Laza Kosti

PERA SEGEDINAC

LICA

KARLO VI, rimsko-nemaki esar GROF C.INCENDORF, prvi ministar GROF BAANjIJA, dvorski kancelar ugarski VIENTIJE JOVANOVI. mitropolit srpski JAKOV JAMBREKOVI, sekrstar mu MATULA, poverenik budimske optne JANA MOSKO, major mitropolitove konjice PERA JOVANOVI SEGEDINAC. pukovpik pomorike krajppo

ORBA JAKA kapetani racke milicije EVI

RANKO TUKELIJA MILAN TUKELIJA zastavnnci VUKI

IZASLANIK BAANJIJEV

PRVI DRUGI ASNIK

ZASTAVNIK VOJNIK HRISTIJAN, arhimanlrit KALUER

TEMIVARIJA poslanici budimski MONASTIRLIJA

SEKULA VITKOVI, oborkapsgan varalpnskp MOOROI, kantor

PASTOR EBEEN maarski zaverenici SILAIJA

PRVI SUDIJA

PRVI Maar DRUGI

ENERAL, ?apovsdnik Arala ISUSOVAC MARA, Perina ena JULA, Perina ki LjUBICA, ..roaka" mitropoligova

Straari, vojnici, momci, sudije, osuenici. Doba: 1735-a god. posle Hrista.

PRVI IN

PRVA POJAVA

Prestona dvorana u bekom Dvoru.

BAANJIJA i CINCENDORF

BAANJIJA: Ni Raca nam ne naputate zar? Tako l' se pazi Sveta sankcija? Pragmatini zar tako ugovor? CINCENDORF: Ne rekoh to, al' carska im je re. BAANJIJA: Zar carska re i poganicima? CINCENDORF: Ti poganici ljuto vojuju, Francuzom dobar mogu biti malj. BAANJIJA: JO bolji bie kad uzrobuju; esar ih mazi, treba njima kralj. A mislite li da e Raci po na Francusku esaru u pomo? CINCENDORF: Na Francusku bi l' poli? Zato ne? BAANJIJA: Na Turina je obveza im tek, krvnika starog vere njihove i gonitelja brae ostale. CINCENDORF: Sa verom emo razveriti ih, te razbratiti s braom ostalom. BAANJIJA: Sa verom, Race? Znate l' ta je to? To znai Race potamaniti, jer obavesti nema stoci toj.

Mislite l' to, ja rado pristajem. CINCENDORF: Vokova svoga ima stoka ta k'o svaka druga; mitropolit njin BAANJIJA: Zar mislite da mitropolita CINCENDORF: Zaeli l' sam od njega svetli car, napreac, mislim, nee odbiti; izvestio sam Velianstvo mu, a mitropolit mora skoro do. BAANJIJA: NO ako ipak pop ne pristane? CINCENDORF: Onda su vai, bog a dua vam. Al' evo nam i mitropolita. (Ulazi mitropolit beogradski VIENTIJE za njim JANA MOSKO U paradi) VIENTIJE: Klanjam se va.ma, svetla gospodo, i klanja vam se sa mnom zajedno gospodin Jana Mosko, to je sad majorom nae racke konjice. BAANJIJA: Je l Moskva leglo vaim dedovom? Mosko: Moskvu je Mosko, mislim, osnov'o. BAANJIJA: Pa lepo, lepo, novi Romulus! VIENTIJE: Romanskogrka dii njega krv. BAANJIJA: Romanska krv? E, to je druga stvar, u njih je muska" muha"; jamano po konjanika zgoda velika: Zlatokril, brz k'o muha, ili bar CINCENDORF: Dobro nam doli svakad oboje. Dobiste l' jutros, ekselencijo, uz papagaja rajskog detlia? ta radi naa draga perjanad? VIENTIJE: U svom se zlatnom ire kavezu, neprestano vam slavu cvrkuu, visokome darovaocu svom. CINCENDORF: Darovalac je samo svetli car. VIENTIJE: esarska ruka, vaa poruka. CINCENDORF: Tako je, svetli oe, tako je. Dosetljivost je vaa velika; zasluujete da vam slava ta u porodici vaoj ostane. VIENTIJE: U porodici?! Kako, svetlosti? CINCENDORF: Da mitru nosi navek vaa krv. VIENTIJE: Al' narod bira. CINCENDORF: Narod bira zar? U naoj crkvi nameta ga car. VIENTIJE: U naoj? Da u vaoj. Prostite, od umiljenja smetoh s uma ja da blagoesti jedna j' osnova.

BAANJIJA (sebi): Taj pop bi se i poturio jo. ( Vientiju) Pa kako ete vi pred narod va? VIENTIJE: Pred narod? Kako? Zato? Svetli car CINCENDORF: Pred narod kako? Kako! Boe moj, da to se nosi svetli carev dar, to ptiice u zlatnom kavezu, to niti sade, nit' seju nit' nju, ipak ih hrani otac nebeski? Tako e verni narod hranit car. VIENTIJE (sebi): U kavezu, dodue, dri ga, pa od sve muke, da je zlatan bar! No da li hrani sve te ptice on, il' one njega, to se pita jo. CINCENDORF: Zar nije predmet, sveti oe, to za jevanelsku kakvu propoved? (Udari Vientija po ramenu) VIENTIJE (zbunjen): Za jevanelsko carstvo? Jeste, da: nit' nju nit' seju, pa ih hrani car. (Sebi) Ta ta e, vragu, ini se i lud, za jedno pismo, jedan listak hud. CINCENDORF (smejui se): Pa bar da daju kakvu porezu! VIENTIJE: Al' vaa svetlost nije zabila na obeano carsko pismeno? CINCENDORF. Do sabora e biti gotovo pokae l' narod da je vredan tog, te pristanu l' glavari njegovi na previsoke carske uslove. Inae, carska milost prestaje i osobina vaih nestaje; no moda bi priklonili se ve i do sada tom vaem zahtevu, ggokornosti se vaoj nadaju, al' tube na vas neke stigoe sa raznih strana vaeg naroda. VIENTIJE. Na mene? tube? Kakav nesrenik? CINCENDORF: Pokazau vam posle, evo car! (Ulazi Karlo VI s pratnjom) KARLO (posadi se na presto): Po sasluanju dvorskog vea nam. izvolesmo odobrit sastanak sveg vernog naeg rackog naroda pod naim rackim arcibiskupom,

ele da bude veanju mu plod jedinstvo cele vere Hristove. No pre e im sloboda biti jo junaki se s Francuzom ogledat, i, vrativi se slavnom pobedom, izabrat sebi vrsnog vojvodu, u zajednici s vojskom ostalom da srue vraga vere Hristove. U znak milosti nae esarske, nek' svetog oca ovde odene presvetli red krune nam gvozdene. (Mitropolit metanie, esar mu obesi lentu, Cincendorf izvodi Vientija) BAANJIJA: Presvetla kruno! KARLO (poav, osbrne se): Kancelaru moj! BAANJIJA: U vee to ne bejah pozvat ja. KARLO: Va drug nam ree da ste pristali. BAANJIJA. To ne znam, ali drugo dobro znam, a valjda zna i Velianstvo vam, da s' Ugarska ve naekala dost' da joj oivi kraljeva joj re, jedared bude zbilja sankcija, te da se preda racki narod ve u kletvenike nae vlastele. KARLO: AL' zaboga! Dok proe samo rat: treba nam ljudi na Francuze jo! BAANJIJA: Zar misli zbilja Velianstvo vam privolet Race na daleki rat? KARLO: Privoleti? Zapoveeno je. BAANJIJA: Car Leopold je pismeno im dao na Turina da samo vojuju! KARLO: Car Leopold, moj otac, rekoste? Pa Cincendorf mi nita ne ree. BAANJIJA: GOSPODIN taj se nada, ali da! KARLO: Pa ta emo? Treba nam vojske jo: magnati, vele, dadoe nam sve. BAANJIJA: AL' ako Raci hteli ne budu? KARLO: E, onda BAANJIJA: Onda nit' ne ostaje do reiti po ugovoru stvar, magnatima sve Race predati: to ne htedoe sluge careve, uin'e nai kletvenici to, jer mi emo ih znati poslati kud god uzahte milostivi kralj. KARLO: Ne marim, grofe, dobro, pristajem:

vi udesite s Cincendorfom to! (Ode) BAANJIJA: Sa Cincendorfom? Znao sam, to je kraj. (Hoda zamiljen gore-dole) Da, to e biti dobar pomiljaj: Pobunit Race da ne vojuju, pobuniti ih na esara ba. Ha! ha! Da vidi onda popa tvog kad varnicu u vojsku bacim ja! Ti kaluere alje na megdan? Da vidi ta e Pera kapetan! No vie svega, korist mi je tu; kad moju zemlju racki topne znoj, udvostruie plod i dohodak, jer Maar je na poslu spor i lenj, Maar je stvoren da gospoduje. No ljuto e se otimati Rac. Pa neka bude trka, trakanac! Ja rado lovim razdraenu zver. Vladari stari udi godie zverova s ljudma gledajui boj, Inglezi glede ljute petlove; to ne bih ja, gospodar Ugarske, uga'o svojoj voljnoj zabavi, arenu racku udeavaju? Sad samo zgodnu draivaku jo, i lovaka je spremna muzika, pa, hop na Race! teraj, puci ga! (Odlazi)

DRUGA POJAVA

Mitropolitova pisarnica u Beu.

JAKOV JAMBREKOVI i JOVAN MATULA sede svaki za svojim stolom pa piu.

MATULA: Divota, slava, prijatelju moj, gospodin e se osiliti na. I kraljevi e zavideti mu! Po milostivoj carskoj povelji potpisae je esar koji dan , gospodinu e naem pripasti

etvrtina od svake popovske i vladianske zaostavine. To ini, pobro, jedno na drugo, po mom raunu, svake godine na dvadeset tisui dukata... Od obilja e, valjda, tolika i na nas koji zraak da zasja. JAMBREKOVI: Da, da! Al' nije peki na to zja.1 MATULA: Dabogme, nije, ve to joj se da, no s tim u biti zadovoljan ja. JAMBREKOVI: A ne mislite l', dragi Matula, da narod skupo plaa takvi dar? (Sebi)_ U ovoj peki ima silan gar! (Matuli) Ta poslanik ste vi bar naroda? MATULA: Jest, narodni me sabor poslade s gospodinom da branim nau stvar. JAMBREKOVI: Pa pazite da kvara ne bude! Okrnjie se prava narodu, stogodinje krvave muke plod, pa za tu milost plaa narod jo, bud gubi krv, tud jo i troi znoj; pa sve to zato moe, mora bit? Da bude jedan mitropolit sit. MATULA (sebi): Kua me lola prepredena ta; al' ekaj se, da vidi ko sam ja! (Glasno) Pa, ko je narod, sekretaru moj, da ko e biti ako nismo mi? Bez nae sree nema narodne; te zato trai svaki svoju sam,

1 Ovaj i naredni stih zapravo su parafraza srpske narodne poslovice: Nije peki na to zja, Ve tajoj se da, a smisao joj je ovde: Nee, veli Jambrekovi Matuli (koji i sam to dobro zna), od mitropolitovih 20.000 dukata dobiti onoliko koliko eli (i nalazi da je pravo), nego samo onoliko koliko ti on bude krto odredio. (Leskovac)

a nae l' je, ima je narod ceo. Prostota puka sav je narod na; gospode nema, to mu treba, to, a to e dati carsko pismeno. JAMBREKOVI: Gospodstvom nas je trov'o Carigrad, gospodstvom sad zar da nas truje Be?

I od vas moram taku uti re? I u vas narod svoj polae nad? MATULA: U narodnome stadu velikom i umiljatih jaganjaca je. JAMBREKOVI: Te umiljato sisa ovce dve? No jednoj mleko, drugoj sisa krv. Al' ako ovca taj oseti strv, te ujedena vikne u pomo po svoga dobrog dobrog, vernog obana? MATULA: Ma, dragi brate, to je oma'na, nit' hoe oban tome stadu do, i kad se ovca dosetila jo? JAMBREKOVI: Ne doe l' oban koji treba, mo', naotrilo je obane ve no. (Pokazuje pismo) klevetnik? Razumee mu stado ovaj glas, razumee ga, to e biti spas, a izdajniku svakom strani sud. MATULA (sebi): Oho! taj misli zbilja? On je lud! (VIENTIJE ulazi ljutito; za ljim JANA MOSKO ovaj nestaje kroz lebrnja vrata) VIENTIJE: Je l' ovde hulja, spletka, impostor, supostata crkveni, bezbonik, moj izdajica, krvnik, klevetnik? MATULA: Uprepaen vas ne razumem ja; zar kleveta i na vas ima ma'a? Pa otkud zloba, otkud kleveta? VIENTIJE: Jo pita otkud? A otkud si ti? ta radi tu? I ko te posla, je l'? Da buni narod protiv posla mog, te da me tue caru optine? Pokaz'o mi je sad ba Cincendorf iz naroda spletkarenja ti plod. Pa ko je mog'o ljude navrkat, ve onaj to mi tajni znade rad? Pretvaralico ti dragokupi! Ponizan, sladak, sav se pokupi. Daleko si se, lijo, domak'o, al' to te sad ne proe olako! JAMBREKOVI (sebi): No, hvala bogu, zapaljen je lu. da srpskoj svesti bude potpala; sad ovaj listak moe pod moj klju, jer nuda mu je zasad otpala. MATULA: AL' zaboga, ta otkud sumnja ta? Gospodine, zar na vas, na vas, ja?! VIENTIJE: Da ko je to budimskoj optini

ocrnio me ako nisi ti? MATULA: Ja s optinama ne dopisujem, sekretar va e bolje znati to. Pokaza sad ba neko pismeno. JAMBREKOVI (sebi): I izdade me, podli nitkove! Sad ne zatajah vie nikome! Pa nek' me zna kad i ja njega znam, po mene dika, po njega je sram. (Vientiju) E, narodni kad sluga slui vam, ja moram sluit narod, uzajam. VIENTE: Zar ti, sinove, ti zar, Jakove? Iz tvojih usta rei takove? JAMBREKOVI: IZ mojih usta take rei, da! I ovo pismo pisao sam ja. (Prui Vientiju pismo) VIENTIJE (ita): Kapetanu Petru Jovanoviu- Segedincu i ostalim kapetanima Pomorike krajine Kao to pisah Budimcem, evo i vama. Mitropo- lit je dobar pastir, on i muze i strie svoje stado. Vi mu dajete novaca, a on prodaje vaa krvavo steena prava. Ako vam je dodijalo blago, vi mu poljite koliko god bude zahtevao: bekoj gospodi treba mnogo. Budite mudri i svesni, ,,mudri k'o zmije, isti k'o golubovi". Ostajte zbogom vaem prijatelju Jakovu Jambrekoviu To ne mo' biti, ne mo' biti, ne! Moj Jaa to da moe, to da sme!? (Matuli) Ma, prijatelju, pogledajte list: il' moje oi neto ne vide, il' ovo nije Jain rukopis? (Jambrekoviu) Je l' ovo zbilja? Ha, ta on je to (Otvara srednja vrata) Nek' ue straa! (Ulaze tri oruana vojnika) Hvatajte ga, no! (Vojnici uhvate Jambrekovia) U tamnicu e, u najdublji kut, a ovaj list e pred esarski sud. JAMBREKOVI (sebi): Sad vidim uvek ta nas ubija: bez gujskog uma svest golubija. (Glasno) U tamnicu? Ne marim, bih i sam, da carskom sudu kaem sve to znam.

VIENTIJE: Hej, stan'te malo! Jao, nisi lud, ti zna da tebe nee videt sud; od asa bie slobodan i ist Budimcem ako nov napie list, to ti o meni dosad klepeta, da j' opadanje, da je kleveta. JAMBREKOVI: Nek' bude sudbi to joj pripada, al' narod ja da laem? Nikada. (Polazi) VIENTIJE: Ma, kud si nag'o? Ima, more, kad. Budala jedna! Ja bih silom rad oprostiti ga nevidovna zla, a on jo preti! ekaj, zna li ta? Kad nee ba da svoju gazi re, a ti bar nemoj (Ulazi LJUBICA, za njom Mosko JANA udvarajui se) LJUBICA: Nesnosna muha! detli dosadni! A gle! ta rade ovi ljudi tu? VIENTIJE: Jambrekoviu tu su u poast, krvnika naeg vode u propast. LJUBICA: Krvnika? Njega? Tvoga, moda, da, al' onda sam ti krvnica i ja. Il' putaj njega, il' u i ja s njim. VIENTIJE: ta, jadnico, ta ujem? S kim e, s kim? LJUBICA: (zagrli Jambrekovia): Zar moga Jau? moga sokola, ublaioca tvoga pokora? U tavnicu u pre sa njime, znaj, neg' tebi dalje greni spremat raj. VIENTIJE: ta vidimja? je l' ovom svetu kraj? Zar ne puca iz vedra neba grom da grenicu na mestu spali tom? Al' ta je grom? Ta grom je premalen, tako sam ljuto njome prevaren! JAMBREKOVI (otisne Ljubicu): Ti prevaren? Zar ti? Ha-ha, ha-ha! Ta prevaren sam, prevaren sam ja. Zar ovo nije roaka ti, ki? I ti jo kae, prevaren si ti! Vojaci, napred: u moj tamni stan! Dosadio mi ivot, svet i dan. LJUBICA: I mene s njim! i mene vod'te, hej! U tamnici da teki kajem grej!

(Uhvati se za JAMBREKOVIA. on je otisne i odlazi s vojnicima. Zavesa pada)

DRUGI IN

PRVA POJAVA

Dvorana u Aradu.

Ulazi VUKI, za njim BaanjijeI IZASLANIK.

VUKI: Okani me se, uzalud ti trud! U pak'o e za Perom vojska sva, A kamol' na Francuze! Pa jo ja da udaram na oca Julina?! IZASLANIK: Zar misli da bi Pera dao er za sirotana kao to si ti? VUKI: Siromah sam, al' samo kad bi me zavolela IZASLANIK: Jubi l' koga ve? VUKI: Ta o nju se svi momci otimlju, al' u kolu je jednak svaki joj; pa zazirem od jednog ipak ja. IZASLANIK: Pa to da nisi prvi momak ti? VUKI: OD momatva mu ne b' mi bio strah, al' bolje je odeven nego ja, orue mu je pozlaenije, od mene jae boljeg ogata, a devojkama to zanosi svest. Al' evo je, evo je s materom, ta pogledaj je samo, ovee! Ima li sunce druge dragane do njenog oka, njene zenice, to primajui zrakovni mu ljub, vraa mu seme plodom stostrukim, postiujui sjajom dragana?! Pa usta, pobro, oh, pa glasak taj! Anelske pesme ako nisi uo, pritaj' se sa mnom za tim pobojem! (Odvue Izaslanika za jedan stubac.

Ulazi MARA PERINA s JULOM) MARA: Pa kad je bilo? Kako? Priaj sve! JULA: Je l' skoro, majko, urevdan? MARA: A to? JULA: Je s' ula pesmu urevdanovu? Sino je pev'o Milan u kolu. MARA: Da ujem, hrano! JULA: Evo, majko, uj: ,,Nikla Jula iz rumena ula, ,,Sva mi ula miljem obasula, ,,Uzabr'o b' je urevu na podne, ,,Moja rua valjda nema bodlje. " MARA: Sve lepo, ali JULA: Nije lepo zar? MARA: Al' to jo nije, erko, prosidba. JULA: Oh, znam da nije, majko, dobro znam; no i to bi mi sree bilo dost'! Al' posle kola kaz'o mi je jo upamtila sam svaku reicu : Jesi l' me ula, ruin pupolje? Jesi l' me ula i razumela? O urevu dnu prosio bih ja u majke rue lepi pupoljak. Zamoli je, umilostivi je, da pupoljak uz mene privije. MARA: U majke rue? Gle nestaka ti, udvar'o bi se jo i materi. E, urevo je skoro, dao bog. Potena kua, erko, gazdaka, a starij' brat je dobar ljubi mu: Tukelija je za te prilika, svom duom dajem blagoslov ti moj; a otac ti JULA: Moj roditelj, zar on MARA: Ne boj se, eri, on e pristati, al' mislim, zna JULA: Zar misli, majko, to? MARA: Zamiljen mi je neto, zabrinut, za skuptinu se sprema krupna stvar; pre skuptine ne dirajmo ga jo, trenutak jedan moe nezgodan pomraiti nam sveg ivota dan; ne bunimo ga, da nas ne kara, i 'nako e jo danas biti zbor. JULA: Oh, nemoj, majko, dugaak je dan. MARA: Razumem te, no strp' se, dijete,

prenaglie, iz uzde u Budim!1 JULA: Zar moje trpnje nije dosta jo? MARA: Da s' nisi ve obrekla Milanu? JULA: Ne, majko, nisam. Godin' dana ve neugodnom se patim nagodom nagaaju udvaranja mu smer; pa sad, kad ree eljnu ispovest, ni pogledati ne smedoh ga ja, ve utekoh u stidnom zazoru sakrivajui slabog srca mah. MARA: TO nije bilo dobro, dijete, siromah momak moe mislit zlo. JULA: On zlo da misli? Oh, on dobro zna, ja mislim ve da znade ceo svet. MARA: Budalo jedna! Ni ja ne znadoh, a ona misli, zna je itav svet. No strpi se, koliko dovee, dok dananja prohuji skuptina, razloit moram babi celu stvar, pa sutra emo tvome Milanu

1 Smisao je verovatno ovaj: Tek to si uhvatila uzdu konju (dakle na put nisi jo ni krenula), ve zamilja da si stigla u Budim. (Leskovac)

poruiti da sprema prosni dar. Al' hajdmo sad, kupe se ljudi ve, uklonimo se mukom agoru! JULA: Oh, hvala, majko, hvala, roena! (Ljubi joj ruku, odlaze) VUKI (potri za njima): Podmukla lijo, gujo prisojko! (Izaslaniku) Koliko su ti dali zlatica? IZASLANIK: Ne vodi brige, ovaj mali dak! VUKI: Malena kesa, priko, prljava, poetku treba triput toliko. IZASLANIK (pokazuje drugu kesu): Jo evo ti i moja roena, a treu moram zajmom nabavit! Ne plati l' grof moj, stae me lelek, al' za naelo ovek daje vek. VUKI: Hajd' uri se, pour' se, ovee, na roitu se nai dovee, zasluit ja u donde plau mi. ( Izaslanik ode) Sad ovaj misli, ja sam zaljubljen!

Ha-ha, ha-ha! Budalo glupava! Da nije tako, zar bi tol'ko dao da radim protiv oca Julina? Ja zaljubljen? Ah, zlato moje, da, i zlato mi je zlato, zaista! Dukata trebam, zlata trebam ja, da Jula bude moja nevesta; da moja bude, ne rad' milosti, ve radi mrnje i rad' osvete; ta tisu kesa ovakih bih dao za jedno samo, jedno njeno jao! Jer ja je mrzim smrtnom omrazom, pa mrzim i tog njenog Milana! Al' evo ih, kupe se u opor, u skuptinu, da reem; no taj skup ma po kog od vas moe biti skup. (Ulaze vie mlaih asnika u razgovoru, pred njima MILAN TUKELIJA) MILAN: Da, na Turke bih poao radije, al' ma na koga, samo dajte rat! Oh, kako mi je dodijao mir! at poginem u toj pogibiji, pa dospem zar u pravedniki raj, po raju bojem anele bih klao! VUKI (sebi): Taj ne zna, mokljan, da mu j' otvoren anelskom rukom njegov zemni raj: Adamov sin: Zagrizi!" ,,Prvo ti!" MILAN: ta veli, Vukiu? VUKI: Ta velim da kad Segedinac due na sav mah, tad malaku maleni Petrovi: kapetan Pera kad naumi to, ma bio rat na Svetog Nikolu, badava e se svi odupirat, badava svira, mora biti rat! Al' ve od tebe niko ne ite da protiv Pere kadgod prozbori! MILAN: Od mene, veli, zato? Reci, zat'? VUKI: A ko bi jo zahtev'o, zaboga, da zbori ti prot' oca Julinog? Opasnost grdna, pobratime moj! MILAN: ta ree, jedan nikogoviu? Zar misli da bih... (Potee ma) I ZASTAVNIK (zaustavlja mu ruku. Vukiu): ta kojeta ti!

Za ljubav cure da se junak da zavoditi u mukoj nakani? Pa Milan jo? Kojeta, uti tu. MILAN (sebi): Zajedaju me, rugaju mi se, sav svet je meni podsmeh, poruga, i pogled svaki, kamol' svaka re! Oh, pogled, pogled! Da sam ost'o slep od milokrvna prva gleda joj, od opsene smejutka njezina, bar ovih ne bih vid'o pogleda, ni pomrine osmejaka tih! Oh! ta da me je pogledala bar! Bar jedan zraak arke zenice nesuenke mi, neverenice! Iz otog zraka gradio bih most za sree svoje rajsku veitost. Al' ni tog darka, ni te ponude! Pa, ponosita blagom obilnim, ni primit ne hte prosna gleda mog, ve utee, oh, muki nestade! Pa sad jo ocu da povlaujem, pa da mi kau: Suje, suje trud, udvaranje badava, nee te!" Pa ma me vea kobna odluka osudila na dodijali mir, odmakla rat u pusti nedogled, podnositi sramote neu te, ne, ne, ne, ne, to nee biti, ne! I ZASTAVNIK: Al' evo nam i poglavara ve, ispred njih Pera ponosito gre. VUKI. Strahovito se Pera zahuk'o, ta svakoga bi protivnika smeo, zastupit puta ko bi mu sad smeo?! ta veli, Mile? Ko bi? I ZASTAVNIK: Evo ih! (Ulazi PERA SEGEDINAC. za njim ZAKA, ORBA, EVI, RANKO TUKELIJA i ostali kapetani. Svi po- sedaju u kolu. U sredi Pera.) PERA: Vojnika brao, srpska gospodo, esarske zemlje dina obrano, na zamaan se sastadosmo rad: Izabrat nam je poslanike sad na srpski sabor u Beogradu; a valja nam i propis udesit da s njega budu poslanici nam na dinom zboru svetla obraza.

Jamana nam je sino stigla vest da mitropolit nosi poruku da esar zove narod u pomo na francuskoga protivnika svog, i za tu pomo, at i pobedu, sloboda mu da bira vojvodu po povratku sa slavnog razboja. Ja mislim, brao, druzi, gospodo, Srbadija e listom nagnuti da krvlju svojom carsku sveta re: tu veru dae poslanici nam u ruke svetog mitropolita, pravoslavni mu primiv blagoslov. A sad, junaci, da nam ivi car nad narodom to milostivo bdi i pravoslavnu titi blagoast! Pristupimo, junaci, izboru! (Usane, svi poustaju. Neki viu: iv bio! Jedan ulazi, prie eviu i priapne mu neto) EVI (lagano Peri): Na tremu eka jedan kaluer, im'o bi s nama krupnu koju re. PERA (momku): Nek nrieka dok proe skuptina. (Momak ode. Meu zastavnicima agor. MILAN hoe da govori, ostali ga uutkuju) Ko to zipara? ta je? Momci, mir! VUKI: Oprosti mi, kapetane, re, al' sva se vojska obradova tom to uje da e zaratiti se. Al' niko valjda nije arom tim usplamtio na junaki ti zbor k'o Rankov Milan, moj najbolji drug; trenutka ne mo' doekati tog da pojuri na ljutu Franciju. Ispit'o nisa.m je l' junaki soj, il' zato moda to je predlog tvoj. PERA: estinu samo ratobornu tu pohvalit moram u omladine. Utiae se, ima vremena. A moja brada valjda, seda sva, zahtevat moe zazor od mlaeg. ( Kapetanima) Koga emo izaslat, gospodo? MILAN: Ja ipak pitam ta nam daje car, ta daje esar u zamenu nam krom vojvode kad proe veem rat?

PERA: Je l' u vas tamo koji mlai brat? MILAN: Ja opet pitam ta nam daje car. Jer narodu se dodijalo ve uludo ginut mamljen obmanom. PERA: Oho, sinove, gle ti njega, gle! Zar vojvodu izabrat obmana? A zna li ti zar ta je vojvoda? Gle, gle, jue je s trske sjah'o tek, pa ginut mu se dodijalo ve! MILAN: Ja mislim da sam u skuptinu zvat k'o srpske vojske carev zastavnik, u skuptini mi prilikuje re. Ja dobro znadem ta je vojvoda, al' k'o da ne zna Pera kapetan. Ja mislim, vojna ide s vojvodom; u mirno doba to je dodola, vertepski lutak otelejisan,1 il' zlatan mamak bekoj udici! Gospodin Pera da je vojska sva, ni da bih rei, neka vojuje; al' dok jo ima srpskog plemena to elom ljubi turskog hata trag na trg robinjski to mu nosi er, da ovo malo snana naroda po nepelu tuine izgine, da bude Pera Segedinac knez, il' vojvoda, il' to li? RANKO TUKELIJA: Milane! MILAN: Okani me se, kad ne smete vi, ja moram rei, ja ne pristajem. PERA: Da bude Pera Segedinac knez, il' vojvoda, il' to li? Derane, usuuje se dii na cara. MILAN: Zar na cara? Pa ta! Pa kakav car? A kamo ti potena carska re da srpska vojska tek na Turke gre, da brani zemlju, cara, carsku re? A rei nema! Zar je i to car? PERA (trza ma): Bezobraznie, u skuptini tu nazivat laom svetlog esara! Ma napolje! Pa sa mnom na ogled! (Kapetani zadravaju Peru. Ranko stiada Milana) ZAKA: Ne sudi mu na preac, prijane! Je l' krivac, nek mu pravi bude sud. MILAN: Svaki bi drugi osetio ve

u maa moga kakav ima mah,

1 Vertep je lutkarsko pozorite koje je u vreme Boia prikazivalo scene Hristovog roenja. Lutke su bile ponekad prekrivene ploicama koje su podraavale pozlatu telej", kao na ikonama svegaca. (Frajnd)

na sedu bradu ne trzam ga ja. VUKI: Na sedu bradu? A, dabogme, da, i starij' ovek dete imat mo', a dete moe lepo biti jo. PERA: ta veli taj? MILAN: ta veli? Veli to: Kad esar uje kako Pera zna za puste rei narod svoj da da, na branioca naem kidisat, kolajna mu je ionako tu. Pa nato dalje dizat viku tu? PERA: I na to pae ma jo trzam ja? Kolajnu njemu! (ui Milana) Evo ti je, na! MILAN (trgne ma) : Budalo stara! Ti zar hoe krv? Pa nek ti bude! Samo jo da zna: S vrnjacima se borim desnicom, a uvakom sa ludim starcima. RANKO TUKELIJA: Ne mogu preit boja krvavog, al' posred zbora nema mesta mu. PERA: Pa napolje, da trema ne kaljam. Uza me, Zako! (Izlazi sa Zakom) MILAN: Ranko, uza me! ( Izlazi sa Rankom) VUKI: Ma, gospodo, ma, brao, ta je to? Zar niko nee da ih rastavi?! EVI: Ne luduj tu! Sad Peru rastavit! Zaustaviti Mori proletnji bujicom gorskom da se razdragan ne baci plah u Tisin zagrljaj, il' ne smlavi ribarske kolebe?! I ASNIK: Da rastavlja? A ko ih navrka? VUKI (gleda na prozor): Gle! Ve je dockan! Goli maevi! ( uje se zveket maeva. Svi idu na prozor) I ASNIK: E, nije Milan maij' kaalj, ne, doekuje tek protivnika svog,

trpkuje tek Perin udarac. EVI: Tim gore za nj; razdraie ga zlo. Golobrad momak da ga tedi jo, da Peru dri ni poda ta zar? Taj prezor mu ne proe olako! I ASNIK: No, ekaj samo! Gle budale, gle! Ta to ne tue? Nema oka zar? Te ne vide da Pera promai? E, gle ga sad! Da maem ne tre, kapetan Pera nabo bi se sam ljutinom slepom napadaja svog. VUKI: AL' sad je kraj. Ho-ho! to ike krv. EVI: IV I zdrav, Pero, dobar udarac! ode mu ruka ba u podramak! I ASNIK: Tako ti treba! Za tebe je ma! Ta makov rep za maij' kaalj taj! Tako ti treba, tako zelen, mlad, pa ni za ivot, ni za kakav rad. VUKI: Bez jedne ruke iveti se mo', I ASNIK: Ta moe, bolan, kolenovi je; al' hoe l' poi koja cura za nj kad ostane osakaen i kljast? VUKI: Za tako krasnog momka, zato ne? I ASNIK: Da krasnoga mu provodadije! Ta navek si mu i'o na ruku, onako je i pro'o s rukom sad; al' gle ovamo, ta e ove tu? (Ulaze ivo MARA SEGEDINEVA, za njom JULA) MARA: Moj mu! Moj Pera! Gde je Pera, gde? Poruuju nam da se pobio! Govor"te, gde je? S kim se bije? S kim? (Ulazi s druge strane PERA SEGEDINAC u ruci mu go ma) PERA: Pokaz'o sam ti ko je Pera, znaj! (Smotri ene) A ta e ti tu, eno? Odlazi! U mukom poslu nema mesta ti. MARA: U mukom poslu? Divni poslovi! O tvojoj glavi radilo se tu, a tvoja glava sav je ivot moj. Pa ko je krvnik to te napade? PERA: Moj krvnik? Da, moj krvnik! Derite! K'o derite sam oin'o ga tek. Da bee ovek, druke bih mu dao. (Jedan asnik ulazi) ASNIK: Ma pomagajte, brao, u pomo!

Je l' od vas koji vida od rane? Ne mogosmo zaustavit mu krv! PERA: Je l' istina? Toliko nisam hteo. (Dva vojnika unose MILANA na nosilima, za njima RANKO TUKELIJAJ RANKO (zapovedi da spuste nosila) : Vidi li, Pero, ovaj oblik bled, taj ne sme poi sam na onaj svet, jedan nas mora njemu u posled. MARA: ta vidim? Lele mene! Ko je to? (JULA cikne i padne na Milana) Moj Milane, moj zete, sine moj! Oh, kuku meni, to ne dooh pre! PERA: ta bunca ta? Ma, eno, ta ti je? Poludela je. Kakav, bona, sin? MILAN: ta vidim, Julo, jesi l' zbilja ti, il' aneli to sleu krilati, da milostivo crnu zastru smrt prenosei me ve u boji vrt? JULA: Ta iv je, iv je, iv moj soko siv! Al' ko te rani, tiu, ko je kriv? MILAN: Jo pita, je l'? Ta ko e biti klet: ispod tog lucnja taj ustreljiv gled. Te s drugog lucnja, usta rumeni', ni ne doekah rei streljive, usne mi tvoje nerazdeljive i nemo reko': Umri, uveni! JULA: Zar s oka moga, s usta mojih zlo? Ta tvoje bee to je moje svo! Pa daj da ljute strele pobijem, da ustma mojim ranu povijem, at milu krv povrati mrski dir, il' krvcom tvojom da se opijem, da izdahnem na grudma ovijem! MILAN: Ne kobi, duo, svome draganu! Tek sada e ivota provret vir, i srce e potei na ranu. Al' ipak mi na tebe nije kiv: Ne imadoh te, curo moja, iv, al'.sad si moja! Pero, nisi kriv! (Izdahne) RANKO: (sagnuv se nad Milanom): Izdahnuo je! Smrt ga skosila, uvez'mo etvu: di'te nosila! (Podignu nosila, obnesveenu Julu prihvati Ranko, izlaze polagano. Ostaje samo Pera)

PERA: Ne dajte, ljudi, brao, gospodo! Zaustav'te, zaustavite krv! Zaustavi je, stara vraaro! Treba l' ti svilac, evo ti ga, na! ( upa kosu) I odoe, i odoe zar svi? Pa marim ja. Ta ja ba nisam kriv! Ta sam je rek'o: Pero, nisi kriv!" A moja Jula, ta e moja ki, jedinica mi, moja zenica? ta ree samo? On je bio njen, njen zarunik pred bogom, u srcu, njen izbranik, a moj, moj zet, moj sin! Moj sin? Ne, ne! ne, ne, Vukaine! Ti nisi sina svog pogubio, ve ubio si bojeg anela. A to? A zato? Ha-ha! Ha-ha-ha! Jer an'o usta protiv esara; esar e, ree, prevariti nas, i la je, ree, esarova re. A ko je prei, esar ili bog? Jer bog ako je istina i svet, ni poslanik mu ne sme lagati. Pa zbude li se anelova re, te slae l' esar, da l' e smeti ti anelka bojeg tad osvetiti? Hoe li smeti, Pero, hoe li tom istom rukom, istim elezom odbranit narod prevareni svoj, te osvetnikim smerom samrtnim probosti smelo lai esarskoj pozlaenu, sebeznalu mu grud? Hoe li smeti, kukavico, je l'? Jest, lako bee tebi s anelom, ta niko ne zna kako kazni bog, iz pakla niko jo ne doe iv, da pria groze muka veitih; al klete, klinci, kolac, tokovi, je l', kukavico, toga te je strah?! (Ulazi ZAKA, ORBA i EVI s jednim KALUEROM) ZAKA: Zar, oe, tako? Zbilja, tako zar? Ta to je pak'o, to je izdaja, krivokletnici, lae, nevere! Zar opapljeni nama biskupi da svetenika vernog okuju to ne htede da duu izgubi,

da veruje to oni popuju? ORBA: U tamnicu zar brata nekad svog to veran osta bogu, narodu? A drugog ljutom glau moriti pa iznurenog, starog, nemonog za nosila vezivat mrtvaka, natovarena senom koenim, k'o, bo' oprosti, kljuse pred jasle! Pa sve to zato? Zato pokor taj? Priestiti to htede milostiv ivotom venim jedan izdisaj. EVI: Pa zadubinu srpsku, dedovsku, oteti turski silom poganom, progoniti monaha smerni zbor, te osveteni srpski samostan naselit srpskim odrodima zar? Ta to je turski! ta? ta rekoh ja? Oprost' mi, dobri care stambolski, ti nikad nisi dotle doter'o. Pa gde je carstvo, gde je sud i vlast? A zna li esar za tu sramnu strast? KALUER: Zar esar, misli? Sve je uzalud! Ba njegovi nas ljudi gone svud! U Lepoj Vini naoj skrovitoj esarski jedan ubi najamnik igumna nam na vratih crkvenih. Na mojim je izdahn'o rukama; a ovu grud i crkven dovratak pokropila mu muenika krv. PERA (stupajui napred): Je l', oe? je l'? I ti si vid'o, je l'? Al', oe, nisi dobro smotrio: Ne bee to, ne bee Milan to to poginu na vratih crkvenih, to bee an'o, boji poslanik. A ubi ga? Vukain, misli, je l'? He-he, zar ne zna? To ne bee kralj: Ubica njegov ja sam, ja sam, ja. (Pokazujui ma) Zar ne veruje? Evo, pogledaj: anelska se jo uvek pui krv. KALUER: Ne poznajem te. (Ostalima) Ko je ovek taj? EVI: Kapetan Pera Segedinac. KALUER: A?

Razumeo sam za tvoju nevolju. Za tebe samo jedan ima kraj, tek jedan put u izgubljeni raj. PERA (prua mu balak svoga maa a vrh upire u razdrljene grudi svoje): Glasnie neba, zbori, je li taj? KALUER (uklanjajui mu ma): Oho, sinove, lake malo, stoj! Zar misli proi tako jevtino? Blagodet je greniku rana smrt. Na tebi, Pero, smrtni lei greh, a smru smrt popravlja samo bog; za oveka je drugi put utrt: ivotom samo popravie smrt, ivotom sprati grenog dela sram! PERA: ivotom? Da. Pogaam, oe, znam: U meni mlad oivet mora div to mueniki mnome propade, svom narodu duevit branilac od napadaja roba esarskog. Razumem, oe, neka bude, de! Oajnom rukom otisnuu smrt, raireni joj odbit zagrljaj, to eljen mir greniku nudi njim, da mrskom iu elo celujem, u Svakoj muci brani narodu. Al', oe sveti, to u bolan iv ne ushte l' narod kadgod obrane? KALUER: Ne luduj, Pero! Kako ne bi hteo? A hoe l' gladnik nuen zalogaj? Zaeli l' slepac videt beli dan? PERA: AL', zalogaj kad zubma dri zver, kad slepac mora sunce skidati, i unuad mu da uiva svet? Siromah narod nee l' voleti jo koji as uivat glad i mrak, neg' pregnuti za borcem oajnim te askom bede kupit slave vek? A borac? Leti samac, ostavljen, saeen suncem, ili zveru plen! ZAKA: Ne boj se, Pero, nee biti sam; ma kakva na nas ljuta dola zver, ko rep uvue, to e biti ker! PERA: Oprosti, Zako, orbo, eviu, oprostite mi, brao, naglu re! Uza se s vama sav juriim svet,

sve, Budim, Petu, Carigrad i Be. (Spolja se uje huka, glasovi: Gde je Pera? Kamo Pera?) KALUER: Junaci, brao, iveo vas bog! ( Blagosilja) PERA: NO vie svega, narod nek' je iv! Al', ko to vie? Neko zove, je l'? (Ulaze dojnici, meu njima VUKI) I VOJNIK: Je l' istina, gospodo, da ste naumili da nas vodite na Francuza? Vi ste nae poglavice; al' ko e braniti nau neja ako navale Turci ili druga kakva poganija? PERA: Ne boj se, sinko, ne kreemo vas. Rad' sabora je srpskog bio zbor, na saboru dokonae se stvar. Al' ko vas buni, ko vas navrka, te navalom iznuujete nas? I VOJNIK: Ta, rekoe nam da si da je poginuo Milan Tukelija to nije hteo da vojska ide na Francuze. PERA: U junakom je boju poginuo, krivice nije, udes bee zao. Al', sad na pos'o, momci, napolje; za srpski sabor izbor vam je ist: gospoda nisu dokonala nit'! (Poe) VUKI: Ne reko' l' ja da nije Pera kriv? PERA: Ne bran' me, mome, zla mi bee ud. Al' Peri samo Pera biva sud. (Izlazi, svi za njim. Zavesa pada.)

TREI IN

U Beogradu.

PRVA POJAVA

(U gradu pred crkvom Ruicom. U crkvi sluba. Na dnu crkvena vrata otvorena. Na vrata izlazi MONASTIRLIJA, uhvati za ruku MATULU i vodi ga za sobom. Za njima VITKOVI,TEMIVARIJA.)

MONASTIRLIJA: Ne boj se, oe! Oda ta ti strah? Ta mi smo svoji. Ti li s', Matula? Jedva te poznah u toj odei. MATULA (za se): I uhvatie! to e, brajko, sad? Razum preda se, obraz pod noge! (Glasno) A ta da s' bojim? Nemam rada ta. Ne usteem se poi za tobogk, k'o ti to misli, radi vaeg stra'a, no radi svetog straha boijeg, to smetaste liturij' svetenoj izvlaei me sred heruvike nezgrapnom rukom kroz poboni svet. MONASTIRLIJA: Ma, bo' oprosti, nemah kamo kud; svedoie ti moji drugovi koliko smo te eljni traili poveriv ti u Beu nau stvar, da ujemo kakva je poruka, da ujemo ma jednu samo re. Al' ti se krije k'o tekunica; zato e nam oprostiti ve bog to prekidoshmo slubu njegovu. No sada zbori, kazuj: kako Be? MATULA: Ma ja vam pisah dvaput u Budim. Moje vam knjige ne stigoe zar? MONASTIRLIJA: Ni slovca. TEMIVARIJA: Kako moe pitati, ta naa pisma kazae ti ve da oda te ne doe nikad list. MATULA: ta, kakva pisma? Ne znam nita ja, jer od vas pisma nikad ne dobih. VITKOVI: udnovato. MATULA: udnovato, da, da; no sad se seam ko je tome kriv. Da, to je pisar mitropolitov, Jambrekovi. On bee pota moj! MONASTIRLIJA: Jambrekovi? Je l' mogue, zar on? Potena dua injae mi se. MATULA: Potena dua? I ja miljah to, a tako milja i mitropolit. Al' mitropolit uverio se da pisar njegov njega prodaje. Uz njega jo i mene pa i vas gospodi bekoj za zamaan dar. (Izlaze iz crkve: PERA, EVI, ZAKA, ORBA)

VITKOVI: Gle ti nitkova! Gde je hulja ta? MATULA: Svetjeji otac oterao ga je. ORBA: Svetjeji otac oterae nas oklevajui pozvat sastanak u skuptinu glavara narodnih, zavarkujui nau budnu svest udnovatima metanijama, obredima nevienim u nas, oteui sveanu propoved o nekom stadu, nekom obanu, u nedogled, u pusti nedoek. A kad mu doe da te svetuje, pokazuje ti ptice arene, pa mesto mudru tu da uje re, ptiurine ti neto blebeu. MATULA: Da ste mi zdravo, svetla gospodo, junaci dini, hranitelji nam! Junatvo vae nije strpljivo. Al' krupno delo treba vremena. EVI: Zar jo? Tako ti treba, orbane! Odve si neto danas milostiv. Zar popa jedan da otera nas? Ta da smo ljudi, da smo muevi, odavna njega b' oterali mi. MATULA (za se): Gle, gle! Nad glavom, eto, gori krov, sad brzo gasi, il' e biti zlo. PERA: Polako, evo, lake, drugovi! Neispitanom nema sudije. Mi ekasmo od njega poruku. A zat' ne bismo pozvali ga mi? Pozovimo ga u dvor sada svi, ja vodim njemu danas moju er, za sveti in da primi blagoslov, pa posle emo sakupiti zbor, a mitropolit pozvae se u nj. Svi: Tako je, Pero, dosta ekasmo. MATULA: Tako je, brao, i ja velim, da! (za se) Kapetan Pera ba je ovek moj. MONASTIRLIJA: Zar i ti tako veli, Matula? Ma kad se tako lepo naosmo, reci nam, oe, ta izradiste za poklan onaj pravoslavni svet u samostanu, Mari ubavoj? Osvetiste li mueniku krv?

EVI: Da, da, govori, ta je, ta li bi s krvnicima? MATULA: Krvnike valja znat, pronai ih, bar uhvatit im trag. VITKOVI: Bajagi tamo oni ne znaju, tek trae krivce, njukaju im trag. PERA: Ma trag je, bolan, krvlju pokapan. EVI: Ne reci, Pero, nije lako to, sam sebi muno nanjukat je trag, kud s' okrene, uvek je za tobom. MATULA: Krivice nije, mislim, do toga; U Beu s nama dobar vlada smer. Bez naroda je muno esaru, vojnike treba, Srbe ljubi on. Al' ona pusta, glupa svetina, katana besnih razuzdana ud, to napujdana zlobnim fratrima u Srbu vidi skota pogana: ni esar ne mo' protiv sile te. PERA: Kad ne mo' esar, nai emo krvnika naih gadnu gomilu: to ma ukalja, neka zbrie ma. Svi: Tako je, tako, neka zbrie ma. EVI: IV I zdrav, Pero, za tu muku re! MATULA. Zdrav', kapetane, britak ti je ma; al' ako emo tako trait sud, pet carevina na nas ustaju, na brani vere to je veruju, raznee nas na kopitama sve. PERA: Kad nije turska raznela nas mo, ba gori nee. Svi: Nee, bogme, ne! PERA: Pa kako emo druke nai sud? Je l' tvoja pamet nala drugi put? MATULA: Ja mislim, ima. ujte, gospodo: Vi mislite, u Beu trae to da s' odreemo naeg zakona? Sahrani boe! Tamo misle tek jedinstvo vere da priznamo mi, jedinstvo svete vere Hristove, a sve nam drugo esar ostavlja, crkveni obred, jezik, obiaj! Rad' nas to ele, ne rad' sebe zar, sauvat narod samo eli car. PERA: Govori srpski, ja sam ovek prost. MATULA: OD Grka nam je vera dola, je l\

te priznajemo glavom Carigrad, pa koji nam je otud blagoslov? Otud sve bede, otud nevolje. esar nas je k'o svoje primio, u hriansku, u zemlju slobodnu; al' u toj zemlji sav ostali svet priznaje glavom, uiteljem Rim. Pa ta nam smeta, svetla gospodo MONASTIRLIJA: Promenit glavu, je li, Matula? VITKOVI: Triarija, zacelo. Zato ne? PERA: AL', drugo, veli, ostaje nam sve, malenkost samo, samo glava ne? MATULA: Ne rekoh to. Zar ne razumeste? PERA: Razumesmo te, oh, razumesmo: Ta to bi bili krasni poslovi, krvnike bi nam divan stig'o sud: kad mi priznamo glavom svojom Rim, odobrili smo krvno delo im; a muenike nae priznasmo jereticima. MATULA: Kapetane, uj: Zar putat narod neka propadne? PERA: Pa bolje mu sa sveta nestati, sudbinom kivnom utamanjen sav, no propadaju mnoit redove krvnika svojih u njihovu ast. EVI: Pa reci, priko, jesi li nam sam, il' ima l' vas u mozgu brae jo? MONASTIRLIJA: Misli li kako mitropolit, je l'? PERA: Zar mitropolit? ZAKA: Bie avo kriv: Zar nisi mudrih propovedi pun o jednom stadu, jednom obanu? PERA: O jednom stadu, jednom obanu? Jedinstvo vere, zbilja, ali ne! Zar svetenik, zar glava crkve, on, miljenjem takim da skrnavi hram? To ne verujem dok ne kae sam. MATULA: Tako je, Pero, veruj, tako je. Govorio sam mitropolitu da pronae kakav mu drago put izmiriti to moe crkve dve. Al' pop k'o pop: tvrdoglav, sebian, izgubie, boji se, svoju vlast; a narodu, e, ta mu dade bog. PERA: Jeste li uli, brao, kaem ja.

Pa ti si jedan tako pametan? Bistar ti pogled maglu providi, to nama krije nemilostivo prostotom uma pomraali vid, i nama svim i mitropolitu. (Uhvai Maulu za rame) Ma da te vidim, ljudska divoto! (Vadi rukavice s narukvicama iz drka Matuli- nog maa) A ta t' je, brajko, to? MATULA: Rukavice. PERA: Rukavice? Ma udan im je in. Da prosti - - zbilja, kako ono bi, to zainjae navek propoved u naeg oca mitropolita? MATULA: U jednom stadu jedan pastir, je l'? PERA: U jednom stadu jedan pastir, da. No pastir u nas ide za stadom, al' ko e da nam stado predvodi? To mora biti vrlo mudra zver, to, priko, samo moe biti ti; zasluio si da te kruniem, k'o stada toga dinog vojvodu. (Mee mu na svako uho po rukavicu, te izgledaju ko magaree ui. Matula se brani. Smeh.) Pa pridr', askom, da se nagledahM divote retke dinog nakita. (Matula se brani) EVI (dadei ma): ta, ne prima? Il\ odmah prihvati, il' ovaj as u t' ui odrezat! (Matula pritisne rukaice uz ui. Svi odlaze smejui se. VIENTIJE se pojavljuje na crkvenim vratima i zastane zauen idei Matulu s uima. Zadesa pada.)

POJAVA DRUGA

Dvorana u mitropoliji. VIENTIJE i MATULA.

VIENTIJE: Tegobe, veli, behu velike? MATULA: Tegobe grdne: pretnja, buna, krv, da nisam ja na sebe primio

smerova vaih teku omrazu. Uspemo li, sva slava ide vas, bude l' natrake, na me pada mraz. VIENTIJE: Savladaemo, skloniemo ih, pa onda, Mato, ivi bez brige; esarski ti spahiluk ne gine! MATULA: Spahiluk? Hvala, ljubim desnicu. Al' to bi bio od esara dar, no nije njehmu, vama sluim ja, zaklonivi vam lice sveteno ivotom svojim od navale zla. VIENTIJE: Nije l' ti dosta, halo nesita? MATULA: Potroio sam, sveti oe, sve. VIENTIJE: Potroio? Navek ti peka zja, i navek da se da! (Baci mu punu kesu i zlatan ogrljak) E, na, na, na! Zajazi se, ogolio si me! MATULA: Da trampimo: uzmite moje sve, golotinju u vau primit ja. VIENTIJE: Ne luduj tu, no gledaj za im si! Kupi l' se narod? MATULA (gleda na prozor): Dosta ih je ve. Gledajte sam. VIENTIJE (pogleda na prozor): Gle, gle, a ko je to? Dodaj mi durbin! (Matula mu dodaje durbin) Nije l' opsena? Anelska slika je li zbilja ta? Rafailo, sasvim Rafailo! MATULA: TOG imena ne poznah nikada. VIENTIJE: Vidi li, more, zna li ko je to? MATULA: Jamano Pere Segedinca ki, uza nju, vid'te, ide kapetan. VIENTIJE: Sve blie nama, sad ih nestade, ne uoe li u dvor, Matula? MATULA: Kapetan Pera naumio je prikazati vam svoju lepu er, izmolit njojzi sveti blagoslov. VIENTIJE: Moj blagoslov zar njojzi? Ti si lud! Naprotiv, mene b' usreio njen. ^za se): Oho, prekrasno! Osveta je tu i nehotice. Pera dovodi jagnjece vuku. Stani, Pero, stan', zapitaemo s' ko je magarac! (Glasno)

Pa nee samo molit blagoslov, jo vie neto. VIENTIJE: Vie, vie jo? U dobri as, al' to je, ta je to? (Ulazi SLUGA) SLUGA: Kapetan Pera Segedinac i VIENTIJE: DobrO MI DOaO. (Ulazi PERA, za njim JULA. Sluga odlazi) Zdravo, junae! PERA: Dobra ti srea, glavo svetena, neosvetenim' blagoslovi svest. Pred narodnim pred poslom velikim dopusti ja i Jula, moja ki, da primimo oda te blagoslov. VIENTIJE (zagledao se u Julu, za se): Rafailo, sasvim Rafailo. PERA: MOLIM te, sveti oe, jesi l' uo! VIENTIJE: Oprosti mi, oprosti, uo sam; al' udna slika, udna prilika. PERA: Kakva to slika? VIENTIJE: Sad ti mene uj: U Beu videh jednu priliku iz Rima to je onud pronee. Nemaki jedan za nju, vele, kralj polovinu je prod'o drave. Pripovetka je da je naslik'o Araneo sveti, Rafailo sam. Prikazuje ti majku boiju u svoj divoti slave nebeske, na desnici joj edo, mladi bog, anelski kor nad glavom blaguje, oko nje slava, blaenstvo i raj. Al' ni u sina ni u matere na licu nema blaenosti te. Iz oiju im ita tugu, bol; daleko im se pogled upire u jednu taku, jedan koban znak: i sinu se i bojoj materi sred nezagledne slave nebeske privia grdan otkup sueni, no koji svetu moe biti spas, te slavu tu zasluit zanavek; usred milosti srca boijeg privia im se raspetije, krst; u detinjoj u divnoj zenici nagoveten razaznaje mu znak.

Na tu me sliku ivo podsea, junae Pero, ova tvoja ki: lepota joj i kue tvoje glas oko nje slika rajsko blaenstvo, al' oka crnog zraka duboka otkriva tajne neke tuge bol. PERA: POGODIO SI, sveti vladiko, i Juli mojoj u srcu je krst, ivota nad na njemu razapet, a razapeo ga otac roeni. JULA: Nemoj mi, babo, rana vidati zabadaju u svoje srce no. Ti zna da sam ti sve oprostila; to ga je ruka tvoja ubila, nesvesna krivdi kobnog dela svog, zato si srce pokojniku dao. VIENTIJE: Da, da, sluao sam sluaj alosni; Pokojnik ti zar bee zarunik? JULA: Pred bogom, oe, otac nije znao. VIENTIJE (gladei je po obrazu): Sirotice! Al' ti si mlada jo, ivota tek te ljubn'o prvi zrak razaviv cvetu neni pupoljak, pa zar da te ve smrtni takne mraz? Ne, ne, to nee hteti, ne mo' hteti bog! Bog milostivi kad bi pustio da tako brzo taki vene cvet, u zemnom raju ostala bi mu kukuta sama, dikica i kalj. Za tako lice, take loze grozd, mladoenja e navek biti dost'! JULA: Mladoenja me eka na nebu, ne naoh ga na ovom svetu ja. PERA: Dovedoh je ba u toj nameri: elja je njena elja sviju nas, posvetiti je slubi boijoj; molimo ti se, prihvati joj smer, otvori joj ivota bojeg dom, sestara smernih sveti samostan. VIENTIJE: Oh, kako ne bih primio je ja u sveti dom; ba i da nije svet, posvetio b' se primajui nju. Predusreta i sluaj elju joj: sa mnom je ovde igumanija kovinskog svetog doma sestrinskog, od nje nek' primi iskuenica

ivota svoga prvu pouku. (Matuli) Dozovi, sinko, igumaniju! (Matula ode) PERA: Zahvaljujem ti, sveti vladiko! VIENTIJE: Zahvaljujem se, Pero, tebi ja. Koliko li si bogu ugodan to svoju erku milu, jedinu, od roditeljskog srca otkide te priloi na boji rtvenik: dovoljne za to ne znam nagrade. ivotom bih naplatio ti dar; to molitve uzmogu u boga, izmoliu ti, kapetane, sve. PERA: OD boga nemoj, al' od sebe, da. Za sebe ne, za narod item ja. Dovoljna ta je meni nagrada, i meni, oe, i mom detetu VIENTIJE: Za narod? Sve to mogu, sve to smem! Za narod ivim ja, za narod mrem. to god zaeli, uinjeno je. PERA: Dosadilo se poslanicima izgledat veno tvoje poruke, da uju to po tebi alje Be. Pod prozorima tvojim eka zbor oekujui tvoju ispovest jo danas, oe, odmah, ovaj as. VIENTIJE: Jo danas, Pero, odmah, odmah, da, da ti ne doe, pozv'o bih vas ja. LJUBICA (dolazi kao umanija): Zove me, oe, to e? Evo me. VIENTIJE: Devojka ova, vojvodina ki, sestara ti umnoit eli broj. Staraj se, erko, da je poui u delima hrianske milosti, u molitvi, u pesmi boijoj. LJUBICA: U meni na e majku roenu. PERA: Goleme muke nee trebati: u Jule moje razvio je jad, rasporiv srce, zrelog veka duh ukazuju na milost nebesku. U drugih greh to ini, u nje bol. LJUBICA: TIM blia mi je, tim roenija. JULA (klekne gledajui u nebo i sklopi ruke): Oh, majko sveta, Bogorodice, to sluga ti na mene kae lik,1

u jadu ti se nalik oseam, pomozi mi, da slaba nauim olakati bar ostalima bol, te svaki jad, ublaen, utian, da grdnoj mojoj rani bude lek. (Ustajui) Tvoja sam, sestro! Zbogom, babo moj! PERA (grleije): Oprosti, Julo! JULA: Neka prosti bog! PERA: Dopusti, hrano, roditeljima obii te u elij' koji put. (Jula odlazi s Ljubicom. Vientiju:) ivota svoga poverih ti cvet oekujui ti da poveri poslanstva svoga obeani plod izabranikom eljenog naroda. Objaviu im, oe, ovaj as. VIENTIJE: Uini, sinko, neka dou svi, u ovoj nek' dvorani eka zbor dok esarsku ne spremim ponudu te izmolim i boji blagoslov. (Pera izlazi) Sudbina mi na susret izlazi: najlepe dete roditelj mi sam u sretno krilo voljan dovodi, polau tim i svoju sudbinu

1 Tj. iji lik, kae tvoj sluga, podsea na mene". (Frajnd)

u moje ruke. Sad je nast'o as: kad mogu, sad i hou, sad i smem, da svaku smetnju, svaku smutnju strem. esaru e se svi pokoriti, to ja obrekoh, to u stvoriti, za mene e se Pera boriti. (Izlazi) (Ulaze s druge strane PERA, EVI, ZAKA, MO- NASTIRLIJA i ostali poslanici, meu njima ARHIMAN- DRIT HRISTIJAN) PERA: U dobri, Risto, ti nam doe as: budimska ve mi hvala dodija razum ti hvale, duh i nauku, razglasuju iskustva tvoga svet, putovanja ti pusti nedogled; al' nada sve, nad nauk, znanje, duh, potenja tvoga neokrnjen kr.

HRISTIJAN: Izabran dooh voljom naroda, k'o i vi, brao, poslanici mu. Ne korite me to ne dooh pre: crkvena glava zastupi mi put zapretiv mi na sabor dolazak. Al' kad razumeh ta se sprema tu, kakve l' se zamke pletu narodu, ne mogoh ostat ma ne ost'o iv. PERA: Zar mitropolit? On? HRISTIJAN: Jest, glavom on: meni je posl'o preku zabranu, a vladike nepouzdane mu ne pozva na zbor dunim pozivom. PERA: udnovato: taj muki postupak objasnie EVI: Objasnie ga sam. Ne boj se, Risto, dok je ivih nas, dosadit Vio tebi ne moe. PERA: Zaduio si narod veito pripomogne li zamke raskinut iz Rima to nam kivni plete Be. ZAKA: Ma zbilja, Risto, ti si pro'o svet od istoka do mrklog zapada, pa jamano si video i Rim; je l' zbilja Rim to ljudi priaju, zasluuje l' da svetom upravlja? HRISTIJAN: Junaci, brao, srpska gospodo! Hrianskog sveta mnogi prooh kraj, svetlost uz mrak, uz pak'o videh raj. Al' nigde tako ivo pred oi ne iznose ti raja paklenost nit pakla svetskog rajske opsene k'o to to ini stari vetac Rim. Tu prestoluje Hristov namesnik", okruen silom svetske sujete. Golemih zgrada sjajne stodole arolijama arnim krasi ud; greh teki kaju lakom kiicom, zamisao lak u teki reu kam. Al' slava ta, ta svetla opsena golemu skriva platom svojim la. Za carstvo, vele, ive nebesko, a svetsku samo papa grabi vlast. Bajagi branik vere Hristove, a ovamo pretenija je re vlasnika rimskog nego Hristova.

Plemena mnoga to im vlada Rim ne slue bogu svojim jezikom, razume samo rimski njihov bog. Ko Hristu samo, papi ne klanja, tog nemilice ognjem goni ljut, te Rima tog sav ukras ponosit spalita stranih een mri gar, a mueniki vapaj prodire u pesama im umetniki sklad. PERA: Strahovito! EVI: Pa to to trpi svet? HRISTIJAN: KO trpi, trpi samo zavaran. Zato se ve u mnogog naroda odmetnula od pape budna svest; blagodat odmah osetila se, ivotom novim dahnuo je svet. EVI: Pa kad se njihni od njih odmeu, da to emo tek slobodnjaci mi? ZAKA: AL' KO e toj odolet navali? Meu tim nema l' osvetnicima branika monog naoj nevolji? HRISTIJAN: Branik je na u nama samima. (Otvaraju se srednja vrata. Ulaze dva akona, za njima VIENTIJE u sveanoj odedi i kruni, jedno mu ae nosi krst. Posle, MATULA) VIENTIJE (blagosilja. Poslanici se klanjaju al' i zgledaju): Blagosloveni da ste, gospodo, i blagosloven zbora vaeg rad! Od esara vam svetlog poruka: junacima junaki pozdrav lep! Oekujui vau potporu u esarskom junakom pohodu, dopustie vam, kad se svri boj, izabrat sebi srpskog vojvodu, a vojvode e naeg britki ma dedova naih stari zaviaj osvojit slavno dinom rodu svom. PERA: esarskoj se klanjamo milosti, po taku cenu Srbin zna da mre. EVI: Pusti ga, Pero, da izgovori! Zahvalnost tedi, trebae je kraj. VIENTIJE: Za svu tu milost ne da ne ite nikakve rtve kruna esarska, no jo vam dalji carski nudi dar: u krilo e nam crkve Petrove

vas narod primit esareva vlast, jedinstvo vere gde se potuje, nad jednim stadom jedan pastir bdi. PERA: ta zbori ti? Jesam li dobro uo? VIENTIJE: Razumi dobro, kapetane moj! Tvoj svetac, more, sveti Petar sam, jedinstvu crkve osnov poloi, na samrti je Hristov muenik glavarstvom crkve zavetov'o Rim. Zar mi u mraku slabog duha svog od apostola da smo mudriji? PERA. Zar ti, crkvena glava, obrana, ti, srpske crkve prvi svetenik, da stado svoje prevodi u Rim? Jesi l' pri sebi, jesi l' budan ti? VIENTIJE: Uzmi se na um, kapetane, uj: Ko god esarsku milost prezire, o glavu mu je, buntovnik je taj! EVI. (vadi ma; i ostali poteu maeve. Maula pobegne): Bezobraznie, crna nevero! Da ta si ti kad buntovnici mi? Poreci smesta izdajniku re, il' s ovog mesta nee poi iv. PERA (zaustavljajui evia): Polako, brao, lake, gospodo! ZAKA: Ta to ga tedi? Neka crkne skot! PERA: Poludeo je, lud. Zar ne vidi? ( Vientiju) to stoji tu, to eka? Idi, be'! VIENTIJE (umakne sa pratnjom) EVI. Zar tako, Pero, tako, junae! Zar izdajicu tvoj da brani ma? HRISTIJAN. Kapetan-Peru ne karajte stog'! Izdajnik je taj lani svetenik, nedostojnik je; al' na njemu sja znamenje Hrista; skinite mu ga, pa onda budi zasluen mu sud. MONASTIRLIJA: A gde je nitkov onaj, Matula? Zar utee? Al' ne utee, ne! Ta on je tu najvei zlikovac, potraimo ga, sudimo mu sad! PERA: VI naite tog vaeg Matulu, a Vientiju sudiu ve ja! (Svi odlaze) Je l' istina? Je l' java to g san?

Je l' zbilja sve to kaz'o, izrek'o, il' nemoan me starca vara sluh? Zar on, vere nam prvi zatonik, on, uzdanica, glava crkve te, zar on, zakleti branik roda svog, pa rod i veru on da izda sam? Za grudu zlata il' klepetuu, il' zlatan ular o vrat obeen, il' moda re tek to je slaga Be, sam pastir vuku stado podvodi, izdaje veru, narod, sebe, sve! Ta zar se nije nebo sruilo, otvorio se pak'o nije zar, da s' aneli sa visa nebeskog skotrljaju u pakla ivi ar, a avoli se popnu u nebo, na boji presto crn da sedne vrag? Pa ja, budala, dete poverih tom izdajniku? Ja mu dadoh ker? (Dolazi LjUBICA) U dobri as! A gde je moja ki? LJUBICA: TO sad od mene trai svoju er? Ta ti je dade mitropolitu. PERA: Ne luduj, sestro! Hou moju er! LJUBICA: Ne boj se, stare, videe je sad, zapita za nju mitropolit ba, ispovedit je misli jamano. Hoe da uje njenu ispovest? PERA: Sasvim je lud. Zar mu je do toga? A gde u ja da ujem ispovest? LJUBICA (diui jedan zaves): Pritaji se pod ovim zastorom. Ovamo u ih pozvati ve ja. (Pera ue pod zaves. Dolazi VIENTIJE u obi- noj mantiji, gologlav, bez krsta) VIENTIJE: Galama, buka, graja, svetina! Razioe l' se? LJUBICA: Nema nikoga. Ja mislim, trae vaeg Matulu. VIENTIJE: A, neka, neka! at ga nau bar i at ga malo prodevetaju. Vi' kako li me, hulja, prevari. Al' sad se spremaj, kupi ambulje, dragocenosti spremio sam ja, oklevati se vie ne moe. Poruit moram u Be nevolju,

da zlikovcima svima bude sud. Polji mi mladu iskuenicu, da malo zgalim nevidovni strah. (Ljubica ode) Ta nije ala! Uplaie me. Da ne bi Pere, bilo bi me svud. Zahvalit mu se moram ozbilja; umesto njega, kad ga nije tu, bar devojci mu, iskuenici. He-he! Grenie, lolo, avole, tako li se zahvaljuje zar ti? Al' to u mu? Ta zaplaili me, pa kako-tako da rasteram strah. Nek' zlobe ljudi, voljno nebo je, (Zagleda u stranu) obuj se, Vio, dobro, evo je! (JULA ulazi) JULA. Da l\ oe, tvoja zove zapovest? VIENTIJE: Pristupi blie, draga duice, to blie meni, blie Gospodu. A to je sada srca tvoga ud. ivotu svetom to ga poinje otvara vrata voljna ispovest. Bez ispovesti, srcem iskrene, odbijae ti smernu elju raj. Ispovedi mi puno, slobodno, koliko ti je dragan bio drag. JULA: To pitaj, oe, zavidljivu smrt, to ne dade da njemu kaem to; da pusta zna koga j' umorila, da pomisli kakav je stekla plen, i ona b\ nema, progovorila. VIENTIJE: Pa kako te je junak milov'o? Ovako, je li? (Gladi je po licu. PERA izviruje) JULA: Oe! VIENTIJE: No, NO, No! (Zagrli je, hoe da je poljubi, Jula cikne, PERA izlazi) PERA (otrgne Vientija od Jule): Ha, nesretnie! JULA: Babo! VIENTIJE (za se): Propadoh! PERA. Prod'o si duu, izdao si rod, pa jo ti nije zala dosta tih, i boga hoe jo da prevari preotimljui boju nevestu?

(Vadi ma) No sazr'o ti je zlikovaki rod, i bog i narod hoe osvetu. Pomol' se bogu, kucn'o ti je as. VIENTIJE (klekne): Ne, junae, ne, ako boga zna! Smiluj se, Pero, milost, vojvodo! Potedi li me, pokajau sve, ispostiu sve grene pomisli, vrlinom u sve grehe ponitit. Ne krivi mene, slavni junae, u mene j' u'o neki kivni vrag, PERA (zamahujui maem): Tog vraga emo isterati sad, otvoriti mu vrata na srcu! JULA (zaustavlja Peru): Zar isti taj, taj isti kobni ma, sa kog me gleda Milanova krv, da see srce poganika tog? Tim dodirom posvetio bi se, najtei greh oprostio b' mu bog. (Pera spusti ruku. Ulazi LJUBICA, za njom EVI, ZAKA, MONASTIRLIJA, HRISTIJAN i drugi) LJUBICA: EV', osvetnici, tu je zlikovac. Osvetite mi sreu propalu! (za se) A ti, ivota moga dragane, neprealjeni muenie moj! Ako su te ve tamo poslali, s visine svoje dole pogledaj, krvniku tvome kucnuo je as. (Vientije utee) I ja u prva (Uzima od Monastirlije ma) gle, zar utee? Ne dajte, brao, za njim dok je iv! PERA: Ko hoe svoj da ma opogani, neka ga goni! EVI: Dosta sam mu ja! (Potera za Vientijem; iza vidika zalupe teko vrata i uje se lupa po gvozdenim vratima. EVI se vraa) Zalup'o vrata. Moram obiti. LJUBICA: Zaludu sad, ne naoste ga ve. Iz otih vrata izlaz izvodi, krvnik je na ve kriom umak'o. ZAKA: Ne boj se, sestro, ne utee nam!

LJUBICA: OH, znam ja vas! Kad proe prvi gnjev, Vientiju ve nee biti nit\ EVI: E, TO e kad se Pera ponosi! Da samo znam za koga uva ma? PERA: Za koga uvam? uvam, ujte svi, (Izdadi ma) krvnika ovog najveega mog za najvea krvnika sviju nas, za esara... I ko je junak, ko je pregalac, i ko je Srbin, ko se sea jo junaka naih slave veite, kom uspomena Obilieva pokrenut moe plemenitu krv, na ma ovaj nek' ruku poloi, zakune se na taj osvetan znak ivotom, snagom, im god ima ko, osvetit da e muenike nam! Ko ne zna boga, neka pozna boj, a Srbin bie slobodan i svoj. (Si polau ruke na balak) Sad blagoslovi, arhimandrite! HRISTIJAN (blosilja. Jula klekne. Ljubicaje blagosilja): Sveto vam delo blagoslovi bog!

ZAVESA PADA

ETVRTI IN

PRVA POJAVA

(Na Teleski do Sira. U dnu pozornice ator. Dolaze: PERA SEGEDINAC, EVI, ZAKA, VITKOVI, TE- MIVARIJA, MONASTIRLIJA i ORBA)

ZAKA: SVIDI LI vam se vojska, gospodo? Izbrojaste li? Koliko ih je? EVI: Tri hiljade e preturiti broj. TEMIVARIJA: Banat nam daje pet, a etir' Srem. MONASTIRLIJA: Toliko esar nee sastavit

od Budima pa do Beograda. VITKOVI: Zaboravismo Posavinu jo. Varadin vredi vojsku jednu sam od ua Drave ak do pod Budim. Pa Baranja, pa narod uz Dunav! ZAKA: I dalje jo, i dalje, Sekula: Svet-Andrija nas nee izdati, a neto e Komoran, ur i Vac. EVI: ta misli, Pero, jesmo l' gotovi? PERA: Dovoljno mesa, malo eleza: momaka dost', puaka treba jo. esarske vojske ovde malo je: al' uje l' esar da poesmo boj, iz drava e svojih sakupit to god imade sile soldake. U nas ni topa, malo konjice, u njega silan oklopnik i top. Na klanicu ne vodih narod ja. EVI: Pa hajdmo kui, o klin tupi ma, te svaki uvaj svoja goveda! ORBA: Na klanicu ko narod ne vodi kad narod hoe da se die sam, tom dolaze krvnici u kuu, u crkvu e, pred oltar, pred boga, u putir e mu ropsku cedit krv, priestit njom odrod mu natraak. PERA: Zar ja? Zar Pera Segedinac, je l'? Pa ko e sa mnom u taj pusti Be, inokosan kroz klance samrtne, u esarev da sa mnom ue dvor, krvnika nam da svali s prestola, krvavu krunu smrska o zemlju, a krunisanom krivokletniku prokleto grlo zubma zakolje, to na nj isputa narodima la? Ko sme? (Hvata orbu za grlo) ORBA: Ne luduj, Pero! PERA (puta orbu): Ko li luduje? Il' sasvim mudar, ili sasvim lud. Otkad je lue poginuti sam, no itav narod vodit u propast? Polutan mudrac, nema goreg zla, budala mi je prava milija. VITKOVI: Utiaj se, utiaj, starino, svetuj nas mlae, sluaemo te,

stareina si, dolikuje ti. PERA: Oprostite mi, brao, junaci, Zapaliti je muno staru krv, jo munije, kad plane, stiati. Ja mislim, deco, da ne valja pre pokretat narod javno, slobodno, povesti ga na vojsku esarsku, dok tvrdi koji ne uzmemo grad. VITKOVI: Varadin, Pero, primam na se ja. PERA: Bie ti, sinko, slava velika. No koliko je srpskog naroda pred Varadinom a bez obrane? Pre svega nam je Arad. Aradom obranili smo skoro narod sav. Varadin prima na se Sekula; Arad uzeti starau se ja. Tekelija je Ranko pouzdan; regimente su uz nas njegove, no esarski granadir uva grad, oprezno valja radit, pametno, tegobe nema pregaocu, ne, al' mudar junak tek je nesavlad: il' moj il' njihov slomie se vrat. TEMIVARIJA: U ime boje i u dobri as. A ta emo s maarskom porukom? ORBA: Okani se Maara, ovee. Maarima je do spahija tek, jobai to su, sluge, robovi. Pogledi l' jednog lepo spahija obdarivi mu dobro lepu er, za prve noi pravo gospodsko,1 ispustie ti od miline no zamahn'o to je njim na spahiju da kivan sveti nadzornikov bi,

1 Tzv. ius primae noctis, tj. pravo na prvu branu no: u srednjem veku vlastelinu je pripadalo pravo prve brane noi njegovoga kmeta. (Leskovac)

pokajniki e past na kolena, celivat ropski gospodaru skut. Okani se Maara, ja ih znam. MONASTIRLIJA: Al' tri ve dana ljudi ekaju. Na pitanje treba im odgovor, ma kakav treba, beo ili crn. ORBA: Pitau takom odgovor je lak:

Sloboda s robom ne drugarii. PERA (prui ruke, u levoj ma): Je l' ovo ruka? A je l' ovo ma? Sloboda ovo, ovo mrtav rob. (S maem u desnici) Al' zdrui li se rob i slobodan, od roba askom biva gospodar, prokruju slobodi svetli put. ORBA: Al' izbije l' ga jaim udarcem iz ruke tvoje nevidovni mah, od obrane ti krvnik postaje, sloboda ta, junaku boginja, krvniku tvome biva robinja. PERA: Nadjunai ko bolje stisne pest; patniku patnik samo biva drug, a nasilniku navek ustuk rob. Maara mi napreac ne kudi: jo Rakocijev pamti ustanak. U isti mah udruismo semi s krvnikom naim i sa njihovim; robovitosti gde je vie tu? Zar pasme da je te ve nestalo? Zar preko no ta izumrla krv? VITKOVI. Pa zovnimo ih. PERA: Zovni, Sekula! (Vitkovi ode) Udara si mi, orbo, pouzdan, estina ti mi godi mladaka, da samo zna i kud da udara. ORBA: Pa seda brada kazae mi put. PERA: I nad njom, sinko, kljun je bio ut, osedela i tvoja, dabogda! EVI: Pa ta emo Maarom poverit? Govori, Pero, mesto sviju nas, zna njihovim govorit jezikom, pa to im ree, bog a dua ti. PERA: Da njima mi poruujemo to, govorili bi nai maarski; al' Srbljima ko ilje poruke, govori srpski, srpsku slua re. EVI: Gle, evo ih. ORBA: Zar to poslanstvo sve? (Dolazi VITKOVI, pa EBEEN, PASTOR i KAN- TOR) PERA: to nije vie, bie rii ao to njihove dovue taljige.

Dobro nam doli, dobri susedi, koje vas dobro vodi meu nas? KANTOR: Klanjamo vam se, racka gospodo, gospodin-Pero, klanjamo ti se! Gedeon ee nije smlavio filianskih nevernih eta roj1 no Rakocija to e vojvoda povesti nas na nae dumane. Pa rasteramo l' tek u beli svet gospode vapske krvoloni rod, podeliemo dobra njihova prvacima to zapoee boj. ORBA (Peri): Je s' uo, Pero, u dobri as mi: kad ovima budemo spahije, da ko e onda proterati nas? PERA: Govori jasno to ste smislili. Diete l' se na vae spahije, da od njih tek oslobodite dom, il' i esarsku napadate vlast? KANTOR. Na spahije, na spahije, da da! Al' esar, to je, zaboga, na kralj, apostolskom je krunom krunisan, pa kako mi na njega? PERA: Tako zar?

1 Pria o starozavetnom junaku Gedeonu izloena je u Knjizi o sudcjama, 6. (Frajnd)

EBEEN: Ma ta kojeta lupa, Kantore? Kakva te kruna, kakav, bolan, kralj? Zar nije on to brani spahije? Zar nije nama Rakocija kralj? Sluajte mene, racka gospodo! Na spahije da prvi bude boj, a s kraljem emo lako svriti; povratite nam samo vojvodu, pa kako bude Rakocija hteo. PERA: Da l' iskupiste vojske togod ve? PASTOR: U Na-Serendu tabor je ve na. PERA: Koliko li se tamo skupilo? PASTOR: Ta ima, zna KANTOR: Desetak hiljada; al' bie vie, mnogo vie jo, pojavi li se Rakocija tek. Pa ta tek ime vredi njegovo! Sto hiljada e rasterati strah

od imena, od glasa njegova. EBEEN (Kantoru): Ma, Kantore, zar tako debelo? KANTOR (svojima): Razumite me, to se zove stil. Ritoriku sam uio, pa znam, ko nije, ne mo' ni razumeti. ORBA: Pa kad vas je toliko, to je dost', toliko vojske nema ni esar. Zar uz tu silu jo trebate nas? PASTOR (Kantoru): uje li, peve? Nemoj, zaboga, da pokvari KANTOR (svojima): Ta uplaili se od nae sile EBEEN (za se): Tako ti je to kad ovek spregne s uenjacima. (Glasno) Razumite ga, to je njegov cil"; na Kantor, znate, to je uenjak, izuio je kola estoro. ORBA: Da kakve su budale u sedmoj? KANTOR (za se): Budala, ja? Vidi se da je Rac. PERA: Pa kol'ko vas je vojske, reci ti! EBEEN: Ta svi smo tamo, sav maarski svet, svi gotovi, im doe poruka, zapoeti pod Rakocijem boj; a poruku ekamo po vama. PERA: Pa, lepo, lepo, sad smo gotovi. Otpozdravite lepo tabor svoj; pa drugi put kad nama poe ko, izbrojte bolje pristalice vam. ORBA: Izbrojat e vam biti polake pametnijih to ima tamo vas, pa po'ljite nam bar od otih kog, a vas nek polju plau na vojsku. EBEEN: E, hvala lepo, racka gospodo! Na slubi smo vam, sluge ponizne! Ostajte zbogom. SRBI: Zbogom! ORBA: (porugljivo): Srean put! (Maari odu) Pa s tima, Pero, zar da vojuje? PERA: Pa prosti ljudi; bogme nee ti Baanjiju na divan poslati. Dovoljno je to ivo ele boj, to prostiji, bar tim iskreniji, priznavae bar vojvodama nas.

ORBA: Priznavat nas? Naprotiv, nisi l' uo? Nametli bi nam Rakociju svog. PERA: I kamo sree da im doe taj! Al' dosta rei; svaki na svoj rad! Pod Aradom e, orbo, biti ti. Pa im ti javim da sam svlad'o grad, sa sviju strana tamo! Sekula, Varadin odmah uzee nam ti. Varadin samo eka prvi glas, na prvi sev, na prve puke dim, pa slono na grad, slono na Budim! U zdravlju, brao, i u dobri as! (Pera odlazi. Svi ga prate, osim orbe i evia) ORBA: Ma u li, evo, kako zbori taj? K'o da je bar, ne vojvoda, no car. EVI: Ta star je ovek, staraka i ud. ORBA (pokazuje u stranu): Pa kako besno seda na kola! etir' mu vranca uzde kidaju, poleteli bi, nije drukije. EVI: TO nisu konji, vile, zmajevi, ni u cara ih nema jamano. ORBA: Polako, evo, zagledae se, zauzdae i tebe, bojim se. EVI: Ne boj se, orbo, slomio bi vrat. ( uje se konjski bat i zveka kola) ORBA: Odleteo. Srean ti, Pero, put! Upreg'o si, to konje, al' i nas. EVI: Upregnuti se nikom ne dam ja. ORBA: Pa bar da znam al' ko e da ga zna? Onomad onog momka pogubi to esaru ne hote verovat, a danas usta na esara sam. Da nee sutra EVI: Nee, orbo, ne! Stareina je, to e, mlai smo. Nek' Arad samo zadobije grad, pa u dobri as, njegovi smo tad. ORBA: Nek' zadobije, to je lepa re; neboja je, junaina je on, al' neboji je blizu gladni vuk; pa ako strada, ako propadne, ta onda, evo, ta em' onda mi? EVI: E, onda moe avo biti kriv. ORBA: Ja, bogme, uvam svoju kou tad. EVI: I ja sam, pobro, svome dobru rad.

Al ipak ORBA: Ipak, budi pametan, oprezan budi, gotov na svata. Pa uspe l' Pera, krasno, mi smo tu, a propadne li, onda bogme ja ni luka jeo, ni na luk miris'o. Je l' tako, pobro? EVI: Tako, to u mu. ORBA: Od mene samo prvi ekaj glas, pa onda slono! EVI: U SLOZI je spas. (Razilaze se. Zaves pada.)

POJAVA DRUGA

(Dvorana u stanu zapovednika grada Arada. Ulazi VUKI kao granadirski zastavnik, za njim KANTOR i dva Maara)

VUKI: Unutra, brao, napred, evo nas! Kapetan Pera do e koji as da voljan uje vau poruku; odavna ve oekujemo vas. I MAAR: Ta i nama je dugo ekati, radi smo znati kako stoji stvar. Je l' Pera ve gospodar Aradu? VUKI: Gospodar, bogme, kazae vam sam. (Kantoru, uzev ga pod ruku) Ta pusti njih da sve ispriaju. Nauie li tvoju lekciju? KANTOR: PO zapovesti udesio sam. Al' obeana kamo nagrada? (za se) Da znadu Raci to ,,budala" zna! VUKI: STO dukata sam, evo, spremio; (za se) i sto tantuza dosta ti je sad. (Kantoru) A kad se cela sretno svri stvar, parohija ti, pobro, ne gine. Al' evo ve i enerala nam! (Dolazi eneral) Gospodar-Pero, ova braa tu

iz tabora ti nose poruke. ENERAL: Dobro mi doli. Kako, drugovi? Mogu li vam pomoi? Ja sam va. I MAAR: Gospodar-Pero, ti nam obea, kad Arad samo tvrdi bude tvoj a esarski eneral pogubljen, povesti da e silne ete nam na esara i besne spahije. ENERAL: Zar ja to vama kadgod obeah? II MAAR: Ta to je sveto, to ve peva svet. I MAAR: Zamolismo te da nam pomogne na spahije na besne nae tek, na esara ni da bi pomislit; al' ti ba sam ni uti nisi hteo, dok na esara mi ne pristasmo, da njegovu sruimo prvo vlast. ENERAL: Je l' tako bilo? KANTOR: Jeste, ja sam uo, i uo Pastor, uo ebeen, oni e vojsku da nam predvode. I MAAR: Dok Rakocija kui ne stigne. ENERAL: A ekate ga? II MAAR: ekamo ga svi. ENERAL: Daleko li je vojska vaa ta? MAAR: U Na-Serendu tabor planduje. ENERAL: Je l' oruana, ima li je dost'? II MAAR: Razilazi se ve oklevaju, al' bie jo hiljadak ili dva. I MAAR: Oruje nam je staro kuruko.1 ENERAL: Pa lepo, krasno, hvala, drugovi! Od puta ste umorni jamano, prihvatiti se malo ne kodi, u onoj sobi eka veera. Odvedi ih za sovru, Vukiu! (Vuki proputa Maare na jedna vrataoca. eneral ga zovne natrag) Sprovedi goste odmah u podrum. Je l' ovde Pera Segedinac jo? VUKI. Raspitau, al' mislim da je tu. (Ulazi SLUGA) SLUGA. Kapetan Pera Segedinac. ENERAL: ta? K'o naruen. Sad odmah, ovaj as na slubi u mu biti. Pripazi da gradska vrata pozatvara sva. VUKI: Utei nee ba i da je mi.

Za naplatu mi jemi vaa re. ENERAL: TO ima Pera, sve e tvoje bit. Drugo je moja briga. Odlazi. (Vuki ode)

1 Kuruci (kigisok) maarski vitezovi koji se bore protiv austrijskog cara ili Nemaca; ime im se prvi put sreta godine 1673, a najvie se spominju kuruci Tekelijevi i Rakocije- vi. (Leskovac)

Gospodin Pera, mio mi je gost. (Sluga proputa PERU i odlazi) Gospodin-Pero, srean dolazak, dobro mi do'o u esarev grad. PERA: Gospodstvu tvom poklonit sam se hteo, stareini i poglavici svom, upitat se za zdravlje junako. ENERAL: E, hvala, Pero, hvala, starino! Pa koje dobro, kapetane moj, u junakoj esarskoj krajini? Je l' narod voljan, je li svuda mir? PERA: U krajini je, hvala bogu, mir. Al' nezgodni nam glasi dolaze iz okoline. itav jedan kraj pobunio se, vele, oruan, ubijajui svoje spahije. ENERAL: Razumeli smo za tu nezgodu; to moe biti vrlo muna stvar. Spahiluci se snagom upinju, upanijska je na oprezu vlast, al' nee mo odolet navali. Pomogla bi im vojska esarska, al' kamo vojske, kapetane, zna? U Aradu je jedva toliko da muno uva esarev nam grad. PERA (za se): Sauvat nee, ako dade bog. (Glasno) Ba zato dooh, enerale moj. Regimente su nae gotove odrati u susedstvu nam red. Al' buntovniki broj nam nepoznat. i nepoznat nam eta njihnih stan. ENERAL: Mogu l' vam biti na usluzi ja? PERA: UHODIT valja, enerale moj; al' uhoda je svaki sada skup. Istroismo se na taj sabor na,

pa kad bi mog'o, enerale, ti pomoi nam esarskim blagom ti ENERAL (za se): Bezobraznik! Al' to mu ne bih dao? I tako e povratiti mi sve, a mi emo razglasit Racima: Prod'o se Pera, uhoda je na. (Glasno) Ne presipa se, Pero, esaru, no to god mogu, s drage volje. (Otvara sto, izvlai kesu i daje Peri) Na! Pa sretno bilo, blagosloven rad! PERA: I amin, rekoh; blagosloven rad! Pokazaemo, pomogne l' nam bog, esarske da smo vredni milosti. Sad ostaj zbogom, svaki as je skup. ENERAL: Oekujemo skoro tvoju vest. PERA: Oekuj samo, doekae (za se) pest! (Ode) ENERAL: Strahota da smo pali aka tom! Koliko smeo, pa kako prepreden! Onamo sprema krvav ustanak, a ovamo se ini uhodom, da buntovniki svoj zavara trag! esarskim novcem na esara zar? Al' ekaj, Pero, nee tako, ne! Garnizon sav sad mora na noge, za gradski bedem bie ma ti tup. Al' kako ree? Svaki as je skup! (Odlazi)

POJAVA TREA

(Soba u kui Ranka Tekelije. RANKO TEKELIJA s jedne strane, s druge PERA)

PERA: Je l' sve u redu? RANKO: Sve je gotovo. Za glasnika su tvoja kola tu, mrkovi besni nogom kopaju,

kad pono kucne, ete su nam tu, im otvorimo gradu kapiju da esarev zamene garnizon. A to eneral ? Da li sumnja to? PERA: NI nakraj mu pameti nije stvar. (Pokazuje kesu) Al' da je ba, ovim bih raster'o i poslednje pomisli svake trag. RANKO: A ta je to? PERA: esarev to je dar. Da uhodimo ete maarske, eneral mi je baki ovaj dao. RANKO: Ha-ha, ha-ha! Pa ti zar uhoda? PERA: Budala, je li? to e, ha-ha-ha! Ma zna li kako? Kad uzmemo grad, glasnik e nam esaru trebati, eneral e nam glasnik biti taj, a poputninu, evo, plaa sam. Poteno emo vratiti mu dug i s kamatama jo, bez ucene: u vlasti e nam biti ivot mu, potedimo l' ga, to su kamate. RANKO: Te velike, ako je rado iv. PERA: Zar nije dosta to smo uhode, no jo i kamatnici? OBOJICA: Ha-ha-ha! RANKO: NO sad nam valja poslat poruku. (Poe. Na vrata naglo ulazi JULA) JULA: Soldati, strae! Bei, babo, be'! PERA: Ne luduj, erko! Zato strava ta? JULA: Opkolie nam kuu, trae te, i ovamo su poli, bei, be'! RANKO (gleda na prozor): Opasnost, Pero, sav uzavr'o grad. spasavaj se, a nama to da bog! PERA: TO j' izdaja! Podmukla izdaja! Al' sad je kasno. Zbogom! Odoh ja! (Ode) RANKO (Gledajui Julu): Siroto dete! to si kriva ti? JULA: Gospodine, junae, Srbine, moj nesueni dragi devere! Pomozi-de nam, ako boga zna! Spasavaj sedog roditelja mog, u njemu spasi njegov dini smer, u njemu mis'o moga Milana,

ta brata tvoga sveti zavetaj! ( uju se kola i konji) RANKO: U boga sad je nama spas il' sud. (Gleda na prozor) Na vrata pravce juri; ali, gle! Zamandaljena pusta kapija! Kud okree? Zar tamo, na bedem? Zaustavlja ga neko. Vuki? Da, ba on; ha, bog da prosti! Pregazie ga! Razmrskan osta nogom kopaju. A vranci lete pravce na bedem. Pomozi bog! sad bi, pa let, pa skok! Preletie prednjaci (Jula tri prozoru) propade! (Jula ciknu i padne u nesvest) U jarugu se kola skrhala, soldati za njim, skleptae ga kraj.

ZAVESA PADA

PETI IN

PRVA POJAVA

Dvanaestorica

(Sudnica u Budimu. U dnu sede sudije u krugu i jedan ISUSOVAC. Pred njima 12 okodanih robova)

PRVI SUDIJA (ita): Imenovanih to protiv kralja bunu dizahu osueni su na krvnikov ma. ROBOVI: Milost, o, milost, svetla gospodo! PRVI SUDIJA (ita dalje): Al' milostiv je silno svetli kralj. Milostiv uvek, voljno doputa da ma posee tek etvoricu. Na gubilitu kocku bacite. Pa kome padne ponajmanji broj,

osudio ih milostivi bog. ROBOVI: Strahota! Milost nikom ili svim! PRVI SUDIJA. Kockajte se! Na ivot ili smrt! ( Straarima) Dovedite nam dalju trojicu! (Straari odvvode osuene i dovode JAN, E- BEENA; ANDR, PASTORA I PITU SILAIJUu PRVI SUDIJA (ita): Silaija, pa Pastor, ebeen, te poglavice zlikovake tri u buntovniku na svog kralja zlu, osuuju se na smrt sramotnu: na toak da se veu samrtan, s prokletim telom da se smrska zlo. EBEEN: Smilujte nam se! PASTOR: MILOST! SILAIJA: Kralj pa bog! PRVI SUDIJA (ita dalje): Al' milostiv je silno svetli kralj. Milostiv uvek, voljno doputa, vidi li krvnik, mukam' samrtnim odoleti da ivot ne moe, da smrskat glavu zlikovcima sme milostivim udarcem poslednjim. EBEEN: Strahota! SILAIJA: Grozno! PASTOR: Majko moja, jao! ISUSOVAC (prilazi osuenicima): Tako je to kad ne veruje ko: obratite se veri jedinoj iz Rima to joj sveta glava sja, pa moe milost vea biti jo. EBEEN: Sa drage volje! SILAIJA: Rado! PASTOR: Ovaj as! ISUSOVAC (za se): Za take due da se grabim ja? (Straari odvode osuene. Prvi sudija s Isu- sovcem silazi sa sedita, stupaju napred) ISUSOVAC: Je l' sad na Peru Segedinca red? PRVI SUDIJA: Zapoveda li crkva pravdi to? ISUSOVAC: Zapoveda joj crkvom izvor njen, zapoveda joj boji namesnik. PRVI SUDIJA: Pokorno slua. Kakva zapovest? ISUSOVAC: Zahteva crkva da joj slavni sud ustupi Peru viem smeru joj; te poe li za rukom trudu nam

obratit Peru u crkve nam spas, da svetloj kruni sud vam predloi krivici mu milost i oprotaj! PRVI SUDIJA: Uinie po zapovesti sud. Tim lake nam je posluati vas uzdanje to nam je jamanije da vam je trud kod otog uzalud. ISUSOVAC: K'o zato to? PRVI SUDIJA: K'O zato? to je stid crkvenu da nam uzvienu ast osramoti krvniki jedan rob odbijaju vam, preziru vam spas. ISUSOVAC: Ne boj se, nee. Muiste l' ga dosg? PRVI SUDIJA: Da l' muismo? Da l' Peru muismo? etr'est leta sudim krivdi ja, etr'est leta muke gledam ja, etr'est leta izumevah ja sve nove muke nepretrpnice. Okorele sam gled'o grenike, oeliene radom greha svog, to pri pogledu gvoa eenog leleui neuinjeno zlo priznavahu u strahu samrtnom. I gledah momke mlade, nezrele, to preturie muka itav niz da spasu druga ili draganu; al' usijano ipak elezo naterujui leden elu znoj iscedilo je svakom ispovest. Od svakog roda imadoh ih ja: Maara pustog, besnog Turina, Slovaka mekog, tvrdu Vlainu, hrvatsku mulu, muklog Latina, Francuza badrog, vabu gnjedavog, panjolca vrelog, Rusa ledenog: otrpet mnoge grdan videh bol. Al' jo ovakog tvrdog plemena na mukama ne poznah nikada k'o taj prokleti to je divlji Rac! Izreah muka itav znani red, od zavojica stranih palakih do trnovog do venca eenog; eenim stezah verigama pas, uz kimu parta iljak usijan, a prokleto mu meso tipue zubastih kljeta usijani ar.

Pa misli da je mukom obamro? Pa misli da je cikn'o, zastenj'o? Pa misli da sam jedno uo jao? Ni pisnuti! Pa ni po muke to! No ruga se, jo on zadirkuje: kad ne mo' dalje zavojica ve, jer do kosti je ivac pritisla, dovikuje mi: Stei! to si stao!" A prestanu li kljete ei ga, pod mukama da ne bi mrtav pao, dovikuje mi: ,,ei! to si stao?" Najtee muke, ropac pakleni, grevitim odsmeje grohotom, probunca tek u gru koju re: Tako ti treba, Pero, budalo! Rad' esara si zeta posek'o. Rad' zeta nek' te esar see sad! Zasluio si taj esarev dar! I vei jo, jo vei, ha-ha-ha!" Ja ne znam, jesu l' ini, opsena l'? udnovatom je tome oveku muenje svako isto neka slast: jo vie sam se izmuio sam, ogoren tim upornim prkosom, neg' on. ta misli, taka poruga! Od tekog jeda prestah muiti. Pa tog zar misli ti zadobiti? ISUSOVAC: Oh, tog, ba tog! Ta vie vredi taj neg' mekuaca pleme itavo. Imamo l' njega, sav je istok na. PRVI SUDIJA: Na istok taj istoiete se. ISUSOVAC: Istoili jo niste muka svih. PRVI SUDIJA: IZ toka vie tek istoie. ISUSOVAC: I toak nije muka nad mukom, to kri samo tela troni stroj. Al' duu, duu, mudri sudijo, JO nisi duu met o na muke, jo nisi duu arom opas'o, jo nisi duu kljetom eenom utinuo u tajni ivac njen, da vrisne bolom neodoljivim, predajui se, iznemogla sva, u tvoju milost, il' u nemilost. PRVI SUDIJA: TO ne razumem, to je zanat va. ISUSOVAC: Ne vodi brige, daj ga samo, daj! (Sudija i Isusovac sedaju na sdoja mesta)

PRVI SUDIJA: Izved'te Peru Segedinca sad! (Izlazi jedan sluga; uje se zveket okova sve bli- e. Ulazi PERA SEGEDINAC u tekom okovu. Na elu mu se vide tragovi muenja.) PRVI SUDIJA (ita): Na poglavicu urotnika zlih to digoe na svetu krunu ma, na Peru Segedinca pada krv svih onih to ih na zlo navede. Da ima sto ivota, jedva bi dovoljno bilo zlo da pokaje. Zato ga kraljev svetli sudi sud najstranijom da smru pogine: na toak da se vee samrtni, te zlikovako telo da mu se polagano odozdo smrska sve. Kad izdahne mu dua bezbona, raereit ostatak, veli sud, a svaki ereg u po jedan grad, od Arada do Vel'kog Varada, na beasna istaknut veala, na radost vernom kralju .narodu, potomstvu mu na pamet veitu. (Pera se stresa. Sudija savija list pa nastavlja:) Al' milostiv je silno svetli kralj, od njega samo milostivij' bog. U njemu i u crkvi njegovoj najtea krivda moe nai spas. Toj crkvi zalca sad predaje sud at ona duu udom izbavi, pokajni at joj mogne blagoslov olakati i telu osudu. To sudi sud. ( Isusovcu) A sad nek zbori bog. (Sudije odlaze. Ostaje Pera, Isusovac dva stra- ara) ISUSOVAC (straarima): Pustite enu! (Straari izlaze) Jo je duom tvrd! at ovo bude zgodan umekaj! (Vraa se straar. Za njim ide MARA u crnini, povezana, prie Peri, klekne pred njega, celiva ga u ruke i pogleda gore) MARA: Moj gospodaru, muenie moj! PERA: Gle, Mara! Ti zar? Otkud ovde ti? (Die je)

MARA: Poruio me dobri onaj pop. (Pokazuje na Isusovca) PERA: Zar onaj? Maro, ta e ovde ti? MARA: Kaziva mi taj isti dobri pop da mogu spasti gospodara svog. PERA: I TI ga poe spasti? Ha-ha-ha! MARA: Kaziva mi da tebi kazujem da primi veru tamo njihovu, i tim e ti se smilovati kralj. PERA: Da meni kae? Ti da meni to ? MARA: Oprosti meni, tunoj jadnici, ja bih ' PERA: TI bi, al' ne sme, ne moe! Pa ta bi onda, kukavice, vi? MARA: Pa valjda i mi, i mi za tobom PERA: Zar i vi? Gle! Pa gde bi iveli? MARA: Ma pod zemlju, oh, makar pod zemlju, tek tvome da je muenitvu kraj. PERA: Tek onda bi mi muke nastale: mi pod zemlju, a gore nad nama sramota vena naem spomenu. MARA: Junae, svee, neklonie moj, nesavladani dini sokole, oprosti meni, zaneo me set! (Padne Peri na grudi. Pera je ljubi u elo) ISUSOVAC (za se): No, lepe stvari! Lepo slua ta! Prokleto pleme! ena kao mu. Pourimo poslednji pokuaj! (Uzima Maru za ruku) Odstupi, eno! ProiGo ti je as. MARA: Ne dadu s tobom, gospodaru moj, ne dadu s tobom, ja u za tobom! (Zagrli jo jednom Peru pa odlazi posrui, izvo- di je Isusovac) PERA: Ostaj mi zbogom, ljubo veka mog! Ne dadu sa mnom, zar? Ta nikada jo nismo bili tako zajedno k'o krajnji to nas ovaj veza as; tek sad si moja, moja pred bogom ivotom venim venava nas smrt. (Dok Pera govori, Isusovac otvara jedna vrata u kutu i proputa JULU odevenu u rizu milosrdnih sestara budimskoga klotra) JULA: Oaja nema, nema toga zla da crkva njemu nema pomoi. PERA (trgne se): Ko ree to? Ko zbori? Kakav glas?

(Pogleda na Julu) ISUSOVAC: Milostiva je, Pero, sestra to. ilje je sveti franjevaki red rad' poslednje duhovne ponude: iz njene ruke dolazi ti spas. PERA: Al' ko to kaza, ij' to bee glas? Ta valjda nije ove utvore? ISUSOVAC: Govori, sestro. JULA: Ja sam, ja sam, ja. (Stuia napred) PERA: Ne, ne, to ne mo' biti, ne moe! Zar moja Jula, oh, zar moja ki? U ovom asu muke poslednje da roena na mene pljune krv? U kom se paklu smer izleg'o taj? Odstupaj, vrae, nemoj, avole! Ponovi muke premuene sve, a ine l' ti se izvetane ve, pokreni sav svoj bezdan pakleni, da zastraen potavni boji dan a paenici muka veitih da dahnu duom bar za jedan as, dok muim ja sve muke njihove! Navali sve to na me, evo me: tek ovu nemoj, ovu, ovu ne! JULA: Ne mogu vie! (Zgladi oglavlje na rame, prie Peri, uhvati ga za ruku i izvede ga napred) uj me, babo, uj! Ovo je ruho privid, obmana. Drugaije ne mogoh k tebi do; obrekla sam im veru primiti, obrekla sam im, ako primi ti; obrekoh tebe nagovoriti, obrekla bih jo vie, vie jo, da poslednji olakam tebi as. (Pokazuje mu neko staklence) Staklence ovo prmi, babo moj; odvedu l' te na mesto samrtno, ispij ga, babo, ispij naiskap! Utrnue ti mahom iva svest, nikakvih muka nee oseat, uspavan e u drugi prei svet; iz otog sna probudie te tek anelskom pesmom sviju muka kraj, prezaslueni veni boji raj.

PERA: I ti mi nudi, erko moja, to? Vidi li gore tvoga Milana gde blaen eka da mu platim dug? Isplatih dost\ malenkost ostaje. Nenaplaen zar hud ostatak taj da varaliki ja mu zakinem? Ne, ne, pusti me, dug da platim ceo, inae preda nj ne bih stupit smeo. JULA. Molim te, babo, blagoslovi me! (Klekne) PERA: Blagoslovena, keri jedina! JULA (ustajui ispije staklence): Kad nee ti, ispijam, evo, ja. Oprosti, babo, odoh Milanu. (Posrne. Pera je prihvati, ona izdahne) PERA: Zar otrov? Julo, erko, jadnice! Pomol' se za me, kad mu doe pre! (Poloi je dole i klekne do nje) ISUSOVAC: Je l' istina? (Pogleda blie Julu) Jest! Consummat est!1 (Mae za pozornicu. Dolazi Krvnik. Isusovac mu iokazuje Peru. Krvnik prie Peri i uhvati ga za rame. Pera se trgne i vidi Krnika) PERA (Juli, ustajui): Kod Milana! (Polazei) Krvnie, vodi me!

ZAVESA PADA

1 Consummatum est! Svri se! (poslednje rei Hristove. prema Jevanelju po Jovanu, gl. 19, st. 30). (Leskovac)