pre nego što ih je otvorila. Pošto joj nije odgovorio, ušla je i pronašla supruga na podu, pored postelje. Na sebi je imao pidžamu pa nije znala koliko dugo je u tom položaju. Nije vrisnula niti se uspaničila. Otrčala je u svoju sobu, zgrabila telefon i pozvala hitnu pomoć. Dok je odgovarala na pitanja operatera, shvatila je da je njen suprug još živ. Osetila je slab puls vrhovima prstiju.

Ubrzo otegnuto zavijanje sirene kola hitne pomoći naruši spokoj predgrađa. Dok su joj suze kvasile lice, Lili-ja se odvojila od supruga i krenula u prizemlje. Najteže joj je padalo to što se Arni verovatno potrudio da tiho padne. Zašto nije jednostavno tresnuo o pod, kao što bi učinila većina? Zašto je pokušavao da se uhvati za ivicu postelje? Bila je sigurna da je tako pao da ne bi narušio prokletu apsolutnu tišinu koja neprestano vlada u nji-hovom domu.

| 43 www.leo.rs

Otvorila je vrata, poslala bolničare na sprat i upravila vlažni pogled ka drugim domovima u susedstvu. Ne, niko nije izašao pred kuću niti je iko raskrilio zavese. Lilija nije htela da prizna da nikog nije briga za njih. Odrasli su na poslu, a deca u školi, govorila je sebi. Kako se rastala od dinamičnog života koji je nekad vodila, da bi prigrlila spokojno palanačko bivstvovanje? Kako se saživela s ovakvom egzistencijom? I pored svega, nije mogla da se naljuti na komšiluk, supruga ili vlastitu ravnodušnost. Kad je splasnuo njen gnev, koji joj se u mladosti činio neiscrpnim? Odrasla je u velikoj po-rodici, u kojoj je bilo mnogo svađa, nežnosti i sreće. Kad bi se nakratko našli zajedno, kuća bi se orila od vike i smeha. Zabave bi se preobražavale u tuče, a one ponovo u zabave, koje bi evoluirale u pijane rasprave s izlivima besa. Nikom nije bilo dosadno. U njenoj bučnoj porodici uvek bi se neko glasno žalio na nešto. Uvek bi postojao neko na koga bi se naljutili, kime bi se pono-sili ili neko koga bi išutirali iz porodice, samo da bi ga kasnije primili natrag.

Za tihog i odmerenog Arnija, njena porodica bila je šareni i bučni cirkus. U početku mu je bila zabavna i zanimljiva, ali je brzo postala preglasna i priprosta. Šta može biti zabavnije od divnog nedeljnog popodneva provedenog u gledanju bejzbola i mirnim obedima, tokom kojih se ne čuje ništa izuzev zveckanja sre-brnog escajga ili njegovih retkih ali inteligentnih šala? Kakvo utočište može nadoknaditi njegovu bezbednu, čistu i urednu sobu, punu neprocenjivo važnih no-vinskih isečaka u fasciklama? Koje filipinske narodne pesme mogu da pruže radost ravnu onoj koju izaziva pribrani i samouvereni glas spikera PBS-a? A šta da kaže o starinskim pripovestima o vilama i duhovima, koje njegova supruga i njena porodica pripovedaju posle svake božićne večere? Ti ljudi godinama žive u Sjedinjenim Državama. Uživaju u blagodetima tehnologije i medicine i voze najsavremenije automo-bile. Ali to im ne smeta da veruju u postojanje tajanst-venih bića koja žive u drveću. Štaviše, smatrali su da im je dužnost da ta predanja prenose s kolena na ko-leno. Arni je takvo ponašanje smatrao neprihvatljivim. Nije mu padalo na pamet da opterećuje svoju decu sličnim besmislicama. Ipak, ćutke je trpeo da im jed-nom godišnje pune uši tim budalaštinama. Uspeo je da im ulije ljubav prema miru i spokoju. Znao je da je uspeo u tome zato što su retko zvali i još ređe svraćali na večeru. I u posebnim prilikama nisu se zadržavali duže od sata i nikad nisu tražili da im pričuvaju unuke. Sin i kćerka potpuno su usvojili njegove navike, iako mu nisu bili biološko potomstvo.

Lilija je pak priznala sebi da joj takvo ponašanje dece i usamljenički život između četiri zida slamaju srce. I pored toga, nije mogla da se ljuti na njih. Dala je toj deci sve što je imala, iako ih nije nosila u utrobi devet meseci. Uspela je da ih dovede iz Vijetnama uprkos

brojnim teškoćama. Potrošila je brdo novca da bi ih izlečila i poslala u najbolje škole. Digla je ruke od svog života zarad njihovog. U prvim godinama braka živeli su na Menhetnu. Egzotična lepota i izraženi stvaralački impuls obezbeđivali su joj pristup raznovrsnim društvenim krugovima. Toliko je odskakala od dru-gih žena da je bila počasni gost na svim zabavama. Na tim skupovima mogla je da pokaže slike uticajnim osobama. Poznanstva s njima omogućavala su joj da prikaže svoja dela u galerijama i na izložbama koje bi joj inače bile nedostupne. Godio joj je boravak u prestonici svetskih intelektualnih zbivanja. Posle usvajanja dece, selidba iz grada u veći dom, s mnogo soba i vrtom, bila je Arnijeva ideja. Od njih se očekivalo da učine isto što i sve američke porodice s decom. Namučenoj deci bilo je potrebno mirno, tiho i spokojno mesto za odrastanje. Menhetn nije nudio ništa od toga. Lilija se, kao i uvek, pokorila muževljevoj volji.

Na kraju su ostali sami u ogromnoj kući sa sedam soba, ko zna koliko ostava i četiri kupatila, kupljenoj zbog dece. Lilija nikad nije mogla sama da je održava. Prašina je pokrivala svaki centimetar prostranog doma, pošto se Meksikanka unajmljena da pomaže po kući nije preterano trudila. Vrt se jedva nazirao od prljavštine na prozorima. A deca, koju su odgajali s toliko truda, nisu htela da dovedu svoju decu ni na jedan sat. Žalili su se da je kuća isuviše prljava.

Pisak voki-tokija prizvao je Liliju u sadašnjost. Sačekala je da bolničari unesu šezdesetogodišnjeg Arnija na nosilima u kola hitne pomoći, a onda se po-pela u vozilo i sela kraj njega. Držala ga je za ruku na putu do bolnice. Zavijanje sirene narušavalo je tišinu pustih ulica njujorškog predgrađa. Tišina u kolima nije joj se činila neobičnom zahvaljujući dugogodišnjoj praksi.

Mark je istovremeno, iako nominalno šest sati kas-nije, otvorio vrata svog stana, s kutijicom slatkiša u ruci. Svakog petka napuštao bi galeriju i žurio kući. Uvek bi kupio nešto u poslastičarnici na desnoj strani ulice. Ubrzao bi korak čim bi ušao u Monžovoj ulicu, da bi što pre video Klaru, ljubav svog života, kojom se oženio pre dvadeset dve godine. Nestrpljivo je očekivao da na ste-penicama oseti miris kafe. Ispunjavao je hodnik zgrade, probijajući se kroz pukotine na vratima njihovog stana na prvom spratu. Pre nekoliko godina, na putovanju u Njujork, otkrili su filter-kafu. To otkriće podstaklo ih je da odbace toliko hvaljeni evropski espreso. Navadili su se na kafu s ukusom vanile.

Živeli su u istom stanu otkad su se venčali. Kuhinja je bila najprostraniji deo dvosobnog stana. Pošto je Klara odmalena volela da kuva, najviše vremena provo-dila je u kuhinji. Ne bi bilo pogrešno reći da je kuhinja bila i najprijatniji deo stana. Uvek je bila puna cveća, biljaka i kućnih aparata. Sto je gospodario sredinom pro-

44 |

storije. Mali televizor bučao je u uglu. Dnevna soba je, zahvaljujući policama punim knjiga, postala biblioteka. Najčešće su čitali u kuhinji. Mark se nikad nije bunio. Svake večeri bi srećno i zadovoljno krenuo u spavaću sobu sa suprugom. Opijala ga je mirisom parfema i aromama iz kuhinje koje je ostavljala za sobom. Toliko je uživao u svom životu da ga ne bi menjao ni za šta na svetu.

Planirali su da se odsele u veći stan čim dobiju decu. Tada će im biti potrebne najmanje dve sobe. Brinu-li su se da li će igde naći ovoliko prostranu kuhinju. Ispostavilo se da im veći stan nikad nije bio potreban. Dugo su pokušavali da dobiju decu. Nisu odustajali niti su se predavali očajanju. Ipak, odustali su kad su stigli do upotrebe lekova i hormonskih injekcija. Oglušili su se o savete prijatelja o usvojenju. Nikom nisu glasno rekli da je ona htela malog Marka, a on malu Klaru, i da azijats-ko dete ne bi odgovaralo tom opisu. Posle odustajanja potražili su zadovoljstvo jedno u drugom i postali deca koja nikad neće odrasti. Uspostavili su brojne rituale. Iz dana u dan bili su sve srećniji. Klara se svakodnevno usavršavala u kuhinji. Grejala je Marka svojom toplinom dok je sedeo u uglu i čitao stripove: Fluide Glacial, L’Echo des Savanes, Psikopat, BoDoii.

Nikako nije mogla da ga nauči nazivima povrća i mirisima začina. Posle nekoliko katastrofalnih poseta pijaci odlučila je da ga ostavi na miru i pomiri se s činjenicom da će u njemu imati najverniju mušteriju. Njegove pokušaje da svakog petka krišom kupi nešto slatko u poslastičarnici smatrala je detinjastim ges-tom, ali ga je volela zbog toga. Dopuštala mu je da jednom nedeljno donosi slatkiše iz spoljašnjeg sveta. Duboko ju je pogađalo to što njeni deserti nisu bili dovoljno dobri. Vrtela bi šlag po ustima, razmazivala bi ga po tanjiru i udisala njegov miris da bi shvatila gde je grešila.

Obišli su veliki broj zemalja. Klara se iz svake od njih vraćala s receptima, a Mark s novinama, knjigama i stri-povima. Nikad neće zaboraviti ukus punjenih paprika u Istanbulu. Mark je jednom u Grčkoj rekao da tamošnje punjene paprike imaju ukus istanbulskih. Klara se žustro usprotivila toj tvrdnji. Probala je mnogo puta da ih napravi, ali nikad nije uspela da postigne taj ukus. Počela je da planira novu ekspediciju u Egejsku regiju u Tur-skoj, posle neuspeha sa školjkama punjenim pirinčem na turski način. Mark se nikad nije suprotstavljao njenim željama i planovima. Bezuslovno i s uživanjem predavao se njenom životnom ritmu. Sreća je obilno strujala njiho-vom kuhinjom od šesnaest kvadratnih metara. Prodirala mu je do kostiju.

Uživao je i u svojoj galeriji na drugoj obali Sene. Prodavao je originalna dela strip-umetnika koje je vo-leo od detinjstva. Imao je sve: tušem izvedene stranice Taličnog Toma, skice Asteriksa i stranice iz Tintinovih

avantura. Galerija se toliko pročula da su je posećivale mušterije iz čitave Evrope. Zarađivao je mnogo novca. Klara je i pored toga ponosno naglašavala da je svako od njenih jela jeftino i da mnogo štede hraneći se kod kuće umesto po restoranima. Mark bi se nasmejao kad god bi to čuo. Da su hteli, mogli su svakodnevno da se hrane u najboljim restoranima. Ali znao je da bi Klara i sam pomen toga doživela kao napad na njenu životnu misiju. Na jedvite jade uspeo je da je ubedi da mu ne sprema hranu za posao. Svakog dana u podne zaključavao bi galeriju i obilazio najomiljeni-je prodavnice stripova. Usput bi nešto prezalogajio. Pokušavao je da prati sve nove albume i umetnike. Na putovanju u Njujork upoznao se s tamošnjom iznenađujuće obimnom strip-industrijom. Ustanovili su pravilo da posle posete novoj prodavnici stripo-va idu u drugi restoran. Nije mogao da shvati kako čitaoci mogu da prate toliku produkciju kad je video koliko se novih izdanja pojavljuje svakog meseca. Poi-gravao se idejom o selidbi u taj haotični grad dok je hodao između polica, diveći se izloženim izdanjima. Klara je pri kraju petnaestodnevnog boravka u Nju-jorku počela da se žali na ograničenu ponudu pijaca, na bleda žumanca i čudan ukus mleka. Izgleda da je samo njujorška kafa bila po ukusu pariske gurmanke. On se, kao i uvek, povinovao njenim željama.

Nekoliko minuta čekao je ispred vrata, s ključevima u ruci.

Shvatio je da ne oseća miris kafe, koliko god se tru-dio da je namiriše visoko dižući nos u vazduh. Pogled-ao je na sat. Bilo je tri i deset, kao i svakog drugog pet-ka. Apsolutno je nemoguće da nije skuvala kafu i da je nekuda otišla ne obavestivši ga o tome. Uvek mu je ja-vljala kad bi iskrslo nešto hitno. Zvala bi ga u pravi čas, da se obavesti o situaciji, kad god bi nakratko morao da napusti galeriju. Zadrhtala mu je ruka u kojoj je držao kutijicu iz poslastičarnice. Zabrinuto je okrenuo ključ u bravi. U hodniku je čuo špicu televizijske emisi-je Slova i brojke. Klara je nikad nije propuštala, izuzev kad se bavila nečim veoma važnim. Uvek se nadmeta-la s učesnicima kviza u rešavanju problema. Mark je ušao u kuhinju. Nadao se da će zateći suprugu kako se bori s brojevima, nesvesna ostatka sveta. Međutim, ležala je postrance, odmah pored pulta. Namirisao je kafu s ukusom vanile. Prislonio je dva prsta na njen neopisivo tanki zglob. Gušio se u jecajima. Nije imala puls. Potražio ga je i na krhkom vratu. Ni tamo ga nije bilo. Posle neophodnog telefonskog poziva, legao je pored nje i upijao mirise koje je ostavila za sobom.

Ferda je s osmehom pogledala sat na zidu kad je telefon zazvonio u četiri i deset, jedan sat više u odnosu na parisko vreme. Bilo joj je drago što je para upravo šiknula iz ekspres lonca. Smanjila je jačinu pla-mena i podesila alarm na dvadeset minuta. Moći će

| 45 www.leo.rs

na miru da porazgovara s kćerkom. Ojku je živela u Parizu. Zvala je svakog petka u isto vreme, pre nego što pođe kući s posla. Rekla je majci da joj razgovor s njom na kraju radne nedelje pomaže da lepo počne vikend. Ispitivaće je o svakome i svačemu, kao da želi da dobije iscrpan izveštaj o svemu što je propustila u odsustvu.

Pitaće je kako je tetka; da li je teča dobro; da li su se posvađani rođaci pomirili; da li drugi teča živi u istoj kući ili se iselio. Htela je sve da zna. Ponekad je pitala za cenu meda u bakalnici preko puta, ili da li su grane na drveću ispred kuće okresane. Drugi put pitala bi je kako marinira jelo od celerovog korena.

Ferda nije razumela zašto se njena kći, koja već šest godina živi u Parizu, zanima za cenu meda ili okresiv-anje drveća u rodnom Istanbulu, ali nikad nije tražila objašnjenje. Uživala je u svakom trenutku razgovora s njom. Zbog njene radoznalosti, osećala se kao da žive na istom mestu i dele iste probleme, što joj je pomaga-lo da ne poludi od čežnje za svojom devojčicom. Ojku joj je uvek isto govorila: „Deli nas samo tročasovni let avionom. Zašto ne skokneš ovamo? Ja stalno dolazim u Istanbul. Ako poželiš, možeš da dođeš za doručak i da se vratiš već za večeru.“ Ferda nije mogla da joj kaže zašto vozikanje avionom u njenom slučaju ne bi bilo izvodljivo. Majčinstvo je nešto drugo. Želela je da njena kći živi u prizemlju ili na drugoj strani hodnika. Želela je da svrati do nje na šoljicu kafe ujutro, ili da joj skuva ručak, da ne bi morala da zapinje kad se umorna vrati s posla. Mnogo je pomagala sinu i snaji. Pazila je na unučiće i kuvala za njih. Krajem dana svratili bi do nje po hranu, zahvaljujući kojoj nisu imali problema s niskim nivoom šećera u krvi. Ništa od svega toga Ferda nije mogla da kaže svojoj kćeri. Ako bi joj, ne daj bože, rekla, udaljila bi se još više od nje zbog straha da se ne nađe u zamci iz koje neće pobeći do kraja života.

Znala je zašto se Ojku preselila u Evropu. Kad je prvi put posetila kćerku u Parizu, Ferda je poželela da je i sama rođena tamo. Grad je bio prekrasan. Svaka ulica i ugao bili su umetničko delo. Sve je bilo tako prefinjeno. Prevoz je bio jednostavan, a pešačenje nepresušni izvor zadovoljstva. Ojku ju je odvela na nekoliko pijaca. U majčinim očima tražila je potvrdu njihove lepote. Ferda je takođe mislila da su lepe. Pariske pijace bile su kao na filmu, ali se nisu mogle meriti s istanbulskim. Kao prvo, bile su deset puta manje od onih u domovini, ali nije mogla da porekne da je uživala u ponudi sireva. Morala je da prizna da je njen ponos kiparskim sirom, izmirskim tulumom, kaserijem ili pletenim sirom izgledao neutemeljeno posle upoznavanja s onim što je na tom polju pružala Francuska.

Dok je u pariskoj kuhinjici spremala kćerkino omiljeno jelo, sarmice od vinovog lista, Ojku joj je

pokazala nešto od francuske kuhinje. Ferda je zah-valjivala bogu što joj se kći dobro snalazi u kuhinji. To im je omogućavalo da govore istim jezikom.

Šta bi bilo da je od onih cura koje ne razlikuju mirođiju od peršuna? Ima mnogo takvih devojaka. Govorila je prijateljicama kako Ojku voli da kuva i kako ne zazire ni od najtežih recepata. Rado bi im rekla: „Neće biti jedna od supruga koje ne mogu da iznesu hranu mužu na sto“, ali nije mogla, zato što nije znala da li će njen budući suprug to umeti da ceni. Ojku se nije zanimala za turske muškarce. Ferda je iz filmova znala da francuski muškarci nemaju manji apetit od turskih, ali da, za razliku od njih, i sami ku-vaju i ne misle da je kuvanje isključivo ženski posao. Poticali su iz drugačije kulture. Ojkuin čarobni dar biće protraćen. To će joj biti poslednja briga ako se uda za Francuza.

Ferda je podigla slušalicu. Željno je očekivala razgovor s kćerkom.

„Ojku...“

„Gospođa Ferda?“

„Da, ja sam.“

„Ja sam Sema, komšinica vaše majke.“

Ferda nije znala s kim razgovara, pošto su se i majčina prva susetka i stanodavka zvale Sema. Pla-tila je kiriju pre nekoliko dana. Možda se pojavio neki neočekivani problem. Da li je zaboravila na povećanje kirije? Ako jeste, zaboravnost je sigurno prouzrokova-na manjkom vitamina B.

„Žao mi je, gospođo Sema. Moja kći uvek me u ovo doba zove iz Pariza, zato sam... Oprostite. U čemu je problem?“

„Mislim da bi trebalo da dođete ovamo što je pre moguće. Vaša majka je pala. Izgleda da je nešto slo-mila. Čula sam njene krike. Hvala bogu što imam ključeve njenog stana. Oprostite, ali morala sam da uđem. Zvali smo hitnu pomoć. Mislim da će uskoro stići. Trebalo bi da dođete ovamo ili da odete pravo u bolnicu. Ne znam...“

Ferda je spustila slušalicu pošto je rekla da odmah dolazi. Mudro je postupila kad je iznajmila stančić za majku nedaleko od svog, pošto je njen brat odlučio da se oženi i nagovestio da se neće iseliti iz kuće koju je godinama delio s majkom. Zahvaljujući tome, stigla je do majčinog stana kad i bolničari hitne pomoći. Njena mati, gospođa Nesibe, oduvek je preuveličavala i na-jmanji bol. Sad je zapomagala iz sveg glasa, kao da, ne bez izvesnog zadovoljstva, želi svima da stavi do znanja koliko se muči. Ferdi je odmah bilo jasno da se desilo ono od čega je najviše strepela. Majka će morati da se useli kod njih. Ko zna koliko će ostati? Znala je da najteži deo njenog života upravo počinje.

46 |

| 47 www.leo.rs

Jedino strašnije od toga da siđeš s uma jeste kada shvatiš da si normalan...

Za ljubitelje Tvin Piksa, Izgubljenih, Dosijea Iks i Zatvorenog ostrva.

Agent tajne službe Itan Berk došao je u Vejvard Pajns, u državi Ajdaho – parčence raja usred nedođije – u potrazi za dva nestala federalna agenta, od kojih je jedan njegov bivši

partner. Povređen u nesreći koje se ne seća budi se u bolnici – bez ličnih dokumenata i stvari – i počinje da podozreva kako u Vejvard Pajnsu ništa nije kao što izgleda.

Kako istraga odmiče, pitanja se samo gomilaju. Zašto Itan ne može da stupi u vezu sa ženom i sinom u spoljnom svetu? Zašto je jedan od nestalih agenata vezan za krevet i ostavljen da se raspadne u napuštenoj kući? Zašto niko ne veruje u ono što govori? Da li ograde pod električnim naponom sprečavaju stanovnike Vejvard Pajnsa da izađu ili

onemogućavaju nešto drugo da uđe?

Što je Itan bliži istini, situacija postaje neverovatnija, i on polako shvata da možda nikada neće otići živ iz Vejvard Pajnsa.

„Od samog početka poneće vas jeziva atmosfera koja će vas potpuno oduševiti i prestrašiti. Imaćete utisak da se i sami, baš kao i Itan Berk, nalazite između čekića i nakovnja

paranoje, sumnje i ludila. Poslastica za ljubitelje fantastike.“ - Suspense Magazine

Otac mi se prezivao Pirip, a moje kršteno ime je Filip, ali moj detinji jezik nije mogao od oba ta imena da stvori ništa duže ni jasnije do Pip. I tako nazvah sebe Pipom, pa me i drugi prozvaše Pip.

Znam da mi se otac prezivao Pirip, jer o tome svedoči njegov nadgrobni spomenik i kazivanje moje sestre – gospođe Džoa Gardžerija, koja se udala za kovača. Kako nikad nisam video oca i majku, pa ni njihove slike (jer oni su živeli davno pre doba fotografskih snimaka), moje prve zamisli o tome kakvi su oni bili nerazumno su izvedene iz njihovih nadgrobnih spomenika. Oblik slova na očevom nadgrobnom spomeniku dao mi je čudnu predstavu da je bio zdepast, crnomanjast čovek, kudrave crne kose. Po obliku i obrtu natpisa „Takođe Džordžijana, supruga gornjeg“, izveo sam detinjast zaključak da mi je mati bila pegava i bolešljiva. A na osnovu onih pet malih kamenih ploča, svake oko stopu i po dugačke, poređanih u spretnom redu pored njiho-vog groba i posvećenih uspomeni na moje petoro male braće – koja su u ovoj opštoj borbi za opstanak vrlo rano napustila trud oko zarađivanja nasušnog hleba – stekao sam uverenje, u koje sam pobožno verovao,

da su sva rođena na leđima, s rukama u džepovima od čakšira, iz kojih ih nisu nikad vadila u svom ovozemaljs-kom životu.

Naš kraj je bio močvarna oblast, dole pored reke, koja se odatle vijuga do mora nekih dvadeset milja. Izgleda mi da sam svoj prvi najopštiji utisak o iden-titetu stvari dobio jednog nezaboravnog studenog predvečerja. Tada sam ustanovio da je ovo mesto, turobno i zaraslo u koprive, groblje, i da su Filip Pirip, nekadašnji žitelj ove parohije, i Džordžijana, supruga gornjeg, mrtvi i pokopani, i da su Aleksander, Bar-tolomju, Abraham, Tobajas i Rodžer, dečica prednjepo-menutih, takođe mrtvi i pokopani, a da je tamna ravna pustara iza groblja ispresecana jarkovima, nasipima i branama, sa raštrkanom stokom koja je pasla na njoj, močvara, i da je ona tamo niska olovna pruga reka, i da je ono daleko pomamno ležište, iz kog vetar juri, more, a da je mali svežanj drhtavih živaca, koji se uplašio od svega toga i počeo da plače, Pip.

– Zatvori njušku! – povika užasan glas kad se neki čovek pojavi između grobova pored crkvenog trema. – Umukni, mali đavole, ili ću te zaklati!

Roman odrastanja i sazrevanja, silovita drama iskušenja i bola.

U zabačenoj oblasti Engleske, u močvarnom Kentu, živi siromašni dečak Pip, nesiguran čak i u svoje poreklo i

ime, osuđen na puko preživljavanje i patnju u kući svoje sestre i njenog muža. Njegovo teško detinjstvo prepuno je

kazni i patnje zbog toga što uopšte postoji.

U istom mestu živi i prelepa i ohola Estela, devojčica koju je usvojila imućna gospođa Hevišam i vaspitala je da

bude okrutna i hladna prema muškarcima. Nakon prvog susreta, Pip je očaran Estelom i strasno se zaljubljuje u nju.

Ponet snažnim osećanjima, ovaj skromni dečak iz provincije rešen je da ostvari svoj san i postane gospodin, a za-

gonetni splet okolnosti i velikodušnost tajanstvenog dobročinitelja donose mu uspeh kojem se nije nadao.

Neobične sudbine nezaboravnih likova prepliću se na čudesne načine – svi oni, poneseni velikim očekivanjima,

nestaju pod njihovim teretom.

Čarls Dikens

Velika očekivanja

48 |

Strašan čovek, sav u grubom sivom odelu, s teškim gvožđem na nozi.

Čovek bez šešira, poderanih cokula, i s nekim dron-jkom obavijenim oko glave. Čovek koji je bio sav iskvašen vodom, pokriven blatom, ohromljen kamenjem, izran-javljen oštrim kremenjem, ožaren koprivom i izgreban trnjem, čovek koji je hramao i drhtao, gledao iskolačeno i režao, a zubi mu cvokotali u glavi kad me je ščepao za bradu.

– Oh! Nemojte me zaklati, gospodine – molio sam u velikom strahu.

– Molim vas, nemojte to učiniti, gospodine.

– Reci mi kako se zoveš! – reče čovek. – Brzo!

– Pip, gospodine.

– Još jednom – reče čovek, iskolačivši oči na mene. – Glasnije!

– Pip. Pip, gospodine.

– Pokaži mi gde živiš – reče čovek. – Pokaži mesto!

Pokazah tamo gde leži naše selo, na ravnici blizu obale, među jelama i potkresanim drvećem, milju ili više od crkve.

Čovek se zagleda u mene za trenutak, zatim me okrete naglavačke i isprazni mi džepove. U njima ne beše ničeg do parčeta hleba. Kad je crkva došla na svoje mesto – jer on je bio tako brz i snažan da ju je izvrnuo naopačke preda mnom, tako da sam video toranj ispod svojih nogu – kad je crkva na svoje mesto došla, kažem, sedeo sam na visokom nadgrobnom spomeniku i drhtao, dok je on halapljivo jeo hleb.

– Ti mlado pseto – reče čovek i obliznu usne – ala ti imaš debele obraze! Verujem da su bili debeli, mada sam u to vreme bio nerazvijen za svoje godine i nejak.

– Proklet da sam ako ih ne bih mogao pojesti – reče čovek preteći mi glavom – i ako nisam upola gotov da to učinim!

Ozbiljno izrazih nadu da to neće učiniti i uhvatih se čvršće za spomenik na koji me je postavio, delimično da bih se zadržao na njemu, a delimično da bih se uzdržao od plakanja.

– Sad slušaj! – reče čovek. – Gde ti je majka?

– Tamo, gospodine! – odgovorih.

On se trže, zatrča se malo, stade i pogleda preko ra-mena.

| 49 www.leo.rs

– Tamo, gospodine! – objasnih uplašeno. – Takođe Džordžijana. To je moja majka.

– Oh! – uzviknu on vraćajući se. – A je li to tvoj otac pored tvoje majke?

– Da, gospodine – odgovorih – i on je tu, negdašnji žitelj ove parohije.

– Hm! – promrmlja on zamislivši se. – Kod koga živiš, pod pretpostavkom da ti ljubazno dozvolim da živiš, mada još nisam odlučio o tome?

– Kod sestre, gospodine... kod gđe Gardžeri, žene kovača Džoa Gardžerija, gospodine.

– Kovača, eh? – reče on. I pogleda u svoju nogu.

Nekoliko puta mračno pogledavši u svoju nogu i u mene, približi se nadgrobnom spomeniku, uhvati me za obe ruke i zabaci me natrag koliko god je mogao, tako da su njegove oči gledale nadmoćno u moje, a moje bespomoćno u njegove.

– Sada slušaj – reče on – tiče se pitanja da li da te pustim da živiš. Ti znaš šta je turpija?

– Znam, gospodine.

– I znaš šta je hrana?

– Znam, gospodine.

Posle svakog pitanja zabacivao me je još malo više, da bih još više shvatio bespomoćnost i opasnost.

– Donesi mi turpiju. On me opet zabaci.

– I donesi mi hrane. Opet me zabaci.

– Donesi mi i jedno i drugo. Opet me zabaci.

– Ili ću ti iščupati srce i džigericu. Opet me zabaci.

Mnogo sam se uplašio i imao sam takvu vrtoglavicu da sam se držao za njega obema rukama i rekao mu:

– Ako biste se smilovali da me pustite da sedim us-pravno, gospodine, onda mi možda ne bi bilo muka i možda bih mogao da vas pažljivije saslušam.

On me toliko zabaci i brzo obrte, da crkva preskoči preko vlastite vetruške.

Zatim me je držao za ruke u uspravnom položaju na vrhu spomenika i produžio ovim strašnim rečima:

– Donesi mi rano ujutru turpiju i hrane. Donesi sve to tamo kod one stare Baterije. Učini to, i da se nisi usudio da kažeš ijednu reč ili da daš bilo kakav znak o tome da si video čoveka kao što sam ja, ili uopšte ma kakvu drugu osobu, i biće ti dozvoljeno da živiš. Ne učiniš li ovo, ili oglušiš li se o moje reči u bilo kom pogledu, bez obzira na to kako beznačajnom, tvoje srce i džigerica biće iščupani, ispečeni i pojedeni. Pazi, ja nisam sam, kao što možda misliš. Jedan mladić krije se sa mnom, a u poređenju s njim, ja sam anđeo. Taj mladić čuje reči koje govorim. Taj mladić zna tajni način, svojstven njemu, kako da se do-kopa dečaka, njegovog srca i njegove džigerice. Uzaludno je da dečak pokuša da se sakrije od tog mladića. Dečak može zaključati vrata, može mu biti toplo u postelji, može

se sav uviti pokrivačem, pa ga navući i preko glave, može misliti da mu je udobno i da je bezbedan, ali taj mladić nečujno će se prikradati i prikrasti do njega, i rasporiće ga. Jedva zadržavam tog mladića da ti ovog trenutka ne učini neko zlo. Vrlo mi je teško da ga zadržavam dalje od tvoje utrobe. Pa sad, šta kažeš?

Rekao sam mu da ću mu doneti turpiju i onoliko os-tataka jela koliko budem mogao i da ću rano ujutru doći kod Baterije.

– Kaži: Bog me ubio ako to ne učinim! – reče čovek. Rekoh to, i on me spusti.

– A sad – produži on – pamti šta si preduzeo, ne zabo-ravi onog mladića, i idi kući!

– Laku... laku noć, gospodine – promucah.

– Laka baš i nije! – odgovori on gledajući po hladnoj vlažnoj ravnici.

– Voleo bih da sam žaba ili jegulja!

U isto vreme obavi ruke oko svog uzdrhtalog tela, stežući se kao da se drži da se ne raspadne, i othrama u pravcu niskog crkvenog zida. Dok sam ga posmatrao kako ide, birajući put između kopriva i kupina koje su ivičile zelene humke, izgledao je u mojim očima kao da izbegava ruke mrtvih koje su se oprezno pružale iz grob-ova da bi mu se obavile oko članaka i uvukle ga unutra.

Kad je došao do niskog crkvenog zida, prešao je preko njega kao čovek čije su noge utrnule i ukočene, a zatim se okrenuo da bi me video. Kad sam video da se osvrće, okrenuo sam se prema kući i potprašio pete što sam bolje mogao. Ali uskoro sam oprezno pogledao preko ramena i video ga gde opet ide prema reci, još uvek s rukama oko tela, birajući put ranjavim nogama između velikog kamenja postavljenog ovde-onde po močvari, da bi služilo kao pragovi za vreme velikih kiša ili kad nadođe plima.

Kad sam zastao da bih ga pogledao, močvara je bila samo dugačka crna vodoravna pruga, i reka je bila samo dugačka vodoravna pruga, ni blizu tako široka niti pak tako crna, i nebo je bilo samo red dugih, ljutih, crvenih pruga, pomešanih sa gustim, crnim prugama. Na ivici reke nazirao sam na celom vidiku jedine dve crne stvari koje su izgledale da stoje uspravno: jedna je bila puto-kaz po kome se mornari upravljaju – i izgledao je kao neobručeno bure na motki – ružna stvar kad se gleda izbliza, a druga – vešala sa nešto lanaca koji su visili na njima, a o kojima je nekad visio gusar.

Čovek je hramao prema vešalima kao da je gusar koji je oživeo, sišao i vraćao se da se opet obesi. Premro sam od straha na tu pomisao; video sam stoku gde podiže glavu da gleda za njim i pitao sam se da li i ona misli to isto. Tražio sam svuda unaokolo užasnog mladića, ali ne videh ni traga od njega. Ali sad me je opet obuzeo strah i otrčao sam kući bez zaustavljanja.

50 |

GL AVA II

Moja sestra, gđa Gardžeri, bila je starija od mene više od dvadeset godina i bila je stekla veliki ugled i u svojim i u očima suseda zato što me je odgajila „rukom“. Kako sam u to vreme morao sam da pronađem šta taj izraz znači, a znajući da ona ima tvrdu i tešku ruku, koju je bila navikla često da spušta, kako na mene, tako i na svog muža, to sam mislio da smo obojica, i ja i Džo Gardžeri, odgajeni rukom.

Moja sestra nije bila lepa žena, i imao sam opšti utisak da je, zacelo, rukom naterala Džoa Gardžerija da se oženi njome. Džo je bio plav, s kovrdžama kose lanene boje na obe strane glatkog lica i s očima tako neodređenog plavetnila da su izgledale kao da su se nekako pomešale s vlastitim beonjačama. Bio je blag, dobrodušan, dobroćudan, zadovoljan, budalast i drag čovek – neka vrsta Herkula po snazi, a i po slabosti.

Moja sestra gđa Džo, žena crne kose i crnih očiju, ima-la je tako crvenu kožu da sam se ponekad pitao da li se možda ne pere rendetom za oraščić umesto sapunom. Bila je visoka i koščata, i gotovo uvek je nosila grubu pregaču privezanu pozadi dvema omčama, i imala je četvrtastu, nepromočivu grudnu portiklu punu čioda i igala. Smatrala je svojom velikom zaslugom, a Džoovom velikom sramotom, što je tu pregaču nosila tako dugo. Stvarno ne vidim razloga zašto ju je uopšte nosila, ili, ako ju je uopšte nosila, zašto je nije skidala nijednog dana svoga života.

Džoova kovačnica nalazila se uz našu kuću, koja je bila od drveta, kao i većina kuća u našem kraju u to vreme. Kad sam s groblja dotrčao kući, kovačnica je bila zatvore-na, a Džo je sedeo sam u kuhinji. Džo i ja smo bili sapatnici i kao takvi se poveravali jedan drugom, te mi Džo, čim sam podigao zasun, provirio unutra i ugledao ga gde sedi pored ognjišta, poverljivo saopšti:

– Gđa Džo je izlazila dvanaestak puta i tražila te, Pipe. I sad je napolju, već trinaesti put.

– Je li?

– Da, Pipe – odgovori Džo, i što je još gore, ponela je goli-caljku sa sobom. Na to tužno obaveštenje počeh da vrtim dugme na prsluku i, u velikoj potištenosti, zagledah se u vatru. Golicaljka je bila trska s vrhom obavijenim nesalo-mivom žicom, uglačana udarcima po mom izgolicanom telu.

– Sela je – reče Džo – ustala je, zgrabila golicaljku i izjurila napolje. To je učinila – izjavi Džo polako džarajući vatru i gledajući u nju. – Izjurila je napolje, Pipe.

– Je li odavno napolju, Džo?

Uvek sam se ophodio prema njemu kao prema ve-likom detetu i kao da nije bio ništa više do ravan meni.

– Pa – odgovori Džo, pogledavši u holandski časovnik – ima oko pet minuta otkako je poslednji put izju-

rila, Pipe. Evo je dolazi! Skloni se iza vrata i zakloni se peškirom.

Postupih po tom savetu. Moja sestra, gđa Džo, otvorivši širom vrata, primeti da su vrata naišla na prepreku, ali od-mah nasluti uzrok tome i upotrebi golicaljku u daljem istraživanju. Završila je bacivši me – često sam služio kao bračni projektil – na Džoa, koji me, radostan da me zaštiti pod ma kakvim uslovima, stavi uz dimnjak i mirno za-gradi svojom velikom nogom.

– Gde si bio, ti mali majmune? – upita gđa Džo tresnuvši nogom o pod. – Reci mi odmah šta si radio i zašto me tako ubijaš sekiranjem, strahom i brigom, ili ću te izvući iz tog ugla pa da si pedeset Pipova i da je on petsto Gardžerija.

– Samo sam bio na groblju – odgovorih sa svoje stoličice plačući i trljajući se.

– Na groblju! – ponovi moja sestra. – Da mene nije bilo, i ti bi odavno otišao na groblje i ostao bi tamo. Ko te je odgajio rukom?

– Ti – odgovorih.

– Zašto sam to uradila, volela bih da znam? – uzviknu moja sestra.

– Ne znam – procvileh.

– Ja ne znam! – reče moja sestra. – Nikad to više ne bih uradila! To znam. Mogu istinito reći da nikad nisam skinula sa sebe ovu svoju pregaču otkako si se ti rodio. Dosta mi je zla što sam kovačeva žena (i još kovača Gardžerija), a ne moram da budem i tvoja majka.

Misli mi skrenuše s tog pitanja dok sam neutešno gledao u vatru. Jer begunac s nogom u okovu tamo na močvari, tajanstveni mladić, turpija, hrana i užasni zavet pod kojim sam bio, da ću izvršiti krađu u ovom skrovištu, pojaviše se preda mnom u osvetničkom ugljevlju.

– Uh! – uzviknu gđa Džo, vraćajući golicaljku na svoje mesto.

– Groblje, zaista! Nije čudo što pominjete groblje vas dvojica. – Niko od nas, uzgred rečeno, nije ga uopšte po-menuo. – Vas dvojica oteraćete me u grob jednog dana; ali, oh, lep biste mi vi par bili bez mene!

Kad se ona dade na postavljanje pribora za čaj, Džo zaškilji preko noge u mene, kao da je u mislima merio mene i sebe i računao kakav bismo par stvarno bili pod naslućenim tužnim okolnostima. Posle toga je seo, gla-dio desne kovrdže lanene boje i desni zalizak, i pratio gđu Džo plavim očima, kao što mu je uvek bio običaj u burnim vremenima.

Moja sestra je sekla i mazala hleb maslacem na svoj odsečan i nedostupan način. Prvo je levom rukom jako i čvrsto pritiskala hleb o pregaču – gde se ponekad zabadala u njega čioda, a ponekad igla, i posle nam dospevala u usta. Zatim je uzimala nešto maslaca (ne suviše) na nož i razmazivala ga po hlebu na apotekarski način, kao da pravi flaster – upotrebljavala je spretno

| 51 www.leo.rs

obe strane noža i tanjila i ivičila maslac do kore. Zatim je brisala nož o ivicu flastera i onda odsecala vrlo debelu krišku preko celog hleba; najzad je, pre nego što krišku odvoji od hleba, ovu sekla napola, od koje je Džo dobi-jao jednu polovinu, a ja drugu.

Ovom prilikom, mada sam bio gladan, nisam smeo da pojedem svoju krišku. Osećao sam da moram imati nešto u rezervi za mog strašnog poznanika i njegovog saveznika, još strašnijeg mladića. Znao sam da gazdin-stvo gđa Džo vodi na najstroži način, i da se može desiti da u lopovskim istraživanjima ne nađem ništa korisno u ostavi. Stoga odlučih da svoju debelu krišku s maslacem spustim niz nogavicu.

Napor oko donošenja odluke potrebne za izvršenje ove namere bio je za mene strahovit. Bilo mi je kao da sam morao da se odlučim da skočim s vrha visoke kuće, ili da zaronim u vrlo duboku vodu. A nesvesni Džo mi je to još i otežavao. U našem već pomenutom sapatništvu, i u njegovom dobroćudnom drugarstvu prema meni, bio nam je večernji običaj da poredimo način na koji grizemo svoje kriške, te smo ih pokatkad nemo po-kazivali da bismo izazvali međusobno divljenje, što nas je podsticalo na nove napore. Te večeri Džo me je više puta pozvao, pokazujući mi svoju krišku koja se brzo smanjivala, da učestvujem u našoj uobičajenoj prijateljskoj utakmici, ali je svaki put opazio da držim žutu šolju čaja na jednom kolenu, a nedirnutu krišku s maslacem na drugom.

Najzad, u očajanju odlučih da stvar o kojoj sam razmišljao mora biti izvršena i da je najbolje da je izvedem na najmanje čudan način koji su okolnosti dozvoljavale. Iskoristih trenutak kad je Džo upravo prestao da gleda u mene i spustih krišku s maslacem niz nogavicu.

Džou je očito bilo nelagodno, jer je mislio da sam izgubio apetit, te zamišljeno odgrize zalogaj od svoje kriške, ali izgleda da nije uživao u njemu. Premetao ga je u ustima mnogo duže nego obično, prilično je pritom razmišljao i najzad ga je progutao kao pilulu. Beše nau-mio da odgrize drugi zalogaj, i taman nagnu glavu da bi bolje zagrizao, kad mu pogled pade na mene i vide da je moja kriška iščezla.

Čuđenje i zapanjenost, s kojim Džo stade na pragu svoga zalogaja i zablenu se u mene, behu isuviše očiti da bi izbegli oku moje sestre.

– Šta je sad? – upita ona oštro i spusti šolju na sto.

– Slušaj, znaš! – promrmlja Džo i zavrte glavom u vrlo ozbiljnom prekoru. – Pipe, druže! Učinićeš sebi nažao. Ona će ti zapasti negde. Nisi je mogao sažvakati, Pipe!

– Šta je sad? – ponovi moja sestra još oštrije nego ranije.

– Ako možeš da iskašlješ makar i najmanji deo, Pipe, preporučujem ti da to učiniš – reče Džo užasnut. – Lepo

ponašanje je lepo ponašanje, ali tvoje zdravlje je ipak tvoje zdravlje.

Moja sestra beše već sasvim očajna, te se okomi na Džoa, zgrabi ga za oba zaliska i lupi mu glavu o zid neko-liko puta, dok sam ja sedeo u uglu i posmatrao ih kao krivac.

– Sad ćeš možda reći šta je posredi – reče moja sestra sva zadihana – ti što si razrogačio oči kao zaklani vepar.

Džo je pogleda bespomoćno, zatim bespomoćno za-grize krišku i opet se zagleda u mene.

– Znaš, Pipe – reče Džo svečano, s poslednjim za-logajem u ustima i govoreći poverljivim glasom, kao da smo nas dvojica sasvim sami – ti i ja smo uvek pri-jatelji, i ja bih bio poslednji da te ikad odam. Ali takvo –pomeri stolicu, pogleda po podu između nas, a zatim se opet zagleda u mene – takvo neobično gutanje kao to!

– Gutao je nesažvakanu hranu, je li? – povika moja sestra.

– Znaš, druže – reče Džo gledajući u mene, a ne u gđu Džo, a zalogaj mu još beše u ustima – i ja sam gutao na brzinu kad sam bio tvojih godina, i to često, i kao dečak družio sam se s mnogim gutačima, ali još nikad nisam video gutanje ravno tvom, Pipe, i čudo je da nisi već mrtav.

Sestra se ustremi na mene – podiže me za kosu i ne reče ništa više do strašnih reči:

– Hajde da dobiješ lek.

Neka lekarska životinja bila je ponovo uvela u ono vreme katransku vodu kao dobar lek; gđa Džo je uvek držala u ormanu dovoljnu količinu te vode i verovala je da je njena lekovitost ravna njenoj neprijatnosti. I u najboljim vremenima, toliko mi je davano ovog eliksira, kao najbolje okrepljujuće sredstvo, da sam bio svestan, kud god se makao, da mirišem kao nova ograda. Te večeri ozbiljnost moga slučaja zahtevala je pintu te mešavine, koja mi je sasuta u grlo da bih je lakše progutao, dok mi je gđa Džo držala glavu pod miškom, kao što se čizma drži u izuvaču. Džo je prošao s polovinom te količine, ali je bio nateran da je proguta (to ga je mnogo uznemirilo, te se dade u razmišljanje dok je sedeo pored vatre i polako žvakao) – zato što se bio prestravio. Sudeći po sebi, rekao bih da se on zaista prestravio posle leka, ako već nije pre njega.

Savest je strašna stvar kad okrivljuje čoveka ili dečaka, ali kad, u slučaju dečaka, taj tajni teret sarađuje s jednim drugim tajnim teretom u nogavici njegovih pantalona, onda je to (kao što mogu da posvedočim) velika kazna. Grešno saznanje da ću pokrasti gđu Džo – nisam ni pomišljao da ću pokrasti Džoa, jer nikad nisam smatrao ijednu stvar u kući njegovom – združeno s potrebom da stalno držim jednu ruku na svojoj namazanoj krišci, dok sam sedeo ili dok sam išao tamo-amo po kuhinji da bih izvršio ovu ili onu naredbu, gotovo me je dovodilo

52 |

do ludila. A kad vetrovi s močvare raspiriše i razbuktaše vatru, učini mi se da čujem glas spolja, glas čoveka s bu-kagijom na nozi, koji me je zakleo na tajnost, kako govori da ne može i neće da gladuje do sutra, već da mora biti nahranjen sada. Ponekad sam pomišljao šta će biti ako mladić, kog je s tolikom mukom zadržavao da ne okrva-vi ruke na meni, popusti svojoj urođenoj netrpeljivosti, ili pogreši vreme i pomisli da ima pravo na moje srce i džigericu noćas umesto sutra! Ako se ikad ikome kosa na glavi podigla od užasa, moja je to zacelo učinila tada. Ali možda se nikad nije ni podigla nikome.

Bilo je Badnje veče, te sam od sedam do osam po holandskom časovniku morao da mešam bakarnom šipkom puding za sutra. Pokušao sam to da radim s te-retom na nozi (što me navede da opet mislim na čoveka s teretom na svojoj nozi), ali me je spopala neobuzdana sklonost da probam da kod nožnog članka izvučem krišku s maslacem. Srećom, uspelo mi je da šmugnem za trenutak, i ostavih taj deo savesti u svojoj spavaćoj sobi na tavanu.

– Slušaj! – uzviknuh kad sam bio završio s mešanjem i grejao se poslednji put pored ognjišta pre nego što me pošalju u krevet – jesu li to veliki topovi, Džo?

– Ah! – reče Džo. – Još jedan robijaš je otišao.

– Šta znači to, Džo? – upitah.

Gđa Džo, koja je uvek uzimala objašnjenja na sebe, reče žustro:

– Pobegao, pobegao!

Dala mi je to objašnjenje kao što daje katransku vodu.

Dok je gđa Džo sedela pognute glave i šila, upitah Džoa, mičući nečujno usnama:

– Šta je to robijaš?

Džo mi micanjem usana dade tako složen odgovor da sam razumeo samo jednu jedinu reč:

– Pip.

– Jedan robijaš je pobegao sinoć – reče Džo glasnije – posle pucnja topa po zalasku sunca. Ispalili su top da oglase bekstvo drugoga.

– Ko puca? – upitah.

– Dovraga s tim dečkom – umeša se moja sestra, mršteći se na mene preko svoga rada – kakvo je on za-pitkivalo! Ne postavljaj pitanja, pa te niko neće slagati.

Nije bila vrlo učtiva prema sebi, pomislio sam, što je nagovestila da bi me slagala kad bih joj postavio pitanja. Ali ona nije bila nikad učtiva, sem u društvu.

Tog trenutka Džo znatno poveća moju radoznalost svojim krajnjim naporom da otvori usta vrlo široko i da ih stavi u oblik reči koja mi izgledaše kao „zlovoljka“. Stoga, naravno, pokazah na gđu Džo i stavih usta u oblik – ona? Ali Džo odlučno oporeče to i opet otvori usta vrlo široko i istrese iz njih oblik neke vrlo naglašene reči. Ali nisam mogao da razaberem tu reč.

– Gospođo Džo – obratih joj se u nevolji – voleo bih da znam, ako nemate ništa protiv, odakle dolaze pucnji?

– Bog te čuvao! – uzviknu moja sestra, kao da nije mislila baš to, već pre suprotno tome. – Sa zatvorki!

– Oh! – uzviknuh pogledavši u Džoa. – Sa zatvorki! Džo se prekorno nakašlja, kao da htede reći:

– Pa, tako sam ti i rekao.

– Molim, šta su to zatvorke? – upitah.

– Eto kakav je ovaj dečko! – uzviknu moja sestra, pokazujući na mene iglom i koncem, i preteći mi glavom. – Odgovori mu na jedno pitanje, i on će ti odmah postaviti čitavo tuce. Zatvorke su brodovi koji služe kao apsane; eno ih s one strane baruština. Uvek smo tako nazivali močvaru u našem kraju.

– Koga stavljaju u zatvorke i zašto? – upitah s tihim očajanjem, ne obraćajući se ni jednom ni drugom.

To je bilo previše za gđu Džo, koja odmah ustade.

– Slušaj, mladiću – reče ona – nisam te odgajila ru-kom da izjedaš dušu svetu. To bi bio prekor za mene, a ne hvala. Ljude stavljaju u zatvorke zato što ubijaju, kradu, krivotvore i čine svakovrsna zla; a oni uvek počinju post-avljanjem pitanja. A sad odlazi u krevet!

Nikad mi nije dozvoljavano da upotrebim sveću za odlazak na spavanje, i dok sam po mraku išao uza ste-penice, s glavom koja je brujala – jer je gđa Džo pro-pratila poslednje reči dobovanjem naprstkom po mojoj glavi – shvatih sa strahom veliku pogodnost što su mi zatvorke tako blizu. Jasno mi je bilo da sam na putu ka njima. Počeo sam postavljanjem pitanja i nameravao sam da pokradem gđu Džo.

Od tog vremena, koje je sad dovoljno daleko, često sam razmišljao da malo sveta zna koliko tajnosti postoji kod dece kad su u strahu. Ma koliko nerazložan strah bio, samo ako je strah. Bio sam u samrtnom strahu od mladića koji je nameravao da mi iščupa srce i džigericu; bio sam u samrtnom strahu od svog ispitivača s bukagi-jom na nozi; bio sam u samrtnom strahu od samog sebe, jer mi je bilo iznuđeno strašno obećanje; nisam imao nade u spasenje pomoću moje svemoćne sestre, koja me je odbijala svakom prilikom; ne smem ni da po-mislim šta sam sve u tajnosti svoga straha mogao učiniti da je to traženo od mene.

Ako sam iole spavao te noći, to je bilo samo da bih sanjao kako plovim niz reku, s najvećom osekom, pravo zatvorkama, a povampireni gusar dovikuje mi kroz doz-ivalo, dok prolazim pored vešala, da je bolje da iziđem na obalu, da odmah budem obešen tu umesto što to odlažem. Plašio sam se da spavam iako mi se spavalo, jer sam znao da u prvo svitanje moram pokrasti ostavu. To se nije moglo uraditi po noći, jer u ono vreme svetlost se nije mogla dobiti lakim trenjem; da bih je dobio, morao bih je iskresati iz kremena i čelika i napraviti buku baš kao kad gusar zvecka lancima.

| 53 www.leo.rs

Šta je čudo? Na osnovu Kolinsovog Sažetog rečnika engleskog jezika, ta reč ima koren u latinskoj reči mira-culum - čudo. Čudo se definiše kao ‘čudesan događaj, koji ima natprirodni uzrok, bilo koji zapanjujući ili fanta-stičan događaj i čudesan primer nečega, npr. Čudesno isceljenje.’

Istaknuti ljudi teže da izbegnu ovo pitanje. Na primer, kada je reporter pitao Alberta Ajnštajna: ‘Da li verujute u čuda?’, on je odgovorio: ‘Šta može biti čudesnije nego novorođena beba?’ Relativno je lako reći, šta nije čudo. Ali definisati čudesno u nekoliko reči ilči čak i strana, je isto tako teško kao i pokušavati da objasnite ljubav ili altruizam.

Čuda se najlakše razumeju, ne kroz njihov kratak sadržaj, već kroz njihov uticaj na živote onih koji ih dožive. I tako na ovim stranama, naćićete priče o čudima koja potiču iz mnogih vera i od onih koji nemaju nijednu zvaničnu veru, od Ujedinjenog Kraljevstva, Evrope, Mediterana, SAD-a, Japana, Indije, Australije, Novog Zelanda i Južne Afrike. Neka od iskustava, koja su opisana, mogu biti i posvedočena od strane trećeg lica, ali njihova istinitost i vrednost ne zavisi od toga da li se mogu analizirati na zadovoljstvo onih koji ne mogu

prihvatiti svet kao beskoonačan, i neopipljiv da bi se izmerio naučnim instrumentima.

Očarala me je jednostavna priroda znakova bo-žanskog blagoslova: statue koje plaču ili piju mleko u običnim domovima kao i u velikim hramovima,, bolesti koje su isceljene, kao i ponovno dobijanje plodnosti na bunarima i u urbanim uslovima. Ovo nisu priče o pre-više vatrenim ili nekim drugim svetskim vernicima, već o realnim ljudima koji rade u kancelarijama, radnjama, i fabrikama, o našim majkama, očevima, kolegama, pri-jateljima.

Prekaljen, engleski vozač kamiona je čuo glas za koji je verovao da je Božiji i istog trenutka je napustio svoj dobro plaćeni posao i odvezao je više od 55 konvoja u ratno područje Istočne Evrope. Japanski tinejdžer, trči kući iz škole da izleči desetine bolesnih i nesrećnih, koji čekaju na vratima. On ne prima novac, samo cveće koje obožava. Domaćica iz SAD-a nosila je svog muža, koji je bio u komi na leđima, punih pet godina. Sada on hoda, priča i živi normalan život. Oni koji su joj se podsmehi-vali, sada su ućutkani.

Nemaju sva čuda religiozni kontekst. Moreplovac, koji je bio zarobljen u dubokoj pećini pod vodom, nakon uru-

Kasandra Ison

Čuda

Istinite priče koje dokazuju da se čuda zaista dešavaju

Ovo je knjiga o čudima, koja su se dogodila običnim ljudima, muškarcima i ženama širom sveta. U mnogim

slučajevima, izgleda da ne postoji logično objašnjenje zašto bi život bio spašen zbog na izgled nemogućih šansi

I molitvi, koje su uslišene, onda kada je izgubljena sva zemaljska nada. Čak I kada su takva ‘čuda ’objašnjiva kao

pirodni fenomen, prosto vreme i kombinacija istovremenih faktora ukazuje na to da je život mnogo više nego

slučajni sudar atoma, i da na njega jako utiču dobrota i ljubav, i božanska i ljudska.

54 |

šavanja ledenog brega, koji se sručio u Antartik, nekako je pronašao snagu da pliva kroz vodu koja je bila ispod nule, ka spasiocima, koji nisu mogli da dopru do njega. On veruje da je njegova snaga volje zaslužna za njegovo spasenje, i ovo gledište je prikazano u knjizi , kao takođe i neke religioznije priče. Život je čudesan, predivan, i ve-ličanstveno nepredvidiv. Ljubav, a ne razum je sila koja vlada univerzumom, i kada je život u opasnosti, ili kada je tako pun patnje, da je nepodnošljiv, mogu se dogoditi čuda koja tramsformišu tu patnju u radost.

Mnogi životi su iskusili čuda. Zaista, više od polovi-ne svetske populacije ljudi, bi definisalo neki događaj iz sopstvenog života ili iz života bliske porodice, kao čude-san. Pregled magazina Tajm u aprilu 1995. godine, došao je do podatka da 69 procenata ispitanih Amerikanaca veruje u čuda. Pravi procenat vernika širom sveta je ve-rovatno mnogo viši. Takvo uverenje ne dolazi od slepe vere, već od ličnih susreta sa čudesnim. Mnoge porodice imaju u svojim porodičnim pričama, neku priču o spa-senju od potencijalne katastrofe, priču o ruci sa neoče-kivane strane, koja im je pomogla kada je sve izgledalo izgubljeno, oporavak od bolesti nasuprot svim verovat-noćama. Čuda samo izgledaju da se retko događaju, jer

su ljudi nevoljni da podele to iskustvo van kruga svoje porodice, jer se plaše podsmeha.

Moje interesovanje za čuda počelo je kada sam nepo-vređeno pobegla iz hotela u severnom Holivudu, koga je zemljotres u Los Anđelesu, jednim delom uništio u januaru 1994. godine. To što sam se spasila na manje od 10 milja od epicentra, nije bilo čudo u tom smislu kao susreti života i smrti, opisani u ovoj knjizi. Ipak, to moje iskustvo me je nateralo da drugačije gledam na svet. Bila sam sama, hiljadu milja daleko od moje dece, suočava-jući se sa onim za šta sam bila ubeđena da je smrt. Moj prividno siguran univerzum, raspao se u zastraršujuću tamu. Shvatila sam da je moje nekadašnje mišljenje, da ja sama upravljam svojom sudbinom, iluzija. Dozvala sam Boga, iako sam ga napustila nakon majčine smrti kada sam imala 19. godina.

Nakon toga, pitala sam se zašto je trebalo da očeku-jem, da će Bog u koga nisam više verovala da usliši moje molitve. Onda sam počela da sakupljam priče o ljudima koji su izbegli skoro sigurnu smrt ili katastrofu, koji su izlečeni od bolesti, koja im je pretila smrću, ali čiji su živo-ti nadahnuti vizijom ili znakom blagoslova, za koji veruju da je došao od božanske sile. Dokazi, koje sam sakupila

www.leo.rs | 55

nagoveštavaju da postoji nešto iznad čak i najvećih du-hovnih i intuitivnih moći, za koje se zna da su sastavni deo ljudske psihe.

Ipak, ja sam takođe otkrila, da nema garancije, da će te biti zaštićeni od patnje, bola i gubitka, ako se i priklo-nite nekoj posebnoj veri. Nema obećanja da će molitva kada je najteže biti uslišena. Život je taman a i svetao, zao a i dobar, ponekada donosi čak i smrt mladima i potpuno nevinima. Uprkos tome, svaka priča u ovoj knjizi, ponovo potvrđuje da molitve mogu biti uslišene na prilišno spek-takularan način i da se znaci blagoslova ukazuju ljudima raznih vera pa čak i nevernicima.

Pokušala sam da sakupim mišljenja teologa i religij-skih stručnjaka iz Istočne i Zapadne tradicije, kao i mišlje-nja psihologa, lekara, i naučnika. Ali mišljenje stručnjaka postoji samo tamo gde pruža uvid ili daje neko alter-nativno objašnjenje. Prave sudije da li je neko iskustvo čudesno ili ne, su prvo oni koji znaju i koji su izabrali da to iskustvo podele sa nama u ovoj knjizi, a drugo, to su oni koji čitaju priče i možda nalaze sličnost sa nečim u svom životu ili u životima njima bliskih ljudi.

Tamo gde je to moguće, pokušala sam da citiram lju-de koje sam intervjuisala. Nadam se da strane koje slede prenose nešto njihovog optimizma, dobrote i vere u život.

Božiji dar

Moć molitveKristini je bilo 50 godina i bila je u braku sa Denisom

već 30 godina, kada je u septembru 1990. godine, počela da se žali na jake glavobolje, koje nisu prolazile. Do po-lovine nedelje, Denis je bio tako zabrinut, da je insistirao da se pozove lekar.

Ali Kristinino stanje se pogoršalo i u subotu uveče, ona se onesvestila u kupatilu. Na sreću, lekar je bio u kući , kada se to dogodilo i odvezli su je u Bolton bol-nicu. Narednog jutra, sa dijagnozom hemoragije na mozgu, prebačena je u Houp bonicu u Mančesteru zbog neurohirurške operacije. Preživela je petočasovnu ope-raciju, ali je upala u duboku komu.

Denis mi je ispričao šta se dogodilo:

Pitao sam doktora, kakve su Kristinine šanse i on mi nije davao nikakve izglede. Plakao sam i plakao. Bilo je kao da su prošle dve godine u čekanju. Doktori su predlagali da će nakon tri do ćetiri meseca ne reago-vanja, izvući tubus koji hrani moju ženu i da će prestati sa lečenjem. Rekli su mi da čak i da se Kristina oporavi, za šta je potrebno čudo, imala bi oštećenje mozga i bila bi nesposobna, pa bi je zato trebalo pustiti da ode. Ali ja sam rekao: ‘ Samo jedna osoba može odlučiti da li će živeti ili umreti, a to je Bog’.

Ja sam bio siguran da će Kristini biti bolje, iako nije bilo ničeg što bi moglo da potvrdi moje uverenje. Najgore od svega, je bilo što se iz dana u dan ništa nije

događalo. Samo je ležala tamo. Molio bih se danju i noću, posebno kada bi ostali sami. Nisam nikada izgubio veru i znao sam da se ljudi širom sveta mole za Kristinu. Svake noći bih došao kući i molio se i plakao. Rekao bih Bogu: ‘ Ili je oživi ili je pusti da umre ili pusti mene da umrem umesto nje. Samo učini nešto’.

Nekoliko meseci nakon toga, dodao sam nešto što se činilo nezamislivim: ‘ Ako samo može da živi, pusti je da bude ovakva’. Znao sam da bi život bez nje, bilo kakav život, bio nezamisliv. Ljutio sam se na Boga, jer je moja supruga, jedna divna žena, koja nikada nije rekla gru-bu reč ili počinila hneko zlo delo. Kristinu su prebacili u starački dom jer u bolnici više nisu mogli da joj pomo-gnu.

Stvari su se pogoršale. Moja majka je umrla, izgubio sam posao i imao sam problema s novcem. Ali čak ni tada, nisam očajavao. Niko mi nikada ne može reći da Bog ne postoji. Izledalo je da sam prošao kroz poteškoće i da znam da će se stvari srediti. Bog nas neće napustiti.

Osamnaest meseci, nakon što je Kristina upala u komu, dobila je pneumoniju. Glavna sestra mi je rekla da joj je ostalo još tri dana života. Lokalni sveštenik je došao da održi poslednji obred, molitvu za bolesne, ali nedelju dana kasnije Kristina je i dalje bila živa i počela je da se malo oporavlja. Vlažio bih komadiće vate i stavljao ih na njene usne. Kristina je izgubila refleks gutanja i nje-ne usne su uvek izledale suvo.. Početkom 1992. godine prijatelji su mi dali svetu vodu, koju su doneli iz Lurdesa, i ja sam njom natapao vatu. Postao sam svestan toga da je Kristina počinjala da guta, a rendgenom je potvrđeno da ne može da guta.

Onda je Kristina počela da šapuće. Samo je jedno ili dvoje nas moglo čuti, i mnogi su bili sumnjičavi. Svake noći sam izgovarao tri molitve i rekao joj:‘ Ja ću izgovo-riti molitve, a ti veruju u njih’. Jedne noći sam pričao te naše tri molitve, kada mi se na pola Svete Marije, Kristina tihim glasom pridružila molitvi u ‘ Sveta Marijo, majko božja’, iako nije bila budna. Od tada je Kristina počela da se oporavlja.

Pre toga, tokom onih meseci koje sam proveo sa Kri-stinom, primetio sam da niti na mojoj brojanici postaju zlatne. Ne mnogo nakon toga, čuo sam da u Međugorju u bivšoj Jugoslaviji, gde se Bogorodica stalno pojavljuje, brojanice hodočasnika nekada menjaju boju. Verujem da je Bogorodica pomogla Kristini, zato što su obe majke.

Kristina se ne seća trenutka kada se pridružila u moli-tvi, niti se seća dugih meseci, kada je bila u komi:

Nije kao u filmovima, kada se osoba odjednom pro-budi. Bilo je polako. Pretpostavljam da je prošlo nekoliko meseci od izgovaranja molitve, da sam postala potpuno svesna. Teško je shvatiti, kako je to bilo, jere se sada ose-ćam tako dobro.

Kristina je rekla da njen oporavak, čudesan po reči-ma porodice i doktora, nije bio brz. Bio bi to isuviše lak

56 |

završetak, da se odmah nakon što je izgovorila molitvu, podigla iz kreveta i vratila u normalu. Ali pravi život je mnogo teži i nakon čudesnog prodora, mogu doći mese-ci srčanosti i napornog rada. Kristina je išla na fizioterapi-ju i na vežbe govora i napokon je mogla da odgovara na pitanja. Do Božića 1992. godine, ona je potpuno izašla iz kome i započela frustrirajući zadatak rehabilitacije. Joč jednom se molila za normalan život i početkom 1994. godine, ona je mogla da ide kući. Dve godine kasnije, ona je svesna svojih blagoslova:

Svaki dan je divan, dragocen i dar od Boga. Kada smo otišli na misu prvi put nakon mog oporavka, upalili smo sveće i ceo skup je aplaudirao, kada smo ušli u crkvu. Njihove molitve su mnogo pomogle.

Sada Kristina uči procesovanje u Word-u i francuski jezik. Par je išao u Kanadu i proslavio njen pedeset-peti rođendan u Parizu.

Bivši direktor bolnice u Boltonu, je nakon što je prešao u Ministarstvo komentarisao, da bi kao rezultan Kristi-ninog slučaja, sve medicinske udžbenike koji govore o pacijentima u komi, trebalo ponovo napisati, jer joj njeni doktori nisu davali nadu, naročito kako je vreme prolazilo.

Kristinino i Denisovo iskustvo je čudesno u nekoli-ko pogleda. Njen oporavak uprkos slabim izgledima da preživi, može se reći da je medicinsko čudo. Odbijanje njenog supruga da je napusti na savet lekara, i njegovo čekanje dve godine bez ikakvog znaka, pokazuje posve-ćenost koja je sama po sebi čudesna.

Ali čudo ostaje iznad svega, religijsko. Brojanice koje menjaju boju, mogu se posmatrati kao čudesan znak ne-beske naklonosti, i konačno stalna molitva i vera pred-stavljaju moć molitve da ispuni nešto naizgled nemoguće.

Kako se može dogoditi takvo čudo? Jedan odgovor je dao Dr Kenet Pergament sa Bouling Grin Stejt Univerzi-teta, na kongresu američke asocijacije za napredovanje nauke 1996. godine:

Religija nudi odgovor na ljudski problem nedovoljno-sti. Suočeni sa nesavladivim, sveti jezik- nada, oproštaj, predaja, spokojstvo, božanska svrha- postaje važniji. Kada život izgleda da je van kontrole, vrhovna konrola je kroz svetost i dalje moguća.

Božanska intervencijaPaulina, medicinska sestra i supruga jednog dokto-

ra, ispričala mi je o svom iskustvu, koje joj se dogodilo dok je živela na Novom Zelandu pre nekoliko godina.Ona, kao i Denis i Kristina, pripisuje ovo čudo božanskoj intervenciji:

Sedela sam na grupnoj isceliteljskoj terapiji, koju sam redovno posećivala. Grupa je bila baš divna, ali ja sam bila tako umorna, pošto saam imala malu decu, kojima je bilo samo tri i četiri goine, i dok sam oči držala polu zatvorenim, skoro da sam poželela da sam kod kuće.

Sledeća stvar koju znam je da je Isus stajao predam-nom u prostoru čiste svetlosti. Nije bilo poda, ni plafo-na. Ljubav, čista ljubav je dolazila od njega. Šake su mu bile otvorene, a dlanovi podignuti na gore. Nosio je čistu belu odoru i lebdeo ka meni. Došao je do mene. Pitala sam ga da izleči mog svekra u Severnoj Irskoj.

Iz nekih razloga, bila sam zabrinuta za mog svekra već nekih 12 sati. Prethodne noći, moj suprug Dejvid je sanjao oca, kako nas pozdravlja njegovim severno-irskim akcentom

‘Zdravo vi tamo,’ njegov uobičajeni pozdrav, kada nas je sretao. Dejvidovi roditelji su obećali da će doći da nas obiđu, ali je moj svekar čekao na uradi bajpas operaciju, i da dođe ovde na oporavak. Postojala je lista čekanja za operaciju i Dejvidova majka nam je obećala da će nas obavestiti kada će ga primiti. Dejvid je usnio taj san u tri sata ujutru, i on i ja smo se molili cele noći- u tom terenutku nismo znali da su mom svekru saopšili za iznenadno otkazivanje, i da je baš tada bio na ope-raciji.

Zaista nisam znala da je primljen u bolnicu, dok ni-sam otišla kući nakon seanse. Tada, dok sam stajala sa Isusom pored mene, molila sam se, za izlečenje mog svekra, iako nisam znala zašto. Blistavo svetlo je bledelo, i ja sam zatekla sebe kako padam kroz tamu sa tek nekim bljeskom boje. Nepravilno sam disala, i znala sam da sam u šoku. Imala sam isti osećaj, kao kada sam rodila moje poslednje dete i kada mi je telo bilo hladno i teško. Sada, dok sam se borila za dah, osetila sam ruke pune ljubavi, koje su mi pomagale, vodile me i ohrabrivale me. Izne-nada sam se ponovo vratila grupi i poslužen mi je topao čaj. Ogrnuli su mi jaknu preko ramena, jer sam se tresla.

Vizija Isusa mi se dogodila u 8 i 15 popodne. Na No-vom Zelandu, vreme je bilo 12 sati unapred u odnosu na Severnu Irsku. Tog popodneva operacija se iskom-plikovala. Moj svekar je bio bez svesti i imao je opasno visoku telesnu temperaturu. Upozorili su moju svekrvu da će umreti i da nema nade. Kako sam kasnije saznala, upravo onog trenutka kada sam imala viziju Isusa, aparat je iznenada počeo nepravilno da radi, i moj svekar se probudio bez temperature, kako god, na iznenađenje osoblja intenzivne nege.

To je bilo pre osam godina, i on je i dalje živ i dobro je.

To je za mene čudo.

Znaci blagoslovaNeka od najfascinantnijih, ali potencijalno kontro-

verznih čuda koje sam istraživala, bila su ona gde je je neobjašnjivi prorodni fenomen izgleda ukazivao na bo-žansku interevenciju ili blagoslov.

Skupila sam mnogo priča od vernika katoličke verois-povesti, o statui Bogorodice, koja je širom sveta prolivala suze ili čak krv, ali sam se uplela u neizbežnu debatu po

| 57 www.leo.rs

pitanju hemijske analize, i optužbi za prevaru i profiter-stvo. Ipak, imala sam sreću da lično pričam sa ženom, koja je iskusila ove božanske znake, i shvatila sam da pravo čudo ne leži u DNK materijalu koji je isticao i u datiranju ugljenika, već u onome šta je to to iskustvo značilo onima koji su ga proživeli i u izlečenjima koja je iniciralo takvo iskustvo.

Meri ima 80 godina, i penzionasana je direktorka po-šte, koja živi u okrugu Viklou u Irskoj. Njena statua Bogo-rodice, izgleda da ne samo da plače, već su njena ćerka i drugi prijatelji i komšje videli i kako pomera oči i kako se pomera u svojoj kutiji.

To je bila jedna od nekoliko statua kupljenih na sveti-lištu Bogorodice u Fatimi, u Portugalu, jedna od mnogo hiljada statua koje se prave i distribuiraju, pa na taj način jedna koja nema nikakvu neku čuvenu istoriju ili mistič-no poreklo. Ipak, postala je simbol nade i vere vernicima širom sveta koji ne dolaze u neku pećinu, okruženu štan-dovima za turiste i medijskim reklamama, već dolaze u dnevnu sobu jedne obične žene.

Meri mi je ispročala o tim njenim iskustvima koja su se ponavljala:

Imala sam statuu već neko vreme, i bila je osveštana i koristili smo je mnogo puta, u čitavom komšiluku, za re-ligiske obrede i molitvu. Postala je simbol tolike svetosti i pobožne ljubavi, pa zato verujem da je bila blagoslove-na, iako je kao i mnoge druge, deo masovne proizvodnje.

Osmog maja 1994.godine, primetila sam da statua izgleda drugačije. Odora je bila drugačije plave boje. Izašla sam i kada sam se vratila, čitava prostorija u kojoj se statua nalazila, je mirisala na tamjan.

Devetog maja nisam išla na misu kao što sam obično radila. Moja ćerka je čistila i planirala je da ode do po-šte umesto mene. Ušla sam u dvorište, kada je istrčala, vičući,

‘ Mama, uđi brzo’.

Pojurila sam unutra, i ona mi je pokazala statuu, koja je bila u svojoj kutiji i imala crvene oči. Sa levog oka ka-pljala je crvena tečnost, a sa drugog oka bezbojna, nalik suzama. Podigla sam statuu i videla da je stvarno živa. Nisam se uplašila iako su se oči otvarale i zatvarale i figu-ra se pomerala. Zapravo se okrenula u kutiji. Moja ćerka je takođe to videla. Noge su mi obamrle, i povikala sam: ‘ Oh blagoslovena Mati’.

Znala sam da me je Bogorodica preklinjala da joj pomognem i da je zato plakala. Uvek sam pokušava-la da vodim dobar život, i bila sam rastrešena njenom tugom i pitala sam se, kako sam ja tu tugu mogla da proizvedem. Pozvala sam nekoliko prijatelja, sa kojima se molim, i oni su došli i videli statuu Bogorodice, kako se pomera i otvara i zatvara oči. Poslala sam po svešte-nike, ali mi oni nisu verovali. Ali došli su i sami videli i sada se naš parohijski sveštenik raduje što je naše selo tako blagosloveno.

Priča se širila i ljudi su ulazili i izlazili iz kuće danima, moleći se i diveći se. Stavila sam statuu na sto u dnev-noj sobi, i ona je i dalje plakala. Stručnjaci me optužuju za prevaru, i zahtevaju da se statua ispita. Nisam nikada tvrdila da je statua plakala krv, i ne želim da je ispituju. Nije me briga ako plače katran, vosak, smolu ili krv. To je blagosloveni prizor, i to je znak da naša Gospa, oplakuje tugu sveta.

Videla sam njene oči otvorenei osetila sam da je živa u mojim rukama. Zašto je potrebno da bilo šta dokazujem?

Ljudi koji su dolazili u moj dom, imali su fantastične vizije. Posle više od 18 meseci, statua još uvek ponekada plače. U petak, u februaru 1996.godine, pre nego što je bomba eksplodirala u Londonu, statua je plakala.

I ja sama sam imala vizije, ali ne pričam o njima, po-što bi ljudi rekli da imam neki interes od toga, jer sam ja vlasnik statue. Ja ne bih zarađivala na statui, niti bih je prodala, jer je ona blagoslov, dar, i moja sveta dužnost je da brinem o njoj i o onima koji dolaze da traže pomoć i put od naše Gospe.

Mnogi su došli i izlečili se. Nikoga nisam odbila. Ljudi, koji boluju od raka su izlečeni, moleći se našoj Gospi, kao i ljudi sa bolesnim nervima i oni sa problemima sa drogom.. Hiperaktivna deca su postajala mirnija, dodiri-vanjem njene odore. Čovek koji je imao prelom vratnog dela kičme, i kome su bolovi prestali, napisao mi je pi-smo zahvalnice.

Moj dom je nalik svetilištu. Najčudnije iskustvo se odnosi na gospodina koji je video članak o tome dok je bio u jednoj krčmi u Dablinu. Pitao je konobaricu, da li može da uzme fotografiju statue iz časopisa Indipen-dent. Stavio je fotografiju pored svog kreveta i pokrio celofanom da bi ostala čista. Ubrzo nakon toga je došao da vidi statuu, i rekao da se oči na toj njegovoj izrezanoj fotografiji pomeraju, kao i na statui. Pre no što je ovo proživeo, imao je rak, i želeo je da mi kaže da mu je bolje.

Sada sam tako srećna osoba. Ne znam, zašto sam tako blagoslovena. Ne morate da klečite pred našom Gospom. Samo morate da je znate i volite.. Osećam se 20 godina mlađe, i okružena sam ljubavlju moje porodi-ce i privilegijom da imam statuu, statuu, poput miliona drugih koje se prodaju u Fatimi, u Portugalu, statuu, koja je veoma posebna i koja je donela tako mnogo sreće i isceljenja drugima.

Pošto su se vesti proširile, pet stotina ljudi je dnevno dolazilo da vidi statuu.. Mnogi su tvrdili, da su je videli kako plače ili da su videli oči kako se otvaraju i zatvaraju, i mnogi su osetili jako zračenje mira koje je ispuštala.

Iako su proizvođači figure, objasnili čudo kao toplje-nje smole, Meri je ubeđena da su suze bile prave, jer kako ona ističe, iako su mnoge druge, takve statue ku-pljene u njenom kraju, i držale se u sličnom okruženju, nijedna nije plakala, i pomerala se.

58 |

Senzacionalan bestseler broj 1 New York Timesa, Los Angeles Timesa, Wall St. Journala, Boston Globea, Washington Posta, Chicago Tribunea.

Neko ubija holivudsku „prvu ligu“.Aleks Kros, agent FBI-ja, konačno je na odmoru sa porodicom. Ali taj mir ne može dugo da potraje –

pozivaju ga da istraži ubistvo čuvene glumice kao i mejl sa zaprepašćujućim pojedinostima o ubistvu poslat novinama. Pismo je potpisala Meri Smit. Slede nova ubistva i novi mejlovi, a Meri Smit postaje sve

bolja. Njena posetnica glasi: „Stigao vam je mejl.“Kako bi uhvatio tog nemilosrdnog ubicu pripadnika holivudske elite, Kros mora da se suoči sa svetom u kojem zvezde pijuckaju mineralnu vodu u restoranu Bršljan, dok oni što žele da postanu zvezde obleću

sa svojim slikama oko kapija studija. Kad slučaj naraste do neviđenih razmera, Kros i losanđeleska policija uspevaju da nađu šablon – pre nego što im Meri ne pošalje još jedno jezivo obaveštenje.

„Paterson, sjajan pripovedač, stvorio je novog užasavajućeg zlikovca... Roman Meri, Meri svrstava se među njegove najbolje.“ - BookReporter.com

„Opaka zabava... Među najboljim nastavcima ovog serijala.“ – BookPage

| 59 www.leo.rs

PROLOGBangalor, Indija

Noć se spustila kao zastor insekata koji mile, oživljavajući sa zalaskom sunca. Buka je bila nesnosna, baš kao i zadah neopranih tela, ljudskog iz meta, trule hrane i lešina koja se aspadaju. Đubre Bangalora pomer-alo se napred-nazad, kao glibava plima i oseka.

Leonid Danilovič Arkadin sedeo je u zamračenoj prostoriji, koja je mirisala na vrelu elektroniku, ustajali dim i dose koje su se hladile. Zapalivši cigaretu hromi-ranim upaljačem, zagledao se u rebrasti kostur Faze tri, dela stalno rastućeg Elektronskog grada, koji se uzdi-zao iz sirotinjskih četvrti grčevito pripijenih uz Banga-lor kao boleština. Elektronski grad, sagrađen tokom poslednje decenije XX veka, sada je bio svetska pres-tonica tehnološkog autsorsinga*; bukvalno svaka velika visokotehnološka kompanija imala je kancelariju za in-

formacione tehnologije u Bangaloru, što je grad činilo čvorištem industrije tehničke podrške, koju su izrodile tehnologije menjane na svakih šest meseci.

Zlato iz betona, pomisli Arkadin opčinjen. Čitao je o istoriji alhemije, koja je zbog svoje preobražajne prirode postala posebna tema njegovog zanimanja. U ove rane večernje sate – rane za autsorsing svetinu, čije su kancelarije mahom i ispunjavale građevine – predvorje i hodnici bili su tihi i pusti, kao da se nalaze u Njujorku u tri sata izjutra. Autsorseri su bili prilagođeni radnom vremenu u Sjedinjenim Američkim Državama, što ih je činilo virtualnim poput duhova dok su sedeli za svojim kompjuterima, s bežičnim slušalicama na glavi.

Nakon fijaska u Iranu, kada je kraljevski zeznuo Maslo-va, uspostavio je bazu operacija ovde, dalje od onih koje je želeo da ulovi, a koji su već lovili njega: dalje od Dmi-trija Iljinoviča Maslova i Džejsona Borna.

Robert Ladlam

Bornov dvoBoj

Nakon što je preživeo opasnu zasedu, Born će morati da odglumi smrt i preuzme novi identitet. U njegovom mut-nom sećanju krije se brutalna slika ubijene mlade Trejsi Aterton, trgovca umetničkim delima. Pošto obeća da će

osvetiti njenu smrt, ona mu predaje neobično izgraviran prsten – moćni artefakt za koji su mnogi spremni da ubiju. Sada je Born rešen da pronađe vlasnika prstena i otkrije njegovu pravu svrhu, međutim, kada počne da kopa po prošlosti, čekaju ga neverovatna otkrića... Obruč istrage sve se više sužava i vodi do Arkadina, zlokobnog ruskog plaćenika koji je kao i Born prošao tajni program obuke za hladnokrvne, plaćene ubice u službi CIA. Obojica su

istrajni, dovitljivi, vladaju savršenim sposobnostima, veštinama i snagom.

Postaje više nego očigledno da njihov susret nije slučajan i da je neko namerno spojio njihove sudbine. Oni su ma-rionete u rukama nekog ko savršeno manipuliše njihovim životima, nekoga ko gospodari odlukama. Kucnuo je čas

da se Born suoči sa naopasnijim protivnikom: svojom prošlošću.

60 |

Iz kancelarije je imao savršen pogled na kockasto gradilište, jamu u zemlji gde su se izlivali temelji još jednog poslovnog tornja. Gradilište su obično obasja-vali bleštavi reflektori, kako bi građevinske ekipe mogle da rade tokom čitave noći, ali radovi su neočekivano prestali pre dve nedelje i još uvek ih nisu nastavili. Tako je iskopinu zauzela gradska armija fukara: prosjaci, kurve i bande klinaca, koji su pokušavali da očerupaju svakog slučajnog prolaznika.

Povremeno je, otpuhujući duvanski dim kroz noz-drve, čuo tiho mačkoliko šljapkanje stopala njegovih ljudi, strateški raspoređenih po apartmanu, ali je u toj sobi bio sam s Hasanom, kršnim čarobnjakom za soft-ver, koji je jedva primetno mirisao na strujna kola i ko-min. Arkadin je poveo svoje ljude, sve do poslednjeg odane muslimane, što je predstavljalo problem samo zato što hinduisti ne vole muslimane. Palo mu je na pa-

met da unajmi plaćenički odred sika, ali nije mogao da im veruje.

Hasan se pokazao kao čovek od neprocenjive vred-nosti. Radio je kao programer za Nikolaja Jevsena, sada pokojnog i neožaljenog trgovca oružjem, čiji je posao Arkadin prisvojio. Hasan je napravio kopiju svih po-dataka o mušterijama, snabdevačima i kontaktima na Jevsenovom centralnom kompjuteru, pre nego što ga je formatirao. Arkadin je sada radio s klijentima s Jevsenovog spiska i gomilao nezamislive planine novca, snabdevajući ratnim materijalom bukvalno svakog lokal-nog gospodara rata, despota i terorističku organizaciju širom sveta.

Hasan je sedeo pogrbljen za kompjuterom, koristeći šifrovani softver povezan s udaljenim serverima koje je Arkadin postavio na bezbednoj lokaciji. Hasan je bio čovek koji živi za svoj posao. U nedeljama nakon njego-

| 61 www.leo.rs

vog prebega i Jevsenove smrti u Kartumu, Arkadin ga ni-jednom nije video da je izašao iz ovih kancelarija. Spavao je nakon što bi pojeo lagan ručak, od jedan do pola četiri, a zatim se vraćao nazad za kompjuter.

Arkadinova pažnja je bila samo delimično usredsređena na Hasana. Na obližnjem stolu je ležao laptop, sa zamenjivim držačima za hard-diskove. U njih je ubacio hard-disk iz laptopa koji je jedan od njegovih ljudi ukrao od Gustava Morena nedugo pre nego što je kolumbijski narko-bos ubijen u svojoj vili u Meksiko Sit-iju. Okrenuvši se ka kompjuteru, jezivi plavi elektronski sjaj obasjao mu je lice, čvrsto kao mermer, čvrsto kao žuljevita pesnica njegovog oca.

Ugasivši cigaretu, pregledao je datoteke, koje je do-tad već nekoliko puta detaljno iščitao; na platnom spisku imao je veliki broj hakera, ali nikome od njih – pa čak ni Hasanu – nije dozvolio da pročešljaju taj određeni hard-disk. Vratio se „nevidljivoj“ datoteci koja je nevoljno po-kazala svoje zagonetno lice tek pod prinudom moćnog antivirusnog programa. Sada je mogao da je vidi, ali je i dalje bila zaključana, zaštićena algoritmom koji njegov softver za dešifrovanje nije mogao da provali uprkos tome što je radio već više od dvadeset četiri sata.

Morenov laptop, skriven na bezbednom mestu, bio je jednako tajanstven kao i ta nevidljiva datoteka. Na strani je imao priključak, ali ne USB, koji je bio prevelik za SD karticu, a opet premali za čitač otisaka prstiju. Očito je u pitanju bio dodatak nove tehnologije staroj mašini, ali čemu je služio?

Šta se uopšte nalazi u toj datoteci, dovraga? – zapitao se. I gde bi narkobos mogao da nabavi nesalomivi algori-tam kao što je taj – sigurno ne u lokalnom hakerskom centru u Kaliju ili Meksiko Sitiju, to je bilo jasno kao dan.

Iako je bio izgubljen u mislima, naglo je podigao glavu, kao da je namirisao taj zvuk, a ne čuo. Uši su mu zastrigale kao u lovačkog psa, a zatim je, povukavši se dublje u senke, kazao: „Hasane, kakva je ta svetlost koja se pomera dole na gradilištu?“

Hasan je podigao pogled. „Koja, gospodine? Ima to-liko vatri...“

„Tamo!“ Arkadin pokaza prstom. „Ne, još niže, ustani i jasno ćeš videti.“

Čim je Hasan ustao, naginjući se napred, baražna vatra iz poluautomatskog oružja smrvi prozore kancel-arije i zasu Hasana, sto i tepih ledenom olujom stak-lenih krhotina. Odbačen unazad, Hasan pade na tepih, dahćući i kašljući krv.

Arkadin izvadi hard-disk tik pre nego što je druga kiša metaka proletela kroz slomljene prozore, izrešetavši naspramni zid. Našavši zaklon ispod stola, Arkadin uze automatski pištolj škorpion vz. 61 i izrešeta kompjuter na kome je radio Hasan. Dotad se paljba iz poluau-tomatskog oružja začula i iz kancelarijskog apartmana.

Preklapajući zvuci su odjekivali, zabibereni uzviknutim zapovestima i kricima umirućih. Nema mu pomoći od njegovih ljudi, toliko mu je već bilo jasno. Međutim, prepoznao je jezik na kome su napadači izdavali sažeta naređenja: ruski. I još specifičnije: moskovski naglasak.

Arkadinu se učinilo da Hasan nešto govori, ili da ma-kar ispušta nekakve zvukove, ali šta god da je govorio, beše izgubljeno u praskovima pucnjave. Nije sumnjao da napadači traže Jevsenove informacije od neprocen-ljive vrednosti. Sada je bio uhvaćen u klopku, priklešten između napada u unutrašnjosti apartmana i napada na razbijene prozore. Imao je svega nekoliko sekundi da re-aguje. Pridigavši se na noge, dopuzao je do mesta gde je ležao Hasan i zakrvavljenim očima gledao u njega.

„Pomozi... pomozi mi.“ Hasanov glas je bio pridavljen od krvi i užasa.

„Naravno, prijatelju moj“, reče ljubazno Arkadin, „naravno.“

Uz malo sreće, njegovi neprijatelji će od Hasana po-misliti da je on, što će mu pružiti dragoceno vreme da po-begne. Ali ne i ako Hasan počne da vrišti. Gurnuvši hard-disk duboko u džep, zgazio je Hasanu na vrat i pritiskao sve dok se čovekova leđa nisu izvila, a oči iskolačile kao da će iskočiti iz očnih duplji. Ali sa smrskanim dušnikom, Hasan neće moći ni da pisne. Iza leđa, s druge strane vrata, Arkadin je čuo zbunjeni kovitlac zvukova. Njegovi ljudi će ga braniti do poslednjeg daha, znao je to, ali se činilo da su uhvaćeni spuštenog garda, a možda čak i brojno nadjačani. I opet je imao svega nekoliko sekundi da reaguje.

Kao u svim savremenim poslovnim zgradama, veliki prozori bili su zapečaćeni, možda kao zaštitna mera od mogućih pokušaja samoubistva, koja su se s vremena na vreme ipak dešavala. Arkadin otvori bočni prozor i skliznu napolje u nemirnu noć. Šest spratova ispod nala-zila se iskopana jama iz koje će se uzdići nova građevina. Ogromni buldožeri su se propinjali između improvi-zovanih kartonskih udžerica i vatri za kuvanje, nalik du-govratim zmajevima usnulim u polutami.

Vitka postmoderna građevina nije imala horizon-talne prozorske pragove, ali su između prozora postojali dekorativni vertikalni ispusti od betona i čelika. Uhvatio se za jedan u trenutku kad je kiša metaka izrešetala vrata kancelarije – njegovi ljudi izgubili su bitku s napadačima.

Kad je počeo da se spušta niz stub od armiranog be-tona, iz jame šest spratova ispod su se, poput ubitačne izmaglice, podigli mirisi bangalorske noći, prečišćenog maslaca, prženih dosa, soka od betela i ljudskog izmeta. Utom je postao svestan ukrštenih snopova svetlosti: nakon što su ustanovili da ga nisu ubili u kancelariji, počeli su da tragaju za njim na tlu. Bolno svestan koliko je izložen i ranjiv dok se poput pauka grčevito drži za stranu zgrade, zastao je na četvrtom spratu. Prozorska okna su tu bila manja i ravnomernije raspoređena, jer su

62 |

na tom spratu smešteni sistem klima-uređaja, električne i vodovodne instalacije i tome slično. Vrhom čizme je šutnuo prozorsko okno sprata ispod, ali uzalud; staklo je bilo otporno na udarce. Spustivši se još niže, stavio je stopalo na metalnu ploču ispod prozora. Ploča se ulu-bila, a jedan ugao se iskrivio nagore, ali neće otpasti, zato se hitro spustio niže sve dok, u svom pogibeljnom položaju, nije mogao da zavuče prste u prostor između metala i zida. Pritisnuvši, uspeo je da odvoji ploču od zida. Sada se suočio s duguljastom rupom, naizgled ta-man dovoljno velikom za njegovo telo. Ščepavši stub obema šakama, ubacio je stopala u otvor, ugurao noge, a zatim i zadnjicu. Tek tada je pustio stub.

Glava i torzo su mu načas visili u vazduhu, dovoljno dugo da vidi, čak i okrenut naglavačke, kako se snopovi reflektora podižu ka njemu, puzeći uz fasadu građevine. Sekund kasnije su ga zaslepili, uhvativši ga u svetlost. Začuo je žustre i grlene povike na ruskom, a onda se pri-brao i u potpunosti uvukao u otvor. Praćen zaglušujućim eksplozijama puščane paljbe, sklupčao se u mrklom mr-aku.

Ležao je nepomično, nastojeći da povrati dah i staloženost. Onda se, koristeći se stopalima i kolenima, odgurnuo kroz prostor, proturajući najpre jedno rame, a zatim i drugo. Taj metod mu je dobro poslužio metardva, sve dok nije došao do nekakve barijere. Iskrivivši vrat, negde u tmini ispred sebe razabrao je jedva primetnu mrlju sivila, što je značilo da uopšte nije stigao do neke barijere – prostor se neočekivano suzio. Gurnuo je noge, ali se činilo da mu je to samo dodatno zaglavilo ramena, pa je stao i nije se micao, terajući telo snagom volje da se opusti dok je u mislima prolazio kroz mogućih strategija.

Započeo je niz vežbi dubokog disanja, usporavajući sa svakim izdisajem. Snagom volje naterao se da zamisli da mu telo nema kostiju, da je beskrajno rastegljivo, sve dok mu um nije postao potpuno ubeđen u to. Onda je skupio ramena, uvlačeći ih ka grudima, kao čovek od gume koga je jednom gledao u moskovskom cirkusu. Polako, mic po mic, odgurnuo se spoljašnjim ivicama đonova. Isprva se ništa nije desilo; onda je, dodatno se skupivši, počeo da mili napred, prolazeći kroz uzani deo i izlazeći na drugu stranu. Nedugo potom, temenom je udario u unutrašnju rešetku. Privukavši noge do grudi najviše što mu je to skučeni prostor dozvoljavao, zamis-lio je kako prolaze kroz rešetku. Onda ih je odjednom ispravio, šutnuvši rešetku tolikom silinom da je izletela iz ležišta, a on se skotrljao u nešto što je ličilo na orman, koji je zaudarao na vreli metal i mast.

Pomniji pregled otkrio je da je četvrtasti odeljak električna podstanica lifta. Izašavši na drugu stranu, za-tekao se u oknu lifta. Čuo je dreku ruskih atentatora. Lift se kretao naniže prema četvrtom spratu; ljudi napolju mora da su obavestili saborce u zgradi na kom spratu je ponovo ušao u zgradu.

Osvrnuo se oko sebe i ugledao vertikalne lestvice pričvršćene za zid direktno naspram mesta gde je stajao. Ali pre nego što je uspeo da se pokrene, vratašca na vrhu lifta su se otvorila, a jedan Rus je kroz otvor proturio gla-vu i ramena. Spazivši Arkadina, podigao je automat.

Arkadin se sagnu, a rafalni projektili vatrenog oružja odbiše se od zida na mestu gde mu je do maločas bila glava. U čučnju, nacilja s kuka i otposla kišu metaka u Rusovo lice. Vrh lifta je sada bio skoro u istom nivou s njim, te je skočio i sleteo na krov. Istog trena kad je čizmama dodirnuo krov lifta, kiša metaka je poletela nagore kroz otvoreni kapak, za dlaku ga oborivši s nogu – ali nastavio je dalje. Dugim korakom stigao je do udaljene strane krova lifta, a zatim preskočio jaz do ver-tikalnih lestvica, niz koje se smesta spustio. Lift je počeo da se spušta iza njega. Kada se našao dobra dva metra ispod, zastao je.

Spremio se, izvio gornji deo tela, a u trenu kada je kroz otvorena vratašca video pokret, poslao je tri rafala ka krovu lifta. Potom je nastavio da se spušta niz lest-vice, odjednom prelazeći po dve-tri prečke kako bi bio što teža meta.

Dok je klizio nadole, povratna paljba zasula je met-alne prečke. Onda je naprasno prestala, a on je, rizikujući brz pogled nagore, video da je jedan od preživelih Rusa ispuzao kroz otvorena vratašca i stupio na lestvice, spuštajući se za njim.

Arkadin je zastao dovoljno dugo da podigne oružje, ali pre nego što je mogao da povuče okidač, Rus se pustio i, sunovrativši se, uhvatio za njega, zamalo mu iščupavši ruke iz ramena. Arkadin se žestoko zanjiha usled dodatne težine i inercije padajućeg tela, a Rus ga u tom trenutku udari po ruci i izbi mu oružje. Pištolj od-lete niz okno lifta, čangrljajući i odbijajući se tamo-amo. Istovremeno, lift je nastavio da se spušta.

Rus jednom rukom pritisnu Arkadinovo grlo, a drugom izvadi vojni nož iz kanija. Gurnu Arkadinovu bradu nagore, izlažući mu grlo. Debelo i britko sečivo u luku polete kroz vazduh, ali Arkadin sunu kolenom nagore. Rus se presamiti poput luka, ukrstivši se s dnom lifta koji se spuštao. Uprkos tome što se čvrsto držao za lestve, Arkadin je bezmalo povučen ka liftu kada je Rus bukvalno otkinut ispod njega. Na trenutak je visio naglavačke i spaslo ga je samo to što je zglobove protu-rio ispod prečki lestvica. Zanjihao se nekoliko puta dok se orijentisao, a onda je pružio ruke, držeći se snažnim šakama za lestvice dok je oslobađao gležnjeve i vraćao se u uspravan položaj. Naprezanje mišića u njegovim ra-menima bilo je ogromno, ali je ovog puta je bio spreman i nije se pokolebao. Stopala su mu našla prečku ispod i nastavio je spust.

Lift je ispod njega nastavio da silazi ka prizemlju, ali niko nije proturio glavu kroz otvorena vratašca. Sletevši na krov lifta, oprezno je zavirio unutra. Izbrojao je dva

| 63 www.leo.rs

tela; nijedno u životu. Spustio se u lift, uzeo oružje s jednog leša, a zatim pritisnuo dugme na kome je pisalo PODRUM.

Podrum poslovnog tornja činila je prostrana, fluores-centnim svetlima obasjana garaža. Bilo kako bilo, nije se naročito mnogo upotrebljavala, budući da većina zapo-slenih u zgradi sebi nije mogla da priušti kupovinu au-tomobila. Umesto toga su za dolazak i povratak s posla koristili usluge taksi službi.

Osim njegovog BMW-a, dva blistava mercedesa, to-jote kvalis i honde siti, garaža je bila prazna. Arkadin ih je proverio; sva su bila prazna. Izbegavajući svoj automobil, provalio je u tojotu, i nakon nekoliko minuta petljanja sa elektronikom, uspeo da porazi prekidač za blokadu paljenja motora. Smestivši se na sedište iza volana, ubacio je menjač u brzinu, prešao preko golog betona rampe i izašao na ulicu.

Uz vatromet iskrica ispod šasije, izleteo je iz stražnjeg dela zgrade na grubo popločanu ulicu. Tačno preko puta nalazila se građevinska jama. Toliko mnogo vatri je bleštalo među kršem i džinovskim mašinama, da se činilo kao da je čitavo gradilište u opasnosti da za tren oka bukne u plamen.

S leve i desne strane čuo je grleno urlanje moćnih motora motocikala kada su dvojica Rusa usmerili mehaničke zveri ka njemu, u pokušaju da ga priklešte s dve strane. Bilo je jasno da su ga čekali na oba kraja ulice, tako da mogu da mu preseku put svejedno u kom pravcu da krene, levo ili desno. Nagazivši papučicu gasa do daske, jurnuo je pravo napred, prešao preko ulice i probio nejaku ogradu oko gradilišta.

Nos tojote se istog časa nagnuo nadole kad je au-tomobil skoro uspravno sleteo u jamu. Amortizeri su primili najveći deo sile pri sletanju, ali je Arkadin ipak poskočio na sedištu kad se vozilo prizemljilo na dno jame, i praćeno škripanjem guma, izravnalo. Iza njega, dva motocikla su poletela kroz vazduh kad su krenula za njim u jamu – sletela, odskočila – a zatim pojurila ka njemu.

Zaputio se direktno ka jednoj vatri, usput raštr-kavši beskućnike. Prošavši kroz plamenove, oštro je skrenuo ulevo, provukavši se kroz poslovične iglene uši između dve goleme mašine i – za dlaku izbegavši hrpu zamašćenog đubreta – oštro skrenuo desno, ka još jed-noj vatri i još jednoj grupi izgubljenih duša.

Bacivši pogled u bočni retrovizor, video je da mu je jedan motocikl i dalje za petama. Da li je umakao drugom? Približavajući se vatrama, sačekao je do posled-nje sekunde, kad je sjaj bio na vrhuncu, a zatim legao na kočnicu. Dok su ljudi bežali kao muve bez glave, moto-cikl s poluzaslepljenim vozačem zakuca se u zadnji deo tojote, a Rus izlete iz sedišta. Okrenuvši se naglavačke u letu, sleteo je na krov automobila, odbio se i skliznuo na zemlju.

Arkadin je do tada već izašao iz kola. Čuo je stenjanje motocikliste, koji je pokušavao da se osovi na noge, i iz sve snage ga šutnuo u glavu. Vraćao se u automobil kad su meci pogodili branik pored njega. Mahinalno se sa-gnuo; jurišna puška koju je oduzeo mrtvacu iz lifta ležala je na suvozačevom sedištu, van domašaja. Pokušao je da otpuzi do vrata s vozačeve strane, ali bi ga meci koji su se zarivali u bok tojote svaki put potisnuli nazad.

Legao je potrbuške na zemlju i zavukao se ispod šasije, a kužni vazduh ga je još jednom odalamio kao malj. Otkotrljavši se na drugu stranu, otvorio je zadnja vrata tojote, a hitac samo što mu nije prosuo mozak. Ponovo se bacio na tlo iza automobila, da se sabere, i u roku od nekoliko sekundi shvatio da nema drugog iz-bora nego da ostavi automobil. Znajući da njegov pro-tivnik upravo to i želi, zaključio je kako da neutrališe, ili u najmanju ruku umanji preimućstvo Rusa na mo-tociklu.

Na trenutak je sklopio oči, zamišljajući gde se nalazi ruski motociklista na osnovu pravca iz kojeg su doleteli meci. Onda se, okrenuvši se za devedeset stepeni, izvu-kao ispod tojote, zakačivši se prstima za prednji branik.

Meci su smrskali vetrobransko staklo, ali je ojačano staklo ipak ostalo na okupu u paukovoj mreži, tol-iko kompleksnoj da je vetrobran postao neproziran, blokirajući napadaču pogled na njegovo bekstvo. Dole se nalazila gusta smrdljiva masa beskućnika, potlačenih i otuđenih. Dok je mahnito trčao cikcak kroz kaljugu skeletnog čovečanstva, video je njihova lica, bleda kao kreč. Onda je kroz žamor hindija i urdua čuo grleni kašalj motocikla. Ti prokleti ljudi talasali su se kao more, razdvajajući se dok je grabio kroz njih, a Rus je pratio upravo to talasanje, kao zvučni signal na sonaru.

Dok je trčao ka njima, razaznao je potpornu strukturu metalnih greda prikačenih na duboko usađene betonske nosače. S grlenim urlikom, motocikl se probio kroz more ljudi, munjevito mu se približavajući, ali je Arkadin do tada već nestao među stubovima.

Rus je usporio kad se približio nosećim gredama. Levo se nalazila privremena ograda, već rđajući na lep-ljivom indijskom vazduhu, te se okrenuo desno i počeo da obilazi oko metalnih stubova. Čkiljio je u tamu ambisa u koji su masivni betonski nosači bili usađeni poput kut-njaka. Nagotovs je držao AK-47.

Bio je na pola puta kada je Arkadin, ležeći na gornjoj gredi kao leopard, skočio na njega. Izvivši se unazad, Rus je rukom mahinalno stisnuo ručicu za gas, a motocikl je jurnuo napred, tako da je izgubio ravnotežu kad mu je inercija Arkadinovog skoka podigla prednji deo. Šasija je ubrzala i izletela ispod njih, a obojica su se svalila na met-alne grede. Rus udari jako glavom, a AK-47 mu izlete iz ruku. Arkadin je pokušao da nasrne na njega, ali je otkrio da mu se krhotina metala zarila u butinu sve do koske. Bio je proboden, nataknut na kolac.

64 |

| 65 www.leo.rs

„SMS je odlepršao na blagi dodir prsta, kao atomska bomba ili projektil.“

Pravilo muvanja broj 1: Ne šalji poruke kad si pijana.

Bridžet Džouns se vratila.

Šta da radite kad vaša prijateljica pravi žurku za svoj šezdeseti rođendan istog dana kad vaš dečko slavi trideseti?

Je li pogrešno lagati o godinama kad se s nekim muvate na internetu?

Je li moralno pogrešno otići kod frizera na feniranje kad jedno od vaše dece ima vaške?

Da li dalaj lama tvituje sâm, ili to za njega rade pomoćnici?

Je li tehnologija danas peti element? Ili je to drvo?

Da li je odlazak s nekim u krevet posle dva sastanka i šest nedelja razmenjivanja SMS-ova isto što je u vreme Džejn Ostin bilo stupanje u brak posle dva viđenja i šest meseci dopisivanja?

Bridžet Džouns: Luda za njim je aktuelan, nežan, dirljiv, duhovit, mudar i beskrajno smešan roman.

PRVI D EO

„Tako u Engleskoj, gde im zakon omogućava relativnu slobodu, ljudi robuju užasnom despotizmu konvencio-nalnosti kakva ne postoji u zemlji kojom se tiranski vlada. To objašnjava zašto se mnogi ljudi naviknuti da žive pod despotskom vlašću osećaju okovano i porobljeno u ta-kozvanim slobodnim zemljama.“

Ser Ričard Fransis Barton (1821–1890)

veliki istraživač Arabije

Poglavlje 1.

Abisinija, osamdeset kilometara od obale, utorak, 11. juni 1833.

Obično dolaze noću, otprilike sat pre svitanja. U dalekom Londonu, u Merilebonu, ljupke služavke raspi-ruju vatru dok noćne ptice i razvratnici bauljaju opuste-lim ulicama vraćajući se kući nakon burne noći. Sve kurve su u krevetima, kao i uvaženi direktori Engleske istočnoindijske kompanije, zabrinuti jedino za to hoće li Francuzima, mada su poraženi, pasti na pamet da os-voje Bombaj, Kalkutu i Delhi i tako oslabe čvrst stisak En-

gleske nad svojim draguljem. Mada narušenog zdravlja, gospodin Vilijam Vilberfors, junak pokreta za ukidanje ropstva, ubrzo će ustati, odenuće jednostavan sako i tamne pantalone i diskretno, iza scene, govoriti u ime prava nesrećnika hiljadama kilometara udaljenih od En-gleske. Čini to već pedeset godina, kako u Parlamentu tako i van njega, i po svoj prilici neće morati još dugo da čeka na ostvarenje svog sna. Ali ovde, u selu, to uopšte nije važno.

Na proplanku okruženom bujnim zelenilom tišina je već narušena, a us-

pavane kolibe od blata i lišća uveliko poharane. Niko tu ništa ne može i sasvim je svejedno hoće li seljani pos-kakati iz kreveta s bodežima u rukama, spremni da se suprotstave, ili će se probuditi lagano i pospano, tek dopola svesni dečjeg vrištanja. Jedno ili dvoje najbržih uspevaju da klisnu u mrak; vide im se samo oči kako svet-lucaju u tami. Mladići ostavljaju majke i sestre, a jedno dete trči kroz mračnu džunglu vođeno golim nagonom – beži što dalje od upaljenih baklji i žeravice preostale od sinoćnje vatre. U panici neko prevrće zemljanu posudu i njen sadržaj prosipa se u vatru ispunjavajući ranojutarnji

Sara Šeridan

Stihovi u pesku

Priča o jednom od prvih Evropljana koji je prešao Arabijsko poluostrvo.Ona je bila robinja. On je bio njen gospodar. Oboje su čeznuli za slobodom...

Godine 1833. okrutni lovci na roblje odlaze sa svojim plenom i odvode ih zauvek, daleko od doma i porodice. Otimaju Zinu, odvažnu i odlučnu abisinsku lepoticu, iz rodnog sela, i posle mučnog putovanja prodaju je kao robinju na tržnici u Maskatu.Mladi poručnik britanske mornarice Džejms Rejmond Velsted naumio je da osigura prisustvo Britanaca na Bliskom istoku i

donese slavu i bogatstvo svom brodu i kraljici. Međutim, planovi padaju u vodu kada dvojica njegovih oficira nestanu tokom misije u pustinji. Neočekivanim spletom okolnosti, Zina postaje robinja poručnika Džejmsa, dok on kreće u misiju spasavanja

na zabranjenom i neprohodnom tlu južne Arabije. Pomoći će mu beduini, dobri poznavaoci pustinje, ljudi koji nikako ne smeju otkriti njegov pravi identitet...

Zina i Džejms postaju sve bliskiji, ali kako iza svakog ugla vreba nova opasnost, nijedno od njih ne zna kakva ih budućnost čeka dok putuju nestalnom, nepredvidivom pustinjom.

Da bi zbacila okove sa sebe, moraće da izabere pravi put. Da li će se sudbina promeniti ili će za njima ostati samo izbrisivi trag stopa u pesku?

66 |

vazduh slankastim mirisom spržene kozje surutke, odra-nije pripremljene za doručak.

Treba im svega sedam minuta da ih sve pohvataju. Lovci na roblje izuzetno su vešti u ovome. Prvo odvajaju starije na jednu stranu (nisu vredni truda da ih transpor-tuju ni do Zanzibara), a zatim batinaju jednog starca, koji viče toliko besno i nepovezano da ga ni sopstvena žena ne razume. Uvek postoji jedan koji izigrava heroja. Obično neki starac. Lovac na roblje po imenu Kasim hladno ga ućutkuje.

Njegovo mrtvo telo pada na zemlju i tad nastaje tajac. Seljani se nevoljno pomeraju i staju u kolonu, a onda trgovci počinju da biraju žene. Ovo je najteži zadatak, jer se crne žene u tami ne razlikuju mnogo jedna od druge. Ako su lepe, Abisinke mnogo vrede. Sultani i emiri često uzimaju po jednu-dve crne žene – uostalom, haremi bogataša ne poznaju granice i treba da uključe žene svih boja i rasa. Belkinje su, naravno, najprimamljivije. Većina tih muškaraca nikad nije videla belu boju kože, ali oni koji jesu kažu da im deluje čudno, gotovo neprirodno, kao da je koža nekog strašnog đavola, neke duše izbeljene do kostiju ili strašne aveti. Pa ipak, na ženi deluje vlačno.

U ovom selu žene su tamne poput kafe, a tela su im gipka i vitka. Kasimov prijatelj iz detinjstva i poslovni partner, Asaf Ibn Muhamed, pogledom merka napupele sisice kao da su kolačići. Stigavši do Zine, vrhom sablje podiže joj tkaninu obmotanu oko bokova i pilji u njeno sočno međunožje. Pritom misli samo na zlatnike koje će dobiti za nju kad je odveze u Maskat i kako lako će je prodati. Spušta joj suknju, pa pruža ruku da joj pregleda zube. Potom klima glavom momku s konopcem u ruci.

„Uzimam ovu“, obraća mu se na arapskom. Pogled mu je hladan, a na licu mu poigrava svetlost lampe tako da izgleda kao da je sazdano od lelujavih tankih linija. Bleđi i viši od Kasima, Ibn Muhamed deluje elegantno i više liči na učenog čoveka nego na trgovca robljem. Danas ga ništa nije naljutilo, sve ide po planu, te nema razloga da pokazuje svoju inače surovu prirodu. „Da, ova će odgo-varati. Nije mršava kao ostale i ne plaši se.“

Skamenjena od straha, Zina se ne usuđuje da diše. Pretvara se da ga ne razume. On deluje smireno i hladno, uveren da ima puno pravo da je tek tako odvede. Kasim ćutke klima glavom, a crne oču svetlucaju mu od zado-voljstva – vidi se da uživa u ponižavanju seljana dok ih

| 67 www.leo.rs

procenjuje jedno po jedno. Očito neki deo njega uživa u ovakvim situacijama. Za njega to nije samo izvor prihoda – on istinski uživa u trgovini robljem.

Pobeći ću, razmišlja Zina. Pobeći ću. Ali od straha ne može da se pomeri. Možda je tako i bolje – lovci na ro-blje ne ophode se nimalo lepo prema beguncima koje uhvate. Ili ćeš pobeći odmah, ili nikako. Ovo nije vreme za junačenje. Kad su je stražari izveli iz reda, spotakla se o leš svog ujaka, starca kog je Kasim maločas ubio golim rukama. Trudi se da ne gleda nepomično telo. Potiskuje gnev koji joj ključa u stomaku. Ćutke pušta da je vežu za ostale, a onda, dok se sunce lagano diže pred njima, lovci na roblje odlaze sa svojim plenom, probranim u selu, i odvode ih zauvek, daleko od doma i porodice.

Poglavlje 2.

Rezidencija ser Čarlsa Malkoma,

glavnokomandujućeg Bombajske flote, Indija

Dečačić zadužen za povlačenje konopca plafonske le-peze na dužnosti je već više od dvanaest sati, a njegovi pokreti gotovo ne utiču na teški, ustajali vazduh u pro-storiji.

„Osećate li se bolje, Potindžeru?“, pita ser Čarls dok sipa obojici malo suvog crvenog porta iz doline reke Duero.

„O da, gospodine. Nemam više groznicu. Prestala je, makar se nadam da jeste“, vedro uverava mladić svog pretpostavljenog, kao da o prehladi razgovaraju u nekom seoskom kriket-klubu. Kao po pravilu, skoro sve novajlije ovde dobiju groznicu, ali Potindžer je najgore prošao te ima sreće što je uopšte preživeo.

„Hajde onda, idi i pogledaj“, pokazuje mu ser Čarls rukom.

Kapetan žurno prilazi stolu od mahagonija i pažljivo gleda u nove pomorske karte Crvenog mora, koje su im pristigle pre samo nekoliko sati. Ti papiri predstavljaju prvi korak ka ostvarenju opšteg zadatka Bombajske flote u tom regionu. Najpre moraju naći način da u roku od mesec dana povežu Evropu i Indiju izbacivanjem afričke etape postojeće rute. Ako to zahteva razvijanje trgovine s Arapima, utoliko bolje. Drugo, treba se postarati da ne-davni pomorski gubici britanskih brodova na greben-ima tropskog Arabijskog mora budu i poslednji. U trci za postizanjem svetske dominacije bitna je svaka sitnica koja će im omogućiti da budu ispred Francuza. Previše britanskih brodova potonulo je zbog loše iscrtanih po-morskih karata.

Na drugim mestima ova taktika donosila je Istočnoindijskoj kompaniji dobre rezultate, a ser Čarlsu prija što je svake godine sve više mesta na karti obojeno u ružičasto i što su ti uspesi dobrim delom postignuti

zahvaljujući podvizima njegovih ljudi. Zato sa svakim od njih održava posebne sastanke.

„Na taj način najbolje procenjujem njihove mogućnosti“, ima običaj da kaže.

Potindžer odmah uočava da je na novim kartama, iako imaju više detalja, još uvek dosta praznina. „Kad će naši momci završiti ovo?“, pita.

„Tek za oko godinu dana. I to ako oba broda podele posao. Teritorija je opasna, a obala razuđena. Poslali smo malu ekspediciju s broda Palinurus da istraži unutrašnjost zapadnog dela Arabijskog poluostrva. Da prikupe os-novne podatke. To je za početak.“ Malkomu je drago što se Potindžer odmah uhvatio ukoštac s problemom. „Tim čine jedan poručnik i brodski lekar, poručnik Džouns i doktor Džesop. Krenuli su južno od Meke s lokalnim vodičima i ići će sve do teritorije beduinskog emira, kom smo platili za prolaz. Cela ta teritorija je pustinja. Sas-tanak je u Adenu, za četiri nedelje.“

„Poslali su tamo lekara?“

„On je oficir baš kao i svaki drugi.“ Ser Čarls bezbrižno odmahuje rukom. Od oficira Bombajske flote očekuje se da prihvati svaki zadatak. Korpus se ponosi fleksibilnošću svojih ljudi – jedan oficir može mnogo toga da prome-ni. U stvari, većina zadivljujućih uspeha Istočnoindijske kompanije zasniva se upravo na inicijativi i kreativnosti pojedinaca. „Očito je bio voljan“, dodaje ser Čarls.

„Dakle, čak i ako uspemo da obezbedimo Egipat“, glasno razmišlja Potindžer, „i dalje ćemo sve morati da prevozimo preko Sueca.“ Upire prstom u najseverniju luku u Crvenom moru.

Prema ser Malkomovom iskustvu, ovakvi razgovori uvek se vraćaju na to mesto na mapi, ali dobro je što je ovaj momak sve brzo shvatio. Taj uzani pojas kopna leži između njegove teritorije i one pod komandom njegovog brata Paltnija, admirala Britanske kraljevske mornarice u Sredozemnom moru. Braća Malkom zajed-no vladaju većinom britanskih mora i drže na oku Fran-cuze za potrebe Njegovog veličanstva. Ipak, po svemu sudeći, ser Čarls je izvukao deblji kraj. Zaliv je podeljen među divljim plemenima, pa čak i ako bi uspeli da po-tisnu Francuze iz Egipta, Malkom zna koliko je teško pre-bacivati trupe i veće količine zaliha s jednog mora na drugo, a robu namenjenu trgovini da i ne pominjemo. Nema pogodnog terena za izgradnju pruge kako bi se iskoristio relativno nov pronalazak – parna lokomotiva. Ako nije peskovito i kamenito, onda je prošarano slanim jezerima; mešoviti teren je, prema ser Čarlsovim rečima, najnezgodniji.

Međutim, braća Malkom tesno sarađuju i može se očekivati da će, milom ili silom, uspeti da reše ovaj prob-lem. Tada će, osim što u imperiji Njegovog veličanstva sunce nikada ne zalazi, i trupe Njegovog veličanstva biti glatko transportovane s jednog kraja na drugi. Ako je Hanibal mogao da pređe preko Alpa, ser Čarls Malkom

68 |

sigurno će uspeti da prebaci britanske trupe i robu preko tog uzanog kopnenog pojasa, makar morao koristiti i slonove.

Malkom pažljivo pokazuje Potindžeru na karti kuda namerava da prođe.

„O, Francuzima se to neće dopasti“, smeška se mladić.

Malkom frkće kao besna kamila i odmahuje rukom, pokazujući time da ga uopšte nije briga šta se Fran-cuzima dopada. Neki od njegovih prijatelja i poznanika još uvek ne odustaju od ideje da Engleska vrati prev-last nad francuskim lukama, uprkos činjenici što su od Stogodišnjeg rata prošla skoro četiri veka. Ser Čarls Malkom uporan je kao mazga, baš kao i svi iz njegove familije. Otpija još jedan gutljaj vina.

Potindžer upire prstom u tačku koja označava Suec. „Kanal bi bio najlakši način... Ali mapa, gospodine, mapa je najvažnija. Bez nje ne možemo dalje.“

Dečko je bistar. Uspeće.

U tom trenutku ser Čarls primećuje da sluga leži i da je crveni konopac kojim bi trebalo da pokreće lepezu ispustio iz ruke. Dete je čvrsto zaspalo i, ako ga oči ne varaju, iz usta mu cure bale po novom tepihu njegove supruge.

„Dakle, stvarno“, uzvikuje glavnokomandujući Bom-bajske flote, „nije ni čudo što je ovde toplo kao u pećnici, a mi pokušavamo da razmišljamo.“ Baca olovku preko sobe i pogađa slugu pravo u čelo. Dete se trgne i ispravi se, smrtno uplašeno što je zapostavilo posao, i počinje da se izvinjava blebećući nešto na hindu jeziku. Onda se priseti da posluga ni u kom slučaju ne sme da progovara. Ser Čarls, rumen u licu, zastaje na trenutak i počinje da se smeje prestravljenom dečaku.

„Odlazi!“, pokazuje mu rukom prema vratima. „Nes-tani i odmah pošalji drugog slugu. Za boga miloga, juni je, prokuvaćemo ovde!“

Dečak se nakloni i nestane. Potindžer sipa sebi novu čašu vina i pruža bocu ser Čarlsu. „Hvala vam, gospodine, što ste mi sve ovo pokazali“, govori mu.

Ser Čarls podiže svoju čašu. Nije uobičajeno da glavni komandant osoblju ukazuje takvu pažnju, ali on voli da lično proceni oficire. „Dobro došli u Bombajsku flotu“, kaže. „U zdravlje Njegovog veličanstva i, naravno, naših momaka na terenu“, govori i u mislima se podseća na to da su ti momci upravo na putu ka njima. Dolaze, polako ali sigurno.

Poglavlje 3.

U pustinji je toliko vruće da iznenađuje što ljudsko biće tamo uopšte može da diše. Kad se tek zaputio u ovu oblast, koju Arapi zovu Prazan prostor, s ciljem da ucrta njene nepoznate delove u kartu, doktor Džesop nije očekivao da će preživeti. Međutim, sad je već obamro od vreline i sasvim mu je svejedno hoće li ili neće. U svakom

slučaju, ubrzo mu je postalo jasno da u pustinji može da se diše i da nije pametno da se pomeraju iz hlada akacije, gde se trenutno sklonio njihov mali karavan. U pustinji je uvek vrelo, ali u junu je nepodnošljivo. Tako je oduvek bilo i biće.

„Čak i u hladovini možeš ispeći meso na pesku“, komentariše on, suvih usta.

On je naučnik i hirurg; zato mora biti u pravu. Poručnik Džouns, kose potpuno slepljene od znoja, jedva uspeva da se mlitavim pokretom ruke saglasi s njim. Mada je svoju uniformu zamenio za komotnu arapsku dželabu, nije siguran da mu ona uopšte pomaže. Od vrućine ne uspeva ni da progovori i upita Džesopa da li je njemu isto toliko teško. Na kraju skida s glave veliku maramu pričvršćenu teškim konopcem, jer ne može više da je podnese. Prokleta marama teža je od šešira i toliko se usijala da mu sad već prži kožu na vratu. Prošlo je podne, a karavan će krenuti dalje tek po zalasku sunca. Da bi udovoljili belcima, njihovi vodiči Arapi složili su se da zbog vrućine putuju samo noću. Inače to ne bi činili, ali ako nevernici, nenaviknuti na ovakve vremenske uslove, budu nastradali, oni neće dobiti ni pare.

U međuvremenu, jedan od nosača, Arapin iz Omana, priprema kafu.

Melje zrna i dobijeni prah začinjava prstohvatom kar-damoma. Omanci, inače, uvek sa sobom nose platnene vrećice sa začinima, tako da im tela mirišu na tamjan a dželabe na mošus i mleveni kim. Doneli su na Arabijsko poluostrvo miris začina iz zapadne Afrike. Začudo, ti ljudi mogu da rade po vrućini, a pritom se uopšte ne znoje. Evo, čak i sad njegov brat pokušava da pomuze jednu od kamila koje je Džesop kupio na pijaci u Suru, ali životinja, sama kost i koža, ne pristaje da sarađuje. To je ozbiljna stvar. U pustinju ne možete poneti dovoljno hrane i vode, a i ono malo što možete ili se pokvari ili je voda potrebna za kuvanje. Zato je kamilje mleko veoma važno. Ljudi su danima gladni i žedni, i bez njega kao dopune ishrani mešine s vodom brzo bi se ispraznile. Omanac prvo ve-zuje noge kamili debelim konopcem, onako kako se to obično čini da bi sprečili životinju da odluta pustinjom dok se karavan odmara. Dok kamila nonšalantno žvaće sitno lišće koje čupka s oskudnih, skoro golih grmova mlečike, Arapin nestaje iza svog prtljaga. Džesop isteže vrat ne bi li video šta radi. Mada mu je i sama pomisao na sveže mleko vrlo primamljiva, zanimaju ga i arapski običaji. Zbog toga je i došao ovamo: da istraži šta je od tih običaja prihvatljivo, kako da trguje s ovim narodom, kako da snabdeva britanske brodove i kako da ih zaštiti od napada. Njegov zadatak je da otkrije tajne ove sur-ove zemlje i sazna može li Engleska od nje imati koristi. Doktor jedva čeka povratak kući u Nortamberland, gde će zabavljati prijatelje pričama s ovog uzbudljivog put-ovanja. Već je smislio i naslov za svoju knjigu. Siguran je da će mu iduće zime to biti glavna zanimacija.

| 69 www.leo.rs

Dok mu, poput osvežavajućeg povetarca, kroz glavu prolaze slike pejzaža njegovog rodnog Nortamberlan-da – brda prekrivena snegom i jezera pod tankim slo-jem leda – doktor prihvata pruženu kafu. „Hvala“, kaže. Shukran.

Džouns uspeva samo kratko da klimne glavom, mada ga je, samo trenutak kasnije, malo razmrdao gorak ukus kafe. Sad već žali što je uopšte krenuo u pustinju. Na palubi Palinurusa mogao je makar da se nada nekom povetarcu. Ovako, na obalu će se vratiti za desetak dana, a na brod tek dve nedelje kasnije. To mu se čini kao čitava večnost u ovom vrelom i suvom paklu kroz koji putuju. Mada će svakako istrpeti – svi su rešeni da izdrže.

Arapin pijucka kafu čučeći pored dvojice belaca. „Večeras ćemo imati mleka, in sh’allah“, obraća im se.

Ako bude Alahova volja.

„Hoćemo li uskoro stići do tih Beduina?“, proverava Džouns. Ovaj odmahuje glavom. „Možda tek sutra.“

Beduinsko naselje je tek polovina puta – treba se i vratiti odande. Međutim, mada su unapred dogovorili putanju i cenu, rokovi su, silom prilika, nejasni. Ali sad kad su krenuli, Beduini će očekivati njihov dolazak. Jer vesti se u pustinji brzo šire, brže nego u Londonu – shvatiće njih dvojica uskoro – jer u gradu čovek još i uspe ponešto da zadrži za sebe. Iskusan vodič ispričaće vam čitavu priču iz samo nekoliko prostih šara u pesku. Ovi ljudi umeju da razlikuju tragove pojedinih kamila, znaju koliko je ljudi u grupi i koliko je povređenih ili bolesnih. Precizno pamte sve vrste tragova koje svaka kamila os-tavi za sobom, znaju oblike njihovih kopita i način hoda. Čim vide trag u pesku, odmah znaju jaše li kamilu stra-nac. Iz osušenog kamiljeg izmeta ispričaće vam sve tajne davno otišlog karavana. Pravi su vidovnjaci.

Džounsa ne zanimaju domoroci, kao ni njihova veština čitanja tragova. Poručnik samo želi da sazna što više o transportu arapskih konja u Evropu – što je pre njegov lični interes, a ne mornarice kojoj služi. Rasni konji jedina su civilizovana, međunarodno priznata roba koju Arabija može da ponudi. Robove više ne mogu slati u London, a vrlo je verovatno da će Imperija uskoro u potpunosti zabraniti trgovinu ljudima i više neće biti slanja ni na zapad. Pre dolaska ovamo, Džouns se nadao da će u Arabiji pronaći dragulje. Maštao je o biserima krupnim poput zrna muskatnog grožđa, o smaragdima dovoljno velikim da popune pupak mlade služavke i dijamantima, sjajnim i brojnim kao što su zvezde nad pustinjskim nebom. Ubrzo su mu se, međutim, snovi raspršili. U Arabiji je većina žitelja siromašna kao i oni u Evropi, a do bogatstva se teško dolazi. Običan farmer u Engleskoj verovatno ima više materijalnih dobara nego prosečni emir. Polako je počeo da shvata da se ni on, a ni njegov kralj ovde neće naročito opariti. Ne čudi me što je ova prokleta zemlja prepuna prosjaka. Ti Arapi su teške golje.

Džouns ispija kafu i još jednom proklinje dan kada su ga poslali ovamo iz Bombaja, gde se lepo provodio s oficirskim ćerkama i kockao po otmenim kafanama. Vinski podrumi u Indiji bili su mnogo bolji nego što je očekivao, a zahvaljujući velikom broju Škota u svakom puku, nisu oskudevali ni u odličnom viskiju. Nasuprot tome, Arabija je nemilosrdna zemlja, i mada mu se čini da neki oficiri čak uživaju u teškoćama, to se svakako ne odnosi na njega. Jedva uspeva da uradi ono što mora i iskreno se nada da će se iz svega ovoga izvući sa što više lične koristi.

„Bože blagi“, mrmlja Džesop sebi u bradu, ispravivši leđa i piljeći u momka koji nešto petlja oko kamile. „Ovo još nisam video!“

Drugi Arapin dovršava kafu i počinje glasno da se smeje preneraženim belcima koji su upravo shvatili šta njegov brat radi. Pritom iz kožne torbice izvlači drvce ko-jim pažljivo čačka zube, gledajući zgranuta lica Džesopa i Džounsa.

„Gospode bože“, ponavlja Džouns, sav crven u licu. Čega li ću se sve nagledati u ovoj ludoj zemlji. „Da li on to stvarno...?“

„Da, da, stari moj“, klima glavom Džesop. Doktor je odrastao na farmi i zna mnogo o domaćim životinjama, ali glas mu je pun neverice. „Mislim da guzi kamilu.“

„Uskoro će nam dati mleko. Vrlo brzo“, uverava ih Arapin poluglasno. Ovo mesto je užasno. Džouns se stresa. Žedan je, naravno, i gladan kao vuk, ali sad više nije siguran da li će moći da pije kamilje mleko.

Poglavlje 4.

Zina nikada nije videla more i iznenađena je prizo-rom. Zapanjujuće je plavo, a nemilosrdno afričko sunce poigrava na njegovoj površini pa deluje kao da je voda prošarana dijamantima ili zvezdama. Ali još divniji je zvuk – valjanje talasa koji zapljuskuju pesak zvuči kao glas nekog veličanstvenog boga. Lovci na roblje dopuštaju grupi da se za trenutak zaustavi i robovi se okreću prema onom čemu je Zina u sebi dala ime veliko plavo. Toliko je očarana veličanstvenim prizorom da joj je skoro milo što su je doveli ovamo, te ushićeno posmatra vodu dok joj se ruke ježe od zvuka talasa.

Prizor je veličanstven, ali neki ga se i plaše, a čuju se i vrisci. Lovci na roblje pažljivo gledaju lica zatočenika. Ovo je nalik na ritual – kao da to uvek rade. Grupa za trenutak ćuti, a posle prvobitnog straha sve ih obuzima strahopoštovanje. Domoroci se i inače klanjaju kišnim oblacima i suncu, prinose žrtve bogu groma, ali ovo pred njima je toliko ogromno da je skoro nepojmljivo. Kao da su ih doveli na sam rub sveta. Trgovci su oteli najmlađe iz svakog plemena, tako da osim Zine, koja je s navršenih sedamnaest jedna od najstarijih u grupi, ostala deca ni-kada nisu ni čula za more.

70 |

ROMAN PO KOJEM JE SNIMLJEN ISTOIMENI FILM.

Američki marinac Logan Tibo u Iraku nalazi u pesku fotografiju nasmešene mlade žene; prvi poriv mu je da je baci, ali iz neznanog razloga nosi je sa sobom. Uskoro počinje da ga prati neočekivana sreća – pobeđuje u pokeru,

preživljava okršaj za okršajem, čak i onaj najsmrtonosniji u kojem će mu poginuti dva prijatelja. Samo njegov najbolji drug Viktor smatra da ima objašnjenje za to: ta fotografija je amajlija i Tibou donosi sreću.

Po povratku u rodni Kolorado, Tibo ne uspeva da istisne fotografiju iz misli. Uveren da žena sa slike nekako poseduje ključ njegove sudbine, on polazi na dug put kako bi je pronašao, ali ne očekuje da će Bet, snažna ali i

ranjiva žena koju će upoznati u Severnoj Karolini, biti upravo ona kojoj se čitavog života nadao. Između njega i Bet počinje da se rađa strastvena ljubav, ali njegova tajna uskoro će zapretiti da ih rastavi.

Srećnik je istovremeno nežna ljubavna priča i drama puna napetosti koja nam Nikolasa Sparksa predstavlja u najboljem izdanju – nezaboravni roman o iznenadnim putevima kojima ponekad kreće naš život i o moći sudbine

da nas povede ka iskrenoj i trajnoj ljubavi.

| 71 www.leo.rs

1.

Naš poslednji susret obavijen je snegom. Duboko udišem i nozdrve mi se šire od te snežne svežine i mirisa. Čudan je taj miris. Ne znam ni kako da ga opišem. Ali uvek ga osetim i pre nego što sneg padne. Uvek nagoves-ti promenu.

Ovoga puta mi se prikrao. Prvi put me je iznenadio i pokrio sve.

Nekada sam pravila slike po tom tepihu od pahulja. Bacala sam se na njega, ostajala da ležim, dugo, dugo, i gledajući u nebo zamišljala da sam na oblacima. Radila sam to kad sam bila dete, kad sam se radovala životu silno. Šta sam zamišljala? Ne sećam se više. Ali sam verovala da će mi život biti kao ta bajka u snegu, uvek tako jasan i kristalno čist. Meki sneg u koji upadaju moja stopala sada škripi drugačije. Iako i dalje priča sa mnom kao kad sam bila devojka, to belilo koje prekriva zemlju pretvara je u sasvim drugačiju priču. Ovoga puta znam je samo ja. Za mene ju je život ispisao.

Naslonjena sam na drvo. Krupne pahulje lelujaju kroz taj čudni pejzaž. Slike moje mladosti, mog života, svih

mojih radosti i tuga, poigravaju među njima. Vidim svoju dugu plavu kosu, kakva je nekad bila, punu pahulja, uz-vitlanu na nekom davnom zimskom suncu dok koračam ka njemu brzim korakom, kao što sam uvek žureći išla ka njemu. I vidim njegov bezobrazni osmeh i jake zube, bele kao taj sneg.

Vidim svoje velike plave oči, plave i čiste kao nebo, oči devojke zagledane u njegove, crne, brze, žestoke oči muškarca koji je želi snažno i koji će je već sledećeg časa uzeti.

Vidim te njegove jake ruke, vrele, sigurne ruke koje grabe, kako se lepe za moje telo i otimaju me iz mog mirnog života, ispisanog unapred nekim neizgovorenim pravilima, i menjaju ga zauvek. I taj život koji je trebalo da živim zbog njega nestaje kao ona detinja slika u snegu kad po njoj napadaju nove pahulje.

Vidim suze žene, žene kakva pored njega posta-jem, suze gorke od čekanja i slatke od radosti kad mi dođe, kad se po meni razliju njegovi poljupci, njegovi sokovi, njegove usne. I u toj slici vidim ljubav koja gori.

Zorana Schultz

Stani srceDrzak osmeh oženjenog muškarca u kovitlacu muzike, pića i pesme, bio je dovoljan da promeni njen

život iz korena. Podala mu se neočekivano i otkrila dubinu strasti kakvu nije mogla ni da zamisli. Odstupila je od svega u šta je verovala, da bi bila blizu njega. A onda su godišnja doba krenula da se

smenjuju, decenije da otiču, vreme da nestaje između ukradenih susreta. Živela je čekajući ih. I, do kraja, nije poželela nikog osim njega.

Stani, srce je priča o životu protkanom tajnom dugom četiri decenije. Ispisana je snažno, uzbudljivo i potresno. Vrelina, požuda, spajanje koje briše granice tela, strast zbog koje se sve baca pod noge,

na stranicama ove knjige bespoštedno su istinite. A junakinja ove priče, koju su vrele ruke slučajnog muškarca zauvek otele od sudbine, stvarna je žena.

72 |

Vidim naša tela izmešana u silini strasti, u žestokom spajanju bez kraja, spajanju koje briše granice. Vidim ta naša gola tela, lepljiva od znoja, od sperme, od sokova, poljubaca, od požude, vidim tu žudnju koja nas tera da se spajamo bez prestanka, stvoreni da budemo jedno u drugom, da nas ništa ne razdvoji. I vidim dva bića koja se nežno dotiču u tom spoju, željna da se nađu i ostanu zajedno do kraja kao da ništa drugo nije važno, kao da svet ne postoji.

Vidim ukradene trenutke, otete u nekim iznajm-ljenim stanovima, motelima, hotelskim sobama, kolima na brzinu parkiranim u mraku, istrgnute iz stvarnosti pa podeljene na nekim travnjacima i za lepo postavljenim sto-lovima u restoranima. Vidim sada i te jedine svedoke naše priče, čuvare naše tajne koji bi još mogli da je ispričaju.

Vidim kako se godišnja doba smenjuju, vidim prohu-jala vremena, vidim svoje i njegove decenije kako otiču kao sneg koji se topi na suncu. I u svemu tome vidim samo njega.

Pahulje mi dodiruju lice. Ove su sive, sive kao ti de-beli snežni oblaci pod kojima stojim, kao moje oči dok

čekam iza drveta da mu priđem. Zato gledam u sneg koji me obavija. To belilo koje prekrije zemlju kao da je pretvara u srebrnu bajku, kao da je čuva i štiti od sivila.

Došla sam na naš poslednji sastanak. Obukla sam barberi mantil, oko vrata nosim malo zlatno srce, na ruci prsten. Tri poklona za ceo jedan život. Ali da li je to zbilja važno? Život mi je poklonio njega. To je najvrednije.

Hladno je. Ja hladnoću više ne osećam. U mojoj priči, u kojoj od danas jedino i želim da postojim, biće uvek ta belina koja prirodi daje čistotu, a ljubavima ispisanim po njoj nevinost i onu posebnu, čarobnu svetlost koja ju je uvek i obasjavala iznutra.

Čekam. Nekada sam čekala da se mesec prostre po snegu, pa da ta belina zablista kao da je hiljade kristal-nih zvezda palo. I onda svetluca, treperi, poigrava se. Kao što se čekanje poigralo sa mnom. I evo ga opet, jer ja čekam da svi odu.

Naš poslednji susret obavijen je snegom. Prekriva i čuva od tuđih pogleda naša sećanja, naše tajne, poljupce, zagrljaje. Naši su. Takvi su bili, takvi će i ostati.

| 73 www.leo.rs

Svi ti ljudi okupljeni oko njega odlaze. I ona se okreće. Gleda me, kao da kaže: „Sada je tvoj red.“

Čekam još malo, čekam da sneg popada po njihovim tragovima, da pokrije sve. Ostajemo sami, on i ja.

2.

Zapamtila sam to jutro koje je ličilo na jutra iznad moje rečice. Dan je pukao kao da se namerio da baš za mene miriše.

Otrčala sam na fakultet da predam tu potvrdu zbog koje sam prošlog vikenda već u petak išla u svoje selo. Morala sam to da obavim, iako bih se radije danas ceo dan doterivala pred ogledalom.

I onda sam u povratku zastala ispred frizerskog salona, kraj kojeg sam već toliko puta prošla vraćajući se u naš studentski stan sa predavanja. Premišljala sam se da li da se prepustim rukama tog frizera koga sam upoznala samo kroz izlog, a nikad sa stolice na kojoj sede gradske dame. Da li da mi napravi frizuru kakvu nose devojke u ovom gradu, razmišljala sam. Ipak sam odustala. To je sigurno jako skupo, ne treba da trošim baš toliko. A i šta bi rekla moja majka, moja milica? Koliko ona voli moju dugu plavu kosu, koliko voli da mi noću, kad ostanemo same, plete pletenicu i miluje mi obraze ogrubelim ru-kama? A onda mi uvek tiho govori:

– Ti si moja dobra devojčica.

Ne, ne, ne mogu to da joj uradim...

Joj, kako ću ja da uđem u tu kafanu? Da li da pustim prvo Radu, ona je iskusnija, već je izlazila? Pustiću Radu, nego šta! Ona je toliko pričala o kafanama. Ona me je i nagovorila na sve ovo!

Radujem se, radujem se! Jeste da sam nesigurna, ali ide mi se... Želim da ostane jedno lepo veče, nešto posebno što će me podsećati na moje studentske dane. I želim i ja jednom da platim nešto svojim drugaricama. Ma želim da im plaćam celo veče!

Obući ću onu moju svetloplavu haljinu! Majčica kaže da mi najlepše stoji. Ali kako ću celo veče na onolikim štiklama? Neka, moram biti lepa. Hoću da budem lepa večeras. Poneću ih u kesi, tako ću! Da me noge ne zabole do tamo. Pa ću da ih obujem ispred vrata. Eto, tako ću.

Mesecima sam štedela za to veče od novca što su mi roditelji slali. Znam ja da oni nemaju mnogo, a trude se zbog mene. I neće uvek ni da mi kažu koliko od usta odva-jaju. E zato sam se i ja hranila skromnije nego do sada da bih drugaricama, ali i sebi, pre svega, ovoga puta priuštila lep oproštaj od grada koji ću za koji mesec napustiti.

Uzbuđena sam, ustreptala. Znam da ću biti lepa. Samo ne znam hoće li ono što imam na sebi pristajati jednom tako važnom mestu...

U mom selu uvek su mi se divili kad sam dolazila vik-endom. Govorili su mi kako sam lepa, rumena, a ja sam

se u ovom gradu i na fakultetu divila nekim drugačijim ženama. Njihova izdužena bela lica, duga tela i uspravan spor hod činili su mi se uvek otmenim i posebnim.

Ipak, nikad se nisam trudila da doprem do njih. Gov-ore jezikom koji mi nije blizak, priželjkuju mnogo stvari. Pričaju o parfemima, o šminki, novoj odeći, putovanjima. Bolje ja razumem moju Radu koja priča isto kao i ja.

Imam i ja ruž za usne. Ali meni traje dugo. Retko ga koristim. Retko i izlazim, valjda zato. A opet, što bih se šminkala kad su mi usne lepe i rumene? Tako kaže moja majka.

Slušala sam o mnogim gradovima, ali više volim svoje selo, livade, klupu ispod drveta, zvuk jutarnjeg petla i sveže kuvano jaje koje je majka istog jutra donela iz kokošinjca. I kad me Vladimir uzme za ruku, pa trčimo prema reci da se okupamo, a posle toga mi ubere cveće sa poljane. Daje mi najlepši buket, kakvog u ovom velikom gradu nigde nisam videla. Miris tih malih latica je opojniji, svežiji, miriše na život koji poznajem, život kakav ću živeti. Nikad se nisam ni trudila da devojkama koje čeznu za tim meni nepoznatim parfemima objasnim kakav je taj miris, ta lepota!

Ma ne bi one to ni shvatile. Kao da znaju kako je ho-dati po tom sitnom kamenju, oštrom, koje se useca u stopala. A onda voda koja hladi... Ili kad u zoru zamiriše tek pomuženo mleko! To je lepota...

Pitam se šta li ćemo večeras jesti u toj kafani. I dalje ja živim na našoj hrani. Domaći kajmak moje majke koji se razvlači, gust kao puter, kobasice za koje ne treba ni nož jer se same lome, a ukus im osećam u ustima kad samo pomislim na njih. Domaći hleb one tvrde kore koja puca pod zubima i koji je i posle nedelju dana kao da je sad ispečen. Pitice, mladi sir, čvarci, to su ukusi na kojima sam rasla. Pa onda mamini sitni kolači koje ovde nemam gde da mesim, a volim da mesim i kuvam. Ali majka mi uvek kaže:

– Nemoj, dete, da traćiš vreme na to. Ti si tamo da učiš, školu da završavaš. Pa kada se vratiš, da te svi u selu cene. I da kažu: evo gospođe učiteljice!

Večeras ću proslaviti svoj dvadeset drugi rođendan sa cimerkom i dve drugarice. Sve drugo sam već uradila u ovom gradu. Bila sam u pozorištu, nekoliko puta sam išla i u bioskop. Zanimljivo je, ima tih priča koje te ponesu. Podsećaju me na romane koje čitam. Pogotovo na one ljubavne, a njih volim najviše, uz koje uzdišem i suze li-jem. Obišla sam i sve muzeje. Imaću o čemu da pričam svojim đacima jednoga dana.

A pričaću im i o kesten-pireu sa šlagom. E toga u mom selu nema! To su mi bili najlepši izlasci, kad se častim po-sle položenog ispita. I kapučino sa onom penom! Uvek sam se pitala kako li je naprave...

Ali večeras želim da uradim nešto što nikad do sada nisam uradila. Jes’ da mi je nepoznato, ali želim da se

74 |

sećam ovog dana, da sam i ja svoj rođendan proslavila kao što u ovom gradu slave svi.

Važno mi je. Ovo će mi biti poslednji rođendan koji slavim u velegradu. Uskoro ću da diplomiram i onda se vraćam.

Radujem se svom poslu. Radujem se što ću biti učiteljica. Oduvek sam maštala o tome, još kad sam bila dete, zadivljeno zagledana u svoju učiteljicu. Želela sam da budem kao ona jednog dana. Bila je sušta suprotnost mojoj majci koja je uvek nosila maramu na glavi, radila na polju, gajila piliće, svinje, kuvala, spremala i nadala se da će meni i mom bratu jednog dana biti lakše u životu. Izgubila je nekoliko beba moja majka. Na selu je zato običaj da se tek posle šest nedelja ode u grad i prijavi rođenje de-teta. U to vreme novorođenčad su često umirala, a žene se porađale kod kuće. Ali moja učiteljica, ona je bila gospođa. Umela je lepo da priča, držala se posebno. Nosila je haljine i kostime kakve niko u selu nije nosio, pa cipele sa visokom petom, jedine na kojima nikad nije bilo blata, uvek čiste, uvek uglancane. Nosila je i tašnicu preko ruke kao prava dama.

Najviše sam volela njenu bisernu ogrlicu. I frizu-ru je uvek imala, natapiranu. I mini-val. Uvek je bila doterana.

Sve što sam naučila o svetu, naučila sam od nje. A ona iz knjiga. I za dobro i za loše imala je primer, uvek iz knjiga. Imala je odgovor na sve. Što bi rekla moja majka: „Nije makla iz sela, ali je život ne zbunjuje.“

Tako sam i ja počela rano da čitam. Čak i romane koji nisu bili za te moje godine. Ajoj, šta je svašta bilo u tim ro-manima. Da mi je samo majka znala šta čitam! Uvek sam zamišljala da te lepe reči, koje nikad u životu nisam čula iz usta svog oca, muškarci govore samo tako doteranim ženama kao što je moja učiteljica. Priželjkivala sam da i sama doživim to jednog dana.

Moj Vladimir nije takav. Ume on da učini, ali ne ume da kaže. A možda je to samo u romanima. Tako kaže moja majka.

Radujem se i povratku Vladimiru. On je već diplomirao, veterinu, i radi već, u veterinarskoj stanici. Jednog dana naslediće svog oca, koji je sada upravnik te stanice, a mi ćemo biti ozbiljna, cenjena porodica.

Poznajemo se ceo život Vladimir i ja. Još u osnovnoj školi mi je rekao da će me jednog dana oženiti. I sve to desiće se do mog sledećeg rođendana. Mora, da ne budem stara. A i zadnje vreme je. Kod nas se devojke udaju i rađaju već sa osamnaest.

Ali moji su roditelji hteli da se odškolujem. I Vladimir me je čekao. Razumeo je.

Zato želim da ovaj rođendan proslavim sa drugari-cama, ovde. A za vikend odlazim tamo gde me čeka majčina torta sa dvanaest kora i Vladimirov zagrljaj.

– Ajde, Rado, kreći! Zakasnićemo!

– Kako, Nađa, možeš da zakasniš na svoj rođendan! Pa rođendan ti je ceo dan! Od jutros ti je rođendan... – kikoće se moja cimerka.

Lako je njoj. Ona je izlazila toliko puta, a ja strepim od svega što me tamo čeka. Ali kažem:

– Čekaju nas Milica i Stana! Nemoj da se ljute. Ajde, kreći. Ali Rada se još vrti pred ogledalom u cipelama na štiklu, sa crvenim karminom na usnama. U kratkoj je, uskoj haljini bez bretela. I odskora se brije ispod ruke. A ja u šoku! Kako može to da radi? Kako može da otklanja ono što joj je priroda dala?

Znam, Rada se uklopila u sliku gradskih devojaka. Liči... A opet se nekako razlikuje. Ne leži joj nešto... Ali ne mogu sad da se bavim time.

– Kreći, Rado, grom te ne ubio. Vala, dosta si se pirli-tala. Kreći! – podvikujem.

I da vidiš, odvoji se Rada od ogledala.

Ali samo što sam zaključala vrata, kad Rada ciknu kao opečena: – Čekaj!

– Šta bi, Rado? Stala sam u čudu.

– Nisam miris stavila! – viče Rada iz dubine stana.

Izašla je u oblaku bugarske ruže. I primakla mi se da dobro pomirišem.

– Sad možemo! – kazala je ponosito i krenula da se klati na onim svojim štiklama.

Lepo su se doterale Milica i Stana. Umeju i one, vidim ja. Isto su u haljinicama. Milica je natapirala kosu. Prvi put je vidim takvu, baš joj lepo stoji! A Stana što ima kaputić! Iznad kolena je. Bogami se brinem za nju! Moj Vladimir nikad ne bi pogledao takvu! Ali, dobro, upristojiće se ona kad se vrati kući. Inače, ko bi je oženio?

– Da te ne pokvari ovaj Beograd, Stano! Jesi lepa, al’ si gola! – kažem, a ona sve ciči:

– Šta ti pada na pamet! Ju, ju, ju! A pogledaj Radu!

– Ja i nemam nameru da se vraćam tamo odakle sam došla! – dočekuje Rada spremno.

I nas tri se smejemo, al’ se ipak zgledamo. Kako to ona misli: neće da se vrati? Nego gde će?

Lepo mesto ta kafana. Vidi se već sa ulice, iako je is-pred bašta prazna. Ispred tih masivnih, velikih drvenih vrata visi jedan starinski fenjer. Podseća me na onaj ispred Doma kulture. Kad budem ispričala majci gde sam slavila rođendan!

– Bravo, Rado, odlično si mesto izabrala – kažem, a sve mi nešto okreće u stomaku od radosti, a bogme i od straha.

– Šta to radiš? Što si nosila tu kesu? – pita Rada.

– Preobuvam se, eto šta radim. Vidiš li da imam štikle! – kažem ja i vadim one lepe cipele.

Malo sam se osvrnula levo-desno. Nema nikog, pa se preobuvam.

| 75 www.leo.rs

Tajne vašeg anđela čuvara

U ovom posebnom poglavlju htela bih da vam kažem nešto više o vašim anđelima čuvarima, tako da možete da se upoznate i bolje komunicirate sa sopstvenim an-đelom čuvarom.

Vi imate vašeg anđela čuvara – verovali ili ne. Vaš an-đeo čuvar je vaš dar od Boga i tu je da bi vam pomagao. Želela bih da još intenzivnije doživite utehu, radost i po-moć koju vam pruža jedan ovakav dar.

Vaš anđeo čuvar vas voli. Za njega ste vi dragoceni. Za tog anđela ste vi najvažnija osoba na svetu.

Svaki dan viđam anđele i to mi se dešavalo još otkada sam bila beba. Vidim ih jasno kao što vidim ljude na ulici. U prvim godinama svog života, viđala sam anđele čuva-re kako stoje iza svake osobe. Zatim, iznenada, jednog dana nisam više viđala anđele čuvare kako stoje – od tog trenutka sam najčešće viđala blistavu svetlost iza oso-be, kao razvučeni zrak svetlosti. Jedan anđeo, po imenu Mitha, objasnio mi je da su oni zatvorili svoju svetlost kako bi me zaštitili.

Istina je da bi svetlost otvorenog anđela čuvara bila jednostavno previše za mene. Smetala bi mojim očima

i dezorijentisala me. Anđeli čuvari su svetliji od drugih anđela. Njihova svetlost je često bivala tako jaka da me je sprečavala da vidim osobu koju čuvaju. Anđeo Mitha mi je rekao da je Bog hteo da vidim i doživim anđele čuvare u njihovoj punoj slavi, da bih znala kako izgledaju i da bih mogla da govorim ljudima o njima, ali da će se od sada pa nadalje samo određeni anđeo čuvar otvoriti da ga vi-dim, i to samo nakratko. Skoro svakog dana će se makar jedan anđeo čuvar otvoriti za moje oči i prikazati mi se u punom sjaju.

Od tog dana nikada nisam videla nijednu osobu bez tog svetlosnog zraka koji predstavlja njihovog anđela čuvara. On se nalazi neke tri stope iza osobe i proteže se od stopala do glave. Njegova visina i širina mogu varirati, ali to ne znači da je bilo koji anđeo čuvar bolji od drugog.

Uvek me iznenadi koliki broj ljudi sumnja da ima an-đela čuvara. Mnogi bez ustezanja prihvataju da bi neko drugi mogao imati anđela čuvara, ali sumnjaju u to kada su oni sami u pitanju.

Kada sam prošlog leta bila u Americi, Filadelfija, na promociji moje knjige, dok sam ćaskala sa ljudima i pot-pisivala knjige, bacila sam pogled u pravcu reda. Mogla sam da vidim svetlost anđela čuvara iza svake osobe koja se tu nalazila, a i knjižara je bila ispunjena anđelima. Dok

Lorna Birn

Stepenice ka nebu

Veliki odziv čitalaca svih veroispovesti na knjige Lorne Birn može se objasniti činjenicom da one ljudima vraćaju nadu i umiruju ih saznanjem da, bez obzira koliko se čovek usamljenim osećao, njegov anđeo čuvar je uvek sa njim. Lorna Birn vidi anđele i razgo vara sa njima još od malena. Ona ih vidi tako jasno,

kao što mi vidimo stene, kamenje ili drveće.

U Stepenicima ka nebu Lorna nam pripoveda istinite životne priče o tome kako nam anđeli pomažu. Ona opisuje kako su joj anđeli pomogli da sredi svoj život nakon što je njen muž napustio ovaj svet i na koji način oni pomažu drugim ljudima - naročito onima koji nisu srećni, koji su bolesni ili su u životnoj

opasnosti.

Napisana na osnovu ličnog iskustva, nijedna knjiga do sada nije sadržala tako neobično živ i uverljiv prikaz anđeoskog sveta i delovanja anđela na fizički svet.

76 |

sam se pozdravljala sa nekom ženom, jedan anđeo me je dodirnuo po ramenu i pokazao na red, govoreći mi: „U tom redu se nalazi majka sa detetom, i oboje su veoma nervozni.“ Pogledala sam u pravcu koji je anđeo poka-zivao, ali nisam mogla da ih vidim. Odjednom se jedan anđeo čuvar uzdigao iznad ljudi i ostalih anđela, te je u tom trenutku bio viši od svih. „Ovde smo“, rekao mi je.

Mogla sam da vidim ovog veoma, veoma lepog an-đela čuvara, ali još uvek nisam mogla da vidim majku sa detetom. Anđeo čuvar bio je svetlo smaragdne zelene boje u različitim nijansama. Njegova krila su se kreta-la polagano, kao na povetarcu, a njegovo lice zračilo je nežnošću, dobrotom i ljubavlju. Bez reči upitah ga da li je on anđeo čuvar majke ili deteta?

„Ja sam majčin anđeo čuvar“, odgovorio mi je, „Ime mi je Rosalet.“

Prošlo je neko vreme pre nego što sam uspela da vi-dim majku i ćerku. Nastavila sam da razgovaram sa lju-dima i potpisujem knjigu, kad odjednom ponovo osetih dodir na mom ramenu.

„Vidiš li sada?“

Pogledala sam ispred sebe i videla majku i ćerku u redu iza nekolicine ljudi. Majka je bila niska rastom, crna i lepa, imala je verovatno oko trideset godina,

a ćerka joj je imala šest ili sedam godina i predivne braon oči.

„Da, vidim ih“, odgovorila sam bez reči. Znala sam da nešto nije u redu, ali sam ipak osetila veliku radost. Mo-lila sam se da njihov problem bude rešen, bez obzira o čemu je reč.

Kada su došle na red, krenule su prema meni deluju-ći napeto. Dete se držalo majke. Iza obe sam mogla da vidim svetlost njihovih anđela čuvara. Pozvah majku da sedne na stolicu pored mene, a dete je stalo između maj-ke i mene. Oči male devojčice gledale su uplašeno čas u majku, čas u mene. Majka nije skidala pogled sa mene.

„Nas dve ne bi trebalo ni da budemo ovde“, prošapta-la je uznemireno i nastavila: „Nismo bile sigurne da li će nam uopšte biti dopušteno da uđemo u knjižaru.“

Bila sam zbunjena i krenula sam da joj dohvatim ruku, pitajući: „Zašto?“

Majka me je pogledala i izgovorila tihim glasom: „Zato što je ovo katolička knjižara, a nas dve smo Jevrejke.“

Sve do tog trenutka nije mi na pamet palo da je to katolička knjižara i bila sam zaprepašćena da pripadnik bilo koje religije misli da nije dobrodošao. „Zašto mislite tako?“, upitala sam.

| 77 www.leo.rs

U tom trenutku se svetlost anđela čuvara iza njih otvorila i mogla sam da vidim oba anđela u potpunosti. Dva anđela čuvara dodirivala su se vrškovima prstiju i formirala su zaštitni krug zajedno sa mojim anđelom ču-varom, kako bi nas zaštitili od drugih posetilaca.

Majka me je pogledala sa suzama u očima. „Lorna, možda Bog nije dao nama Jevrejima anđela čuvara?“, reče još uvek veoma prigušenim glasom.

Ispružila sam ruke prema njima, i požurila da kažem: „Zar ne znate da svako ljudsko biće ima svog anđela čuvara? On je poklon od Boga. Nema veze koje ste reli-gije niti čak da li imate bilo kakvu veru.“ Uputih im širok osmeh. „Naravno da obe imate anđele čuvare. Mogu da ih vidim kako stoje iza vas jasno kao što mogu da vidim vas dve.“

Devojčicine oči sijale su od uzbuđenja dok sam joj opi-sivala njenog anđela čuvara. „Tvoj anđeo čuvar ima širok osmeh i posmatra te odozgo sa najvećom ljubavlju. Tvoj anđeo ima ženski izgled, liči na devojčicu. Obučen je u predivne haljine boje nebesko plave i srebrne.“

„Stvarno imam anđela čuvara!“, reče devojčica s ne-skrivenim oduševljenjem.

Onda sam im opisala i majčinog anđela čuvara.

Sedele smo tako par trenutaka u tišini, a onda se de-vojčicine velike smeđe oči napuniše suzama. Pogledala je u majku: „Pitaj je za tatinog anđela čuvara, mama“, za-molila je.

Majka me je pogledala i objasnila sa tugom u očima da je njen muž iznenada umro pre godinu ili više dana. Ono što ju je još više mučilo, bila je činjenica da je umro sam.

„Tvoj tata nije bio sam“, umirivala sam njenu ćerku. „Njegov anđeo čuvar je bio s njim sve vreme. Njegov anđeo čuvar je odveo njegovu dušu na nebo.“

Devojčica i majka se zagrliše. Devojčica reče s odušev-ljenjem: „Moj tata ima anđela čuvara, i ja imam jednog!“

„I tvoja mama, takođe“, dodah smešeći se.

Nakon što su srećne otišle kući, zahvalila sam se njiho-vim anđelima čuvarima što su ih doveli meni tog dana, uprkos strahu koji su osećale. Bila sam dirnuta, ali istovre-meno u šoku od pomisli da su njih dve mislile da nema-ju prava na anđela čuvara zbog svoje veroispovesti. Svi mi smo deca Boga, a Bog je dao svakom od nas anđela čuvara koji nas ne napušta ni jedne jedine sekunde. Mi nikada nismo sami. Naš anđeo čuvar je uvek sa nama i on je vratar naše duše.

Vaš anđeo čuvar je jedan od vaših najdragocenijih bo-žijih darova. Zašto ne iskoristiti taj dar? Vaš anđeo čuvar je tu za vas i želi da vam pomogne u svakoj oblasti vašeg života. Ako bismo samo mogli da shvatimo koliko nam anđeo čuvar može pomoći, naši životi bili bi mnogo lakši i jednostavniji.

Ako vaš anđeo čuvar već igra aktivnu ulogu u vašem životu, to je odlično, ali pitajte vašeg anđela čuvara za

još mnoge stvari. Ako do sada niste tražili pomoć, tražite je sada. Samo zamolite – to je toliko jednostavno. Čak i ako se podozrivo odnosite prema ideji o anđelu čuvaru, pomislite – šta imate da izgubite? Kada tražite pomoć anđela čuvara, vi ulivate snagu u njega da vam može još bolje pomoći. Kasnije u ovom poglavlju pokazaću vam kako da produbite komunikaciju sa vašim anđelom ču-varom.

Anđeo čuvar nam pomaže na mnoge načine. Prošle nedelje šetala sam pored jedne lokalne škole za dečake dok su izlazili sa nastave i odlazili svojim kućama. Nalazila se tu grupa dečaka od nekih četrnaest ili petnaest godi-na koja je okružila jednog visokog dečaka. Gurali su ga i skakali na njega. Svetlost njegovog anđela čuvara na trenutak se otvorila. Anđeo je bio veoma visok, izgledao je snažno i imao je oklop na sebi. Bilo mi je dopušteno da čujem šta je govorio dečaku: „Ostani hladnokrvan, ne dozvoli da te izvedu iz takta, ne tuci se s njima, okreni sve na šalu.“ Svetlost anđela čuvara drugih dečaka nije se bila otvorila, ali znam da bi i njihovi anđeli čuvari pokušali da smire situaciju. Dečak koga su maltretirali počeo je da se smeje, pa su i ostali dečaci počeli da se smeju. Zatim su krenuli niz ulicu kao da se ništa nije dogodilo.

Te noći išla sam u posetu prijatelju u bolnicu, a stariji čovek u jednom od kreveta počeo je da teško da diše, šišti i pokazuje vidljive znake panike. Njegov anđeo čuvar se otvorio i videla sam kako ga je obuhvatio rukama i do-dirnuo mu grudi da bi mu olakšao disanje. Par trenutaka kasnije ušla je bolničarka i rekla: „Sada ste dobro, kriza je prošla.“

Kada je neko tužan ili depresivan često vidim kako ga anđeo čuvar obgrli svojim krilima da bi ga utešio. Jednog dana, dok sam šetala parkom, videla sam kako je jedan anđeo ispružio ruke i obgrlio čoveka, a zatim polako otvorio šaku ispred njega. Iz šake je izašla loptica svetlosti veličine loptice za golf, i onda je, kada je anđeo sklonio ruku, ta loptica svetlosti ostala da lebdi u vazdu-hu. Anđeo čuvar mi je uz smešak rekao da je to svetlo nade. Često viđam takvo svetlo kada su u pitanju ljudi u depresiji. Svetlo može biti malo kao cent ili veliko kao teniska loptica, može se nalaziti pored ili ispred čoveka, u ravni očiju, ali uvek stoji nepomično. Nikada još nisam videla mnoštvo takvih svetala nade kod pojedinca. Znam da taj čovek ne može videti to svetlo, ali takođe znam da mu ono pomaže da se poveže sa nadom koja je u njemu.

Vaš anđeo čuvar vas nikada ne napušta – čak ni za sekundu. To je jedan od razloga zašto anđeo čuvar često mora da traži pomoć drugih anđela. Oni to sve vreme čine. Skoro sam na glavnoj trgovačkoj ulici u Dablinu videla in-valida koji je hodao pomoću improvizovanih kolica. Sa obe strane videla sam po dva anđela koje je bio doveo njegov anđeo čuvar, a koji su mu pomagali da hoda.

Neke stvari me zasmeju. Skoro sam videla čoveka kako džogira. Iza njega sam videla svetlo njegovog an-

78 |

đela čuvara, ali ispred njega je trčao jedan anđeo unazad, ohrabrujući ga da izdrži.

Postoje milioni anđela koji su neuposleni, a vaš anđeo čuvar ih poziva da vam pomognu. Postoje anđeli učitelji za svaku moguću stvar na svetu, i postoji mnogo različi-tih tipova anđela. Samo treba da se setitite da zamolite svog anđela čuvara da ih pozove u pomoć. Ovo je veo-ma jednostavno: samo razgovarajte sa svojim anđelom čuvarom kao sa prijateljem i zamolite ga za pomoć. Za-molite ga da uključi i anđela učitelja da vam pomogne u bilo kojoj oblasti. Na primer, možete pitati nešto poput ovoga: „Anđele čuvare, molim te pošalji mi anđela učite-lja da mi pomogne da postanem bolji vozač.“

Bog je izabrao vašeg anđela čuvara posebno za vas. Vaš anđeo čuvar dolazi na zemlju samo sa vama. Vašeg anđela čuvara postavio je Bog sa posebnim zadatkom da vas vodi kroz vaš zemaljski život i on nikada nije dolazio na zemlju sa nekom drugom dušom. To je jedna od stvari koja čini vaš odnos sa anđelom čuvarom tako posebnim i jedinstvenim.

Dok sam pisala ovo poglavlje mnogi su mi postavljali pitanja vezana za anđele čuvare i naučila sam mnogo toga o njima. Prošle nedelje izašla sam u šetnju i pridru-žio mi se anđeo Mihajlo. Rekao mi je da će mi reći nešto više o tome kako se anđeli čuvari biraju. Seli smo jedno pored drugog na veliki kamen i Mihajlo me je držao za ruku, govoreći mi: „Bog će uzeti na trenutak tvoju dušu i odvesti je na nebo.“

Našla sam se u jednom ogromnom hodniku kroz koji je prolazilo hiljade i hiljade anđela čuvara. Posve druga-čije od toga kako ih viđam na zemlji, ispred njih se nije nalazila neka osoba za koju su bili vezani, ali sam znala da su posredi anđeli čuvari jer oni uvek izgledaju druga-čije od ostalih anđela.

Jedan anđeo čuvar je prišao i stao pored mene, i Mihajlo mi reče da treba da ga sledimo. Sledili smo tog anđela na izvesnom odstojanju a činilo mi se da su se ostali anđeli čuvari sklonili da bi mi omogućili da ga vi-dim sasvim jasno.

Odjednom smo se našli u ogromnom prostoru ispu-njenim nečim što mi je kasnije Mihajlo objasnio da su nerođene duše – duše kojima je sudbina da budu za-čete i rođene na zemlji, ali za koje još nije kucnuo čas. Duše su bile tako prekrasne! Nemam reči da ih opišem. Intenzivno su svetlele, ali, za razliku od duša koje viđam na zemlji, nisu nimalo izgledale kao ljudi. Nikada nisam videla toliko mnogo duša okupljenih na jednom mestu.

Anđeo čuvar je hodao među ovim dušama i duše su se okretale ka njemu. Potpuno su me savladale emocije kada sam spoznala da ove duše čekaju na svog sopstve-nog anđela čuvara, i da se okreću ka njemu kao da se pitaju: „Da li je ovo moj? Da li se to moj anđeo čuvar po-javio?“ Nastavili smo da hodamo kroz more duša, prateći anđela čuvara.

Zatim se odjednom anđeo čuvar zaustavio ispred jed-ne duše, i osetila sam eksploziju ljubavi između te duše i tog anđela čuvara, prilikom njihovog prvog susreta. An-đeo čuvar i duša su se čvrsto zagrlili. Nikada nisam videla anđela čuvara i dušu da se tako grle na zemlji.

Posmatrala sam ih sa suzama u očima, osećajući kako ogromna ljubav struji među njima, a anđeo Mihajlo mi je objašnjavao da je Bog izabrao tog anđela čuvara za tu posebnu dušu. Mihajlo mi je takođe objasnio da je Bog pozvao anđela čuvara i pokazao mu na dušu sa kojom će večno biti povezan, za koju će postati čuvar kapije.

Upitala sam Mihajla kako Bog odlučuje kojeg ćemo anđela čuvara dobiti, ali nisam dobila odgovor na pita-nje, tako da ne znam na osnovu čega oni bivaju izabrani. Možda će mi u budućnosti biti više rečeno.

Posmatrala sam dušu i anđela čuvara još nekoliko tre-nutaka, duboko dirnuta njihovom radošću zbog prvog susreta.

Okrenula sam se i pitala Mihajla da li će ta duša biti uskoro začeta, ali on je odmahnuo glavom, objašnjava-jući da Bog još nije odabrao trenutak, koji može da bude godinama, čak vekovima daleko, ali u međuvremenu će anđeo i duša biti zajedno na nebu, učeći o radostima i izazovima sa kojima će se zajedno suočiti kada duša bude začeta.

Odjednom sam se ponovo našla na onom velikom kamenu, a Mihajlo je sedeo pored mene. Dok smo tako sedeli, još malo smo razgovarali o anđelima čuvarima, a Mihajlo mi reče da su anđeli čuvari – anđeli koji su posebno odabrani od Boga da bi nas čuvali. Mi smo ve-oma dragoceni Bogu jer smo stvoreni prema Njegovom liku. Svako od nas ima dušu koja je jedna iskra Božije svetlosti. Duša je Bogu veoma dragocena; zato nam je svakom podario anđela čuvara koji će vratiti dušu bez-bedno na Nebo, vratiti je Njemu. Anđeli čuvari nemaju duše i jedan od razloga zašto nas nikada ne napuštaju je taj što oni vole da budu u prisustvu svetlosti naših duša – Božije svetlosti.

Sve anđele čuvare stvorio je Bog kao anđele čuvare. Oni nikada nisu spadali u neku drugu vrstu anđela – niti će ikada spadati. Mihajlo mi takođe reče da su anđeli ču-vari stvoreni sa svim mogućim veštinama i znanjima koji će im ikada biti potrebni, i njima nije potrebna nikakva posebna obuka, čak i u slučaju da treba da čuvaju neko-ga ko ima veoma izazovan životni put, ili nekoga ko je na neki način fizički ili emocionalno obogaljen. Svako od nas ima samo jednog anđela čuvara. Nikada nisam videla dva anđela čuvara u blizini nekog ljudskog bića. Kada vidim blizance, vidim da svaki ima svog anđela čuvara. Pitala sam anđela Mihajla da mi to razjasni. On je kazao: „Naravno, Lorna, svaki blizanac pojedinačno ima svog anđela čuvara. Moraš upamtiti: blizanci žive odvojeno.“ Svakog blizanca kroz život pojedinačno vodi njegov an-đeo čuvar, ali ovi anđeli čuvari blizanaca imaju bliskiji

| 79 www.leo.rs

odnos nego drugi anđeli čuvari. Ponekad kada vidim blizance, pogotovo blizance koji su još deca, ja vidim da njihovi anđeli čuvari gledaju sa velikom nežnošću i lju-bavlju na onog drugog blizanca, a onda vraćaju pogled ka blizancu koga čuvaju. Veoma retko vidim da se anđeli čuvari dodiruju, ali bila sam svedok jednog takvog pri-zora u slučaju blizanaca. To je bilo tako predivno videti.

Ponekad će neko reći za nekog ko je umro, na primer za neku baku, da je sada anđeo. Ovo je izraz ljubavi i po-vezanosti i anđeli mi kažu da su veoma srećni kada čuju tako nešto – međutim, to zapravo nije istina. Baka nije anđeo. Nijedna osoba koja je živela na zemlji ne može postati anđeo.

Arhanđeo ne može biti anđeo čuvar nekom poje-dincu. Bog je arhanđelima dao šire zadatke koji se tiču čitavog čovečanstva i zbog toga ih je učinio dostupnim svima nama. Vi ili bilo ko drugi bilo gde u svetu možete pozvati nekog arhanđela u pomoć. Vaš anđeo čuvar je samo na jednom mestu u jednom trenutku – sa vama. Arhanđeo može da bude na više mesta istovremeno. Tako, kada ljudi kažu da imaju poseban odnos sa nekim arhanđelom – oni govore istinu, ali arhanđeo nije njihov anđeo čuvar. Naravno, upravo je njihov anđeo čuvar taj koji dopušta da im arhanđeo povremeno pruži pomoć.

Ma koliko voleli svoju mačku ili psa, oni nemaju an-đela čuvara. Nijedna životinja nema anđela čuvara. Ovo, međutim, ne znači da anđeli ne pomažu životinjama i ne brinu za njih. Vaš anđeo čuvar može vam skrenuti pažnju na vašeg ljubimca kada nešto nije u redu sa njim. Pre izvesnog vremena, dok sam se vozila u autobusu, videla sam psa kojeg su udarila kola. Čovek je nosio psa u na-ručju, a pored njega se nalazio jedan anđeo koji je mazio psa i pomagao mu da se oporavi.

Ljudi bi voleli da znaju kako njihov anđeo čuvar izgle-da. Međutim, iako mi se povremeno otvori svetlost an-đela čuvara i on mi se prikaže u svom ljudskom obličju, njegovo obličje se, u različitim prilikama, menja. Uzeću za primer anđela čuvara Luke, mladića sa kojim se dru-žim i koji mi je veoma simpatičan. Njegov anđeo čuvar prilikom svakog susreta drugačije izgleda. Jednoga dana sam naletela na njega na ulici, a svetlost njegovog an-đela čuvara se otvorila i ukazala mi se visoka i elegantna ženska prilika. Anđeo je tog dana nosio odeću savreme-nog kroja, u tamnocrvenoj, ljubičastoj i slezovoj boji. Tog dana Luka mi se poverio da ima problema sa svojom de-vojkom.

Drugi put smo se sreli na kafi i Lukin anđeo čuvar mi se prikazao kao snažan i razbacan muškarac. Izgledao je kao da se sprema za borbu, te je nosio neku vrstu meka-nog oklopa boje zlata. U većini slučajeva izgled anđela čuvara podudara se sa nekom trenutnom potrebom oso-be koju čuva. U tom trenutku, Luka se borio sa šefom koji ga je maltretirao. Svojim izgledom anđeo čuvar pred-stavljao je snagu, jer je to bilo potrebno Luki tog dana.

Ne mogu u potpunosti razumeti zašto anđeli čuvari menjaju svoj izgled kada mi se prikazuju u različitim pri-likama, ali mislim da je to zbog toga da bi mi pomogli da što potpunije razumem osobu koja se nalazi ispred mene i da shvatim šta se s njom dešava u datom trenut-ku. I pošto mogu da opišem šta vidim, mogu tako da joj omogućim da razume da njen anđeo čuvar ima snage i sposobnosti da joj pomogne.

Poslednji put kada sam srela Luku na ulici, rekao mi je da je život dobar, da su on i njegova devojka sretni, i da ima novog šefa. Dok je govorio, njegov anđeo čuvar se otvorio iza njega, i njegovo obličje u tom času nije bilo ni muško ni žensko. Anđeo čuvar bio je velik i elegantan a lice mu je bistalo. Bio je krem boje, a ostale boje su se samo prigušeno nazirale.

Uopšteno govoreći, na anđelima se ne odražavaju godine, i oni ne stare zajedno sa ljudima, ali najčešće anđeo čuvar poprimi izgled mlađe odrasle osobe. Nikada nisam videla anđela čuvara sa izgledom starijeg čoveka.

Ne možete dodirnuti svog anđela čuvara, ali vaš an-đeo čuvar može dodirnuti vas, i ponekad ljudi to i osete. Vaš anđeo vas može dodirnuti bilo gde, i to je znak da želi da vas uteši, da vam saopšti da je tu uz vas. Na pri-mer, ja često osećam kako mi moj anđeo čuvar mrsi kosu, ili me lagano povlači za kosu. Zato sam svoju prvu knjigu nazvala „Anđeli u mojoj kosi“. Meni deluje tako stvarno kada mi moj anđeo čuvar mrsi kosu, da moram rukom da zagladim frizuru. Povremeno će anđeo čuvar uzeti čoveka za ruku. Ovo se može osetiti na mnoštvo načina – kao toplina ili hladnoća, kao trnjenjenje ili samo stisak koji znači da je sve u redu. Jedna mlada devojka me je skoro pitala da li bi mogla, ukoliko bi se naglo okrenula, da se sudari sa svojim anđelom čuvarom ili da prođe kroz njega? Ma koliko pokušavali tako nešto da učinite, neće vam poći za rukom. Ne možete se sudariti ni sa anđelom čuvarom nekog drugog čoveka.

Jedina emocija koju su mi anđeli čuvari ikada pokazi-vali bila je ljubav. Nikada nisam videla anđela čuvara lju-tog, besnog ili nezadovoljnog. Često imam osećaj da bi u određenim situacijama trebalo da bude nezadovoljan sa nama, ali oni, čini se, poseduju beskrajno strpljenje i nikada ne dižu ruke od nas. Nikada nisam videla anđela čuvara tužnog – ali sam videla anđela čuvara kako izliva ljubav i samilost na osobu koju je čuvao, a koja je bila tužna. Anđeli čuvari poznaju i razumeju naše emocije i pomažu nam da se nosimo s njima, ali sami nemaju emocije osim ljubavi. Neki drugi tipovi anđela imaju izražen smisao za humor, oni imitiraju ljude i igraju se i zabavljaju, ali nikada nisam videla anđela čuvara da se tako ponaša. Jedina emocija koju sam kod njih uočila bila je – osmeh pun ljubavi.

Anđeli čuvari nemaju prijatelje kao mi. Anđeli čuvari članova vaše porodice i vaših prijatelja se po-znaju, ali retko međusobno komuniciraju onako kako

80 |

to ljudi čine. Ako hodam ulicom i vidim kako su se četiri anđela čuvara otvorila u grupi ljudi, ja ih nikad ne vidim kako međusobno komuniciraju na bilo koji način. Koliko je meni poznato, moj sopstveni anđeo čuvar nikada nije komunicirao sa anđelom čuvarom moje ćerke Megan, premda provode većinu vremena zajedno u istoj kući.

Izuzetak od tog slučaja imaćete kada zamolite vašeg anđela čuvara da zatraži od anđela čuvara neke druge osobe da se pobrine za nju, da joj na neki određen način pomogne. U tom slučaju je komunikacija automatska. Istog trenutka kada to zatražite, poruka je poslata. To ne funkcioniše tako da vaš anđeo mora da prenese drugom anđelu poruku, pa se to dešava u vremenu i to je jedna od onih stvari koje mi ljudi teško razumemo.

Ako vam pomoć zatreba – a posebno ako ste je za-tražili – vaš anđeo čuvar vam može poslati anđela učite-lja da vam pomogne, na primer, oko vašeg kompjutera, ili da vas nauči da budete strpljivi sa decom. Za sve na ovom svetu postoje anđeli učitelji. Vaš anđeo čuvar će poslati po anđela učitelja, ali neće imati potrebe da mu objašnjava zašto. Anđeo učitelj će već razumeti u čemu je problem. Vaš anđeo čuvar će dopustiti nekom anđelu učitelju, ali takođe i arhanđelu, ili bilo kom drugom tipu anđela ili duše da komunicira sa vama, ali ako vaš anđeo čuvar kaže „ne“, onda ništa ne može dopreti do vas. Kada ste vi u pitanju, njegova reč je poslednja.

Sećam se, kada sam jednom prilikom razgovarala sa jednom devojkom koja je bila pod stresom zbog ispi-ta, mogla sam da vidim anđela učitelja kako stoji pored njenog anđela čuvara. Onda se pojavio još jedan anđeo učitelj, ali njen anđeo čuvar ga nije pustio u njen unu-trašnji prostor, rekao mi je bez glasa da još nije vreme za drugog anđela učitelja. Drugi anđeo učitelj otišao je bez trunke ozlojeđenosti i povređenosti. Anđeli nemaju ego. Oni stvari ne shvataju lično. Njihova je ljubav bezuslovna. Oni su jednostavno tu da bi nam pomogli.

Ne verujem da je bilo koji anđeo čuvar bolji od bilo kog drugog. U stvari, nikada nisam videla ništa što bi ukazivalo na to da je jedan superioran u odnosu na dru-gog. Kada neko ima ono što se drugima čini kao srećan i uspešan život, to nije zbog toga što taj ima boljeg an-đela čuvara. Ako neko ima osećaj da je njegov život čist promašaj, to nije zbog nekompetentnog anđela čuvara.

Mi imamo slobodu odlučivanja. Naši anđeli čuvari nam uvek šapuću na uvo, nagovarajući nas da ih po-slušamo. Vaš anđeo čuvar poznaje vašu životnu priču, moguće puteve kojima bi vaš život mogao da se kre-će i izbore sa kojima se suočavate. On čini najbolje što može da vas navede na pravilan izbor, čak kada taj izbor u prvom trenutku ne izgleda lak. Prema mom iskustvu, život nam je mnogo lakši i srećniji kada slušamo anđela čuvara, ali nama je data sloboda izbora i naš anđeo čuvar, a to važi i za sve ostale anđele, ne sme ni na koji način

da utiče na donošenje odluke. Istina je da niko od nas ne bi trebalo da krivi svog anđela čuvara kada se stvari ne odvijaju onako kako bi trebalo.

Kao što već rekoh, vaš anđeo čuvar vas ne napušta ni za čas. Vaš anđeo je tu bez obzira na to šta činite – i bez obzira na to koliko to bile vaše privatne i intimne stvari. Anđeo čuvar ne gleda na njih kao mi ljudi. Vaš anđeo čuvar vidi vaše telo, ali je zapravo više zainteresovan za svetlost vaše duše.

Dok spavate, vaš anđeo čuvar je sa vama, i moli se za vas.

Vaš anđeo čuvar nema nikakvih fizičkih potreba. Vaš anđeo čuvar ne spava, niti ima potrebe za hranom ili pi-ćem, ne umara se i nije mu dosadno – stalno je budan i usredsređen na vas.

Kao što već rekoh, vaš anđeo čuvar je sa vama još od vremena pre nego što ste bili začeti. Često, kada iza-đem iz kuće zbog nekog posla, ja vidim neku trudnu ženu ili bacim pogled na dete u njenom stomaku dok prolaze pored mene. Ono što vidim je majušno svetlo, ali bez obzira na to koliko majušno bilo, ipak je to sve-tlo anđela čuvara, i ono sija tik uz bebu. Za mene je to najradosniji prizor. Uvek izgovorim kratku molitvu da beba poraste zdrava i snažna i da sluša, ili makar da bude svesna prisustva, anđela čuvara koji je uz nju kroz ceo život.

Vaš anđeo čuvar zna kada ćete umreti, on će biti tu uz vas prianjajući za vašu dušu, spreman da je izvede iz ljudskog tela kada smrt nastupi. Kada vidim nekog ko je neizlečivo bolestan, njegovo telo u mojim očima postaje pomalo prozirno jer mu se anđeo čuvar približio, tako da se on i čovekova duša skoro dodiruju.

U trenutku smrti videćete vašeg anđela čuvara i svi vaši strahovi će nestati. Upamtite, vi se vraćate kući. Upamtite takođe da niko nikada nije umro sam, niti će umreti sam. Njegov anđeo čuvar je uvek uz njega.

Kada vaš anđeo čuvar odnese vašu dušu na nebo, on će ostati uz nju neko vreme. Zatim, kako vreme bude prolazilo, kako budete boravili na nebu neko vreme, vaš anđeo čuvar će dolaziti i odlaziti, tako da nećete više biti zajedno sve vreme, onako kako ste bili na zemlji. Anđeo Mihajlo mi je rekao da, kada se vaša duša i vaš anđeo čuvar rastanu na nebu, vaš anđeo čuvar provodi vreme moleći se za vašu porodicu i voljene koji su još uvek živi. Nije li utešno znati da se anđeli čuvari članova naše po-rodice koji su umrli, i svih naših predaka na nebu, mole za nas?

Neobično mi je kada me ljudi pitaju kako da komu-niciraju sa svojim anđelom čuvarom. To je zato što sam razgovarala sa svojim anđelom čuvarom još otkada sam bila beba, i za mene je to prirodno kao da razgovaram sa svojom ćerkom. Razgovaram sa svojim anđelom ču-varom sve vreme. On je moj najbolji prijatelj.

| 81 www.leo.rs

Za mene je ovo veoma prirodan proces, ali dok se susrećem s ljudima sa svih strana sveta shvatam, da on predstavlja problem za mnoge.

Jednostavno, pozdravite se sa svojim anđelom ču-varom, prihvatite da je on tu – čak i kada gajite neke sumnje da vaš anđeo postoji. Počnite da razgovarate sa anđelom kao što biste razgovarali sa prijateljem. Možete razgovarati u tišini, ili glasno ako vam to više odgovara, u zavisnosti od situacije.

Ljudi me ponekad pitaju da li se molim anđelu čuva-ru. Ja se molim samo Bogu, ne i anđelima. Ali tražim od anđela pomoć. Sećam se kada sam prvi put učila molitvu anđelu čuvaru koju mnoga deca u Irskoj i u drugim ze-mljama uče. Predivna je:

Božiji anđelu,

Čuvaru dragi,

Kome me Božija ljubav predaje na čuvanje,

I ovoga dana,

Budi uz mene,

Svetli i čuvaj,

Vodi me i vladaj.

Dan kada smo ovo naučili bio je za mene najlepši dan u školi. Imala sam oko pet godina i ovo je bio prvi put da sam čula da neki odrasli – u ovom slučaju bio je to moj učitelj – prihvata da anđeo čuvar postoji i da može da nam pomogne. Srce mi je poskakivalo od sreće dok sam posmatrala ostale male devojčice i dečake kako uče ovu molitvu i mole svoje anđele čuvare za pomoć.

Mada je ova molitva poznata, nikada nisam smatrala da je ona molitva mom anđelu čuvaru – nego samo još jedan od načina traženja pomoći. Ako vam se sviđa mo-žete je koristiti, ali i običan razgovor sa vašim anđelom čuvarom biće podjednako delotvoran.

Zamolite svog anđela čuvara da vam pomogne da učvrstite svoju veru da je on tu i da vam zaista može pomoći. Možete zamoliti svog anđela čuvara bilo šta. Zamolite ga da vam pošalje znak – ali izaberite neki jednostavan. Upamtite, vaš anđeo čuvar vas ne može napustiti ni na sekund, tako da morate da uključite dru-ge ljude ili anđele da vam prenesu njegov znak. Izaberi-te znak koji je jednostavan i koji ćete prepoznati: neko vam poklanja cvet, pronalazite pero, neka određena osoba vas zove telefonom, ili neko ko je bio neprijatelj-ski nastrojen prema vama upućuje vam osmeh. Takođe možete zamoliti anđela čuvara da vas dodirne – a on vas zaista dodiruje – i da nastavi sa dodirivanjem sve dok ne prepoznate njegov dodir.

Pritiskajte svog anđela čuvara sve dok ne dobijete znak. Tražite znak od njega. Budite budni. Možda ste za-molili za cvet, na primer, i možda imate u glavi ružu, pa propuštate priliku da primetite kako vam je dete u parku ubralo i poklonilo ljutić. Mi često ne primećujemo znake

koje nam šalje naš anđeo čuvar – čak ni one za koje smo ga zamolili!

Telefon mi je zazvonio pre neki dan. Retko odgova-ram na telefonske pozive ukoliko mi Bog i anđeli ne kažu da treba. Tog dana su mi rekli da se javim. Jedna žena mi se predstavila i objasnila mi da je bila na potpisivanju knjige i da me je upoznala nakon višesatnog čekanja. Rekla mi je da me je tog dana zamolila da zamolim nje-nog anđela čuvara da joj da znak o svom postojanju. Ali njen anđeo čuvar joj nije davao nikakve znake, požalila mi se. Nasmejala sam se i rekla: „Zar moje odgovaranje na vaš telefonski poziv nije znak? Kako ste uopšte došli do mog broja?“

Objasnila mi je da je nakon potpisivanja, požurila da stigne na voz i uskočila u taksi. Počela je razgovor sa vo-začem i rekla mu da me je upravo upoznala. Taksista joj je odgovorio da me poznaje i da me povremeno vozi u svom taksiju. Pomenuo je i da ima moj broj telefona i ponudio joj ga.

Ponovo sam se nasmejala. „Ušli ste u taksi koji je vozio taksista koji me lično poznaje i ima moj broj telefona? To je verovatno jedini takav taksista u Dablinu koji ima moj broj telefona. Zar ne mislite da je to što ste ušli upravo u taj taksi znamenje?“, upitala sam. „Vaš anđeo čuvar vam je dao mnoštvo znakova. Vi ih samo niste prepoznali.“

Žena na drugoj strani žice se i dalje se nećkala. I dalje je imala osećaj da nije dobila znak od svog anđela čuvara. Ponovo sam joj nabrojala sve znake koje je dobila: ulazak u taksi sa vozačem koji me poznaje, njegova ponuda da joj da moj broj telefona, i moje javljanje na telefon, što inače retko činim. Uprkos sve-mu što sam joj nabrojala, nisam sigurna da je prihvatila i prepoznala znake. Zapravo pretpostavljam da se nadala da će se njen anđeo čuvar pojaviti pred njom – što se događa veoma, veoma retko. Ne znam zašto ja vidim anđele a drugi ljudi ne, ali ako ste odlučili da čekate da se vaš anđeo čuvar pojavi pred vama da biste usposta-vili odnos sa njim, načekaćete se. A u međuvremenu nećete uživati u tom neverovatnom poklonu.

Sve vreme, kroz vaše misli i osećanja, vaš anđeo čuvar razgovara sa vama. Naučite da prepoznate i poslušate ta osećanja. Kada vam instinkt kaže da treba da uradite nešto, neretko je to anđeo čuvar koji razgovara sa vama. Možda krečite sobu u vašem domu, i imate osećaj da bi trebalo da sklonite tu kantu sa bojom. Ali vi to ne učinite, i nešto kasnije slučajno je prevrnete. To je najverovatni-je anđeo čuvar pokušavao da vas upozori. Pokušajte da naučite da slušate šta vam anđeo čuvar govori bez okle-vanja. Prepoznajte trenutke kada to niste učinili i recite sebi da se to neće ponoviti. Često nam instinkt govori da treba nešto da uradimo, a mi to zanemarimo. Ne bi trebalo uvek da mislimo da sve znamo najbolje.

Vaš anđeo čuvar vam takođe govori i kroz druge ljude. Možda stojite na autobuskoj stanici, a neki stra-

82 |

| 83 www.leo.rs

nac kaže nešto što vas podseti na nešto što bi trebalo da uradite, ili vam njegove reči pomognu da donesete neku odluku.

Vi zapravo ne možete razgovarati direktno sa anđe-lom čuvarom neke druge osobe. Ali zamolite vašeg an-đela čuvara da zamoli anđela čuvara te osobe za pomoć, i poruka će automatski biti prenesena. Srećem sve više majki koje mole svoje anđele čuvare da zamole anđele čuvare njihove dece da im pomognu – i to im uliva spo-koj. Kada zamolite svog anđela čuvara da zamoli za po-moć nečijeg anđela čuvara, vi dajete tom anđelu čuvaru dodatnu snagu da pomogne toj osobi. Ta osoba možda i ne veruje u anđele, možda i nema nikakav odnos sa njegovim ili njenim anđelom čuvarom, ali kroz vašu mo-lbu vi dajete anđelu čuvaru te osobe dodatnu energiju da pomogne – mada ne toliko koliko bi energije anđeo dobio kada bi sama ta osoba zatražila pomoć za sebe.

Vi znate ime vašeg anđela čuvara bilo da ste toga svesni ili ne! Znali ste ga kao dete, i verovatno ste ga zaboravili, tako da je sada trenutak da ga se setite.

Puna imena anđela čuvara su veoma dugačka – po-nekad i prelaze sto slova. Takođe uključuju slova koja ne postoje u ljudskim jezicima. Znam da ste, pre nego što ste bili začeti, provodili dosta vremena sa anđelom čuvarom pokušavajući da skratite njegovo ime, pa i da izbacite ona slova koja ljudi ne mogu izgovoriti.

Vaš anđeo čuvar će da učini sve kako bi vas naveo da se setite njegovog imena. Anđeli su mi rekli da vam pomognem i da vam prenesem: „To je ime koje volite i koje je u vašem srcu.“

Nekim ljudima – posebno kada su u pitanju deca – dovoljna je ta informacija i oni se automatski sete imena. Odrasli, međutim, su mnogo sporiji i neretko odbacuju ime koje im se javi u svesti, ubeđujući sebe da to nije isti-na! Smatraju da je ime koje im se javilo ili smešno, ili nije dovoljno dobro za jednog anđela čuvara. Deca nemaju

takvih briga i pominjali su mi imena anđela čuvara kao što su Stinki, Padlbuts, Fiši i Ajerlend. Upamtite, na nebu ste se vi i vaš anđeo čuvar dogovorili o imenu.

Uzmite sebi slobodnog vremena i zamolite svog an-đela čuvara da vam pomogne da se setite njegovog ime-na. Nemojte se bojati da dopustite vašem anđelu čuvaru da vam se približi. Iskoristite malo slobodnog vremena i prostora da se vi i vaš anđeo čuvar zbližite. To može-te činiti bilo gde – kod sudopere dok perete sudove, u šetnji, u autobusu, tokom pripremanja večere, ili dok sedite i odmarate se. U tih par trenutaka ne mislite ni o čemu drugom osim o vašem anđelu čuvaru. Vaš anđeo je upravo tu sa vama i već zna da pokušavate da se setite njegovog imena.

Pokušajte da ponovo budete kao dete. Prekinite sa cinizmom i sumnjom. Ne dopustite da sve ono što vam se događalo tokom života postane prepreka. Vratite su u svoje detinjstvo, i pogledajte kakva vam se sećanja javlja-ju, i kakve misli. Možda će vam ime biti sugerisano kroz omiljenu pesmu, ime vašeg ljubimca ili člana porodice. Jedan od načina kako vaš anđeo čuvar komunicira sa vama je kroz ideje koje vam iskrsavaju u umu.

Ili vas možda veoma privlači neki cvet, drvo ili životi-nja. To vam možda vaš anđeo čuvar naznačava njegovo ime. Moguće i da vam nikada nije palo na pamet da vas neverovatno privlači određeno ime ili reč. Sada se toga setite!

Možda ćete poželeti da saznate ime vašeg anđela čuvara kako biste se osećali bliskije povezani sa njim, ali njemu je svejedno da li ga zovete po imenu ili mu se obraćate sa „anđele čuvaru“. Njima je samo važno da komunicirate sa njima. Oni su mi takođe rekli da, ukoliko se ne sećate imena, a želite da im se obratite po imenu, vi možete izabrati neko novo, i držati ga u srcu, a vaš anđeo čuvar će prihvatiti to ime zauvek – jer takva je bezuslov-na ljubav vašeg anđela čuvara prema vama.

Zašto se istaknuti lekari, kvantni fzičari i istraživači iz celog sveta interesuju za na-izgled slučajan susret između dr Erika Perla i jednog od njegovih pacijenata? Šta se desilo tokom tog susreta što je ne samo radikalno ubrzalo putanju njegovog života, već uticalo i na živote miliona ljudi... i najverovatnije će, na najdubljem mogućem nivou, uticati i na vaš život? O kakvom je fenomenu tu reč?

U svom svetskom bestseleru Rekonekcija: Leči druge, leči sebe, dr Erik Perl je podučio svoje čitaoce kako da dođu u dodir sa jednim spektrom energije, svetlosti i informa-cije koji pre toga nikome i nigde nije bio dostupan. Učinivši to, on nam je omogućio da u potpunosti prevaziđemo složene „tehnike“ energetskog isceljivanja i unesemo dramatična, često i momentalna i trajna isceljenja i promene u svoj život.

Sve od tada, čitav svet je tražio od Erika da napiše drugu knjigu. Koji je bio njegov odgovor na te zahteve? Učiniću to kada budem imao nešto novo da kažem.

Danas dr Perl i njegov saradnik na ovoj knjizi Frederik Ponzlou zaista imaju nešto novo da kažu.

Potražite na www.leo.rs

84 |

Preuzmite BesPlatno!

AplikAcije lAvovskog čAsopisA – “zAčinjeno ljubAvlju”!

OD SADA I NA VAŠIM ANDROID UREĐAJIMAI APPLE UREĐAJIMA!

NOVO!

NOVi brOj!