1

ADLER, Mortimer J.

Ameriki esejist i teoretiar (New York, 28. XII 1902), docent filozofije prava na ikakom univerzitetu, objavio 1937. godine rad Umetnost i razboritost (Art and Prudence), u kojem izlae jednu "gramatiarsku" koncepciju filma polazei od optih estetikih stavova Platona, Aristotela i Tome Akvinskoga; uzimajui antinaturalizam kao osnovno estetiko merilo, on uspostavlja strogu analogiju izmeu filma i govornog jezika (glasu i slovu odgovara fotogram, rei kadar, reenici scena, pasusu sekvenca, poglavlju u literaturi montani blok odreen jedinstvom mesta u radnji i tako dalje); film se razlikuje od govornog jezika po mediju naracije (slika i zvuk) i po

nainu upotrebe tog medija (povezivanje slika, dijaloga, muzike i drugo); inae, odnos izmeu tehnikihiinilaca i umetnikog elementa jednak je u svim umetnostima, a u filmu zavisi i od naunog razvoja.

ADORNO, Theodor Wiesengrund

Nemaki filozof, sociolog i estetiar (Frankfurt am Main, 11. IX 1903 Brig, 6. VIII 1969), istaknuti prouavalac filozofije muzike; izuzetno se posveivao teorijskim pitanjima filma. Pripadnik frankfurtskog filozofskog kruga; radio u frankfurtskom Institutu za socijalna

istraivanja do odlaska u emigraciju 1934. godine. U SAD od 1938. do 1949, kada se vraa u Frankfurt, gde radi kao profesor sociologije i filozofije. Blizak marksizmu, Adorno u ogledu

"Filmski transparenti" ("Filmtransparente") iz knjige Bez vodee slike (Ohne Leitbild, 1967) smatra da "nema estetike filma, ak niisto tehnoloke, koja ne bi u sebe ukljuivala njegovu sociologiju". Vladajua ideologija zahteva da film "isporuuje sheme kolektivnih naina ponaanja", jer "kolektiv prodire u najunutranjiji deo filma".

AGEL, Henri, francuski teoretiar i istoriar (Paris, 29. VIII 1911); predavao grki jezik i knjievnost na Lyce Voltaire, gde je vodio i pripremni kurs za IDHEC koji je sam osnovao; bio profesor estetike i istorije filma na Univerzitetu Paul Valry u Montpellieru; jedan od

ranih pobornika uvoenja filma u univerzitetsku nastavu i inicijator filmskih klubova. Od samog poetka svoga publicistikog rada zastupao teoloki aspekt filma (Ima li film duu? Le Cinma a-t-il une ame?, 1952; Film i sveto Le Cinma et le sacr, 1953; na prelazu u pedesete godine pridruio se Filmolokom institutu na Sorbonne i tu se naroito interesovao za psihologiju gledaoca (u Souriauovoj knjizi Filmski svet LUnivers filmique, 1953 znaajni su mu ogledi u duhu "esencijalizma": "Aktivnost ili pasivnost filmskoga gledaoca" "Activit ou pasivit du spectateur" i "Poetski finalitet filma" "Finalit potique du cinma"); kasnije jedan od najznaajnijih predstavnika fenomenoloke kole (Poetika filma Potique du cinma, 1973 u duhu "esencijalizma"; Metafizika filma Mtaphysique du cinma, 1976 opet sa jakim naglaskom na teologiji, koju koristi kao osnovu jedne hermeneutike to je primenjuje na iscrpne analize filmova; Filmski prostor LEspace cinmatographique, 1978 gde "dvojnoj dinamici kinematografskoga kadra" pridaje kvalitete saetog, proirenog, off, zvunog, apstraktnog i osveenog prostora). Uspeno je prouavao i istoriju filmskih teorija (Estetika filma Esthtique du cinma,1957, 1972).

Ostala znaajnija dela: Kratki uvod u film (Prcis dinitiation au cinma, sa Genvive Agel, 1956), Veliki filmski stvaraoci (Les Grands cinastes, 1960) i monografije o De Sici, Flahertyju,

Grmillonu, Bressonu i drugima.

ALTMAN, Charles Frederick-Rick, ameriki teoretiar, profesor Studija filma (i francuskog) na Univerzitetu u Ajovi, uglavnom se bavi teorijom zvuka na filmu te prouavanjima anra, na primerima, pre svega, amerikog filma. U svojim eklektikim razmatranjima, u kojima kompiluje fenomenologiju, semiologiju, Studije roda a pod okriljem Studija filma, postavlja pragmatinu

2

definiciju anra kao "elemenata semantike koji koalesciraju u stabilnu sintaksu" ("Semantiko/sintaksiki pristup filmskom anru" "A Semantic/Syntactic Approach to Film Genre").

1999. godine objavio kapitalno delo Film/anr (Film/Genre) u kojojianr odreuje iz razliitih istorijsko teorijskih perpsektiva (od Aristotela i Vitgentajna do savremene filmske toerije) te kroz odnos sa nizom pojmova poput nacije, publike, ideologije itd., proirujui semantiko-sintaksiki u semantiko-sintaksiki-pragmatini pristup.

U oblasti prouavanja zvuka na filmu (priredio antologiju Film/zvuk Cinema/Sound, 1980;. Teorija zvuka/praksa zvuka Sound Theory/Sound Practice, 1992; "Tehnologija glasa" "The Technology of the Voice", 1985/86); "Roenje klasine recepcije: kampanja za standardizaciju zvuka" "Naissance de la reception classique: la campagne pour standardiser le son", 1994), po mnogim stavovima blizak je Chionu, promiljajui istoriju amerikog filma u terminima dominacije zvuka (esetike, tehnike, tehnologije, teorije) a ne slike. Prouavao mjuzikl kao tematski presek oblasti zvuka i anra postavljajui ga u opteameriki kulturni kontekst te pokuavajui da analitiko odreenje specifino prilagodi holivudskoj produkciji (Ameriki filmski mjuzikl The American Film Musical, 1987; uredio zbornik anr: mjuzikl Genre: The Musical, 1981).

Ostali radovi teorije filma: "Toward a Theory of Genre Film" ("Tragajui za teorijomanrovskog filma", 1977); "Ameriki mjuzikl: paradigmatska struktura i medijatorska funkcija" ("The American Film Musical: Paradigmatic Structure and Mediatory Function", 1978);

"Intertekstualno ponovno pisanje: tekstualnost kao formiranje jezika" ("Intertextual Rewriting:

Textuality as Language Formation", 1981); "Dikens, Grifit i teorija filma danas" ("Dickens,

Griffith, and Film Theory Today", 1989); "Prostor zvuka" ("Sound Space", 1992); "Zvuk

dubinske otrine: Graanin Kejn i estetika radija" ("Deep-Focus Sound: Citizen Kane and the Radio Aesthetic", 1994).

AMENGUAL, Barhlemy, francuski kritiar, istoriar i teoretiar (Algiers, 22. X 1919). Ispoetka radio u Aliru, gde se bavio uporednom estetikom, istraujui odnose izmeu filma, romana i pozorita ("Roman i film" "Roman et cinma", 1951; "Pozorite i film" "Thtre et cinma", 1953; "Pozorite i snimljeno pozorite" "Thtre et thtre film", 1954), i nekim optim teorijskim pitanjima ("Prisustvo i evokacija u filmu" "Prsence et vocation au cinma", 1951); zatim preao u Francusku i pisao monografije o pojedinim stvaraocima (jzentejn, Chaplin, Pabst, Clair, Dovenko, Vigo); u novije vreme okrenuo se teorijskim problemima od prvostepene vanosti, na sredokrai izmeu uenja fenomenoloke i semioloke kole. U knjizi Kljuevi za film (Clefs pour le cinma, 1971) istraivao "kinematinost" filma kao njegovu osnovnu odliku koja filmsku injenicu postavlja u paradoksalni poloaj "jednog odsutnog prisustva, prisutnog odsustva, tamo ovde i ovde tamo, jednog imaginarnog i jednog irealnoga stvarnog, sadanje prolosti i sadanjosti koja je ve prola, poto se (poto je) preda mnom oivljava(ju) i pripoveda(ju)". Film "oscilira izmeu prisustva i evokacije,biti ovde ibiti u vezi, sveta i pripovesti, dokumenta i diskursa".

Ostali radovi od znaaja za teoriju filma: "Film i pismo" ("Cinma et criture", 1973), "Jedan muenik estetike: Rudolf Arnheim" ("Un martyr de lesthtique: Rudolf Arnheim", 1974).

ANDREW, J. Dudley

Ameriki teoretiar (Evansville, 28. VII 1945), profesor i ef Filmskog odseka na Univerzitetu u Iowi, profesor Studija filma na Yaleu. Prvi prouavalac istorije filmskih teorija u SAD.

3

Primenjujui metod koji sam naziva "aristotelovskim", on svako pojedinano uenje o filmu posmatra iz etiri aspekta: sirovi materijal, metodi i tehnika, oblici i okviri, svrha i vrednost. Uporeuje realistiku teorijsku tradiciju (Kracauer, Bazin, iji je veliki potovalac i jedan od najboljih poznavalaca njegovih teorija) sa formativnim usmeravanjem (Mnsterberg, Arnheim,

jzentejn, Balzs) i postavlja najnovija prouavanja medijuma (Mitry, Metz, Ayfre, Agel) u kontekst irih kulturnih strujanja: psihologije Gestalta, ruskog formalizma, neokantizma, egzistencijalizma, strukturalizma, podvlaei suprotnosti izmeu fenomenologije i semiologije filma (u knjizi Glavne filmske teorije - The Major Film Theories, 1976). U svom potonjem delu,

Koncepti teorije filma (Concepts in Film Theory, 1984), Andrew raspravlja o najvanijim teorijskim temama (percepcija, reprezentacija, znaenje, narativna struktura, adaptacija, anrovsko i autorsko shvatanje medijuma, identifikacija, figurativnost i pitanja interpretacije), ukrtajui i uporeujui miljenja raznih svetskih teoretiara, ali i postavljajui svoje "glavno nastojanje: izraziti, u dijalogu sa teorijama naeg vremena, sopstvene poglede na svaki pojedinaan pojam, i jo ambicioznije, sopstveno oseanje meuzavisnosti tih pojmova". Tu pisac naroito naglaava stav po kojem se teorija filma ne moe shvatiti bez relacije sa istorijom, kritikom i analizom to predstavlja zaokret ka Studijama filma, koje Andrew poima kao sintetiki, eklektiki, sveobuhvatni pristup filmu ali i kao ogranak Studija kulture istiui da samo "kroz stalni dijalog kulture i filma, kultura usmerava naa itanja filma" ime dokazuje vrednosti hermeneutikog pristupa - itavim spektrom socijalnih metoda i teorija - za grupu filmskih tekstova i jedan period. U knjizi Izmaglice enje: kultura i oseajnost klasinog francuskog filma (Mists of Regret: culture and sensibility in classic French cinema, 1995) analizira remek dela

francuskog poetskog realizma i francuskog filma tridesetih godina uopte, ne samo "metodom autora" ve i kontekstualnim razmatranjem u okvirima dominantnih sistema zabave, popularne kulture itd.

Ostali znaajniji radovi: "Semiologija i film: rasprava o Metzu" ("Semiology and Film: A Discussion on Metz", 1975), "Filmska analiza ili filmska terapija: koraknuti dalje od semiotike"

("Film Analysis or Film Therapy: To Step Beyond Semiotics", 1977), Andr Bazin (1978),

Filmovi u auri umetnosti (Films in the Aura of Arts, 1984), "Istorija i bezvremenost u filmovima i

teoriji" ("History and Timelessness in Films and Theory" 1993); "Evolucija Andr Bazina"

("Andr Bazin's Evolution", 1997); "Jules, Jim i Walter Benjamin" ("Jules, Jim, and Walter

Benjamin" 1997) u antologiji Osporena slika: umetnost i film u doba fotografije (The Image in

Dispute: Art and Cinema in the Age of Photography, 1997 iji je i urednik), Sanshou Dayu (sa Carole Cavanaugh, 2000).

ARIJON, Daniel, urugvajski reditelj, esejist i teoretiar, autor dokumentarnih i reklamnih filmova, pisac knjige Gramatika filmskog jezika (Grammar of the Film Language, 1976), jednog

od najpotpunijih "gramatiarskih" kodeksa filmskih reenja u oblasti montae, kadriranja, pokreta kamere i slino, u kojem se strogo propisuju pravila ispravne artikulacije i zastupa originalna teorija rakordnosti po takozvanom "naelu trougla", koja dozvoljava veoma irok obim odstupanja od "pravila rampe" (knjiga je zamiljena kao praktini prirunik za uenje filmskog zanata, ali ima odreen teorijski znaaj kao moderni prilaz problemima kojima se nekada bavio May).

ARISTARCO, Guido, italijanski teoretiar, istoriar i kritiar (Mantova, 7. X 19181996). Saradnik brojnih asopisa irom sveta (Film Culture, Positif, La Revue du cinma, Kino, Filmska kultura); urednik Cinema i Cinema nuovo; jedan od prvih predavaa o filmu na univerzitetu (Milano, 1951). Najistaknutiji marksistiki prouavalac filma u zapadnoj Evropi; pored osnivaa i klasika marksizma, polazita su mu Lukcs, Gramsci, Hauser i Brecht. U delu Rastakanje uma, rasprava o filmu (Il Dissolvimento della ragione, discorso sul cinema, 1965) postavio osnove

4

istorijsko-materijalistikog pristupa mediju; posebno se istakao u prouavanju istorije filmskih teorija (Istorija filmskih teorija Storia delle teoriche del film, 1951, 1964).

Ostali radovi: Poziv slikama (Invito alle imagini, 1943), Boja u filmu (II Colore nel film, 1949),

Italijanski posleratni film (II Cinema italiano del dopoguerra, 1949), Umetnost filma (LArte del film, 1950, antologija tekstova), Italijanski film (Il Cinema italiano, 1960- 1961), Mitovi i

stvarnost u italijanskom filmu (Miti e realt nel cinema italiano, 1961), "Odakle i dokle filmske

semiologije" ("Il Donde e il dove della semiologia nel cinema", 1972), Antologija novog filma

19521958, od filmske kritike do kulturne dijalektike, I: Neorealizam i narodni ivot (Antologia di cinema nuovo 19521958, della critica cinematografica alla dialettica culturale, I: Neorealismo e vita nazionale, 1975), i nekoliko bibliografija.

Saradnja na scenariju Sunce jo sija (Il Sole sorge ancora).

ARNHEIM, Rudolf

Nemako-ameriki teoretiar, publicist, esejist i prouavalac psihologije umetnosti (Berlin, 15. VII 1904). U Nemakoj do 1933. godine bio saradnik brojnih asopisa, urednik Weltbhne (19281933) i priznati teoretiar filma. Emigrirao po dolasku Hitlera na vlast i nekoliko godina proveo u Italiji i Engleskoj. Od 1940. godine u SAD. Najpre predavao psihologiju u koledu Sarah Lawrence i u New School for Social Research; zatim bio profesor na univerzitetima

(Columbia, Harvard) do 1974; potom professor emeritus na Univerzitetu u Michiganu. Sledbenik

kole Gestalt psihologije, po kojoj "ni najelementarniji procesi posmatranja ne proizvode samo mehanike registracije spoljnjeg sveta, ve stvaralaki organizuju sirov senzorni materijal po naelima jednostavnosti, pravilnosti i ravnotee, naelima koja upravljaju mehanizmom opaaja", uenik Maxa Wertheimera i Wolfganga Khlera, primenjivao saznanja iz psihologije opaanja na prouavanje vizuelnih, prvenstveno plastinih umetnosti. Filmskom teorijom bavio se povremeno. Za razliku od teoretiara montane kole, Arnheim u svojoj knjizi Film kao umetnost (Film als Kunst, 1932, u amerikoj, izmenjenoj verziji Film as Art, 1957), pridaje odluujui znaaj samom kadru, nezavisno od njegovog mesta u montai; pokretni fotografski snimak shvata kao antinaturalistiki fenomen koji se zasniva na mehanikim iniocima to pasivnu registraciju stvarnog prizora preobraavaju u izraajno sredstvo, u posebni vid percepcije: projekcije trodimenzionalnih predmeta na ravnu povrinu, redukovanju dubine, osvetljenju i odsustvu boje, okviru slike i udaljenosti kamere od predmeta, odsustvu prostorno-vremenskog kontinuiteta i

nevizuelnoga ulnog sveta, to jest "sredstvima ogranienja", u odnosu na utisak stvarnosti koja u procesu percepcije postaju "sredstva uobliavanja". Upravo razlika koja na planu ovih preobraaja nastaje i ini "izraajna sredstva" medijuma. Kada tehnoloki napredak bude omoguio da se opaaj filmske slike primakne opaaju stvarnosti ukljuivanjem zvuka, boje, tree dimenzije i drugih ulnih kanala, doi e do ostvarenja "potpunog filma" koji e predstavljati kraj mogunosti kreacije koju je nemi film obezbeivao. Kasnije, Arnheim je ublaio svoje poglede na zvuni film (ogledi "Epski i dramski film" "Epic and Dramatic Film", 1938; "Film i psihologija" "Films and Psychology", 1949; "Umetnost danas i film" "Art Today and the Film", 1965;"Tendencije zapadne umetnosti i opadanje vidljivosti" "Trends of the Western Art and the Decadence of Visibility", 1970 i "O prirodi fotografije" "On the Nature of Photography", 1974).

Drugi radovi koji se mogu povezati sa teorijom filma: "Kuda tei filmska umetnost?" ("Where is Cinematographic Art Trending?", 1935), Radio, umetnost zvuka (Radio, an Art of Sound, 1936),

Umetnost i vizuelno opaanje (Art and Visual Perception, 1954, 1974), "Slika i misao" ("Image and Thought", 1956), Ka jednoj psihologiji umetnosti (Toward a Psychology of Art, 1966),

Vizuelno miljenje (Visual Thinking, 1969), Entropija i umetnost (Entropy and Art, 1971).

5

ASTRUC, Alexandre

Francuski pisac, scenarist, reditelj, kritiar i teoretiar (Paris, 13. VII 1923). Objavljivao filmske kritike (Combat, LEcran franais, Cin Digest, Cahiers du cinma, LExpress), snimao amaterske filmove, asistirao Allgretu i Achardu, pisao scenarija i reirao filmove eliptinog stila i literarne fakture u maniru hladnog akademizma: Grimizna zavesa (Le Rideau cramoisi, 1953),

vizuelni komentar literarnog teksta u kojem slika i rei teku paralelno, ali ne ponavljajui iste stvari, Jedan ivot (Une Vie, 1957), po Maupassantu, sa prekrasnom vizuelnom prezentacijom pejzaa Normandije, i Bekstvo u senku (La Proie pour lombre, 1960). Od sredine ezdesetih godina posvetio se radu na televiziji. U teoriji zastupao ideju o kameri-nalivperu (le camra-

stylo), po kojoj je film jezik u nastajanju, "najobuhvatniji i najprozirniji koji postoji", to omoguava stvaraocu "da izrazi misao u samoj slici, u svakom pokretu likova, u svakoj njihovoj rei, u onim kretanjima kamere koja povezuje predmete izmeu sebe i likove sa predmetima"; on e postati isto onako istanano pismo kakvo je i pisana re, jer e se "postepeno osloboditi tiranije vizuelnoga, slike radi slike, konkretnoga"; reditelj je "pomalo slikar, pomalo romanopisac,

pomalo muziar, pa pomalo i filmski stvaralac", jer "nije tano da se dobar film stvara time to se izbegava slinost sa drugim medijima" (u ovome se osea neposredni uticaj Bazinovih uenja, pogotovo kada uzvikuje: "Neka nas ve jednom malo ostave na miru sa tim istim filmom!"); film govori ne posredstvom asocijacije ideja to ih stvaraju sukobi slika, kako se to inilo jzentejnu, nego posredstvom "tako precizne forme da se misao ispisuje neposredno na traku", pa bi se "danas i jedan Descartes zatvorio u sobu ponevi esnaestmilimetarsku kameru i filmsku traku i sastavio bi svoju Raspravu o metodu, jer bi dananja rasprava o metodu bila takva da bi samo filmom mogla da se saopti" ("Raanje jedne avangarde: kamera-nalivpero" "La Naissance dune avant-garde: le camra-stylo", 1948).

Ostali filmovi: Zlosreni susreti (Les Mauvaises rencontres, 1955), Sentimentalno vaspitanje 61 (Education sentimentale 61, 1962), Dugi mar (La Longue marche, 1966), Plamenovi nad Jadranom (Flammes sur lAdriatique, 1968), Sartre sam o sebi (Sartre par lui-mme, 1976, sa Michelom Contatom).

Ostali teorijski radovi: "Dijalektika i film" ("Dialctique et cinma", 1949), "Potpuni film" ("La

Cinma total: 1954), "Film ne moe da ne bude realistian" ("Le Cinma ne peut tre que raliste", 1959), "ta je reija?" ("Quest ce que la miseenscne?", 1959).

AUMONT, Jacques, francuski teoretiar i kritiar (Avignon 1942), asistent na Univerzitetu Lyon II i nastavnik na Univerzitetu Pariz III. Objavio 1979. godine rad Ejzentajnovska montaa (Montage Eisenstein) u kojem se bavi shvatanjem da pojmovi o montai sovjetskog teoretiara nisu bili u istorijskoj dimenziji opreni ("montaa atrakcija" nasuprot "montai iz 1938") nego da predstavljaju faze u evoluciji, preobraaje koji dovode u pitanje jedinstveno tumaenje ("ni izgraivanje montanih metoda ni konstrukcija jednoga jedinstvenog koncepta montae") vie retorikog nego poetikog karaktera. Posle manje znaajnih radova Analiza filmova (L'Analyse des films, 1988 sa Michelom Mariem) i Estetika filma (Esthtique du film) sa Vernetom i

drugima, 1983, gde udbeniki izlae o filmu kao vizuelno auditivnom predstavljanju, planu, dubinskom kadru, montai kao sredstvu "transparencije" i "filmske dijalektike", gledaocu i identifikaciji i o teorijskoj specijalizaciji o filmu uopte, posveuje se prouavanju filmske slike u kontekstu drugih vidova vizuelnog predstavljanja (Beskrajno oko: film i slikarstvo L'Oeil interminable: cinma et peinture, 1989) to naroito dolazi do izraaja u knjizi Slika (L'Image, 1990), gde autor razmatra problem sa stanovita gledaoca (dovodei u pitanje znaaj fotogeninosti" i "perzistencije slike na mrenjai" kojima se dosad bavila teorija filmske percepcije), dispozitiva (datost slike-objekta od ranog slikarstva do filma i videa) i same slike

6

(predstavi prostora, vremena i njihove "sadrine") sve u funkciji znaenjske, estetike i civilizacijske funkcije i u polemici sa ranijim shvatanjima Oudarta, Baudryja i Comollija.

Ostali znaajniji teorijski radovi: Teorija filma (Theorie du film, sa J. L. Leutratom, 1980), O licu u filmu (Du Visage au cinma, 1983), Vampir Karla Th. Dreyera (Vampyr, de Carl Th. Dreyer,

1993), Lhistoire du cinma: Nouvelles approches (Istorija filma: novi pristupi, 1989 kourednitvo sa Gauderaultom i Michel Marie).

AYFRE, Amede, francuski esejist i teoretiar (19221964), inae katoliki opat. Uz Agela najzapaeniji prouavalac filma sa fenomenolokog stanovita. Zasnivajui svoje shvatanje medijuma na religiji (Bog u filmu Dieu au cinma, 1953; Film i transcendencija Cinma et transcendence, 1954; posmrtno objavljene knjige Film i tajna Cinma et mystre, 1969, i Film i njegova istina Le Cinma et sa vrit, 1969); u uvenom ogledu "Neorealizam i fenomenologija" ("No-ralisme et phnomnologie", 1952) otkrio u neorealizmu prototip

filmskog fenomena kako ga je on video, kao "globalno vienje stvarnosti posredstvom globalne svesti" (u knjizi Preobraanje u slike Conversion aux images, 1964). Njegova deskriptivna fenomenologija zavrava kao etika u objanjenju filmske slike kao vizije stvarnog svetato se zainje u prelogikom miljenju i prerasta u apstraktnu ideju koja se, neposrednim dodirom sa ljudskom senzibilnou, ne postajui alegorijska zamena za racionalno i nudei se celokupnoj ljudskoj doivljajnosti, pretae u opte iskustvo.

BALZS, Bla

Roen kao Herbert Bauer, maarski teoretiar i scenarist (Szgd, 4. VIII 1894 Budapest, 17. V 1949), inae pisac i dramatiar. Objavio dve knjige iz oblasti opte filozofije i filozofije umetnosti (1908-1909) pre nego to se zainteresovao za film; pisao libreta za Bartka, saraivao sa Piscatorom i Reinhardtom. Najpre idealist, pa marksist, postao najznaajniji maarski simbolist. Najraniji marksistiki teoretiar filma, nagovestio kasnije teorije McLuhana. Obeleen kao revolucionar koji je pripadao levici oko Lukcsa i ve poznat u maarskoj kulturi, posle propasti revolucije u Maarskoj 1919. godine emigrirao najpre u Austriju, pa u Nemaku i SSSR (1933), gde je predavao na VGIK-u. Posle drugoga svetskog rata vratio se u Maarsku. Drao predavanja i u ehoslovakoj, Italiji i Poljskoj. Film video kao figurativnu umetnost (koja se tie tela, fizionomije, taktilnosti, slike). U svojim knjigama Vidljivi ovek ili filmska kultura (Der Sichtbare Mensch oder die Kultur des Films, 1924), Duh filma (Der Geist des Films, 1930),

Umetnost filma (Iskusstvo kin, 1945) i Filmska kultura, filozofija filmske umetnosti (Filmkultra,

a film mvszetfilozfija, 1948) (sve varijacije istog teksta) ukazivao na "specifina izraajna sredstva" po kojima se film, izmeu ostaloga, razlikuje od pozorita, sa kojim deli genetsku prolost: promenjljiva taka snimanja, razliita udaljenost gledaoca od scene i montaa. Iako pod uticajem sovjetske montane kole podvlai znaaj montae, pripisujui joj uspostavljanje vremensko-prostornog kontinuiteta, omoguavanje asocijacija ideja (metaforina i intelektualna, a posebno montaa seanja), ritma i subjektivnosti, obuhvatajui pod tim pojmom i "promene kadra bez montae", posebno naglaava ulogu krupnog plana, koji "produbljuje sliku ivota", otkrivajui skriveno, omoguava da "vidimo ono to ne vidimo", jer sa njim predmeti dobijaju lice, a dimenzije prostora i vremena gube znaaj, otkrivajui novu "dimenziju fizionomije": "Fizionomija se odnosi prema prostoru kao melodija prema vremenu". Promenljiva taka snimanja, opet, kao sredstvo stilizacije, odreuje stil filmskog dela. Prihvatio dolazak zvuka kao obogaenje montanih mogunosti medijuma "otkrivanjem nae akustine okoline", to e se ostvariti kada film "rastvori buku na sastojke i izdvoji pojedinane intimne glasove u zvune krupne planove", niui ih zvunom montaom u osmiljeni poredak. Branio jzentejnovu i Pudovkinovu zamisao o "kontrapunktu slike i zvuka". Tvorac je teorije o optikoj identifikaciji sa

7

zbivanjem, a naroito sa linostima na ekranu, zahvaljujui promenljivoj taki snimanja koja postavlja gledaoca u poloaj raznih uesnika drame. Zastupao ideju o neophodnosti razvijanja filmske kulture kao sastavnog dela obrazovanja ukusa publike i branio "teoriju a priori" kao

regulatora daljeg unapreivanja umetnike prakse.

Najvanija scenarija: Avanture novanice od deset maraka (Die Abenteuer einer Zehnmarkscheins), Narkoza (Narkose), Negde u Evropi (Valhol Europbn) i Hemija i ljubav

(Chemie und Liebe); saradnja na scenarijima 1+1=3, Prosjaka opera (Die Dreigroschenoper) i Plava BALVANOVI, Vladimir, bosansko-hercegovaki reditelj, esejist i teoretiar (Travnik, 25. VIII 1930 Paris, 20. IX 1970), reirao kratkometrane filmove (Batina Samoradovog pokoljenja, 1953; Drugi udar, 1954; Zalutali, 1957; Djeca ovog svijeta, 1958; Djeak i konj, 1961. i druge). Teorijske radove o filmu nalazimo u posthumnoj knjizi Magija slike (1975), gde,

inspirisan fenomenologijom i strukturalizmom, polemiki i samosvojno raspravlja o fotografinosti (fotografija je kod koji ifruje realnost, pretvarajui je u mentalni fenomen), kompleksnosti filmske sile (reprodukcija stvarnosti i dvostruko iluzionistika transpozicija ujedno, "sinkopiranost" vizuelnog i kontinuitet zvunog elementa u simbiozi), montanoj interpretaciji (promena take gledanja kao opaljiv fenomen i ponavljanje pokreta kao uzajamnost zbivanja), nepostojanju specifinoga filmskog vremena (sadanjost filmskog prizora je fikcija), rei u filmu ("fonetika" filma kao smrt govornog jezika), prikazivanju ideja putem filma (pravi uzor Pasolini) i ostalom.svetlost (Das Blaue Licht, saradnja na reiji sa Leni Riefenstahl).

BARBARO, Umberto

Italijanski reditelj dokumentarnih filmova, scenarist, kritiar i teoretiar (Acireale, 3. I 1902 Roma, 13. III 1959), jedan od osnivaa Centro sperimentale di cinematografia, na ijem je elu od 1936. do 1948. godine; tvorac pojma neorealizam ("izraz narodnog lirizma i dokumentarizma

po ugledu na sovjetsko zlatno doba") (1942); pisao kritike u listovima Unit i Vie nuove; bio

glavni urednik asopisa Bianco e nero od 1945. do 1948. Prevodio Pudovkina, jzentejna i Balzsa, predavao u Institutu za kinematografiju u Lodzu (Poljska) (1948 1950). Inspirisan Croceom i Pudovkinom, u svojim najvanijim teorijskim radovima Problemi filma (I Problemi del film, sa Chiarinijem 1939), Film: scenario i knjiga snimanja (Film: soggetto e sceneggiatura,

1939), Poezija filma (Poesia del film, 1955), Film i marksistiko prouavanje umetnosti (Il Film e il risarcimento marxista dell'arte, 1960, nedovreno) i Lekcije iz filmske estetike (Lezioni di estetica cinematografica, 1960); propagirao marksistika shvatanja filma, zastupao ideju o jedinstvu umetnosti, filmsko stvaranje video kao saradnju razliitih tehnika koju reditelj ostvaruje obradom "plastinog materijala", priemu je najvanije sredstvo montaa, svojevrsna "mogunost idealizovanja prostora i vremena".

Zapaeniji filmovi: Brodogradilita Jadrana (Cantieri dellAdriatico, 1933), Poslednja neprijateljica (LUltima nemica, 1937), Carpaccio (1947), Caravaggio (1948).

Scenarija: Grenica (La Peccatrice), Drugo B (Seconda B), Ulica pet meseca (Via delle cinque lune), Uspavana lepotica (La Bella addormentata) i Tragian lav (Caccia tragica).

Ostali znaajniji teorijski radovi: Film i moderni ovek (Il Cinema e luomo moderno, 1950), Umetnost glumca (LArte dellattore, sa Chiarinijem, 1950), Robovanje i veliina filma (Servit e grandezza del cinema, 1962), Umee kritiara (Il Mestiere del critico, 1962)

8

BARTHES, Roland

Francuski teoretiar (Cherbourg, 2. XI 1915 Paris, 26. III 1980), inae prouavalac kulture i knjievnosti. Bio profesor Ecole des hautes tudes en sciences sociales i predstavnik literarne "nove kritike" tokom pedesetih i ezdesetih godina. Zapoeo bavljenje teorijom filma u Filmolokom institutu na Univerzitetu Sorbonne; postao jedan od prvih francuskih mislilaca o filmu u strukturalistiko-semiolokom kljuu, primenjujui uenja Ferdinanda de Saussurea i odreujui time pravac kretanja evropske filmske semiologije za mnogo godina unapred ("Problem znaenja u filmu" "Le Problme de la signification au cinma", 1960). Tvorac uenja o "osnovi" i "morfemi" kao sastojcima filmskog oznaavajuega ("Traumatske celine u filmu" "Les Units traumatiques au cinma", 1960). Razmiljao o filmu kao o "semiolokom polju" u kojem se znaenje javlja u "nezavisnoj ravni gledaoeve konceptualizacije", raspravljao o svojstvima "filmske katalize", tvrdei da je film krenuo putevima metonimije ("Razgovor sa Jacquesom Rivetteom i Michelom Delahayeom" "Entretien avec Jacques Rivette et Michel Delahaye", 1963) i o vieznanosti fotografske i filmske slike (koju u pravcu odreenog znaenja usmerava "ukotvljavanje" pomou govorenog ili pisanog teksta ("Retorika slike" "Rhtorique de limage", 1964).

Ostali radovi koji se tiu filma: Mitologije (Mythologies, 1957), Kritiki ogledi (Essais critiques, 1964), "Elementi semilogije" ("Elments de smiologie", 1964), "Susret sa Philippeom Pilardom i

Michelom Tardyjem" "Entretien avec Philippe Pilard et Michel Tardy", 1964), "Trei smisao" ("Le Troisime sens", 1970), "Diderot, Brecht, Eisenstein" (1973), "Izlazei iz bioskopa" ("En sortant du cinma", 1975).

BATAILLE, Robert, francuski esejist i teoretiar, autor knjige Kinegrafska gramatika (Grammaire cingraphique, 1947), u kojoj se izlae jedna osobena "gramatiarska" koncepcija filma: detaljno se popisuju morfoloke i funkcionalne varijante jezikih elemenata, prvenstveno kadrova i montanih veza, sa preciznim definicijama i kategorijalnim odreenjima po analogiji sa gramatikom, sintaksom i retorikom govornog jezika, a utvruju se i brojne mogunosti ritmikih usklaivanja kadenci kadrova sa literarnom kompozicijom, govornim izraavanjem i muzikim pokretom,to sve omoguava ostvarivanje "kinegrafske harmonije" (kao mehanike i kao harmonije podraavanja).

BAUDRY, Jean-Louis, francuski kritiar, esejist i teoretiar (Paris, 2. III 1930), jedan od prvih saradnika novoleviarskog asopisa Cinthique; napisao oglede "Film: ideoloki efekti ostvareni posredstvom osnovnog instrumenta ("Cinma: effets idologiques produits par lappareil de base", 1970), i "Kinematografski aparat: metapsiholoki prilazi utisku stvarnosti" ("Le Dispositif: approches mtapsychologiques de l'impression de ralit", 1975) koji daju teorijsku osnovu

pogledima na film francuske levice posle 1968. godine. Po njemu, film svojim tehnikim ustrojstvom omoguava "nain predstavljanja" trodimenzionalnog sveta koji gledaoca postavljaju u poloaj "subjekta transcendencije", nosioca idealistikog smisla proisteklog iz okolnosti da on snimljeni prizor vidi iz jedne sredinje take koja sugerie monokularnu perspektivu kvatrienta, iz "ogledalne funkcije" medija i gledaoeve "sigurnosti u sopstveni identitet", nastale zbog "artificijelne regresije" na stanje pre uoblienja ega, gde se jo ne uspostavlja razlika izmeu sebe i drugog, pa zato ni razlika izmeu opaaja i predstave, na neto slino halucinaciji, viziji stvarnosti koja nije prisutna, "reim verovanja" u kojem se utisak stvarnosti pojaava usled slinosti snu ("efekat fikcije"),to podstie "efekat subjekta", mesta javljanja nesvesneelje koja je izvor znaenja, generiui tako graansku ideologiju nezavisno od naina njihove upotrebe i namera autora. Inae podraavajui Deridinu ideju o dekonstrukciji u spoju sa dijalektikim materijalizmom, "rukopisnim tekstom" naziva tekst koji se odrie narativa, predstavljake

9

funkcije, izraajnog diskursa, isticanja nosilaca znaenja i trai nelinearne, preobraajne serijalne strukture.

Najvaniji ogledi u zbirci Efekt film (LEffet cinma, 1978).

BAZIN, Andr

Francuski kritiar i teoretiar (Angers, 18. IV 1918 Nogent-sur-Marne, 11. XI 1958). Za vreme rata predavao u La Maison de culture i kasnije na IDHEC-u; osnovao (sa Loom Ducaom i

Doniol-Valcrozeom) i doivotno ureivao asopis Cahiers du cinma, bio urednik La Revue du cinma i Radio-cinma; saraivao u brojnim publikacijama (Esprit, Le Parisien liber, France observateur, LEcran franais), vodio filmski odsek u Travail et culture od 1945. godine. Duhovni otac francuskoga novog talasa i inspirator moderne teorijske misli o filmu, "najbolji

posleratni filmski kritiar" (Sadoul). Medijumu prilazio sa pozicija "personalizma" Emmanuela Mouniera i zastupao takozvano "ontoloko shvatanje" filma, po kojem je filmska slika realistiko svedoanstvo o ulnoj stvarnosti, na emu poiva njena psiholoka uverljivost ("Ontologija fotografske slike" "Ontologie de limage photographique", 1945). Traio reviziju uenja o "specifinim sredstvima izraavanja" ("Evolucija kinematografskog jezika" "LEvolution du langage cinmatographique", 1950, 1955) i propagirao misao o "neistom filmu" ("Za neisti film: odbrana adaptacije" "Pour un cinma impur: dfense de ladaptation", 1952) koji, preuzimajui teme iz drugih umetnosti, potuje njihove uslovnosti i pokuava da ih verno doara na ekranu ("Pozorite i film" "Thtre et cinma", 1951). Tvrdio da apsolutizovanje montae (pod uticajem sovjetske montane kole) moe da uniti uverljivost filmskog svedoanstva kad god "sutina dogaaja zavisi od istovremenog prisustva dvaju ili vie inilaca radnje u jedinstvenom filmskom prostoru" (ideja o "zabranjenoj montai" u ogledu "Zabranjena montaa" "Montage interdit", 1953, 1957). Propagirao dubinski kadar, koji, po njemu, preputa gledaocu slobodan izbor onoga to e gledati i time mu obezbeuje pojaanu mentalnu aktivnost i perceptivnu slobodu koja neotuivo karakterie izvanfilmski opaaj ("William Wyler ili jansenista reije" "William Wyler ou le jansniste de la mise-en-scne", 1948). Nasuprot Arnheimu, tvrdio da tehnika usavravanja vode ostvarenju "potpunog filma", o kojem je platonsku ideju ovek imao i pre pronalaska kinematografa ("Mit totalnog filma" "Le Mythe du cinma total", 1946); podravao Ayfreovu misao o neorealizmu kao ovaploenju prave prirode medija ("Filmski realizam i italijanska kola u vreme osloboenja" "Le Ralisme cinmatographique et lcole italienne de la libration", 1948). Bazin svoja teorijska razmiljanja najee nije saoptavao u posebnim teorijskim radovima, ve je njima proimao kritike i oglede podstaknute pojedinanim filmskim ostvarenjima: njegova briljantna esejistika nadahnuta je koherentnim teorijskim stavom. U kritici je zastupao elitizam, pa ak i snobizam; njegovo je miljenje da "spiritualistika" kritika ne treba neposredno da vaspitava publiku, ve da nastoji da pobolja kvalitet proizvodnje, to samo po sebi mora da podigne kulturni nivo gledalaca. Najvaniji radovi sakupljeni su u etiri knjige ta je film (Quest ce que le cinma, 19581962).

Ostali znaajni radovi: Orson Welles (1950), Vittorio de Sica (1951), "Francuski Renoir" ("Renoir franais", 1951).

BELAN, Branko, hrvatski reditelj, pisac i teoretiar (Postire, 15. XI 1912 Split, 26. IV 1986), tvorac filmova Tunolovci (1948), Koncert (1954), Pod sumnjom (1956) i drugih, profesor

montae na zagrebakoj Akademiji za kazalite, film i televiziju; posle popularizatorske knjige Scenarij, to i kako (1960), koja naznaava jedno balaovsko shvatanje medija, objavljuje niz

10

ogleda o poetici "novog filma" kao oblika miljenja kojim se ponitavaju klasina dramaturka pravila i takozvana filmska sintaksa tradicionalnog tipa, tehnika perfekcija i kontinuitet u montai, ve ustaljeni izraajni postupci i konfekcijsko dejstvo filma na publiku u ime "drame toka svesti" kao individualnog autorovoga pogleda na svet ("Misaoni film", "Unutranji tokovi filma", 1964). U ogledu "Istraivanje komunikativnosti filma" (1966) zahteva "prevladavanje konkretnosti objekata i pokreta u kadru" da bi se predmetnost prekvalifikovala u pojmovnost i

slika dobila znaaj rei, pri emu ne samo da "svaki gledalac ima svoje reenje", nego i "svaki put drugo reenje". Knjiga Sintaksa i poetika filma (1978) u prvi plan postavlja "montano miljenje" ostvarivo posredstvom naroite dijalektike montae, sintakse "poretka, razmetaja i meusobnog prilagoavanja predmeta, formi i radnji na ekranu" (to, po ugledu na Pasolinija,ini drugu artikulaciju filmskog jezika) da bi se dolo do "zatvaranja poruke kadrom ili sklopom kadrova" (prva jezika artikulacija u filmu).

BELLOUR, Raymond, francuski kritiar i teoretiar (Lyon, 18. I 1939), saradnik brojnih asopisa irom sveta (Revue desthtique, Communications, Semiotica, Sciences dart, a cinma), sledio Metzov semioloki put (intervju sa njim: "Razgovor povodom semiologije filma" "Entretien sur la smiologie du cinma", 1971), objavljivao oglede o strukturi filmskog teksta, naroito o stilistici ("Za filmsku stilistiku" "Pour une stylistique du film", 1966), filmskom kao rezultanti smenjivanja manjih jedinica u okviru veih celina ("Napomene o filmskom prostoru" "Remarques sur l'espace cinmatographique", 1967; "Strukturisanje filmskog prostora" "Structuration de l'espace cinmatographique", 1972), kodovima i simbolikim sistemima u okvirima "tekstualnih tomova" zasnovanih na ponavljanjima i varijacijama to raaju kontinuitet i diskontinuitet i tvore specifine narativne kodove koji reguliu odvijanje narativa kroz dinamiku "segmentaciju" (uspostavljanje koherentnih nizova kadrova to sadre odreene opozicije) i "alternaciju" (sistematsko rasporeivanje tih opozicija od jednog do drugog kadra ("Oiglednost i kod" "LEvidence et le cde", 1973; "Simbolika blokada" "Le Blocage symbolique", 1975); o saoptavajuem sistemu filma kao mrei smenjivanja subjektivnih taaka gledanja do sredita u kojem se presecaju: "produktivno i prazno mesto subjekta-reditelja" ("Hitchcock: iskaziva" "Hitchcock: the Enunciator", 1977); ponajvie se bavio "dubinskom analizom", to jest semiologijom filmskoga "govora" ("Hitchockove Ptice: analiza jedne sekvence" "Les Oiseaux de Hitchcock: analyse dun squence", 1969; "Neuhvatljivi tekst" "Le Texte introuvable", 1975), po emu je i poznat u francuskoj filmskoj egzegezi (Analiza filma LAnalyse du film, 1979).

BENJAMIN, Walter, nemaki filozof i teoretiar (Berlin, 15. VII 1882 pansko-francuska granica, 26. XI 1940). Studirao filozofiju u Berlinu i Freiburgu; doktorirao u Bernu. Ne mogavi da dobije profesuru u Nemakoj, kao marksist aktivan u evropskom leviarskom pokretu, emigrira 1934. godine u Francusku, gde se zapoljava kao saradnik frankfurtskog Instituta za socijalna istraivanja koji se tamo preselio. Ispija otrov tokom neuspelog bekstva pod Gestapoom. U poznatom radu "Umetniko delo u doba svoje tehnike reproduktivnosti" ("Das Kunstwerk im Zeitalter seiner technischen Reproduzierbarkeit", 1936) tvrdi da mogunosti reprodukovanja koje fotografija i film nude ponitavaju tradicionalistiki stav u estetici o neponovljivosti umetnikog dela, jer ga "mehanika reproduktivnost prvi put u istoriji oslobaa (...) od njegovog postojanja u okviru ritualnoga": ono gubi "auru" i postaje pristupano najiroj publici. Dosadanja teorija grei to na film primenjuje tradicionalna estetska merila umesto da shvati kako on donosi radikalnu promenu same estetike.

BERGSON, Henri

11

Francuski filozof i teoretiar (Paris, 18. X 1859 Paris, 4. I. 1941). Bio profesor na Collge de France, lan Francuske akademije, dobitnik Nobelove nagrade 1928. godine. Tvorac ideje o "ivotnom elanu", koji se ne moe saznati racionalnim putem, ve samo intuicijom, to omoguava "simpatiju" sa organskim kretanjem sveta. Uporeujui mehanizam kinematografskog snimanja i projekcije sa tradicionalnim nainima miljenja, Bergson pie u delu Stvaralaka evolucija (LEvolution cratrice, 1907): "Stvarno je neprekidno menjanje oblika: oblik je neto trenutno skinuto sa jednog prelaza. (...) Mi uzimamo gotove trenutke uvida u stvarnost koja prolazi i (...) podraavamo ono to ima karakteristinog u samom tom postojanju. (...) Mehanizam naeg svakodnevnog saznanja kinematografske (je) prirode". Ova ideja ostavila je traga ne samo u optoj evropskoj filozofskoj misli dvadesetog veka, nego i u svim filmskim teorijama do pedesetih godina, a naroito je odredila Canuda, Mnsterberga i, posredno, Epsteina; ranije Bergsonove ideje inspirisale su teorije Deleuzea osamdesetih godina.

BETTETINI, Gianfranco, italijanski teoretiar (Milano, 16. I 1933), prouavalac masovnih medijuma, profesor Rimskog univerziteta. Pod uticajem lingvistike Ferdinanda de Saussurea i

Barthesove semiologije, u delu Film: jezik i pismo (Cinema: lingua e scrittura, 1968), istrauje vieznanost ikonikih filmskih znakova kao proizvoda tehnikih postupaka koji stoje u meusobnim dijalektikim odnosima i povezivanjem u skupove to podleu kodifikovanju stvaraju "semantiku vrednost sintagme": u ovakvom strukturalnom aspektu savremenog filma (otelovljenog u delima Antonionija, poznog Bergmana i Godarda, ali i na televiziji) montaa gubi znaaj. Kasnije, posebnu panju posveuje stvaranju smisla u vizuelnim medijumima posredstvom reije, ime daje doprinos osnivanju posebne discipline, semiologije reije (Proizvodnja smisla i reija Produzione del senso e messa in scena, 1975), varijacijama odnosa izmeu audiovizuelnih medijuma i gledaoevog doivljaja vremena (Vreme smisla, vremenska logika audiovizuelnih tekstova Tempo del senso, la logica temporale dei testi audiovisivi, 1979) i interakcije izmeu gledalaca i audiovizuelnih ostvarenja (Audio-vizuelni razgovor La Conversatione audiovisiva, 1980).

Ostala vanija teorijska dela: Znak od magije do filma (Il Segno, della magia fino al cinema, 1963), Indikacija realizma (LIndice del realismo, 1971), "Kriza ikoninosti u vizuelnoj metafori" ("La Crisi delliconicit nella metafora visiva", 1972), "Film smisla, besmisla, saglasja i nesaglasja" ("Il Cinema del senso, del nonsenso, del consenso e del dissenso", 1974), "Semiotiki prilaz filmskoj reiji" ("Approccio semiotico alla messa in scena del cinema", 1974), Audiovizuelni razgovor (La Conversazione audiovisiva, 1984), Oko na rasprodaji (LOcchio in vendita, 1985).

BIANCA, Giovanni, italijanski teoretiar. Prouavao nekoliko sutinskih problema filmske teorije, meu kojima i odnos utiska stvarnost i filmske slike (Film i estetiki problem Il Cinema e il problema estetico, 1959), mogunost ostvarenja apstraktnog karaktera i filmskog prikaza (Film i apstrakcija u umetnosti Il Cinema e lastrazione nellarte, 1964), subjektivne aspekte umetnikog dela kao procesa u nastajanju i proizvoenju lepote, shvaene kao "lepote u nastajanju" i kao "lepote izraajnih sredstava" (Subjektivnost filmskog dela La Soggietivit dell'opera filmica, 1968). U svim radovima zastupao stanovite da se i scenarist moe pojaviti kao autor filmskog dela, ne samo uporedo sa rediteljem nego i nasuprot njemu, ne dovodei pri tom u sumnju kolektivnu prirodu samoga kinematografskog proizvoda. Dosledno podvrgavao

kritikom ispitivanju zakljuke klasinih teoretiara, naroito Arnheima.

BIR, Yvette

12

Maarski filmolog i teoretiar, poslednjih decenija ivi i radi u Sjedinjenim Amerikim Dravama, gde je i objavila svoju najvaniju knjigu Profana mitologija: divlja svest filma (Profane Mythology: The Savage Mind of the Cinema, 1982). U njoj raspravlja o filmu kao

drutveno-kulturnoj pojavi ija je originalnost u tome to nije umetnost, ve "vie i manje od toga": radikalni populistiki izraz "fizike bliskosti i neprestane promene", postavljen u najiri kontekst savremene misaonosti, jer "ne samo da odraava nego i uobliava stvarnost", kao metonimijsko i metaforiko pisanje o "mitologijama svesti"; u isto vreme, prozainije i maginije od umetnosti, film je "sirovo i proieno, neposredno i simbolizovano empirijsko i strukturalizovano" iskustvo koje postaje komunikacija, prenosei poruke posredstvom iste akcije. U radovima koje je ranije objavila u svojoj postojbini, pod naslovima Filmska forma (A

Film formanyelve, 1964) i Dramatinost filma (A Film dramaisga, 1967), Bir je tvrdila da je film stilizovana deformacija stvarnosti i da se takva stilizacija postie prvenstveno posredstvom ritma.

Ostali znaajni teorijski radovi: "U spirali vremena" ("In the Spiral of Time", 1985).

BONITZER, Pascal

Francuski kritiar, esejist i teoretiar (Paris, 1. II 1946), jedan od urednika asopisa Cahiers du cinma u njegovom leviarskom periodu. Tokom sedamdesetih godina objavio seriju ogleda kojima pokazuje kako tehnika "izraajna sredstva" filma funkcioniu kao orua potvrivanja graanske ideologije. Poetnu poziciju obeleava tekst "Stvarnost denotacije" ("Ralit de la dnotation", 1971), u kojem se tvrdi da klasini (ponajvie holivudski) film, uvoenjem "nevidljivog reza" i "priivanjem" prostora izvan okvira slike (koji e autor kasnije zvati "slepim poljem"), zabauruje parcijalnost kadra i maskira fragmentaciju "u halucinantnom obliku" kao homogeni utisak stvarnosti kako bi, u skladu sa zahtevima vladajueg koda, uspostavio vlast subjekta-gledaoca. Bonitzer e potom raspravljati o raznim iniocima koji obezbeuju "oznaavajue kao proizvod reza" (kadar, plan, dubinsku otrinu, kontinuitet u montai, prostor off, pogled aktera u kameru, zvuk), polemiui sa brojnim teoretiarima, od Bazina do Baudryja, u radovima kao to su "Fetiizam tehnike: pojam kadra" ("Ftichisme de la technique: la notion de plan", 1971), "Izvan kadra" ("Hors plan", 1971) i "Pojam kadra i filmski subjekt" ("La Notion

du plan et le sujet du cinma", 19761977), da bi sve te ideje, sa neto blaom ideolokom konotacijom, objedinio u knjigama Pogled i glas (Le Regard et la voix, 1976) i Slepo polje (Le

Champ aveugle, 1982).

Ostali znaajni teorijski radovi: Slikarstvo i film, dekadriranja (Peinture et cinma, dcadrages, 1985), "Kadarslika" ("Le Plan tableau", 1985).

BORDWELL, David

Ameriki kritiar i teoretiar, saradnik asopisa Screen, sa Kristin Thompson objavio 1979. godine knjigu Filmska umetnost (Film Art), u kojoj razmatra upotrebu tehnikih sredstava u strukurisanju filmskog dela, sa teorijskim okvirom u kojem se istrauje filmska forma primenom anglosaksonske i francuske strukuralistike teorije ezdesetih godina i ruskih formalista: film je sistem specifino isprepletenih elemenata zasnovan na konvencijama iz ivotnog i umetnikog iskustva, splet oseajnih i interpretativnih reakcija izazvanih potvrivanjem ili izneveravanjem gledaoevih anticipacija; struktura je razvoj funkcija (slinosti i razlika, ponavljanja i varijacija i jedinstva ili nejedinstva celine) i ukrtanje dvaju podsistema: narativne/nenarativne forme i stila (koji je "karakteristina znaenjska upotreba specifinih tehnika"). U delu Naracija u filmu fikcije (Narration in the Fiction Film, 1985), Bordwell utvruje "istorijske modalitete naracije": klasina

13

naracija poiva na strogom kauzalitetu, prostornom kontinuitetu i psiholokoj motivaciji; naracija umetnikog filma ima otvoreni zavretak, psiholoke krize karaktera, epizodinost i autorski komentar; istorijsko-materijalistika naracija slui se retorikim porukama, tipovima umesto karaktera i apstraktnim prostorom, a za parametarsku naraciju su karakteristine tehnike nezavisne od naina konstrukcije prie. O knjizi Ozu i poetika filma (Ozu and the Poetics of Cinema, 1988), Bordwell upravo Yasujiroa Ozua identifikuje kao majstora parametarskog

modaliteta narativnog filma, stavljajui naglasak na vizuelne strukture njegovih dela i prilino zapostavljajui auditivne. Krajem osamdesetih godina, sve vie podvlai znaaj konstruktivistike psihologije ("kognitivizam") za filmologiju: "U prilog kognitivizma" ("A Case for Cognitivism",

1989), Stvaranje znaenja, inferencije i retorika u tumaenju filmova (Making Meaning, Inference and Rhetoric in the Interpretation of Cinema, 1989). Poetkom devedesetih godina, kao i drugi znaajni teoretiari sve vie se bavi Studijama filma kao savremenim, interdsiciplinarnim, "totalnim" prouavanjem filma. Sa Nolom Carrolom priredio je antologiju Postteorija: rekonstruiui studije filma (Post Theory: Reconstructing Film Studies, 1996), skup eseja u kojima autori, tragajui za odgovorima na spektar pitanja o gledalakoj percepciji, muzici u filmu, eksploataciji pobuenih emocija, konvencijama itd., koriste razliite metode analize filma istorijsku, filozofsku, psiholoku, feministiku itd. U uvodnom eseju "Savremene studije filma i sudbina Velike teorije" ("Contemporary Film Studies and the Vicissitudes of Grand Theory") Bordwell utvruje hronologiju nastanka i razvoja Studija filma od frankfurtske kole i Studija kulture, do njihovog utemeljenja kao popularne univerzitetske discipline, i savremenih

orijentacija ("velike teorije" i "istraivanja srednjeg nivoa"). U potonjem delu O istoriji filmskog stila (On The History of Film Style, 1998), panju posveuje stilu kao jedanom od kljunih pojmova za praenje evolucije filma, tipizujui verzije istorije filma poreenjem i ukrtanjem teorija stila razliitih autora: standardna verzija (Sadoul, Bardech i Bressilach), dijalektiki program (koji poiva na teorijama A. Bazina), opozicioni program (N. Burch i sledbenici) i najnovija istraivanja (Deleuze, Musser, Gunning itd.) uz navoenje iroke lepeze primera od antologijskih filmova poput Graanina Kejna (Citizen Kane) do modernih blockbustera poput Lova na Crveni oktobar (The Hunt for Red October).

Ostali znaajni teorijski radovi: "Ideja montae u sovjetskoj umetnosti i filmu ("The Idea of Montage in Soviet Art and Film", 1972), "Prostor i narativno u filmovima Yasujiroa Ozua"

("Space and Narrative in the Films of Yasujiro Ozu", sa Kristin Thompson-, 1976), "Pokret

kamere i filmski prostor" ("Camera Movement and Cinematic Space", 1977), Filmovi Carla

Theodora Dreyera (The Films of Carl Theodor Dreyer, 1981), "Tekstualna analiza itd" ("Textual

Analysis etc", 1982), Klasini holivudski film: stil i nain proizvodnje do 1960. godine (The Classical Hollywood Cinema: Film Style and Mode of Production to 1960, sa Janet Steiger i

Kristin Thompson, 1985), "Klasini holivudski film: narativna naela i postupci" ("Classical Hollywood Cinema: Narrational Principles and Procedures", 1986), "Prilagoavanja i nepovoljnosti: problemi morfologije filmskog narativa" ("Appropriations and Impropprieties:

Problems in the Morphology of Film Narrative, 1988), jzentejnovi filmovi (The Cinema of Eisenstein, 1993); "Konvencija, konstrukcija i filmsko vienje" ("Convention, Construction, and Cinematic Vision", 1996); "Modernizam, minimalizam, melanhonija: Angelopoulos i vizuelni

stil" ("Modernism, Minimalism, Melancholy: Angelopoulos and visual style", 1997), Planeta

Hong Kong: popularni film i umetnost zabave (Planet Hong Kong: Popular Cinema and the Art

of Entertainment, 2000).

BRANIGAN, Edward R., engleski kritiar i teoretiar (1945), saradnik asopisa Screen i predava na Kalifornijskom univerzitetu, u knjizi Taka gledanja u filmu: teorija pripovedanja i subjektivnosti u klasinom filmu (Point of View in the Cinema: A Theory of Narration and Subjectivity in the Classical Film, 1984) tumai filmsku naraciju kao "jeziku i logiku relaciju ostvarenu tekstom koja predstavlja uslov njegove itljivosti", "konkretnim tekstuelnim

14

mehanizmima koji od take gledanja ine simboliki proces (...) kao deo generativne sposobnosti teksta i opte kompetentnosti itaoca-gledaoca". Take gledanja subjekata naracije pojavljuju se u est "dimenzija": poreklo, vizija, vreme, okvir, predmet i um; iz ovih proizilaze razliite narativne kategorije kao to su odrazi, pripovedaevi ili junakovi flebekovi, rakordi na liniji pogleda, a naroito subjektivni kadrovi, koji funkcioniu po principu: taka, pogled, prelaz (simultanost ili vremenski kontinuitet), pozicija "sa take", objekt, linost (jedinstvo prvih pet inilaca), i svrstavaju se u dve osnovne kategorije prospektivnih i otkrivenih, a ovi u varijante kao to su: zatvoreni, odloeni, otvoreni, preneseni i slino. Razumevanje narativnog i film (Narrative Comprihension and Film, 1992), povezujui saznanja iz naratologije sa dostignuima teorije recepcije i kognitivne psihologije, objanjava da gledalac razume narativ ("organizaciju prostornih i vremenskih data u uzrono posledini lanac dogaaja koji ima poetak, sredinu i kraj, to omoguava sud o njihovoj prirodi i pokazuje kako se oni saznaju i izlau") posredstvom "narativnih shema" ("sreeno znanje to ga opaalac ve ima i to omoguava predvianje i klasifikovanjeiulnih podataka" na osnovu "sistema oekivanja u okviru iskustva u datoj oblasti") primenjenih psiholokim postupkom "odozgo nadole" da bi se povezali "slojevi naracije" (ima ih sedam). Razlikujui materijal i strukturu, gledalac uspostavlja hijerarhiju tih slojeva, koriguje njihove disparitete, ispituje istovremenost ili sukcesivnost shema, dopunjava izostavljeno,

razreava neizvesnost objektivnog i subjektivnoga kao efekata konteksta, ostvaruje spoljanju i unutranju "fokalizaciju", procenjuje meru odreenosti stupnjeva i odnos fikcije i nefikcije, i time obezbeuje kauzalnost i efikasnost narativa koji sam izgrauje.

Ostali znaajniji teorijski radovi: "Formalni preobraaji subjektivnog kadra" ("Formal Permutations of the Point of View Shot", 1975), "Subjektivnost pod opsadom" ("Subjectivity

under Siege", 1978), "Prednji plan i pozadina" ("Foreground and Background", 1978), "Gledalac

i filmski prostor" ("The Spectator and Film Space", 1981), "ta je kamera?" ("What Is a Camera?", 1984), "Dijegeza i autorstvo na filmu" ("Diegesis and Autorship", 1986), "Evo slike

ne-revolvera" ("Here is a Picture of no Revolver", 1986), "Taka gledanja u filmu fikcije" ("Point of View in the Fiction Film", 1986), "Suprotnost i podudarnost: problem narativnosti"

("Controversy and Correspondence: Narration Issues", 1987), "Zvuk i epistemologija u filmu"

("Sound and Epistemology in Film", 1989).

BRAUDY, Leo, ameriki teoretiar, profesor na Univerzitetu June Kalifornije, predavao na Columbia Universitety i na Yaleu; lan redakcije asopisa Film Quarterly i Post Script. U knjizi Svet u okviru: ta vidimo u filmovima (The World in a Frame: What We See in Films, 1976) polazi od stava da film, umetnost reprezentacije, "ponovo stvara svet (...) kao nov oblik vizuelne

organizacije", ne registrujui predmete, nego im "postavljajui vremenski okvir u kojem ovi stiu trenutna znaenja", "postoje u vremenu, kontekstuelno i kontinualno", kao "metafizike injenice", to ih razlikuje od tradicionalnih simbolikih objekata, jer se ovi nuno izdvajaju iz konteksta. Film egzistira kao zatvoren ("okvir platna potpuno odreuje svet u sebi inei ga geometrijskim i arhitektonskim"; gledalac je upijen u njega i doivljava ga kao meavinu slobode i prinude; on je voajerist potinjen savrenoj koherenciji njegove dovrene poruke, kao u Langa i Hitchcocka) ili otvoren oblik ("okvir je sliniji prozoru, jer otvara privilegovani pogled na svet koji moe da ima i druge vidove", ali tu linosti dominiraju nad okolinom i uvek su raspoloene za nova otkria, a gledalac se u njega poziva da dovri nepotpunu poruku i tako ostvari svoju punu slobodu, kao u Renoira i Rossellinija). Ovo proizvodi posledice u odnosu naanr ("zatvorenost konvencijama") i protagoniste ("estetika izostavljanja": sloboda tumaenja zasnovana na nijansama i aluzijama). Ubrzo se ispostavlja da ovi "naini funkcionisanja" medija prerastaju u stilska opredeljenja, pa se Braudyjeva teorija zavrava kao poetika.

Ostali radovi od znaaja za teoriju filma: Jean Renoir, Svet njegovih filmova (Jean Renoir, The World of His Films, 1989).

15

BUCHANAN, Andrew, engleski kritiar i teoretiar, pobornik dokumentarizma i saradnik Griersona, pisac didaktike orijentacije koji se nadahnjivao Balzsom i ruskom montanom kolom, meu prvima branio zvuni film kao umetnost, iako je verovao da i produetku nemog filma predstoji budunost (Umetnost filmske proizvodnje The Art of Film Production, 1936). Montai pridavao odluujuu stvaralaku ulogu, pre svega zato to je u stanju da organizuje najvaniji vid kretanja u filmu povezujui pojedinane kadrove koji sami po sebi nisu bogati znaenjem i oivljavajui svet mrtvih predmeta; vidovi kretanja su od manjeg znaaja; pokreti bia i predmeta i pokreti kamera povezani su sa ovim (Stvaranje filma od scenarija do ekrana Film Making from Script to Screen, 1937).

Ostali radovi u vezi sa teorijom filma: Filmovi, put kinematografije (Films, the Way of the

Cinema, 1932), Film i budunost (Film and the Future, 1943), Idui u bioskop (Going to the Cinema, 1948).

BURCH, Nol, francuski reditelj kratkih filmova, kritiar i teoretiar (San Francisco, 1932), emigrirao iz SAD i nastanio se u Francuskoj 1951. godine; diplomirao na IDHEC-u i bio asistent

Casta; saraivao sa Labartheom na televiziji; osnovao pariski Institut za filmsko obrazovanje (IFC); reirao nekoliko kratkometranih filmova, od kojih su zapaeniji Noviciat (1964) i, naroito, Ispravka, molim, ili kako smo dospeli do filma (Correction Please, or How We Got into Pictures, 1979), eksperimentalni filmski esej o ranom filmskom jeziku i konvencijama pomou kojih se stvarao filmski prostor u delima "primitivaca"; bio stalni saradnik i jedan od urednika

asopisa Cahiers du cinma. Izmeu 1967. i 1969. prouavao film sa stanovita "plastinog strukturalizma", iz ega je proizala knjiga Praksa filma (Praxis du cinma, 1969); kasnije, opredelivi se za politiku levicu, istraivao odnos izmeu medijuma i ideolokih kodova graanskog drutva ("Propozicije" "Propositions", u saradnji sa Jorgeom Danaom, 1974), sa posebnim naglaskom na pionirskim godinama ("Prvi sovjetski filmski stvaraoci i dominantni

nain prikazivanja", 1977, prvi put objavljeno na srpskohrvatskom jeziku) i na evoluciji izraza u japanskoj kinematografiji (Udaljenom posmatrau To the Distant Observer, 1979, prvi put objavljeno na engleskom). Knjiga Oiveti senke (Life to Those Shadows, 1990; prvi put objavljeno na engleskom) svojevrsna je kritika pretpostavki "klasine" istorije filma postavljanjem inovativne teze da je stvaranje filmskog jezika povezano sa kapitalistikom drutvenom i ekonomskom praksom prve tri decenije dvadesetog veka. Prouavanje filma pre 1909. godine, tzv. "ranog filma" ili "primitivaca", usredsreuje na filmski primitivni nain predstavljanja (PRM) uporeujui ga sa i danas vladajuim institucionalnim nainom predstavljanja (IRM) principi vizualizacije tj. postavke kamere, osvetljenja, montae, mise-en-scne koje su gledaoci asimilovali tokom tridesetak godina u kome kao kljuni trenutak izdvaja "imaginarno centriranje ulno izolovanog gledaoca" dovreno tek uvoenjem zvuka 1929. godine koje je bilo i ostalo osnovni momenat stvaranja filmske iluzije.

Ostali radovi od teorijskog znaaja: "Rad Fritza Langa" ("Le Travail de Fritz Lang") u knjizi nekolicine autora Film: teorija, predavanja (Cinma: thorie, lectures, 1973); Marcel l'Herbier

(1973); "Porter ili dvosmislenost" ("Porter or Ambivalence", prvi put objavljeno na engleskom,

1978), "Charles Baudelaire protiv dr Frankensteina" ("Charles Baudelaire vs. dr. Frankenstein",

prvi put objavljeno na engleskom, 1981); "Kako smo dospeli do filma" ("How We Got Into

Pictures", prvi put objavljeno na engleskom, 1981), "Primitivni nain predstavljanja" ("Un mode de reprsentation primitif", 1984), Ponovno vienje Holivuda, Nova anglo-amerika kritika (Revoir Hollywood, la Nouvelle critique anglo-americaine, 1994).

16

CANUDO, Ricciotto

Francuski teoretiar i kritiar (Gioia del Cole, 2. I 1879 Paris, 10. XI 1923), inae pisac i esejist. Objavio "Manifest cerebralizma" ("Manifeste de crbralisme", 1913), u kojem je zastupao jedno

senzualistiko i antisentimentalno shvatanje umetnosti, izmeu futurizma i kubizma, kao meanje haotinih utisaka o svetu prikazanih u svoj njihovoj surovosti; pisao apokaliptine poeme i romane bez naroite umetnike vrednosti; osnovao i vodio prvi filmski klub (Club des amis du septime art, poznatiji kao CASA, 1920); ureivao asopis Gazette des sept arts (1923). Po miljenju veine istoriara, "otac filmske teorije", jer je njom poeo da se bavi jo 1907. godine, uzimajui film kao najvaniju, "sedmu umetnost", koja objedinjava sve druge, a naroito dve osnovne, arhitekturu kao "ritam ovekoveen u prostoru" i muziku kao "vremenski ritam" ("Manifest sedam umetnosti" "Le Manifeste des sept arts", 1911). Poricao svaku slinost izmeu filma i pozorita, prvi pobrojao "izraajna sredstva" medija (pisana re, "pribliavanje", montaa, dekor, pejza, maska i boja) shvatao film kao orkestraciju svetlosnih oblika koja "pretvara istinu ivota u izraz duha" (fotogeninost) ("Estetika sedme umetnosti" "Esthtique du septime art", 1922). Pokretna fotografska slika ovaplouje prostorne oblike koji pulsiraju u vremenu i posredstvom te "ritmike kadence" gradi iluziju stvarnog sveta to otkriva "skrivene aspekte ljudske due" (vizualizam). Njegove radove o filmu sakupio je Fernand Divoire u knjigu Tvornica slika (LUsine aux images, 1927).

CARROLL, John M., ameriki lingvist i teoretiar (1950), predavao na Columbia University, saradnik asopisa Semiotica i drugih, zasnovao jedinstvenu aksiomatsko-kognitivnu teoriju filma (koja, kako kae, sadri gramatiku, psihologiju percepcije i estetiku) na transformativno-generativnoj lingvistici Chomskoga. Razlikujui filmino (sekvenca "strukturalno korektna i zato dobro uobliena", to jest prihvatljiva sa stanovita filmske gramatike) i kinematino (stilistiki i umetniki vredna sekvenca), on smatra da se ta dva svojstva meusobno ne podudaraju, jer prva pripada samo optem modelu, a druga estetikom vrednosnom sudu. Modele filmskog strukturisanja daje pre svega "gramatika reenike strukture", koja formalizuje intuitivna saznanja gledaoca (i stvaraoca) o "prihvatljivoj formi" (na primer: odnos izmeu master-shota i krupnijih analitikih kadrova u sceni, subjektivni kadar, poziciona odreenost flashbacka i drugo) u skladu sa kriterijumima pripadnosti odreenom razredu i strukturalne pravilnosti, ali brojni vidovi uoblienja prevazilaze te intuicije i potpadaju pod "transformativno-generativnu gramatiku" (kao intuicije bitnosti, izostavljanja, parafraziranja ili vieznanosti) koja raa "povrinske" i "dubinske strukture" to nastaju u okviru napetosti izmeu "strukture dogaaja" (zbivanja kao takvog) i "strukture sekvence" (zbivanja u filmskom prikazu), a tu lei i izvor raznih "motivacija" (na primer, "motivacije reza" i slino) (Ka strukturalnoj psihologiji filma Toward a Structural Psychology of Cinema, 1980).

Ostali vaniji teorijski radovi: "U bioskopu sa Chomskim" ("Going to the Movies with Chomsky", 1973), "Segmentacija u filmskom opaaju" ("Segmentation in Cinema Perception", 1976, sa T. G. Beverom), "Program za teoriju filma" ("A Program for Cinema Theory", 1977),

"Lingvistika, psihologija i teorija filma" ("Linguistics, Psychology and Cinema Theory", 1977),

"Lingvistika analiza brisanja u filmu" ("A Lingustic Analysis of Deletion in Cinema", 1981).

CARROLL, Nol, ameriki teoretiar, u knjizi Filozofski problemi klasine teorije filma (Philosophical Problems of Classical Film Theory, 1988) sa pozicija anglosaksonske analitike filozofije izlae kritici vanije predstavnike filmske teorije, u prvom redu Arnheima, Bazina i Perkinsa, jer njihova tumaenja medija ele da obuhvate sve vrste filmova i tako svode svoju logiku na zatvoreni sistem kojem izmiu neke posebne vrste (dokumentarni, anrovski, eksperimentalni film); sreom, "ono to ne uspeva kao teorija esto se pokazuje kao izvanredna

17

kritika": jedna "institucionalna" teorija operisala bi otvorenom logikom za sve mogue oblike i ispoljavala bi se kao analiza. U delu Mistifikovanje filma: stranputice i zablude savremene filmske

teorije (Mystifying Movies: Fads & Fallacies in Contemporary Film Theory, 1988), Carroll

detaljno kritiki razmatra teoriju filma poslednjih dvadesetak godina, a posebno psihoanalitika uenja Baudryja i Metza, altiseovsko-lakanovski marksizam, iluzionistika poimanja filmske slike, teorije o "filmskom avu", naraciji i muzici za ekran, proimajui sve to "alternativnim iskazima", to jest sopstvenim tumaenjima. Metod "zdravorazumske" kritike i dekonstrukcije osim na klasine filmske teorije primenjuje i u itanju pojedinanih filmova dolazei do inovativnih tumaenja (Tumaei pokretnu sliku Intepreting the Moving Image, 1998).

Ostali radovi teorijskog karaktera: "Ka teoriji filmske montae" ("Toward A Theory of Film Editing", 1979, "Ka teoriji filmske napetosti" ("Toward A Theory of Film Suspense", 1984),

"Analogije film/um: sluaj Huga Mnsterberga ("Film/Mind Analogies: the Case of Hugo Mnsterberg", 1988), Teoretiui pokretnu sliku (Theorizing the Moving Image, 1996), "Perspektive teorije filma: lina procena" ("Prospects for Film Theory: A Personal Assessment") i "Film nefikcije i postmoderni skepticizam" ("Nonfiction Film and Postmodernist Scepticism",

oba u antologiji Postteorija: rekonstruiui Studije filma - Post Theory: Reconstructing Film Studies, 1996, koju je priredio zajedno sa Davidom Bordwellom).

CASETTI, Francesco, italijanski teoretiar, pisac knjige Unutar pogleda, film i njegov gledalac (Dentro il sguardo, il film e il suo spettatore, 1986) i ogleda "Antonioni i Hitchcock: dve

strategije narativnog ulaganja" ("Antonioni and Hitchcock: Two Strategies of Narrative

Investment", 1986), daje doprinos narativnoj teoriji uvoenjem termina iskaziva (enunciatore u originalnom tekstu), koji inae postoji i u Belloura, ime treba da se razrei zbrka oko pojma naratora koji su naratolozi tumaili svaki na svoj nain. Termin oznaava spoj "ekstradijegetikog" i "podrazumevanog" pripovedaa kako su ih zamiljali Gerald Prince i Wayne Booth u knjievnoj teoriji i sastoji se od etiri funkcije koje se manifestuju kao autoritativni glas: kompetencija (znanje potrebno za pripovedanje), performancija (sposobnost

pripovedanja), mandat (odreenje odgovornosti za pripovedanje) i sankcija (autoritet koji utvruje injenice sveta fikcije bez obzira na lana svedoenja o njemu). Iskaziva moe da prenese svoja ovlaenja na neku linost-naratora i pri tom se prenose sve etiri funkcije, ukoliko svedoenje treba da bude pouzdano, ali se dogaa i da se ustupaju samo neke, ili da se one podele izmeu vie linosti, pa se, na primer, kompetencije i performancija prenose na jednu, a mandat na drugu, kao u primeru iz Hitchcockovog filma Trem (Stage Fright). Meutim, u naelu sankcija uvek ostaje u vlasti ekstradijegetikog naratora, koji zadrava autoritet autentinog presuditelja, dok linost-narator moe da "slae", kako u slici tako i u zvuku.

Ostali znaajni radovi: Teorija filma (1940-1990) Teorie del cinema (19401990), 1993.

CAULIEZ, Jean-Armand, francuski kritiar i teoretiar (Cambrai, 17. IV 1918), organizator i voditelj kinoklubova, u umnoenom radu Klju filmova (La Cl des films, bez datuma) tumai filmski medij kao objektivnu svest to sugestijom "fenomenoloki opisuje stvarnost", kao spontanu teatralizaciju sveta koja sagledava "stvari iza stvari". Film nastaje "zgunjavanjem pojava u stvarnosti vieg reda" iskidanog, probranog i hijerarhizovanog prostora koji se predstavlja kao artikulisana dinamika sukcesija, konkretizujui posredstvom zvuka vreme u zvuni prostor, "slunu plastiku". Tako, budui izraz ivota koji se pred nama raa i razvija kao stalno vrenje, kao "metabolizam sainjen od faza stvaralake evolucije", on je istovremeno "i biti i ne biti", jedan skoro heraklitovski meusvet. To, meutim, ne dovodi u pitanje realistinost medija, jer je "fantastika duboka istina ivota". Ovu epstenovsku viziju Cauliez naziva kineizmom (Manifest kineizma Manifeste de cinisme, 1952).

18

Ostali radovi od znaaja za teoriju filma: Kriminalistiki i policijski film (Le Film criminel et le film policier, 1956), Jean Renoir (umnoeno, bez datuma).

CAVELL, Stanley, ameriki filozof, teoretiar i esejist (Atlanta, 1. IX 1926), profesor estetike na Harvardu. Predavao o moralu, religiji, muzici, istoriji filozofije, drami i filmu. Sledujui Bazinove pouke, ali i dovodei ih pod lupu kritike, i oslanjajui se na filozofiju Nietzschea, Wittgensteina i Kierkeagaarda, u knjizi Svet pod pogledom, razmiljanje o ontologiji filma (The World Viewed, Reflection on the Ontology of Film, 1971) zastupa jedno ontoloko shvatanje medijuma, po kojem je njegova sutina fotografska, a njegov predmet stvarnost, "magijska reprodukcija sveta koja omoguava da ga gledamo neopaeno", sukcesija automatskih projekcija koja nam se nudi kao u sebi potpuni univerzum. Znaaj filma zaioveka je u tometo prua sliku "sveta potpunog bez mog prisustva, koji se meni predstavlja i koji je svet moje besmrtnosti":

jaielim da kamera porekne njegovu celovitost i da je istovremeno potvrdi,inei tako da "trenutni sud o meni jo nije i poslednji". Cavell je najznaajniji predstavnik zakasnele fenomenolokeikole u SAD.

Ostala dela iz oblasti teorije filma: "Jo Sveta pod pogledom" ("More of The World Viewed", 1978), "Psihoanaliza i film: melodrama nepoznate ene" ("Psychoanalysis and Cinema: The Melodrama of the Unknown Woman", 1987), U traganju za sreom, Hollywood i komedija ponovnog venanja (The Pursuit of Happiness, Hollywood and the Comedy of Remarriage, 1993), Osporavanje suza: holivudska melodrama nepoznate ene (Contesting Tears: The Hollywood Melodrama of the Unknown Woman, 1997).

CHATEAU, Dominique, francuski kritiar i teoretiar (Vincennes, 1948), predaje estetiku i semiologiju na Univerzitetu Paris III. Produbljuje i razrauje specifina pitanja koja je pokrenuo Metz, njegov uitelj, koga izlae kritici i ije delo, jo "nezatvoreno i nedovreno", eli da upotpuni: podvlai potrebu uspostavljanja jedne gramatike koja bi se primenjivala na tekstualnu analizu filma sa sintaksikog i generativnog stanovita ("Semantika pripovedanja" "La Smantique du rcit", 1977; "Uloga tekstualne analize u teoriji" "Le Rle de l'analyse textuelle dans la thorie", 1980), zanima se i za semiologiju vizuelnih i auditivnih relacija ("Nacrt za jednu

semiologiju audio-vizuelnih odnosa u filmu "Projet pour une smiologie des relations audio-visuelles dans le film", 1976), naroito u delu Robe-Grilleta ("Pitanje smisla u delu Alaina Robbe-Grillet" "La Question du sens dans l'oeuvre dAlain Robbe-Grillet", 1976), u kojem nalazi osnovu za otkrivanje novih kodovskih struktura (Novi film, nova semiologija, Analitiki ogled o filmovima Alaina Robbe-Grilleta Nouveau cinma, nouvelle smiologie, Essai danalyse des films dAlain Robbe-Grillet, 1979, u saradnji sa Franoisom Jostom).

Ostali znaajniji radovi: "Predlozi za jednu teoriju filma" ("Propositions pour une thorie du film", 1973); "Semiologija i andergraund" ("Smiologie et underground", 1974); "Uivanje u kliznom efektu", ("Le Plaisir du glissement", 1974); "Kuljeovljev efekat i film kao umetnost" ("L'Effet Koulechov et le cinma comme lart", 1986).

CHATMAN, Seymour, ameriki literarni i filmski kritiar i teoretiar (1928), profesor retorike na Kalifornijskom univerzitetu, saradnik asopisa Film Quarterly i pisac dela Pria i izlaganje: narativna struktura u knjievnosti i filmu (Story and Discourse: Narrative Structure in Fiction and Film, 1978), u kojem uporedno ispituje zakone narativne konstrukcije u romanu i filmskom

19

delu, polazei od strukturalistikih teorija anglosaksonskih (Chomsky), ruskih (Jakobson i formalisti) i francuskih mislilaca (De Saussure, Lacan, Metz), ali i nudei jednu sintetiku koncepciju, koju pre svega odreuju dva pojma: pria (story, histoire), "sadrina ili lanac dogaaja (linosti, delovi ambijenta)", i izlaganje (discourse, discours), to jest "izraz, sredstvo kojim se sadrina saoptava", a zatim razraujui pojmove prostora prie, "take gledanja" i unutranjeg monologa onako kako ih kao specifine nalazi u filmu, za razliku od ostalih inilaca kakvi su dramski karakteri i "pokriveni" i "otkriveni" narator zajednikih za film i literaturu. Najvanija objediniteljska odlika oba medija je, naravno, narativ po sebi, uzet nezavisno od rodovskih razlika. U knjizi Sporazumevanje (sa terminima): narativna retorika u knjievnosti i filmu (Coming to Terms: The Rethoric of Narrative in Fiction and Film, 1990) detaljno analizira

opis i argumentaciju kao dodatne tekstualne tipove uz narativ, brani koncept "podrazumevanog

autora" i poredi ga sa "kinematikim naratorom", razlae pojam fokalizacije na gledite (naratorov stav), filter (optika subjektivnost junaka), sredite (vienje glavne linosti) i interesnu iu (subjektivnost bez optike vizure), uvodei termine nesigurna filterizacija i slubenost u naratologiju, za koju predlae naziv "retorika fikcije".

Ostali radovi od znaaja za teoriju filma: Antonioni ili Povrina sveta (Antonioni; or The Surface of the World, 1985).

CHIARINI, Luigi, italijanski kritiar i teoretiar (Roma, 20. VI 1900 12. XI 1975), takoe scenarist i reditelj; poeo javnu delatnost kao knjievni kritiar. Jedan od osnivaa i rukovodilaca Centro sperimentale di cinematografia (do 1950) i asopisa Bianco e nero (1937), iji je urednik bio do 1951. godine. Vodio je filmsku rubriku u asopisu Contamporaneo; ezdesetih godina rukovodio Venecijanskim filmskim festivalom; saraivao sa Barbarom trpei njegove teorijske uticaje, kao i one Pudovkinove i Giovannija Gentilea. U svojim najznaajnijim radovima (Pet poglavlja o filmu Cinque capitoli sul film, 1941: Film meu problemima umetnosti Il Film nei problemi dellarte, 1959; Umetnost i tehnika filma Arte e tecnica del film, 1962) pridavao izuzetan znaaj montai, ubrajajui je u "specifina sredstva izraavanja" koja odvajaju film od drugih umetnosti, sa kojima on inae ini integralnu celinu. Estetski ideal lepote, kojem i film tei, izjednaavao sa moralom (Film u borbi ideja Il Film nella battaglia delle idee, sa Barbarom, 1954). U rediteljskom radu nastojao na uglaenosti forme, zbog ega su ga istoriari proglasili nosiocem "kaligrafskog stila" u italijanskom filmu (Ulica pet meseca Via delle cinque lune, 1942; Uspavana lepotica La Bella addormentata, 1942; Gostioniarka La Locandiera, 1944; Poslednja ljubav Ultimo amore, 1946; Ugovor sa avolom Patto con diavolo, 1948).

Saradnja na scenarijima Grenica (La Peccatrice), Stanica Termini (Stazzione Termini), Ljubav u gradu (Amore in citt), ene smo (Siamo donne), Naa vremena (Tempi nostri), Volim, voli (Io amo, tu ami), ivela Italija (Viva lItalia).

Ostala teorijska dela od znaaja: Kinematograf (Cinematografo, 1955), Problemi filma (I Problemi del film, sa Barbarom, 1939), Reija (La Regia, 1946), Umetnost glumca (LArte dellattore, sa Barbarom, 1952).

CHION, Michel, francuski kompozitor, muzikolog, reditelj i teoretiar (1947), nekadanji lan Grupe za muzika istraivanja INA, predava na Univerzitetu Paris III i VIII i u IDHEC-u, dugogodinji saradnik asopisa Cahiers du cinma, poznat po po monografijama o rediteljima (Tati, Rohmer), radovima o pitanjima filmologije, pisanja scenarija (Napisati scenario Ecrire le scnario, 1985) i, iznad svega, o zvuku na ekranu (u knjigama Glas u filmu La Voix au cinma, 1982, Zvuk na filmu Le son au cinma, 1985. i Probueno platno: re u filmu La Toile troue: la parole au cinma, 1988) u kojima pokuava, izmeu ostalog, da zasnuje jednu "teoriju filma kao govornog filma", tvrdei da odnos izmeu slike i zvuka treba podvrgnuti ozbiljnom

20

preispitivanju i elei da utvrdi prirodu "skrivenog zvuka". Pravei razliku izmeu "vizualizovanog" i "akusmatikog" prizora kao onog u kojem se vidi i onog u kojem se ne vidi izvor zvuanja" (a koji proizvodi strah, jer je sveprisutan, svevidei, sveznajui i svemoan) i naglaavajui problem "prvog lica" u naraciji, sa posebnim podvlaenjem revolucionarnog znaaja "reije zvuka" ("taka sluanja"), Chion smatra da muzika, re i umovi jo trae svoje mesto u sloenoj filmskoj strukturi i da postoji mogunost jednog filma budunosti koji nee po svaku cenu poivati na simetriji vizuelnog i auditivnoga.

Kratkometrani filmovi: Veliko ienje (La Grand nettoyage, 1975), Praznik jove (La Fte l'aune, 1978), Strobo (1978), Pria o reostatu (Rhostat-Story, 1980), Eponine (1983).

Teorijski radovi muzikolokog karaktera: Elektroakustika muzika (La Musique lectroacoustique, 1982), Vodi kroz zvune objekte (Guide des objets sonores, 1983).

Ostali radovi od znaaja za teoriju filma: "Uobraeni film" ("La Cinma infatu", 1985), "Zvuni prenos" ("Le Rendu sonore", 1986), "Blaga revolucija... i veliko zaostajanje" ("La Rvolution

douce... et dure stagnation", 1987), Film i njegovi zanati (Le Cinma et ses mtiers, 1991);

monografija David Lynch (David Lynch,1992) u kojoj iscrpno analizira rediteljev opus, posebnu

panju posveujui novom sagledavanju osnovnih elemenata Lynchovog stvaralatva (priroda enske seksualnosti, odnos tela i glasa, uloga jezika i pismenosti itd.).

CHRISTIE, Ian (Portadown, 1945) britanski teoretiar i istoriar filma, saradnik asopisa Sight and Sound, profesor Studija filma na Univerzitetu u Kentu, vanredni profesor Oxforda, lan Britanske akademije. Posle kratkog perioda iskljuivog bavljenja istorijom britanskog filma (priredio antologiju Powell, Pressburger i drugi Powell, Pressburger and Others, 1978; Strele elje: filmovi Powella i Pressburgera Arrows of Desire: The Films of Powell and Pressburger, 1985), i ire teorijom medija odnosno Evro-Amerikanom kao komparativnim istraivanjem amerike i evropske kulturne politike, usredsreuje se na istoriju ruskog i sovjetskog filma sa osvrtom na povezane avangardne pokrete. U okviru istorije ruskog filma (Fabrika filma: Ruski i

sovjetski film u dokumentima, 1896-1939 The Film Factory: Russian and Soviet Cinema in Documents, 1896-1939, 1988; Unutar fabrike filma Inside the Film Factory, 1991 oba kourednik sa R. Taylorom) posebnu panju posveuje teoriji i filmovima S. jzentejna (Ponovo otkriveni jzentejn Eisenstein Rediscovered, 1993 kourednik sa R. Taylorom) koji su poslednje dve decenije doiveli renesansu interesovanja. Pored iscrpnog uvoda o ivotu i opusu, Christie razrauje specifina itanja najvanijih filmova, u sprezi sa umetnikim i politikim kontekstom te naglaavajui sloeno mesto rediteljevih teorija u okvirima svetske intelektualne istorije. Druga oblast istraivanja za koju postaje jedan od svetskih autoriteta je film "prvog doba". Sveobuhvatnu knjigu o hronologiji i intepretaciji razvoja ranog filma, Poslednja maina: rani film i roenje modernog sveta The Last Machine: Early Cinema and the Birth of the Modern World (1994) pretvorio je u popularnu BBC-jevu seriju prikazanu irom sveta.

Pored brojnih TV i radio programa autor je i knjige Scorsese o Scorseseu Scorsese on Scorsese (1989, kourednik sa K. Thompson).

COHEN-SAT, Gilbert, francuski teoretiar (1907), profesor filozofije na Sorbonne. Pokreta i direktor asopisa Revue internationale de filmologie (1947). Utemeljiva filmologije, sintetike discipline koja film prouava sa stanovita metodologija i saznanja drugih nauka: filozofije, psihologije, sociologije, psihoanalize i slino ("Filmologija i film" "Filmologie et cinma",

21

1948; "Filmoloka perspektiva" "La Perspective filmologique", 1952). Polazna taka svakog prouavanja filma treba da bude "odnos izmeu kinematografske i filmske injenice"; film je jo u stadijumu "vizuelnih onomatopeja" i ne moe se uzeti kao jezik ukoliko se taj pojam ustanovljava po analogiji sa govornim jezikom; filmska slika ne saoptava misao, ve nudi "materiju misli"; ona je "postplatonska sestra mita", koja se direktno ne obraa ni samoj inteligenciji ni samoj senzibilnosti, ve kao filmska injenica predstavlja "jedinicu iste umetnosti" u bergsonovskom smislu (Ogled o naelima jedne filozofije filma Essai sur les principes d'une philosophie du cinma, 1946; "Filmsko izlaganje" "Le Discours filmique", 1949). Cohen-Sat je pokrenuo mnoga teorijska pitanja kojima e se kasnije baviti semioloka kola, ali se ne moe smatrati preteom ove, jer ima negativan stav prema tretiranju filma kao jezike pojave.

Ostali znaajniji radovi: "Svrhe i dejstva kinematografskih sredstava izraavanja" ("Intentions et effets des moyens d'expression cinmatographiques", 1952); Aktuelni problemi filma i vizuelne

informacije (Problmes actuels du cinma et de l'information visuelle, 1959).

COLIN, Michel, francuski teoretiar (Domfront, 15. IV 1947), prvi u Evropi primenio na film generativnu gramatiku Chomskoga, i to bez uticaja Johna Carrolla i slinih mislilaca u SAD. Knjiga Jezik, film, diskurs, Prolegomene za jednu generativnu semilogiju filma (Langue, film,

discours, Prolgomnes une smiologie gnrative du film, 1985) polazi od postavke da

kamera, kao predstavnik celokupne kinematografske tehnike, proizvodi ideoloke semanteme (empirijska forma ideologije tie se odnosa znaenja i stvarnosti semantika funkcija), a u skladu sa istorijski uslovljenim ikonolokim kodovima stvara velika oznaavajua jednog diskursa (spekulativna forma ideologije odnosi se na uzajamnu artikulaciju znaenjskih celina u kontekstu sintaksika funkcija). Prva omoguava identifikaciju sa "efektom stvarnosti": primarna identifikacija; druga ostvaruje identifikaciju sa diskursom posredstvom jednog ili vie junaka prie: sekundarna identifikacija. Sledstveno tome, filmska semiologija nije semiologija jezika, ve semiologija diskursa, gde dejstvuju pravila teorije performancije iz oblasti generativno-transformativne gramatike. Tvrdei da iznosi "tek nekolike hipoteze", autor pojmove iz generativne lingvistike (dubinska i povrinska struktura, transformacija i rekurzivnost, tema i rema) po analogiji primenjuje na neke filmske diskurzivne oblike (kadar/protivkadar i

komplementarni uglovi, pokreti, kamere, ulaenje u kadar i izlaenje iz njega, lestvica planova).

Ostali radovi od znaaja za teoriju: Film: preobraaj teksta romana (Film: transformation du texte du roman, 1974), "Ka jednoj novoj semiologiji" ("Vers une nouvelle smiologie", 1981).

COMOLLI, Jean-Louis, francuski reditelj, kritiar, esejist i teoretiar (Skikda, 30. VII 1941); jedan od urednika asopisa Cahiers du cinma, naroito u njegovoj leviarskoj fazi; napisao raspravu "Na stranputici neposrednog filma" ("Le Dtour par le direct", 1969), o nainima izraavanja u takozvanom filmu-istini, i seriju ogleda pod zajednikim naslovom "Tehnika i ideologija" ("Technique et idologie", 19711972), gde spadaju radovi "Kamera, perspektiva, dubinska otrina", IIII ("Camra, perspective, profondeur de champ" IIII), "Za materijalistiku istoriju filma" ("Pour une histoire matrialistique du cinma"), "Prvi put..." ("Pour la premire fois...") i "Koja re?" ("Quelle parole?"), to predstavlja teorijski program novoleviarske grupe oko tog asopisa, a polazi od osnovnih stanovita Baudryja gde klasifikuje sedam oblika u kojima se manifestuje odnos filma i vladajue ideologije kao: dominantni film, film otpora (formalnog i sadrinskog), film rascepa i "ivi" film u dve varijante, od kojih film rascepa zasluuje posebnu analitiku panju, kao "kontradiktorni tekst" to stvara "rascep" gledaoevog subjekta na ideolokom planu.

Filmovi: Dve Marseljeze (Les Deux Marseillaises, 1968, sa Androm Labartheom), Cecillia (La

Cecillia, 1976), Ne naputa se tek tako (On ne va pas quitter comme a, 1980), Crvena senka

22

(L'Ombre rouge, 1981), Izgubljeni meci (Balles perdues, 1983), Raanje jedne bolnice (Naissance d'un hpital, 1991).

CONSIGLIO, Alberto, italijanski teoretiar, esejist i scenarist (Napoli, 25. III 1902). U delima Uvod u estetiku filma i drugi spisi (Introduzione ad una estetica del cinema e altri scritti, 1932) i

Film, umetnost i jezik (Cinema, arte e linguaggio, 1935) zastupao kroeovsko shvatanje o filmu kao izrazu "jedinstvene intuicije" bez obzira na tehnike specifinosti. Film se zasniva na autentinoj slici stvarnosti prestrukturisanoj u skladu sa rediteljevom poetskom vizijom, koja objedinjuje heterogene tehnike i samosvojno poetsko oseanje: zato su dve osnovne osobine medija trajnost i jedinstvo, ostvarene u vidu strukture u kojoj "svaki elemenat ima preciznu

funkciju u celini". U knjizi Film XX veka (Cinema XX secolo, 1947) tvrdio da je film "kopija,

otisak, falsifikat stvarnosti" i "primenjena dekorativna umetnost", koja zbog svoga mehanikoga karaktera oivljava samo spoljnje vidove sveta, pa stoga ne moe ni da se individualizuje ni da "postane lina".

COPJEC, Joan, ameriki esejist i teoretiar, sledbenica psihoanalitike kole, verovatno najodsledniji prenosilac Lacanovih shvatanja na Teoriju filma. Kritiki usmerena prema veini psihoanalitiki orijentisanih teoretiara, ona objanjava da pogled koji obezbeuje kamera kao sredstvo pomou kojeg se gledalac identifikuje sa filmskim prizorom ne sme da se izjednaava sa itavom slikom, ve treba da obuhvati "alteritete u kojima postoji izvesna mera neprepoznavanja, nesusretanja i uznemirenja" ("Delirijum klinikog savrenstva" "The Delirium of Clinical Perfection", 1986). Zato opteprihvaeno uverenje po kojem koncept pogleda poiva na mukim strukturama voajerizma i fetiizma, kako to misle Metz i sledbenici, mora da se odbaci, i da se prihvati ideja da on, kako kaze Lacan, proizilazi iz lingvistikih pretpostavki to obezbeuje cepanje subjekta naracije: nije u pitanju samo subjekt koji raspolae eljom, nego i onaj koji elju odbacuje. Subjekt se razdvaja od svoje elje, a ova se uzima kao neto neostvareno: "U Lacana, subjekt se identifikuje sa pogledom kao oznaavajuim nedostatka koji ini da slika iili. On nastaje, dakle, kroz elju koja se jo smatra kao posledica pravila, ali ne i njegovog ostvarenja" ("Ortopsihiki subjekt" "The Orthopsychic Subject", 1989). Za razliku od Metzovog tumaenja, govorei subjekt nikada ne moe da se potpuno uhvati u imaginarnomne, jer u predstavi uvek neto nedostaje, i to ga spreava da se u njoj prepozna.

Ostali radovi od znaaja za teoriju filma: "Uznemirenost uticajnog mehanizma" ("The Anxiety of the Influencing Machine", 1982), Pretpostavljajui subjekt (Supposing The Subject, urednik, 1994), Ustupajui teritoriju: politika bliskosti (Giving Ground: The Politics Of Propinquity, kourednik sa Michaelom Sorkinom, 1999).

CZECZOT-GAWRAK, Zbigniew, poljski teoretiar i esejist (Czernichw, 5. X 1911), profesor Instituta za kinematografiju u odzu i saradnik Umetnikog instituta Poljske akademije nauka. Skrenuo panju naune javnosti na poljske doprinose razvoja misli o filmu u najranijim godinama (Jan Epstein, studija prirode u filmskoj umetnosti Jan Epstein, studium natury w sztuce filmowej, 1962), posebno na radove Matuszewskog i Irzykowskog; prvi u socijalistikim zemljama prouavao razvoj filmske teorije u svetu (Nacrt istorije filmskih teorija u prvih pedeset godina 18951945 Zarys dziejow teorii filmu pierwszego piecdziesieiolecia 18951945, 1977); dao prvi istorijski pregled razvoja filmologije ("Filmologija: bilans od roenja do 1958" "Le Filmologie: bilan ds la naissance jusqu 1958", 1968, na francuskom; Uz istraivanja o poecima filmologije Z bada nad pocztkami filmologii, 1975).

23

Ostali vaniji radovi: "U prilog semilogiji filma oko teorija Christiana Metza" ("U podstaw semiologii filmu wok teorii Christiana Metza", 1971); "Uspeh anglosaksonske teorije filma semiologija Petera Wollena", ("Wsplczesne anglosaskie teorie filmu semiologia Petera Wollena", 1972); "Iz istorije francuske semiologije filma" ("Z dziejow francuskiej semilogii

filmu", 1973); "Metodoloki problemi filmske kritike u svetlosti savremene semiologije" ("Metodologiczne problemy krytyki filmowej w wietle wspczesnej semiologii", 1973); "Nepoznati poeci amerike filmske teorije" ("Nie znane pocztki teorii filmu w USA", 1978); Savremena francuska teorija filma (Wspczesna francuska teoria filmu, 1982).

DADEK, Walter, nemaki teoretiar, pisac ambicioznog rada Filmski medij, Prilog ustanovljavanju jedne opte teorije filma (Das Filmmedium, Zur Begrndung einer Algemeinen Filmtheorie, 1968), u kojem pokuava da pronae sintetika reenja za neke vane teorijske probleme medija (objedinjavanja estetike i sociologije, formalizma i antiformalizma, sadrine i oblika, sredstava i cilja umetnosti) sueljavajui miljenja skoro svih teoretiara od Canuda do Mitryja. Film po njemu poiva na slikovno-tehnikim (crno-bela gama, emulzija, "unikatnost", pljosnatost, dubinska otrina, okvir slike, irina vidnog polja) i nematerijalnim osobenostima statine fotografije (uta spadaju "tehniko svojstvo", totalnost, optika pojavnost stvari, "analitiko-dijagnostiko dejstvo" izraza i fotogeninost), koje se bogate metamorfozama prostora/vremenato ih nude pokretna fotografija i "slikovni nizovi", ukljuujui jezike mogunosti svih moguih "kompozicija i kombinacija" (ove donose kadriranje i montaa); sve to zajedno obezbeuje reavanje "filmskih problema vieg reda" (odnosa izmeu "unutranje" i "spoljanje" montae i forme i sadrine).

DAKOVI, Nevena (Beograd, 02. VI. 1964), filmski teoretiar, istoriar; docent na Istoriji filma a potom profesor Teorije filma na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. U svojoj prvoj

knjizi Melodrama nije anr (1994) bavi seanrovskom teorijom i istorijom i konano postavlja tezu o melodrami kao "nadanru" odnosno "metaanru".

Kao zagovornik ideje akademskog institucionalizovanja Studija filma u Jugoslaviji u svom

kasnijem radu praktino spaja iskustva Studija kulture i naunih disciplina vezanih za film: istorije, teorije, analize i kritike. U irokom domenu analize filmskih tekstova u razliitim teorijskom okvirima fokusirana je pre svega na problem reprezentacije i identiteta (urednica

dvobroja Filmskih sveski, Ekran snova: film i psihoanaliza) i socijalnih teorija i prouavanja filma (ko-urednik sa D. Derman i K. Ross evropskih antologija Gender and Media/Rod i medij

(1996) i Media(ted) Identities