СЕВЕРНА ЕВРОПА 900–1200. ГОДИНЕ

Успон папстваТоком 10. века у западној цркви почеле су да се догађају промене које ће су-

штински изменити однос између црквене и световне власти, у којем је дотад ова друга, ослоњена на традиције Каролиншког царства, имала очигледну превласт. У метежу који је тада владао у Француској, црквени великодостојници су почели да излажу чувену теорију о три реда, према којој се друштво дели на оне који раде, оне који се моле и оне који се боре, при чему је дужност оних који се боре да сво-је оружје ставе у одбрану беспомоћних и цркве. Од око 1030. они су световним лицима почели да налажу, под претњом екскомуникације и тешких казни, да се придржавају Божјег мира и да у одређене дане не потежу оружје. На тај начин су епископи на себе преузели одржавање реда. Сем што је покушавало да спречи ра-тове, свештенство је почело да полаже право и да их покреће. Гледиште да рат по-маже оплемењивању душа оних који су га започели и о корисности ратовања до-вело је до појаве давања опроштаја грехова свима који су кретали у походе против муслиманских упоришта у Италији и Шпанији. Штавише, папа Гргур VII је поку-шао да окупи војску за одбрану источних хришћана од муслиманских прогона. Његове проповеди су пале на неплодно тло, али је зато папа Урбан II на Сабору у Клермону 1095. године упутио исту молбу, која је овог пута наишла на опште одобравање. Он је убрзо направио преседан објављивањем крсташког рата, што је постало папска повластица која ће се током времена доста злоупотребљавати. Ма-да су световни владари учествовали у походима, право да одобре рат против не-верника прешло је са њих на папе. На тај начин је њихова улога као ратних вођа била прилично умањена, нарочито од краја 12. века када су папе почеле да обја-вљују како су сви ратови искључиво у њиховој јурисдикцији.

Други догађај унутар цркве који је још више ограничавао сакралну моћ кра-љева, огледао се управо у све већем папском ауторитету. Због међусобног такми-чења цркава и светитеља, као и изложености цркава световним пљачкашима, на-рочито у крајевима у којима је дошло до слома политичке власти, све се више осе-ћала потреба за једном институцијом која би могла једну цркву да подреди другој, да је ослободи зависности или стави и њу и њене поседе под сопствену заштиту. У исто време, папе су могле да пониште избор црквених великодостојника у слу-чају било какве неправилности. Папе су тако поступале јер су све више биле убе-ђене да световне вредности све више утичу на цркву, чак толико да замагљују и саму божанску поруку цркве. Већ од почетка њихов бес је био усмерен на две зло-употребе: склоност свештенства да ступа у брак и да тргује црквеним положајима и звањима (симонија). У пракси је прихватање тих идеала било веома тешко. У неким областима свештенство је захтевало да и даље важи привилегија женидбе, претећи да ће убити епископа, као на пример Сигфрида из Мајнца који је покушао да спроведе папску забрану. Улога епископа у спровођењу реформи била је веома важна, али када се кажњавање за симонију проширило и на епископе и њихове подређене, сарадња је често изостајала.

Незадовољство је достигло врхунац за време владавине папе Гргура VII (1073–85), нарочито међу немачким епископима чије је деловање током немирних година малолетства Хенриха IV често изазивало сумњу у симонију. Јавило се чак и подозрење да је Хенрих штитио прекршиоце, а он је брзоплето увредио папу ка-да је поставио епископе у три епископије на које је и сам папа полагао право, или су тамо већ били папски намештеници. Сукоб који је из тога проистекао означио је прекретницу у историји папства. Гргур је екскомуницирао Хенриха и захтевао је од његових поданика да га натерају да се потчини, а потом је признао немачког великаша Рудолфа од Рајнфелдена за краља. Са своје стране Хенрих је, после

кратког периода помирења до којег је дошло под великим притиском на чувеном састанку у Каноси 1077, уместо Гргура поставио сопственог кандидата за папу, одбијајући да призна Гргурове реформистичке наследнике.

Поводом тог сукоба настали су бројни полемички текстови са обе стране, та-ко да су периферна питања постала централна, а питање остварења краљевских права у епископијама на територијама њихових држава постало је суштинско. Од почетка 11. века инвеституру, то јест, увођење црквених великодостојника у ду-жност предајом прстена и палице као симбола звања и имања која су стекли, вр-шили су световни владари. У случају да је кандидован непожељан кандидат, вла-дар је могао да заустави инвеституру. Гргур и његови наследници, папе Урбан II (1088—1099) и Паскал II (1099—1118) издали су читаву серију декрета са наме-ром да се та пракса свуда забрани. У исто време је прихваћено да владар може да буде екскомунициран уколико се користи насилним средствима. Борба за инве-ституру окончана је споразумима који су постигнути са енглеским и француским монархијама 1106/7, а са немачком Конкордатом у Вормсу 1122. Краљеви више нису имали одлучујућу реч у изборима епископа, мада је њихова реч и даље има-ла одређену тежину. У исто време за краљеве је постајало све теже да штите своје епископе од оптужби њихових подређених, као и од папских одлука, и то је уне-колико ограничавало њихове поступке и смањивало степен до којег су се еписко-пи ослањали на краља.

Немачка и њени суседиУ току ова три века краљевина Немачка је доминирала Западном Европом.

Такав развој догађаја било је тешко предвидети 919. године, у време када је Хен-рих I ступио на престо. Када га је Конрад I устоличио, Хенрихову власт су при-знавали само у његовом војводству Саксонији и Конрадовом, Франконији. Пошто није силом успео да га признају војводе Швапске и Баварске, био је принуђен да то постигне уступајући им неке крунске земље. Ипак, у време Хенрихове смрти губици су већ били повраћени. Успех Хенриха I заснивао се на два постигнућа. Као вешт војсковођа, он је био способан да 933. зада снажан ударац Мађарима (Угри), који су 906. године срушили словенску Великоморавску кнежевину и по-стали претња целој Немачкој, а и даље на запад. Озбиљност те претње натерала је војводе да прихвате Хенрихову власт. Друга повољна околност за Хенриха био је недавни успон његове породице, који му је давао прилично слободан избор у склапању политички корисних бракова. Преимућство и није било велико, али је ипак помогло Хенриху да Лотарингију, јабуку раздора у односима са Францу-ском, поново врати у своје краљевство.

На овим темељима, Хенрихов син и наследник Отон I (936–973) успео је да немачко краљевство доведе до пуног процвата. Унутар Немачке, склапањем бра-кова својих рођака са војводским породицама осигурао је њихов продор у Швап-ску и Баварску. На истоку је отпочео серију напада против паганских Словена, ко-ји су живели између Лабе и Одре и представљали претњу новооснованом војвод-ству Пољској под Мјешком I; тиме је стекао радну снагу и територије којима је људе везивао за себе. На југу су немири у Италији представљали врло плодно тло за мешање у италијанску политику, што је Отону донело круну Италије 951, а царску круну 962, као и богату жетву реликвија којима је могао да дарује велике епископије и манастире на истоку, где је међу Словенима развио снажну мисио-нарску делатност. У међувремену, мађарске хорде су поново кренуле у напад, али је Отон у једној од најодлучнијих битака у историји успео да им нанесе пораз на реци Лех, близу Аусбурга, 955. године.

Ова победа је учврстила Отона као водећег владара тог времена. У том тре-нутку краљевство које је он створио деловало је чврсто изнутра и било је утицајно

изван својих границе, нарочито на истоку, где је Отон основао велику мисионар-ску архиепископију у Магдебургу и осигурао скоро сталну превласт над Чешком, а делимично и над Угарском и Пољском. Међутим, све веће ангажовање захтевале су и прилике у Италији, према којој су немачки владари после Отоновог царског крунисања имали велике обавезе.

Први немачки краљ који је то прихватио био је Отонов унук, Отон III (983–1002). Пошто је смирио ситуацију на истоку после велике словенске буне 982/983. године, он је последњи период своје владавине провео у Италији. Он је изгледа сањао о обнављању царства које би предводио савез хришћанских краљевстава, али је умро у цвету младости, не оставивши наследника. Догађаји изазвани њего-вом смрћу били су злослутни предзнак каснијих дешавања, јер су ступање на пре-сто његовог рођака Хенриха Баварског оспорили моћни великаши. Хенрих је нај-већи део своје владавине (1002–1024) провео борећи се против њих, а како није оставио наследника, на престо је ступио војвода Франконије Конрад II (1024–1039), оснивач нове, франконске или салијске династије.

Да би учврстили своје положаје у Немачкој, Конрад и његов син и наслед-ник Хенрих III (1039–1056) прибегли су опасним средствима, придобијајући ваза-ле својих противника обећавањем права поседовања и наслеђивања земаља и ме-шајући се у питања наслеђивања војводстава, при чему су често инсистирали на њиховој подели. Та средства доносила су краткорочне добитке али су дугорочно била погубна. Проширивањем уступака могле су да се доведу у питање обавезе вазала према круни, а мешање владара у питања наслеђивања газило је право вла-стеле да решавају проблеме сопствених људи. Осећање гнева које је проистицало из таквог стања довело је Немачку на руб опште побуне у време када је 1056. го-дине умро Хенрих III и оставио свог малолетног сина Хенриха IV као наследника.

Намесници малолетног владара искористили су шансу да учврсте сопствене положаје на рачун крунских добара, а за њиховим примером повели су се и други. Војводства која је директно држала круна додељена су високим племићима: Швапска Рудолфу од Рајнфелдена, Баварска Отону Саксонском од Нордхајма, Саксонија Ордулфу Билунгу. Када је Хенрих постао пунолетан, суочио се с не-премостивим проблемом; покушавајући да поврати све оно што је било изгубље-но, морао је да се ослони на људе који су иметак стекли на његов рачун, људе који су се плашили да би се поступак који се примењивао према другима могао приме-нити једног дана и према њима. Покушај да поврати краљевска имања у Саксони-ји довео је до велике побуне, а када је она угушена 1075. године, сурове казне ко-јима је краљ казнио вође натерале су његове присталице да још једном размисле о свему. Прилику им је пружио сукоб око инвеституре који је избио између цара и папе Гргура VII.

У Немачкој, противници Хенриха IV изабрали су за краља Рудолфа Рајнфел-дена. Рудолф је умро 1080. године, па је Хенрих могао да отпочне серију напада на Гргура VII у Италији, али његов успех је био краткотрајан, делимично и стога што су поклони којима је даривао своје присталице (Швапску је на пример покло-нио Фридриху од Штауфена) оснажили отпор других претендената и довели до побуна његових сопствених синова. На крају, син Хенрих га је заробио и одузео му краљевске инсигније, а он је 1106. године умро екскомунициран и сахрањен у неосвећеном гробу у Лијежу.

Долазак на престо Хенриха V (1106–1125) није означио крај невољама у Не-мачкој, које су се отргле његовој контроли. Иако у тренутним околностима су-протстављање папству није био мудар политички потез, Хенрих је обновио захтев да додељивање епископских звања поново постане краљевско право. Екскомуни-кација која је потом уследила послужила је као повод за побуну домаћим незадо-вољницима на челу са Лотаром од Суплинбурга, војводом Саксоније, који је по-

сле Хенрихове смрти постао нови владар (1125–1137). Он је изградио чврсте везе са својим зетом Хенрихом Гордим, баварским војводом из куће Велфа, којем је наменио да наследи Саксонију и круну. Када је Лотар умро, те намере су се распр-шиле, јер су се великаши плашили доласка на власт изузетно моћног Хенриха. За-то су изабрали кандидата из породице војвода Швапске, Конрада III Хоенштауфе-на (1138–1152). Ипак, трвења са странком Хенриха Гордог су настављена.

Конрада је наследио његов нећак Фридрих I Барбароса (1152–1190). Он је одредио као свој превасходни задатак да оконча супарништва и реши територи-јалне спорове који су се нагомилали током прошлог века. Сину Хенриха Гордог, Хенриху Лаву, враћено је војводство Саксонија, и он је у врло кратком периоду изградио изузетно велико господство. Сам Фридрих морао је да разграна своју моћ у Бургундији, Швапској и јужној Саксонији, иако су такве претензије водиле у нови сукоб са Хенрихом Лавом. Такође је покушавао да поврати своја царска права у Италији, али томе су се успротивили папство, норманска Краљевина Си-цилија и северноиталијански градови у којима су успостављени домаћи самопу-правни органи власти (комуне).

После много тешких година и скупих ратова Барбароса је миром у Констан-ци (1183) само декларативно постигао своје циљеве у Италији. У Немачкој, после-дице рата осетиле су се кроз опадање моћи владару оданих феудалаца који су ра-сипали своја средства у његовој служби, док су други злоупотребљавали његову потребу за војском да би постављали све веће захтеве круни. Најважнији међу њи-ма био је Хенрих Лав, који је затражио преостала краљевска имања у Саксонији како би заокружио своје територије. Када је Фридрих то одбио, Хенрих је отказао своју војну помоћ, што је довело до Фридриховог пораза код Лењана 1176. годи-не. Четири године касније Барбароса је искористио непријатељство које је у Сак-сонији тињало против Хенриха, лишио га војводстава, а самог Хенриха отерао са његових земаља, које су прешле у руке многобројних великаша. То је био опасан корак јер је разбудио пригушену мржњу и територијалне претензије, које су и ра-није биле извор међувеликашких размирица. Да би се одржао мир, Фридрих је де-лимично вратио Хенриху Лаву имања у Саксонији, а затим се отиснуо у крсташки поход у којем је и умро.

До усаглашавања интереса је дошло под Барбаросиним сином и наследни-ком Хенрихом VI (1190–1197). Он је своју енергију посветио освајању краљевине Сицилије, а потом и много грандиознијим плановима. Да би све то постигао, мо-рао је да да све од себе како би средио ситуацију у Немачкој. Ипак, упркос уступ-цима и успешном освајању Сицилије, он није успео да убеди немачке принчеве да прихвате наследност владарске власти. После његове смрти 1197, његов малолет-ни син Фридрих је био свргнут, а супротстављене великашке струје истакле су као кандидате за престо брата Хенриха VI, војводу Филипа Швапског, и сина Хенриха Лава, Отона од Брауншвајга. Над Немачком се опет надвио грађански рат.

Трагедија Немачке била је у томе што се њена монархија најснажније разви-јала и због тога је будила осећања најдубље мржње у тренуцима када су циљеви, преимућства и обавезе краљевства били потпуно неодређени, а феудални господа-ри у тој земљи убрзано јачали. И тако се догодило да је круна истовремено била оспоравана на свом традиционалном, теократском пољу, а да је световној опози-цији недостајало снаге, можда чак и воље да покуша да одреди границе краљев-ског утицаја. Уместо тога, великаши су се, као у калеидоскопу, груписали и пре-груписавали око супарничких претендената на трон, а своје највеће изгледе на успех видели у захвалности оних које су подржавали. Тиме су круни негирали, мада им то у почетку није била намера, континуитет земаља, права, људства, зако-на, обичаја – једино што је монархији обезбеђивало сигурност у часу када је осла-била улога владара као теократског и ратног вође.

Краљевина ФранцускаФранцуска је у овом периоду такође доживљавала успоне и падове крупног

поседа, али то нису били поседи француских краљева. Један такав посед настао је у широј околини града Руана коју је краљ Карло Глупи поклонио викиншком вођи Ролону, да би га поткупио. До краја 10. века Ролонови наследници су знатно про-ширили територије и створили војводство Нормандију. Њихов војвода Виљем је 1066. године освојио Енглеску, постао њен краљ и тако створио државу која је по снази и богатству засенила било које севернофранцуско обласно господство, укључујући и оно у области око Париза које је припадало француској круни. Сле-деће генерације су доживеле ширење англонорманских земаља у још већем степе-ну – пошто се кћерка-наследница Виљемовог сина Хенрија I Енглеског (1100–1135) удала за војводу Жофроа од Анжуа, њихов син Хенри II постао је не само наследник Енглеске и Нормандије, него и Анжуа и Мена, да би потом браком са Елеонором Аквитанском, наследницом Поатуа и Аквитаније која се претходно развела од француског краља Луја VII, припојио и те две области. Додуше, Луј је задржао сениорска права над свим овим и другим француским обласним господ-ствима, али је остало отворено питање да ли ће он и његови наследници и у бу-дућности бити способни да задрже ове територије у вазалној зависности.

Историја Француске је, на неки начин, наличје историје Немачке. У 10. веку, уместо консолидације, најпре је наишао период великих немира пре свега због ди-настичких борби између Каролинга и Робертинга-Капета. У то доба се ситуација у Француској није много разликовала од оне у којој се Немачка често налазила по-сле владавине Хенриха III. Велики феудалци тактизирали су између две династи-је, користећи њихов сукоб за осамостаљивање и проширивање сопствених поседа. Само две ствари су могле да окончају ту ситуацију – гашење једне од супарнич-ких породица или ширење поседа до таквих размера да више нису морали да стре-пе или да подстичу краљеву реакцију.

Када је изданак Робертинга Хуго Капет 987. године дошао на престо, била су испуњена оба услова за престанак непријатељстава. Преживели каролиншки претендент био је искључен из наследства женидбом у витешку породицу. Вели-каши северне Француске су у то време, мада још нису били потпуно учвршћени, достигли ону тачку у којој би даље продужавање борбе донело више ризика а ма-ње зарада. Укратко, Хуго Капет се устоличио у време када престо више није имао некадашњи значај и сјај, и то је био главни разлог што је династија коју је он за-чео преживела читава три века.

Због такве слабости краљевског положаја, владавине Хуговог сина Роберта (996–1031), унука Анрија (1031–1060) и праунука Филипа (1060–1108) биле су на најнижем нивоу у историји монархије. Велики властелини, као што су биле војво-де Аквитаније, грофови Блоа (Шампање), грофови Анжуа и војводе Нормандије, владали су пространим областима не обазирући се скоро уопште на краљевску власт. Додуше, повремене кризе у појединим војводствима омогућавале краљеви-ма да се умешају у њихове међусобне односе, што је помогло да се очува свест о краљевским правима и подређеном положају феудалних господара.

Преокрет је настао доласком на престо Луја VI (1108–1137). Лујев велики допринос историји Француске монархије огледа се у томе што је под своју кон-тролу вратио краљевске поседе, рушећи дворце чији су господари убирали забра-њене дажбине од путника и трговаца, и градећи сопствене у којима су се наплаћи-вале исте те дажбине, али у корист круне. У ствари, он је радио исто што и остали великаши, али га је његов биограф, опат Сугерије из Сен Денија, представио као прототип хришћанског монарха који штити своје цркве и сиротињу од сваког зла, а у исто време као бранитеља и стегоношу Сен Денија, апостола свих Француза.

Такође, пошто је јачање норманске лозе уздрмало политичку равнотежу северне Француске, великаши који су се осетили угроженим због таквог развоја догађаја почели су да траже ослонац у сопственој, француској монархији. Два догађаја су нарочито значајна за судбину монархије. Први се односи на годину 1124, када су скоро сви француски великаши устали да помогну краљу против продора немач-ког владара Хенриха V, зета енглеског краља Хенрија. Други се збио крајем вла-давине Луја VI, када се војвода Аквитаније, области која је била ван домашаја краљевске власти, тражећи мужа и заштитника за своју кћер и наследницу Елео-нору, обратио Лујевом сину и наследнику.

Тај брак је био неуспешан. Године 1152. Елеонора се развела од Луја VII (1137–1180) и удала за војводу Хенрија од Нормандије, који је убрзо постао краљ Енглеске и гроф од Анжуа и Мена. Та велика акумулација територије и моћи у ру-кама анжујске куће Плантагенета додатно је учврстила везе између круне и дру-гих великих француских породица, попут грофова Шампање. И друге околности ишле су у прилог Капетима. У односу на поседе Плантагенета у Француској, Ка-пети су били њихови врховни господари и заштитници права њихових вазала, што им је омогућавало да се стално мешају у тамошње спорове и распирују их. План-тагенети су морали стално да показују своју моћ врло расипно, док су Капети сво-је изворе користили врло штедљиво – о времену и месту напада одлучивали су они. Плантагенети су веома много зависили од својих енглеских добара, али кр-сташки поход Хенријевог сина Ричарда I (1189–1199) и његово откупљивање из заробљеништва у које је пао враћајући се кући знатно су исцрпли те изворе. Само пет година после Ричардове смрти 1199. године, његов неспособни брат Јован без Земље изгубио је главнину плантагенетских поседа у Француској у сукобу са на-следником Луја VII, Филипом Августом (1180–1223).

СЕВЕРНА ЕВРОПА ОСВАЈА МЕДИТЕРАН 900–1200

Сшара џарсшва и нови изазовиОко 900. године на простору Медитерана наизглед су доминирале две силе –

Абасидски калифат са седиштем у Багдаду, који је господарио земљама Блиског истока, и Источно римско царство, то јест Византија, која је још у 4. веку за своју престоницу одабрала хришћански Константинопољ. Око 1200. године већ се мо-гла наслутити права истина. Моћ старих империја – Византије, Каролинга, мусли-мана – преузеле су мале, локалне државе, од којих неке нису биле веће од једног града. Централна власт је слабила, а везе које су држале на окупу све удаљене те-риторије свеле су се, у већини случајева, на верске и културне традиције, не осла-њајући се на чврст политички ауторитет.

Нигде то није било толико очигледно као у „византијском комонвелту“. Овај пригодан термин односи се на територије под влашћу Константинопоља или на оне које су биле под његовом културном доминацијом. Десети век је био столеће великих освајања и територијалних ширења. На истоку се византијски војни гу-вернери (стратези) срећу у области око горњег тока реке Еуфрат, у Тарсу и у Јер-менији. Присуство стратега у Калабрији потврђује да је Византија поново успо-ставила власт у јужној Италији, нарочито за време владавине цара Нићифора II Фоке (963–969). На Балкану, успостављање тема (административних области) у северној Грчкој и Далмацији крајем 9. века означило је обнову власти Византије над територијама које су нешто раније поклекле пред нападима Словена и Авара. Територија Византије проширила се још више после победе Василија II Македон-ца над Бугарима почетком 11. века.

Средства којима су ти успеси постигнути угрожавала су јединство Царства. У „мрачним годинама" Византија се бранила тако што је повлачила становништво

унутар зидина својих градова, или је прибегавала герилском начину ратовања. Са-да када је и сама преузела офанзивну улогу, војници-сељаци (стратиоти) морали су да се претворе у тешку коњицу, што је било веома скупо. Њихове вође је треба-ло да буду професионални војници; то је основни разлог што у 10. веку по први пут сазнајемо за постојање великих породица какве су биле породице Фока, Арги-ра, Дука и Комнина. Њихови чланови су поседовали велика имања у провинција-ма, а водили су и живот професионалних војника. Успех на бојном пољу отварао је врата још већим амбицијама; славни војсковођа Нићифор Фока је крунисао сво-је успехе на источним границама и Криту државним ударом 963. године и тако освојио царску власт. Сличан поступак се током 11. века често понављао и постао извор нестабилности за Византију, јер ако један провинцијски великаш може да успе, зашто и други не би покушао? За време владавине јаког, војничког цара, као што је био Василије II (976–1025), центрифугалне тенденције „моћника" у про-винцији су се обуздавале чврстом политичком акцијом, на пример конфискацијом поседа „моћних поданика". Али, пошто су породице у 11. веку створиле себи бо-љи маневарски простор за освајање царске власти, централна власт је све више тр-пела од провинцијског секташтва. За време владавине Алексија Комнина (1081–1118) поново је успостављена јака династичка власт, али је политичко неједин-ство у Царству оставило дубоке трагове.

Најозбиљнија последица нејединства је била неспособност да се заустави на-језда турских номада у Малу Азију, која је по бројности радне снаге и производ-њи хране представљала браник империје. Оружане снаге, које су некада биле вео-ма успешне, сада су биле или потпуно увучене у политичке игре Константинопо-ља, или су штитиле западне границе царства од напада споља. Значајна је чињени-ца да је исте године када је Византија у Малој Азији претрпела пораз код Манци-керта (1071), а цар Роман IV Диоген допао турског ропства, норманска војска освојила Бари, престоницу византијске Италије. И овога пута се показало да је од-брана разуђених граница царства представљала велики проблем.

У 12. веку Византија се делимично опоравила, и територијално и финансиј-ски. Цареви из лозе Комнина, Алексије I, Јован II (1118–1143), а нарочито Маној-ло I (1143–1180), искористили су крсташке ратове и поново освојили делове Мале Азије. Манојло је такође покушао да поврати старе византијске земље у Италији, али без успеха. На Балкану, пошто је отклонила бугарску експанзионистичку претњу у 11. веку, Византија је за успостављање хегемоније над Србијом, Хрват-ском и Угарском уместо оружја радије користила верска, дипломатска и културна средства. Ипак, крајем 12. века локалне територијалне амбиције су порасле и уву-кле Константинопољ у низ ратова. Ширење Угарске према Јадранском мору дове-ло је до потпуног престројавања на западном Балкану. Тај преокрет је озбиљно уз-немирио Венецију, старог савезника Византије на супротној обали Јадранског мо-ра. Срби су се под Стефаном Немањом побунили 1166. године, а 1185. два бугар-ска племића, Петар и Асен, подигла су устанак, којим су изборили независност бугарске државе. Пошто су Турци код Мириокефалона (1176) поново нанели те-жак пораз Византији, неуспеси су постали повод за династичке чарке између Ком-нина и Анђела, које су последњих тридесет година 12. века задале Византији до-ста мука. Такође, окретање Манојла I Западу у покушају да се мировним уговори-ма и брачним везама стекну пријатељи уплело је царство у сукобе западномедите-ранских градова – Ђенове, Пизе и Венеције – и изложило га амбициама немачких царева. На тај начин, Константинопољ, некада жила куцавица самоуверене и про-стране империје, постао је 1204. године мета западних територијалних амбиција.

Десети век започиње великим променама у исламском свету. Долази до рас-пада Абасидског калифата у Багдаду и стварања извесног броја независних му-

слиманских држава, које је повезивала не толико лојалност калифату у Багдаду (Фатимиди су основали ривалски калифат у Египту), колико свеопшта употреба арапског језика у администрацији и важни верски ритуали, као годишње ходоча-шће у Меку. Ипак, калифи су били једини представници легитимне власти у исла-му и многи су покушавали да их контролишу. Почетком 10. века, три брата – пер-сијска војника, оснивачи династије Бујида стекли су власт у Ирану и Багдаду. Те-оријски, они су владали калифатом у име Абасида, јер су они били стварни носио-ци моћи све док калифат није 1055. године потпао под турску власт. Калифа, који је практично био затвореник у својој огромној палати, контролисали су они који су помоћу војске одржавали сопствену моћ. Тако су регионални команданти у ствари постајали носиоци власти.

Други важан узрок нестабилности у исламу био је шиитско-сунитски раздор. За време владавине Бујида, у Багдаду, „дуодецимални" шиизам – веровање у два-наесторицу имама (учитеља) ислама, од којих је први био Мухамедов рођак и зет Али – прераста у политички покрет и верску фракцију. Њихови следбеници ома-ловажавали су прву двојицу калифа, установили сопствене празнике у знак сећа-ња на дане када су биле убијене прве шиитске вође и клањали се гробовима чла-нова Алијеве породице. Шиити су били веома популарни међу трговачком класом у Багдаду, али калифи су и даље следили сунитски облик ислама. Делом и као по-следица овакве поделе улога на водеће војне положаје дошли су сунитски Турци.

На Западу је поново, после 900. године, оживела идеја Карла Великог о је-динственом царству у границама хришћанског света, али потпуно независном од Константинопоља. Пошто је, према тој идеји, град Рим требало да има главну улогу, већи део политичких активности везаних за царске амбиције немачких вла-дара требало је да се одвија у Италији. Одговарајући на молбе Аделаиде, удовице краља Италије Лотара II, да јој пружи помоћ против њеног супарника Беренгара, грофа од Ивреје, који се прогласио за краља, Отон I је стекао италијански круну. Потом се папа Јован XII обратио Отону због заштите од Беренгарових напада у близини Рима и та улога заштитника папства донела је Отону фебруара 962. годи-не царску круну. Тако је отпочела „обнова Римског царства".

У следећих сто година царске активности у Италији биле су усредсређене на два, често испреплетана, подручја: покушај да се заснује политичка хегемонија над некадашњим царским територијама у Италији и да се заштити положај пап-ства. Помоћ папама често се састојала у дисциплиновању непослушних племића, као и самог града Рима. Папство, на које су искључиво право дуго имале само градске странке, постаје интересантно за самог западног цара, те су и људи врло високих способности почели да добијају тај положај. Многи, као истакнути уче-њак Херберт од Оријака (папа Силвестер II), учитељ младог Отона III, ушао је у царске кругове и довео способне свештенике са севера да раде као папски адми-нистратори. Међутим, „реформски покрет" у папским круговима, са своја два главна начела о свештеничкој чистоти и поновном дефинисању основних принци-па црквеног ауторитета и власти, имао је дубок утицај на односе између папе и цара. Немачки цареви 11. века, на пример Хенрих II и Хенрих III, подржавали су реформу монаштва и укидање црквених злоупотреба, али звучи иронично, управо су они одобравали оне делове реформе који су подстакли људе, као што су Нико-ла II и Гргур VII, да оду још даље. По Изборном декрету из 1059. године папу би-ра мала група људи из највиших црквених кругова (касније она прераста у Веће кардинала); пристанак римског свештенства и народа тражи се после тог избора, а потреба да се цару укаже дужна почаст само се наговештава. Све више је јачала идеја да ниједно световно лице не може да има контролу над црквом и, што је још битније, уверење да је духовна моћ коју је св. Петар даровао папи снажнија од мо-

ћи било ког световног владара. Снажење ових идеја неминовно је водило у сукоб и на теоријском и на поли-

тичком нивоу. Једно од најмоћнијих оруђа у рукама папства – које је све више ис-тицало право на учење св. Петра и користило талентоване људе, као што је био Грацијан, познати зналац канонског права, да прекопавају папске архиве како би пронашли доказе о правима папа – била је традиција. На њу су се позивали и бра-нитељи царских права. Они су оправдање за царско деловање у Италији засновали на поставкама римског права, јер је управо у Јустинијановом Корпусу јасно истак-нуто неотуђиво право цара да води световне послове царства и да се стара о цр-кви. Школе у Болоњи, које су у 12. веку биле на гласу по изучавању права, обра-зовале су људе који су могли да говоре у корист папске врховне власти, али и да дају теоријска тумачења о превласти царског положаја.

Зато је с великим самопоуздањем цар Фридрих I Барбароса први пут 1154. године освојио Италију. Следећих тридесет година, до мира у Констанци 1183. го-дине, он је предводио неколико војних похода против папа и италијанских градо-ва окупљених у савез под називом Ломбардијска лига. С једне стране, био је то његов одговор на молбе које су му упућивали мањи градови у Ломбардији (као, на пример, Лоди), који нису хтели да прихвате надмоћ Милана. Изговарајући се ста-рим царским правом на врховно господарство, он је обећао да ће у свом царству успоставити правду и мир. За узврат, сви градови који су тражили царску помоћ морали су да се обавежу да ће признати царска суверена права формулисана у Де-кретима са Ронкаље, које је 1158. године саставио тим од четири правника из Бо-лоње.

Царска власт у Италији била би обновљена у потпуности да су Декрети са Ронкаље строго спровођени. Чињеница да су они остали мртво слово на папиру сведочи о политичкој реалности која је онемогућавала сваки такав покушај. Кому-не на северу земље су одбациле све покушаје да им се наметне опипљива врховна власт. Пошто су обезбедили теоријско покриће за предузимање политичке акције, папе су покушале да се заштите од могућег ширења царских територија склапа-њем савезништава са царским непријатељима: комунама на северу и Норманском краљевином на југу. Овај моћни савез уздрман је, међутим, ступањем младог цара Хенриха VI на престо Сицилије 1194. године. У том тренутку захтев за успоста-вљање империје постао је реална политичка могућност, али већ 1197. године Хен-рих је изненада умро.

Крсташка Палестина – колонијално искуствоЧетири године после позива на Први крсташки поход, упућеног из Клермона

1095. године, Јерусалим је пао. Ни Византија – која је, свакако, прихватила циље-ве крсташа, иако је била узнемирена необузданим понашањем многих учесника – ни муслиманске снаге из Мале Азије и Сирије, нису могле да одврате хиљаде љу-ди који су пошли да узму свети крст и пркосећи беди и немаштини, стигли до Свете земље. Прве групе које су кренуле на такозвани Народни крсташки поход, предвођене проповедницима Петром Пустињаком и Валтером Гољом, пљачком су се пробијале преко Балкана и стигле у Константинопољ у касну јесен 1096. годи-не. Упорно су захтевали да их одмах превезу преко Босфора у Битинију, где су их Турци све побили. Много опрезније биле су трупе предвођене искусним западним витезовима, који су, пре преласка у Малу Азију, чекали да се главнина њихових армија окупи у византијској престоници. Са своје стране, Византинци су били за-интересовани да добро искористе те у биткама, очврсле витезове. Цар Алексије је, по свој прилици, склопио неку врсту споразума са Рајмондом од Сен Жила (Тулу-ским) и другим Францима, по коме се цар обавезао да ће крсташе штитити његова војска док буду прелазили Анадолију, а крсташи да ће под царску контролу врати-

ти све раније византијске територије које освоје. Претпоставља се да су неки од западних лидера положили и заклетву на верност цару, јер су Византинци сигурно добро познавали обичај који су називали „уобичајена латинска заклетва".

У Првом крсташком рату преокрет се догодио под зидинама Антиохије. Кр-сташка војска је тај град држала под опсадом од октобра 1097. до јуна 1098. годи-не. Тада су их опколиле исламске снаге које су стигле из Ирака. Ужасна оскудица притисла је све који су недавно преживели дуги марш кроз Анадолију. Хране и воде скоро да уопште није било, а сведоци помињу варварство, чак и канибали-зам. У таквој атмосфери, пуној емоционалног набоја, примљена је запањујућа вест да је јуна откривено, како се веровало, свето копље којим је Христос Спаситељ прободен на крсту. Готово истоветно духовно искуство је почело да прожима це-лу армију. Када су крајем јуна потучене муслиманске снаге које су их држале под опсадом, многи су тврдили да су видели свеце на убојитим коњима како их воде у напад. Те приче улиле су нову снагу исцрпљеним крсташима и обични војници су с нестрпљењем очекивали да се поход настави. До одлагања је дошло због несла-гања између Рајмонда Тулуског и Боемунда Тарентског о томе коме ће бити доде-љена управа над Антиохијом. На крају је Боемунд изашао као победник. Он град није предао представницима византијског цара, изговарајући се да је цар Алекси-је, на основу нетачних обавештења да ће крсташка војска бити уништена под зи-динама Антиохије, повукао своју војску и спремао се да је врати у Константино-пољ. Боемунд је сматрао да је таквим понашањем раскинуто савезништво. Пошто су се уверили да Боемунд нема намеру да преда град, за Византинце су и он и сви Латини постали могући непријатељи, у чију реч се не може веровати. То „издај-ство" затровало је латинско-византијске односе у блиској будућности.

Рајмонд Тулуски је повео први контингент снага ка југу. Он је вероватно схватио да може још доста да добије ако покаже да је остао веран идеалима крста-ша уместо да губи време у бесплодним размирицама око Антиохије. Почетком ју-на 1099. године крсташка војска се улогорила под Јерусалимом. После краће опса-де, град је пао, после страховитог покоља јеврејског и муслиманског становни-штва. После овог успеха, многи крсташи су сматрали да су њихови завети испу-њени и кренули су кући. Осталима се насељавање Свете земље и статус какав ни-су могли да добију на Западу учинио привлачнијим. Али, како треба да изгледа та нова држава? За разлику од Шпаније или јужне Италије, где су редовно коришће-на грчка и муслиманска искуства у владиној управи, у Светој земљи се није могло дозволити да муслимани и провизантијски елементи учествују у влади. Сви који нису били римокатолици или њихови савезници, сиријски и јерменски хришћани, представљали су могуће непријатеље. Јерусалимска краљевина и њене придруже-не државе Едеса, Антиохија и Триполи, биле су, у ствари, претече каснијих коло-нија. Обичаји, систем вредности и ставови победиоца наметнути су домаћем ста-новништву. Чињеница да се на Западу о њима говорило као о „прекоморској зе-мљи", Прекоморју, показује да су савременици крсташке државе у Палестини сма-трали земљама западног облика друштвеног уређења, иако су оне биле под све ве-ћим источњачким утицајима.

После неких сплетки и веома нејасног избора за владара у Јерусалиму поста-вљен је Готфрид Бујонски, добивши титулу „заштитник Светог гроба". После Гот-фридове смрти, његов брат Балдуин је крунисан за краља. Он је још у току крста-шког похода основао војводство у Едеси, које је сада претворио у феудално добро круне. Међутим, Антиохија и грофовија Триполи су задржале своју независност. Освајачи су наметнули и своје верске институције. Како су крсташи освајали град по град, тако су се у њима одмах устоличили римокатолички свештеници, а већ 1099. године њихов патријарх је устоличен у Јерусалиму. Грчким епископима је био забрањен повратак, што је био још један разлог за непријатељство Византије.

Сиријским хришћанима било је дозвољено да имају своје свештенике и слободан приступ светим местима, али је постало јасно да римокатоличка црква постаје до-минантна.

Одбрана Свете земље била је главна брига њених владара. Армија је по свом саставу била феудална; сви који су од краља добијали земљу или новац били су у обавези да се одазову краљевом позиву у рат. Стално се осећао недостатак иску-сних бораца: 1100. године било је само око 300 витезова и око 1200 сержана. Тај проблем донекле је надомештен настанком у Светој земљи новог вида витештва – војничких монашких редова. Порекло реда витезова св. Јована Крститеља (Јова-новци, хоспиталци) може се пратити од времена када су први чланови почели да се брину о ходочасницима који су посећивали Јерусалим још пре крсташких рато-ва, док су хоспиталци св. Лазара бринули о лепрознима. Темплари и други редови који су касније основани, на пример тевтонски витезови и витезови Богородице од Монжоа, били су војничка братства, под монашком заклетвом и дисциплином, и посвећени активној одбрани Свете земље. Војнички редови служили су као по-саде великих тврђава у Светој земљи, а због њиховог искуства у источњачком на-чину вођења рата, постали су незаменљиви, мада понекад самовољни део одбране краљевства.

Краљевство је поседовало мали број бродова. Ослањало се на поморску сна-гу италијанских комуна; оне су му пружале помоћ у освајању приобалних градо-ва, и штитиле трговину и ходочаснике од напада моћне египатске флоте. Као што ћемо касније видети, морало је за узврат да им обезбеди и неке привилегије. Док је њихова поморска помоћ у многим случајевима била неопходна, уносна тргови-на са муслиманским светом претила је да у њиховом пословању с Истоком увек постоји могућност за избијање сукоба верских и економских интереса.

Пад првог Јерусалимског краљевства 1187. године, мада на изглед резултат страшног хришћанског пораза у бици код Хатина (Тиберијада), био је, у ствари, неминован још од тренутка када су Франци освојили град 1099. године. Занос Пр-вог крсташког рата никада се више није поновио. С друге стране, за муслимане је поновно освајање Јерусалима постало питање части. Али и после пада Јерусали-ма, „питање Свете земље" заокупљало је многе вође западног хришћанства. Стари сан о хришћанској власти над Светом земљом и даље је трајао, иако је крсташка идеја током 13. века знатно измењена.

Пад Божјег градаУносна трговина којом су се италијански градови бавили у византијској пре-

стоници Константинопољу довела до пораста броја италијанских насеобина у 12. веку и до повећаног трвења између различитих италијанских група у граду. С дру-ге стране, Византијцима је сметало што се у дворским круговима прихватају „за-падни" обичаји. Често се наводи, у суштини неуспео, покушај Манојла Комнина да уведе витешке турнире, мада је још веће гнушање у круговима византијске ари-стократије изазивао обичај да се цареви жене принцезама са Запада, јер су их та-кве брачне везе лишавале већ традиционалног начина стицања утицаја на двору. Политичка позадина тих бракова била је потпуно јасна. Стварање система медите-ранских савезништава – између Венеције, Византијског царства и Јерусалимске краљевине – имало је за циљ опкољавање, по могућству и уништење норманске моћи у јужној Италији. Међутим, после Манојловог неуспешног напада на Итали-ју 1150. године, политичке прилике почеле су да се мењају. Могућност да визан-тијска војска крене јадранском обалом ка северу, све до Анконе, озбиљно је за-бринула Венецију, која је већ била нерасположена због византијског прихватања угарског ширења на Хрватску и Далмацију.

Готово прећутно прихватање губитка царске власти на Балкану било је један

од најочевиднијих знакова слабљења Византије. Слабост је постала очигледна ка-да су, после смрти Манојла Комнина 1180. године, царство захватиле династичке борбе. Власт је 1185. године завером приграбила породица Анђела; то је био врху-нац вековне озлојеђености аристократије због успеха Комнина да власт у целом Царству држе чврсто у рукама своје породице. Али, ни Анђели нису били поште-ђени политичких размирица. Бекство Алексија IV Анђела на двор свог ујака Фи-липа Швапског, пошто је његов отац цар Исак био свргнут и ослепљен 1195. годи-не, увукло је Немце у политичке игре које су пратиле почетак Четвртог крсташког рата 1202. године. Још увек се воде расправе о томе да ли је папа Иноћентије III знао да ће се војни поход који је он послао на муслимане усмерити на Константи-нопољ. Постоје, међутим, сведочанства о томе да је био дубоко несрећан што су немачки и млетачки интереси одредили судбину похода. Јасно је да су Млечани искористили крсташки рат, за који су обезбедили бродове, како би проширили сопствени утицај на Истоку. После чврсте опсаде, Константинопољ је коначно пао у руке Латина 12. априла 1204. године. Призори покоља и пљачке запрепасти-ли су чак и тврдокорне савременике.

За многе је пад представљао цену која је морала да се плати због лошег управљања Царством и корупције; за друге је то била Божја казна због дружења са шизматичним Латинима и прихватања њихових срамних схватања о папском првенству. Исти догађаји могу се посматрати и са супротне стране; разлог је мо-гао бити и то што је медитерански свет све више био повезан трговином, религи-јом и политичким интересима и савезништвима. Те везе су посебно постале сна-жне у време пролазног помрачења византијске моћи 1204. године. Медитеран је тада постао франачко језеро.

МЕДИТЕРАН У ДОБА РЕНЕСАНСЕ 1200–1500

Папсшво, његови неиријашељи и савезнииџПоследњи цар који се сукобио с папством током борби за инвеституру био је

Фридрих II (1194–1250). Полусицилијанац, одгајан на Сицилији, Фридрих није обични наследник немачке аристократске традиције. Он је створио сопствену ко-смополитску културу на Сицилији, а његов двор је постао стециште муслиман-ских научника, астролога, егзотичних животиња и чак се тврдило да се тамо изво-де чудни и сурови експерименти на људским бићима. Иако се ничим не могу до-казати оптужбе које су га теретиле за јерес или за прихватање учења скептичара, управо је Фридрих, мада екскомунициран, заслужан за успех једног од неколико крсташких похода. Успех није био постигнут силом оружја, већ преговорима са султаном. Такво понашање је било изненађење (а можда и намерно), нарочито за једног цара чије је традиционално оправдање у сукобима с папством било да је он световни борац за хришћанство. Ипак, негативној представи о Фридриху врло много су доприносиле и папе. У очима папа Фридрих је био много више од обич-ног отпадника или злог владара. Фридрих Барбароса (1152–1190) се побринуо да се све жешћи сукоб између папе и цара води у Италији, близу центра папске моћи. Венчање његовог сина, цара Хенриха VI и Констанце, наследнице Сицилије, није било само притисак већ и отворено опкољавање Рима. Папе је такав развој догађа-ја толико ужаснуо да су од момента рођења њиховог сина Фридриха 1194. године учиниле све да спрече да он наследи обе круне. Фридрих је тако постао политички веома значајна личност много пре него што је био способан да одговара за своје поступке.

У доба Фридрихове младости папа је био Иноћентије III (1198–1216), један од најспособнијих и најпредузимљивијих папа. Иноћентије је био неуморан у ши-рењу папске власти и утицаја по целом хришћанском свету. Будућност царства

била је ипак главно питање које није успео да реши на задовољавајући начин. По-сле двоструког избора 1197. године, Иноћентије је ступио у савезништво прво са кандидатом Велфа, Отоном од Брауншвајга, који је пружио гаранције да ће по-штовати папску независност. Када је, после погибије свог супарника Филипа Хо-енштауфена, Отон потпуно одбацио те гаранције и почео да прети пљачкашким походом на Италију, папа се окренуо јединој преосталој могућности, Фридриху, помажући га све до победе над Отоном у Немачкој. Фридрих је на тај начин при-сајединио Немачку Сицилији, упркос свим напорима папе да то онемогући.

Нови цар се 1220. године вратио у Италију, а у неколико наредних година обистиниле су се најцрње папске слутње. У почетку су Фридрихови напори били усмерени на сређивање ситуације на Сицилији (краљевство није обухватало само острво већ и велики део „чизме" од Напуља ка југу). Ускоро се он окренуо север-ноиталијанским градовима, са циљем да поврати царска права на ту област. Пред тим изазовом градови су обновили заједничку опозицију – Ломбардијску лигу, по-знату још из времена отпора према његовом деди Фридриху Барбароси. Њима се придружио и нови папа, Гргур IX, нећак Иноћентија III. Он је био царев велики противник и предузео је опсежне мере да би ослабио његов положај на Сицилији и организовао отпор на северу. До краја живота Фридриха су спутавали сукоби у северној и средњој Италији. После смрти Гргура IX, нови папа Иноћентије IV се склонио у Лион, тврдећи да је Рим постао несигуран због сталних Фридрихових притисака, и сазвао сабор на коме је Фридрих свргнут с престола.

Фридрихова смрт 1250. године готово је једним замахом уништила све њего-ве успехе. Од три сина, само је Манфред, његов ванбрачни син, успео да настави владавину Хоенштауфоваца на Сицилији и отпор папској власти у преосталом де-лу Италије. Папство се, међутим, обратило за помоћ Карлу Анжујском, брату француског краља Луја Светог. Манфред је убијен у бици код Беневента 1266, а заробљавање и погубљење Фридриховог унука Конрадина после битке код Таља-коца 1268. године, означило је крај владавине Хоенштауфоваца, али заплети око Сицилије су настављени.

„Сицилијанско питање" је имало далекосежан значај. Често се подвлачи да оно представља „почетак политичке историје савременог доба". Наиме, на Сици-лији је долазак на престо Карла Анжујског, новог страног владаоца с новом влада-јућом класом и још већим теретом пореза за потпуно несицилијанске намене, као што је поновно заузимање Византије, изазвало је велику озлојеђеност, која је 1282. довела до крваве побуне, „сицилијанског вечерња", и упућивања позива Пе-тру III Арагонском да преузме власт над Сицилијом, док су Анжујци успели да за-држе континентални део државе са средиштем у Напуљу. Деведесет година на престолу су се смењивали слаби монарси, Анжујци у Напуљу, Арагонци на Сици-лији, који су упорно покушавали да задобију превласт у међусобним размирица-ма. Злокобна последица њиховог доласка на полуострво била је то што су захтеви и интереси до тада једне стране силе – царства, сада замењени двојством интереса с којима је била повезана будућност Европе. Крајем 15. века, када су Француска и Шпанија освојиле полуострво и за око три века угушиле независност Италије, оне су само поновиле захтеве који су постепено настајали из основног анжујско-ара-гонског сукоба.

За папство је савезништво са Анжујцима било фатално. То савезништво условило је све већу зависност папства од француског краља, који је стајао иза Анжујаца у Италији, тако да се Француска приближила самој курији. Урбан IV, који је Анжујце позвао у Италију, био је Француз и окружио се великим бројем француских кардинала. Тиме је још више повећао унутрашње поделе приликом избора папа. За време понтификата Бонифација VIII (1294–1303) стекли су се сви ти чиниоци на критичан начин. Иако анжујски кандидат, Бонифације се убрзо за-

интересовао за лична и династичка питања, што Анжујци од њега нису очекивали. Убрзо, папство се нашло у сукобу са француским краљем Филипом Лепим у вези с питањем пореза. О сукобу између Филипа и Бонифација биће речи у следећем поглављу. Овде је довољно само поменути да су последице за папу биле катастро-фалне, чак драматичне, и да су довеле до преласка папа из Рима у Авињон (Ави-њонско ропство).

Рим, Визаншија и муслимански свешПад Константинопоља у руке снага које су водиле Четврти крсташки рат био

је много више од срамотног чина и великог психолошког ударца. Он је омогућио крсташима да, први пут, дођу до простране територије у југоисточном делу Евро-пе и у Малој Азији. У држави, названој Цариградско латинско царство, Венеција је стекла три осмине територије, а остатак су поделили нови цар Балдуин Флан-дријски и „франачки" барони. У исто време, шизма између источне и западне цр-кве привидно је била превазиђена тако што се римска црква устоличила у Кон-стантинопољу.

Латинско царство било је кратког века. Византинци, протерани из Констан-тинопоља, груписали су се у две главне области: у Епиру, на западној обали Грч-ке, и у Никеји у Малој Азији. Ускоро је постало јасно да ситуација измиче контро-ли западних царева. Са запада је дошло врло мало појачања а византијске снаге су почеле да се сређују и преузимају иницијативу. Сами Латини учинили су врло ма-ло да склопе савезништва, разумеју менталитет покореног становништва, искори-сте његове слабости или снагу. Изнад свега, Латини уопште нису схватили посе-бан значај вере у политици Византије. Распета између својих источних и западних територија, још од 11. века издвојена верским разликама, Византија је увек почи-вала на вери, па је наметање западњачких прелата, обреда и „рационалне" органи-зације некадашње византијске структуре дијецеза посебно огорчило грчко станов-ништво. Унија наметнута силом није могла да буде трајна.

Латинско царство је опстало око пола века, пре свега због нејединства Ви-зантинаца. Вођство над византијском обновом преузели су Никејци предвођени тананом дипломатском вештином и организационом визијом енергичног Јована III Ватаца. Одлучујући догађај била је победа снага никејског цара Михаила VIII Палеолога над здруженим снагама Манфреда од Хоенштауфена, владара Епира и франачких кнежева из Ахаје код Пелагоније 1259. године. Поновно освајање Кон-стантинопоља 1261. године био је природан след догађаја.

Поновно заузимање Константинопоља само по себи не значи да Византију догађаји из 1204–1261. године нису дубоко уздрмали. Иако су никејски цареви би-ли предузимљиви и способни, територијално јединство из година пре пада Кон-стантинопоља није више никада постигнуто. Наредних две стотине година Пело-понез и острва били су у власти Запада. То је био и мотив због кога се Латинско царство, предвођено Анжујцима, повремено мешало у послове источног Медите-рана крајем 13. века. Ипак, византијска озлојеђеност на Запад, која се већ у то вре-ме претворила у мржњу, донела је Царству, што звучи парадоксално, више про-блема. Највећа нада за отклањање западних претњи, а касније за добијање западне помоћи у борби против Турака, био је прекид шизме, али сваки цар који је поку-шао да нађе компромис с папом наилазио је на веома жустро одбијање верника.

Мада су интриге, разилажења и преврати били чести у Византији, такве тен-денције постајале су израженије после 1204. године. Михаило VIII (1258–1282), оснивач династије Палеолога, дошао је на престо пошто је ослепио свог савлада-ра, младог Јована Ласкариса. Дуга владавина Михаиловог сина Андроника II завр-шила се грађанским ратом који је избио око питања наслеђа (1321–1328). Још је-дан грађански рат је букнуо у следећем нараштају (1341–1347), после смрти Ан-

дроника III. Крунисањем за цара Јована VI Кантакузина, дугогодишњег саветника царева из лозе Палеолога, који је постепено водећу политичку струју усмерио против младог цара Јована V, царска власт се јако изменила; Кантакузин је током грађанског рата склапао савезништва са Стефаном Душаном, краљем Срба, који су изненада постали претња за Византију, и с Турцима Османлијама. И Кантаку-зин је, под притисцима јавног мнења, био приморан да абдицира 1354. године, ка-да су и Турци Османлије освајањем Галипоља ступили на тле Европе.

Са западног гледишта, подухват из 1204. године био је готово непотребан, и то је већ постало опште место. При том се стално занемарује чињеница да је по-следица западног освајања била италијанска и „франачка" колонизација нових области источног Медитерана, и мада су многи од њих били су краткотрајни вла-дари скрпљених територија, неки су ипак успели да успоставе здраву и релативно стабилну владавину. Те жеље за колонизацијом су, на неки начин, биле замена за тежње ка Светој земљи и главни узрок пропасти крсташког покрета. Мало и при-јатно имање или властелинство негде на Пелопонезу, или на острвима Егејског мора, свакако је било примамљивије од похода на прекоморске територије. Али пропаст крсташтва у Светој земљи није тако једноставна ствар. Ако се о било че-му може говорити, онда се мора рећи да се покрет истрошио ексцесима и расипа-њем крсташтва, као и постепеним сазнавањем да су успеси били ретки. Четврти крсташки рат је био први у дугом низу похода који никада није стигао до Свете земље. После њега одмах је следио албижански крсташки поход 1208. године про-тив катара у јужној Француској; касније је било још неколико сличних „политич-ких" крсташких похода. Даљи крсташки ратови под Фридрихом II, 1228–1229. и по-ново 1239–1241. године, привремено су повратили Јерусалим, али нису сматрани правоверним. Једина значајнија фигура међу крсташима 13. века био је француски краљ Луј IX. Губитак Јерусалима 1244. године надахнуо га је да поведе упечатљив традиционални поход – добро организован, добро финансиран – на Египат. Иапк, краљ је поражен, заробљен и ослобођен уз велики откуп. Лујев последњи поход на Тунис, 1270. године, био је покушај да спере осећање кривице због пораза из 1248. године. Случај је хтео да краљ умре под зидинама Туниса и поход је био осуђен на неуспех.

Пошто је жестина крсташких налета на Свету земљу попустила, муслиман-ске снаге су почеле да стежу обруч око хришћанских територија. У првој полови-ни 13. века крсташи су имали успеха захваљујући приличном хаосу у муслиман-ском свету. Осим тога, муслимански свет је осећао последице најезде Монгола. Они су двадесетих година 13. века разорили државу Кваразам, заузевши Бухару и Самарканд. Блискоисточне државе су се нашле пред опасношћу. Монголи су 1241. године продрли право у југоисточну Европу, опустошили Угарску и стигли до Далмације; две године касније напали су Малу Азију. Током оба напада они су се изненада повлачили, као што су се изненада и појављивали. Хришћански запад, већ задојен причом о легендарном краљу Јовану Етиопљанину, афричком владару који је желео да помогне Западу у борби против муслимана, почео је да се нада превођењу Монгола у хришћанство, или бар савезништву с њима, са циљем да на тај начин контролишу муслиманске снаге. Запад је са Монголима задржао добре односе, али је идеја да их искористе у борби против муслимана брзо напуштена.

Убрзо после крсташког похода Луја IX Светог, у Египту је дошло до превра-та. Султан из династије Ајабида је убијен и на власт су дошли Мамелуци. Када су Монголи 1258. године заузели Багдад и свргнули Абасиде, Мамелуци су се су-протставили њиховом налету. Септембра 1260. они су у бици код Аин Јалута у Палестини потукли Монголе и тако учврстили своју контролу над Сиријом и сте-кли велики углед у муслиманском свету. Од тог тренутка хришћанске државе су биле осуђене на пропаст. Нови султан Бајбар, окренуо се ка градовима и тврђава-

ма крсташа и освајао их једну по једну. Антиохија је пала 1268, а Бајбаров наслед-ник Калавун заузео је Триполи 1289. године. Две године касније, падом Акре и напуштањем преосталих градова и постаја, хришћанска окупација Прекоморја је окончана.

Ипак, у једној области хришћани су у 13. веку закорачили одлучно и дуго-трајно у муслиманску територију. То је била Шпанија. Нови освајачки талас, под вођством енергичних краљева, означио је врхунац процеса реконквисте, поновног освајања територија које су запосели муслимани. Огромна хришћанска војска је 1212. године поразила снаге шпанских муслимана у бици код Лас Навас де Толо-се. Краљ Фердинанд III од Кастиље (1217–1252) је 1236. муслиманима задао вели-ки психолошки ударац освојивши Кордову, некадашњу престоницу калифата. Енергични Јаков I Освајач од Арагона (1213–1276) освојио је Балеарска острва, као први корак ка стварању арагонске империје на Медитерану, а потом и град Валенсију. Напоредо с тим освајањима ишла су и португалска освајања ка југу, да би 1249. године били покорени сви градови дуж јужног обалског региона. Понов-но освајање Иберијског полуострва било је скоро завршено. Само су неки планин-ски делови на југу око Гранаде остали под муслиманском влашћу.

СЕВЕРНА ЕВРОПА 1200–1500

Остаиџ ЦарстваТоком 14. и 15. века, Свето римско царство било је конгломерат практично

независних држава. У Немачкој је таквих јединица било 16000, различитих по ве-личини и значају од војводстава Аустрије, Баварске и Саксоније, маркгрофовије Бранденбург и палатинске грофовије Рајне до малих слободних градова и терито-рија ситних царских витезова. Ниједна немачка држава није била довољно моћна да би остварила чак и привремену превласт над осталима. Ако би цар пожелео да обезбеди неку стварну власт, она је морала да се заснива негде ван Немачке. То-ком читавог овог раздобља, моћ царева обично је почивала на поседовању било Чешке или Угарске, или обеју.

Италију је такође чинио већи број независних држава. Током читавог раздо-бља, краљевином Сицилијом владала је кућа Арагона. Краљевина Напуљ остала је у поседу потомака Карла Анжујског до смрти Јованке II 1435. године, после чега су се и ње дочепали Арагонци у лику Алфонса V (1416–1458), краљ Арагона и Си-цилије. Северно од Напуља простирала се папска држава. Тоскана је била подеље-на између Фиренце и Сијене. На северу, највеће силе биле су Венеција, Ђенова и Милано. Међу овим државама постојале су огромне разлике у политичком уређе-њу. Венеција и Ђенова биле су аристократске републике. Миланом су, једна за другом, владале две војводске породице, Висконти и Сфорца. Фиренца је теориј-ски била демократска република, али почетком 15. века њом је загосподарила ку-ћа Медичи. Иако владари из породице Медичи нису узели никакву титулу, а власт су спроводили превасходно као политичке вође, њихова моћ била је апсолутна. Фераром је кроз читаво раздобље владала чврсто укорењена наследна војводска династија. Све ове државе водиле су ратове једна против друге у тежњи да проши-ре своје територије. Уз то, спољне силе, Француска, Арагон и понеки цар, стално су сплеткариле по Италији и покушавале да играју одређену улогу у њеном поли-тичком животу. Убрзо Италија ће постати бојиште између Француске и Шпаније, али у раздобљу којим се ми бавимо Француска је била исувише заузета Енглеском и Бургундијом да би представљала неку значајнију снагу у Италији, док је Шпа-нија била у могућности да се умеша тек пошто се ујединила браком између Фер-динанда Арагонског и Изабеле од Кастиље (1469) и довршила реконквисту осваја-

њем Гранаде (1492).Светим римским царством владали су током 14. и 15. века углавном пред-

ставници куће Хабсбурга или куће Луксембурга. Кнежеви су 1273. године изабра-ли за краља Рудолфа Хабсбуршког, ситног барона из Швапске. Рудолф (1273–1291) је многим браковима своју кућу учинио моћном, а њен главни ослонац по-стала је наследна власт над војводством Аустријом. Хенрих Луксембуршки, који је изабран за цара 1308. године обезбедио је својој кући круну краљевине Чешке. Године 1347, његов унук Карло, краљ Чешке, постао је цар (Карло IV). Њега су наследили његови синови Венцеслав (1378–1400) и Сигисмунд (1410–1437), који је претходно постао и краљ Угарске. Сигисмунд је све своје земље оставио свом зету Алберту V Хабсбуршком (1438–1439), који је узео царску титулу, али је умро пре него што је стигао да се крунише у Риму, па је за цара изабран његов даљи ро-ђак Фридрих III (1440–1493). Он је био највећи слабић који је икада седео на цар-ском престолу, али је ипак оженио свог сина Максимилијана са Маријом Бургунд-ском и омогућио својој кући да приграби највећи део наслеђа бургундских војвода после погибије Карла Смелог 1477.

Уопште узевши, цареви су се мало интересовали за благостање Немачке или Италије и посвећивали су највећу пажњу изграђивању сопствених кнежевских по-седа. Уобличавање самог Светог римског царства достигло је пун облик објављи-вањем чувене Златне буле од стране цара Карла IV 1356. године. Седморица кне-жева (архиепископи Мајнца, Трира, Келна, гроф палатин Рајне, војвода Саксони-је, маркгроф Бранденбурга и краљ Чешке) одређени су за изборнике који су имали законска овлашћења да одаберу цара. Када цар умре, они су били дужни да се од-мах састану у Франкфурту на Мајни и изаберу новог цара већином гласова. Уз то, булом је предвиђено да изборници буду нека врста одбора који ће надзирати целу Немачку. Златна була је Царству дала правни облик који ће оно задржати до краја свог постојања.

Француска и БургундијаДва најзначајнија догађаја у западноевропској политици овог периода били

су успон лозе Капета у Француској, која је свој врхунац достигла за време влада-вине Луја IX (1226–1270), и појава нове политичке и династичке силе која се нала-зила између Француске и Немачке – лозе Валоа од Бургундије (1363–1477). За време владавине Филипа Августа (1180–1223) лоза Капета је проширила своје те-риторије и јурисдикцију и обухватила Нормандију (1204), као и већи део Лангдо-ка који је све више потпадао под њихов утицај. Крсташки рат против катарских је-ретика, албижана, довео је до политичке и верске превласти севера Француске над јужним областима. Успех који је постигао Луј IX делимично се може приписати његовим личним особинама – дубокој побожности, бризи за правду и мир и њего-вој слави крсташког ратника и оличења поборника светости краљевског величан-ства. Идеја о „религији монархије" везује се за доба његове владавине; ту идеју је преузео и вешто ширио Филип IV Лепи. Луја IX су верно служили његови рођаци, бирократи међу којима је било све више световњака и француска црква. Францу-ској круни је изузетно користио пад Хоенштауфоваца, јер се људи тражећи морал-но лидерство, сакралност световне власти и непристрасан суд, више нису обраћа-ли немачким царевима већ француским краљевима. Овакав лик Луја IX, свесно дограђиван од стране његових првих наследника, коначно је заокружен када га је папа Бонифације VIII, у једном од краткотрајних побољшања односа са францу-ском круном, 1297. године прогласио за свеца.

Релативну хармонију француско-папских односа у време св. Луја и Филипа III (1270–85) нарушили су сукоби (или читав низ сукоба) Филипа Лепог (1285–1314) са Бонифацијем VIII, између 1294. и 1303. године. Узрок сукоба је био ду-

бок, односио се на право световних владара да опорезују свештенство свог кра-љевства и није био само проблем Француске. Енглески краљ Едвард I имао је кра-јем 13. века сличан проблем. Сукоб француског краља и папе био је пун жестине, незапамћене још од сукоба папе Гргура VII са царем Хенрихом IV крајем 11. века. Пропаганда с обе стране – Бонифацијеве жестоке осуде и громогласне изјаве о папским правима изнете у були Unam Sanctam (1302), или напади Филипа Лепог на неограничену власт папа, догматску правоверност и право на вођење истраге против јеретика – показала је да су улогу коју су раније имали немачки цареви, као перјанице и вође световне моћи хришћанства, сада, бар тренутно, преузели француски краљеви. Филипа су саветовали и подстицали правни експерти (Пјер Флот, Гијом де Ногаре, Пјер Дибоа, Гијом де Плезанс), који нису потицали из ре-дова свештенства па зато и нису били ни у каквој обавези према папи. Филип Ле-пи сноси део кривице што је Бонифације VIII био принуђен да абдицира и што је био оптужен за наводну јерес. Бруталан напад француских и италијанских трупа на папску палату у Анањију 1303. године под вођством Ногареа и Бонифацијевих непријатеља међу кардиналима изазвао је Бонифацијеву смрт неколико недеља касније. После кратког безвлашћа, за папу је изабран Клемент V (1305–1314). Та-да настаје ново доба у француско-папским односима, када је делимично враћена некадашња хармонија. Цену су платиле папе, које су постале још зависније од француске круне, дотле да је само седиште папства на 70 година (1308–1378) из-мештено из Рима у француски град Авињон (тзв. Авињонско ропство папа).

Лоза Капета је 1328. године нагло угашена, а с њом и династички континуи-тет. Филип VI Валоа (1328–1350) био је, у суштини, слаб монарх, кога су, између свих претендената на престо, изабрали његови великаши по принципу који се није много разликовао од принципа принчева немачког царства. У часу када је дина-стија Валоа преузела престо Капета, отпочео је стогодишњи сукоб између Енгле-ске и Француске. Осим тога, Француска монархија је у 14. веку имала и унутра-шњих проблема. Формирање квазинезависних кнежевина под влашћу великих принчева није био безначајан проблем. Војводе од Орлеана, Бурбона, Бретање или Анжуа, и грофови Фоа или Армањака формирали су на територијама које су др-жали принчевске „државе", искористивши династичке борбе и кризе у којима се нашла монархија Валоа (на пример кобни догађај код Поатјеа 1356. године када је краља Јована II Доброг заробио Црни принц Едвард, или лудило Шарла VI после 1392). Знаци опоравка монархије и њене власти појавили су се доласком на престо Шарла V (1364–1380). Управо из његове владавине и владавине Филипа Лепог развијају се многе политичке теорије, иконографија и краљевски обреди касног средњег века. Протокол церемоније крунисања, описан у Књизи крунисања Шар-ла V (1365), или свечаност краљевог уласка у његове главне градове, показују склоност монархије за позоришним ефектима и јавним појављивањима, као и зна-чај који се придавао одећи и краљевским инсигнијама. Под Шарлом V слика о Француској монархији била је потпуно измењена. Шарл V је био појам владара који се у свести поданика задржао не само као квазисвештеничка фигура, која во-ди директно порекло од Карла Великог, обдарена чудотворном моћи да додиром лечи болесне, на пример шкрофулозне, већ и као образован, писмен и мудар вла-дар.

Вероватно није случајно да су унутрашње трзавице, до којих је дошло после смрти Шарла V 1380. године, поделиле високо племство и погодовале непријате-љима куће Валоа. Јован Добри је свом другом сину Филипу оставио војводство Бургундију 1363. године, што је изазвало проблеме које краљ није могао да пред-види. Од скромних почетака, као апанажа француске круне, војводство Бургун-дија је постало нека врста језгра савеза европских краљева непријатељски распо-ложених према тој круни. Да би се заокружиле бургундске земље или поседи, још

једном се прибегло брачним везама, куповинама и војним притисцима. Свим тим територијама прикупљеним измећу 1363. и 1477. године можда би боље одговарао термин „империја". Брак Филипа Валоа, касније названог Филип Смели, војводе од Бургундије, са Маргаретом, кћерком Луја де Мала, грофа од Фландрије и Ар-тоа, склопљен 1369. године изменио је судбину куће Валоа. После смрти свог та-ста 1384, Филип је добио и фламанско наслеђе, које је омогућило бургундско ши-рење у 15. веку.

Историја Бургундије је класичан пример онога што су немачки историчари умесно називали hausmachtpolitik којом су војводе надмудривале своје суседе и супарнике прикупљајући територије и разбацујући своје богатство. Метод терито-ријалне и династичке експанзије, који су примениле бургундске војводе, није био необичан. Представници куће Валоа су огромним богатством које су им донеле низоземске земље надмашили своје савременике. У време владавине Филипа До-брог војводски поседи у Низоземској (Холандија, Белгија и Луксембург) доноси-ли су владару преко 70 посто укупног прихода, док је старо бургундско војвод-ство тражило од племства и адвоката да дажбине плаћају службом на двору а не у новцу. Све те кнежевине тежиле су да стекну аутономију, а бургундски приступ кредитима, богатство градова и порези на трговину и робу у земљама низије омо-гућили су остварење те тежње. Без текстилне индустрије, поморске трговине, реч-ног саобраћаја и банака Низоземске, Бургундија вероватно никада не би заузела кључни положај на северозападу Европе.

Мада су бургундске војводе потицале из француске куће Валоа припадајући кругу највишег племства Француског краљевства, почеле су све више да се одва-јају од француске династије, дотле да су у једној од последњих фаза дуготрајног сукоба између Енглеске и Француске познатог под називом Стогодишњи рат (1337–1453) отворено ступили у савез са Енглезима. Савезништво с Енглеском омогућило је још већу независност Бургундије од француске династије Валоа. Ме-ђутим, после помирења са француским краљем у Арасу 1435. године, војвода Фи-лип Добри у француској политици никада више није имао централно место. Док је изјављивао да је „добар, искрен и лојалан Француз", Филип је своју политичку енергију трошио на смиривање немирних поданика у Фландрији, династичку екс-панзију у Низоземској, као и на мешање у политику Немачког царства. Анексијом војводства Брабант и грофовија Ено, Холандије, Намура и Луксембурга, између 1428. и 1443. почео је низ бургундских упада у пограничне области између Фран-цуске и Царства. Филипов син Карло Смели окончао је те подухвате заузимањем области Алзас-Лорен (1474–1477), покушавајући браком да оствари савезништво своје куће са кућом Хабсбурга. Такав савез би му омогућио или да постане један од претендената на царски трон, или бар да оснује сопствено краљевство између Француске и царске територије источно од Рајне.

Карлове амбиције и грандиозне замисли могле су бити успешне, јер неки не-мачки принчеви нису били против идеје о власти Бургундског краљевства, са вла-дарем који се не би мешао у њихову аутономну власт и који би могао да се издр-жава из сопствених извора. Нико није могао боље да послужи као контраст тада-шњем сиромашном и шкртом цару Фридриху III Хабсбуршком. Али је Карло Смели наследио врло мало политичког такта и дипломатског опреза свог оца. Он је натерао Ренеа II од Лорена у савезништво са Швајцарском конфедерацијом, и то савезништво је довело до Карловог пораза и смрти у бици код Нансија 1477. године и губитка финансијске помоћи банке Медичи у Брижу. Поновно оснивање „средњег краљевства", по узору на древно каролиншко краљевство Лотарингије, није се могло остварити због политичке ситуације у 15. веку. Карло је наилазио на многе препреке и устаљене интересе. Готово је исто толико било значајно и не-пријатељство француског краља Луја XI (1461–1483), великих градова попут

Стразбура, Берна и швајцарских кантона, као и отпор Ренеа II од Лорена и њего-вих савезника у самом Немачком царству. На крају, Карлове земље су поделили Хабсбурзи и Француско краљевство. Венчањем његове кћерке Марије са будућим царем Максимилијаном I, низоземске територије прешле су у царске руке, а јужно бургундско војводство припало је француској круни. Политичку форму и структу-ру ране модерне Европе, у којој је Низоземска играла значајну улогу, одредили су династички односи 15. века.

СТОГОДИШЊИ РАТ

Узроџи ратаПариским миром 1259, краљ Хенри III (1216–1272) одрекао се својих захтева

за Нормандијом, Меном, Анжуом, Туреном и Поатуом али му је француски краљ Луј IX (1226–1270) признао право да задржи Гаскоњу, део војводства Аквитаније који је још био у енглеским рукама, као феуд француске круне. У данима када краљеви из лозе Капета нису имали никакве стварне власти над великим поседима који су формално припадали круни, случајеви када неки страни владар држи један од ових поседа нису изазивали неке посебне заплете. Међутим, до почетка друге половине 13. века, француски краљеви успели су да умање независност својих ве-ликих вазала. Њихово најубојитије оружје у овом процесу било је учвршћивање правила да се жалбе на одлуке судова вазала могу прослеђивати краљевском суду у Паризу. Разматрање таквих жалби подразумевало је упућивање на поседе тих вазала краљевских службеника, који ће водити рачуна о спорној имовини и извр-шавати пресуде. Ово се није свиђало ником од великих вазала, али било је наро-чито увредљиво за енглеског краља, који је по рангу био раван владарима из лозе Капета. Због ових спорова између француске и енглеске круне избијале су жесто-ке свађе и мада се обично све завршавало компромисом, остајале су лоше успоме-не.

Мада је војводство Гаскоња било главни узрок напетости између два краља, није било и једини. У 13. и 14. веку појмови гусар и морнар били су синоними. Из године у годину, морнари из Француске и Енглеске вребали су једни друге са осо-битим задовољством. Ако су краљеви желели мир, они су лако прелазили преко сталних чарки између својих помораца, чак и када би се оне изродиле у праве по-морске битке, али ако су желели да изазову непријатељства, жалбе морнара биле су веома згодан изговор.

Још један од честих узрока несугласица између Француске и Енглеске била је сложена политичка ситуација у грофовији Фландрији. Почетком 14. века, због политичке и привредне доминације богатих трговаца, занатлије у градовима често су дизали буне и устанке. Пошто гроф Фландрије није могао сам да се избори са тим, умешао се француски краљ. Фландрија је била главно тржиште за енглеску вуну, а царине на извоз вуне представљале су значајан део прихода енглеског кра-ља. Због тога, он никако није желео да француски краљ загосподари Фландријом, што би му омогућило да омета трговину вуном кад год то пожели. Тако, пошто је краљ Француске подржао богате трговце, енглески краљ ставио се на стану зана-тлија.

Односи између краљева Француске и Енглеске постали су још сложенији 1328, када је Едвард III постао један од могућих наследника француског престола. Наиме, Филип од Валоа био је законити наследник само за оне који су веровали да жена не може ни понети нити пренети права на француску круну. Међутим, ако се прихвати да жена може пренети права на круну свом сину, постојао је један ближи рођак. Енглески краљ Едвард II био је ожењен Изабелом, кћерком Филипа IV, а енглески краљ Едвард III био је њен син. Године 1328. Едвард III је још био

малолетан и тек је био ступио на престо после свгавања свог оца. Због тoга се није бунио против доласка Филипа од Валоа на француски престо. Чаке је 1329. годи-не отишао у Француску и положио заклетву верности Филипу VI за своје војвод-ство Гаскоњу, чиме га је, наизглед, признао за краља Француске.

Ипак, Едвард је био владар снажне воље и чврсте руке. Такође је жарко же-лео славу и углед, верујући, попут већине племића тога доба, да се они могу стећи превасходно војничким подвизима. Срећом, уз све то, он је био изванредан запо-ведник и тактичар, способан да надахне своје војнике и да их вешто предводи на бојном пољу. Додуше, због слабог додира са стварношћу није био добар стратег и увек је циљао на нешто што је далеко превазилазило његове способности и сред-ства којима је располагао. Он је у суштини био витез са круном на глави, односно владар потпуно обузет витештвом. Као такав, није се ни најмаше устезао да про-ћерда живе снаге и финансијска средства Енглеске у настојању да стекне славу и част за себе.

Француски краљ Филип VI (1328–1350) имао је исте слабости као и његов супарник, само наглашеније, као и још неколико својих, а да при том није имао ниједну добру особину којом би то надокнадио. Као и Едвард, и он је желео углед и славу великог ратника, али, за разлику од енглеског краља, није имао способ-ност да предводи људе нити се разумео у тактику. Био је горд, увредљив и готово болесно сумњичав према свакоме. Укратко, Филип је био идеалан витешки владар и то не нарочито бистар.

Било је јасно да и најмањи повод може довести до рата између двојице вла-дара какви су били Едвард III и Филип VI. Повод је пронађен у оној вечној јабуци раздора, војводству Гаскоши. После неколико правних и дипломатских спорова, Филип је проценио да је куцнуо час да истера Енглезе из Гаскоње и 1337. године објавио је конфискацију војводства. Едвардов одговор био је брз. Он је објавио рат Филипу, „такозваном краљу Француске". Мада Едвард није одмах узео титулу краља Енглеске и Француске, јасно је показао да то намерава да учини.

Француска војска из 1337. године мало се разликовала од оне из 12. и 13. ве-ка. Њену основну снагу чинили су контингенти тешко наоружаних коњаника-пле-мића који су пратили своје сениоре у походу. Једина суштинска разлика између тешке коњице из 1337. и феудалних контингената из 13. века била је у томе што је она за службу примала плату. Међутим, пошто је сваки велможа добијао новац да исплати вазале који су кренули са њим, дисциплина у војсци није била много бит-није побољшана. Поред коњице, била је ту милиција градова, која се састојала од пешадије наоружане дугачким копљима. У случајевима када је коњица била до-вољно стрпљива да дозволи пешадији да заузме положај на бојишту, што се иначе догађало веома ретко, ове снаге могле су се показати доста корисним у борби. Је-дини војници у француској војсци који су били опремљени пројектилним оружјем били су плаћеници са самострелима и то обично странци, попут Ђеновљана.

Енглеска војска много је узнапредовала од времена Јована без Земље. Едвард I је у освајању Велса и ратовима у Шкотској узимао у војску велики број обичних људи и давао им плату у замену за службу. На тај начин, одређени број људи у Енглеској стекао је војно искуство и били су увек спремни да га примене ако за то добију накнаду. Временом, већина њих усвојила је ново, веома убојито оружје – дуги лук. Дугачак близу два метра, овај велики лук имао је нешто већи домет и пробојност од самострела, а добар стрелац са дугим луком могао је да одапне десет до дванаест стрела у минуту, док је највештији војник са самостре-лом могао да испали само два пројектила. Поред њих, у војску су улазиле и вел-може, ерлови и моћни барони, од којих се очекивало да служе бесплатно колико год се од њих тражи. Сваки од њих доводио је са собом невелику пратњу саста-вљену од коњаника. На тај начин, добијана је мања јединица тешке коњице.

Освајања Едварда IIIЕнглески краљ прешао је 1338. године на континент, али временске прилике

више нису дозвољавале било каква ратна дејства, па се поход претворио у низ ср-дачних састанака са савезницима. Поход из 1339. године био је бескорисан као и онај из претходне године, јер се две војске уопште нису сукобиле. До краја године Едвард је већ био потрошио сав свој новац. Пошто је краљ Филип такође потро-шио сву готовину којом је располагао, изгледало је да ће се рат тихо угасити сам од себе, без икаквих последица за било коју страну. Изненада, 1341. године нова варница разгорела је пламен који се гасио. Јован, војвода Бретање, умро је без на-следника, па су на војводство полагали право кћерка његовог млађег брата и ње-гов најмлађи брат Јован, гроф Монфора. Суд краља Филипа пресудио је да Брета-ња може да пређе под власт једне жене. Јован од Монфора пожурио је у Енглеску и тамо са лакоћом обезбедио подршку Едварда III. Тако је почео рат за бретонско наслеђе, који ће трајати двадесет три године.

Док су се енглески и француски заповедници борили у Бретањи, снаге краља Филипа покушавале су, углавном безуспешно, да освоје војводство Гаскоњу. По-четком лета 1346. године, краљ Едвард сакупио је војску како би кренуо у помоћ својим снагама у војводству. Међутим, супротни ветрови одували су га у Норман-дију. Убрзо потом стигле су му вести да краљ Филип прикупља у Паризу све француске снаге како би га победио. Пошто је имао само око 9 000 људи, Едвард је одлучио да се врати кући. Пошто је његова флота отишла кући, преостала му је само једна могућност да се пробије до Фландрије и пронађе уточиште међу сво-јим тамошњим савезницима. Ипак, његова пешадија није могла да се креће тако брзо као француска коњица која их је гонила, па се краљ 26. августа зауставио у близини сеоцета Креси у грофовији Понтије и сврстао своју војску у бојни ред.

Војска је сврстана у три одреда, од којих се сваки састојао од чврстог језгра, које су чинили витезови који су сјахали и спремили се за борбу као пешаци и ко-пљаници, и од стрелаца размештених на боковима. Пошто су Французи који су их гонили били расути у потпуном нереду дуж пута, а дан се примицао крају, краљ Фиилип је одлучио да је једино паметно решење зауставити се на пристојној уда-љености од енглеских положаја и напасти их тек следећег јутра. Међутим, када је стигао на лице места, привидна слабост непријатеља и жеља његових витезова за борбом утицали су да промени одлуку. Тако су француски одреди, један по један, долазили на бојиште, редом јуришали узбрдо на енглеске положаје и сви су разби-јени на исти начин. Енглески стрелци који су гађали са бокова су успевали да про-реде коњанике који су јуришали, толико да су копљаници без већих тешкоћа изла-зили на крај с онима који преостану. Укупно је изведено петнаест или шеснаест напада, од којих последњи негде око поноћи. Тада су исцрпљени Енглези полега-ли крај свог оружја тамо где су се затекли, док су остаци француске војске побе-гли према југу.

Пошто је пребројао заробљенике и погинуле на бојишту код Кресија, Едвард је схватио да је извојевао велику победу. Решио је да је искористи како би себи обезбедио стално упориште у северној Француској, па је опсео луку Кале, која је коначно пала 4. августа 1347. Добар део становништва Едвард је иселио и заме-нио их досељеницима из Енглеске. Затим је ојачао градска утврђења и оставио у њима снажну посаду. Кале је остао неосвојива енглеска тврђава све до 1558. годи-не.

Краљ Филип VI умро је 1350 године. Наследио га је његов син Јован (1350–1364), назван Добри, мада за то ниједан историчар није успео да пронађе ваљан разлог. Јован је био слабије памети од свог оца и био је још више обузет вите-шким идеалом. После пада Калеа, уследио је низ примирја која су се смењивала са

мањим чаркама. У међувремену, Едвард, принц од Велса, који је због боје свог оклопа назван Црним принцом, прелазио је из Гаскоње у јужну Француску пред-водећи малу, али веома покретљиву војску, у којој су и стрелци имали коње, како би могли да држе корак с витезовима. Били су то походи какве су Енглези нарочи-то волели. Војска је наступала отвореним простором, пљачкајући све што је било од вредности и палећи неутврђене градове и села. Нису ни покушавани напади на утврђена места и настојало се да се на сваки начин избегне битка чим се покаже да противник располаже једнаким снагама. Све је то било веома забавно, али и уносно.

У лето 1356. године, Црни принц је поново покренуо један поход из Гаско-ње. Безбрижно је наступао све до Лоаре. Када је краљ Јован сазнао за поход Цр-ног принца, решио је да крене на њега. Пошто је његова војска била мала и измо-рена дугим походом, а уз то била је преоптерећена пленом, Црни принц се журно окренуо према југоистоку у нади да ће се извући без додатних сукоба. На његову жалост, кола са пленом кретала су се врло споро и Едвард је убрзо схватио да ће морати или да их напусти или да се бори. Зато је код града Поатјеа сврстао своју војску у бојни ред, спреман за битку.

Краљ Јован и његови саветници дубоко су размишљали. Видели су да је бо-јиште прекривено жбуњем и живицама и да стога уопште није погодно за јуриш коњице. Такође, сетили су се да су се код Кресија енглески витезови борили пе-шке и победили. Зато им се као очигледно решење наметнуло да нареде својим витезовима да сјашу. Само, краљ није имао у виду да ће наступање преко више од километар и по тешког терена страховито исцрпети људе под тешким оклопом ко-ји су навикли да се боре на коњу. Први француски одред под заповедништвом краљевог најстаријег сина, дофена Шарла, кренуо на Енглезе. Била је то снажна јединица и витезови који су је чинили борили су се жестоко, мада су били изморе-ни дугим наступањем. Да би их разбио, принц Едвард је морао да убаци у борбу свој резервни одред. Видевши то, други одред француске војске побегао је са бо-јишта, не узимајући учешћа у бици. Остао је само трећи одред којим је заповедао сам краљ. Сваки разуман владар спасао би себе и људе које је предводио, свестан да је битка већ изгубљена, пошто су две трећине војске разјурене. Међутим, Јован је био витез и није желео да устукне пред непријатељем, па је повео свој одред на енглеске редове. Опет се заподенула оштра и жестока борба, али Енглези су уско-ро однели победу, а краљ Јован и његов син Филип су заробљени.

Битком код Поатјеа завршила се прва фаза Стогодишњег рата. Требало је да дође до мировног уговора којим би било договорено ослобађање француског кра-ља. У међувремену, дофен, који је преузео власт у очевом одсуству, имао је пуне руке посла због побуне грађана Париза и устанка сељака у областима северно од Париза. Тек пошто су устанци угушени, између Енглеске и Француске склопљен је уговор у Бретињију, који су двојица владара потврдили нешто касније у Калеу. Откуп је смањен на три милиона круна. Едвард је добио древне земље војводства Аквитаније, грофовију Понтије и мању област око Калеа. Након извршења примо-предаје територија и исплате откупа, требало је да се, у истом тренутку, Едвард и Јован одрекну својих права на француски престо, односно на енглеске поседе у Француској. Ово ремек-дело од уговора вероватно је смислио изузетно оштроум-ни младић који ће ускоро постати краљ Француске. Он није желео да се францу-ска круна заиста одрекне својих права на драгоцене поседе у замену за Едвардово одрицање од једног ионако тешко остваривог права и био је прилично сигуран да се то, под овим уговором, никада неће догодити.

Опоравак ФранцускеНикада није постојала ни најмања могућност да уговор из Бретињија буде

реализован. Француске власти нису могле да обезбеде три милиона круна за от-куп, а и територијалне промене биле су изузетно замршене. Пошто нико није мо-гао да се споразуме око граница округа који су помињани у уговору, предстојали су дугогодишњи мучни преговори. Многе замкове у Нормандији и Мену држале су енглеске посаде, док су делови Аквитаније који је требало да припадну Едвар-ду били у рукама француских племића.

Пошто је краљ Јован умро у Лондону 1364. године, дофен је постао нови краљ Француске као Шарл V (1364–1380). Био је ситан, неугледан и веома инте-лигентан. Није волео битке и искуство код Поатјеа било му је довољно за цео жи-вот. Уместо тога, знао је да изабере људе, како војнике тако и цивиле, и да иско-ристи њихове способности до крајњих граница. У шеснаест година своје владави-не повратио је оно што су његов отац и деда изгубили.

Шарл V се чврсто држао својих обавеза да формално извршава одредбе уго-вора из Бретињија. Он је био одлучан да поново отпочне рат и поврати што је из-губио, али желео је да то уради држећи се правила у потпуности. На његову срећу, није му било тешко да нађе повод. Црни принц, који је у очево име владао Акви-танијом, био је ефикасан, строг и суров управитељ. Порези које је убирао били су високи и у њиховом плаћању није допуштао изузетке. Међутим, племићи из Га-скоње били су навикнути на опуштене и немоћне службенике којима су могли др-ско да пркосе. Убрзо су двојица од најзначајнијих барона Гаскоње упутили жалбе француском краљевском суду. Црни принц је 1369. године оглашен за неверног вазала и кажњен одузимањем Аквитаније. Рат је поново почео.

Енглези су примењивали своје омиљено средство – пљачкашке походе вели-ких размера. По налогу лукавог Шарла V, Французи су мањим снагама покушава-ли да их ометају у покрету, али су пажљиво избегавали велике битке. Истовреме-но, Шарлови заповедници постепено су освајали енглеске тврђаве на све могуће начине. Најчувенији међу овим заповедницима већ у то време, а и касније на стра-ницама историје, био је Бертран Дигеклен. Овај ситни бретонски племић био је ге-није за заседе, препаде и изненадне нападе на замкове. Када је рат обновљен, краљ Шарл поставио је Дигеклена за конетабла Француске и дао му одрешене ру-ке у борби против Енглеза. Француске војске низале су успех за успехом. Едвард III је остарио, Црни принц није био доброг здравља и остало му је само још неко-лико година живота, а њихови заповедници нису успевали да се носе са Дигекле-ном и његовим саборцима. Енглеске тврђаве падале су једна за другом, све док, падом Ла Реола 1374. године, војводство Гаскоња није сведено на приобаље изме-ђу ушћа Гароне и Пиринеја.

Црни принц умро је 1376. године, Едвард III 1377. године, а Шарл V 1380. године. Између две стране није закључен никакав званични мировни уговор, све док 1396. године није закључено двадесетогодишње примирје поводом склапања брака између енглеског краља Ричарда II (1377–1399) и Изабеле, кћерке францу-ског краља Шарла VI (1380–1422). У том раздобљу владари двеју земаља били су исувише заузети унутрашњим невољама да би стварно водили рат. Владавина Ри-чарда II протекла је у знаку низа побуна барона и једног озбиљног народног устанка, а завршила се свргавањем краља, ког је наследио његов рођак Хенри, вој-вода Ланкестера, ступивши на престо као Хенри IV (1399–1413). Хенри је био вешт војник и чврст и способан државник, али никада није био сигуран на престо-лу који није стекао по наследном праву него вољом парламента и барона.

Политичка ситуација у Француској била је још сложенија. Када је Шарл V умро, његов син Шарл VI још је био малолетан, па је краљевством у његово име господарио његов стриц војвода Филип од Бургундије. Када је млади краљ лично преузео власт, вратио је на положаје сараднике свог оца и обасуо је поседима и положајима свог млађег брата Луја, војводу Орлеана. На жалост, Шарл VI био је

ментално нестабилан. Пошто је 1392. године сасвим полудео, војвода Бургундије постао је намесник. Шарлу се још повремено, на краће време, враћао разум и тада је донекле преузимао своје краљевске дужности, али је у ствари, само слушао са-вете свог брата Луја. Дакле, када је Шарлово здравствено стање било лоше, вла-дао је војвода Бургундије, а када је био здрав, на власти је био војвода Орлеана. Излишно је рећи да је држава била у непрекидном хаосу.

Филип од Бургундије умро је 1404. године, а наследио га је његов син Јован, способан, амбициозан и крајње немилосрдан кнез. Војвода Јован убрзо је одлужио да се реши свог супарника. Једне вечери 1407. године, док се враћао кући пари-ским улицама, Луја од Орлеана напала је и убила група пробисвета које је потпла-тио војвода Бургундије. Овим чином насиља Француска је подељена на две стран-ке, орлеанисте и бургундијце, које су биле непријатељски расположене једна пре-ма другој.

Хенри V и Јованка ОрлеанкаКада је 1413. године умро енглески краљ Хенри IV, наследио га је његов син

Хенри V (1413–1422). Нови краљ био је способан заповедник и храбар војник. За-љубљеност у рат, повезана са жудњом за моћи и уверењем да ће спречити устанке енглеских барона ако их запосли у Француској, навели су Хенрија да обнови одав-но запостављени рат. Августа 1415. године, енглески краљ се искрцао у Норман-дији и освојио град Арфлер, али до тада је епидемија дизентерије знатно смањила и величину и снагу краљеве војске. Када је сазнао да француска војска наступа према њему, схватио је да су његови људи превише слаби и исцрпљени да би по-кушали да беже и био је принуђен да се припреми за битку. Изабравши положај тако да су му бокове штитили вртови и воћњаци два села, Трамекура и Аженкура, Хенри је распоредио своје људе у већ уобичајена три одреда са витезовима и ко-пљаницима у средини и стрелцима на боковима.

Номинални заповедник фрнцуске војске био је конетабл, господар Албреа. По њему, напад на енглеске положаје није имао никакве сврхе. Довољно је било да се француска војска постави између Хенрија и Калеа, и Хенри би био приморан да нападне. Међутим, племенити витезови опет су истерали своје. Оклевање да се уђе у борбу није приличило господи. Тако се дошло до битке у којој је тактика примењена код Поатјеа поновљена скоро у потпуности. Најпре је требало да јури-ша једна мања коњичка јединица, а затим би француски витезови напали пешке, распоређени у три одреда. Овакав план за битку који је донекле имао смисла код Поатјеа, код Аженкура је представљао потпуну лудост. Оклопи су били сада мно-го тежи и због тога је и најкраће пешачење било изузетно тешко, а ако витез пад-не, тешко је могао да устане без нечије помоћи. Уз то, кише су претвориле бојно поље у блатиште. Као и код Поатјеа, енглески стрелци углавном су зауставили ју-риш француске коњице. Мада њихове стреле нису могле да пробију оклоп витезо-ва, могле су да им побију коње и тако разбију јуриш. Онда су кренули напред француски пешадијски одреди. Док су се витезови који су их чинили дотетурали кроз блато до енглеских положаја, били су већ превише уморни да би се борили и Енглези су их лако заробљавали или убијали.

Поразом код Аженкура странка орлеаниста практично је збрисана и војвода Бургундије опет је постао господар Француске. Оно што је остало од његових не-пријатеља предводио је наследник престола дофен Шарл. У настојању да поврате мир у краљевству како би се суочили с енглеском претњом, дофен и војвода Јован одржали су низ састанака. На једном од тих састанака који се одржавао на неком мосту, један стари орлеански официр најзад је осветио смрт свог војводе тако што је убио војводу Бургундије. Нови војвода Филип, назван Добри, одмах је склопио савез са Хенријем V, који је постепено савлађивао противничка упоришта у Нор-

мандији. Пошто је бургундијска странка држала Париз и краља, она је, маја 1420. године, у граду Троа, закључила уговор са Хенријем V. Овим уговором дофен Шарл је разбаштињен због својих „ужасних и огромних злочина", а договорено је да се Хенри V ожени краљевом кћерком Катарином и тако постане наследник француског престола. Војводи Бургундије зајамчена су сва права и повластице ко-је је уживао у својим земљама, што се граничило са потпуном независношћу.

Током 1422. године, умрли су и Шарл VI и Хенри V, па су, у складу са уго-вором из Троа, круне Француске и Енглеске припале Хенријевом сину Хенрију VI, који је био стар само неколико месеци. У ствари, Француска је била подељена на три различите државе – енглеске поседе којима је у име малог Хенрија VI вла-дао стриц, војвода Бедфорда, Бургундију и крајеве јужно од Лоаре, с изузетком војводства Гаскоње, који су признавали за краља дофена Шарла, болешљивог, не-угледног младића слабе воље, који се осећао дубоко повређеним уговором из Троа.

У жељи да прошири земље свог синовца јужно од Лоаре, Бедфорд је 1428. године опсео град Орлеан. Енглези су подигли утврђења како би запречили при-лазе граду, и водили опсаду веома активно. Како је време пролазило, пад кључне тврђаве у долини Лоаре у енглеске руке чинио се све вероватнијим. Изгледало је да дофенови следбеници немају никакав борбени морал ни заједнички циљ. Чини-ло се да је дуги низ претрпљених пораза потпуно сломио самопоуздање францу-ске војске.

У то време, у селу Домреми на источној граници Шампање живела је једна проста, потпуно необразована и дубоко побожна девојка по имену Јованка. Њена глава била је пуна прича о свецима, о неправдама које су Француској учинили Ен-глези и Бургунђани и о њеном пуноправном краљу. Она је била уверена да су јој се указали неки од њених омиљених светаца и заповедили јој да разбије опсаду Орлеана и да крунише дофена у Ремсу. Јованка је отишла до најближег францу-ског гарнизона и наговорила заповедника да је пошаље дофену.

Дофен је био сумњичав према женама са визијама и наредио је својим слу-жбеницима да испитају Јованку. Они су дошли до закључка да је није вештица, него оно што је стварно и била, дакле, необразована девојка испуњена вером у своју мисију и потпуно убеђена да извршава заповести Бога. Пошто његова војска није могла да се бори горе него што се већ борила, Шарл није имао разлога да Јо-ванки ускрати прилику, па јој је дозволио да се прикључи одреду који се спремао да однесе намирнице у Орлеан.

Када је Јованка стигла у град у мају 1429. године, њена проста вера и само-поуздање надахнули су француске заповеднике и војнике, који су поверовали да Французи могу да победе Енглезе. Посада Орлеана извршила је испад, уништила енглеска утврђења и отерала војску која их је опседала. Убрзо су исту судбину до-живеле енглеске снаге које су опседале друге тврђаве у војводству, а енглеска вој-ска која им је журила у помоћ разбијена је у отвореној бици. У року од неколико недеља, долина Лоаре очишћена је од непријатеља, а Бедфордове војне снаге при-времено су онеспособљене.

Разбијањем опсаде Орлеана, Јованка је испунила један од задатака који су јој пренесени у визијама. Други задатак, крунисање дофена у Ремсу, још више јој је лежао на срцу. Јованка је, захтевала да се одмах предузме поход на Ремс. Крајем јуна, Шарл је кренуо на дуги поход, који се претвотио у угодно парадирање. Ремс је запосео 16. јула и сутрадан је крунисан, у складу са обичајима, у тамошњој ка-тедрали. Дофен Шарл постао је француски краљ Шарл VII (1422–1461).

Јованкино одушевљење није спласнуло након што је постигла своја два основна циља. Ношене њеним борбеним жаром, француске војске стигле су под саме зидине Париза. Међутим, енглеске посаде чврсто су се држале у великом

граду и појасу мањих тврђава око њега. У међувремену, краљ и двор поново су за-падали у, за њих уобичајену, апатију. Сада, пошто је Шарл постао краљ, чинило им се да је дипломатија прикладније оружје од мача. Што је још горе, Бургунђани су сада успели да окупе своје снаге и отпочели су противнапад, опсевши град Компјењ. Жељна да се опет нађе у борби, Јованка је са нешто војске кренула пре-ма граду да појача посаду, али Бургунђани су разбили њене снаге, а она и њени следбеници су заробљени.

Енглези и Бургунђани су, сасвим природно, сматрали Јованку за узрочника свих невоља које су их у последње време задесиле. За обичног човека у том добу вере, Јованкин успех био је, у сваком случају, нешто натприродно, а од тога на ко-јој је страни био зависило је да ли тај успех сматра делом Бога или ђавола. Учени доктори париског универзитета, који су били присталице Бургунђана, захтевали су да се Јованка преда инквизицији, како би јој било суђено као вештици. Мада је позадина процеса била политичка, ако се узму у обзир обичаји тог времена, суђе-ње је било правоваљано. Цркви је припадало право да просуди да ли су се неком указале стварне визије или обмане које је послао ђаво. Самим тим што је одбила да прихвати пресуду да су њене визије биле обмане, Јованка је постала јеретик. Такође, носила је мушку одећу, упркос одредбама канонског права. Укратко, Јо-ванка је пркосила цркви и била је спаљена због тога.

После Јованкине смрти, рат је настављен, једнако бесциљан и неповезан као што је био пре него што се она појавила. Шарл није имао ни личне снаге ни сред-ства да предузме неки одлучан корак, а Бедфорд је могао само да се брани од сталних упада француских заповедника. Шарлу је убрзо постало јасно да му ни-шта друго не преостаје него да склопи мир са Бургундијом. Војвода Филип од Бургундије пристао је да разговара о условима мира, али је захтевао да на састан-ку буду присутни и његови савезници Енглези. Августа 1435. године три стране састале су се у граду Арасу. Убрзо је постало јасно да је мир са Енглеском немо-гућ, јер је Бедфорд захтевао да Хенри VI буде признат за краља Француске и да Шарл пристане да поседе под својом влашћу држи као Хенријев вазал. Пошто су Енглези напустили преговоре, војвода Филип је могао да мирне савести склопи сепаратни мир. После тога, градови и замкови које су држали Енглези један по је-дан падали су у руке Шарлових заповедника. До 1453. године, када је ратовање замрло, Хенрију VI од његовог француског краљевства остао је само град Кале са околином. Мада су сви енглески краљеви до Џорџа III и даље носили титулу кра-ља Француске, било је то потпуно празно достојанство, јер је кућа Валоа однела коначну победу у Стогодишњем рату и поставила темеље француске моћи у освит новог доба.