krivicno pravo opsti dio

Odiakom Nastavno-naućnog veća Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu ova knjiga predviđena jc kao udžbenik na osnovnim i poslcdiplomskim .studijama na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

ZORAN STOJANOVIĆ

KRIVIČNO PRAVO

OPŠTIDEO

- DVANAESTO IZDANJE -

Beograd, 2006.

KRIVIČNO PRAVO OPŠTI DEO

Autor Dr Zoran Stojanović

redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Izdavač Pravna knjiga, Beograd

Za izdavača Jovana Stojanović

Recenzent Dr Obrad Perić

redovni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu

Dizajn korica Mihailo Vasiljević Jovana Stojanović

Kompjuterska obrada ,,BIG štampa"

C. 2005, PRAVNA KNJIGA, BEOGRAD. Nije dozvoljeno da bilo koji dco ove knjige bude sni-mljen, cmitovan ili reprodukovan na bilo koji način, uključujući, ali ne ograničavajući se na fotoko-piranje, foiografiju, magnetni upis ili bilo koji drugi vid zapisa, bez prethodne dozvole Izdavača.

ISBN 86-86223-01-X

Ti raž: 1000

Štampa: „BIG štampa", Beograd

SADRŽAJ

NAPOMENA UZ DVANAESTO IZDANJE I PREDGOVOR JEDANAESTOM IZMENJENOM IZDANJU 15

PREDGOVOR PRVOM IZDANJU 16

SKRAĆENICE 17

Deo prvi KRIVIČNO PRAVO I KRIVIČNOPRAVNA ZAŠTITA

I. KRIVIČNO PRAVO 21

1. Pojam krivičnog prava 21

2. Pojam krivičnog zakona i

krivičnog zakonodavstva 24

3. Mesto krivičnog prava u pravnom sistemu 26

3.1. Krivično pravo i kazneno pravo u širem smislu 26

3.2. Krivično pravo i ustavno pravo 28

3.3. Krivično pravo i druge grane prava 28

4. Krivično pravo i moral 29

5. Međunarodno krivično pravo 32

5.1. Pojam međunarodnog krivičnog prava 32

5.2. Međunarodni krivični sud i međunarodno krivično pravo 34

6. Osnovna načela krivičnog prava 38

6.1. Načelo zakonitosti 39

6.2. Načelo legitimnosti

6.3. Načelo individualne subjektivne

odgovornosti (načelo krivice) 42

6.4. Načelo humanosti 43

6.5. Načelo pravednosti i srazmernosti 44

7. Razvoj krivičnog prava 45

7.1. Osvrt na pojavu i razvoj krivičnog prava 45

7.2. Razvoj našeg krivičnog prava 48

5

KRIVIČNO PRAVO - OPŠTI DEO

54 S. Izvori krivičnog prava

9. Tumačenje n krivičnom pravu ^ 9.1. Pojam i vrste tumačenja 9.2. Subjekti tumačenja 58 9.3. Metodi tumačenja -9.4. Ekstenzivno i restriktivno tumačenje

10. Analogija u krivičnom pravu 11. Nauka krivičnog prava i njen odnos

sa drugim uaukama 11.1. Pojam i zadatak nauke krivičnog prava 11.2. Naučni sistem opšteg dela krivičnog prava 11.3. Odnos nauke krivičnog prava

sa drugim naukama 67 11.4. Razvoj nauke krivičnog prava 70

11.4.1. Nastanak nauke krivičnog prava i pojedine škole 70 11.4.2. Savremeni stavovi o mogućnostima

i budućnosti krivičnog prava 73

n. KRIVIČNOPRAVNA ZAŠTITA (KRIVIČNO PRAVO U MATERIJALNOM SMISLU) 77 1. Uvodne napomene 77 2. Opšti problemi krivičnopravne zaštite 77 3. Shvatanja o legitimnosti krivičnopravne zaštite 80 4. Usmerenost i granice krivičnopravne zaštite 82

Dl. VREMENSKO I PROSTORNO VAŽENJE KRIVIČNOG ZAKONODAVSTVA 85 1. Vremensko važenje krivičnog zakona 85 2. Prostorno važenje krivičnog zakonodavstva 87

2.1. Teritorijalni princip (važenje našeg krivičnog zakonodavstva za dela učinjena u zemlji) 87

2.2. Realni, personalni i univerzalni princip (važenje našeg krivičnog zakonodavstva za dela učinjena u inostranstvu) 88 2.2.1. Posebni uslovi za primenu supsidijamog realnog principa,

personalnog i univerzalnog principa 90

6

SADRŽAJ

2.2.2. Uračunavanje pritvora i kazne izdržane u inostranstvu 91

2.3. Važenje krivičnog zakonodavstva države članice (kolizione norme) 92

Dco drugi KRIVIČNO DELO

Odsek prvi POJAM KRIVIČNOG DELA 95

1. Opšti pojam krivičnog dela — shvatanja u našoj teoriji 95

'2. Određivanje opšteg pojma krivičnog dela 99

2.1. Međusobni odnos pojedinih elemenata

opšteg pojma krivičnog dela j q j

I. RADNJA KRIVIČNOG DELA

1. Radnja krivičnog dela

1.1. Pojam i funkcije radnje 104

1.2. Viste radnje

2. Odnos radnje, uzročne veze i posledice krivičnog dela j , -

2.1. Posledica

2.2. Uzročna veza (uzročnost) j j -

II. PREDVIĐENOST U ZAKONU

1. Predviđenost u krivičnom zakonu p «

2. Biče i elementi bića krivičnog dela p ,

2.1. Kvalifikovani i privilegovani oblici bića krivičnog dela

3. Uslovi kažnjivosti p c

3.1. Objektivni uslovi inkriminacije

3.2. Lični osnovi isključenja kažnjivosti

4. Subjekt krivičnog dela p o

5. Objekt krivičnog dela p o

6. Društvena opasnost kao materijalna strana

predviđenosti u zakonu

6.1. Funkcija društvene opasnosti I - ,

6.2. Određivanje pojma društvene opasnosti I

6.3. Društvena opasnost i zaštitni objekt

II


m . P R O T I V P R A V N O S T f 1 3 8

1. Pojam protivpiavnosti u krivičnom pravu i odnos sa predviđenošču u zakonu *

2. Osnovi isključenja protivpravnosti 2.1. Delo malog značaja ^r^ 2.2. Nužna odbrana ^ 2.3. Krajnja nužda ^ ' 2.4. Osnovi isključenja protivpravnosti koji nisu

predviđeni krivičnim zakonom 2.4.1. Vršenje službene dužnosti 149 2.4.2. Naređenje pretpostavljenog '50 2.4.3. Pristanak povređenog 150 2.4.4. Ostali osnovi 151

IV. KRIVICA 154 1. Pojam krivice 154

1.1. Odnos krivice i krivične odgovornosti 154 2. Normativna i psihološka teorija krivice 157 3. Oblici (stepeni) krivice 160

3.1. Umišljaj 160 3.2. Nehat 167

4. Osnovi isključenja krivice 170 4.1. Neuračunljivost 170 4.2. Bitno smanjena uračunljivost 173 4.3. Stvarna zabluda 175

4.3.1. Pojam i vrste stvarne zablude 175' 4.3-2 Krivičnopravno dejstvo stvarne zablude 176 4.3.3. Zabluda o predmetu, licu i uzročnoj vezi 177

4.4. Pravna zabluda 177 4.4.1. Pojam pravne zablude 177 4.4.2. Krivičnopravni značaj pravne zablude 179

4.5. Sila i pretnja (prinuda) 181 5. Posebni slučajevi odgovornosti u krivičnom pravu 184

8

SADRŽAJ

5.1. Actiones liberae in causa (skrivljena neuračunljivost) 184

5.2. Odgovornost za krivična dela kvalifikovana težom posledicom 187

5.3. Odgovornost za krivična dela učinjena putem štampe i drugih sredstava javnog informisanja 189

5.4. Odgovornost pravnog lica za krivična dela 191

5.4.1. Razvoj i stanje u svetu 191

5.4.2. Odgovornost pravnih lica u našem pravu 194

5.4.3. Objektivna odgovornost i sankcije prema pravnim licima 196

Odsek drugi OBLICI I NAČIN OSTVARIVANJA KRIVIČNOG DELA 198

I. PRIPREMANJE I POKUŠAJ KRIVIČNOG DELA 198

1. Načelna pitanja kažnjivosti nedovršenog krivičnog dela 198

2. Pripremanje krivičnog dela 201

3. Pokušaj krivičnog dela 203

3.1. Pojam i vrste pokušaja 203

3.2. Kažnjavanje za pokušaj 206

3.3. Nepodoban pokušaj 207

3.4. Dobrovoljni odustanak 209

3.4.1. Pojam dobrovoljnog odustanka 209

3.4.2. Kažnjavanje za dobrovoljni odustanak 211

II. VREMEIMESTO IZVRŠENJA KRIVIČNOG DELA 212

1. Vreme i mesto izvršenja krivičnog d e l a - opšte napomene 212

2. Vreme izvršenja 212

3. Mesto izvršenja 213

III. DEOBA KRIVIČNIH DELA 216

1. Podela krivičnih dela s obzirom na radnju i posledicu 216

2. Druge podele krivičnih dela 217

3. Podela na opšta i politička krivična dela 217

IV. OSTVARENJE VIŠE KRIVIČNIH DELA OD STRANE JEDNOG LICA (STICAJ KRIVIČNIH DELA) 219

9


1. Pojam i vrste sticaja 21°

1.1. Prividni idealni sticaj 221

1.2. Prividni realni sticaj 223

1.2.1. Složeno krivično delo 224

1.2.2. Kolektivno krivično delo 224

1.2.3. Produženo krivično delo 226

V. OSTVARENJE KRIVIČNOG DELA OD STRANE

VIŠE UČINILACA (SAUČESNIŠTVO) 232

1. Pojam i vrste saučesništva 232

2. Pravna priroda saučesništva 235

3. Saizvršilaštvo 237

4. Podstrekavanje 241

5. Pomaganje 247

6. Odgovornost saučesnika za krivično delo 250

Deo treći KRIVIČNE SANKCIJE

I. O KRIVIČNIM SANKCIJAMA UOPŠTE 255

1. Pojam krivične sankcije 255

2. Vrste krivičnih sankcija 256

II. KAZNA 250

1. Pojam kazne 258

2. Opravdanje i svrha kazne 259

A. Vrste kazni 261

1. Sistem kazni 261

2. Kazna zatvora 263

2.1. Opšta pitanja kazne lišenja slobode 263

2.2. Kazna zatvora u našem krivičnom pravu 266

2.3. Uslovni otpust 267

3. Novčana kazna 269

3.1. Pojam i sistemi novčane kazne 269

2.2. Novčana kazna u našem krivičnom pravu 271

10

SADRŽAJ

4. Rad u javnom interesu 274

5. Oduzimanje vozačke dozvole 276

B. Odmeravanje kazne 277

1. Pojam i vrste odmeravanja kazne 277

2. Olakšavajuće i otežavajuće okolnosti 280

3. Ublažavanje kazne 284

4. Oslobođenje od kazne 286

5. Povrat 289

5.1. Pojam i krivičnopravni značaj povrata 289

6. Odmeravanje kazne za krivična dela u sticaju 290

7. Odmeravanje kazne osuđenom licu 294

8. Uračunavanje pritvora i ranije kazne 295

III. MERE UPOZORENJA 296

1. Pojam i svrha 296

2. Uslovna osuda 298

2.1. Nastanak i sistemi uslovne osude 298

2.2. Mehanizam funkcionisanja uslovne osude

u našem krivičnom pravu 299

2.3. Uslovi za izricanje uslovne osude 300

2.4. Opozivanje uslovne osude 301

2.5. Uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom 303

3. Sudska opomena 305

IV. MERE BEZBEDNOSTI 308

1. Nastanak mera bezbednosti 3C8

2. Pojam i svrha mera bezbednosti 309

3. Vrste i sistem mera bezbednosti u našem krivičnom pravu 310

3.1. Obavezno psihijatrijsko tečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi 312

3.2. Obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi 314

3.3. Obavezno lečenje narkomana 315

3.4. Obavezno lečenje alkoholičara 316

II


3.5. Zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti •317

3.6. Zabrana upravljanja motornim vozilom ' ' ®

3.7. Oduzimanje predmeta " 0

3.8. Proterivanje stranca iz zemlje 321

3.9. Javno objavljivanje presude 322

V. ODUZIMANJE IMOVINSKE KORISTI PRIBAVLJENE KRIVIČNIM DELOM 324

1. Osnov i način oduzimanja imovinske koristi 324

2. Zaštita oštećenog | 326

VI. PRAVNE POSLEDICE OSUDE 327

1. Nastupanje pravnih poslcdica osude 327

2. Vrste pravnih posledica osude 328

3. Početak i trajanje pravnih posledica osude 329

VII. REHABILITACIJA I DAVANJE

PODATAKA IZ KAZNENE EVIDENCIJE 330

1. Pojam i dometi rehabilitacije 330

1.1. Rehabilitacija u našem krivičnom pravu 331

2. Sadržaj i davanje podataka

iz kaznene evidencije 333

VIII. AMNESTIJA I POMILOVANJE 334

1. Opšte napomene 334

2. Amnestija 335

3. Pomilovanje ; .336

IX. ZASTARELOST 338

1. Pojam zastarelosti 338

2. Zastarelost krivičnog gonjenja 339

3. Zastarelost izvršenja krivičnih sankcija 340 X. KRIVIČNE SANKCIJE PREMA MALOLETNICIMA 343

1. Krivičnopravni status maloletnih učinilaca u našem krivičnom pravu 343

2. Sankcije za maloletnike u našem krivičnom pravu i njihove specifičnosti 345

12

SADRŽAJ

3. Vaspitne mere - pojam i vrste 347

3.1. Vaspitne mere upozorenja i usmeravanja 348

3.2. Vaspitne mere pojačanog nadzora 349

3.3. Zavodske vaspitne mere 351

3.4. Obustava izvršenja i zamena izrečene

vaspitne mere drugom vaspitnom merom 352

4. Maloletnički zatvor 353

5. Uslovni otpust maloletnih učinilaca 355

6. Primena vaspitnih mera na punoletna lica koja su izvršila krivično delo kao maloletnici 356

7. Primena vaspitnih mera na mlade punoletne učinioce krivičnih dela 357

LITERATURA 359

REGISTAR POJMOVA 367

13

NB

I— ^

NAPOMENA UZ DVANAESTO IZDANJE

Izvesne razlike u odnosu na ranije izdanje postoje samo kod izlaganja o pro-duženom krivičnom delu i pripremnim radnjama. U prvom slučaju u većoj meri je uzeto u obzir novo zakonsko rešenje, dok se u drugom slučaju radi o manjim izme-nama teksta.

Beograd, 10. mart 2006. godine Autor

PREDGOVOR JEDANAESTOM IZMENJENOM IZDANJU

Ovo izdanje se u odnosu na prethodna bitno razlikuje s obzirom na to da je usa-glašeno sa novim krivičnim zakonodavstvom Srbije koje stupa na snagu 1. januara 2006. godine. Iako su razlike u odnosu na ranije zakonodavstvo brojne i suštinske, to usaglašavanje nije zahtevalo potpuno prerađivanje udžbenika s obzirom na to da su u njemu već bila zastupana shvatanja na kojima se zasniva većina koncepcijski novih rešenja u Krivičnom zakoniku.

Beograd, 20. novembar 2005. godine Autor

15

PREDGOVOR PRVOM IZDANJU

Prilikom pisanja jednog udžbenika uvek postoji problem usklađivanja didaktičkog i naučnog. Iako u jednom delu strane krivičnopravne udžbeničke litera-ture više dolazi do izražaja naučni pristup, ovaj udžbenik daje prednost onome što je i osnovni zadatak jednog udžbenika. Naime, kod nas ne postoji praksa, niti uslovi za to, da se, prema načinu obrade i obimu, piše više vrsta udžbenika počev od onih koji za početnike daju osnove i elemente Opšteg dela, pa do traktata koji obradi pro-blema pristupaju veoma ozbiljno i zahtevaju određena predznanja. S obzirom na to da je udžbenik pre svega namenjen studentima, tome je morao biti prilagođen opšti pristup, kao i obrada pojedinih instituta. Dakle, udžbenik se uglavnom svodi na onu materiju koja je neophodna za sticanje osnovnih znanja iz predmeta Krivično pravo - opšti deo. Ipak, neka pitanja su detaljnije obrađena, a pri tome je korišćen u izve-snoj meri i problematski i kritički pristup. I inače, kada su izlagana i elementarna znanja iz krivičnog prava, smatrali smo da kod nekih pitanja ima mesta i takvom pri-stupu koji navodi studente na razmišljanje i preispitivanje postojećih rešenja.

U izlaganju materije opšteg dela pošlo se od našeg važećeg krivičnog zakono-davstva. Za posebno uvažavanje pozitivnog prava u oblasti krivičnog zakonodav-stva postoje i dva dodatna razloga. Krivično pravo je stabilna grana prava, a naročito je za institute opšteg dela uobičajeno da važe duži vremenski period. Drugo, postoji velika sličnost, ponekad i identičnost, u pogledu rešenja koja sadrže pojedina krivična zakonodavstva u oblasti opšteg dela, naročito evropska, pa sc u tom pogledu mnoga rešenja javljaju kao univerzalna.

Prepreka težnji da sc u mnogo većoj meri pođe od drugačijeg pristupa izučava-nja materije opšteg dela krivičnog prava u odnosu na onaj koji je uobičajen u našim udžbenicima, bila je i tradicija koja postoji u našoj teoriji i praksi, a u vezi sa tim, i nastavni program ovog predmeta na Pravnom fakultetu u Beogradu, kao i ni. drugim pravnim fakultetima u našoj zemlji. Iako je zastarelost naše krivičnopravne teorije (ona manje više polazi od nemačke teorije krivičnog prava s kraja XIX i početka XX veka) opravdavala jedan radikalniji pristup u obradi materije opšteg dela, morali su biti uvažavani navedeni razlozi, tako da udžbenik ne donosi onoliko novina koliko bi to autor inače želeo i smatrao opravdanim. Zbog toga i sistem opšteg dela od kojeg se pošlo u ovom udžbeniku koji je, kao što je poznato, od izuzetnog značaja za obradu ove materije, u velikoj meri uvažava ono što je tradicionalno i opštepri-hvaćeno, ali ipak, bar kada je u pitanju naša literatura, sadrži i određene novine.

Autor

16

SKRAĆENICE

KZ Krivični zakonik

ZOMUKD Zakon o malolctnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaStiti maloletnih lica

OKZ Osnovni krivični zakon

KZ SRJ Krivični zakon Savezne Republike Jugoslavije

SCG Srbija i Crna Gora

KZ RS Krivični zakon Republike Srbije

ZKP Zakonik o krivičnom postupku

ZOPP Zakon o privrednim prestupima

ZIKS Zakon o izvršenju krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS", broj 16/97)

W S Vrhovni vojni sud

VSS Vrhovni sud Srbije

ZID KZ/90 Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakona SFRJ („Službeni list SFRJ", broj 38/90)

ZI KZ/93 Zakon o izmenama Krivičnog zakona SRJ („Službeni list SRJ", broj 37/9:0

ZIDKZRS/94 Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik", broj 47/94)

OSB Okružni sud u Beogradu

D e o p r v i

KRIVIČNO PRAVO I KRIVIČNOPRAVNA ZAŠTITA

Deo prvi

KRIVIČNO PRAVO IKRIVIČNOPRAVNA ZAŠTITA

I. KRIVIČNO PRAVO

1. Pojam krivičnog prava

Osnovni cilj i svrha postojanja krivičnog prava kao grane pozitivnog pra-va'^jeste obavljanje zaštitne fhnkcijc.2'Ta se zaštita ostvaruje propisivanjem od-ređenih ponašanja kao krivičnih dela i propisivanjem krivičnih sankcija za ta de-la, kao i uslova za njihovu primenu prema učiniocima krivičnih dela.-51 Drugim rečima1_£ilj_kriyičnog prava jeste suzbijanje kriminaliteta, odnosno pružanje zaštite najznačajnijim dobrima i vrednostima od ponašanja koja ih povrcdujil ili ugrožavaju. Krivično pravo je neophodno za obezbedivanje osnovnih uslova za uspešan zajednički život ljudi čime se opravdava i njegovo postojanje.4'

Krivično pravo je zakonsko pravo, tj. pravo koje je zasnovano na zakonu. Za razlikuod_ostalih grana prava u kojima i drugi pravni akti sadrže pravne nor-me, jedini pravni akt kojim se može propisati knvi'čnopravna norma jeste zakon. Regulisanje tako osetljivih pitanja kao što je proglašavanje određenih ponašanja krivičnim delima i propisivanje krivičnih sankcija za njih kao najdrastičnijih pravnih sankcija, zahteva da to bude samo u slučajevima koji su nužni i opravda-ni i da se to čini u demokratskoj proceduri. Samo od zakona, a ne i od podzakon-skih akata, može se očekivati da pruži dovoljno garantija u tom pogledu. Propisi-vanje zakonskih normi nije, međutim, dovoljno za ostvarivanje cilja krivičnog prava. Neophodno je da postoji visok stepen verovatnoće da će se one zaista i pri-

1) Krivično pravo sc može shvatiti i kao naučna disciplina, o čemu ćc biti reči u odcljku 11. ove glave. 2) T o znači da sc krivičnom pravu daje utilitaristički karakter, tj. opravdanje krivičnog prava sc vidi u

njegovoj društvenoj korisnosti. Danas su u nauci krivičnog prava retka mišljenja koja krivičnom pravu negiraju takav karakter i koja mu za cilj postavljaju samo ostvarenje ideje pravde i pravednosti.

3) Naše pozitivno kr ivičnojakonodavstvo (član 3. KZ) određuje zaštitu čoveka i drugih društvenih vrednosti kao osnov i granice za to propisivanjčTvid. odcljak 6.2).

4 ) r / / M n o g i strani teoretičari krivičnS^prava, naročito nemački, u tome vide osnovni zadatak krivičnog prava. U tom smislu, na primer, J. Wcsscls, W. Bculkc, Strafrccht, Aligcmeincr Teil, 29. Auflagc. Hcidclbcrg, 1999, p. 2. Sličan stav sc zauzima i u (talijanskoj doktrini krivičnog prava. O lome vid. S. Bcltrani, Compcndio di Diritlo penale, V edizione, Napoli, 1996. p. 5 - 6 .

Međutim, postoji i shvatanjc, zastupano naročito od predstavnika nekih pravaca u savrem :noj kriminologiji, da to nije pravi cilj krivičnog prava, kao i da ono nije podobno da ostvaruje taj cilj. Govori se o tome da j c krivično pravo sredstvo za zaštitu užih grupa na vlasti na račun interesa većine u društvu i o ideologiji društvene odbrane koja služi opravdanju određenih društvenih insti-tucija tako što im sc pripisuje drugačija funkcija od one koju zaista vrše. Tako A. Baratta, Crimino. logia critica c critica dcl diritto penale, Bologna, 1982, pp. 37-44 . Vid. poglavlje II o krivičnopravnoj zaStiti.

2 1

meniti, da ćc se prema učiniocima krivičnih dela primeniti kazna ili druga kri-vična sankcija. Krivično pravo proglašava određena ljudska ponašanja krivičnim delima istovremeno predviđajući za njih kaznu, odnosno neku drugu krivičnu sankciju. Njegov cilj jeste da sc deluje naponašanje čoveka. Društvo putem kri-vičnog praiajgražava svoje očekivanje da će seniceovi članovi uzdržati od vršenja ponašanja koja su proglašena krivičmro3ćlima. To znacfcla nije primarni cilj ToTvicnogj2ray.a,prjmcna_kazne i krivičnih sankcija, vec sc ono, naprotiv, za-sniva na pretpostavci da većina jrađana neće vršiti krivičnOcIa. Samo u slučaju kada pojedinci iznevere očekjvanja.u tom smislu, na njih še primenjuju krivične sankcijg. Krivično pravo može da funkcioniše samo ako primena krivičnih sank-cijaujcdnom društvu predstavlja izuzetak, ako se one primenjuju samo u odnosu na jedan manji broj članova tog društva. Ne samo da krivično pravo mora poći od pretpostavke da samo manjina u društvu vrši krivična dela, već i u odnosujia tu manjinu nije moguće u svakom slučaju primeniti krivične sankcije. Ni najbolje orgHnizovana država nije u stanju da obezbedi primeriuTcrivičnih sankcija prema svim učiniocima krivičnih dela. Mnogi od njih ostanu neotkriveni, ili iž drugih razloga ne dođe do primene krivične sankcije. Čak i ako bi bilo moguće primeniti krivičnu sankciju na svakog učinioca krivičnog dela, to ne bi bilo poželjno, jer bi suviše česta primena kazne i drugih krivičnih sankcija otupila njihovu oštricu. Ako se kazna suviše često primenjuje ona gubi svoj izuzetni karakter, a time i svoju efikasnost.5'Međutim, iako nije ni realna niti opravdana težnja-da-uvek kada je učinjeno neko krivično.dclo dođe do primene krivičnopravnih normi, su-više selektivna i retka primena krivičnog prava slabi njegovu zaštitnu funkciju.'"

Krivično pravo sbj/aćeno kao sistem zakonskih normi i kao deo pozitivnog prava, polažečTod tradicionalne podele na krivično pravo u objektivnom i su-bjektivnom smislu,71 predstavljalo bi krivično pravo u objektivnom smislu. Upra-vo tako se uobičajeno i shvata krivično pravo ukoliko se posebno ne naglasi da je reč o krivičnom pravu u subjektivnom smislu. Sistem zakonskih normi koje čine krivično zakonodavstvo regulišu dve celine na koje sc krivično pravo može po-deliti, a to je njegov opšti i posebni deo. Dok opšti deo sadrži odredbe relevantne za sve ili većinu krivičnih dela, posebni deo krivičnog prava sadrži zakonske n o F me Kojima se prčđviđaju pojcćlina'l<rfvicna dela, odnosno koiima sc određena po-našanja prog^ašavajuIcnvicninTdelinia.55'

Krivično pravo u subjektivnom smislu jeste pravo na kažnjavanje (ius punien-di). Ono pripada samo državi. Ostvarivanje tog prava zasniva se na državnoj prinudi,

5) T o m e što j c ovo .saznanje danas, bar u teoriji, postaio nesporno u velikoj meri dopr inco j e H.Popilz svojim radom O b c r d i c Pravcntivwirkung des Nichtsvvisscns, Tubingen; 1968. Vid. do lcode l j ak 11.4.

6) U SR Jugoslavij i j c u 1998. godini pravosnažno osuđeno 47472 punolc lna lica, a 2001 . godine (bez Kosova i Metohije) 35568 lica (SaopStcnjc Saveznog zavoda za .statistiku, br. 163, god . XLIII i br . 150, god. XLV) . Ne postoje egzaktni metodi za u tvrđivanje s tvarnog broja učin jenih krivičnih c cia, ali j c s igurno d a j e la j b ro j znatno visi.

7 ) Vid. M. Aćimović . Krivično pravo, OpSti deo , Subot ica, 1937, str . 2. 8) O tome gdc sc nalaze odredbe opšteg i posebnog dela, odnosno koj im su zakon ima predviđene , vid.

izlaganja o izvorima krivičnog prava.

2 2

KRIVIČNO PRAVO

te je stoga i krivično pravo kao grana prava i kao deo javnog prava izrazito državno pravo. To ne znači da je pravo države na kažnjavanje neograničeno. Iako se samo to pravo ne može osporiti, njegove granice se moraju uvek iznova preispitivati.

U pogledu naziva ove grane prava u većini zemalja koristi se naziv „kazne-no pravo" (Strafrecht; diritto penale; droit pćnal; penal lavv; derecho penal) sto j e bio slučaj i u našoj starijoj literaturi.9'Naziy„krlyjži20 pravo!' kpji se kod nas ko-risti od ktaja devetnaestog veka, prihvatljiviji je ne samo zato što danas kazna nije jedina krivična sankcija, već i zato što se onvezuje za centralni pojam na kome se zasniva krivično pravo, za krivicu.10' KoČTnas ka~znenoj>ravQ ima jcilan drugi, širi smisab (vrdro"deTjak~3.1. ove glave), pa bi i zbog toga bilo neprihvatlji-vo koristiti ga umesto termina krivično pravo.

Krivično pravo i krivične sankcije nisu jedino sredstvo kojima se mogu su-zbijati društveno opasna ponašanja. Da bi sc zaštitilo od takvih ponašanja, savrc-meno društvo ima na raspolaganju više mogućnosti i sredstava. Ta sredstva po svojoj prirodi mogu biti vrlo različita. Uobičajena je njihova podela na represiv-na i preventivna. Prva za cilj imaju primenu sankcije u odnosu na već učinjeno krivično delo, okrenuta su prošlosti, dok se drugima nastoji sprečiti društveno opasno ponašanje pre nego što je učinjeno, tj. okrenuta su ka budućnosti. U re-presivna sredstva se pre svega ubraja krivično pravo, a u preventivna razne mcrc i aktivnosti u oblasti socijalne politike shvaćene u najširem smislu. '" Međutim, podela na represivna i preventivna sredstva relativnog je karaktera. Naime, osnovno sredstvo u suzbijanju kriminaliteta, krivično pravo, i pored njegove jz-ražene represivne komponente (zbog čega je uobičajeno da se svrstava u repre-sivna sredstva), za krajnji cilj ima prevenciju. Represija je, moglo bi se reći, u funkciji prevencije. Kažnjava se zato da se ne bi vršila krivična dela, bilo tako što se kaznom nastoji uticati na nekoga ko je već učinio krivično delo (specijalna prevencija), bilo na moguće, potencijalne učinioce (generalna prevencija). Zato su prevencija i represija, kada je u pitanju krivično pravo, nerazdvojivi. I2)

9) U nek im zeml j ama koristi sc i naziv „kr imina lno p r avo" (od fal. c r imcn - z ločin , npr . cr iminal law). Za razliku od već ine jez ika u ko j ima sc koristi termin kazneno ili k r imina lno p ravo (ili i j e d n o i d rugo) , u ruskom jez iku sc za ovu granu prava koristi s a sv im speci f ičan naz iv , ,yroJ ioimoe ripano" ( S t o pot iče od „glava") : Jedno od ob jašn jen ja za nas tanak i u s v a j a n j e o v o g naz iva j e s t e da sc rani je , pr i l ikom pr imene ovog prava, na jčešće gubi la glava ( t j . bila j e p r imen j ivana s m r t n a kazna) , ali ima i drugači j ih ob jašn jen ja . O l o m e vid. A .B . HayMon. POCCHACKIH; y r o j t o i m o c upuno , OĆiiuan ' i a c r , 2 c H3namtc. Moeicna, 1999, p. 1.

10) N i j e sasvim sigurno da j c to bio razlog usva jan ja ovog termina u na šem j e z i k u , j e r j c p o j a m . k r i -v i ca" tada b io shvatan i u smislu kr iv ičnog dela . a i danas sc u p ravn ičkom ž a r g o n u p o n e k a d k i ž e : bavit i s c kr iv icom, ili sudit i kr ivice. No , i t akvo po is toveć ivan je kr ivice sa k r iv ičn im dc lo in u k a z u j e na poseban znača j koj i j o j sc u o v o j grani prava da je .

11) To m o g u biti opSte mcrc na planu obrazovan ja i vaspi tanja , pobo l j šan ja ž i v o t n o g s tandarda , suzbi -j a n j a nekih negat ivnih pojava ko j e pogodu ju vršenju kr ivičnih de la (npr . a lkoho l i zma) , i td.

12) J o š j c List s p ravom ukazivao da represi ja i prcvcnci ja ne preds tav l ja ju supro tnos t . D a p o l k r c p i s v o j s tav da j e kr iv ično pravo i kazna prevenci ja k roz represi ju , o d n o s n o repres i ja k roz p revenc i ju , on s l ikovi to postavl ja p i tanje : „ D a li p l ivam zato Sto sam pao u vodu , ili za to da s c n e bih u d a v i o ? " Ili: „ D a li u z i m a m lek zato Sto sam bolestan ili za to da bih ozdrav io?" . U p . F . v. Liszt , D e r Zwcc i :ge -d a n k e im Straf recht , 1883, str . 3 0 - 3 1 .

2 3


Kako se društveno opasna ponašanja javljaju u različitim oblastima društvenog života, i krivično pravo reguliše heterogene društvene odnose. No, ono to čini samo parcijalno i fragmentarno. Zato je u vezi sa prirodom kri-vičnopravne zaštite uobičajeno da se govori o fragmentarnom karakteru kri-vičnog prava. Naime, krivično pravo treba da pruža zaštitu samo određenim vrednostima, odnosno najvrednijim, a ne svim dobrima. Fragmentarnost kri-vičnopravne zaštite se odražava i u tome što ni zaštita dobara koja se štite kri-vičnim pravom nije potpuna, već se ona štite samo od nekih, po pravilu najopa-snijih, oblika napada na njih. Na primer, krivično pravo štiteći imovinu čini to samo fragmentarno, tj. štiti je samo u onim segmentima gde jc zaštita koju pružaju druge grane prava, pre svega građansko pravo, nedovoljna, kao što jc to slučaj kod krađe, prevare, razbojništva i dr. Ili, u oblasti seksualnih odnosa, krivično pravo treba da pruža zaštitu samo od drastičnih oblika povrede slobo-de odlučivanja u toj sferi (npr. kod silovanja).13'

Krivični zakon je zakonska norma kojom se reguliše neko pitanje iz oblasti krivičnog prava, bilo njegovog opšteg, bilo posebnog dela. Krivični zakon može biti shvaćen kao jedna zakonska norma, ili pak kao sistemski zakon koji reguliše deo materije krivičnog prava, ali ne u potpunosti. Obuhvatanje celokupne matpri-je krivičnog prava čini se njenom kodifikacijom, tj. kodeksom, odnosno kri-vičnim zakonikom. Krivično zakonodavstvo se može odrediti kao skup, ili sistem krivičnih zakona koji važe u jednoj zemlji, pod čime se podfazumevaju svi zako-ni koji regulišu krivičnopravnu materiju. I u slučaju postojanja krivičnog zakoni-ka, tj. kodifikacije krivičnopravne materije, ima smisla govoriti o krivičnom za-konodavstvu jer ono osim krivičnog zakonika obuhvata i sporedno, ili posebno krivično zakonodavstvo.

Krivično zakonodavstvo u Srbiji čine KZ, kao i Zakon o maloletnim učini-ocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, a u Cnnoj-Gori-Kri-vični zakonik Republike Crne Gore, kao i sporedno krivično zakonodavstvo, tj. krivičnopravne odredbe koje sadrže pojedini zakoni obe republike, odnosno države članice. Time se definitivno odustalo od podeljene zakonodavne nad-ležnosti između savezne države i republika članica koju je uveo Ustav iz 1974. godine, a zadržao i Ustav SR Jugoslavije iz 1992. godine za šta inače nije bilo ar-gumenata krivičnopravne prirode. Posle formiranja državne zajednice Srbija i Crna Gore određeno kraće vreme se primenjivalo postojeće krivično zakonodav-

13) S a m o u retkim s lučajevima, kada j c i cč o dobr ima na jv i šeg ranga kao š io j c živol , k r iv ičnopravna zaštila leži l ome da bude potpuna. No, ni na jvredni je dobro k a o š to j c ž ivot nc štiti s c kr ivičnim p ravom bczuslovno, t j . u svim s lučajevima. Vid. Z . Stojanović , Pr i rodno pravo na život i k r iv ično p r a v o . J R K K . b r . I . 1998.

2. Pojam krivičnog zakona i krivičnog zakonodavstva

2 4

KRIVIČNO PRAVO

stvo, a u Srbiji je to značilo primenu dva krivična zakona: ranijeg KZ SRJ (koji jc preimenovan u Osnovni krivični zakon) i Krivičnog zakona Srbije donctog 1977. godine sa kasnijim izmenama i dopunama. Do kodifikacije krivičnog zakonodav-stva u Srbiji došlo jc donošcnjm novog Krivičnog zakonika u septembru 2005. godine, dok jc u Crnoj Gori to učinjeno u decembru 2003 godine kada jc donet Krivični zakonik Crne Gore. Krivično zakonodavstvo ima svoj opšti i posebni deo. U Srbiji jc materija opšteg dela regulisana u KZ (deo materije opšteg dela koji sc odnosi na maloletne učinioce regulisan jc u Zakonu o maloletnim učinio-cima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, što nije slučaj i u Cr-noj Gori čiji Krivični zakonik reguliše i materiju maloletničkog krivičnog prava), dok posebni deo obuhvata sva krivična deja propisana u KZ, kao i u sporednom krivičnom zakonodavstvu (tj. u okviru kaznenih odredaba raznih republičkih i nekih Bivših saveznih zakona koji sc primenjuju kao zakoni država članica).

KZ se sastoji od Opšteg dela (čl. 1. do 112) i Posebnog dela (čl. 113. do 432). Opšti deo sadrži pravila i mšfrtufeTčojTsu zajednički za sva pojedina kri-vična dela. Posebni deo kao katalog krivičnih dela, podcljcn je dalje u grupe kri-vičnih dela prema objektu krivičnopravne zaštite.

Osim razlikovanja na materijalno i procesno krivično zakonodavstvo, u okviru materijalnog krivičnog zakonodavstva pravi se distinkcija između osnov-nog i posebnog (sporednog) krivičnog zakonodavstva.

U Srbiji se osnovno krivično zakonodavstvo nalazi u Krivičnom zakoniku Republike Srbije i ZOMUKD, a u Crnoj Gori u Krivičnom zakoniku Republike Crne Gore.

Posebno, ili sporedno krivično zakonodavstvo nalazi se u zakonima koji re-gutišu vrlo različite oblasti. Kaznene norme koje ti zakoni sadrže, a koje (pored prekršaja i privrednih prestupa) predviđaju i određena krivična dela, nisu sve in-tegrisane u novi Krivični zakonik iako je u njega unet značajan broj važnijih kri-vičnih dela iz sporednog krivičnog zakonodavstva. Ni u Crnoj Gori nisu sva kri-vična dela iz sporednog zakonodavstva uneta u novi Krivični zakonik. Postoje određeni razlozi da neka krivična dela ostanu propisana onim zakonima koji inače regulišu neku drugu, a ne krivičnopravnu materiju. Iako jc uobičajeno da sc i ono smatra krivičnim zakonodavstvom (mada sporednim), to treba uslovno shvatiti, jer je reč o određenom broju krivičnih dela koja su uglavnom bez ika-kvog sistema i usklađenosti „rasuta" po pojedinim zakonima kojima se reguliše veoma različita materija (npr. Zakon o proizvodnji i prometu lekova, Zakon o de-viznom poslovanju, Zakon o sistemima veza, itd.).

Što se svog sadržaja tiče, posebno (sporedno) krivično zakonodavstvo ka-rakteriše izuzetno naglašena heterogenost. Pojedinim zakonima sc regulišu spe-cifične oblasti društvenog života (npr. neke oblasti privrede, porezi, devizno po-slovanje). Njime se predviđaju samo pojedina krivična dela, ali ne i opšte odred-be. Jedna od osnovnih slabosti sporednog krivičnog zakonodavstva jeste to što jc ono regulisano u brojnim zakonima koji su nedovoljno međusobno usklađeni.


Dalje, i zakonodavna tehnika koja se u njemu koristi značajno se razlikuje od one u posebnom delu Krivičnog zakonika. U sporednom krivičnom zakonodavstvu zakonodavac po pravilu prvo propisuje odredene imperativne i prohibitivne od-redbe a na kraju, u okviru tzv. kaznenih odredaba, krivična dela često formulišc tako što im daje pretežno ili isključivo blanketni karakter: „Ko protivno odredba-ma ovog zakona ... kazniće se ...". Izuzetno, u nekim zakonima predviđena su i krivična dela koja su definisana istom zakonodavnom tehnikom kao i ona u kri-vičnim zakonima, tj. tako što su propisani bitni elementi koji se odnose na radnju izvršenja, posledicu i dr.

Opšti deo KZ primenjuje se u odnosu na sva krivična dela, bilo da su ona propisana u Krivičnom zakoniku bilo u sporednom krivičnom zakonodavstvu (član 13. KZ). Opšti uslovi za postojanje krivičnog dela i za primenu krivičnih sankcija sadržani u odredbama opšteg dela KZ važe, dakle, za sva pojedina kri-vična dela.

Krivično pravo zajedno sa ostalim granama prava čini pravni sistem jedne zemlje. To podrazumeva međusobnu povezanost pojedinih grana prava. Pove-zanost je još više izražena kada je reč o krivičnom pravu. Naime, ono nema neku jasno ograničenu oblast društvenih odnosa koju samostalno reguliše. To su sfere koje su već predmet regulisanja pojedinih~grana prava u kojima, u izve-snirn slučajevima, krmčTiopravo mora aa interveni^e jer pravna zaštitajnitem drugih grana pravajiije dovoljna. No, i pored toga krivično pravo u odnosu na drugc"granc prava zadržava svoju samostalnost i od njih se razlikuje pre svega po načinu zaštite što podrazumeva i sopstveni instnimentarijum, sistem, institu-te i pojmove.

Kazneno pravo u širem smislu obuhvata više grana prava koje su srodne, ili imaju iste ciljeve i koje se međusobno dopunjavaju. Osim krivičnog prava koje se ponekad naziva i materijalnim krivičnim pravom, tu spadaju krivično proce-sno.pravo, krivično izvršnopravo, pravo o privrednim prestupima i prekršajno pravo.

Odnos krivičnog prava i krivičnog procesnog prava može se ukratko odre-diti kao odnos suštine i forme, tj. krivično procesno pravo omogućava primenu krivičnog prava. Do razdvajanja ove dve grane prava došlo je tek otprilike, pre dva veka. To razgraničenje nije ni moguće u potpunosti sprovesti. I danas postoje instituti koji imaju dvostruku prirodu, tj. koji imaju i svoj materijalno-pravni i procesno-pravni karakter, i nije uvek odlučno za utvrđivanje njihove pravne pri-

3. Mesto krivičnog prava u pravnom sistemu

3.1. Krivično pravo i kazneno pravo u širem smislu

2 6

KRIVIČNO l'RAVO

rode to što su regulisani normama jedne ili druge grane prava (npr. odredbe Q.za-starclosti krivičnog gonjenja, o ekstradicijii_dr.).141 Osnovno merilo jeste da li se oni odnose pretežno na suštinu, tj. na uslovc za postojanje državnog zahteva za primenu krivičnih sankcija, ili uslova za ostvarivanje tog zahteva. Iako krivično procesno pravo ima mnogo srodnosti sa drugim granama procesnog prava koje regulišu druge vrste postupka (građanski postupak, upravni postupak); danas prc-ovlađuje shvatanjc da j e njegova veza jača sa krivičnim pravom nego sa tim dru-gim granama prava. To što jc krivično procesno pravo instrumentalnog karaktera jer služi primeni krivičnog prava, ne znači da jc ono zbog toga manje značajno, jer ove dve grane prava jedna bez druge ne bi mogle da postoje. Samo zbog toga što je neko učinio krivično delo, neće doći do primene krivične sankcijc. Po pra-vilu, učinilac će upravo nastojati da izbegne utvrđivanje krivičnog dela koje je učinio i primenu krivične sankcijc. Iz krivičnog prava proizlazi zahtev države da u konkretnom slučaju primeni krivičnu sankciju koji sc zasniva na praioi države na kažnjavanje (iuspuniendi). Postojanje i osnovanost ovog zahteva utvrđuje se u krivičnom postupku u kome sc zbog učinienoe krivičnog .dela izriče krivična sankgtja. Oo toga dolazi primenom određenih pravila (ako je potrebno i prinud-nim sredstvima) koje sadrži krivično procesno pravo.

Krivično izvršno pravo reguliše postupak izvršenja krivičnih sankcija i ta-kođe je u funkciji primene krivičnog prava, tj. omogućava finalni stadijum te pri-mene. Izvesna, najopštija načela izvršenja krivičnih sankcija, ili pak neka poseb-na pitanja izvršenja koja su u tesnoj vezi sa krivičnopravnim regulisanjem neke sankcije, nalaze se ponekad i u krivičnom zakonodavstvu. Na primer, kod nas su krivičnim zakonodavstvom određena neka pitanja izvršenja novčane kazne (član 51. KZ).

Odnos krivičnog prava, prava o privrednim prestupima i prekršajnog pravu određen je prc svega vrstom i karakterom delikata koje ove tri grane prava pred-viđaju. To su: krivična dela, privredni prestupi i prekršaji, lako jc to stepenovanje relativnog karaktera, moglo bi se reći da su krivična dela u načelu najteža vrsta delikata, a prekršaji najlakša, dok su privredni prestupi u sredini između nj ih ." 'Reč je o srodnim deliktima koji imaju značajna zajednička obeležja. Pri-vredni prestupi su specifična kategorija delikata koju poznaje samo nafe zakono-davstvo, a od krivičnih dela siTraztikuju pre svega po tomel to se kao njihov učinilac javljapravnoTlcc (kao i odgovorno lice u pravnom licu). Njihova sudbi-na i z'adržavanje li našem zakonodavstvu je neizvesho s obzirom na to da se pravo o privrednim prestupima u praksi nije pokazalo kao adekvatan odgovor na dclikt-na ponašanja pravnih lica, kao i na ispoljenu tendcnciju uvođenja odgovornosti pravnih lica za krivična dela u ervropskim zemljama. Odnos krivičnog dela i prc-

14) Kao Sto kaže B. Marković : Đa li j edna zakonska odredba spada u mate r i j a lno ili u f o r m a l n o p ravo , od luču je n j en sadrža j a n e zakon u k o m e sc nalazi (Udžben ik kr iv ičnog s u d s k o g pos tupka Kral je-v ine Jugos lav i je , Beograd, 1930, str .9) .

15) O t o m e deta l jno O . Pcrić u: Grubač , M., Pcrić, O-, Pihlcr, S . : Osnov i prava o p r iv redn im pres tu-p ima, Beograd , 1982, str . 6 2 - 6 9 .

2 7

KRIVIČNO PRAVO I KR1VIČNOPRAVNA ZAŠTITA

kršaja odavno izaziva raspravu, naročito u pogledu pitanja da li je razlika između te dve vrste delikata kvalitativna, ili ̂ anvo kvantitativna. Načelno govoreći, pre-ma stepenu i kvalitetu neprava, odnosno'prcmirTfflomc što sc putem vršenja ove dve vrste delikata napada, ta je razlika kvalitativna, što ima odraza i na planu kri-vice i socijalno-etičkog prekora koji se vezuje samo za kaznu kao krivičnu sank-ciju za učinjeno krivično delo. No, ima i graničnih slučajeva, gde je razlika iz-među krivičnog dela i prekršaja samo kvantitativna. To je posledica i hipertrofije inkriminacija u krivičnom pravu, jer se zakonodavac često nc pridržava načela da je pribegavanje krivičnopravnoj represiji i propisivanje nekog ponašanja kao kri-vičnog dela krajnje sredstvo, tj. ultima ratio.

3.2. Krivično pravo i ustavno pravo

Međusobnu vezu ove dve grane prava karakterišc pre svega to što i kriyi£no pravo, kao ijdruge_grane prava, mora da polazi od određenih ustavnih načela. y Torn_poglcdu poseban značaj za krivično pravo jmaju neka ustavna načela, kao što jejiačelaiakonitosti. Osim toga, ustavno pravo, regulišs. i neka pjtanjajMja spadaju u krivičnopravnu materiju te ih je krivičtiim_pravom neophodno konkre-tižovati. To Jcjslueaj kada ustav nalažeJcrivičnopravnu zaštitu nekihjvrednosti, bilo^ksplicitnoJtojejESćLc, bilo tako što ja£Dči odrederia_prava i slobode građana od kojih mnoga zahtevaju.po svojojlprirodi i krivičnopravnu zaštitu. Ustav^se u pogledu nekih^sankcija izjašnjava .tako što ih dozvoljava pod određenim uslovi-ma, ili pak zabranjuje_(npr._smrtna kazna). Krivično pravo pruža krivičnopravnu zaštitu Lsamoiii 'ustavnom.uređen.iii-ko.ie-iejistav.on-i ntvnlpnn

3.3. Krivično pravo i druge grane prava

Krivično pravo nastoji da praži zaštitu vrlo heterogenim dobrima, i_zbogtoga ima veze sa~ikoro svTnTgranama prava. Naime, tim dobrima, po pravilu, primamo pružaju pravnu zaštitu neke drugćfgranc prava (na primer, građansko, porodično, privredno, radno pravo). Samo jj slučajevima vi:kQiim.a.ta_zaštita.nije dovoljna^do-lazi do toga da se reaguie i krivičnim pravom. Ponekadjss^ažcda jc krivično pravo poslednja linija u odbranTdruštva. Otuda postoji supsidijami i akecsorru karakter krivičnog prava. Siipskliiarnimkarakler krivičnog prava podrazumeva da krivično-pravna intervencija dolazi u obzir samo kada se drugim granama prava ne može obežbediti dovoljno efikasna zaštita. Akcesonujsi komičnog prava znači da ono po pravilu ne stvara pravna dobra koja štiti, da ih ono već nalazi u oblasti drugih grana prava i to u formi u kojoj već postoje u tim granama prava."''To vodi i tome da se u pogledu jednog dela terminologije krivično pravo u određenoj meri služi terminolo-gijom drugih grana prava. Tako, u krivičnom pravu se koriste termini kao što je

16) Vid . U. Ebcrt , S t ra f rccht , Al lBcmciner Tci l , Hcidclbcrg, 1985, p. 4.

K

2 8

KRIVIČNO l'RAVO

imovina, tuđa pokretna stvar, radni odnos, brak itd. Po pravilu ti termini imaju ono značenje koje imaju i u granama prava iz kojih potiču, ali ponekad se u krivičnom pravu sreću i izvesne modifikacije ovih pojmova.

Bez obzira na.iaiato. predstavlialg bi neprihvatljivo pojednostavljenje od-nosa krivtčnogprava sa drugim granama prava njegovo svođenje na neki dopun-ski, pojačani vid pravne zaštite. NesamčTčfa postoje dobra koja sc primarno štite krivičnim pravom, i to~3o6ra najvišS vređnosti kao Stoje život, nego jc i krivično pravo kao grana prava autonomno i po mnogo čemu sc razlikuje od drugih grana prava. Uostalom, i činjenica da je ono istorijski nastalo mnogo pre nego većina grana prava govori u prilog autonomnosti krivičnog prava.

Osim toga što štiti neka dobra koja se nc mogu dovoljno zaštititi drugim granama prava, sa nekim granama prava postoje izvesne sličnosti. Tako. u građanskom pravu postoji deliktna građanskopravna odgovornost koja ima od-ređene sIKnostTs'a krivičnSpravriom ođgovorriošću7~SušIinšfca razlika jeste da u građanskom pravu možebiti odgovdmoštTibezkrivicc.171

4. Krivično pravo i moral iJO Iako je pravo samostalan normativni sistem, ono, kao i druge društvene nor-

me, rie ostvaruje svoju specifičnu regulativnu funkciju izolovano već u jednom složenom i tesnom međusobnom delovanju sa drugim oblicima socijalne kontro-le.18' Naročito važan u tom pogledu jeste odnos prava i morala. Zato je i za razu-mevanje suštine i uloge krivičnog prava značajan njegov odnos sa moralom.

Taj odnos dolazi do izražaja pre svega kod odnosa krivičnog dela, tj. onoga što je krivičnim pravom zabranjeno, i moralnog prestupa. Postoje u osnovi tri raz-ličite shvatanja o tome kakav bi taj odnos trebalo da bude. Pn prvoga najggšig za-

(v stupanom gledištu, krivično pravo bi trebalo da obuhvati etički minimum, tj^lcri-y vična dela bi istovremeno predstavljala'najteže"povrede morala!"' Prema drugom

shvat^ju krivično pravo bi trebalo da bude neutralno uodnosu najnoraL Postoji i shvatanje_da krivično pravo ne bi trebalo da sc zadovolji time da odražava sanio elementarne i minimalne moralne norme nego da idc i da^c pmž^ijuć^zaštitii moral-nim shvatanjima, i da čak razvija i jača nove moralne vređnosti.

Za razliku od toga kakav bi taj odnos trebalo da bude što je, kao što se vidi, sporno, o postojećem odnosu morala i krivičnog prava skoro da postoji opšta sagla-

17) Vid . Đ. Tas ić , U v o d u pravne nauke . Beograd , 1933, str. 159. 18) Vid . B .C. HepcecHim, H/IOCO$HH upai ia . MocKna. 1999, s t r . 7 7 - 8 4 . 19) Shva t an j e o kr iv ičnom pravu kao e t ičkom m i n i m u m u pot iče od Jei incka (G. Je l l inek . Sozia lc t -

h i sehe Bcdcu tung von Rccht . Unrceht und Strafc , Berlin, 1908, p. 45) . N o , j o š j c H o b z tvrdio ..da j c syako krivično delo grch, ali n i je svaki grch kr iv ično d e l o " (T . H o b z , Lev i ja tan . I lcograd , 1, str . 256) . t T j u g o s l o v c n s k o j kr iv ičnopravnoj literaturi 10 glediš te su zastupal i Zlalar ić (B . Zlatar ić , Kr iv ično p ravo , I svezak , Zagreb , 1970, str . 26) i Bavcon - Selili ( B a v c o n , Lj . , Selili, A . , Kazcnsko pravo, Splošni dcl , L jub l jana , 1987, str. 29).

2 9


snost. Kada sc govori o postojećcm-odnosu-krivičnog prava jjnprala, uobičajeno je da se on figurativno prikazujgkao QdnQS..dya.krnfia koji_scscku.2">To znači dajeje-danjicojTOnašanja istovremeno i krivično delo i moralni prestup.Takvojrtanjejijz-vesnoj meri proizlazi iž prirode krivičnog prava i morala kao normativnih sistema.

Krivično pravo i moral imaju izvesne zajedničke karakteristike, ali i karak-teristike po kojima se međusobno razlikuju. Moglo bi sc reći da i moral, pored drugih svojih funkcija, obavlja i zaštitnu funkciju. Većina moralnih normi ima neki svoj objekt zaštite. U nekim slučajevima to je isti objekt kojem se i kri-vičnim pravom nastoji pružiti zaštita. No. kod nekih mon»1'lih ""rmi phjf-kt zašti-te je neodređen, ponekad iracionalan, ili manje vrednasti od onih dobara kojima se zaštita pruža krivičnim pravom. Moguća je i pojava da je potreba za zaštitom nekog dobra kroz moralne norme prestala, a da one dugo posle toga i dalje va?e. Krivičnopravne i moralne norme se razlikuju i prema načinu nastanka, kao i pre-ma subjektima koji ih stvaraju. Bitna razlika je i u tome što krivično pravo teži tome da bude racionalni normativni sistem, što nije cilj i kod morala. Moral pred-stavlja sistem čija sc efikasnost pretežno zasniva na emotivnim, pa i iracionalnim razlozima. To, naravno, ne znači da se i za mnoge moralne norme nc mogu pro-naći racionalni razlozi njihovog postojanja. Upravo u tome i leži snaga i efika-snost morala što se njegove norme ne moraju nužno obrazlagati racionalnim raz-lozima, što oni koji ih usvajaju ne postavljaju pitanje njihove opravdanosti, pri-hvataju ih kao takve, kao nešto u šta se ne sumnja.2"

Postoje i druge razlike između morala i krivičnog prava. Često se ističe „da pravo mnogo više naglašava spoljnu, a moral unutrašnju stranu čovekovog po-našanja, ono mnogo više naglašava potrebu da se ne vrše neodobravana po-našanja nego da se preduzima nešto pozitivno, dok „moral zahteva od nas nc samo da se uzdržimo, nego takođe i da delamo".22' jgejna od najznačajnijih razli-ka postoji u pogledu načina ostvarivanja i primene moralnih i pravnih normi: poštovanje i prtmena pravnih JOrmi postiže se prinudom, dok 11 pogledu poštova-njarnpralpih opjrnLEOgtoji dobrovoljnost.23' Ta'prinuda je posebno izražena kod krivičnog prava jer se ona tu manifestuje u najdrastičnijim formama (oduzima se život, sloboda, imovina učinioca krivičnog dela).

20) Tako , u rani jo j j ugos lovcnsko j literaturi autori navedeni u pre thodnoj napomeni . U stranoj literaturi vid. npr . Manhc im koj i ističe da ta dva kruga imaju š i roko pol je ko je sc poklapa, ali isto tako i de love koj i os ta ju van tog pol ja (H. Manhc im, Vergic ichcndc Kriminologic, Band I, Stutgart, 1974, p. 78): S l i čno i Garson koj i kaže: „ T o su dva kruga koji sc seku, koji imaju jednu zajedničku površ inu , ali svaki od nj ih ima i površinu koja m u j c svo js tvena" (E. Garson, Krivično pravo, prc-vod s f rancuskog, Beograd , 1926, str . 122).

21) Kao što kaže Skolnick, efikasnost moralnih normi sc dobrim delom može pripisati činjenici da j c nezamisl ivo da sc one dovode u pitanje, a ako sc to desi onda moralna norma gubi svoj „sveti karak-ter". a t ime i svoju snagu. (J. Skolnick, Should Scxual Rclations b c Trcatcd as Crimc? In: Contcmpo-rary Issues in Criminal Justicc, S o m e Problcms and Suggcstcd Rcforms, Port - Washington -London, 1976, p. 8).

22) H. M a n h c i m , Compara t i vc Cr imino logy , Vol . One , London, 1965, p. 65. 2 3 ) Vid . K. Čavošk i , Uvod u pravo I, III izdanje , Beograd, 1996, str. 21.

3 0

KRIVIČNO l'RAVO

Imajući u vidu ove specifičnosti morala, neopravdana je i nerealna težnja da se krivičnim pravom pruža zaštita moralnim shvatanjima. Moralnim shvatanjima koja su stvarno usvojena u nekom društvu nije ni potrebna krivičnopravna zašti-ta. 2<" Osim toga, nije zadatak krivičnog prava da štiti bilo kakva shvatanja, pa ni moralna. U slučajevima gdc sc krivično pravo i moral podudaraju, ne radi se o zaštiti moralnih shvatanja, pa ni o njihovom podržavanju, već se određenim do-brima nastoji pružiti zaštita kroz oba normativna sistema. Prenja tome, moralna shvatanja sama po sebi ne bi mogla biti objekt krivičnopravne zaštj-te.25' Međutim, moglo bi se postaviti pitanje koliko moralna shvatanja utiču na vrednovanje objekta krivičnopravne zaštite i koliko ih treba uzimati u obzir prili-kom određivanja granica krivičnog prava. Ponašanje koje predstavlja napad na određeno dobro moralo bi biti i predmet moralne osude da bi njegovo pred-viđanje kao krivičnog dela bilo opravdano, i to iz dva razloga. Prvo, moral jc mnogo ekstenzjvniji od krivičnog prava i obuhvata i sasvim beznačajne moralne prestupe. Ako neko ponašanje i pri tako ekstenzivno postavljenim granicama morala ne predstavlja moralni prestup, onda je njegovo negativno vrednovanje od strane krivičnog prava sumnjivo. Drugo.poznato je da jc krjvjčnojaavgjmij-nosu na ponašanja koja istovremeno nisu predmet i moralne osude sasvim neefi-kasno. Štaviše, inkriminisanje takvih ponašanja generalno slabi društvenu osudu vezanu za kaznu i njenu primenu što negativno utiče na njene efekte i u odnosu na ponašanja čije je predviđanje kao krivičnih dela nesporno.26'Pošto u savremc-nim društvima postoji moralni pluralizam, u slučaju da nema konsenzusa većine u društvu u pogledu moralne osude nekog ponašanja, nema opravdanja ni za kri-vičnopravnu intervenciju. Mora se poći od elementarnih moralnih vređnosti koje prihvata ogromna većina ljudi, tj. od moralnih shvatanja koja osuđuju povrede osnovnih dobara čoveka kao što su život, sloboda, imovina, dostojanstvo. U tim slučajevima krivičnopravna zaštita će imati moralnu podršku, tj. i same moralne zabrane deluju da se takva krivična dela ne vrše.27' Nemoralnost nekog po-

24) Moral j c , kako ističe Lukić „osobi to specif ičan p o t o m e što j c veoma ef ikasan propis - na je f ikasn i j i od sv ih" U s luča ju kada j c „mora l dovo l jno inlcrioriziran, on j c po tpuno au tonoman i s tvara svo ju spcci t ičnu sankci ju unut rašn jeg karaktera - grižu savest i , koja p r imenu mora la o b e z b e d u j e m n o g o e f ikasn i j e n o spol jne sankc i j c " (R. Lukić, Osnov i sociologijo, Beograd , 1964, str . 277) .

25) T o j c danas , poste d u ž e g vremena u k o m e sc vodi la diskusi ja o tome, posla lo nesporno . Ipak, u kr iv ičnim zakonodavs tv ima sc zadržala poneka inkriminaci ja ko jo j j c jed in i zašt i tni ob jekt mora lno shva tan jc .

26) Vid . R . Frasc, Criminat isat ion and Dccriminal isat ion. In: Encyclopcdia o f C r i m c and Jus t icc , vol . 2, N c w York , 1983, p. 445 .

27) Polazeći od filozofskih postavki anarhizma Kropotkin j c j o š 1882. godine pisao da to š io sc sve rode vrše krivična dela ubistva (osim ako ne postoji motiv koristoljublja), ne treba nikako zahvaliti pra-vosuđu i kr ivičnom pravu, već da j c to „rezultat društvenih normi, a n e zakonske zabrane" . O n tvrdi da ako bi sc ukinuli zakoni koji sc odnose na zaštitu ličnosti „ b r o j napada na pojedinec. izvršenih iz osvete ili brutalnosti ne bi sc povećao ni za jedan jedini s luča j " (P . Kropotkin, Anarh izam i moral -prcvod - Beograd, 1984, str. 175). U istom radu on tvrdi da „ukinete li smrtnu kaznu , neće biti ni j ed -nog ubicc više nego š to ih j c bilo pre t o g a " (str. 180). l ako polazi od idcalizovanja čoveka i prena-glašava znača j morala i uopšte društvenih normi , tc državu smatra nepot rebnom, ovakav pris tup nije neprihvatl j iv kada j c rcč o naj težim krivičnim del ima i većini ljudi u društvu. No , uvek os ta je ona manj ina ko jo j moralne norme nisu nikakva prepreka za vršenje najtežih krivičnih dcia .

31


našanja, iako daleko od toga da bude dovoljna, trebalo bi da bude jedan od neop-hodnih uslova da bi sc to ponašanje proglasilo krivičnim dclom.

Iako je opravdano uvažavanje moralnih normi prilikom oblikovanja jed-nog legitimnog krivičnog prava, koje bi istovremeno efikasno obavljalo svoje funkcije, treba imati u vidu da su to ipak dva samostalna normativna sistema i da nije poželjno, niti opravdano, težiti moralizaciji krivičnog prava ili, s druge strane, juridizaciji morala.

5.1. Pojam međunarodnog krivičnog prava

Pojam međunarodnog krivičnog prava se može odrediti na više načina.2*' Najstarije i istovremeno najuže značenje tog pojma jeste ono koje se odnosi na prostorno važenje krivičnog prava jedne zemlje.2*''

Osim ovog značenja, često se pod pojmom međunarodnog krivičnog prava podrazumeva skup međunarodnih akata koja za države koje su ih prihvatile sa-drže obavezu da predvide određena ponašanja u svom krivičnom zakonodavstvu kao krivična dela. Tako ie nastala i koncepcija međunarodnog krivičnog dela. Taj pojam se može shvatiti u užem i u širem smislu.30' U širem smislu to su sva ona ponašanja za koja je međunarodna zajednica zainteresovana da budu suzbijana, a što znači pre svega da nacipnalnim krivičnim zakonodavstvima budu predviđena kao krivična dela. To mogu biti vrlo različita krivična dela kao što sususarstvo, međunarodni terorizam, otmica vazdiihoplova, ilegalni promet droge, itd.

Pod međunarodnim krivičnim delima u užem smislu se uglavnom podrazu-mevaju ona za koja se posle završetka II svetskog rata sudilo od strane Mcđuna-rodnpg vojnog suda u Nirnbcrgu (1946. godine) i Tokiju (1948. godine), a koja su dobila svoju potvrdu, pre svega, usvajanjem četiri ženevske konvencije. To su tri kategorije krivičnih dela: ratni zločini, zločini protiv mira i zločini protiv čovečno-sti. U međunarodna krivična dela u užem smislu, osim navedenih krivičnih dela, spada i zločin genocida koji je uveden Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine. Reč j e o krivičnim delima kojima se napadaju najviše vrednosti međunarodne zajednice i čovečanstva u celini. Osim ustanovlja-

2 8 ) Govor i sc o n a j m a n j e šest različitih značen ja tog po jma . Vid. G. Schwarzcnbcrger , Tlic Problem of an International Cr iminal Law. In: International Criminal Law, ediled by G. Mtlcllcr and E. ise, 1965, p. 4 .

2 9 ) Vid. npr. J . B a u m m a n n , U. Weber , W . Milsch, Strafrecht , Ai lgemcincr Tcil , 10. Auf lagc , Bicle-feld , 1995, p. 80.

3 0 ) T a podela j c usvojena i na X I V Kongresu Međuna rodnog udruženja za krivično pravo koji j e održan 1989. godine u Beču i koji sc u okviru IV sekc i je bavio problematikom međunarodnih kr iv ičnih dela . Vid. X I V Internationa] Congrcss on Penal Law, Congrcss Procccdings, Vicnna, 1989, pp . 3 2 9 - 3 3 3 .

5. Međunarodno krivično pravo

3 2

KRIVIČNO l'RAVO

vanja pomcnutih krivičnih dela, Statut Međunarodnog vojnog suda je predviđao i određena pravila o krivičnoj odgovornosti za međunarodna krivična dela koja su kasnije potvrđena od strane Organizacije UN i poznata su pod imenom tzv. Nir-nberških principa.

Najvažnije međunarodne konvencije koje nalažu državama potpisnicama propisivanje određenih međunarodnih krivičnih dela jesu Ženevske konvencije iz 1949. godine i dva dopunska protokola uz te konvencije iz 1977. godine, kao i već spomenuta Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine. Navedene međunarodne konvencije su ratifikovane od strane naše zemlje. Osim njih postoji i veći broj drugih konvencija koje takođe nalažu obave-zu predviđanja određenih ponašanja kao krivičnih dela. Obaveze iz ratifikovanih konvencija u pogledu propisivanja određenih krivičnih dela Srbija jc ispunila, pre svega predviđanjem krivičnih dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom (Glava trideset četvrta KZ).

Danas se, međutim, sve više govori o međunarodnom krivičnom pravu kao nadnacionalnom (supranacionalnom) krivičnom pravu koje treba da pri-menjuje međunarodni krivični sud. Nije teško konstatovati da jedno takvo pra-vo još ne postoji, a pitanje je i da li g a j e moguće u dogledno vreme stvoriti. Zagovornici osnivanja međunarodnog krivičnog pravosuđa tvrde da j e moguće primenjivati deo međunarodnogjavnog prava koji se obično naziva međuna-rodnim humanitarnim pravom. Ako se analizira postojeće međunarodno huma-nitarno pravS, doIažTše"3o zaključka da ono samo po sebi nije pravo koje može biti neposredan osnov za utvrđivanje individualne krivične odgovornosti i pri-menu kazne, odnosno krivičnih sankcija. Ujeoriji se, na dosta, nesigurnom te-renu, čine tek prvi napori za iznalaženje instituta opšteg dela međunarodnog krivičnog prava-JI 'Naiznačaianiii korak u tom smeoi jeste osnivanje Mcđuna-rodnog krivičnog suda i usvajanje njegovog Statuta.,,

Dok su teoretičari krivičnog prava skeptični u pogledu toga da li uopšte posto-ji međunarodno krivično pravo koje sadrži nešto više od obaveze država da u svoje zakonodavstvo unesu određene krivičnopravne odredbe,32' teoretičari međunarod-nog prava su mnogo više optimisti u tom pogledu. U nauci krivičnog prava uobičajeno je da svako, pa i naizgled ne tako važno pitanje, bude predmet brižljivih razmatranja jer od toga može da zavisi postojanje ili nepostojanje krivičnog dela i primena krivičnih sankcija prema učiniocu krivičnog dela. Međutim, oni koji sc bave međunarodnim pravom, po pravilu, olako prelaze i preko najkrupnijih pitanja

31) Vid . npr. C . KrcB, Zur Mc thodc dc r Rcchts f indung ini Al lgcmcincn Tci l d e s Volkcrstral ' rcchts . ZSt W, Hc t l 3, 1999, p. 5 9 7 - 6 2 3 Wcigcnd pišući o s tvaran ju opš teg dela m e đ u n a r o d n o g kr iv ičnog prava p r imeću je i ono š to j e očigledno i š to j c već o d a v n o t rebalo da pos tane no to rno , a to j c da Sta-tut Tr ibunala za bivšu Jugoslavi ju skoro da nc sadrži n ikakve opš lc o d r e d b e š to j c vod i lo t o n i c d a j c Tr ibunal m o r a o s a m da rešava m n o g a teška pi tanja opš teg dela , čes to na kon t rove rzan način. Up. T . W c i g c n d . Zur Frage c incs „ in tcrnat ionalen" Al lgcmcincn Tc i l s . Ih: Fcs tschr i f t Tur C laus Roxiu z u m 70. Gcbur ts tag , Berlin - N c w York , 2001 , p. 1380, nap . 13.

32) Vid. H. H. Jcschcck, Th . Wcigcnd, Lchrbuch des Strafrcchls , A T , 5. Auf lagc , Berl in, 1996, str. 123.

3 3


krivičnog prava.33 'To je dobrim delom posledica velikih razlika koje se tiču same prirode ove dve grane prava. U teoriji prava je sa osnovom i dalje rašireno shvatanje koje međunarodnom pravu odriče karakter prava, ili se govori o pravu u nastajanju, in statu nascendi, ili eventualno da je reč o nekom „soft law".34,I tvrđenje o primatu međunarodnog nad nacionalnim pravom je san ili buduća vizija onih koji se bave međunarodnim pravom koja je, međutim, udaljena od stvarnosti.35'

5.2. Međunarodni krivični sud i međunarodno krivično pravo

Posle otprilike jednog veka od pojave ideje o formiranju međunarodnog kri-vičnog prava i međunarodnog krivičnog suda, u R imuje 1998. godine na diplo-matskoj konferenciji održanoj pod okriljem OUN osnovan Međunarodni krivični sud i usvojen njegov Statui. Ali, i dalje je ostalo otvoreno pitanje u kojoj meri je uobličeno pravo koje će taj sud primenjivati. Ključno pitanje zanjsgsjvjuifizavi-snost i ostvarivanje sudske funkcije, kao i za ostvarivanje načela pravne sigurno-sti i jcdnakostlTjcste postojanje međunarodnog (materijalnog) krivičnog-piava koje će taj sujjjjnmcniivati.

Iako je došlo do osnivanja međunarodnog krivičnog suda,36 ' njegova bu-dućnost još nije izvesna. Ako se sa skepsom (koja je u ovoj oblasti zasnovana na realnosti) gleda na budući rad suda, moglo bi se očekivati da će se on baviti samo krivičnim delima koja strani državljanin izvrši na štetu države ugovomice, odno-sno njenog državljanina. Iako je učinjen značajan napredak unošenjem u Statut nekih elementarnih krivičnopravnih instituta, niz pitanja od kojih će zavisiti pri-mena prava od strane tog suda i dalje nisu rešena. Svesni tih nedostataka tvorci Statuta su u član 21. uneli odredbu koja u slučaju da se ne može primeniti međunarodno pravo, uključujući i odredbe Statuta, pod određenim uslovima upućuje na primenu nacionalnog krivičnog prava one države čije bi pravosuđe inače bilo nadležno u konkretnom slučaju.

Što se tiče odnosa politike i prava donekle ohrabruje činjenica da nije priliYaćcno rešenje iz nacrta Statuta kojim se Savetu bezbednosti prilikom pokretanja postupka li;ela

33) Jedan takav optimist ički s tav, koj i sc po pravilu zasniva i na zanemar ivanju krivičnog prava, izražen j c i u j e d n o m od novi j ih radova iz oblasti međunarodnog humani ta rnog prava: Ch . Grcen-w o o d , International Humanitar ian Law, Rcviscd Rcport tor thc Ccntcnnial Commcmora t ion of the First Haguc Pcacc Confc rcncc 1899, M a y 1999. Ipak, ova j autor j c svestan očigledne č injenice da s tva ran je m e đ u n a r o d n o g kr ivičnog suda n c može biti panaccja za suzbi jan je ratnih zločina (str. 91).

34) K. Rohl . A l lgcmc inc Rcchts lchrc , Ein Lchrbuch , 2. Auf lagc , Kčiln, Berl in, Bonn, Miinchcn, 2001 p .186 .

3 5 ) T a k o Rohl koji ističe da j c s a m o mal i b ro j manj ih država, kao što j c Belgija, prihvatilo primat m e đ u n a r o d n o g nad nac ionaln im pravom. K . Rohl, ibid., p. 5 5 9 . 1 novoformirana državna za jednica S C G prihvata pr imat međunarodnog , nad svoj im pravom (član 16. Povelje državne za jednice

36) D o 12. m a j a 2 0 0 5 . godine 99 zemal j a od 139 zemal j a potpisnica deponovalo j c instrumente ratif i-kac i je . Statut Jc s tupio na snagu l . j u l a 2002" godine , j e r j c u junu 2002. godine broj z c m a l j a k o j c su ga ra t i f ikova lc p remaš io broj o d ' 6 0 zemal j a kol iko j c bilo potrebno za n jegovo s tupan je na snagu Naša z e m l j a j c ra t i f ikovala Statut u j u n u 2001 . godine.

S C G ) .

3 4

KRIVIČNO l'RAVO

dati takva uloga koja bi zemljama stalnim članicama davala mogućnost dane dozvolc-da se postupak vodi protiv njihovih državljana, odnosno da se on vodi samo u onim slučaje-vima kada je to u skladu sa njihovim interesima.

Sporrfo je i pitanje koliko osnivanje i rad dva ad hoc tribunala (za bivšu Jugo-slaviju 1993. i Ruandu 1994. godine) od strane Saveta bezbednosti predstavlja „ko-rak u pravom smeru", i u kojoj meri iskustva ta dva tribunala mogu doprineti uspeSnom početku rada stalnog međunarodnog suda. Ovde ostavljamo po strani pi-tanjc koje jc takođe sporno, a to je da l i je Savet bezbednosti uopšte bio ovlašćen da osniva pomoćna tela koja bi imala ulogu krivičnog suda. U stranoj literaturi je pri-sutno šhvatanje da i pored brojnih nedostataka ovi tribunali predstavljaju pozitivan doprinos ostvarivanju ideje o stalnom međunarodnom krivičnom sudu.37) Imajući u vidu brojnost i ozbiljnost tih nedostataka, pre bi se moglo tvrditi da su ti tribunali paradigma u negativnom smislu.38) Njihovo formiranje jc, međutim, ubrzalo proces osnivanja stalnog krivičnog suda, između ostalog i zbog toga što se ne može dati odgovor na pitanje zašto tribunali samo u slučaju bivše Jugoslavije i Ruande, a ne i u brojntm slučajevima masovnih teških povreda međunarodnog humanitarnog pra-va koje su se desile i koje će sc desiti.

Prigovor selektivne pravde isključuje raspravu o principu vladavine prava, tako da se re&enje nužno mora tražiti u okviru stalnog međunarodnog krivičnog suda. Sto sg naše zemlje tiče, ona se od samog početka zalagala za stalni krivični sud ukazujući na nepri-hvatljivost ad hoc tribunala koji se zasniva na selektivnom i diskriminatorskom pristupu.

Kada j e reč o odnosu dva ad hoc tribunala i stalnog međunarodnog kri-vičnog suda nema sumnje da Statut iz Rima predstavlja značajan napredak u od-nosu na statute tih tribunala. No, imajući u vidu da se od 34 člana Statuta za bivšu Jugoslaviju samo dva odnose na opšti deo krivičnog p r a v a , a ćetiri na materiju

37) Vid . C h . Blakcslcy koj i ipak upozorava da ć c to zavisiti od toga da li ć c ad hoc tr ibunali postupat i na način koj i ć c obezbedi t i kredibilitet medunarodnom pravnom sis temu. (Jur isdict ion, Dcfini t ion of C r i m c s and Tr iggcr ing Mcchan i sm. In: T h e International Criminal Cour t . 13 Nouvc l l c s c tudes pćnales , A I D P , 1997, p. 217) .

38) V i še o t o m e vid. Z. S to janović , A d hoc Criminal Tr ibunal for thc former Yugos!avia (IC'TY) and Internat ional Cr imina l Law, Balcan L a w Rcvicw, N o . 6 , 1 9 9 9 , pp. 6 - 1 1 . Č in jen ica da sc u of ic i je l -n o m izveštaju Tr ibunala za bivšu Jugoslavi ju pr iznaje da j c to eksper imenta lna insti tucija (Ycar -book , 1994, I C T Y , p.p. 127 ,129 ) , sama po sebi dosta govor i .

39) Jedn im od nj ih (član 7. s tav 3) predviđa sc institut koj i j e doduše već poznat u m e d u n a r o d n o m pravu, ali j c za kr iv ično pravo kao opšti institut i obl ik kr ivične odgovornos t i nepr ihva t l j iv , j e r sc n j i m e dovodi u p i tanje načelo subjekt ivne individualne odgovornos t i . Rcč j c o k o m a n d n o j (s tareš inskoj) odgovornos t i p rema ko jo j nadredeni (u pol i t ičkoj ili v o j n o j h i jerarhi j i ) odgova ra za pos tupke svoj ih potč in jcnih nc s a m o onda kada j c znao da j c potč in jcni uč in io , ili da ć c učinit i k r iv ično de lo , a n i je p reduzeo mere da to spreči ili da potčinjcni bude k a ž n j e n , v e ć i o n d a kada to n i j e znao ali j c imao osnovanog razloga da to zna . K o m a n d n a odgovornos t j c pro t ivna i nače lu pra-vednost i j e r i z jednačava nekoga k o j e nehatno propust io da p r e d u z m e o d r e đ e n e m e r e sa o n i m k o j e nepos redno preduzeo radn ju izvršenja , ili j c naredio da sc ona p reduzme . I p ravno-dogmatsk i j c n e m o g u ć e spoji t i o v a j institut sa umiš l ja j c m koj i s c zahteva kod sv ih m e đ u n a r o d n i h kr iv ičn ih dc ia ko ja su u nadležnost i Tr ibunala , a pogotovo sa n a m e r o m ko ja sc zah teva kod k r iv i čnog dela geno -c ida . I pored pr igovora koj i m u sc m o g u uputit i , o v a j institut j c p redviđen i u Sta tu tu s t a lnog m e đ u n a r o d n o g kr ivičnog suda . Jedini prihvatl j iv način da sc k o m a n d n a odovornos t predvidi i u k r iv ičnom pravu j e s t e propis ivanje j e d n o g pravog kr iv ičnog dela p ropuš tan ja ko j e bi imalo umiš l j a jn i i nehatni obl ik , kao š to j c to uč in jeno i u novom K Z Srb i j e (član 384) .

35


posebnog dela, takav progres nije ni bilo teško podići. Način osnivanja stalnog sucETCplutem međunarodnog ugđvoraTa ne odlukom Saveta bezbednosti), kao i unošenje nekih elementarnih instituta opšteg dela krivičnog prava (starosna gra-nica za krivičnu odgovornost, uračunljivost, osnovi isključenja krivičnog dela, pokušaj, dobrovoljni odustanak i dr.), detaljnije i preciznije regulisanje materije posebnog dela u Statutu stalnog suda s tim što su naknadno usvojeni i Elementi krivičnih dela kojima su ona još više precizirana, istovremeno su i dokaz oprav-danosti kritike postojećih ad hoc tribunala.

Očigledno jc da Statut stalnog medunarodnog krivičnog suda predstavlja pomak u pozitivnom smislu, jer se u njemu došla do izražaja nastojanja da se određeni krivično-pravni instituti i pitanja koliko-toliko regulišu. Međutim, to ie ioš daleko g.dj£gauda se stvori istinsko međunarodno krivično pravo. Njegova nerazvijenost, naročito pre osni-vanja Međunarodnog krivičnog suda, podsećala je na krivično pravo koje je u Evropi postojalo u osamnaestom veku.4(>) Ako je tadašnje stanje krivičnog prava u Evropi bilo povod Đekariji da 1764. godine napiše svoje čuveno delo ,,Dei delitti e dcile pene" (O zločinima i kaznama) i da na osnovu kritike tog stanja formuliše neke principe koji su postala opšta tekovina krivičnog prava, postavlja se pitanje zašto su neke zemlje kri-vično pravo koje bi trebalo da primenjuje međunarodni krivični sud htele da ostave na nivou osamnaestog veka, a da pri tome u svom krivičnom pravu i pravosuđu zadrže da-nas uobičajene visoke standarde? Uviđajući apsurdnost ovakve situacije, u Statut stal-nog međunarodnog suda su ipak, može sc reći u poslednji čas, unete izvesne odredbe koje regulišu bar neka elementarna pitanja i institute bez kojih je svako, pa i međuna-rodno krivično pravo nezamislivo.

Danas više nije prihvatljivo da se načelo zakonitosti u međunarodnom kri-vičnom pravu može fleksibilnije shvatati.41* Ako se već zagovara neposredna primena međunarodnog krivičnog prava, za načelo zakonitosti moraju da važe isti oni strogi standardi koji su uobičajeni u krivičnom pravu. Naravno, ne može sc i bukvalno insistirati na zakonu, već na adekvatnom međunarodnom pravnom aktu koji mora ispunjavati sva četiri uslova koja načelo zakonitosti postavlja preci zakon u krivičnom pravu (lcx certa, lex pracvia, lex scripta, lex stricta). U stvari, to bi značilo potrebu donošenja međunarodnog krivičnog kodeksa (bez obzira kako sc on zvao). Statut međunarodnog krivičnog suda koji ima 128 čla-nova, i pored toga što predstavlja značajan korak u pravcu kodifikacijo međuna-rodnog krivičnog prava, nc ispunjava stroge krivičnopravne standarde. Iako de-klarativno Statut usvaja načelo zakonitosti, on ne obezbeđuje njegovu rcalizaci-

4 0 ) E . M . Wise pravo koje bi t rebalo da pr imenju je budući stalni međunarodni krivični sud sasvim op ravdano upoređu je sa s tan jem krivičnog prava u Evropi u osamnaes tom veku cit irajući početak Bckar i j ine kn j ige „ 0 zločinima i k a z n a m a " u k o m e sc s l ikovito pr ikazuje to s tanje. Up. E. M. Wisc , Genera l Rulcs o f Cr iminal Law. In: T h e International Criminal Law: Obscrvat ions and Issucs be fo re the 1 9 9 7 - 9 8 Prcparatory Commit tcc , 13 Nouvcl lcs Etudcs Pcnalcs , A I D P , 1997, str. 2 6 7 , 2 7 3 .

4 1 ) O o sada v l a d a j u ć c shva tan jc j c bilo da j c u međunarodnom krivičnom pravu zbog n jegovih spe-c i f ičnos t i umes to načela nul lum cr imcn s ine lege, dovo l jno poš tovanje načela nul lum cr imcn s ine iurc. Vid . S . Glascr , La me thode d'intcrprctation cn Droit intcmational pćnal , Rivista italiana di d i r i t to c p rocedura penale , 1966, pp. 7 6 2 - 7 6 4 , 7 6 6 ; M . C h . Bassiouni , Cr imcs against H u m a n i t / in In tcmat iona l Cr imina l La\v, 1992.

3 6

KRIVIČNO l 'RAVO

ju. Ostaje da sc vidi koliko ćc tome doprineti.dalji razvoj koji bi trebalo da usjedi na osrioVU*Statuta, kao što je usvajanje Elemenata krivičnih dela od strane država potpisnica Statuta.

Osim toga što je supranacionalno medunarodno krivično pravo, i pored značajnih poboljšanja koje Statut iz Rima donosi, i dalje u začetku, postavlja sc i pitanje u kojoj meri je realno očekivati da države ispunjavaju svoje obaveze iz re-levantnih međunarodnih akata. Kada jc reč o krivičnim delima protiv čovečnosti, genocidu, krivičnim delima protiv mira i ratnim zločinima, uočava sc univerzal-na pojava da u toj oblasti ne dolazi do ozbiljnije primene nacionalnog krivičnog prava. Naime, do sada se pokazalo da države nisu zainteresovane da protiv svojih državljana vode krivične postupke za ova dela koja su izvršena na štetu drugih država, odnosno stranih državljana, što jc kod tih krivičnih dela najčešće slučaj. Štaviše, ta dela se često vrše uz prećutan pristanak države. I pored toga što sve ci-vilizovane zemlje, pored instituta opšteg dela krivičnog prava, na zadovoljava-jući način regulišu ovu oblast i u okviru posebnog dela, krivično pravo u ovoj oblasti se ne primenjuje. Ono što je sigurno, ako su dostupni biće kažnjeni strani državljani, i to pre svega ako su delo učinili na štetu države (ili njenih građana) koja primenjuje svoje pravo. Propisivanje krivičnih dela u ovoj oblasti ima pre-težno simboličku funkejju koja se presvega sastoji u tome da se želi pokazali, bar deklarativno, moralna osuda inkriminisanih ponašanja. N e j d d c s e ozbiljni znaci da bi u tom pogledu mogao nastupiti preokret. Upravo jc to jedan od najjačitfar-gumenata za stvaranje stalnog međunarodnog krivičnog suda. No, tu sc javlja sličan problem: najuticajnije zemlje u međunarodnoj zajednici imaju mogućnosti da spreče da njihovi građani budu izvedeni pred jedan takav sud. Moglo bi se tvr-diti da njima odgovara i nerazvijenost savremenog međunarodnog krivičnog pra-va, jer takva situacija dozvoljava arbitremost i prevagu politike nad pravom.

Realno sagledavanje stanja u ovoj oblasti dovodi u sumnju perspektive međunarod-nog krivičnog prava. Nemoć krivičnog prava na ovom području je očigledna. Pravo rešenje ipak ostaje u domenu politike: pošto je uzrok međunarodnih krivičnih dela poli-tičke prirode i pošto se ona po pravilu vrše u određenom političkom ambijentu, politika prevencije u ovoj oblasti mogla bi dati izvesne rezultate. Ostaje otvoreno pitanje koliko SU oni koji imaju moć da takvu politiku vode na to spremni i zato sposobni. Dosadašnja iskustva u tom pogledu nisu ohrabrujuća. To su konsekvcnce koje proizlaze iz pozitivi-stičkog i utilitarističkog pristupa koji je danas u krivičnom pravu dominantan. I retributi-vističko shvatanje se susreće sa nizom pitanja na koja jc teško odgovoriti. Ko jc taj ko ima pravo da u međunarodnoj zajednici kažnjava i to u odsustvu krivičnopravnih normi? Da li zemlje koje danas imaju odlučujuću ulogu u toj zajednici mogu predstavljati savest čovečanstva i ko im može poveriti ius puniendi radi ostvarivanja ideje pravednosti? Da li je legitimno to što su one faktički to pravo već same prisvojile? Čak i kada vršenje zločina protiv mira i ratnih zločina ne bi bio sastavni deo spoljne politike nekih od tih ze-malja (pre svega jedine super sile), ostaje dilema: da li je manje zlo kažnjavati bez obzira ko i u ime čega kažnjava, bez obzira ko se, zbog čega i kako kažnjava, ili pak krivce osta-viti nekažnjene. Ili, drugačije rečeno, šta je veće zlo: kažnjavati na osnovu lošeg ili nepo-stojećeg prava, odnosno na osnovu prava jačega, ili imati krivično pravo koje ima samo simboličku funkciju? Obe alternative su podjednako neprihvatljive. 1 u jednom i u dru-

37

gom slučaju uloga politike je presudna. I onda kada se kažnjava bez (dovoljno) prava, kao i onda kada se učinioci ne kažnjavaju iako postoje pravne norme koje to nalažu, čini se to iz političkih interesa.

Optimistički gledano, rešenje t>i bilo u aktivnijem odnosu domaćeg krivičnog pra-vosuđa vpojcdinih zemalja, ali i u stalnom međjinarodnom krivičnom sudu oslobođenom političkih uticaja koji bi imao univerzalnu jurisdikciju za određena krivična dela i igiao isfi odnos prema građanima bilo koje zemlje. Međutim, dosadašnja iskustva u pogledu međunarodnog krivičnog sudstva potvrdila su daje pravo podređeno političkim interesi-ma, daje pravda ovde do sada bila nedostižna, da se ona samo jedanput u istoriji dogodila pa i onda zahvaljujući više politici nego pravu (Nirnberg i Tokio). Za sada nema ozbil jnih garantija da ćc u pogledu stalnog međunarodnog krivičnog suda biti drugačije, lako su u dosadašnjim pripremama za početak rada stalnog suda izražena nastojanja nekih zemalja da sc to spreči ipak će, po svemu sudeći, pravo i dalje biti podređeno političkim interesi-ma onih zemalja koje u međunarodnoj zajednici imaju dovoljno uticaja da ie svoje inte-rese artikulišu i realizuju. Bojazan da će neke žemlje ukoliko ne uspeju da obezbede do-minaciju nad njim, ne samo ignorisati sud, nego i aktivno biti protiv njega sa ciljem da ga neutrališu i da od njega naprave beznačajnu instituciju, izgleda da se obistinjuje.42)

I pored toga, ostvarenje ideje o međunarodnom krivičnom sudu i međuna-rodnom krivičnom pravu koje bi važilo za sve građane sveta, iako još ncizvesiio, izgleda bliže posle stupanja na snagu Statuta stalnog međunarodnog krivičnog suda.

Krivično pravo se zasniva na određenim načelima koja su mu svojstvena i po njima se razlikuje od drugih grana prava. Ovde će, u kratkim crtama, biti reci samo o najvažnijim načelima krivičnog prava.43*To su načela: 1) zakonitpsti, 2) legitimnosti, 3) individualne subjektivne odgovornosti, 4) humanosti i 5) načelo praveanosti i srazmernosti. Ta načela su novija tekovina, tj rezultat su dugog raz-^ojlTkfM'Čnog prava. Ona suUanas postala manje više opšta, univerzalna tekovi-na, l"bar deklarativno, ako ne uvek i stvarno, predstavljaju načela na kojima se zasniva krivično pravo savremenih civilizovanih država.

4 2 ) U t o m pravcu S A D sasv im o tvo reno p r e d u z i m a j u o d r e đ e n e mere . I Rezo luc i ja Savc ta b c z b c c n o -sti 1422 od 12. j u l a 2002 . god ine usvo jena p o d pr i t i skom S A D , i akti ko j e su usvoj i le S A D ( A S P A , ili p o p u l a r n o nazvan „ H a g u c Invasion A c t " koj i i zmeđu os ta log predviđa i vo jnu opera -c i ju u c i l ju o s l o b o a đ a n j a amer ičk ih d ržav l j ana koj i bi even tua lno bili izručeni od s t rane neke z e m l j e m e đ u n a r o d n o m kr iv ičnom s u d u u Hagu) , i ponuđen i (i sa nek im z e m l j a m a zak l jučen i ) ugovor i o n c i z r u č i v a n j u amer ičk ih d ržav l j ana m e đ u n a r o d n o m kr iv ičnom sudu , p reds tav l j a ju m c r c t e vrs te .

4 3 ) U k r i v i č n o m zakonodavs tvu s c s reće p r edv iđan j e nekih od tih načela m a d a j c to , o s i m prop is iva-n j a nače la zakon i tos t i , dos t a re tko. Jedan od nov i j ih Kr iv ičnih zakon ika koj i to na s i s tematsk i nač in č ini j e s t e ruski K Z iz 1996. god ine . On p r o p i s u j e v i š e pr inc ipa u okvi ru g lave I. K Z . Up. C v c t i n o v i č , Gorc l ik i dr . , r ipccryimciiHM H iiaRa'jaiiHM » POCCHACKOA c/icpauiin, MocKisa 1997, s t r . 4 - M .

6. O s n o v n a nače la k r iv i čnog p r a v a

3 8

KRIVIČNO l'RAVO

6.1. Načelo zakonitosti

Načelo zakonitosti je u savremenim pravnim sistemima podignuto na rang ustavnog načela. Ustavima Srbije i Crne Gore propisano je da niko ne može biti kažnjen za delo koje, pre nego što jc učinjeno, nije bilo predviđeno zakonom ili propisom zasnovanim na zakonu kao kažnjivo delo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena. Ta odredba se odnosi na sva tri delikta kazne-nog prava u širem smislu (krivično delo, privredni prestup i prekršaj). Međutim, kod propisivanja krivičnog dela i krivične sankcijc, to može biti učinjeno samo za-konom, a ne i drugim propisima, kao što je npr. uredba. I Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama državne zajednice SCG propisano je da se niko ne može smatrati krivim ili kazniti za delo koje, pre nego što jc iz-vršeno, nije bilo predviđeno zakonom kao kažnjivo (član 20. stav 1).

Načelozakoni[psti kao jedno od osnovnih načela krivičnog prava sadržauo je u odredbi člana 1. KZ. Prema toj odredbi, nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom nije bilo određeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili druga krivična sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego^to je krivično delo učinjeno.

Uobičajeno je da se načelo zakonitosti izražava latinskom formulacijom nul-lum crimcn, nulla poena sine lege (koja se pripisuje nemačkom teoretičaru kri-vičnog prava A. Fojerbahu).44' Ovo načelo znači da niko ne može biti kažnjen za neko ponašanje, odnosno da prema njemu ne može biti primenjena krivična sank-cija, ako pre nego što ga je preduzeo ono nije bilo zakonom predviđeno kao kri-vično delo i ako nije za isto bila zakonom propisana kazna. Danas je načelo zako-nitosti u krivičnom pravu opšteprihvaćeno. Kroz načelo zakonitosti krivično pravo obavlja pre svega svoju garantivnu funkciju koja je izuzetno značajna s aspekta prava i šloboda'građana i ostvarivanja principa pravne države. Pravna država iic samo daltiti građane ferivičnim pravom, ona ih mora zaštititi i od krivičnog prava. Upravo princip zakonitosti služi sprečavanju samovoljnog, nepredvidljivog kažnjavanja bez zakona, ili na osnovu neodređenog ili retroaktivnog zakona. Prin-cip zakonitosti određuje društveni položaj čoveka i granice njegovog slobodnog delovanja. Taj princip je istovremeno garancija za ostvarivanje sloboda i prava čoveka i brana protiv proizvoljne i samovoljne prinude prema čoveku.45)Garantiv-na funkcija u izvesnom smislu predstavlja protivtežu, ograničenje i korektiv zaštit-noj funkciji krivičnog prava. U osnovi garantivne funkcije nalazi se samoogra-ničenje državne prinude u oblasti kHVlHllfl̂ prava i ona trcBa da stvori osećaj si-gurnosti u jednom društvu da niko neće biti_samovoTfno krivično gonjen, odnosno da mole biti gonjen samo za ono što je unapred bilo propisano kao krivično delo i

44) Up. A. Fcucrbach , Lchrbuch des gcmcincn in Dcutschland gc l tcndcn Pcinl ichcn Rcchts , I . Auf l agc , 1801, p . 20 .

45) N. Srzcnt ić , Principi kr iv ičnog zakonodavs tva - o s n o v a za od ređ ivan j e kr iv ične repres i je . God i šn j ak Pravnog fakul te ta u Sara jevu br . X X X V I , 1988, str . 278 .

39


za šta je bila predviđena krivičnausankciia. To je jedno od naiznačainiiih-iloslig-liuca krivičnog prava i principa pravne države. U vezi sa tim je i poznata Listova izreka da je krivično pravo „magna eharta" zločinaca.4"

Načelo zakonitosti je od značaja i za zaštitnu funkciju krivičnog prava, pre svega, zalStvarivanje generalne prevencije. Od građana se može očekivati da prilagode svoje ponašanje samo u odnosu na normu koja je unapred bila propisa-na. Samo unapred propisano krivično delo i kazna može da deluje odvraćajućc na potencijalnog učinioca krivičnog dela. Pretnja kaznom ne bi mogla da deluje ukoliko ne bi zakonom bila vezana za preduzimanje određenog ponašanja. I po-jam krivice u krivičnom pravu neraskidivo je vezan za načelo zakonitosti. Ne može se neko smatrati krivim za ponašanje koje nije prethodno bilo predviđeno kao krivično delo. Socijalno-etički prekor se može uputiti samo onome ko je pre-kršio krivičnopravnu normu koja zabranjuje određeno ponašanje i propisuje ka-znu za njega.

Načelo zakonitosti u krivičnom pravu ima četiri segmenta. Prvi, nulla poe-na sine lege scripta, isključuje primenu nepisanog pre svega običajnog prava. Lex šeripta (scriptus - pisan), znači da se samo pisanim krivičnim zatonom mogu propisivati krivična dela i sankcije što je danas karakteristika krivičnog za-kona koja se podrazumeva jer su zakoni pravni akti koji se uvek donose u pisanoj formi. DrugiImillapoena sine legepraevia, sadrži zabranu retroaktivne primene krivičnog zakona. Lex praevia (praevius - prethodan) znači da nema krivičnog dela i krivične sankcije ukoliko to nije bilo propisano krivičnim zakonom pre nego što je krivično delo učinjeno. Treći, nulla poena sine lege certa, predstavlja načelo određenosti koje nalaže da krivičnopravne norme u što jc moguće višem stepenu budu određene i precizne. Lex certa (certus - određen}_znači da kri-vičnim zakonom mora biti u što većoj men precizno određeno ponašanje koje predstavlja"krivično delo i kazna za njega. U krivičnom pravu treba u najvećoj mogućoj meri ižbegavati neodređene norme, kao što su npr. generalne klauzule. I četvrti, nulla poena sine lege stricta, sadrži zabranu stvaranja prava putem ana-logije.47) Lcx stricta (strictuš — tačan, uzak, izričit) znači da krivični zakon obu-hvata samo ono na šta se odnosi, a ne i neke slične situacije.

Teško je reći koji je od ova četiri segmenta načela zakonitosti najvažniji, ali ipak kada se o njemu govori pre svega se misli na zabranu povratnog dejstva kri-vičnog zakona, odnosno na princip da zakon kojim se propisuje krivično delo, odnosno krivična sankcija deluje samo za budućnost. To znači da je merodavno pravo koje važi u momentu izvršenja krivičnog dela. Za jedini izuzetak vid. izla-ganja o vremenskom važenju krivičnog zakona.

Značajno je i pitanje domena primene načela zakonitosti u krivičnom pravu, tj. da li se ovo načelo primenjuje samo u odnosu na oredbe posebnog dela kri-vičnog prava, ili ono važi za krivično pravou celini, tj. i za opšti deo. Ako se ima

4 6 ) F. v. Liszt , S t raf rccht l ichc Aufsa tzc und Vort ragc , II Band, Berl in, 1905, p. 80. 4 7 ) V i še o t o m e vid. E . Schmidhauscr , Strafrecht , AT, 2. Auf lagc , Tiibingcn. 1984, p. 3 0 - 3 3 .

40

KRIVIČNO l'RAVO

u vidu da postojanje ili nepostojanje krivičnog dela zavisi i od odredaba opšteg dela krivičnog prava, onda je jasno da sc načelo zakonitosti odnosi na celokupnu materiju krivičnog prava. Zato, ne treba prihvatiti shvatanjc da u primeni instituta opšteg dela ne važi striktno načelo zakonitosti, da se ti instituti mogu stvarati i putem običajnog prava ili sudske prakse i teorije. Ovo shvatanjc je prisutno na-ročito u slučaju kada je neki institut in favorem učinioca krivičnog dela. Ono nije ni pravno-dogmatski ni kriminalnopolitički dovoljno utemeljeno. Naprotiv, načelo zakonitosti mora imati sveobuhvatan karakter. Bez, na primer, preciznih odredaba o subjektivnom elementu krivičnog dela, pokušaju, nečinjenju kao načinu izvršenja i opštib osnova isključenja protivpravnosti niko nc može tvrditi kako su postavljene krivičnopravne granice zabranjenog ponašanja u konkret-nom slučaju.48'

6.2. Načelo legitimnosti

Krivično pravo mora uvažavati i načelo legitimnosti koje pre svega znači da krivičnopravna represija i krivično pravo u cclini moraju u suštinskom smislu biti opravdani i nužni.

Legitimnost u najširem smislu znači opravdanost i prihvatljivost odredenih ustanova i normi. Ostvarivanje načela legitimnosti zavisi od prihvatljivosti odno-snoubeđenja građana o tome da li su određene institucije i norme opravdane (le-gitimne), ne u smislu načela zakonitosti, već u jednom „višem smislu" vrednosti (filozofske, političke, etičke i druge).4" Za pojam legitimnosti jc od presudnog značaja vrednosni element, legitimnost pretpostavlja saglasnost nekog ponašanja ili stanja sa određenim sistemom vrednosti.51" Zajazliku od legalnosti koja se za-sniva na formalnim kriteriiumima, za procenu legitimnosti siLPd značaja materi-jalni, vanpravni kriterijumi. U vezi sa tim treba ukazati i na mogućnost sukoba legalnosti i legitimnosti, tj. na to da ova dva principa mogu biti u raskoraku u kom slučaju sc postavlja pitanje čemu dati prednost. Pošto za određivanje šta jc legitimno a šta nije, ne postoje precizni kriterijumi već je to pre svega stvar vred-novanja, vrlo je opasno za pravni sistem jedne zemlje, a pogotovo je to neprihva-tljivo prilikom primene krivičnog prava, prednost dati načelu legitimnosti. To bi se moglo učiniti samo izuzetno, onda kada je nelegitimnost očigledna i nesporna. Nelegitimnost neke krivičnopravne norme nije dovoljan razlog da sc ona ne pri-menjuje, već razlog za to da se ona što pre izmeni i uskladi sa zahtevima legitim-nosti. Prema tome, načelo legitimnosti je pre svega od značaja za stvaranje kri-vičnog prava, a samo izuzetno i za njegovu primenu.

4 8 ) T a k o i T h . Wc igcnd , The Harmonizat ioi i o f Genera l Prineiples o f Cr imina l Law: T h e Statutes and Ju r i sp rudcnce o f t h c !CTY, I C T R , and ICC: An Ovc rwicw . In: In temal iona l Cr imina l L a w : Q u o Vad i š? Nouvc l l c s c tudes pcnalcs , N o 1 9 , 2 0 0 4 , p. 325 .

49) Vid . Sociološki leksikon, Beograd, 1982. sir. 318. 50) V i d . G . Koblcr , Jur is l ischcs Wor tc rbuch , Munchcn , 1986, str . 207.

4 1


Naše krivično zakonodavstvo sadrži odredbu koja se odnosi na jedan važan aspekt načela legitimnosti. To je odredba o osnovama i granicama krivičnoprav-ne prinude (član 3. KZ). Prema njoj, zaštita čoveka i drugih osnovnih vređnosti društva predstavlja osnov i granice za određivanje krivičnih dela, propisivanje krivičnih sankcija i njihovu primenu, u meri u kojoj je to nužno za suzbijanje tih dela. Ovom odredbom se izražava kriminalno-politički princip ograničenja kri-vičnopravne represije. Ovaj princip pre svega zahteva svođenje krivičnopravne zaštite na neophodan minimum, kao i korišćenje drugih adckvatnijih sredstava i mera za suzbijanje društveno opasnih ponašanja. Krivično pravo treba da bude poslednjc sredstvo u zaštiti određenih vređnosti, odnosno u suzbijanju kriminali-teta. U tom smislu govori se o supsidijarnosti krivičnog prava, ili o principu daje krivično pravo ultima ratio u suzbijanju društveno opasnih ponašanja. To je ono što, između ostalog, obezbeđuje legitimnost krivičnopravne represije. Treba ima-ti u vidu da nešto što u jednom društvu jeste ultima ratio u dragom to ne mora bi-ti, kao i da društvene promene i postojeće prilike i uslovi u znatnoj meri određuju da li je krivičnopravna intervencija u nekom društvu zaista ultima ratio. Inače, i površan pregled posebnog dela savremenih krivičnih zakonika, a naročito spo-rednog krivičnog zakonodavstva, što važi i za naše krivično zakonodavstvo, po-kazuje da ovaj princip nije sproveden, a zapaža se i tendencija širenja krivično-pravne zaštite na normativnom planu.

S obzirom na to da je ovo načelo pre svega vezano za ostvarivanje kri-vičnopravne zaštite, vid. izlaganja u glavi o krivičnopravnoj zaštiti (Deo prvi, glava II).

6.3. Načelo individualne subjektivne odgovornosti (načelo krivice)

U savremenom krivičnom pravu opšte je prihvaćen princip individualne i su-bjektivne odgovornosti koji, u stvari, proizlaze iz samog pojma i prirode krivice (vinosti). Ovo načelo uTsfvari ima dva svoja dela. Jedan se odnosi na to da neko može odgovarati za svoje postupke samo ako je kriv, ako postoji subjektivni od-nbs prema učinjenom delu (subjektivna odgovornost). Drugi Jeo ovog načela koii j'e u tesnoj vezi sa prvim, oanosi se na zabranu odgovornosti za postupke dragih li-ca, tj. svako odgovara samo za svoje posfflpk^za ono što je on učinio*(mi3ivi3vial-nTodgbvomost). Nasuprot tome, objektivna i kolektivna odgovornost su negacija savremenog krivičnog prava zasnovanog na principu krivice koji podraziuneva subjektivnu i individualnu odgovorncisf. Međutim, to je dostignuće krivičnog pra-va iz novijeg perioda. Razvoj odgovornosti j^cimčnom pravu tekao je od kolek-tivne ka individualnoj.51'

51) Vid . Đ. Tasić , Uvod u pravne nauke, Beograd, 1933, str. 165.

m

4 2

KRIVIČNO l 'RAVO

Načelo individualne subjektivne odgovornosti, kako se sada shvata u kri-vičnom pravu, znači da svako odgovara samo za svoje postupke prema kojima TTTTG-nffretfeni psihički odnos i zbog kojih mu sc može uputiti društveno-ctički prekor. To, pre svega isključile odgovornost za nostunke drugog, kao i odgovor-nost bez k l i s k e U drugim granama prava, pa i u onima koje predviđaju odgo-vornost za određene vrste delikata, objektivna odgovornost je neizbežna, a pod određenim uslovima i opravdana.

Krivično zakonodavstvo Srbije i eksplicitno sadrži načelo krivice (član 2 KZ). U odredbi koja nosi naslov „nema kazne bez krivice" (nulla poena sine cul-pa) rečeno je da se kazna (kao i mere upozorenja koje su zamena ža kaznu) može Izreci samo učiniocu koji j e kriv za učinjeno krivično delo.

Ipak, savremena krivična zakonodavstva, pa i naše, poznaju izvesne izuzet-ke u smislu da ovo načelo nije sasvim dosledno sprovedeno. U nekim slučajevi-ma dolazi do izvesnog odstupanja .od ovog načela. Iako jc po pravilu reč o oprav-danim kriminalno-političkim razlozima koji stoje u pozadini takvih odstupanja (npr. odgovornost za krivična dela učinjena putem štampe i drugih sredstava jav-nog informisanja), njih treba ako ne sasvim izbeći, onda bar svesti na najmanju moguću meru. To naročito treba~uciniti onda kada nema ni kriminalno-političkog opravdanja (na primer, postojanje organizovanja zločinačkog udruživanja kao oblika saučesništva u našem krivičnom pravu predstavljalo je nepotrebnu povre-du ovog načela koja se nije mogla pravdati ni nekim kriminalno-političkim potre-bama).

Iz ovog načela proizlazi i zahtev da se zakonskim opisima krivičnih dela ob-uhvate samo ona ponašanja koja je moguće izbeći, koja se jednom apstraktnom učiniocu normalnih, prosečnih sposobnosti objektivno mogu uračunati, koja sa aspekta opštih ljudskih sposobnosti dozvoljavaju upravljanje uzročnim tokom. Dakle, kao krivična dela treba predvideti samo ona ponašanja koja su podobna da budu osnov za individualnu, subjektivnu odgovornost.

Načelo humanosti u krivičnom pravu ima dva svoja aspekta. Prvi aspekt znači da zaštitna funkcija krivičnog prava mora biti humanistički orijentisana, tj. da se krivičnim pravom pre svega štite najvažnija dobra čoveka. Samo ono kri-vično pravo koje zaštitu osnovnih prava čoveka stavlja u centar svega, kome j c to i osnovna polazna tačka i cilj, i koje sve podređuje tom zadatku, može njegovom nužno nehumanom sredstvu - kazni, dati humanističku dimenziju. Krivično pra-vo, ma koliko njegove sankcije bile u relativnom smislu humane, nc može biti humanistički orijentisano ukoliko nije usmereno na zaštitu čoveka i njegovih osnovnih i najvažnijih dobara, ukoliko zaštita drugih dobara nije podređena tom cilju. Drugi aspekt j e ono što se uobičajeno podrazumeva pod načelom humano-

6.4. Nače lo humanost i

4 3


sti u krivičnom pravu, a to ie da u odnosu na učinioca krivičnog dela krivično pravo i krivtinc sankcije treba da budu, koliko je to moguće, huinanc.

Postoji opšta saglasnost da je jedno od osnovnih načela savremcnog kri-vičnog prava i načelo humanosti. Iako je sigurno da u osnovi takav stav ne treba osporavati, treba imati u vidu da isticanje ovog načela često ima ideološke motive da sc krivično pravo i kazna prikažu humanijim nego što stvarno jesu. To nije bilo karakteristično samo za bivše socijalističke zemlje gde je to dolazilo do posebnog izražaja,52'već je to univerzalna pojava. Bez namere da se negira u osnovi oprav-dana ideja o humanizaciji krivičnog prava i kazne, treba imati u vidu značaj ideo-loškog faktora u formiranju i zagovaranju te ideje, zbog čega se prema njoj treba odnositi sa izvesnom meromopreza i kritičnosti. Jer, ponekad, svesni ili nesvesni ciljzagovaranja ideje o humanizaciji kazne i krivičnog prava ucejini jesteda se prikrijc suština krivičnog prasca i kazne, da se zameni krivičnopravni rečnik nepre-ciznom političkom semantikom, a gruba realnost kazne etičkim proklamacijama koje često nemaju mnogo.veze sa stvarnošću. Iako samu ideju kao civilizacijsku tekovinu ne treba dovoditi u sumnju, njena realizacija jc ograničena karakterom krivičnog prava i krivičnih sankcija. Ona objektivno ima svoje granice koje leže u činjenici da su krivične sankcije, a naročito kazna, nužno nehumane i da nužno sa-drže određeno zlo. Zbog toga načelp hutpanosti u krivičnom pravu treba shvatiti kao težnju da se izbegne nepotrebna nchumjinost.

U pogledu ocenc našeg krivičnog prava, odnosno sistema krivičnih sankcija može se konstatovati, posle ukidanja smrtne kazne, daje ono na nivou humaniza-cije dostignute u drugim evropskim zemljama. To sc može reći i za primenu .kri-vičnih sankcija imajući u vidu strukturu izrečenih krivičnih sankcija i visinu izri-canih kazni. No, pri tome treba imati u vidu da je nekada reč o slabostima i nee-fikasnosti u primeni krivičnog prava, a ne o svesnoj težnji za primenom načela humanosti. Takođe^s^više humanosti za učinioca, ponekad znači nehuman od-nos prema žrtvi krivičnog dela.

Inače, načelo humanosti krivičnog prava i krivičnih sankcija podiže se i na rang ustavnog načela, pa se zabranjuje podvrgavanje mučenju, ponižavajućem kažnjavanju i postupanju.

6.5. Načelo pravednosti i srazmernosti

Gledanje na krivično pravo i na kaznu koje kao jedino njihovo opravdanje vidi pravednu odmazdu, retribuciju, danas nije prihvatljivo. Kao što je rečeno, krivično pravo obavlja jednu važnu i korisnu funkciju za pojedinca i društvo, a to je zaštitna funkcija. Međutim, ta u osnovi utilitaristička orijentacija krivičnog

52) T a k o npr . I. Karpcc tvrdi da j c p i t an je odnosa humanost i i kazne prvi pul u istoriji čovečans tva i p rak t ično rešeno i rca l izovano onda kada sc odusta lo od tradicionalnih i uobičajenih kazni ko je su nespo j ive sa komunis t ičk im pogledima na svet . Up. H. K a p n e u , HuKa3alllic, counajlHHe, npuno-otic H KpHMHHOjiorHHecKHe npoGjlcMH, MocKDa, 1973, str . 74.

44

KRIVIČNO l 'RAVO

prava nikako nije nespojiva sa nekim idejama koje spadaju u jedan drugi način objašnjavanja opravdanja krivičnog prava i kazne, a to je onaj prema kojima jc kazna u stvari sama sebi cilj u smislu da se na učinjeno zlo odgovori srazmer-nim zlom. Iako danas u nauci krivičnog prava takvo gledanje više nije prihva-tljivo, ne može biti prihvaćena ni druga krajnost, a to je zaštita po svaku ccnu. Granice toj zaštiti postavlja upravo načelo pravednosti i srazmernosli. Kazna i druga krivična sankcija koja sc primenjuje prema učiniocu krivičnog dela mora biti pravedna i srazmerna učinjenom delu. Pri tome sc mora voditi računa i o stepenu krivice koji predstavlja gornju neprekoračivu granicu prilikom odmera-vanja kazne. Nije prihvatljivo da se krivične sankcije propisuju i primenjuju ne obazirući se na neke opšte ideje pravde i pravičnosti, da se po ccnu kršenja tih načela, a time i kršenja sloboda i prava građana, ostvaruje što efikasnija zaštita.

Načelo pravednosti i srazmernosti predstavlja i branu jednom gledanju na krivično pravo, koje je izvesno vreme bilo čak dominirajućc u određenim zemlja-ma, a to je da društvo ima pravo da različitim oblicima tretmana menja ličnost učinioca krivičnog dela, a sa ciljem da više ne vrši krivična dela. To je ponekad podrazumevalo i drastične zahvate u duševni i telesni integritet učinioca koji uopšte nisu bili u srazmeri sa učinjenim delom.

Danas je načelo pravednosti i srazmernosti ponovo postalo jedno od osnov-nih načela krivičnog prava. Ono je od značaja ne samo za njegovu primenu, već i za njegovo stvaranje, za propisivanje krivičnopravnih normi. Njegov značaj do-lazi do posebnog izražaja u oblasti krivičnih sankcija i to naročito kod kazne koja je i dalje osnovna krivična sankcija i noseći stub krivičnopravne zaštite.

7. Razvoj krivičnog prava

7.1. Osvrt na pojavu i razvoj krivičnog prava

Krivično pravo je jedna od najstarijih grana prava. Značajne sličnosti sa kri-vičnim pravom i kaznom imaju neki oblici društvene reakcije koje su primenjivala primitivna društva i pre nastanka države (npr. progonstvo). No, tek nastankom države, koja obezbeđuje prinudu bez koje se krivične sankcije ne mogu primenji-vati, može se govoriti o krivičnom pravu u pravom smislu. Međutim, dugo je vre-mena proteklo dok država nije obezbedita primenu kazne i dok se nije formiralo krivično pravo kao grana prava. U jednom prelaznom periodu ona je pravo kažnja-vanja delila sa pojedincima, ili sa određenim društvenim grupama. Zato se para'cl-no, sa postepenim jačanjem države još dugo vremena sreću ustanove koje su po-stojale i pre nastanka države, kao što su krvna osveta, kompozicija, talionsko načelo, progonstvo i dr. Zamena privatne reakcije iz ranijeg perioda državnom, bio je složen i dugotrajan proces.

45


Uvođenje talionskog načela predstavljalo je značajan korak napred u ograničavanju osvete i privatne reakcije u smislu uvođenja određene srazmer-nosti. To je bilo veliko civilizacijsko dostignuće,53) iako se danas ponekad po-grešno ovo načelo posmatra u negativnom smislu. Pravilo „oko za oko, zub za zub" sreće se već u prvim zakonima staroga veka, kao što je Hamurabijev za-kon i rimski zakon XII tablica. U ovim i kasnijim zakonima krivičnopravna materija regulisana je zajedno sa drugim oblastima. Tu se pre svega sreće pred-viđanje pojedinih ponašanja kao krivičnih dela i propisivanje strogih kazni za njih. Dugo vremena je postojala takva situacija, tj. da se krivično pravo u za-konskim aktima reguliše zajedno sa drugim granama prava. Tek nastankom modernog krivičnog prava, a to je bilo u drugoj polovini osamnaestog ~veka, sreću se krivični zakonici u smislu u kojima ih i danas poznajemo. Do tada je krivično pravo prešlo dug put koji jc naročito u nekim periodima karakterisalo ono što se danas smatra potpuno neprihvatljivim. Tako, za krivično pravo u će-lom srednjem veku karakteristična je njegova arbitrernost, običaj kao glavni izvor krivičnog prava, primena strogih i surovih kazni, pre svega smrtne kazne i telesnih kazni itd. To je pravo bilo heterogeno, arbitrerno, surovo, i nejedna-ko. Ono jc bilo i pod uticajem religije Zbog čega se kažnjavalo i za krivična dela koja su se zasnivala na verskim zabludama i za koja je često primenjivana smrtna kazna (npr. spaljivanje veštica).541

Do novih ideja koje su značile i podstrek za stvaranje jednog novog kri-vičnog prava došlo je u drugoj polovini XVIII veka. To su iđejcMonteskijea, Rusoa^olJsKuLdiugih. Ne tako poznat kao spomenuti autori, bio je Ćezare Be-karija čije su ideje, međutim, odigrale presudnu ulogu i uticaj u stvaranju tog no-vog Bi vičnog prava. U svojoj knjizi „O zločinima i kaznama" objavljenoj 1764. godine udario je temelje modernog krivičnog prava, a mnoge njegove ideje i da-nas su aktuclne i predstavljaju opšta dostignuća krivičnog prava. U tom periodu donosi se niz krivičnih zakonika koji označavaju početak novog perioda u razvo-ju knvicttog niava koji traje i danas. Od tih zakona treba spomčnutnbšKanski kri-vični zakonik iz 1786, austrijsKT iz 1787, kao i francuski krivični zakonik iz 1791. godine donet nakon buržoaske revolucijc. Jedan od najpoznatijih krivičnih zako-nika koji je izvršio uticaj na krivične zakonike velikog broja zemalja bio je Napo-leonov krivični zakonik iz 1810. godine. On se čvrsto zasniva na principu zako-nitosti, a u osnovi polazi od ideje utilitarizma izražene u zaštitnoj funkciji kri-vičnog prava što su i danas ostali rukovodeći i osnovni principi savremenog kri-vičnog prava. Odmah zatim sledi bavarski krivični zakonik iz 1813. godine čiji je glavni tvorac bio poznati nemački teoretičar Anselm Fojcrbah koji je inače dao

5 3 ) Dolapč icv ističe da j c načelo ta j iona, iako sc danas smatra surovim varvnrskim pr incipom, u to v r e m e preds tavl ja lo j e d a n veliki korak u kul turnom napretku j e r mu j c ci l j bio da ograniči svi repu k r v n u osve tu i uvede s r azmemos t . Vid. N. Dolapčicv, Nakazatc lno pravo, Sof i ja , 1945 (fotot ipsko i zdan je 1994), str . 27—28.1 Mar janov ić ističe da j c to bila velika pobeda nad varvars tvom. Up. G. Mar j anov ić , P redavan ja po krivično pravo, Opšt dcl , Skopje , 1982, str. 15.

5 4 ) V i d . B . Zla tar ić , Krivično pravo, I svezak, Zagreb, 1970, str. 3 6 - 3 7 .

4 6

KRIVIČNO PRAVO

ogroman doprinos nauci krivičnog prava. I ovaj krivični zakonik jc bio model mnogim drugim krivičnim zakonicima. Zatim, donosi se 1851. godine pruski kri-vični zakonik koji j e od naročitog značaja za nas jer je poslužio kao uzor za prvi srpski krivični zakonik iz 1860. godine.

Krivično pravo, iako u stalnoj uzlaznoj liniji od donošenja spomenutih kri-vičnih zakonika pa do danas, doživljavalo je značajne oscilacije u pojedinim ze-mljama koje su se kretale od liberalnog do totalitarnog krivičnog prava. Najcrnjc stranice u razvoju savremenog krivičnog prava odnose se na najteže periode u novijoj istoriji čovečanstva. Totalitarni režimi, bez obzira na njihovu ponekad različitu orijentaciju i ciljeve (npr. fašizam i staljinizam), vodili su i negaciji osnovnjEBrincipa krivičnog prava. Iako se danas čini da su ti principi nesporni, istorijsko iskustvo pokazuje da ne treba biti siguran da ono što je dostignuto ne može biti pogaženo i da se krivično pravo neće vratiti u vreme kome su ti principi bili strani. Ponekad, u osnovi nastojanja da se ti principi izmene mogu stojati i dobre namere. Primer za to jeste orijentacija ka tretmanu i resocijalizaciji po sva-ku cenu, koja je izvesno vreme, pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka došla do izražaja u krivičnom pravu nekih zemalja. Poslcdica toga bile su i takve mere i „tretmani" kao što su lobotomija i kastracija.

U pogledu najnovijih tendencija na planu krivičnog zakonodavstva pojedi-nih, pre svega evropskih zemalja, može se primetiti ostajanje pri proverenim principima i dostignućima krivičnog prava i njihovo potvrđivanje. I tamo gde je došlo do usvajanja nekih koncepcija i rešenja stranih suštini krivičnog prava, od toga se odustalo i sa izvesnim novinama ipak vratilo na proverena polazišta i načela krivičnog prava.55' To ne znači da u savremenom krivičnom pravu nema ničeg novog. Naročito na planu krivičnih sankcija zapažaju se promene i uvođenje novih krivičnih sankcija kao alternative kazni lišenja slobode.

Vraćanje na proverena dostignuća krivičnog prava karakteriše i krivično za-konodavstvo bivših socijalističkih zemalja. U novim krivičnim zakonicima tih zemalja odustalo se od „socijalističkih" specifičnosti koje su krivičnom pravu uglavnom nanele samo štetu. No, paradoks je u tome što su te zemlje sa prame-nom društvenog sistema dobile bolje krivično zakonodavstvo, ali i mnogo lošije stanje na planu kriminaliteta.

55) T a k o j c Švedski K Z iz 1962. godine koji j c polazio o d or i jentaci je na t re tman i resoci ja l izaci ju u osamdese t im i devedese t im god inama prctrpco brojne i sušt inske i z m e n e ko j e su naroč i to u oblasti kr ivičnih sankci ja ug lavnom na liniji ponovnog j ačan ja principa načela zakoni tos t i , p r avne s igur -nost i i j ednakos t i , uvažavan ja i genera lne prcvcnci jc i dr. Up. T h e S w c d i s h Penal C o d c , Rcgcr ing-skansl iets , S tockholm, 1999.

47


7.2. Razvoj našeg krivičnog prava

1) Srednjovekovni period Krivično pravo srpske srednjovekovne države ima uglavnom opšte karakte-

ristike tadašnjeg evropskog prava. Ono je bilo pretežno običajno i partikularno i, kao i krivično pravo drugih naroda, prošlo je kroz period privatne reakcije poste-peno se pretvarajući u državnu reakciju. 0 starom srpskom krivičnom pravu nema pouzdanih izvora za period pre XII veka. U to doba krivično delo se smatra privatnom stvari pojedinca. Umesto kazne postoji privatna reakcija u obliku krv-ne osvete i sistema kompozicije. Državnomkaznom učinilac sene kažnjava čak ni kod najtsžihdelakao stoje ubistvo, nego se otkupljuje ]cornpositio) davanjem naknade oštećenom odnosno rodbini ubijenog koja se kod ubistvarkao t postupak mirenja, zvala vražda.

Kada je represiju pretežno preuzela u svoje ruke feudalna država, sred-njovekovno krivično pravo karakterisalc su surove telesne kazne i česta prime-na smrtne, kazne. Do toga dolazi donošenjem Dušanovog zakonika 1349. godi-ne (izmenjen i dopunjen 1354. godine). Taj, i inače najvažniji pisani izvor srp-skog srednjovekovnog prava koji sadrži mnogobrojne krivičnopravne odredbe, zločin ne smatra kao privatnu stvar pojedinca nego kao javnu stvar koja se tiče cele zajednice. U njemu se oseća jak uticaj vizantijskog prava. Zakonik najteže delikte proglašava za javne i zaprečuje smrtnom kaznom i surovim telesnim kaznama. Tako se npr. za ubistvo sveštenika kažnjavalo smrtnom kaznom; za ubistvo oca, majke ili brata i deteubistvo predviđena je takođe smrtna kazna (spaljivanjem), za silovanje vlastelinke ako je učinilac kmet smrtnom kaznom vešanjem; za umišljajno ubistvo odsecanjem obe rake; za krađu oslepljenjem; za silovanje odsecanjem obe rake i nosa itd. Zakonik je pravio razliku između umišljaja i nehata i predviđao kažnjivost samo najtežih nehatnih dela i to znat-no blažom kaznom (npr. u Članu 87. za nehatno ubistvo novčanom kaznom od 300 perpera).56 '

Sa propašću srpske srednjovekovne države i prodorom Turaka.na Balkan dolazi do uspostavljanja turske državne vlasti i primene šerijatskog prava. Izve-sni ostaci srednjovekovnog srpskog krivičnog prava zadržavaju se u običajnom pravu. Posle propasti srednjovekovne srpske države dolazi do formiranja na nje-nim razvalinama dve države: Srbije i Crne Gore. Cma Gora je za sve vreme tur-ske vladavine na Balkanu de facto zadržala svoju nezavisnost, ali je istovremeno bila vraćena na rodovsko-plemensko uređenje iz kojeg se tek postepeno formira-la država i stvaralo pisano pravo. Srbija je, kao što je poznato, sve do početka XIX veka bila pod potpunom vlašću Turske.

5 6 ) Vid . T . Ta ranovsk i , Istorija s rpskog prava u nemanj ićko j državi , II deo : Istorija kr iv ičnog prava , G c c a Kon. Beograd , 1931.

4 8

KRIVIČNO l'RAVO

2) Period do stvaranja Jugoslavije (XIX i početak XX veka)

Srbija počinje svoju borbu za nacionalno oslobođenje početkom XIX veka. U toku prvog srpskog ustanka protiv Turaka (1804) donose sc određene kri-vičnopravne odredbe. Te odredbe sadržavao je Zakonik prote Mateje Neriado-vića iz 1804. godine, za koji je sporno da li je primenjivan na delu ili na ccloj oslobođenoj teritoriji. Karađorđev kriminalni zakonik (1807) sadrži isključivo krivičnopravne odredbe, ali za njega nije pouzdano utvrđeno da li se, u kojoj meri i do kada primenjivao. Oba zakonika su pretežno predviđala krivična dela vojne prirode i propisivala suraye telesne kazne. I pored ovih, i nekih drugih pi-sanih izvora, krivično pravo u tom periodu u osnovi se razvijalo kao nepisano običajno pravo.57 'Godine 1850. donet je Kaznitelni zakon za poticajne prestupe. Prvi kompletan krivični zakonik u modernom smislu donet je 1860. godine. To je Kriminalni (kaznitelni) zakonik za Knjaževstvo Srbiju koji je urađen po uzoru na pruski krivični zakonik iz 1851. Ovaj krivični zakonik doživeo jc u toku svog važeniafsve do kraia 1929. godine) veliki broj izmena i dopuna. Pod uticajem noTVeškog krivičnog zakonika iz 1902. i donekle ruskog iz 1903. izrađen jc 191~07~godine nacrt novog srpskog krivičnog zakonika, koji je 1911. godine još nešto prerađen, ali zbog balkanskih ratova i Prvog svetskog rata nije usvojen.

U CmoLGori-Vflžilo je do kraja.XVIIl veka običajno krivično pravo. U Cr-noj Gori se dugo kao privatna reakcija održala krvna osveta i tzv. umir (pomire-nje zavađenih stranaka). Kao sankcija je dominirala globa koja jc bila nicšavina kompozicije, tj. privatne reakcije i državne kazne. Slaba državna vlast se javljala više u ulozi posrednika između oštećenog i učinioca nego što j c sama ostvarivala ius punisndi.

Godine 1798. donesen j e prvi deo Zakonika Petra I Petrovića. a drugi dco 1803. godine (sastavnim delom ovog Zakonika smatra se i tzv. Stega iz 1. 796. go-dine). Suzbijanje krvne osvete i uopšte samovlašća j e jedna od osnovnih intencija ovog Zakonika. Ovim Zakonikom zadat je odlučan udarac privatnoj represiji.S!"

Ukida se imovinska kompenzacija za najteže delikte. Tako, Zakonik izričito propi-suje da se učinilac ubistva ne može „nikakvim blagom otkupiti" već se ima osudili na smrt vešanjem, streljanjem ili kamenovanjem (član 2. Zakonika). Osim umišljajnog ubi-stva Zakonik poznaje i ubistvo iz nehata i ubistvo u prekoračenju granica nužne odbrane (čl. 9. i 10). Kod nekih delikata Zakonik čini. ipak, ustupak i privatnoj reakciji. Tako, kod krađe isključuje se odgovornost onoga ko učinioca krađe ubije zatečenog na delu (član 13). Inače, ne samo prema zaprećenoj kazni, nego i prema sistematici (član 1) i pred-viđanjem kolektivne odgovornosti koja se protezala na rodbinu izdajnika, najtežim kri-vičnim delom smatra se izdaja^ Zakonik Petra I posmatran savremenim merilima predsta-vlja rudimentaran zakonski akt, ali osim navedenih predviđa i niz drugih krivičnih dela kao Stoje npr. primanje i davanje mita.

57) Vid . D. Papazoglu , Krivično pravo i pravosuđe u Srbij i (1804—I Kl 3) , Publ ie is t ičko- izdavački zavod Jugoslavi ja , Beograd, 1954.

58) Vid . P. S to janović , Zakonik vladike Petra I i Dani lov zakon ik , I s tor i j sko-pravna s tud i ja , Cc t in jc , 1982, s t r . 30 .

4 9


Zakonik knjaza Danila iz 1855, iako obimniji i potpuniji i više pod uticajcm evropskog .prava (mada on pored krivičnopravnih odredaba još u većoj meri od Zakonika Petra I sadrži i odredbe iz drugih pravnih oblasti), sadrži u osnovi ista krivična dela kao i Zakonik Petra I. No, i posle njegovog donošenja u praksi ve-liku ulogu ima običajno pravo koje jc ponekad i jače od izričitih krivičnopravnih odredaba Danilovog zakonika. Mnoge naredbe donošene u drugoj polovini XIX veka sadrže takođe razne krivičnopravne odredbe.59'Konačno, ] 906. godine u Crnoj Gori sc donosi kompletan krivični zakonik koji sc vrlo malo razlikuje od noveliranog Krivičnog zakonika Srbije iz 1860.

3) Krivično pravo Jugoslavije 1918—1941. godine U Jugoslaviji je od njenog nastanka do donošenja jedinstvenog krivičnog

zakonika postojalo šest pravnih područja u oblasti krivičnog prava. Izuzetak je vojno krivično zakonodavstvo, jer je važenje sipskog vojnog krivičnog zakonika iz 1901. prošireno na celu državu. Osim toga, doneto je i nekoliko posebnih za-kona iz oblasti krivičnog prava koji su važili u celoj zemlji, među kojima i Zakun o zaštiti javne bezbednostLi poretka u državi od 1921, godine.

Na unifikaciji krivičnog zakonodavstva počelo še raditi 1921, a novi Kri-vični zakonik Kraljevine Jugoslavije donet je 27. januara 1929. godine_(stupio na snagu 1. januara 1930), Krivični zakonik iz J_222. godine spada u red tadašnjih modernih krivičnih zakonika. Polazeći od krivičnog zakonodavstva Kraljevine Srbije, kao i Projekta iz 1910. godine, on je rađen pod uticajem nemačkih proje-kata iz 1925._i_l.927. i stavova neoklasične škole. Mnoga rešenja-iz-tog.krivičnog zakonika postoje u osnovi i danas u našem krivičnom pravu. Zakon o izvršavanju kazni lišenja slobode, koji je usvojio tzv. progresivni sistem u četiri stadijunia, donet j e takođcJ929^ godine. Vojno krivično pravo hilo j c sadržano u vojnom krivičnom zakoniku iz 1930, za koji su supsidijarno važile odredbe opšteg dela Krivičnog zakonika iz 1929.

4) Krivično pravo Jugoslavije u toku Drugog svetskog rata (1941-1945) U toku Drugog svetskog rata Jugoslavija je bila napadnuta od Nemačke i

njenih saveznika (6. april 1941. godine), a zatim i okupirana. Okupatorske snage su vršile vlast na nekim područjima neposredno, a na nekim posredno preko sate-litskih državnih tvorevina („Nezavisna Država Hrvatska").®1'Na tim područjima krivično pravo Kraljevine Jugoslavije važilo jc uglavnom i dalje, ali je bilo me-njano i dopunjavano u pravcu jačanja represije predviđanjem drastičnih kazni za kršenje naredbi okupatora. Međutim. sredinoirLl941. godine formirao.se pokret OSS>OISL (NOB) koji je bio usmeren ne samo na oslobođenje zemlje od neprijatelj-

5 9 ) T a d a š n j e c rnogorsko krivično' p ravo j c svo jom originalnošću pr ivuklo pažnju i s tranih pravnih p isaca . Vid. B. Al imcna , La legislazione pena le dcl Montcncgro , Giustizia penale, Roma, 189fi, pp. 4 - 2 0 . j :

60) B . Zla tar ić , Kr iv ično pravo, I sv., Zagreb, 1970, str. 5 3 - 5 4 .

5 0

KRIVIČNO l 'RAVO

skih vojnih snaga, nego i na uspostavljanje novog društvenog i pravnog poretka. Na oslobođenim područjima prestala je primena dotadašnjih propisa, pa i prime-na odredaba Krivičnog zakonika, i počelo stvaranje novog prava. Karakteristike tog krivičnog prava su bile d a j e to bilo ratno i strogo pravo i pretežnim delom običajno pravo. Pisani izvori krivičnog prava iz tog razdoblja su retki. Najvažniji pisani izvor krivičnog prava jeste Uredba o vojnim sudovima od 1944,. godine. Ona sadrži odredbe o organizaciji i nadležnosti vojnih sudova, o krivičnim deli-ma, kaznama i zaštitnim merama, o postupku i o izvršenju presude.

5) Jugoslovensko krivično pravo od 1945. do 1992. godine Odmah posle rata počinje zakonodavna delatnost i u oblasti krivičnog prava

donošenjem više zakona kojima sc predviđaju krivična dela u određenim oblasti-ma (npr. Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države od 25. avgusta 1945. koji sadrži inkriminacije političkih krivičnih dela i rame zločine). Donct jc i Za-kon o vrstama kazni (5. jula 1945) kojLpostavlja sistem od 12 vrsta kazni. Od po-sebnog značaja je bila Odluka od 3. februara 1945, koja je kasnije (23. oktobra 1946) postala Zakon o nevažnosli pravnih propisa donelih pre (L apriki 1941. i za vreme neprijateljske okupacije. Tim zakonom bila je omogućena primena pravnih mavila iz predratnog zakonodavstva ako ona nisu bila u suprotnosti s no-vim propisima. Tako su za čitav niz krivičnih dela, do donošenja novog.RQlpjinog krivičnog zakonika iz L25.1, primenjivane norme jugoslovenskog krivičnog za-konika iz j229 .

U pogledu kodifikacije krivičnog prava, odlučeno je da se to učini u dve fa-ze: da se prvo donese opšti deo. a kasnije i posebni dco krjvičnogzakonika. Tako je 4. decembra 1947. donet Krivični_zakonik_^Opštj deo. On je rađen nod niiea-jem sovietskogTćrivičnog zakonodavstva! tadašnjesovjetske doktrino š to sc po-sebno odrazilo u prihvatanju materijalne koncepcije krivičnog dela, u usvajanju analogije kao sredstva_za.stvaranje novih krivičnihjlela, u predviđanju široke od-govornosti za pokušajjjjrjpiemne radnje i u samom sistemu krivičniiisankcija.

Posle donošenja Krivičnog zakonika - Opšti deo doneti su nekijjosebni za-koni koji su predviđali određene grupe krivičnih dela, s tim da kasnije budu obu-hvaćeni jedinstvenim krivičnim zakonikom.

Tako su 1948. godine doneta tri zakona: Zakon o krivičnim delima protiv opštena-rodne imovine i imovine zadružnih i drugih društvenih organizacija. Zakon o krivičnim delima protiv službene dužnosti i Zakon o vojnim krivičnim delima.

Međutim, novonastala politička situacija, zbog sukoba Jugoslavije sa So-vjetskim Savezom, za posledicu je imala i kritičnije gledanje na sovjetske modele i osamostaljivanje u izgradnji novog pravnog sistema. Zbog toga se pristupilo iz-radi sasvim novog krivičnog zakonika, pa je donet Krivični zakonik FNRJ koji jc stupio na snagu 1. jula 1951. godine. On jc predstavljao savremen L lcgislativno-tehnički dobro urađen zakonik. Iako je pisan pod uticajem stranog krivičnog za-konodavstva (pre svega švajcarskog KZ), on u znatnoj meri predstavlja original-

51


iiu kodifikaciju materijalnog krivičnog prava.6" Zakonik je u toku dvadeset Jesi godina svog va/Tcnja (do 1. juia 1977) doživeo dosta izmena i dopuna od kojih su najvažnije one iz 1959. godine. Novela iz 1959. godine donela je niz novina na-ročito u sistemu krivičnih sankcija od kojih posebno treba istaći one u pogledu sankcija prema malolctnicima.

Na osnovu Ustava SERJ iz 1974.. godine dolazi.do. podela zakonodavne nadležnosti između federacije i federalnih jedinica, tako da su umcsto do tada po-stojeće kodifikacije u oblasti krivičnog prava, tj. umesto Krivičnog zakonika iz 1951. koji je prestao da važi, l .jula 1977. godine stupili na snagu derat krivičnih zakona (savezni, šest republičkih i dva pokrajinska). Iako to zakonodavstvo do-nosi izvesne novine, ono uglavnom preuzima rešcnjajjpvelirangg Krivičnog za-kdnika iz 1951. :tako da j e razlog za njegovo donošenje bio isključivo političke, odnosno ustavno:pravnc prirotje. Materija opšteg dela krivičnog prava ostala jc skoro u celini u zakonodavnoj nadležnosti federacije, dok je posebni deo pode-ljen prema odredbi Ustava SFRJ između federacije i federalnih jedinica (član 281. stav 1. tačka 12), s tim što su ove poslednje regulisale njegov veći deo. Po-stojale su značajne j^zlike u propisivanju pojedinih krivičnih dela između nekih republičkih, odnosno pokrajinskih zakona. Krivični zakoni republika i pokrajina menjani šu više puta, a najznačajnije izmene i dopune saveznog Krivičnog zako-na izvršene su 1990. godine. Tada su u oblasti političkih delikata zakonski opisi pojedinih krivičnih dela precizirani i time, po pravilu, sužena kriminalna zona, dok je manji broj potpuno ukinut (dckriminalizacija). Istovremeno, u krivično za-konodavstvo su unete neke inkriminacije na osnovu obaveza preuzetih iz ratifl-kovanih međunarodnih akata.

6) Krivično pravo SR Jugoslavije i u državnoj zajednici SCG Državnopravni kontinuitet Jugoslavije posle prestanka postojanja SFRJ zbog

otcepljenja nekih njenih federalnih jedinica nastavlja Savezna Republika Jugosla-vija. U oblasti krivičnog zakonodavstva to se odražava u zadržavanju ranijeg za-konodavstva sa obavezom njegovog usklađivanja sa Ustavom Savezne Republike Jugoslavije iz 1992. godine. U pogledu materijalnog krivičnog prava to jc učinje-no 1993. i lj>S4. godine. Naime, 1993. godine usklađen je sa Ustavom iz 1992. go-dine Krivični zakon SRJ, dok je 1994. godine Srbija izvršila mnogobrojne izmene i dopune svog Krivičnog zakona" a druga republika članica Crna Gora jc 1993. go-dine donela novi krivični zakon. Time su KZ SRJ i krivični zakoni republika čla-nica usklađenima Ustavom. SRJ i ustavima republika članica, eliminisani su ana-hronizmi i određene krivičnopravne norme usklađene sa promenjenom društve-nom, ekonomskom i političkom situacijom. Izmene i dopune se uglavnom odnose na Posebni, deo, dok je u oblasti Opšteg dela najznačajnija izmena bila ukidanje

61) T a j Zakon ik j c i u inostranstvu dob io veoma visoke occnc. T a k o Vassali ističe da j c jugos lovcnsk i K Z j e d a n od na jmodern i j ih i najozbi l jn i j ih zakonika koji j c i za naučno proučavanje od posebnog z n a č a j a . 0 . Vassal l i , II nuovo codicc penale iugoslavo, Annuar io di Diritlo Compara to c: di Studi Lcgis la l iv i , vol . X X I X . 1953.

5 2

KRIVIČNO l 'RAVO

smrtne kazne u saveznom krivičnom zakonodavstvu, kao i ukidanje mcrc bezbed-nosti zabrane javnog istupanja.

Ustav SRJ iz 1992. godine zadržao je podetjenu zakonodavnu nadležnost u krivičnopravnoj materiji iako za to nije bilo podrške u stručnim krugovima. Šta-više, i u bivšoj SFRJ to je rešenje bilo često kritikovano i doktrina je bila jedno-dušna u oceni da ta podela nije prihvatljiva. Izmenama i dopunama KZ SRJ iz 1993. i 1994. godine nije vršena nova preraspodela zakonodavne nadležnosti iz-među savezne države i republika članica jer Ustav SRJ iz 1992. godine u tom po-gledu ne vrši dovoljno precizno razgraničenje. Zadržana jc postojeća podela iz-vršena na osnovu Ustava SFRJ iz 1974. godine.

Nova podela nije vršena ne samo zato što bi to bilo vrlo teško učinili, već i zato što se pošlo od toga da treba iskoristiti mogućnost koju daje član 79. Ustava SRJ i doneti je-dinstveni krivični^ zakonik za cclu zemlju. Prema odredbi navedenog člana savezna država može na predlog republika članica saveznim zakonom urediti i one oblasti koje nisu u njenoj nadležnosti. Predlog za donošenje jedinstvenog krivičnog zakonika, tj. od-ricanje dela svoje nadležnosti u korist savezne države, republike članice su u smislu člana 79. Ustava SRJ podneie 1995. godine. Savezna vlada obrazovala je komisiju eksperata koja jc sačinila Nacrt krivičnog zakonika SR Jugoslavije i 1998. godine slavila ga na jav-nu jliskusiju. Međutim, pre svega zbog toga što je skupština Crne Gore 1998. godine po-vukla svoju saglasnost da se ova materija zakonodavno jedinstveno reguliše primenom člana 79. Ustava SRJ, ovaj Nacrt nije ni utvrđen kao predlog od strane Savezne vlade pa nije ni ušao u skupštinsku proceduru.

Izmenama i dopunama KZ SRJ od 2001. godine smrtna kazna jc potpuno eliminisana iz sistema krivičnih sankcija, a umesto nje jc uvedena kazna zatvora u trajanju od četrdeset godina. Izmenama i dopunama KZ RS iz februara 2002. godine, kao i nešto kasnijim izmenama i dopunama KZ CG, osim što je ukinuta smrtna kazna kod dva krivična dela kod kojih je bila propisana, protnenjen je za-konski opis i propisane strože kazne kod nekih krivičnih dela, uvedeno je više novih krivičnih dela, a u pogledu nekoliko krivičnih dela izvršena je dekriminali-zacija.

Posle transformacije SR Jugoslavije u državnu zajednicu Srbija i Crne Go-ra, obe države članice su donele svoje krivične zakonike, dok državna zajednica ne reguliše ni delimično krivičnopravnu materiju, iako bi se za to mogao naći osnov u Ustavnoj povelji državne zajednice, kao i u prirodi pojedinih grupa kri-vičnih dela (npr. krivična dela protiv Vojske Srbije i Crne Gore, protiv same državne zajednice i dr). Srbija je u aprilu 2003. godine, smatrajući da KZ SRJ nc reguliše materiju iz oblasti za koje jc nadležna državna zajednica, isti tretirala kao svoj zakon i izmenila ga Zakonom o izmenama i dopunama KZ SRJ kada mu je promenila i naziv u Osnovni krivični zakon. Takođe, donet je i Zakon o izme-nama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije. Oba ova zakona su na li-niji izrazitog zaoštravanja i proširivanja krivičnopravne represije.

Ne ulazeći ovde u ocenu opravdanosti kriminalno-političke orijentacije zakono-davca, mora se primetiti daje prilikom izmena i dopuna krivičnog zakonodavstva u Sr-

5 3


biji (naročito onih iz aprila 2003. godine) došlo do više ozbiljnih propusta i neus-klađenosti u suštinskom i zakonodavno-tehničkom smislu što je posledica nepromišlje-nih i ishitrenih intervencija u zakonskom tekstu. Zanemarivanje stavova nauke, slruke i sudske prakse, kao i čitav prislup radu na reformi krivičnog zakonodavstva nije bio u skladu sa uobičajenim standardima koji u tom pogledu važe. Čak sc može konslatovati da bi, u poslednjih skoro sto pedeset godina od kada u Srbiji postoji krivično zakono-davstvo u modernom smislu, teško bilo naći slične primerc. U Crnoj Gori je 25. decem-bra 2003. godine usvojen novi Krivični zakonik pri čemu je u velikoj meri korišćen i gore pomenuti Nacrt Krivičnog zakonika SR Jugoslavije na kome jc rađeno više godina. Najzad, posle formiranja nove vlade i u Srbiji sc pristupilo izradi novog Krivični zako-nik umesto da se parcijalnim, čestim i nepriprcmljenim izmenama postojeće krivično zakonodavstvo čini sve lošijim.

U cilju donošenja novog Krivičnog zakonika u Srbiji je 2004. godine obrazo-vana komisija eksperata koja je sačinila Nacrt tog zakonika. Posle završetka javne rasprave o Nacrtu krivičnog zakonika Srbije, utvrđenje njegov predlog koji je u ok-tobru 2004. godine upućen u skupštinsku proccduru. Narodna skupština Srbije do-nela je Krivični zakonik 29. septembra 2005. godine koji stupa na snagu 1. januara 2006 godine.

Izvori krivičnog prava sc mogu deliti na osnovu različitih kriterijuma. Naj-važnije su dve podele. Prva jc ona koja izvore deli na međunarodne i nacionalne, al lruga na neposredne i posredne. Može se govoriti i o glavnim ili osnovnim i sporednim ili dopunskim izvorima. Ovde će izvori krivičnog prava biti izloženi u okviru podele na međunarodne i nacionalne, s tim što će biti ukazano na to koji su izvori neposredni, a koji posredni.

1) Međunarodni izvori

Međunarodnij jgovonsu. po pravilu.posrcdniizv.or krivičnog prava. Kao i ustavi nekih drugih zemalja, Ustav SRJ (član 16. stav 2) j e predviđao da međuna-rodni ugovori koji su ratifikovani i objavljeni predstavljaju deo unutrašnjeg prav-nog poretka. Ustavna povelja državne zajednice SCG ide i dalje u tom pogledu i predviđa da ratifikovani međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međuna-rodnog prava imaju primat nad pravom Srbije i Crne Gore i pravom država člani-ca (član 16). I pored_toga,_ neposredna primena međunarodnih ugovora u oblasti krivičnopravne materije samo izuzetno dolazi u obzir. Naime, obaveze iz ratifi-kovanifr međunarodnih akata koje se odnose na to j l a se određena_gonašanja predvidsjkao krivična dela i sankcionišu. ispunj&vajmac tako što_sc to-čini "do-nošenjem, odnosno izmenama ili dopunama nacionalnog krivičnog.zakpnndav-stva. Medunatgdnaaktanisu u dovoljnojjneri-precizna, niti pak sadrže prepisanu sankpiju, da-hi_s.omogla neposredno prjmenjivati. Jugoslavija je ratifikovala veći broj[nicđunarodnihJromcncija (npr. Ženevske konvencije iz. 1949. godine i do-

8. Izvori krivičnog prava

5 4

KRIVIČNO PRAVO

punski protokoli uz te konvencije iz 1972. godinejna osnovu kojih jc u svoje za-konodavstvo unela veći _broj krivičnih dela. Broj tih krivičnih dela se stalno uvećava, što je došlo do izražaja i u novom KZ Srbije. U slučaju nekih od tih kri-vičnih dela medunarodno pravo predstavlja dopunski izvor. Naime, više kri-vičnih dela iz Glave trideset četvrte KZ počinje formulacijom ,,ko kršeći pravila međunarodnog prava..." što ukazuje na to da jc zakonski opis tih krivičnih dela donekle blanketnog karaktera, te da se moraju imati u vidu i primenjivati i rele-vantne norme međunarodnog prava.

I u oblasti krivičnog procesnog prava, po pravilu, potrebno je obaveze iz međunarodnih akata precizirati i uneti u sistem domaćeg zakonodavstva, kao što su npr. garantije koje predviđa Međunarodni pakt o građanskim i političkim pra-vima iz 1966. godine.

Postoji i veći broj bilateralnih ugovora, pre svega u oblasti mcđuuaradne pomoći u krivičnim stvarima, Jcoje se zajedno sa odgovarajućim odredbama kri-vičnog i krivičnog procesnog zakonodavstva neposredno primenjuju.

Ustavi Srbije i Crne Gore sadrže dve vrste odredaba od značaja za krivično pravo. Prve su one koje određene krivičnopravne principe podižu i na rang ustavnih principa (npr. načelo zakonitosti). Druge su pak one koje predstavljaju osnbv propisivanja određenih inkriminacija (npr. predviđeno je da je nezakonito lišenje slobode kažnjivo). Pošto su i jedne i druge odredbe rcalizovanc kroz kri-vično zakonodavstvo, one sc ne javljaju kao neposredan izvor krivičnog prava. Te odredbe predstavljaju posredan izvor krivičnog prava_i imaju dvostruki značaj: za zakonodavca koji ih konkretizuieji-krivičnom zakonu, kao i za sud prilikom tumačenja (pre svega sistematskog i teleološkog) i primene krivično-pravnih odredaba.

Zakon je jedini glavni j neposredni izvor našeg krivičnog prava. To jc po-slcdica dosledno sprovedenog načela zakonitosti u krivičnom pravu. To ije_znači da je on i isključivi izvor krivičnog prava, jer se kao posredni izvori i dopunski izvori javljaju i drugi_cisani-pravnLjropisi. Zakonske izvore krivičnog prava u Srbiji predstavljaju KZ, kao i krivičnopravne norme iz sporednog zakonodav-stva. U Cmoj Gori zakonske izvore čini Krivični zakonik Crne Gore, kao i spo-redno krivično zakonodavstvo.

v) Podzakonski propisi

Propisima koji imaju niži rang od zakona ne mogu se propisivati krivična dela niti pak instituti opšteg dela krivičnog prava. Međutim, oni mogu biti do-

2) Nacionalni izvori

a) Ustav

b) Zakon


punski izvori krivičnog prava onda kada kriyi£ni zakon upućuje na-niih. To je slučaj pre svega kod tzv. blanketnih krivičnih dela (kod zakonskog opisa ngkih krivičnih dela koriste se formulacijo ..protivpravno", „neovlašćeno", „suprotno propisima" i si.). Takva krivična dela su na primer, nedozvoljena 'T'vhli l . neza-konit lov, nedozvoljen prekid trudnoće itd. Šta je krivično delo nc može se u ta-kvim slučajevima saznati samo iz krivičnopravne norme, odnosno krivičnog za-kona, već se okviri koje on postavlja na određeni način „ispunjavaju" sadržinom iz vrlo različitih propisa kako po njihovom rangu (drugi, vankrivični zakon, ured-ba, pravilnik itd.), tako i po oblastima koje regulišu.

Kao i u ostalim zemljama koje pripadaju evropskom kontinentalnom prav-nom sistemu u Srbiji i Crnoj Gori sudska praksa, formalno gledajući, nc pred-stavlja izvor krivičnog prava. Međutim, u jednom širem, suštinskom smislu ona ima veliki značaj za krivično pravo. Iako ona ne bi smela da ide preko granica tumačenja i primcnc krivičnog zakonodavstva, ona ima i izvesnu.krestivnu ulo-gu. Mada prilikom stvaranja krivičnopravnih normi treba težiti maksimalnoj preciznosti, krivični zakon ne može u toj meri biti savršen da sudskoj praksi ne ostavlja određeni prostor koji donekle znači i stvaranje prava, iako se ona for-malno posmatrajući kreće u granicama tumačenja.62' U ovom pogledu ..naročit značaj imaju odluke viših sudova i pravna shvatanja zauzeta u njima, lako nisu obavezne u smislu izvora prava, one vrše veliki uticaj na shvatanja nižih sudo-va. Naime, pravni stav zauzet u nekom slučaju formalno važi samo za taj kon-kretni slučaj, ali po pravilu kada sc rešava isto pravno pitanje sudovi vode računa o stavovima viših sudova, a često uvažavaju i stavove drugih sudova.

d) Teorija krivičnog prava Nauka krivičnog prava ne predstavlja izvor krivičnog prava. Stavovi dok-

trine nc predstavljaju osnov za primenu krivičnog prava iako sudovi u rešavanju pojedinih pitanja i obrazloženju svojih odluka u manjoj ili većoj meri imaju u vidu shvatanja koja sc zastupaju u teoriji krivičnog prava. Iako nc u smislu izvo-ra, uticaj nauke krivičnog prava na krivično pravo je poželjan, i to kako na ni-vou stvaranja krivičnog zakona, tako i prilikom njegove primene. Dok se prili-kom donošenja krivičnih zakona i njihovih izmena i dopuna u izvesnoj meri vo-dilo računa o stavovima krivičnopravne teorije, na našu sudsku praksu stavovi teorije krivičnog prava nedovoljno utiču.

62) Ž . Pcrić t akođe smat ra da „fakt ički a k o nc p ravno" sudska praksa m o ž e biti izvor prava. ŠlaviSc, isli au tor smat ra da u t o m fakt ičkom smis lu sudska praksa ima pr imat u odnosu na zakon i tvrdi : „ zakon j c niSta a sud j c sve i pravi , def ini t ivni izvor Objek t ivnog prava j c sudska praksa a n c z a k o n " . Up. Ž . Pcrić, Sudska praksa ( jur isprudcnci ja) kao izvor objekt ivnog prava , Pravosuđe, broj 5 , 1932, str . 273 . i 276. T o j c prclerano davan je značaja sudsko j praksi na uSlrb zakona , š to u nek im g r a n a m a prava m o ž e biti u određenoj meri prihvatl j ivo, ali n c i u oblasti kr iv ičnog prava.

g) Sudska praksa

5 6

KRIVIČNO l'RAVO

đ) Običaj Običaj i običajno pravo nc predstavljaju izvor krivičnog prava. U jednom

ranijem periodu u razvoju krivičnog prava, običajno pravo je predstavljalo izvor krivičnog prava. Međutim, usvajanjem načela zakonitosti koje jc danas postalo opšta tekovina krivičnog prava evropskih zemalja, običajno pravo prestaje da bude izvor krivičnog prava. Propisivanje krivičnih dela i krivičnih sankcija običajnim pravom u direktnoj je suprotnosti sa načelom zakonitosti. Ipak j i e može se negirati svaki značaj običaja za krivično pravo. U primeni nekih kri-vičnopravnih normi potrebno je voditi računa i o postojećim običajima. Reč jc o tome da se sadržina nekih pojmova koji se koriste prilikom propisivanja izvesnih (relativno retkih) krivičnih dela može bliže odrediti samo ako se uzmu u obzir i vladajući običaji u određenoj sredini. Na primer, za postojanje uhiatsa na mah kao privilegovanog ubistva (član 115. KZ) kao jedan od uslova postavlja sc i to da je izvršilac bez svoje krivice doveden u stanje jake razdraženosti napadom ili teškim vjeđanjem od strane ubijenog. Sta predstaVjja ..tcSJm.i'rcđaoje", u velikoj meri zavisi i od postojećih običaja, jer nešto što jc u nekoj sredini uvredljivo u drugoj to ne mora biti, ili bar ne predstavlja tešku uvredu.

9. Tumačenje u krivičnom pravu CI ^

9.1. Pojam i vrste tumačenja

Pojam tumačenja (lat. interpretacija, gr. egzcgcza) obično sc određuje tako što se pod njim podrazumeva iznalaženje pravog smisla pravne norme, u ovom slučaju krivičnopravne norme.

Tumačenje krivičnog zakona i njegova primena su dve posebne faze/'3 ' ali su one obično povezane i slede jedna drugu. Naravno, tumačenje ne mora uvek biti praćeno primenom, ali je suprotno teško zamisliti, jer primeni mora uvek prethoditi makar obično gramatičko, odnosno jezičko tumačenje.

Uobičajeno je da se razlikuju vrste tumačenja: s obzirom na subjekta koji tumači krivični zakoni i s obzirom na način na koji sc to čini, odnosno na metod koji se koristi prilikom tumačenja.64'

63) T u m a č e n j e ( interpretaci ja) sc razlikuje od pr imene propisa j e r sc o n o .„sastoji od opc rac i j c deduk-t ivnog zakl juč ivanja s c i l j cm podvođenja izv jesnog konkre tnog č in j en i čnog s tan ja p o d propis , dok interpretaci ja ide s a m o za ob ja šn jen jem propisa, ko j e prethodi p o d v o d e n j u " , M . V u k o v i ć , Interpre-taci ja pravnih propisa , Zagreb , 1953, str . 18.

64) Vid . npr . Srzcnt ić , Sta j ić , Lazarcvić, Krivično pravo Jugos lav i je , str . 104, ili B. Zlatar ie , o p . cil., str . 8 2 - 8 3 .

57


9.2. Subjekti tumačenja

Ko tumači krivične zakone? Svako ko je intelektualno sposoban da dode do smisla, ili poruke koju preko određenih jezičkih znakova nudi tvorac zakona. Jjj . može biti ono što je zakonodavac hteo da kaže (subjektivno tumačenje), a može biti i fino što je zaista kazao, odnosno napisao (objektivno tumačenje). lž tako širokog, mogućeg kruga subjekata koji tumače krivični zakon treba izdvojiti slc-deće subjekte. Za razliku od svih drugih koji zakon tumače zato da bi svoje po-našanje uskladili sa njim, a to su u načelu svi građani, neki subjekti tumačenju za-kona koje oni vrše daju određene karakteristike.

Na prvom mestu je aijJenjiawjumačenjc\kojc daje organ koji je tvorac za-kona, dakle kod nas Narodna skupština Republike Srbije. Ta vrsta tumačenja je karakteristična po svojoj obaveznosti. Ona obavezuje one koji tumače i priiup-njuju pravo. S obzirom na način na koji se daje, to može biti u okviru zakonskog akta koji se tumači (obično se ta odredba naziva „zakonsko značenje izraza" ili si. - vid. član 112. KZ), kao njegov sastavni deo, što znači istovrcmeno,_i na-knadno, posebnim zakonom.

Druga vrsta tumačenja s obzirom na subjekt-jeste doktiinauio Jumačenie. To čim krivlčnopravna teorija. Za razliku od autentičnog, ovo nije obavegijućp tumačenje, ali ima veliki uticaj jer su predstavnici nauke krivičnog prava, u naj-većoj meri, pozvani da daju Uirnačenja naročito u spornim i složenim pitanjima. To je jcdanod zadataka nauke krivičnog prava, odnosno jedan od načina jspolja-vanja j jauke krivičnog prava. Doktrinarno tumačenje nastaje kao posledica naučnih dela teoretičara krivičnog prava.

Nije obavezno ni sudsko tumačenje [osim za konkretni slučaj za koji_S£_da-je), alj takođe ima veliki uticaj. Sud ne vezuje tumačenje koje jc drugi sud dao u rešavanju konkretnog slučaja, niti ga pak vezuje tumačenje višeg suda. No, tu-mačenja viših sudova iako formalno ne obavezuju niže sudove, imaju veliki značaj i njih se niži sudovi u velikoj meri pridržavaju. Stavovijpravna mišljenja koja zauzimaju viši sudovi su oslonac nižim sudovima u tumačenju i način za ujednačavanje sudskeprakse.

9.3. Metodi tumačenja

Prilikom tumačenja krivičnog zakona koristi se jedan ili više metoda tu-mačenja. Najvažniji metodi tumačenja su: jezičke (ili_gramatičko), sistematsko, komparativno, istorijsko, teleološko (ili funkcionalno) i logičko tumačenje.

Najjednostavniji metod tumačenja od koga se uvek polazi ieste itfrirkn (ili gramatižkoj-tumačenje. U jednostavnim slučajejdoia j e ono dovoljno, tj. putem utvrđjvanjajezičkog značenja zakonskog teksta dolazi se i do njegovog pravog smisla.

5 8

KRIVIČNO l'RAVO

SislemalskaMmatenjc polazi od mesta zakonske norme koju ona ima u pravnom sistemu. U krivičnom zakonu značajno je mesto lieke norme koje ona ima u okviru odredenog člana, tj. skupa manjeg broja normi koje se obično odno-se na isti predmet, zatim mesto koje ima u široj glavi koja reguliše odredenu oblast (na primer, iz toga u koju je glavu u okviru posebnog dela svrstana norma koja propisuje neko krivično delo može se doći do zaključka šta se njome želi zaštititi), pa do mesta koje ima u ćelom krivičnom zakonu, odnosno zakoniku. U nekim slučajevima sistematsko tumačenje zahteva da se utvrdi mesto norme koja se tumači u celokupnom pravnom sistemu zemlje.

KomgarfitivriiL tumačenje nema neki veći značaj i može poslužiti samo kao dopunski metod i orijentacija uz druge metode tumačenja. Veći značaj ima samo u onim zemljama u kojima se zakonski tekst oficijelno donosi i objavljuje na više jezika. Izuzetno, kada je neko rešenje u domaćem zakonodavstvu istovetno kao i u stranom zakonodavstvu, onda rešenje u stranom zakonodavstvu može imati od-ređeni značaj za iznalaženje pravog smisla norme.65 '

Istoajsko tumačenje polazi od toga kako j c zakon nastao i dolazi do onoga šta. je zakonodavac normom hteo da postigne, ili šta je ona objektivno značila u vremenu kada j e nastala.

Shvatanje smisla i cilja krivičnopravne norme postiže se putem telegloškog tumačenja (od grčkog „telos" - cilj, svrha) koje je „kruna" svih vrsta tu-mačenja.66 ' U krivičnom pravu opšte uporište za ovu vrstu tumačenja jeste osnov-na funkcija i zadatak krivičnog prava, a u tumačenju svake konkretne norme tre-ba uvek poći od zaštitnog objekta, tj. od onoga šta se tom normom želi zaštititi. Iznalazi sc smisao zakona, tj. ratio legis. U spornim i složenim slučajevima pu-tem njega se dolazi do konačnog rešenja kada se drugim metodama ne može doći do ispravnog tumačenja. O n o j e merodavno i u slučaju kolizije rezultata do kojih sc dolazi primenom pojedinih metoda tumačenja.

Tcleološkom tumačenju je potrebno pribeći i u nekim naizgled jednostavnim slučajevima. Na primer, oduzimanje tuđe štedne knjižice u nameri da sc ona vrati pošto se sa nje podigne novac, bez primene teleološkog tumačenja ne bi se moglo smatrati kri-vičnim delom krađe. Naime, u ovom slučaju ne postoji namera prisvajanja same knjižice kao predmeta, već namera prisvajanja novca što prema jezičkom tumačenju odredbe ko-jom je predviđeno krivično delo krađe (član 203. KZ) ne bi bilo dovoljno za postojanje tog krivičnog dela. Polazeći, međutim, od ciljnog tumačenja, treba uzeti da objekt kri-vičnog dela krađe ne mora biti uvek prisvajanje same stvari, već u određenim slučajevi-ma prisvajanje vređnosti koja je u pokretnoj stvari inkorporisana. Smisao bića krivičnog dela krađe jeste da zaštiti tuđu pokretnu stvar ne samo u pogledu njene fizičke supstance.

65) Zla tar ić k a o p r imer navodi odredbu koja s e odnosi na p i tanje kr iv ične odgovornos t i s aučesn ika . a koja j c s v o j e v r e m e n o usvojena pod u t ica jcm šva jcarskog KZ, a kod k o j e s c j av l j a s u m n j a da li s c atr ibut „ l i čn i " odnos i os im na odnose i na svojs tva i okolnost i koj i s c u z i m a j u u obz i r s a m o o n o m izvrSiocu, o d n o s n o saučesniku kod koga postoje . Pošto sc u šva j ca r skom K Z ta j atribut j a s n o odnos i na s v e tri imcnicc , onda to treba uzeli i za odredbu našeg K Z . U p . B . Z la ta r ić . Kr iv ično p ravo , I svezak , Zagreb, 1970, str . 94.

6 6 ) H. Fuchs , o p . ci t , p . 33 .

5 9


već i u pogledu njene vređnosti, tako da privremeno oduzimanje štedne knjižice u ovom slučaju predstavlja krivično delo krade.

Jedna podvrsta teleološkog tumačenja jeste teleološki rcdukcionizam koji, u stvari, predstavlja spoj teleološkog i restriktivnog tumačenja. Norjiia sc tumači restriktivno tako što se svodi na njen cilj. Kod teleološkog redukcionizma ide se ispod granice pravog značenja reči, odnosno norme. Za razliku od restriktivnog tumačenja gdc je pojam nejasan pa se on uže tumači, ovde se jasan pojam tumači uže od njegovog stvarnog značenja, tj. uzima se u obzir samo ono značenje koje proizlazi iz cilja norme, a ostala značenja se zanemaruju.67'' Isključuje se svako ono rešenje koje nije u skladu sa svrhom norme, bez obzira što jc ono obu-hvaćeno jezičkim značenjem norme. Na primer, i bez posebne odredbe o institutu actiones libcrac in causa priručnom teleološkog redukcionizma došlo bi se do istog rezultata: da kod lica koje j e samo sebe dovelo u stanje neuračunljivosti ne može zbog toga da bude isključena krivica, iako odredba o neuračunljivosti obu-hvata i slučaj kada se neko sam doveo u takvo stanje.6s 'Za razliku od teleološkog redukcionizma, ekstenzivno teleološko tumačenje koje predstavlja njegovu Supr-otnost nije dozvoljeno u krivičnom pravu jer vodi kreativnoj analogiji.69 '

Logičko tumačenje koristi pravila logike. S obzirom na to da postoji više vr-sta logike, a time i više mogućnosti za tumačenje putem nje, ovde neće biti reči o nekim novijim pravcima, već o onome tradicionalnom, o tumačenju putem for-malne logike. Ta vrsta tumačenja, a naročito neki njegovi oblici, predstavlja značajan metod tumačenja u krivičnom pravu.

Postoji višenačina logičkog tumačenja. Za krivično pravo je najznačajnije tumačenje putem putem argumenta a fortiori koje ima dva oblika: argumentum a maiori ad minus i argumentum a minori ad maius. U prvom slučaju to ie za-ključivanje od većega ka manjem (argumentum a maiori ad minus), odnosno tu važi pravilo da ono što se odnosi na više, važi i za manje. Tako, ako je sud ovlašćen da učinioca oslobodi od kazne, tim pre je ovlašćen da mu kaznu samo ublaži (tu inače postoji i cksplicitna odredba člana 57. stav 2. KZ u tom smislu). U drugom slučaju, zaključuje se od manjeg ka većem (argumentum a minori ad maiui), odnosno važi pravilo da ako se nešto odnosi na lakši slučaj, tim pre važi i_za_tcž[ slučaj. Na primer, kod krivičnog dela protivzakonite naplateLisplatc iz ranije Važećeg člana 246. KZ R$, bilo je propisano je da se kažnjava kad službe-no lice nekome manje isplatTnego što je to dužan, ali ne i kada mu uopšte ništa ne isplati. Primenom logičkog tumačenja od manjeg ka većem, odnosno kada se kri-vični zakon odnosi na nešto što je lakše, onda on tim pre važi i za ono što je teže.

67) Vid. H.-F. Brandcnburg , Dic lc lcologische Rcduklion, Gol t ingen, 1983, p. 2. 6 8 ) S obz i rom na to da u našem kr iv ičnom pravu postoj i izričita zakonska odredba o o v o m institutu

(vid . D e o drugi , odsek prvi , odcl jak 5.1) u o v o m s luča ju nema potrebo da s e pr ibegava I d e o l o š k o m Fcdukcionizmu. N c m a č k o kr iv ično zakonodavs tvo ne pozna je o v a j institut, pa neki autori smat ra ju da s c p r i m e n o m te leološkog redukcionizma pr i l ikom tumačenja odredbe o neuračunl j ivost i (g 20) m o ž e doć i d o is tog rezultata (K . Kiihl, Strafrccht , A T . Miinchcn, 2000, p. 38S).

6 9 ) T a k o K. Rohl . op . cit., p . 602 .

6 0

KRIVIČNO l'RAVO

dolazilo se do zaključka da ovo krivično delo postoji i onda kada službeno lice uopšte ne isplati iznos koji je dužan da isplati. Međutim, radilo se o propustu za-konoda~vca koji je trebalo ispravljati na ovaj način. Sada se u KZ kao jedna od al-ternativno postavljenih radnji izvršenja kod ovog krivičnog dela propisuje i kada službeno lice uopšte ne isplati ono š toje dužno da nekomc_ispla;jXčlan-362), pa je u vezi sa tim otpala potreba za ovim tumačenjem. Ili, ako pokušaj da.se silom ili pretnjom promeni ustavno uređenje ili.svrgnu najviši drđavni organi predsta-vlja dovršenu radnju izvršenja krivičnog dela napada nalustavncLuredenjc (član 308. KZ), onda radnja ovog krivičnog dela tim pre postoji u slučaju da dođe do promene ustavnog uređenja, ili svrgavanja najviših državnih organa.7"' Inače, u ovim primerima bi došao u obzir i metod logičkog tumačenja argumentum ad ab-surdum koji pokazuje da se primenom nekogjneloda tumačenja (u ovom slučaju jezičkog) dolazi do apsurdnog rezultata ida se mora tražiti drugo rešen je

Dalje, u oblike logičkog tumačenja spadaju i tumačenje putem razloga su-protnosti (argumentum a contrario), tj. pravilo da se nešto odnosi samo na od-ređenu situaciju, a ne i na ono što jc suprotno tome. Ovaj metod tumačenja, za razliku od prethodnih, nema neki veći značaj za krivično pravo, jer jc s obzirom na načelo zakonitosti jasno da se norma ne može odnositi i na suprotnu situaciju.

I tumačenje putem analogije spada u oblik logičkog tumačenja, ali se zbog značaja i problema analogije u krivičnom pravu, razmatra zasebno.

Treba spomenuti i argument koherentnosti (argumentum a cohercntia). Po-moću tog oblika logičkog tumačenja nastoje se otkloniti suprotnosti koje postoje između dve norme koje su u sukobu, koje imaju različito značenje. Pomoću raz-loga koherentnosti (unutrašnje povezanosti) sistema normi nastoji sc ovaj pro-blem rešiti. On uvek zahteva korišćenje i sistematskog tumačenja.

Važno je utvrditi kada je potrebno primeniti pojedine oblike logičkih tu-mačenja i na koje se situacije odnose, jer neki od njih, kao što sc vidi, vode sa-svim suprotnim rešenjima.

9.4. Ekstenzivno i restriktivno tumačenje

Veoma značajno za tumačenje krivičnopravnih normi jeste ekstenzivno i re-striktivno^ tumačenje. Za njega bi se moglo reći da predstavlja poslcdicu primene nekih metoda tumačenja, a ne neki poseban metod tumačenja. Od njegovog ko-rišćenja u velikoj meri zavisi da li će neko ponašanje biti u konkretnom slučaju smatrano krivičnim delom, da li će zakonski opis krivičnog dela obuhvatiti širu ili užu kriminalnu zonu. Mada je korišćenje ovog načina tumačenja ranije bilo osporavano, naročito ekstenzivno tumačenje, danas je njegova primena u kri-vičnom pravu opšteprihvaćena. Ipak, insistira se, što je s obzirom na moguće po-sledice opravdano, na postavljanju preciznih granica i uslova za primenu ovog

7 0 ) Vid . Z. S to janović . Komen ta r Krivičnog zakona S R J , VI izdanje , Beograd , 2 0 0 3 . str . 169.

6 1


načina tumačcnja.7 l ,Mcđutim, nije jednostavno odrediti kada uopštc dolazi u ob-zir korišćenje ckstenzivnog, odnosno restriktivnog tumačenja. U načelu se može reći da ekstenzivno ili restriktivno tumačenje dolazi u obzir u slučaju kada krimi-nalna zona prilikom određivanja u zakonu nekog ponašanja kao krivičnog dela, tj. prilikom njegovog inkriminisanja, nije dovoljno precizno određena, kada sc ta zona kroz tumačenje i primenu može odrediti na više načina, pre svega zbog toga što je upotrebljen neki izraz, odnosno reč koja može imati uže ili šire značenje. No^ekstenzivno i restriktivno tumačenje se koristi i kod tumačenja normi opšteg dela krivičnog prava.

Na primer, pojam istovremenosli kod nužne odbrane (kao i kod krajnje nužde) zbog prirode ovog instituta mora se ekstenzivno tumačiti. Naime, istovremenost napada i od-brane postoji nc samo onda kada jc napad započet i traje, nego i onda kada on neposredno predstoji, jer ako bi se uzelo da je taj uslov za nužnu odbranu ispunjen samo onda kada jc napad već započeo, u mnogim situacijama za napadnutog bi bilo suviše kasno da pruži efikasnu odbranu. I oviy pnmcr poiiazuK je ekslcn/ivno UimačCLijc.pojma isluiilL'me-nosti u stvari posledica priniene.drugog metoda tumačenja, u ovom slučaju teleološkog tumačenja koje polazi od cilja i smisla institu.ta_nužne odbrane.

Jedno tumačenje se pokazuje kao manje ili više ekstenzivno samo u međusobnom odnosu i upoređivanju sa drugim mogućim tumačenjima, dok pri tome sva moguća rešenja moraju biti „pokrivena" zakonom, tj. ne smeju prelaziti granice postavljene zakonom. Znači, ne radi se o ekstenzivnom ili restriktivnom tumačenju u odnosu na neko tumačenje koje bi direktno proizlazilo iz zakona, jer bi se u tom slučaju moralo ostati pri takvom Utmačenju. Ekstcnzivnost ilircstrik-tivnost nekog tumačenja, proizlazi i zasniva sc na međusobnom upoređivanju svih onih rešenja do kojih sc može doći u okviru postojećeg zakona. Zato se kod ckstenzivnog tumačenja nc radi o analogiji kojom sc stvara pravo. Ono ostaje u okviru zakona jer se bavi samo određivanjem sadržine pojedinih pojmovajapo-trebljenih u zakonu, dok analogija kojom se stvara pravo (kreativna analogija) ide dalje i stvara novu normu. Iako teorijski ovo razgraničenje nije teško izvršiti, u praksi se mogu javiti sporni slučajevi. I ekstenzivno i restriktivno tumačenje znači, kako se to obično kaže, samo kvantitativnu korekturu upotreblienog izraza a da se pri tome ne dira u njegov kvalitet,72 'što znači preciznije određivanje nje-gove sadržine! Vladajućejshvatanjc~polazi od maksime - ni ekstenzivno nj. re-striktivnoTveć ispravno tumačenje. Međutim, to shvatanjc preccnjuje sposobno-sti suda, jer ima slučajeva kada sama krivičnopravna norma nc daje osnova za is-pravno tumačenje i gde se mora poći i od određenog kriminalno-političkog kon-cepta, a u okviru teleološkog tumačenja. Taj koncept, u oninLslučajeviinajkada je u pitanju utvrđivanje granicaJ^jirim^lnog, Kažnjivog, podrazumeva da jc kri-vično pravo krajnje sredstvo (ultima_ratio), d a j e ono supsidijarne i fragmentarne prirode, a to znači da bi se kaojspravno tumačenje u tim spornim slučajevima

71) Vid. npr . Bavcon - Šcl ih , Kazcnsko pravo, Splošni dcl , L jubl jana , 1987, sir. 171. 7 2 ) M . Vukov ić , o p . cit . , str . 76.

6 2

KRIVIČNO l'RAVO

ukazalo upravo restriktivno tumačenje. Ovakav način sužavanja kriminalne zone nije dozvoljen onda kada zakonska norma precizno određuje kriminalnu zonu.

Pribegavanje restriktivnom tumačenju nije opravdano onda kada jc ono očigledno protivno prirodi i jvrsi nekog instituta, ili inkriminacije, kada bi dove-lo do toga da taj institut ne bi mogao da ostvaruje svrhu zbog kojc-postgji. To znaci da i u slučaju ovog načina tumačenja teicolpško tumačenje postavlja grani-ce, što takođe pokazuje da ono predstavlja najvažnijimetod tumačenja i putokaz u iznalaženju pravog smisla neke krivičnopravne norme. Veza između restriktiv-nog i teleološkog tumačenja postoji i u obrnutom smislu (tj, kada sc značenje norme ili izraza sužava i svodi samo na njen cilj) o čemu je već bilo reči kod te-leološkog tumačenja (teleološki redukcionizam).

Iako postoji više vrsta analogije u pravu (npr. zakonska i pravna analogija), za potrebe krivičnog prava dovoljno je razlikovati dve vrste analogije. Jfdna bi bila ona koja predstavljameAod lun\([ćen[u krivičnogzokona. dok.bi druga_bila stvaranje krivičnag.prava (kreativna analogija). Te dve vrste analogije su suštin-ski različite: jedna je način stvaranja prava, dok druga predstavlja način tu-mačenja prava. Samo prva (stvaranje prava) jeste prava analogija, tj. analogija.u užem smislu reči, dok je druga u stvari način tumačenja po sličnosti.

Stvaranje prava putem analogije vezano je za pitanje pravnih praznina. MeđutimTEada je reč o krivičnom zakonu mora sc poći od toga da pravno prazni-ne ne postoje, da i onda kada je reč o očiglednom propustu zakonodavca-nc_po-stoje pravne praznine koje bi bilo dozvoljeno popunjavati. Ovo zatO-što. za razli-ku od drugih grana prava, u krivičnom pravu važi strogo načelo zakonitosti. To se narocitOLodnosina zabranu stvaranja novih bića krivičnih dela. Ma koliko bilo opravdano neko ponašanje predvideti kao krivično delo, tim pre što jc slično po-našanju već predviđenom kao krivično delo, to-bi-oredstavlialo kršenje načela za-konitosti. S obzirom na to da je_stvaranjc krivičnog prava putem analogije n di-rektnoj; suprotnosti sa načelom zakonitosti koje je uzdignuto na rang vrhovnog pnncipaJcrivičnog.prava, danas je nesporno, daje kreativna anaJogjjajj krivičnom pravu ^zabranjena. Pošto nedozvoljenost te vrste analogije jasno proizlazi iz načela zakonitosti, nju nije ni potrebno izričito zabraniti.73' U krivi^omjgravujc zabranjeno stvaranje prava kako putem zakonske analogije kada sc jedan zakon primenjuje i na druge slične tim zakonom neregulisane slučajeve rukovodeći sc duhom tog zakona, tako i putem pravne analogije koja se zasniva na. opštim načelima celog pravnog sistema.

73) Za to s c to u kr iv ičnom zakonodavs tvu retko čini . N a pr imer , novi Krivični zakon ik Ruske Fcdcra-c i jc , m o ž d a i z b o g negat ivnih iskustava iz sops lvcnc prošlosti , izričito u č lanu 3. s lav 2. z a b r a n j u j e ana logi ju . Up. VrojlOBllMtt KOACKC PocnucKuli cj|cpal|l(H, 0<JiliitiiajTiu,iri TCKCT. MncKlta, 2000.

10. Analogija u krivičnom pravu

6 3


Sasvim je draga situacija kod tumačenja putem analogije, Ono u stvari predstavlja jednu vrstu logičkog tumačenja (argumentum a s imii t jd sjmiic). Tu je reč o zaključivanju koje, za razliku od zaključivanja od posebnog ka opštem, ili opšteg ka posebnom.' polazi od slično i^ka sličnom. Iako tumačenje putem analogije u krivičnom pravu nije poželjno široko koristiti, ono je u nc tako retkim slučajevima neophodno. Postoje slučajevi kada zakon izričito upućuje na ovaj način tumačenja. Tako, na primer, zakon propisuje da sc rad-nja izvršenja krivičnog dela sabotaže preduzima na prikriven, podmukao- ili drugi sličan način (član 314. KZ). Međutim, brojni su u krivičnom zakonodav-stvu slučajevi gde je tumačenje putem analogije ncizbežno zbog same prirode i značenja upotrcbljcnih izraza.74'

Treba napomenuti i to da se tumačenje putem analogije u nekim slučajevi-ma graniči sa ekstenzivnim tumačenjem. Naime, prilikom ekstenzivnog tu-mačenja proširivanje značenja nekog pojma može da obuhvati i slične slučajeve u odnosu na one na koje se taj pojam odnosi.751

Nalika krivičnog pravaje pravna,norrnatiyna nauka. No, ona jeistovre-meno i krivična nauka, što znači da spada u nauke koje se bave izučavanjem krivičnog dela, kako sa pravnog tako i sa dragih aspekata. Otuda to njeno spe-cifično mesto. Pre svega, ona ima određeni odnos sa krivičnim naukama bez obzira na to da li su to pravne ili vanpravne nauke, ali kao pravna nauka isto tako stoji u odnosu i sa pravnim naukama koje se bave izučavanjem drugih grana prava. Osim toga, postoji i određeni odnos i sa dragim vanpravnim nau-kama i disciplinama koje se nc bave izučavanjem krivičnog dela, ali su od značaja za izučavanje ili nekih instituta opšteg dela krivičnog prava, ili pojedi-nih krivičnih dela (npr. filozofija, sociologija i dr.).

74) Na neophodnos t , pa i opravdanost t umačen ja putem analogi je u našem kr iv ičnom pravu, navodeći p r imcrc kao što su „srodnost učinjenih krivičnih dela", ,,i sve d ruge okolnost i" , „iz drugih niskih pobuda" , itd., ukazu je S. Pihlcr. Analogi ja u kr iv ičnom pravu, Anal i Pravnog fakul te ta u Beogradu, br . 1 - 2 , 1971, s i r . 156.

7 5 ) Na pr imer , j e d a n d e o sudske prakse i teori je problem ps ihopat i jc kod neuračunl j ivos t i , a naroči to kod bi tno s m a n j e n e uračunlj ivost i , rešavao j c eks tenzivnim shva lan jem p o j m a duševne bolesti . Zakon j c govor io s a m o o tri oblika duševne poremećenost i u ko j e sc n c m o g u svrstati i ps ihopat i jc . O n e su od la Iri obl ika najs l ični je duševno j bolesti , mada one to nisu, one su kako neki kažu, i zmeđu duševne bolesti i neuroze . T u m a č e n j e da j c i psihopati ja duševna bolesl j e s t e eks tenz ivno t u m a č e n j e sa e lement ima tumačen ja pu tem analogi je , inače, o v a j problem sa aspekta rešenja u n o v o m K Z više nc postoji , j e r odredba člana 23. s tav 2. predvidi) i četvrti biološki osnov kod neuračunl j ivos t i (druga teža duševna poremećenos t ) pod koji s e m o ž e podvest i ps ihopat i ja .

U . Nauka krivičnog prava i njen odnos sa drugim naukama

6 4

KRIVIČNO l'RAVO

11.1. Pojam i zadatak nauke krivičnog prava

Nauka krivičnog prava izučava pozitivno krivično pravo jedne zemlje. Ona, pre svega, obuhvata krivičnopravnu dogmatiku. To jc nauka krivičnog prava u užem smislu. Osim nje, ona obuhvata i deo kriminalne politike, discipline koja sc danas izdvojila i postala relativno samostalna disciplina. Dok^c.dogmatika bavi pitanjem kakvo je postojeće pravo i kako ga treba primenjjvati, kriminalna poli-tika se bavi pitanjem kakvo bi krivično pravo trebalo da bude. Zato sc kriminalna politika neograničava na korišćenjepravnogmritnria, ona koristi različiteffifilode i zato se ne može ni svrstati u pravne nauke, odnosno ona je to samo delimično.

^Naravno tla nanki.1 krjvičnog prava intrrpsuie i pitanje kakvo bi krivično pravo trebalo, da bude, ali u traženju odgovora na to piipnjp., ona kaQ pravna nauka ip"k nailazi na određena ograničenja.

Izf.az „dhfrmfitilfa^ (od grčke refidogrna - mišljenje, pravilo) za mnoge.ima izvestan negativanprizvuk i smislu nečeg rigidnog, zastarclog.ncpiomcjiljivi)g. Obično se u tom smislu govori o religijskim i ideološkim dogmama. To, međutim, nije slučaj sa krivičnopravnom dogmatikom. Naprotiv, u okviru-njc skoro u pogledu svakog pitanja_postoji veliki_brQj_razlićilih mišlj_cnja i shvatanja. Ta se mišljenja sa određenom argumentacijom sučeljavaju što za rezultat ima živu i neprestanu diskusiju koja vodi stalnom razvoju krivičnopravnc.dogmatikc. Stoga ne treba mešati krivičnopravnu dogmatiku sa dogmatizmom.

Krivičnopravna dogmatika, ili nauka krivičnog prava u užem smislu, jeste h l i I celina ili sistem učenja, odnosno sistematsko naučno izučavanje krivičnogjirava.'/

Ona j ^ n a u č n a disciplina koja se bavi „tumačenjem, sistematizacijom J_usa-vršavanjem zakonskih rešgnjaj naučnih teorija u oblasti krivičnog prava".76 'Na-uka krivičnog prava predstavlja sistem najnižih, viših i najviših (osnovnih) kri-vičnopravnih pojmova na osnovu njihove postepene koordinacije i subordinacije, a njen metod jeste generalizirajuća apstrakcija.77'

yKao i krivično pravo kao pozitivna grana prava, i nauka krivičnog prava ima svoj opšti i posebni deo. U stvari, taje podela u nauci krivičnog prava svojevreme-no izvršila uticaj na krivična zakonodavstva da se i u njima ona prihvati. OsnoMii prcdmetjzučavanja-opštcg-dela-nauke krivičnog prava jesu krivično delo i kri-vičnasankcija, a u okviru njih veći broj instituta koji su međusobno povezani i, čine dve pomenute celine. Posebni deo krivičnog prava izučava pojedina krivična dela. Sistem i međusobna povezanost pojedinih instituta, odnosno krivičnih dela, u posebnom delu krivičnog prava nije tako izražena kao u opštem delu.

Doprinoseći usavršavanju krivičnog prava i njegovoj ispravnoj primeni, i nauka krivičnog prava u krajnjoj liniji doprinosi ostvarivanju osnovne funkcije krivičnog prava, tj. njegove zaštitne funkcije.

76) C . Roxin , St raf rccht , A l lgcmc inc rTc i l , Band I, 3. Auf l agc . M u n c h c n . 1997. p. 145. 7 7 ) T . Ž ivanov ić , O s n o v i kr iv ičnog prava, opšt i deo , Beograd, 1922, s t r . 13.

6 5


11.2. Naučni sistem opšteg dela krivičnog prava

Kao što je već rečeno, nauka krivičnog prava ima svoj opšti i posebni deo. Naučni sistem je od daleko većeg značaja za opšti nego za posebni deo, on jc s jedne strane sam po sebi predmet izučavanja a s druge neophodna pretpostavka da se izučavaju pojedini instituti opšteg dela. Reč je o veoma složenom sistemu koji sc mora uobličiti u jednu logičnu i jasnu celinu. Pri tome treba težiti da se taj sistem, koji je sam po sebi složen, u najvećoj mogućoj meri pojednostavi,7SI umc-sto da sc (što se primećujc u jednom delu nauke krivičnog prava) on dalje čini još složenijim. Tome pomaže, svođenje svih pojmova i instituta opšteg dela. kri-vičnog prava na dva najviša pojma: krivično delo i krivičnu sankciju (biparticjja). U našoj starijoj iepriji. krivičnog prava bila jc zastupana i triparticija koja uz kri-vično delo i krivičnu sankciju izdvaja i treći osnovni pojam, pojam_kriv-ca.TO'Osim krivičnog dela i krivične sankcije, uobičajeno je da se u okviru mate-rije opšteg dela izučavaju i pitanja vezana za sam pojam krivičnog prava, njegove izvore, tumačenje, razvoj itd.

Savremena krivičnopravna dogmatika, naročito nemačka, suptilna i iz-građena u detalje sa velikim brojem naučnih radova i o najsitnijem problemu, sa komplikovanim rešenjima, često je sama sebi cilj i nije uvek u funkciji ispravne primene prava. U dosta slučajeva detaljna razrada opšteg dela i pojma krivičnog dela nema veći značaj za primenu krivičnog prava, tj. teorijski različiti pristupi daju ista rešenja u primeni.*"'

Mada nauka treba da ide znatno dalje od sudske prakse i da nikako ncim.de samo u njenoj funkciji, već da se bavi pretežno teorijskim pitanjima, ipak nije poželjno niti opravdano, kao ni u drugim oblastima, ni veliko udaljavanjeujaukc

78) K a o šio p r imeću je Paund, c i l j treba da bude „neprestana jur is t ička borba da se dođe d o .šio j edno-s tavni jeg s i s tema" , da pokušaj i da sc razumeju i ob jasne po jave vode general izaci j i koja u ve l iko j meri vrši u t ica j na te po jave . O n is tovremeno upozorava da „s is temaličar koj i bi ukalupio živi orga-n izam prava u svoju logičko-anali l ičku misao morao bi da poslupa kao Prokrust" . R. Paund, Uvod u Fi lozof i ju prava (prcvod) , Podgorica, 1996, str . 119.

79) Tr ipar t ic i ja koju j c j o š poče tkom X X veka postavio dugogodišn j i profesor Krivičnog prava Prav-n o g fakulteta u Beogradu i član S A N U T. Živanović , danas j c sasvim napuštena. S toga ni razlozi za i prot iv n j e nisu više aktuclni , odnosno oni ug lavnom pr ipadaju istoriji kr iv ičnog prava. Ipak, m o ž e s c konslatoval i da ni kritičari tr iparlicijc nisu uvideli j e d n u n jenu slabosl. Na ime , kritika tr ipart ici jc s c usrcdsrcdi la na ob jek t ivno shva tan jc po jma krivičnog dela . T o m e , ug lavnom, nema pot rebe neš to sušt inski dodavat i . Međut im, krivično delo bez krivicc, iako kr iv ičnopravno posmatra jući predstavl ja contradic t io in adiccto, ipak j c faktički m o g u ć e (moguće j c ostvarili ob jek t ivne e le-m e n t e kr iv ičnog dela bez subjek t ivnog e lementa , t j . krivicc), ali zamisli t i krivca bez kr iv ičnog dela ni faktički n i j e moguće . Krivac, s toga, j o š man je m o ž e biti smatran j e d n i m od tri samos ta lna i o snovna kr iv ičnopravna pojma. Ipak, za našu nauku kr ivičnog prava s is tem T. Ž ivanovića koji j c on dos l edno sp rovco u svo j im del ima iz oblasli kr ivičnog prava i f i lozof i je prava , ima određeni z n a č a j j e r j e reč o našem teoretičaru kr ivičnog prava č i je j c or iginalno shva tan jc svo jev remeno pri-v u k l o pažn ju i u inostranstvu.

8 0 ) N a u c k c . iako uz ogradu da j c oprcdc l j ivan jc za j edan određeni sistem nužno i da to oprcdc l j ivan jc n c m o ž e biti s a sv im pro izvol jno , ipak smat ra da su rezultati u pogledu rcšavanja uobiča jenih s luča j eva isti bez obzira na s i s tem, te sc zato za laže za toleranciju u pogledu moguć ih pr igovora o d r e d e n o m s i s temu. Up. W. Nauckc , Strafrccht , Einc Einfuhrung , 8. Auf l . , 1998, p. 258 .

6 6

KRIVIČNO l'RAVO

i prakse. Zato sistem, ma koliko on kod opšteg dela krivičnog prava bio važan, ne sme biti sam sebi cilj.

Pošto nema potrebe da se na ovom mestu detaljno objašnjava i obrazlaže si-stem koji je u ovom udžbeniku usvojen, jer je to učinjeno prilikom izlaganja i ob-rade pojedinih instituta, ovde se daje njegov kratak i pojednostavljeni prikaz. U prvom delu se razmatraju pitanja od značaja ne samo za opšti deo nego za kri-vično pravo u celini. Taj deo obuhvata odredivanje pojma i mesta krivičnog pra-va u pravnom sistemu, njegova osnovna načela, prikaz njegovog razvoja, njego-vo tumačenje i izvore, razmatranje njegove društvene uloge i mogućnosti. Tu je razmotrena i materija koja se odnosi na vremensko i prostorno važenje krivičnog prava. U mnogim udžbenicima opšteg dela krivičnog prava deo koji obuhvata većinu ovih pitanja naziva se uvodom. Drugi deo obuhvata sve institute vezane za krivično delo. Pre svega, određuje se opšti pojam krivičnog dela i razmatraju četiri obavezna elementa u tom pojmu. U okviru tih elemenata razmotreni su i određeni osnovi koji isključuju postojanje dotičnog elementa, a samim tim i po-stojanje krivičnog dela. Zatim su izloženi oblici i načini ispoljavanja krivičnog dela (pokušaj, sticaj, saučesništvo i dr.). U trećem delu obrađene su krivične sankcije sa aspekta sistema krivičnih sankcija u našem krivičnom pravu. Tu su svrstana i neka pitanja koja u striktnom smislu ne spadaju u krivične sankcijc, ali su u tesnoj vezi sa njima, ili su obrađene neke mere koje, iako nisu krivične sank-cije, osnov svoje primene imaju u učinjenom krivičnom delu.

11.3. Odnos nauke krivičnog prava C ^ " ^ sa drugim naukama

a) Odnos sa krivičnim naukama (pravnim i vanpravnim) Od značaja za nauku krivičnog prava su nauke koje su srodne po predmetu

izučavanja, ali ne i po metodama kojima sc koriste. Osim nauke krivičnog proce-snog prava koja jc takođe pravna nauka, druge nauke iz ove oblasti nisu pravne nauke. Ovde ćc biti reči samo o odnosu nauke krivičnog prava sa četiri takve naučne discipline: sa kriminalnom politikom, kriminologijom, penologijom i kri-minalistikom.

U odnosu na nauku -krivičnog prava nmikn fo-iyično2 nrocesnop prava se pre svegarazlLkuje pcLpredroetu izučavanja. Ona izučava krivično procesno pra-vo kao pozitivnu granu pravajzučava krivični postupak sa pravnog aspekta. Ona obuhvata sistem pojmova o procesnim subjektima i procesnim radnjama kri-vičnogpostupka (procesnim ustanovama).8"Otuda i izvesne sličnosti sa naukom krivičnog prava, ali i značajne razlike. Sporno je da li je nauka krivičnog proce-snog prava bliža krivičnom pravu ili drugim procesnim disciplinama (npr.

81) Vid. T . Vasi l jević , S is tem kr ivičnog procesnog prava SFRJ . Beograd , 1981, str . 52.

6 7


građanskom procesnom pravu).82' Postoji određeno preplitanjc u obradi nekih in-stituta koji imaju svoj i materijalno-pravni i procesno-pravni aspekt. Na primer, uobičajeno je da se ekstradicija izučava u okviru krivičnog procesnog prava, iako ona ima i svoje materijalno-pravne aspekte, tj. ona se ne svodi samo na postupak. N ^ k a j c r j vičnog procesnog prava nije dostigla onaj nivo razvijenosti kao i nauka krivičnog prava. Jedno od objašnjenja za činjenicu da je nauka krivičnog prgsc-snog prava zaostajala za naukom krivičnog prava, jeste to daje krivično procesno pravo kao grana prava akccsorno materijalnom krivičnom pravu i da služi njego-vom ostvarivanju.83'

Što se tiče odnosa nauke krivičnog prava sa drugim krivičnim naukama, najsloženije pitanje je odnos sa kriminalnom politikom- Osnovni, prpblem-jestc u tome što je kriminalna politika prema tradicionalnom shvatanja deo nauke kri-vičnog prava, ali joj se danas sve više priznaje samostalnost. Kri minalna politika (politika suzbijanja kriminaliteta) se bavi izučavanjem svih oblika društvene re-akcije na kriminalitet. Kriminalna politika kao praktična delatnost jeste racional-na i organizovana delatnost usmerena na suzbijanje kriminaliteta.114'Za razliku od krivičnog prava, kriminalna politika se nije sasvim jasno izdiferencirala kao praktična delatnost i kao naučna disciplina, ona je naime ijedno i drugo. Za nau-ku krivičnog prava mogu biti od značaja oba pristupa. Značajniji je ipak naučni pristup i to naročito onaj koji se bavi procenom krivičnog prava kao sredstva u suzbijanju kriminaliteta. U vezi sa tim, izvesna kriminalno-politička pitanja mo-raju se razmatrati i u okviru same nauke krivičnog prava. Kod nekih instituta, ili pojedinih krivičnih dela ponekad je čak teško razdvojiti pravnodogmatski i kri-minalno-politički aspekt. Pravnodogmatska obrada pojedinih instituta i krivičnih dela često vodi kritičkim zaključcima što za posledicu može imati usavršavanje tih instituta. Nauka krivičnog prava ne može biti ravnodušna prema tome na koji se način krivično pravo koristi u suzbijanju kriminaliteta, kakvo krivično pravo odgovara postavljenim idealima, kakva mu je budućnost i si. To čnni krimuialnu politiku u užem smislu koja se može nazvati i krivičnopravnom.politikom. Kri-minalna politika u širem smislu bavila bi se, osim krivičnim pravom, i drugim sredstvima podobnim za suzbijanje kriminaliteta.85'

U pogledu odnosa_sa Jsriminelogijom, penoleeiiom i kriminalistikom uopšte-no i ukratko bi se moglo reći sledeće. Sve te discipline imaju zajednički jcilj_kao i krivično pravo, a to je u krajnjoj liniji suzbijanje kriminaliteta. Rriminologija to čini tako što se bavi etiologijom i fenomenologijom kriminaliteta, Tj. uzrocima i pojavnim oblicima kriminaliteta, a po nekim shvatanjima i pitanjima društvene kontrole kriminaliteta (što postavlja pitanje njenog razgraničenja sa kriminalnom politikom). Od pomoćne krivične nauke ona se u novije vreme razvila usamostal-

8 2 ) Vid . B a u m a n n , Wcbcr , Mi tsch , Strafrccht , A T . 10. Auf lagc , Biclcfcld, 1995, p. 4 2 - 4 3 . 8 3 ) T a k o T . Vas'iljcvić koji kons ta tu jc da j c ipak doš lo d o naučne i d idakt ičke au tonomi je nauke

k r iv i čnog p rocesnog prava. U p . T . Vasi l jević , op . cit., str . 54. 84) Vid . Z . S to janov ić , Polit ika suzbi janja kriminal i teta . Novi Sad , 1991, str. 14. 8 5 ) Ibid. , s t r . 13-14.

6 8

KRIVIČNO l'RAVO

nu nauku, pa su se u okviru nje počele razvijati i druge discipline kao što jc vikti-mologija (nauka o žrtvi krivičnog dela). Od kriminologije bi krivično pravo treba-lo da dobije podatke o razmerama kriminaliteta i njegovoj uslovljcnosti u jednoj zemlji,*6' Š o j e od značaja ne samo za nauku krivičnog prava, već i za oblikovanje same krivičnopravne zaštite i postavljanje njenih granica. Pcnologija se bavi izučavanjem procesa izvršenja krivičnih sankcija. Izvršenje krivičnih sankcija ima svoje kako vanpravne, tako i pravne aspekte. Od toga čemu sc daje prednost zavisi i sam koncept i položaj ove discipline. Predmet kriminalistikc jeste otkrivanje kri-vičnih dela i njihovih učinilaca zbog čega je ona bliža nauci krivičnog procesnog prava, nego nauci krivičnog prava.*7' Iako se nauka krivičnog prava bavi izučava-njem krivičnog dela i krivične sankcije pre svega sa pravnog aspekta, ona mora imati u vidu i sve druge njihove aspekte. U nekim slučajevima i sama jc pozvana da prekorači granice jednog čisto pravnog, formalnog pristupa izučavanju kri-vičnog dela i krivične sankcije. Naročito u traganju za materijalnim pojmom kri-vičnog prava i krivičnog dela, kao i izučavanju suštine krivičnih sankcija i njiho-vih mogućnosti u primeni, nauka krivičnog prava mora da sc osloni i na rezultate do kojih se došlo u pomenutim disciplinama.

NaukaJcrivičnog prava stoji u određenom odnosu i sa naukama p ravao j r i -vrednim prestupima i prekršajnog prava. Te dve naučne discipline su tek u novije vreme došle do izražaja i zbog svoje nedovoljne razvijenosti s jedne strane, a s druge strane zbog srodnosti sa naukom krivičnog prava, one, naročito u obradi nekih instituta, u velikoj meri koriste rezultate do kojih jc došla nauka krivičnog prava.

Sgecifičan odnos nauke krivičnog prava postoji i sa naukom međunarodnog krivičnog prava. Taj odnos je određen predmetom regulisanja međunarodnog krivičnog prava, kao i određivanjem njegovog pojma (o čemu je već bilo reči). U svakom slučaju, nauka međunarodnog krivičnog prava mora polaziti kako od na-uke krivičnog prava, tako i od nauke međunarodnog javnog prava. S obzirom na to da je i tu reč o krivičnom pravu (sa međunarodnom dimenzijom), moglo bi se reći da je važniji odnos sa naukom krivičnog prava, s tim što sc, naravno, moraju imati u vidu stavovi i specifičnosti nauke međunarodnog prava.

b) Odnos sa pravnim naukama

Nauka krivičnog prava ima određen odnos i sa drugim pravnim naukama. Tu se može razlikovati odnos sa dve grupe pravnih nauka. Jedne SU one koje su opšteg karaktera, a druge izučavaju pozitivnopravne grane prava. Kada je reč o ovim prvima, nesumnjiv je njihov značaj i za nauku krivičnog prava. U nauci kri-vičnog prava postoje oblasti i instituti gde su istorija i teorija prava, kao i filozo-

86) Vid . Dj. Ignjatović, Kriminologi ja , Beograd, 2005 , str . 57. 87) Kriminal is t ika j c nauka ko ja pronalazi , usavršava i p r i m e n j u j e m e t o d e i s reds tva ko ja s luže otkr iva-

n j u dela i učinioca, obezbeđ ivan ju dokaza , kao i sprečavanju izvršenja kr iv ičnih de la . O n a ima tri svoja dela: tehniku, taktiku i metodiku istraživanja krivičnih dela . Vid . Ž . Alcks ić , M . Skul ić , Kri-minal is t ika , Beograd , 2002 , str . 21 .

6 9


fija prava nezaobilazni. Tako, poznato je da mnogi problemi filozofije prava po-tiču upravo iz oblasti krivičnog prava.*8'

Odnos nauke krivičnog prava sa pravnim naukama koje se bave izučava-njem pozitivnih grana prava određen je pre svega predmetom izučavanja tih pravnih nauka. U izučavanju nekih pitanja ponekad je neophodno korišćenje re-zultata tih nauka. Ovo je naročito izraženo u izučavanju posebnog dela krivičnog prava kada ponašanja koja su predviđena kao krivična dela imaju određeni značaj i za druge pravne nauke. No, razumljivo je što ovaj odnos nije toliko značajan kao odnos nauke krivičnog prava i drugih krivičnih nauka.

v) Odnos sa drugim naučnim disciplinama

Veliki broj naučnih disciplina mogu biti od značaja za nauku krivičnog pra-va. To su, počev od filozofije, sociologije, psihologije, socijalnc politike, socijal-no patologije, sudske medicine, sudske psihijatrije, pa do nekih nauka kojejnogu biti od značaja samo za pojedina krivična dela (npr. ekologija u vezi sa krivičnim delom zagađivanja živome sredine). Pri tome je uloga ovih nauka veoma raz-ličita. U nekim slučajevima krivično pravo u njima traži opšte polazne konccpte za rešavanje nekih svojih problema (npr. etika u vezi sa pitanjem svrhe i opravda-nja kazne), pa do sudske medicine i sudske psihijatrije koje, kao i nauka kri-vičnog prava, za cilj imaju boljiTi efikasniju primenu važećeg krivičnog prava. Naročito u izučavanju posebnog dela, odnosno pojedinih krivičnih dela moraju se koristiti nauke koje izučavaju ponašanje koje je predmet regulisanja krivično-pravnih normi.

/t • 11.4. Razvoj nauke krivičnog prava

11.4.1. Nastanak nauke krivičnog prava i pojedine škole

Nauka krivičnog prava se pojavila znatno kasnije od samog krivičnog prava kao grane pozitivnog prava. U savremenom smislu, kao posebna pravna nauka, iako su se izučavanjem krivičnog prava bavili pravnici i u antičkom Rimu, kao i neki poznati pravnici u srednjem veku, ona nastaje relativno skoro, tj. pre oprili-ke dva veka. U toku svog razvoja, nauka krivičnog prava je doživela određene transformacije, a menjala su se i shvatanja o ulozi samog krivičnog prava i kazne. Dok je jedno vreme uspon nauke krivičnog prava tekao u jednom smeru, tj. odvi-jao se u pravnoj konstrukciji pojedinih instituta i njihovoj međusobnoj vezi u okviru krivičnopravne dogmatike (klasična škola), krajem XIX i početkom XX veka dolazi do prodora novih ideja koje prelaze granice krivičnog prava. Iako su

88) Za lo i ne čudi č injenicu da su mnogi f i lozofi prava bili i teoretičari kr iv ičnog prava. S p o m e n i m o s a m o T . Ž ivanov ića i G . Radbruha .

7 0

KRIVIČNO PRAVO

istaknuti predstavnici nekih pravaca i teorija bili pre svega teoretičari krivičnog prava, neki od tih pravaca samo su u izvesnoj meri doprineli razvoju same nauke krivičnog prava, dok su više predstavljali doprinos kriminalnoj politici i krimmo-logijiT1"' Zbog toga Sto krivične nauke nisu još bile dovoljno izdiferencirane, po-stalo je uobičajeno da se svi ti pravci nazivaju krivičnopravnim školama'"1' što se u potpunosti može reći samo za klasičnu školu, dok su se drugi pravci u većoj ili mailjoj-merrbavfli pitanjima uzroka zločina i mogućim oblicima reakcije na nje-ga. I danas, kada su manje-višc postavljene granicc između pojedinih krivičnih disciplina, ima pravaca koji sadrže i krivičnopravnu i kriminalno-političku i kri-minološku dimenziju. Relativni karakter tih škola proizlazi i iz toga što sc njiho-vo prikazivanje bez svestrane i dublje analize brojnih pojedinih shvatanja nužno svodi na uprošćavanje i svođenje na stereotipe. Uostalom, neke je autore vrlo teško, kada sc imaju u vidu sva njihova shvatanja, svrstati u jednu ili drugu školu, odnosno pravac.

Zbog toga, umesto posebnog prikazivanja pojedinih škola, biće dat sumaran osvrt na neke karakteristike koje se prema uobičajenim shvatanjima pripisuju od-ređenim školama u krivičnom pravu.

Iako se i u srednjem veku može govoriti o nauci krivičnog prava i pravnim piscima koji su u svoje vreme imali veliki uticaj na primenu krivičnog prava i iza sebe ostavili poznata dcla,' ; l 'ne može se tražiti i naći kontinuitet između njih i da-našnje nauke krivičnog prava. Tek se sa pojavom novih ideja, koje su potekle nc od pravnika već pre svega od filozofa kao što su Monteskije i Voltcr, kao i od Be-karije koji nije bio ni pravnik ni filozof ali je svojim čuvenim spisom „ 0 zločini-ma i kaznama" objavljenom 1764. godine u Livomu označio prekretnicu u smi-slu sasvim drugačijeg stava prema svim fundamentalnim pitanjima i problemima kazne i krivičnog prava, može govoriti o nastanku onoga što se kasnije kontinui-rano razvijalo i danas postalo razgranat sistem krivičnih nauka. Te nove ideje po-lazile su od radikalne kritike tadašnjeg krivičnog prava i opštih društvenih uslova koji su od značaja za stvaranje i primenu krivičnog prava.

Prva značajna škola krivičnog prava čije su neke osnovne postavke postale opšta tekovina nauke krivičnog prava i koja je u velikoj meri doprincla razvoju krivičnopravne dogmatike bila je klasična škola. Najvažniji stavovi i karakteristi-ke klasične škole su sledeće. Ona je postavila i razradila osnovne pojmove i opšte institutekrivičnog prava i stvorila od njih sistem u kome je međusobni odnos tih pojmova i instituta od posebnog značaja. I danas u nauci krivičnog prava pitanje

89) V i d . Đ . Ignja tović , Kriminologi ja , Beograd, 1998, str . 111 -163 . 90) Za razliku o d stranih udžbenika krivičnog prava u ko j ima se te škole , p o pravi lu , p o s e b n o n e

obrađu ju (pa ni u on im zeml j ama u ko j ima su nastale, k a o što su Nemačka i l la l i ja) . u naš im udžben ic ima kr iv ičnog prava one su i dal je nezaobi lazne uz uob iča jena s tereot ipna ponav l j an ja nekih karakteris t ika tih .Škota.

91) Posebno is taknuto mes to pripada j e d n o m nemačkom i dvojici i tal i janskih p ravn ika . T o su Bcncdicl Carpzov (Pract ica n o v a rerum cr iminal ium imperial is saxonica iz 1635. god ine ) , ža l im Ju l ius C'la-f u s (Pract ica criminalis) , k a o i Prospcr Farinacius (Praxis ct theor icac c r iminal i s opera omnia ) .

7 1


sistema, naročito opšteg dela. zauzima jedno od najvažnijih mesta. Dalje, njoj tre-ba pripisati zaslugu za usvajanje načela zakonitosti u krivičnom pravu. Ona insi-stiraTia principu pravednosti, srazmernosti, moralne odgovornosti zasnovancjia slobodi čovekove volje, a kao krivičnu sankciju poznaje samo kaznu sa s.viyom ctiffko-retributivnom funkcijom. Kao nedostaci ioi sc mogu pxchflcili.ut.lrcdcna ri-gidnost koja u stvari proizlazi iz njenog osnovnog nolazišta-ajo jc da se svakom učiniocu zajjričmjeno zIčTmora kroz kaznu vratitj zjom. Ona u krivičnom pravu i kazni, osim ostvarenjSlđeje pravde i moralnih načela, ne vidi nikakvo sredstvo za postizanje određenih korisnih društvenih funkcija. U učiniocu ne vidi čoveka već određenu apstraktnu, pravnu kategoriju.

Kao reakcija na klasičnu školu javlja sc više pravaca, od kojih su neki više kriminološki nego krivičnopravno orijentisani. Tako, antropološka škola čiji je osnivač italijanskflekar Ćezare Lombrozo sa svojom poznatom knjigom^Čovck zločinac" (1876) isključivo se orijentišc na učinioca krivičnog dela postavivši tezu oTođenom zločincu. Na osnovu antropoloških mcrcnja koja je šproveo nad osuđenicima u Torinu on govori o fizičkim i psihičkim anomalijama koje su kod određenih ljudi urođene i koje ih predodređuju da budu zločinci (nisko čelo, pre-terana kosmatost, jake vilice, moralna neosetljivost itd.). Ove ideje i u vreme kada su nastale nisu naišle na šire prihvatanje ali su vodile pojavi jedne druge, umerenije struje poznate pod imenom italijanske pozitivne škole. Najvažniji predstavnici tc škole su bili R. Garofalo i E. Feri. Garofalo je poznat i po svom shvatanju materijalnog pojma krivičnog dela, odnosno pojma prirodnog zločina koji prcdstavljapovredu osećanja samilosti ili poštenja, dok su ostalo artificijelni zločini koji su samo proizvod zakonodavca. Prema Feriju tri vrste faktora đeluju kao uzroci zločina: individualni (vezani za ličnost učinioca), fizički (godišnje do-ba, klimatske prilike i dr.) i socijalni (društveni odnosi). Učinioce deli na urođene, slučajne, iz navike i iz strasti. Umestp kazne, društvo treba da sc od kri-minaliteta brani merama koje su adekvatne opasnosti učinioca, a nc težini kri-vičnog defa, a s obzirom na to da se ne može predvideti koliko će dugo neko biti opasan, onda i te mcrc treba da budu neodređenog trajanja.

Kao reakcija na klasičnu školu nastala jc i tzv. moderna ili sociološkaškola. Glavni predstavnik jc List koji takođe učinioca stavlja u prvi plan, ali za razliku od italijanske pozitivne škole ipak ne teži radikalnom raskidu sa tradicionalnim krivičnim pravom. Iako je poznato njegovo tvrđenje da sc ne kažnjava zločin već zločinac, List ne prihvata tezu pozitivne škole o abnormalnom delinkventu, a po-gotovo ne stav o rođenom zločincu. On stavlja naglasak na socijalne uzroke vršenja zločina, pa otuda i naziv ove škole. Govori o svrhovitosti krivičnog pra-va, a kazni daje pre svega specijalno-preventivnc zadatke. Zalaže se za uvođenje supstituta kratkotrajnim kaznama lišenja slobode, kao što jc uslovna osufja i novčana kazna.

Preterivanja i rigidnost klasične škole ublažene su kod neoklasičnejskole (ponekad nazvana i eklektička škola). Ona je izvršila uticaj na veliki brojjflkono-

72

KRIVIČNO l'RAVO

davstava, a sa izvesnim modifikacijama i daljim razvojem, njene osnovne po-stavke prisutne su i danas u značajnom delu krivičnopravne literature. Kod nje se zapažaju umerenost i kompromisna rešenja u pogledu onih pitanja koja su bila predmet sporenja klasične i novonastalih škola. Njene glavne karakteristike su sledeće. Iako polazi od moralne odgovornosti i krivicu učinioca i dalje stavlja u prvi plan, u pogledu pitanja slobode volje zauzima fleksibilniji stav nego klasična škola, te ne insistira na apsolutnoj slobodi volje. U pogledu kazne smatra da je to glavna sankcija ali se zalaže za uvođenje i drugih krivičnih sankcija kao što su mere bezbednosti priznajući da ima učinilaca u odnosu na koje se ne može dclo-vati kaznom, kod kojih je osnov za primenu krivične sankcijc njihova opasnost. Prodor shvatanja o dualitetu krivičnih sankcija vezuje se upravo za ncoklasičnu školu. I uvođenje instituta bitno smanjene uračunljivosti pripisuje se ncokla-sičnoj školi. Maloletnim učiniocima posvećuje se više pažnje nego do tada, a kri-vičnim sankcijama prema maloletnicima se daje posebno mesto.

Iako nastao ranije, pokret društvene odbrane dobija na značaju posle II svet-skog rata. Ekstremni pravac koji se zalaže za potpunu zamenu krivičnog prava no-vim sistemom društvene odbrane zastupa F. Gramatika, (vid. dole odeljak 11.4.2). Značajniji i uticajniji je bio umereniji pravac nazvan nova društvena odbrana čiji je glavni predstavnik M. Ansel. On ne odbacuje sasvim kaznu već je izjednačava sa svim ostalim sankcijama koje naziva merama društvene odbrane kojima bi cilj bio resocijalizacija učinioca. Iako ne negira neke osnovne institute krivičnog prava zalaže se za njegovu dejuridizaciju. Uticaj ideja pokreta nove društvene odbrane došao je do izražaja i kod nas, naročito u odnosu na najvažnije izmene i dopune KZ iz 1951. godine koje su izvršene 1959. godine. Međutim, sa opštim razočare-njem u orijentaciju na resocijalizaciju, čak je i pokret društvene odbrane odustao od tog svog osnovnog, nosećeg stuba.92'On je time izgubio i svoju fizionomiju. Značajna su nastojanja M. Anscla da tom pokretu pronađe nove piitevc.93lU tom pogledu on naročito ukazuje na značaj pitanja podruštvljavanja krivičnog prava, dekriminalizacije, povećane zaštite žrtve, a između represije i prevencije oprede-ijuje se za politiku prevencije. Pokret nove društvene odbrane bio jc i ostao više kriminalnd-politički pokret, a manje krivičnopravna škola.

11.4.2. Savremeni stavovi o mogućnostima i budućnosti krivičnog prava

Danas je usvojeno shvatanje da krivično pravo treba da bude samo jedno od sredstava za suzbijanje kriminaliteta. To je posledica i saznanja da krivično pra-

92) M . Ancc l , Obscrvat ions sur ta rćvision du P r o g r a m m c m i n i m u m d c la Soc ić tć Internat ional d c D č f c n s c Socia lc , Cah ic r s d c Dćfcnsc Socialc . n. I . 1982.

93) Ansc l j e 1985. godine b i tno preradio svo je rani je de lo „ N o v a druš tvena o d b r a n a " (d rugo izdanje iz 1966, t reće iz 1981. godine) . Ansc lova kn j iga iz 1985. god ine p revedena j c i kod nas 1991. godine ( M . Anscl , Druš tvena odbrana , Beograd . l 9 9 l , p r c v o d O . Pcrić) .

7 3


vo ima ograničene mogućnosti i domete. Međutim, postoji i radikalan stav koji postavlja pitanje da li je krivično pravo, bar u svom sadašnjem obliku, nužno za postizanje tog cilja. Sama ideja o napuštanju krivičnog prava, ili njegovom radi-kalnom transformisanju i nije tako nova. Tako, Radbruh i Gramatika koji, iako pripadaju različitim orijentacijama, ne vide u kazni podobno sredstvo za suzbija-nje kriminaliteta. Prvi u svojoj viziji budućnosti krivičnog prava ističe da „po-pravljanje krivičnog prava neće dovesti do boljeg krivičnog prava, nego do jed-nog prava koje popravlja i štiti, koje bi bilo bolje od krivičnog prava i koje bi bilo mudrije i ljudskijc od krivičnog prava".94' Međutim, Radbruh je to „bolje" krivično pravo video u pravu popravljanja i zaštite, što predstavlja pozitivističku orijentaciju koja sc već pokazala neuspešnom, a mogu joj sc uputiti i ozbiljni načelni prigovori. I ono što je Gramatika ponudio ne kao viziju već kao gotov program koji se sastoji u zameni krivičnog prava sistemom preventivnih, peda-goških i terapeutskih mera čija se primena umesto za krivično delo vezuje za an-tisocijalnost učinioca kao centralni pojam društvene odbrane,95' danas izgleda sasvim neprihvatljivo. Međutim, ovi i slični predloži su donekle uticali da j e iz-vesno vremc bila prihvaćena jedna umerenija pozitivistička orijentacija koja nije negirala kaznu, ali joj je davala sasvim druge ciljeve i sadržaj. 1 pored toga što ekstremni stav o potpunoj zameni kazne i krivičnog prava sistemom terapeut-skih, medicinskih i pedagoških mera i njegovo vezivanje samo za osobine lično-sti učinioca, nikada nije imao mnogo izgleda da bude usvojen, on je doprineo širenju orijentacije na tretman i resocijalizaciju. Ta orijentacija je u nekim ze-mljama izvesno vremc bila veoma izražena. Međutim, upravo jc u tim zemljama (npr. Švedskoj) došlo do najvećeg razočarenja u ovu orijentaciju kad se pokaza-lo da ona ni izbliza nije ispunila očekivanja, i upravo je prvo u tim zemljama ona napuštena. Resocijalizaciji kao jednom od načina postizanja svrhe kažnjavanja i danas se priznaje određeni značaj, pod usiovom da je ona dobrovoljna i da se preduzima kao pomoć osuđenom licu. Savremcna nauka krivičnog prava i kri-minalna politika, polazeći od ograničenih mogućnosti resocijalizacije, ne vide u njoj osnov koji bi ozbiljnije određivao sadržaj krivičnog prava i način ostvariva-nja krivičnopravne zaštite.

Kritički stav prema krivičnom pravu doživljava svoju kulminaciju u savre-menom abolicionizmu, pokretu koji se zalaže za ukidanje krivičnog prava i koji u krivičnom pravu ne samo da ne vidi način za suzbijanje kriminaliteta, već tvrdi da jc krivično pravo samo po sebi društveno zlo. Ne samo da takvo tvrđenje i na prvi pogled deluje preterano i utopijski, nego abolicionizam ne predstavlja neki smišljeni program mera koje bi mogle zameniti krivično pravo, odnosno ne nudi ništa ozbiljno što bi moglo zameniti krivično pravo. Predstavnici ovog pokreta često alternativu krivičnom pravu vide u izmirenju žrtve i učinioca, tj. u posredo-vanju radi otklanjanja konflikta između učinioca i žrtve,96' u simboličnoj kom-

94) G . Radbruh , Fi lozof i ja prava, Beograd , 1980, str . 214 . 9 5 ) Vid . F. Grama t i ca . Principi di d i fesa socialc, Padova , 1961. 9 6 ) Vid . N . Chris t ic . Limits to Pain, O x f o r d . 1982.

7 4

KRIVIČNO l'RAVO

davstava, a sa izvesnim modifikacijama i daljim razvojem, njene osnovne po-stavke prisutne su i danas u značajnom delu krivičnopravne literature. Kod nje se zapažaju umerenost i kompromisna rešenja u pogledu onih pitanja koja su bila predmet sporenja klasične i novonastalih škola. Njene glavne karakteristike su sledeče. Iako polazi od moralne odgovornosti i krivicu učinioca i dalje stavlja u prvi plan, u pogledu pitanja slobode volje zauzima fleksibilniji stav nego klasična škola, te ne insistira na apsolutnoj slobodi volje. U pogledu kazne smatra da je to glavna sankcija ali se zalaže za uvođenje i drugih krivičnih sankcija kao što su mere bezbednosti priznajući da ima učinilaca u odnosu na koje sc ne može dclo-vati kaznom, kod kojih je osnov za primenu krivične sankcijc njihova opasnost. Prodor shvatanja o dualitetu krivičnih sankcija vezuje se upravo za ncoklasičnu školu. I uvođenje instituta bitno smanjene uračunljivosti pripisuje se neokla-sičnoj školi. Maloletnim učiniocima posvećuje se više pažnje nego do tada, a kri-vičnim sankcijama prema maloletnicima se daje posebno mesto.

Iako nastao ranije, pokret društvene odbrane dobija na značaju posle II svet-skog rata. Ekstremni pravac koji se zalaže za potpunu zamenu krivičnog prava no-vim sistemom društvene odbrane zastupa F. Gramatika (vid. dole odeljak 11.4.2). Značajniji i uticajniji je bio umereniji pravac nazvan nova društvena odbrana čiji je glavni predstavnik M. Ansel. On ne odbacuje sasvim kaznu već je izjednačava sa svim ostalim sankcijama koje naziva merama društvene odbrane kojima bi cilj bio resocijalizacija učinioca. Iako ne negira neke osnovne institute krivičnog prava zalaže se za njegovu dejuridizaciju. Uticaj ideja pokreta nove društvene odbrane došao je do izražaja i kod nas, naročito u odnosu na najvažnije izmene i dopune KZ iz 1951. godine koje su izvršene 1959. godine. Međutim, sa opštim razočare-njem u orijentaciju na resocijalizaciju, čak je i pokret društvene odbrane odustao od tog svog osnovnog, nosećeg stuba.92' On je time izgubio i svoju fizionomiju. Značajna su nastojanja M. Ansela da tom pokretu pronađe nove putevc.93' U tom pogledu on naročito ukazuje na značaj pitanja podruštvljavanja krivičnog prava, dekriminalizacije, povećane zaštite žrtve, a između represije i prevencije oprede-ljuje se za politiku prevencije. Pokret nove društvene odbrane bio je i ostao više kriminalno-politički pokret, a manje krivičnopravna škola.

11.4.2. Savremeni stavovi o mogućnostima i budućnosti krivičnog prava

Danasje usvojeno shvatanjc da krivično pravo treba da bude samo jedno od sredstava za suzbijanje kriminaliteta. To je posledica i saznanja da krivično pra-

92) M . Ancc l , Obscrva t ions sur la rčvision du P rogrammc m i n i m u m d c la Soc ić tć Internat ional dc Dćfcnsc Socia lc , Cah ic r s d c Dćfcnsc Socialc . n. 1, 1982.

93) Ansc l j c 1985. god ine bi tno preradio svo j e rani je de lo „ N o v a druš tvena o d b r a n a " (d rugo izdan je iz 1966. t reće iz 1981. godine) . Ansc lova knj iga iz 1985. god ine prevedena j c i k o d nas 1991. godine ( M . Ansc l . Druš tvena odbrana , Beograd, 1991, provod O . Pcrić) .

7 3


vo ima ograničene mogućnosti i domete. Međutim, postoji i radikalan stav koji postavlja pitanje da li je krivično pravo, bar u svom sadašnjem obliku, nužno za postizanje tog cilja. Sama ideja o napuštanju krivičnog prava, ili njegovom radi-kalnom transformisanju i nije tako nova. Tako, Radbruh i Gramatika koji, iako pripadaju različitim orijentacijama, ne vide u kazni podobno sredstvo za suzbija-nje kriminaliteta. Prvi u svojoj viziji budućnosti krivičnog prava ističe da „po-pravljanje krivičnog prava neće dovesti do boljeg krivičnog prava, nego do jed-nog prava koje popravlja i štiti, koje bi bilo bolje od krivičnog prava i koje bi bilo mudrije i ljudskije od krivičnog prava".94 'Međutim, Radbruh je to „bolje" krivično pravo video u pravu popravljanja i zaštite, što predstavlja pozitivističku orijentaciju koja se već pokazala neuspešnom, a mogu joj sc uputiti i ozbiljni načelni prigovori. I ono što je Gramatika ponudio ne kao viziju već kao gotov program koji sc sastoji u zameni krivičnog prava sistemom preventivnih, peda-goških i terapcutskih mera čija sc primena umesto za krivično delo vezuje za an-tišocijalnost učinioca kao centralni pojam društvene odbrane,95' danas izgleda sasvim neprihvatljivo. Međutim, ovi i slični predložijsu donekle uticali da je iz-vesno vreme bilaprihvaćena jedna umerenija pozitivistička orijentacija koja nije negirala kaznu, ali jo j je davala sasvim druge ciljeve i sadržaj. I pored toga što ekstremni stav o potpunoj zameni kazne i krivičnog prava sistemom terapcut-skih, medicinskih i pedagoških mera i njegovo vezivanje samo za osobine lično-sti učinioca, nikada nije imao mnogo izgleda da bude usvojen, on je doprinco širenju orijentacije na tretman i resocijalizaciju. Ta orijentacija je u nekim ze-mljama izvesno vreme bila veoma izražena. Međutim, upravo jc u tim zemljama (npr. Švedskoj) došlo do najvećeg razočarenja u ovu orijentaciju kad se pokaza-lo da ona ni izbliza nije ispunila očekivanja, i upravo je prvo u tim zemljama ona napuštena. Resocijalizaciji kao jednom od načina postizanja svrhe kažnjavanja i danas se priznaje određeni značaj, pod uslovom da je ona dobrovoljna i da sc preduzima kao pomoć osuđenom licu. Savremcna nauka krivičnog prava i kri-minalna politika, polazeći od ograničenih mogućnosti resocijalizacije, ne vide u njoj osnov koji bi ozbiljnije određivao sadržaj krivičnog prava i način ostvariva-nja krivičnopravne zaštite.

Kritički stav prema krivičnom pravu doživljava svoju kulminaciju u savre-menom abolicionizmu, pokretu koji se zalaže za ukidanje krivičnog prava i koji u krivičnom pravu ne samo da nc vidi način za suzbijanje kriminaliteta,_vcć tvrdi da je krivično pravo samo po sebi društveno zlo. Nc samo da takvo tvrđenje i .na prvi pogled delujc preterano i utopijski, nego abolicionizam ne predstavlja neki smišljeni program mera koje bi mogle zameniti krivično pravo, odnosno nc nudi ništa ozbiljno što bi moglo zameniti krivično pravo. Predstavnici ovog pokreta često alternativu krivičnom pravu vide u izmirenju žrtve i učinioca, tj. u posredo-vanju radi otklanjanja konflikta između učinioca i žrtve,96' u simboličnoj kom-

9 4 ) G . Radbruh . Fi lozof i ja prava. Beograd, 1980, sir . 214. 95) Vid . F. Gramat i ca , Principi di d i fesa socialc , Padova, 1961. 9 6 ) Vid . N. Chr is t ic . Limits to Pain, O x f o r d . 1982.

7 4

KRIVIČNO l'RAVO

penzaciji tamo gde su posledicc dela nenadoknadive, prepuštanju društvenom sa-moregulisanju i sl.97>

Ono štonude abalicjpnjsti, J(ao i drugi radikalni kritičari krivičnog prava, iako ukazuje na neke značajne mogućnosti u pogledu alternativa krivičnopravnoj zaštiti, sasvim sigurno ne može danas, niti u bliskoj budućnosti zameniti krivično pravo, i|i ga radikalno transformisati. Stav da je to danas moguće i opravdano u bilo kojem civilizovanom društvu, nerealan je i neprihvatljiv. Iako je abolicioni-zam u svom ekstremnom obliku neprihvatljiv i neostvarljiv u savremenim društvi-ma, on bi mogao imati, i neke pozitivne strane. On podstiče diskusiju o nekim važnim filozofskim i političkim pitanjima vezanim za krivično pravo, a opravdana je i njegova kritika u pogledu širine granica krivičnog prava jer se kao krivična dela u svim savremenim društvima predviđaju mnoga ponašanja koja to ne za-služuju. No, težnja da se potpuno ukine krivično pravo je, kako jc primećeno, opa-sno naivna. Ako bi do toga i došlo, krivično pravo bi bilo zamenjeno nečim još go-rim od krivičnog prava: raznim neformalnim oblicima socijalnc kontrole, ili spon-tanim reagovanjem grupa ili pojedinaca bez ikakve formalizacijc tih postupaka koja obezbeđuje važne garantijc. Izbacivanje krivičnog prava iz sistema socijalnc kontrole dovelo bi do toga da neki drugi neformalni mehanizmi preuzmu na sebe rešavanje problema koje krivično pravo koliko toliko, i uz određene garancijo, na-stoji da reši.9li) Treba biti realniji i prihvatiti činjenicu da je krivično pravo u stal-nom razvoju, da se ono stalno menja i usavršava (ius criminalc semper reforman-dum est), alFo njegovom ukidanju sasvim sigurno u doglednoj budućnosti ne može biti govora. Stoga je i zadatak nauke krivičnog prava da da svoj doprinos u tom stalnom procesu usavršavanja krivičnog prava.

Od savremenih gledanja na krivično pravo treba spomenuti i „ncoklasici-zam" (što ne treba mešati sa neoklasičnom školom krivičnog prava), pravac koji zauzima optimistički stav prema mogućnostima krivičnog prava. Nastao kao re-akcija na orijentaciju na tretman i resocijalizaciju, neoklasicizam spccijalnu prevenciju stavlja sasvim u drugi plan i potpuno se okreće generalnoj prevenci-ji. Kao što je za orijentaciju na tretman i resocijalizaciju bio karakterističan pre-terani optimizam u pogledu specijalne prevencije, to bi se za neoklasicizam mo-glo reći u odnosu na generalnu prevenciju. Kazna treba pre svega da bude sra-zmerna težini krivičnog dela i stepenu krivice učinioca. Osim u pogledu propi-sane kazne, to se mora ostvariti i na planu odmeravanja kazne. Neoklasicizam se zalaže za ustanovljavanje preciznih pravila i granica za odmeravanje kazne koji bi obavezivali sud i koji bi suzili prostor za njegovu slobodnu proccnu u tom pogledu. Zasluga neoklasicizma jeste da j e on doprineo reafirmaciji kazne, generalne prevencije i načela srazmernosti u krivičnom pravu.

97) H. Stcincrt , AItcrnat ivcn z u m Strafrccht . In: Klcincs Kr iminologischcs W6r i c rbuch , Hcidclburg, 1985, p. 10.

98) U tom smislu W, Hasscmcr , Eintut in ing in d ic Grundlagcn d e s S t ra f rcch ts , 2. A u f l a g c , Miincllcn, 1990, p. 3 3 1 - 3 3 2 .

75


Savremenu naiiku krivičnog prava karakterišc stalno usavršavanje njenog pravno-dogmatskog dela sjedne strane, kao i integrisanjc u nju i nekih suštinskih pitanja koja se tiču društvene funkcije i uloge krivičnog prava, njegovih dometa i granica, stalnog preispitivanja odnosa države i društva sjedne strane i pojedinca, građanina s druge strane. U stvari, nauka krivičnog prava nikada ozbiljno nije ni napustila svoj delokrug, te sc i dalje bavi izučavanjem postojećeg krivičnog pra-va objašnjavanjem i detaljnim izučavanjem svakog, pa i najsitnijeg i naizgled ne toliko važnog pitanja.9" Ona u tome često prevazilazi potrebe prakse i primene prava, pa ide znatno dalje od toga postavljajući u vezi sa spornim pitanjima, a u krivičnom pravu ih ima i previše, niz teorija nudeći često različita rešenja. Osim toga, nauka krivičnog prava i pored izdvajanja kriminalne politike u samostalnu disciplinu, kao i postojanja pravne filozofije, u stalnom je traganju za boljim, is-pravnijim krivičnim pravom.

U pogledu pccne mogućnosti krivičnog prava i njegovih granica danas jc preovladalo kompromisno stanovnište. I inače, ako sc uopšte može govoriti o ne-koj uočljivoj tendenciji u nauci krivičnog prava u izvesnom smislu ponovo je pri-sutan eklektički pristup koji u vidu ima ispoljene orijentacije u XX veku. Imajući u vidu savremena krivična zakonodavstva u Evropi, moglo bi sc tvrditi da u.nji-hovoj pozadini stoji iskustvo koje jc danas stečeno tokom vremena i zadržavanje proverenih rešenja bez obzira kojem pravcu ili školi se ona mogu pripisati. Zato se može govoriti o svojevrsnoj neoklefctičkoj školi i o njenom uticaju na savre-mena krivična zakonodavstva.I,xl'

9 9 ) U nek im z e m l j a m a došlo j c d o .stagnacije nauke kr ivičnog prava u j e d n o m dužem v remenskom per iodu. T o j c prc svega s lučaj sa bivšim Sovje t sk im Savezom, k a o i već inom drugih bivših soci ja-lisličkih zemal j a . Tako , Ivrdi sc d a j e ona j edva imala status nauke, te d a j e ruska nauka kr ivičnog prava od j e d n e od vodećih u svetu, za v r e m e 7 0 godina bol j ševičke dikta ture postala servilan komen ta to r onoga š to sc c in ično naz iva lo „socijal is t ička zakoni tos t " (M. Konauc luco u ; tp„ y r o -JluBHOe n p a n o . OOutan »taCTb, MocKsa , 1999, str. XI) . Iako j c i ova occna na j edan drugi način ideološki obo jena , ipak j c č injcnica da j c sovje tska nauka kr ivičnog prava bila pod j a k i m ut ica jcm ideologi je , da j c n a m e m o bila spu tavana i s impl i l ikovana i za to znatno ispod nivoa nauke k r iv ičnog prava zapadnoevropsk ih zemal ja .

100) V i še o t o m e Z . S to janović , Tcndcnc i j c u nauci kr iv ičnog prava i neka pi tanja našeg mater i j a lnog k r iv i čnog zakonodavs tva . U: N o v e tcndcnci jc u sav remeno j nauci kr iv ičnog prava i naše kr iv ično z a k o n o d a v s t v o , Beograd , 2005 , str. 11 -40.

7 6

II. KRIVIČNOPRAVNA ZAŠTITA (KRIVIČNO PRAVO U MATERIJALNOM SMISLU)

1. Uvodne napomene

U prethodnoj glavi bilo je reči o pitanjima koja sc pretežno tiču krivičnog prava u formalnom smislu. Krivično pravo je grana pozitivnog prava, kao i prav-na nauka koja se bavi njegovim izučavanjem, te je razumljivo zašto su pravna, pretežno formalna pitanja u prvom planu. Međutim, iste važnosti jesu i pitanja koja se tiču suštine i sadržaja krivičnog prava, njegovih ciljeva i mogućnosti, nje-gove opravdanosti, njegove budućnosti i razvoja i dr. Mada su i neke druge nau-ke, pa i sama filozofija prava, možda i više od nauke krivičnog prava pozvane da se bave tim pitanjima, to je bez sumnje oblast koja mora biti predmet izučavanja nauke krivičnog prava. Sva ta pitanja se koncentrišu oko jednog centralnog poj-ma, a to je pojam krivičnopravne zaštite. Krivično pravo, pa i jedan udžbenik kri-vičnog prava, iako su to pitanja koja su vrlo složena i zadiru u oblast i drugih na-uka, mora u izvesnoj meri da se bavi materijalnom, suštinskom stranom kri-vičnog prava, a to su, kao što je rečeno, pitanja vezana za osnovnu funkciju kri-vičnog prava, zaštitnu funkciju.

U vezi sa određivanjem pojma krivičnog prava već je istaknuto da jc zaštit-na funkcija krivičnog prava njegova osnovna i najvažnija funkcija, da je ona raz-log i svrha njegovog postojanja. Međutim, upravo u vezi sa njom postavljaju se neka načelna pitanja na koja bi trebalo odgovoriti. S jedncjstrancjpitanje je koja dobra i od ko jih napada štititi krivičnim pravom i na koji način tu zaštitu ostvari-vati, kao i koliko sc s ciljem zaštite tih dobara sme ograničavati prostor za slo-bodno delovanje pojedinca. Reč je o problemima čije ovakvo ili onakvo rešava-njc ima izuzetno važne posledice za društvo i pojedinca. Od toga zavisi kako će krivično pravo izgledati, kako će se primenjivati, u kojoj meri će obavljati svoju zaštifnuTunkciju, kakav će biti odnos pojedinca i države itd. Istovremeno ova pi-tanja vode i razmatranju opravdanosti krivičnopravne zaštite i utvrđivanju krite-

2. Opšti problemi krivičnopravne zaštite

77


rijuma i uslova za njene granice i sadržaj. Stalno preispitivanje društvene i etičke utemeljenosti krivičnog prava i njegovih granica nužna je posledica činjenicc da ono predstavlja najizrazitiji i najoštriji vid pravne represije, te zbog toga samo naiSelo legaliteta nije dovoljno da opravda primenu te represije. Pokušaj da se lc-gitimnošFsvedc na legalnost i time u stvari negira, ima pravno-pozitivističku, pa i konzervativnu pozadinu.10" Ni besprekoma legalnost ne može krivičnom pravu pribaviti legitimnost. Raskorak između legaliteta i legitimnosti može bili.manje ili više izražen. To nameće potrebu iznalaženja kriterijuma, uslova legitimnosti krivičnopravne intervencije koji su ujedno i najvažniji kriterijumi za određivanje granica krivičnopravne zaštite, za postavljanje kriminalne zone. 1 mogućnosti krivičnopravne zaštite su od određenog značaja za njenu legitimnost. Tu je reč o višestrukom odnosu: međusobnom odnosu granica i mogućnosti krivičnopravne zaštite i njihovom odnosu prema legitimiranju krivičnopravne zaštite i krivičnog prava u celini.

Granice krivičnopravne zaštite treba postaviti u skladu sa njenim mogućnostima. Knvićnopravi5:r5asTita prilikomčijeg zakonskog oblikovanja se ne vodi računa 1 0 njenim mogućnostima, nema samo za posledicu neefikasnost, nego može dovesti i do drugih ne-gativnih posledica za društvo i pojedinca. Mogućnosti krivičnopravne zaštite imaju od-ređeni značaj i za pitanje njene legitimnosti. Krivično pravo se moze opravifoti sumo funk-cijom koju zaista i obavlja, ono m or a pos I i ć i d ov o Ij a n stepen elikasnosti i efektivnosti da bi'jtnoglb ostvarivati ciljeve koji mu daju legitimnost Mogućnosti i efikasnost ićrivieno-pravneza|tite_SJJ u £gzi sa legitimnošću krivičnog prava i li smislu da legitimnost postavlja granice toj /a.stili jer u izvesnoj meri određujiFsređstva ijiačin za njeno postizanje.

Iako u pogledu mogućnosti krivičnopravne zaštite postoji i optimistički stav, danas preovladava mišljenje da su one dosta ograničene.102 'Govori se o ne-efikasnosti krivičnog prava, o krizi u koju j e ono zapalo i si. Ipak, stvarni efekti krivičnopravne zaštite ostali su dobrim delom nepoznati. Predstava o njima za-sniva se na pretpostavkama i teorijskim spekulacijama.

Određivanje granica krivičnopravne zaštite još više j e sporno. I pored svih nastojanja, nije se uspelo doći do opštih materijalnih kriterijuma za određivanje tih granica. Nastojanja koja se vezuju za kriterijume kao što je materijalni pojam krivičnog dela, društvena opasnost, zaštitni objekt '0 3 ' i dr., i pored izvesnog do-

101) T a k o Kclzcn svodi legit imnost u stvari na legalitet. Up. H. Kc lzen , Opšta teori ja prava i države, Beograd , 1951, str . 122 -123 . Eks t remno shva tan jc u tom pogledu zas tupa Šmit p r ema k o m e nema legit imnih, v e ć s a m o legalnih normi „ko je os ta ju val idne sve dotle dok sc nc utvrdi n j ihova neva-lidnost u okviru p ravnog poretka. O n o što j c legalno i s tovremeno j c i l eg i t imno" (Lcgalitiit und Lcgit imitat , 1932).

102) Još j c List bio skeptičan prema mogućnos t ima kr ivičnog prava iako j c svo j im Marburšk im progra-m o m izvršio preokret u nauci kr iv ičnog prava naglašavajući n j egovu svrhovitost koja sc sastoji u zaš t i tnoj funkci j i . Mnogi teoretičari od Lista pa d o danas dovodil i su, m a n j e ili v iše u s u m n j u spo-sobnos t kr iv ičnog prava da uspešno obavl ja svo ju zašt i tnu funkc i ju (vid. G. Ross, Entkr iminal is ic-rungs tendenzen im Bcsondcrcn Tci l , Frankfur t , 1981, p. 28).

103) O suš t insko j ulozi zašt i tnog objekta kao mater i ja lnog kr i ter i juma za pos tav l jan je granica k r iv ičnopravne zašti te vid. Z . S to janović , Granico, mogućnos t i i legi t imnost kr iv ičnopravne zašti te, B e o g r a d , 1987, str. 4 9 - 9 9 .

7 8

KRIVIČNOPRAVNA ZAŠTITA

prinosa, ne pružaju jedan teorijski i praktično upotrebljiv koncept za rcšavanjc ovog izuzetno složenog pitanja.1041 Ni deklarativno prihvatanje nekih principa kao što Je krivično pravo kao ultima ratio, odnosno princip njegove supsidijarno-sti, ne vodi bitnom unapređenju rešavanja ovog problema s obzirom na to da ne-dostaju konkretni kriterijumi za primenu tih principa. Jedino što sc danas čini nc-spornim, to je da je traženje jednostavnih i preciznih kriterijuma iluzor-no.1,151 Traženje uporišta u prirodnom pravu, koje jc samo po sebi danas postalo nepopularno i s pravom kritikovano,'06' i vezivanje kriterijuma samo za po-našanje koje je predmet regulisanja krivičnopravnih normi i njegove kvalitete, čini se da već pripadaju prošlosti. Ne postoji neka univerzalna differcntia specifi-ca kriminalnog ponašanja, nešto što bi bilo svojstveno samom ponašanju, njego-voj suštini i što bi uvek opravdavalo upotrebu krivičnog prava. U ovoj oblasti po-stoji širok prostor za procene i vrednovanja koji se samo donekle može suziti, od-nosno usmeriti materijalnim kriterijumima. Sam pojam legitimnosti podrazume-va uključivanje i vrednosnog elementa, tj. podrazumeva saglasnost sa određenim sistemom vređnosti. Krivičnopravna zaštita polazi od stava da postoji nešto što j c vredno te zaštite, da se štite neke pozitivno vrednovane datosti. Sve što dozvolja-vaHTše vrši neki izbor ima i određeni vrednosni sadržaj. I onda kada se koriste naučne metode, kada je reč o empirijskim, objektivnim činjenicama, po pravilu ostaje mogućnost za više rešenja između kojih treba vršiti izbor. Zbog toga jc pri-likom procene opravdanosti krivičnopravne zaštite i pojedinih inkriminacija nužno zaći i u oblast etike, potrebno je opredeliti se za određenu polaznu vrhov-nu, osnovnu normu, odnosno vrednost. To nc isključuje mogućnost korišćenja objektivnih kriterijuma za tu procenu, tim pre što se ovde prepliću vrednosni i sa-znajni sudovi između kojih ne postoji uvek jedna jasna granica već je ona relativ-nog karaktera.

Činjenica da je postojeća krivičnopravna zaštita na normativnom, z a k u -skom plarnfu svim savremenim društvima manje ili više hipertrofirana, odnosno da su njene granice ekstenzivno postavljene, ima za posledicu ne samo neefika-snost krivičnog prava u celini, nego i nedostatak materijalne legitimacije pojedi-nih inkriminacija. Prekomema reakcija zakonodavca koja se ogleda i u propisi-vanju strogih kazni ne povećava već, naprotiv, smanjuje efikasnost krivičnog p r a v a . O s i m toga, u savremenom krivičnom pravu često se štite i ona dobra

104) T a k o Kaiscr u pogledu odredivanja sadržinskog, mater i ja lnog p o j m a kr iv ičnog dela (G . Keiscr , Kriminal is icrung und Entkriminaiis icrung in Strafreeht und Kriminalpol i t ik , Fcstschri l l fVir U. Klug , Koln , 1983, r. S87). I Roxin tvrdi d a j e problem koja ponašan ja s m e j u biti legi t iman predmet kr iv ičnog zakonodavs tva d o danas os tao nerazjašnjen (C. Roxin , Zur Entvvieklung d e r Kr imina lpo-litik scit den Al lcmat iv - Ennvur fen . Jurist ischc Arbci tsblater . Strafrcell t , 1980, p. 546) .

105) T a k o npr. R. Frasc, Criminal isat ion and Decriminalisat ion, Encyclopcdia o f C r i m c and Jus l icc , vol . 2, N c w York , 1983, r. 448 .

106) Vid . Z . S to janovič , Prirodno pravo na život i kr ivično pravo, Jugos lovcnska revi ja za k r imino log i ju i kr iv ično pravo, b ro j 1, 1998, str . 3 - 1 8 .

107) T a k o H. Fuchs, Ostoircischischcs Strafreeht , Al lgcmcincr Tci l I, Drit tc A u l l a g c , W i e n , 1998, p. 13.

7 9


koja bi mogla biti osporena sa aspekta pitanja potrebe, načina i sadržinc krivično-pravne zaštite.

Presudnu ulogu prilikom određivanja granica krivičnopravne zaštite ima njen cilTTtj. ono čemu se želi pružiti ta zaštita. To u_p_rvi_plan stavlja objekt kri-vičnopravne zaštite, institut koji jc odavno poznat u nauci krivičnog prava, ali koji j e jiretežno jmap pravno-dogniatsku ulogu. Oko tog se instituta koncentrišu najvažnija pitanja materijalne, suštinske opravdanosti krivičnopravne zašti-te. l0s>Mcilutim on sam nije dovoljan za davanje odgovora na pitanje legitimno-sti krivičnopravne zaštite. On mora biti ispunjen određenim sadržajem, a nužno jc koristiti i neke druge kriterijume i uzimati u obzir i drage faktore koji se tiču krivičnopravne zaštite u celini. Pre svega, tu j c pitanje legitimnosti sredstava^za postizanje ciljcva krivičnopravne zaštite, kao i pitanje njene nužnosti. To pita-nje, odnosno načelo da je krivično pravo ultima ratio, zahteva i razmatranje mo-gućnosti za sužavanje krivičnog prava i njegovu delimičnu supstituciju dragim sredstvima društvene kontrole. I najzad, kada se govori o granicama krivično-pravne zaštite i njenoj legitimnosti ne može se zanemariti uloga društvenih fak-tora kao što je klasni i politički faktor, odnosno klasni aspekt krivičnog prava sa čime jc povezano i pitanje konsenzusa i konflikta interesa. Sva spomenuta pita-nja istovremeno odražavaju i težnju ka ispravnijem i boljem krivičnom pravu.

Moguće jc poći ili od negativnog, ili pak od pozitivnog stava prema kri-vičnopravnoj zaštiti, njenoj legitimnosti i mogućnostima. No, kako u okvira onih shvatanja koja zauzimaju pozitivan stav u odnosu na krivičnopravnu zaštitu, tako i kod onih koja se odnose negativno prema njoj, postoje velike razlike, tj. ona po-laze sa sasvim drugačijih pozicija. Tako, legitimnost krivičnopravne zaštite ospo-ravaju stare retributivističke, apsolutne teorije o kazni ali takođe i neke savrcmc-ne orijentacije u kriminalnoj politici i kriminologiji.

Retributivističke teorije, a to su one koje u kazni vide samo pravednu odma-zdu za učinjeno zlo, danas su skoro sasvim napuštene, bar u obliku koji krivičnom pravu i kazni negira legitimnost obavljanja zaštitne funkcije. I09)lzvesno oživljava-nje retributivizma do kojeg je u nekim zemljama došlo ne ide toliko daleko da do-vodi u pitanje zaštitnu funkciju krivičnog prava. Ono je, pre svega, reakcija na neo-granični utilitarizam koji ne vodi računa o principu pravednosti i srazmernosti a učinioca svodi ha objekt, što je doš|o do izražaja kod orijentacije na treunan i reso-cijalizaciju učinilaca krivičnih dela. Međutim, upravo polaženje sa utilitarističkih

IOK). T a k o Jakob* poglavl ju svog udžbenika kr iv ičnog prava u k o m e ob rađu j e p i tanje ob jek ta kr iv ičnopravne zaSlitc da j e nas lov „mater i ja lna legi t imacija kr ivičnog p r a v a " (up. Ci. Jakobs , Slra-l'rcclil, A l l g c m c i n c r T c i l , Berlin, 1983).

109} No , o n e u f l lozol l j i , o d n o s n o ctici . kazne i da l j e imaju svo je pristalico. Vid. npr. Tl tc Phi losophy of Punisl inicnt . cd . by H. 13. Acton , London, 1973.

3. Shvatanja o legitimnosti kriv ičnopravne zaštite

8 0


pozicija koje opravdanje krivičnog prava vidi u njegovoj korisnosti, može dovesti do kritike krivičnog prava. Dok su retributivne teorije kazne negirale legitimnost krivičnopravne zaštite, ali nc i samog krivičnog prava, danas sc sve češće govori o krizi legitimnosti krivičnog prava u celini. Upravo kažnjavanje koje više nije samo sebtcilj u skladu sa religioznim i moralnim nonnama, odnosno kažnjavanje kome se daje instrumentalni karakter i određena društvena, zaštitna funkcija, postaje pro-blem u pogledu svog legitimiranja. Kao što kaže Radbruh, samo sc u ime božjih ili moralnih zakona moglo kažnjavati mime savesti, đoITkodlča^njavanja samo li ime državne ili društvene nužnosti i svrsishodnosti, tj. u ime mnogoznačnih i spornih vrednosti „drfite ruke kojeTcažnjavaju".1 "I)Iako se u nauci krivičnog prava poi>!.av'" In dosta olako prelazi pieko pitanja legitimnosti krivičnog prava sa konstatacijom da se radi o zaštiti društva, ili da se krivičnim pravom štiti neki etički minimum, ima i onih koji se pitaju ko se štiti i od čega, tj. u čiju korist krivično pravo obavlja svoju funkciju. Radikalna kritika krivičnog prava, za razliku od vladajućeg shvata-nja, ide toliko daleko da tvrdi da krivično pravo nc samo da nc služi društvu, već naprotiv da je ono sredstvo represije nad većinom u društvu. ""Zajedničko za ovu radikalnu kritiku krivičnog prava jeste to da polazi sa klasnog i političkog aspekta ističući konflikt interesa kao prepreku krivičnopravnoj zaštiti društva.

Negativan stav prema krivičnopravnoj zaštiti jc izražen i u abolicionizmu, pravcu koji se zalaže za potpuno ukidanje krivičnog prava. Abolicionizam u kri-vičnom pravu vidi samo negativne strane i krivično pravo posmatra kao društve-no zlo samo po sebi koje je, osim toga, i potpuno neefikasno u pogledu ciljeva koji mu se postavljaju. Takva kritika krivičnog prava jc preterana, a zahtev za njegovim ukidanjem spada u sferu utopije.

i I u okviru orijentacija koje zauzimaju pozitivan stav prema krivičnopravnoj zaštiti postoje značajne razlike. U delu nauke krivičnog prava pretežno ogra-nicćnom na krivičnopravnu dogmatiku, dominira shvatanjc da sc krivičnim pra-vom i kaznom štite one vrednosti u pogledu kojih postoji minimalni konsenzus u društvu, te da jc ta zaštita u interesu celog društva, u interesu omogućavanja za-jedničkog života ljudi u društvu. Za razliku od nekih pravaca u kriminologiji koji ponekad i prenaglašavaju značaj klasnog i drugog konflikta, u nauci krivičnog prava se po pravilu ne ukazuje na klasni karakter krivičnog prava. To nc znači da se zanemaruje pluralitet interesa, ali se polazi od toga da je u pitanju konflikt in-teresa koji se u okviru postojećih mehanizama u društvu može razrešiti. Smatra se da u krivičnom pravu dolaze do izražaja oni interesi koji su se potvrdili u de-mokratskoj proceduri."2> U bivšim socijalističkim zemaljama, pa i u našoj.

110) N a v e d e n o prema W . Hasscmcr , H. Stcincrt . H. Trc ibcr , SoZjalvvisscnschaften ini S tud ium des Rcchts . Band II, Munchcn , 1978, pp. 4 5 - 4 6 .

111) T a k o R. Qu inney . Cr iminal Just icc in Amer ica , Boston, 1974, pp. 2 2 - 2 5 . 112) Vid. H. Zipf , Kriminalpol i t ik . Hcidclberg - Kar lsrohc. 1980, p. 51. Ipak. ima i onih koj i p r izna ju da

za politički uspeh nekog interesa n i je presudna n jegova proš i rcnost . Napro t iv , opšt i interesi nisu podobni da budu dovo l jno organizovani . S toga j c u plural is t ičkom proccsu p resudan s tepen organi -zovanosti interesa i n jegova sposobnost da s e k roz konf l ik t os tvar i . T a k o K. A m e l u n g , Stra-t rcchts t t ' i sscnschan und St rafgcsc tzgebung, ZStVV, 1980. Band 92 , p. 50.

8 1


značaj klasnog momenta se posebno naglašavao, ali se ipak dolazilo do konsen-zusa modela jer se tvrdilo da su klasni interesi radničke klase u socijalizmu isto-vremeno i interesi celog društva. Kao što se u nauci krivičnog prava na Zapadu pretežno zauzima nekritički stav u pogledu konsenzusa oko interesa koji se štite krivičnim pravom, slično se i u nauci krivičnog prava u socijalističkim zemljama nije dopuštala mogućnost da krivično pravo može štititi interese koji nisu i inte-resi svih, odnosno većine članova društva.

Pošto u savremenim društvima manje ili više postoje različiti oblici nejed-nakosti, i krivično pravo u krajnjoj liniji održava te odnose nejednakosti. To je više izraženo u primeni krivičnog prava jer se na zakonskom nivou zaštita pruža jednako svim članovima društva. Krivično pravo, na primer, formalno jednako pruža zaštitu imovine kako najbogatijim, tako i onima koji nemaju ništa. Iako to vodi nejednakoj zaštiti, to je posledica postojećih odnosa u društvu na koje kri-vično pravo može malo, ili nimalo uticati.1131 Ipak, iedno krivično pravo koje se rukovodi prc svega principom pravnfi-.dlžave. žtfliznicdu ostalog podrazumeva njegovu primenu bez_obzira na nečiji društveni status jjitieaj, neće bar služiti održavanju postojećih odnosa nejednakosti u društvu.

Opravdanje krivičnog prava zavisi u prvom redu od njegovih ciljeva. Za krivično pravo koje nije samo sebi cilj, čiji jc cilj obavljanje zaštitne funkcije, presudna j e usmerenost te zaštite, kako u normativnom tako i u faktičkom smislu. Postavljeni ciljevi zahtevaju i primerena sredstva podobna za njihovo ostvariva-nje. Osnovno sredstvo krivičnog prava i danas jestgjcazna. I pored toga što joj se, pod određenim uslovima, ne može negirati legitimnost, ona u mnogo čemu ostaje problematična mera. Nemogućnost da se ona transfomiiše u „nešto drugo" a da i dalje ostane glavni oslonac krivičnog prava, vodi strožim uslovima za legitim-nost krivičnopravne zaštite. Povreda i ograničavanie-osnovnih dobara čoveka do kojih dolazi kroz njenu-primenu. kao i samo ograničavanjg_s.lobode čoveka pu-tem pretnje kaznom, može sc legitimisati samo zaštitom dohaia iste vrednosti. Osim toga, kazni i krivičnopravnoj intervcncijijma mesta sanioonda kada su is-crpjjenejve druge mogućnosti za pružanje zaštite.

I pred svaku inkriminaciju, odnosno proglašavanje od strane zakonodavca nekog ponašanja krivičnim delom, postavljaju se slični zahtevi. Pre svega, mora postojati legitimni objekt zaštite, kao i određeni modalitet napada koji predsta-vlja njegovu povredu ili ugrožavanje zbog čega je krivičnopravna reakcija nužna. Pored zahteva da se inkriminisanju pribegava kao krajnjem sredstvu, od značaja za legitimnost proglašavanja nekog ponašanja krivičnim delom je i uvažavanje

113) K a o s to ironiCno p r imeću je Anato l F i ans , zakon u svo jo j uzvišenoj j ednakos t i z ab ran ju j e kako boga t im , l ako i s i romašn im da spava ju ispod mos ta , da p rose na ul icama i da kradu hleb.

4. Usmerenos t i g ran ice k r iv ičnopravne zašti te

8 2


nekih drugih principa. To jc pre svega određenost inkriminacija bez čega se do-vodi u pitanje pravna sigurnost građana. I generalna prevencija se nc može očeki-vati tamo gde građani nisu sigurni u pogledu toga šta predstavlja zabranjeno, kri-minalno ponašanje. Generalna prevencija zahteva (a i princip pravednosti) da se zakonskim opisom kao krivična đela predvide samo ona ponašanja koja je mo-guće izbeći, koja sc jednom apstraktnom učiniocu normalnih, prosečnih sposob-nosti objektivno mogu uračunati, koja sa aspekta opštih ljudskih sposobnosti do-zvoljavaju upravljanje uzročnim tokom. Tu jc i zahtev da to budu samo ona po-našanja koja su podobna da budu osnov za individualnu, subjektivnu krivično-pravnu odgovornost.

Dosadašnji razvoj krivičnog prava u savremenim društvima pokazao jc uni-verzalnu tendenciju stalnog širenja granica krivičnopravne zaštite. S jedne strane to dovodi do suviše širokog zadiranja u slobodu pojedinca, a s druge strane vodi još neefikasnijoj zaštiti onih dobara kojima jc ona zaista neophodna. Ekstenzivno postavljeno krivično pravo ne može obezbediti generalnu prevenciju koja jc neo-phodna za jednu relativno efikasnu krivičnopravnu zaštitu. Krivično pravo sc nc može opravdavati zaštitnom funkcijom ako jc zaista i faktički nc bi obavljalo. Poznate su i negativne strane krivičnog zakonodavstva koje sc nc primenjuje, kao i proces negativne selekcije koji se pri tome odvija. Neprimcnjivanjc krivičnog prava je naročito izraženo u nekim oblastima.

Rešenje navedenih problema ne može se videti u pokušaju da se ekstenzivno krivično pravo efikasnije primenjuje, jer bi to zahtevalo mnogostruko uvećanje i jačanje određenih državnih struktura i organa. To bi, pored toga što jc to teret koji bi neko društvo teško moglo izdržati, predstavljalo i ozbiljnu opasnost da sc te strukture koriste i u neke druge svrhe koje bi ugrozile prava i slobode građana. Čak i kada bi postojala spremnost da se preuzmu ti rizici, vrlo jc problematično šta bi se na planu krivičnopravne zaštite dobilo. Uvcrljivo izgleda tvrđenje da bi ma-sovna primena krivičnih sankcija prema građanima otupila oštricu prcuije kaznom i da bi vodila i slabljenju samih krivičnopravnih normi.1141

Ekstenzivna krivično pravo iz još jednog razloga negativno utiče na njego-vu zaštitnu funkciju. Krivičnopravna zaštita putem generalne prcvcncijc pretpo-stavlja da građani poznaju krivične zakone, a poztiatojc da su njihove mogućno-sti u tom pogledu ograničene, da postoji ograničeni kapacitet prijema informacija koje sadrže krivičnopravne norme. Rešenje treba videti u modelu krivičnopravne zaštite ograničene samo na zaštitu najvrednijih dobara od najtežih oblika napada. Odgovor na pitanje kojim dobrima pri toj selekciji treba dati prednost, zavisi naj-više od toga kako će se shvatiti sadržina opšteg objekta krivičnopravne zaštite. Stavljanje na prvo mesto, kao vrhunske vređnosti, u jednom društvu priznatih, i po pravilu i ustavom garantovanih, osnovnih ljudskih prava značilo bi i drugačije ponavljanje granica krivičnopravne zaštite. U pogledu dobara čiji neposredni no-

114) H. Popitz, Obc r d i c Pravcnt ivwirkung des Nichlswisscns , T u b i n g c n , 1968.

8 3


silac nije čovek, krivičnopravnu zaštitu bi u načelu bilo opravdano pružati samo onim opštim dobrima bez kojih se osnovna ljudska prava ne mogu ostvarivati. To ne umanjuje značaj opštih dobara, jer napad na takva dobra može dovesti do ma-sovnog ugrožavanja ili povrede osnovnih ljudskih prava. Tako postavljen opšti zaštitni objekt, kao kriterijum za određivanje granica krivičnopravne zaštite, vo-dio bi užem postavljanju tih granica u oblasti zaštite opštih dobara, gde danas i dolazi do hipertrofije krivičnog prava. S jedi^strane_opravdanojcJcžiti^užaya-niu. polja krivičnopravne zaštite,_as druge, njenom intenziviranju u odnosu na to suženo.polje. Ovakav koncept krivičnopravne zaštite, koncept koji bi se mogao nazvati selektivnim krivičnopravnim minimalizmom, polazi od čoveka i njego-vog mesta u društvu. U osnovi tog koncepta nalazi se, s jedne strane, težnja da sc sloboda čoveka minimalno ograniči izbegavanjem krivičnopravne intervencije svuda tamo gde ona nije neophodna, a s druge, nastojanje da se težište krivično-pravne zaštite stavi na osnovna dobra čoveka. Samo .ono krivično pravo čije su granice restriktivno postavljene i koje pri tome zaštitu^ osnovnih ljudskih prava stavlja u centar svega, kome je to i osnovna polazna tačka i cilj, i koje sve pod-ređuje tom zadatku, može pretendovati na punu legitimnost. Upravo .takva huma-nistička orijentacija na planu zaštite može krivičnom pravu i njegovom nužno ne-humanom sredstvu - kazni, dati humani karakter.

Sužavanje granica krivičnopravne zaštite i njeno koncentrisanje na čoveka i njegova dobra jeste dugotrajan proces, odnosno ideal koji se samo postepeno može. ostvari vat i ." 5 'Ne postoje neke utvrđene, univerzalne minimalne granice krivičnopravne zaštite. One su to uvek s obzirom na dato društvo, s obzirom na to kolTkojJtJStoječi odnosi i prilike u tom društvu to objektivno dozvoljavaju.

Sužavanje obima krivičnopravne zaštite i pri tome njeno drugačije usmera-vanje, ipak nc bi zahtevalo radikalne promene krivičnog prava. Ono bi i dalje moralo biti rukovođeno opštim principima na kojima se zasnivaju njegovi osnov-ni pojmovi i instituti. Nikako sc nc sme upasti u zamku koja bi značila napuštanje nekih dostignuća do kojih je krivično pravo u toku istorije teško došlo. Je^, na-puštanje nekih od tih principa značilo bi široko otvaranje vrata mogućnostima, zloupotreba krivičnog prava. Nešto kvalitativno drugačije i bolje od krivičnog prava može nastati samo u društvu od koga su sva savremena društva veoma uda-ljena. Tako nešto će možda biti stvar daleke budućnosti. Međutim, ono štojc da-nas opravdaiia-i rcalno jeste.zaustavljanje daljeg širenja granica krivičnog prava i stavljanje težjšta na zaštitu onih dobara čiji se j j sok stepen legitimnosti nc može osporiti, a to su čovek i njegova jstorijski determinisana osnovna prava.

115) Za sada on ni je došao d o izražaja u s a v r e m e n o m kr iv ičnom zakonodavs tvu . Šlavišc, zapaža sc kr iv ičnopravni ekspanz ion izam i n j egovo š i renje i na nova područ ja . Pred kr iv ično p ravo sc s v e v i še pos tav l ja ju nerealni zahtevi i oček ivanja . Više o t o m e vid Z . S to janović , Kriza s a v r e m e n o g kr iv ičnog p rava? Prava čoveka , br. 5 -6 /2003 , sir. 9-18.

8 4

III. VREMENSKO I PROSTORNO VAŽENJE KRIVIČNOG ZAKONODAVSTVA

1. Vremensko važenje krivičnog zakona

Kao i drugi zakoni i krivični zakon stupa na snagu onog dana kada jc to nji-me izričito propisano. To može biti duže ili kraće vreme od dana donošenja zako-na. Ono što je specifično za ovu oblast, pre svega kada jc reč o kompletnom kri-vičnom zakoniku (ali Često i kod obimnijih i značajnijih izmena i dopuna), to vrc-rriejeTpo pravilu, duže nego kod drugih zakona. Razlog za to je pre svega potre-ba da se građani upoznaju sa novim krivičnim zakonom. Kada je reč o sasvim no-vim ili složenim rešenjima i samim pravosudnim organima jc potrebno izvesno vremezaupoznavanje tih rešenja. Moguće je i da sc propiše da neke odredbe za-kona kasnije stupaju na snagu u odnosu na ceo zakon (na primer, kada jc potreb-no stvoriti uslove za izvršavanje neke nove krivične sankcije koja se uvodi tom odredbom). Zato, u našojj stranoj zakonodavnoj praksi u oblasti krivičnog prava nisu retki slučajevi da to vreme traje i duže od godinu dana."6 '

Ukoliko nije izričito propisan dan stupanja na snagu krivičnog zakona, važi opšte pravilo, tj. zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u službenom glasilu. Naime, zakon, prema ustavnoj odredbi, stupa na snagu najra-nije osmog dana od dana objavljivanja. Iako je istom odredbom dozvoljeno da se. iz naročito opravdanih razloga odredi i kraće vreme za stunanie na snagu zakona, kod krivičnog zaKona zbog prirode materije koju reguliše, u načelu nc. bi bilo opravdanoj>rcdyideti kraće vreme od osam dana od dana objavljivanja.

U krivičnom pravu postoje određene specifičnosti vezane za vremensko važenje krivičnog zakona. Odredbama člana 5. KZ regulisano jc vremensko važenje krivičnog zakonodavstva. Pravilo koje te odredbe sadrže, a to je da sc na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja kri-vičnog dela, nužna je posledica važenja načela zakonitosti. Predviđen jc, međutim, jedan važan izuzetak od tog opšteg pravila (član 5. stav 2. KZ). Reč je o obaveznoj retroaktivnoj primeni zakopa koji je blaži za učinioca. Ukoliko jc

116) Na primer, l o j e bio slučaj sa Krivičnim zakonikom Francusko iz 1994. godine.

85


novi zakon stroži za učinioca, on se ni u kom slučaju ne može retroaktivno pri-mcnitiTMogućejč da sc zakon posle izvršenja krivičnog dela izmeni nc samo jednom, već više puta. U tom slučaju, primeniće se onaj zakon koji jc najblaži za učinipcaTPostoieće zakonsko rešenje izričito ukazuje na to da sc prilikom praće-ne d a n j e neki zakon blaži uzimaju u obzir i međuzakoni (interimni zakoni), tj. zakoni koji su važili posle zakona koji jc važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a pre zakona koji jc važio u vreme suđenja.

Kada sc procenjuje da li je jedan zakon blaži može doći do više situacija. Za učiniocaje, nema sumnje, najpovoljnija ona situacija kada novi zakor^za razliku od starog zakona, učinjeno delo uopšte ne predviđa kao krivično delo, kada je došlo do dckriminalizacije. T u s u i situacije kada novi zakon dozvoljava is-ključenje krivičnog dela (npr. ako novi zakon predvidi da neotklonii.v.a pravna za-bludajišključujfiJarojtcu), zatim kada predviđa nove esnpve za .oslobođenje od ka-zne, kada propisuje blažu kaznu po meri, pa do situacije kada sc zakoni razlikuju u pogledu mogućnosti za izricanje kazne (glavne ili sporedne), odnosno druge kri-vične sankcije. Prilikom upoređivanja, krivičnopravna odredba sc mora posmatra-ti u celini, tj. ne može sc upoređivati samo deo te odredbe."7 'U slučaju.spora, tj. kada^sgnemožeutvrditikoji-jc zakon blaži za učinioca, treba ostati pri osnovnom pravilu i primeniti zakon koji jc važio u vreme izvršenja krivičnog dela.

Pitanje je do kada se može primeniti blaži zakon, tj. da li samo do pravo-snažne presude, ili i u postupku vanrednih pravnih lekova. Prihvatljivo jc mišlje-nje da je primena blažeg zakona moguća i posle donošenja pravosnažne presude ako je u postupku po nekom pravnom leku ponovo došlo do glavne rasprave, od-nosno ako se o stvari ponovo meritorno odlučuje.

Postavlja se pitanje da li sc pravilo o vremenskom važenju zakona prime-niuie i na zakone sa ograničenim vremenskim trajanjem. Reč je o tome da se u nekim, posebnim prolaznim situacijama rsaguje donošenjem zakona koji su stroži. Posle prolaska tih vanrednih okolnosti, ti zakoni prestaju da važe. Sporno je da li se nakon prestanka tih zakona primenjuje kasniji zakon koji je po pravilu blaži.1 Imajući u vidu vreme potrebno za otkrivanje dela i dužinu krivičnog po-stupka u mnogim slučajevima ne dolazi do primenc tih zakona, naročito onda kada oni traju relativno kratko vreme. Koji bi onda bio cilj njihovog donošenja ako se oni ne bi mogli primeniti u odnosu na većinu krivičnih dela učinjenih za

117) U vezi sa tim bi lo j c spo rno da ii j c blaži zakon o n a j koji umcs lo smr tne kazne sada predvidao kaznu zatvora u t ra jan ju od četrdeset godina s obz i rom na to da sc rani je u m c s l o smr tne kazne mog la izreći kazna za lvora u t ra jan ju od dvadeset god ina ko ja j c t akodc ukinula kada i smrtna kazna, l ako j c o v a j problem teori ja i sudska praksa mogla da rcši pu lem tumačen ja , z akonodavac j c

.2003. god ine dopun io od redbe o v r e m e n s k o m važen ju (ćl. 4. O K Z ) novim s tavom 3. koji j c glasio: „ A k o j c u v r e m c izvršenja kr iv ičnog dela z a to kr iv ično de lo bila propisana smr tna kazna, učiniocu kr iv ičnog dela m o ž e sc izreći kazna za tvora od četrdeset god ina" . A k o j c već p roccn jcno da j e p o -stojala potreba za j e d n o m o v a k v o m od redbom, n j o f m j c bilo mes to u okvi ru odredaba o v remen-s k o m v a ž e n j u ko je su t ra jnog i opš teg karaktera , već s c radi o odredbi koja ima karakter prolaznih i završnih odredaba . Novi K Z , inače, n c sadrži v iše tu odredbu .

118) O v o p i t an j e j c u teori j i o d a v n o sporno. Vid. L. v. Bar, Das St rafgcsc tz , Berlin, 1906, p. 7 6 - 7 7 .

8 6

VREMENSKO I PROSTORNO VAŽENJE KRIVIČNOG ZAKONODAVSTVA

vreme njihovog važenja? S druge strane, prestanak razloga zbog kojih su doneti ukazuju da ih više nije ni potrebno primenjivati. Ovajproblem se nc EUOŽe ccšili bez izričite zakonske odredbe koja postoji u nekim stran i m_zakonodakstvinja (nemačkgmjji austrijskom npc) kojom se isključuje mogućnost primencbjažcg zakona u slučaju zakona sa ograničenim vremenskim trajanjem. S obzirom na to da naše ranije krivično zakonodavstvo nije posebno regulisalo tu situaciju, i na nju su sc primenjivale odredbe o vremenskom važenju, što znači da je i kod zako-na sa ograničenim vremenskim važenjem dolazila u obzir primena kasnijeg, blažeg zakona. Međutim, novi KZ sada rešava ovo pitanje tako što sc na učinioca krivičnog dela koje jc predviđeno zakonom sa određenim vremenskim trajanjem primenjujeTaj zakon bez obzira na to kad mu sc sudi, osim ako tim zakonom nije drukčije određeno (član S. stav 3). To znači da su prevagnuli kriminalnopolitički argumenti koji ukazuju na to da zbog specifičnosti zakona sa ograničenim vre-menskim trajanjem treba isključiti primenu kasnijeg blažeg zakona. Ta mo-gućnost se, ipak, dozvoljava ukoliko je to izričito takvim zakonom propisano.

Pravila o prostornom važenju krivičnog zakonodavstva rešavaju pitanje čije će krivično zakonodavstvo u konkretnom slučaju biti primenjeno, tj. da li zako-nodavstvo jedne ili druge države. Svaka_država teži tome da primeni sopstveno kriyir.no zakonodavstvo onda katla za to ima jnteresa. Taj interes postoji kada jc krivično delo izvršeno na teritoriji određene zemlje, kada je krivično delo učinio njen državljanin i kada je krivično delo učinjeno protiv njenih interesa ili protiv njenog državljanina. Postoji, pod određenim uslovima, i opšti interes svih država da šeTvan tih slučajeva obezbedi primena krivičnih sankcija prema učiniocu kri-vičnih dela. Stoga se u krivičnom pravu primenjuju četiri principa koji to obez-beđuju: teritorijalni, personalni, realni (ili zaštitni) i univerzalni princip.

2.1. Teritorijalni princip (važenje našeg krivičnog zakonodavstva za dela učinjena u zemlji)

Teritorijalni princip predstavlja osnovni princip važenja našeg krivičnog zakonodavstva (član 6. KZ). Š obzirom na to da je svaka država zainteresovana da pre svega na svojoj teritoriji osigura primenu svog prava, razumljivo jc što je teritorijalni princip osnovni princip i što se u praksi on najčešće i primenjuje. Ostali principi (realni, personalni i univerzalni) primenjuju sc samo u slučajevi-ma kadase ne može jmmeniti teritorijalni princip, odnosno kada jc krivično dejo učinjeno u inostranstvu.

Prema teritorijalnom principu krivično zakonodavstvo Srbije primenjuje sc na sva krivična dela koja su učinjena na teritoriji Srbije nezavisno od državljanstva učinioca. Isto važi i za Crnu Goru. Krivično zakonodavstvo Srbije, odnosno.Crne

2. Prostorno važenje krivičnog zakonodavstva

87


Gore, važi za svakog ko na teritoriji Srbije, odnosno Crne Gore učini krivično de-lo. Pod pojmom teritorije Srbije podrazumcvaju sc suvozemna teritorija, vodene površine unutar njenih granica, kao i vazdušni prostor nad njima (u Crnoj Gori i obalno more).

Teritorijalni princip je proširen principom zastave broda i principom regi-stracije aviojjjt. To znači da naše krivično zakonodavstvo važi i za svakog.ko učini krivično delo na domaćem brodu, bez obzira na to gdc se brod nalazi u vrc-me izvršenja dela (član 6. stav 2. KZ), kao i za svakog ko učini krivično-dclo u domaćem civi lnom vazduhoplovu dok je u letu, ili u domaćem vojnom vazduho-ploViiTbcz obzira na to gdc sc vazduhoplov nalazio u vreme izvršenja dela (član 6. stav 3. KZ).

Naše krivično zakonodavstvo, u smislu primene teritorijalnog principa čini KZ, kao i sve krivičnopravne odredbe sadržane u sporednom krivičnom zakono-davstvu Srbije.

Naše krivično pravo predviđa mogućnost da sc krivično gonjenje stranca koji j e učinio*krivično delo na teritoriji Srbije, pod uslovom uzajamnosti, ustupi stranoj državi (član 6. stav 5. KZ). U pogledu mogućnosti ustupanja krivičnog gonjenja stranoj državi stranca koji ima prebivalište u stranoj državi, a delo je učinio na našoj teritoriji, uslov u pogledu učinjenog krivičnog dela jeste da jc učinjeno krivično delo za koje propisana kazna zatvora do deset godina, ili kri-vično delo ugrožavanja javnog saobraćaja."9 '

U slučaju kada je delo učinjeno na teritoriji Srbije, a u stranoj državi jc po-krenut ili dovršen krivični postupak, krivično gonjenje u Srbiji preduzeće sc samo po odoBrenju republičkog javnog tužioca (član 6. stav 4. KZ).

Izuzctak-Od primene ovog principa predviđa međunarodno javno.pravo, a odnosi sc na lica koja uživaju potpuni diplomatski imunitet za koja važi njihovo nacionalno zakonodavstvo.

2.2. Realni, personalni i univerzalni princip 0 (važenje našeg krivičnog zakonodavstva — za dela učinjena u inostranstvu)

a) Realni principi Primena realnog (ili zaštitnog) principa dovodi do toga da se krivično pravo jedne države primenjuje na sva krivična dela učinjena na štetu tellrzave iIf njenih građana. Naše krivično zakonodavstvo razlikuje dve vrste re-alnog nrincipa. Zbog uslova potrebnih za njihovu primenu možemo ih nazvati primamim i supsidijarnim realnim principom.

(1) Primarni realni princip.-Naše_krivično_zakonodavstyo važi za svakog (i našeg državljanina i stranca) ko u inostranstvu učini neko krivično delo pro-

119) Vid . č lan 536 . stav 3. Z K P .

8 8


tiv ustavnog uređenja i.bezbednosti Republike Srbije i SeG (izuzimajući_kri-vičrrodeTo izazivanja nacionalne, rasne i verske njxžnje, razdora ^netrpeljivosti iz člana J I A KJ6), ili učini krivično.delo falsifikovania novca iz člana 2 2 1 KZ alčosc talsifikovanjc obnosi pa domaći novac (član 7. KZ). To znači da ie pjed-viđena primena realnog jli zaštitnog principa važenja krivičnog zakonodav-stva. Reč je o tzv. primarnom realnom principu prema kome sc. naše krivično zakonodavstvoTjcz nekih dodatnih uslova primenjuje na svakog ko u inostran-stvu izvrši neko od navedenih krivičnih dela (krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije i SCG, osim krivičnog dela iz člana 317. i krivično delo falsifikovanja novca kada se odnosi na domaći novac). U ovim slučajevima realni princip je primaran i obligatoran, tj. važi princip apso-lutne primene našeg prava. Naše krivično pravo biće nrimenieno i onda kada jc učinilac u inostranstoi osuđen i kaznu izdržao (do čega inače. pcLpravilu. ne dolazi kod većine navedenih krivičnih_dela). Strano krivično pravo u . ovim slučajevima_nema nikakav značaj, a strana sudska presuda ima značaja samo utoliko što će se kazna koja je izdržana u inostranstvu uračunati u.kaznu koju izrekne domaći sudj[član 11. KZ).

(2) Supsidijarni realniprinciD. - Krivično zakonodavstvo Srbije_važi i za stranca koji u inostranstvu učini prema našoj zemlji neko drugo krivično delo, a nelamoneko od onih koja su navedena u članu 7. KZ u odnosu na koja se primc-ftjuje primarni (bezuslovni) realni princip. Ono važi i za stranca koji učini bilo koje krivično delo protiv državljanina Srbije. U oba slučaja potrebno j e da se stranac zatekne na teritoriji naše zemlje ili da joj bude ekstradiran (član 9. stav 1). U slučaju kada je delo učinjeno prema našoj zemlji reč je o primeni realnog prin-cipa, a u slučaju kada je delo učinjeno na štetu n ašeg d r ža v lj a n i na o pasivnom personalnom principu, kojuakođe spada u realni princip. I u jednom i u drugom slučaju primenjuje se realni princip za koji se može reći da je sunsidijamoi; (uslovnog).karaktera, jer se primenjuju samo ako su ispunjeni posebni uslovi pro-pišanTčlanom 10. st. 1. i 2. KZ(vid. dole odeljak 2.2.1). Naime, za razliku od pri-marnog realnog principa, ovde nema potrebe za primenom našeg krivičnog prava u slučaju da j e došlo do primene stranog krivičnog prava.

b) Personalni princip. Naše krivično zakonodavstvo važi za državljanina Srbije i CmeSoraj l kad u inostranstvu učini neko drugo krivično delo, osim kri-vičnih dela navedenih u članu 7. KZ, ako se zatekne na teritoriji naše zemlje ili joj bude ekstradiran (član 8. KZ). Ovom odredbom se predviđa (aktivni]^perso-nalni princip za važenje našeg krivičnog zakonodavstva. Prema tom principu nSSg krivično zakonodavstvo se primenjuje na naše državljane koji u inostranstvu učinejcrivično delo i onda kada sc radi o bilo kojem krivičnom delu, a nc samo o onima koja su obuhvaćena primamim realnim principom. Krivično zakonodav-stvćTŠrbije primeniće se i na onog učinioca koji je postao državljanin Srbije pošto je učinio krivično delo (član 8 stav 2. KZ). Razlog za primenu ovog principa jeste da naši državljani dolaskom u Srbiju i GrmrGoru ne bi izbegli odgovornost za krivična dela učinjena u inostranstvu, s obzirom na to da ne mogu biti ekstradira-

89


ni. Posebni uslovi za primenu ovog principa, odnosno situacije u kojima sc on neće primeniti predviđeni su u članu 10. st. 1. i 2. KZ (vid. odeljak 2.2.1).

v) Univerzalninrin^ij^ Odredba člana?. KZ predviđa uslovc pod kojima sc primenjuje univerzalni princip. Prema njemu naše krivično zakonodavstyovaž[ i za stranca koji prema stranoj državi ili prema strancu učini u inostranstvu kri-vično delo za koje se prema zakonodavstvu zemlje u kojoj je učinjeno može iz-rcci zatvor u trajanju od pet godina ili, teža kazna. Uslovi za primenu unjverzal-riSJprincipa su da se stranac zatekne na našoj teritoriji a ne bude ekstradiran stra-noj državi, kao i da j e delo kažnjivo i po zakonu^zemljc uko jo j j c učinjeno. Slld ncTmože izreći težu kaznu od kazne koju predviđa krivično zakonodavstvo zc-mljeu kojoj je delo učinjena I ovaj princip jesupsidijarnogkaraktera. Gonjenje se nece'predužeti u istim slučajevima kao i kod (aktivnog) personalnog principa i supsidijamog realnog principa, tj. ovaj princip se primenjuje pod uslovima iz čla-na 10. st. 1. i 2. KZ (vid. odeljak 2.2.1). Osim toga, u praksi sc po piaiiilirvrši ekstradicija stranca ako su ispunjeni uslovi za njjj, što još više umanjuje praktični značaj univerzalnog principa, tj. do njegove primene u praksi dolazi veoma.retko. To ne umanjuje njegov načelni značaj, jer on obezbeđuje da se prema učiniocu krivičnog dela uvćk može primeniti krivična sankcija. U pogledu uslova da se radi o krivičnom delu i prema stranom zakonu, postoji kod univerzalnog principa jedan izuzetak: ako je u pitanju delo koje se prema pravnim načelima priznatim od strane međunarodne zajednice smatra krivičnim delom. U tom slučaju gonje-nje se prema odredbi člana 10. stav 3. KZ može preduzeti samo po odobrenju re-publičkog javnog tužioca.

2.2.1. Posebni uslovi za primenu supsidijamog realnog principa, personalnog i univerzalnog principa

Odredbe KZ predviđaju posebne uslove pod kojima neće doći do primene supsidijamog realnog principa, odnosno personalnog i univerzalnog principa ili, drugačije rečeno, predviđaju dalje posebne uslove pod kojima se mogu primeniti ovi principi (član 10. st. 1. i 2). Pošto je reč o izuzecima, odnosno o dodatnim uslovima, ove odredbe su u tesnoj vezi s primenom realnog, personalnog i uni-verzalnog principa, tako da ih treba posmatrati kao celinu sa odredbama kojima su ovi principi regulisani (čl. 8. i 9. KZ). Prema odredbama člana 10. st. 1. i 1. KZ personalni, supsidiiami realni i univerzalni pringjp. (čl. 8. i 9. KZ) neće biti pri-menjeni i krivično gonjenje sc neće preduzeti u sledeća četiri slučaja:

1) ako je učinilac potpuno izdržao kaznu na koju je u inostranstvu osuđen; 2) ako je učinilac u inostranstvu pravosnažnom presudom oslobođen ili mu

je kazna zastarela ili oproštena;

3) ako je prema neuračunljivom učiniocu u inostranstvu izvršena odgovara-juća mera~bezbednosti;

9 0


4) ako je za krivično delo po stranom zakonu za krivično gonjenje potreban zahtev oštećenog, a takav zahtev nije podnet.

U navedenim slučajevima nema razloga za primenu našeg krivičnog zakono-davstva, tj. opravdano je uvažiti primenu stranog krivičnog zakonodavstva. Tako, na primer, bilo bi i kriminalno-politički nepotrebno, a i nepravedno učinioca pono-vo kažnjavati i pored toga što je u inostranstvu u potpunosti izdržao kaznu.

Za primenu personalnog, supsidijamog realnog i univerzalnog principa (čl. 8. i 9. KZ) potrebno je da bude ispunjen još jedan uslov, a to jc da sc za krivično delo kažKjava i po zakonu zemlje u kojoj je delo učinjeno. Ukoliko sc po zakonu žemlje u kojoj j e delo učinjeno za to krivično delo ne kažnjava, gonjenje sc može preduzeti samo po odobrenju republičkog javnog tužioca. To znači da izuzetno^ i 'onda kada neko ponašanje nije predviđeno kao_krivično delo zakonodavstvom zemlje u kojoj je preduzeto, do primene našee krivičnog zakonodavstva može doćTukoliko je dato odobrenje republičkog javnog tužioGa-za-pceduzimanjcJcri-vičnog gonienia.

Primenom nekog od principa prostornog važenja krivičnog zakonodavstva, iako je u inostranstvu pokrenut krivični postupak, a u nekim slučajevima i onda kada je došlo do izvršenja krivične sankcije u inostranstvu, moguće jc da sc po-novo sudi učiniocu krivičnog dela i primeni domaće krivično pravo. Ukoliko do toga dođe, bilo bi nepravedno da se vremc provedeno u pritvoru, ili deo kazne ne uračuna u kaznu izrečenu od strane domaćeg suda. Zato se pritvor, lišenje slobo-de u ckstradicionom postupku, kao i kazna koju je učinilac izdržao na osnovu presude inostranog suda, uračunava u kaznu koju izrekne domaći sud za isto kri-vično delo. Ukoliko se ne radi o kaznama iste vrste, uračunavanje će sc izvršiti po ocem suda. Uračunavanje kazne izdržane po presudi stranog suda obavezno jc kod primene svili principa prostornog važenja (čl. 6-9. KZ). Treba imatLu vidu da ako je reč o supsidijarnom realnom principu, personalnom i univerzalnom principu (čl. 8. i 9 KZ), uračunavanje kazne izdržane u inostranstvu dolazi u ob-zlrsamo ako je učinilac delimično izdržao kaznu, jer ako jc izdržao u, cclini do krivičnog gonjenjaneSeTri doći £član 10. stav 1. tačka 1. KZ). Do uračunavanja pritvora i "kazne izrečene presudom inostranog suda kod teritorijalnog principa dolazi samo ukoliko dođe do primene našeg krivičnog prava, tj. ukoliko postoji odobrenje republičkog javnog tužioca za krivično gonjenje. U slučaju primarnog realnog principa (član 7. KZ), često neće ni doći do primene stranog krivičnog prava, pa stoga nema ni potrebe za uračunavanjem. Međutim, ako jc za neko od krivičnih dela na koje se primenjuje primami realni princip ipak došlo do prime-ne stranog krivičnog prava, i u slučaju da je u potpunosti izdržana izrečena kazna (pošto se i u tom slučaju primenjuje naše krivično pravo), uvek dolazi do uračunavanja izdržane kazne.

2.2.2. Uračunavanje pritvora i kazne izdržane u inostranstvu

91


2.3. Važenje krivičnog zakonodavstva države članice (kolizione norme)

Postojeće krivično zakonodavstvo u Srbiji i Crnoj Gori čine krivični zakoni-ci Republike Srbije i Republike Crne Gore, kao i sporedno krivično zakonodav-stvo, tj. krivičnopravne odredbe koje sadrže pojedini zakoni (vid. i član 112. stav 2. KZ). Ustav SR Jugoslavije je zadržao podeljcinv zakonodavnu nadležnost u ovoj oblasti između savezne države i republika članica, iako za to nije bilo argu-menata ni političke ni krivičnopravne prirode. Takvo stanje zadržano jc izvesno vreme i posle formiranja državne zajednice Srbija i Crna Gora. Međutim, prvo jc Crna Gora, a zatim i Srbija donela novi Krivičnifcakonik u kome na celovit način reguliše krivičnopravnu materiju.

S obzirom na to da su fepublikc, odnosno države članice i ranije imale svoje krivično zakonodavstvo, bilo Nje nužno predvideti rešenje u slučaju kolizije tog zakonodavstva. Donošenjem svog samostalnog krivičnog zakonodavstva od stra-ne država članica državne zajednice SCG, ovo pitanje još više dobija na značaju To rešenje jc sadržano u odredbama člana 12. KZ. Tu je kao osnovni princip pri-hvaćen princip primene zakona one države članice na čijoj teritoriji je krivično delo učinjeno (član 12. stav 1. KZ), a kao dopunski princip primena zakona države članice u kojoj se učiniocu sudi (član 12. stav 2. KZ). S obzirom na to da državna zajednica ima samo dve države Članice, odredbe člana 12. znatno su po-jednostavljene u odnosu na rešenje koje je postojalo u bivšoj SFRJ, jer je otpala potreba za daljim pravilima za rcšavanjeeventualnog sukoba zakona. To znači da sc za sva krivična dela učinjena na teritoriji jedne države članice primenjuje nje-no krivično zakonodavstvo, bez obzira na to gde se učiniocu sudi. Ukoliko je kri-vično delo učinjeno na teritoriji obe države članice (na primer, ako je radnja iz-vršena na teritoriji jedne republike, a'poslcdica nastupila na teritoriji druge repu-blike, ili je i sama radnja preduzeta ha teritoriji obe republike), primeniće sc za-kon države članice u kojoj se'sudi. Ukoliko sc učiniocu u jednoj državi članici sudi i za krivično delo koje je učinjo na teritoriji druge države članicc, primeniće se za to delo zakon druge druge države članice (i u slučaju da su zakoni isti).

Osim navedenih osnovnih pravila, predviđena su i pravila koja važe za pri-menu krivičnog zakonodavstva države članice u jednoj posebnoj situaciji: kada jc delo učinjeno u inostranstvu. Za krivična dela izvršena u inostranstvu, tj. van teritorije državne zajednice SCG, uključujući i krivična dela izvršena na do-maćem brodu ili u domaćem vazduhoplovu dok se nalaze van teritorije SCG, važi krivični zakon države članicc u kojoj sc učiniocu sudi (član 12. stav 3. KZ). Inače, procesnopravne odredbe u ovom slučaju određuju nadležnost suda na čijem području okrivljeni ima prebivalište ili boravište, a ako oni nisu poznati, onda je nadležan sud na čijem se području učinilac uhvati ili sam prijavi. To znači da će se primeniti krivični zakon one države članice u kojoj učinilac ima prebivalište ili boravište, a ako oni nisu poznati, onda se primenjuje krivični za-kon države članice na čijoj teritoriji je učinilac uhvaćen, ili se sam prijavio.

9 2

D e o d r u g i

KRIVIČNO DELO

Deo drugi

KRIVIČNO DELO

Odsck prvi

POJAM KRIVIČNOG DELA

1. Opšti pojam krivičnog dela - shvatanja u našoj teoriji

Određivanje opšteg pojma krivičnog dela predstavlja jedno od najvažnijih, ah i najsloženijih pitanja u naliči krivičnog prava. Od toga kako će sc odredili taj pojam, zavisi i ceo sistem opšteg dela krivičnog prava.

Opšti deo krivičnog prava bavi se samo određivanjem opšteg pojma kri-vičnog dela, a ne i određivanjem pojmova pojedinih krivičnih dela. Reč jc o utvrđivanju opštih obeležja koja mora posedovati bilo koje ponašanje da bi sc moglo smatrati krivičnim delom. Osimjih obaveznih opštih obeležja, kod svakog pojedinog krivičnog dela javljaju sc posebna, konkretizovana obeležja koja čine posebne pojmove tih krivičnih dela (krivičnog dela ubistva, krađe, silovanja i dr.) što predstavlja materiju posebnog dela krivičnog prava.

Iako u stranoj nauci krivičnog prava dominiraju novija shvatanja opšteg pojma krivičnog dela, u našoj teoriji je i dalje prisutan klasičan pojam krivičnog dela koji potiče iz nemačke doktrine. Taj pojam, mada jc danas u stranoj teoriji krivičnog prava prevaziđen, ima i određene prednosti. Između ostalog, on je rela-tivno jednostavan što ima ne samo svoje didaktičko opravdanje, već j e tQ pred-nost i za primenu, odnosno praksu. Ova konstatacija važi i za krivičnopravnu dogmatiku, odnosno sistem opšteg dela u celini koji najviše zavisi od toga kako se shvata pojam krivičnog dela. Opravdanje za zadržavanje tradicionalnog pojma i dogmatike opšteg dela jeste pre svega u tome što ona nudi reiatjvnftjasne jjoj-move, što je značajno za primenu prava i za ostvarivanje nekih psnoynih.načcla kao štoje načelo pravne sigurnosti. To ipak nije dovoljan razlog da se potpuno zanemare neka novija shvatanja i da se neka od njih bar delimično ne prihvate.

Uobičajeno je da se pojam krivičnog dela određuje u formalnom i u materi-jalnom smislu. Formalni poiam krivičnog dela ograničava j>ejia njegovejTravric etelnente^dok materijalni, pojam teži da odredi njegovu suštinu, oilnosno sa-držinu krivičnog dela. Pri tome, formalni, ili pravni pojam krivičnog jjeln ima veći^načaj za nauku krivičnog prava. To ne umanjuje značaj materijalnog pojma krivičnog dela, ali se njime nauka krivičnog prava zbog svoje prirode i metoda

95

KRIVIČNO DF.LO

može baviti samo u meri u kojoj je to moguće, dok ostalim naukama kao Sto su kriminalna politika, kriminologija, pa i sociologija, ostaje da sc detaljno i sveo-buhvatno bave materijalnim pojmom krivičnog dela.

U okviru formalnog poima krivičnog dela u starijoj nemačkoj krivičnoprav-noj literaturi postojao je sukob dva shvatanja: realističkog i normativnog (iHjuri-stic^og). Definisano* realistički. krivično delo jeste liudskodclo kao fizički, real-ni fenomen. Prema normativnom, ili jurističkom gledištu krivično delo ic j s -kljnčivo pravni pojam ono ie negacija prava. Iako nije teško uvidcti da je kri-vično delo istovremeno i pravni pojam podložan vrednovanju, a krivično ncpra-vo povreda norme, u našoj teori ji se ipak polazi od toga da je ono pre svega delo čoveka koje prouzrokuje povredu prava. Zato se prednost u sukobu ova dva for-malna pristupa određivanju pojma krivičnog dela daje realističkom pojmu. Poja-zeći od toga da je krivično delo pre svega.delo.čoveka kao.fizička pojava u real-nosti, kao njegovi dalji formalni elementikoii su nesporni, iavliaiu se protivprav-nost i određenost u zakonu,.Postoji i saglasnost oko toga da kao obavezni elemc-nat u formalni pojam treba uneti i jedan subjektivni elemenat, a to je vinost (kri-vica) koja se u našoj teoriji uprošćeno shvata kao psihički odnos učinioca prema delu. Danas je i u našoj teoriji napušteno objektivno shvatanje poima krivičnog dela koje potiče od T. Živanovića, a koje negira vinost kao obavezan elfimenat opšteg pojma krivičnog dela, pa se krivično delo shvata u objektivno-subicktiv-nom smislu.

Dostaje prošireno i shvatanje da samo formalno određivanje krivičnog dela ne bi bilo dovoljno, te sc pojam krivičnog dela određuje i u materijalnom smislu, tj. i sa aspekta njegove sadržine i suštine. Dok u pogledu formalnog pojma posto-ji dosta visok stepen saglasnosti oko toga šta čini taj pojam, materijalni pojam krivičnog dela određivan je na vrlo različite načine. Ono što jc zajedničko zaSsva ta nastojanja jeste određivanje materijalnog, transpozitivnog sadržaja krivičnog dela nezavisno od njegovog pravnog pojma. Drugim rečimajodređivanje materi-jalnog pojma krivičnog dela svodi se u krajnjoj liniji na nasfefanje da se postave materijalni kriterijumi za određivanje koje ljudsko ponašanje prema nekim svo-jim svojstvima zaslužuje da bude proglašeno krivičnim delom. Počevod prirod-no-pravnih teorija pa do nekih modernih shvatanja, može se konstatovati da se nije došlo do jednog koliko-toliko prihvatljivog materijalnog pojma krivičnog dela." LLnašoj teoriji se kao centralni elemenat tog pojma javlja društvena opa-snost nekog ponašanja koja mu daje karakter krivičnog dela. U društvenoj opa-snosti se vidi suština svakog ponašanja koje je proglašeno krivičnim delom. Zato se pojam krivičnog dela određuje kako u formalnom, tako i u materijalnom smi-slu, odnosno pokušava se dati jedinstvena definicija tog pojma.

U našpj teoriji uobičajeno je da se opšti pojam krivičnog dela određuje kao delo učinjeno sa vinošću koje je društveno opasna, protivpravno i u zakonu od-ređeno kao krivično delo. Krivično delo je „ono delo vinog čoveka koje jc oga-

1) Vid. Z . Stojanović, Granico, mogućnost i i legitimnost krivičnopravne zaSlitc. Beograd, 1987, sir. 4 - 5 .

9 6

OPŠTI POJAM KRIVIČNOG DELA

sno za određeno društvo, koje je protivpravno i koje je određeno u zakonu kao krivično delo".2'Pojedini autori se razilaze u pogledu toga da Ijjsvi navcdfinLsle-menti ulaze u pojam krivičnog dela, ili se razlike odnose samo na terminološke formulacije tih elemenata, iii na redosled njihovog navođenja (bez uviđanja značaja tog redosleda). Manji broj autora u pojam krivičnog.(jela unosi i ngke druge elemente (npr. kažnjivost). Postoji opšta saglašnost oko toga da u pojam krivičnog dela ulaze najmanje tri elementa: radnja čoveka (sa prouzrokovanom posledicom), protivpravnost i vinost (osim T. Ztvanovića koji pojam krivičnog dela odteđujejsključivo objektivnim elementima). Večina u pojam krivičnog dela unosi i određenost (predviđenost) dela u zakonu, kao i društvenu opasnost (mada u pogledu tog elementa ima i shvatanja, koja potiču još od Lista da to nije zasebanjelemenat, već da predstavlja samo materijalnu stranu protivpravnosti). U vezi sa tim, neki autori unose u pojam kriyičn^3ela ijirotivpravnost i društvenu opasnost kao dve strane istog elementa (Tahović, Radovanović).31 U pogledu društvene opasnosti, iako na prvi pogled izgleda da je taj elemenat specifičan za našu teoriju krivičnog prava (odnosno za krivično pravo bivših socijalističkih ze-malja), što je inače tačno kada je reč o obaveznom elementu u pojmu krivičnog dela, ona je bila poznata u teoriji krivičnog prava još pre jednog veka. Društvena opasnost, ili društvena štetnost bila jc još tada priznavana kao način određivanja suštine, odnosno sadržine krivičnog dela, ali nije unošena u pojam krivičnog dela kao zaseban elemenat. Ona se shvatala ili kao materijalna strana protivpravnosti, ili kako se obično kaže, zakonodavni motiv inkriminisanja.4'

Naše ranije krivično zakonodavstvo sadržalo je (nepotpunu) matcrijalno-formalnu definiciju opšteg pojma krivičnog dela. Prema njoj se krivičnim delom smatralo društveno opasno delo koje je zakonom određeno kao krivično delo i čija su obeležja određena zakonom (član 8. stav 1. OKZ, odnosno KZ SRJ),_Pro-tivpravnost se nije spominjala kao obavezan elemenat krivičnog dela, a ni vinost (krivica) nije bila uneta u pojam krivičnog dela, tako da je imalo osnova za sum-nju da l i je naše krivično zakonodavstvo zaista prihvatalo objekti vno-subjektivnu koncepciju krivičnog dela. Ovakvom određivanju opšteg pojma sc moglo zame-ritH to što se na prvo mesto stavljao, danas napušten, elemenat društvene o.oa-snosti koji predstavlja zakonodavni motiv inkriminisanja, odnosno kriminalno-politički kriterijum za određivanje koja ponašanja će biti propisana kao Jcrivična dela, a ne konstitutivni elemenat u opštem pojmu krivičnog dela.5)Naša ranija te-orija je, osim elemenata iz zakonske definicije, u opšti pojam unosila i protiv-pravnost i vinost, tako da su obaveznim elementima koji ulaze u opšti pojam kri-vičnog dela smatrani: 1) delo čoveka; 2) društvena opasnost; 3) protivpravnost; 4) određenost u zakonu; 5) vinost.

2) N . Srzcntić , A. S ta j ić , Krivično pravo FNRJ, Beograd, 1961, str . 104. 3 ) Vid. M. Radovanović , Krivično pravo, Opšt i deo , Beograd, 1966, str . 1 0 5 - 1 0 8 . 4 ) I u s tar i jo j i tal i janskoj doktrini ona j c bila poznata . Vid . n ionogra l i ju A . Rocco , II d a n n o e il peri-

colo socia lc risultantc dal reato, Pisa, 1909.

9 7

KRIVIČNO DF.LO

Postojc-i-clcmcnti koji se nc unose u opšti pojam, ali sutuesnci vezi sanc-kim od obaveznih elemenata toga pojma. To je slučaj_sa_ol}jektam .i-wfrjckinm (ufiimocen^kriviJnogjdela.

Pojcdim elementi opšteg pojma sc, po pravilu, dalje raščlanjuju, kao što je to slučaj sa delom ^ p v c ^ za koje se uobičajeno smatra da ima tri elementa: rad-nju, posledicu i uzročnu vezu između njih.

Protivpravnost sc obično shvata kao protivnost nekoj pravnoj normi, odno-sno kršenje nekog pravnog propisa ljudskom radnjom. Da bi ncko_dclo biJo"kri-vično delo mora biti protivpravno. Pošta niie svako delg određeno u zakonu kao krivičho'delo iivek protivptavna. smatra se da j e potrebno i određenost u zakonu i protivpravnost uneti u opšti pojam krivičnog jdela. Naime, postoje određeni osnovi (opšti i poseEnOkoji isključuju protivpravnosLi kodAipjh ponašanja koja su u zakonu predviđena kao krivičnajlela. Na primer, nije svako lišavanje žjvota krivično deTo nhijitva (ono koje je izvršeno u nužnoj odbrani, kod izvršenja smrt-ne kazne i dr.).

Vinost (krivica) se u našoj teoriji uglavnom shvatala kao određeni psihički odnos učinioca prema svom delu (psihološka teorija vinosti). Vinost (krivica) čini subjektivnu stranu krivičnog dela koja sc osim kroz njene oblike (umišljaj i nehat) ispoljava i kroz niz instituta opšteg dela za koje je uobičajeno da se zbog svog značaja posebno razmatraju.

Qruštvcna opasnost^ iako jc izričito unošena u opšti pojam krivičnog dela kako od strane zakonodavca, tako i od strane naših teoretičara, sporna je katTša-mostalan obavezan elemenat opšteg pojma krivičnog dela. Onapredstavlja usiov koje bi svako ponašanje trebalo da ispunjava da bi bilo krivičnpjđglo, a ne eleme-nat koje svako krivično delo zaista poseduje. Ona^međutim, prema ranije vlada-jućem shvatanju u našoj teoriji predstavlja jedini elemenat materijalnog karakte-ra. Inače, uobičajeno je da sc ukazuje na relativni karakter društvene opasnosti u tom smislu što neko ponašanje nije društveno opasno za sva društva i u svim vre-menskim periodima. Krivično, delo.. ie. društveno. opasno za jedno određeno društvo (pa čak i samo za određene društvene slojeve koji imaju takav uticaj da svoje interese podignu na rang opštih, društvenih interesa) i to u određenom isto-rijskomjjcnfldu. Zaista, može se reći da je društvena opasnost relativna kako u vremenskom, tako i u prostornom smislu. Ističe se, sa osnovom, da se društvena

5) Govoreć i o z a k o n s k o j definici j i opš teg p o j m a kr ivičnog dela , Lazarević u pogledu unošen ja mate -r i j a lnog e lementa t j . d ruš tvene opasnost i sklon j c n j e g o v o m izostavl janju sa ob raz ložen j em d a j e on preuzet iz sov je t skog kr iv ičnog prava, d a j e više pol i t ičko- ideološke nego p ravne pr i rode , kao i da j c v e o m a re la t ivne sadiž inc . Up. Lj. Lazarević , Perspekt ive j u g o s l o v c n s k o g kr iv ičnog zakonodav-s tva . Arh iv za p ravne i d ruš tvene nauke , br. 1 -3 /1996 , str . 349. Među t im , ni u j e d n o m izdanju pozna tog udžbenika u k o m e s c Lj . Lazarević j av l j a k a o koau to r (sa N. Srzcnt ićcm i A . S ta j i ćcm) druš tvena opasnost s c kao obavezan e lemenat opš teg po jma kr iv ičnog dela nc dovodi u s u m n j u . Prot iv unošen ja druš tvene opasnost i u zakonsku odredbu o opš tem po jmu kr iv ičnog dela vid. i Z .

' S to janov ić , Po jam i osnovi i sk l jučenja kr iv ičnog dola. U: Moguć i pravci r azvo j j u g o s l o v c n s k o g k a z n e n o g zakonodavs tva , Beograd , 1999, str . 32-33 .

98

OPSTI POJAM KRIVIČNOG DELA

opasnost određenog tipa ponašanja čoveka može stepenovati. To znači da jo_za proglašavanje nekog ponašanja za krivično delo potrebno Ha kao takvn, kao yr-sta, tip ponašanja sadrži u sebi.dovoJjnuJteLičinu društvene opasnosti. To takođe znači i to da pojedina društveno opasna ponašanja koja zaslužuju da budtjJjri-vična dela nisu dništajja opasna u iptom stepenu (npr. ubistvo se na skali društvene opasnosti nalazi znatno više od klevete), što je važno pre svega za occ-nu njihove težine i propisivanje kazne od strane zakonodavca.

Određenost u zakonu ograničava širok krug protivpravnib ponašanja na ona protivpravna ponašanja koja su proglašena krivičnim delom. Ovaj elemenat jc u tesnoj vezi sa načelom zakonitosti u krivičnom pravu.

Posle ovog kratkog prikaza shvatanja u našoj teoriji koje se sa malim razli-kama prihvata u udžbeničkim i drugim sistemskim radovima u našoj krivično-pravnoj literaturi, potrebno je zauzeti stav u pogledu određivanja opšteg pojma krivičnog dela i njegovih obaveznih elemenata.

Postojeća shvatanja o opštem pojmu krivičnog dela u našoj savremenoj kri-vičnopravnoj literaturi međusobno se ne razlikuju bitno. Ono što jc za njih karak-teristično jeste da se zasnivaju na klasičnom pojmu krivičnog dela, s tim što većina autora u taj pojam unosi i društvenu opasnost na šta je uticala činjenica da jc to bilo učinjeno i u našem ranijem krivičnom zakonodavstvu.6'

Preuzimanje klasičnog pojma krivičnog dela iz starije nemačke dogmatike u našoj krivičnopravnoj literaturi, samo po sebi, ne bi se moralo oceniti negativ-nim. Naime, savremena nemačka krivičnopravna dogmatika veoma razrađena i sa vrlo složenim rešenjima često je, čini se, sama sebi cilj i nije uvek u funkciji primene prava.7' OgjemanJttudjJožfin-lijaaadu^islBniaJ pnjma kriyi^nnfr ilfla po pravilu, nema veći značaj za primenu prava^tj^teorijski sasvim različiti pristu-pi daju ista rešenja u pritneni.*'Za klasični pojam krivičnog dela može sc reći da je zastareo, ali i da ima i neke prednosti, naročito jednostavnost, jasnost i pre-glednost.

6) Opš t c j c poznato da društvena opasnost i prcnaglašavanje n j enog značaja k a o e lementa u p o j m u kr ivičnog dela pot iče iz sovje tske doktr ine kr ivičnog prava i zakonodavs tva , o d n o s n o kr iv ičnog prava socijalist ičkih zemal ja .

7 ) Vid. npr . G. Jakobs , Strafrccht . A T . 1983; C . Roxin, St raf rccht , A T , Band 1 ,3 . A u f l a g c , 1997; W . Gropp, Strafrecht , AT, 1998.

8) N a u c k c ističe da su rezultati u pogledu uobičajenih , svakodnevnih s luča jeva isti b e z obzira na pri-hvaćeni s is tem, te zbog toga pledira za toleranciju u pogledu eventualnih pr igovora da j e neki s is tem pogrešan. Up. W . Nauckc , Strafrccht , Einc Eifuhrung, 8. Aul lagc , 1998, str . 258 . O v a j s tav sc u osnovi m o ž e prihvatiti je r oprcdcl j ivanjc za jedan ili drugi s is tem j c uvek u od ređeno j mer i arbi t te rno i zavisi o d s tavova koje zaslupa određeni autor . Međut im, t reba imati u v idu da upravo kod s luča jeva koj i nisu uobičajeni , koj i su sporni , j edan ili drugi s is tem vodi d rugač i j im rešen j ima .

2. Određivanje opšteg pojma krivičnog dela

KRIVIČNO DF.LO

Ipak, postoji potreba da se drugačije odredi opšti pojam krivičnog dcla.9>Ta potreba sč javlja u pogledu tri ključne stvari. Prvo, nije opravdano unositi i mate-rijalni elemenat u taj pojam. Materijalni pojam krivičnog dela jc veoma složena problematika koja se ne može obuhvatiti samo jednim elementom, a osim toga može biti i u koliziji sa pravnim, formalnim pojmom krivičnog dela. Drugo, veo-ma je važno odrediti redosled pojedinih elemenata u opštem pojmu krivičnog dela i postaviti ih kao stepene koji nisu proizvoljni jer od toga zavisi i primena krivičnog prava. Najzad, sam sadržaj pojedinih elemenata potrebno jc odrediti na drugačiji način imajući u vidu neka savremena shvatanja o njima.

Krivičnopravni pojam krivičnog dela, ili pojam krivičnog dela u forniaiaom smislu mora da sadrži samo pravne, odnosno fonnalne elemente putem kojih se taj pojam određuje. Ovo, prc svega, zbog poštovanja načela pravne sigurnosti i načela zakonitosti. Unošenje materijalnog elementa u pojam krivičnog dela (ako'se iic bi sveo na puku deklaraciju što opet nema svrhe) omogućava prodor arbitrernosti u primeni krivičnog prava, tj. omogućava da se u načelu da prednost materijalnom nad formalnim elementima. Naravno, ne bi bilo opravdano negirati "značaj suštine krivičnog dela i njegove sadržinc, ali to je pitanje koje zahteva posebno razmatranje o kome je već bilo govora u vezi sa krivičnopravnom zaštitom, a koje se mora imati u vidu i kada se razmatra suštinska strana predviđenosti dela u zakonu. Ovde je reč o pravnom pojmu krivičnog dela koji ima značajnu funkciju i prilikom primene kri-vičnog prava. U primeni krivičnog prava, kao što je poznato, davanje prednosti ma-terijalnim u odnosu na fonnalne elemente u slučaju njihove kolizije, može biti opa-sno i neprihvatljivo. Sumnja u pogledu opravdanosti unošenja i materijalnog ele-menta postaje još izraženija ako se ima u vidu stanje u teoriji u pogledu veoma skromnih rezultata nastojanja da se odredi materijalni pojam krivičnog dela. I pored izvesnog doprinosa, dosadašnja nastojanja u nauci, kao što se videlo iz izlaganja o krivičnopravnoj zaštiti (Deo prvi, glava II) ne pružaju jedan upotrebljiv konccpt za rešavanje ovog izuzetno složenog pitanja.

Opšti pojam krivičnog dela treba odrediti na način koji će ne samo dati za-dovoljavajuće rešenje na teorijskom planu, već tako da predstavlja i polazni opšti osnov za rešavanje konkretnih slučajeva u primeni krivičnog prava.

Ctpšti pojam krivičnog dela se može odrediti na sledeći način: krivično Jelo je radnja koja je u zakonu predviđena kao krivično geto, koja je protivpravna i koja je skrivljena.

9) N c bi bilo p r imereno svrsi o v o g udžben ika da s c u n j e m u traže neka sasvim nova i drugači ju rešenja koja bi zna tno ods tupala od onih koja su opš lc usvo jena u našo j teori j i , ili da sc postavl ja sasv im drugači j i s is tem opšteg de la kr iv ičnog prava . O v o i z b o g toga š to i naše kr iv ično zakono-davs tvo regul iše opšt i d e o man jc -v i š c na tradicionalni nač in , a udžbenik kr iv ičnog prava u zna tno j mer i m o r a polaziti od rešenja ko j e to zakonodavs tvo sadrži . M e đ u t i m , iako nc na radikalan način, postoj i pot reba da sc u odnosu na našu dosadašn ju udžben ičku kr iv ičnopravnu literaturu unesu izvesne nov ine u opšt i po j am kr iv ičnog dela , a s a m i m t im i u ceo s is tem opš teg dela. I zmeđu osta-log, i z b o g toga Sto j c nedopus t ivo nc uz imat i u obzi r t ekov ine s av remene kr iv ičnopravne d o g m a -t ike i to u p r a v o one pod č i j im s c j a k i m ut ica jcm formirala naša kr iv ičnopravna teor i ja , i ostati na, man jc -v i šc , o n o m s tepenu koj i j c u ovo j oblast i pos to jao prc j e d n o g veka .

1 0 0


Ovako određen opšti pojam krivičnog dela ima sledeća četiri elementa: 1) radnju, 2) predviđenost krivičnog dela u zakonu, 3) protivpravnost i 4) krivicu.1"1

Za razliku od ranijeg zakonskog definisanja opšteg pojma krivičnog dela, odredba o opštem pojmu novog KZ polazi od shvatanja zastupanog tikvom udžbeniku. Ako se zakonodavac već odluči da definišc opšti pojam krivičnog dela (što mnogi strani krivični zakonici ne čine), onda to mora biti definicija koja je upotrebljiva i za primenu krivičnog prava. U tom pogledu objektivno-subjek-tivni pojam krivičnog dela koji sadrži odredba člana 14. stav 1. KZ je ne samo u skladu sa savremenom teorijom krivičnog prava i predstavlja normu koja nije samodeklarativnog karaktera, već se uspešno može primenjivati u praksi. Prema toj. odredbi krivično delo j e ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno..

Elementi krivičnog dela, iako se mogu razmatrati zasebno, tesno su međusobno povezani tako da predstavljaju jednu celinu. Zato se ne može prihva-titi njihovo oštro suprotstavljanje u smislu podela na formalne i materijalne, nor-mativne i realne, subjektivne i objektivne elemente. Te podele su relativne i go-vore samo o tome koji aspekt je kod nekog elementa dominirajući. Naročito nema osnova za oštro suprotstavljanje između tzv. realističkog i normativnog shvatanja pojma krivičnog dela. Krivično delo ima dve dimenzije: normativnu i realnu. Ono je i povreda norme, ali i realni fenomen, tj. pojava u sppjjnoni svetu. Bez normativnog, krivično delo se ne bi razlikovalo od drugih ponašanja. Bez re-alnog, ono ne bi moglo ni_da postoji. Te dve dimenzije se međusobno prepliću i često jedna na drugu utiču. One se u krivičnom delu jasno uočavaju te nije oprav-dan stav da jedna drugu isključuju kao što to smatra deo starije strane doktrine, kao i vladajuće shvatanje u našoj teoriji.1"

2.1. Međusobni odnos pojedinih elemenata opšteg pojma krivičnog dela

Već je ukazano na tesnu međusobnu povezanost obaveznih elemenata poj-ma krivičnog dela. To, međutim ne isključuje potrebu razmatranja njihovog međusobnog odnosa.

10) Tcimin, ,kr ivica" biće korišćen kao sinonim za termin „vinost", zato što j c ova j drugi svojevremeno bez potrebe unet u našu stručnu krivičnopravnu terminologiju, lako postoji izraz „nevinost", on j c stran našem jeziku. Reč j e o rusizmu koji potiče iz staroslovcnskogjczika.On.se prvi put sreće u našoj krivičnopravnoj literaturi u prcvodu Listovog udžbenika krivičnog prava iz 1902. godine u vezi sa kojim sc M. Vcsnić u predgovoru žali d a j e glavne teškoće u prevođenju zadavalo ..stručno nazivlje". Mcdulim nemački termin ..Sciiuld" trebalo j c prevesti kao krivica. Stoje uostalom do tada, a i izvesno vremc kasnije, bio termin koji sc u Srbiji koristio i u krivičnom pravu. Uostalom, Subotić 1933. godine i dalje koristi izraz krivica, konstatujući da j c izraz „vinost" unet u noviju srpsku pravnu nauku, te da ga upotrebljava ..nova gcncracija, ali ga novo krivično zakonodavstvo nije nigde upotrebilo". Up. D. Subotić, Šest osnovnih problema krivičnog prava, Beograd, 1933, str. 4 6 .

11) Vid. Srzcntić, Stajić, Lazarcvić, Krivično pravo Jugoslavije, Beograd, 1996, sir. 132-133.

101

KRIVIČNO DF.LO

Odijos radnje i ostala tri elementa odražava se prc svega u tome što jc samo ona substantiv, dok su svi ostali elementi atributi, tj. određuju kakva radnja mora biti da^ i predstavljala krivično delo. Radnja krivičnog dela jc u tom smislu no-seći element, bez obzira što su svi elementi Istog značaja i ranga, jer ukoliko ne-dostaje bilo koji od četiri elementa nema ni krivičnog dela.

I pored svih nastojanja u teoriji da se napravi oštro razgraničenje između četiri elementa u opštem pojmu krivičnog dela, u tome se nije uspelo. Ta nastoja-nja su samo u određenoj meri prihvatljiva. Naime, po prirodi stvari, postoji izve-sno prožimanje tih elemenata i oni sc nc mogu u potpunosti jedan od drugog odvojiti. "Tako radnja, iako nešto što je osnov krivičnog dela i na šta se drugi elc-menti odiicSe i govore o tome kakva ona mora biti da bi predstavljala krivično delo, ipak ima veze sa ostaHm elementima. Zakonskim opisom se predviđa rad-nja izvršenja, tj. ona ulazi u taj opis i pojavljuje se i u okviru tog elementa. Dalje, radnja u krivičnopravnom smislu mora imati i subjektivni sadržaj, pa tako dcli-mično ulazi i u onu sferu koju obuhvata krivica. 1 između predvidenosti u zakonu i protivpravnosti ima izvesnih prožimanja. Ono što je u zakonu predviđeno kao krivično delo po pravilu je i protivpravno. Međutim, ukoliko postoji neki od osnova koji isključuje protivpravnost, nema protivpravnosti a samim tim ni kri-vičnog dela. I krivica je na jednom apstraktnom nivou već delimično sadržana u zakonskom opisu krivičnog dela. Na nivou predvidenosti u zakonu vrši se podela na umišljajna i nehatna krivična dela kao dva različita tipa krivičnih dela.

R_ej.lo.sled pojedinih elemenata nije dat proizvoljno i on sc ne može menjati, a da nc dođe do neprihvatljivih teorijskih i praktičnih posledica. Naime, postepc-nost u utvrđivanju ostvarenosti navedena četiri elementa je veoma važna. Pjili-kom rešavanja konkretnih slučajeva i primene krivičnog prava uvek se počinje sa radnjom a završava sa krivicom. Prema tome, četiri obavezna elementa u pojmu krivičnog dela istovremeno predstavljaju i četiri stepena, ili nivoa kroz koje sc mora proći da bi se nakraju moglo konstatovati da j e učinjeno krivično^dclo.

P rv.osc u tv rđ uj c da li neka radnja ispunjava uslove koji se zahtevaju za rad-nju krivičnog dela. Na tom prvom nivou, po pravilu, samo manji deo radnji neće ispuniti minimalne uslove koji se postavljaju za radnju krivičnog dela. Međutim, već na sledećem nivou ili stepenu, prilikom utvrđivanja da li su ispunjena bitna obelcžja zakonskog opisa određenog krivičnog dela, dolazi do značajnog sužavanja kruga radnji putem kojih su ostvareni svi zakonski uslovi za postoja-nje određenog krivičnog dela. Predviđenost u zakonu j e elemenat u opštem poj-mu krivičnog dela koji izuzetno veliki broj ljudskih radnji koje bi potencijalno mogle biti radnja krivičnog dela svodi na jedan relativno ograničen krug radnji. Ostvarenost svih obeležja predviđenih u zakonskom opisu određenog krivičnog dela još ne znači postojanje krivičnog dela, pa čak ni krivičnog neprava. Za ta-kvo ponašanje, iako postoje ne samo jake indicije za to, već se može reći da jc time po pravilu njegova protivpravnost konstituisana, još ne možemo definitiv-no da kažemo da predstavlja krivično nepravo, tj. d a j e protivpravno u krivično-

102


pravnom smislu. Do utvrđivanja protivpravnosti dolazi na sledcćcm nivou. Utvrđuje se, u stvari, nije li isključena protivpravnost nekog ponašanja koje is-punjava sva zakonska obeležja nekog krivičnog dela (npr. nije li lišavanje života nekog lica učinjeno u nužnoj odbrani i dr.). Tckukojiko nc postoji neki od osno-va koji isključuju protivpravnost, može se konštatovati da jc učinjeno krivično nepravo, da postoji krivično delo u nepotpunom, objektivnom smislu. Najzad, za postojanje krivičnog dela, potrebno je utvrditi i krivicu učinioca. To jc poslednji nivo na kome se donosi odluka i konačna ocena o tome da li jc u konkretnom slučaju učinjeno krivično delo. Tri prva (objektivna) elementa mogu postojati bez četvrtog, tj. krivice, ali nikako obrnuto: nema krivice ukoliko nisu ostvareni objektivni elementi.

103

I. RADNJA KRIVIČNOG DELA

1. Radnja krivičnog dela

1.1. Pojam i funkcije radnje

U našoj kao.i u stranoj krivičnopravnoj literaturi, radnji krivičnog dela se pridaje izuzetan značaj. Ističe se da je ona jezgro krivičnog prava i krivičnog de-la. 121 U skladu sa tim naučnoj obradi ovog pitanja u poslednjih pola veka po-svećena jc pažnja kao retko kojem pitanju krivičnopravne dogmatike. Međutim, rezultati do kojih se došlo ne zadovoljavaju i u nesrazmeri su sa uloženim trudom. To je u najnovijoj stranoj krivičnopravnoj literaturi dalo povoda nekim autorima da zauzmu stav da je uzaludno voditi dalju raspravu o krivičnopravnom pojmu radnje i da sc sistem nauke krivičnog prava i pojam krivičnog dela i bez nje može postaviti. Tvrdi se da se ne može doći do takvog predpravnog pojma radnje koji bi bio predmet krivičnopravnog vrednovanja, da on i ne postoji prc nego što vredno-vanje započne. Zato prilikom određivanja pojma krivičnog dela i uopšte posta-vljanja sistema opšteg dela ne treba poći od nekakvog predpravnog pojma radnje kao navodno podobnog objekta vrednovanja, već od samog vrednovanja, odno-sno od onoga što jc već zakonom proglašeno kao radnja krivičnog dela.1Štaviše, u nemačkoj krivičnopravnoj literaturi dominira shvatanjc koje radnju ne unos i u opšti pojam krivičnog dela. Ističe se da je značaj pojma radnje i teorija o njoj kao osnovnog krivičnopravnog pojma u odnosu na pedesete i šezdesete godine znatno opao."" To shvatanje je neprihvatljivo i pravnodogmatski, i kriminalno-politički. Krivično delo mora imati svoj supstrat, tj. mora postojati nešto što pod određenim uslovima postaje krivično delo. To nešto jc ljudska radnja. Ona mora biti i pred-met vrednovanja i ocene da li zbog nekih njenih svojstava i pod određenim uslo-vima zaslužuje da bude proglašena krivičnim delom. Prema tomc^ prilikom od-ređivanja pojma krivičnog dela mora sc poći od pojma radnje.

12) Tako npr. W. Gropp, Strafreeht, AllgcmcincrTcil , Berlin, 1998, p. 104. 13) Tako G. Frcund, Strafreeht, Allgcmcincr Tcil, Personale Straflallchrc, Berlin, Hcidclbcrg, Ncw

York, 1998, p. 22-24 . 14) Up. K. Kuhl, Strafreeht, Allgcmcincr Teil, 3. Auflage, Munchcn, 2000, pp. 9 ,11-12 . Konslalujc.sc

d a j e za nemačko krivično pravo karakteristična trostepenost u konstrukciji opšteg pojma krivičnog dela koji nc obuhvata i radnju. Up. V. Krcy, Deutsche Strafreeht, Al lgcmcincrTci l , Band 1. Slut-gart. Berlin, Koln, 2001, p. 80.

104

RADNJA KRIVIČNOG DELA

U pogledu određivanja pojma radnje krivičnog dela javlja se više teorija. Kod nas je skoro opšteusvojena objeklivno-subjeklivna ili kauzalna teorija (nalu-ralističkipojam radnje), koja potiče iz starije nemačke doktrine.'" Prema njoj, radnja je voljni telesni pokret, ili voljno propuštanje da sc preduzme tclcsni po-kret (po pravilu, radnju čini nc samo jedan, već niz telesnih pokreta). Ističe sc da j e telesni pokret ,,u fiziološko-psihološkom smislu kontrakcija (grčenje sa opružanjem) mišića (mišićna incrvacija proizvedena reakcijom motornih nera-va)", dok je propuštanje telesnog pokreta „odsustvo pomenute kontrakci-je". ""Sadržina volje, tj. ono šta jc učinilac hteo preduzimanjem radnje, irelevant-na je za postojanje radnje prema ovoj teoriji. Osnovna slabost ovako shvaćenog pojma radnje jeste to što radnju vfdi samo kao fiziološki fenomen posmatran sa aspekta prirodnih nauka. Ovo shvatanje nije netačno, ali jednu složenu pojavu kao što je ljudsko ponašanje do krajnosti simpliflkuje i svodi na trivijalnost kao što je pokret mišića prouzrokovan voljnim impulsom. Naprotiv, kod Izv. [malne teorije radnje nije dovoljno da je voljnom radnjom pokrenut spoljni uzročni pro-ces, već se žahteva usmerenost radnje na ostvarenje nekog cilja, tj. ona jc „vršenje ciljne delatnosti".l7'Tom se shvatanju radnje može prigovoriti da obu-hvata suVišć mHogo, tjrda obuhvata delimično i ono što jc sadržina drugih eleme-nata opšteg pojma krivičnog dela. U našoj literaturi postoji i, danas sasvim na-puštena, objektivna teorija radnje koja za postojanje radnje postavlja minimalne uslove, tj. ne traži ni postojanje volje.'"'

Od novijih teorija treba spomenuti socijalnu teoriju za koju jc važna nor-mativna oceha'i vrednovanje odnosa ljudske radnje prema spoljnom svetu i društvenoj stvarnosti. Postoji veći broj varijanti socijalnog shvatanja pojma r id-rije~a zajedničko im je to što prema svima njima da bi sc neko ponašanje moglo smatrati radnjom krivičnog dela, ono mora imati određeni društveni značaj"19' Slabost ove teorije jeste u njenoj neodređenosti i nepreciznosti, mada jo j je to, s druge strane, i njena prednost jer pojam radnje može biti ispunjen raz-ličitim sadržajima, tj. u okviru socijalnog pojma radnje moguće je na dosta raz-ličite načine određivati pojam radnje. Među najnovije teorije spada i personalna teorija koja radnju određuje kao ispoljavanjc ličnosti,2"'ali i ona kao i prethodna, mada na jedan drugi način, suviše proširuje krug radnji koje bi se mogle smatrati

15) U nemačko j teoriji o v a j po jam radnje zas tupao j c List i n jegovi savrcmcnic i , a danas sc s p o m i n j e s a m o kada sc pr ikazuje razvo j shvatanja po jma radnje kr ivičnog dela .

16) T . Živanović , Osnovi kr ivičnog prava Kral jevine Jugoslavi je , Opšt i d e o . I kn j iga . Beograd , 1935, str . 135. Ž ivanović inače zastupa modi f ikovanu vari jantu ove teori je j e r kod t e lesnog pokreta , o d n o s n o n j egovog propuštanja nc zahteva pos to janje vol je , t j . reč j e o ob jek t ivnom p o j m u radn je t u sk iadu sa n jegov im shva tan jem pojma kr ivičnog de la) koj i obuhvata i s v e nevo l jne r adn je (npr . radnje lica u nesvesnom stanju, zatim tzv. s lučajne radnje, re f leksne radnje itd.). Up. T . Ž ivanov ić . ibid., str. 136. Danas j c č is to ob jek t ivno shvatanjc radnje i u našo j teori j i p o t p u n o napuš teno .

17) T a k o Vclcl kao najpoznat i j i predstavnik ovog shvatanja . Up. H. Wc!zcl , Das Dcu l schc Sl raf rcchl . Gine syslcmat ischc Darstcl lung, I I . Auf lagc , Berlin, 1969, p. 33.

18) T . Ž ivanović , op . cit., str . 134-135. 19) Jcschcck, Lchrbuch des Stralrcchts, 3. Auf lagc , Berlin, 1978 (1982) , p. 177. 20) T a k o C . Roxin, Strafrccht , Al lgcmcincr Tci l , Band 1,3 . Auf l agc , Munchcn . 1997. p. 202 .

1 0 5

KRIVIČNO DF.LO

radnjom krivičnog dela.21 * U novije načine određivanja pojma radnje spada i tzv. negativni pojam radnje. Prema njemu, radnju krivičnog dela čini neizbegavanje onoga što šc moglo izbeći.22'

Postavlja se pitanje koje funkcije i koju ulogu ima radnja u pojmu krivičnog dela. Ona ima trostruku funkciju, odnosno ima ulogu osnovnog elementa, povezu-jućeg elcrrfcntaTrazgraničavajućeg elementa u tom pojmu.23' Kao osnovni element ona je viši pojam (genus proximum) koji obuhvata sve oblike ispoljavanja kažnji-vog ponašanja. Ona obuhvatai činjenje i propuštanje (nečinjenje),2'" umišljajnu i nehatnu radnju dovršenu i nedovršenu radnju jtd. Ostvarivanje volje se može is-poljitt u vrlo različitim oblicima: počev 63 jednog prostog telesnog pokreta, pa do vrlo složenih događaja i proccsa. Neki od njih sadrže samo minimum volje koji sc manifestuje u nekom telesnom pokretu, dok drugi podrazumevaju složeno po-našanje subjekta koje u sebi obuhvata različite aspekte ostvarivanja njegove lično-sti i koje jc usmereno na ostvarivanje određenog cilja. Syj .tj pbjici ostvarivanja vo-lje moraju se obuhvatiti jednim pojmom, a to je pojam radnje. Kao povezujući ele-ment ona predstavlja noseći stub, kičmu u pojmu krivičnog dela jer se ostaliele-menti u tom pojmu j"avljaju~]čao atributi radnje, odnosno kao uslovi koje radnja mora da ispuni da bi predstavljala krivičnojJeLo. Ova funkcija radnje podražume-va da ona ne šme da sadrži ono što je sadržano u drugim elementima u pojmu kri-vičnog dela, tj. ona mora biti neutralna u odnosu na predviđenost u zakonu, protiv-pravnost i krivicu. Ona nc sme u sebi sadržati elemente koji sc utvrđuju tek na ni-vou sledeća tri stepena, odnosno u nju ne bi smela biti uključena, ni delimično sa-držana, ostala tri elementa koja ona treba da poveže u okviru pojma krivičnog dela i koji u stvari određuju kakva radnja treba da bude da bi predstavljala krivično de-lo. No, ne sme sc ići ni u drugu krajnost, ona sadržinski ne sme biti prazna jer onda ne bi ostafTelementi koji se javljaju kao njeni atributi mogli uspešno za nju biti ve-zani. Najzad, njena uloga je i u tome da iz pojma radnje isključi jtogađajc i radnje koji ne mogu prcdstav^tttTraSnju krivičnog dela, odnosno ona jc element koji 'eć na prvom nivou mora da izvrši razgraničenje u odnosu na ono što je krivičnoprav-no irelevantno (npr. misli, radnje u nesvesnom stanju i dr.).

Pošto je od posebnog praktičnog značaja upravo treća navedena funkcija radnje (razgraničavajuća funkcija), treba ukazati na sledećc. Prema opšteusvojc-nonTilivatanju nema radnje krivičnog dela onda kada je ona preduzeta pod utica-jem apsolutne sile (vis absoluta), tj. neodoljive sile koja potpuno isključuje do-

21) T a k o na pr imer , č i tan je romana ili s lušan je muz ike preds tavl ja i spol javanjc ličnosti, ali teško da to m o ž e biti radnja kr iv ičnog dela.

22) O lome vid. W . G r o p p . St raf reeht , A T , Berlin, 1998, p. 115. 23) R o x i n , o p . cit., p . 184. 24) Postoji i shva tan jc da su č in j en j e i neč in j en j e suprotnost i ko je sc logički nc m o g u obuhvat i t i j e d n i m

viš im, za jedn ičk im p o j m o m , lc d a j e neč in j en j e u stvari negaci ja radnje . Do tog zak l jučka , s lužeći sc pravi l ima fo rmalne logike, dolazi u svo jo j dok to rsko j disertaci j i Radbruh . Up. G. Radbruch . Dcr Hand lungsbcg r i f f in sc incr Bcdcutung fu r das S t ra f rcchtssys tcm, Berlin, 1904, p. 140. Međut im, radnja k r iv ičnog dela j c s loženo l judsko ponašan j e koje , kao š to sc vidi, ima svo je različi te modal i -tete, i n c m o ž e s c posmatrat i i sk l jučivo sa aspekta fo rma lne logike.

1 0 6


nošenje ili rcalizovanje odluke od strane onoga prema kome je primenjena jer joj se ni na koji način nije mogao suprotstaviti, čime sc isključuje voljna radnja, a time i krivično delo. Kompulzivna sila (vis compulsiva) i pretnja utiču na do-nošenje odluke koja sc javlja kao iznuđena, one utiču na volju učinioca ali je ne isključuju čime ne isključuju ni postojanje radnje. U slučaju kompulzivnc sile i pretrijc radnja krivičnog dela postoji, a na planu krivice sc može postaviti pitanje da li i kako to utiče na njeno postojanje.25'

Radnje krivičnog dela nema u stanjima gubitka svesti. Mora doći do potpu-nog gubitka svesti, jer se poremećaji svesti rešavaju na planu uračunljivosli. Da-lje, radnje nema ni u slučaju refleksnih pokreta koji su organska posledica spolj-nih nadražaja. Međutim, sporno je pitanje tzv. automatizovanih radnji. Prco-vlađuje shvatanje da, pošto kod njih nije sasvim isključena volja, pa čak da sc i sa njima može ostvarivati određeni cilj, radnja krivičnog dela postoji. No, kod nekih vrsta automatizovanih radnji (npr. neke radnje prilikom upravljanja automobi-lom) teško je postaviti granicu u odnosu na refleksne radnje.

U pogledu navedenih situacija, funkciju eliminacije i razgraničenja u odnosu na radnju Krivičnog dela podjednako dobro mogu obaviti kako stara objektivno-subjektivna, tj. kauzalna teorija radnje, tako i nova teorija o radnji kao ispoljavanju ličnosti, a svakako i finalna teorija radnje. Zato skoro i da nema spora oko posto-janja radnje krivičnog dela u navedenim situacijama. Socijalni pojam radnje sam po sebi, u nekim od ovih situacija nc bi mogao uspešno da izvrši tu razgraničava-juću funkciju.

Imajući u vidu postojeća shvatanja o pojmu radnje, kao i to da ona u pojmu krivičnogTISla mora obavljati određene funkcije, do prihvatljivog pojma radnje krivičnog dela se može doći spajanjem određenih teorija. U tom smislu, iako na prvi pogled izgleda da su to dva različita pristupa, ima opravdanja za jedan mešoviti socijalnp-personalni pojam radnje koji bi predstavljao spoj dve teorije. Radnja bi prema tom pojmu bila društveno relevantno ispoljavanje ličnosti. Tako bi sc postiglo da radnja krivičnog dela, koja tek na kasnijim stepenima (predviđenost u zakonu, protivpravnost i krivica) dobija svoja bliža određenja, nc obuhvate ni suviše malo ni suviše mnogo. Jer, socijalnom pojmu radnje se može prigovoriti da ne postoji radnja k ' : nema određeni društveni značaj (i nesvesne radnje, kao i one preduzete pod utkajem apsolutne sile imaju društveni značaj), a personalnom da svaki postupak, stav (ukoliko ga je ispoljio) ili držanje pojedinca predstavlja njegovo ispoljavanje ličnosti. Prema tome, spajanjem ove dve teorije može se dobiti upotrebljiv pojam radnje koji ima izvesne prednosti u odnosu na postojeće. Zato se ovde polazi od mešovitog, socijalno-personalnog pojma rad-nje. Tako određen pojam radnje uključuje u ograničenom obimu i određena društvena (nikako pravna) vrednovanja i ocene. Pošto sc time ne sme ući u zonu koja je predmet ocene zakonodavca, tu ima mesta samo za ona vrednovanja i ocene koje su nesporne. To bi bio slučaj samo sa radnjama koje su socijalno ade-

25) O kompulz ivno j sili i pretnji vid. izlaganja u glavi IV, odel jak 3.5.

1 0 7

KRIVIČNO DF.LO

kvatne, koje su u jednom društvu uobičajene i prihvatljive, jer same po sebi nc stvaraju neku opasnost, i koje bez obzira na cilj koji hoće da ostvari onaj ko ih preduzima, ne mogu biti smatrane radnjom krivičnog dela.

Na primer, davanjem na korišćenje nekom licu koje ima vozačku dozvolu potpuno ispravnog automobila u nadi da ćc to lice poginuti u saobraćajnoj nesreći, što sc zaista i dogodi, nc može biti smatrano radnjom krivičnog dela.2*0 Iako se ovo pitanje može rešavati na planu uzročnosti, ili dozvoljenog rizika kao osnova isključenja protivpravno-sti, reč jc o relativno jednostavnom i nespornom društvenom vrednovanju radnje što su uspešno može resiti već prilikom utvrđivanja da li postoji radnja krivičnog dela, a nc tek kasnije na nivou bića krivičnog dela, protivpravnosti, ili čak krivicc. Pri lome treba napo-menuti da ocena da li je u pitanju socijalno adekvatno ponašanje nc znači i moralnu oce-nu tog ponašanja, već samo da je u pitanju socijalno adekvatna radnja koja, po pravilu, odnosno sama po sebi ne stvara opasnu situaciju, koja se kreće u okvirima uobičajenog rizika koji se dobrovoljno prihvata od strane svih, odnosno skoro svih u društvu.

Iako određivanje radnje krivičnog dela kao društveno relevantnog ispoljava-nja ličnosti zadovoljava jer može da obavi one funkcije koje se od radnje krivičnog dela kao obaveznog elementa u opštem pojmu krivičnog dela očekuju, ipak je po-trebno izvršiti određenu modifikaciju tako utvrđenog pojma. Naime, „ispoljavanjc ličnosti" jc složen fenomen koji ulazi u sferu nekih drugih nauka kao što jc psiholo-gija. U krivičnom pravu koje već samo po sebi, po prirodi stvari, predstavlja vrlo složen sistem u kome su pojedini pojmovi i instituti u određenoj međusobnoj vezi, treba težiti jednostavnim rešenjima ukoliko je to moguće. Zbog toga, umesto „ispo-ljavanjc ličnosti", u definiciju pojma radnje treba uneti „ostvarivanje volje". Ispo-Ijavanjc ličnosti se uglavnom svodi na ostvarivanje volje. Neko ispoljava svoju ličnostsvojim postupcima i svojim stavovima. To jspoljavanjc uvek podrazumcva volju bez obzira kakvog jc ona kvaliteta i intenziteta. Upravo u vezi sa rečenim, tj. da ispoljavanjc ličnosti obuhvata i ispoljavanjc ličnih stavova, namera i si., s obzi-rom na to da onaj ko ih ispoljava nekada uopšte i ne želi da ih i rcalizuje, dolazimo do toga da bi ovakvo shvatanje radnje delimično predstavljalo povredu principa da niko nc može biti kažnjen za svoje misli. Jer, glasno izražavanje svojih misli u pri-vatnom krugu, ili npr. vođenje dnevnika, nc bi moglo da predstavlja radnju kri-vičnog dela, ni onda kada bi time bila ispoljena odluka da se učini neko krivično de-lo. Zato shvatanje radnje kao ostvarivanje volje, nejsamo da jc jednostavnije i pre-ciznije, nego u izvesnoj meri i sužava krug mogućih radnji i to tako što eliminišc one radnje koje ne bi bilo opravdano smatrati radnjom krivičnog dela. Samo ispo-ljavanje voljeTnc bi bilo dovoljno za određivanje pojma radnje jer bi se time obu-

2 6 ) U literaturi s c nailazi na s tav da p i tanje soc i ja lno adekvatn ih radnj i treba rešavati na n ivou os tvare-nosli bića kr iv ičnog dela . T a k o . Fuchs smat ra da n i j e os tva reno spo l j no (objek t ivno) biće kr iv ičnog dela u s luča ju da preduze to j radnji nedos ta j e soc i ja lno neadekva tna opasnos t . Kao pr imer navodi s l uča j kada sestrić, zna juć i da sc dešava ju avionski udesi , u nadi da ćc d o toga doći kupi av ionsku kar tu svom u jaku od koga o č e k u j e nas leds tvo i nagovor i ga da o tpu tu j e na Majo rku . I a k o dodc d o nes reće u ko jo j ujak pogine , scslr ić sc n c m o ž e smatrat i izvršioccm ni pokušanog ni dovršenog kr iv ičnog dela ubis lva zbog nedosta tka soc i j a lno neadekva tne opasne radn je , j e r j c radnju koju j c p reduzeo i pored n j egove n a m c r c s a m a po sebi bila soc i ja lno adekvatna i kretala se u okvi r ima d o z v o l j e n o g rizika. Up. H. Fuchs . Ostcr rc ichischcs S t ra f reeht , AT, I, Wicn , 1.998, p. 84.

1 0 8


hvatile i radnje koje znače samo izražavanje svojih namera, a to ne bi moglo pred-stavljati radnju krivičnog dela. S druge strane, nc može se tražiti ni to d a j e volja u potpunosti ostvarena, dovoljno jc da sc, na ma koji način, započelo sa ostvariva-njem svoje volje. Zato, radnju krivičnog dela treba dakle odrediti kao drušJvgnoj-e-levantno ostvarivanje volje. Tako određen pojam radnje i dalje se može označiti ka6'šoajalno-personalni pojam radnje. Kod njega su od podjednakog značaja i po-stojanje društvenog značaja radnje koju neko predu/ima i ostvarivanje volje do ko-jeg dolazi prilikom preduzimanja neke radnje.

Prednost ovakvog određivanja pojma radnje u odnosu na naturalistički po-jam može sc videti i na sledećem primeru. Pošto radnja krivičnog dela osim rad-nje izvršenja obuhvata i radnju saučesništva (vid. dole odeljak 1.2), naročito sc u pogledu podstrckavanja pojam radnje kao voljnog telesnog pokreta pokazuje ne-podesnim. Podstrekač, po pravilu, rečima kod drugog stvara odluku da izvrši kri-vično delo. Koje on to telesne pokrete preduzima? To sc odnosi i na neka kri-vična dela koja se vrše govorom (verbalni delikti, kao što jc npr. uvreda, kleveta).

Odgovor da i tu postoji telesni pokret u vidu treperenja glasnih žica, kako je odavno pokušano da sc ovaj prigovor otkloni, ne zadovoljava. Zar jc kod radnje podstrckavanja najvažnije „treperenje glasnih žica", da li jc to najvažnija karakteristika radnje podstrcka-vanja koja najbolje odražava njenu suštinu? Sigurno da ne. Podstrekač radnjom podstrc-kavanja, bez obzira u kojem je obliku preduzeo, ostvaruje svoju volju. U nekim slučaje-vima mnogo važnije od samog telesnog pokreta jeste njegovo značenje u određenoj situ-aciji kao i celokupan kontekst u kome se preduzima (npr. određeni gesl, znak kojiin se iz-daje naređenje da sc izvrši neko krivično delo, naglasak i ton kojim jc neka reč izgovore-na i dr). No, i onda kada radnja krivičnog dela jeste neki telesni pokret (odnosno pokreti), laj pokret često sam po sebi nc znači ništa i nc govori ništa o krivičnom delu koje se iz-vršava. Na primer, učesnik u oružanoj pobuni može to krivično delo ostvariti običnim ko-račanjem, hodanjem. Da jc laj telesni pokret radnja krivičnog dela može se zaključiti samo iz jednog ukupnog konteksta odredene situacije, tj. kada se to lice pridružilo neod-ređenom krugu lica od kojih su neka naoružana, i kada postoji usmerenost te pobuni na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti zemlje. Mnogo važnije od samog ko-račanja sa ostalim učesnicima pobune jeste to daje on time počeo da ostvaruje svoju vo-lju na način koji nije relevantan samo za njega samoga, već ima društveni značaj.

Moguće je razlikovati više vrsta radnje krivičnog dela. Osim radnje iz-vršenja koju"preduzima izvfšilac postoji i radnja saučesništva koju preduzima saučešiulTJsatžvršilac, podstrekač, pomagač).

U teoriji je opšteprihvaćena podela na radnju činjenja i radnju nečinjenja (propuštanja). I naš zakonodavac posebno propisuje izvršenje krivičnog dela i nečinjenjem (član 15. KZ). Od radnje izvršenja treba razlikovati pripremne rad-nje koje ne ulaze u biće krivičnog dela. Pripremne radnje, osim u slučaju kada su proglašene samostalnim krivičnim delom i kao takve predviđene zakonom (čime formalno postaju radnja izvršenja), ne predstavljaju radnju krivičnog dela.

1.2. Vrste radnje

KRIVIČNO DF.LO

S obzirom na to da se radnja može ispoljiti u činjenju ili nečinjcnju, postoji po-dela svih krivičnih dela na krivična dela činjenja (komisivni delikti) i krivična dela nečinjenja, ili propuštanja (omisivni delikti).27'Polazeći od kauzalnog, odnosno na-turalističkog pojma radnje naša teorija krivična dela činjenja (komisivni delikti) dc-finiše kao voljno preduzimanjc telesnog pokreta, a krivična dela nečinjenja (omi-sivni delikti), ili krivična dela propuštanja, kao voljno propuštanje telesnog pokreta. Osim toga što predstavlja preterano pojednostavljenje, tako shvaćen pojam radnje ima i teškoće sa obuhvatanjem ove dve različite situacije. Međutim, socijalno-per-sonalni pojam o kojem je bilo reči podjednako dobro pokriva obe situacije. Ostvari-vanje volje koje je od značaja i za druge, koje jc društveno relevantno, može se vršiti na vrlo različite načine, a za radnje koje sc prilikom tog ostvarivanja preduzi-maju nije uvek presudno da li je to telesni pokret ili nije. Pri tome se aktivno i pa-sivno držanje ponekad i prcpliću, a neku radnju ćemo označiti kao radnju činjenja ili kao radnju propuštanja prema principu pretežnosti.

Uobičajena podela krivičnih dela nečinjenja jeste podela na prava i neprava krivična dela nečinjenja.28' KZ pravi jasnu razliku između pravih (član 15. stav 1) i nepravih krivičnih dela nečinjenja (član 15. stav 2). Prava krivična dela nečinje-nja mogu se izvršiti samo nečinjenjem i njihova radnja izvršenja je tako u zakonu i postavljena. Ona postoje kad zakon propuštanje da se preduzme određeno činje-nje predviđa kao krivično delo (član 15. stav 1. KZ). Na primer, to su krivična dela iz čl. 331. (ncprijavljivanje pripremanja krivičnog dela) i 332. KZ (neprijavljiva-nje krivičnog dela i učinioca). Neprava krivična dela nečinjenja su ona krivična dela čija radnja jc u zakonu postavljena kao radnja činjenja, ali se izuzetno, pod određenim uslovima, mogu izvršiti i nečinjenjem (npr. krivično delo ubistva). Ili, kako se kaže u zakonskoj odredbi za neprava krivična dela nečinjenja (član 15. stav 2. KZ): nečinjenjem može biti učinjeno i krivično delo koje je zakonom od-ređeno kao činjenje, ako je učinilac propuštanjem dužnog činjenja ostvario obe-ležja tog krivičnog dela.

Za neprava krivična dela nečinjenja ccntralno je, stoga,postojanje dužnosti da se preduzme činjenje i njih može izvršiti samo lice kod kojeg ta dužnost posto-ji a koje se u teoriji obično naziva garantom. Uglavnom se u našoj teoriji i praksi uzima da ta dužnost postoji na osnovu: 1) zakonskog propjsa, 2) nekog pravnog posla, 3) prethodnog činjenja garanta kojim je stvorio opasno stanje.25' UEol.ko

2 7 ) T a podela j c doš la stara i m o ž e s c reći o p ć e p r i h v a ć e n a . Vid . npr . G . A . van Hamcl , Inlciding tol d c s tudic van hel Ncdcr landsche s t raf reeht , Vicrdc druk. Haar lcm, 1927, p. 2 0 1 - 2 0 2 .

2 8 ) Antol isc i polazeći od ove uobiča jene podclc , sa o s n o v o m tvrdi da prava kr ivična dela neč in jen ja n e m a j u pos lcdicu , da zakon predviđa kažn j avan j e za s a m o propuš tan je da sc p r eduzme određena radnja, tj , kažn j ivo j c p ropuš tan je kao takvo, dok kod nepravih krivičnih de la neč in jen ja (krivičnih de la č in jen ja koja sc vrše neč in j en jem) uvek m o r a nastupit i i poslcdica. Up. F. Antol isc i , Manua l c di dir i t to penale , Partc genera le , Milano, 1997, p. 258.

2 9 ) U pogledu o snova pod 3) ob i čno s c kao dodatni uslovi zah teva ju da j c s tvorena bl iska opasnos t , da j c p re thodno č in jen je bilo prot ivno obavez i ko ju j c imalo to lice, kao i da sc l ime krši up ravo ona no rma koja služi zaštiti pogođenog pravnog dobra . Vid . H. -H. Jcschcck , Um Wl igcnd , op. cil., p . 625 -62« .

110


određeno lice, kod kojeg po jednom od navedenih osnova, postoji dužnost da preduzme određenu radnju, a ono to propusti zbog čega nastupi posledica kri-vičnog dela, to lice (uz postojanje i drugih uslova) smatraćc se izvršioccm kri-vičnog dela. U vezi sa navedenim osnovima, treba primetiti da oni koji ustano-vljavaju pravnu dužnost da sc spreči posledica krivičnog dela uglavnom nisu sporni. Međutim, ukoliko sc pođe od stava da su relevantne i moralne i društvene dužnosti onda se, osim prethodnog činjenja kojim je stvoreno opasno stanje, može poći i od drugih osnova što bi znatno proširilo sferu nepravih krivičnih dela nečinjenja. Neki od tih osnova mogu biti veoma sporni. Na primer, sporno jc da li zajednica života, i u drugim slučajevima osim kada jc reč o braku i odnosima roditelja i dcce, zasniva dužnost da se preduzme činjenje kojim bi se otklonila opasnost od nekog lica sa kojim se zajedno živi.30'Tchdencija da sc proširi krug osnova koji ustanovljavaju nečiju obavezu da preduzme određeno činjenje i tako spreči krivično delo, koja se zapaža u teoriji i praksi nekih zemalja,311 neprihva-tljiva je jer se time dolazi do neopravdanog širenja kriminalne zone i to putem pravnodogmatske konstrukcije koja nema cksplicitan osnov u zakonu, a i krimi-nalno-politički jc dubiozna ako se tako široko shvati.

S. obzirom na način propisivanja radnje izvršenja u zakonskom opisu poje-dinih krivičnih dela razlikuje se alternativno i kumulativno propisana radnja iz-vršenja. Alternativno propisivanje radnje izvršenja, koje sc koristi kod velikog broja krivičnih dela, znači daje za postojanje radnje izvršenja kao bitnog elemen-ta krivičnog dela, dovoljno da jc izvršena bilo koja od (ponekad veoma brojnih) alternativno propisanih radnji. Na primer, za postojanje krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva (član 372. KZ) dovoljno jc da jc preduzeta bilo koja od propisanih brojnih radnji izvršenja kao što jc vršenje ubistava prema civilnom stanovništvu, mučenje, biološki, medicinski ili drugi eksperimenti, ra-seljavanje ili preseljavanje, uzimanje talaca, kolektivno kažnjavanje, primenjiva-nje mera zastrašivanja i terora, oštećenje životne sredine koje može štetiti zdra-vlju stanovništva itd. Kod kumulativno propisane radnje izvršenja (što sc znatno rede koristi) potrebno je ža~pošfqjanjc radnje izvršenja da budu ostvarene sve (najčešće dve) propisane radnje izvršenja. Tako, kod krivičnog dela nepružanja pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi (član 296. KZ) potrebno je da kumulativno budu ostvarene dve radnje: da izvršilac prouzrokuje povredu nekog lica i da ga ostavi bez pomoći.

3 0 ) Ipak n c sa tno faktički , nego i neki pravni osnovi koj im sc us tanovl java neči ja dužnos t na č in j en j e mogu bili sporni . T a k o , da li j c pol icajac koji n c interveniše s c i l j em sp rečavan ja izvršenja kr iv ičnog dela . saižvrši lac tog krivičnog dela neč in jen jem? O ovo j . k a o i d rug im sporn im si tuaci-j a m a vid. E.G. Ordc ig , Das uncchtc Untcrlassungsdclikt , Z S t W , I I I . Hcf l 2 . 1 0 9 9 , p . 312.

31) T o j c s lučaj sa N c m a č k o m . Tako j c na primer u j edno j odluci Saveznog suda zauzet s tav da vlasnik s tana odgovara za nesprečavanje krivičnog dela ko je izvrši j e d n o lice p rema d r u g o m , a ko j e j c on pozvao kao goste u svo j stan. Smatra sc da on nije dužan da sc stavi na s t ranu napadnutog kod nekih lakših krivičnih dela kao što j c uvreda i si., ali da mora svo je goste da zaštiti od npr . s i lovanja , ubi-stva i dr. Ukol iko to propusti da učini, smatraćc sc saizvršioccm tog kr iv ičnog dela . T a k o odluka BgH W W 1977. 294/205, in: Schivind - Hasscnpflug, S t G B , A T . Rcch lsprcchung d e s B G H . Munchcn, 1985, p. 23.

111

KRIVIČNO DF.LO

2. Odnos radnje, uzročne veze i posledice krivičnog dela

2.1. Posledica [ ) ( _ /

Iako posledica krivičnog dela u striktnom smislu, kao i uzročna veza, pripa-daju problematici predvidenosti u zakonu (biću krivičnog dela), zbog njene po-vezanosti sa radnjom (kao i zbog vladajućeg shvatanja u našoj teoriji koje polazi od toga da postoji viši generički pojam „delo" koje obuhvata radnju, posledicu i uzročnu vezu),32'na ovom mc'stii se, ali uz iznetu rezervu, razmatraju posledica i uzročna veza.

U skladu sa realističkim pojmom krivičnog dela, posledica krivičnog dela se u našoj teoriji shvata kao proizvedena promena ili stanje u spoljnom sve-tu 33T ,ii tomg. se ned6yo.lina uvažava, ili sasvim zanemaruje normativni nfipekt poslcdicc knvičnog dela, odnosn^činjcnica-da oiia pripada predvidenosti u zako-nu kao elementu epšteg pojma krivičnog dela.

Radnja krivičnog dela uvek prouzrokuje neku vrstu posledicc. Međutim, ta poslcdica nije u svim slučajevima neophodna za postojanje krivičnog dela, to nije posledica u krivičnopravnom smislu. Samo kod krivičnih dela kod kojih zakon izričito zahteva nastupanje određene posledice, ona je neophodna za njegovo po-stojanje. Kod drugih krivičnih dela posledica nije obavezan uslov, ili element, tj. reč j e o poslcdici koja jc irelevantna za postojanje krivičnog dela. Zato se može govoriti o posjedici krivičnog dela u užem, pravom smislu, i u šireni smislu. .Po-sledica u širem smislu, ili posledica koja pogađa zaštitni objekt, ima značaj prili-kom proccnc društvene opasnosti nekog ponašanja, odnosno nju procenjuje za-konodavac Ičada donosijjdluky_o (ome da |i ćc neko ponašanje predvidetijkao kri-vično delo ili ne. Drugi slučaj, gde ta vrsta posledicc ima izvestan značaj, icstc prilikom odmeravanja kazne kada se uzima u obzir i intenzitet povrede ili ugrožavanja zaštićenog dobra.

Prema vladajućem shvatanju u našoj literaturi (nasuprot shvatanju koje pravi razliku između formalnih i materijalnih, odnosno posledičnih i delatnosnih delika-ta), svakb krivično delo ima svoju posledicu.3,,) Stavda sva krivična dela injajlLPO-sledicujjgtiČ£_Qd_ListQVOg.shyatanja pojma radnje krivičnog dela. On u sam pojam radnje unosi posledicu, odnosno radnju određuje pomoću posledicc. Radnja je volj-no prouzrokovanje posledice u spoljnom svetu.35' Kasnije je taj pojam zbog

32) T a k o T . Živanović , Osnov i k r iv ičnog prava Kra l jevine Jugoslavi je , Opšt i d e o . 1 kn j iga , Beograd, 1935, str . 133 -175 .

3 3 ) T a k o T . Ž ivanov ić , ibid. str . 139. Isto Srzcnt ić , Sta j ić , Lazarević , Kr iv ično pravo Jugos lav i je , Beo-grad , 1996. str. 147.

34) T a k o , Srzcnt ić , Sla j ić , Lazarević koji ipak pr iznaju da kod „izvesnili krivičnih dela posledica n i je p o s e b n o uneta u zakonsk i opis de la" , ali tvrde da i kod takvih dela poslcdica postoj i i lo kao pro-m e n a u spo l jnom svetu . Up. Srzcnt ić , S ta j ić , Lazarević , Kr iv ično pravo Jugos lav i je , Beograd, 1996, str . 148.

3 5 ) Vid . F. V. Liszt , S t ra f reeht , 4 . Auf l agc , Berl in, 1891, p. 128.

112


nečinjenja (propuštanja) modifikovao i radnju odredio kao promenu, tj. prouz.roko-vanje ili nesprečavanje promene u spoljnom svetu putem voljnog ponašanja, tvr-deći da svako krivično delo u tom smislu ima posledicu kritikujući podelu na po-sledična krivična dela, tj. ona sa posledicom i delatnosna krivična dela, tj. ona koja nemaju posledicu.36'

Navedeno slivatanje bi sc moglo prihvatiti samo ukoliko se posljedica shvati u širem smislu kao radnjom prouzrokovano negativno dejstvo na zaštilnojiLobjck-turNaime, kao što je rečeno, ima krivičniliAcIakoia_ncmaiu.posledicukaafa)flsli-tutivni elemenat biča krivičnog dela, pa je za postojanje krivičnog dcla_u konkret-nom slučaju ne treba ni utvrđivati, odnosno dovršenje radnje izvršenja znači i do-vršenjc krivičnog dela. To su formalna, ili čista delatnosna krivična dela. Koidru-giivpalč gela njihov"zakonski onis sadrži i odretlcnu posledicu koiase u svakom konkretnom slučaju mora i utvrđivati. To su materijalna, odnosno posledičnu kri-vična dela. Teško da se ozbiljno može osporiti činjenica da nemaju sva krivična dela posledicu u užem smislu shvaćenu kao obavezno obeležje bića krivičnog de-la. Ta krivična dela dovršena su samim dovršavanjem radnje izvršenja, nije po-trebno da nastupi bilo kakva posledica (npr. krivično delo davanja lažnog iskaza, ili krivično delo silovanja).37'To je naročito karakteristično za prava krivična dc\sf ncCtTTjenja^npr. krivično delo nepojavljivanja krivičnog dela ili učinioca).3*'

Razlikovanje na krivična dela sa posledicom (posledična ili materijalna kri-vična dela) i na ona bez posledice (delatnosna ili formalna krivična dela) značaj-no je za razgraničenje dovršenog krivičnog dela sa pokušajem, za utvrđivanje mesta i vremena izvršenja krivičnog dela kao i za rešavanje nekih drugih pitanja.

S obzirom na vrstu posledice uobičajena je podela na krivična dela povrede i krivična dela ugrožavanja. Posledica krivičnog dela povrede jeste uništenje ili oštećenje objekta radnje. Povreda podrazumeva negativnu fizičku, materijalnu promenu na objektu radnje prouzrokovanu radnjom krivičnog dela. Na primer, to je slučaj kod krivičnog dela ubistva i krivičnog dela teške telesne povrede.

Kod krivičnih dela ugrožavanja posledica se sastoji u apstraktnoj (mogućoj) ili konkretnoj opasnosti (opasnosti koja je nastupila). Apstraktna opasnost jeste mogućnost za nastupanje konkretne opasnosti. Na primer, krivično delo uništenja.

36) F. v . Liszt, Strafrccht , 21. Auf lagc , Berlin, 1919, p. 116. T a k o d c i F. v. Liszt (E. Schnl id t ) . Lclir-buch des Dcutschcn Strafrccht , 25. Auf lagc , Bcrtin, 1927, pp. 152-155 .

37) Danas j c to u s t ranoj kr ivičnopravnoj literaturi, za razliku od naše , po tpuno nesporno. Vid. , npr. Baumann , Wcber , Mitsch, Strafrccht . Al lgcmcincr Tci l , 10. Auf lagc , Bic lcfc ld . 1995, p. 201 . I u anglosaksonskom kr iv ičnom pravu opšteusvojena j c podela na kr ivična dela koja s c sas to je u samoj radnji ponašan ju („conduct cr imcs") i krivična dela koja imaju i pos ledicu (..rcsiills c r imcs") . Vid. C . M . V. Clarkson, Undcrstanding Criminal Law, Sccond Edi t ion. L o n d o n , 1995, p . 13. U našo j literaturi j c to shvatanjc usaml jeno. Jedan od rctkih autora koj i ga zas tupa j e s t e Atanackov ić razmatrajući problem razgraničenja poslcdicc od objekt ivnog uslova inkr iminaci je . U p . D. Atanac-ković , Objekt ivni uslov inkriminaci je i n jegovo razgraničenje od pos lcdicc k r iv ičnog dela . U: Pro-b lemi re integraci je i r e fo rme jugos lovcnskog kr ivičnog zakonodavs tva , Beograd , 1995, str. 6 1 - 6 3 .

38) N a to u k a z u j e i Antol isci usvaja juć i podelu na mater i ja lna i fo rmalna kr ivična dela . Up. F. Antol i-sci, Manua le di dirit to penale , Partc generale, quat tordicosima ediz ione , Mi lano , p. 2 5 7 - 2 5 8 .

1 1 3

KRIVIČNO DF.LO

oštećenja ili uklanjanja znakova kojima sc upozorava na opasnost (član.283. KZ), krivično je delo sa apstraktnom opasnošću. Zakonodavac opravdano polazi.od toga da se prcduzimanicm ovih radnji uvek st^gra apsU'aktnaj!Ea5112?t, a ukoliko jedoopasnost i za život ili telo ljudi ili imovinu, većeg obima zaista i došlo, lj. ukoliko je nastupila konkretna opasnost, postojaćc neko drugo krivično delo (npr. krivično delo ugrožavanja saobraćaja opasnom radnjom i opasnim sredstvom iz člana 290. KZ). To znači da se ove dve vrste opasnosti razlikuju prema većem ili manjem stepenu verovatnoće da ćc doći do povrede kao posledice. Kod krivičnih dela sa apstraktnom opasnošću kao poslcdicom nije potrebno da se postojanje te posTčdičc utvrđuje u svakom konkretnom slučaju. Postoji i mišljenje da zato de-likti sa apstraktnom opasnošću po prirodi stvari spadaiu u delatnosna. (formalna) krivična dela.39' U tom pogledu ona su, zaista, slična krivičnim delima koja nema-ju posledicu (formalnim krivičnim delima). I kod jednih i kod drugih, posledica nijesadržana u biću krivičnog dela. Razlika je u tome što ona ipak imaju posledi-cu koju cini neka apstraktna, generalna opasnost i u vezi sa kojom postoji zakon-ska prczumpcija u tom smislu da neka radnja uvek za posledicu ima apstraktnu opasnost, da je ona tipično opasna. U krajnjoj liniji nije pogrešno krivična dela sa apstraktnom posledicom smatrati jednom podvrstom delatnosnih krivičnih dela, ali jc pogrešno sva delatnosna krivična dela, tj. ona koja nemaju posledicu u svom biću, poistovetiti sa krivičnim delima čija posledica jc apstraktna opasnost.

Apstraktna opasnost je, kako se to obično kaže, zakonodavni motiv inkrimi-nisanja. Sama radnja jc tipično opasna i nije dozvoljeno u konkretnom slučaju dokazivati da do opasnosti nije moglo doći. Kod konkretne opasnosti naprotiv, mora se u svakom konkretnom slučaju utvrditi njeno nastupanje jer ona predsta-vlja_bitno obeležje u biću krivičnog dela.40'

I krivična dela povrede i krivična dela ugrožavanja mogu se ispoljiti u tlvc forme; krivična dela povrede kao uništenje ili oštećenje, a krivična dela ugrožavanja kao konkretna ili apstraktna opasnost. Težina napada na zaštićeno dobro, odnosno težina posledice sc prema tome može stepenovati. Najteži oblik napada jeste uništenje, pa zatim oštećenje, dalje kao konkretna opasnost, i najzad kao udaljeni, posredni napad, tj. apstraktna opasnost.

Lice koje pogađa posledica naziva sc pasivnim subjektom. To može biti i pravnoliće, a u nekim slučajevima i društvo, odnosno država. Kod mnogih kri-vičnih dela pasivni subjekt je istovremeno i objekt radnje, tj. lice na kome se pred-

39) Vid . U. Ebcrt , S t raf reeht , Al lgcmcincr Tci l , 2. ncubcarbci tc tc A u f l a g c , Hcidclbcrg , 1993, p. 3R. 4 0 ) Izuzetno, m o g u postojat i i kr ivična dola či ju pos lcdicu čini aps t rak tno-konkre tna opasnos t . T J j c

s luča j kada sc mogućnos t nas tupanja opasnost i , lj . apstraktna opasnost unosi u biće kr iv ičnog dela . O d krivičnih de la čija j c poslcdica aps t raktna opasnost , ova sc kr ivična de la razlikuju p o t o m e što n e m a pre tpos tavke opasnost i , mogućnos t nas tupanja opasnost i j c b i tno obe l ež j e b ića kr iv ičnog dela i za to sc m o r a utvrđivat i u svakom konkre tnom s luča ju . O d krivičnih de la konkre tne opasnost i ona s c razlikuju po tome što opasnost po o d r e đ e n o dobro j o š n i je nastupi la , dovol jna j c mogućnos t nas tupan ja opasnost i . No , p redv iđan je takvih krivičnih dela zakonodavac izbegava , j e r bi u k o n -k r e t n o m s luča ju bi lo v e o m a teško utvrđivati mogućnos t nas tupan ja konkre tne opasnos t i .

114

RADNJA KRIVIČNOG DF.LA

uzima radnja izvršenja. No, kod drugih krivičnih dela to nije slučaj. Bitno je da je reč o ličuTcoje je oštećeno krivičnim delom, na čiju štetu sc krivično delo vrši.

Pitanje uzročnosti se nc postavlja kod svih krivičnih dela. Mnoga od njih se iscrpljuju u samoj radnji, tj. za postojanje dovršenog krivičnog dela nc zahte-vase nastupanje nikakve poslcdicc. Na primer, krivično delo davanja lažnog is-kaza dovršeno je samim davanjem lažnog iskaza, krivično delo silovanja do-vršeno je prodiranjem muškog polnog organa u ženski itd. Kod takvih krivičnih dela koja u zakonskom opisu nemaju posledicu, tj. kod kojih ne nastupa poslc-dica na objektu radnje, već samo udalicnajosledica na zaštitnom objektu, kao i kočTpokušaja odnosno kažnjivih pripremnih radnji, pitanje uzročnosti jc irele-vantno. 0 osnovi ista je situacija i kod krivičnih dela sa apstraktnom opasnošću jer se kod njih posledica ne unosi u zakonski opis bića krivičnog dela. Uzročnost. 11 svakom slučaju, ne spada u problematiku radnic-krivičnua. dela, ona jc kao i posledica mogući elemenat određenih kuiučnihdclajlkoliko to pro-izlazi iz njihovog zakonskog opisa, odnosno njihovog bića.41'

Kod onih krivičnih dela koja se smatraju dovršenim tek nastupanjem od-ređene posledice koja je sadržana u zakonskom opisu krivičnog dela, osnovni pro-blem uzročnosti sastoji se u diferenciranju i izdvajanju jednog od mnoštva uslova koji doprinose nastupanju poslcdicc i njegovom označavanju kao uzroka poslcdi-ce. Ono što je jasno i nesporno, jeste da jc krivičnopravno relevantan samo onaj uslov koji predstavlja ljudsku radnju. Sve ostalo na planu uzročnosti moglo bi biti sporno, tako da se u vezi sa rešavanjem tog pitanja javilo više teorija 421

U nauci krivičnog prava postoji više shvatanja, odnosno teorija koje nastoje da reše ovaj problem. Kao najvažnije treba istaći dve teorije: teoriju adekvatne uzročnosti i teoriju jednakosti uslova (teorija ekvivalencije). Iako sti odavno na-sTaKTu'nauči krivičnog prava, one su i danas aktučlnc.

Prema teoriji adekvatne uzročnosti, uzrok jc onaj uslov koi i jc uopšte ade-kvatan, podoban da prema životnom iskustvu proizvede posledicu, tj. koji jc ti-pičan u tom smislu da redovno, odnosno po pravilu, prouzrokuje određenu poslc-djett. No, problem se javlja upravo kod utvrđivanja uzročnosti u atipičnim slučajevimartako da je to slabost ove teorije. Ta teorija eliminiše atipične uslove iako oni u određenoj konstelaciji mogu, izuzetno, biti uzrok nastupanja posledi-ce. Na primer, i malajjosekotina kod lica obolelogod hemofilijc može da izazo-ve smrtonosno krvarenje. Ili, ako lice A gurne lice B koje usled nezgodnog pada dobije potres mozga i umre, radnia lica A se prema teoriji adekvatne uzročnosti

41) T o j c , kao i u pogledu poslcdicc, u s tranoj literaturi nesporno. Vid. npr. B a u m a n n , W c b c r , Mitscli. Strafrecht , A T . 10. Auf l agc . Biclcfcld . 1995. p. 201.

42) Posebno sc problemat ikom uzročnost i bavio T . Živanović u svo jo j dok to r sko j diser taci j i (Tli. Giva-novitch, Du pr incipc dc causali tć cff ic icntc cn droit pćnal; A . Rousscau , Pariš . 1908).

2.2. Uzročna veza (uzročnost)

KRIVIČNO DF.LO

neb i mogja smatrati uzrokom smrti lica A jer takva radnja po pravilu nc može prouzrokovati smrt. Teorija adekvatne uzročnosti može poslužiti kao dopunski kritčrijum da se suzj^krug uslova koji se prema teoriji ekvivalencije mogu sma-trati uzrokom, ali s tim da ona nije pogodna da se primenjuje u složenim i ati-pičnTnrslučajcvima.

Prema teoriji jednakosti uslova (teorija ekvivalencije) uzroci su svi rele-vantni uslovi, tj. oni bez kojih ne bi nastupila posledica. Ona izjednačava sve uslove koji su na bilo koji način doprineli nastupanju poslcdice. Ova teorija sc izražava i kroz formulu condicio sine qua non43' prema kojoj jc uzrok onaj uslov bez kojeg posledica ne bi nastupila. Njena je slabost u tome što suviše proširuje pojam uzroka. Osim tog osnovnog nedostatka, primenom ove teorije u nekim slučajevima se uopšte ne može doći do zadovoljavajućeg rešenja. Na sreću, to su slučajevi koji su u praksi veoma retki. To su, uglavnom, dve situacije. Tako, teorija ekvivalencije nc može da reši slučaj tzv. dvostruke uzročnosti. To ic slučaj kada, na primer, dva učinioca potpuno nezavisno jedan oTdrugoga isto-vremeno pucaju na žrtvu (a oba hica su smrtonosna), ili joj daju otrov takođe istovremeno i toTkoličini koja je svaka za sebe smrtonosna. To je, ipak, više udžbeničkrprimer koji je u praksi teško zamisliv, a i teško je dokazati istovrc-menost (jer ako nema istovremenosti onda sc slučaj bez problema rešava prime-nom formule condicio fine aua non. tj poslejhcu jc prouzrokovala prva radnja). Teorija ekvivalencije, odnosno formula condicio sme quThon ne može čTa reši ni slučajeve potpuno nepredvidljive uzročnosti. Na primer, kada lice A pošalje u toku nevremena lice B u šumu nadajući se da će ga pogoditi grom što se i do-godi. Naime, da lice A nije poslalo u šumu lice B, ne bi ga pogodio grom i ne bi došlo do smrti lica B, tj. bez radnje lica A ne bi nastupila posledica. U vezi sa ovim slučajem u stranoj literaturi se zauzima stav da nema uzročnosti, ali se autori razilaze u obrazloženju takvog stava.44 ' Orijentacioni dopunski kriterijam koji bi eliminisao uzročnost u ovakvim i sličnim slučajevima mogao bi biti s tc-pen verovatnoće nastupanja posledicc. Ako je verovatnoća veoma mala, i ako jc reč o inače uobičajenim postupcima, onda bez obzira na želje i namerc nekog li-ca, uzročnost ne bi postojala.

Značajan deo naše sudske prakse prihvata teoriju ekvivalencije (condicio sine qua non). Sužavanje kruga uslova, odnosno njihovaselekcija vrši se na pla-nu krivicc(vinostij štobi se moglo kritikovati :sobzirom na to d a j e uzročni od-nos između radnje i posledice objektivni odnos. Teorija ekvivalencije, odnosno formula condicio sine qua non, i pored svojih slabosti zaslužuje da joj se da prednost u odnosu na druge teorije o uzročnosti, a sužavanje kruga uslova koji se prema njoj mogu smatrati uzrokom treba vršiti ne na planu krivice, nego pri-

4 3 ) U našoj , a del imično i u s tranoj literaturi, pogrešno se piše „condi t io" (začin) umes to „condic io" (us lov) .

4 4 ) O p r o b l e m i m a u vezi sa teor i jom ekviva lenc i je v id . de ta l jn i je Baumann , W c b c r , Mi tsch , op.cit . , pp . 2 2 7 - 2 2 9 .

116


mcnom drugih kriterijuma koji uzrok svode na pitanje objektivne mogućnosti upravljanja tokom događaja od strane učinioca (vid. doie izlaganje o objektiv-nom uračunavanju).

U našoj teoriji postoji i shvatanje da sc pitanje uzročnosti nc može resili po-moću neke formule, odnosno teorije, ali sc mogu postaviti određeni orijentaćibni kriterijumi. Ti kriterijumi su, prema Srzentiću - Stajiću, sledeći: I) uzročnost u krivičnom pravu se mora naslanjati na učenje_o_uzročnosti dijalektičkog, materi-jalizma; 2) u slučaju postojanja daljih i bližih uslova. odnosno posrednih i nepo-srednih uslova. neposredni iiji|oyi su uvek uzroci_E2sisdj.ee; 3) uzrok sc uvek ograničava na ljudsku radnju, pa i onda kada ona nije imala pretežni značaj .za na-stupanie posledice; 4) u slučaju prekida uzročne veze i zasnivanja novog uzročnog odnosa uslov koji jc pokrenuo prvobitni uzročni odnos nc može biti uzrok konačne-posledicc; 5) pitanje uzročnosti treba pasmatratj p_.dxoj.eBP od vi-nosti.45' Izuzev uslova navedenog pod 1) koji je samo deklarativnog, a donekle i ideološkog karaktera, navedeni kriterijumi predstavljaju korisne kriterijume za rešavanje problema uzročnosti. Međutim, oni imaiu ograničenu vrednost. odno-sno oni mogtiMUJiako'.se i.navcdcni autorii ograđuju, sajno izvestan „putokaz", prilikom rešavania problema .uzročnosti u konkretnom slučaju.

Danas se u savremenoj stranoj literaturi pitanje uzročnosti razmatra u okvi-ru problematike tzv. objektivnog uračunavanja. Reč je o temi-kaja je u poslcdnjih dvadešetalTgfldina postala jedna "'l najaktuclnijih i najčešće diskutovanih tema u krivičnopravnoj—dogmatici.461 Prema „ teoriji o objektivnom uračunavanju uzročnost jebamo neophodna pretpostavka da bi se neko delo određenom učini-ocu moglo objektivno pripisati. U prvoi fazi, naime, potrebno jc ustanoviti posto-janje faktičke veze između jadnje i posledice što_se_svodi na uobičajeno razma-tranje pitanjajmočnosti. Pri tom se uglavnom polazi od teorije ekvivalencije, od-nosno od formule_cnndicio sine qua non. U drugoj fazi, da bi sc suzio krag_broj-nih uslova koji se mogu smatrati uzrokom bez kojeg posledica ne bi nastupila, pristupa se utvrđivanju normativne (a nc naturalističke, faktičke) veze. između radnje i posledjce. Osnovno pitanje koje se u toj drugoj fazi postavlja jeste da li je učinilac mogao da upravlja događajem, odnosno da li se ceo događaj može svesti na jednu ličnost kao subjekta događaja. Pošto nc postoji apsolutna mo-gućnost vladanja nad tokom događaja, da bi se nekom licu posledica pripisala kao njegovo delo, dovoljno je što je to lice svojom radnjom stvorilo ili povećalo opasnost iz koje je proistekla posledica.47'Teorija o objektivnom uračunavanju je korektiv koji pomoću normativnih aspekata ograničava suviše široko određivanje uzročnosti. Iako je ova teorija u literaturi već dosta razrađena (što znači da su po-

45) N . Srzcntić , A . Staj ić , Krivično pravo. Opšt i i posebni deo , Sa ra jevo . I96K, sir . 7 1 - 7 4 . 4 6 ) T a k o Schi incmann koj i ističe da sc ova tema m o ž e uporediti sa in te resovanjem koj i j c svo jevre-

m e n o pobudio finalizam, iti naturalistički po jam uzročnost i . Vid. B. Schunc inann , Obc r dic ob jek-tive Zurcchnung , Gol td tammcr ' s Archiv tur Strafrccht , 5 , 1 9 9 9 , str. 207.

47) Vid. H. Ol to , Grundkurs Strafrecht , Al lgcmcine Strafrcchls lchrc , 6. Auf l agc , Berl in - N c w York , str . 2 0 0 0 , 5 4 - 7 1 .

117

KRIVIČNO DF.LO

stavljena i konkretna pravila za rešavanje mnogih problema koji se u okviru kla-sičnih teorija o uzročnosti nisu mogli rešiti), ona još ne predstavlja jedan kohe-rentan sistem, i još je dosta toga u okviru nje sporno.'"1'

Rešavanje problema uzročnosti zadaje još veće teškoće kod krivičnih dela nečinjenja (propuštanja), i to naročito nepravih krivičnih dela nečinjenja s obzi-rom na to da ona u svom biču uvek sadrže posledicu. Za postojanje krivičnog dela potrebno jeutvrditi povezanost između propuštanja određene radnje i nastu-panja pošicdice^krivjčpig dela. No, problem je upravo u tome što propuštanje samo po sebi ne može prouzrokovati nikakvu posledicu, naprotiv, kod njega se stvari prepuštaju svom toku. Rašireno je mišljenje da kauzalitet uopšte nije mo-guć u ovom slučaju (ex nihilo nihil fit - „iz ničega ne nastaje ništa"), ili pak da je moguć samo hipotetički kauzalitet, tj. da jc uzrok propuštanje dužnog činjenja koje bi otklonilo posledicu. U našoj teoriji prcovlađuje shvatanje da j e uzročnost kod krivičnih dela nečinjenja moguća i da se ona sastoji u propuštanju da se jedan uzročni lanac skrene sa svog redovnog toka čime dolazi do zabranjene posledice.

Ovde se pitanje uzročnosti ne može rešavati na isti način kao i kod krivičnih dela činjenja. Mora se poći od socijalnog značaja propuštanja, a odustati od pri-rodnojpćauzaliteta, tj. neophodno jc prilikom rešavanja problema uzročnosti une-ti ijiormativne, odnosno pravne elemente.41'' Time se, u stvari, ipak.d<jlaziiio.hi-potetičkogjkauzajitcta. Postavljale pitanje šta bi bilo ako bi se preduzela radnja koju je neko lice (garant) bilo dužno da preduzme, pa ako se utvrdi da u tom slučaju posledica ne bi nastupila, smatra šć da uzročnost postoji. Iako nije reć o uzročnosti ti prirodnom smislu i~ovđe se mož'c primeniti formula condicio sine qua non, ali u jednom, moglo bi se reći, obrnutom smislu. Treba postaviti pitanje da li bi posledica izostala da jc lice (garant) preduzelo radnju koju jc bilo dužno da preduzme.5"'U stvari, to jc uslov zbog kojeg posledica ne bi mogla da nastupi. To je condicio cum qua non, uslov koji je nespojiv sa posledicom, tj. radnja koja bi sprečila nastupanje posledicc.5" Pošto je reč o hipotetičkom pitanju, sporno je koji stepen verovatnoće mora postojati da bi se neko krivično delo propuštanja objektivno moglo pripisati garantu. U savremenoj krivičnopravnoj teoriji postoje u tom pogledu dva shvatanja. Prema jednom potreban je yisok_stepcn vcmvat-noće koji_se graniči sa sigurnošću, dok je prema drugom dovoljno da preduzeta radnja dovodi do umanjenja^nztka u odjiosu na opasnost koja preti zaštićenom dobru.52' Iako drugo shvatanje u novije vreme ima sve više pristalica, ono jc ne-prihvatljivo zato što znamo proširuje sferu nepravih krivičnih dela nečinjenja ob-uhvatajući i one slučajeve u kojima je otklanjanje poslcdice i pored preduzete radnje veoma neizvesno. PoLfl2£Ći_o(Lnačela.zakonitosti i .poštovanja p r i nc ip

48) Vid . U. Ebcrt , S t ra f reeht , A T , 2 . Auf l agc , Hcidclbcrg , 1993, str . 4 1 - 4 9 . 4 9 ) O t o m e vid. M . Cct in ić , Uzročnost kod krivičnih dela p ropuš tan ja , J R K K , br. 3 . 1 9 9 1 , str . 7 0 , 7 5 . 5 0 ) Da sc u tom .smislu o v a fo rmula m o ž e i o v d e koristiti sma t ra i K. Kiihl, op.cit . , p . 654 . 51) T a k o i S. Trcchscl , Schwcizcr isehcs Strafreeht , Al lgcmeincr Tcil 1,5. Auf lagc , Ziirich, 1998, p. 249. 52) K. Kuh l , op . cit., p . 655 .

118


pravne države, prihvatljivije jc prvo shvatanjc. To znači da se može govoriti o hi-potetičkom kauzal itetu (a time i da sc krivično delo objektivno može pripisati ga-rantu) potrebno je da povezanost između propuštanja i posledice krivičnog dela bude takva d a j e skoro izvesrio da posledica nc bi nastupila da j c radnja garanta bila preduzeta.

Mipotctički kauzalitet sc nc može nikada sa apsolutnom sigurnošću utvrditi lako da ne bi bilo opravdano zahtevati potpunu izvesnost. Na primer, ako jc reč o hirurškoj inter-venciji čijim sc preduzimanjem po pravilu spašava život pacijentu, u slučaju njenog pro-puštanja od lica koje je bilo dužno daje preduzme, ne bi nikada moglo postojati krivično delo ako bi se zahtevala potpuna izvesnost. Naime, uvek bi se moglo tvrditi da bi pacijent mogao umreti i daje operaćija lege artis bila izvršena.

119

II. PREDVIĐENOST U ZAKONU

1. Predviđenost u krivičnom zakonu

Da bi neka radnja bila krivično delo, ona pre svega mora biti u zakonu pred-viđena kao krivično delo. To je posle radnje prvi element u opštem pojmu kri-vičnog dela koji se na nju nadovezuje. Taj element, i li obavezni uslov, znatno sužava krug radnji koje se mogu smatrati krivičnim delom. Predviđenost u zako-nu neke radnje, odnosno ljudskog ponašanja kao krivičnog dela u stvari znači ostvarenje bitnih elemenata zakonskog opisa nekog krivičnog dela. Otuda se ele-menat predviđenosti u zakonu pre svega vezuje za pojam bića krivičnog dela.iy)

Predviđenost u zakonu osim ostvarenosti bitnih elemenata bića krivičnog dela obuhvata i uslove kažnjivosti. Biće krivičnog dela i uslovi kažnjivosti čine za-konski opis nekog krivičnog dela. To je njegova formalna strana. Ostvarenost elemenata bića krivičnog dela i uslova kažnjivosti (zakonskog opisa krivičnog dela) omogućava da se pređe u fazu utvrđivanja protivpravnosti, a na kraju i po-stojanja krivice.

Osim toga, predviđenost u zakonu ima i svoju suštinsku, materijalnu stranu kod koje je centralno pitanje zašto je određeno ponašanje predviđeno u zakonu kao krivično delo, odnosno koje je to njegovo svojstvo zbog kojeg ono zaslužuje da bude predviđeno kao krivično delo. To je njegova društve-na opasnost. Za razliku od shvatanja koje je u društvenoj opasnosti videlo samostalan elemenat u opštem pojmu krivičnog dela (polazeći pre svega od rešenja u našem ranijem pozitivnom pravu), ili materijalnu stranu protiv-pravnosti,54 ' društvenu opasnost treba posmatrati kao materijalnu stranu predviđenosti u zakonu. Upravo društvena opasnost nekog ponašanja jeste njegova glavna karakteristika zbog koje je ono u zakonu predviđeno kao kri-

53) Pojam bića krivičnog deta j c u početku bio .shvatan samo u smislu corpus dcJicti, kao predmeta i tragova izvršenog krivičnog dela, na šta sc nailazi j o š kod Farinacijusa. Kasnije, krajem XVIII i početkom XIX veka bičem sc počinje označavati ukupnost obeležja ko ia-pr ia ida iu nekom krivičnom delu. Tek mu j c E. Bcling (Dic Lchre vom Vcrbrcthcn, 1906) dao samostalnu ulogu u sistemu krivičnog dela, odnosno postavio ga kao element u opštem pojmu krivičnog dela. Ipak, ova j pojam sc i dal je koristi u različitim značenjima. O tome vid. Stratcmvcrtlr, Strafrccht, A T I, 3. Auflagc, Koln, 1981, p. 69.

54) Tako M. Radovanović, Krivično pravo, opšti deo, 1966, J. Tahović, Krivično pravo, Opšti deo, Beograd, 1961.

120

PREDVIDENOST U ZAKONU

vično delo. Drugo jc pitanje da li sc i u kojoj se meri može egzaktno utvrditi i proccniti društvena opasnost nekog ponašanja (o tome vid. izlaganja u odeljku 4. ove glave).

Da bi postojalo bilo koje krivično delo moraju biti ostvarena bitna obeležja zakonskogopisa krivičnog dela, mora činjenično stanje odgovarati zakonskom opisu, tj. mora biti ostvareno biče krivičnog dela. Biće krivičnog dela obuhvata skup obaveznih obeležja koja čine posebne pojmove, pojedinih krivičnih dela. Ono predstavlja tipiziranje pojedinih oblika krivičnog neprava. Umesto biča, mo-glo bi se gcffloritio-paimu krade, ubistva, klevete itd. Ono sc u tom smislu shvata u našoj teoriji krivičnog prava, tj. njegovi sc dometi nc vide dalje od toga Sto služi kao sinonim za_posebnc pojmove pojedinih krivičnih dela. Eventualno, kaže se daje odnos između opšteg pojma krivičnog dela i bića krivičnog dela od-nosjzmeđu opšteg i posebnog. To je samo delimično tačno i znači svođenje ulo-ge bića krivičnog dela više na jedan tehnički termin koji označava skup posebnih elemenata nekog krivičnog dela. Međutim biće krivičnog dela ima daleko značajniju funkciju. Može se reći da biće krivičnog dela predstavlja „most" iz-među opšteg i posebnog dela krivičnog prava. Bez ostvarenosti svih elemenata bića nekog krivičnog dela nema ni ostvarenosti opšteg elementa predvidenosti u zakonu, tj. nema krivičnog dela ukoliko sc neko činjenično stanje nc može pod-vesti god zakonski opis nekog krivičnog dela. Zato j c biće krivičnog dela, preko predvidenosti dela u zakonu kao krivičnog dela, u stvarii institutopStcgdcla, jd-nosno predstavlja, zajedno sa uslovima kažnjivosti, elemenat u opštem pojmu krivičnog dela.

Biće krivičnog dela proizlazi iz zakonskog opisa nekog krivičnog dela. Pro-pisivanje nekog krivičnog dela vrši se tako Sto sc u zakonu određuju njegova obaveznajeonstitutivna obeležja. Time se ostvaruje predviđenost radnje u za io-nu kao jednog od osnovnih elemenata opšteg pojma krivičnog dela. Osim toga, tj. konkretizacije radnje krivičnog dela, biće krivičnog dela može sadržati i neka po-sebna obeležja koja se javljaju same-kod pojedinih krivičnih dela. Zato sc može razlikovati radnja izvršenja kao obavezni element bića krivičnog dela s jčđric straneTTšvi ostali elementi bića koji su fakultativnog karaktera i moraju biti u tc-snoj vezi sa radnjom krivičnog dela. Svi ti drugi elementi u stvari bliže određuju radnju, tj. govore o tome ko preduzima radnju, kako, na čemu ili prema kome, čime, gde, kada itd.

Obeležja bića krivičnog dela mogu biti objektivna (ili spoljna) i subjektivna (ili unutrašnja). Osim radnje izvršenja koja spada u objektivna obeležja. tu se mogu svrstati posledica, predmet radnje, sredstvo, način izvršenja, lično svoj-stvo, lični odnos ili lični status izvršioca, mesto i vreme izvršenja krivičnog dela. Na primer, davanje lažnog iskaza je radnja izvršenja kod istoimenog krivičnog

2. Biće i elementi bića krivičnog dela

121

KRIVIČNO DF.LO

dela; konkretna opasnost za život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima jc posle-dica krivičnog dela ugrožavanja javnog saobraćaja; eksploziv, otrov i dr. jc sred-stvo kod krivičnog dela nezakonitog ribolova; službenolice jc lično svojstvo iz-vršioca kod većine krivičnih dela protiv službene"dužnosti (ova i druga krivična dela kod kojih sc traži posebno svojstvo izvršioca nazivaju sc delicta propria); uslov da sc izvršilac nalazi u braku jeste lični status koji sc traži za postojanje kri-vičnog dela dvobračnosti, itd. Objektivna obeležja mogu biti deskriptivna kada sc odnose na činjenice koje sc mogu opaziti čulima i normativna kada njihov po-jam zavisi od odfeđenilf pravnih normi ili proizlaze iz određenih vrednovanja. Na primer,"„tuđa pokretna stvar" kao objekt radnje izvršenja krivičnog dela krađe sa-drži i jedno i drago obeležje: „tuđa" je normativno obeležje, a „pokretna stvar" deskriptivno obeležje.

U subjektivna obeležja pre svega spadaju umišljaj i nehat. D o k j e j n i a š o j teoriji i praksi i dalie prisutno zastarelo (a jnetačnol shvatanje da suumišljaj i nefiSTu skladu sa klasičnom (u najboljem slučaju neoklasičnom) koncepcijom pojma krivičnog dela samo oblici vinosti, u stranoj teoriji, uglavnom ne-mačlčoj, dominira shvatanje da postoji subjektivno biće krivičnog dela kpjeob-uhtfata umišljaj i nehat. Postoji i shvatanjc o dvostrukoj funkciji umišljaja i ne-hata, jednom kao bitnih cltTtriehaTau biću krivičnog dela, drugi put kao oblika kr i lce : 5 5 1 OnTšuToblik ponašanja koje je predviđeno kao krivično delo i oblik krivice. To gledište treba prihvatiti, iako se ono suočava sa izvesnim teškoćama kako razgraničiti onaj deo umišljaja, odnosno nehata koji se nalazi u biću krivičnog dela, i onaj koji se smatra oblikom krivice (vinosti).56) Obično se kaže da umišljaj, odnosno nehat kao bitni element u biću krivičnog dela predstavlja indiciju za postojanje umišljaja, odnosno nehata kao oblika krivi-ce.571 Iako je teško podeliti sadržaj umišljaja i nehata na onaj deo koji ulazi u zakonski opis i onaj koji čini krivicu, shvatanje o tome da umišljaj i nehat ima-ju dvostruku funkciju odgovara pravom stanju stvari.5S) Umišljaj i nehat kao subjektivna obeležja bića krivičnog dela javljaju se u jednom apstraktnom ob-

55) Vid . W c s s c l s - Bčulkc , S t ra f rccht , A l lgcmc inc r Tci l , 2 9 . Auf lagc , Hc idc lbc rg , 1999. pp. 4 5 - 4 6 . U m i š l j a j i nehat i m a j u dvos t ruku funkc i ju . On i su, s j e d n e s t rane forma ponašan ja , a s d ruge s t rane f o r m a kr ivice . T a k o F. Haf t . S t ra f recht , A l lgcmc inc r Tc i l . Munchcn , 1980, p. 116.

56) Ima miš l j en ja da teori ja o dvos t ruko j funkci j i umiš l ja ja i nehata znači nepo t rebno k o m p l i k o v a n j c k r iv i čnopravnog s i s tema. T a k o H. Fuchs , Os tc r rc ichcschcs St raf rccht , A T I, Wicn , 1998, p. 189. T a miš l j en ja po laze o d čis to no rma t ivne teori je krivice p r ema ko jo j j c ona prckor koj i s c u p u ć u j e na o snovu svih re levantnih obelež ja bića k r iv ičnog dela , pa i umiš l ja ja , o d n o s n o nehata .

57) F. H a f t , S t ra f rccht , A T , M u n c h c n . 1980, p. 102. 58) Kons ta tu juć i da j c to shva tan jc u odnosu na nehat posta lo opš tepr ihvaćeno , H a f t navodi da su u

pog ledu umiš l j a j a miš l j en ja j o š podcl jcna i navodi a rgumen te u pr i log t o m e da j c i umiš l j a j , kao obl ik ponašan ja , sadržan već u s a m o m biću. Polazeći i spravno od toga da shva tan jc o dvos t ruko j funkc i j i umiš l j a j a i nehata n c m o r a imati n ikakve veze sa f ina lnom teor i jom radnje, on i zmeđu os ta log navod i da s c smisao b ića mnog ih kr ivičnih dela m o ž e shvatit i s a m o a k o sc uz ima u obzi r i umiš l j a j . Navodeć i p r imer krađe, tvrdi da pos to jan je r a d n j e „ o d u z i m a n j a " zavis i od umiš l j a j a , da sc ta j e l emena t n c m o ž e ni utvrditi uko l iko s c u obz i r n c u z m e i umiš l ja j . U p . F. Haf t , S t ra f rech t . A T , M u n c h c n , 1980, p. 4 7 - 4 8 .

122

IMMŠDVIDP.NOSTU ZAKONU

liku i bitno utiču na zakonsko određivanje pojma pojedinih krivičnih de-la.39 'Od njih, kao i od ostalih bitnih obeležja bića, zavisi postojanje krivičnog dela na nivou elementa predvidenosti u zakonu. Kad jc reč o umišljaju i nehatu kao oblicima krivicc, u pitanju jc njihov konkretan sadržaj, kod konkretnog učinioca krivičnog dela od čega zavisi postojanje njegove krivice. U subjektiv-na obeležja spadaju i namera i pobuda. Shvatanjc zastupano u našoj literaturi, subjektivna obeležja bića krivičnog dela neopravdano svodi samo na odredenu nameru ili pobudu. Tako, kod više krivičnih dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije i SCG (Glava dvadeset osma KZ) neophodna je namera ugrožavanja ustavnog uređenja ili bezbednosti Srbije ili SCG. Takođc, i kod više krivičnih dela protiv imovine zahteva sc namera da sc za sebe ili dru-goga pribavi protivpravna imovinska korist. Svakako da ova i neka druga kri-vična dela sadrže određenu nameru kao bitno obeležje, ali jc postojanje namcrc nezamislivo bez umišljaja. Upravo to ukazuje nanclogičnostshvatanja koje u subjektivne ejemente bića krivičnog dela svrstava nameru. ali ne i umišljaj. Namcrapretpostavija postojanje umišljaja usmeravajući ga na ostvarenje od-ređenog cilja. Ona pojačava voljni elemenat kod umišljaja. Kod krivičnih dela u čije biće je uneta, učinilac radnju preduzima nc samo sa umišljajem nego i sa određenom namerom, ali je za postojanje krivičnog dela irelevantno da li jc ona zaista i ostvarena. Dok umišljaj obuhvata bitna obeležja krivičnog dela objektivnog karaktera, namera se odnosi na nešto što jc van bića krivičnog dela (obično neke dalje posledice). Nchatna krivična dela, po prirodi stvari, nc mogu sadržati nameru ili pobudu, ali je sam nehat, tamo gde jc predviđen, obe-ležje subjektivnog karaktera. Nchatna krivična dela, po pravilu, nemaju svoje samostalno biće. Njihov zakonski opis polazi od zakonskog opisa umišljajnih krivičnih dela, s tim što se kao subjektivni elemenat umesto umišljaja predviđa nehat. Nehat se kao subjektivno obeležje izričito unosi posebnom normom kod svakog krivičnog dela kod kojeg zakonodavac predviđa nehatni oblik. Umišljaj se, pošto predstavlja pravilo, propisuje opštom normom. Bića nehat-nih krivičnih dela su često nedovoljno određena s obzirom da polaze i oslanja-ju še na bića umišljajnih krivičnih dela. U nekim slučajevima objektivna obe-ležja krivičnog dela po svojoj prirodi zahtevaju umišljaj, pa je teško u odnosu na njih zamisliti nehat iako zakonodavac propisuje i nehatni oblik.

Podelu na objektivna i subjektivna obeležja treba shvatiti uslovno. Objek-tivno u biću krivičnog dela određeno je subjektivnim. Subjektivni (personalni) supstrat nekog ponašanja kvalitativno menja to ponašanje. Upravo je tu od značaja shvatanje o dvostrukoj funkciji umišljaja i nehata. Da nema subjektivnog

59) Jedno ponašanje koje ima ista objekt ivna obeležja , znača jno sc raz l ikuje u zavisnost i od loga da li sc preduzima sa umiš l ja jem ili iz nehata. Tako , na primer, postoj i suš t inska razl ika i zmeđu umiš l j a jnog i nehatnog ubislva. lako j c posledica ista, uni iš l ja jno ubis lvo predstavl ja da l eko leži i opasni j i oblik napada na zašt ićeno dobro. Zbog toga. neka strana kr ivična zakonodavs tva , nchalno ubis tvo uopšte i nc nazivaju ubis lvom. Vid. Z. Stojanović , O . Pcrić, Kr iv ično pravo . Posebni deo . 9 . i zdanje . Beograd . 2003 , str. 102.

123

KRIVIČNO DF.LO

sadržaja nekog ponašanja kao takvog, bez obzira na to ko ga preduzima, nc bi se, na primer, moglo razlikovati ubistvo od nesreenog slučaja i to nc na planu krivicc nego već na nivou bića krivičnog dela. Da je ono što je subjektivno u nekom po-našanju njegov nerazdvojivi deo od čega zavisi karakter i vrsta tog ponašanja, ja-sno se vidi ako pokušamo da neko ponašanje posmatramo samo objektivno. Na primer, davanje novca nekom može biti vraćanje duga, neko plaćanje, ali u zavi-snosti od subjektivne usmerenosti to može biti i davanje mita. I sa aspekta zaštit-ne funkcije krivičnog prava to subjektivno daje nekom ponašanju karakter društveno opasnog ponašanja koje predstavlja ugrožavanje ili povredu zaštićenog dobra. Po tome se krivično delo razlikuje i od elementarnih nepogoda i katastrofa. Na primer, u nekom zemljotresu može stradati na hiljade ljudi kao i kod krivičnog dela genocida ili ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, lako jc posledica ista, samo drugi slučaj predstavlja povredu zaštićenog dobra. U tom smislu je i nevrednost radnje krivičnog dela važnija od nevrednosti njegove po-sledicc. Nevrednost radnje obuhvata i subjektivni supstrat, a to je u krajnjoj liniji upravo usmerenost na ugrožavanje ili povredu zaštićenog dobra. Zato se ne može tvrditi da nešto što je samo na izgled isto, kao npr. prouzrokovanje nečije smrti, predstavlja istu vrstu, isti tip ponašanja, a da se razlikovanje vrši tek na kraju, na planu krivice. Nešto je, već kao samo ponašanje, zbog radnje i njene unutrašnje usmerenosti po svom karakteru sasvim druga vrsta ponašanja iako po spoljnim obeležjima može izgledati isto. Ta diferencijacija u slučajevima gde jc ona jasna, gde je reč o sasvim različitim tipovima ponašanja sa aspekta krivičnopravne zaštite, vrši se na nivou utvrđivanja ostvarenosti elemenata bića krivičnog dela, a ne na planu krivice. Ljudsko ponašanje je nužno subjektivni čin. Zato se već na nivou bića krivičnog dela mora razlikovati umišljajno od nehatnog ponašanja. Subjektivni element služi i tome da se izdvoje krivičnopravno relevantna po-našanja od onih ponašanja i događaja koji nemaju krivičnopravni značaj, ukoliko oni prethodno nisu eliminisani već na nivou radnje krivičnog dela. Prema tome, i u jednom suštinskom, a ne samo formalnom smislu, umišljaj i nehat ulaze jedr im svojim delom u biće krivičnog dela kao njegovi subjektivni elementi.

2.1. Kvaliftkovani i privilegovani oblici bića krivičnog dela

Uobičajena je i podela obeležja (elemenata) bića krivičnog dela na osnov-na i dopunska. Skup osnovnih obeležja čini osnovni oblik nekog krivičnog dela. Dopunska obeležja su kvalifikatorne i privilegujuće okolnosti. Dopunska obe-ležja daju krivičnom delu karakter težeg ili lakšeg oblika. Propisujući kvalifika-torne okolnosti zakonodavac propisuje teže (kvalifikovane) oblike nekog kri-vičnog dela i za njega propisuje strožu kaznu (npr. propisano je da ubistvo r.ko je izvršeno na podmukao način predstavlja teži oblik ubistva). Kod privilegu-jućih okolnosti zakon propisuje lakše (privilegovane) oblike i predviđa blažu kaznu u odnosu na osnovni oblik (npr. ako kod krivičnog dela prevare umesto namere pribavljanja protivpravne imovinske koristi kod učinioca postoji samo

124


namera da drugog ošteti). Veliki broj krivičnih dela ima svoje kvalifikovane ob-like, dok jedan manji broj ima privilcgovanc oblike. Ima i krivičnih dela koja imaju i jedan ili više kvalifikovanih i privilegovanih oblika (na primer, krivično delo ubistva). Poseban slučaj kvalifikovanog oblika bića krivičnog dela jeste konstrukcija krivičnog dela kvalifikovanog težom poslcdicom za koja važe i po-sebna pravila u pogledu odgovornosti učinioca za težu posledicu (vid. dole ode-Ijak IV. 5.2).

Suštinska razlika između kvalifikatomih i otežavajućih okolnosti jeste u tome što kvalifikatornc okolnosti predstavljaju bitna obeležja bića krivičnog de-la, što su obuhvaćene njegovim zakonskim opisom, dok otežavajuće okolnosti stoje van bića krivičnog dela u služe sudu kao jedan od osnovnih kriterijuma za odmeravanje kazne. Veza između kvalifikatomih i otežavajućih okolnosti ogleda se u tome što je zakonodavac od velikog broja mogućih oteđavajućih okolnosti izabrao neke tipične otežavajuće okolnosti koje, prema njegovoj oceni, kada su ostvarene u konkretnom slučaju kod nekog krivičnog dela, uvek zaslužuju strože kažnjavanje u odnosu na slučajeve kada takve okolnosti nisu prisutne, pa je na osnovu njih propisao teže oblike krivičnog dela i zapretio ih strožom kaznom u odnosu na osnovni oblik. Isto to, samo u suprotnom smeru, važi i za odnos privi-legujućih i olakšavajućih okolnosti.

Zakonom se kod pojedinih krivičnih dela mogu predvideti određeni uslovi kažnjivosti koji ne spadaju u biće krivičnog dela u užem smislu. To su određeni dopunski uslovi koji su, osim ostvarenosti bića krivičnog dela, neophodni da bi krivično delo postojalo i da bi njihov izvršilac mogao biti kažnjen. Postoje dve grupe, dve vrste uslova kažnjivosti. Prvi su objektivni uslovi kažnjivosti (inkri-minacije), a drugi su lični osnovi isključenja kazne.

Postoji i shvatanje koje određene uslove kažnjivosti postavlja kao samo-stalan elemenat u opštem pojmu krivičnog dela,601 ili samu kažnjivost u smislu predvidenosti kazne za krivično delo smatraju samostalnim elementom.''" To se ne može prihvatiti, jer su uslovi kažnjivosti, kao i sama kažnjivost obu-hvaćeni elementom predvidenosti krivičnog dela u zakonu, tj. bez njih, ukoliko oni nisu ostvareni, nc može se reći da je neka radnja predviđena u zakonu kao krivično delo. Što se tiče uslova kažnjivosti, oni sc javljaju samo kod jednog manjeg broja krivičnih dela, pa zato i ne mogu biti konstitutivni element u poj-mu krivičnog dela. Oni su deo zakonskog opisa dela, ili bića krivičnog dela u širem smislu.

60) T a k o T . Živanović , Osnovi kr ivičnog prava Kral jevine Jugoslavi je , Opšti d e o , Beograd , I kn j iga , 1935, str . 305 .

61) F. Đačić, Krivično pravo, Opći d io , Zagreb, str. 138-139 .

3. Uslovi kažnjivosti

1 2 5

KRIVIČNO DF.LO

3.1. Objektivni uslovi inkriminacije

Prema vladajućem shvatanju smatra sc da objektivni uslov inkriminacije (ili: objektivni uslov kažnjivosti) ne predstavlja obeležje bića krivičnog dela iako sc nalazi u zakonskom opisu i bez njega krivično delo ne postoji. Objektivni uslov inkriminacije jc uslov koji se nalazi van bića krivičnog dela, on predstavlja do-datni uslov za postojanje onih krivičnih dela kod kojih je predviđen.fi2) To za naj-važniju posledicu ima da taj uslov ne mora biti obuhvaćen krivicom učinioca. Irelevantno je i to da li je učinilac bio u stvarnoj zabludi u pogledu objektivnog uslova inkriminacije. Kod nekih objektivnih uslova inkriminacije nije potrebna ni objektivna (uzročna) veza između radnje učinioca i njihovog nastupanja.

Pravna priroda i funkcija ovih uslova je sporna, iako su poznati u skoro svim savremenim krivičnim zakonodavstvima. Upravo njihova osnovna karakte-ristika da (za razliku od obeležja bića krivičnog dela) ne moraju biti obuhvaćeni umišljajem ili nehatom učinioca, dovodi u sumnju njihovu opravdanost. Objek-tivni uslov inkriminacije predstavlja jedan dodatni uslov čije korišćenje samo iz-uzetno može biti opravdano, i to sa ciljem sužavanja kriminalne zone kod pojedi-nih krivičnih dela, tj. jedan dodatni uslov koji se po prirodi stvari nc može sma-trati obeležjem bića krivičnog dela, a iz kriminalno-političkih razloga nc bi bilo opravdano da, ukoliko on nije ispunjen, postoji krivično delo. Na primer, ukoliko nije prijavljeno pripremanje krivičnog dela, ima kriminalno-političkog smisla ta-kvo neprijavljivanje predvideti kao krivično delo samo ako pripremanje nije pri-javljeno u vreme kada jc još bilo moguće sprečiti izvršenje krivičnog dela. Kod istog krivičnog dela kao objektivni uslov inkriminacije predviđen je i uslov da pripremano delo bude izvršeno ili pokušano (član 331. stav 1. KZ). Ili, kod kri-vičnog dela učestvovanja u tuči inkriminisano je samo učestvovanje u tuči, uko-liko jc došlo do toga da j e u tuči neko lice lišeno života, ili da j e drugom licu na-neta teška telesna povreda (član 123. KZ). Iako je to u jednom širem smislu po-sledica tuče, to nije posledica krivičnog dela već objektivni uslov inkriminacije. U odnosu na tu okolnost ne sme postojati ni direktno prouzrokovanje od strane učinioca, niti pak njegov umišljaj ili nehat jer se onda ne bi radilo o ovom kri-vičnom delu već o drugom, težem krivičnom delu (krivičnom delu ubistva ili teške telesne povrede). Zakonodavac je procenio da je učestvovanje u tuči samo po sebi potencijalno opasno ponašanje koje treba inkriminisati, ali je pred-viđanjem objektivnog uslova inkriminacije krivično delo ograničio samo na one situacije gdc jc ta opasnost i rcalizovana, tj. gde je usled tuče došlo do lišavanja života ili teške telesne povrede nekog lica.

6 2 ) Kuko kaže Atanacković , u o n i m s luča j ev ima gdc j c u zakonsk i opis unet objekt ivni us lov inkrimi-naci je , b iće k r iv ičnog dela preds tavl ja s a m o latentno kr iv ično delo. Os tva ren j em ob jek t ivnog us lova inkr iminac i je b iće k r iv ičnog dela s c os lobađa tog la tentnog s tan ja i pos ta jo s tva rno kr iv ično de lo . D. A tanackov ić , Objekt ivni uslov Inkr iminaci je i n j e g o v o razgran ičen je o d pos lcd icc k r iv ičnog dela . U: Problemi re in tegraci je i r e f o r m e j u g o s l o v c n s k o g kr iv ičnog zakonodavs tva , Beo-g r a d , 1995, str . 54 .

126


Međutim, u našem krivičnom pravu došlo jc od strane zakonodavca do neo-pravdano široke upotrebe ovog instituta. Često sc nešto što predstavlja posledicu krivičnog dela predviđa kao objektivni uslov inkriminacije, tako da umesto da taj institut ima liberalnu funkciju sužavanja kriminalne zone na one slučajeve kada jc inkriminisanje opravdano, u stvari dolazi do indirektnog kršenja načela nullum crimen sine culpa, odnosno načela subjektivne odgovornosti. U vezi sa tim postoji u teoriji podela na prave i neprave objektivne uslove inkriminacije.'"3' Samo pravi objektivni uslovi inkriminacije imaju funkciju ograničavanja i prcciziranja krimi-nalne zone, dok se kod nepravih u stvari radi o (prikrivenim) obeležjima bića kri-vičnog dela te zato predstavljaju povredu načela subjektivne odgovornosti.

Osnovni kriterijum za razlikovanje pravih od nepravih objektivnih uslova inkriminacije, ili drugim rečima onih koji bi bili prihvatljivi od onih koji sc pre-tvaraju u svoju suprotnost jer, pored toga što predstavljaju povredu načela su-bjektivne odgovornosti, dovode do proširivanja kriminalne zone, jeste postavlja-nje jednog hipotetičkog pitanja. To pitanje jeste da li bi norma kojom je pred-viđeno neko krivično delo uopšte imala smisla ako bi sc izostavio objektivni uslov inkriminacije, tj. da li bi bilo moguće i opravdano kazniti učinioca za po-vredu norme koja ne sadrži objektivni uslov inkriminacije.64' Ako jc težište na objektivnom uslovu inkriminacije, ako sc na njemu zasniva krivično nepravo, ili drugim rečima ako je to bio zakonodavni motiv inkriminisanja, onda to nije do-punski uslov koji ograničava kažnjivost već je konstituišc. U tom slučaju ne bi bilo opravdano da jedan takav ccntralni uslov za postojanje krivičnog dela ostane van bića krivičnog dela, a time i van subjektivne sfere učinioca. Od koristi za ovo razlikovanje moglo bi biti postavljanje još dva pitanja. Prvo, da li je moguće da objektivni uslov inkriminacije bude obuhvaćen umišljajcm ili nehatom, a da to ne bude u suprotnosti sa prirodom i smislom inkriminacije, odnosno da sc ona u tom slučaju ne pretvori u neko sasvim drugo krivično delo. Drugo pitanje koje treba postaviti jeste da li je uopšte moguće utvrđivati umišljaj ili nehat u odnosu na neke okolnosti. Negativan odgovor na jedno od ova dva pitanja išao bi u pri-log tome da sc radi o pravom objektivnom uslovu inkriminacije.

3.2. Lični osnovi isključenja kažnjivosti

U uslove kažnjivosti, osim objektivnog uslova inkriminacije, spadaju i lični osnovi isključenja kažnjivosti. To nisu obeležja bića krivičnog dela već dodatne okolnosti koje utiču na kažnjavanje, odnosno nekažnjavanje određenih lica. Naime, kod nekih krivičnih dela propisuje se da određena lica neće biti kažnjena iako su ostvarena sva bitna obeležja bića krivičnog dela. Kod takvih krivičnih dela od-

63) Vid . U. Ebc i t ,S t r a l r cch l , A l lgcmc inc rTc i l , 19*5 ,96 . T a k o d c i H. H. Jcschcck , T . Wc igcnd , Lchr-buch des SlrafrcchLs, Al lgcmcincr Tcil, 1996, 5 5 6 - 5 5 8 .

64) Sl ično i C . Gcislcr , Zur Vcrcinbarkcit objektiver Bcdingungcn dc r S t rafbarkc i t mi t dc in Schu l -dprinzip, Berlin, 1998. str. 5 8 5 - 5 8 6 .

127

KRIVIČNO DF.LO

ređcna lica sc ne smatraju njihovim učinioccm, što znači da ako takva lica ostvare bitna obeležja tog krivičnog dela, krivično delo ne postoji. Tako na primer, neće se kod krivičnog dela neprijavljivanja pripremanja krivičnog dela iz člana 331. KZ ka-zniti za ovo delo bračni drug učinioca, lice sa kojim on živi u trajnoj vanbračnoj za-jednici, srodnik po krvi u pravoj liniji, brat ili sestra i druga lica čija jc kažnjivosl kod ovog krivičnog dela izričito isključena. Ovo krivično delo neće postojati u slučaju da navedena lica ostvare njegova bitna obeležja. Ili drugačije rečeno, da bi ovo krivično delo postojalo, kao njihov izvršilac sc mora javiti lice koje nije u od-ređenom odnosu (srodstvo i dr) sa licem koje priprema krivično delo.

Lični osnov isključenja kažnjivosti bi se, u stvari, drugačijom zakonodav-nom tehnikom mogao transformisati u objektivne uslove inkriminacije. Umesto da njegovo postojanje isključuje krivično delo, moglo bi sc u zakonskom opisu zahtevati njihovo odsustvo kod učinioca za postojanje krivičnog dela. Ako se stvari tako posmatraju, i lični osnov isključenja kažnjivosti je u stvari objektivni uslov inkriminacije, tj. potreban je dadatni uslov za postojanje krivičnog dela, a to je da učinilac objektivno ne poseduje određena svojstva, odnosno da ne ostva-ruje određene objektivne uslove.

Kao i kod objektivnih uslova inkriminacije, ni lični osnovi isključenja kažnjivosti ne spadaju u biće krivičnog dela (ali su obuhvaćeni zakonskim opi-som krivičnog dela, tj. spadaju u predviđenost dela u zakonu). Merodavno jc da oni objektivno postoje, a nije ni od kakvog značaja da li učinilac zna za njih ili ne. Podrazumeva sc da deluju samo u odnosu na one učionioce kod kojih postoje.

Zakonskim opisom krivičnog dela uvek je obuhvaćen subjekt krivičnog de-la, tj. nemoguće jc neku radnju propisati kao krivično delo, a da se kao bitni ele-ment bića krivičnog dela nc predvidi i njegov subjekt. Pri tome se naš zakonoda-vac, osim ako nc traži neko posebno svojstvo subjekta, služi izrazom ,,ko", tj. su-bjekt krivičnog dela jeste svako ono lice koje preduzme radnju krivičnog dela.

Subjekt (učinilac) krivičnog dela jeste čovek, tj. fizičko lice koje preduzima radnju izvršenja (izvršilac), ili radnju saučesništva (saučesnik). Izvršilac je ono lice koje preduzima radnju izvršenja, koje ostvaruje elemente bića krivičnog dela sadržane u zakonskom opisu kod svakog krivičnog dela u posebnom delu, dok jc saučesnik lice koje preduzima radnju saučesništva i ispunjava i ostale uslove predviđene odredbama opšteg dela (čl. 33-37. KZ). Subjekt ili učinilac je najširi pojam ne samo u smislu da obuhvata izvršioca i saučesnike, nego i u smislu da je širi od pojma krivca, tj. da pored krivca obuhvata i lica koja bez krivice preduzi-maju radnju krivičnog dela.

Subjektom se smatra i ono lice koje se prilikom izvršenja krivičnog dela po-sluMaJšivotiniom, mehaničkom ili prirodnom silom. Međutim, sporno je da li je

4. Subjekt krivičnog dela

128

PRGDVIOENOST U ZAKONU

subjekt krivičnog dela i ono lice koje se za izvršenje krivičnog dela poslužilo drugim licemTNg'tO'pitanic'SS može potvrdno odgovbrifi" samo u nekim šituaeija-ma, odnosno ukoliko su ispunjeni uslovi za postojanje posrednog izvršilaštva (pre svega ako to drugo lice ne preduzima voljnu radnju jer je krivično delo iz-vršilo pod uticajcm apsolutne sile i dr.).

Pitanje da li pravno lice može biti subjekt krivičnog dela odavno se raspra-vlja u literaturi. Danas je sve prisutnije mišljenje koje nasuprot pravilu da pravno lice ne može krivično odgovarati („socictas dclinquerc non potest"), polazi od toga da i pravno lice može biti subjekt krivičnog dela, odnosno da jc opravdano uvođenje krivičnopravne odgovornosti pravnih lica. Osim anglosaksonskog pra-va, i u zakonodavstvo pojedinih evropskih zemalja u najnovije vreme uvodi se krivičnopravna odgovornost pravnih lica (tako, npr. KZ Francuske od 1994. go-dine). U krivičnom pravu Srbije pravno lice nc može biti subjekt krivičnog dela. Zadržano je „srednje" rešenje prema kome pravno licc predstavlja subjekt pri-vrednog prestupa kao posebne kategorije delikta u našem kaznenom pravu. Ovo pitanje je u tesnoj vezi sa pitanjem krivičnopravne odgovornosti pravnog lica (vid. izlaganja u okviru odeljka 4.4. glave V).

5. Objekt krivičnog dela

Postoje dve vrste objekta krivičnog dela. Objekt krivičnog dela može biti zaštitni objekt65* \ objekt radnje. Ta dva objekta se bitno razlikuju u pogledu više okolnosti. U pogledu njihovog značaja, moglo bi se reći da jc zaštitni objekt značaj-niji za krivično pravo u celini jer je vezan za zaštitnu funkciju kao osnovnu funkciju krivičnog prava. Međutim i objekt radnje ima važnu ulogu u krivičnopravnoj dog-mat ic i^ od naročitog je značaja za posebni deo, tj. kod pojedinih krivičnih dela.

Zaštitni objekt predstavljaju određena dobra kojima se krivičnim pravom pruža zaštita. Zaštitni objekt može biti opšti i grupni. U našoj teoriji opšti zaštitni objekt se shvata kao dobro, interes, vrednost ili društveni odnos protiv kojeg jc krivično delo upravljeno, odnosno koje se štiti krivičnim pravom. Često sc nc pravi razlika između ovih pojmova, pa se oni shvataju i kao sinonimi.66 'U manji-ni su oni autori koji utvrđuju međusobni odnos ovih pojmova i oprcdcljuju sc za jedan od njih.6 7 'Ne ulazeći ovde detaljnije u raspravljanje ovog složenog pitanja,

65) Jczički j c ispravni jc reći objekt zaštite, je r to j c objekt koji sc štiti, a nc objekt ko j im sc neš to štiti. N o . t a j termin, nastao kao bukvalni prcvod nemačkog „Schutzobjckt" , o d a v n o j c uob iča jen u našo j kr iv ičnopravnoj literaturi.

66) T a k o npr. Čc jov ić određujući sadržinu zašt i tnog objekta, iz jednačava d ruš tvene o d n o s e sa dobr ima i interesima. Up. Đ. Ccjović . Krivično pravo, Opšt i deo . Beograd, 1979, str . 95.

67) Živanović kao objekt kr ivičnog dela uzima dobra ili interese, slažući s c sa Mcrkc lom d a između ova dva po jma u stvari i nema razlike ističući da svakom interesu odgovara neko d o b r o . Ipak, on određu je zašti tni ob jekt kao dobro, što j e po n j e m u fomalni po j am ob jek ta , d o k j c mater i ja lni po j am objek ta kr iv ičnog dela „individualna ili kolektivna potreba pos to jan ja d ruš tva u obl iku d ržave" . Up. T . Živanović , Osnovi kr ivičnog prava Kral jevine Jugos lav i je , Beograd , Opš t i deo . I kn j iga , 1935, str . 108.

1 2 9

KRIVIČNO DF.LO

treba se opredeliti za pojam dobra, pa bi opšti zaštitni objekt predstavljala ona dobra kojima se pruža zaštita kroz sva propisana krivična dela. Osim tog pravno-dogmatskog pojma zaštitnog objekta kojim se sve što je predmet zaštitne funkci-je krivičnog prava svodi na jedan zajednički imenitelj, zaštitni objekt može imati i svoju kritičku, kriminalno-političku dimenziju, tj. on može služiti kao osnovni kriterijum za propisivanje inkriminacija i određivanje granica krivičnog prava u celini. U prvom slučaju zaštitni objekt označava ono što jeste predmet krivično-pravne zaštite, a u drugom slučaju ono što bi trebalo da bude predmet te zaštite.

U vezi sa opštim zaštitnim objektom postavlja se pitanje ko je nosilac (titu-lar) zaštitnog objekta: pojedinac ili država, odnosno društvo. Danas preovlađuje dualističko shvatanje, tj. i jedan i drugi subjekt se označava nosiocem zaštitnog objekta. Međutim, postoje značajne razlike u pogledu toga koji nosilac, pa prema tome7i koja dobra su značajnija. Iako treba imati u vidu da postoji značajan ste-pen jedinstva između ove dve vrste dobara, te da su ona u čvrstoj međusobnoj ve-zi, ipak bi prednost trebalo dati dobrima čoveka. Zato, opšti zaštitni objekt treba videti u osnovnim dobrima čoveka (ili njegovim osnovnim pravima) kao i onim društvenim dobrima koja su u funkciji postojanja i ostvarivanja osnovnih dobara čoveka. To znači da se krivičnim pravom štite kako dobra pojedinca, tako i opšta dobra bez kojih se ni dobra pojedinca nc bi mogla ostvarivati. Osnovna ljudska prava su kompleksna dobra koja pored dobra ti užem smislu obihvataju i odnos čoveka prema tom dobru, njegovo pravo na to dobro. To pretpostavlja i određeni odnos sa drugim ljudima, tako da sc i sadržina ljudskih prava u krajnjoj liniji sa-stoji u određenim društvenim odnosima. Pravo je više od dobra, ono uvek sadrži odnos prema drugim ljudima. Zato i povreda, odnosno ugrožavanje nečijeg prava podrazumeva voljnu radnju koja je društveno relevantna i putem koje neko ispo-ljava svoju ličnost, svoj stav prema pravima drugog. Time se i pomoću zaštitnog objekta, van područja zaštite isključuju oni modaliteti ugrožavanja odnosno po-vrede, koji su za krivično pravo irelevantni.

Utvrđivanje onoga što spada u osnovna ljudska prava u jednom od-ređenom društvu po pravilu ne zadaje veće teškoće.68*Iako su danas u savrene-nim demokratskim društvima osnovna prava čoveka brojna, većina njih se može svesti na mali broj genusnih pojmova, odnosno opštih osnovnih prava. Tako, na primer, pravo na slobodu, pravo da se bude slobodno ljudsko biće, obuhvata veći broj posebnih prava počev od slobode kretanja pa do slobode mišljenja i prava na nepovredivost privatne sfere. Ili, pravo na egzistenciju koje takođe obuhvata niz osnovnih prava počev od prava na nepovredivost života i tela (koje uključuje i pravo na sigurnost života i tela kako uopšte, tako i u posebnim oblastima - npr. u saobraćaju), pa do određenih prava koja se tiču kvaliteta života (pravo na zdravlje, ili pak na očuvanu životnu sredinu). Dok je

6 8 ) D r u g o j c p i t an je da li sc ta prava i u ko jo j mer i os tvaru ju , t j . da li su s a m o deklara t ivnog karaktera ili r ea lno pos to je . T o ima odredeni z n a č a j i za n j ihovu kr iv ičnopravnu zašt i tu . L judska prava koja sc s v o d e na p u k u deklarac i ju i u s luča jev ima n j ihovog g rubog narušavanja teško da sc i kr iv ičnim p r a v o m m o g u zaštit i t i .

1 3 0


većina osnovnih prava čoveka postala opšta tekovina čovečanstva (bez obzira što sc ona u mnogim zemljama ne ostvaruje),6 ' ' u nekim društvima postoje i specifična osnovna prava čoveka. Utvrđivanje kruga osnovnih ljudskih prava je prvi korak u rešavanju pitanja njihove krivičnopravne zaštite. Da bi se utvr-dilo koja osnovna ljudska prava i od kojih oblika napada treba štititi krivičnim pravom, mora se primeniti princip ultima ratio, što znači da nema drugih mo-gućnosti i sredstava da se ta prava zaštite. Međutim, kada je reč o drugoj vrsti dobara, odnosno o opštim dobrima koja služe ostvarivanju osnovnih ljudskih prava, potrebno je i pre primene načela da je krivično pravo krajnje sredstvo, izvršiti njihovu selekciju. Kriterijum za izbor je njihova funkcija koju obavlja-ju za osnovna ljudska prava, odnosno njihova neophodnost u tom smislu. Krug tih opštih dobara se ne sme postaviti suviše široko jer bi se onda težište kri-vičnopravne zaštite sa osnovnih ljudskih prava prcbacilo na njih, čime bi sc u stvari došlo do koncepcije koja prednost daje opštim dobrima.

Samo opšti zaštitni objekt koji u prvi plan stavlja osnovna prava čoveka, a opšta dobra obuhvata samo ukoliko su u funkciji njihovog ostvarivanja, može biti legitimni osnov kazne kao sredstva krivičnopravne zaštite. Drugim rečima, samO zaštita osnovnih prava i dobara čoveka i onoga što jc u funkciji njihove zaštite, može opravdati povredu prava učinioca krivičnog dela do koje dolazi kroz primenu krivičnih sankcija.70'

Naše krivično zakonodavstvo u odredbi o osnovu i granicama krivičnoprav-ne prinude posredno određuje i opšti zaštitni objekt tako što na prvo stavlja zašti-tu čoveka, a zatim i druge osnovne društvene vrednosti (član 3. KZ).

Grupni zaštitni objekt predstavlja ona dobra koja su zajednička za od-ređenu grupu krivičnih dela kao što su, na primer, život i telo, imovina, čast i ugled, privreda itd. On predstavlja važan suštinski kriterijum za određivanje koja ponašanja treba propisati kao krivično delo. Takođc, grupni zaštitni objekt predstavlja osnovni kriterijum za klasifikaciju krivičnih dela i njihovo svrstava-nje u okviru pojedinih glava u Posebnom delu. Ono što povezuje određene gru-pe krivičnih dela, koje po mnogo čemu mogu biti heterogene, jeste njihov odnos prema zaštitnom objektu, tj. sva ona predstavljaju povredu ili ugrožavanje istog zaštitnog objekta (npr. krivična dela protiv života i tela, protiv imovine itd.). Grupni zaštitni objekt je značajan i za tumačenje norme kojom se propisuje biće

69) Krivično pravo j c nemoćno da zaStiti i najosnovni ja ljudska prava i to up ravo onda kada posloj i nji-hova masovna povreda, kada j c to poslcdica agresivnih ratova, diktatorskih rež ima, s i romaš tva i gladi , rasne i verske mržn j e i dr.

70) „Zašt i ta pravnih dobara kroz povredu pravnih dobara" (F. v. Liszt, Zvvcckgcdankc in Stra l rccht . .1882, p. 22) n i je uvek opravdana. Pravna dobra koja sc kaznom i kr iv ičnim p ravom šti te mora ju biti po svom značaju jednaka on im dobrima koja sc sa tim c i l jcm žr tvu ju . Zlatarić ističe da ,.ma kako to paradoksalno zvučalo, krivično pravo po svojoj konccpci j i štiti l judska prava putem nji-hove ncgac i jc" (B . Zlatarić, Ljudska prava i jugos lovcnsko kr iv ično pravo, Arh iv za pravne i d ruš tvene nauke, br. 4 , 1968, str. SI I). Međut im, posmatrano sa aspekta op ravdan j a kr iv ičnog prava i krivičnih sankci ja , negacija l judskih prava m o ž e sc pravdat i s a m o n j i h o v o m zašt i tom, t j , zašt i tom dobara j e d n a k e ili veće vrednosti , a nc i nekim drugim c i l jev ima.

131

KRIVIČNO DELO

krivičnog dela, kao i za primenu nekih opštih instituta (npr. za sticaj, odmerava-nje kazne i dr.).

Osim zaštitnog objekta (opšteg i grupnog) i objekta radnje, poznate su u teo-riji i neke druge vrste objekta krivičnog dela. To su napadni i gramatički objekt. No, pojam ovih vrsta objekta je veoma sporan. Neki naši autori ih shvataju kao podvrste objekta radnje što nije sasvim tačno."'Naime, iako nastali u nemačkoj te-oriji, shvatanja o pojmu i značaju gramatičkog i napadnog objekta su upravo u toj teoriji veoma različita i, uopšte uzev, ne pridaje im se neki veći značaj.72>Napadni objekt ima svoje opravdanje samo ako sc shvati kao ona vrsta objekta radnje koja je predmet neposrednog napada preko kojeg, kao materijalizovanog oblika zaštit-nog objekta, kao njegovog materijalnog, fizičkog nosioca, dolazi do povrede ili ugrožavanja zaštitnog objekta. Do ovog opredmećenja zaštitnog objekta dolazi samo kod onih krivičnih dela koja imaju napadni objekt. Neka nemaju uopšte objekt radnje, dok jc kod drugih objekt radnje nešto sasvim suprotno od napadnog objekta (npr. falsifikovani novac kod krivičnog dela falsiftkovanja novca).73'

Zaštitni objekt uvek predstavlja određene apstraktne vređnosti. Za razliku od njega, objekt radnje jeste materijalni, fizički predmet na kome se ostvaruje radnja krivičnog dela. Na primer, imovina kao skup prava jeste zaštitni objekt, a tuđa pokretna stvar objekt radnje određenih krivičnih dela protiv imovine (krađa, utaja i dr.). Taj predmet nije samo predmet u svakodnevnom smislu reči već ob-uhvata i lice. U tom slučaju objekt radnje naziva se pasivnim subjektom. Međutim, opravdano jc ovaj pojam i u krivičnom pravu shvatiti šire, tj. ne svoditi ga samo na lice na kome je preduzeta radnja izvršenja. To je u stvari ono lice koje je nosilac dobra koje je zaštićeno krivičnim delom, čije je dobro povređeno ili

71) T a k o Tahović , poz iva juć i s c na O p c n h a j m a i Đclinga, smatra d a j e napadni objekt predmet (ili lice) prot iv k o g j c radnja kr iv ičnog dcia upravl jena, a d a gramatički objekt označava predmet na k o m e s c radnja kr iv ičnog dela s tvarno izvršava. Up. J . Tahović , Krivično pravo, Opš t i deo , Beograd, 1961, sir . 89. S l ično i Lj. Jovanović , Krivično pravo . Opšt i deo , Beograd, 1995. s t r . 100.

72) Z a razliku o d j e d n o g dela na še sav remene kr iv ičnopravne literature, novi ja nemačka literatura nc pr ida je z n a č a j Bc l ingovoj podeli objekta radnje na napadni i gramatički objekt . J akobs u k a z u j e na razliku između napadnog objckla i objekta r adn je ističući da s c objekt radnje m o ž e označit i k a o napadni objekt s a m o onda kada objekt radnje n i je od s t rane prava nega t ivno v rednovan . Up. G. Jakobs , Strafreeht , Al lgcmeiner Tcil , Berlin - N c w York , 1983, p. 29. Jcschcck , međut im, ne pravi razliku između objekta radnje i napadnog objekta . (H. H. Jcschcck, Lchrbuch des St raf rcchls , AT, p. 208) . T a k o đ c i H. Ol to , Grundkurs , S t raf reeht , Berlin, 1982, p. 10. Nasupro t shva tan ju ko j e iz jednačava napadni objekt sa ob jek tom radnje , ili ga shvata kao vrslu ob jek ta radn je , postoj i i shva tan jc koje između zaš t i tnog objekta i napadnog objekta stavlja znak jednakos t i . T a k o Bici zašti tni i napadni objekt vidi kao j e d n u istu s tvar u zavisnosti sa ko je sc s t rane ona posmalra , t j . napadni objekt j c zašti tni objekt posmat ran sa aspekta učinioca. Up. H. Bici, S t raf reeht I, A l lgcmc-iner Tci l . 17. Auf lagc , Munchcn , 1977, p. 102. Shva tan jc ko j e iz jednačava zašti tni i napadni objekt bilo j c pr isutno i u s tar i jo j nemačko j literaturi. Tako npr. M . Hirschbcrg, Dic Schutzobjck lc dcr Vcrbrcchcn. Spczicl un t c r such t an den Vcrb iechcn gegen den Einzclncn, Berlin, 1910, p. 10.

7 3 ) N e m a opravdanja kod onih krivičnih dela koja n e m a j u objekt r adn je sam zašti tni ob jekt proglasil i napadn im ob jek tom kao što to čini Živanović . Kri t ikujući Bcl inga (i odusta jući od svog rani jeg s tava) on na ime dolazi do zakl jučka da sva krivična dela imaju napadni objckl , s l im što j c on kod nekih krivičnih dela identičan sa zašti tnim ob jek tom. Up. T . Ž ivanović , Osnov i kr iv ičnog prava Kra l jev ine Jugoslavi je , Opšt i deo, I knj iga , 1935, str . 111.


ugroženo. To može biti i pravno lice, a u pogledu fizičkog lica kao pasivnog su-bjekta ne postavljaju se nikakvi uslovi, tj. to može biti i dete, duševno bolesno licc i dr. U krivičnom procesnom pravu pojam koji odgovara pojmu pasivnog su-bjekta, a to je oštećeni, takođe sc shvata šire kao licc čije je kakvo lično ili imo-vinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo.741 Pojmu pasivnog subjek-ta odgovara pojam žrtve u kriminologiji, odnosno viktimologiji, s tim što sc i on šire shvata.

Sva krivična dela imaju zaštitni objekt, dok objekt radnje imaju samo neka krivična dela kod kojih je to izričito zakonom predviđeno kao njihov bitni elemenat.

6. Društvena opasnost kao materijalna strana predviđenosti u zakonu

6.1. Funkci ja društvene opasnosti

Predviđeno je u zakonu ono ponašanje koje jc društveno opasno. Društvena opasnost je materijalna strana predviđenosti u zakonu. Samim tim ona jc osnov i opravdanje za propisivanje nekog ponašanja kao krivičnog dela. Društvena opa-snost je, kako se to često kaže, zakonodavni motiv inkriminisanja, razlog zbog kojeg zakonodavac neko ponašanje proglašava krivičnim delom. Savremcna teo-rija krivlčnogpr a va jna l sp j alni po j am krivičnogjdela najčešće vezuje za društve-nu opasnost (ili društvenu štetnost) ponašanja.75) Društvena opasnost ima i funk-ciju kritičkog preispitivanja onoga što je u zakonu predviđeno kao krivično delo.

U našoj literaturi, u pogledu društvene opasnosti dominiralo je shvatanjc da jc ona obavezan i samostalni elemenat opšteg pojmajcrivičnog dela. Za takvo shvatanje, osim ranije važeće odredbe OKZ (odnosno KZ SRJ) o pojmu krivičnog dela koja je bila nepotpuna i pretežno deklarativnog karaktera, nema dovoljno argumenata. Međutim, da društvena opasnost nekog ponašanja treba za zakonodavca da bude krite-rijum f neophodan uslov da se ono proglasi krmČnimdclom, nc bi smelo da bude spo-rno.76* To ipak ne znači da se ona uvek prihvata i kao kritički instrument za preispitiva-n ja postojećeg krivičnog prava i stvaranje novog. Naime, ponekad sc polazi od stava da jedino zakonodavac može ispravno proceniti društvenu opasnost nekog ponašanja, čime se u stvari negira njena kritička funkcija. Nailazi se i na shvatanjc da se društvena

74) U niskoj krivičnopravnoj literaturi govori sc i u krivičnom materi jalnom pravu o oš tećenom, pa s c taj pojam tako i shvata. Up. JI . JI . KpyniMKOD H AP-, YRONOBHOE npano POCHH, H a c r 0 6 u i a n , Mocicna. 1999, str. 132. U stranoj literaturi zastupa sc i šire shvatanjc po jma pasivnog subjekta kao nosioca zaStitnog objekta u kom smislu i treba shvatiti ova j pojam. Tako. Antolisci , op . cit. p . 185. Šire shva-tanjc ovog pojma zastupa i Manzini, Tratttato di diritto penale italiano, vol. pr imo, Tor ino , 1961, p. 585 -588 .

x 75) G . Stratcmvcrth, Strafrccht , Al lgcmcincr Tci l , I, Drittc Auf l agc . 1981, p. 35. 76) K a k o ističe Brkić, „društvena opasnost d je la j c upravo jedini razumni raz log n j egove nedopuš teno-

sti i razlog kažn javan ja uč in ioca" (M. Brkić, O pojmu kr ivičnog d je la . Arhiv za p ravne i d ruš tvene nauke , br. 3, 1953, str. 215) .

133

KRIVIČNO DF.LO

opasnost nekog ponašanja može odrediti pomoću pozitivnog prava.77'To shvatanjc ne dopušta kritičko preispitivanje granica krivičnog prava, jer se u stvari svodi na to da jc svako ponašanje koje je predviđeno kao krivično delo samim tim i društveno opasno. Nije teško uvideti da ovo shvatanje ne odgovara stvarnosti i daje kriminalno-politički neprihvatljivo jer vodi stavu o nepogrešivosti zakonodavca koji uvek izražava „objek-tivnu društvenu stvarnost".

Pojam društvene opasnosti j e sve drugo samo ne jedan koliko-toliko pre-cizan pojam, te zbog toga može biti različito shvaćen. Zato društvena opasnost često služi i tome da se pukim pozivanjem na nju nastoji legitimisati inkrimini-sanjc bilo kog ponašanja. Stoga se postavlja pitanje da li ona može da posluži bar kao orijentacioni kriterijum za određivanje koja ponašanja zakonom pred-videti kao krivična dela. Odgovor na to pitanje zavisi i od toga da li društvena opasnost postoji kao objektivna realna kategorija, ili je ona pretežno vrednosna kategorija čiji sadržaj uglavnom, ako ne i isključivo, zavisi od subjektivnih procena i vrednovanja. Ako se uzme da je društvena opasnost samo vrednosni sud, onda ona skoro sasvim gubi značaj u smislu nekog kriterijuma. Međutim, polazeći od toga da samo ponašanje objektivno postoji, ono kroz određene društvene odnose, uslove i prilike mora proizvoditi i određene objektivne po-sledice, koje se mogu ocenjivati kao štetne ili korisne. No, da li j e nešto kori-sno ili štetno, i za koga, nc može se uvek sa izvesnošću^utvrditi, niti za to po-stoje neki egzaktni metodi. Tu se vidi relativni karakter društvene opasnosti, jer ona u određenoj meri predstavlja rezultat procene i vrednovanja. Društvena opasnost je spoj između stvarnosti i vređnosti, ona niie čisto objektivna, a još manje čisto subjektivna, vrednosna kategorija. Ona je i jedno i drugo: i onto-loška i aksiološka kategorija.

Često se ukazuje na to da društvena opasnost ima svoju vrednosnu, normativnu i re-alnu, empirijsku komponentu.78' Vrednosni sudovi su tu ncizbežni, pre svega zbog toga što su oni sadržani i u zaštitnom objektu bez kojeg je pojam i sadržaj društvene opasnosti nemoguće utvrditi. Priznavanjem značaja subjektivnog momenta za pojam društvene opasnosti nc umanjuje se značaj objektivne komponente koja prilikom utvrđivanja društvene opasnosti mora biti primarna, u smislu da ona uslovljava vrednosni sud o ne-kom ponašanju. Međutim, vrednosna komponenta ne može nikada biti apsolutno od-ređena objektivnim elementima, a još manje se ona sama po sebi može shvatiti kao objektivno svojstvo društvene opasnosti, jer bi se time zapalo u naivno-realističku formu vrednosnog objeklivizma. Ono što je moguće, to je da se upotrebom naučnih metoda teži tome da vrednovanja i procene budu u skladu sa empirijskom osnovom i objektivnim

7 7 ) U tom smislu Mihaj lovski ko j i is t iče da sc problem iznalaženja ob jek t ivne occnc j e d n o g dela kao d ruš tveno opasnog dela ..da razrcSiti p o m o ć u normi pozi t ivnog kr ivičnog zakona" . Isti autor tvrdi d a j e ceo posebni d e o kr ivičnog prava „zbir s t igmat izovanih obl ika druš tveno opasnos t i " , da j c ona sadržana u svakom biću kr ivičnog dela (A. Mihaj lovski , Društvena opasnost kr iv ičnog de la . Beo-grad , 1977, str . 4 2 , 7 0 ) .

7 8 ) T a k o H. Z ipf , Kriminalpol i t ik , Hcidclbcrg - Karlsruhc. 1980, p. 110.

6.2. Određivanje po jma društvene opasnosti

1 3 4

PRltDVIDENOST U ZAKONU

činjenicama. Iako konflikt vređnosti kao takav nije empirijski rešiv, efekti vrednosnih al-ternativa su empirijski dostupni i odredivi.79*

Jedaji j jdglavnih zadataka prilikom predviđanja nekog ponaSaniiLUzakonu k a o k r i v i č n o g j t e j a ^ p a ^ i oM.kovanja^kri-vičnopravne zaštite u celini jeste: što potpunije i taćnije upoznavanje_drušlvenc s tva rnos t rkako \ i se .doueo zakl jučako objektu koji treba štititi i o društvenoj opasnosti nekog ponašanja. Konačan sud o društvenoj, opasnosti nekog po-našanja treba doneti posle svestranog razmatranja njegovih karakteristika L nje-govog značaja i efekata za pojedinca i društvo. No, i kod takvog pristupa kod ocene društvene opasnosti nekih ponašanja teško jc postići saglasnost. Spomeni-mo samo neka ponašanja kod kojih postoje različita mišljenja u pogledu njihove društvene opasnosti: eutanazija (tzv. ubistvo iz milosrđa), kockanje, silovanje žene sa kojom učinilac živi u bračnoj zajednici, prekid trudnoće, incest između punoletnih srodnika, neka kršenja propisa u privredi itd. Zaključak d a j e neko po-našanje društveno opasno u meri da je neophodno i opravdano korišćenje kri-vičnog prava nije dovoljan, jer je potrebno izvršiti i stepenovanje te društvene opasnosti. Na primer, u vezi sa eutanazijom nije samo sporno da li je ona uopšte društveno opasna, jer među onima koji smatraju da ona to jeste, postoji neslaga-nje oko stepena njene društvene opasnosti. Iako danas prcovlađujc stav da ubi-stvo iz milosrđa, odnosno ubistvo na zahtev treba propisati kao lakši oblik ubi-stva (i naš zakonodavac je to učinio u novom KZ), i dalje ima onih koji su mišlje-nja da tu razliku nije opravdano praviti.

Pitanje j e i to da li će zakonodavac biti spreman da deluje u interesu društva predviđajući kao krivična dela samo ona ponašanja kpja.se na osnovu empirijske građe i njenog vrednovanja ukazuju opasnim za sve, odnosno većinu članova društva,""^ili će granice krivičnopravne zaštite određivati pretežno u skladu sa in-teresima vladajuće klase, TIPužjh grupa koje imaju, političku vTast. Drugim rečima, da'Ii j e određivanje granica krivičnopravne zaštite u suštini politički p ro-ces u kome se krivična dela ne propisuju na osnovu stvarne štetnosti nekog po-našanja za sve Članove društva, ili su one rezultat političke moći vladajućc klase i pojedinih društvenih grupa koje štite svoje sopstvene interese predstavljajući ih kao opšte, društvene interese? Odgovor na ovo pitanje zavisi i nd nrirode i vrste dobara kojima se nastoji pružiti .krivično pravna zaštita. Ako sc radi o inkrimina-cijama u političkoj i ekonomskoj sferi zakonodaxac.ćpjtežiti tpmcdgjJo iaUenu

79) Vid. A . Turk , Legat, Polcmical and Empirical Dcfinit ion of Criminal i ty , in: Elhics, Publ ic Policy and Cr iminal Just icc. cd. by F. Ellislon, N. Đowic, C'ambridgc (Massachuscls) , 19X2, p . 16.

80) Pojam druš tvene opasnost i , kao i n jen naziv, nastao j c upravo u vezi sa shva tan jem da j c d ruš tveno opasno ponašan je opasno za cclo društvo. Tako npr. Rocco u j e d n o m od prvih radova u ko j ima sc društvena opasnost nastojala odredit i na sistematski nač in , naglašava da j c d ruš tvena opasnos t opa-snost za č i tavo društvo i to kako za društvo uopšte. t ako i za po jcd incc koj i ga s ač in j ava ju , t e da sc druš tvo iako indirektno pogođeno nalazi u položaju koji sc nc raz l iku je od po loža j a subjekta d i rektno pogođenog krivičnim de lom. (A. Rocco, II d a n n o c il pcr ieolo socia lc r isul tantc dcl rcalo, Pisa, 1909, p. 61). Pored poznatog prigovora koji sc upuću j e o v i m prvobi tn im shvatan j ima druš tvene opasnost i , t j . da zanemaru ju klasni momena t , ona sc m o g u kri t ikovati i z b o g loga š to polaze od naturalist ičkog shvatanja društva i načina na ko je j c o n o pogođeno kr ivičnim de lom.

135

KRIVIČNO DF.LO

opasnost proceniuie ptejiV-Cga saaspekta drašwene_grupe.kaia. posedujcj2ulilj.čku moć i uticaj. Ako je reč o inkriminacijama iz neke druge oblasti društvenih odno-sa, gde ne dolazi do sukoba klasnih interesa, nema razloga da se nc teži pred-viđanju kao krivičnih dela samo onih ponašanja koja su štehia za sve ili većinu u društvu.1") Zakonodavac je, ukoliko ne želi da demantuje demokratski karakter nekog društva sve više prinuđen da prilikom postavljanja granica krivičnoprav-noj zaštiti izbegava direktnu zaštitu užih interesa. To ne znači da ti uži interesi ne dolaze do izražaja u primeni i onih inkriminacija kojima se na zakonskom nivou, u principu, pruža zaštita svim članovima društva.

6.3. Društvena opasnost i zaštitni objekt

Koje su to objektivne karakteristikcnekog ponašanja na osnovu kojih se ono može proglasiti društveno opasnim? S obzirom na to da je osnovna funkcija kri-vičnog prava zaštita određenih dobara, karakteristika društveno opasnogjioaašanja jestečinjenica da ono proizvodi posledicu u obliku povrede ili ugrožavanja j ja do-brima kojajse.žejc zaštititi. Društveno opasni karakter nekom ponašanju dajeobjekt krivičnopravne.zaštite, odnosno ono. što treba štititi krjvjčnim pravom. Polazeći od pojma opšteg zaštitnog objekta, može sc reći daje društveno opasno ono_ponašanje koje povređuje ili ozbiljno ugrožava neko pravo čoveka, ili neko društvcpo_dobro neophodno za ostvarivanje tog prava. Utvrđivanju društvene opasnosti nekog po-našanja metodološki prethodi utvrđivanje zaštitnog objekta, utvrđivanje cilja, tj. onoga što se želi zaštititi. Nc treba, kao što se ponekad čini, prvo neko ponašanje označiti društveno opasnim, pa tek posle pronalaziti zaštitni objekt. I u toj prvoj fazi postavljanja cilja, mora se imati u vidu i samo ponašanje, jer zaštita nekog dobra za-visi od mogućih napada na njega. U svakom slučaju, bez postojanja određenog zaštitnog objekta nc bi moglo biti govora o društvenoj opasnosti nekog ponašanja. Ponašanje koje za predmet napada nema dovoljno vredno dobro, ili ne predstavlja dovoljan intenzitet napada na njega, ne može biti društveno opasno ponašanje.

U nekim slučajevima ono što povezuje ponašanja sasvim heterogena po svojoj prirodi jeste samo zaštitni objekt. Napad na neke zaštitne objekte može sc izvršiti vrlo različitim radnjama, te se u prirodnom, faktičkom smislu ne može govoriti o jednom tipu, vrsti ponašanja (iako je ono krivičnopravno tipizirano u biću krivičnog dela), njima je zajedničko jedino to što predstavljaju isti oblik na-pada na određeni zaštitni objekt. U tim slučajevima objektivne karakteristike tog ponašanja same po sebi ne znače mnogo u proccni njegove društvene opasnosti. Od značaja je samo usmerenost tih različitih radnji na određenu vrstu napada na neki zaštitni objekt.

81) T o nc znači da pr i l ikom propis ivanja i tih krivičnih dela nc m o ž e doći d o sukoba interesa pojedinih društvenih grupa . Štavišc, t a j sukob m o ž e biti ponekad i v e o m a izražen, ali j c tu reč o interesima koj i proizlaze iz običa ja , mora la , pr ipadnost i od ređeno j e tn ičkoj grupi, generaci j i i dr . S u k o b tih interesa sc , p o pravilu, m o ž e lakše prcvazići n e g o s u k o b klasnih interesa.

136

PREDV1DEN0ST U ZAKONU

Stgvjja^e_ sadržaj društvene opasnosti u prvom redu određuje pomoću zaštitnog objekta nc znači umanjivanje značaja samog ponašanja za određivanje legitimnih granica krivičnopravne zaštitc. Iako društvena opasnost ponašanja nc znači ništa više od činjenice da ono dovodi do negativnih posledica na zaštitnom objektu, da predstavlja određeni modalitet napada na njega, za ponašanje se ipak vezuju neki prinejpi koji predstavljaju prepreku čistom utilitarizmu i zaštiti po svaku ccnu. To je pre svega zahtev da sc ne zadire u ličnu, privatnu sferu i da sc u što manjoj meri ograničava prostor za slobodno delovanje pojedinca. Zatim, to je zahtev da se kao krivična dela predvide samo ponašanja koja su podobna_da budu osnov za subjektivnu odgovornost, dalje, da sc kriminalna zona odredi na način koji omogućava garantivnu funkciju krivičnog zakona, da sc izbegava in-krimintsanje onih ponašanja kod kojih se nc može očekivati nikakav gcncralno-preventivno dejstvo i dr.

137

III. PROTIVPRAVNOST

1. Pojam protivpravnosti u krivičnom pravu i odnos sa predviđenošću u zakonu

Određenost ljudskog ponašanja u krivičnom zakonu kao krivičnog dela, po pravilu, znači i njegovu protivpravnost. Ukoliko neko ponašanje sadrži sve elemente propisane u zakonskom opisu bića krivičnog dela, samim tim je to ponašanje i protivpravno. Protivpravnosti u krivičnom pravu nema ukoliko nema predviđenosti dela u zakonu kao krivičnog dela. Izuzetno, protivpravnost može biti isključena, zbog čega bi delo, iako je u zakonu određeno kao kri-vično delo, izgubilo karakter krivičnog dela. Razlog za unošenje protivpravno-sti kao konstitutivnog elementa u opšti pojam krivičnog dela jesu upravo osno-vi isključenja protivpravnosti, pa bi se elemenat protivpravnosti u tom pojmu mogao odrediti u negativnom smislu kao odsustvo osnova koji isključuje pro-tivpravnost.

Najčešće se smatra da ostvarenost bitnih obeležja bića krivičnog dela indi-cira protivpravnost, tj. ukazuje na nju.*2'To nije sasvim tačno, ostvarenost bitnih obeležja bića nekog krivičnog dela jc nešto više od indicije za protivpravnost. Ona, u stvari, zasniva protivpravnost. Postoje, naime, ponašanja koja ostvaraju sve bitne elemente nekog krivičnog dela ali koja nisu protivpravna, ali nije mo-guće obrnuto: nema protivpravnosti u krivičnom pravu bez ostvarenosti bitnih elemenata bića nekog krivičnog dela.*3' Prema tome, utvrđivanje protivpravnosti u krivičnom pravu vrši se na osnovu bića krivičnog dela. Ako neko ponašanje is-punjava sva obeležja bića krivičnog dela, ono će po pravilu biti i protivpravno. Prilikom rešavanja slučajeva u praksi pitanje protivpravnosti se, u slučaju kada su ispunjeni svi elementi bića nekog krivičnog dela predviđenog u posebnom delu, svodi na negativnu konstataciju da ne postoje osnovi koji isključuju protiv-

82) Gropp daje prikaz shvatanja o odnosu protivpravnosti i ostvarenosti bića krivičnog dela. Postoje tri shvatanja, a to j c da ostvarenost bitnih elemenata bića krivičnog dela jeste ratio csscndi protivprav-nosti, dakle razlog postojanja protivpravnosti, drugo, da ona nju indicira, ukazuje na protivprav-nost, i treće, da ostvarenost bića krivičnog dela predstavlja ratio cognosccndi protivpravnosti, tj. da sc protivpravnost može saznati iz ostvarenosti bića krivičnog dela. Up. W. Gropp, Strafrccht, AT, Berlin. 1998, p. 153.

83) Slično i P. Bockclmann, Strafrccht, AT, 3. Auflagc, Munchcn, 1979, p. 39.

oo

1 3 8

PROTIVPRAVNOST

pravnost."4' Utvrđivanje ostvarenosti elementa protivpravnosti u konkretnom slučaju svodi se, prema tome, na njenu negativnu stranu, na konstataciju da nc postoji ni jedan osnov koji isključuje protivpravnost. To se pretpostavlja, a samo ukoliko okolnosti ukazuju na neki osnov isključenja protivpravnosti, on se mora utvrđivati.

Postoje i mišljenja da nije potrebno unositi i predviđenost u zakonu i protiv-pravnost kao samostalne elemente u opšti pojam krivičnog dela. Jedni smatraju da je dovoljno uneti samo protivpravnost, a drugi opet da predviđenost u zakonu obuhvata i protivpravnost, te da stoga u opšti pojam krivičnog dela treba uneti samo predviđenost u zakonu. Od_sh.vaJanja koja polaze od toga da je protivprav-nost obuhvaćena predviđenošću u zakonu, odnosno bićem krivičnog dela, naj-značajnije je teorija o tzv. negativnim obelcžjima bića krivičnog dela. Prema njoj, osim pozitivnih elcmenata,tj~ onih koji su sadržani u zakonskom opisu sva-kog krivičnog j e l a , da bi nekoponašanje bilo krivično delo potrebno jc i to. da nije isključena protivpravnost. o.dnosno da nc postoji neki od osnova koji. is-ključuje protivpravnost.85' Drugim rečima, pozitivna obeležja treba da budu pri-sutna, a negatvina odsutna. To shvatanjc potpuno izjednačava ona ponašanja koja imaju sva obeležja bića nekog krivičnog dela ali krivično delo nc postoji zbog nekog osnova isključenja protivpravnosti, i ona ponašanja koja su krivičnoprav-no irelevantna jer uopšte ne ispunjavaju elemente bića krivičnog dela. Tako je, prema ovoj teoriji, krivičnopravno potpuno izjednačena situacija kada neko ubije čoveka u nužnoj odbrani, sa situacijom kada ubije muvu ili komarca. U prvom slučaju ne bi bili ostvareni samo negativni elementi bića krivičnog dela, a u dru-gom ni pozitivni ni negativni elementi. Iako u obe situacije nema krivičnog dela, krivičnopravno posmatrajući to nisu identične situacije. Naime, u prvom slučaju mora doći do primene krivičnog prava da bi se došlo do zaključka da krivičnog delo ne postoji, dok je drugi slučaj krivičnopravno skoro irelevantan jer jc već i na prvi pogled, tj. već na nivou elementa predvidenosti u zakonu jasno da tog ele-menta nema, a samim tim ni krivičnog dela. Jedan od problema koji se javlja kod ovako širokog shvatanja bića krivičnog dela jeste i taj što bi umišljaj učinioca morao da obuhvati i svest o tome da nije isključena protivpravnost.

Drugo shvatanje koje negira potrebu zasebnog postojanja predvidenosti u zakonu i protivpravnosti ide suprotnim pravcem jer polazi od toga da.pjQtiyprav-nošt u sebi obuhvatai predviđenost u zakopu **> Kod tog šireg shvatanja protiv-pravnosti problem jc u tome kako eliminisati ona brojna ponašanja koja su pro-tivpravna, ali koja nemaju nikakav značaj za krivično pravo, koja time što su pro-

8 4 ) Vid. P. Nol l , Sclnvcizcrischcs Strafreeht , A T t. Al lgcmcinc V o n a u s s c t z u n g c n d c r S t ra lbarkc i l , 2. Auf lagc , Zur ich. 1986, j>. 102.

85) Deta l jn i je o tom shvatan ju ko je potiče od A. Mcrkcla , vid. C . Roxin, S t ra f reeht , A T , B a n d 1, 3. Auf l agc , Munchcn , 1997, p . 2 3 1 - 2 3 2 .

86) U ranijoj j ugos lovcnsko j literaturi to čini F. Bačić. O n tvrdi da j c zakonsk i op i s kr iv ičnog deta s a m o „put i način za u tvrđivanje protupravnosl i" . te da s toga „n i j e n u ž n o da o n o š to j c pre tpos tavka j e d n o g e lementa bude s a m o tretirano kao e lement" . O v a j a rgumen t , pogo tovo a k o sc u z m u i robz i r mogući pr igovori , n e d e l u j e ubcdl j ivo. Up. F. Bačić . op . cit .

139

KRIVIČNO DELO'

tivpravna ni u kom slučaju ne ispunjavaju zakonske uslove, odnosno elemente bića, da bi predstavljala krivično delo. Ako se protivpravnost svede na krivičnu protivpravnost, tj. na protivnost normama krivičnog prava i time reši navedeni problem, dolazi se do problema druge vrste, a to je da u određenim slučajevima osnovi isključenja protivpravnosti nisu predviđeni krivičnopravnim, već nekim drugim pravnim normama.

Postoje i shvatanja koja iz nekih drugih razloga protivpravnosti nc daju me-sto zasebnog elementa u opštem pojmu krivičnog dela.87'

Protivpravnost i predviđenost u zakonu ipak predstavljaju dva odvojena cle-menta u opštem pojmu krivičnog dela. Time se ne samo tzbegavaju problemi sa kojima se suočavaju nastojanja da ova dva elementa spoje u jedan, već je i sa aspekta sistema opšteg dela i pojma krivičnog dela, kao i za potrebu analize i rešavanja konkretnih slučajeva, prihvatljivije postaviti ih kao dva zasebna ele-menta. I pored toga što se delimično podudaraju, niti predviđenost krivičnog dela u zakonu znači uvek i protivpravnost, a još manje protivpravnost podrazumeva i predviđenost nekog ponašanja u zakonu kao krivičnog dela. Uostalom, i kada bi se spojili u jedan elemenat zanemarujućijmgovore koji se tome mogu uputiti, opet bi bilčTnužno prvo utvrđivati da li su ispunjena bitna obeležja bića.kriviZhog dela, a potom utvrđivati nije li isključena protivpravnost.

Postoje situacije kada su ispunjena sva zakonom propisana obeležja nekog krivičnog dela, ali ono ipak ne postoji jer mu nedostaje protivpravnost, tj. postoji neki od osnova isključenja protivpravnosti. U našoj teoriji sporno je da li tu nedo-staje protivpravnost ili društvena opasnost, ili i jedno i drugo, a često se govori samo o osnovima koji isključuju krivično delo. U svakom slučaju, prihvaćeno je da krivičnog dela nema onda kada postoji neki od opštih osnova koji isključuju postojanje krivičnog dela.88)

Opšti osnovi isključenja protivpravnosti se mogu podeliti u dve kategorije prema tome da li su propisani krivičnim zakonom, ili nisu. U prvu kategoriju u našem krivičnom pravu spadaju delo malog značaja, nužna odbrana i krajnja nužda. S obzirom na to da su oni eksplicitno propisani Krivičnim zakonikom, nema sumnje da su to osnovi koji isključuju krivičnu protivpravnost. U drugu se mogu svrstati osnovi do kojih se došlo u teoriji, ili ih poznaju neka strana kri-vična zakonodavstva (izvršenje službene dužnosti, pristanak povređenog, na-ređenje pretpostavljenog, dozvoljeni rizik i dr.). Upraso s obzirom na činjenicu

8 7 ) T a k o Antol isci koj i n e prihvata .shvatanje o prot ivpravnost i kao konst i tu t ivnom e lementu kr iv ičnog de la , tvrdeći da j c prot ivpravnost neš to više od toga , ona j c s a m a suština kr iv ičnog deta , ona odražava n j e g o v u unutrašnju pr i rodu. F. Antol isci , Manua l c di dirit to penale , Partc generale , Mi l ano , 1997, p. 193.

88) Vid. npr . SrzcMić, Sta j ić , Lazarcvić , op . cit . , str . 175-176 .

2. Osnovi isključenja protivpravnosti

140

PROTIVPRAVNOST

da oni nisu predviđeni zakonom kao opšti osnovi isključenja postojanja kri-vicoogJeLa, j j j jhovo dejstvo j e sporno. Samo neki od njih mogu žarezultat imati isključenje protivpravnosti, a time i postojanja krivičnog dela.

Naše krivično zakonodavstvo predviđalo jc institut neznatne društvene opa-snosti kaoopšti osnov koji isključuje postojanje krivičnog dela.8" U novom KZ 011 je zamenjen institutom koji ima istu svrhu, a to j e delo malog značaja (član 18).JJ pogledu^egOTejii^vnejDrim^jnada tonijesasvim jasno kao kod nužne odbrane i krajnje nužde, može se braniti stav da j e i ovde reč o osnovu koji isključuje protiv-pravnost (u materijalnom smislu)."") Naime, iako u konkretnom slučaju neko činje-nično stanje može u potpunosti biti podvedeno pod zakonski opis nekog krivičnog dela, čime je istovremeno ostvaren i elemenat predviđenosti u zakonu, mali značaj konkretnog dela ukazuje na nedostatak krivične protivpravnosti u materijalnom smislu. Š obzirom na ižHčitii]5ivičhopravnu normu koja kažć ela nije krivičnp delo ono delo koje jemarog značaja, reč je o osnovu koji u našem krivičnom zakonodav-stvu isključuje i formalnu krivičnu protivpravnost. To ne znači da je isključena i pro'fivpTavhost uopšte. Delo iako nije protivpravno u smislu krivičnog prava, može ostati protivpravno sa aspekta neke druge grane prava.91'

Potreba za jednim ovakvim institutom može sc pravdati time što zakonoda-vac ne može uvek.da na nivou bića krivičnog dela izvrši selekciju u odnosu na bagatelna ponašanja, ponašanja koja ne povređuju ili ugrožavaju zaštitni objckt,u men koja opravdavaTo'ivičnopravpu reakciju. Iako ne u meri kao kod prethodni-ka ovog instituta (instituta neznatne društvene opasnosti), i u institutu dela malog značaja se donekle krije opasnost slabljenja načela zakonitosti i prodora arbitrer-nosti jer se dozvoljava da sud (u praksi i nadležni tužilac odlučujući po krivičnoj

89) N a taj institut poč in je da sc kritički gleda tek u našo j novi jo j literaturi, kao i na s amu druš tvenu opasnost k a o obavezni elemenat opšteg po jma krivičnog dela za koji sc vezu je o v a j institut. Uka -z u j e sc na to da postojeća odredba o neznatnoj društvenoj opasnosti i n jena p r imena . .ugrožava pr incip pravne države, otvara vrata za pravnu nejednakost i nesigurnost , kao i za m o g u ć e arbi trcr-nosti i z loupotrebe" . Z . Stojanović, Napomene o mogućnos t ima i o potrebi r e fo rme opš t eg dela KZ SFRJ , J R K K , br. 2/1990, str.34.

90) O n i da l je os ta je osnov koji iskl jučuje postojanje kr iv ičnog dela, mada sc m o g a o postavi t i k a o osnov koji i sk i jučuje kažnj ivost . Naime, retka evropska zakonodavs tva koja p i tanje sc lckc i jc kr ivičnog gon j en j a za bagatelni kriminalitet rešavaju u okviru kr iv ičnog mater i j a lnog prava , a u tom pogledu sc obično za pr imer navodi rešenje iz austr i jskog K Z ( § 42) , p redviđa ju to kao osnov iskl jučenja kažnjivost i . Kada j c već spomenuto ovo rešenje, u pogledu pi tanja da li j c bilo oprav-dano pr imenu ovog osnova ograničiti s amo na određena krivična dela s obz i rom na n j ihovu težinu, i j edan od uslova za n j egovu pr imenu vezati za propisanu kaznu treba reći da i austr i jski K Z dozvo-ljava p r imenu osnova iz § 42. s a m o kod krivičnih dela za koja j c propisana novčana kazna ili kazna zatvora d o tri godine. Up. Foreggcr - Scrini, S tGB, 9. Auf lagc , 1989. str . 5 3 - 5 4 .

91) Prema miš l jen ju Baćića delo ko je j c u smislu kr ivičnog prava nezna tno d ruš tveno opasno ni je „kr iv ičnopravno protupravno" . O n o jes te prot ivpravno uopšte , ali n i j e p ro t ivpravno za krivično pravo, pa zbog toga os ta je delikt na koji sc mogu primenit i neke d ruge pravne sankci je . Vid. F. Bačić, op. cit., str. 197.

2.1. Delo malog značaja

141

KRIVIČNO DELO'

prijavi) da prevagu materijalnom kriterijumu i onda kada su ispunjeni svi ele-menti krivičnog dela. No, ta opasnost, za razliku od ranijeg rešenja, svodj sc samo na oblast lakših krivičnih dela. Izričito ograničavanje primcjicillstitiUaclela malog značaja samo na dela za kojaje propisana kazna zatvora do trigodiin; ili novčana kazna, nc znači samo jačanje načela zakonitosti, već i svođenje nunipnc ovoglnstituta samo u onoj oblasti gde inu ima mesta. SamcuMlšLkrivična dela koja su in abstracto od strane zakonodavca procenjena kao lakša krivičnajtcla, moguu konkretnom slučaju dobiti vid bagatclnog, sa krivičnopravnog aspekta, zanemarljivog ponašanja iako ispunjavaju sva bitna obeležja krivičnog^dela,

Cilj instituta dela malog značaja jeste, prema tome, da isključi primenu kri-vičnog prava u odnosu na slučajeve u kojima su ispunjena sva obeležja nekog krivičnog dela, ali sc radi o tako beznačajnom delu da primena krivičnih sankcija očigledno nema svrhe. Još je u rimskom krivičnom pravu bio poznat princip mi-nima non curat praetor (sudija se nc brine o malim stvarima). Zapadnoevropska zakonodavstva ovaj problem pretežno rešavaju na planu krivičnog procesnog prava kroz predviđanje instituta oportuniteta krivičnog gonjenja.

Osnovna pretpostavka za primenu instituta dela malog značaja jeste da su ostvarena sva bitna obeležja bića krivičnog dela u konkretnom slučaju. Odredba člana 18. stava 2. KZ zahteva kumulativno ostvarivanje tri uslova za isključenje postojanja krivičnogjjgla po ovom osnovu: 1) da je stepen krivice učinioca nizak, 2) da su štetne posledice odsutne ili da su neznatne, i 3) da opsta svrna 'krivičnih sankcija nc zahteva izricanje krivične sankcijeTDelo malog značaja je objektiv-no-subjektivna kategorija, sto znači da su za ocenu njegovog postojanja relevant-ne okolnosti koje su vezane kako za delo, tako i za učinioca. Delo mora biti baga-telno kako u objektivnom tako i u subjektivnom smislu. Kao što se vidi, uslov ve-zan za posledicu je postavljen alternativno. Ako je posledica dela nastupila (kod krivičnih dela povrede) ona mora biti neznatna, a u drugom slučaju reč je o od-sutnosti štetnih posledica. Ovaj drugi slučaj se odnosi na krivična dela bez posle-dice (delatnosna krivična dela), na pokušaj krivičnog dela, kao i na krivična dela ugrožavanja jer u tim slučajevima nema štetne posledice.

Prilikom primene ranijeg instituta neznatne društvene opasnosti naročito jc bilo sporno kakav značaj ima propisana kazna, odnosno pitanje koja to kri-vična dela s obzirom na njihovu težinu nikada u konkretnom slučaju nc mogu biti delo malog značaja. Tu granicu nije utvrdila ni praksa ni teorija. Uzdržava-nje zakonodavca da odredi granicu za primenu tog instituta s obzirom na pro-pisanu kaznu nije se ničim moglo pravdati i omogućavalo je arbitrernost u nje-govoj primeni. Iako je cilj ovog instituta da se omogući selekcija krivičnog go-njenja u sferi tzv. bagatelnog kriminaliteta, nepostojanje preciznog zakonskog uslova vezanog za propisanu kaznu omogućavalo je njegovu primenu i kod težih krivičnih dela. To, svakako, nije prihvatljivo, jer je smisao ovog instituta da isključi postojanje krivičnog dela samo u onim slučajevima u kojima ga ni zakonodavac ne bi predvideo kao krivično delo da je za to imao legislativ io-

142

PROTIVPRAVNOST

tehničkih mogućnosti."2 ' Zato, iako se i uslovi za primenu dela malog značaja razlikuju od onih koji su bili propisani za primenu instituta neznatne društvene opasnosti, najznačajniju novinu treba videti u ograničavanju primene ovog osnova isključenja protivpravnosti samo na krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine ili novčana kazna.

Nužna odbrana, mada prvobitno nastala u vezi sa krivičnim delom ubistva, predstavlja jedan od najstarijih instituta opšteg dela krivičnog prava. Iako su vre-menom nastale različite teorije koje opravdavaju nužnu odbranu, ona kao institut danas nije sporna. OnaTeotšteprihvaćena kako u tcorijrtako i u praksi. Ono što je danas kod nužne odbrane sporno jesu njene granice.

Nužna odbrana je osnov koji isključuje postojanje krivičnog dela, tj. delo učinjeno u nužnoj odbrani nije krivično delo. Prema zakonskoj dcfiniciji, nužna j e ona odbrana koja j e neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugog odbije istovremeni protivpravni napad (član 19. stav 2. KZ). Kako sc obično kaže, tu je u sukobu pravo sa nepravom. Nužna odbrana postoji ne samo onda kada ffiiko odbija napad od sebe, nego i od nekog drugog lica (nužna po-mpp). Opšte je prihvaćeno da nužna odbrana ima dva elementa: napad i odbranu, kao i da se uslovi za nužnu odbranu posebno vezuju za ove dve komponente.

Uslovi napada su da je napad: 1) ponašanje čoveka, 2) uperen protiv ndcog pravom_zaštićcnogdobra, 3) protivpravan, 4) istovremen i 5) stvaran.

Ad 1) Napad preduzima čovek i on se sastoji u č injenjua samo izuzetno u nečinjenju.

Ad 2) Napad mora biti uperen na bilo koje pravom zaštićeno dobro (ne po-stoji ograničenje u pogledu vrste i značaja dobara).

Ad 3) Napad mora biti protivpravan, što znači da je protivan normama pravnog sistema procenjujući to objektivno, a ne sa aspekta napadača (napadač može biti i lice kod kojeg ne postoji svest o protivpravnosti napada). Iz uslova da napad mora biti protivpravan proizlazi da nije dozvoljena nužna odbrana na nužnu odbranu ili na radnje preduzete u krajnjoj nuždi. Mgdutim, dozvoljena je nužna odbrana u odnosu na one. radnje koje predstavljaju prekoračenje, nužne odbrane Napad je protivpravan i onda kada ga je napadnuti izazvao. Na pri-

92) M o ž e s c samo zamisliti kako bi izgledale kr ivičnopravne n o r m e a k o bi z a k o n o d a v a c to pokušao da uCini. lako j c to kod krivičnih dela protiv imovine možda i naj lakše rcal izovati , kod s v a k o g takvog kr ivičnog dela moralo bi biti propisano da nema krivičnog dela ukol iko pr ibavl jena p r o l i v p n v n a imovinska korist nc prelazi, npr. 500 dinara. Pri tome bi sc mora lo vodit i računa i o t o m e kod koj ih bi to krivičnih dela došlo u obzir, je r npr. pos to janje kr iv ičnog dela razbojniš lva sc , s obz i rom na upotrcbl jcnu pr inudu, n c m o ž e isključili ni onda kada j c vrednost oduze t e stvari min ima lna .

93) N a pr imer , A ošamari B sa namerom da to učini još jedanput , a B po tegne piš tol j da ub i j e A . U tom s luča ju postoji prot ivpravni napad lica B, tako da j c licc A ov lašćcno da s c brani , da odb i j a napad.

2.2. Nužna odbrana

1 4 3

KRIVIČNO DELO'

mer, ljubavnik udate žene ima pravo da sc brani od prevarenog muža koji hoće da ga ubije.94 ' Međutim, nužna odbrana u slučaju izazvanog napada ipak pod-leže određenim ograničenjima. Ona jc isključena onda kada je napad namcrno isprovociran da bi sc zloupotrebilo pravo na nužnu odbranu, tj. kada postoji namera onog koji provocira napad da iskoristi situaciju nužne odbrane radi po-vrede nekog napadačevog dobra.

Ad 4) Istovremcnost postoji sve dok napad traje, a to znači sve dok ne pre-stane, kao i onda kada napad neposredno predstoji. U praksi se javljaju i situacije u kojima je teško utvrditi koje su radnje odbrane preduzete nakon prestanka na-pada i da li se u tim situacijama radi o nepostojanju uslova istovremenosti, ili sc, pak, radi o tome da odbrana nije bila neophodno potrebna što je presudno za po-stojanje prekoračenja granica nužne odbrane. To jc naročito slučaj onda kada radnja odbrane u fizičkom, prirodnom smislu predstavlja celinu, i koju je teško prekinuti upravo u onom momentu kada je napad odbijen, odnosno kada je pre-stao. U nekim takvim slučajevima (u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja) ima opravdanja da se uzme da odbrana nije bila neophodno potrebna, tj. da se radi o prekoračenju granica nužne odbrane čime se otvara mogućnost ublažava-nja ili oslobođenja od kazne, što inače nije moguće u slučaju da nedostaje isto-vremenost (tzv..ekstenzivni eksces).

Vladajuće shvatanje prihvata da je uslov istovremenosti ispunjen i u slučaju preduzimanja određenih zaštitnih mera koje se aktiviraju tek u momentu napada (npr. puštanje električne struje u žičanu ogradu, ili aktiviranje eksploziva u slučaju obijanja brave), s tim što tu vrlo često dolazi do situacije prekoračenja granica nužne odbrane.

Ad 5) Napad mora stvarno postojati, a u suprotnom je reč o putativnoj nužnoj odbrani kada sc ta situacija rešava kroz institut stvarne zablucJel

Uslovi odbrane su daje : 1) kroz radnju odbrane ostvareno biće nekog kri-vičnog dela; 2) upravljena prema riekom riapadačevom dobru; 3) neophodno po-treEiTTža odbijanje napada.

Ad 1) Ukoliko bi napadnuti uspeo da odbije napad, a da pri tome ne povredi nikakvo napadačevo dobro, odnosno da nc ostvari elemente bića nekog krivičnog dela, onda nema ni svrhe primenjivati institut nužne odbrane.

Ad 2) Ukoliko bi se napad odbijao povredom dobra trećeg lica moglo bi se raditi o krajnjoj nuždi, ali ne o nužnoj odbrani.

Ad 3) Neophodno potrebna je ona odbrana kojom bi se s obziromjia okol-nosti konkretnog slučaja mogao efikasno odbiti napad uz najmanju povredu napadačevog dobra. Ovo je najsporniji uslov kod nužne odbrane i izaziva naj-više teškoća u sudskoj praksi. Pitanje granica nužne odbrane staro je koliko i

9 4 ) T a k o Antol i sc i , op . cit., p . 295.

1 4 4

PROTIVPRAVNOST

sam ovaj institut. Iako se pre svega radi 0 faktičkom pitanju, teorija i praksa su postavile nekoliko orijentacionih kriterijuma za ocenu da li j e ovaj uslov ispu-njen: intenzitet napada i upotrebljenih sredstava, načini i sredstva koja su na-padnutom stajala na raspolaganju za odbijanje napada i dr. Potrebno jc da sc u najvećoj mogućoj meri štede napadačeva dobra, ali da se pri tome nc ugrozi efikasnost odbrane. Treba imati u vidu i to da napadnuti s obzirom na situaciju u kojoj se nalazi (pre svega s obzirom na svoje psihičko stanje, ali i druge okol-nosti) često nije u stanju da izabere način odbijanja napada koji jc optimalan za napadača. Rizik u tom pogledu treba da snosi i napadač. Od posebnog značaja je pitanje srazmere između vrednosti napadačevog dobra i dobra Tcoje'se brani. Uslov koii zahtevj^da je odbrana neophodno potrebna nije ispunjen u slučaju kada dođe do veće, oćtgledniienesrazmere ovih dobara, tj. kada _do.de do po-vrede znatno vrednijeg dobra napadača. Osnov za ovo ograničenje nužne od-brane ne nalazi se u samom zakonskom tekstu, ali proizlazi iz smisla ovog in-stituta i njegove socijalno-etičkc funkcije.95 'Nužna odbrana sc ne srne dozmli-ti po svaku cenu i bez-0bzira na vrednost napadačevog dobra. Ako bi sc nužna odbrana dozvolila i u slučaju grube nesrazmere između vrednosti napadačevog dobra i dobra koje se brani (npr. ako bi bilo dozvoljeno da se napadač ubije da bi se otklonio napad od imovine male vrednosti), bilo bi to preterano individu-alističko, pa i egoističko shvatanje nužne odbrane. Uz to, tako shvaćena nužna odbrana često bi vodila zloupotrebi nužne odbrane. Inače, preovlađuje shvata-nje da se napadnuti ne mora uvek ograničiti na defanzivnu odbranu, nego ima pravo i na ofanzivnu odbranu ako se drugačije ne može odbraniti.

Iz .StavajJa.nužna odbrana predstavlja pravo napadnutog,proizlazi da on nije dužan da se bekstvom spasava od napada. Mogućnost da se napad izbegne bekstvom ne isključuje uslov da je odbrana bila neophodno potrebna. Međutim, treba razlikovati bekstvo i izbegavanje koje nc znači i ponižavanjc, odnosno povredu dostojanstva napadnutog. Ima mišljenja, ako se napad može izbeći, na primer, vraćanjem unazad ili skretanjem u drugu ulicu kada se pri-meti napadač (commodus discessus - prikladno udaljavanje), da nužna odbra-na ne bi bila dozvoljena.96 '

Iako su izloženi uslovi u našoj teoriji uglavnom nesporni, u sudskoj praksi neki od njih se tumače na neprihvatljiv način što vodi neopravdanom sužavanju primene instituta nužne odbrane za šta nema ni pravnih, ni kriminalno-političkih ili drugih opravdanja. Ni u državi sa izuzetno efikasnom policijom na planu su-zbijanja kriminaliteta, nemoguće je obezbediti da ona u svakom momentu i na

95) Pr isutna su nas to jan ja da sc n u ž n o j odbrani pos tave soc i ja lno-c t i čkc g r an i če , ali o k o toga kako te g ran icc postavi t i pos to je razl iči ta shva tan ja i os im s a m e ide je o soc i j a lno -c t i čk im g ran i cama n u ž n e o d b r a n e ko ja j c u osnovi pr ihvat l j iva , nedos ta ju precizni j i pravni k r i t e r i jumi ko j i bi tu ideju u praksi učinil i upo t rcb l j iv i jom. Up. K. Marxcn . Dic „Soz ia l c th i schcn G r c n z e n dc r Not -vvchr", F rankfu r t , 1979.

96) O tome vid. Antol isci , op. c i t„ p. 2 9 7 - 2 9 8 .

1 4 5

KRIVIČNO DELO

svakom mestu zaštiti napadnutog pojedinca, tako da ne postoji ni moralno pravo da se sužava primena instituta nužne odbrane.y?)

Sporno je da li kod odbrane, osim navedenih uslova, mora postojati i su-bjektivni elemenat koji se sastoji u svesti i volji napadnutog da odbija napad. Na primer, da ti postoji nužna odbrana u situaciji kada napadnuti odbije napad, a da pri tome uopšte nije bio svestan da postoji napad, odnosno da jc odbijao napad? Moguće je da učinilac s umišljajem ili iz nehata liši života neko lice, a da pri tome nije bio svestan da mu neposredno preti napad od strane tog lica (obmut slučaj od putativne nužne odbrane). Ili, da se radi o crror in persona: učinilac hoće da izvrši krivično delo prema jednom licu, a umcsto toga izvrši delo prema napadaču. Ili kada je pružena nužna pomoć protivno volji napadnu-tog. Postoje i druge situacije gde su ostvareni svi uslovi za nužnu odbranu, ali nedostaje subjektivni elemenat kod napadnutog. Naša teorija i sudska praksa se vrlo retko direktno izjašnjavaju o ovom pitanju. U praksi se zauzima stav da u nekim situacijama gde nedostaje ovaj elemenat nema nužne odbrane, ali sa drugačijim obrazloženjem. Na primer, kada jedno lice prihvati poziv drugog lica da se fizički obračunaju, nužne odbrane između ostalog nema i zato što ne-dostaje potreban subjektivni elemenat. No, u sudskoj praksi se ili ne daje obra-zloženje u pogledu toga koji uslov u toj situaciji nedostaje ili se pak ističe da sc obojica nalaze u protivpravnom napadu, što takođe stoji. '8 'U nekim zemljama preovlađuie stav da ieiai.subiekti.vni.elem.enat neophodan i to u obliku tzv. od-brambene volje. To bi trebalo prihvatiti i za j a š e pravo, jer odbrana podrazume-va svest o napadu i volju da se taj napad odbija. Samo takva radnja nije protiv-pravna. Radnja koja se preduzima u cilju da se izvrši neko krivično delo, a nc da se odbije napad, predstavlja protivpravnu radnju. Međutim, zbog toga što napad objektivno postoji, posledica koja ja prouzrokovana protivpravnom rad-njom sama po sebi nije protivpravna. Tako se dolazi do rešenja da se u ovom slučaju protivpravnost delimično isključuje, odnosno da postoji nekompletno krivično delo na koje bi trebalo primeniti odredbe o kažnjavanju za pokišaj krivičnog dela.

Prekoračenje (eksces) granica nužne odbrane (stav 3) postoji onda kada su ostvareni svi uslovi odBfane i napada, osim onoga koji zahteva daje odbrana bila neophodno potrebna. To je tzv. intenzivno prekoračenje, intenzivni eksces, za razliku od ekstenzivnog ekscesa koji naša sudska praksa, opravdano, ne prihvata,

97) Jedan od razloga za neopravdano restriktivnu pr imenu instituta nužne odbrane jes te i pogrešno tumačen je nekih uslova za nužnu odbranu. Da bi se mogućnost t akvog tumačenja otklonila ti su uslovi u Pred logu K Z SRJ (Beograd, februar 2000) precizirani. Pre svega , polazeći od nespornog s lava u našo j teoriji d a j e nužna odbrana dozvol jena u odnosu na bilo ko je p ravom zaš t ićeno dobro umcs to postojeće formulaci je „od sebe ili d rugog" predloženo j c „od svog dobra ili dobra dru-goga" . I po j am istovremenosti j c u Predlogu bio cksplici tno određen obuhva tan jem i s i tuaci je kada napad neposredno predstoji . To u suštini n i je ništa novo , ali bi ovakvo cksplici tno formul i san jc dopr inc lo ispravnijem tumačenju u s.udskoj praksi . K Z j c iz ovog zakonskog projekta preuzeo fo rmulac i ju „od svog dobra ili dobra drugog" .

9 8 ) Vid. na pr imer V S S Kž. I 1227/93.

1 4 6

PROTIVPRAVNOST

a koji postoji onda kada napad prestane.99' U slučaju prekoračenja nužne odbrane postoji krivično delo. To znači da prvobitni napadač ima pravo na nužnu odbranu u odnosu na krivično delo koje se vrši u prekoračenju nužne odbrane.

Prekoračenje granica nužne odbrane predstavlja fakultativni osnov za ublažavanje kazne. Pod dodatnim uslovima, kada je prekoračenje izvršeno usled jake prepasti ili razdraženosti izazvane napadom, prekoračenje granica nužne od-brane može voditi oslobođenju od kazne, tj. predstavlja fakultativni osnov za oslobođenje od kazne.

2.3. Kra jn ja nužda

Krajnja nužda, kao i nužna odbrana isključuje postojanje protivpravnosti, tj. predstav^lTopštT osnov za isključenje postojanja krivičnog dela. Krajnja nuIĆla, nastala inače znatno kasnije od nužne odbrane,100 ' ima sa njom određene sličnosti ali se, naravno, u pogledu određenih uslova i razlikuje.

Krajnja nužda je institut koji se primenjuje u odnosu na dosta heterogene si-tuacije. Otuda i izvesne sumnje u pogledu toga da li je opravdano sve te situacije obuhvatiti samo jednim institutom. Te sumnje su našle svoj odraz kako u teoriji krivičnog prava (diferencirajuće teorije), tako i u zakonodavstvu pojedinih zema-lja koje predviđaju više vrsta ovog instituta.""'

Prema zakonskoj definiciji krajnja nužda postoji kada jc delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra drugog istovremenu ne-skrivljenu opasnost koja se na drugi način nije mogla otkloniti, a pri tom učinjeno Zlo nije veće od zla koje je pretilo (član 20. stav 2. KZ). Za razliku od nužn'eodbrane, ovde se radi o sukobu prava sa pravom, što pored problema na teorijskom planu u vezi sa pravnom prirodom i opravdanjem krajnje nužde kao instituta, vodi i strožim zakonskim uslovima za postojanje krajnje nužde (na primer, zahteva se stroga ekvivalencija između dobra koje se spasava i onog koje se žrtvuje).

Elementi krajnje nužde su opasnost i otklanjanje opasnosti. Uslovi za posto-janje krajnje nužde vezuju se ili za jedan ili za drugi elemenat, i isto kao i kod nužne odbrane moraju svi biti kumulativno ispunjeni.

99) Razlika između dejs tva ckstenzivnog i intenzivnog cksccsa jes te u tome š to s a m o intenzivni eksces m o ž e biti osnov za ublažavanje ili os lobođenje od kazne . U s luča ju pos to jan ja cks t enz ivnog cks-ccsa n c s a m o da nema nužne odbrane, nego nc postoj i ni n j eno prekoračen je .

100) Manzini ističe da bi sc u ant ičkom i s rednjovekovnom pravu uza ludno t ražio institut k r a jn j e nužde u smislu kako j c on danas shvaćen. Up. V. Manzini , Trat ta to di dirit to pena le i tal iano, vol . sccondo , quar ta edizione, Torino, 1961, p. 397.

101) Polazeći od toga Babić kritički preispituje postojeće rešen je u na šem kr iv ičnom zakonodavs tvu i oprcdc l ju jc sc za ona rešenja koja prave razliku između k r a jn j e nužde ko ja i sk l juču je prot ivprav-nost i k ra jn je nužde koja iskl jučuje krivicu (kao u n e m a č k o m K Z npr.) . Up. M . Babić , Kra jn ja nužda u kr iv ičnom pravu . Banja Luka, 1987, str. S 9 - 6 0 , 2 0 6 - 2 0 7 .

1 4 7

KRIVIČNO DELO

Opasnost je stanje u kome je neko dobro ugroženo i prema okolnostima konkretnog slučaja postoji neposredna mogućnost da ono bude povređeno. Ona može, za razliku od napada kod nužne odbrane, biti izazvana nc samo ljudskom radnjom, nego i na bilo koji drugi način, kao što je na primer delovanje prirodnih nepogoda, napada životinja i dr. Uslovi opasnosti su: 1) da se njome ugrožava bilo koje pravom zaštićeno jlobro, 2) da je neskrivljena, 3) da je istovremena i 4) da je stvarna.

Ad 1) Zakon nije ograničio dobra koja se mogu štititi, iako su to po prirodi stvari najvažnija dobra, kao što je život, telesni integritet, imovina. Mogu se štiti-ti kako svoja tako i tuda dobra.

Ad 2) Na krajnju nuždu se ne može pozivati neko ko je bilo sa umišljajcm bilo iz nehata izazvao opasnost. U tom slučaju krivično delo postoji. No izazi-vanje~opasn6str iz nehata, predstavlja fakultativni osnov za ublažavanje kazne (član 20. stav 3).

Ad 3) Istovremcnost postoji dok traje opasnost, kao i onda kada ona nepo-sredno predstoji. Ovaj uslov je postavljen na isti način kao i kod nužne odbrane, s tim što se prilikom njegove primene moraju imati u vidu razlike između ova dva osnova koji isključuju postojanje krivičnog dela.

Ad 4) Opasnost mora stvarno postojati. Kao kod nužne odbrane i ovde može doći do situacije kada postoji putativna krajnja nužda što se rešava u okviru insti-tuta stvarne zablude.

Uslovi otklanjanja opasnosti su: 1) da se ona na drugi način nije mogla ot-kloniti osim vršenja radnje kojom su ostvareni svi elementi nekog krivičnog dela i 2) da učinjeno zlo nije veće od onoga koje jc pretilo.

Ad 1) Kod otklanjanja opasnosti treba učiniti sve što je moguće da ne dođe do povrede tuđeg dobra. Za razliku od nužne odbrane, lice koje je u opasnosti od nje se mora spasavati i bekstvom. Dalje, ako je već nužno da do povrede tuđeg dobra dođe, ono se mora u najvećoj meri štedeti, tj. moraju se primeniti ona sred-stva i načini otklanjanja opasnosti koji u najmanjoj mogućoj meri u konkretnoj situaciji pogađaju to dobro.

Ad 2) Učinjeno z|o mora biti manje od onoga koje je pretilo, a najviše što zakon prihvata jeste da je ono isto. Kod ovog uslova potrebna je kompleksna pra-ćena konkretne situacije gde se pre svega polazi od hijerarhije pravom zaštićenih dobara čija se vrednost upoređuje.

Kao i kod nužne odbrane, sporno je da li treba da bude ostvaren i subjektiv-ni elemenat, tj. da je lice svesno opasnosti i da je voljno otklanja.

Prekoračenje (eksces) granica krajnje nužde (član 20. stav 3) rešeno je u osnovi na isti način kao i kod nužne odbrane. Prekoračenje koje je zakonski rele-vantno (intenzivni, a ne i ekstenzivni eksces krajnje nužde) postoji onda kada jc opasnost otklonjena povredom dobra veće vređnosti od vređnosti dobra od koga sc

148

PROTIVPRAVNOST

otklanjala opasnost. Prekoračenje će postojati i onda kada se sa ciljem otklanjanja opasnosti" ihoglo povrediti dobro manje vrednosti ili je povreda određenog dobra mogla biti manjeg intenziteta. U tom slučaju krivično delo postoji, ali zakon pred-viđa fakultativni osnov za ublažavanje kazne, a ukoliko je prekoračenje učinjeno pod naročito olakšavajućim okolnostima učinilac se može osloboditi od kazne.

Institut krajnje nužde ne može se primenjivati u situacijama u kojima je učini-lac bio dužan da se izloži opasnosti. KZ sadrži izričitu odredbu prema kojoj nema krajnje nužde ako je učinilac bio dužan da se izlaže opasnosti koja je pretila (član 20. stav 4). Radi se o vršenju određenih profesija koje su skopčane sa određenim ri-zicima (policajci, vatrogasci, piloti, rudari i si.). Oni su dužni da žrtvuju svoja dobra ako se nađu u opasnosti dok obavljaju svoju profesiju. Međutim, ova dužnost nije apsolutne prirode. Tako, ova lica nisu dužna da se izlažu opasnosti onda kada je prema okolnostima konkretnog slučaja sasvim izvesno da će doći do njihove smrti.

2.4. Osnovi isključenja protivpravnosti koji nisu predviđeni krivičnim zakonom

Osim tri osnova isključenja protivpravnosti koje predviđa KZ, postoji i veći broj drugih osnova isključenja protivpravnosti predviđenih drugim propi-sima, ili koji proizlaze iz stavova doktrine i sudske prakse. Oni se mogu svrsta-ti u nekoliko grupa.

Pre svega, postoje osnovi isključenja protivpravnosti koji proizlaze iz vršenja određene službene dužnosti zasnovane na zakonu. Tako, na primer, lišavanje slobode sa ciljem izdržavanja kazne zatvora, lišavanje života kod iz-vršenja smrtne kazne, narušavanje nepovredivosti stana sa ciljem hvatanja učini-oca krivičnog dela ili obezbeđivanja dokaza, primena prinude od strane policije u skladu sa zakonom i propisima itd. U ovim slučajevima kao i u nizu drugih, na osnovu zakona i drugih propisa izvršava se službeno ovlašćenje. U tim slučajevi-ma (izuzev kada dolazi do prekoračenja tog ovlašćenja), nema protivpravnosti, pa ni krivičnog dela. S obzirom na posledice i značaj ovih osnova, bolje je ono rešenje koje u krivičnom zakonodavstvu izričito predviđa primenu tih osnova.'02 '

102) K Z Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine u § 23. propisivao j c da nema krivičnog dela a k o propisi j avnog ili privatnog prava isključuju protivpravnost delovanja. To znači d a j e ova j osnov bio j o š šire postavljen, pogotovo u odnosu na osnove iz privatnog prava ko je sc , pre svega, tiču onoga š to sc obično podrazumeva pod pristankom povređenog. No , on obuhvata i sve d ruge osnove predviđene propisima, k a o što j c npr. isključenje protivpravnosti u vezi sa pravom roditelja da disciplinski kažnja-va ju svoju maloletnu decu. 1 neka strana krivična zakonodavstva predviđaju ovakvu ili sličnu odredbu. T a k o npr. italijanski K Z u članu 51. predviđa da izvršenje dužnosti , ili korišćenje prava zasnovanog na zakonu isključuje protivpravnost. T o mogu biti veoma brojni i različiti slučajevi. Vid. Antolisci , op. cit., p. 2 6 9 - 2 8 1 .

2.4.1. Vršenje službene dužnosti

1 4 9

KRIVIČNO DELO

2.4.2. Naređenje pretpostavljenog

Od strane dela teorije, kao i u nekim stranim zakonodavstvima, naređenje pretpostavljenog smatra se opštim osnovom isključenja protivpravnosti. U našem krivičnom pravu naređenje pretpostavljenog se javlja kao osnov isključenja pro-tivpravnosti samo u vršenju službene dužnosti u Vojsci Srbije i Crne Gore i to pod određenim uslovima. Potrebno je da se naređenje tiče službene dužnosti i da se ne odnosi na izvršenje nekog krivičnog dela za koje se može izreći pet godina zatvora ili teža kazna (član 430. KZ). Naređenje pretpostavljenog ne može is-ključiti postojanje takvog krivičnog dela u slučaju da je potčinjcni znao da iz-vršenje naređenja predstavlja krivično delo (član 430. KZ). Osnov i opravdanje za takvo rešenje može se naći u tom što potčinjeni nije dužan da izvrši naređenje pretpostavljenog ako bi izvršenje naređenja predstavljalo krivično delo (član 37. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije i Crne Gore). Kao što se vidi, naređenje pretposta-vljenog u našem krivičnom pravu, ne samo da nije opšti institut, nego je ogra-ničeno sa više uslova i u slučaju kada je predviđeno.

Pristanak povređenog, kao opšti institut, treba razlikovati od slučajeva kada jednostavno nisu ispunjeni elementi nekog krivičnog dela zato što prista-nak lica prema kome se neke radnje preduzimaju isključuje prinudu kao bitan elemenat tih krivičnih dela (npr. pristanak je nespojiv sa krivičnim delom raz-bojništva, silovanja, iznude itd.), ili se zbog pristanka delo ne vrši neovlašćeno što je kod nekih krivičnih dela obavezan elemenat (npr. krivično delo povrede tajnosti pisama ili drugih pošiljki ili neovlašćeno otkrivanje tajne od strane advokata ili lekara).

Za razliku od navedene situacije gde ne postoji predviđenost u zakonu kao elemenat opšteg pojma krivičnog dela, ovde je reč o tome da li pristanku po-vređenog dati karakter opšteg osnova isključenja protivpravnosti. Sasvim je si-gurno da se kod nekih krivičnih dela, odnosno zaštite određenih dobara za čiju je zaštitu zainteresovano društvo u celini, ne može dati pravo pojedincu da od-lučuje o tome da li će krivično delo biti isključeno. To i jeste centralni problem kod pristanka povređenog kao osnova isključenja protivpravnosti: gde povući granicu između krivičnih dela za koja je društvo apsolutno zainteresovano, i onih gde bi se eventualno moglo dozvoliti pasivnom subjektu da svojim pristan-kom isključi njihovu protivpravnost. I kod nekih ličnih dobara, koja se rangiraju veoma visoko, postoji izrazit društveni interes tako da se ne bi moglo prepustiti pojedincima da o njima odlučuju bez obzira na to što su oni njihovi neposredni nosioci (na primer, pravo na život). Posredno, zakonodavac priznaje značaj pri-stanka povređenog, tako što kod određenih krivičnih dela predviđa krivično go-njenje po privatnoj tužbi, tj. od volje povređenog zavisi da li će doći do primene krivičnog prava.

2.4.3. Pristanak povređenog

150

PROTIVPRAVNOST

Oblast primene pristanka povređenog kao osnova isključenja protivpravno-sti jeste kod nekih strogo ličnih prava i sloboda, kao i kod nekih krivičnih dela protiv imovine.103'Tu bi se mogao priznati pristanak povređenog kao osnov is-ključenja protivpravnosti. Međutim, u većini tih slučajeva, unošenjem u biće kri-vičnog dela određenog elementa koji se isključuje pristankom nc dolazi do ostva-renja predviđenosti u zakonu, tj. ti slučajevi ostaju izvan kriminalne zone. Kod drugih, pak, gde postoji delo predviđeno u zakonu kao krivično delo, propisiva-njem da se ono goni po privatnoj tužbi, zakonodavac je učinio ovaj osnov nepo-trebnim (na primer kod krivičnog dela uvrede, lake telesne povrede, oštećenja tuđe stvari i dr.). Zbog toga je praktični značaj pristanka povređenog kao osnova isključenja protivpravnosti mali.

Pristanak povređenog ima značaj i kod povreda nanetih prilikom sportskih takmičenja. Naročito kod nekih sportova učesnici prihvataju mogućnost eventu-alnih povreda. Krivično delo će biti isključeno ukoliko je povreda naneta u okviru pravila nekog sportskog takmičenja. Tu su moguće dve situacije: ili jc povreda sama po sebi dozvoljena (npr. u boksu), ili je povreda uobičajena i kažnjava se u okviru pravila igre (faul u fudbalu). Naprotiv, ako jc do nje došlo umišljajno, ili ako je ona naneta nc u okvirima pravila sporta, nego iz nekih dru-gih razloga i motiva, krivično delo će postojati. Pitanje povreda u sportskim tak-mičenjima rešava se, u delu novije strane literature, i primenom teorije socijalne adekvatnosti.104'

Neophodan uslov je, inače, da pristanak bude dat prethodno, nije dovoljno da se pasivni subjekt naknadno saglasio sa učinjenim krivičnim delom (to bi mo-glo imati uticaja na odmeravanje kazne).

Osim navedenih, došli bi u obzir i sledeći osnovi isključenja protivpravno-sti: dozvoljeni rizik, pravo na disciplinsko kažnjavanje maloletne dccc od strane roditelja i obavljanje tekarske dužnosti.

103) Dolapč icv is t iče da pr is tanak povređenog m o ž e uk l juč i t i p ro t ivpravnos t s a m o u o n i m s l u č a j e -v i m a u k o j i m a povređcn i ima p ravo da s lobodno raspolaže sa p r avn im in te resom. K a o g lavn i k r i t e r i jum za r azg ran ičen je s luča jeva u ko j ima interes po j ed inca ima prednos t u o d n o s u na d ruš tvo , on polaz i od raz l ikovanja ob jek ta kr iv ičnog dela na zašt i tn i ob jekt i ob jek t r adn j e . U k o -l iko j e nos i i ac obe vrste ob jek ta isto l icc, pristanak povređenog bi i sk l juč ivao p ro t ivp ravnos t . Vid . H . Aoi tanmtcD, HaicasaTcnHo n p a a o , 0 6 u m r Maer, Coijiiifl, 1945 ( f o t o t i p s k o i zdan je 1994), s t r . 2 4 0 - 2 4 2 .

104) Uko l iko sc dozvo l j en rizik nc shvat i kao nedosta tak pravno r e l evan tnog r iz ika i t ime iskliuči p o s t o j a n j e k r iv i čnog dela v e ć na p lanu rešavan ja ob jek t ivnog u r a č u n a v a n j a i uz ročnos t i . d o z v o -l jeni r izik bi m o g a o predstavl ja t i osnov iskl jučenja pro t ivpravnos t i . V id . W . G r o p p , op . c i t . . p . 2 1 8 - 2 1 9 . U de lu l i terature on sc dovod i u p i t an je k a o samos ta lan o s n o v i sk l j učen j a p ro t ivprav-nost i . U p . H. Ot to , G r u n d k u r s S t ra f rccht , A l l g c m c i n c S t ra f rech ts lehrc , 6. A u f l a g c , Ber l in - Ncw Y o r k , 2 0 0 0 , p . 134.

2.4.4. Ostali osnovi

151

KRIVIČNO DELO

Dozvoljeni rizik je osnov za koji se zalaže jedan deo strane teorije.105'On se zasniva na principu pretežnog interesa. """'Ponašanja u određenim oblastima zbog tehničkih dostignuća (saobraćaj, industrija, neki savremeni načini zabave itd), danas sa sobom nose određene rizike koji se mogu pretvoriti u povredu tela, živo-ta, imovine. Do toga, u odnosu ha ukupan obim tih aktivnosti, dolazi u veoma malom procentu, tako da je i to razlog .što se to može tolerisati. U našoj teoriji vrlo retko se spominje dozvoljeni rizik kao mogući osnov isključenja protivprav-nosti. Međutim, do istih rezultata dolazi jedan deo naše teorije koji smatra da u ovim situacijama nema društvene opasnosti, odnosno zauzima stav da jcjjsjiov isključenja krivičnog dela u tome što je neka delatnost društveno korisna j pri-hvatljiva, pa da se zato i neke njene negativne propratne pojave moraju toleristi. Dozvoljeni rizik sc može prihvatiti kao osnov za isključenje protivpravnosti samo onda kada je učinilac učinio sve što je potrebno i uobičajeno da opasnost minimalizujc i svede na najmanju moguću meru. Koje su to preventivne mere, zavisi o kojoj je oblasti reč.

U vršenju svog roditeljskog prava, moguće je da dođe do ostvarenja bića nekih krivičnih dela. Na primer, ukoliko roditelj svom maloletnom detetu ne do-zvoljava da izađe iz stana dok ne nauči lekciju za školu, ostvaruje bitna obeležja krivičnog dela prinude, a u nekim slučajevima i protivpravnog lišenja slobode. Ukoliko se merama disciplinskog kažnjavanja ne ostvare elementi nekog težeg krivičnog dela, a one se preduzimaju sa ciljem vaspitanja, treba uzeti da je pro-tivpravnost dela isključena. Sporno je pravo na fizičko kažnjavanje. Protivprav-nost sigurno ne bi bila isključena ako bi na taj način detetu bila naneta telesna povreda.

I najzad, sporno je i pitanje povreda, pa i prouzrokovanja smrti, u okviru preduzimanja medicinskih zahvata. Neki autori to pitanje razmatraju u vezi sa pristankom povređenog, a neki opet u okviru dozvoljenog rizika. No, zbog od-ređenih specifičnosti i kompleksnosti ovog problema (gde je pristanak pacijenta samo jedna od relevantnih okolnosti), ima više opravdanja da sc ovo razmatra kao samostalan osnov isključenja protivpravnosti. U najnovijoj stranoj literaturi govori se o primeni čuvanja pretežnog interesa. Ne samo u ovoj, nego i u drugim oblastima, smatra se da ima mesta primeni ovog osnova kao opšteg osnova is-

105) Rctki su strani krivični zakonici koji izričito predviđaju o v a j osnov. To čini ruski Krivični zakonik iz 1996. godine u članu 41 . Nc smat ra sc krivičnim delom povreda kr iv ičnopravno zašt ićenih inte-resa ukol iko j c to uč in jeno u s luča ju opravdanog rizika radi post izanja druš tveno kor isnog cil ja. Os im ovog opšteg uslova propisana su j o š dva uslova: da sc li ci l jevi n c bi mogli postići bez određenog rizika, kao i da j a licc k o j c j c prcduzclo opasne radnje p icduzclo sve pot rebne mere da spreči povredu zakonom zaštićenih interesa. O v a j osnov sc nc m o ž e primeniti u s luča ju ugrožava-n j a ž ivo ta ve l ikog broja l judi, pretnje eko loškom katas t rofom, ili d ruš tvenog s loma. Opasnos t vezana za t e tri s i tuaci je , u koj ima sc n c m o ž e primenit i dozvol jeni rizik, mora biti realna, a n c aps t raktna i problemat ična. Up. KoMcirrapufi k vro.iniiiioMV Ko/icKcy P(I>, M i u u i c r c p c r n o loc ru -itHH P (pc/taKilHja C . M HiiKyjniiia), MocKBa, 2000, str. 185-187 .

106) W . Oropp , s t r a f r e e h t , op . cit , p . 208.

152

PROTIVPRAVNOST

ključenja protivpravnosti.""'Dok bi za neke druge situacije to moglo biti sporno, a javlja se i problem razgraničenja ovog osnova sa institutom krajnje nužde, taj osnov je kod lekarskih intervencija prihvatljiv pod određenim uslovima. Ti uslo-vi su da se lekarski zahvat vrši po pravilima lekarske profesije (lege artis), što istovremeno znači i to da je bio indikovan, da postoji pristanak pacijenta (ili pret-postavljeni pristanak kada on nije u mogućnosti da ga da), da jc zahvat izvršen u nameri lečenja (a ne npr. u nameri vršenja eksperimenta).

107) 0 . Freund, op . cit., p . 6 3 - 7 1 .

1 5 3

IV. KRIVICA

1. Pojam krivice

Krivica11"1' predstavlja jedan od četiri obavezna elementa u opštem pojmu krivičnog dela. Da bi neka radnja bila krivično delo neophodno je da sc ona može učiniocu pripisati u krivicu. Pripisati odredeno delo nekome u krivicu istovreme-no znači i to da mu sc pripisuje odgovornost za to delo. Krivično je odgovoran onaj učinilac koji je izvršio radnju koja je u zakonu predviđena kao krivično delo, koja je protivpravna i koja mu se može pripisati u krivicu. S obzirom na to da je za postojanje krivične odgovornosti neophodno ostvarenje svih konstitutivnih elemenata krivičnog dela, kako objektivnih tako i krivice kao subjektivnog ele-menta, nužno se nameće pitanje odnosa dva pojma: pojma krivične odgovornosti i pojma krivice. Za određivanje pojma krivice bitne su dve stvari: kako će se od-rediti njen odnos sa pojmom krivične odgovornosti, i koja će se teorija prihvatiti prilikom određivanja njenog pojma.

Za razliku od KZ, naše ranije krivično zakonodavstvo nije koristilo tcnnin krivica, već je poznavalo pojam krivične odgovornosti (član 11. OKZ). Iako je taj pojam i u našoj teoriji bio opšteprihvaćen, on nije bio nesporan. Mesto krivične odgovornosti (terminološki je ispravnije govoriti o krivičnopravnoj odgovorno-sti) u sistemu opšteg dela nije bilo jasno. U našoj krivičnopravnoj literaturi posto-je dva shvatanja krivične odgovornosti. Jedno, objektivno-subjektivno, polazi od toga da krivična odgovornost obuhvata kako objektivne elemente krivičnog dela, tako i krivicu (vinost) kao subjektivni elemenat, dok drugo subjektivno shvatanje

108) Za razliku od termina „vinost" koji sc u našoj krivičnopravnoj teoriji koristi od početka dvadesetog veka i koji j c nastao kao prcvod nemačke reč i „Schuld" (vid. predgovor M. Vcsnića uz provod udžbenika F. Lista iz 1902. godine), a najverovatnije pod uticajcm ruskog jezika, u devetnaestom veku sc koristio tcrmin „pripisivati u krivicu", „biti kriv". (Vid. Đ. Ccnić, Objasncnja Kaznitclnog zakonika za Knjažcstvo Srbiju, u Beogradu, druga sveska, 1865). Krivica nc samo da više odgo-vara duhu srpskog jezika, već bolje odražava neka savremena shvatanja o subjektivnom elementu krivičnog dela.

1.1. Odnos krivice i krivične odgovornosti

154

KRIVICA

ovaj pojam, u stvari, izjednačava sa krivicom.1,191 To drugo shvatanjc, po pravilu, krivičnu odgovornost koristi kao gcnusni pojam koji označava vinost (krivicu) i uračunljivost. Međutim, pojam krivične odgovornosti, naročito ako sc shvati is-ključivo subjekjtivno, suvišan je u krivičnopravnoj dogmatici i dovodi do konfu-zije u sistemu opšteg dela. On stavlja u drugi plan i sužava pojam krivicc (vino-sti) koji u tom sistemu mora biti jedan od kamena temeljaca. Naime, u sistemu opšteg dela dovoljna je krivica1 ""kao opšti subjektivni elemenat, jer ona podra-zumcva uračunljivost bez koje ne može ni postojati. Postavlja se pitanje kakav jc smisao i uloga pojma krivične odgovornosti shvaćenog subjektivno jer sc on svo-di na krivicu, a ona jc već obuhvaćena pojmom krivičnog dela. Krivična odgo-vornost u subjektivnom smislu svoje mesto u sistemu opšteg dela može imati samo u slučaju ako se krivično delo shvati isključivo objektivno. Upravo prihva-tanje subjektivnog pojma krivične odgovornosti od strane nekih autora ukazuje na to da oni polaze od objektivnog pojma krivičnog dela, iako otvoreno nc zastu-paju Živanovićevo objektivno shvatanje opšteg pojma krivičnog dela koje jc odavno prevaziđeno. Čak ni objektivno shvatanje pojma krivičnog dela nc vodi nužno shvatanju krivične odgovornosti u užem, subjektivnom smislu. I sam Živanović je zastupao objektivno-subjektivni pojam krivične odgovornosti od-ređujući je kao skup objektivnih i subjektivnih uslova potrebnih za kažnjivost, a to po njegovoj triparticiji znači postojanje krivičnog dela (shvaćenog objektivno) i krivca kao skupa subjektivnih elemenata.1"'

I terminološki i suštinski krivica je centralni pojam, ona je osnov i uslov kri-vične odgovornosti, odgovara se ne zbog samog dela već zato što jc učinilac kriv za ono što je učinio ili propustio da učini, krivična odgovornost jc konstatacija, sud o krivici. Odgovornost ima i svoju suštinsku stranu koja je takođe vezana za krivicu. Postojanje krivice vodi odgovornosti. Odgovornost ima svoju normativ-nu komponentu. Odgovara sc za postupak koji je negativno vrednovan. Zato novi Krivični zakonik za subjektivni elemenat krivičnog dela koristi termin krivica, a ne krivična odgovornost.

Krivica je element u opštem pojmu krivičnog dela, a krivična odgovornost je pre svega konstatacija, tj. utvrđivanje da neko ispunjava uslove za krivičnu odgo-vornost. Krivična odgovornost je posledica vršenja krivičnog dela, kao što jc građanskopravna odgovornost posledica vršenja građanskopravnog delikta. Kri-

109) Vid. M. Radovanović , op . cit., str. 185-187. O v a j autor sc inače oprcdc l ju jc za ob jek t ivno-subjek-tivni po jam krivične odgovornost i shvatajuči j c kao „za jedničku oznaku i s k u p potrebnih u s l o v i za pr imenu krivične sankci jc prema učiniocu krivičnog dela" . Interesantan j c , i n c bez osnova , stav o v o g autora da j c krivična odgovornost u stvari po jam krivičnog procesnog prava , a n e zasebna us tanova krivičnog prava. Ibid., str. 187.

110) U da l j em tekstu ćc sc termin „kr iv ica" koristiti kao s inonim za termin „vinos t" . O v o ne s a m o zbog jez ičk ih razloga, već i za to Sto sc ono shvatanjc vinosti ko je sc o v d e zas tupa m o ž e bol je označil i rečju „krivica". Vinost j e k v a z i naučni termin koji j c bez potrebe poče tkom X X v e k a uveden u našu kr ivičnopravnu terminologi ju. O n donekle zamagl ju je stvari i v iše odgova ra ps iho loškom shvata-n ju tog po jma . Kod krivicc, pak, u osnovi os ta je ono svakodnevno , u o b i č a j e n o shva tan jc log po jma , naroči to ona n jegova normat ivna komponenta koja u sebi uk l juču je odredena v rednovan ja .

111) Up. T . Živanović , Osnovni problemi kr ivičnog prava, Beograd , 1930, str . 129.

1 5 5

KRIVIČNO DELO

vično delo je osnov krivične odgovornosti. Krivična odgovornost je tehnički ter-min koji ukazuje na to da je neko učinio krivično delo i da je za njega odgovoran. Krivična odgovornost je stoga termin koji pretežno ima deklarativni, a nc i suštin-ski karakter. Ono suštinsko se rešava na nivou postojanja konstitutivnih elemenata krivičnog dela. Postojanje svih tih konstitutivnih elemenata istovremeno znači i postojanje krivične odgovornosti koja je osnov za primenu krivičnih sankcija, pre svega kazne. Neke krivične sankcije se mogu primeniti i onda kada nema krivične odgovornosti, ali tada nema ni krivičnog dela u potpunom smislu, tj. nedostaje kri-vica, pa se može govoriti samo o krivičnom delu u objektivnom smislu. Kada sc tvrdi da krivična odgovornost u krivičnopravnoj dogmatici može da ima samo de-klarativni, konstatujući karakter karakter, time se, naravno, ne negira mogućnost da se ovaj pojam shvati i odredi u jednom drugom, pravno-filozofskom smislu, ili kao vrsta tip odgovornosti (da bi se razlikovala od moralne, političke ili odgovor-nosti u drugim oblastima prava).

Iako je shvatanje koje krivičnu odgovornost vidi u uračunljivosti i vinosti, pod uticajem rešenja iz člana 11. OKZ u našoj literaturi i praksi bilo često zastu-pano, sa njim se ne treba složiti. Kao što je već rečeno,do krivične odgovornosti dolazi kada su ostvareni svi elemenHnčrlviBiog dela, a to SU- radnja, pred-viđenost u zakonu, protivpravnost i krivica. Krivica ne može postojati bez uračunljivosti. Učinilac koji je neuračunljiv ne može~biti kriv za učinjeno delo. Kod njega umišljaj i nehat mogu postojati samo u jednom širem, prirodnom, ali nc i u pravnom smislu. Krivična odgovornost se svodi na krivicu, taks_da.ova dva poima u stvari postajusinonimi. l l 2 'To znači da bi, ako se koristi pojam kri-vične odgovornosti, više smisla imalo da se on šire shvati kao odgovornost za učinjeno krivično delo sa svim njegovim elementima. Međutim,_sa_ aspekta rešenja koje je postojalo u OKZ koje krivičnu odgovornost svodi neuračunlji-vost, umišljaj i nehat (a umišljaja i nehata nema bez uračunljivosti), krivična od-govornost u stvari odgovara pojmu krivice pa je stoga i razumljivo što se sada u Krivičnom zakoniku govori samo o krivici, a ne o krivičnoj odgovornosti.

Uračunljivost je neophodna pretpostavka ili obavezan elemenat krivice što znači ,da bez uračunljivosti nema ni krivice. Dok je krivica dvostruki odnos, psi-hički odnos učinioca prema delu, kao i odnos društva prema njemu zbog učinje-nog dela, uračunljivost je sposobnost učinioca za krivicu koja podrazumeva is-pravnost njegovog psihičkog aparata, ili drugim rečima podrazumeva da se učinilac posmatra kao ličnost."3 ' Uračunljivost podrazumeva postojanje sposob-nosti odlučivanja i sposobnosti rasuđivanja. Polazi se od toga da svaki čovek ima

112) T o pr iznaju i oni koj i zas tupaju to shvatanjc . Tako Srzcnt ić-Slaj ić zas tupajući subjekt ivni po j am krivične odgovornost i smat ra ju da sc on „poklapa sa p o j m o m kr ivnje" . N e m a s u m n j e da taj po jam, a k o sc subjekt ivno shvat i , j e s t e isto š to i krivica. Interesantno j c primetiti da ovi autori u svom pozna tom udžbeniku kako u o v o m (N. Srzcntić, A. Staj ić , Krivično pravo F N R J , Opšt i deo , Beo-g rad . 1957, str. 258) , tako i u kasni j im izdanj ima, više puta u vezi sa ov im p i tan jem koris te termin kr ivica (n jegovu hrvatsku vari jantu „kr ivnja") , a n c vinost , t j . termin koji uob iča jeno koriste.

113) Krivica d u b o k o zadi re u ličnost, ona pretpostavl ja ličnost koja no rmalno funkcionišc . „ S a m o l ičnost m o ž e biti uračunlj iva, odgovorna i kr iva" . S. Frank, Kazneno pravo, Zagreb , 1950, str . 30.

1 5 6

KRIVICA

tu sposobnost, odnosno daje uračunljiv. Drugim rečima, polazi se od pretpostav-ke uračunljivosti i ona se u konkretnom slučaju utvrđuje samo onda kada sc poja-vi sumnja da se radi o neuračunljivom učiniocu. I tada se ne utvrđuje uračunlji-vost, već neuračunljivost.

Prema Krivičnom zakoniku, krivica postoji ako je učinilac bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno. Krivica može postojati i onda kada je učinilac postupao iz nehata ako to zakon izričito predviđa (član 22). Novo u tom rešenju jeste i to što se kao konstitutivni elemenat krivice javlja i (potencijalna) svest o protiv-pravnosti. Ta svest ne mora uvek postojati, dovoljno je da je postojala dužnost i mogućnost da se takva svest ima. Strukturu krivice, prema tome, čine tri kompo-nente: 1) uračunljivost, 2) umišljaj ili nehat i 3) svest (ili dužnost i mogućnost svesti) o protivpravnosti. Utvrđivanje ostvarenosti krivice kao obaveznog ele-menta opšteg pojma krivičnog dela u konkretnom slučaju ima svoj pozitivni i ne-gativni aspekt. To podrazumeva utvrđivanje postojanja umišljaja (ili nehata kod nehatnih krivičnih dela), i odsustvo osnova koji isključuje krivicu (neuračunlji-vost i nepostojanje mogućnosti i dužnosti svesti o protivpravnosti). Odsustvo, tj, nepostojanje osnova isključenja krivicc nije potrebno utvrđivati, ono se pretpo-stavlja. Naprotiv, njihovo postojanje da bi isključilo krivicu, mora sc utvrditi.

Postojanje krivice je neophodna pretpostavka za izricanjc određenih kri-vičnih sankcija, pre svega kazne (član 2). KZ polazi od toga da sc krivica može stepenovati što ima određene implikacije na planu odmeravanja kazne (član 54. KZ), izbora krivične sankcije (čl. 66,77. KZ), kao i primene nekih instituta (delo malog značaja).

2. Normativna i psihološka teorija krivice

Bez krivice (subjektivnog odnosa učinioca prema delu koji je osnov da mu se ono pripiše, odnosno stavi na teret), ne može biti reči o krivičnom delu. H našoj teoriji preovlađuje shvatanje da se krivica (vinost) najkraće određujejgio skup psihičkih odnosa učinioca prema svome delu. Psihički odnos može se svesti na svest i volju koji predstavljaju dva osnovna elementa vinosti. Takav način od-ređivanja pojma krivice polazi od psiholoških teorija krivice koje su nastale u nc-mačkojjeoriji krajem XIX veka. Osim njih, danas postoje i normativne teo i jc krivice, kao i psihološko-normativne teorije. Prema normativnim teorijama krivi-ca se svodi samo na socijalno-etički prckor koji se zbog učinjenog dela upućuje učiniocu krivTčnog dela. Kod nekih normativnih teorija umišljaj i nehat nisu ob-lici, pa ni stepeni krivice već elementi bića krivičnog dela, elementi krivičnog ne-prava. Oni su u potpunosti obuhvaćeni bićem krivičnog dela, tako da na planu krivice ostaje samo ocena i zaključak o nevrednosti učinjenog dela. Iako umišljaj i nehat imaju svoj osnov u samom biću krivičnog dela i delimično su uključeni već u samo nepravo, ne može se doći do ispravnog i potpunog suda o krivici uko-

157

KRIVIČNO DELO

liko se ne proeenjuje i subjektivni, psihološki sadržaj koji postoji kod učinioca u odnosu na delo koje je učinio. Zato se prekor mora zasnivati i na psihološkim ele-mentima kao što su uračunljivost, mogućnost svesti o protivpravnosti dela, umišljaj i nehat. To ukazuje na opravdanost mešovitih, psihološko-normativnih teorija krivice. One polaze od toga da je krivica psihički odnos ućinioca prema deluzbogkojeg mu.se može uputiti prekor.

Psihološkim teorijama se može prebaciti da predstavljaju određenu simpli-fikaciju i psihologizam, kao i da se ne mogu dosledno sprovesti pre svega u od-nosu na nesvesni nehat. Iako imaju određene slabosti, a može se reći i da su danas donekle prevaziđene, psihološke teorije imaju i određene prednosti, od kojih je osnovna ta što su jednostavnije i preciznije od normativnih teorija. Psihološko određivanje krivice bilo je vladajuće u našoj teoriji pre svega zbog toga što je po-zitivno zakonodavstvo polazilo od njega (mada su se kod određivanja nesvesnog nehata unosili i izvesni normativni elementi). Međutim, najprihvatljivije su psi-hološko-normativne teorije (koju zastupaju i neki naši autori),114'jer one ne odba-cuju prirodni sadržaj krivice, tj. polaze od psihološkog sadržaja krivice, ali taj po-jam dopunjavaju i normativnim elementima. Krivica predstavlja jedinstvo real-nog, subjektivnog, psihičkog supstrata i suda o njemu. To je sud o nevrednosti dela kojim učinilac krši krivičnopravnu normu i sud o njegovom odnosu prema toj normi i dobru koje ta norma štiti. Iako je to u prvom redu pravni sud, to je istovremeno i sud koji ima i svoju moralnu dimenziju."5 'Upravo zbog toga što moral pred pojedinca postavlja mnogo više zahteve, kršenje krivičnopravnih nor-mi po pravilu pokazuje da učinilac ne uvažava ni one minimalne, elementarne moralne norme, odnosno da ne ispunjava ni onaj minimalni zahtev koji se posta-vlja svakom članu društva, a to je da bar ne vrši krivična dela. Psihojoškctnorma-tivno shvatanje krivice prihvaćeno je i u novom Krivičnom zakoniku. Jedna~od prepreka da se i~u našem ranijem zakonodastvu prihvati mešovita, psihološko-

114) N a zače tke ps iho loško-normat ivne teori je kr ivice nai laz imo u s rpskoj kr ivičnopravnoj literaturi vrlo rano, t j . nekol iko godina posle po jave tog shvatanja u s t ranoj literaturi. T a k o Topalović , iako to shva tan je n c razrađuje, u svo jo j raspravi o umiš l ja ju i nehatu govoreći o krivici govori i o prc-koru od s t rane druš tva: „Suš t ina krivice leži u j e d n o m naroči tom ps ihološkom odnosu vinovnika prema poslcdici , z b o g koga on m o ž e da bude prekoren od strane druš tva" . Up. Ž . Topalović , Gran ične m e đ e umiš l ja ja i nehata, Beograd, 1911, str . 100. N o , ovo shvatanjc , za razliku od s t rane teorije, n i je u našo j teoriji u dvadese tom veku posta lo v lada juće shvatanjc . Većina autora n i je pre-koračila okv i re s tare ps ihološke teori je. Jedan od onih koj i su ostali u manj in i j e s t e Atanacković koji u k a z u j e na z n a č a j i neophodnos t i normat ivnog pris tupa pr i l ikom određ ivanja po jma krivice j e r j c normat ivno shva tan jc . j e d i n o u s tanju da objasni pravi razlog prckora ko je današn je društvo čini p rema učiniocu kr ivičnog de la" . Up. D. Atanacković , Kri ter i jumi odmeravan ja kazne, Beo-grad, 1975, str . 139.

115) Atanackov ić smat ra d a j e sud o nevrednosti kod normat ivnog pristupa u određivanju po jma kr ivice i skl jučivo pravni , a nc i moralni sud. Up. D. Atanacković , ibid. , str. 139. Među t im , i pored oprav-d a n o g s tava da kr iv ično p ravo i moral kao normat ivne s i s teme t reba razlikovati, treba imati u v idu da j e n j ihovo m e đ u s o b n o p rož imanje u izvesnoj meri ncizbežno. Ni kr ivica u kr iv ičnom pravu nc m o ž e (a i n c t reba) da bude po tpuno lišena moralnih vrednovanja . Prekor ko j i b i s c kod kr ivice za sn ivao iskl jučivo na p ravnoj nevrednost i dela, a da pri t ome nc bi povlač io i izvesnu mora lnu o s u d u , n c bi ni bio prekor u p ravom smis lu reči. T o i ovde na p lanu kr ivice ukazu je na ncopravda-nost p rop is ivan ja onih krivičnih de la koja nc pov lače ni n a j m a n j u mora lnu osudu .

1 5 8

KRIVICA

normativna teorija krivice bilo je rešenje koje je ono sadržalo u pogledu pravne zablude prema kojem ni neotklonjiva pravna zabluda ne isključuje krivicu (vid. dole odeljak pod 4.4). To jc relikt na koji se u savremenim krivičnim zakonodav-stvima sve rede nailazi jer predstavlja ne samo povredu principa krivicc, već i principa pravne države. "fi> Ne može se nekome uputiti prekor i izreći krivična sankcija zato Sto j e prekršio određenu normu onda kada on, s obzirom na okolno-sti konkretnog slučaja, nikako nije mogao da zna tu normu. Usvajanjem nove koncpcije u pogledu pravne zablude, Krivični zakonik rešava taj problem.

Prilikom utvrđivanja nečije krivice, polazeći i od svakodnevnog smisla tog pojma, nemoguće je izbeći određena vrednovanja. Jedno od centralnih pitanja koje se tu postavlja jeste da li je učinilac mogao drugačije da postupi, da li je mo-gao da izbegne vršenje krivičnog dela, da li mu se ono može pripisati. Prema to-me, sam koncept krivice polazi od relativne slobode čovekove volje. Ovo filozof-sko pitanje oko kojeg postoji večit spor i koje se empirijski i naučno nc može ve-rifikovati, nužno se mora u krivičnom pravu zasnovanom na krivici rešiti u korist relativnog indeterminizma. Potpuni determinizam jc, u stvari, negacija krivičnog prava. Postojanje određenog prostora koji dozvoljava čoveku izvestan izbor, nužna je pretpostavka za postojanje krivice, pa i krivičnog prava u celini.

Za utvrđivanje krivice od značaja su i moralna vrednovanja. Iako sc moral-na krivica u nekim slučajevima može poklapati sa krivicom u krivičnom pravu, lc dve vrste krivice treba razlikovati."7'Ipak, u pravu su oni koji vide etičku osnovu krivice i u krivičnom pravu. "" 'Uvezi sa tim je i pitanje da li je neophodan osećaj krivice kod učinioca, svest o tome daje kriv za učinjeno delo. Stvarnost pokazuje da nisu retki oni učinioci krivičnih dela kod kojih je ta svest odsutna. Štavišc, kod nekih od njih postoji suprotna svest i osećaj, a to je da su ispravno postupili (npr. kod učinioca političkih delikata). Ova činjenica je dodatni razlog u prilog stavu da se krivica ne može iscrpljivati samo u psihološkom odnosu učinioca prema svom delu. Taj odnos mora biti vrednovan i rezultirati sudom o postojanju ili ne-postojanju krivice učinioca za konkretno krivično delo.

Nezavisno od načina shvatanja krivice, nesporno je da se onaj njen deo koji obuhvata umišljaj (ili nehat), za razliku od uračunljivosti i svesti o protivpravnosti, mora utvrđivati u svakom konkretnom slučaju, tj. da pretpostav-ka krivice nije dozvoljena ukrivičnom pravu.

116) Za to j c takvo rešenje u nekim zeml jama čiji ga krivični zakonici i da l je zadržava ju p rog lašeno pro-t ivustavnim. T o j c s luča j .sa Itali jom. Up. H. H. Jcschcck. B c i t r a g c z u m Strafreeht 19X0-1998, Ber-lin, 1998, p. 412 .

117) Subot ić ukazu je na izvesnu sličnost krivicc u kr ivičnom pravu i mora lne kr ivicc, ali sa o s n o v o m konsta tu jc da s c „po jam moralne (etične) krivicc i pravne kr ivicc n c pok lapa ju" . D. Subot ić . š e s t osnovnih problema krivičnog prava, Beograd. 1933, str. 48 .

118) T a k o Tas ić govoreći o krivici u kr ivičnom i građanskom pravu kaže: ,,U oba s luča ja po j am krivice ili odgovornost i j c etički (normat ivan) , određen p o j e d n o m e t i čkom i soc ia lnom kri ter iumu. . ." . D. Tas ić , Uvod u pravne nauke, Beograd, 1933

159

KRIVIČNO DELO'

3. Oblici (stepeni) krivice

Već je kod predviđenosti u zakonu, odnosno bića krivičnog dela bilo govora o dvostrukoj funkciji umišljaja i nehata. Nepravo koje je sadržaj bića i koje se za-konom predviđa kao krivično delo nije nešto što je potpuno objektivno. Ta shva-tanja koja su krivično delo videla s jedne strane u njegovom objektivnom sup-stratu, u ncpravu, a s druge strane u subjektivnom elementu krivici, oštro ih de-lcći i suprotstavljajući, danas su uglavnom napuštena. Priznaje se da krivično ne-pravo ima i izvesne subjektivne primesc. Jedan deo umišljaja i nehata, nalazi sc već u tipiziranom ncpravu i njegovom zakonskom opisu, tj. ono nc bi ni predsta-vljalo nepravo da u njemu nema ničeg subjektivnog. Po pravilu, sama suština ne-prava, odnosno razlog zašto je neko ljudsko ponašanje proglašeno krivičnim de-lom, leži i u subjektivnoj sferi. Ako je već u samom ncpravu, tj. biću krivičnog dela sadržano subjektivno, onda umišljaj i nehat imaju dvostruku funkciju. Oni su oblik ponašanja i kao takvi deo neprava, ali su isto tako i oblici (ili stepeni) krivice. S obzirom na to da se njihova sadržina jednim delom iscrpljuje već u sa-mom nepravu, oni su kao oblici krivice donekle oslabljeni, „ispražnjeni", pa je i to razlog više da se u krivicu unese i normativni elemenat čime se ona pojačava i sadržinski obogaćuje. Taj normativni elemenat se sastoji u oceni da se učinilac nije ponašao onako kako se od njega očekivalo, tj. da je mogao u konkretnom slučaju da izbegne kršenje krivičnopravne norme. Ovakvo shvatanje krivice je i u skladu sa rešenjima iz KZ. Umišljaj i nehat, iako pretežno određeni psihološkim elementima (svest i volja), osnov su za ocenu o krivici učinioca.

Umišljaj je teži stepen krivice i on se uvek zahteva za postojanje krivičnog dela. Izuzetno, kod nekih krivičnih dela, predviđen je i nehat kao blaži oblik kri-vice, tj. propisuje se lakši oblik određenog krivičnog dela s obzirom na stepen krivice. 1 sama ta činjenica govori o tome da umišljaj i nehat imaju svoj osnov u biću krivičnog dela, te da nije prihvatljivo starije shvatanje koje u umišljaju i ne-hatuvide samo oblike krivice (vinosti). Umišljaj i nehat čine sadržinu krivice, ali se određeni njihovi segmenti pojavljuju vec na nivou predviđenosti dela u zako-nu, tj. obuhvaćeni su bićem krivičnog dela.

U starijoj doktrini postojao je spor oko toga na čemu se zasniva umišljaj, da li na elementu volje (teorija volje) ili na elementu svesti (teorija predstave). Da-nas su Obe teorije prevaziđene i ispravno š£~u većini krivičnih zakonodavstava, pa i u našem, polazi od toga da su oba ova elementa kod umišljaja neophodna, da su oni međusobno uslovljeni (npr. kako može neko nešto hteti a ne znati šta hoće) te da umišljaj znači i znanje i htenje zakonskih obeležja bića krivičnog dela.

Iz zakonske definicije umišljaja (dolus) proizlaze dve vrste umišljaja: direktni i eventualni (član 25. KZ). Prema toj definiciji krivično*delo je učinjeno sa direkt-

3.1. Umišljaj

160

KRIVICA

nim umišljajcm onda kad jc učinilac bio svestan svog dela i litcp njegovo izvršenje, a eventualni umišljaj postoji onda kad je učinilac bio svestan da može učiniti slfilo pa "je na to pristao. Obe vrste umišljaja imaju dva elementa; svest (intejektualni) i volju (VGTunlaris t i čk i). SvEsf treba da obuhvati sve bitne elemente bića krivičnog dela (radnji]', posledicu, uzročnu vezu i dr.). To važi nc samo za direktni, već i za eventualni umišljaj. Pri tome, nije potrebno da umišljaj obuhvati i pojedinosti, od-nosno konkretne oblike u kojima se ti elementi ostvaruju (npr. ireleventno je to što je izvršilac ubistvo hteo da izvrši puškom, ali gaje izvršio revolverom).

Za razliku od deskriptivnih obeležja (npr. stvar, novac, požar, žensko lice, motorno vozilo) gde to, po pravilu, nc predstavlja poseban problem, postavlja sc pitanje kakvu predstavu učinilac mora imati o normativnim elementima bića kri-vičnog dela. Dok se deskriptivna obeležja odnose na ono što je neposredno do-stupno čulima, normativna obeležja sc mogu ispravno shvatiti samo ako sc dove-du u vezu sa pravnim i drugim društvenim normama (kao npr. javna isprava, srodnik u pravoj liniji, teško vredanje, založno pravo, subvencija). Međutim, ako bi se od učinioca tražilo da zna pravnu definiciju normativnih obeležja koja ulaze u biće krivičnog dela, samo pravnici bi mogli delovati umišljajno. Zato jc dovolj-no da učinilac ima predstavu o činjeničnom stanju koje je zakonodavac želeo da obuhvati krivičnopravnom normom, odnosno da ima predstavu o značaju i funk-ciji koju u društvenom životu imaju u zakonu navedena obeležja, a na čemu sc zasniva i njihova pravna ocena. Reč je, kako sc to obično kaže, o paralelnom vrednovanju u laičkoj sferi učinioca koje polazi od društvene stvarnosti koju nc stvara krivično pravo, već joj samo u nekim segmentima (u kojima želi da pruži krivičnopravnu zaštitu) daje pravnu formu. U starijoj teoriji jc bilo sporno da li svest učinioca treba da obuhvati i protivpravnost. Kod nas jc prcovladavao stav da to nije potrebno, osim izuzetno kod krivičnih dela kod kojih je protivpravnost bitno obeležje bića krivičnog dela. Prihvatanje nove koncepcije pravne zablude u Krivičnom zakoniku i postavljanje svesti o protivpravnosti kao samostalnog ele-menta krivice, tj. izvan umišljaja i nehata (član 22), sasvim otklanja tu dilemu, što znači da je nesporno da umišljaj ne obuhvata svest o protivpravnosti (tim rešenjem je definitivno prihvaćena teorija krivice i odbačena stara teorija umišljaja koja bi na planu pravne zablude dovela do ozbiljnih problema). Svest kod umišljaja ne treba da obuhvati ni objektivni uslov kažnjivosti jer on nc pred-stavlja konstitutivno obeležje koje ulazi u biće krivičnog dela. Voljni elemenat pretpostavlja postojanje odluke učinioca da preduzme radnju kojom će ostvariti krivično delo. On delo želi, ili bar pristaje na njega, lako su volja i svest konstitu-tivni elementi i direktnog i eventualnog umišljaja, ta dva oblika umišljaja sc upravo razlikuju prema tim elementima. Intelektualni, a naročito voluntaristički elemenat su, dakle, drugačije postavljeni kod direktnog i eventualnog umišljaja.

119) U osnovi ovo shvatanjc j c pr ihvaćeno i u savremenoj nemačko j literaturi. Up. H. H. Jcschcck, T. Wcigcnd , op. ci!., p . 295. G. Stratcnwcrth, Strafrecht , Al lgcmcincr Tci l 1 , 4 . A u f l a g c . Kdln . Berlin, Bonn, Munchcn , 2000 , str. 128

161

KRIVIČNO DELO'

Direktni umišljaj postoji onda kada je učinilac bio svestan svoga-dcla-Milco njegovo izvršenje. Stepen intenziteta elemenata svesti i volje kod direktnog umišljaja je visok. Učinilac zna da svojom radnjom ostvaruje sve bitne elemente bića krivičnogUela, uključujući i posledicu čije nastupanje shvata kao realnu mo-gućnost. On je svestan tih elemenata prilikom izvršenja dela. On takođe hoće iz-vršenje dela. U pogledu poslcdicc on hoće njeno nastupanje. Može se govoriti o nekoliko situacija u kojima postoji direktan umišljaj. Iako u teoriji oko toga ima izvesnih razlika, one se mogu svesti na tri osnovne situacije.12"'

1) U prvoj situaciji, ostvarivanje bića krivičnog dela je jedini, pravi cilj preduzimanja radnje. Ako se učinilac odlučio da ostvari biće određenog kri-vičnog dela, ako on to hoće, ako vršenjem krivičnog dela želi da postigne od-ređeni cilj, postojaćc direktni umišljaj bez obzira koliko mu verovatno izgledalo ostvarenje svih bitnih obeležja bića tog dela, pod uslovom da to smatra mogućim. Na primer, ako provalnik zna da mora da neutrališe sigurnosne uređaje da bi iz-vršio krađu, direktni umišljaj postoji i onda kada nije siguran da će uspeti u tome, već drži da je to moguće ako da sve od sebe. Ili, direktni umišljaj postoji i kod onoga ko hoće da izvrši silovanje određenog ženskog lica, iako nije siguran da će uspeti da savlada otpor tog lica. Ni kod tipičnih posledičnih krivičnih dela, nije potrebno da učinilac bude siguran da će posledica nastupiti. Ako učinilac hoće da liši života žrtvu vatrenim oružjem, činjenica da j e svestan toga da može da pro-maši ne isključuje postojanje direktnog umišljaja.

2) Direktni umišljaj postoji i onda kada učiniosu ostvacenje bić j krivičnog dela služi samčTža postizanje nekog drugog cilja. Ostvarenje bića krivičnog dela je samo prethodni ili prolazni stadijum u ostvarivanju glavnog cilja. Na primer, učinilac računa s tim da će najverovatnije morati da ubije ili teško telesno po\ re-di lice koje obezbeđuje banku u koju hoće da provali da bi obio sef. Iako mu ubi-stvo čuvara nije cilj (u pogledu toga on može biti ravnodušan, ili mu to može biti neprijatno), to neće biti ubistvo izvršeno sa eventualnim, već sa direktnim umišljajem, jer je bio svestan toga da njegovo delo kao realnu mogućnost uključuje i ubistvo čuvara i to je hteo da bi postigao cilj (obijanje sefa i oduzima-nje novca). Neka krivična dela po svojoj prirodi služe upravo ostvarivanju nekog drugog cilja (npr. falsifikovanje isprave) i vrše se sa direktnim umišljajem onda kada je učinilac svestan da time postiže određeni cilj i to hoće.

3) U trećoj situaciji, odnosno grupi slučajeva, direktni umišljaj postoji onda kada učimlac hoće jedno delo, ali uz to deTo sasvim izvesno (zbog načina radnje izvršenja, upotrebljenog sredstva i dr.) dolazi do izvršenja i drugog_dc-la. Moguće je da učinilac uopšte ne želi to drugo delo, ali izvesnost njegovog ostvarivanja daje osnova za stav da se i ovde radi o direktnom umišljaju. U

120) U stari joj literaturi vid. R. Hippcl, Dcutschcs Strafreeht, zvvcilcr Band. Berlin, 1930, p. 309 -310 . U našoj literaturi ovo shvatanje Hippcl-a sa manj im modif ikaci jama preuzimaju N. Srzcntić, A. Stajić, Krivično pravo FNRJ, Beograd, 1957, str. 3 0 4 . 1 u suvremenoj literaturi, zastupa sc slično shvatanjc. Up. G . Straicmvcrth, Strafreeht, Allgcmcincr Tcil , 4 . Auf lagc , Koln, Berlin, Bonn, Miinchcn, 2000, str . 140-142 .

1 6 2

KRIVICA

stvari, svest učinioca o drugom delu, o sasvim izvcsnom nastupanju određene uzgredne" posledice, daje osnova za stav da učinilac hoće i to drugo delo, odno-sno da postoji i voljni elemenat. S obzirom na vreme kada dolazi do ostvarenja tog uzgrednog dela, odnosno posledice, razlikuju sc dva slučaja: kada posledi-ca nastupa istovremeno sa posledicom dela koje se htelo i kada nastupa kasni-je, kao nužna posledica vršenja krivičnog dela koje se htelo. Kao školski pri-meri za ova dva slučaja navode se: 1) aktiviranje eksplozivne naprave u toku leta putničkog aviona da bi se jedno licc lišilo života zbog čega stradaju svi koji su se nalazili u avionu, 2) ubistvo majke koja se nalazila na nekom usa-mljenom mestu sa svojim malim detetom zbog čega kasnije dođe do smrti i njenog deteta koje nije imao ko da hrani. U oba slučaja postojaće direktni umišljaj i u odnosu na uzgrednu posledicu s obzirom na to da je bilo sasvim iz-vesno da će one nastupiti.

Eventualni umišljaj, prema rešenju iz KZ, postoji onda kada jc učinilac svestan da možcli^initi krivično delo, pa je na nju pristao. Intenzitet elementa svesti, a naročito volje, slabije jc izražen nego kod direktnog umišljaja. Učinilac je svestan da postoji mogućnost da učini krivično delo, ali nije siguran da ćc do toga doćTTFCao što je rečeno, i kod eventualnog umišljaja svest mora da obuhvati sve bitne elemente bića krivičnog dela. Kod direktnog umišljaja učinilac je sve-stan tih elemenata, a kod eventualnog umišljaja on prihvata mogućnost njiho-vog postojanja. Na primer, učinilac nije siguran da je isprava koju upotrebljava lažna, ali se saglašava i sa tom mogućnošču. Razlika u odnosu na direktni umišljaj još je više izražena u pogledu voljnog elementa, jer se taj elemenat kod eventualnog umišljaja ispoljava u jednoj blažoj formi, u formi pristajanja da sc učini krivično delo.

Razlikovanje između direktnog i eventualnog umišljaja značajno jc pre svega iz dva razloga, l'rvo, ima krivičnih dela koja sc mogu izvršiti samu sa di-rektnim umišljajeni, a opet jedan manji broj krivičnih dela može sc izvršiti samo'SaTSventualnim umišljajcm. Drugo, direktni umišljaj po pravilu znači viši stepen krivice u odnosu na eventualni umišljaj, što je od značaja kod odmera-vanja kazne.

Dok su problemi razgraničenja između direktnog i eventualnog umišljaja manje izraženi i po pravilu nisu od presudnog značaja, jedan od najvažnijih problema kod umišljaja, pa i krivice u celini, jeste razgraničenje eventualnog umišljaja i svesnog nehata. Naime, elemenat svesti je isti, a razlika postoji u pogledu elementa volje: kod eventualnog umišljaja učinilac pristaje da učini krivično delo, kod svesnog nehata on neće nastupanje posledice, ne pristaje da učini krivično delo. To značj_da se zakonodavac, između više teorija koje nastoje da reše ovaj problem opredelio za teoriju pristajanja. Pristajanje treba ceniti pre svega u odnosu na posledicu krivičnog dela jer sc, po pravilu, u spornim slučajevima radi o posledičnim krivičnim delima. Naime, nehatna krivična dela su skoro isključivo posledična krivična dela. U pogledu od-

163

KRIVIČNO DELO'

ređivanja pojma pristajanja i danas jc aktuelna tzv. Frankova formula. Ona potiče od nemačkog teoretičara krivičnog prava R. Franka koji jc postavio još 1890. godine.12 ')

Prema toj formuli, postavlja se pitanje da li bi učinilac preduzeo radnju u slučaju kada bi znao da ćc posledica nastupiti. Na primer, kod utvrđivanja oblika krivice kod krivičnog dela ugrožavanja javnog saobraćaja iz člana 289. KZ (koje ima i svoj nehatni oblik), postavlja se pitanje da li jc izvršilac preticanjcm u ne-preglednoj krivini doveo u konkretnu opasnost život vozača i putnika u tom dru-gom vozilu koje mu je naišlo u susret sa umišljajem ili iz nehata. Ukoliko jc znao da će svojom nepropisnom vožnjom dovesti u opasnost druge učesnike u sao-braćaju, pa sc i pored toga odlučio na preticanje, znači da se saglasio sa poslcdi-com. Ukoliko bi se uzdržao od preticanja da je znao da mu drugo vozilo dolazi u susret, postojao bi svesni nehat. Ili, da li bi učinilac podmetnuo požar u stambe-noj zgradi da je znao da ćc time prouzrokovati smrt nekog lica koje se nalazilo u toj zgradi. Ako bi se od toga uzdržao, reč je o svesnom nehatu, a ako nc bi, reč jc o eventualnom umišljaju. Dakle, kod potvrdnog odgovora na to pitanje radi sc o eventualnom umišljaju, a u suprotnom o svesnom nehatu. Iako teorijski gledano ova formula postavlja relativno preciznu granicu između eventualnog umišljaja i svesnog nehata, njena praktična vrednost je mala jer sc radi o dvostrukom hipo-tetičkom pitanju na koje jc u konkretnom slučaju teško dati odgovor. Naime, u si-tuaciji kada i sam učinilac drži da jc nastupanje posledice moguće (ali nc i izve-sno), teško jc utvrditi šta bi on uradio da je znao da će posledica sigurno nastupiti, odnosno u nekim slučajevima se i za njega (čak i post factum) javlja ozbiljna di-lema šta bi u tom slučaju učinio.'22 '

Dalje, teorija pristajanja ne rešava slučajeve u kojima postoji potpuna rav-nodušnost učinioca u pogledu nastupanja posledice. Ravnodušnost nije isto što i

121) Prilivatiijući ova j način razgraničenja eventua lnog umiš l ja ja od svesnog nehata . H i p c l j c prvi k o j i j c nazvao Frankovom fomulom (1903), i od tada j c t a j naziv u literaturi uobiča jen . Up. R. Hippcl , op. cit., p . 316. U našoj literaturi Frankova formula j c dosta rano privukla pažnju i bila predmet detal j-nog razmatranja . Vid . 2 . Topalović , op. cit., str . 67-74 .

Novi j i pokušaj i da sc o v a j problem rc.ši nisu ništa uspešnij i od Frankovc formule , pa j c to b io razlog za neke autore (Escr , NVcigcnd) da d c lege ferenda predlože i uvođen je t rećeg obliku krivice, između umiš l ja ja i nehata, p o ugledu na anglosaksonsko pravo ( . .reeklessness"). Treba sc složili sa Roks inom, koj i d a j e kritički pregled ovih shvatanja , da ta j p ied log ni je prihvatl j iv i da j c raz-graničenje između di rektnog i eventualnog umiš l ja ja ipak moguće . Up. C . Roxin, St raf reeht , Al lgc-mcincr Tci l , Band I, 3. Auf lagc , Mi inchcn, p. 394 .

122) T o sc m o ž e videti i iz navedenog pr imera. Vrlo j c teško dati odgovor na pitanje .šta bi učinilac učinio da j c znao da ćc doći do saobraćajnog udesa, odnosno da ćc nastupiti posledica osnovnog oblika kr ivičnog dela ugrožavanja j avnog saobraćaja koja sc sastoji u konkretnoj opasnosti po život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima. Davan je odgovora na to pi tanje kod ovog krivičnog dela j c j o š s loženije zbog činjcnicc da izvršilac, zbog prirode ovog krivičnog dela, p o pravilu ugrožava i i op-stveni život što ide u prilog o n o m e što on redovno ističe u svo jo j odbrani , a to j c da nc bi preduzeo radnju izvršenja d a j e znao d a ć e posledica nastupiti. Zato naša sudska praksa, umcs to Frankovc for-mule . kod o v o g krivičnog dela koristi d ruge kri ter i jume za utvroiTarflc postffiahia uniišliajii tvisok stcpciLbezobzirnosti) . Vid. ZTStojanović - O. Pcrić, k r i v i čno pravo. Posebni deo , deveto izdanje, Beograd , 71)63, str. 343.

1 6 4

KRIVICA

pristajanje, tako da ovi slučajevi neopravdano ostaju van područja umišljaja. U novije vremc zastupnici normativnih teorija umišljaja nude jedan normativni kri-terijum za postavljanje granice između eventualnog umišljaja i svesnog nehata, a to je stav učinioca prema zaštićenom dobru. Ako jc kroz njegovo ponašanje došlo do izražaja njegovo nepoštovanje i bezobzirnost prema tom dobru, reč je o even-tualnom umišljaju, a nc o svesnom nehatu.123'

To bi mogao biti jedan od korisnih dopunskih kriterijuma ali se, pre svega zbog nedovoljne preciznosti, samo pomoću njega ne može resiti ovo složeno pi-tanje. I kriterijumi koje nude neke druge teorije, sami nc rešavaju ovo pitanje, i mogu predstavljati samo dopunske kritcrijumc. To je slučaj, na primer, sa teori-jom prihvatanja rizika.'24' Samo po sebi prihvatanje rizika da se prouzrokuje po-sledica, odnosno da sc svojim ponašanjem ostvari krivično delo, nc ukazuje uvek na pristajanje, a time i na eventualni umišljaj. Naprotiv, u nekim slučajevima, iako je Učinilac svestan rizika koji stvara svojim ponašanjem, on ne pristaje na posledicu. Upravo je za svesni nehat tipično potccnjivanje stepena rizika od stra-ne učinioca. Reč jc, u stvari, o stepenovanju rizika, o tome u kojoj meri učinilac drži da je verovatno nastupanje posledice iz stanja rizika koje on stvara svojim ponašanjem.

Treba zaključiti da se utvrđivanje eventualnog umišljaja nc može uvek zasni-vati samo na psihičkom odnosu učinioca, a još manje samo na normativnoj occni JU slučajevima kada sc može utvrditi pristajanje učinioca, to jc dovoljno i za negativno vrednovanje i prekor koji zahteva umišljaj. Ukoliko se pristanak nc može utvrditi kao isključivo psihička činjenica, onda se on mora utvrđivati i kao normativna, vrednosna činjenica. Kao kod svakog vrednosnog suda, u obzir dolaze sve okolno-sti koje pokazuju odnos učinioca prema zaštićenom dobru. Tako, pristajanje na to da slučaj ima odlučujuću ulogu u ostvarenju krivičnog dela znači saglašavanjc u normativnom (ne nužno i psihičkom) smislu sa krivičnim delom.'25' Stvaranje viso-kog stepena rizika takođe ukazuje na postojanje pristajanja u normativnom smislu. Na osnovu tih i sličnih okolnosti treba dati odgovor na pitanje da li jačina prckara koji se može uputiti učiniocu odgovara umišljaju ili nehatu. Na taj način, teorija pri-

123) Vid : A . Pagliaro, Principi d i diril to penale, Partc generale, sesla cdiz ionc. Mi lano. 1998. pp. 2 7 6 -278. lako nc precizira dovol jno navedeni kri teri jum, ova j autor smatra da sc tako u većo j meri poš tu je princip krivice, kao i da sc sfera eventualnog umišl ja ja sužava s a m o na s luča j eve u ko j ima sc m o ž e uputiti ozbil jan prekor učiniocu.

124) U nov i j e v remc toorija pr ihvatanja rizika da sc proizvede posledica j c postala v lada juća u (talijan-sko j doktr ini i sudskoj praksi . Vid. Pagliaro (ibid., p. 2 7 4 - 2 7 5 ) koji s p ravom u k a z u j e na to da ova teorija proš i ru je po jam eventualnog umišl jaja ukl jučujući u n jega i neke školske p r imcrc svesnog nehata . O n smatra da sc za postojanje eventualnog umišl ja ja mora zahtevati neš to više od p ros tog pr ihvatanja rizika, a to nešto, kao S to j e rečeno, on vidi u normat ivnoj sferi .

125) N a pr imer . učini lac koj i povuče obarač revolvera okrcnuvši nekol iko puta bu rcncc u k o m e j c os tao j e d a n metak , pošto j c ubijeni koji j c od njega tražio da mu pokaže kako s c igra „ ruski ru lc l " prislo-nio ccv uz svoju s lcpoočnicu. postupa sa eventualnim umiš l j a jcm u odnosu na p rouzrokovanu smrt ( O S B K . 231/01 i V S S K ž . 1647/02. I.. Simić. A. Trcšn jcv , Zbi rka sudsk ih od luka iz kr iv ičnopravne materi je , Beograd, 2004, str. 19). Ovu , inače ispravnu od luku , nc prali odgova-rajuće obraz loženje , već s a m o tvrđenje da svest učinioca da svo jom radnjom m o ž e prouzrokovat i smrt oš tećenog, s amim tim znači i n j egovo pris tajanje.

1 6 5

KRIVIČNO DELO

stajanja shvaćena psihološki-normativno može u većoj meri da posluži za razgra-ničenje eventualnog umišljaja i svesnog nehata nego u slučaju da se ostane pri nje-nom uobičajenom čisto psihološkom određivanju pojma pristajanja.

Kod razgraničenja eventualnog umišljaja i svesnog nehata treba imati u vidu i to da nepostojanje eventualnog umišljaja u spornim situacijama nc mora uvek da znači automatski postojanje svesnog nehata. I postojanje svesnog nehata se mora utvrditi.

Umišljaj mora postojati u momentu izvršenja krivičnog dela, a kod saučesnika u momentu preduzimanja radnje saučesništva. Prethodni i naknadni umišljaj (dolus anteccdens i dolus subscquens) su irelevantni, odnosno nc pred-stavljaju umišljaj kao oblik krivice (mogu imati samo značaj okolnosti za odme-ravanje kazne).

Od značaja je i alternativni umišljaj, iako ga naše pravo izričito nc predviđa. On postoji onda kada učinilac predviđa mogućnost nastupanja dve ili više kon-kretno određenih posledica koje se međusobno isključuju, a njegova volja j c u istom stepenu upravljena na bilo koju od tih posledica. Ukoliko je reč o istim po-sledicama, odnosno umišljaj je upravljen na dva ili više objekta iste vređnosti, treba uzeti da postoji ono krivično delo koje je i ostvareno.

Međutim, tu je sporno da li u odnosu na ostale objekte postoji pokušaj kri-vičnog dela. Na primer, da li u slučaju kada učinilac koga pri izvršenju krivičnog dela zateknu dva policajca, imajući samo jedan metak u revolveru puca na njih znajući da ćc pogoditi samo jednoga od njih (i pri tome mu je svejedno koga od njih dvojice), postoji samo jedno svršeno krivično delo u odnosu na pogođenog policajca ili postoji sticaj sa pokušajem ubistva drugog policajca? Ili, ako učini-lac baci jednu flašu na pedeset ljudi sa umišljajem da pogodi samo jedno licc (svejedno koje), da li ćc to biti jedno svršeno delo (ako ga je pogodio) u sticaju sa četrdeset devet pokušanih krivičnih dela, ili ako ne pogodi nikoga da li jc to samo jedan pokušaj, ili pedeset pokušaja u sticaju? Ovo pitanje jc u teoriji sporno više od sto godina. Slučajevi alternativnog umišljaja sc mogu svrstati u više tipova, odnosno grupa za koja se u teoriji nastoje naći određena rešenja. Do danas, teori-ja nije uspela da da zadovoljavajući odgovor na ovo složeno pitanje.126'

Kada je reč o različitim po težini posledicama, odnosno kada umišljaj obu-hvata alternativno dva ili više po vređnosti različita zaštitna objekta, a nastupi lakša posledica, treba uzeti da postoji pokušaj težeg krivičnog dela. Na primer, ako učinilac hoće da neko lice ili liši života ili da ga teško telesno povredi, pa na-stupi teška telesna povreda, postojaće pokušaj krivičnog dela ubistva.12" No, osim kada postoji prividni idealni sticaj (kao u navednom primeni), i tu bi u nekim slučajevima moglo biti sporno da li postoji sticaj dovršenog i pokušanog dela. ili samo pokušano teže delo.

126) Vid . R . Schmitz , Dcr dolus al ternativu!, Z S t W , Hcf t 2 , 2 0 0 0 , pp. 3 0 1 - 3 3 3 .

127) Vid . L. L . Krugl ikov i dr., Y[Q/10liM0C n p a n o Pocrni , Macr 0 6 m a s , Mocicna, 1999, str . 202 .

166

KRIVICA

3.2. Nehat

Nehat (culpa) jc lakši oblik, odnosno stepen krivice kod kojeg postoji kri-vično delo samo kada to zakon kod pojedinih krivičnih dela izričito propisuje. Prema tome, kao oblik krivicc umišljaj je pravilo i on se posebno nc propisuje u biću svakog krivičnog dela (propisan je odredbom opšteg dela), dok jc nehat izu-zetak koji mora biti posebno propisan u biću krivičnog dela. Time jc on, nc samo suštinski, nego i formalno sadržan u biću krivičnog dela, tako da on, kao i umišljaj, ima dvostruki karakter. On je i oblik krivice, ali i subjektivni element bića krivičnog dela.

U slučaju kada zakon predviđa i nehatni oblik nekog krivičnog dela, propi-sana kazna uvek je blaža u odnosu na umišljajni oblik. U pogledu nehatnih kri-vičnih dela ne primenjuju se neki važni instituti opšteg dela (na primer, pokušaj, saučesništvo u užem smislu). I način ostvarivanja svrhe kazne sc dovodi u pita-nje. Tako, dok je generalna prevencija, tj. delovanjc na potencijalne učinioce da ne vrše krivična dela, jedna od najvažnijih komponenti u svrsi kazne, kod nehat-nih krivičnih dela postavlja se pitanje da li je uopšte moguće ostvarivati general-nu prevenciju.128' Polazeći od toga da nehatna krivična dela imaju niz specifično-sti te da se značajno razlikuju od onih učinjenih sa umišljajcm, sve je prošircnije shvatanje da j e reč o posebnoj kategoriji delikata, a ne samo o posebnom obliku ili stepenu krivice.129'

Za razliku od nekih umišljajnih krivičnih dela koja mogu biti dovršena i bez nastupanja posledice, koja se iscrpljuju u samoj radnji, nehatna krivična dela podra-zumevaju po svojoj prirodi nastupanje posledice. To jc i razlog njihovog postojanja, odnosno predviđanja kao krivičnog dela. Posledica Ima za nehatna krivična dela na-ročit značaj ne zbog same posledice, već zbog njene tesne međusobne povezanosti sa radnjom. Upravo taj nemaran, nepažljiv odnos učinioca prema mogućnosti na-stupanja posledice čini suštinu nehatnog delikta.130'Objektivno posmatrajući, f rc-ma samoj posTedici nehatna krivična dela se ne razlikuju od umišljajnih krivičnih

128) T a k o G . Ross , En tkr imina l i s ic rungs tcndcnzcn im Đcsondcrcn Tc i l . F rankfur t anl Main , 1981, str . 2 3 0 - 2 3 1 .

129) Nehat j c p rema novi jem, u međuvremenu u ncrnačkoj teoriji skoro opš teusvo jcnom, shva tan ju pro-blem bića kr ivičnog dela. Da l i j e neko ponašanje nehatno od luču je sc već u okviru bića kr iv ičnog dela. Nasuprot tome, klasična teorija vidcia j e u nehatu samo jedan , pored umiš l ja ja , blaži obl ik krivicc (vinosti) . Tako npr. C . Roxin, Strafrccht , AT, Munchcn, 1997, p. 920. U rani jo j jugos lovcn-skoj literaturi to shvatanjc , mada nc sasvim dosledno, je r u s is temu opš teg de la n c izdvaja neha tno krivično delo kao poseban pojam, prihvatao j c Baćić tvrdeći da nehat ..nije s a m o obl ik kr ivnje , već ima i svo je au tonomno biće" . Up. F. Baćić, op. cit., str. 261.

130) Nije pr ihvat l j ivo shvatanje prisutno u novi jo j nemačko j literaturi da biće neha tnog kr iv ičnog dela obuhvata samo radnju , da sc samo radnja može zabraniti (tj . nehatno ponašan je ) , a nc i posledica koju treba ostaviti izvan bića kr ivičnog dela kao objektivni uslov kažnj ivos t i . Roxin p r imeću jc da j c ovo shvatanje otišlo u drugu krajnost u odnosu na klasično shva tan jc ko j e j c s a m o posledicu vidclo kao obe lež je bića kr ivičnog dela. dok j c nevrednost radnje ostaja la izvan tog bića. Po n j emu , opravdano j c i prihvatl j ivo s rednje rešenje koje polazi od toga da i nevrednost r adn je i nevrednost pos lcdicc pripada biću krivičnog dela. Up. C . Roxin, ibid., p. 921.

1 6 7

KRIVIČNO DELO'

dela (npr. smrt je posledica i umišljajnog i nehatoog ubistva). Razlila je U. radnji i subjektivnom odnosu prema pošlediei. Posledica (odnos prema njoj) jc glavni kritc-rijum za određivanje nehata. Zato su nehatna dalatnosna (formalna) krivična dela gledajući pravno dogmatski krajnje atipična, a kriminalnopolitički uglavnom neo-pravdana, ali ne i nemoguća, već samo veoma retka kako u našem, tako i u stranom zakonodavstvu.131'

Zakon poznaje dve vrste nehata: svesni i nesvesni (član 26. KZ). Međutim, u slučaju kada zakonodavac odluči da propiše nehatno krivično delo, on ne pravi razliku između ove dve vrste nehata: nehatno krivično delo postoji i u jednom i u drugom .slučaju. Retka su nchatna krivična dela koja zbog svoje prirode zahteva-ju postojanje samo jednog od ova dva oblika nehata. Na primer, nehatni oblik krivičnog dela prikrivanja (član 221. stav 2. KZ) može postojati samo u slučaju nesvesnog nehata, jer ako bi učinilac znao da je stvar pribavljena krivičnim de-lom, vršio bi umišljajni oblik ovog krivičnog dela.

Donekle je sporno da li je svesni nehat teža vrsta nehata od nesvesnog neha-ta u smislu stepenovanja krivice prilikom odmeravanja kazne. Iako u nekim slučajevima sama vrsta nehata može imati značaja za stepenovanje krivice, a time i na odmeravanje kazne,132'ipak se radi o dva oblika nehata koji se po težini ne mogu stepenovati. Nije osnovan stav da je svesni nehat teži oblik nehata od nesvesnog nehata. Najvažniji razlog za njihovo razlikovanje jeste da se_izvrši razgraničenje sa umišljajem (odnos svesnog nehata i eventualnog umišljaja), kao i da se postavi donja granica krivice (odnos nesvesnog nehata i slučaiaV^3'

Svesni nehat (luxuria) postoji onda kada je učinilac svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali olako drži da do toga neće doći ili da će to rnoŠLda sprečf "Elemenat svesti se kod svesnog nehata ne razlikuje u odnosu na eventual-ni umišljaj (svest o mogućnosti da učini krivično delo), a razlika sc ispoljava na planu voljnog elementa. Kod svesnog nehata zakon govori o dve situacije gde se, u prvoj, učinilac pouzdaje u svoje sposobnosti koje precenjuje, a u drugoj po-grešno procenjujc objektivnu situaciju. U oba slučaja on, međutim, za razliku od eventualnog umišljaja, ne pristaje na posledicu. Postavlja se pitanje da li postoji svesni nehat ili eventualni umišljaj onda kada sc učinilac oslanja na siučaj ili na

131) Nehat kod delatnosnih krivičnih dela se u tv rđu je u odnosu na druge e lemente bića kr iv ičnog dela, p rc svega radn ju izv išenja .Kao pr imer bi sc m o g l o navest i nehatno pos tupan je (d ržan je d o k u m e -nata koj i predstavl ja ju d ržavnu tajnu) koj im sc stvara si tuaci ja u ko jo j s c nepozvano licc m o ž e upo-znati sa d ržavnom ta jnom (član 316. slav 4 . 'KZ) . No, kod nehatnog č in jen ja dos tupn im sporno j c da li j c potrebno da nepozvano licc dođe u posed državne tajne, ili j c dovo l jno da j c s tvorena mogućnos t za to. Vid. Z . Stojanović . Komcnla r K Z SRJ . Beograd, 2003 , str . 182.

132) Vid . J. Tahović , Komcnla r Krivičnog zakonika , Beograd, 1957, str. 161. T a k o đ c i Srzcnt ić . S ta j ić . Lazarević , op . cit. str . 377.

133) Tako i Roxin koj i smatra d a j e relat ivno mali znača j razl ikovanja na svesni i nesvesni nehat i c'a j c to posledica iste s trukture nehatnog ponašanja kod obe vrste nehata. Up. C . Roxin, St raf reeht , A T II, M u n c h c n , 2003, p. 941-942. Kambovsk i smatra da zakonodavac nc pravi n ikakvu razliku u pog ledu kažn javan ja između svesnog i nesvesnog nehata, t e da svesni nehat n i je teži oblik o d nesvesnog za to Sto između njih postoji kvali tat ivna, a ne kvanti tat ivna razlika. Vid. B. KaM6oncKii, K a m e n o npano , oniUT ACJI, CKonje, 2004, str. 574.

168

KRIVICA

neke sasvim neodređene okolnosti usled kojih drži da posledica neće nastupiti. Ukoliko ne postoji materijalni supstrat za realnu procent! da posledica neće na-stupiti, treba uzeti daje u pitanju eventualni umišljaj. Ka primer. ako učinilac u jednosmernoj ulici vozi automobil u suprotnom smeru od dozvoljenoga reč ic o sasvim kratkom rastotffiju i malo prometnoj ulici] nadajući sc da za tih nekoliko sekundi neće naići nijedno vozilo, u slučaju saoBračajnog udesa postojaćc svcsni nehat, i^edutim, ako velikom, brzinom na određenoj dconici autoputa vozi su-protnornlčolovoznom trakom nadajući^se_da će ga vozači koji voze propisnim smerom uočiti i tzoeči. ifi da uopšte neće niko naići, onda će postojati eventualni

Kod nesvesnog nehata (negligentia), iz zakonskog teksta proizlazi da nc po-stoji psihička veza između učinioca i_ dela, što znači daje odsutan i elemenat sve-sti i elemenat volje. Međutim, krivica se ovde uspostavlja na osnovu dužnosti i mogućnosti da se, premsfokolnostima i svojim ličnim svojstvima, predvidi nastu-panje posledice. Nesvesn^nehat se isključivo zasniva na normativnim elementi-ma, jer su psihološki elementi (svest i volja) kod učinioca potpuno odsutni. Za postojanjejiesvesnog nehata presudna je ocena o tome da li jc učinilac mogao i bio dužan da se drugačije ponaša i tako izbegne nastupanje poslcdicc.

U našoj teoriji i praksi, polazeći od rešenja iz našeg krivičnog zakonodav-stva, smatra se daje za nesvesni nehat potrebno kumulativno ispunjavanje objek-tivnog\ subjektivnog uslova (postoje i mišljenja da nesvesni nehat treba procenji-vati samo sa subjektivnog aspekta). Ovakvo rešenje postoji i u nekim stranim pravima (npr. u Svajcarskoj čiji KZ govori o okolnostima i ličnom položaju što se u teoriji shvata kao objektivni i subjektivni uslov). Objektivni uslov jeste daje učinilac bio dužan da predvidi posledicu, a subjektivni da jc mogao da jc predvi-di. Kod nesvesnog nehata i svest i volja manifestuju sc u svom negativnom obli-ku, pa je opravdano za konstituisanjc krivice zahtevati i jedno i drugo: i da jc učinilac mogao i daje bio dužan da predvidi nastupanje posledicc. Ukoliko je bio dužan da predvidi posledicu, a to prema svojim ličnim svojstvima nije mogao ili obrnutčTako je mogao ali nije bio dužan, nema nesvesnog nchata. j ^ n i krivicc. Inače, dužnost predstavlja pravni standard i ona se utvrđuje tako što se procenjuje da li bi jedan prosečan građanin u konkretnom slučaju bio svestan mogućnosti nastupanja posledice, tj. utvrđuje se standardno, uobičajeno ponašanje u konkret-noj situaciji. Taj deo nesvesnog nehata, tj. njegova objektivna komponenta, pre-težno je sadržana već u samom biću krivičnog dela. To znači da se sa aspekta bića krivičnog dela i njegovih bitnih obeležja može dati načelan odgovor na pita-nje da li je ispunjen objektivni uslov za postojanje nesvesnog nehata, a to je šta se sa aspekta krivičnopravne norme kojom se propisuje nehatno krivično delo očekuje od prosečnog građanina, odnosno koja je to dužna pažnja potrebna da bi se izbeglo vršenje krivičnog dela. To ipak nije prosečan građanin u najširem smi-slu reči, već prosečan pripadnik određene društvene grupe formirane po pripad-nosti određenoj generaciji, polu, profesiji, društvenom položaju itd. Ovakvo ,.in-dividualizovanje prosečnosti" se vrši u zavisnosti od činjeničnog stanja i vrste

169

KRIVIČNO DF.LO

krivičnog dela u konkretnom slučaju. Za davanje konačnog odgovora mora sc imati u vidu i konkretna situacija, odnosno okolnosti pod kojima je došlo do na-stupanja posledicc krivičnog dela u konkretnom slučaju. U cilju davanja odgovo-ra na pitanje da li je učinilac mogao i bio dužan da predvidi ostvarenje bića kri-vičnog dela neophodno je uzeti u obzir kako objektivne činjenice (sve okolnosti pod kojima je delo učinjeno), tako i subjektivne činjenice koje sc tiču ličnih svoj-stava učinioca i zamišljenog prosečnog građanina.'34'

Pošto sc zahteva kumulativno postojanje oba uslova (i da je bio dužaujjja je on mogao da predvidi nastupanje posledice), postojanje samo jednog uslova nije dovoljno za nesvesni nehat i krivicu. Nesvesni nehat neće postojati ukoliko su Sposobnosti učinioca bile iznad sposobnosti prosečnog građanina zbog čega jc on, ali nc i prosečan građanin, mogao da predvidi nastupanje posledicc.l35'Ta-kođe, nema nesvesnog nehata ni u obrnutoj situaciji: kada su sposobnosti učinio-ca bile ispod nivoa sposobnosti prosečnog građanina.

Razlikovanje između svesnog i nesvesnog nehata, kao što je već rečeno, nije značajno zbog toga što bi svesni nehat bio teži oblik nehata (opravdano jc mišljenje da nesvesni nehat u nekim situacijama može biti teži od svesnog), koli-ko zbog razgraničenja sa eventualnim umišljajem (svesni nehat) i slučajem_(ca-sus). Kod slučaja više nema krivice, pa ni krivičnog dela, tj, postoji samo objek-tivna veza (uzročnost) ali nc i subjektivna veza između učinioca i dela makar ona bila zasnovana i na normativnim elementima (ricsvešni nehat), jer nema "mo-gućnosti ili dužnosti da se predvidi nastupanje posledice. Slučaj, dakle, i pored ispunjavanja bitnih obeležja iz zakonskog opisa krivičnog dela, zbog nepostoja-nja krivice, nije krivično delo,

4.1. Neuračunljivost

Učinilac koji je krivično delo učinio u stanju neuračunljivosti nc može biti smatran krivim, odnosno neuračunljivost isključuje krivicu kao obavezan^leme-nat krivičnog dela. S obzirom na to da se stanje neuračunljivosti u praksi retko sreće, polazi se od pretpostavke da je učinilac uračunljiv. Naravno, to je pretpo-stavka koja se može obarati, odnosno postoji dužnost suda da u slučaju sumnje u pogledu uračunljivosti utvrđuje da li ona kod učinioca postoji ili ne.

134) T o j c o p ć e p r i h v a ć e n o u našoj teoriji i praksi . Vid. npr. J. Tahović , Komenta r KZ, Beograd, 1957,

135) O v o shvatanje j c v ladajuće u našo j teoriji j e r se zasniva na zakonsko j odredbi . Vid. npr . Srzcntić , Sta j ić , Lazarević, op. cit. str . 251 . Međut im, u nov i jo j s t ranoj literaturi domini ra shva tan jc d a j e nespo j ivo sa pr incipom krivicc da sc natprosečni učinilac favor izu jc t ime što bi sc od n jega m a n j e zah teva lo od onoga š to on može . Vid. Th . Wcigcnd , Z u m Vcrhal tcnsunrccht dcr fahr lass igcn S t ra f -tat . In: Festschrif l tur K. H. Gossc l z u m 70. Gcbur ts tag . Hcidclbcrg , 2002 , pp. 129-144.

4. Osnovi isključenja krivice

str . 84-85 .

170

KRIVICA

Zakonom se mogu predvideti različiti načini utvrđivanja postojanja neu-računljivosti. Poznata su tri metoda od kojih se može poći prilikom zakonskog Oblikovanja instituta uračunljivosti, ili tačnije rečeno tri načina utvrđivanja neu-računljivosti: biološki, psihološki i mešoviti. Zajpsihološki metod merodavne su samoposlediće, odnosno poremećaji do kojih dolazi na psihičkom planu, dok kod Biološkog metoda, sasvim suprotno, u obzir se uzimaju samo određena bole-sna; abnormalna psihička stanja. Mešoviti pak metod traži i jedno i drugo, iUZrok i posledicu. Navedeni metodi ipak ne polaze od pravog stanja stvari, rako da se saffiimšKSvno mogu prihvatiti. Naime, postoje forme duševne poremećenosti koje se ne zasnivaju na organskim, biološkim promenama, tj. nisu uslovljene ni-kakvim somatskim promenama koje se egzaktno mogu utvrditi. Nije prihvatljiva fikcija da svaki duševni poremećaj ima organski uzrok, samo što nauka još nije u stanju da ga ustanovi. S druge strane, ni psihološki metod ne može sasvim eg-zaktno utvrditi neku psihološku datost, tj. nešto što se određenim naučnim meto-dama može okvalifikovati kao psihološki poremećaj. On se u znatnoj meri osla-nja i na vrednovanja, tako da se govori i o psihološko-normativnom metodu.1361

Polazeći od mešovitog (biološko-psihološkog) metoda rešenje u našem kri-vičnom pravu (član 23. stav 2. KZ) za postojanje neuračunljivosti zahteva ostva-rivađjekako biološkog, tako i psihološkog osnova. To znači da je potrebno kako postojanje nekog abnormalnog duševnog stanja, tako i određenih psihičkih smet-nji prouzrokovanih tim stanjima.

Biološki osnov se može ispoljiti u četiri oblika: 1) duševna bolest (koja može biti trajlialirpnvrćmcna); 2) privremena duševna poremećenošt; 3) zaostali duševni razvojni 4Jdruga teža duševna poremećenošt. To znači da zakon sve forme duševne pđremećenosti koje mogu biti vrlo raznovrsne, te se otuda u psihijatriji sreću veoma različite podele, za potrebe krivičnog prava svodi na četiri fomie.

Zakon na prvom mestu navodi duševne bolesti kod kojih pravi razjiku pre-ma njihovom trajanju, odnosno prema mogućnostima izlečenja (trajne i privre-mene). S obzirom naTuzrok duševnih bolesti, uobičajena jc njihova podela na eg-zogene i endogene. Egzogene su one koje su izazvane nekim spoljnim faktorima koji^p(Jtja"deIuju na orgaffižaiu i gđe se njihovo dejstvo mož^uštanoviti, pa^se stog^ovori^dnM®i5rBoleš£infa_ (psihozama)koje su_orgajiski_uslovljcne.J'o su, na ~pnm<fr, traumatskepšIKoze (nakon povrede, mozga), psihoze izazvane in-fekcijofiT(npr. progresivna paraliza), epi lepsij aizazvana promenama namozgu, propadanje ličnosti ušled moždane arterioskleroze," itd. Endogene psihoze su, pak, one duševne bolesti čiji je uzrok unutrašnji, kod kojih se ne mogu dokazati orgahslcnaEagi To su pre svega, manično-depresivna psihoza (ciklotimijgj^shi-zofrenija i paranoja.

Pojam privremene duševne poremećenosti.obuhvata rede neka normalna (iscr-pljenost, pospanost npr.), a Češće neka patološka stanja koja su prolaznog, privrc-

136) Vid. C . Roxin, Strafrecht , AT, 3. Auf lagc , Munchcn , 1997, p. 756 .

171

KRIVIČNO DELO

menog karaktera. To mogu biti stanja izazvana jakim afektima, ili intoksikacijom usled uzimanja alkohola ili droga, prolazni poremećaji svesti izazvani organskim bolestima l" dr.

Žaostaji duševni razvoj (oligofrenija) je takva forma duševne poremećeno-sti gde jc oštećena inteligencija bez obzira na njen uzrok. Ona se može stepeno-vati i uobičajeno je da se razlikuju tri stepena duševne zaostalosti: laka, srednja i teška.137' '

I najzad, zakon navodi i „drugu težu duševnu poremećfinost". Ova formula-cija je dosta neodređena. Jasno je da tu spadaju one forme duševne poremećeno-sti kojese ne mogu podvesti pod prethodne tri u zakonu izričito navedene forme, kao i da se mora raditi o težem obliku duševne poremećsupsti. Tu bi se, na pri-mer, mogle svrstati neke psihopatije.

Psihološki osnov se može manifestovati ili u obliku nemogućnosti shvata-nja značaja svoga dela (odsustvo moći rasuđivanja) ili u nemogućnosti upravlja-nja svojim postupcima (odsustvo moći odlučivanja). Učinilac nije svestan žffažSja svoga dela onda kada ne shvata prirodni značaj svoga dela, kada nije sve-stan delovanja prirodnih zakona. Takođe, ta je svest odsutna i onda kada on ne shvata društveni značaj svog dela. Učinilac ne može upravljati svojim postupci-ma onda kada ima pravilnu predstavu, kada, još vlada svojim razumom, ali je iz-gubio vlast nad voljom".138' Iako u nekim slučajevima kod učinioca nema ni jed-nog ni dragog, tj. usled nekog od četiri navedena stanja duševne poremećenosti on ne može shvatiti ni značaj svog dela niti upravljati svojim postupcima, zakon-ski uslov u pogledu psihološkog osnova postavljen je alternativno tako što se traži da učinilac ili nije mogao da shvati značaj svoga dela, ili pak da nije mogao da upravlja svojim postupcima. Dovoljno je da nedostaje ili intelektualna (moć rasuđivanja) ili voluntaristička komponenta (moć odlučivanja). Ono jjtojgimula-tivno mora biti ostvareno za postojanje neuračunljivosti jeste psihološka i bio-loška komponenta. Naime, uvek mora kumulativno biti ostvaren jedan od četiri oblika duševnc poremeženošfi (biološki osnov) i jedan od dva oblika pHihičkih smetnji (psihološkTosnov). To znači da usled jednog od četiri oblika duševne po-remećenos!i~učinilac~ ili nije mogao shvatiti značaj svoga dela ili nije mogao upravljati svojim postupcima (na primer usled duševne bolesti nije mogao upra-vljati svojim postupcima, ili usled zaostalog duševnog razvoja nije mogao shva-titi značaj svoga dela).

Mora postojati i biološka i psihološka komponenta u momentu izvršenja de-la, tj. postojanje uračunljivosti, odnosno neuračunljivosti je relevantno samo u vrc-

137) T o s tepenovanje sc zasniva na vrednost ima dobi jen im na ps ihološkim tes tovima za m c r c n j c intcli-gcnc i jc , odnosno na tzv. kvoci jcntu intcligcncijc. Laka duševna zaostalost postoj i kada količnik (kvoci jent) intcl igcncijc iznosi između 85 i 70 , s rednja ili umercna između 7 0 i 5 0 i teška kad j c ta j količnik ( IQ) između 50 i 0. Ta sc klasif ikaci ja zasniva na vrednos t ima dat im od s t rane Svctskc zdravs tvene organizaci je , dok su p rema Amer i čkom psihi ja t r i jskom druš tvu tc granice zna tno niže . Up. Č . Ha jdukov ić , Sudska psihijatri ja, Beograd - Za jcčar , 1981, str. 104 -106 .

138) T a k o S. Frank. op . cit., str . 2 9 - 3 0 .

172

KRIVICA

me kada jc delo učinjeno. Duševna poremećenošt do koje u nekim slučajevima do-lazi posle učlnjenog dela nije od značaja za utvrđivanje neuračunljivosti, takvo lice jc uračunljivo, a njegova duševna poremećenošt ima samo proccsni značaj (to je osnov za prekid istrage, odnosno za obustavljanje krivičnog postupka).

Neuračunljivost se uvek utvrđuje u odnosu na određeno krivično delo. To dalje znači da je moguće da jedan učinilac u istom vremenskom momentu u od-nosu na jedno delo bude neuračunljiv, a u odnosu na drago uračunljiv (ili bitno smanjeno uračunljiv). Na primer, učinilac može usled zaostalog duševnog razvo-ja da shvati značaj krivičnog dela ubistva fiTodnosu ruTnjćga da bude uračunljiv, a ne može da shvati značaj neprijavljivanja pripremanja krivičnog dela (član 331. KZ), pa bj u odnosu na to delo bio neuraČunljiv7Tli, licc obolelo od paranoje usledjsumanutihjdeja proganjanja ne može da shvati značaj svoga deja ili da upravlja svojim postupcima u pogledu ubistva lica za koje misli da ga proganja, ali može biti uračunljiv u odnosu na bilo koje drugo krivično delo koje nema veze sa njegovim sumanutim idejama (npr. u odnosu na krađu, proneveru i dr.).

Lice koje svojom radnjom ostvari sve elemente bića nekog krivičnog deja u stanju neuračunljivosti nije za to delo krivo, odnosno uzima sc da ne postoji ni krivično delo jer nije ostvaren njegov subjektivni element. U odnosu na neu-računljivog učinioca, pod uslovom daje opasan za okolinu, mogu biti primenjene određene mere bezbednosti. To su merc bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi (član 81. KZ) i obaveznog psihijatrij-skog lečenja na slobodi (član 82. KZ), a uz njih i sledeće tri mere bezbednosti: zabrana vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti, zabrana upravljanja motornim vo-zilom i oduzimanje predmeta (član 80. stav 2. KZ).

Bitno smanjena uračunljivost nije osnov koji isključuje krivicu. Ona sc raz-matra na ovom meštu samo zbog toga što je način njenbg~utvrđivanja u načelu isti kao i kod neuračunljivosti (korišćenjc mešovitog metoda). U tom pogledu tj. kao pravna konstrukcija ona je slična neuračunljivosti. Međutim, ona sc suštinski razlikuje od neuračunljivosti i ima sasvim drugi krivičnopravni značaj.

U vreme nastanka instituta bitno smanjene uračunljivosti bilo je onih koji su bili protiv stepenovanja uračunljivosti, a to su bili naročito predstavnici klasične škole. Danas je ovaj institut u teoriji nesporan i poznaju ga sva savremena evrop-ska krivična zakonodavstva.13"

Bitno smanjena uračunljivost (član 23. stav 3. KZ) je prelazno stanje iz-među uračunljivosti i neuračunljivosti. Iako je prilikom njenog zakonskog regu-lisanja, kao i kod neuračunljivosti, primenjen mešoviti metod, ona je ipak bliža uračunljivosti. Između bitno smanjene uračunljivosti i neuračunljivosti postoji

139) Vid . J . Tahović , Krivično pravo, Opšt i deo, Beograd. 1961, str . 2 2 2 - 2 2 3 .

4.2. Bitno smanjena uračunljivost

1 7 3

KRIVIČNO DELO

kvalitativna razlika: bitno smanjeno uračunljivo liceje uračunljivo i kod njega može postojati krivica za delo koje jc učinilo u stanju bitno smanjene uračunlji-vosti. Prema rešenju iz KZ bitno smanjena uračunljivost postoji onda kada jc sposobnost učinioca da shvati značaj svoga dela ili sposobnost da upravlja svo-jim postupcima usled jednog od četiri zakonska oblika duševne poremećenosti (duševna bolest, privremena duševna poremećenost, zaostali duševni razvoj, dru-ga teža duševna poremećenost) bila bitno smanjena. To znači daje uslov u jiogle-du biološkog osnova, odnosno oblika duševne poremećenosti, isto postavljen kao i kod neuračunljivosti (razlike u konkretnim slučajevima mogu postojati u pogle-du intenziteta, odnosno stepena duševne poremećenosti).1'"'' Bitno smanjena uračunljivost u odnosu na neuračunljivost se razlikuje na psihološkom planu, tj. u pogledu postojanja moći rasuđivanja i moći odlučivanja. One^kod bitno snia-njene uračltnljivosti postoje, ali se traži daje bar jedna od njih usled duševne po-remećenosti u momentu izvršenja krivičnog dela bila bitno smanjena. Na primer, usled privremene duševne poremećenosti sposobnost učinioca da shvati značaj svoga dela bila je bitno smanjena. Ili, njegova sposobnost da upravlja svojim po-stupcima bila je bitno smanjena usled duševne bolesti.

Pošto bitno smanjena uračunljivost ne isključuje krivicu, učiniocu koji je kri-vično delo učinio u tom'šTanju mogi t^Jaeći jve.krivične sankcije koje se izriču i uračunljivom učiniocu (kazna, mere upozorenja, određene mere bezbednosti). Međutim, zakon uvažavajući specifičnosti ovog stanja, predviđa mogućnost ublažavanja" kazne. Postoji i mogućnost da se uz kaznu izrekne mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenjajJSuvanja u zdravstvenoj ustanovi iz člana 81. KZ, a uz uslovnu osiidii mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja' na slobodi (član K2. stav 3). Mera obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi se može izreći i bitno smanjeno uračunljivom učinocu koji je pošle primene mere bezbednosti oba-veznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja pušten naTišlovn'f otpust (član 82. stav 3).

Katfi neuračunljivost, stanje bitno smanjene uračunljivosti mora postojati u momenttrizvršenja krivičnog dela. TaTčođc, i bitno smanjena uračunljivost se procenjujcu odnosu naodredeno krivično delo. Moguće je, zato, da kod učinioca koji učinrviše krivičnih dela u sticaju u odnosu na jedno delo postoji bitno sma-njena uračunljivost, a u odnosu na drugo potpuna uračunljivost (dok u odnosu na treće delo može postojati neuračunljivost).

Treba razlikovati bitno smanjenu uračunljivost od obične smanjene urač jn-ljivosti. Običnu smanjenu uračunljivost poznaje naša sudska praksa i teorija, ali

140) Tako , psihopat i jc češće mogli voditi tome da sposobnost shvatanja značaja svoga dela ili sposob-nost upravl janja svoj im postupcima bude bi tno smanjena , nego sasvim isključena. Proširenje b io loškog osnova i na drugu težu duševnu porcmcćenos l ko j e j c uč in jeno u n o v o m K Z . i inače j c od većeg značaja kod bi tno sman jene uračunlj ivosti , nego kod neuračunl j ivost i . Ps ihopat i jc spa-da ju upravo u drugu težu duševnu poremećenos t . Iako psihopat i ja n i je duševna bolest u medic in-s k o m , pa ni u p ravnom smislu , postoji i miš l jen je da teške obl ike psihopat i ja ipak tako treba tretirati naroči to kada sc po svo jo j s imptomat ic i m n o g o n c razl ikuju od endogenih ps ihoza . T a k o J. Glaser . Opća psihopatologija s posebnim osvr tom na krivično pravo, Zagreb , 1963, sir . 87.

1 7 4

KRIVICA

ne i zakon. Ona predstavlja dalje stcpenovanje uračunljivosti i nalazi se između bitno smanjene uračunljivosti i uračunljivosti. Dok samo u slučaju bitno smanje-ne uračunljivosti postoji mogućnost ublažavanja kazne i primene navedenih mera bezbednosti, obična smanjena uračunljivost može imati samo karakter olakšava-juće okolnosti kod odmeravanja kazne prilikom stepcnovanja krivice.

4.3. Stvarna zabluda

Zabluda u najširem smislu jeste nepostojanje svesti, ili postojanje pogrešne svesti o nekim okolnostima. KZ (član 28. stav I) razlikuje dve vrste stvarne za-blude: 1) zabludu o stvarnim obeležjima bića krivičnog dela i 2) zabludu o razlo-zima isključenja protivpravnosti, tj. o osnovama koji isključuju postojanje kri-vičnog dela. Ove dve vrste stvarne zablude sc u našoj literaturi često nazivaju stvarnom zabludom u užem smislu (stvarna zabluda o obeležjima bića krivičnog dela) i stvarnom zabludom u širem smislu (stvarna zabluda o osnovima is-ključenja protivpravnosti).14" I jedna i druga mogu isključiti postojanje krivicc, a time i krivičnog dela. Osnovna razlika između te dve vrste zablude jeste u tome što prva vrsta stvarne zablude delujc u odnosu na elemenat predviđenosti dela u zakonu, a druga u odnosu na elemenat protivpravnosti, te sc nc vidi zašto bi jedna bilaštvama zabluda u širem, a druga u užem smislu. Jedno jc stvarna zabluda o biću krivičnog dela,142'a drugo stvarna zabluda o protivpravnosti. Svakako, reč je o činjeničnom, stvarnom supstratu ovih elemenata. Zabluda se odnosi na činjeni-ce stvarnog karaktera od kojih zavisi ostvarenost tih elemenata, a ne na te ele-meriteicao-pravne kategorije, jer bi se inače radilo o pravnoj zabludi. Ijedan i drugTelemenat su podjednakog značaja i ranga, tc i stvarna zabluda u odnosu na njih u principu ima isti značaj i dejstvo. U praksi su, inače, češći slučajevi stva rte zablude u pogledu elemenata bića krivičnog dela.

Stvarna zabluda o biću krivičnog dela postoji onda kada kod učinioca nc po-stoji svest o bilo kojoj stvarnoj okolnosti koja ulazi u biće krivičnog dela (npr. za-bludajTpogledu radnje izvršenja, posledice, uzročnog odnosa, objekta radnje, sred-stva izvršenja itd.) jNa primer, izvršilac pogrešno držeći da se radi o osvežavainć.em napitku da drugome licu Tla popije tečnost koja sadrži smrtonosni otrov. Nije neop-hodno daje učtntlaćTT^abluđi u pogledu neKog"stvarnog obeležja u celini. Zabluda

141) Vid. Srzentić, Staj ić , Lazarcvić. Krivično pravo SFRJ, 1978, sir. 255. 142) lako i uslovi kažnjivost i za jedno sa b ićem krivičnog dela č ine e lemenat predviđenost i u zakonu ,

stvarna zabluda u pogledu uslova kažnjivosti nc samo da j c irelevantna nego bi se m o g l o reci da ona u pogledu njih kr ivičnopravno (ali nc i faktički) i n c m o ž e da postoj i . Ti uslovi su van sadržaja i dometa krivicc učinioca, tako da zbog toga u odnosu na nj ih institut s tvarne zab lude nema nika-kav znača j . Razl ikovanje bitnih obeležja bića kr ivičnog dela i us lova kažnj ivos t i važno j c , između ostalog i z b o g dejs tva stvarne zablude.

175

KRIVIČNO DELO'

se može odnositi i samo na jednu stvarnu okolnost, koja čini sastavni deo obeležja krivičnog dela, ukoliko je to presudno za postojanje krivičnog dela (npr. postoji stvarna zabluda ako učinilac verujc da je lice nad kojim vrši obljubu navršilo četr-naest godina, iako su mu poznata sva ostala svojstva pasivnog subjekta). Po prirodi stvari zabluda se odnosi na neko objektivno obeležje biča krivičnog dela, tj. zabluda ne može postojati u odnosu na ono što čini subjektivno biće krivičnog dela. Stvarna zabluda može postojati kako u odnosu na deskriptivno, tako i u odnosu na norma-tivno obeležje bića krivičnog dela. U nekim slučajevima stvarne zablude o nomia-tivnim obeležjima bića krivičnog dela može se javiti problem razgraničenja sa prav-nom zabludom.

Stvarna zabluda o okolnostima koje isključuju protivpravnost poštoičonda kada jč učinilac u zabludi u pogledu neke stvarne okolnosti čije bi postojanje, uz druge uslove, vodilo isključenju postojanja krivičnog dela. To bi, na primcr, 6io slučaj sa putativnom nužnom odbranom kod koje učinilac pogrešno drži da po-stoji napad, odnosno da je on stvaran. Tu nije reč o tome da učinilac pogrešno smatra da njegovo delo nije protivpravno, da on pogrešno proccnjuje protivprav-nost svog dela (to bi bio jedan oblik pravne zablude), već o tome da sc zabluda odnosi na neku stvarnu okolnost čije bi postojanje dovelo do primene nekog osnova koji isključuje krivično delo.

I jedna i druga vrsta stvarne zablude može biti neotklonjiva ili otklonjiva. U prvom slučaju učinilac u konkretnoj situaciji nikako nijfTmogao imati pravilnu predstavu o relevantnoj stvarnoj okolnosti. To je neotklonjiva stvarna zabluda. U drugom slučaju on je prema okolnostima konkretnog slučaja i prema svojim ličnim svojstvima mogao i bio dužan da ima pravilnu predstavu o relevantnim stvarnim okolnostima koje ulaze u biće krivičnog dela. Tada će postojati otklonji-va stvarna zabluda ili stvarna zabluda iz nehata.

4.3.2. Krivičnopravno dejstvo stvarne zablude

Osnovno pitanje koje se kod stvarne zablude postavlja jeste njen uticaj na postojanje krivice učinioca. Stvarna zabluda o biću krivičnog dela, bez obzira da li je otklonjiva ili neotklonjiva (skrivljena ili neskrivljena) uvek isključuje umišljaj. Isto je i sa stvarnom zabludom u pogledu osnova koji isključuju protiv-pravnost. Samo neotklonjiva stvarna zabluda, kako o biću krivičnog dela tako i o osnovima koji isključuju protivpravnost, isključuje i umišljaj i nehat, tj. uvek is-ključuje krivicu, a time i krivično delo. Delo učinjeno u neotklonjivoj stvarnoj zabludi nije krivično delo (član 28. stav 1. KZ). Neotklonjiva stvarna zabluda po-stoji onda kada učinilac nije bio dužan i nije mogao da izbegne zabludu u pogle-du neke stvarne okolnosti koja predstavlja obeležje krivičnog dela, ili u pogledu neke okolnosti koja bi, da je zaista postojala, činila delo dozvoljenim (član 28. stav 2. KZ). Ovu zakonsku odredbu treba tumačiti tako da učinilac nikako u kon-kretnoj situaciji nije mogao imati pravilnu predstavu o nekoj stvarnoj okolnosti

176

KRIVICA

koja čini zakonsko obeležje krivičnog dela, ili o stvarnoj okolnosti koja bi vodila isključenju protivpravnosti.

Olklonjiva stvarna zabluda, tj. zabluda kada jc učinilac mogao i bio dužan da ima pravilnu predstavu o stvarnim obeležjima krivičnog dela, ne isključuje nc-hatnu krivicu. Ako je učinilac bio u zabludi usled nehata, postojaće krivično delo učinjeno iz nehata kad zakon takvo krivično delo predviđa (član 28. stav 3. KZ).

Od izvesnog značaja u krivičnom pravu su i zabluda o predmetu, licu i uzročnoj vezi.

Slučajevi zablude o objektu radnje, a to su zabluda o predmetu (crror in ob-jeeto) i zabluda o licu (error in persona), nisu krivičnopravno relevantni kada su predmet ili lice istog kvaliteta, tj. kada ispunjavaju zakonske uslove. Nije od značaja kada je učinilac u zabludi u pogledu identiteta žrtve, pa misleći da kri-vično delo vrši prema jednom licu, učini ga prema drugom licu. Isto jc i kod za-blude o predmetu. No, kada se radi o tome da je samo određeni predmet, ili licc sa određenim svojstvom bitni elemenat krivičnog dela, tada stvarna zabluda može da utiče na krivicu učinioca ili na pravnu kvalifikaciju dela.

Što se tiče zablude o uzročnoj vezi (aberratio ictus), tj. kada učinilac prou-zrokuje posledicu na drugom objektu radnje krivičnog dela, a ne na onom na ko-jem je hteo, postoje različita mišljenja. Međutim, vladajuće jc shvatanjc da ovu situaciju treba rešavati tako da se uzme da postoji sticaj krivičnog dela u po-kušaju (krivično delo koje se htelo ostvariti) sa sticajcm nehatnog krivičnog dela (krivično delo koje je ostvareno).

4.4. Pravna zabluda

Pravna zabluda podrazumeva nepostojanje svesti o tome da sc čini krivično delo. Kod lica koje se nalazi u pravnoj zabludi nema svesti o krivičnoj protiv-pravnosti. Ere svega, pravna zabluda predstavlja pogrešnu predstavu o tome da neko'ponašanje nije predviđeno kao krivično delo. Učinilac nc zna da jc po-našanje koje preduzima u zakonu predviđeno kao krivično deloTNa primer, nc zna d a j e neovlašćena kupovina ili prodaja strane valute, makar i po zvaničnom kursu, krivično delo.1431 Ili, ne zna da čini krivično delo utaje ako prisvoji više is-

143) Član 50. Zakona o deviznom poslovanju („Službeni ti.st SRJ" , b r o j 23/02) prcdvida ovo krivično delo propisujući za njega kaznu zatvora od šest mcscci do pet godina. Z a razliku od ran i jeg rešenja . nc zahteva sc ni uslov da j c izvršena kupovina ili prodaja p reko od ređenog iznosa .

4.3.3. Zabluda o predmetu, licu i uzročnoj vezi

4.4.1. Pojam pravne zablude

1 7 7

KRIVIČNO DELO

plaćenu razliku novca koju mu jc blagajnik na šalteru banke greškom isplatio. Ta vrsta pravne zablude se naziva direktnom pravnom zabludom

Osim direktne pravne zablude, postoji i pravna zabluda u pogledu nekog osno-va koji isključuje protivpravnost. Naime, učinilac pogrešno proccnjuje postojanje pravnih uslova za primenu nekog od tih osnova, ili uopšte pogrešno smatra da nešto predstavlja osnov koji isključuje protivpravnost. Na primer, učinilac misli da je do-zvoljena nužna odbrana na nužnu odbranu. Ili, smatra da ima pravo na disciplinsko kažnjavanje svojih daljih maloletnih srodnika neznajući da to pravo pripada samo ro-diteljima. Ova vrsta pravne zablude naziva se indirektnom pravnom zabludom.144'

I u jednom i drugom slučaju pravne zablude kod učinioca ne postoji svest o zabranjenosti dela koje čini. Za postojanje pravne zablude dovoljno je odsu-stvo svesti o zabranjenosti dela, nije potrebno da učinilac smatra da j e delo do-zvoljeno.

Pravna zabluda neće postojati u slučaju tzv. eventualne pravne zablude. Ko računa s tim da njegovo ponašanje može biti zabranjeno, ali ga bez obzira na to preduzima, ne nalazi sc u pravnoj zabludi.145'

Dok kod stvarne zablude učinilac ne zna činjeničnu podlogu krivičnog dela, kod pravne zablude on je u zabludi u pogledu zabranjenosti dela. U slučaju stvarne zablude o biću krivičnog dela on nc zna za neku stvarnu okolnost koja ulazi u to biće, a kod pravne zablude (direktne) on ne zna daje to uopšte predviđeno kao kri-vično delo, ili pogrešno shvata krivičnopravnu normu. Kod stvarne zablude u po-gledu okolnosti koje isključuju protivpravnost učinilac pogrešno drži da postoji neka stvarna okolnost koja kada bi zaista postojala došlo bi do isključenja protiv-pravnosti a time i krivičnog dela, a kod pravne zablude u pogledu osnova koji is-ključuju protivpravnost on zna sve stvarne okolnosti, ali ne zna pravni značaj tih okolnosti. On tu pogrešno smatra da nešto predstavlja osnov koji isključuje protiv-pravnost, ili pogrešno shvata pravne uslove za primenu nekog od tih osnova (indi-rektna pravna zabluda).

Kod nekih krivičnih dela gotovo je nemoguće da postoji pravna zabluda. Ovde jc od značaja podela krivičnih dela na mala in se i mala prohibita. Naime, kod ponašanja koja su zlo sama po sebi (mala in se) i koja kao takva predstavljaju krivična dela u svim društvima i vrlo su malo podložna promenama s obzirom na istorijski period (npr. ubistvo, ili krađa), isključeno je postojanje pravne zablude. Kod drugih, pak, koja zavise samo ili pretežno od procene zakonodavca u od-ređenom društvu i u određenom vremenskom periodu i koja nisu predmet i mo-

144) Podela na direktnu i indirektnu pravnu zab ludu uobiča jena j c u n e m a č k o j kr iv ičnopravnoj teorij i . V id . Wcssc1s, J „ Bculkc, W „ St raf reeht . A T . Hcidclbcrg, 1999, p . 140-141 . T a j e podela oprav-dana j e r su u pi tanju dve vrste p ravne zablude ko j e sc j a s n o razl ikuju p o o n o m e u pogledu čega j e učini lac u zabludi . U okviru direktne pravne zab lude postoj i dal je više s luča jeva , o d n o s n o situacija p o č e v od one kada učinilac uopšte n c zna za pos to jan je kr iv ičnopravne n o r m e k o j o m sc neko ponašan j e predviđa kao krivično delo , pa d o n j egovog pogrešnog tumačen ja nekih pravnih poj-m o v a ko j e ta no rma sadrži .

143) T a k o B a u m a n n , Wcbcr , Mitsch, St raf reeht , A T , Biclcfcld, 1993, p . 461 .

178

KRIVICA

ralne osude (npr. neka krivična dela u oblasti privrednog i finansijskog poslova-nja), koja su krivična dela samo zbog toga što su kao takva zakonom zabranjena (mala prohibita), sasvim je moguće postojanje pravne zablude. Za neka od njih ne zna većina građana, pa čak ni pravnika.'461

Pravna zabluda se u većini evropskih krivičnih zakonodavstava, kao i u pretežnom delu strane teorije, pod određenim uslovima, smatra osnovom koji isključuje krivicu. U vezi sa tim, poseban značaj ima podela pravne zablude na otklonjivu i neotklonjivu pravnu zabludu. Neotklonjiva pravna zabluda postoji onda kada učinilac nije znao da je njegovo delo zabranjeno zato što to nije mo-gao i nije bio dužan da zna. Novije teorije krivice, koje naglašavaju njenu nor-mativnu komponentu, polaze od toga da se u slučaju neotklonjive pravne zablu-de učinilac ne može prekoreti za učinjeno delo, da on ne može da se smatra kri-vim za delo za koje nije mogao da zna da predstavlja krivično delo, te da zato ne može postojati ni krivica (a time i krivično delo).

U našem krivičnom pravu u osnovi se, do nedavno, polazilo od suprotne kon-cepcije. I učinilac koji jc krivično delo učinio u pravnoj zabludi smatrao sc da dclu-je sa krivicom. Pravna zabluda u našem krivičnom pravu nije uticala na postojanje ili nepćstojanje krivičnog dela, ona je mogla da utiče samo na kažnjavanje. Učinilac krivičnog dela koji iz opravdanih razloga nije znao da jc to delo zabranjeno mogao se blaže kazniti ili osloboditi od kazne (član 17. OKZ). Samo pravna zabluda iz opravdanih razloga mogla je imati karakter fakultativnog osnova za oslobođenje od kazne, dok je obična pravna zabluda mogla eventualno da bude samo obična olakšavajuća okolnost koja bi uticala na stepenovanje krivice prilikom odmeravanja kazne u okviru kazne propisane za krivično delo koje je učinjeno u pravnoj zabludi. Rešenje iz člana 17. OKZ polazilo je od principa error iuris nocet (nepoznavanje prava škodi), tj. od toga da građani moraju poznavati sve krivičnopravne normejfo rešenje ne odgovara stanju u savremenim društvima gde su pravne, pa i krivičrPF pravile nOfm'e brojne I složene! Ono je ipak donekle uvažavalo realnost, time što pređviđalcrkOfekcijutog načela, dozvoljavajući mogućnost ublažavanja, pa i oslo-bođenja od kazne. Da bi ta mogućnost postojala, bilo je potrebno je da je učinila; iz opravdanih razloga bio u pravnoj zabludi.

Kao što je rečeno, prema normativnoj (a takođe i prema mešovitoj, psiho-loško-normativnoj) teoriji krivice u slučaju neotklonjive pravne zablude is-ključena je krivice, a time i krivično delo. Rešenje koje je u pogledu pravne za-blude predviđao OKZ prevaziđeno je i u suprotnosti sa samim pojmom krivica. I

146) I Tahović ističe da pravna zabluda m o ž e postojati s amo kod „onih kr ivičnih de la koja sc n e odnose na takozvana klasična i s tandardna krivična dela, već na inkriminaci je nov i jeg porekla, ko je odgo-vara ju posebnim potrebama j e d n e zajcdnicc u određenom momen tu . Up. J . Tahov ić , Krivično pravo, Opšt i deo, Beograd, 1961, str. 195.

4.4.2. Krivičnopravni značaj pravne zablude

179

KRIVIČNO DELO'

onda kada je učinilac bio u neotklonjivoj pravnoj zabludi on se samo mogao osloboditi od kazne. Ukoliko i bude oslobođen od kazne time sc nije diralo u po-stojanje njegove krivice i krivičnog dela. On sc i u slučaju ncotklonjivc pravne zablude, kada nikako nije mogao da zna krivičnopravnu normu koju jc prekršio, smatrao krivim, „iako je očigledno da na njegovoj strani nema nikakve krivi-ce".'47 'Izlaz iz ove nezadovoljavajuće situacije mogao sc naći samo u izmeni po-stojeće koncepcije o pravnoj zabludi što je i učinjeno u novom KZ.

Delojcoje j e učinjeno u neotklonjivoj pravnoj zabludi nije krivično delo (član 29. stav 1, KZ). Pravna zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije mogao i nije bio dužan da zna daje njegovo delo zabranjeno (član 29. stav 2). Tu nedosta-je krivica kao obavezan elemenat krivičnog dela. Nje nema zato što kod učinioca nije mogla postojati svest o protivpravnosti koja jc konstitutivni deo krivice. Svest o protivpravnosti je elemenat krivice koji se pretpostavlja i čije se postoja-nje ne mora utvrđivati u svakom konkretnom slučaju. Slično kao i kod uračunlji-vosti, ovde se polazi od jedne (oborive) pretpostavke. To znači da j e zajpostoja-nje neotklonjive pravne zablude potrebno utvrditi da učinilac nije bio dužan i nije mogao da zna da je njegovo delo zabranjeno. Pošto je stvarna ili moguća svest o protivpravnosti samostalna komponenta krivice,148'njeno postojanje ili odsustvo nema nikakvog značaja za utvrđivanje umišljaja (ili nehata).

Ukoliko je krivično delo učinjeno u otklonjivoj pravnoj zabludi, učiniocu sc kazna može ublažiti. Otklonjiva pravna zabluda postoji kada učinilac nije znao da je njegovo delo zabranjeno, ali je to mogao i bio dužan da zna (član 29. stav 3. KZ).

Naša sudska praksa je do sada veoma restriktivno tumačila i primenjivala ipstitut pravne zablude. Ima i takvih odluka gde se izjednačava postojanje pravne zablude i pravne zablude iz opravdanih razloga. Umesto da se prvo utvrđuje da li je učinilac bio u pravnoj zabludi, a zatim da li je u njoj bio iz opravdanih razloga, a tek nakon toga da li je opravdano kaznu ublažiti ili učinioca osloboditi od ka-zne, često se bez dovoljno argumenata konstatuje da učinilac nije bio u pravnoj zabludi jK^se j ne ulazi u raspravljanje pitanja da Li je u pravnoj zabludi bio iz opravdanih razloga.149' Ovakav rezervisan stav sudske prakse prema pravnoj za-

147) T a k o Đordcv ić smat ra juć i da bi predviđanje ncotklonj ivc pravne zablude kao osnova koji i sk l juču je krivičnu odgovornos t u novom Krivičnom zakoniku SRJ (a ko je polazi od mešov i tog normat ivno-ps iho loškog shva tan ja krivicc) „bi lo znača jno unapređenje u zakonsk im rešen j ima o kr iv ičnoj odgovornost i" . Up. M. Đordcvić , Osnovn i problemi kr ivične odgovornost i . U: Mogući pravci razvoja jugos lovcnskog kaznenog zakonodavs tva , Beograd, 1999, str . S I .

148) Danas j c u tom pogledu skoro o p ć e p r i h v a ć e n a teorija krivicc, dok j c ranija teorija umiš l ja ja (koja j c svest o protivpravnosti unosila u umiš l ja j ) gotovo sasvim napuštena.

149) N a pr imer . u odluci Okružnog suda u N o v o m Sadu Kž 314/93 tvrdi sc da građanin Republ ike Srp-s k e ni je m o g a o biti u p ravnoj zabludi kada j c neovlašćeno držao i nosio va t reno o ruž je na teritoriji SRJ posedujuć i dozvolu nadležnog organa Republ ike Srpske. U obraz loženju sc . i zmeđu ostalog, navodi da optuženi n i je bio u p ravnoj zabludi „poš to nije poznavao zakon koji važi na teritorij'* SR Jugos lav i je , j e r , p o opš tem pravnom principu, nepoznavan je propisa nc izvin java" . T ime , u stvari, sud kons ta tu je da j c učinilac b io u p ravnoj zabludi č ime dolazi u kontradikci ju , a razlozi ko je navodi idu u prilog tome da učinilac n i je bio u p ravno j zabludi iz opravdanih raz loga, a nc da uopš te n i j e bio u p ravnoj zabludi .

180

KRIVICA

bludi, verovatno će jpg vije doći do izražaja kod novog rešenja pravne zablude koja, u slučaju da je neotklonjiva, isključuje krivično delo.

Osnovno pitanje koje sc u vezi sa silom i pretnjom u opštem delu krivičnog prava15"'postavlja jeste da li one isključuju postojanje krivičnog dela učinjeriog pod njihovim uticajem.

Kod razmatranja radnje krivičnog dela već je rečeno da apsolutna (neodolji-va) sila (vis absoluta) isključuje postojanje radnje krivičnog dela.15" Rešavanje tog pitanja ne stvara neke probleme. Postoji saglasnost da kada je prema nekom bila primenjena sila takvog intenziteta kojoj se nije mogao odupreti, već je bio prinuđen da ostvari biće nekog krivičnog dela, krivično delo ne postoji zato što nemavoljne radnje, lako je ovaj stav i ranije bio nesporan u našoj teoriji i praksi, KZ izTičito predviđa (član 21) da neodoljiva sila isključuje postojanje krivičnog dela, kao i da se u tom slučaju izvršiocem krivičnog dela smatra ono lice koje je primenito neodoljivu silu (posredni izvršilac).

Osim apsolutne, postoji jjcompulzivna sila, kao i pretnja. One ne isključuju radnju, ali se postavljapitanje kakvo dejstvo imaju u pogledu krivice, odnosno da li se delo koje j e je predviđeno u zakonu kao krivično delo i koje je protivpravno može učiniocu pripisati u krivicu ukoliko gaje izvršio pod uticajem kompulzivne sile, ili pretnje. Pošto je jasno da apsolutna sila isključuje postojanje radnje, pro-blem se u stvari svodi na dejstvo, odnosno krivičnopravni značaj, kompulzivne sile i pretnje.

Kornpulzivna sila, za razliku od apsolutne sile, predstavlja upotrebu fizičke snage prema nekom licu s ciljem da se ono prinudi da izvrši određeno krivično de-ig^pna u većoj ili manjoj meri utiče na donošenje odluke prinuđenog lica, ali to lice ipak nije lišeno svake mogućnosti da odlučuje ili da svoju odluku realizuje kao što je to slučaj kod apsolutne sile. Pošto takva sila ne isključuje voljnu radnju, nameće se pitanje da li ona može imati značaj za postojanje krivice. Iz istih razlo-ga to se pitanje postavlja i kod pretnje. Naime, i pretnjom se utiče na volju nekog lica da izvrši krivično delo, ali se ne isključuje voljna radnja. Pretnja predstavlja stavljanje u izgled nekog zla licu koje se prinuđava. Da bi postojao uticaj na do-nošenje odluke kod lica kome se preti, potrebno je da pretnja bude ozbiljna i mo-guća, što se procenjuje pre svega sa aspekta lica kome je upućena. Pretnju treba razlikovati od opomene, jer je kod pretnje nužno da lice koje preti na bilo koji

150) U Posebnom dolu sila i pretnja sc kod niza krivičnih dela j av l j a ju kao kons t i tu t ivno obe lež je , t j . k a o radnja izvršenja , o d n o s n o n jen d e o kod višcaktnih krivičnih de la (npr . s i lovanje , razbojniš lvo, iznuda).

151) KZ, ali pre svega imajući u vidu silu i pretnju kao konst i tut ivno obe lež je pojedin ih krivičnih dela, pod p o j m o m sile smat ra i pr imenu hipnoze ili omaml ju juć ih sredstava s c i l jem da s c neko protiv svo j e vol je d o v e d e u nesvesno s lanje ili onesposobi za o tpor (član 112. tačka 12).

4.S. Sila i pretnja (prinuda)

1 8 1

KRIVIČNO DELO'

način doprinese zlu kojim preti. Dakle, da li se učinilac koji je krivično delo učinio pod uticajem kompulzivne sile ili pretnje može smatrati krivim za učinjeno delo? Prc davanja odgovora na ovo pitanje oko koga su mišljenja u teoriji potpuno podc-i j e n i treba napomenuti da je sa aspekta odredaba KZ nesporno da onda kada u ovim situacijama budu ispunjeni uslovi za krajnju nuždu, a to je pre svega slučaj kod pretnje, može doći do isključenja postojanja krivičnog dela. Naime, ako neko da bi izbegao zlo kojim mu se preti učini krivično delo, a pri tome budu ostvareni i svi ostali uslovi za krajnju nuždu, krivično delo neće postojati.1531

Iako u našoj teoriji oko toga postoji saglasnost, takvo rešenje ipak izaziva određene dileme. Ukoliko se primeni institut krajnje nužde dolazi do isključenja protivpravnosti, a ne krivice što jc teorijski teško obrazložiti. Činjenica da sc kri-vično delo vrši pod uticajem sile ili pretnje nc bi trebalo da utiče na njegovu pro-tivpravnost, jer i u tom slučaju delo ostaje protivpravno. Primena instituta krajnje nužde u ovom slučaju otežava i rešavanje pitanja odgovornosti lica koje je prime-nilo prinudu. Ono bi ako jc kod neposrednog izvršioca isključena krivica moglo da bude smatrano posrednim izvršiocem. Međutim, ako je isključena protivprav-nost, onda i u odnosu na njega krivično delo ne postoji, pa bi on mogao da odgo-vara samo za krivično delo prinude (što je neprihvatljivo naročito u onim slučaje-vima kada je prinudio drugo lice da izvrši neko teško krivično delo). Ovaj pro-blem ne postoji u onim zemljama čije krivično zakonodavstvo poznaje dve vrste krajnje nužde: jednu koja isključuje protivpravnost, i drugu koja isključuje krivi-cu (npr. Nemačka, Austrija).

No, kakav je samostalan značaj kompulzivne sile i pretnje u krivičnompra-vu? Mišljenja se razlikuju počev od onoga koje smatra da jc isključena kr vi-c a , 1 5 3 ^ ao onoga koje uzima da je uticaj kompulzivne sile i pretnje irelevantan, da može imati uticaja samo na odmeravanje kazne.154' I pojedina zakonodavstva, mada se većina od njih nc izjašnjavaju izričito o ovom pitanju (što je slučaj bio do nedavno i u našem krivičnom zakonodavstvu), razlikuju se u predviđenim rešenji-ma. Treba ovde spomenuti rešenje iz krivičnog zakonika Srbije iz 1860. godine koje bi i danas moglo biti aktuelno i prema kome kada je neko „nateran tuđom si-lom ili ugroženjem, kome nije mogao odoleti, taj neće biti kriv niti će sc kazni-ti". 155' Iako se ova odredba pre svega odnosi na neodoljivu silu ona, kao što se vidi,

152) Ni je opravdano dovodi t i u vezu kompulz ivnu silu i pretnju sa nužnom odbranom u g o r e p o m e n u -tom smis lu . Na ime , a k o neko uspe da od sebe ili d rugog otkloni napad koj i sc sas to jao od pr imene kompulz ivne sile koja j c bila upravl jena na to da učini od ređeno kr iv ično delo , onda on ni je ni uč in io to kr iv ično de lo tako da s c to p i tanje i n c postavl ja .

153) Tahov ić smatra da kompulz ivna sila i pre tnja mogu isključiti ili umanji t i uračunl j ivosf , ili u nekim s luča jev ima isključiti vinost . Up. J . Tahović , Kr iv ično pravo, OpSti deo , 1961, str. 190-191 .

154) T a k o Srzcnl ić - Staj ić p rema ko j ima znača j kompulz ivne si le i pre tn je treba procenj ivat i s a m o u okvi ru instituta nužne odbrane i k r a jn j e nužde , a a k o nisu ispunjeni uslovi za p r imenu lih instituta onda one m o g u uticati s amo na odmeravan j e kazne . Up. Srzcn l ić - Sta j ić , Krivično pravo FNRJ , Opš t i deo , Beograd, 1957, str. 217.

155) Ka3tiHTejlHH aaKOHHK 3a KH>axcerBO C p 6 n j y , y Bcorpa f l j ' , y npaanTCACTBCHoj n e m i r n u , 1860, s i r . 2 6 .

182

KRIVICA

i pretnju predviđa kao osnov isključenja krivice. Npvi KZ sadrži odredbu prema kojoj kompulzivna sila i prctnja predstavljaju fakultativni osnov za ublažavanje kazne (član"21. stav 2), Osnovno pitanje koje se u vezi sa time postavlja jeste da li navedena odredba negira mogućnost da kompulzivna sila i pretnja, pod određenim uslovima, bude i osnov isključenja krivicc.

Pre svega, treba se saglasiti sa onim autorima koji ovo pitanje razmatraju u vezi sa subjektivnim elementom krivičnog dela, odnosno krivicom.156' Naime, kompulzivnom silom i pretnjom se deluje na volju učinioca. To se ukoliko je volja sasvim isključena (apsolutna sila) rešava na nivou radnje krivičnog dela. Međutim, ukoliko postoji voljna radnja, makar ona bila i iznuđena, onda na nivou krivice tre-ba utvrditi da li voljna radnja koja je bila posledica upotrebe kompulzivne sile ili pretnje može biti dovoljan osnov za krivicu. Krivično delo učinjeno pod uticajcm kompulzivne sile ili pretnje je, po prirodi stvari, pre svega umišljajno krivično delo. Učinilac zna na šta jc prinuđen. Prinuda na nehatno krivično delo jc konstrukcija koja je hipotetičkPffioguTća (npr. prinuda da se izvrši nehatno krivično delo ugrožavanja saobraćaja), ali je u praksi teško zamisliva. Stoga sepitanje uticaja kompulzivne sile i pretnje uglavnom svodi na pitanje da li učinilac deluje umišljaj-no ako to čini pod uticajem kompulzivne sile ili pretnje. Po pravilu, voljni elemenat itfBTS^^tn ipS® postoji. Prinuđeni vrši krivično delo radi postizanja određenog ci-lja: ižbegavanjazla koje mu preti. U nekim ekstremnim slučajevima kada je inten-zitet kompulzivne sile i pretnje bio veoma visok (slučajevi koji sc graniče sa apso-lutnom silom), onda kada izvršilac u jednom normativnom smislu nije mogao dru-gačije da dela, kada se to od njega nije moglo očekivati, umišljaj bi mogao biti is-ključen. Uslov bi bio da je akt prinude bio takav da nije bio moguć uspešan otpor, niti da se akt prinude~mogao na neki drugi način izbeći.15"

Može se postaviti i pitanje postojanja uračunljivosti. Sila i pretnja, mada ret-ko, prouzrokuju privremenu duševnu poremećenost koja kod prinuđenog može dovesti Čak i do neuračunljivosti (češće bitno smanjene uračunljivosti).151" To

156) T a k o J. Tahović , op. cit., 189-191. 157) U savremenoj nemačkoj literaturi sc pitanju uticaja sile i pretnje poklanja ma lo pažn je . Si tuaci ja

kada neko pr inuđava drugo licc da izvrši krivično delo rcšava sc u okviru instituta k r a jn j e nužde, i to one ko ja iskl jučuje krivicu, a nc kra jn je nužde koja iskl jučuje prot ivpravnost . Međut im, d o 1975. godine postojala j c u tada važećem nemačkom Krivičnom zakoniku odredba § 52. koja j c posebno rogulisala ovu si tuaciju, pa sc zato u stari joj literaturi posvećivalo i v iše pažn je o v o m pi tan ju (oluda sc i u našo j udžbeničkoj literaturi sila i pretnja, počev od Živanovića , razmatra u okviru posebnog poglavl ja) . Ob ično sc zauz imao stav da j c o d g o v o m o s t j t r i n u d c m t g iskl jučena onda kada j c pri-mena kompulz ivne ši le ili_prctnjc bila takva da j o j sc n i je mogao pružili o tpor , kada sc od pr inuđenog niic mocloročck iva l i da nađe drutti izlazi Kao^kri tcri jum za d a v a n j e odgovora na to p i tanje sc uz imao prosečan građanin („ni heroj ni kukavica") , s t im da sc ima u v idu i ličnost pr inuđenog i onoga ko pr imenju je prinudu. Vid. npr. R. Maurach, Dcutschcs St raf reeht , Al lgcmci-ner Tci l , Karlsruhc, 1965, str. 339. Međut im, zauz imanje ovakvog i sličnih s tavova bi lo j c zasno-vano na izričitoj zakonskoj odredbi koja j c isključivala krivicu p r inuđenog pod od leđen im uslovima, dok u našem pravu sl ične odredbe nema pa j c rešavanje o v o g pi tanja s loženi je .

158) T o miš l jen je zastupa Živanović . On ističe da sc kompulz ivna sila i pre tnja po jav l ju ju kao „osnovi iskl jučenja podobnosti za uračuljivost (odn. smanjenja iste)". Up. T . Ž ivanović , Osnovi kr iv ičnog prava Kral jevine Jugoslavi je , Opšti deo, II knj iga , Beograd, 1937, str . 131.

183

KRIVIČNO DELO'

znači da bi krivica u nekim (retkim) slučajevima mogla biti isključena zato što sc prinuđeni nalazio u neuračunljivom stanju.

Prema tome, odredba KZ o kompulzivnoj sili i prctnji kao fakultativnom osnovu za ublažavanje kazne ne znači da one, mada u praksi veoma retkim slučajevima, ne mogu isključiti postojanje krivice.

Ono što je sporno kod krivičnopravnog značaja sile i pretnje i različita mišljenja pojedinih autora, posledica je toga daje reč o složenom pitanju na koje sc nc može dati isti odgovor za sve situacije. Neprihvatljivo je generalizovanje i nastojanje da se nađe isto rešenje za vrlo različileTIučajcvc do kojih u praksi može doći.159'Može se zaključiti da se uticaj sile i pretnje u krivičnom pravu, u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja, a pre svega u zavisnosti od intenzite-ta upotrebljene prinude i mogućnosti da joj sc prinuđeni odupre, može rešavati na sledeće načine.

Prvo, apsolutna sila isključuje radnju, tako da nema tog osnovnog, početnog elementa krivičnog dela. Drugo, kompulzivna sila i pretnja, kada su za to ispu-njeni "iislovi, preko instituta krajnje nužde mogu isključiti postojanje krivičnog dela. Treće, u nekim slučajevima će uračunljivost biti bitno smanjena, ili ćecak (mada su to sigurno retki slučajevi) postojati neuračunljivost ako usied privreme-ne duševne poremećenosti učinilac nije mogao shvatiti značaj svoga dela ili nije mogao upravljati svojim postupcima. Četvrto, ima i situacija (u praksi veoma ret-kih) u kojima će biti isključeno postojanje umišljaja, jer će pre svega nedostajati njegov voljni elemenat. I najzad, u slučaju da kompulzivna sila i pretnja ne is-ključuju krivicu što ćc u praksi najčešće biti slučaj, kazna se učiniocu, prema rešenju iz KZ (član 21. stav 2), može ublažiti.

5. Posebni slučajevi odgovornosti u krivičnom pravu

5.1. Actiones liberae in causa (skrivljena neuračunljivost)

Naše krivično pravo predviđa institut actiones liberae in causa (seu ad li-bertatem), tj. radnje slobodne u uzroku (ili vezane za slobodno stanje) nazivajući ga skrivljena neuračunljivost. Krivica učinioca krivičnog dela koji se upotrebom alkohola, droga ili na drugi način doveo u stanje u kojem nije mogao da shvati značaj svog dela ili da upravlja svojim postupcima, utvrđuje se prema vremenu neposredno pre dovođenja u takvo stanje (član 24. KZ). Njegov cilj jeste rešava-nje problema krivice onih učinilaca koji su krivično delo učinili u stanju neu-računljivosti, ali su sami sebe doveli u to stanje. Otuda i naziv ovog instituta: iako u momentu izvršenja (in actu) njegove radnje više nisu bile slobodne, tj. on je bio

159) O v o g prob lema su donekle svesni Bavcon - Selili je r zauz ima ju s tav da sila i pre tnja u nek im s l u č a j e v i m a iskl jučuju društvenu opasnost i prot ivpravnost , a u nek im krivičnu odgovornos t učini-oca . Up. Bavcon , Lj. , Šciih, A. : Kazensko pravo, Splošni dcl , L jubl jana , 1987, str . 156.

184

KRIVICA

neuračunljiv, u jednom prethodnom stanju (in causa), pre nego Stoje prouzroko-vao stanje šopstvene neuračunljivosti, njegove radnje su bile slobodne u smislu skrivljcnog započinjanja uzročnog toka koji sc završio vršenjem krivičnog dela u neuračunljivom stanju. Reč jc o jednom toku događaja koji ima dve faze: u prvoj uračunljiv učinilac prouzrokuje situaciju u kojoj ćc u drugoj fazi, postavši u međuvremenu neuračunljiv, izvršiti krivično delo. Iz kriminalno-politjčkih razlo-ga (nesporne potrebe da se i prema takvim licima primeni kazna i druge krivične sankcijc) ovaj Tristitut dozvoljava jedini izuzetak od pravila da se krivica (uračun-ljivost, umišljaj ili nehat i svest o protivpravnosti) utvrđuju u vremc izvršenja kri-vičnog" dela. Taj se momenat u odnosu na vreme izvršenja krivičnog dela pomera unazad) tj. u vreme pre nego što je učinilac sam sebe doveo u stanje neuračunlji-vosti u kome je učinio krivično delo. Kriminalno jjolitičko opravdanje za .ovaj.i?-uzctak,gostoji naročito u slučaju kada se učinilac stavio u stanje neuračunljivosti sa namerom da u tom stanju učini krivično delo, tj. onda kada sc u stvari poslužio samim sobom za izvršenje krivičnog dela.

Za primenu instituta actioncs liberae in causa, i time uspostavljanja postoja-nja krivičnog dela, potrebno je da je kod učinioca u momentu pre nego što sc upotrebom alkohola, droga ili na drugi način doveo u stanje neuračunljivosti, tj. u momeritifdonošenja odluke, postojala krivica u odnosu na kasnije učinjeno kri-vično đeto.To znači da pored uračunljivosti, u odnosu na delo koje jc kasnije iz-vršeno u stanju neuračunljivosti, mora postojati ili umišljaj, ili nehat ako sc radi o delu za koje zakon predviđa kažnjivost i onda kada jc učinjeno iz nehata. Posto-je stogi dve situacije: umišljajna actio libera in causa i nehatna actio libera in ca-usa^ Kod prve, učinilac se sa umišljajem dovodi u stanje neuračunljivosti u kome vrši krivično delo u odnosu na koje jc postojao umišljaj (direktni ili eventualni) u momentu actio praecedens. Mišljenje da umišljajna actio libera in causa postoji i onda kada se neko iz nehata doveo u stanje neuračunljivosti nije prihvatljivo, jer je to nespojivo sa postojanjem umišljaja u odnosu na delo koje se kasnije vrši u stanju neuračunljivosti. Umišljajno stavljanje u stanje neuračunljivosti da bi se s umišljajcm u tom stanju učinilo krivično delo, a delo ne bude učinjeno, ne pred-stavlja pokušaj, već se on utvrđuje u vreme vršenja krivičnog dela prema opštim pravilima. To, po pravilu, predstavlja nekažnjivu pripremnu radnju.

U drugoj situaciji kod učinioca postoji u momentu prethodnog delovanja (actio praecedens) nehat (svesni ili nesvesni) u odnosu na krivično delo koje je kasnije učinio u stanju neuračunljivosti, u koje je sam sebe doveo iz nehata ili sa umišljajem. U praksi su mnogo češće situacije da postoji nehat u odnosu na delo u neuračunljivom stanju u koje se učinilac sam doveo.

U okviru te dve situacije moguća su stoga četiri slučaja: direktni umišljaj, eventual-ni umišljaj, svesni nehat i nesvesni nehat. Potrebno je da budu ostvareni svi elementi tili stepena krivice, ali s tim da to mora biti u momentu pre nego što sc učinilac doveo u sla-nje neuračunljivosti. Tako, na primer, ako je jedno lice ostvarilo zakonska obeležja kri-vičnog dela ugrožavanja javnog saobraćaja, u stanju neuračunljivosti usled privremene duševne poreraećenosti, tako što je pre toga samo sebe dovelo u stanje teške alkoholisa-

185

KRIVIČNO DF.LO

nosli, krivično delo ćc postojali u slcdcćim situacijama. U prvoj, izvršilac jc svestan da ćc u stanju neuračunljivosti, tj. potpunog pijanstva, izvršiti krivično delo ugrožavanja jav-nog saobraćaja i to hoće (direktni umišljaj). U drugom slučaju, on je svestan toga da može da izvrši krivično delo u tom slanju i na to pristaje (eventualni umišljaj). U trećem slučaju, on je svestan te mogućnosti, ali olako drži da do krivičnog dela neće doći, ili da će ga moći sprečiti (svesni nehat). Najzad, moguće je da izvršilac niti je bio svestan togti da u stanju pijanstva može izvršiti krivično delo koje je izvršio, niti je to hteo, ali je pre-ma okolnostima i svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao bili svestan te mogućnosti (nesvesni nehat).

Institutactiones li berač in causa primenjuje se i kod krivičnih dela nečinje-nja. Ako učinilac sebe dovede u stanje neuračunljivosti, a bio je svestan da u tom stanju svojim propuštanjem može ostvariti biće odredenog krivičnog dela a to jc i hteo, odnosno pristao na to (umišljaj), ili je pak olako držao da do toga neće doći (svesni nehat), odnosno nije bio svestan toga ali jc to mogao i bio dužan (ne-svesni nehat), postojaće njegova krivica (omissio libera in causa).

Ukratko rečeno, za primenu instituta actioncs liberae in causa potrebno jc da kumulativno budu ispunjena dva uslova: 1) da je učinilac sam sebe doveo u stanje neuračunljivosti (zakon kao tipične radnje dovođenja u to stanje navodi upotrebu alkohola ili droga, ali to mogu biti i drugi načini), i 2) da je u tom stanju učinio krivično delo u odnosu na koje je kod njega, u momentu pre nego što sc doveo u to stanje, postojao umišljaj ili nehat (ukoliko jc zakonom uopšte pred-viđen nehatni oblik).

Institut actioncs liberae in causa sc dakle primenjuje samo onda kada se učinilac doveo u stanje neuračunljivosti i nesporno je da se ne primenjuje kada se neko doveo samo u stanje bitno smanjene uračunljivosti. Međutim, bilo je sporno da li postoji mogućnost blažeg kažnjavanja koja, inače, generalno postoji kada jc krivično delo učinjeno u stanju bitno smanjene uračunljivosti, pa se logičkim tu-mačenjem (argumentum a fortiori) dolazilo do zaključka da to ne bi bilo oprav-dano. """'KZ sadrži izričitu odredbu u tom pogledu. Učiniocu koji se sam doveo u stanje bitno smanjene uračunljivosti ne može se po tom osnovu ublažiti kazna (član 24. stav 2. KZ).

Treba spomenuti da se problem vršenja krivičnih dela u neuračunljivom sta-nju u koje je učinilac sam sebe doveo može donekle rešiti i na jedan drugi način. Naime, postoje zakonodavstva (tu jc spadao i KZ Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine) koja poznaju krivično delo pijanstva. Tu je kao krivično delo predviđeno samo opijanje pod uslovom da u stanju pijanstva bude učinjeno krivično delo. Prigovor ovom rešenju jeste da se u stvari kažnjava za samo pijanstvo, jer se iz-vršenje nekog krivičnog dela u tom stanju smatra objektivnim uslovom inkrimi-nacije koji nije obuhvaćen umišljajem ili nehatom. Druga slabost ovog rešenjaje-

160) A k o s c neko k o sc doveo u s tanje neuračunl j ivost i u pogledu kažn javan ja iz jednačava sa on im k o j e d e l o i zvr t io u uračunl j ivom s tanju , onda to tim pre važi za onoga k o sc s a m o doveo u s tan je bi tno s m a n j e n e uračunl j ivost i .

186

KRIVIČNO DF.LO

ste što je propisana ista kazna bez obzira na težinu krivičnog dela koje jc u stanju pijanstva izvršeno.161'

5.2. Odgovornost za krivična dela kvalifikovana

Postoji veći broj krivičnih dela koja osim svog osnovnog oblika imaju i svo-je teže oblike u slučaju da iz osnovnog oblika proizađe teža posledica. Na primer, izvršilačTibće da žrtvu teškoJelesno povredi, ali iz toga proizađe njena smrt iako on to nije hteo. ili, zbog krivičnog dela ugrožavanja javnog saobraćaja .nastupi smrt ili teška telesna.povreda nekog lica. Osnovno pitanje koje sc tu postavlja je-ste pitanje krivice i za tu težu posledicu. To pitanje je posebno regulisano Kri-vičnim zakonikom koji sadrži odredbu o odgovornosti za težu posledicu, što znači da važi isto pravilo za sva ova krivična dela. Naime, kad je iz krivičnog dela proižašla teža posledica zbog koje zakon za to delo propisuje težu kaznu, ta se kazna može izreći ako je učinilac u odnosu na tu posledicu postupao iz nehata (čl3n"27. KZ). Ako je u odnosu na težu posledicu postojao umišljaj učinioca, onda se to rešava pr fm ehom pravila koja važe za sticaj krivičnih dela, osim ako ta teža posledica, sama po sebi, ne predstavlja krivično delo.

Za krivična dela kvalifikovana težom posledicom zakon po pravilu propisu-je težu kaznu od one do koje sc može doći primenom odredaba za odmeravanje kazne za sticaj krivičnih dela, ako se radi o nehatnom prouzrokovani u teže posle-dice. To je i osnovni razlog za propisivanje krivičnog dela kvalifikovanog težom posledicom, jer zakonodavac smatra da se tu radi o jednom novom kvalitetu u pogledu težine krivičnog dela.

Za odgovornost za krivična dela kvalifikovana težom posledicom potrebno je da se"ta teža posledica može pripisati nehatu učinioca (svesnom ili nesve-snom). Postojanje objektivne veze, tj. uzročne veze između osnovnog dela i t;£c posledice jeste neophodan, ali ne i dovoljan uslov. ,<a>Uzrqčna veza se mora utvr-diti pre nego što se pređe na utvrđivanje postojanja nehata učinioca. Postojanje nehata u odnosu na težu posledicu u konkretnom slučaju, po pravilu, nije jcdio-stavno utvrditi. To je pre svega zbog toga što se radi o specifičnoj situaciji gde je umišljaj ili nehat učinioca upravljen ka osnovnom delu i njegovoj posledici.

Zbog toga izgleda da sudska praksa, iako se to u načelu ne može prihvatiti, primenjuje blaže kriterijume prilikom utvrđivanja postojanja nehata u odnosu na težu posledicu, što se ponekad graniči sa objektivnom odgovornošću, odnosno prihvata se ono što se u teoriji naziva dolus indireetus.

161) Kritički stav u pogledu tog rešenja zauzima Kulil koji sc za laže i za p r imenu instituta ac t ioncs libe-rae in causa iako on u ncrnačkom krivičnom zakonodavs tvu nije izričito p redviđen . U p . K. Kiilil. op . c i t . , p . 3K4-3K5.

162) Prema j edno j s tar i joj teoriji koja potiče j o š iz s rednjeg veka (versar i in r c illicila). za odgovornos t j c dovo l jno i postojanje same objekt ivne veze.

težom posledicom

1 8 7

KRIVIČNO DF.LO

Jedno od spornih pitanja jeste da li osnovno delo može ostati u pokušaju, a da postoji odgovornost za težu posledicu. U praksi se na ovo pitanje uglavnom odgovara potvrdno. Na primer, ako dođe do smrti ili teške telesne povrede žen-skog lica koje, da bi izbeglo silovanje, iskaže iz vozila u pokretu, ili sa sprata i si. (naravno, posebno je pitanje da li se takvo postupanje žrtve može pripisati nehatu učinioca).

Ako u odnosu na težu posledicu postoji umišljaj, primenjivaće se odredbe za sticaj krivičnih dela. Izuzetno, odgovornost za krivično delo kvalifikovano težom posledieom postoji i onda kada je u odnosu na tu posledicu postojao umišljaj. Reč je o situaciji kada teža posledica, sama po sebi, ne predstavlja krivično delo. Na primer, jedan od kvalifikovanih oblika silovanja postoji onda kada je silovanje za posledicu imalo trudnoću (član 178. stav 3. KZ). Jezičkim tumačenjem ranije od-redbe člana 15. OKZ dolazilo se do neprihvatljivog rezultata da taj teži oblik silo-vanja postoji onda kada se trudnoća može pripisati nehatu izvršioca, a ako je on trudnoću hteo, tj. ako je trudnoća bila obuhvaćena njegovim umišljajem, onda bi postojao samo osnovni oblik silovanja. Zato se moralo koristiti logičko tumačenje kojim se dolazilo do rešenja da je neprihvatljivo uzimati kada u odnosu na takvu posledicu postoji nehat može da se primeni teža kazna, a onda kada postoji umišljaj ne može. Ovaj problem je otklonjen novim rešenjem u KZ, čime je otpala potreba za ovakvim tumačenjem. Naime, član 27. KZ predviđa odgovornost za težu posledicu izuzetno i onda kada je u odnosu na nju postojao umišljaj ukoliko time nisu ostvarena obeležja nekog drugog krivičnog dela.

Novi KZ i dalje ostavlja donekle spornom situaciju koja se odnosi na slučajeve kada se za krivično delo kvalifikovano težom posledieom može izreći teža kazna, nego primenom odredaba za odmeravanje kazne izvršene u sticaju. Jer, neprihvatljivo je da se učiniocu može izreći stroža kazna kada je u odnosu na težu posledicu postupao iz nehata, nego u slučaju kada je kod njega u odnosu na težu posledicu postojao umišljaj. Ranije krivično zakonodavstvo poznavalo je slučajeve u kojima se mogla odmeriti i izreći osetno stroža kazna za krivično delo kvalifikovano težom posledieom, nego za dva umišljajna krivična dela učinjena u sticaju. U novom KZ jedva da je moguće naći primere za tu drugu si-tuaciju u kojoj bi se moralo pribeći logičkom tumačenju i uzeti da postoji kri-vično delo kvalifikovano težom posledieom, a ne sticaj, i onda kada u odnosu na težu posledicu postojni umišljaj. I u tim slučajevima razlika u zaprećenoj kazni je mala (mada ni to u načelu nije prihvatljivo). Na primer, ako je kod krivičnog dela ugrožavanja javnog saobraćaja iz nehata došlo do teške telesne povrede kao po-sledice vršenja osnovnog dela, može se izreći kazna zatvora od jedne do osam godina (član 297. stav 1. KZ). Ako bi, međutim, u odnosu na težu posledicu po-stojao umišljaj i ako bi se uzelo da postoji sticaj osnovnog oblika ovog krivičnog dela i osnovnog oblika teške telesne povrede, maksimalna kazna koja bi se mogla izreći mogla bi biti do sedam godina i jedanaest meseci.

Treba napomenuti da, pored osnovne situacije kada u odnosu na osnovni oblik postoji umišljaj, a u odnosu na težu posledicu nehat (umišljaj + nehat), nije

188

KRIVIČNO DF.LO

sporno da je moguća primena odredbe člana 27. i onda kada je osnovno krivično delo izvršeno iz nehata, pa iz njega proizađe teža posledica (nehat + nehat).

KZ više ne poznaje institut odgovornosti za krivična dela kvalifikovana od-ređenom okolnošću, odnosno ne sadrži o tome posebnu odredbu. KZ iz 1951. go-dine (član 8. stav 2) propisivao je da će se teža kazna koja jc propisana za od-ređeno krivično delo zbog naročitih okolnosti izreći samo ako je učinilac za te okolnosti znao ili je bio dužan i mogao da zna za njih. Ta odredba jc imala smisla samo zbog kriminalno-političke procene da odgovornost za teže delo postoji i onda kada su te okolnosti obuhvaćene ne samo umišljajem, već i onda kada u od-nosu na njih postoji nehat. Pošto je takav kriminalno-politički stav dubiozan, opravdano je ograničavanje odgovornosti samo na slučajeve kada i u odnosu na te okolnosti postoji umišljaj. U tom slučaju se jedna takva odredba javlja kao su-višna, jer se primenjuju opšta pravila o umišljaju, a to znači da i te okolnosti, kao i ostale bitne okolnosti u biću krivičnog dela, moraju biti obuhvaćene umišljajcm učinioca.

5.3. Odgovornost za krivična dela učinjena putem štampe . i drugih sredstava javnog informisanja

Sredstva javnog informisanja se mogu iskoristiti za izvršenje različitih kri-vičnih dela~(kleveta, pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja i dr.). S jedne strane krivična dela izvršena na taj način po pravilu su teža, a s druge strane u primeni opštih pravila o krivici, kao i u vođenju krivičnog postupka prema iz-vršiocu,_tj. autoru informacije, javljaju se ozbiljni problemi- To daje osnova za ustanovljavanje posebnih pravila o odgovornosti za krivična dela učinjena putem štampe i drugih sredstava javnog informisanja. Ova vrsta odgovornosti, prema rešenju u našem pravu, odnosi se na tri kategorije lica: odgovornog urednika, iz-davača (u vezi sa njim, izuzetno i štampara) i proizvođača.

U slučaju ove posebne vrste odgovornosti dolazi do kolizije opravdanih Kri-minalno-političkih razloga da se za tzv. štamparske delikte obezbedi efikasna kri-vičnopravna zaštita i načela individualne subjektivne odgovornosti. Propuštanje nadzora nije dovoljan osnov za subjektivnu odgovornost. To je više argument za rešavanje ovog problema na drugi način (kao što to čine neke zemlje), a to je pro-pisivanje posebnog krivičnog dela zanemarivanja dužne pažnje i kontrole u prccc-su štampanja, odnosno nastajanja drugih oblika sredstava javnog informisanja. Si-stem tzv. kaskadne odgovornosti1 fi3) koji su u ovoj oblasti i dalje zadržala neka za-konodavstva još je manje prihvatljiv, jer spada u domen objektivne odgovornosti.

163) Reč j e o odgovornost i p o određenom rcdoslcdu navedenih lica od na jv i šeg d o na jn ižeg . Po tom s is temu odgovornos t sc može spustiti sve do običnog prodavca novina uko l iko nc m o ž e da odgo-vara neko drugi koji sc nalazi iznad njega (npr. urednik. Štampar i dr.). Kod nas sc kaskadna odgo-vornost zadržala san jo u j ednom slučaju: kada umes to izdavača odgovara Štampar.

189

KRIVIČNO DF.LO

Odredbama člana 38. KZ uspostavlja se posebna odgovornost odgovornog urednika za krivična dela učinjena putem onih sredstava javnog obaveštavanja kod kojih je, prema zakonskim propisima koji regulišu tu oblast, obavezno posto-janje odgovornog urednika. To su: novine, radio, televizija i druga javna glasila. Odgovorni urednik, odnosno lice koje ga je zamenjivalo u vreme objavljivanja informacije, smatraće se izvršiocem krivičnog dela učinjenog putem tih sredsta-va informisanja u tri slučaja. To su sledeći slučajevi: 1) ako je do završetka glav-nog pretresa pred prvostepenim sudom autor ostao nepoznat; 2) ako je informaci-ja objavljena bez saglasnosti autora; 3) ako su u vreme objavljivanja informacije postojale stvarne ili pravne smetnje za gonjenje autora, koje i dalje traju. Dodatni uslov za odgovornost glavnog urednika jeste da nije bio u neotklonjivoj stvarnoj zabludi u pogledu neke od tih okolnosti.

U praksi se može postaviti pitanje kakav značaj ima činjenica kada se infor-macija objavljuje bez imena autora. Pravilno se uzima da je ta okolnost irelevant-na, jer iz člana 38. stava 1. tačka 1. jasno proizlazi da autor u momentu objavlji-vanja nc mora čak biti ni poznat, dovoljno je da se za njega sazna do završetka pretresa pred prvostepenim sudom. Trenutkom utvrđivanja autora, isključuje se odgovornost odgovornog urednika.164'

Za odgovornost za krivično delo koje je učinjeno putem štampe ili drugih sredstava javnog informisanja, kod odgovornog urednika, odnosno lica koje ga je zamenjivalo, po pravilu mora postojati svest o nekoj od okolnosti koja, po zakonu, predstavlja osnov da se on smatra izvršiocem. Zakonska odredba, doduše, govori samo o neotklonjivoj stvarnoj zabludi. Naime, ukoliko je on bio u neotklonjivoj stvarnoj zabludi u pogledu neke od tih okolnosti, isključena je njegova krivica (član 38. stav 3. KZ). Postavlja se pitanje kako rešiti slučaj kada je on bio u otklo-njivoj stvarnoj zabludi, što če u praksi češće doći u obzir. Ako je odgovorni ured-nik, odnosno lice koje ga zamenjuje, bio u zabludi iz nehata, ne može postojati umišljajno, već samo nehatno krivično delo ako ga zakon uopšte predviđa. Po pri-rodi stvari, putem štampe i drugih sredstava javnog informisanja se ne vrše neliat-na krivična dela (ipak, to je moguće zamisliti: npr. nehatno odavanje državne taj-ne), tako da se praktično ova odredba svodi na to da nepostojanje svesti kod odgo-vornog urednika isključuje njegovu krivicu. Ovakvo rešenje ublažava u osnovi ipak objektivnu odgovornost glavnog urednika.

Osim odgovornog urednika, ovaj poseban oblik odgovornosti odnosi se i na izdavača (odnosno štampara) i proizvođača (član 39. KZ). Pod uslovima iz člana 38. KZ, tj. ako postoji neka od tri situacije (ako je autor nepoznat, ako je informacija objavljena bez njegove saglasnosti, ili ako postoje stvarne ili prav-ne smetnje za krivično gonjenje autora) izvršiocem krivičnog dela će se sma-trati izdavač i proizvođač. Izdavač će se, pod tim uslovima, smatrati izvršio-cem krivičnog dela koje je učinjeno putem nepovremene štampane publikacije kao što je knjiga, udžbenik, monografija. Ako nema izdavača ili postoje stvar-

164) T a k o Okružn i sud u Beogradu u odluci Kž . 2812/88.

1 9 0

KRIVIČNO DF.LO

ne ili pravne smetnje za njegovo gonjenje, uzeće se da j e izvršilac štampar koji je za to znao. Proizvođač se, pod istim uslovima, smatra izvršioccm krivičnog dela učinjenog putem kompakt diska, gramofonske ploče, magnetofonske tra-ke i drugih auditivnih sredstava, filma za javno i privatno prikazivanje i dijapo-zitiva, video-sredstva ili sličnih sredstava namenjenih širem krugu lica. Reč jc o istoj vrsti odgovornosti (i istim uslovima), kao i kod odgovornog urednika, s tim što se ovde radi o drugim modalitetima publikovanja informacija, tj. o iz-davanju i proizvodnji, pa prema tome i o drugim licima koja će sc smatrati iz-vršioccm krivičnih dela izvršenih na taj način. To je, kao što je rečeno, izdavač za krivično delo učinjeno u nepovremenoj štampanoj publikaciji i proizvođač za krivično delo učinjeno u nekom od gore navedenih sredstava. Umcsto izda-vača, izvršiocem će se smatrati štampar ako nema izdavača, ili postoje stvarne ili pravne smetnje za njegovo gonjenje, a štampar je za to znao.

S obzirom na to da se kao izdavač, štampar i proizvođač često javlja pravno lice, izričito je propisano da je izvršilac fizičko lice koje je u tom pravnom licu odgovorno za izdavanje, štampanje ili proizvodnju (član 39.stav 2. KZ).

Odredbe o odgovornosti lica navedenih u čl. 38. i 39. KZ primenjuju sc samo ako se ta lica po opštim odredbama KZ ne mogu smatrati učiniocem kri-vičnog dela. Primena odredaba čl. 38. i 39. KZ je dakle supsidijamog karaktera. To znači da će lica navedena u čl. 38. i 39. KZ biti izvršioci ako su preduzeti rad-nju izvršenja krivičnog dela, ili saučesnici u delu autora ako su prcduzcli radnju saučesništva. Primarna primena režima opštih, redovnih instituta krivičnog prava je u svakom slučaju opravdana i donekle ublažava prigovore koji se mogu uputiti ovoj posebnoj vrsti odgovornosti koja prelazi u oblast objektivne odgovornosti i kao takva predstavlja delimično kršenje načela krivice.

Sužavanju ove posebne vrste odgovornosti i svođenju kršenja načela krivicc na minimum služi još jedno ograničenje predviđeno u KZ. Reč j e o zaštiti izvora informacija. Lica čija odgovornost ovde supsidijamo dolazi u obzir neće se sma-trati izvršiocem krivičnog dela zbog toga što sudu ili drugom nadležnom organu nisu otkrila identitet autora informacije ili izvor informacije, osim u slučaju d.t jc učinjeno krivično delo za koje je kao najmanja mera kazne propisan zatvor u tra-janju od pet ili više godina, ili je to neophodno da bi se izvršenje takvog kri-vičnog dela sprečilo (član 41, KZ).

5.4. Odgovornost pravnog lica za krivična dela

Jedna od negativnih strana razvoja privrede i civilizacijo uopšte, jeste porast društveno štetnih delatnosti pravnih lica, što naročito u nekim oblastima u novije vreme postaje ozbiljan problem (na primer, u oblasti zagađivanja životne sredi-ne). Deliktne radnje pravnih lica imaju ponekad nesagledive štetne posledice. To

5.4.1. Razvoj i stanje u svetu

1 9 1

KRIVIČNO DF.LO

ukazuje na kriminalno-političku potrebu da se na ove radnje reaguje i kaznenim sankcijama, što ponovo oživljava jednu od osnovnih dilema u oblasti krivičnog prava: da [Tpravno lice može biti subjekt krivičnog dela. Specifičnosti pravnih lica predstavljale su skoro nepremostivu prepreku za iznalaženje adekvatnog rešenja u okviru krivičnog prava. Tome na putu stoje pre svega neka osnovna načela savremenog krivičnog prava (načelo subjektivne individualne odgovorno-sti, tj. načelo nulla poena sine culpa, neprihvatljivost kolektivnog kažnjavanja i dr.). I na pravno-dogmatskom planu teško je naći odgovarajuća rešenja. Da jc to ipak moguće, pokazuju neka (sve brojnija) strana zakonodavstva.

Najznačajnije koncepcijsko pitanje u ovoj oblasti jeste ono koje se tiče krivične, odnosno kaznene odgovornosti pravnog lica u širem smislu. Tu sc može govoriti o tri stava. Prvi odbacuje kako krivičnu, tako i svaku drugu ka-znenu odgovornost pravnog lica. Drugi odbacuje krivičnu odgovornost, ali pri-hvata kaznenu odgovornost ili kao neku odgovornost sui generis, ili pak kao odgovornost za druge kažnjive delikte, pre svega prekršaje. I treći je stav da je, i pored brojnih teškoća, krivična odgovornost pravnih lica ne samo moguća, već potrebna i opravdana. Najmanje opravdanja ima opredeljivanje za prvi stav. Između drugog i trećeg stava, izvesnu prednost treba dati traganju za ne-kom kaznenom odgovornošću pravnog lica sui generis koja se u nekim aspek-tima može veoma približiti krivičnoj odgovornosti. U okviru te orijentacije je-ste i kaznena odgovornost pravnog lica u našem pravu za posebnu kategoriju delikata, tj. za privredne prestupe. Međutim, i pored značajnih napora naše te-orije i prakse, neki ključni problemi u ovoj oblasti ostali su nerešeni. Neki od njih su odavno prisutni, a tiču se uglavnom krivične odgovornosti pravnog lica, odnosno njegove kaznene odgovornosti u najširem smislu.165'

Uobičajeno je shvatanje da je pitanje kaznene odgovornosti pravnog lica čvrsto povezano sa pitanjem njegovog pravnog subjektiviteta. Tu se javljaju dve glavne teorije: teorija fikcije i teorija realnosti.166'Međutim, nijedna ni druga te-orija, same po sebi nisu prihvatljive, a i njihov značaj za rešavanje pitanje kazne-ne odgovornosti pravnih lica se precenjuje. U tom pogledu presudni su određeni kriminalno-politički razlozi i neki pravno-dogmatski problemi. Ipak, pri rešava-nju ovog pitanja treba poći od nekog opšteg koncepta njihove pravne prirode i subjektiviteta, ali bez ambicija da se na taj način može rešiti pitanje kažnjavanja pravnih lica. I bez teorija o pravnom subjektivitetu pravnih lica, jasno je da jna poseduju realnu, materijalnu podlogu koja je, međutim, bitno drugačija od one kod fizičkog lica. Što se prava i obaveza pravnog lica tiče, ona ne postoje sama po sebi, ukoliko nisu pravom konstituisana. Iz toga bi sledilo shvatanje pravnog subjektiviteta pravnog lica koje nije na liniji ni jedne ni druge teorije, a to je da je

165) Vid. o tome Z . S to janović , Odgovornos t p ravnog lica za pr ivredne pres tupe , Pravna misao, br. 3 - 4 . 1990, str . 8 9 - 1 0 4 .

166) O tim teor i jama vid. O . Pcrić u: M . Gruba« , 0 . Pcrić, S. Pihler, Osnov i prava o pr ivrednim prestu-p ima , Beograd , 1982, str. 4 2 - 4 3 .

1 9 2

KRIVIČNO DELO

pravno lice pravni pojam do kojeg se došlo apstrahovanjem i generalizacijom re-alnih i materijalnih elemenata. Pravno licc jc pravni pojam, koji se međutim za-sniva na realnosti. Ono ima dve komponente: 1) pojmovno-konccptualnu i 2) re-alnu. Prva komponenta proizlazi i izvodi se iz druge. Stoga, pravno lice nije ni re-alnost samo po sebi, a ni fikcija, nego pravni pojam koji se čvrsto zasniva na re-alnosti i iz nje proizlazi što je dovoljan osnov da se može raspravljati o kaznenoj odgovornosti pravnog lica.

Pitanje kaznene odgovornosti pravnog lica oduvek je bilo sporno, pa se i neka uobičajena shvatanja moraju prihvatati sa određenim rezervama. Tako sc i često navođena maksima „societas delinquere non potest" od strane nekih auto-ra dovodi u sumnju u pogledu njenog važenja u rimskom pravu.167 ' Ipak, treba prihvatiti da je u rimskom pravu, iako se u njemu eksplicitno ne nailazi na ovu maksimu, delikt pravnog lica bio smatran deliktom individua koje ga sačinjava-ju i d a j e kazna samo njih pogađala.168 '

Ni pravna teorija u srednjem veku nije po ovom pitanju bila sasvim jedinstvena, tako da ne stoji sasvim tvrđenje da je tada bilo opšteprihvaćeno kažnjavanje pravnih lica. Dok je taj stav bio zastupan od postglosatora i u kanonskom pravu, mada se i tada javljaju mišljenja da su tu potrebna određena ograničenja, kasnije se u XVI veku javljaju i dru-gačija mišljenja zastupana od Farinaciusa i Claruša.l6v'l najzad, treba napomenuti da u engleskom pravu, krivična odgovornost pravnih lica nije posledica nekog kontinuiteta sa srednjovekovnim commori law, kao što se ponekad misli, već je do uvođenja te odgovor-nosti došlo kasnije. Pravno lice (corporation) bilo je u engleskom common law sasvim van krivičnog prava, što je uglavnom bila poslcdica procesnog pravila da se okrivljeno lice moralo lično pojaviti pred sudom. Tek polovinom XIX veka dolazi do prvih prccede-nata kojima se dozvoljava kažnjavanje pravnih lica. Godine 1889. to je potvrđeno do-nošenjem „Interpretation Acf'-a.170'

Izuzimajući anglosaksonsko pravo, danas su i dalje u manjini zemlje čije zakonodavstvo predviđa krivičnu odgovornost pravnih lica u pravom smislu. U Evropi se, međutim, u poslednje vreme uočava jasan trend uvođenja određenih oblika krivične odgovornosti pravnog lica. Prvobitno predviđena samo za pri-vrednSTčrmčna dela posebnim zakonom iz 1950. godine, izmenom Krivičnog zakonika Holandije iz 1976. godine uvedena jc opšta krivična odgovornost prav-nih lica.1 7"U Švedskoj je izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 1986 go-dine uvedena novčana kazna za pravna lica.'72 'Francuski Krivični zakonik iz 1994. godine sadrži niz odredaba kojima se regulišu specifična pitanja krivične

167) Vid. B. Aekc rmann , Dic Strafbarkcit juristischcr Pcrsoncn im dcutschcn Rccht und aus landischen Rcchtsordnungcn, Frankfur t , 1984, str. 2 3 . 1 Jcschcck j c tu oprezan ističući da j c o v o pravilo važi lo verovatno sa izvesnim ograničenj ima. U p . H. H. Jcschcck. Lchrbuch des St raf rcchts , 1982, sir. 180.

168) Vid. T . M o m m s c n , Romisches Strafrecht , Lcipzig, 1899, str. 73 i dal je . 169) V. Manzini , Trattato di dirit to penale italiano, vol . pr imo, Tor ino , 1961, str . 5 3 7 - 5 4 0 . 170) Prema n j emu , os im kada nije drugači je određeno, pod p o j m o m „l ice" treba podrazumcva t i i pravno

licc. Vid . Kenny 's Outl incs of Criminal Law, Cambridgc , 1962, str . 7 0 - 7 1 . 171) Vid. A. Huss , Dic Strafbarkci t dcr jurist ischcr Pcrsoncn, Z S t W , 1/1978, sir. 248 . 172) Up. Informat ion Bullclin on Lcgal Activitics, Council o f Europe. 27 . July 1988, str . 4 1 - 4 2 .

193

KRIVIČNO DELO

odgovornosti pravnog lica.173' Osim Francuske,174) u poslednjih desetak godina sledeće evropske zemalje su uvele određene oblike krivične odgovornosti prav-nog lica: Norveška (1991), Finska (1995), Španija (1995), Danska (1996), Bclgi-ja(1999)17i>i Švajearska(2003). Jedan od najnovijih krivičnih zakonika u Evropi koji uvodi odgovornost pravnih lica za krivična dela jeste i Krivični zakonik Crne Gore donet decembra 2003. godine koji sadrži samo načelnu odredbu u ovom pogledu (član 31), dok se posebnim zakonom regulišc materija odgovorno-sti pravnih lica za krivična dela. Ovakav razvoj je i rezultat određenih inicijativa u okviru Saveta Evrope i Evropske unije, koje su našle svoj odraz i u nekoliko međunarodnih konvencija. No, tim se konvencijama nc predviđa krivična odgo-vornost pravnih lica kao obavezna i univerzalna.

Kao jednu od prvih i najznačajnijih inicijativa u ovom pogledu treba is-taći preporuku zemljama članicama Saveta Evrope koju j e 1988. godine (posle šestogodišnjeg ekspertskog rada) usvojio Komiteta ministara br. R (88) 18 da uvedu krivičnu odgovornost pravnih lica, ili druge sisteme kaznene odgovor-nosti pravnih lica.176)

Kada je u pitanju evropsko zakonodavstvo, i pored ovakvog razvoja koji dola-zi do izrašaja naročito poslednjih godina, ipak je i dalje u ne tako malom broju ze-malja prisutno rešenje da se predviđa kaznena odgovornost pravnih lica samo za prekršaje i to pretežno u oblasti privrede i finansija (poreza pre svega).177'

Umesto krivične odgovornosti, ili odgovornosti samo za prekršaje,jiaši: je pravo izabralo srednji put uvođenjem speciftčnc kategorije delikata, privrednih prestupa. I pored drugačijih mišljenja, preovlađuje stav da su privredni prestupi opravdali svoje postojanje u našem pravnom sistemu.

Ipak, u odnosu na to shvatanje treba izraziti i određene rezerve. Materija privrednih prestupa obiluje brojnim protivurečnostima, između ostalog i zato što se ne polazi od jedne konzistentne i jasne koncepcije što je, mora se priznati, teško učiniti, naročito kada je u pi-tanju kaznena odgovornost pravnog lica. Ona je kod nas uvedena spontano, pod pritiskom potreba prakse i promenjenog položaja pravnih lica kao privrednih subjekata, a bez ozbilj-

173) Nouvcau eode pćnal, m o d e d 'cmploi . Pariš, 1993. Vid. naroči to čl . 121-2 , str . 199-200 . 174) U članu 33. K Z Sloveni je j e predviđeno da ćc sc krivična odgovornost p ravnog lica urediti poseb-

nim zakonom, lako sc u ob jašn jen j ima uz ta j K Z tvrdi d a j e t ime Sloveni ja prva sledila rešen je ko je j c uvela Francuska, ta odredba , bez obzira na različite zakonodavne motive, liči na odredbu člana 16. jugos lovcnskog K Z iz 1947. godine. Vid. Kazcnski Zakonik Republ ike Sloveni je z uvodnimi pojasnili , Ljubl jana, 1994, str. 4 2 .

175) Vid. G. Hcinc, Europaischc Entwicklungcn bci dcr strafrcchtlichcn Vcranhvortlichkcit von Wirtschaftsuntcrnchmcn und deren Fuhrungskraftcn, Schwcizcrischc Zcilschrift fur Strafreeht, Hcfl 1 ,2001 , sir. 34.

176) Up. Council of Europe, Liability of enterprises for of fcnccs , Strasbourg, 1990, p. 6 - 7 . 177) T o rcšcnjc , na primer, odavno postoji u S R Nemačko j . Vid. H. H. Jcschcck, op . cit., str. 180.

M e đ u t i m , i u Nemačkoj sc u nov i j e v r e m e j av l j a ju predloži za uvođen je kr ivične odgovornos t i p ravn ih lica. Tako npr. G. Eidam, Straf ta tcr Untc rnchmcn, Miinchcn, 1997, 130-131 .

5.4.2. Odgovornost pravnih lica u našem pravu

194

KRIVIČNO DELO

nijeg sagledavanja mogućih dometa i posledica takvog rešenja: Kasnije izmene koje su sledile više su ostavljale utisak da sc u ovoj oblasti i dalje luta, ili su predstavljale sitna „kozmetička" doterivanja koja jednu u osnovi još nezrelu ideju nisu mogle da uobliče u promišljen, razrađen i usklađen sistem normi. 1 regulisanje materije posebnog dela, tj. po-jedinih privrednih prestupa gde postoji izuzetno izražena hipertrofija inkriminacija, ne za-dovoljava. Skoro da nema važnijeg zakona koji u okviru svojih kaznenih odredaba ne predviđa na desetine privrednih prestupa. Norme kojima su propisani pojedini privredni prestupi često su u legislalivno-tehničkom smislu nekvalitetne, pa ih je teško tumačiti i pri-menjivati. Prisutna je i neusklađenost pojedinih propisanih privrednih prestupa kako međusobno, tako i sa krivičnim delima, a naročito sa privrednim prekršajima, a u nekim slučajevima i sa opštim normama Zakona o privrednim prestupima. Zato se javlja sumnja da li se takvim inkriminacijama, kao i opštim konceptom postavljenim u Zakonu o pri-vrednim prestupima može postići cilj i ostvarivati funkcija prava o privrednim prestupima. Ipak, uz korenitu reviziju prava o privrednim prestupima moglo bi se očekivali da će ono dati značajan doprinos u zaštiti važnih dobara od štetnih delalnosti pravnih lica.

Uvođenjem prava o privrednim prestupima, samom činjenicom da je reč o kazne-noj odgovornosti sui generis, ne rešavaju se neki problemi koji se javljaju na planu kri-vične odgovornosti pravnih lica. Jer, to bi, i pored toga što sc neki od tih problema mogu lakše reSiti u okviru posebnog oblika kaznene odgovornosti, značilo njihovo „zaobi-laženje". Naime, neki osnovni principi moraju važiti nc samo u krivičnom pravu, već i u kaznenom pravu u širem smislu, mada neki od njih moraju biti modifikovani i prila-gođeni karakteru i obliku kaznene odgovornosti.

Priroda odgovornosti za privredne prestupe u našem pravu može biti spor-na, kao što je sporna i priroda samog delikta koji je predmet i osnov te odgovor-nosti. Ako se slede zakonska rešenja Zakona o privrednim prestupima, to je prvo-bitno bila odgovornost koja je u izvesnoj meri bila na liniji specifičnc krivične odgovornosti pravnih lica: odgovornost fizičkog lica jc bila akcesorna i u drugom planu. Koncepcijski, takvo rešenje je imalo više smisla od sadašnjeg i trebalo ga je dalje razvijati. Međutim, postojeće rešenje, koje samo na prvi pogled usvaja samostalnu odgovornost pravnog i odgovornog lica, unosi sumnju u pogledu ka-raktera te odgovornosti, kao i odnosa odgovornosti pravnog i odgovornog fi-zičkog lica kroz čije radnje se ostvaruje privredni prestup. Sadašnja koncepcija odgovornosti za privredne prestupe, nastala jc kao rezultat težnji za ustanovljava-njem kaznene odgovornosti pravnih lica kojoj bi cilj bio obezbeđivanje poštova-nja zakona i propisa u oblasti privrednog poslovanja pravnih lica. Postojeća rešenja u oblasti prava o privrednim prestupima teško da mogu ostvarivati ambi-cioznije ciljeve u smislu ostvarivanja zaštitne funkcije kako sc ona uobičajeno shvata u krivičnom pravu.

[Ostajg otvoreno pitanje za buduću reformu: da li je opravdano postojanje pri-vrednih prestupa i kaznene odgovornosti sui generis, ili i pored poznatih prigovora treba uvesti odgovornost pravnih lica za krivična dela. Ima osnova da se tvrdi da kriminalitet pravnih lica zahteva „nešto više" od prekršajne odgovornosti, ali isto tako krivično pravo ne sme da odustane od svojih osnovnih načela i standarda, ne samo zbog pravno-dogmatskih razloga, nego i zbog toga što bi uvođenje u kri-vično pravo objektivne odgovornosti, kolektivnog kažnjavanja i si. sadržalo u sebi

195

KRIVIČNO DELO

opasnost od proširivanja tih izuzetaka i na neke druge situacije. Iako sc „srednji p u f ' u našoj praksi nije pokazao dovoljno efikasnim on kao model ima i neke svo-je prednosti. I u slučaju da se uvede odgovornost pravnih lica za krivična dela, to nc treba činiti u okviru krivičnog zakonodavstva u ušem smislu (odnosno u KZ) već tu materiju, zbog brojnih specifičnosti pravnog lica kao subjekta krivičnog de-la, treba regulisati posebnim zakonom koji bi, u stvari, regulisao specijalno kri-vično pravo za pravna lica.

Ostavljajući po strani brojna pitanja iz oblasti sankcija prema pravnim lici-ma, treba ukazati na mogućnosti tih sankcija s obzirom na to da pravno lice ne poseduje subjektivni element neophodan za krivičnu odgovornost fizičkog lica. Svrha sankcija se ne može ostvarivati direktnim uticajem na pravno lice kao ta-kvo, već na njegove organe i članove.

Pre svega da li pretnja kaznom i drugim sankcijama deluje generalno-prc-ventivno na pravna lica - potencijalne učinioce privrednih prestupa? Treba poći od pretpostavke da, pod određenim uslovima, može da se postigne genc-ralno-preventivno dejstvo, mada je to dejstvo u osnovi slabije nego kod fi-zičkih lica. Pretnja kaznom koja ni kod fizičkih lica nije upravljena na jedno tačno određeno fizičko lice, već na sve potencijalne učinioce, u odnosu na pravna lica se još više „rasplinjava" jer je subjekt kome je upućena još neod-ređeniji i kao skup fizičkih lica još je manje u stanju da tu pretnju shvati kao prepreku za vršenje delikta. Specifičan problem na planu generalne prevencije u odnosu na pravna lica jeste ostvarivanje zahteva da kažnjavanje bude praved-no, jer kazna pogađa i one članove pravnog lica koji su nevini, odnosno i one koji su se čak protivili izvršenju delikta.

U pogledu specijalne prevencije, tj. delovanja na pravno lice koje je učinilo delikt, situacija je relativno jasna kada su u pitanju zaštitne mere koje odgovaraju merama bezbednosti u krivičnom pravu. Njihov specijalno-preventivni učinak se u principu ne može negirati. Mada ne sa takvom sigurnošću, treba uzeti da i kazna može ostvarivati specijalno-preventivnu funkciju u odnosu na pravno lice.'78'

U pogledu retribucije, kao eventualnog cilja kazne, treba prihvatiti da i ona može biti ostvarljiva i kod pravnih lica. Ne samo da kazna per definitio-nem sadrži i određeno zlo bez obzira kako je oseća onaj prema kome se prime-njuje, već pravno lice preko svojih organa i članova izrečenu kaznu, po pravi-lu, shvata i kao retribuciju.

178) I Lcvasscur j c miš l jenja da kazna m o ž e imati popravno de js tvo u odnosu na kažn jeno pravno licc, naroči to ako j c praćena i nekim m e t a m a nadzora . Up. G. Lavasscur , Sanct ions pćnales ct pcrsonncs mora les , Rcvuc d c droil pćnal ct dc cr iminologic , 1975-76 , str . 7 0 7 , 7 1 3 .

5.4.3. Objektivna odgovornost i sankcije prema pravnim licima

196

KRIVIČNO DELO

I pored toga što u osnovi treba poći od toga da se svrha kazne i drugih sank-cija u određenoj meri može ostvarivati prema pravnom licu, na putu njenog ostvarivanja stoje brojnije prepreke nego kod fizičkog lica. I novčana kazna kao jedina kazna koja se bez teškoća može primenjivati prema pravnom licu, po pra-vilu, manje znači za pravno nego za fizičko lice.

Kod uslovne osude i ostvarivanja njene svrhe javljaju se još ozbiljnije sum-nje. U odnosu na pravno lice ona je dubiozna sankcija s obzirom na njegove spe-cifičnosti i objektivnu odgovornost koju predviđa Zakon o privrednim prestupi-ma. Ta sankcija je duboko inkorporisana u sistem individualne, subjektivne od-govornosti. Van tog sistema, ona bitno menja svoj karakter i domašaj.

Osnovna prepreka u ostvarivanju svrhe sankcija prema pravnom licu jeste to što sc ona ostvaruje u okviru objektivne odgovornosti. Bez jedne minimalne subjektivizacijc, odnosno limitiranja objektivne odgovornosti, teško da se može ostvarivati svrha kazne, pa i drugih sankcija za privredne prestupe prema pravnom licu. Osim toga, ako jc čista objektivna odgovornost osnov kažnjavanja, nije opravdana jedna stroža kaznena politi-ka. Dok sama pripadnost pravnom licu u principu može biti opravdanje za to da svi čla-novi posredno u određenoj, manjoj meri budu pogođeni kažnjavanjem pravnog lica, ozbiljnije, teže sankcije ne bi odgovarale stepenu njihove odgovornosti i njihovom stvarnom doprinosu izvršenju delikta u okviru pravnog lica. Subjektivizacija odgovor-nosti pravnog lica je moguća: kako u pogledu krivice odgovornog lica kao obaveznog uslova za odgovornost pravnog lica, tako i u pogledu konstituisanja krivice pravnog lica u normativnom smislu.

197

Odsek dragi

OBLICI I NAČIN OSTVARIVANJA KRIVIČNOG DELA

I. PRIPREMANJE I POKUŠAJ KRIVIČNOG DELA

1. Načelna pitanja kažnjivosti nedovršenog krivičnog dela

Kada se govori o krivičnom delu podrazumeva se da je učinilac preduzeo radnju izvršenja, kao i daje nastupila posledica, osim kod onih krivičnih dela čiji zakonski opis ne obuhvata i posledicu. Međutim, postoje situacije kada krivično delo ostaje nekompletno, kada učinilac oštvan samo jedan njegov deo, Hi pak preduzme određene radnje koje vode izvršenju krivičnog dela. Osnovno pitanje koje se u vezi sa tim postavlja jeste gde je granica čije prekoračenje od strane učinioca znači njegov ulazak u „kriminalnu zonu". I ove situacije bi trebalo po-smatrati sa aspekta ostvarenosti obaveznih elemenata u pojmu krivičnog dela. Dakle, krivičnog dela ne bi moglo da bude ukoliko nisu ostvarena četiri njegova bitna elementa: radnja, predviđenost u zakonu, protivpravnost i krivica. Sa tog aspekta treba posmatrati moguće faze u ostvarenju krivičnog dela.

Uobičajeno je u našoj krivičnopravnoj literaturi da se smatra da postoje četiri moguće faze (ili stadijuma) u ostvarenju krivičnog dela. To su: donošenje odluke; pripremne radnje; pokušaj i dovršeno krivično delo. U pogledu kažnjavanja za neke od ovih faza postoji spor između objektivnih i subjektivnih teorija. Subjektivne teo-rije polaze od toga daje već u najranijoj fazi krivičnopravna intervencijaopravdana s obzirom na ispoljenu volju učinioca da izvrši krivično delo. Objektivna, pak, sma-tra da samo štetne posledice na zaštitnom objektu, na pravnom dobra (makar i u ob-liku ugrožavanja) opravdavaju krivičnopravnu intervenciju. Kada se radi o prvoj fa-zi, donošenju odluke da se krivično delo izvrši, postoji saglasnost da za samu odlu-ku ne treba kažnjavati. Uobičajena je izreka „cogitationis poenam nemo patitur", tj. da se za mislThiko ne kažnjava. Bez posebnog obrazlaganja, potpuno je jasno da u toj situaciji ne može biti govora o postojanju elemenata krivičnog dela, počev od toga što nedostaje osnovni, noseći element, a to je radnja krivičnog dela.

Što se tiče ostalih stadijuma u ostvarenju krivičnog dela, takođe je jasna i nesporna situacija dovršenog krivičnog dela. Dovršeno krivično delo je pravilo,

198

PRIPREMANJE I POKUŠAJ KRIVIČNOG DELA

na njemu se zasniva čitavo krivično pravo i kada se govori o tome da neko po-našanje predstavlja krivično delo ima se u vidu upravo dovršeno krivično delo. 1 zakonski opisi krivičnih dela imaju u vidu dovršeno krivično delo.

Za razliku od odluke i dovršenog krivičnog dela, prve i poslednje moguće faze u ostvarenju krivičnog dela, pitanje pravnodogmatskog i kriminalno-poli-tičkog opravdanja kažnjavanja za pokušaj i pripremanje krivičnog dela izaziva niz dilema. Dok kod pokušaja može da se govori o postojanju četiri bitna, oba-vezna elementa krivičnog dela (i pored toga što nije nastupila posledica), opravdanost kažnjavanja za pripremne radnje je teško obrazložiti. Kod njih ne-dostaje radnja krivičnog dela, kao i predviđenost u zakonu. Osim u slučaju kada su one same proglašene za posebno krivično delo (vid. dole odeljak 2), pripremanje nekog krivičnog dela kao prethodni stadijum pre započinjanja nje-govog izvršenja, ne može se obuhvatiti opštim pojmom krivičnog dela. Zbog toga je kažnjavanje za pripremne radnje strano bilo kojem sistemu opšteg dela i opštem pojmu krivičnog dela. Dok se pravnodogmatski pripremne radnje ni-kako ne mogu pravdati, kriminalno-politički posmatrano mogli bi sc pronaći razlozi za kažnjavanje određenih pripremnih radnji. Međutim, kriminalna poli-tika koja bi težila proširivanju granica krivičnog prava zalaganjem za široko inkriminisanje pripremnih radnji ne bi bila kriminalna politika koja uvažava principe pravne države.

U našem krivičnom pravu se za pokušaj kažnjava pod određenim uslovima, tj. kod određenih krivičnih dela što je i pravno-dogmatski i kriminalno-politički manje-više nesporno.179'Međutim, kažnjavanje za pripremne radnje u krivičnom pravu, pa i onda kada se naglašava izuzetnost njihovog kažnjavanja, predstavlja strano telo koje se teško može obuhvatiti bilo kojim opštim pojmom krivičnog dela, a i kriminalno-politički razlozi za kažnjavanje pojedinih pripremnih radnji su dubiozni. U stvari, tu je reč o jednom širem, i vrlo složenom pitanju koje pre-vazilazi ranije rasprave koje su se vodile u okviru objektivne i subjektivne teorije kažnjavanja za pokušaj i pripremanje krivičnog dela, a to je pitanje da li je i k ida opravdana krivičnopravna zaštita u slučajevima udaljenijih ugrožavanja zaštit-nog objekta. Iako se to pitanje delimično odnosi i na krivična dela čija se posledi-ca sastoji u opasnosti (pre svega apstraktnoj), ono je od posebnog značaja za pi-tanje kažnjavanja pokušaja, a naročito pripremanja krivičnog dela.1""'

179) Subjekt ivne i objekt ivne teori je o kažnjavanju pokuša ja danas u svom prvobi tnom obl iku , kada su bile oštro suprots tavl jene jedna drugoj , imaju samo istorijski znača j . T a k o R. Maurach , K. H. Gosscl; H. Zipf , Strafrecht , Allgcmcincr Tcil , Tci lband II. Hcidclbcrg, 19K4. p. 30.

180) Kažnjavan je za pr ipremne radnje bilo j c karakterist ično za krivična zakonodavs tva bivših socijal i-stičkih zemal ja . Danas su vrlo retka evropska krivična zakonodavstva koja kažn j ava ju već za s a m o pr ipremanje krivičnih dela. Jedan od rctkih krivičnih zakonika koji to č ine jes te holandski K Z iz 1886. godine (ukl jučujući i na jnovi je izmene i dopune) . U članu 46. propisano j c da sc kažnjava za pr ipremne radnje onih krivičnih dela za koja j c propisana kazna u t ra jan ju od n a j m a n j e o sam godina (posebni min imum) . Kazna za pr ipremne radnje iznosi po lovinu kazne propisane za dovršeno krivično delo. Up. The Dutsch Penal Code (Wetbock van Strafrccht) , 3 0 T h e Ncthcr-lands, The American Scrics o f Forcign Penal Codcs , 1997, p. 75.

1 9 9

KRIVIČNO DELO

S obzirom na to da kod pokušaja, a naročito kod pripremnih radnji, dolazi do brojnih i po pravilu udaljenih oblika ugrožavanja zaštitnog objekta, krivično-pravnu zaštitu treba svesti samo na najintenzivnije oblike ugrožavanja. Osnovni kriterijumi jesu vrednost zaštitnog objekta i intenzitet njegovog ugrožava-nja. 181' Što jc neko dobro vrednije, a intenzitet ugrožavanja više izražen, utoliko jc opravdanija krivičnopravna zaštita. U izvesnoj meri, ove dve komponente sc mogu međusobno kompenzovati. Potrebno je utvrditi koja je to „minimalna ko-ličina" intenziteta ugrožavanja i kod najvrednijeg dobra, odnosno mora se posta-viti donja granica ispod koje ne bi bila opravdana krivičnopravna intervencija. Tu donju granicu određuje intenzitet ugrožavanja, ali i još jedan kriterijum. Taj kri-terijum bi bio zabrana zadiranja krivičnog prava u privatnu, ličnu sferu građana. No, gde su granice privatnosti u kojoj je pojedinac suveren i gde nije opravdano nikakvo mešanjc države, pogotovo ne u vidu krivičnopravne intervencije? Nije prihvatljivo da se ta granica postavi tako nisko i svede samo na princip „cogitati-onis poenam nemo pati tur", tj. da se za same misli ne kažnjava, jer bi to u stvari značilo samo svođenje na neki prirodni minimum lične sfere pojedinca. U savre-menim demokratskim društvima privatnu sferu pojedinca nc treba određivati u naturalističkom, već u normativnom smislu kao osnovno pravo građana koje se sastoji iz više posebnih prava."121 Pravo na privatnu sferu danas mora obuhvatiti znatno širu zonu nego u vreme kada jc pomenuti princip postavljen (Ulpian, Di-geste, 48.19.18). Ono što se pojedincu priznaje i garantuje kao pravo na ličnu, privatnu sferu mora biti iznad te donje granice koja je jednostavno samo neka vr-sta prirodne, fizičke granice."13'To znači da pravo na nepovredivost privatne sfe-re pojedinca obuhvata bar i saopštavanjc svojih misli u privatnom krugu, ili pra-vo na „glasno razmišljanje" odnosno pismeno ili na drugi način beleženje svojih misli. Kažnjavanje za pripremne radnje koje ne izlaze van privatne sfere pojedin-ca ne može imati svoje opravdanje. Nc sme sc krivičnopravna zaštita postaviti tako da se neke inkriminacije, u prvom redu, odnose na učinioca kao izvor opa-snosti po zaštitni objekt i gde se već najraniji spoljni znaci njegove opasnosti po zaštićeno dobro obuhvataju kriminalnom zonom. Jer, to bi delimično značilo i posredno uvođenje odavno kompromitovanih i odbačenih predeliktnih mera. Mora se poći od prava građana na jednu ličnu, od kontrole slobodne sferu.184'Kri-terijum za određivanje kruga radnji koje spadaju u tu sfero ne može biti okolnost

181) O nekim drugim neprihvatl j ivim osnovama za prošir ivanje kr iminalne zone i na napade znatno udal jene od povrede zašt i tnog objekta vid. kritički G . Jakobs , Kriminal is ierung im Vorlc ld cincr Rcchtsgutsvcrlctzung, Z S | W , n. 4 . 1 9 S 5 , p . 752 .

182) U tom smislu Jakobs, ibid., p. 7 5 4 - 7 5 5 . 183) lako s c pravo na privatnu sferu čes to krši , č emu pogoduje i č in jenica da danas postoje takva

tehnička sredstva čija upotreba pravo na nepovredivost pr ivatne s fe re pretvara u običnu iluziju, to naravno n c znači i opravdanost legalizovanja takvih zadiranja u privatnu sferu.

184) T a k o Jakobs koji po jam subjekta kr ivičnog dela def ln iše u š i rem smislu unoseći u laj po jam i pri-vatnu, internu sferu (Interna) subjekta (Jakobs, op. cit., p. 753) . Tako sc i p o m o ć u pravnodogmat -skog argumenta , odnosno drugači j im odred ivan jem po jma subjekta u s is temu krivičnog prava, m o ž e isključiti kažnjavanje dnoga š to j c obuhvaćeno pr ivatnom sferom, j e r kr iv ično de lo m o ž e bili s a m o neš to Sto sc preduzima van s fe re subjekta kr iv ičnog dela .

200


da li sc radi o odnosu sa drugim licem, ili ne. Dok neki odnosi između dva ili više lica ne izlaze iz njihove privatne sfere, činjenica da pojcdinac sam preduzima neko ponašanje ne mora ništa da znači u pogledu privatnosti tog ponašanja. Tu jc presudan odnos prema javnosti, odnosno momenat kada ponašanje pojedinca po-staje relevantno i za druge, a ne samo za one koji to ponašanje preduzimaju.

Jedno krivično delo se može pripremati na vrlo različite načine. Reč jc o radnjama lcoje mogu biti u daljoj ili bližoj vezi sa radnjom izvršenja. Pripremanje po samoj svojoj prirodi podrazumeva postojanje umišljaja. Ne može se nehatno pripremati neko krivično delo. Upravo u umišljaju sc može videti jedino (mada ne i dovoljno) opravdanje za kažnjavanje i za samo pripremanje krivičnog dela, umišljaj učinioca je ono što ugrožava objekt krivičnopravne zaštite, a ne sama radnja koja je preduzeta. Za kažnjivost umišljajnog pripremanja izvršenja kri-vičnog dela potrebno je daje to izričito predviđeno u posebnom delu. To se može učiniti na dva načina: 1) propisivanjem pripremanja kao posebnog krivičnog dela i 2) propisivanjem kažnjavanja pripremanja kao faze u ostvarivanju nekog kri-vičnog dela.

Prvu vrstu kažnjivih pripremnih radnji predstavljaju one pripremne radnje koje su određene kao posebno krivično delo. Tu se formalno gledajući i nc radi o pripremnim radnjama: zakon ih jc podigao na rang radnje izvršenja. S obzirom na to da su predviđene kao posebno krivično delo, za njih važe opšti standardi za propisivanje opisa bića krivičnog dela, tako da se neki značajniji posebni proble-mi ne javljaju kod te vrste pripremnih radnji. Na primer, kada zakon pripremanje za proizvodnju opojnih droga predviđa kao krivično delo, onda to čini tako što precizira li čemu se to pripremanje sastoji, a pri tome propisuje i druge bitne ele-mente koji moraju biti ostvareni da bi postojalo krivično delo (član 246. stav 6. KZ). Za pripremne radnje koje su predviđene kao posebno krivično delo vid. na primer, i član 227. KZ (pravljenje, nabavljanje i davanje drugom sredstava za lal-siftkovanje). Iako je propisivanje kažnjavanja za pripremne radnje na ovaj naJin u osnovi prihvatljivo i ne mogu mu se uputiti ozbiljniji načelni prigovori, ipak nije poželjno i opravdano propisivati veći broj krivičnih dela čija je radnja iz-vršenja u stvari pripremna radnja za neko drugo krivično delo.

Međutim, u vezi sa kažnjavanjem druge vrste pripremnih radnji, a to su pripremne radnje u užem smislu (delieta preparata) javljaju se ozbiljne sumnje. Poseban problem predstavlja kako odrediti u čemu sc one sastoje, kao i kak 3 u konkretnom slučaju postaviti granicu između radnje izvršenja i pripremne rad-nje (apstraktno posmatrajući to je relativno jednostavno: obično se kaže da rad-nja izvršenja ulazi u biće krivičnog dela, a pripremna radnja ne). Naše ranije kri-vično zakonodavstvo kod nekih krivičnih dela propisivalo je da će se kazniti i onaj ko priprema njihovo izvršenje, a da se pri tome bliže ne određuje u čemu sc

2. Pripremanje krivičnog dela

201

KRIVIČNO DELO

sastoji njihovojjripremanje. Kažnjavanje za pripremanje krivičnog dela trpi pri-govor ne samo zbog toga što je zona kažnjivosti suviše široko postavljena, već i zato što krivičnopravna odredba kojom se to kažnjavanje predviđa sa aspekta načela zakonitosti (lex certa) nije dovoljno određena. Upravo zbog tog proble-ma, zakonodavac je pokušao da da jednu opštu definiciju pripremnih radnji. To je učinjeno tako što su pripremne radnje bile svrstane u četiri grupe na osnovu određenih kriterijuma (član 18. stav 3. OKZ). Te četiri grupe pripremnih radnji su: 1) nabavljanje ili osposobljavanje sredstava za izvršenje krivičnog dela; 2) otklanjanje prepreka za izvršenje krivičnog dela; 3) dogovaranje, planiranje ili organizovanje sa drugima izvršenja krivičnog dela i 4) druge radnje kojima se stvaraju uslovi za neposredno izvršenje krivičnog dela a koje ne predstavljaju radnju izvršenja. Iako ova zakonska odredba više nije predviđena u opštem delu KZ-a, postavlja se pitanje da li kriterijumi koje ona postavlja mogu da reše pro-blem razgraničenja pripremnih radnji koje nisu kažnjive od pokušaja koji je kažnjiv kod težih krivičnih dela. Može se reći da ti kriterijumi mogu biti od ko-risti, ali da ipak ne rešavaju ovaj složen problem. Naime, oko pripremnih radnji navedenih u prve tri grupe u praksi uglavnom i nema spora, tj. to su tipične pri-premne radnje, tj. radnje koje ne ulaze u sferu pokušaja, dok četvrta kategorija pripremnih radnji ostavlja skoro potpuno otvoren problem određivanja pojma pripremnih radnji. Upravo su se kod tih ostalih pripremnih radnji i javljali pro-blemi u praksi. Iako se te druge pripremne radnje vezuju za neposredno iz-vršenje krivičnog dela, što je značilo da se nije moglo kažnjavati za pripremne radnje koje su udaljene od radnje izvršenja, to nije dovoljno precizan kriterijum, odnosno određivanje svih ostalih pripremnih radnji ostalo je na nivou generalne klauzule. Zato, propisivanje opšteg pojma pripremnih radnji zajedničkog za sva krivična dela nužno vodi povredi načela određenosti (lex certa).

KZ više ne predviđa kažnjavanje pripremanja određenog krivičnog dela (delicta preparata), tj. pripremnih radnji u užem smislu. Ne samo da nema opšte odredbe o"pripremnim radnjama, nego se ni kažnjavanje za pripremanje bez od-ređivanja u čemu se^ono sastoji više ne predviđa kod pojedinih krivičnih dela. Upravo ukidanje opšte odredbe o pripremnim radnjama znači da zakonodavac ne bi više mogao da propisuje pripremanje nekog krivičnog dela kao kažnjivo, a da pri tome ne precizira u čemu se sastoji to pripremanje. Ipak, ovaj načelni stav od koga se pošlo u novom KZ nije sasvim dosledno sproveden. Kod većine kri-vičnih dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije i SCG pred-viđa se kažnjavanje i za pripremne radnje. One nisu kod svakog krivičnog dela precizirane kao posebno krivično delo, već se to čini u jednom zajedničkom čla-nu (član 320. stav 2). To samo po sebi, iz razloga zakonodavne tehnike, može biti prihvatljivo onda kada se za srodna krivična dela mogu propisati iste pripremne radnje. Međutim, to je učinjeno na uopšten način tako što se koristi formulacija ranijeg člana 18. OKZ, s tim što se uz četiri grupe pripremnih radnji, dodaje i je-dan oblik pripremnih radnji specifičan za ova krivična dela (član 320. stav 3).

2 0 2


3. Pokušaj krivičnog dela

3.1. Pojam i vrste pokušaja

Dovršene) krivično delo je osnovna forma kažnjivog ponašanja. Ono podra-zumeva ostvarenost svih predviđenih elemenata bića krivičnog dela. Jedan od stadijuma u ostvarenju krivičnog dela jeste pokušaj. Kod pokušaja na subjektiv-nom planu uvek mora postojati umišljaj, a na objektivnom planu se zahteva da je izvršenje krivičnogdela započeto. Delo je započeto onda kada je došlo do predu-zimanja radnje izvršenja (u celini ili delimično), ali krivično delo nije dovršeno. Pokušaj krivičnog dela je nepotpuno ostvarenje bića krivičnog dela. Tu nedostaje neki od predviđenih elemenata bića krivičnog dela, a to je, po pravilu, posledi-ca. I 8 "S obzirom na to da se pokušaj nalazi između pripremnih radnji i dovršenog krivičnog dela, potrebno je odrediti njegove granice u odnosu na tu raniju i kasni-ju (poslednju) fazu, tj. odrediti njegovu donju i gornju granicu.

Pokušaj se u odnosu na pripremne radnje kvalitativno razlikuje. On predsta-vlja krivično delo, mada nepotpuno, dok pripremanje krivičnog dela samo po sebi nije krivično delo, ono ne ispunjava zakonski opis nekog krivičnog dela. Na-protiv, pripremne radnje stoje van bića krivičnog dela. Iako je u praksi, u kon-kretnom slučaju nekada veoma teško povući tu granicu, kriterijum za načelno razgraničenje je relativno jednostavan. Taj kriterijum jeste da li je preduzeta rad-nja izvršenja (pokušaj) ili nije (pripremne radnje). To se utvrđuje na osnovu za-konskog opisa radnje izvršenja pojedinih krivičnih dela. Međutim, pošto jc za-konski opis bića krivičnih dela, po pravilu, na visokom stepenu apstraktnosti i uopštenosti, često je teško u konkretnom slučaju postaviti tu granicu. U nekim slučajevima potrebno je preduzetu radnju vrednovati sa aspekta životnog isku-stva utvrđujući da li ona čini celinu sa onim radnjama koje nesumnjivo predsta-vljaju radnju izvršenja. Dodatni kriterijum jeste i dovođenje u vezu predu? ete radnje sa zaštitnim objektom, tj. postavljanje pitanja da li jc u konkretnim slučaju pređuzimanjem određene radnje neposredno ugrožen objekt krivično-pravne zaštite. Od značaja je i da li je došlo do ugrožavanja objekta radnje kod onilrtcrivičnifi dela koja ga imaju. Posebno je složeno razgraničenje sa onim vr-stama pripremnih radnji kojima se stvaraju uslovi za neposredno izvršenje kri-vičnog dela, koje su u tesnoj vezi sa radnjom izvršenja. Na primer, pozivanjem potencijalne žrtve da dođe na određeno mesto na kojem bi bila lišena života stva-raju se uslovi za neposredno izvršenje krivičnog dela ubistva. Međutim, time još nije započeta radnja izvršenja lišavanja života tog lica, tako da se ne radi o po-kušaju ubistva (tako VSS u odluci Kr. 425/62 od 21. 6.1962. godine). Ovo razli-kovanje je važno kod krivičnih dela čiji je pokušaj kažnjiv, dok kod ostalih kri-vičnih dela ono nema praktični značaj.

185) Kod pokuša ja krivičnih dela koja u svom biću nemaju posledicu nedos ta j e d e o r adn je izvršenja , t j . radnja izvršenja j c započeta ali n i je dovršena.

2 0 3

KRIVIČNO DELO

Kod krivičnih dela čiji pokušaj nije kažnjiv, mnogo veči značaj ima razliko-vanje između pokušanog i dovršenog krivičnog dela. Kod tih krivičnih dela od-ređivanje granice između pokušanog i dovršenog krivičnog dela predstavlja, u stvari, određivanje granice ulaska u kriminalnu zonu. To razlikovanje jc važno i kod krivičnih dela kod kojih jc pokušaj kažnjiv, ali ne u kvalitativnom smislu po-stavljanja granice između kažnjivog i onoga što je van sfere krivičnog prava već u, moglo bi se reći, kvantitativnom smislu kod izbora krivične sankcijc i odmera-vanja kazne. Postavljanje granice između pokušanog i dovršenog krivičnog dela po pravilu jc složenije kod krivičnih dela koja u svom zakonskom opisu nemaju posledicu (delatnosna krivična dela). Poznato je da naročito neka krivična dela u pogledu svoje radnje izazivaju dileme u pogledu toga da li je radnja izvršenja do-vršena ili nije. I neka posledična krivična dela u tom pogledu zadaju teškoće jer jc posledica u veoma tesnoj vezi sa radnjom, ona nastupa dovršetkom radnje iz-vršenja, pa i sama zakonska formulacija ne sadrži izričito posledicu već jc ona obuhvaćena radnjom izvršenja (na primer, „oduzimanje" kod krivičnog dela krađe podrazumeva prekid postojećeg i zasnivanje novog pritežanja nad pokret-nom stvari kao poslcdicc). Ipak, kod većine krivičnih dela koja u svom biću ima-ju posledicu, nastupanje posledice predstavlja relativno jasan kriterijum za raz-graničenje između pokušanog i dovršenog krivičnog dela. Tu sc, naravno, mogu javiti problemi druge prirode kao što su oni na planu uzročnosti. Ukoliko se ne može utvrditi uzročna veza između preduzete radnje izvršenja krivičnog dela i posledice koja jc nastupila, delo ostaje u pokušaju.

Za postojanje pokušaja krivičnog dela jc karakterističan izostanak posjedi-/ cc. To znači da učinilac sa umišljajcm preduzima radnju izvršenja delimično ili u I cclini, započinje radnju izvršenja ali posledica izostaje. Pri tome se mogu razli-

kovati dve situacije i dve vrste pokušaja. U prvoj, kada se radi o nesvršenom po-kušaju, učinilac je preduzeo samo deo radnje izvršenja, on radnju izvršenja nije dovršio pa samim tim nije ni prouzrokovao posledicu. U drugoj situaciji, kuda postoji svršeni pokušaj, učinilac preduzima kompletnu radnju izvršenja, ali iz različitih razloga posledica nc nastupa. Sporno je da li tu podelu treba vršiti na osnovu subjektivnog ili objektivnog kriterijuma. Dok se u našoj teoriji to pitanje skoro i ne spominje,l86) u stranoj literaturi je vladajuće shvatanje da svršeni po-kušaj postoji onda kad učinilac veruje da j e preduzeo sve što je potrebno za do-vršenje krivičnog dela. Ukoliko pak on veruje da je potrebno da s ciljem do-vršenja preduzme još neke radnje, u pitanju je nesvršeni pokušaj (subjektivna te-orija). I87) Ova podela je značajna pre svega kod dobrovoljnog odustanka (ali i za neka druga pitanja, npr. kod odmeravanja kazne).

186) Izuzetak j c Živanović koji sc bez raspravl janja o v o g problema oprcdcl ju jc za objektivni kri teri jum kod odrođivanja po jma licSvršcnpg i svršenog pokušaja . To j c u stvari poslcdica n j egovog d o s l c J n o sprovedenog objekt ivnog shvatanja po jma kr ivičnog dela. Up. T . Živanović , Osnovi kr ivičnog prava Kral jevine Jugoslavi je , Opšti deo, II knj iga , Beograd, 1937, str. 156.

187) Vid. H. Otto, Grundkurs Strafrccht, Al lgcmcinc Strafrcchislchrc, Berlin - N c w York , 2000 , sir. 258 . T a k o d c i D. Kicnapfcl , GrundriB des ostcrrcichischcn Strafrcchts , Al lgcmcincr Tcil . Wicn, 1998, str . 128.

2 0 4


Upravo utvrđivanje postojanja dobrovoljnog odustanka od izvršenja krivičnog dela (vid. dole odeljak 3.4) ide u prilog prihvatanju subjektivnog kriterijuma za razgraničenje nesvršenog od svršenog pokušaja. Da li će učinilac preduzeti još nešto s ciljem dovršenja krivičnog dela zavisi od njegove predstave i plana kako će se dogadaji odvijati.""" Da li će za vrednovanje ponašanja učinioca kao dobrovoljnog odustanka biti potrebno daje on preduzeo radnje za sprečavanje posledice (kod svršenog pokušaja) ili je dovoljno njego-vo pasivno držanje (kod nesvršenog pokušaja) zavisi pre svega od njegovog subjektivnog stava prema onome Stoje preduzeo."19'

Pokušaj može postojati od momenta kada je izvršilac započeo radnju iz-vršenja, pa sve do momenta nastupanja posledice. Nastupanje posledice isključuje pokušaj. Pokušaj i posledica predstavljaju contradictio in adjeeto. Izostanak po-sledice 11c znači, međutim, uvek i postojanje pokušaja krivičnog dela. Pokušaj ne-kih krivičnih dela ne može postojati zato što to nije moguće zbog same njihove prirode (npr. prava krivična dela nečinjenja)190 ', ili zato što je radnja pokušaja in-kriminisana kao svršeno krivično delo. Kod nekih krivičnih dela ne može postoja-ti svršeni pokušaj, jer se u tom slučaju radi o svršenom krivičnom delu. Nc može postojati svršeni pokušaj krivičnih dela koja u svom zakonskom opisu nc sadrže posledicu, tj. čije biće ne obuhvata posledicu kao obavezan konstitutivni eleme-nat. To su sva krivična dela čija se posledica sastoji u apstraktnoj opasnosti. No, to su i neka druga krivična dela za čije se dovršenje nc traži nastupanje određene posledice (delatnosna krivična dela), koja sc smatraju dovršenim preduzimanjem radnje izvršenja u cclini (npr. krivično delo silovanja).

S druge strane nastupanje posledice ne znači uvek i postojanje dovršenog krivičnog dela. Do posledice može doći delovanjem nekih drugih uzroka, a ne radnjom izvršenja učinioca. Takođe, dovršeno delo neće postojati ni onda tko posledica nastupi ali se učinilac ne može smatrati krivim za nastupanje posledicc.

Konstitutivni elemenatj)okušaja jeste umišljaj učinioca. Za pokušaj je ta-kođe karakteristično d a j e u potpunosti ostvareno subjektivno biće krivičnog de-la, tj. da postoji umišljaj, a kod pojedinih krivičnih dela gde je to predviđero i ostali subjektivni elementi (namera npr.). Pokušaj iz nehata se nc može ni hipo-tetički zamisliti, a i kada bi to bilo moguće, to ne bi imalo nikakav krivičnoprav-ni značaj.

188) Tako H. H. Jcschcck, T .Wcigcnd, op. cit., str. 541. 189) Fuchs ističe da to proizlazi iz logike stvari. Up. H. Fuchs , op. cit., str. 277. 190) Za razliku od pravih krivičnih dela nečinjenja kod kojih j c za dovršeno krivično de lo dovo l jno

obično propuštanje , pokuša j nepravih krivičnih dela nečinjenja j c m o g u ć s obzi rom na to da ona imaju poslcdicu, da sc ona sastoje u ncotklanjanju poslcdicc od strane lica ko j e j c dužno da spreči posledicu. Ukol iko kod učionioca (garanta) postoji umišl ja j da kršenjem svo je obaveze p reduz ima-nja određenog č in jenja ostvari neko krivično delo, samim kršen jem tc obaveze ( započ in j an j em nje-nog kršenja) , dolazi d o pokušaja tog krivičnog dela. Nc i spun javan jc dužnost i učinioca kr iv ičnog deta koji ima položaj garanta nema uvek za rezultat dovršeno krivično delo. Za to j c m o g u ć pokuša j koj i s c sastoji u (umiš l ja jnom) kršenju obaveze da se p reduzme određeno č in j en j e ko j im bi sc sprečilo izvršenje kr ivičnog dela bez obzira na to što d o ostvarenja dovršenog kr iv ičnog dela nije došlo iz nekih drugih razloga i delovanja nekih drugih okolnosti u konkre tnom s luča ju .

2 0 5

KRIVIČNO DELO

Pored podele na svršeni i ncsvršcni pokušaj, postoji i tzv. kvalifikovani po-kušaj kojfj'e takodc relevantan prilikom odmeravanja kazne. Kvalifikovani po-kušaj, tj. teža vrsta pokušaja postoji onda kada jc kroz pokušaj nekog težeg kri-vičnog dela dovršeno neko lakše krivično delo (npr. kroz pokušaj silovanja budu ostvareni elementi krivičnog dela bludnih radnji). U tom slučaju uzima sc da po-stoji samo pokušaj težeg krivičnog dela (a ne sticaj) ali okolnost da je kroz po-kušaj dovršeno neko lakše krivično delo treba tretirati kao otežavajuću okolnost prilikom odmeravanja kazne.

Kod kažnjavanja za pokušaj treba razlikovati dva pitanja: kod kojih kri-vičnih dela je pokušaj kažnjiv, i kako, odnosno kojom kaznom se kažnjava po-kušaj: U pogledu prvog pitanja rešenje u našem krivičnom pravu određuje krug krivičnih dela kod kojih je pokušaj kažnjiv vezivanjem za propisanu kaznu. Tp znači da se polazi od načelnog stava daje kažnjavanje za pokušaj opravdano kod težih krivičnih dela. Naravno, neophodno je precizirati koja su to teža krivična dela. To še čini tako što se ovo razgraničenje vrši s obzirom na zaprećenu kaznu. Kažnjava se za pokušaj onih krivičnih dela za koja se može izreći kazna zatvora u trajanju od pet godina ili teža kazna.""Pri tome nije od značaja da li je pef go-dina zatvora donja ili gornja granica raspona propisane kazne kod nekog kri-vičnog dela, ili je u okviru propisanog raspona. Presudno je da postoji mogućnost izricanja kazne zatvora u trajanju od pet godina ili teže kazne. To, na primer, znači da je kažnjiv kako pokušaj krivičnog dela ubistva (jer je za to krivično delo propisan zatvor od pet do petnaest godina), tako i pokušaj krivičnog dela prone-vere (krivično delo pronevere zaprećeno je zatvorom od šest meseci do pet godi-na). Dalje, kažnjiv je i pokušaj, na primer, krivičnog dela silovanja za koje je za-prećena kazna u rasponu koji omogućava izricanje kazne zatvora od pet godina (zatvor od dve do deset godina). Izuzetno, pokušaj može biti kažnjiv i kod lakših krivičnih dela za koja se ne može izreći kazna zatvora od pet godina. Uslov za to jeste da je kod nekog takvog krivičnog dela izričito propisano da će se učinilac kazniti i za pokušaj. Razlog za kažnjavanje pokušaja takvih krivičnih dela nije njihova težina, već njihova priroda, tj. potreba da se reaguje još u ranijoj fazi nji-hovog ostvarenja (to je, na primer, slučaj sa krivičnim delom obišne krađe za koje je inače u KZ propisana novčana kazna ili zatvor do tri godine).

U slučaju da je reč o kažnjivom pokušaju, postavlja se pitanje kojom će se kaznom kazniti učinilac pokušanog krivičnog dela. Propisujući kaznu kod po-jedinih krivičnih dela zakon to čini imajući u vidu dovršeno krivično delo.

191) U nek im krivičnim zakonodavs tv ima granica između kažn javog i nekažnj ivog pokuša ja sc određu je vez ivan jem za visinu propisanog posebnog min imuma . T a k o u K Z N c m a č k c kažnj iv j c p o k u š a j onih krivičnih dela kod koj ih j c propisana kazna u t ra jan ju od n a j m a n j e j e d n e godine za tvora (vid. §§ 1 2 , 2 3 ) .

3.2. Kažnjavanje za pokušaj

206


Rešavajući pitanje kojom će sc kaznom kazniti učinilac pokušanog krivičnog dela, zakonodavac upućuje na tu kaznu. Naime, pokušaj sc kažnjava istom ka-znom koja je propisana za dovršeno krivično delo, ali se kazna može i ublažiti (što se u praksi najčešće i čini). Pokušaj je, dakle, fakultativni osnov za ublažavanje kazne.

3.3. Nepodoban pokušaj

Nepodoban pokušaj postoji onda kada učinilac krivičnog dela pokuša da iz-vrši krivično delo nepodobnim sredstvom ili prema nepodobnom predmetu (član 31. KZ). Krivično delo nije bilo moguće dovršiti ili s obzirom na nepodobnost sredstva, ili s obzirom na nepodobnost predmeta radnje krivičnog dela. KZ ogra-ničava nepodoban pokušaj, dakle, na dve situacije: ili sc sa određenim sredstvom ne može izvršiti krivično delo (ne može prouzrokovati posledica), ili je reč o ta-kvom predmetu radnje na kome se ne može preduzeti radnja izvršenja, odnosno prouzrokovati posledica."2'Mogući su i slučajevi u kojima jc nepodobno i sred-stvo [objekt radnje.

Razlikuju se dve vrste nepodobnog pokušaja: apsolutno i relativno nepodo-ban pokušaj. Apsolutno nepodoban pokušaj postoji onda kada sa određenim sred-stvom ili na određenom predmetu ni pod kojim uslovima nije moguće dovršiti krivično delo. O relativno nepodobnom pokušaju se, pak, radi onda kada u kon-kretnom Ručaju, zbog delovanja određenih okolnosti i uslova, sa određenim sredstvima iii na određenom predmetu nije bilo moguće izvršiti krivično delo, odnosno prouzrokovati posledicu kod posledičnih krivičnih dela. Ovu podelu 're-ba samo uslovno prihvatiti. Naime, granicu između apsolutno i relativno nepo-dobnog pokušaja nije uvek moguće precizno odrediti. Čak i neki školski primeri za apsolutno nepodoban pokušajTzazivaju određene dileme, fJa primer, pucanje iz ispravnog ali praznog vatrenog oružja moglo bi se smatrati i relativno nepo-dobnim pokušajem:, oružic kao takvo bilo ie podobno da prouzrokujeposlcdicu pod uStovom đ a j e u t^mubi la municija. Prema nekim teorijama (teorija utiska) čak i pucanje na čoveka koji je mrtav a izgleda kao da spavaj smatra se relativno, a mrapšolutno nepodobnim pokušajem ubistva.'931 U nekim slučajevima bi se mogli naVesli argumenti kako u prilog postojanja apsolutno, tako i relativno ne-podobnog pokušaja (npr. u slučaju pucanja iz pištolja u telo čoveka koje je bilo zaštićeno pancir košuljom). Time se može pravdati rešenje iz našeg krivičnog za-konodavstva koje ne pravi podelu na ove dve vrste nepodobnog pokušaja. Ipak,

192) U stranoj teoriji ima mišl jenja da pored ova dva s lučaja nepodobnog pokuša ja postoj i i treći, s obzi -rom na nepodobnost subjekta, lj . učinioca krivičnog dela k o m e nedos ta je od ređeno svojs tvo koic sc zahteva kod učinioca nekih krivičnih dela. Vid. G. Stratcnivcrlh, Strafrecht , Al lgcmcincr Tci l , 4. Auf lagc , 2000 , str. 278 -280 . Neki autori ovu situaciju izdvaja ju u posebnu vrs tu pokuša ja . T a k o H. Otto, Grundkurs Strafrecht , Berlin - N c w York, 2000, str. 2 5 3 - 2 5 4 .

193) Vid. D. Kienapfc l , GrundriD des ostcrrcichischcn S t ra f rcch ts , A l l g c m c i n c r Tci l , W i c n , 1998, str . 1 3 7 - 1 3 8 .

207

KRIVIČNO DELO

ova podela, koja je u našoj teoriji i dalje zadržana, l94) ima određeni značaj za kažnjavanje za nepodoban pokušaj u onim slučajevima u kojima je moguće iz-vršiti razgraničenje. Zaštićeno dobro kod apsolutno nepodobnog pokušaja jc, bez sumnje, manje ugroženo nego kod relativno nepodobnog pokušaja.

Rešenje prihvaćeno u KZ polazi od toga da je opravdano kažnjavati za ne-podoban pokušaj. Međutim, imajući u vidu činjenicu da jc stepen ugrožavanja zaštićenog dobra niži kod nepodobnog pokušaja nego kod običnog pokušaja, za-kon predviđa mogućnost oslobođenja od kazne (što uključuje i mogućnost ublažavanja kazne). Taj stepen je pogotovo kod apsolutno nepodobnog pokušaja nizakrođtiosno često i ne dolazi do stvarnog ugrožavanja zaštićenog dobra u kon-kretnom slučaju. Tu se u nekim udžbeničkim primerima koji se obično navode za apsolutno nepodoban pokušaj (pokušaj ubistva na lešu, prisvajanje, odnosno krađa sopstvene stvari i si.) radi o tome da nisu ostvareni ni elementi bića kri-vičnog dela."" 'Zakon, međutim, nije isključio kažnjivost za apsolutno nepodo-ban pokušaj što se može pravdati time da jc u nekim slučajevima veoma teško postaviti granicu između relativno i apsolutno nepodobnog pokušaja. No, na-ročito onda kada j e u konkretnom slučaju nesporno da se radi o apsolutno nepo-dobnom pokušaju, treba uzeti da postoji opravdanje za oslobođenje od kazne.

^Nepodoban pokušaj treba razlikovati od tzv. irealnog pokušaja koji nije kažifjiv. Irealni pokušaj je ekstremna varijanta apsolutno nepodobnog pokušaja. Učinilac tu veruje da može da učini krivično delo na način koji j e sa aspekta uobičajenog životnog iskustva, odnosno za razumnog čoveka potpuno besmislen (npr. pokušaj da se neko ubije korišćenjem crne magije, vradžbina i si.).

Nepodoban pokušaj treba razlikovati i od putativnog delikta koji nije kažnjiv. Puta-tivni delikt postoji onda kada neko pogrešno drži da ono što čini predstavlja krivično delo. Kod nepodobnog pokušaja učinilac pogrešno smatra da sa određenim sredstvom, ili na od-ređenom predmetu, može izvršiti krivično delo. Kod putativnog delikta on pogrešno sma-tra da ono što čini predstavlja krivično delo. U jednom slučaju (nepodoban pokušaj) po.ito-ji situacija stvarne zablude ali u obrnutom smislu, a u drugom (putativni delikt) postoji si-tuacija pravne zablude, takođe u obrnutom smislu. Po pravilu, razlikovanje nepodobnog pokušaja i putativnog delikta ne zadaje veće teškoće. Izuzetno, u nekim slučajevima ovo razgraničenje zavisi samo od subjektivnog odnosa učinioca prema delu koje vrši, odnosno od predmeta zablude. Kod nepodobnog pokušaja to je zabluda u pogledu činjeničnog sta-nja, a kod putativnog delikta reč je o zabludi u pogledu krivičnopravne norme. Na printer, ako je učinilac u zabludi da je obljubom nad ženskim licem koje ima petnaest godina iz-

194) U n e m a č k o j teoriji u ko jo j j e i nastala (Fojerbah) i d u g o bila predmet rasprava, ova podela j c danas po tpuno napuštena upravo zbog toga što sc nije došlo d o sigurnih kri ter i juma za raz l ikovanje te dve vrs te nepodobnog pokuša ja . Vid. G. Stratcnwcrth, ibid., 2000 , str. 274. Međut im, u kr ivičnoprav-n o j teoriji nekih drugih zemal ja ta j c podela zadihana i pored teškoća u razgraničenju . Tako , u aus t r i j skoj literaturi sc i da l je raspravlja p i tanje pos tavl janja granice između apsolutno i relat ivno n e p o d o b n o g pokuša ja , j e r sam zakonodavac pravi tu razliku tako Sto predviđa nekažnj ivos t za apsolutno nepodoban pokuša j (§ 15. s tav 3). Up. D. Kicnapfcl , ibid-, str . 137-138 .

195) Još j c List ukazivao na to da kada j c objekt radnje apsolutno nepodoban nedos ta je bitan e lemenat kr iv ičnog dela, tc da n c m o ž e biti govora o pokuša ju , a s amim t im ni o nepodobnom pokuša ju . Up. F. v. Liszt, Lchrbuch, p. 300.

208


vršio krivično delo, reč je o nekažnjivom putalivnom deliktu. Ako, međutim, učini to isto pogrešno držeći da to žensko lice ima samo trinaest godina (znajući daje obljuba sa licem koje nije navršilo četrnaest godina krivično delo), poslojaće kažnjiv nepodoban pokušaj s obzirom na nepodobnost objekta. Ili, ako neko oduzme ničiju odnosno napuštenu stvar po-grešno smatrajući da time vrši krivično delo krađe, postojaće nekažnjivi putativni delikt. Ako, međutim, ne zna da je stvar napuštena, već pogrešno drži da ona ima vlasnika, posto-jaće kažnjiv nepodoban pokušaj krivičnog dela krade.

Uobičajeno je da se smatra da je cilj postojanja instituta dobrovoljnog odu-stanka od izvršenja krivičnog dela da se učinilac stimuliše đa ne dovrši krivično delo na taj način što mu se stavlja u izgled mogućnost oslobođenja od kazne u slučaju da dobrovoljno ne dovrši započeto krivično delo. On predstavlja „posled-n ju jansu" za učijjjpca. Ipak, razlog postojanja i opravdanje ovog instituta ne tre-ba gledati samo u tome. U mnogim slučajevima učinioci ne odustaju zbog mo-gućnosti da budu oslobođeni od kazne. Često im ta mogućnost nije ni poznata, a ne mogu se ni pouzdati u to da će sud iskoristiti tu mogućnost, pa odustaju iz sa-svim drugih razloga. Zato opravdanje instituta dobrovoljnog odustanka treba gle-dati i u tome što je u slučaju dobrovoljnog odustanka stepen društvene opasnosti pokušanog dela u načelu niži i što ponekad sama okolnost da je učinilac dobro-voljno odustao ukazuje da sa aspekta svrhe kažnjavanja nije neophodno učiniocu izreći kaznu.

Dobrovoljni odustanak sadrži objektivnu i subjektivnu komponentu. Na objektivnom planu potrebno je da učinilac prestane sa daljim preduzimanjem radnje izvršenja (kod nesvršenog pokušaja), ili da spreči nastupanje posledice (kod svršenog pokušaja). U pogledu subjektivnog elementa potrebno j e da je odluku doneo sam, pod uticajenTunutrašnjih motiva, a ne pod uticajem nekih spoljnm okolnosti koje predstavljaju ozbiljnu smetnju za dovršenje krivičnog dela. U našoj teoriji se zauzima stav d a j e etičko vrednovanje tih motiva irele-vantno, tj. etički negativno vrednovani motivi pod uslovom da su rezultirali do-nošenjem odluke o odustajanju od izvršenja ne isključuju dobrovoljnost. 196,£>o-

196) T a k o Tahov ić ističe da dobrovol jnost nije isključena ni onda kada učinilac odus tane iz s traha od kazne, ili zbog toga S t o j e došao d o zaključka da neće imati korisli od izvršenja kr iv ičnog dela (J. Tahović , Komenta r Kr iv ičnog zakonika , Beograd, 1957, str. 111). U islom smis lu u našo j stari joj doktr ini i T . Živanović : „Mot iv odustanka ravnodušan j c . Izvršilac m o ž e odustat i iz ka jan ja , od straha da nc bude uhvaćen, iz razočarenja o maloj vrednosti že l jene koristi , z b o g g ađen j a . " (T. Ž ivanović , Osnov i kr iv ičnog prava, opšti deo , Beograd, 1922, str. 276) . O v o shva tan jc izraženo jc i u Ob ja šn j en j ima uz Nacr t Krivičnog zakonika iz 1951. godine: „Odus tanak j c n a i m e dobrovol jan i onda , ako j c izazvan negat ivnim mot iv ima (kukavič lukom, razočaren jem u pogledu vrednosti koju j e učinilac hteo ukrasti i s i . )" . (Objašn jen ja uz Nacrt KZ, Beograd, 1951, str . 9 3 - 9 4 ) .

3.4. Dobrovoljni odustanak

3.4.1. Pojam dobrovoljnog odustanka

2 0 9

KRIVIČNO DELO

brovoljno.il, u principu, postoji onda kada jc učinilac i pored toga što jc bio sve-stan da krivično delo može da dovrši, od njega odustao. Nema dobrovoljnosti, kađaučinilac pogrešno uzima, tj. nalazi sc u zabludi da postoji neka spoljna okol-nost koja ga sprečava u dovršenju dela (a ona u stvari ne postoji), pa zbog toga odustaner^jZa dobrovoljni odustanak jc relevantno ono što jc učinilac držao /a stvarno, a nc ono što je objektivno postojalo. Poseban problem za utvrđivanje po-stojanja doBruvOlJtlfisirsu tzv. relativne spoljne smetnje tj. one smetnje koje otežavaju izvršenje krivičnog dela, ali ga nc onemogućavaju (npr. kada kod po-kušaja silovanja izvršilac odustane zato što jc naišao na jak otpor žrtve koji bi mogao da savlada, ali uz upotrebu jačeg intenziteta sile koji bi značio i po-vređivanje žrtve i si., pa zbog toga odustane). Za razliku od apsolutnih spoljnih smetnji koje onemogućavaju učinioca da delo dovrši i koje uvek isključuju do-brovoljnost, značaj relativnih spoljnih smetnji jc sporan."7) U principu relativne spoljne smetnje ne isključuju dobrovoljnost, ali u slučajevima kada su one ta-kvog intenziteta da bi dovršenje krivičnog dela za učinioca značilo ili povećani rizik za otkrivanje, ili uopšte izvršenje krivičnog dela čine bitno težim tako da mu se njegovo dovršenje jednostavno ,,nc isplati", treba uzeti da je dobrovoljnost is-ključena. To je, dakle, faktičko pitanje koje treba proccnjivati u svakom konkret-nom slučaju^ ali postojanje dobrovoljnosti se i u ovom slučaju utvrđuje šare® na osnovu subjektivnog kriterijuma, tj. presudna jc procena učinioca u pogledu mo-gućnosti dovršenja dela, bez obzira na to kako stvari objektivno stoje. KZ u vezi sa ovim problemom kod dobrovoljnog odustanka sadrži novu odredbu. Neće sc smatrati da postoji dobrovoljni odustanak ukoliko učinilac krivično delo nije do-vršio zbog okolnosti koje onemogućavaju ili znamo otežavaju izvršenje kri-vičnog dela. Dobrovoljnost je isključena i onda kadajc učinilac smatrao da takve okolnosti postoje (član 32. stav 2. KZ).

Kod nesvršenog pokušaja dovoljno je da se učinilac uzdrži od daljeg predu-zimanja radnje, s tim da mora definitivno odustati od dovršenja dela (prekidanje radnje izvršenja sa namerom da se ona kasnije dovrši isključuje odustanak). Učinilac može odustati i od pripremnih radnji. To je u slučaju dobrovoljnog odu-stanka relevantno samo ako jc reč o kažnjivim pripremnim radnjama.

Kod svršenog pokušaja, kada učinilac veruje da je preduzeo sve sa ciljem izvršenja krivičnog dela, potrebno je njegovo aktivno delovanje kojim on (lično ili preko drugoga) sprečava nastupanje posledice. Posledica ne sme ni u kom slučaju nastupiti. Dobrovoljni odustanak kod svršenog pokušaja je moguć samo kod krivičnih dela kod kojih poslcdica nastupa posle kraćeg ili dužeg vremena posle dovršenja radnje (temporalni delikti). Ne može se govoriti o odustanku od pokušaja krivičnog dela onda kada posledica nastupi, iako je učinilac nastojao da

197) Jedan deo naše sudske prakse i teori je i nc pravi ovu razliku, već polazi od s lava da uvek onda kada odustanak n i j e rezultat nekih po tpuno unutrašnj ih mot iva , t j . kada pos to je bilo kakve spo l jne smet -n je , da j c dobrovol jnost isključena. Međut im, uticaj spoljnih smetn j i sc m o ž e s tepenovat i i nisu sve one takvog karaktera i intenziteta da iskl jučuju dobrovol jnos t . Vid. Z. S to janović , Odus tanak od izvršenja kr iv ičnog dela i pi tanje dobrovol jnost i . Pravni ž ivot , br . 1 , 1 9 7 8 , str . 2 3 - 3 9 .

2 1 0


je spreči. Zato dobrovoljnog odustanka nema ni u onim slučajevima kada jc učinilac preduzeo sve Stoje bilo u njegovoj moći da spreči nastupanje posledicc, ali ona ipak nastupi. Jedino što se prilikom odmeravanja kazne to može uzeti u obzir kao olakšavajuća okolnost. Međutim, sporan je slučaj kada u situaciji svršenog pokušaja izvršilac preduzme sve radnje da spreči posledicu, ali posledi-cu nezavisno od njega spreči neko drugo lice."*' Zato neka zakonodavstva iz-ričito dobrovoljni odustanak proširuju i na slučaj kada posledica izostane bez do-prinosa izvršioca pod uslovom da jc dobrovoljno i ozbiljno nastojao da spreči po-sledicu.""

Za razliku od nekih stranih zakonodavstava, KZ polazi od načelnog stava da je dobrovoljni odustanak kažnjiv. On predstavlja fakultativni osnov za oslo-bođenje od kazne (član 32. stav 1. KZ) a samim tim i fakultativni osnov za nco-graničenoublažavanje kazne. Ova mogućnost postoji i onda ako je učinilac do-brovoljno odustao od kažnjivih pripremnih radnji. Ukoliko sud odluči da učinio-ca oslobodi~od kazne za pokušaj krivičnog dela od kojeg jc odustao, mora ga ka-zniti za delo koje je dovršio kroz pokušaj krivičnog dela za koje sc oslobađa od kazne (član 32. stav 4. KZ). Tu je sporno pitanje da li sc to odnosi i na ona kri-vična dela koja se nužno izvršavaju kroz pokušaj nekih krivičnih dela, ili samo na druga krivična dela. U stvari, pitanje je da li je ovom odredbom obuhvaćen i kva-liftkovan pokušaj, tj. da li se to odnosi i na ona krivična dela koja bi bila konzu-mirana pokušajem težeg krivičnog dela, odnosno njegovim dovršenjem. Imajući u vidu smisao instituta dobrovoljnog odustanka, kao i zakonsku formulaciju da se to odnosi na „neko drugo samostalno krivično delo", treba negativno odgovo-riti na to pitanje.200' Tako, na primer, ako sud odluči da učinioca oslobodi od ka-zne za pokušaj silovanja, neće ga kazniti ni za krivično delo prinude, ili krivit.no delo bludnih radnji jer su ta dela konzumirana krivičnim delom silovanja. No, ako koristeći prinudu primenjenu istom prilikom s ciljem silovanja izvrši i kri-vično delo razbojništva, onda nema sumnje da će biti kažnjen za razbojništvo.

198) Na pr imer , izvršilac gurne dete ko je nc zna da pliva u vodu , a zatim sc predomis l i i skoči u vodu da ga spase. No , u tome ga preduhitri licc ko j e j c to posmatralo. Pri t o m e izvršilac n i je pozvao u p o m o ć lice k o j e j c to posmatralo već j c ono nezavisno od radnj i izvršioca s a m o spas io dete, a oilo j c izvesno da bi ga i sam izvršilac spasao.

199) Tako npr. K Z N c m a č k c u § 31. Sl ično i K Z Danske u § 2 2 (The Danish Cr iminal C o d c , Copcnha-gen, 1999, p. 23).

200) T a j s tav j c u rani joj jugos lovcnskoj literaturi zastupao B. Zlatarić, Krivični zakonik u prakt ičnoj pr imjeni , Zagreb, 1956, str. 9 1 - 9 2 .

3.4.2. Kažnjavanje za dobrovoljni odustanak

2 1 1

II. VREME I MESTO IZVRŠENJA KRIVIČNOG DELA

I. Vreme i mesto izvršenja krivičnog dela - opšte napomene

Vreme i mesto izvršenja krivičnog dela važno jc za rešavanje niza pitanja u krivičnom pravu. Ta pitanja ne bi mogla biti rešena ukoliko se ne bi utvrdilo kada je i gde krivično delo izvršeno. Po pravilu, krivična zakonodavstva to pita-nje rešavaju izričitom zakonskom odredbom, kao što je slučaj i sa našim zako-nodavcem (čl. 16. i 17. KZ).20"

Vreme izvršenja krivičnog dela važno jc za rešavanje više pitanja u kri-vičnom pravu (vremensko važenje krivičnog zakona, zastarelost, utvrđivanje kri-vice učinioca, maloletstvo, krivična dela koja kao konstitutivno .obeležje imaju određeno vreme).

Postoje dva moguća načina rešavanja ovog pitanja, tj. da se vremenom iz-vršenja krivičnog dela smatra vreme kada je preduzeta radnja jzvršguja_(teorija delatnosti), ili pak da se uzme daje vreme izvršenja vreme kada jcjjastiipila po-sledica (teorija posledice). Ovo vreme sc razlikuje naročito kod tzv^ temporalnih delikata, tj.Jcod onih krivičnih dela kod kojih između preduzete radnje j nastupa-nja posledice prođe kraće ili duže vreme, Iako se u teoriji spominje i teorija jecin-stva, prema kojoj se vreme izvršenja krivičnog dela smatra i vreme kada je pred-uzeta radnja i vreme kada je nastupila posledica,202' kod većine instituta čija pri-mena zavisi od vremena izvršenja krivičnog dela došlo bi do nerešivih situacija ako se nc bi kao vreme izvršenja smatrao samo jedan vremenski momenat. Naš zakon se opredelio za teoriju delatnosti, što znači da se kao vreme kada jc kri-vično delo učinjeno uzima vreme kada je učinilac preduzeo radnju izvršenja, a kod krivičnih dela nečinjenja vreme kada je propustio radnju koju je bio dužan da preduzme (član 16. KZ). S obzirom na to da kod nekih krivičnih dela nečinjenja postoji određeni vremenski period kad se mogla preduzeti radnja, kao vreme iz-vršenja treba uzeti završetak tog perioda, odnosno momenat kada ta radnja nije

201) Usvajajući isto tečenje, KZ Kraljevino Jugoslavije iz 1929. godine rcSavao j c pitanje vremena i mesta u § 11.

202) Vid. J. Tahović, Komentar Krivičnog zakonika, Beograd, 1957, str. 102.

2. Vreme izvršenja

2 1 2

VREME 1 MESTO IZVRŠENJA KRIVIČNOG DELA

mogla više da se preduzme, odnosno kada sc posledica krivičnog dela nije više mogla otkloniti preduzimanjem radnje.

Momenat nastupanja posledice nije od značaja za utvrđivanje vremena iz-vršenja krivičnog dela. Zbog toga, za razliku od utvrđivanja mesta izvršenja, kod pokušaja krivičnog dela nema nikakvih posebnih odredaba, tj. i za pokušaj važi da je izvršen onda kada jc preduzeta radnja izvršenja.

Kod produženog krivičnog dela kao vreme izvršenja uzima sc momenat preduzimanja poslednje radnje koja ulazi u sastav produženog krivičnog dela.

Kod trajnih krivičnih dela vremenom njihovog izvršenja treba smatrati vre-me kada jTđovršcna radnja izvršenja. Po pravilu, tada prestaje i protivpravno sta-nje^ jer se radnja preduzima sve vreme trajanja protivpravnog stanja s ciljcm održavanja tog stanja. No, moguće je da to stanje traje i nakon dovršenja radnje izvršenja, što bi bilo irelevantno za utvrđivanje vremena njihovog izvršenja. Po-stoje i mišljenja da vremenom izvršenja trajnih krivičnih dela treba smatrati sve vreme dok traje protivpravno stanje, a da je za rešavanje svih pitanja kod kojih se mora utvrditi vreme izvršenja merodavan prestanak protivpravnog stanja.2"31

KZ određuje i šta se smatra vremenom radnje saučesništva (ranije to nije bio slučaj, pa je to pitanje u našoj teoriji i praksi bilo sporno2"4'). Saučesnik jc krivično delo učinio u vreme kada jc radio ili bio dužan da radi (član 16. stav 2. KZ). To znači da je za saučesnika relevantno ono vreme kada je preduzeo radnju saučesništva, bez obzira kada je preduzeta radnja izvršenja.

Određivanje mesta izvršenja neophodno je u krivičnom pravu zato što od toga zavisi rešavanje više pitanja (prostorno važenje krivičnog zakonodavstva, primenarepubličkih krivičnih zakona, krivična dela koja u biću kao konstitutivan elemenat sadrže određeno mesto, u krivičnom procesnom pravu određivanje me-sne nadležnosti suda). Utvrđivanje mesta izvršenja naročito je važno kod kri-vičnih dela čija se radnja izvršenja preduzima u jednom mestu, a posledica nastu-pa vl"đrugbm (distanciona krivična dela).

203) Srzcntić, Staj ić , Lazarević, op. cit., str. 195. 204) Vlada jućc shvatanjc pozivajući sc na akccsornu prirodu saučesništva polazilo j c od toga da i kod

saučesništva v reme treba vezati za vreme preduzimanja radnje izvršenja (a n c radnje saučesništva) , s t im što sc dozvol javalo da sc vreme kada j c ono relevantno za u tvrd ivanjuc ličnih okolnost i saučesnika od koj ih zavisi n jegova odgovornost određuje prema v remenu p reduz iman ja radnje saučesništva. Vid. npr. J . Tahović , Komentar K Z , Beograd, 1957. str. 102. T a k o đ c i Radovanović . s t im što on nc govori o pomenutom izuzetku. Up. M . Radovanović , Kr iv ično pravo, Opšt i deo , Beograd . 1966, str. 104. Međut im, navedeni izuzetak j c veoma važan j e r n c bi b i lo logično nili pri-hvat l j ivo da sc u z m e da j c podstrckač npr. neuračunl j iv zato što j c to b io u m o m e n t u k a d i j c izvršilac preduzeo radnju izvršenja, iako j e b io uračunlj iv onda kada j c p reduzeo radn ju podstrcka-van ja . Ili, da sc u z m e da kod njega postoji punolctnost iako j c u momen tu p reduz imanja radnje podstrckavanja bio maloletan, a kasni je kada j c preduzeta radnja izvršenja pos tao punoletan, itd.

3. Mesto izvršenja

2 1 3

KRIVIČNO DELO

Postoje tri pristupa, odnosno tri teorije u rcšavanju pitanja koje mcsto će se smatrati mestom izvršenja: teorija delatnosti, teorija posledice i teorija ubikvite-ta. Dok jc za prve dve za mesto izvršenja relevantna ili radnja izvršenja (teorija delatnosti) ili poslcdica (teorija poslcdice),205' kod treće teorije mestom izvršenja se smatra i jedno i drugo mcsto. Naš krivični zakon prihvata upravo tu treću teo-riju, tj. teoriju ubikviteta (lat. ubique - svuda, na svakom mestu) za koju se koristi i naziv teorija jedinstva (mesta radnje i mesta posledice). Kao mesto izvršenja krivičnog dela smatra sc kako ono mesto gdc je preduzeta (ili propuštena) radnja, tako i mestogdejeucelini ili delimično posledica nastupila (član 17. stav I. KZ).

Kod krivičnih dela nečinjenja mesto radnje je, osim mesta u kome je nastu-pila posledica, i ono mesto gde je učinilac bio dužan da radi, tj. mcsto u kome je blagovremenim preduzimanjem radnje mogao da otkloni nastupanje poslcdicc. U nekim slučajevima to znači i mesto u koje je učinilac trebalo da se uputi da pre-duzme radnju koju jc bio dužan da preduzme radi sprečavanja nastupanja poslc-dice. Moguće je, stoga, da se kod krivičnih dela nečinjenja izvršilac uopšte ne na-lazi u mestu u kome jc krivično delo izvršeno, i to ne samo u mestu u kome je po-sledica nastupila, nego ni u mestu u kome je propuštena radnja koju je izvršilac bio dužan da preduzme.

Primer: Ukoliko negovateljica koja stanuje u mestu S. na osnovu ugovora negujc nepokretnog bolesnika u mestu N. čije stanje zahteva svakodnevnu negu, pa nekoliko dana propusti da ga obiđe i lime ga ostavi bez hrane i lekova, usled usled čega on u teškom stanju bude prebačen u bolnicu u mesto B. gde i umre, mestom izvršenja će se smatrati mesto N. i mesto B. Mesto u kome sc sve vreme negovateljica nalazila (mesto S) irelevantno je za utvrđivanje mesta izvršenja ovog krivičnog dela.

Ukoliko se izvršilac posluži prirodnim silama, životinjom, tehničkim napra-vama i si., mestom izvršenja sc smatra i ono mesto gde je došlo do dejstva tih si-la, odnosno naprava.

Primena principa ubikviteta, odnosno rešenje iz člana 17, KZ, znači da se u nekim slučajevima kao mesto izvršenja krivičnog dela može javiti veliki broj Me-sta. Naime, moguće je da se više pojedinačnih akata koji čine radnju preduzim iju u više mesta, a kod nekih krivičnih dela i poslcdica može nastupiti u više mesta.

Kod pokušaja krivičnog dela kao mesto izvršenja smatra se nc samo ono mc-sto u kome je preduzeta radnja, već i ono mesto u kome je posledica prema umišlja-ju učinioca trebalo da nastupi. Osim toga, mestom se smatra i svako ono mesto u kome jc objektivno prema okolnostima konkretnog slučaja posledica mogla da na-stupi. To znači da krug mesta koji se kod pokušaja krivičnog dela mogu smatrati mestom izvršenja može biti još širi nego kod dovršenog krivičnog dela.

Kao ni kod vremena, ranije odredba o mestu izvršenja krivičnog dela nije određivala šta se smatra mestom u odnosu na saučesnike. Kod mesta jc ovo pita-

2 0 5 ) U naSoj teoriji uobičajen j c naziv teorija uspeha zbog netačnog prevoda nemačkog termina „ E r f o l g " . Na ime , taj termin u nemačko j teoriji kr iv ičnog prava iz ko je su ove teori je preuzete znači pos ledicu , dok u običnom govoru m o ž e imati i značen je „uspeh" .

2 1 4

VREME 1 MESTO IZVRŠENJA KRIVIČNOG DELA

nje u našoj teoriji bilo još više sporno nego kod vremena. Dok je jedno mišljenje, pozivajući sc na akcesomu prirodu saučesništva, polazilo od toga da jc i za saućesništvo merodavno mesto radnje izvršenja (a nc i radnje saučesništva), kao i mesto posledice,206' drugo mišljenje jc uzimalo osim tih mesta, i mcsto gde jc preduzeta radnja saučesništva.20" S obzirom na to da kod mesta, za razliku od vre-mena gde se mora uzeti samo jedan vremenski momenat, postoje razlozi da se više mesta smatra mestom krivičnog dela, prihvatljivije je drugo gledište. Nc vidi sc razlog, da se mestom krivičnog dela u odnosu na saučesnike nc smatra i ono mesto u kome je preduzeta radnja saučesništva. Ako bi sc prihvatilo prvo gledište, onda bi sc kod rešavanja nekih pitanja kod kojih jc bitno utvrditi mcsto krivičnog dela došlo do komplikovanih a ponekad i do nelogičnih rešenja.21"" Zbog toga sc novi KZ opredelio za drugo shvatanjc i izričito ga uneo u odredbu člana 17. stav 3. Prema toj odredbi, saučesnik jc krivično delo učinio i u mestu u kojem jc pred-uzeo radnju saučesništva, tj. u odnosu na saučesnika mestom krivičnog dela sc smatra i ono mesto u kojem je preduzeo radnju saučesništva.

206) J . Tahović , Komentar K Z . Beograd, 19S7, str. 103. 207) Komentar KZ SFRJ, grupa autora pod redakci jom N . Srzcntića, Beograd. 1978. 208) Na primer, ako bi jedno licc na našoj teritoriji prvduzelo radnju podstrckavanja. a krivično delu bude

izvršeno u inostranstvu, onda bi sc na njega naše krivično pravo moglo primeniti samo pod uslovima koji važe za realni, personalni, ili univcrzali princip (u zavisnosti od okolnosti), umestu jednostavne primene teritorijalnog principa.

2 1 5

III. DEOBA KRIVIČNIH DELA

1. Podela krivičnih dela s obzirom na radnju i posledicu

Krivična dela se mogu deliti i klasifikovati s obzirom na više kriterijuma. S obzirom na radnju izvršenja razlikuju se krivična dela činjenja i krivična dela nečinjenja (propuštanja). Dok se prva preduzimaju aktivnim delovanjem, druga podrazumevaju propuštanje. Kod nekih krivičnih dela izvršilac može biti samo ono licc koje u potpunosti ostvaruje radnju izvršenja. To su svojeručna krivična dela (npr. davanje lažnog izkaza). Dalje, s obzirom na to da li jc radnja preduzeta umišljajno ili nehatno, postoje umišljajna i nehatna krivična dela. Umišljaj i ne-hat nisu samo stepeni krivice, prema njima se kvalitativno razlikuje ponašanje koje je predviđeno kao krivično delo.209'

S obzirom na posledicu krivičnog dela razlikuju se krivična dela bez posledi-ce (delatnosna krivična dela) i krivična dela sa posledieom (posledična krivična dela). Dalje, već jc bilo reči o podeli, takođe s obzirom na posledicu, na krivična dela povrede i krivična dela ugrožavanja. S obzirom na trajanje posledice mogu postojati trajna krivična dela i krivična dela stanja. Trajna krivična dela su ona kod kojih se posledica sastoji u stvorenom protivpravnom stanju koje traje duže ili kraće vreme. Za sve to vreme krivično delo postoji (npr. protivpravno trajanje lišenja slobode postoji za sve ono vreme koje je neko lice protivpravno lišeno slo-bode). Kod krivičnih dela stanja, pak, reč je samo o tome da je proizvedena posle-dica trajnog karaktera, ali daje biće krivičnog dela ostvareno samim nastupanjem određenog stanja (npr. kod krivičnog dela dvobračnosti). S obzirom na to kada na-stupa poslcdica posle preduzimanja radnje izvršenja razlikuju sc momentalni i temporalni delikti. Kod prvih posledica nastupa odmah, a kod drugih nakon prote-ka kraćeg ili dužeg vremena. S obzirom na to da lije izostala posledica razlikuje se pokušano i dovršeno krivično delo.

Navedene podele nisu samo teorijskog karaktera već od njih zavisi i rešava-nje većeg broja praktičnih pitanja na šta se uglavnom ukazuje kod odgovarajućih instituta (određivanje vremena izvršenja, zastarelosti, rešavanje pitanja uzročno-sti, dobrovoljnog odustanka, saučesništva itd.).

209) Neki u loj podeli vide najvažniju podelu krivičnih dela. Tako Fuchs, Ostcrrrcischischcs Strafreeht, A T I, Wicn, 1998, p. 103.

2 1 6

DE0I1A KRIVIČNIM DELA

2. Druge podele krivičnih dela

Poznata je i podela na opšte i posebne delikte s obzirom na neka posebna svojstva izvršioea. Dok prve može izvršiti bilo koje lice, kod drugih se zahteva da izvršilac ima određeno svojstvo (npr. svojstvo vojnog ili službenog lica kod određenih krivičnih dela).

S obzirom na objekt krivičnopravne zaštite postoji podela na veći broj grupa krivičnih dela. Svima njima je zajedničko da su klasifikovana prema istom objek-tu krivičnopravne zaštite. Ta podela je značajna za sistematizaciju posebnog de-la, tj. krivična dela su u okviru posebnog dela upravo po tom kriterijumu svrstana u određene grupe. Na primer, krivična dela protiv života i tela, protiv imovine, protiv časti i ugleda itd. Postoje i krivična dela sa dva ili više grupnih zaštitnih objekata. To su tzv. višeobjektna krivična dela. Na primer, predviđanjem kri-vičnog dela pronevere nastoji se zaštititi kako službena dužnost, tako i imovina.

Postoji i tradicionalna podela krivičnih dela prema njihovoj težini. To jc po-dela koju je uveo još francuski KZ iz 1810. godine, podela na zločine, prestupe i istupe. Osnov te podele jeste u težini dela, odnosno u zaprećenoj kazni. Ona jc da-nas ili uprošćena predviđanjem samo dve kategorije krivičnih dela, što jc posledi-ca izdvajanja istupa u prekršaje kao posebnu kategoriju delikata (npr. u Ncmačkoj, Austriji, Švajcarskoj), ili je sasvim napuštena jer joj je uglavnom cilj bio rešavanje većeg broja materijalno pravnih i procesno pravnih pitanja vezivanjem za od-ređenu kategoriju krivičnih dela. Tamo gde je ta podela napuštena, to se čini tako što se rešavanje tih pitanja direktno vezuje za propisanu kaznu. Na primer, kod nas se može zapaziti podela na ona krivična dela koja su zaprećena kaznom zatvora is-pod pet godina i ona koja su zaprećena kaznom od pet godina ili strožom kaznom (kod kažnjavanja za pokušaj, neuspelo podstrckavanjc). No, kod drugih instituta ili sankcija to mogu biti i neke druge granice (npr. kod maloletničkog zatvora uslov za njegovo izricanje jeste daje propisana kazna zatvora preko pet godina).

3. Podela na opšta i politička krivična dela

Značaj ove podele u našoj savremenoj krivičnopravnoj literaturi jc precc-njen. Naime, ona je od naročitog značaja samo tamo gde se političkim deliktima daje poseban status privilegovanog delikta u smislu koncepcije koja je nastala u Francuskoj nešto pre polovine XIX veka.2"''To se pre svega ogleda u režimu iz-državanja kazne koji je povoljniji za političke delinkvente, pa i u propisivanju posebnih kazni (custodia honesta). To je, doduše donekle bio slučaj u Kraljevini Jugoslaviji pa se otuda može objasniti interes za ovu podelu.2"' Danas politički

210) Tako npr . u Belgi j i . Up. L. Dupont , C . Fijnaut, Bclgium, in: International Encyc lopacd ia o f Laws, Kluwcr, 1993, p. 103.

211) Vid . T . Živanović , Osnovi krivičnog prava Kral jevine Jugoslavi je , 1935, s t r . 120-131 .

2 1 7

KRIVIČNO DELO

delikt u našem krivičnom pravu nema nikakav poseban status. To je slučaj i sa većinom evropskih krivičnih zakonodavstava. Osim što se ne može dozvoliti iz-davanje stranca stranoj državi zbog političkog krivičnog dela, ali isto tako ni zbog vojnog krivičnog dela (član 548. stav 2. ZKP) podela na opšta i politička krivična dela nema nikakve druge praktične posledice.

Ipak, zbog toga što je uobičajeno da se ova podela unosi u naše udžbenike krivičnog prava i što ipak ima izvestan značaj, potrebno je osvrnuti se na uju. Po-stoje krivična dela oko kojih nema spora da su političkog karaktera. Ona su kao takva i predviđena u zakonu, iz samog zakonskog opisa njihova priroda je lako prepoznatljiva. Na primer, to su kod nas krivična dela svrstana u glavu krivičnih dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije i SGG. Međutim, ima i krivičnih dela koja su politička po svom karakteru ili motivu, a da se to iz njihovog zakonskog opisa ne može lako uočiti, odnosno ima i takvih dela koja u jednom konkretnom slučaju mogu imati karakter političkog, a u drugom slučaju karakter običnog krivičnog dela. U vezi sa tim su nastale dve teorije: subjektivna i objektivna. Prema subjektivnoj teoriji presudan jc politički mptisi, dpkjgcjcod objektivne teorije procenjuje priroda krivičnog dela.2,2)U literaturi se nailazi i na podelii ria apsolutna i relativna politička krivična dela.213 'Kod apsolutnih poli-tičkih krivičnih dela objekt krivičnopravne zaštite je političke prirode, dok kod relativnih reč je o običnim deliktima koji se vrše sa političkim ciljevima. Kod obe ove podele, problem je utvrditi kada obična krivična dela dobijaju karakter političkih krivičnih dela. U vezi sa tim uobičajeno je da se rešenje traži preko tzv. kompleksnih i koneksnih krivičnih dela. Kompleksna (ili mešovita) krivična dela su opšta krivična dela kojima se može vršiti napad i na politička dobra (njjr.'ubi-stvo ili povreda ugleda predstavnika najviših organa vlasti). Koneksna su ona opšta, obična krivična dela koja se vrše radi ostvarivanja političkih ciljeva, koja su u vezi sa vršenjem političkih krivičnih dela i ponekad se vrše zajedno sa nji-ma. Ona se javljaju kao sredstvo da se postigne neki politički cilj, i vrše se ili s ci-ljem napada na neko političko dobro, ili su posledica takvog napada (na primer, razbojništva, provalne krađe, uništavanje imovine u toku građanskog rata a s ci-ljem da se pobedi protivnik).

2 1 2 ) T . Ž ivanov ić , op . cit., str. 121. 2 1 3 ) Vid . H . Fuchs, op. cil., p . 48.

2 1 8

IV. OSTVARENJE VIŠE KRIVIČNIH DELA OD STRANE JEDNOG LICA (STICAJ KRIVIČNIH DELA)

Problematika sticaja krivičnih dela obuhvata pitanja vezana kako za krivično delo, tako i za krivične sankcije. Ona u sistemu opšteg dela jednim delom spada u krivično delo, a drugim delom u oblast krivičnih sankcija, pa se može reći da na neki način povezuje ta dva najviša krivičnopravna pojma.214' Rešavanje pitanja ve-zanih za postojanje (ili nepostojanje) sticaja krivičnih dela neophodno je zbog pri-mene posebnih pravila koja važe za odmeravanje kazne za krivična dela učinjena u sticaju. Ta pravila predstavljaju materiju krivičnih sankcija, dok se na ovom mestu razmatraju pitanja vezana za pojam i vrste sticaja, kao i slučajevi prividnog sticaja.

Sticaj krivičnih dela postoji onda kada jedan učinilac jednom radnjom (ideal-ni sticaf)_\\\ sa više radnji (realni sticaj) učini više krivičnih dela za koja mu se istovremeno sudi. Idealni sticaj podrazumeva, dakle, da je učinilac preduzima-njem jedne radnje učinio više krivičnih dela, za koja mu se, po prirodi stvari, isto-vremeno sudi. Kod realnog sticaja on je sa više radnji, bez obzira na njihov vre-menski razmak,"učinio više krivičnih dela za koja mu se istovremeno sudi, ali ne zato što to kao kod idealnog sticaja drugačije i ne može biti, već i onda kada za ra-nije učinjena krivična dela iz bilo kojih razloga nije došlo do suđenja (između ostalog i zato što nisu bila otkrivena). Naziv za ove dve vrste sticaja potiče od toga što realni sticaj znači da u stvarnosti zaista (realno) postoji više kompletnih krivičnih dela, dok idealni sticaj postoji samo kao predstava, jer u stvarnosti posto-ji samo jedna radnja kojom je ostvareno biće dva ili više krivičnih dela.215' Idealni sticaj krivičnih dela će, na primer, postojati kada izvršilac bacanjem bombe, dakle pređuzimanjem jedne radnje izvršenja, jedno lice liši života i dva lica teško telesno povredi. Time je u idealnom sticaju izvršio tri krivična dela. Ili, ako jednom izja-vomuvredi više lica postojaće onoliko krivičnih dela u idealnom sticaju koliko postoji pasivnih subjekata. Ukoliko izvršilac izvrši, na primer, silovanje, krađu i falsiftkovanje isprave, ta krivična dela će se nalaziti u realnom sticaju (u ovom pri-meru se podrazumeva da su ta dela izvršena preduzimanjem više radnji). Realni sticaj će postojati i onda ako izvršilac u određenom kraćem ili dužem vremenskom

214) U tom smislu i VVcssels, Beulkc, op.cit.. p.249. 215) U literaturi sc za dve vrste sticaja koriste još i termini formalni (za idealni) i materijalni (za realni)

sticaj. Up. F. Antolisci, op.cil., p. 509.

1. Pojam i vrste sticaja

2 1 9

KRIVIČNO DELO

razmaku izvrši više krivičnih deia krađe (pod uslovom da ne postoji produženo krivično delo kao oblik prividnog realnog sticaja).

Ako su učinjena ista ili istovrsna krivična dela radi se o homogenom sticaju, a ako se radi o različitim krivičnim delima, onda je u pitanju heterogeni sticaj. I ide-alni i realni sticaj mogu biti bilo homogeni, bilo heterogeni sticaj, što se vidi i iz na-vedenih primera. Dakle, za postojanje sticaja (i realnog i idealnog) bitno je, sjedne strane, da postoji više krivičnih dela učinjenih od istog učinioca, a s druge strane da se učiniocu za njih istovremeno sudi (što se kod idealnog sticaja podrazumeva).

Smisao^ i svrha postojanja sticaja kao opšteg instituta jeste ustanovljavanje posebnih pravila koja važe za odmeravanje kazne za krivična dela učinjena u sti-caju (vid. deo treći pod II. B. 6). Učenje o sticaju je važno da bi se napravila raz-lika između situacija kada se zaista radi o više krivičnih dela od onih situacija gde postojTSamoJeđno krivično delo. U određenim slučajevima, iako je preduzeto više radnji, ili su ostvarena bića više krivičnih dela, sticaja ipak nema, jer postoji ili prirodno jedinstvo dela,216' ili je sticaj samo prividan, pa se uzima da postoji sariio jedno krivično delo. U prvom slučaju (prirodno jedinstvo radnje) sticaja nema zato što je radnja izvršenja prirodno povezana u jednu celinu, zato što svi pojedinačni akti zajedno čine radnju izvršenja, a u drugom slučaju (prividni sti-caj) reč je o pravnoj konstrukciji, tj. uzima se ukoliko su ispunjeni odrešeni uslo-vi ne postoji sticaj krivičnih dela, već samo jedno krivično delo.

Donekle je sporno postojanje idealnog sticaja. U teoriji je prisutno^shvata-nje da tu nije reifostlcaju više krivičnih dela, već eventualno samo o sticaju kri-vičnih zakona. Osnovni argument koji se u prilog tom shvatanju navodi jeste da tu postoji samo jedna radnja, te da nema više kompletnih, potpunih krivičnih de-la, odnosno da svako krivično delo mora imati svoju samostalnu radnju. To shva-tanje nije prihvatljivo i sa osnovom se u našoj teoriji ne zastupa, a i iz odredbe člana 60. stav 1. KZ nesumnjivo proizlazi da naš zakonodavac polazi od toga da i idealni sticaj predstavlja sticaj krivičnih dela.

Od pravog sticaja, kao što je rečeno, treba razlikovati prividni sticaj koji je pravna konstrukcija. On takođe može biti idealni i realni u zavisnosti od toga da l i je preduzeta jedna ili više radnji.

U savremenoj stranoj literaturi malo je onih autora koji i dalje prihvataju podelu na prividni idealni i prividni realni sticaj.217' Konstatuje se da je ta podela preva-

216) N a pr imer . p r i rodno j ed ins tvo dela, pa prema tome i j e d n o delo , postoji u s luča ju kada provalnik iz j e d n o g s tana o d u z m e više pokretnih stvari, a nc onol iko krivičnih dela kol iko j c stvari oduzeo . Ili, a k o učini lac is tom pri l ikom pas ivnom subjektu uputi v iše uvredlj ivih izraza postojačc samo j edno kr iv ično de lo uvrede. Kod pr i rodnog jcd isn tva dela treba razlikovati dve situacijo: iterativno i suk-cesivno os tvar ivan je bića kr iv ičnog dela . U prvom slučaju učinilac preduzima više pojedinačnih akata iste vrste i koji j edan d rugog s lede u vr lo kratkim vremensk im razmacima. To bi bio s lučaj sa gore naveden im pr imer ima. Kod sukces ivnog os tvarenja bića kr ivičnog dela radi se o tome da sve radnje preds tavl ja ju s a m o po jed inčne e tape ko je nc mora ju biti u t akvo j tesnoj v r emensko j vezi kao i terat ivne radnje, niti pak mora ju biti identične, ali j c neophodno da su uprav l jene ka istom ci l ju . V i š e o t o m e vid. C . Roxin, Strafreeht , A T , II, Mubchcn , 2003 , p. 805-811.

2 1 7 ) J e d a n o d retkih j e S . Trcchscl , Schwcizcr ischcs St raf reeht , A l lgcmcinc Tci l I, 5. Auf lagc , ZOrich, 1998, s t r . 2 7 7

2 2 0

STICAJ KRIVIČNIH DELA

ziđena.2nl,Tvrdi se da ona još više otežava rešavanje složenog pitanja prividnog sticaja, te da predstavlja rascep jednog jedinstvenog instituta jer neki slučajevi prividnog sticaja mogu biti ostvareni kako sa jednom lako i sa više radnji.21" Ovde se ipak ostaje pri toj po-deli s obzirom na to da je ona u našoj literaturi opšteprihvaćena, a s druge strane većina slučajeva se može svrstati u jednu ili dragu vrstu prividnog sticaja, dok će tamo gde je reč o mešovitim formama biti ukazano na to (konsumpcija).

1.1. Prividni idealni sticaj

Prividni idealni sticaj postoji onda kada jednom radnjom bude ostvareno biće više krivičnih dela ali se, i pored toga, smatra da je učinjeno samo jedno kri-vično delo. Tu se javlja problem izbora bića krivičnog dela, tj. postavlja se pita-nje kome krivičnom delu dati prednost. Prividni idealni sticaj postoji u sledećim slučajevima: 1) specijaliteta (lex specialis derogat legi generali); 2) supsidijarite-ta (lex primaria derogat legi subsidiariae); i 3) konsumpcije.

U slučaju specijaliteta neko krivično delo se pojavljuje samo kao poseban oblik nekog drugog, opšteg krivičnog dela i postoji samo to drugo posebno kri-vično~3elo~(npr. kada neko prisvoji novac ili druge stvari koje su mu poverene u službiilfha radu postoji samo pronevera, a ne i utaja). Zakonski opis bića jednog krivičnog dela u potpunosti obuhvata i biće drugog krivičnog dela, s tim što sa-drži najmanje još jedno dodamo obeležje. Po pravilu, odnos specijaliteta (za raz-liku od supsidijariteta i konsumpcije) nije teško utvrditi.

U drugom slučaju, biće jednog krivičnog dela je supsidijarao u odnosu na drugo, te se primenjuje samo ako ne dode do primene primarnog bića. Supsidija-ritet može biti formalni (tj. kada zakon izričito upućuje na primenu bića nekog krivičnog dela samo kada nisu ostvareni uslovi za primenu nekog drugog kri-vičnog dela), a može biti i materijalni kada to proizlazi iz same prirode i odnosa bića određenih krivičnih dela. Slučajevi zakonskog supsidijariteta su u našem krivičnomzakonodavstvu retki. Tako, na primer, kod krivičnog dela zloupotrebe prava na štrajk postoji zakonski supsidijaritet jer se u zakonskom opisu posledice tog krivičnog dela (član 167. KZ) izričito kaže da će ovo krivično delo postojati samo ukoliko time nisu ostvarena obeležja nekog drugog krivičnog dela. Primer za drugu vrstu supsidijariteta bilo bi krivično delo učestvovanja u tuči (član 123. KZ) čiji je smisao da krivično odgovaraju oni učesnici u tuči za koje se ne može utvrditi da su preduzeli radnju izvršenja ubistva ili teške telesne povrede. Ukoli-ko se za neka lica koja su učestvovala u tuči utvrdi da su izvršioci ubistva, odno-sno teške telesne povrede, u odnosu na njih postojaće samo to krivično delo. Kri-vično delo učestvovanja u tuči je supsidijarao u odnosu na krivično delo ubistva ili teške telesne povrede. Ili, izvršilac krivičnog dela krađe čiji je objekt radnje

218) D. Kienapfel , GrundriB dcs ostcrrcichischcn Strafrcchts, A T , Wien , 1998, str . 254 . 2 1 9 ) T a k o O . T r i f f t c r c r , Ostcr rc ichischcs St raf rccht , A l lgcmc inc r Tc i l . 2 . A u f l a g c , W i c n , 1994. str .

4 5 3 - 4 5 4 .

2 2 1

KRIVIČNO DELO

motorno vozilo, po pravilu, istovremeno ostvaruje i elemente bića krivičnog dela neovlašćenog korišćenja tuđeg vozila (član 213. KZ). Oduzimanje tuđeg motor-nog vozila u nameri da se njegovim prisvajanjem za sebe ili drugog pribavi pro-tivpravna imovinska korist, svakako predstavlja teži oblik napada na isto dobro koje se štiti propisivanjem bića ova dva krivična dela. Zato jc krivično delo neo-vlaščenog korišćenja tuđeg vozila u ovom slučaju supsidijamo. U načelu radi se o tome da ostvarenje bića jednog krivičnog dela predstavlja intenzivniju povredu istog zaštitnog objekta u odnosu na delo koje je supsidijamo. Odnos supsidijari-teta postoji i između pokušanog i svršenog krivičnog dela, kao i između krivičnih dela ugrožavanja i povrede. U nekim slučajevima osim dobra koje je identično, biće krivičnog dela koje ima prednost, može štititi i neko drugo dobro. Prema to-me, biće krivičnog dela koje ima prednost u odnosu na ono koje je supsidijamo ili predstavlja teži oblik napada na isto zaštićeno dobro, ili pak osim identičnog zaštićenog dobra štiti još i neko drugo dobro. Utvrđivanje da li je u konkretnom slučaju u pitanju prividni idealni sticaj po odnosu supsidijariteta predstavlja veo-ma složeno pitanje čije rešavanje podrazumeva dobro poznavanje posebnog dela, odnosno krivičnih dela koja se mogu javiti u odnosu primarnog i supsidijarnog, kao i korišćenje teleološkog metoda tumačenja jer je presudan smisao i cilj kri-vičnopravne norme kojim se ta krivična dela propisuju.

U slučaju konsumpcije biće jednog krivičnog dela redovno u potpunosti ob-uhvata biće nekog drugog krivičnog dela (pod uslovom da se ne radi o specijali-tetu). Na primer, kada je istom prilikom istim radnjama prema jednom pasivjiom subjektu naneta i laka i teška telesna povreda, postojaće samo teška telesna po-vreda jer ona obuhvata laku telesnu povredu. Izvršenje jednog krivičnog dela nužno, ili po pravilu, dovodi do ostvarenja i bića još nekog krivičnog dela.220>Ia-ko, vršenjem teške krađe obijanjem stana ostvaruju se i elementi bića krivičnog dela oštećenja tuđe stvari i krivičnog dela narušavanja nepovredivostistana. Ili, kod krivičnog dela neovlašćenog korišćenja tuđeg vozila, dolazi i do ostvarenja bića krivičnog dela sitne krađe u odnosu na gorivo koje je potrošeno u toku vožnje. U ovim primerima reč j e o tome da izvršenje glavnog dela pokriva ono ncpravojcoje je sadržano u tipičnim pratećim krivičnim delima koja zato b]yaju konsumirana. U drugom primeru vršenje krađe goriva iako nije nužno za iz-vršenjeTcrivičnog dela neovlašćenog korišđenja tuđeg vozila u smislu da je bez toga nemoguće izvršiti to krivično delo (u praksi ima i retkih, atipičnih slučajeva da izvršilac napuni rezervoar sa onoliko benzina koliko je potrošio, ili da pret-hodno napuni prazan rezervoar svojim benzinom), ipak predstavlja tipično pra-

220) Lazin zas tupa restriktivni po j am konsumpci jc koja, po n j egovom miš l jen ju , postoji s amo onda kada sc „ izvršenje j e d n o g krivičnog dela n c može zamisliti bez izvršenja i d r u g o g kr iv ičnog de la" . Up. Đ. Lazin, Prividni idealni s t icaj krivičnih dela, Beograd, 1982, str. 84. O v o shvatanjc j c preci-z n o i j ednos tavno , ali nc obuhvata upravo one s ložene s luča jeve konsumpc i j c kada sc izvršenje nekog kr iv ičnog dela m o ž e zamisli t i bez izvršenja t ipičnog pratećeg kr ivičnog dela . Ni je oprav-dano uzet i da postoj i s t icaj krivičnih dela, a ne konsumpci ja , s a m o zato š to j c m o g u ć e zamisliti da sc n e k o kr iv ično de lo u nek im retkim s luča jev ima m o ž e izvršiti i bez tog t ipičnog pratećeg k r iv i čnog de la .

2 2 2


teće delo koje je pokriveno težinom i prirodom neprava glavnog dela. Konsump-cija zato zahteva i vrednovanje prirode i stepena neprava koje sadrži prateće delo.

Konsumpcija može u nekim slućajevima predstavljati i prividni realni sti-caj, tj. moguće je sa više radnji ostvariti više krivičnih dela od kojih je jedno glavno koje konsumira ostala. To je naročito slučaj kod tzv. nekažnjivog pret-hodnog i nekažnjivog naknadnog dela.

Na primer, izvršilac koji prethodno ukrade ključ kojim kasnije izvrši provalnu kradu, čini samo krivično delo teške krađe izvršene provaljivanjem, a ne i kradu kojom je pribavio sredstvo izvršenja (nekažnjivo prethodno delo). Kod nekažnjivog naknadnog dela izvršilac posle izvršenja dela novom radnjom ostvaruje biće još jednog krivičnog dela koje je po svom značaju i suštini takvo da u stvari znači samo realizaciju prethodnog dela. Na primer, izvršilac krađe koji ukradenu stvar kasnije prikriva ili protura ne čini i krivično delo prikri-vanja (član 221. KZ), jer je ono konsumirano krivičnim delom krađe. Takođe, konsumpcija kao prividni realni sticaj postoji i onda kada je neko u istom krivičnom delu sa više radnji ostvario više oblika saučesništva (teži oblik saučesništva konsumira lakši).

Inače, kao i kod idealnog sticaja, postoji i mišljenje da je u svim ovim slučajevima reč o sticaju krivičnih zakona, a ne o prividnom idealnom sticaju. Za razliku od idealnog sticaja gde takvo mišljenje vodi sasvim drugačijim rešenji-ma, ovde je to pitanje više teorijskog karaktera, jer bilo da se uzme da je u pitanju prividni idealni sticaj, bilo sticaj zakona, praktični rezultat je isti, tj. postoji samo jedno, a ne više krivičnih dela.

Osim specijaliteta, supsiđiiariteta i konsumpcije, u teoriji su poznati i slučajevi inkluzije i altemativiteta kao oblika prividnog idealnog sticaja. Inkluzi-ja je , u stvari, poseban oblik konsumpcije gde sc neko delo koje se ostvaruje kroz neko teže delo ukazuje kao bagatelno u odnosu na to teže delo (npr. kada prili-kom ubistva pucanjem iz vatrenog oružja dolazi do ostvarenja bića krivičnog dela oštećenja tuđe stvari oštećenjem odeće žrtve). Kod altemativiteta, dva bića se javljaju kao ravnopravna i potpuno je irelevantno da li ćc se uzeti da postoji jedno ili drugo krivično delo. Altemativitet se naročito javlja kod ostvarivanja više kvalifikovanih oblika nekog krivičnog dela preduzimanjem jedne radnje: npr. nema sticaja između teške krađe izvršene provaljivanjem i oblika teške krađe kada vrednost stvari prelazi određenu vrednost. U tom slučaju se uzima da postoji dno što je u konkretnom slučaju pretežnije,22"ono što više dominira.

1.2. Prividni realni sticaj

Oblici prividnog realnog sticaja su složeno, kolektivno i produženo kri-vično delo. U svim tim slučajevima, iako se čini da postoji više krivičnih dela koje je učinilac ostvario sa više radnji, uzima se da je učinjeno samo jedno kri-vično delo ukoliko su ispunjeni određeni uslovi.

221) T a k o Đ . Lazin. op . cit., str . 99.

2 2 3

KRIVIČNO DELO

1.2.1. Složeno krivično delo Vć Složeno krivično delo predstavlja zakonsku konstrukciju do koie dolazi spa-

janjem dva ili (refko) više krivičnih dela i za koje zakon propisujej'edinstvenu kaznu. Tako, razbojništvo je složeno krivično delo koje se sastoji iz prinude i krade. I kod konstrukcije krivičnog dela kvalifikovanog težom posledicom (osim retkih izuzetaka) reč je u stvari o svojevrsnom složenom krivičnom delu.

Kod složenog krivičnog dela se ne javljaju nikakvi posebni problemi jer je, jednostavno, reč o tome da postoji samo jedno krivično delo zato što je to zako-nodavac tako odlučio. Razlozi koji rukovode zakonodavca da konstruiše složena krivična dela mogu biti različiti. Najčešće to čini zato što se u slučaju kada se dva krivična dela izvrše zajedno dobija jedno sasvim novo krivično delo po kvalitetu i težini za koje ne bi bile dovoljne one kazne koje su propisane za tajjojedina de-la, tjTgde se"primenom odredaba za odmeravanje kazne za krivična dela učinjena u sticaju ne bi moglo doći do adekvatne kazne.

Kolektivno krivično delo karakteriše se određenim ponavljanjem krivičnih dela koja su čvrsto povezana pre svega određenim odnosom učinioca prema delu pa se zato smatra da postoji samo jedno kolektivno (skupno) krivično_deJp. Uobičaje-no je da se razlikuje kolektivno krivično delo u_vidu zanata, zanimanja i iz navike. Kolektivno krivično delojt vidu zanata postoji onda kada učinilac ponavljanjem od-ređenog_kTivičnog dela nastoji da sebi obezbedi izvor prihoda, odnosno da tako ostvaruje imovinsku korist. Kolektivno krivično delo u vidu zanimanja podrazume-va samo spremnost učinioca da češće ponavlja određeno krivično delo, da se Bavi njegovim vršenjem pri čemu nema cilj 3a mu to bude izvor prihoda, alTod čega može imati neku imovinsku korist. Najzad, kolektivno krivično delo iz navike pod-razumeva sklonost ka vršenju određenog krivičnog dela, odnosno siučaj kada je zbog ponavljanja vršenja krivičnog dela kod učinioca došlo do stvaranja navike da se ono vrši. Većina autora smatra da se navedeni slučajevi kolektivnog krivičnog delane ograničavaju samo na ponavljanje istog krivičnog dela, već da se može ra-diti i o istovrsnim krivičnim delima. Preovlađuje shvatanje da kolektivno krivično delo postoji samo onda ako je to zakonom kod pojedinih krivičnih dela propisano. Zakon prilikom propisivanja radnje izvršenja kolektivnog krivičnog dela koristi od-govarajuće izraze. Naše krivično zakonodavstvo je do izmena i dopuna iz_2fl(J2. go-dine predviđalo samo krivično delo kockanja kao.kolektivno krivično iz zanata ko-risteći formulaciju: ,,ko se kocka u vidu zanata...". PosleJekjigunalizasije ovog kri-vičnog dela naše krivično zakonodavstvo više ne sadrži krivična dela u vidu zanata, a ne požnaje ni krivična dela iz navike. U pogledu krivičnih deja u vidu zanimanja u našoj teoriji većina autora smatra da ih naše krivično zakonodavstvo sadrži i .da su to ona dela u čijem zakonskom opisu se zahteva bavljenje određenom deiatnošću (npr. krivično delo nadrilekarstva).

1.2.2. Kolektivno krivično delo

224


Konstrukcija kolektivnog krivičnog dela i njena tri navedena oblika nastala je u nemačkoj sudskoj praksi krajem devetnaestog veka, ali je upravo tamo odavno potpuno napuštena.222' Sam kriterijum za konstrukciju kolektivnog krivičnog dela je u stvari kriminološki (polazi se od nekih danas prevaziđenih shvatanja u kriminolo-giji), a u krivičnom pravu može imati jedino značaj u oblasti odmeravanja kazne gdtebijo bila moguća otežavajuća okolnost. Činjenica je da zakonodavac za posto-janje nekih krivičnih dela zahteva ponavljanje određene radnje, tj. krivično delo (ili njegov kvalifikovani oblik) se i ne može drugačije izvršiti osim ponavljanjem od-ređenih radnji. No, kod takvih krivičnih dela se u stvari i ne radi o pravom kolektiv-nom krivičnom delu već o tome da neko ponašanje postaje u dovoljnoj meri društveno opasno da bi bilo predviđeno kao krivično delo, tek onda ako se radnja izvršenja ponavlja, tj. kod delikata bavljenja (neovlašćeno bavljenje trgovinom, na-drilekarstvo, nadriapotekarstvo itd.). U nekim slučajevima bavljenje može biti kva-lifikatoma okolnost (kao kod krivičnog dela nedozvoljenog prekida trudnoće iz čla-na 120. stav 2. KZ). Kod takvih krivičnih dela čiji osnovni ili teži oblik zahteva po-navljanje određene radnje nije neophodno koristiti konstrukciju kolektivnog kri-vičnog dela. Nije, naime, relevantno iz kojih se razloga neko bavi nekom delat-nošću, odnosno zašto ponavlja određene radnje. Jednostavno, u zakonskom opisu njihovog bića zahteva se višekratno preduzimanje određene radnje, što s jedne stra-ne značTda preduzimanje jedne radnje nije dovoljno za postojanje krivičnog dela, a s druge strane, preduzimanje više radnji, bez obzira na njihov broj ne predstavlja sticaj krivičnih dela. Inače, kriminalnopolitička i pravnodogmatska neprihvatljivost konstrukcije kolektivnog krivičnog dela vidi se ako se ona dovede u vezu sa većinom krivičnih dela. Ne može se nikakvim razlozima pravdati da se na više ubi-stava, ili razbojništava primeni konstrukcija kolektivnog krivičnog dela i tako sma-tra jednim ubistvom, odnosno razbojništvom samo zbog toga što to izvršilac čini iz zanata, zanimanja ili navike. Naravno, niko ne zastupa takav stav, ali bi dosledna primena ideje na kojoj se zasniva ta konstrukcija mogla dovesti čak i do takvih rešenja. Ne vide se zaista neki posebni razlozi da se institut kolektivnog krivičnog dela zadrži u našem krivičnom pravu. Osim što se u našim udžbenicima i dalje go-vorTSkolektivnom krivičnom delu, za naše zakonodavstvo i praksu ono nema nika-kav značaj. Iako kolektivno krivično delo ima određene sličnosti sa produženim krivičnim delom,223> postoje značajne razlike koje idu u prilog stavu da se odustane od kolektivnog krivičnog dela, a da se produženo krivično delo ipak i dalje zadrži kao konstrukcija za koju se može naći izvesno opravdanje (vid. dole pod 1.2.3).

U našoj teoriji se raspravlja i pitanje da li se kolektivno krivično delo iz zanata, kao i ostali oblici kolektivnog krivičnog dela može izvršiti samo jedanput. Shvatanje koje po-tvrdno odgovara na ovo pitanje pod uslovom daje izvršilac pokazao „čvrstu gotovost" da ponovi krivično delo224', ne može se prihvatiti. Naime, ako je izvršeno samo jedno kri-

222) Up. H. H. Jcschcck, Lchrbuch des Strafrechts, Al lgcmcincr Tci l , 3. A u f l a g c . Ber l in , 1978 (1982) , p. 5 8 5 - 5 8 6 .

223) O razl ikama i s l ičnost ima između kolektivnog i produženog kr ivičnog dela v id . J . Buturović, Produženo kr iv ično delo , Beograd, 1980, str. 199-200.

224) Vid . Srzcnt ić . Sta j ić , Lazarević, Krivično pravo SFRJ, Beograd, 1978, str . 200 .

2 2 5

KRIVIČNO DELO

vično delo onda nema nikakvog prividnog sticaja. Prividni realni sticaj služi tome da, kada za to postoje određeni razlozi, objedini više radnji u jedno krivično delo. Zato nema ni kolektivnog krivičnog dela kao slučaja prividnog realnog sticaja onda kada je izvršena samo jedna radnja, kada je krivično delo izvršeno samo jedanput. Drugo, neprihvatljivo je da se tamo gde zakon izričitom formulacijom radnje izvršenja zahteva da ona bude preduzeta više puta, uzeti daje taj uslov ostvaren samo zbog toga što je izvršilac pokazao gotovost da delo ponavlja, jer bi se tako u stvari kažnjavalo za samu nameru.

Kod produženog krivičnog dela. za razliku od složenog i kolektivnog,kri-vičnog dela javlja, se veći broj problema, te stoga ono zaslužuje posebjiujjažnju. Naročito taj oblik prividnog sticaja izaziva sporove u teoriji i praksi. Ima i autora kojfsasvim odbacuju opšti pojam produženog krivičnog dela. Neki od njih tvrde da je sa ciljem izigravanja zakona izmišljena figura produženog krivičnog dela proble-matična i sumnjiva u svakom pogledu, te daje treba potpuno napustiti.225' Iako neke od argumenata protiv produženog krivičnog dela treba ozbiljno shvatiti, a pre svega onaj da ono znači neopravdano pogodovanje učinioca time što se uzima da postoji samo jedno a ne više krivičnih dela, nema dovoljno razloga da se od njega odustane s obzirom na to da ga prihvata sudska praksa i veći deo doktrine. Ti razlozi ipak ukazuju na to da ovu konstrukciju ne treba suviše široko primenjivati, tj. ukazuju na potrebu da se postave restriktivniji uslovi za njenu primenu.

Produženo krivično delo do donošenja KZ nije bilo regulisano odredbama našeg materijalnog krivičnog zakonodavstva, što je slučaj i sa mnogim stranim zakonodavstvima. Međutim, i u zemljama čije krivično zakonodavstvo predviđa produženo krivično delo, i dalje postoje brojni problemi.226'Ti problemi su uglav-nom posledica nastojanja da se prirodnom pluralitetu krivičnih dela da pravno je-dinstvo. U osnovi tog pravnog objedinjavanja ne leži prirodno jedinstvo pojedi-nih krivičnih dela, jer se onda problem produženog krivičnog dela i uslova za njegovo postojanje ozbiljno ne bi ni postavljao. Konstrukcija produženog kri-vičnog dela nije ni čista pravna fikcija kao što neki smatraju, jer se u njenom

225) T a k o G . Stratcinvcrtli. Strafrccht, Allgcmcincr Tcil , 3. Aufl . , Koln, 1981, str. 322-323 . U nemačkoj literaturi o v a j s tav j c vladajući (Schmitt , Schmidhausćr , Jakobs i dr). T o j c dovelo i d o napuštanja ovog instituta i od strane prakse u toj zemlji . Up. C. Roxin, Strafrecht, AT, Band II, Munchcn, p . 8 7 l -874. Polazeći od kriminalno-političkih nedostataka instituta produženog krivičnog dela u jugoslovcn-skoj literaturi sc protiv ovog instituta izjašnjavao Bačić ističući da sc i tu radi o realnom sticaju krivičnih dela, os im kada sc radi o velikoj seriji dela. Up. F. Baćić, op. cit., str. 3 7 1 - 3 7 3 . Postojalo j c i mišl jenje da iako nc treba sasvim odbaciti institut produženog krivičnog dela, n i je moguće dati nje-gov opšti pojam, to da pojam produženog krivičnog dela treba za svako krivično delo, kod kojeg sc ta potreba javl ja , posebno odrediti. Tako Zlatarić ističe da treba izgraditi po jam produženog krivičnog defa krade, pojam produženog krivičnog dela pronevere, itd. Up. Krivični zakonik u praktičnoj pri-mjeni , I s v „ Zagreb, 1956, str. 200.

226) To pokazuje i bogata italijanska literatura na temu produženog krivičnog dela. Iz n je sc vidi da sc i u italijanskom krivičnom pravu u osnovi jav l ja ju slični problemi u vezi sa produženim krivičnim delom iako su n jegov po jam i uslovi regulisani zakonom. Vid. npr. V. Zagrcbc!sky, Rcato continuato, Milano, 1970.

1.2.3. Produženo krivično delo

2 2 6


osnovu ipak nalazi određeni faktički, prirodni supstrat koji opravdava pravno ob-jedinjavanje. Radi se o pravnom jedinstvu koje polazi od prirodne povezanosti pojedinih krivičnih dela. Osnovno pitanje jeste da li tu povezanost tražiti samo na objektivnom planu, ili i na subjektivnom, psihičkom planu učinioca. Ovo načel-no pitanje dovelo je i do rascepa u shvatanju produženog krivičnog dela i do po-dele na one koji zastupaju čisto objektivnu teoriju i one koji se priklanjaju objek-tivno-subjektivnoj teoriji. U našoj teoriji je vladajuće objektivno shvatanje. Iako su zaključci Savetovanja u Vrhovnom sudu Jugoslavije od 1965. godine o pojmu i uslovima za produženo krivično delo izvršili veliki uticaj na sudsku praksu (u kojoj je do tada vladajuće shvatanje bilo ono o neophodnosti jedinstvenog umišljaja) sa stavom da jedinstveni umišljaj nije neophodni elemenat produženog krivičnog dela, već da spada u tzv. varijabilne, ili alternativne elemente, sudska praksa je do danas ostala podeljena po ovom pitanju.

Osnovni problem koji se javlja kod produženog krivičnog dela jeste dakle određivanje njegovog pojma, odnosno utvrđivanje uslova pod kojima više kri-vičriilrdela preduzetih sa više radnji treba pravno objediniti i smatrati ih jednim krivičnimdelom. Koji su to uslovi pod kojima postoji takva povezanost pojedi-načno učinjenih krivičnih dela koji opravdavaju njihovo povezivanje u jednu ce-linu? Ili, drugim rečima, kada to nije ni pravedno niti celishodno uzeti da postoji više krivičnih dela, iako je sa više radnji ostvareno više krivičnih dela?

U nekim slučajevima je dosta lako dati odgovor na to pitanje jer se i na prvi pogled vidi da pojedinačna dela nemaju svoju samostalnost, da sva ona čine jed-nu celinu. Neki od tih slučajeva su na granici pravog jedinstvenog dela kada se i bez konstrukcije produženog krivičnog dela može smatrati da postoji jedno je-dinstveno delo (prirodno jedinstvo dela). Na primer, ako učinilac vrši krađu iz istog stana tako što u toku nekoliko sati u više navrata oduzima stvari, i bez kon-strukcije produženog krivičnog dela opravdano je uzeti da postoji samo jedno krivično delo, a ne o onoliko krivičnih dela koliko je puta iznosio stvari iz stana istog vlasnika. Međutim, ako je to isto učinio u toku nekoliko dana ili nekoliko meseci, ili je delo učinio u toku iste noći ali u odnosu na stvari više različitih vla-snika, onda se već javlja problem opravdanosti primene konstrukcije produženog krivičnog dela. Ako je u pitanju isti vlasnik, tj, ako postoji istovetnost oštećenog, i ako nije reč o nekom dugom vremenskom periodu kojim bi se prekinuo vre-menski kontinuitet, mogla bi se primeniti konstrukcija produženog krivičnog de-la. Tako, kada učinilac više puta u toku proleća uđe u nezaključanu kuću oštećene i pri tome oduzme razne stvari koje su se u kući nalazile, čini samo jed-no produženo krivično delo krađe (tako OSB u odluci Kž. 1164/96). U drugom primeru je nešto teže odlučiti se za konstrukciju produženog krivičnog dela s ob-zirom na to da je, kao što će se videti, sporan uslov postojanja istovetnosti oštećenog. Ipak, u odluci Kž. 880/95 OSB smatrao je da postoji samo jedno pro-duženo, a ne četiri krivična dela teške krađe u slučaju kada je učinilac u toku jed-ne noći u istoj zgradi obio podrumske prostorije četiri vlasnika i iz njih oduzeo razne stvari.

227

KRIVIČNO DELO

Prema objektivnoj teoriji, koja kod nas predstavlja vladaju }e shvatanje,2271 za postojanfepFdduženog krivičnog dela najčešće sc uzima da su neophodna tri uslo-va: 1") Tstovetnost ili istovrsnost krivičnih dela; 2) vremenski kontinuitet i 3) istovet-nost oštećenog. Treći uslov je bio sporan i u teoriji i u našoj sudskoj praksi, ga su neKTumesto njega zantevalt aa sve radnie~obuhvaćene produženim jcrtvičmm de-lom predstavljaju Jednu jedinstvenu kontinuiranu delatnost koja čini jednu prirodnu ce l inu^TJa lijč reč otaEvoj celini utvrđuje se na osnovu nekih dodatnih povezu-jtiSih-elcmenata (npr. korišćenje iste prilike, vršenje na istom mestu, povezivanje svih dela jedinstvenim umišljajem i dr.). U stvari, moglo bi se prihvatiti da istovet-nost Oštećenog može u nekim slučajevima izostati, ali bi onda drugi povezujući ele-menti morali više da dođu do izražaja. I spomenuti zaključci sa Savetovanja iz 1965 (koje je Vrhovni sud Srbije pravnim shvatanjem Krivičnog odeljenja od 13. novembra 1991. godine potvrdio, odnosno zauzeo stav da nema potrebe za redefi-nisanjem pojma produženog krivičnog dela), ne zahtevaju istovetnost oštećenog kao obavezan uslov, već da je delo dobilo vid jedinstvene celine sa stanovišta običnog, životnog i logičnog rezonovanja.

Prema zaključcima sa Savetovanja u Vrhovnom sudu Jugoslavije iz 1965. godine za postojanje produženog krivičnog dela zahtevaju se sledeći uslovi: 1) daje isto lice iz-vršilo dve ili više istovrsnih vremenski odvojenih radnji, od kojih svaka pojedinačno sa-drži sva zakonska obeležja istog krivičnog dela, odnosno njegovog privilegovanog ili kvalilikovanog oblika; 2) da postoji određeni vremenski kontinuitet između pojedinih krivičnopravnih radnji; 3) da sve inkriminisane radnje sa stanovišta običnog, životnog i logičkog posmatranja i rezonovanja predstavljaju takvu kontinuiranu delatnost koja čini jednu prirodnu celinu; 4) da primena konstrukcije produženog krivičnog dela u konkret-nom slučaju nije u suprotnosti sa zahtevima kriminalne politike koji su došli do izražaja u pozitivnim krivičnopravnim propisima. Ovo bi bili obavezni ili stalni uslovi ili elemen-ti produženog krivičnog dela, dok je za postojanje uslova pod 3) koji je u stvari centralni ali istovremeno i najsporniji uslov, potrebno da bude ostvaren jedan ili više tzv. varijabil-nih ili alternativnih elemenata (iskorišćavanje iste prilike, jedinstvo prostora, istovetnost oštećenog, jedinstveni umišljaj i dr.).

Iako spomenuto pravno shvatanje ima veliki uticaj na sudsku praksu, treba primetiti da uslov da je delo dobilo vid celine, da predstavlja celinu, u stvari i ne predstavlja uslov, već se time samo ponavlja ono što je osnovna karakteristika produženog krivičnog dela, a uslovi za produženo krivično delo upravo treba da daju odgovor na pitanje kada više krivičnih dela dobija vid takve celine da ih treba smatrati jednim krivičnim delom. Zbog neodređenosti ovog uslova, odnosno zbog toga što utvrđivanje da li je on ispunjen u stvari znači istovremeno i davanje odgo-vora na pitanje da li postoji produženo krivično delo, ipak prednost treba dati isto-

227) Verova tno j c da su znača jan u t ica j u tom pogledu izvršili Živanović , a u poslcra tnoj literaturi Tahov ić i Srzcnt ić - Sta j ić . Tahov ić zauzima dccidiran stav da subjekt ivni moment i nc m o g u uti-cati na po j am produženog kr ivičnog dela (up. J. Tahović , Komenta r KZ, Beograd, 1957, str. 190). Inače, r azuml j ivo j c š to Ž ivanov ić , u sk ladu sa svo jom objek t ivnom koncepc i jom opš teg po jma kr ivičnog dela kod p roduženog kr ivičnog dela nc zahteva pos to jan je sub jek t ivnog e lementa . Međut im, on to nc čini ni kod , kako ga on naziva, p roduženog krivca. Up. T . Živanović , Osnov i kr iv ičnog prava Kra l jev ine Jugoslavi je , Opšti deo , 1 knj iga , 1935, str. 3 6 2 - 3 6 3 .

228) Vid . na p r imer V S S Kzz. 53/90.

2 2 8


vetnosti oštećenom kao trećem uslovu s tim da se mogu dozvoliti izuzeci u smislu da se nepostojanje tog uslova u nekim slučajevima može kompenzovati drugim povezujućim faktorima. U nekim slučajevima istovetnost oštećenog je, međutim, obavezno. Reč je o krivičnim delima kojima se napadaju neka strogo lična dobra čoveka kao što su život i telo, čast i ugled, sloboda i dr. I naša sudska praksa pri-hvata obaveznost ovog uslova za postojanje produženog krivičnog dela kod kri-vičnih dela te vrste (tako npr. VSS u odluci 566/99). Ne može, ni pod kojim uslo-vima, biti primenjena konstrukcija produženog krivičnog dela ako je učinilac učinio, na primer, više krivičnih dela klevete, otmice, protivpravnog lišenja slobo-de, silovanja itd. prema različitim licima (pasivnim subjektima), tj. ako nije ostva-ren uslov koji zahteva istovetnost oštećenog.

Iako je u našoj teoriji i sudskoj praksi dominirala objektivna teorija, ipak pažnju zaslužuje pitanje da li je za postojanje produženog krivičnog dela potrebno da bude ispunjen i neki subjektivni element. Ako se polazi od prirodne povezanosti, logično je da ta povezanost mora biti ostvarena ne samo na objektivnom, nego i na subjektivnom planu. Prigovor objektivno-subjektivnoj teoriji, da ona veoma sužava pojarfTprođuženog krivičnog dela, osnovan je samo ako bi se uvek tražilo postoja-nje jedinstvenog umišljaja u njegovom striktnom smislu. Za jedinstveni umišljaj potrebno je da sva krivična dela moraju prethodno biti obuhvaćena umišljajem učinioca i to u svim njihovim bitnim crtama, kao i da postoji umišljaj u odnosu na ukupnu posledicu produženog krivičnog dela. Međutim, subjektivni elemenat se može i drugačije shvatiti. To može biti tzv. produženi, nastavljeni umišljaj, ili slično, kontinuirana psihička linija, tj. kriminološki shvaćen produženi umišljaj, tendencija da se vrše određena krivična dela. Kod ovog umišljaja, koji nije umišljaj u zakonskom smislu, radi se o tome da učinilac svoje kontinuirano delovanje zasni-va na onome što je već ostvario, on se nadovezuje na prvobitnu odluku obnavljajući je i proširujući je sukcesivno i na nova dela. Subjektivni elemenat se može shvatiti i kao isti, jedinstveni cilj koji se vezuje za ukupnu posledicu produženog krivičnog dela. Dalje, zahtevanje subjektivnog elementa u navedenom smislu nije smetnja da se produženo krivično delo konstruiše i od nehatnih krivičnih dela što je isključeno ako se traži jedinstveni umišljaj. Međutim, u sastav produženog krivičnog dela ne mogu istovremeno ući i umišljajna i nehatna krivična dela.

Za postojanje produženog krivičnog dela bi, prema tome, bilo razloga da se zahteva i subjektivni elemenat Taj elemenat, kao što je već rečeno, treba shvatiti fleksibilno, a ne samo kao jedinstveni umišljaj. U kojoj meri i intenzitetu bi morao biti ostvaren subjektivni elemenat, zavisilo bi pre svega od toga u kojoj meri su ostvareni objektivni elementi. Međutim, odredbe o produženom krivičnom delu u KZ ne zahtevaju subjektivni elemenat kao obavezan uslov. Pošto je donošenjem KZ produženo krivično delo postalo zakonska konstrukcija, značaj objektivno- su-bjektivne i objektivne teorije za njegovu primenu, gubi na značaju. Iako subjektivni uslov nije obavezan, u izvesnoj meri se priznaje značaj jedinstvenog umišljaja. Obavezno postojanje jedinstvenog umišljaja se zahteva u jednoj posebnoj situaciji (član 61. stav 5), a on se može javiti i kao jedna od najmanje dve okolnosti na osno-vu kojih se dolazi do ocene da delo predstavlja celinu (član 61. stav 1).

2 2 9

KRIVIČNO DELO

KZ prvi put u naše krivično zakonodavstvo uvodi institut produženog kri-vičnog dela". Iako se time ne mogu rešiti svi problemi vezani za ovaj institut, otklo-niće se prigovor da primena ove konstrukcije nema osnova u zakonu. Inače, moglo se razmišljati (kao sto to Čine neka strana zakonodavstva)" o tome da se produženo krivično delo postavi kao fakultativni osnov (za ograničeno) pooštravanje kazne. S obzirom na to da u našem krivičnom zakonodavstvu ne postoji ni jedan osnov za pooštravanje kazne, kao i to da su krivična dela zaprećena dovoljno strogim ka-znama koje sudska praksa ni izbliza ne koristi, to ipak nije učinjeno.

Prema zakonskom rešenju produženo krivično delo čini više istih ijji§tQvrsnih krivičnih dela učinjenih u vremenskoj povezanosti od strane istog učinioca koja predstavljaju celihu zbog postojanja najmanje dve od pet okolnosti koje zakon na-vodi. To su: istovetnost oštećenog, istovrsnost predmeta dela, korišćenje iste situa-cije ili istog trajnog odnosa, jedinstvo mesta ili prostora izvršenja dela ili jedinstveni umišljaj (član 61. stav I). To znači da se za postojanje produženog krivičnog dela kumulativnifžahteva ostvarenje tri uslova, s tim što je za postojanje trećeg uslova neophodno da budu ostvarene najmanje dve od pet navedenih okolnosti. Tri obave-zna uslova, kao što se vidi, jesu: 1) istovetnost ili istovrsnost krivičnih dela; 2) vre-menski kontinuitet, i 3) da učinjena dela predstavljaju celinu. Ovo rešenje uglav-nom uvažava stavove naše teorije i prakse, ali čini korak napred u preciziranju trećeg uslova koji bi, inače, sam po sebi bio potpuno neprecizan.22*'

Istovetnost ili istovrsnost krivičnih dela se procenjuje prema pravnoj kvali-fikaciji. Zakonodavac dozvoljava da se konstrukcijom produženog krivičnog defa obuhvate ne samo istovetna, već i istovrsna krivična dela. Reč je o"pravnoj istovetnosti ili istovrsnosti, a ne o faktičkoj. Istovrsnost postoji onda kada je u pi-tanju osnovni, kvalifikovani ili privilegovani oblik nekog krivičnog dela.

Uslov koji zahteva vremensku povezanost sam po sebi je nesporan foo nje-mu je i sama konstrukcija dobila ime), ali je njegovo ostvarenje u konkretnom slučaju ponekad teško utvrditi. Svakako, što je duži vremenski razmak između pojedinih dela, ima manje osnova da se zaključi da je taj uslov ostvaren. Vremen-ski razmak između pojedinih dela ne mora biti isti, odnosno sličan (osim kod ret-kih krivičnih dela gde to proizlazi iz njihove prirode), ali izrazite razlike u tom pogledu, mogu voditi zaključku o vremenskom diskontinuitetu.

Treći uslov, tj. da učinjena dela predstavljaju celinu jeste najsloženiji uslov, jer je neophodno ceniti postojanje pet okolnosti od kojih moraju biti ostvarene naj-manje dve. Naravno, ukoliko postoji više od dve okolnosti, tim pre će se uzeti da je ovaj uslov u konkretnom slučaju ostvaren. Istovetnost oštećenog je i u našoj dosa-dašnjoj sudskoj praksi imao veliki značaj za postojanje produženog krivičnog dela, i kao što je rečeno, jedan deo prakse i teorije smatrao ga je obaveznim uslovom. Istovrsnost predmeta dela znači da je radnja izvršenja preduzeta na objektima koji su iste vrste. Istovrsnost predmeta ne treba shvatiti u apstraktnom smislu da je do-

229) No, i u tom pogledu jo očigledan uticaj koji j c na zakonodavca imao stav sa Savctovanja u Vrhovnom sudu Jugoslavije iz 1965. godine u pogledu tzv. varijabilnih e lemenata produženog krivičnog dela.

2 3 0


voljno da neki predmet ispunjava uslov da bude objekt radnje određenog krivičnog dela. Zato, istovrsnost krivičnih dela ne podrazumeva nužno i ostvarenje ovog uslo-va. Korišćenje iste situacije ili istog trajnog odnosa podrazumeva postojanje okol-nosti koje omogućavaju ili olakšavaju izvršenje krivičnog dela. Trajni odnos jeste odnos pravne ili faktičke prirode koji traje duže vreme. Korišćenje iste situacije ne zahteva to trajanje, reč je o tome da se za izvršenje krivičnih dela koristi ista prilika. Jedinstvo mesta ili prostora se odnosi ili na određeno mesto u geografskom smislu, ili na jedan tačno određeni (zatvoreni ili otvoreni prostor). Okolnost koja ima izra-zito koheziono dejstvo u smislu da učinjena dela predstavljaju celinu jeste jedin-stveni umišljaj. Njega treba shvatiti u užem smislu, tj. kao umišljaj u odnosu na pro-duženo krivično delo kao celinu. Šire shvatanje subjektivnog elementa u smislu kako je to već izneto, bilo bi opravdano samo ukoliko bi se on zahtevao kao obave-zan uslov za postojanje produženog krivičnog dela. Jedinstveni umišljaj u striktnom smislu podrazumeva da sva krivična dela moraju prethodno da budu obuhvaćena umišljajem učinioca i to u svim njihovim bitnim crtama, uključujući i ukupnu po-sledicu produženog krivičnog dela.

U zakonskom rešenju mesto je našao i opšteprihvaćen stav da krivična dela upravljena protiv ličnosti mogu ući u sastav produženog krivičnog dela samo ako postoji istovetnost oštećenog (član 61. stav 2).

Kod nekih krivičnih dela sama njihova priroda ne dopušta spajanje u pro-duženo krivično delo, pa je to i izričito zakonom zabranjeno (član 61. stav 3). Koja su to krivična dela, stvar je procene. Sjedne strane treba imati u vidu uslove za produženo i smisao ovog instituta, a s druge strane prirodu određenih krivičnih dela (npr. krivično delo terorizma teško da bi zbog svoje prirode dozvoljavalo primenu ove konstrukcije).

S obzirom da u sastav produženog krivičnog dela mogu ući istovrsna kri-vična dela, a to znači i lakši i teži oblici istog krivičnog dela, uzima se da je pro-duženim krivičnim delom učinjen najteži oblik koji ulazi u njegov sastav (član 61. stav 4. KZ).

Jedinstveni umišljaj mora postojati u situaciji kada produženo krivično delo dobija težu kvalifikaciju u odnosu na pojedina dela koja su njime obuhvaćena (član 61. stav 5. KZ). Kumuliranje posledice kod novčanih iznosa koji su od značaja za pravnu kvalifikaciju i prerastanje u teže delo, može se pravdati samo kada j e ta ukupna posledica bila obuhvaćena umišljajem učinioca (npr. kod težeg oblika krivičnog dela izdavanja čeka i korišćenja platnih kartica bez pokrića u odnosu na iznos pribavljene protivpravne imovinske koristi).

Najzad, zakonskom odredbom je rešena i situacija (koja j e bila sporna u praksi) kada se naknadno, posle donošenja pravnosnažne presude, otkrije kri-vično delo koje je moglo biti obuhvaćeno produženim krivičnim delom koje je bilo predmet te presude. Ono će biti smatrano zasebnim krivičnim delom, odno-sno zasebnim produženim krivičnim delom ako se radi o više dela koja ispunja-vaju uslove za produženo krivično delo (član 61. stav 6).

231

V. OSTVARENJE KRIVIČNOG DELA OD STRANE VIŠE UČINILACA (SAUČESNIŠTVO)

Kao i u drugim oblastima ljudske delatnosti, i krivično delo sc može vršiti zajednički od strane više lica. Uvažavajući tu činjenicu, a polazeći i od načelnog kriminalno-političkog stava daje zajedničko ostvarenje krivičnog dela uz učešće više lica po pravilu opasnije i da stvara neke specifične pravno-dogmatske pro-bleme, savremeno krivično pravo posebnu pažnju poklanja regulisanju oblasti saučesništva. Učestvovanje više lica u ostvarenju krivičnog dela može se ispolji-ti na vrlo različite načine. Nije svako učestvovanje saučesništvo u krivičnoprav-nom smislu. To učestvovanje se može manifestovati u veoma širokom dijapazo-nu: počev od običnog pasivnog posmatranja,230' ili odobravanja vršenja kri-vičnog dela, pa do glavne uloge u ostvarenju krivičnog dela. S jedne strane ima-mo veoma udaljene i po intenzitetu slabe forme učestvovanja gde se ne može go-voriti o saučesništvu, a s druge strane kao drugi ekstrem, imamo lice koje ostva-ruje radnju izvršenja, koje je izvršilac krivičnog dela. Zato je potrebno da sc saučesništvo razgraniči kako u odnosu na one forme učešća koje ne zaslužuju da budu obuhvaćene kriminalnom zonom, tako i u odnosu na ono što predstavlja najintenzivniju formu učešća u ostvarenju krivičnog dela, a to je izvršilaštvo. Može se, stoga, govoriti o tri grupe lica koja ostvaruju krivično delo: 1) izvršilac (neposredni izvršilac, posredni izvršilac i saizvršilac), 2) saučesnici, i 3) ostala lica čiji doprinos po intenzitetu i kvalitetu nije od takvog značaja da u odnosu na takve forme učestvovanja treba reagovati krivičnim pravom. Saučesnike treba razlikovati od izvršioca (gde se javlja problem određivanja pojma i mesta sai-zvršioca) i, što je još važnije, od ostalih lica koje nc treba smatrati saučesnicima s obzirom na njihov zanemarljiv doprinos ostvarenju krivičnog dela. Upravo u pogledu tog trećeg kruga lica koji ne ulaze u kriminalnu zonu, problem razgra-ničenja sa saučesništvom je veoma važan, ali istovremeno i veoma složen.

230) Nesporno jc da samo pasivno učešće nc predstavlja saučesništvo. Međutim, ono ima određeni krivičnopravni značaj. S jedne strane, treba od pasivnih učesnika razlikovati ona lica koja imaju položaj garanta je r oni mogu biti saizvršioci ili pomagači zbog propuštanja da preduzmu dužnu radnju i tako spreče krivično delo. S druge strane, pasivni učcsnici, iako nisu saućcsnici, mogu biti izvršioci posebnih krivičnih dela nepojavljivanja. Vid. o tome V. Kambovski, op.cit., str. 755-756.

1. Pojam i vrste saučesništva

2 3 2

SAUČESNIŠTVO

Uopšteno rečeno, pod saučesnišlvom se podrazumeva ostvarenje krivičnog dela od sirane više lica. U stvari, to je sticaj više lica u jednom krivičnom delu. Pored objektivne veze koja sc sastoji u zajedničkom ostvarenju bitnih elemenata krivlčnbgclela, između više lica mora postojati i subjektivna veza da bi sc radilo o saučešmšlvuL Subjektivna veza se ogleda u svesti o zajedničkom delovanju. Saučesništvo jc zajedničko ostvarivanje krivičnog dela od strane više lica uz po-stojanje svesti kod njih da zajednički deluju. Svest o zajedničkom delovanju mora postojati kod saučesnika (uključujući i saizvršioce), ali nc i kod izvršioca krivičnog dela.

Saučesništvo kao institut zasniva se na restriktivnom shvatanju pojma iz-vršilaštva. Izvršilac je ono lice koje samo ostvaruje bitne elemente bića nekog krivičnog dela, koje samo preduzima radnju izvršenja. Nasuprot restriktivnom pojmu izvršioca, postoji i ekstenzivno shvatanjc koje polazi od toga da jc iz-vršilac svako ono lice koje je na bilo koji način učestvovalo u ostvarenju kri-vičnog dela, što znači da to shvatanje negira saučesništvo kao institut. To shvata-nje ne pravi razliku između izvršioca i saučesnika, ono polazi od jedinstvenog pojma izvršioca koje obuhvata sva ona lica čije delovanje je bilo u uzročnoj vezi sa prouzrokovanjem krivičnog dela. Danas je ono u teoriji retko zastupano, a i vrlo su retka evropska krivična zakonodavstva koja polaze od njega prilikom re-gulisanja materije koja se odnosi na učešće više licc u ostvarenju krivičnog dela (npr. austrijsko krivično pravo). Kod nas je i u teoriji i u zakonodavstvu pri-hvaćen restriktivni pojam izvršioca, što znači da se pravi razlika između izvršio-ca i saučesnika. Međutim, i u okviru restriktivnog pojma mogu sc razlikovati dve varijante tog pojma. Jedno je najuže shvatanje pojma izvršioca, koje polazi od toga da je izvršilac samo ono lice koje samo vrši krivično delo, a drugo podrazu-meva izvesno proširivanje tog pojma i na saizvršioca i posrednog izvršioca. To proširivanje je danas opšteprihvaćeno u nemačkoj teoriji krivičnog prava. Ra di-kuju se tri forme izvršilaštva: neposredno izvršilaštvo, posredno izvršilaštvo i sa-izvršilaštvo.23l)Naša teorija, pa i zakonodavstvo, ostaju pri prvobitnom najužem shvatanju pojma izvršioca, što za posledicu ima svrstavanje saizvršilaštva u saučesništvo, dok je posredni izvršilac institut kome u našoj teoriji nije dato jasno mesto u sistemu opšteg dela.

Prihvatanje najužeg pojma izvršioca u našoj teoriji za posledicu ima to da se i saizvršilaštvo smatra saučesništvom. No, polazeći od toga d a j e saizvršilaštvo ne-gde između izvršilaštva i saučesništva, da ono ima karakteristike i jednog i drugog, u našoj teoriji opšte je prihvaćena podela saučesništva na saučesništvo u užem smi-slu i saučesništvo u širem smislu.232' Saučesništvo u užem smislu obuhvata podstre-

231) A. Sehonkc, H. Schrodcr, Stiafgesctzbuch, Kommentar, 26. Auflagc, Munchcn, 2 0 0 ) , (Cranicr/ Hcinc). str. 459-460 .

232) Podela na saučesništvo u užem i u širem smislu prisutna j c u delu starije nemačke teorije krivičnog prava. Vid. npr. H. Wclzcl, Das Deutsche Strafrccht, Berlin, 1958, str. 96. Kod nas j c ona opšlcpri-hvaćena. Na nju sc nailazi već u Objašnjenj ima uz nacrt Krivičnog zakonika FNRJ, Beograd, 1951. str. 95. Vid. i Srzentić - Stajić, Krivično pravo FNRJ, Opšti deo, Beograd, 1957, str. 337.

2 3 3

KRIVIČNO DELO

kavanje i pomaganje. Saučesništvo u širem smislu, pored navedeni!) oblika, obu-hvata i saizvršilaštvo. Ova podela polazi od činjenice da saizvršilaštvo može da sc smatra saučešništvom samo u jednom širem smislu, odnosno da se ono u pogledu nekih bitnih svojstava razlikuje od ostalih oblika saučesništva.

Za postojanje saučesništva potrebno jc da jc delo izvršeno ili pokušano, od-nosno d a j e izvršilac ušao u kriminalnu zonu. Postojanje saučesništva zavisi od toga da li je izvršilac izvršio krivično delo. To nc mora biti dovršeno krivično de-lo, dovoljno je da je ostvario neku kažnjivu fazu krivičnog dela (akcesorna priro-da saučesništva). Za razliku od akcesornc teorije, principalna teorija o pravnoj prirodi saučesništva (danas retko zastupana) polazi od toga da ono postoji sa-svim nezavisno od toga da li jc izvršilac nešto preduzeo sa ciljem izvršenja kri-vičnog dela. Prema toj teoriji, postoji onoliko krivičnih dela koliko ima učesnika (quot delinquentcs, tot delietae).

Od saučesništva treba razlikovati posrednog izvršioca. I tu jc reč o učešću više lica u ostvarenju krivičnog dela, ali sc licc koje preduzima radnjujzvršenja smatra samo sredstvom, a ne izvršioccm. Posredni izvršilac je ono lice koje ostva-rujući sve subjektivne elemente krivičnog dela navede drugog na ostvarenje kri-vičnog dela, a da se pri tome taj drugi nc može smatrati izvršioccm krivičnog dela jer mu u potpunosti nedostaje subjektivna strana krivičnog dela. Sporno je u kojim situacijama je u našem pravu potrebna ova konstrukcija. U vezi sa najvažnijom si-tuacijom povodom koje jc i nastala ova konstrukcija, a to jc saučesništvo u delu iz-vršioca kod kojeg ne postoji krivica, rešenje je pronađeno u prihvatanju teorije li-mitirane akccsornosti koja za postojanje saučesništva i za odgovornost saučesnika ne traži da je ostvareno krivično delo u objektivno-subjektivnom smislu, tj. nc traži krivicu izvršioca. U retkim izuzecima, i tu bi primena konstrukcije posred-nog izvršilaštva mogla biti prihvatljiva. To su oni slučajevi kada nc postoji ni je-dan minimalni subjektivni supstrat kod neposrednog izvršioca krivičnog dela (na primerkada se za izvršenje krivičnog dela koristi sasvim malo detc). Međutim, u sledeće tri situacije opravdana jc primena ove konstrukcije i u našem krivičnom pravu: ako je neko lice krivično delo izvršilo pod uticajem apsolutne sile (član 21. stav 3. KZ), ako je delo izvršilo u neotklonjivoj stvarnoj zabludi i kada je reč o kri-vičnom delu za koje se kod izvršioca traži neko posebno svojstvo.233' U tim situa-cijama, izvršilac nc bi bilo lice koje je preduzelo radnju izvršenja već bi (posredni) izvršilac u prvoj situaciji bilo lice koje je primenilo apsolutnu silu, u drugoj situa-ciji lice koje je dovelo u neotklonjivu stvarnu zabludu lice koje je preduzelo radnju

233) Đorđcvić t akođe zastupa s tav d a j e konst rukci ja posrednog izvršilaštva prihvatl j iva i za naše pravo, ali na nešto drugači j i način određuje s lučajeve u koj ima bi pr imena ove konst rukci je , p rema n jego-vom miš l jenju , bila opravdana u našem krivičnom pravu. O n inače predlaže i da sc problemat ika posrednog izvršilaštva izričito i detal jno rcgulišc pril ikom re fo rme našeg kr ivičnog zakonodavs tva . Svakako , l o j e u načelu prihvat l j ivo, ali treba imati u vidu d a j e ovu kons t rukci ju m o g u ć e pr imenj i -vati i na osnovu onoga što proizlazi iz drugih instituta opšteg dela kr iv ičnog prava , a s d ruge strane, zakonsko regul isanje neće otkloniti d i l eme i sporove koji sc u vezi sa o v o m kons t rukc i jom jav l j a ju , mada m o ž e doprineti n j ihovom rešavanju. Up. M . Đorđcvić , Posredni izvrši lac kr iv ičnog de la . Anal i Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 1 - 2 , 1 9 9 4 , str . 53-60.

2 3 4

SAUČESNIŠTVO

izvršenja, i u trećoj situaciji posredni izvršilac bi bilo ono lice koje ima odredeno svojstvo koje se traži za određeno krivično delo i koje je podstreklo drugo licc koje to svojstvo nema da izvrši krivično delo.

Pošto je saučesništvo zajedničko ostvarenje krivičnog dela, od toga treba poći i prilikom određivanja njegove pravne prirode. Postoje dva osnovna pristupa, dve osnovne teorije o pravnoj prirodi saučesništva. Prema principalnoj teoriji saučesništva irelevantno je da li je izvršilac uopte nešto preduzeo. Štaviše, nc pra-vi se razlika između izvršioca i saučesnika. Izjednačavaju se svi oblici učešča u krivičnom delu tako što se svi smatraju izvršiocem. Tu važi pravilo: koliko učesni-ka, toliko krivičnih dela. Saučesništvo postoji uvek onda kada jc neko od učesnika preduzeo bilo koju radnju i za nju samostalno odgovara potpuno nezavisno od dru-gih učesnika. Nasuprot tom shvatanju, akcesoma teorija zahteva daje izvršilac iz-vršio krivično delo, odnosno da je preduzeo radnju koja ulazi u kriminalnu zonu (dovrženirđelo, kažnjiv pokušaj ili kažnjive pripremne radnje).234' To nikako nc znači da saučesnici odgovaraju za radnju, odnosno delo glavnog izvršioca. Ono jc samo nužan uslov za postojanje saučesništva. To je samo posledica prostog lo-gičkog zaključka da se ne može učestvovati u nečemu što ne postoji, u nečemu što još nije ostvareno.

Akcesoma teorija je prihvaćena ne samo kod nas nego i uglavnom i u suvre-menom evropskom krivičnom zakonodavstvu i teoriji. Akccsornost, tj. zavisnost proizlazi iz same suštine i pojma saučesništva. Bez drugog saizvršioca nema sai-zvršilaštva, bez izvršioca nema ni podstrckavanja i pomaganja.235' Može sc govori-ti o~postojanju dvostruke akcesomosti. Prvo, postojanje saučesništva zavisi od toga u koji je stadijum izvršilac dospeo, dokle je došao u svojoj kriminalnoj aktiv-nosti, odnosno koliko je, u kojoj meri ostvario kriminalno ponašanje. To bi bila kvantitativna akcesornost. Ako jc krivično delo dovršeno, kvantitativna akcesor-nost, nema sumnje, postoji. Međutim, ako je delo samo pokušano ili su preduzetc pripremne radnje, saučesništvo će postojati samo ukoliko su takav pokušaj od .10-sno pripremne radnje kažnjivi. U stvari, presudno je, kako se to obično kaže, da li je izvršilac ušao u kriminalnu zonu.

Osim kvantitativne akcesomosti, može se govoriti o kvalitativnoj akcesor-nosti. Kvalitativna akcesornost znači da postojanje saučesništva takođe zavisi i

234) U j e d n o m delu naše literature govori sc o monis l ičk im i pluralist ičkim teor i jama, s l im š to sc p rve iz jednačavaju sa akccsornom teor i jom, a d ruge sa principalnom teor i jom. Up. M . Radovanović , op . cit., str. 257-258. Iako ovi termini imaju osnova u činjenici da sc u j e d n o m s luča ju polazi od loga da postoj i s a m o j edno krivično de lo u kome učestvuje više lica (monis t ička teori ja) , a u d rugom da postoji onol iko krivičnih dela kol iko ima učesnika (pluralistička teori ja) , ova te rminologi ja s c u sav remcno j kr iv ičnopravnoj literaturi re tko koristi .

235) Tako H. Blei, Strafrecht I, Allgcmcincr Teil, 18. Auflagc. Munchcn. 1983, p. 265.

2. Pravna priroda saučesništva

2 3 5

KRIVIČNO DELO

od toga šta je izvršilac ostvario, da l i je ostvario krivično delo sa svim njegovim obaveznim elementima, ili je za postojanje saučesništva dovoljno da su ostvareni samo neki elementi opšteg pojma krivičnog dela. U vezi sa tim može se razliko-vati nekoliko situacija, a u skladu sa tim i nekoliko varijanti akcesornosti. Izve-sno vreme bila je prihvaćena teorija potpune (ekstremne) akcesornosti prema ko-joj je bilo nužno da je izvršilac ostvario krivično delo sa svim njegovim opštim obeležjima, a naročito da je postojala i njegova krivica. To je dovelo do nepri-hvatljivih rezultata, naročito u slučajevima kada je izvršilac lice koje nije uračun-ljivo i krivo. Polazeći od potpune akcesornosti, dolazi se do rezultata da tu nema krivičnog dela, a samim tim ni saučesništva. Tu je primenom konstrukcije po-srednog izvršilaštva taj problem samo donekle bio ublažen, ali ne i rešen. Zato se prešlo na teoriju limitirane (ograničene akcesornosti). Prema njoj, ne traži se da su ostvareni svi opšti elementi krivičnog dela, tj. da je izvršilac i postupao sa kri-vicom, kao što to čini teorija potpune (ekstremne) akcesornosti, već je dovoljno d a j e izvršilac ostvario sve objektivne elemente krivičnog dela. Uslov je, dakle, postojanje krivičnog dela, s tim što je za razliku od potpune (ekstremne) akcesor-nosti, kod koje je potrebno da budu ostvareni svi elementi krivičnog dela, dovolj-no izvršenje dela koje je kao krivično delo predviđeno u zakonu i koje je protiv-pravno. Potpuna (ekstremna) akcesornost, iako dosledno sprovodi shvatanje o opštem pojmu krivičnog dela i na planu saučesništva, dovodi do kriminalno-poli-tički neprihvatljivih rešenja, pa je zato nužno pribeći ograničenoj akcesornosti i zadovoljiti se ostvarenjem objektivnih elemenata krivičnog dela od strane iz-vršioca. Međutim, za ograničenu akcesornost se mogu pronaći i određeni pravno-dogmatski argumenti, tj. nije nužno da se ona shvati kao nešto što predstavlja od-ređeno odstupanje od osnovnih principa i pojmova opšteg dela krivičnog prava. Tako, može se tvrditi da na taj način dolazi do izražaja princip subjektivne lične odgovornosti svakog učesnika u ostvarenju krivičnog dela, da oni samostalno od-govaraju za ono što su oni učinili i da u tom smislu kod njih moraju biti ispunjeni svi uslovi za njihovu odgovornost.236'

Iako nema takav značaj kao puna i ograničena akcesornost, treba spomenuti i shvatanje o hiperekstremnoj akcesornosti koja danas, bar u svom čistom obliku, nije nigde prihvaćena. Ukratko rečeno, takvo shvatanje akcesornosti polazi od toga da se sve okolnosti koje imaju značaj za postojanje krivičnog dela, krivice, ili odmeravanje kazne koje postoje kod izvršioca prenose i na sve ostale učesnike u krivičnom delu. U našem krivičnom pravu prihvaćeno je sasvim suprotno sta-novište koje je eksplicitno izraženo (član 36. stav 3. KZ), tj. te se okolnosti uzi-maju u obzir samo kod onog učesnika kod kojeg postoje.

Još manji značaj ima tzv. minimalna akcesornost prema kojoj je dovoljno za postojanje saučesništva da su ostvarena bitna obeležja nekog krivičnog dela, a

236) ŠtaviSe, ima miš l jen ja da postoji samosta lan delikt saučesniš tva iako sc pr izna je n j egova zavisnost od de l ik ta izvršioca. Tako Frojnd koji i kod o v o g pi tanja dos ledno p r imen ju je personalnu teori ju kr iv ičnog dela. Up. G. Frcund, St raf reeht , Al lgcmciner Tci l , Personale Straf lchrc, Berlin - Hcidcl-be rg , 1998, pp . 321-322.

2 3 6

SAUČESNIŠTVO

ne i njegova protivpravnost. Prema ovoj varijanti akcesomosti, postojalo bi saučesništvo i onda kada bi, na primer, neko drugome pomogao u nužnoj odbra-ni. Minimalna akcesornost nije danas prihvaćena, a spominje se u jednom delu krivičnopravne literature kao moguć oblik akcesomosti.237'

U vezi sa kvalitativnom akcesornošću javlja se i jedno pitanje koje je odav-no sporno i gdc još nije dat zadovoljavajući odgovor. To je pitanje, da li je za po-stojanje saučesništva i njihovu odgovornost saučesnika dovoljno da glavni iz-vršilac ostvari samo nehatno krivično delo. Da li postoji podstrekavanje, onda kad se podstrckavalo na nehatno krivično delo? Ako, na primer, podstrekač pod-strekne izvršioca koji je kratkovid da puca u pravcu nekog predmeta u čijoj se ne-posrednoj blizini nalazi neko lice koje izvršilac nije video, a u odnosu na koga je kod podstrekača postojao umišljaj da ga izvršilac pogodi, postavlja se pitanje da li tu postoji podstrekavanje. Drugim rečima, da li saučesništvo zavisi od umišljaj-nog dela, ili je za odgovornost saučesnika dovoljno da je podstrekavao, ili poma-gao u nehatnom delu izvršioca? Postoje razlozi i za jedno i za drugo shvata-nje.23"' Zastupa se i shvatanje da podstrekavanje u nehatnom delu nije saučesništvo, već posredno izvršilaštvo. Međutim, ako se pođe od limitirane ak-cesomosti gde za postojanje saučesništva uošte nije potrebna krivica glavnog iz-vršioca, dakle ni njegov umišljaj ni nehat, onda će tim pre postojati saučesništvo ako kod izvršioca postoji nehat.

Kao što se vidi, saučesništvo je zavisne prirode, a ta zavisnost se može ste-penovati kako kvantitativno tako i kvalitativno, ili tačnije rečeno, može se stepe-novati ono od čega zavisi postojanje saučesništva, a to je izvršeno krivično delo. Naročito je složeno pitanje kvalitativnog stepenovanja gde se može tražiti ostva-renje svih opštih elemenata krivičnog dela, ili samo nekih. Može se zaključiti da nije opravdano tražiti ni suviše mnogo, ali ni suviše malo. Dovoljno jc da od sira-ne izvršioca bude izvršeno delo predviđeno u zakonu kao krivično delo koje je protivpravno. Krivicu izvršioca ne treba zahtevati i iz razloga što je ona individu-alna, krivica izvršioca i inače nije relevantna za saučesnike, za njihovu odgovor-nost ona mora postojati kod svakog saučesnika.

Saizvršilaštvo, prema odredbi člana 33. KZ postoji kada više lica učestvova-njem u ratinjfizVršenjasa umišljajem ili iz nehata zajednički izvrše krivično delo,

237) Razl ikovanje četiri oblika akcesomost i potiče od Maycr-a. Up. M. E. Maycr , Dcr A l lgcmc inc Tcil des Dcutschcn Strafrcchts, Lchrbuch, Hcidclbcrg, 1923, p. 391. U našo j literaturi vid. M . Radova-nović . Kr iv ično pravo, Opšti deo, Beograd, 1966; str. 2 5 7 - 2 5 8 .

238) O tome vid. R. Maurach , Dcutschcs Strafrccht , Al lgcmcincr Tcil , Kar lsruhc, 1965, p. 614 . Spor koj i j c postojao u nemačko j teoriji i praksi oko pitanja da li j c moguće pods t rekavan je i p o m a g a n j e U neha tnom kr iv ičnom delu rešen j c izričitom odredbom pri l ikom re fo rme kr iv ičnog zakonodav-stva iz 1975. godine tako da sc zahteva postojanje umiš i ja jnog kr ivičnog dela . Up. H.-H J c s c h c c k . Th. Weigcnd , op. cit., p . 656.

3. Saizvršilaštvo

2 3 7

KRIVIČNO DELO

ili ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela. Preeiziranjem zakonske odredbe o pojmu saizvršilaštva u odnosu na odredbu ranije važećeg krivičnog zakonodavstva, nisu sasvim otklo-njene neke poznate dileme koje sc tiču razlikovanja saizvršilaštva od saučesništva u užem smislu, a posebno od pomaganja. I pored postojanja zakon-ske definicije saizvršilaštva i dalje su aktuelne pojedine teorije o pojmu sai-zvršilaštva. Jer, osnovni problem koji se tu javlja jeste, u kojim slučajevima, osim kada se učestvuje u radnji izvršenja što je nesporno, može postojati sai-zvršilaštvo. I dalje jc, i pored zakonskog određivanja pojma saizvršilaštva, done-kle ostalo sporno određivanje njegovog pojma, a naročito razgraničenje sa poma-ganjem. To razgraničenje ima ne samo teorijski, nego i višestruki praktični značaj. Tako, za razliku od saizvršilaštva, nehatno pomaganje jc krivičnopravno irelevantno. Dalje, kod pomaganja postoji mogućnost ublažavanja kazne. Neka krivična dela (njihov osnovni ili kvalifikovani oblik) može izvršiti samo više li-ca, a pod tim pojmom se podrazumcva samo više saizvršilaca (nije, npr. dovoljno da postoji jedan izvršilac, jedan podstrekač i jedan pomagač). Rešavanje ovih, a i nekih drugih pitanja zavisi od ovog razgraničenja. Osim kada se učestvuje u rad-nji izvršenja, saizvršilaštvo postoji i onda kada višc^Tiča"ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela. Zakon, dakle, zahteva tri uslova za postojanje saizvršilaštva u slučaju da ni deli-mično nije preduzeta radnja izvršenja: umišljaj, zajedničku odluku i bitan dopri-nos izvršenju krivičnog dela. I pored ove zakonske definicije koja je znamo pre-ciznija od prethodne, i dalje ostaju aktuelne teorije koje za cilj imaju da odrede pojam saizvršilaštva.

Svođenje saizvršilaštva samo na slučajeve kada neko makar delimično pre-duzme radnju izvršenja (fomialno-objektivna teorija) nije opravdano jer često neko u ostvarenju krivičnog dela ima važniju ulogu od onoga ko neposredno preduzima radnju izvršenja i stoga ga nije opravdano svoditi na rang pomagača. Formalno-objektivna teorija, čiji se nastanak vezuje za A. Fojerbaha, jeste preci-zna, ali suviše sužava krug učesnika koji se mogu smatrati saizvršiocem. Međutim, ne može se prihvatiti ni da je presudan subjektivni elemenat, kao što to čini subjektivna teorija. Prema njoj, postoji saizvršilaštvo uvek onda kada neko učestvuje u ostvarenju krivičnog dela tako što delo hoće kao svoje, što postupa sa izvršilačkom voljom (cum animo auctoris). Međutim, ako neko, čak i kada pre-duzme radnju izvršenja postupa tako da delo hoće kao tuđe (animus socii) biće smatran samo pomagačem. Subjektivna teorija, naročito ona ekstremna, sasvim zanemaruje nečiji objektivan doprinos ostvarenju krivičnog dela. Kao dopunski kriterijum osim izvršilačke volje, ona uzima u obzir i to da li neko delo čini u svom ličnom interesu. U slučaju da se ne utvrdi postojanje tog ličnog interesa i ličnog očekivanja od krivičnog dela, učesnik u delu se svodi na pomagača. Tako, u nemačkoj sudskoj praksi poznata su, i često citirana u literaturi dva slučaja u kojima je primenjena ova teorija. U prvom slučaju u interesu i na molbu majke vanbračnog deteta njena sestra je to dete sama lišila života tako što ga je utopila

2 3 8

SAUČESNIŠTVO

u kadi sa vodom (slu£aj „kade"). Iako je prvostepeni sud ispravno smatrao da jc majka podstrekač, a sestra izvršilac, drugostcpeni sud jc primenom ekstremne su-bjektivne teorije uzeo da interes za izvršenje dela, a time i izvršilačka volja, po-stoji samo kod majke tako daje majku proglasio izvršiocem (posrednim), a sestru pomagačem. U drugom slučaju, jedan agent sovjetske kontraobaveštajne službe ubio je na osnovu detaljnog zahteva svoje organizacije dvojicu cmigranatskih voda u Minhenu. Iako je sam i svojeručno izvršio krivično delo, primenom eks-tremne subjektivne teorije nemački Savezni sud je zauzeo stav da je on samo po-magač (slučaj „Stašinskij").239' Ova dva slučaja, sama po sebi, dovoljno govore o neprihvatljivosti ekstremne subjektivne teorije. Pokušano je da sc ova teorija ublaži ograničnom subjektivnom teorijom prema kojoj sc izvršilačka volja mora na neki način materijalizovati kroz neke radnje učinioca da bi bio smatran sai-zvršiocem. Iako prihvatljivija od ekstremne subjektivne teorije, ova teorija nije dala odgovor na pitanje koje to radnje, osim radnje izvršenja, dolaze u obzir.

Vredna je pažnje teorija vlasti nad delom (materijalno-objektivna teorija). Ona je delimično nastala i kao reakcija na neprihvatljivu ekstremnu subjektivnu teoriju. Prema toj teoriji saizvršilac je onaj koji je u svakoj fazi ostvarenja kri-vičnog dela imao presudnu ulogu u smislu da je bitno mogao uticati na tok iz-vršenja krivičnog dela. Saizvršilac je pre svega onaj ko preduzme radnju iz-vršenja i time ostvari elemente bića krivičnog dela. No, osim ove „formalne vla-sti nad delom" za ovu teoriju je karakteristično da uzima da je saizvršilac i svako ono lice koje je nosilac materijalne vlasti nad delom. To može biti i lice koje sc ograničilo samo na preduzimanje psihičkih akata koji su usmereni na ostvariva-nje određenog cilja. Suština ove teorije proizlazi iz finalnog pojma radnje. Ta te-orija je danas jedna od vladajućih u stranoj krivičnopravnoj literaturi i praksi.24"'

Treba spomenuti i teoriju o podeli rada koju prihvata jedan deo naše sudske prakse. Međutim, činjenica da se više lica unapred dogovorilo kako da ostvare krivično delo, da su pri tome podelili uloge i napravili plan, ipak ne može nekoga ko je u tom planu dobio ulogu pomagača, i kasnije zaista i preduzeo radnju po-maganja, da transformiše u saizvršioca.

Sve spomenute teorije mogu dati korisne kriterijume za određivanje pojma saizvršioca u okviru jedne mešovite, objektivno-subjektivne teorije. Ta teorija, koja je vladajuća u našoj sudskoj praksi i doktrini, uzima da je za postojanje s;ai-zvršilaštva neophodno da bude ostvarena i objektivna i subjektivna komponenta. Ona se zasniva i na zakonskoj određivanju pojma saizvršilaštva (član 33. KZ). Štaviše, odredba u novom KZ o saizvršilaštvu daje dalje kriterijume i elemente za preciziranje ove teorije. U slučaju kada je makar i delimično preduzeta radnja izvršenja, za postojanje saizvršilaštva na subjektivnom planu ne traži se ništa \ išc od opšteg subjektivnog uslova za postojanje saučesništva, a to je svest o zajed-

239) Prikaz i komenta r oba slučaja vid. kod R. Maurach, Dcutschcs Strafrccht , A T , Ka r l smhc , 1965, p. 554.

240) Vid. C . Roxin, Tatcrschaf l und Tathcrschaf t , Sicbcntc Auf lagc , Berlin - Nc\v York , 2000.

239

KRIVIČNO DELO

ničkam delovanju. Međutim, ako neko nije preduzeo radnju izvršenja, već neke druge radnje koje same po sebi mogu biti i radnje pomaganja, potrebno jc da je subjektivni elemenat ostvaren u jednoj intenzivnijoj formi, pa čak i u formi iz-vrši lačkć "volje. U tom slučaju neophodno je i postojanje zajedničke odluke (član 33TKZ}. Objektivni i subjektivni elemenat u konkretnom slučaju se moraju po-smatrati u međusobnoj vezi i može se uzeti, do određene granicc, da jače izražen subjektivni elemenat može donekle kompenzovati slabije izražen objektivni ele-menat. Međutim, i tada te radnje moraju objektivno imati osetan značaj za ostva-renje krivičnog dela, moraju biti u tesnoj vezi sa radnjom izvršenja, jer postojanje izvršilačke volje ne može sasvim kompenzovati nedovoljno izražen objektivni elemenat (inače, to bi onda bilo priklanjanje subjektivnoj teoriji). To mora pred-stavljati bitan doprinos izvršenju krivičnog dela (član 33. KZ). Razlikovanje iz-među bitnog i običnog doprinosa (tada bi postojalo pomaganje), treba tražiti i na planu uzročne veze. Običan doprinos nije condicio sine qua non za izvršenje kri-vičnog dela, dok bi se bitan doprinos mogao shvatiti u tom smislu. Treba napo-menuti da onda kada nije ni delimično preduzeta radnja izvršenja, zbog toga što u tom slučaju subjektivni elemenat mora više doći do izražaja, saizvršilaštvo iz nehata nije moguće. Naime, ne može neko postupati iz nehata, a hteti delo kao svoje. Zato i odredba člana 33. KZ zahteva postojanje umišljaja u ovoj situaciji.

Objektivno-subjektivno određivanje pojma saizvršilaštva preovlađuje i u našoj sudskoj praksi. Tako, kada neki od učesnika ne preduzimaju/adnju iz-vršenja več neke druge radnje koje omogućuju i doprinose izvršenju dela, sma-traće se saizvršiocima ako kod njih postoji volja da krivično delo izvrše zajed-nički, tj. da „hoće delo kao zajedničko, pa prema tome i kao svoje, tako da pred-uzete radnje takvih saizvršilaca čine prirodnu i logičnu celinu sa radnjama ostalih saizvršilaca, koji preduzimaju zakonom određenu radnju izvršenja krivičnog de-la".241 'U praksi se često uzima daje saizvršilac ono lice koje čuva stražu prilikom izvršenja teške krađe, gde je presudno prihvatanje teorije o podeli rada, mada se donekle ima u vidu i objektivno-subjektivna teorija. Na primer, u jednoj odluci se kaže: ,,U slučaju kada je čuvao stražu, optuženi se javlja kao izvršilac krivičnog dela. Jer, izvršilac je svaki onaj ko na bazi sporazuma o podeli uloga u zajed-ničkom izvršenju dela ostvaruje svoj deo u procesu izvršenja dela koji mu je do-deljen, pri čemu samo izvršenje dela hoće kao svoje i kao zajed-ničko."242' Međutim, čuvanje straže samo po sebi jeste radnja pomaganja koja može prerasti u saizvršilaštvo samo pod dodatnim uslovima koji zavise od okol-nosti konkretnog slučaja (npr. da je postojao dogovor oko podele ukradenih stva-ri, da se krađa nije mogla izvršiti bez čuvanja straže i si.). U sudskoj praksi se za-paža ekstenzivno shvatanje pojma saizvršilaštva što je neodređena odredba člana 22. OKZ omogućavala. Treba očekivati da će novo rešenje iz člana 33. KZ dove-sti do izvesnog sužavanja pojma saizvršilaštva i u sudskoj praksi.

2 4 1 ) Vrhovn i sud Jugoslavi je . Kž. 32/65. 2 4 2 ) V S S Kž . 1155/92.

2 4 0

SAUČESNIŠTVO

Kod delicta propria (kod kojih je posebno svojstvo učinioca bitno obe-ležje krivičnog dela) saizvršilac može biti samo ono lice koje može biti i samo-stalan izvršilac. Kod tzv. svojeručnih krivičnih dela (krivična dela koja može ostvariti samo jedan učinilac lično i samostalno) nije moguće saizvršilaštvo. I naša sudska praksa uglavnom stoji na ovom stanovištu. Tako na primer, u jed-noj odluci je uzeto da saizvršilaštvo nije moguće kod krivičnog dela obljube ili protivprirodnog bluda sa licem koje nije navršilo 14 godina, jer jc ono ..is-ključivo individualni akt, pa takvo zadovoljavanje polnog nagona, najuže je vezano za ličnost učinioca i njegovu seksualnu sferu, te sc ovo krivično delo može izvršiti samo sopstvenim delovanjem" i ne mogu ga „više lica učiniti za-jednički, kao saizvršioci".243'

O saizvršilaštvu će sc raditi i u slučaju tzv. sukcesivnog saizvršilaštva koje postoji onda kada se neko pridruži nekome u toku izvršenja krivičnog dela, tj. nije nužno da su svi saizvršioci učestvovali u izvršenju dela od samog početka. Sukcesivno saizvršilaštvo je nespojivo sa onim teorijama koje za postojanje sai-zvršilaštva traže prethodni dogovor, i prethodnu podelu uloga saizvršioca u iz-vršenju dela. Zajednička odluka o kojoj govori odredba člana 33. KZ nije prepre-ka za sukcesivno saizvršilaštvo, jer se ta odluka može doneti i onda kada jc već započeto izvršenje krivičnog dela.

Nema saizvršilaštva u slučaju prividnog saizvršilaštva, tj. onda kada dva ili više lica zajednički prouzrokuju poslcdicu krivičnog dela, bez postojanja svesti o zajedničkom delovanju. Prividno saizvršilaštvo se takode naziva paralelnim iz-vršilaštvom, jer je tu reč o izvršilaštvu, a nc saizvršilaštvu. Ono podrazumeva i to daje svako od tih lica samostalno preduzelo radnju izvršenja.

Nužno saizvršilaštvo postoji kod nekih krivičnih dela u čiji opis bića ulazi kao obavezan elemenat da mogu biti ostvarena samo od strane dva ili više lica. Međutim, ti se slučajevi ne rešavaju prema pravilima o saizvršilaštvu kao insti-tutu opšteg dela, već se jednostavno utvrđuje da l i je i taj, kao i ostali elementi bića krivičnog dela, ostvaren u konkretnom slučaju. Na primer, krivično delo oružane pobune ne može postojati ukoliko u njegovom izvršenju ne učestvuje više lica.

Saizvršilac se kažnjava kao daje delo sam izvršio, tj. kaznom koja je prepi-sana za učinjeno delo.

Zakonska odredba koja reguliše podstrekavanje (član 34) ne određuje njegov pojam, već je to prepušteno teoriji i sudskoj praksi. Podstrekavanje je oblik saučesništva kojim se umišljajno navodi drugo lice da izvrši krivično delo. Na-

243) V S S Kžm. 90/93.

4. Podstrekavanje

241

KRIVIČNO DELO

vođenjem se utiče na drugo lice (izvršioca) da donese odluku o izvršenju kri-vičnog dela. Stvaranje odluke kod drugog lica da se izvrši krivično delo jc glavna, ccntralna karakteristika podstrčkavanja. Zato u našoj teoriji neki autori pojam pod-strekavanja određuju kao umišljajno izazivanje ili učvršćivanje odluke kod pod-streknutog da preduzme protivpravnu radnju kojom ćc ostvariti obeležja nekog bića krivičnog dela.244' Ukoliko je kod izvršioca već postojala čvrsta odluka da iz-vrši krivično delo (omnimodo facturus) neće postojati podstrckavanje, već ncu-spelo podstrekavanje, ili psihičko pomaganje. No, treba imati u vidu da odluka da se izvrši krivično delo može biti manje ili više čvrsta, odnosno da se čvrstina odlu-ke može stepenovati, kao i to da ni najčvršća odluka nc mora biti ostvarena. Za po-stojanjcjTOdstrckavanja bitno je daje podstrekač kod nekog lica stvorio takvu od-luku daje na osnovu nje (i zbog nje) krivično delo izvršeno. Ukoliko je kod nekog lica postojala nedovoljno čvrsta odluka koja nc bi bila ostvarena, ili jc postojala neka opšta odluka koja nije bila konkretizovana, podstrekavanje može postojati jer je još uvek moguće da podstrekač stvori konačnu odluku kod izvršioca i tako učestvuje u ostvarenju krivičnog dela.

Nc može se prihvatiti shvatanjc da svako učvršćivanje odluke da sc izvrši krivično delo predstavlja podstrekavanje. U nekim slučajevima, kada bi odluka i inače bila ostvarena, dalje jačanje te odluke treba smatrati psihičkim pomaga-njem. Ovo pitanje sc nc raspravlja u našoj literaturi i pored toga što postoje razlike u pogledu shvatanja da li i svako učvršćivanje odluke predstavlja pod-strekavanje. U našoj starijoj literaturi zastupano jc shvatanje da jc podstreka-vanje delatnost upravljena na izazivanje (prouzrokovanje) odluke da sc izvrši krivično delo, a da preduzimanje radnje da bi se „ojačala već postojeća rešenost" predstava psihičko pomaganje.245 ' Danas vladajuće shvatanjc u pod-strckavanje uključuje i učvršćivanje odluke, s tim štcrseprCBlćm razgraničenja sa psihičkim pomaganjem pojednostavljuje i ne ulazi u raspravljanje pitanja da li učvršćivanje, jačanje odluke može predstavljati psihičko pomaganje.2461 U savremenoj stranoj literaturi, naprotiv, ovom složenom pitanju se poklanja od-govarajuća pažnja. Ne ulazeći ovde u analizu tih shvatanja, može se konstato-vati da ona nastoje da postave određene kriterijumc za razgraničenje podstrč-kavanja i psihičkog pomaganja u situaciji kada sc jača, učvršćuje odluka za iz-vršenje krivičnog dela.24"

Odredbom KZ kojom je regulisano podstrekavanje (član 34) nije propisana radnja podstrekavanja. To može biti svaka radnja koja se kreće u rasponu od bla-gog nagovaranja pa do nekih formi prinude. Na primer, to može biti molba, obećanje ili davanje poklona odnosno plaćanje za delo na koje se podstrekava,

244) T a k o Srzcntić , S ta j ić . Krivično pravo FNRJ , Opšt i d e o , Beograd, 1957. str. 367. 245) Vid . T . Živanović , Osnovi kr ivičnog prava Kral jevine Jugoslavi je , Opšt i deo , I kn j iga , Beograd ,

1935. str. 180, 187. 246) Vid. npr. Srzcntić. Sta j ić , ibid. 247) Vid . npr. S tGB, Lcipzigcr Kommcnla r . 11. Auf lagc , 8. Licfcrung, §§ 2 5 - 2 7 , Bcarbci lcr C . Roxin,

B e r l i n - N c w Y o r k , 1993, p. 124-125 , 163.

2 4 2

SAUČESNIŠTVO

nagovaranje, pretnja,24" savetovanje, prevara, dovođenje u zabludu24"' itd. Pod-strekavanje se najceše vrši verbalnim putem, ali jc moguće da bude ostvareno i na druge načine kao što su konkludentne radnje (gestovima), ili stvaranjem situ-acije koja na neko lice deluje tako što kod njega stvara odluku da izvrši krivično delo. Navođenje ne mora biti eksplicitno. Odluka da se izvrši krivično delo sc može stvoriti i na jedan suptilan, rafiniran način. Bitno j c d a j e u pitanju radnja koja je podobna da kod podstreknutog stvori odluku da izvrši krivično delo. Upravo jc to presudno kod radnje podstrckavanja: u načelu to može biti bilo koja radnja koja može imati takav efekat, koja može za rezultat kod podstreknutog imati donošenje odluke da se izvrši krivično delo. Ipak, mora postojali određeni psihički uticaj podstrekača na izvršioca, ili komunikativni uticaj koji sc za rad-nju podstrekavanja zahteva u pretežnom delu novije literature (tzv. teorija psi-hičkog kontakta). Ovo se naročito odnosi na slučajeve kada se stvaraju provoci-rajućc situacije za izvršenje krivičnog dela. Iako ima i mišljenja da tu nc treba zahtevati taj psihički komunikativni uticaj sa obrazloženjem da jc stvaranje tih situacija opasnije po objekt zaštite nego druge forme podstrckavanja, ubcdljivijc deluje suprotno mišljenje da je izjednačavanje podstrekača sa izvršiocem u po-gledu kažnjavanja opravdano samo kod intenzivnijih oblika delovanja na iz-vršioca.25"' U pravu su oni koji smatraju da nc predstavlja radnju podstrckavanja samo stvaranje situacije za koju se pretpostavlja da će kod nekog lica izazvati odluku da izvrši krivično delo. Na primer, lice koje navede ljubomornog muža da šepre planiranog vremena vrati sa službenog puta kući da bi in flagranti za-tekao ženu sa ljubavnikom, nc preduzima radnju podstrckavanja ni onda kada to čini zato 3to očekuje da će muž posegnuti za oružjem. Jer, ako bi se svako stva-ranje provocirajuće situacije za izvršenje krivičnog dela bez psihičkog, odnosno komunikativnog uticaja na izvršioca u pravcu stvaranja odluke da izvrši krivično delo smatralo podstrekavanjem, onda bi se i svako otvaranje samoposluge mo-glo smatrati podstrekavanjem na krađu.25" I argumenti vezani za legitimnost krivičnopravne zaštite i određivanje njenih granica idu protiv ovako širokog shvatanja radnje podstrckavanja.

Podstrekavanje može postojati i u slučaju kada sc modifikuje već stvorena odluka kod podstreknutog da izvrši krivično delo. Tu u osnovi postoje tri situaci-je koje treba različito rešavati. Prvo, ako se odluka izmeni tako da podstreknuti izvrši neko sasvim drugo delo u odnosu na ono koje je bio odlučio da izvrši, ne-

248) U kr iv ičnopravnoj literaturi j c nesporno da pretnja m o ž e predstavljat i radnju pods t rckavan ja . Up. npr. U. Ebert , Strafrecht , Al lgcmcincr Tci l , 2. Auf l agc . Heldclbcrg, 1993, sir. 191. T a h o v i ć i; tiče da to m o ž e biti i sila i pretnja . (J. Tahović , Komentar KZ, Beograd , 1957. str . 125). M c d u l i m . l i cba imati u v idu da intenzitet sile i pre tn je nc sme bili takav da iskl jučuje kr ivicu pods t reknu tog , j e r u tom s luča ju n c postoj i pods t rekavanje već pos redno izvrši laštvo. Nespo rno j c da p r imena apso-lutne si le n c m o ž e predstavljal i radnju podst rekavanja j e r sc licc k o j e j c na la j nač in pr inudi lo d rugo licc da izvrši kr iv ično de lo smat ra posrednim izvršiocem.

249) Kod dovođen ja u zabludu t reba vodil i računa o lome da takođe dolazi u obzi r p r imena kons t rukc i j e posrednog izvršilaštva.

2 5 0 ) Pregled tih shva tan ja da j e K. Kfihl, op . ci!., p. 8 0 6 - 8 0 7 . 251) T a k o G . St ra tcnwcr th , Schwcizcr ischcs St raf rccht , Al lgcmcincr Tci l , Bern, 1996, str . 370.

2 4 3

KRIVIČNO DELO

sporno je da postoji podstrekavanje u odnosu na izvršeno krivično delo. Međutim, ako podstrekač izmeni odluku kod podstreknutog tako da on izvrši teži oblik istog krivičnog dela, ili teže istovrsno krivično delo, sporno je kako rešiti tu situaciju. Iako se može braniti i stav da podstrekač treba da odgovara samo za „višak" u odnosu na stvorenu odluku, prihvatljivije je rešenje da on odgovara za teži oblik, odnosno za teže delo u celini. Naime, i onda kada se to dodamo delo može izdvojiti kao posebno krivično delo (što nije uvek moguće), ono je, po pra-vilu, znatno lakše u odnosu na ono koje je nastalo spajanjem tog „dodatka" sa onim što je već bilo obuhvaćeno odlukom, tj. odluka je kvalitativno dobila nove dimenzije. Ako je, na primer, izvršilac doneo odluku da izvrši običnu krađu, pa podstrekač stvori odluku kod njega da krađu izvrši upotrebom prinude čime ona preraste u krivično delo razbojništva, ne bi bilo prihvatljivo da podstrekač odgo-vara za podstrekavanje samo na krivično delo prinude. I najzad, postoji i treća si-tuacija kada se podstrekava na lakši oblik, odnosno na istovrsno lakše delo u od-nosu na ono koje je podstreknuti odlučio da izvrši. Tu ne postoji podstrekavanje s obzirom na to da postojeća odluka obuhvata u sebi i lakši oblik krivičnog dela. Na primer, ako je izvršilac doneo odluku da krađu izvrši tako da pri sebi ima oružje koje je spreman da upotrebi (oblik teške krađe), a podstrekač ga ubedi da to nije potrebno, tj. d a j e bolje da izvrši običnu krađu, onda neće postojati pod-strekavanje na običnu krađu. I u okviru istog krivičnog dela ako neko lice utiče na izvršioca da izmeni svoju odluku tako da izvršenjem dela zaštićeni objekt bude u manjoj meri ugrožen ili povređen (npr. nagovori ga da ukrade 5000 dinara umesto 10.000), polazeći od istog principa, treba uzeti da nema podstrekavanja.

Osim ove osnovne tri situacije, moguće je da se na izvršioca utiče tako da izmeni odluku samo u pogledu određenih elemenata bića krivičnog dela ostajući u okviru kri-vičnog dela koje je odlučio da izvrši. Iako se na prvi pogled čini da te modifikacije nisu bitne, te da zbog postojanja već čvrste odluke da se izvrši određeno krivično delo nema podstrekavanja, ipak je te slučajeve potrebno diferencirati. Na primer, u nekim slučajevi-ma uticanje da se izmeni objekt radnje neće imati karakter podstrekavanja, dok u drugim hoće. Ako je neko odlučio da iz prodavnice ukrade cmo vino da bi počastio svoje goste, a neko lice ga nagovori da ukrade belo vino znajući da većina njegovih gostiju radije pije belo od cmog vina, to bi moglo biti samo psihičko pomaganje, a ne podstrekavanje. Međutim, ako neko kod izvršioca koji je odlučio da izvrši ubistvo prema jednom licu iz-meni odluku tako da on izvrši delo prema drugom licu, onda to predstavlja značajnu iz-menu njegove odluke koja menja i karakter dela (iako pravna kvalifikacija dela ostaje ista), pa bi trebalo uzeti da je reč o podstrekavanju. Izmene u pogledu sredstva, mesta i vremena izvršenja, po pravilu, ne predstavljaju podstrekavanje, već psihičko pomaganje. No, mora se priznati da je teško postaviti opšte kriterijume za rešavanje raznih situacija kada se modifikacije kreću u okviru dela u pogledu kojeg postoji odluka da se izvrši. Je-dan od kriterijuma koji se u teoriji predlaže jeste da li je došlo do takve izmene plana iz-vršioca da to, u stvari, predstavlja novi plan za izvršenje istog krivičnog dela.252'

252) O tome vid . S tOB, Leipzigcr Kommcnta r , 11. Auf lagc , 8. Licfcrung, §§ 2 5 - 2 7 , (C. Roxin) , Berl in - N e w Y o r k , 1993, p. 127.

2 4 4

SAUČESNIŠTVO

U skladu sa akcesornom prirodom saučesništva, za postojanje podstrekava-nja potrebno je da je delo izvršeno ili pokušano. Podstrekavanje u stvari ima dvo-struku posledicu: odluku podstreknutog da izvrši krivično delo i izvršenje kri-vičnog dela, odnosno kažnjivog ponašanja.253'

Za podstrekavanje nije potrebno da kod podstreknutog postoji krivica zbog toga što naše pravo prihvata teoriju limitirane akcesomosti. U skladu sa tim u našoj teoriji i sudskoj praksi opšte je usvojeno da podstrekavanje i odgovornost podstrekača postoji i onda kada kod izvršioca nedostaje krivica.254' Ipak, nije ne-sporno da podstrekavanje postoji i u onim slučajevima kada izvršilac koji ne po-stupa sa krivicom nema ni jedan minimalni subjektivni odnos prema delu, kada se on javlja kao puko sredstvo za izvršenje dela. U takvim ekstremnim slučajevi-ma kada nema ni tzv. prirodnog umišljaja, odnosno kada nema nikakvog subjek-tivnog odnosa izvrSioca prema delu, moglo bi biti opravdano korišćenje kon-strukcije posrednog izvršioca i pored usvojene limitirane akcesomosti.

Podstrekavanje može biti posredno, tj. preko trećeg lica, odnosno preko više lica kada se svi oni javljaju kao posredni podstrekači. Podstrekavanje se može vršiti i od strane više lica koja neposredno podstrekavaju izvršioca na izvršenje krivičnog dela (sapodstrekavanje).

Podstrekavanje se uvek odnosi na konkretno krivično delo. Ono mora biti upravljeno ili na određeno lice, ili određeni krug lica, a da pri tome nije neophod-no da podstrekač lično poznaje izvršioca.255'

Izvršilac (podstreknuti) ne mora poznavati podstrekača, niti mora biti sve-stan „da je njegova odluka da izvrši krivično delo nastala pod uticajem podstre-ikača"2?®

Umišljaj podstrekača treba da obuhvati svest o uzročnoj vezi između radnje podstrekavanja i odluke da se izvrši krivično delo, kao i sva bitna obeležja tog dela. Nije neophodno da umišljaj podstrekača obuhvati i konkretne modalitete u kojima će se ta obeležja ostvariti.

Sporna je situacija kada je umišljaj lica koje vrši radnju podstrekavanja upra-vljen na to da izvršilac samo započne radnju izvršenja sa ciljem njegovog hvata-nja na delu pre nego što ga dovrši, zbog lakšeg dokazivanja dela. Radi se, naime, o korišćenju tzv. agenta provokatora u suzbijanju određenih posebno opasnih ob-lika kriminaliteta (npr. terorizam, ilegalni promet drogom i dr.), što je u nekim ze-

253) Frank govor i o b l ižo j i da l jo j poslcdici podst rckavanja . Bl iža posledica j c f o r m i r a n j e sub jek t ivnog e lementa kod pods t reknutog , a dal ja os tvarenje tog subjek t ivnog e lementa . U p . S . Frank, Kazneno pravo, Zagreb , 1950, str . 104.

2 5 4 ) Tako , na p r imer , u j e d n o j odluci uzeto j c da postoji kr ivična odgovornos t pods t rekača koj i j c pod-strckao de te od dese t god ina da izvrši kr iv ično delo (presuda O S B Kž. 62 /96) .

255) O v o j c n e s p o r n o u na šo j i s t ranoj literaturi. Vid. npr. Srzcntić - S ta j i ć - Lazarcvić , Kr iv ično pravo S F R J , Beograd , 197«, str . 2 8 2 . U nemačko j literaturi vid. H . Wclzcl , Das D c u t s c h c S t ra f rech t , Ber-lin, 1958, str . 100.

256) T a k o V S S Kž. 1. 873/86 .

2 4 5

KRIVIČNO DELO

mljama, pod određenim uslovima, dozvoljeno. Naše pravo poznaje, institut prikrivenog islednika koji bi se mogao podvesti pod pojam agenta provokatora. U okviru posebnih odredaba o postupku za krivična dela organizovanog kriminaliteta (Glava XXIXa) ZKP predviđa mogućnost korišćenja prikrivenog islednika pod određenim uslovima. Ostavljajući po strani pitanje koliko je ovaj oblik borbe protiv kriminaliteta prihvatljiv sa aspekta sloboda i prava građana, po-lazeći od odredaba o saučesništvu i podstrekavanju, argument da agent provoka-tor nije hteo da izvršilac prouzrokuje posledicu nc isključuje njegovu odgovor-nost kao podstrekača, naročito u slučaju ako dođe do dovršenja dela. Ni Činjcnica da motiv agenta provokatora nije kriminalan ne može isključiti njegovu odgovor-nost, već se može uzeti u obzir samo prilikom odmeravanja kazne. Unošenje izričite odredbe u ZKP daje zabranjeno i kažnjivo da prikriveni islednik podstiče na izvršenje krivičnog dela (član 504nj stav 3) učinilo je ovo pitanje nespornim na način koji je sa aspekta materijalnopravnih odredaba o saučesništvu ispravan.25"

U jednom krivičnom delu ne može postojati sticaj višeoblika saučesništva. Podstrekavanje obuhvata pomaganje, a saizvršilaštvo konsumira podstrekavanje. Kada se radi o više krivičnih dela sticaj pojedinih oblika saučesništva jc moguć.

Podstrekač se kažnjava kao da je delo sam izvršio, tj. u okvnu kazne propi-sane za delo koje je Izvršeno. Ukoliko je delo ostalo u pokušaju, a pokušaj je kažnjiv, podstrekaču se kao i izvršiocu kazna može ublažiti.

Podstrekavanje se u nekim slučajevima predviđa kao posebno, samostalno krivično delo. Postavlja se pitanje koji su razlozLza to kada u načelu postoji ođgčf-vornost podstrekača premaopštim pravilima o saučesništvu. To se čini ili zato što radnja podstrekavanja ne~bTpredstavljala saučesništvo prema tim opštim pravili-ma, ili zbog toga što se želi propisati stroža kazna nego za izyršioca_(gbično pod nekimTđodatnim uslovima). To su retke situacije, kada zakonodavac iz kriminal-no-političkih razloga predviđa kao krivično delo radnju podstrekavanja, a ono na šta se podstrekava samo po sebi nije krivično delo, ili pak procenjuje da podstrc-kavanje~pododređenim uslovima u nekim situacijama može biti teže od radnje iz-vršenja. Primer za prvu situaciju bi bilo krivično delo navođenja na samoubistvo i pomaganja u samoubištvuTčlan 119. KZ). Pošto samoubistvo nije krivično delo, ni saučesništvo u njemu, zbog svoje akcesome prirode, ne može biti krivično delo. Primer za drugu situaciju moglo bi biti krivično delo izbegavanja vojne obaveze (član 394. KZ). Kod tog krivičnog dela propisan je teži, kvalifikovani oblik u slučaju kada neko poziva ili podstiče više lica na vršenje ovog krivičnog dela (stav 4), tj. zakonodavac jc smatrao daje opravdano propisivanje znamo strože kazne za takvog podstrekača nego za izvršioca.

257) O v o m odredbom j c trebalo zabranit i i p o m a g a n j e u izvrScnju kr iv ičnog dela j e r pr ikr iveni islednik m o ž e da sc javi i u ulozi pomagača . ŠtaviSc, zbog prirode i po loža ja pr ikr ivenog is lednika prc ćc u praksi doći u obzir radnja pomagan ja , nego radnja pods t rekavanja . Iako sc izričita zabrana u ovo j odredbi Z K P odnosi s a m o na podst rekavanje , prikriveni islednik bi, prema opš t im o d r e d b a m a o p o m a g a n j u , bio smatran saučesn ikom.

2 4 6

SAUČESNIŠTVO

KZ predviđa slučaj neuspelog podstrekavanja (pokušaj podstrckavanja) koje postoji onda kada podstreknuti nije delo ni pokušao (član 34. stav 2). Tu po-stoje dve situacije. Prva jc kada podstrekač nije uspeo da stvori ili učvrsti odluku kod podstreknutog, što bi odgovaralo nesvršcnom pokušaju. Dakle, radnja pod-strekavanja tu nije proizvela nikakvo dejstvo. Druga je kada jc uspeo da izazove ili učvrsti odluku ali podstreknuti iz bilo kojeg razloga (na primer, zato što je ot-kriven i uhvaćen od strane nadležnih organa) delo nije izvršio ni pokušao, što od-govara svršenom pokušaju.

Za neuspelo podstrekavanje se, pod uslovom da sc podstrckavalo na iz-vršenje krivičnog dela čiji pokušaj je po zakonu kažnjiv, kažnjava. To jc jedini opšti izuzetak od pravila da je saučesništvo akcesome prirode (u ovom slučaju polazi se" od principalnc teorije saučesništva), tj. izuzetak od pravila da saučesništvo postoji samo onda kada postoji i krivično delo u kome sc učestvuje. Inače, za neuspelo podstrekavanje kažnjava se kao za pokušaj krivičnog dela.

Pomaganje je oblik saučesništva u užem smislu kod koga sc sa umišlja-jem doprinosi izvršenju krivičnog dela. Taj doprinos mora biti u izvesnoj uzročnoj~vezi sa izvršenim krivičnim delom. Međutim, radnja pomaganja ne mora (iako u nekim slučajevima jeste) biti condicio sine qua non za izvršenje krivičnog dela. Nije nužno da je reč o takvom doprinosu bez kojeg krivično delo ni u kom slučaju ne bi moglo biti izvršeno. Za postojanje uzročnosti kod pomaganja dovoljno je da je doprinos uticao na ostvarenje krivičnog dela u svom konkretnom obliku, odnosno pomaganje postoji i onda kada bi ostvare-nje krivičnog dela bez radnje pomaganja bilo moguće, ali na drugačiji način i u drugom obliku. Dovoljno je da je pomaganje dovelo i samo do manjih modifi-kacija u radnji izvršenja, odnosno načinu ostvarenja krivičnog dela. Na.pHi.Tier, ko izvršiocu provalne krade pridržava lestve da bi se popeo u stan, preduzima radnju pomaganja iako bi izvršilac i bez toga mogao da uđe u stan učvrstivši le-stve na~drugačiji način, tj. ako bi penjanje bez radnje pomaganja izgledalo nešto drugačije.258'

Pomaganje se može preduzeti na razne načine, tj. pomaganje je svaka radnja kojom se može doprineti izvršenju krivičnog dela. Odredba člana 35. stava 2. KZ navodi kao tipične radnje pomaganja: davanje saveta ili uputstava kako da sc iz-vrši krivično delo, stavljanje učiniocu na raspolaganje sredstava za izvršenje kri-vičnog dela, stvaranje uslova ili otklanjanje prepreka za izvršenje krivičnog dela, kao i unapred obećano prikrivanje krivičnog dela, učinioca, sredstava kojima je krivično delo izvršeno, tragova krivičnog dela ili predmeta pribavljenih kri-

258) Tako C. Roxin, W a s ist Beihilfc? In: Fcstschrif! fur Koichi Miuazava, Badcn-Badcn. 1995. sir . 501.

5. Pomaganje

2 4 7

KRIVIČNO DELO

vičnim delom.259'No, to mogu biti i neke druge radnje. S obzirom na radnju, po-maganje može biti psihlSlco (intelektualno) \ fizičko. Psihičko pomaganje je dava-nje saveta kako da se izvrši krivično delo, obećavanje prikrivanja dela, odnosno izvršioca, a u nekim slučajevima i davanje podrške da se izvrši krivično delo i njegovo odobravanje.260' To znači da se psihičko pomoganje uglavnom vrši ver-balnim putem. Kod psihičkog pomaganja se u nekim slučajevima javlja problem razgraničenja sa podstrekavanjem. U vezi s tim, kao što je već rečeno kod izlaga-nja o podstrekavanju, dalje učvršćivanje odluke koja bi i bez toga bila ostvarena, predstavlja psihičko pomaganje.

Za razliku od podstrekavanja gde jc to teško zamisliti, pomaganje se može izvršiti i ncčinjcnjcm. Da bi to bio slučaj, kod pomagača mora postajati dužnost na činjenje, tj. kao j izvršilac krivičnih deja propuštanja i on mora, imati položaj garanta. Na primer, ako ne čuva objekt koji je bio dužan da čuva čime omogući

Izvršenje krivičnog dela krade stvari iz tog objekta (u ovoj i sličnim situacijama treba voditi računa da se ne radi o nekom samostalnom krivičnom delu, ili da po-maganje ne prerasta u saizvršilaštvo). Ili, ako drži vatreno oružje neobezbeđcno znajući da neko lice kome je dostupno hoće da ga upotrebi za vršenje određenog krivičnog dela.

Za postojanje pomaganja nije potrebno daje kod izvršioca postojala krivica, dovoljno je da su ostvareni objektivni elementi krivičnog dela (limitirana akce-sornost). U tom pogledu važi isto što i za druge oblike saučesništva.

Kada se doprinos izvršenju krivičnog dela ostvaruje preko nekog trećeg lica radi sc o posrednom pomaganju, a kada više lica pomažu izvršiocu onda se svi pojavljuju u ulozi sapomagača. U obe situacije postoji više pomagača, ali u prvoj se javlja više pomagača od kojih samo jedan ili neki imaju neposredan kontakt sa izvršiocem, tako da to može biti čitav lanac pomagača, dok u drugoj situaciji svi pomagači neposredno pružaju pomoć izvršiocu.

259) T a k o V S S u odluci Kžm. 391/74 ispravno smatra d a j e au tomehaničar koji j c „obaves t io lica koja su sc bavila sk idan jem delova automobi la sa tuđih kola da ć e od njih uvek otkupl j ivat i te de love , pošto ostvare prot ivpravno p r i sva jan je" pomagač u kr ivičnom delu krađe, a nc izvršilac kr ivičnog dela prikrivanja. Da bi postojalo p o m a g a n j e u kr ivičnom delu ko j im sc prot ivpravno pr ibavl ja neka stvar, a nc krivično dcio prikrivanja (član 184. K Z RS), pot rebno j c da j c izvršiocu unapred sta-v l jeno d o znanja , dakle pre nego š to j c izvršio kr ivično dcio , da ć e te stvari biti pr ikr ivene (kupl jene , proturanc, pr iml jene u zalogu i dr.).

260) Neki oblici psihičkog pomaganja su sporni. Davanje podrške i odobravanje kr ivičnog dela moglo bi sc smatrati pomaganjem s a m o ako j c to imalo ut icaj da sc dcio izvrši u svom konkre tnom obliku, ako sc u tom pogledu utvrdi postojanje uzročne veze. Ni je opravdan stav ncinačkc sudske prakse koja nc zahteva da između pomaganja i dela u k o m e sc pomagalo, odnosno poslcdicc mora postojati uzročna veza. po kojoj j c dovol jno i davanje bilo kakve podrške izvršiocu. N c t a k o retko. i s amo prisustva na mestu izvršenja sc smatra podrškom, a da sc nc u tvrđuje bilo kakav uticaj na os tvarenje kr ivičnog defa u svom konkretnom obliku sa obraz loženjem da l ime kod izvršioca dolazi d o povećanog oseća ja sigurnosti. Kritikujući takvo pos tupanje sudske prakse, Roksin smatra da neki oblici podrške nisu u načelu dovoljni za kažnj ivo pomaganje (na primer, obično solidarisanjc sa izvršiocem, izražavanje s impati ja prema n jegovom pos tupku i si.). Up. C . Roxin, ibid., str. 5 0 2 - 5 0 8 .

2 4 8

SAUČESNIŠTVO

Neophodno je da se pomaže u konkretno određenom krivičnom delu. Opšte je usvojeno, kao i kod podstrekavanja, da pomagač nc mora lično znati izvršioca, ali da mora znati za njegovo postojanje, odnosno da mu mora biti poznat krug lica iz koga će proizići izvršilac.26"

Umišljaj pomagača treba da obuhvati, pored činjenice da svojim radnjama doprinosi ostvarenju krivičnog dela, i sve bitne elemente tog krivičnog dela. Umišljaj ne' mora da obuhvati pojedinosti u pogledu načina, vremena, mesta, sredstva izvršenja i dr. osim u slučaju kada je to bitno obeležje krivičnog dela.

Ukoliko isto lice u istom krivičnom delu preduzme i radnje nekog drugog oblika saučesništva, pomaganje će uvek biti konsumirano tim drugim oblikom, jer se uzima da je pomaganje najlakši oblik saučesništva. Postoji i mišljenje da je ono~supsidijamo u odnosu na teži oblik saučesništva, ali u svakom slučaju rezul-tat je isti: sticaj je samo prividan.

Kao i kod ostalih oblika saučesništva, pomaganje može postojati samo prc ili u toku izvršenja krivičnog dela. Pomoć pružena posle izvršenog krivičnog dela koja se sastoji u tome da sc krije izvršilac, da se prikrivaju tragovi ili sredstava kojim je delo izvršeno i slično, osim ako to nije ranije obećano, predstavlja po-sebno krivično delo pomoći učiniocu posle izvršenog krivičnog dela (član 333. KZ). Međutim, kod pomaganja ipak postoji izvesna specifičnost koja sc javlja ktJd"onih krivičnih dela kod kojih posledica ne nastupa odmah posle preduzete radnje izvršenja (temporalni delikti). U tim slučajevima moguće je pružiti pomoć učiniocu sve do nastupanja posledice. To se, naravno, ne odnosi na ona krivična dela koja se smatraju dovršenim i bez nastupanja određene posledice. Kod njih sc pomaganje može pružiti samo pre ili u toku radnje izvršenja.

U pogledu kažnjavanja pomagača, zakon predviđa mogućnost ublažavanja kazne. tj. odmeravanje i izricanje kazne koja je po vrsti ili meri blaža od one koja je propisana za izvršeno krivično delo.

I radnja pomaganja, kao i podstrekavanja, može u izuzetnim slučajevima biti predviđena kao posebno krivično delo. Razlozi su isti kao i kod podstrekava-nja, tj. kada se proceni da je opravdano inkriminisati pomaganje i u nekim slučajevima kada ono u čemu se pomaže nije krivično delo, ili se pak prema po-magaču u pogledu kažnjavanja želi omogućiti stroži tretman od onoga koji bi imao kao saučesnik. Kod pomaganja, u vezi sa tim, postoji u odnosu na podstre-kavanje i jedan dodatni razlog, a to je kada zakonodavac želi da isključi mo-gućnost blažeg kažnjavanja pomagača.

261) T o j c nesporno i u našoj teoriji i sudsko j praksi . Vid . na pr imer . V S S K ž . 232/K6.

2 4 9

KRIVIČNO DELO

6. Odgovornost saučesnika za krivično delo M C ^

Odredbe člana 36. KZ sadrže posebna pravila o granicama odgovornosti i kažnjivošfrsHUCcsHilčarcrsvemu ostalom važe opšta pravila o krivičnomjjelu.

U pogledu krivice postoji razlika između saizvršilaštva i ostalih oblika saučesništva. Dok odgovornost saučesnika u užem smislu postoji samo onda kada kod njih postoji umišljaj, saizvršilac je odgovoran i onda kada kod njega po-stoji nehat. To se, inače ne odnosi na one slučajeve saizvršilaštva kada saizvršilac nc preduzima radnju izvršenja, već neku drugu radnju koja predstavlja bitan do-prinos radnji izvršenja, ali kod njega postoji izvršilačka volja (jer jc ta volja ne-spojiva s nehatom).

Odgovornost saučesnika za učinjeno krivično delo, pa i samo saučesništvo, postojfnezavisno od toga da li postoji krivica izvršioca. Međutim, za razliku od principalne teorije saučesništva prema kojoj je irelevantno da li je izvršilac pred-uzeo bilo šta i gde svako potpuno samostalno odgovara za svoje radnje, akcesor-na teorija koja jc prihvaćena i kod nas, zahteva da je izvršilac izvršio krivično delo,"odnosno da jc preduzeo radnje koje ulaze u kriminalnu zonu (dovršeno de-lo, kažnjiv pokušaj ili kažnjive pripremne radnje). Pri tome sc ne traži i krivica izvršioca, kao što to čini teorija ekstremne (potpune) akcesornosti. Dovoljno da je izvršilac ostvario sve objektivne elemente krivičnog dela, tj. ne zahteva sc da je on i kriv za izvršeno delo (limitirana akcesornost). Osnovi koji isključuju kri-vicu izvršioca ne isključuju krivično delo saizvršioca, podstrekača ili pomagača kod kojeg krivica postoji (član 36. stav 2. KZ). Za razliku od hiperekstremne ak-cesornosti koja jc danas uglavnom odbačena, u našem krivičnom pravu pri-hvaćeno je sasvim suprotno stanovište koje je eksplicitno izraženo u odredbi sta-va 3. člana 36. KZ, tj. lična svojstva, odnosi i okolnosti od kojih zavisi oslo-bođenje od kazHe, ili koje utiču na odmeravanje kazne uzimaju šcTToEziršamo kod onog učesnika kod kojeg postoje.

Saizvršilac odgovara u granicama svoga umišljaja ili nehata, te.ne odgovara za ono što je ostvario drugi saizvršilac. Takođe, moguće je da u istom delu jedan saizvršilac postupa s umišljajem, a drugi iz nehata.

Podstrekač i pomagač odgovaraju u granicama svog umišljaja. Ono što nije bilo obuhVaćenb njihovim umišljajem predstavlja eksces izvršioca za koji oni ne odgovaraju. Tu su moguće tri situacije. U prvom slučaju izvršilac vrši neko sa-svim drugo krivično delo, a ne ono na koje je bio podstrckavan odnosno u kome mu je pružena pomoć (tzv. kvalitativni eksces). U tom slučaju situacija je potpu-no jasna: nema odgovornosti saučesnika, jer radnja saučesništva nije ni u kakvoj uzročnoj vezi sa izvršenim krivičnim delom, odnosno prema akcesornoj teoriji delo na koje se podstrekavalo koje nije ni pokušano ne može biti osnov za odgo-vornost saučesnika. Pri tome treba voditi računa da li su ispunjeni uslovi za neu-spelo podstrekavanje (tj. da se podstrekavalo na krivično delo za koje se može iz-reći pet godina zatvora ili teža kazna). Međutim to nema veze sa izvršenim dc-

2 5 0

SAUČESNIŠTVO

lom, tj. neuspeli podstrekač bi i da to drugo delo nije izvršeno odgovarao. Ako jc neko podstrekavao na ubistvo, a bude izvršeno krivično delo silovanja, nema od-govornosti podstrekača za silovanje, ali ima za neuspelo podstrekavanje na ubi-stvo. Ta odgovornost u navedenom primeru postojala bi i onda ako izvršilac ne bi preduzeo ništa.

U drugom slučaju izvršilac vrši teži oblik krivičnog dela (ili teže istovr-sno krivično delo), a umišljajem saučesnika j e bio obuhvaćen samo osnovni oblik (tzv. kvantitativni eksces). Polazeći od pravila da saučesnici odgovaraju samo u granicama svog umišljaja tu se, nesumnjivo, dolazi do rezultata da oni odgovaraju samo za osnovni oblik. Ako neko podstrekava ili pomaže u običnoj krađi, a izvršilac ode dalje i izvrši tešku, ili razbojničku krađu, saučesnik odgo-vara samo za osnovni oblik krade.

1 u trećem slučaju dolazi do izvršenja lakšeg oblika krivičnog dela (ili lakšeg istovrsnog krivičnog dela), a umišljajem saučesnika je bio obuhvaćen osnovni oblik (tzv. negativni kvantitativni eksces). U pravom smislu reči, tu i nc dolazi do ekscesa izvršioca, on ostvaruje manje od onoga na šta jc bio podstrcka-van, odnosno manje od onoga u čemu je pomagač hteo da pruži svoj doprinos. U stvari, on nije prekoračio gomju granicu kao kod pravog kvantitativnog eksccsa, već donju granicu onoga što je trebalo da izvrši. Na primer, umesto osnovnog ob-lika krađe, bude izvršena samo sitna krađa. U tom slučaju prednost u odnosu na pravilo da saučesnici odgovaraju u granicama svoga umišljaja ima osnovno pra-vilo o akcesomosti (zavisnosti) saučesništva. Postojanje saučesništva i njihove odgovornosti zavisi od onoga šta je zaista ostvareno. To znači da će saučesnici u ovom slučajuodgovarati samo za lakši oblik krivičnog dela (u navedenom pri-meru za sitnu krađu).

U okviru instituta dobrovoljnog odustanka od izvršenja krivičnog dela predviđeno je i dobrovoljno sprečavanje dela od strane saučesnika (član 32. stav 3. KZ). Međutim, u ovom slučaju nije dovoljno da j e saučesnik odustao od daljeg preduzimanja radnje saučesništva, već je potrebno da j e sprečio izvršioca da izvršfkrivično delo (odnosno kažnjiv pokušaj ili kažnjive pripremne radnje). To žnačfda i onda kada je saučesnik učinio sve da spreči učinioca da ne izvrši krivično delo, ali u tome nije uspeo, ne može doći do primene ove odredbe koja, kao i kod dobrovoljnog odustanka, predviđa fakultativni osnov za oslobođenje od kazne.

Već je u vezi sa teorijom hiperekstremne akcesomosti spomenuto da naše krivično zakonodavstvo sadrži pravilo da se određeni lični odnosi, svojstva i okol-nosti uzimaju u obzir samo kod onog učesnika u ostvarenju krivičnog dela kod koga postoje (član 36. st. 3. i 4. KZ). Ti lični odnosi, svojstva i okolnosti mogu uti-cati ili na krivicu ili na odmeravanje kazne. To znači da nema nikakvog „pre-nošenja" uticaja tih okolnosti bilo da se radi o krivici ili o kažnjivosti (na primer, ako se izvršiocu pooštrava kazna zato što je delo izvršio u povratu koji je osnov za pooštravanje kazne, to nema nikakvog značaja za odmeravanje kazne saučesnici-

251

KRIVIČNO DELO

ma). Od ovog pravila postoji jedan izuzetak. Naime, ako neki lični odnos, svojstvo ili okolnost predstavlja bitni elemenat bića krivičnog dela, uzima se u obzir i saučesnicima iako kod njih nc postoji. Dovoljno je za postojanje krivičnog dela i odgovornost saučesnika da određeni lični odnos, svojstvo ili okolnost postoji samo kod izvršioca. Na primer, smatraće sc podstrckačcm i ono lice koje nemajući svojstvo službenog lica podstrekava službeno lice da izvrši krivično delo zloupo-trebe službenog položaja. Stepen neprava radnje saučesništva u slučaju da saučesnik nema lično svojstvo koje jc obeležje bića krivičnog dela, po pravilu jc niži, što treba da nađe odraza prilikom odmeravanja kazne. KZ, kao i neka strana zakonodavstva, predviđa da se saučesniku koji nema lično svojstvo koje sc zahte-va kod izvršioca krivičnog dela, kazna može ublažiti (član 36. stav 4).

Kada se govori o granicama odgovornosti saučesnika postavlja se i pitanje kako primeniti pravilo da saučesnici odgovaraju u granicama svoga umišljaja, a saizvršioci u granicama svog umišljaja ili nehata, kod krivičnog dela kvalifikova-nog težom posledieom. To pravilo nije prepreka da saučesnici odgovaraju za kri-vično delo kvalifikovano težom posledieom pod istim uslovima kacu izvršilac. Nema nikakvog razloga da se saučesnici privileguju u odnosu na izvršioca i da odgovaraju samo za osnovni oblik. Tome u prilog ide i jezičko tumačenjeodred-bc člana 27. KZ u kojoj se kao uslov postavlja da je učinilac (dakJc_nc_samo iz-vršilac već i saučesnik) u odnosu na težu posledicu postupao iz nehata. To znači da u odnosu na težu posledicu mora i kod saučesnika postojati nehat. Naprimer, ako je neko podstrekavao na krivično delo otmice, a usled toga je nastupila smrt otetog lica koja se može pripisati nehatu podstrekača, postojaće odgovornost podstrekača ne za osnovni oblik otmice, već za njegov kvalifikovani oblik. Uslov za odgovornost podstrekača i pomagača i u ovom slučaju ostaje umišljajno osnovno delo. Naime, kod njih umišljaj mora postojati u odnosu na osnovni ob-lik, a vrodnosu na težu posledicu nehat.262'Ovde se radi o posebnonioEiiku odgo-vornosti u krivičnom pravu, o složenoj konstrukciji koja sc primenjuje kako kod izvršioca, tako i kod saučesnika. Njena primena kod saučesnika u užem smislu nema za posledicu samostalnu odgovornost za nehat (što bi bilo neprihvatljivo), nehat se ovde javlja kao jedan dodatni uslov koji se vezuje za težu posledicu. Kad su u pitanju saizvršioci, primena konstrukcije krivičnog dela kvalifikovanog težom posledieom nije ni najmanje sporna, s obzirom na to da zakon kod granica odgovornosti saizvršioca govori i o nehatu. To znači da je moguće da i osnovno delo bude učinjeno iz nehata (na primer, ugrožavanje javnog saobraćaja), pa da dođe do primene konstrukcije krivičnog dela kvalifikovanog težom posledieom ukoliko je u odnosu na nju kod saizvršioca postojao nehat.

2 6 2 ) Sa r e tk im izuzcc ima , o v o j c m i š l j e n j e z a s t u p a n o u na šo j i s t r ano j l i teraturi . T a k o npr . Srzcn t ić , S ta j i ć , Lazarev ić , op . cit . str . 3 0 0 (mada bez nag la šavan ja da o s n o v n o d e l o m o r a b i t i umiš l j a jno ) . Vid . i C . Roxin , S t r a f r eeh t , A T , Band II, M u n c h c n , 2003 , p .p . 186, 230 , k a o i V. K a m b o v s k i , op.ci t . , str . 748-749 .

2 5 2

D e o tre ć i

KRIVIČNE SANKCIJE

Deo treći

KRIVIČNE SANKCIJE

I. O KRIVIČNIM SANKCIJAMA UOPŠTE

1. Pojam krivične sankcije

Krivične sankcije predstavljaju sredstvo za ostvarivanje zaštitne funkcijc krivičnogprava koja je osnovni cilj i svrha postojanja krivičnog prava u celini. Ta se zaštita ostvaruje predviđanjem određenih ponašanja kao krivičnih dela i propisivanjem krivičnih sankcija za ta dela, kao i kroz primenu krivičnog prava, tj. izricanjem propisanih sankcija učiniocima krivičnih dela. Osim suzbijanja kriminaliteta kao karakteristike suštinskog, materijalnog karaktera, krivične sankcije moraju posedovati i neke druge obavezne elemente. Iako u teoriji postoji shvatanje da zbog njihove heterogenosti nije moguće dati jedan zajednički, opšti pojam krivičnih sankcija, to se ipak može učiniti polazeći od onih elemenata koji nisu spomi. Drugo je pitanje u kojoj meri takvo određivanje opšteg pojma kri-vičnih sankcija predstavlja doprinos teoriji krivičnog prava, i koliko jc on neop-hodan i upotrebljiv za praksu.

Polazeći od elemenata koji nc bi trebalo da budu spomi, opšti materijalno-formalni pojam krivičnih sankcija bi se mogao odrediti na sledeći način. Krivične sankcije su zakonom predviđene represivne mere koje se s ciljem suzbijanja icri-m i nalit eta p rime nj uju prema učiniocu protivpravnog dela koje je u zakonu pr?d-viđeno~kao krivično delo na osnovu odluke suda donete nakon sprovedenog kri-vičnog postupka. Elementi, odnosno osnovna obeležja krivičnih sankcija prema tome su: 1) cilj krivičnih sankcija je suzbijanje kriminaliteta; 2) one su po svojoj prirodi represivne mere; 3) primenjuju se prema učiniocu protivpravnog dela koje je u zakonu predviđeno kao krivično delo; 4) moraju biti predviđene zako-nom; 5) primenjuje ih, odnosno izriče sud; 6) izriču se u krivičnom postupku.

Već je rečeno da sve krivične sankcije teže ostvarivanju istoga cilja, odno-sno da i one, kao i krivično pravo u celini, postoje pre svega zbog suzbijanja kri-minaliteta. Represivnost krivičnih sankcija se ogleda u tome što one predstavlja-ju određeno zlo za učinioca krivičnog dela, ili pretnju zlom. Time se, svakako, ne negira preventivno dejstvo krivičnih sankcija koje je neraskidivo vezano sa nji-hovom represivnom komponentom (krivične sankcije teže prevenciji kroz reprc-siju)^ One dovode do oduzimanja ili ograničavanja prava i dobara učinioca kri-vičnog dela, ili sadrže pretnju da će do toga doći. Štaviše, i kod mera upozorenja nije reč samo o pretnji. Izvesno zlo je već naneto učiniocu kroz društvenu i mo-

2 5 5

KRIVIČNE SANKCIJE

ralnu osudu, odnosno kroz njegovo stigmatizovanje koje po pravilu predstavlja povredu njegove časti i ugleda. Naravno, stepen represivnosti pojedinih krivičnih sankcija jc veoma različit: od sudske opomene kao mcrc upozorenja, ili ukora kao vaspitne mcrc, pa do smrtne kazne. Dalje, krivične sankcijc sc mogu prime-niti samo ako je učinjeno protivpravno delo koje jc u zakonu predviđeno kao kri-vično delo. To ne mora biti krivično delo koje ispunjava sve elemente za postoja-nje krivičnog dela, tj. može nedostajati krivica. Bitno jc da jc ono kao takvo za-konom predviđeno kao krivično delo. Na primer, lišavanje života koje izvrši ne-uračunljivo licc nije krivično delo u smislu opšteusvojenog objektivno-subjektiv-nog shvatanja opšteg pojma krivičnog dela, ali sc radi o protivpravnom delu koje jc u zakonu predviđeno kao krivično delo. Naše ranije krivično zakonodavstvo i tamo gde u stvari nema krivičnog dela jc koristilo taj termin, odnosno koristilo ga jc u čisto objektivnom smislu (npr. kod uslova za primenu nekih mera bezbedno-sti). To više nije slučaj, već sc govori o protivpravnom delu koje je u zakonu predviđeno kao krivično delo. To znači da nije dozvoljena primena sankcija aute delietum. Uvek se traži daje učinjeno bar krivično delo u nepotpunom, objektiv-nom smislu. Ostali elementi (načelo zakonitosti i da sankcijc izriče sud nakon sprovedenog postupka) u svakom pogledu su nesporni i jasni, pa nema potrebe posebno se na njih osvrtati.

SiiUem krivičnih sankcija u našem krivičnom pravu sadrži četiri vrste krivičnih sankcija. To su: 1) kazne, 2) mere upozorenja (uslovna osuda i sudska opomena), 3) mcrc bezbednosti i 4) vaspitne mere. S obzirom na to moglo bi se govoriti, o plura-lističkom sistemu krivičnih sankcija. Ipak je reč o dualističkom sistemu krivičnih sankcija gde sc sjedne strane javlja kazna, a s druge, mcrc bezbednostj. Naime, mere upozorenja su alternativa kazni i teško su zamislivc bez njenog postojanja, a vaspihic mcrc su u stvari u krajnjoj liniji specijalna vrsta mera bezbednostijeoje sc primenjuju prema određenoj kategoriji učinilaca (malojetnicima).

Opšta svrhaJcrivičnilv sankcija jeste ostvarivanje zaštitne funkcije krivičnog prava. Opšta svrha propisivanja i izricanja krivičnih sankcija nije drugačija od osnovnog cilja krivičnog prava u celini, a to jc da sc putem generalne i specijalne prevcncije suzbijaju dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vređnosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom (član 4. stav 2. KZ).

Pored opšte svrhe svih krivičnih sankcija svaka vrsta, tip sankcije ima i svo-ju posebnu svrhu. Tako KZ sadrži i odredbe o posebnoj svrsi tri vrste krivičnih sankcija, dok ZOMUKD propisuje svrhu vaspitnih mera kao sankcija koje se pri-menjuju prema maloletnicima. Polazeći od opšte svrhe krivičnih sankcija, odred-be o svrsi pojedinih vrsta krivičnih sankcija odražavaju izvesne specifičnosti u pogledu ostvarivanja njihove svrhe (vid. čl. 42,64. i 78. KZ, kao i član 10. stav 1. ZOMUKD).

2. Vrste krivičnih sankcija

2 5 6

O KRIVIČNIM SANKCIJAMA UOPŠTE

Naše krivično pravo poznaje i neke mcrc koje, iako imaju izvesne sličnosti sa krivičnim sankcijama, nisu obuhvaćene sistemom krivičnih sankcija jer im ne-dostaju neke bitne karakteristike koje svaka krivična sankcija mora da poscdujc. Tako, pravne posledice osude (čl. 94-96. KZ) ne izriče sud u krivičnom postup-ku, one nastupaju po sili zakona kod osude za određena krivična dela ili na od-ređene kazne. Ni mera oduzimanja imovinske koristi pribavljene krivičnim de-lom (čl. 91-93. KZ) nije krivična sankcija, ali iz drugih razloga. Naime, tom mc-rom se samo realizuje princip da niko ne može zadržati imovinsku korist priba-vljenu krivičnim delom. Njome se ne oduzimaju ili ograničavaju neka dobra učinioca, odnosno ona nc predstavlja represiju koja sc preduzima protiv njega. U odnosu na ono što je pribavio krivičnim delom učinilac nikada nc može steći neka prava, pogotovo nc pravo svojine.

Od značaja za oblast krivičnih sankcija u našem krivičnom pravu su odred-be o rehabilitaciji i davanju podataka iz kaznene evidencije (čl. 97-102. KZ), kao i o nekim drugim institutima (zastarelost, amnestija i pomilovanje).

2 5 7

II. KAZNA

1. Pojam kazne

Iako je danas sistem krivičnih sankcija proširen i obogaćen i drugim vrsla-ma^ankcijajkazna je i dalje ostala najvažnija krivična sankcija. Mada jc bilo od-ređenih kriminalnopolitičkih nastojanja da se kazna u potpunosti zameni nekim drugim krivičnim sankcijama ta nastojanja, ukoliko ih je uopšte moguće rcalizo-vati, nisu opravdana. Krivično pravo je nezamislivo bez kazne, odnosno ono bi bez nje sasvim promenilo svoj karakter. Zato danas nc postoji nijcdna_držaVa koja bi bila spremna da sc liši kazne kao voljnog pričinjavanja određenog zla učiniocu krivičnog dela.

Pojam kazne sadrži u osnovi iste, odnosno slične elemente kao i opšti pojam krivičnih sankcija. Razlike sc pretežno uočavaju u pogledu načina ispoljavanja obaveznih elemenata tog pojma. Tako, materijalno-formalni pojam kazne sc gd-ređuje na sledeći način. Kazna je zakonom predviđena represivna merakojase u cilju suzbijanja kriminaliteta primenjuje prema učiniocu krivičnog dela na osno-vu odluke suda nakon sprovedenog krivičnog postupka. Najvažnija razlik.i u ovom pojmu u odnosu na pojam krivičnih sankcija, jeste što se ovde kao pretpo-stavka za primenu kazne traži da je učinjeno krivično delo. Član 2. KZ sadrži načelo krivice koje zahteva postojanje krivicc kao neophodan uslov za primenu kazne (nulta poena sine culpa). Drugim rečima, neophodna pretpostavka za pri-menu kazne jeste da je učinjeno delo koje sadrži sve obavezne elemente koji se traže za postojanje krivičnog dela, pa i krivicu (objektivno-subjektivni pojam kri-vičnog dela). Štaviše, za razliku od nekih drugih krivičnih sankcija, kazna sc bez krivice u savremenom krivičnom pravu ne može ni zamisliti. Krivica,je i suštin-ski vezana za kaznu, jer kazna bez krivicc znači negaciju krivičnog prava i kršenje njegovih osnovnih načela.

Stepen represivnosti je najviši kod kazne. Kazna najviše zadire u prava i dobra učinioca krivičnog dela. Kazna u svom biću nužno sadrži određeno zlo. Negiranje činjenice da kazna uvek sadrži određeno zlo značilo bi istovremeno negiranje i sa-mog pojma kazne. To ne znači da je kazna sama sebi cilj. Naprotiv, cilj, odnosno svrha kazne mora biti nešto što sc ne nalazi u samom biću kazne, već nešto što jc van tog bića. Iako se primenom kazne pričinjava određeno zlo učiniocu, to ne znači da se kazna svodi na golu represiju. Ono što je karakteristično za kaznu, a nc i za

2 5 8

KAZNA

neke druge krivične sankcijc (npr. mere bezbednosti) jeste da ona znači i socijalno-ctički prckor koje društvo upućuje učiniocu krivičnog dela. Otuda i njena neraskidi-va veza sa krivicom.

Načelo zakonitosti jc takođe kod kazne najdoslednije sprovedeno. To sc, iz-među ostalog, ogleda u tome što sc, osim opštih odredaba o kazni u opštem delu, ona propisuje i za svako pojedino krivično delo u posebnom delu. Propisujući koja ljudska ponašanja predstavljaju krivično delo, zakonodavac istovremeno za njih propisuje i kaznu.

Danas je postala opšta tekovina krivičnog prava da krivične sankcijc može izricati samo sud u krivičnom postupku, a to tim pre i bez ikakvog izuzetka mora da važi za kaznu kao krivičnu sankciju. Samo sud i krivični postupak mogu pružitfone garantije koje su neophodne kod primene sankcija koje tako teško po-gađaju učinioca kao što jc kazna. Iako i druge krivične sankcije izriče sud u kri-vičnom postupku, za neke od njih ne važe sve one garantije i visoki standardi koji u tom postupku važe za primenu kazne.

Još od^antičkog doba postavlja se pitanje opravdanja i svrhe kazne. Pita-njem opravdanja kazne, osim teoretičara krivičnog prava, bavili su se i mnogi filozofi. Ovde se samo mogu spomenuti dve najvažnije grupe teorija: utilihiri-Sjičke i retributivističke. Prve opravdanje kazne vide u njenoj nužnosti i kori-snoj funkciji koju ona obavlja za društvo (suzbijanje kriminaliteta). Druge, pak, polaze pre svega od moralne odgovornosti i opravdanje kazne vide u retri-buciji koja polazi od ideje srazmernosti i ideje pravednosti. Ovi osnovi istovrc-menošluže i za opravdanje ili kritiku krivičnopravne zaštite i krivičnog pruva u celini (vid. izlaganja u Delu prvom, glava II).

U tesnoj vezi sa osnovima za opravdanje kazne jeste i pitanje svrhe kažnja-vanja, s tim što to pitanje ima i svoj praktični značaj, tj. ono pored svog teoret-skog aspekta ima veliki značaj za primenu krivičnog prava. U našem krivičnom pravu svrha kažnjavanja je naročito značajna za oblast odmeravanja kazne.

U pogledu svrhe kažnjavanja formirale su se tri teorije. Prema apsolutnoj teoriji- svrha kazne je vraćanje zla za učinjeno zlo, tj. sama je sebi cilj. Kazna jc retnbucija, odmazda za učinjeno krivično delo. Ona odgovara retributivi-stičkorri pristupu kod opravdanja kazne. Apsolutne teorije nemaju nikakav re-alni cilj, njih ne interesuje ishod i empirijsko delovanje kazne. One su inspiri-sane filozofskim idejama Kanta i Hegela. Tako, prema Kantu, u njegovom čuvenom primeru sa ostrvom, treba izvršiti smrtnu kaznu i u odnosu na posled-njeg člana društva koji se nalazi u zatvoru, pre nego što društvo nestane."Da-

I ) Vid. I. Kant , Dic Mcthaphysik dc r Sittcn. In: Wcischcdcl (Hrsg.) , Kant , W c r k c in z w o l f Biindcn. Frankfur t , Band VIII , 1956, p . 4 5 2 - 4 6 0 .

2. Opravdanje i svrha kazne

2 5 9

KRIVIČNE SANKCIJE

kle, i po cenu nestajanja jednog društva treba slediti kategorički imperativ ap-solutne pravde koji nalaže da se učiniocu dogodi ono što njegova dela za-služuju. Za Hegela je kazna „negacija negacije prava". Posebna volja prestup-nika koja njegovim protivpravnlm delom negira opštu volju pravnog poretka, negira se, odnosno poništava kaznom.2' Danas apsolutna teorija, bar kada je u pitanju nauka krivičnog prava, pripada prošlosti.

Relativna teorija svrhu kazne vidi u suzbijanju vršenja krivičnih dela, odno-sno prevenciji. Ta prevencija može biti kako generalna, tako i specijalna. Naime, kazira za"cilj može imati vršenje uficaja na potencijalne učinioce (generalna pre-vencija), ili na učinioca koji jc već učinio krivično delo (spccijalna prevencija). U okviru jedne i druge razlikuje se veći broj varijanti.

U vezi sa generalnom prevencijom danas se pravi podela na negativnu (ona koja sc postiže zastrašivanjem potencijalnih učinilaca) i na pozitivnu generalnu prevenciju (koja se sastoji u podržavanju i jačanju onih društvenih i moralnih normi koje služe kao prepreka vršenju krivičnih dela). Specijalna prevencija, pak, može takođe svoj sadržaj imati u zastrašivanju (samo što sc to čini prime-nom kazne u odnosu na nekoga koje već učinio krivično delo), u eliminaciji i ne-utralizaciji učinioca, ili pak u njegovoj resocijalizaciji. Ovaj poslednji oblik spe-cijalne prevencije koji teži tome da učinilac prihvati pozitivne društvene norme i tako više nc vrši krivična dela, danas je i dalje prihvatljiv pod određenim uslovi-ma, iako se od njega ne može očekivati ono u šta su izvesno vreme polagane ve-like nade (vid. izlaganja u Delu prvom, glava II). (Relativne teorije odgovaraju utilitarističkom konceptu opravdanja kazne. Relativna teorija je danas doniinira-juća teorija u nauci krivičnog prava.

I najzad, mešovila teorija smatra da je svrha ijedno i drugo, i prevencija i re-tribucija. No, iako jc kazna po samom svom biću i retribucija, to još ne znači da odmazdi treba svesno težiti. Mešovitc teorije sa-drže u sebi izvesnu kontradikciju jer je teško istovremeno vršiti i pravednu odma-zdu i ostvarivati društveno korisne ciljeve kaznom. Teško je zamisliti jednu mešovitu teoriju u kojoj bi obe svrhe bile ravnopravne.

Za razliku od većine stranih krivičnih zakonika koji nc određuju izričito svr-hu kažnjavanja, KZ to čini. Odredba člana 42. KZ polazi od relativne teorije i svrhu kažnjavanja određuje kao specijalnu i generalnu prevenciju. Pri tome se polazi i od opšte svrhe krivičnih sankcija, a to je, ukratko rečeno, suzbijanje kri-minaliteta. U okviru te opšte svrhe, svrha kažnjavanja je: 1) sprečavanje učinioca da Čini krivična dela i uticanje na njega da ubuduće ne vrši krivična dela; 2) uti-canje na druge da ne čine krivična dela; 3) izražavanje društvene osude za kri-vično delo, jačanje morala i učvršćivanje obaveze poštovanja zakona. Pored spe-cijalne prevencije (tačka 1) i generalne prevencije u uobičajenom smislu (taćka

2) Vid. 0 . F. W . Hcgcl , Grundl inicn dc r Pliilosopliic des Rcchts . Hcgcl , Workc , Frankfur t . 1970, § 97 (Zusatz) . U istom smis lu . G. V. Hcgcl , Pravni i politički spis i . Beograd, 1981, str . 2 4 4 - 2 4 7 .

2 6 0

K A / N A

2), odredba tačke 3. ovog člana sadrži i onaj aspekt generalne prevcncijc na koji sc naročito u poslcdnjc vreme stavlja naglasak, a to jc tzv. pozitivna generalna prevcricija. Ona za cilj ima učvršćivanje društvenih i moralnih normi čije usvaja-nje od sirane pojedinaca predstavlja najjaču branu vršenju krivičnih dela. Ova odredba je u našem krivičnom zakonodavstvu postojala i ranije, ali jc njeno unošenje bilo motivisano ideološkim razlozima, a ne shvatanjima o pozitivnoj generalnoj prevenciji. Posle izostavljanja ideoloških termina (ZI KZ/93), kao i poboljšanja njene formulacije u KZ, ova odredba odgovara modernim shvatanji-ma generalne prevencije.

Član 42. KZ nc odreduje kao jednu od svrha kažnjavanja i rctribuciju. Međutim, iako vladajuće shvatanje u našoj teoriji to nc priznaje (verovatno i zato što se polazi i od zakonskog rešenja), retributivnu komponentu kazne teško je negirati. Retribucija kao svrha kažnjavanja, pored generalne i specijal-ne prevencije, bila bi prihvatljiva ako se njen sadržaj određuje kroz princip pravednosti i princip srazmernosti koji se u krivičnom pravu moraju uvažavati. No, ona nikada ne sme bili dominirajuća svrha kažnjavanja, nikada se kazna ne sme izricati samo zbog toga da bi se učiniocu vratilo zlo za ono zlo koje jc on naneo vršenjem krivičnog dela.

Sistem kazni u našem krivičnom zakonodavstvu obuhvata četiri kazne. To su: 1) zatvor, 2) novčana kazna, 3) rad u javnom interesu i 4) oduzimanje vozačke dozvole. Iako mnoga postojeća rešenja iz opšteg dela u osnovi polaze od' oiilh koje je sadržao Krivični zakonik iz 1951. godine, to se ne može reći za oblast krivičnih sankcija. Postojeći registar krivičnih sankcija se znatno razli-kuje u odnosu na onaj koji je predviđao taj zakonik. Prvobitno on je predvitlao sedam vrsta kazni. Razvoj tog sistema karakteriše izrazit trend smanjivanja broja kazni. Najviše dilema u sistemu kazni koji jc predviđalo naše krivično zakonodavstvo izazivala je smrtna kazna. Ona jc prvo (1993. godine) ukinula u saveznom krivičnom zakonodavstvu, a posle izmena i dopuna KZ SRJ iz 2031 godine sistem kazni ne sadrži više smrtnu kaznu ni kao mogućnost koju repu-blike mogu da iskoriste, već je umesto nje predviđen zatvor u trajanju od četr-deset godina. Smrtna kazna koja je u republičkom krivičnom zakonodavstvu bila propisana samo za dva krivična dela (za teško ubistvo i teške slučajeve razbojničke krađe i razbojništva) nedavno je ukinuta izmenama i dopunama KZ Srbije iz februara 2002. godine. Nijedna krivična sankcija nije izazivala ta-kve rasprave ii pogledu opravdanosti svog postojanja kao što jc to slučaj sa smrtnom kaznom. Smrtna kazna je oduvek imala, pa i danas ima, svoje prista-lice i protivnike. Ne ulazeći ovde u brojne razloge za i protiv smrtne ka-

A. Vrste kazni

1. Sistem kazni

261

KRIVIČNE SANKCIJE

znc,3 ' može se samo konstatovati da su danas, kada je Evropa u pitanju, na pla-nu zakonodavnog regulisanja smrtne kazne preovladali filozofski, sociološki, psihološki i kriminalnopolitički argumenti protiv smrtne kazne.4' Takav razvoj se može podržati, jer legitimnost ni jedne krivične sankcije nije sporna u meri u kojoj je to slučaj sa smrtnom kaznom. Ako se ima u vidu istorija kažnjavanja u Evropi, postojeće stanje se može oceniti kao veliki napredak.3' Osim uobičajenih argumenata koji sc navode protiv smrtne kazne, ukidanju smrtne kazne i u našem tadađnjem republičkom krivičnom zakonodavstvu išla su u prilog još dva argumenta. Prvo, suštinski je neprihvatljivo da u saveznom kri-vičnom zakonodavstvu smrtna kazna nije bila predviđena za isto tako teška pa i teža krivična dela od onih koja su u republičkom krivičnom zakonodavstvu bila zaprećena smrtnom kaznom. Drugo, nema nikakvih razloga da i naša ze-mlja ne sledi trend koji je jasno došao do izražaja u evropskim zemljama.

Izmenama i dopunama KZ SRJ iz 2003. godine u Srbiji jc uvedena i kazna konfiskacije imovine. Ona je ukinuta 1990. godine u tadašnjem KZ SFRJ, a od svih država nastalih na teritoriji bivše SFRJ, jedino je tadašnji zakonodavac Srbi-je procenio da je tu kaznu potrebno ponovo uvesti. Danas su retka strana krivična zakonodavstva koja jc predviđaju, a više jc nc predviđa ni novi Krivični zakonik Srbije. Bila jc karakterisitična za sistem krivičnih sankcija koji jc postojao u bivšim socijalističkim zemljama.6'Neki od razloga koji se navode protiv ove ka-zne jesu njena arhaičnost, nepravednost, kao i nemogućnost njenog odmeravanja. Konfiskacijom imovine sc oduzima legalno stečena imovina učinioca krivičnog dela i ona u velikoj meri pogađa i druga lica (porodicu učinioca pre svega). Ona je u suprotnosti sa principom srazmernosti jer se oduzima celokupna imovina učinioca (mada je poznat i model tzv. delimične konfiskacije koji donekle ublažava ovaj nedostatak). Smatra se i da je ona nepotrebna jer postoje adekvat-nijc sankcije kojima sc može bolje ostvariti eventualna svrha konfiskacije imovi-ne. Naime, u savremenim krivičnim zakonodavstvima postoje druge mere kojima se oduzima svaka imovinska korist stečena krivičnim delom, ili predmeti koji su u vezi sa učinjenim krivičnim delom, ili se novčanom kaznom (koja se odmerava

3) U pogledu lih argumenata uglavnom nema ništa novo što već odavno nije isticano. Tako Živanović da je pregled važnijih argumenata koji sc obićno navode protiv smrtne kazne: da j c ona nepopravljiva, da nije deljiva, da j c nepravedna, da država nema pravo na život svojih građana, da smrtna kazna n c smanju je kriminalitet, te da ona izaziva sažal jenje prema krivcu. Razlozi koji navode pristalico smrtne kazne su da ona deluje zastrašujuće na potencijalne učinioce i d a j e nužna za opasne i nepopravlj ive zločince. Konstatujući da sc cvolucija smrtne kazne kreće ka n jenom potpunom ukidanju, on zauzima stav da j c ona ipak j o š neophodna za određena krivična dela i učiniocc. Up. T . Živanović, Osnovi krivičnog prava Kraljevine Jugoslavije, Opšti deo, II knjiga, Beograd, 1937, sir. 274-276.

4 ) T o j c doš lo d o izražaja i u Protokolu br. 6. iz 1983. godine uz Evropsku konvenc i ju o l judskim pra-v ima koji predviđa uk idanje smr tne kazne i dozvol java n j e n o zadržavan je s a m o u v remc rata ili neposredne ratne opasnost i .

5 ) Imajući u v idu z b o g čega sc sve izricala smrtna kazna i na ko je sc načine ona izvršavala, opravdana j c konstataci ja da j c istorija kazne u pogledu m n o g o čega više s ramotna po čovečans tvo , nego isto-rija z ločina (G. dcl Vccchio , Dic Gcrccht igkci t , 2. Auf lagc , A n h a n g : Ubcr d ic G r u n d l a g c dc r S ' r a f -gcr ichtsbarkci t , Bascl, 1950, p. 186).

6 ) Up. M . Radovanović , op.cit . , str. 318.

2 6 2

KAZNA

i prilagodava konkretnom slučaju) pogađa imovina učinioca krivičnog dela. No, danas se više nc vodi ozbiljna rasprava o opravdanosti ove kazne, pa nije potreb-no šire iznositi razloge za i protiv nje. Ona je uglavnom napuštena u evropskim krivičnim zakonicima,7'a za njeno uvođenje sc niko ozbiljno ne zalaže. S obzi-rom na to da naše krivično pravo poznaje meru oduzimanja imovinske koristi pri-bavljene krivičnim delom i daje izričito propisano da niko nc može zadržati imo-vinsku korist pribavljenu krivičnim delom, zatim meru bezbednosti oduzimanja predmeta kojom se oduzimaju predmeti koji su bili upotrebljeni ili su bili namc-njeni za izvršenje krivičnog dela ili koji su nastali izvršenjem krivičnog dela, kao i novčanu kaznu, konfiskacija imovine ne samo da je nepotrebna već sc posta-vljalo i pitanje njenog odnosa sa navedenim merama, odnosno sankcijama. Ona bi se mogla primenjivati samo u odnosu na imovinu koja nije stečena krivičnim delom i ako se ne radi o predmetima u odnosu na koje se primenjuje mera bez-bednosti oduzimanja predmeta.

I naše krivično pravo polazi od uobičajene podclc na glavne i sporedne kazne (član 44. KZ). Glavne kazne su za tvorbi rad u javnim interesu, dok sc novčana ka-zna i oduzimanje vozačke dozvole mogu izreći i kao glavne i kao sporedne kazne. Glavna kazna sc izriče samostalno (s tim što se samo jedna kazna može izreći kao glavna),_a novčana kazna kao sporedna samo uz kaznu zatvora kao glavnu kaznu. Značaj odredaba koje određuju međusobni odnos kazni prilikom njihovog izrica-nja nije veliki. Naime, naš kazneni sistem se svodi na četiri kazne.

2.1. Opšta pitanja kazne lišenja slobode

Šire uvođenje kazne lišenja slobode, odnosno njeno potpuno prihvatanjc u krivičnim zakonodavstvima i sudskoj praksi, vezano je tek za početak XIX veka. Iako je lišavanje slobode odavno poznato u krivičnom pravu, ono jc bilo mera za obezbeđenje prisutnosti okrivljenog pre suđenja i u odnosu na koga su bile primc-njivanc neke druge (u srednjem veku) najčešće smrtna kazna ili telesne kazne. Otuda i popularna izreka da su sudije ranije praznile zatvore, a danas ih pune. Po-stavlja se pitanje šta je to uticalo da kazna lišenja slobode danas postane najvažnija krivična sankcija. Moguće je ukazati na nekoliko važnijih faktora za nastanak i

7) T o Sto neki krivični zakonici koris te termin „konf iskaci ja" , n c znači da pozna ju o v u kaznu . T a k o , na pr imer , u i ta t i janskom Krivičnom zakoniku konf i skac i jom sc naziva mera bezbednos t i o d u z i m a -n ja predmeta (član 240). Jedan od retkih evropskih krivičnih zakonika koji p o z n a j e ovu kaznu j e s t e Krivični zakonik Ruske fcdcraci jc u k o m e j c propisano da sc ona m o ž e izreći s a m o za teža krivična dela kod koj ih h c izričito propisana tim zakon ikom (član 52).

8) U našem kr iv ičnom pravu postoji i maloletnički za tvor kao vrs ta kazne , ali j c o n , kao i os ta le sank-c i jc p rema malolc tn ic ima propisan posebnim zakonom, a u o b o m udžben iku s c razmatra u okvi ru krivičnih sankci ja p r ema malolctnicima.

2. Kazna zatvora

2 6 3

KRIVIČNE SANKCIJE

razvoj ove kazne. Pre svega, kazna lišcnja slobode nema realnog osnova za svoju primenu dok se ne stvore jaki državni organi. Dalje, kazna lišenja slobode zahteva dovoljno bogatu materijalnu osnovu društva jer je reč o skupoj krivičnoj sankciji. I najzad, lična sloboda kao dobro čoveka mora zauzimati visoko mesto na vredno-snoj skali i svim članovima društva mora biti priznato pravo na ličnu slobodu.

Kazna lišcnja slobode, i pored nastojanja da se njena primena danas što više ograniči kroz uvođenje njenih alternativa, i dalje predstavlja najvažniju kaznu u savremenim kaznenim sistemima. Dakle, iako je opšteusvojen stav savremene kriminalne politike da učionioca ne treba slati u zatvor ako sc može očekivati da se može na slobodi primenom određenih sankcija na njega uticati da više nc vrši krivična dela, kazna lišenja slobode je i dalje stub sistema krivičnih sankcija. Njen značaj ne proizlazi iz njene česte primene (Štaviše ona se primenjuje znatno rede nego neke druge krivične sankcije),l0> već iz toga što se pre svega od za-prećene kazne zatvora očekuje da ima generalno preventivno dejstvo i što neke druge sankcije ne bi mogle postojati bez nje. Naime, neke krivične sankcije koje se danas široko primenjuju upravo kao supstitut kazni lišenja slobodc (na primer, uslovna osuda) bile bi nezamislive bez postojanja kazne lišenja slobode. ~

U vezi sa kaznom lišenja slobode javlja se veći broj načelnih pitanja koja su sporna, odnosno u vezi sa kojima se u teoriji zauzimaju različiti stavovi. Posebnu pažnju izazivaju pitanja njenog propisivanja, njenih alternativa, kao i problem kratkotrajnih kazni lišenja slobode.

U pogledu propisivanja kazne lišenja slobode osnovno pitanje koje se javlja je da li predvideti jednu, ili više vrsta kazni lišenja slobode. Ne ulazeći ovde u tu raspravu, može se konstatovati da su ipak u većini ona zakonodavstva koja pred-viđaju više vrsta kazne lišenja slobode. Rešavanje tog pitanja zavisi i od toga da li se u nekoj zemlji mogu stvoriti neophodni preduslovi za izvršavanje različitih kazni lišenja slobode, s obzirom na to da se različite vrste kazne lišenja Slobode pre svega razlikuju prema tome kako se izvršavaju. Drugo pitanje koje se tiče propisivanja kazne lišenja slobode je pitanje kaznenih raspona. S obzirom na to da je u savremenom krivičnom pravu usvojen sistem relativno određenih kazni, postavlja se pitanje koliko široki ti rasponi treba da budu. S jedne strane, oni ne smeju biti suviše uski jer bi se time onemogućilo pravilno odmeravanje kazne, tj, izricanje one kazne koja se zasniva na svim okolnostima vezanim za učinjeno delo i učinioca, ali s druge strane ne smeju biti ni suviše široki jer bi to vodilo ar-bitrernosti, pa i kršenju načela zakonitosti u propisivanju krivičnih sankcija. Kako kod nas, tako i u nekim evropskim krivičnim zakonodavstvima, zapaža sc negativna tendencija propisivanja suviše širokih raspona, sa veoma visokim po-

9) Više o lome Z . S to janović , Razvo j i karakterist ike kazne l išcnja s lobode u Crno j Gor i u XIX \ c k u , p.o. iz Zbornika radova Pravnog fakulteta u N o v o m Sadu , 1979, str . 2 3 6 - 2 3 8 .

10) T a k o sc n jena pr imena u nekim evropskim zeml jama kreće između 15 i 2 0 % izrečenih krivičnih sankci ja (up. W . Hasscmcr , Einfi ihrung in dic Grundlagcn des St raf rcchts , 2. Auf lagc , Munchcn , 1990, p. 298. Kod nas j c u 1998. godini procenat izrečenih kazni za tvora iznosio 22 ,8%. Up. Saopš t cn j c Saveznog zavoda za statist iku, br. 163, g o d . X L H I , 14. scptcniar 1999.

2 6 4

KAZNA

sebnim maksimumom koji se, kod ne tako malobrojnih krivičnih dela, izjed-načava sa opštim maksimumom.

Sto se tiče alternativa kazni lišenja slobode, traganje za njima jc poteklo iz saznanja da sc kaznom lišenja slobode često postiže upravo suprotan cilj od željenog. Umesto da deluje preventivno na učinioca krivičnog dela, ona od njega stvara ličnost koja se još više udaljava od društva, od vladajućih društvenih nor-mi i normalnog života na slobodi. Nastojanja da sc nadu alternative kazni lišenja slobode provobitno su sc javila samo u vezi sa kratkotrajnim kaznama lišenja slo-bode, da bi danas to postala opšta tendencija savremenog krivičnog prava. '"Za-paža sc orijentacija ka traženju nc samo alternativa kazni lišenja slobode, nego alternativa kazni uopšte. Od alternativa kazni lišenja slobode koje su u novije vreme uvedene u evropskim zemljama najviše uspeha ima rad u javnom interesu. Radrr javnom interesu (ili opštekorisni rad, rad u korist zajednice) uveden jc u više evropskih zemalja (Nemačka, Engleska i Vels, Francuska, Irska, Italija, Švajcarska, Španija, Portugal itd.). Rad u javnom interesu kao sankcija propisuje se uodređenom trajanju, tj. određuje sc najmanji i najveći broj sati rada kao i dužina vremenskog perioda, a sud u konkretnom slučaju određuje tačan broj sati rada, kao i vreme u kome ćc se obaviti. l2 'Bitna karakteristika rada u javnom inte-resu jeste da mora biti dobrovoljan, jer bi inače bio u suprotnosti sa međunarod-nom konvencijom koja zabranjuje prinudan rad kao krivičnu sankciju. Dalje, ka-rakteristična je za ovu sankciju i vrsta rada koji se nalaže. To ne može biti bilo koji rad, odnosno rad koji predstavlja neku privrednu delatnost nego rad koji prc svega ima humanitarni i opštekorisni karakter (npr. pomoć starim i bolesnim lici-ma, rad sa hendikepiranom decom, rad u oblasti zaštite živome sredine i dr.).

Osim rada u javnom interesu u novije vreme se koriste i neke druge sankcijc kao alternativa kazni, pre svega kazni lišenja slobode. To su naknada štete i ne-formalno poravnanje oštećenog i učinioca (određene specifičnosti u Nemačkoj ima tzv. ,,Wiedergutmachung"), ambulantni tretman ili upućivanje na obuku i mere pojačanog (elektronskog) nadziranja, kao i kućni zatvor.13'

Najzad, u pogledu kratkotrajnih kazni lišenja slobode odavno sc ističe niz pri-govora,14'Može se reći da odbojan stav prema kratkotrajnim kaznama lišenja slobo-de dominirau teoriji (u praksi se ona vrlo često koristi) u periodu od osamdesetih godina XIX veka do osamdesetih godina XX veka. Međutim, u novije vreme ta kri-tika slabi, a javljaju se i neki novi argumenti u prilog toj kazni. Ta izvesna pramena

11) O nas to jan j ima u tom pogledu u z e m l j a m a č lan icama Saveta Evrope vid. A. Ka lmlhou l , P. Tak . Sanc t ions Sys tcm in thc Mcmbcr-Sla tcs o f t h c Counci l o f Europe, Pari I. Klmvcr , 1988. Vid. takodc i N . Mrvić-Pctrović , Đ . Đorđcvić , Moć i n e m o ć kazne . Beograd, 1998:

12) Ovu sankci ju j c m o g u ć e primenjivat i kako prema zaposlenim l icima, t ako i p r ema nezapos len ima . Kod prvih sc rad obavl ja u toku s lobodnog v remena osuđenog , a kod drugih u b i lo ko j e v r eme .

13) O tome bliže vid. N. Mrvić-Pctrović , Đ . Đorđcvić , op . cit., str. 100 -115 . 14) Mada n c postoji nesporna precizna granica za određivanje kratkotrajnih kazni l išenja s lobode, pod

n j ima sc obično podrazumcvaju kazne u t ra janju d o šest mcscci zatvora. 1 naš zakonodavac posredno uvažava ovu granicu propisujući da sc kazna zatvora d o šest mcscci m o ž e izricati i na dane .

2 6 5

KRIVIČNE SANKCIJE

gledanja na kratkotrajne kazne lišenja slobode pre svega je motivisana realnijim sa-gledavanjem dometa resocijalizacije jer se osnovni prigovor kratkotrajnim kaznama lišcnja slobode sastojao u tvrđenju da je ciljeve resocijalizacijo nemoguće postići u kratkom vremenu. Saznanje da često upravo dugotrajne kazne lišcnja slobode umc-sto resocijalizaciji vode daljoj desocijalizaciji osuđenog lica, znatno jc umanjilo značaj i težinu prigovora koji sc upućuju kratkotrajnim kaznama lišcnja slobode. Imajući u vidu negativne posledice kazne lišenja slobode, ima i onih koji tvrde da jc najVćća prednost kratkotrajnih kazni lišcnja slobode upravo u tome što kratko traju. Ostvarivanje devize „što manje kazne lišcnja slobode" može se postići i time što će se ta kazna primenjivati u što kraćem trajanju. Takođc, ostvarivanje principa sra-zmernosti prilikom izbora i odmeravanja kazne zahteva postojanje i primenu i krat-kotrajnih kazni lišenja slobode. Ima istine i u tvrđenju da je danas povećan stepen senzibiliteta ljudi na oduzimanje slobode, tako da i kratkotrajne kazne lišcnja slobo-de predstavljaju težak zahvat u dobra pojedinca i u tom smislu mogu predstavljati alternativu dužim kaznama lišcnja slobode. No, jedno jc jasno: gledanje na kratko-trajne kazne lišcnja slobode nc može biti jednostrano, niti ima dovoljno razloga da sc od njih sasvim odustane. Za njih i danas ima mesta u sistemu krivičnih sankcija.

Iako jc moguće predvideti više vrsta kazne lišcnja slobode, naš sc zakono-davac odlučio samo za jednu vrstu ove kazne: zatvor. Mada jc unifikacija koja jc 1977. godine izvršena u odnosu na ranije stanje u našem krivičnom zakonodav-stvu (kada je postojao i strogi zatvor) opravdana, ima mesta za kriminalno-poli-tička razmišljanja o uvođenju nekih novih formi kazne lišcnja slobode (naročito onih kombinovanih sa povremenim boravkom osuđenog na slobodi) koje su u skladu sa nekim savremenim kriminalno-političkim trendovima.

Naše krivično zakonodavstvo određuje opšti minimum i maksimum ka'.nc zatvora, odnosno najmanju i najvišu moguću meru kazne, tj. njeno trajanje (član 45. stav 1. KZ). Svrha propisivanja opšteg minimuma i opšteg maksimuma jeste pre svega da sc u okviru njega kod pojedinih krivičnih dela propiše posebni mini-mum i posebni maksimum, tj. po pravilu opšti minimum i maksimum ne prime-njuju sc neposredno. Međutim, kod nekih krivičnih dela kod kojih je propisan samo posebni minimum, ili samo posebni maksimum, opšti minimum ili opšti maksimum, primenjuju se neposredno.

Poznato jc da najkraće i najduže trajanje kazne lišcnja slobode pojedina strana zakonodavstva određuju različito. Naš zakonodavac se opredelio za rešenje prema kome zatvor nc može biti kraći od trideset dana ni duži od dvade-set godina.

U odnosu na opšti maksimum odredba člana 45. stav 3. KZ predviđa mo-gućnost koja u izvesnom smislu predstavlja izuzetak, a to je da se za najteža kri-

2.2. Kazna zatvora u našem krivičnom pravu

266

KAZNA

vična dela ili najteže oblike teških krivičnih dela propiše i kazna zatvora u traja-nju od trideset do četrdeset godina. Ova kazna se može propisati samo uz kaznu zatvora do dvadeset godina. Opa se pg može izreći licu koje u vreme izvršenja krivičnog dela nije navršilo dvadeset jednu godinu života. Kaznu zatvora u traja-nju od trideset do četrdeset godina ( u ranijem zakonodavstvu ona j c bila propisa-na u fiksnom trajanju od četrdeset godina) treba posmatrati kao poseban slučaj kazne zatvora koja jc uvedena kao zamena za smrtnu kaznu. Zato sc nc može od-meravati i izricati kazna u rasponu između dvadeset i trideset godina. Ona sc nc može odmeravati i izricati u mesecima, već samo na pune godine.

Osim u slučaju kazne zatvora u trajanju od trideset do četrdeset godina što u stvari i nije pravi izuzetak u odnosu na opšti maksimum, jer bi se mogao zastu-pati stav da je u pitanju posebna vrsta kazne zatvora, teža kazna od opšteg maksi-muma se ne može se izreći.

Ranije važeće zakonodavstvo je predviđalo tu mogućnost u slučaju pooštravanja kazne kod povrata, a kada je u pitanju sticaj krivičnih dela mogla se izreći kazna koja pre-lazi nc samo opšti maksimum, nego i četrdeset godina zatvora. Iako je namera zakono-davca prilikom izmena i dopuna OKZ iz 2003. godine bila da ukine ograničenje vezano za opšti maksimum kada se radi o poošlravanju kazne, kao i o odmeravanju kazne za kri-vična dela učinjena u sticaju, on je nije dosledno sproveo. Naime, pošto kod odredbe o opštem maksimumu nije bio izričito predviđen izuzetak, ona se mogla tumačiti tako da opšti maksimum važi i onda kada sc kazna pooštrava u slučaju povrata, odnosno i onda kada se odmerava kazna za krivična dela u sticaju.

Izricanje kazne zatvora i na dane, iz više razloga, opravdano jc samo kod krat-kotrajnih kazni lišenja slobode, dok se kod dužih kazni ona izriče na pune godine i meseceTKZ kao granicu u tom pogledu određuje šest meseci zatvora, tj. zatvor se izriče-na pune godine i mcscce, a do šest meseci i na pune dane (član 45. stav 2).

KZ više ne sadrži odredbu koja se odnosi na izvršenje kazne zatvora kojoj zbog toga što utiče na sam sadržaj i težinu ove kazne, može biti mesto i u kri-vičnom pravu, a ne samo u propisima iz oblasti izvršenja krivičnih sankcija. Rani-ju odredbu kojom je bilo propisano da se zatvor izdržava u zatvorenim, poluotvo-renim ili otvorenim ustanovama za izdržavanje kazne (član 38. stav 4. OKZ) sa-drži ZIKS, s tim što se osim tri navedene ustanove (zavoda), predviđa i izdržava-nje kazne u zavodima zatvorenog tipa sa posebnim obezbeđenjem (član 14).

2.3. Uslovni otpust

Prilikom zakonskog regulisanja uslovnog otpusta u našem pravu pošlo sc od shvatanja d a j e uslovni otpust samo faza u izvršenju kazne zatvora. Takvo se shvatanje može dovesti u pitanje, jer ono naročito u sistemima kao što j e naš gde se uslovno otpušteni ne stavlja pod zaštitni nadzor predstavlja fikciju bez realne podloge. U stvari, uslovni otpust suspenduje kaznu i u tom pogledu ima slično dejstvo kao i uslovna osuda. Upravo je suština uslovnog otpusta u tome da se deo kazne ne izvršava, odnosno da do izvršenja preostalog delaTčaznc dolazi samo iz-

267

KRIVIČNE SANKCIJE

uzetno, tj. u slučaju opoziva uslovnog otpusta, a ako do njega nc dodc kazna sc gasi. Teško sc može prihvatiti tvrđenje koje jc i dalje prisutno u našoj teoriji i praksi da sc kazna zatvora izvršava i za vrcine dok jc uslovno otpušteni na slobo-di i bez ikakvih obaveza. Za vremc uslovnog otpusta kazna postoji samo kao pravna mogućnost. To što sc uslovi za primenu uslovnog otpusta ostvaruju u toku izvršenja kazne zatvora nc znači nužno daje uslovni otpust samo faza u izvršenju kazne. Da jc izvršenje kazne uslovnim otpustom u stvari suspendovuno. jasno je i iz rešenja u vezi sa njegovim opozivom, a to jc da sc vremc provedeno na ustav-nom otpustu u slučaju opoziva ne uračunava u izdržanu kaznu. No, bez obzira na opredeljivanje za jedno ili drugo stanovište u pogledu pravne prirode uslovnog otpusta, treba odustati od fikcije da sc uslovnim otpustom nc dira u kaznu, odno-sno da sc radi samo o njenom transformisanju u toku izvršenja.

KZ reguliše institut uslovnog otpusta, odnosno predviđa opšte uslove za uslovni otpust (član 46). Propisuje sc koji jc deo kazne, zatvora jjoltebna d a j e učinilac izdržao, kao i uslov da za vremc trajanja uslovnog otpusta (a on traje dok traje ostatak kazne sa čijeg jc izdržavanja osuđeni uslovno pušten) osuđeni nc iz-\ vrši novo krivično delo. Osuđenog koji jc izdržao polovinu kazne zatvora sud može otpustiti sa izdržavanja kazne pod uslovom da do isteka vremena za koje je izrečena kazna nc učini novo krivično delo. Osim daje izdržao polovinu izrečene kažrič, potrebno jć da sc osuđeni u toku izdržavanja kazne tako popravio da sc sa osnovom može očekivati da će sc na slobodi dobro vladati, a naročito da do iste-ka vremena za koje jc izrečena kazna neće vršiti krivična dela. Tojjnači-da-jc predviđena mogućnost uslovnog otpuštanja osuđenog u slučaju kumulativnog is-punjavanja dva uslova: I) da je izdržao najmanje jednu polovinu kazne i 2) da _se za vreme izdržavanja kazne tako popravio da sc sa osnovom može očekivati da više neće vršiti krivična dela.

Ispunjavanje uslova koji sc odnosi na popravljanje osuđenog lica i prognozu da više neće vršiti krivična dela u praksi jc često teško sa sigurnošću utvrditi. Po-znato je da ni izuzetno dobro vladanje osuđenih lica za vremc izdržavanja kazne nc mora imati nikakve veze sa njihovim popravljanjem.I5)

Opozivanje uslovnog otpusta jc tako.de regulisano odredbom KZ .(član L,l). Predviđeno je obavezno opozivanje uslovnog otpusta ako osuđeni za.vremc dok jc na' Usldvnom otpustu učini krivično dcio za koje jc izrečena kazna zatvora pre-ko jedne godine, i fakultativno, kada je izrečena kazna zatvora do jedne godine. To znači da u slučaju kada uslovno otpušteni na slobodi učini krivično delo do opozivanja uslovnog otpusta može, a nc mora doći ukoliko mu jc za to krivično delo izrečena kazna zatvora do jedne godine.

15) U praksi sc Cesto ova j uslov, os im deklarat ivno, i n c u tv rđu je već s c uslovni otpust d a j e o s u đ e n o m k a o nagrada za dobro vladanje . U vezi sa t im, uslovni otpust ima i funkc i ju održavan ja discipl ine, t j . on s c jav l ja kao sredstvo da sc osuđeni d rže u pokornost i umcs lo da bude sredstvo koj im ć e sc st imulisati učešće osuđenih u sops tvenoj resocijalizacij i i popravl jan ju . Više o s tvarn im d o m e t i m a i f unkc i j ama us lovnog otpusta vid. Z. Stojanović , Uslovni otpust: problemi i perspekt ive, Zbornik P r a v n o g f a k u l t c l a u Z a g r e b u . b r . 1 - 2 , 1 9 8 4 . str . 185-199 .

268

KAZNA

O uslovnom otpuštanju, kao i o njegovom opozivanju odlučuje sud. Ranijem zakonskom rešenju instituta uslovnog otpusta u našem pravu sc mo-

gli su se uputiti određeni prigovori. Na primer, teško se moglo pravdati rešenje da o uslovnom otpustu odlučuje komisija obrazovana od strane organa uprave, odno-sno ministra pravde, koja jc mogla da suspendujc polovinu, pa čak i dve trećine iz-rečene kazne, uz odsustvo adekvatnih kriterijuma za primenu dosta neprecizno po-stavljenih zakonskih uslova i to u postupku koji nc pruža ni minimalne garantije. Bilo je opravdano to što je zakonodavac predvideo da sud odlučuje o uslovnom otpustu (kao što uostalom odlučuje o njegovom opozivu). I pre usvajanja ovog rešenja u KZ, u članu 522. ZKP jc propisan postupak za puštanje na uslovni ot-pust polazeći od toga da o tome odlučuje sud. Iako za to nije bilo osnova u materi-jalnopravnim odredbama, kao ni u odredbama koje regulišu izvršenje kazne zatvo-ra (nisu bile ni izmenjene relevantne odredbe Zakona o izvršenju krivičnih sankci-ja) u praksi je započeto sa sprovođenjem novog rešenja prema kome o uslovnom otpustu odlučuje sud u zakonom propisanom postupku. Posle usvajanja ovog rešenja i u KZ, nema sumnje da jc prednost data načelno prihvatljivijem rešenju, mada se u praksi u početku mogu očekivati izvesni problemi s obzirom da kod nas nisu predviđena posebna odcljcnja (ili veća) za izvršenje krivičnih sankcija.

Kriminalno-politički je bila dubiozna i mogućnost koja jc ranije postojala, a to je da se osuđeno lice uslovno otpusti posle samo jedne trećine izdržanc kazne. Ona je samo na izgled pružala šire mogućnosti za primenu uslovnog otpusta, a u stvari jc predstavljala osnov za arbitremost i takoreći potpunu suspenziju sudske odluke o izrečenoj kazni. Argument da se ovde radi samo o modalitetima izvršenja kazne za-tvora ne deluje ubedljivo, jer se kroz uslovni otpust bitno menja sama sadržina ka-zne zatvora, odnosno predviđa mogućnost da se suspendujc izvršenje polovine ili čak dve trećine izrečene kazne. Zato jc ova mogućnost u KZ ukinuta. Čak i ako bi se ostalo pri stavu da je u pitanju faza u izvršenju kazne zatvora, savremena tenden-cija jc da važnije odluke koje bitno utiču na kaznu u toku izvršenja donosi sud.

3.1. Pojam i sistemi novčane kazne

Novčana kazna je jedna od najstarijih krivičnih sankcija. Nastala jc u vezi sa sistemom kompozicije prema kome je učinilac plaćao određenu sumu novca oštećenom ili njegovoj porodici kao naknadu za učinjeno krivično delo, čime sc sprečavala krvna osveta. Postepeno je država koja sc u tom pogledu u početku ja-vljala samo u ulozi posrednika, počela i sama da primenjuje novčanu kaznu, tj. da od učinioca naplaćuje izvesnu sumu novca za učinjeno krivično delo. Pored tele-snih kazni i smrtne kazne, u srednjem veku veoma se često koristila i novčana ka-zna (globa). Pojavom kazne lišenja slobode ona biva potisnuta, da bi opet krajem

3. Novčana kazna

2 6 9

KRIVIČNE SANKCIJE

XIX veka ponovo dobila Siru primenu, pre svega kao zamena za kratkotrajne ka-zne lišenja slobode. Danas je ona jedna od najčešće primenjivanih krivičnih sankcija i ima svoje autonomno mesto u sistemu krivičnih sankcija, tj. na nju sc više ne gleda samo kao na alternativu kratkotrajnim kaznama lišenja slobode.

Novčana kazna se sastoji u plaćanju određenog novčanog iznosa u korist države. Naročito je pogodna za lakša krivična dela, ali se može primenjivati. i na području tzv. srednjeg kriminaliteta. Njen značaj u savremenim kaznenim siste-mima je u poslednjc vreme porastao, tako da je u nekim zemljama ona postala najčešće primenjivana kazna. U području lakšeg i srednjeg kriminaliteta ona je u tim zemljama potpuno istisnula kaznu lišenja slobode.16'

Prodor novčane kazne u novije vreme u određenoj meri se može pripisati pojavi još jednog načina, ili sistema propisivanja i primene novčane kazne. Nai-me, pored starog sistema koji podrazumeva propisivanje novčane kazne u od-ređenom iznosu, odnosno rasponu u okviru kojeg se učiniocu odmerava i izriče kazna u konkretnom slučaju (sistem fiksnih iznosa), pojavio se i sistem koji se obično naziva sistem dani - novčane kazne, ili sistem dnevnih globa. '" On podra-zumeva da sc prethodno odmeri kazna u vremenskom trajanju, tj. u danima i to prema opštim pravilima za odmeravanje kazne, da se posle toga utvrdi novčana vrednost, odnosno novčani ekvivalent jednog dana, te da se prostim množenjem dođe do novčane kazne koja se izriče. Ono što je ključno u tom sistemu i što predstavlja njegovu osnovnu prednost jeste to da se vrednost jednog dana utvrđuje isključivo prema imovinskom stanju učinioca čime se u znatno većoj meri nego kod sistema fiksnih iznosa postiže to da novčana kazna jednako po-gađa siromašne i bogate učinioce krivičnih dela. Do vređnosti jednog dana se do-lazi tako što se utvrde mesečni ili godišnji prihodi učinioca, zatim se od toga odu-zmu redovni troškovi koje ima, tj. utvrđuje se u stvari koliko može da uštedi, pa se ta ušteda deli sa brojem dana u mesecu, odnosno godini.1"'

16) W . Hasscmcr , E infuhrung in dic Grundlagcn des Slrafrcchls , 2. Auf lagc , Munchcn , 1990, p. 298. 17) N i j e d a n ni drugi termin nije jez ički sasvim prihvatl j iv a i nc izražava sušt inu o v o g s is tema, ali s c

teško m o ž e naći adekvatnij i termin u s rpskom jez iku . KZ koristi izraz novčana kazna u d n c \ n i m iznosima (član 49) , a za slari s is tem fiksnih iznosa korisli sc termin novčana kazna u odrede , iom iznosu (član S0).

18) T a k o a k o sc u z m e k a o pr imer Švedska , zeml ja u ko jo j j c ova j s is tem i nas tao (mada j c zadržan paralelno i stari s is tem sistem fiksnih novčanih iznosa), broj dana novčane kazne koji sc odmerava iznosi od I d o 120, a kod st icaja krivičnih dela d o 180 dana . U zavisnosti od imovinskog s tan ja učinioca vrednost j e d n o g dana m o ž e biti u tvrđena u rasponu od 10 d o 1000 švedskih kruna. Do novčanog iznosa za jedan dan sc dolazi tako što s c uzima godišnj i pr ihod u pre thodnoj godini , pa sc za t im oduzme plaćeni porez, materi jalni troškovi nastali dela tnošću ko jom sc os tva ru je pr ihod, kao i t roškovi života. Vrcdnosl j e d n o g dana iznosi hiljaditi deo tog iznosa (u većini drugih zemal j a ko j e pozna ju ova j s istem d o tog iznosa s c dolazi tako š to sc mesečni , ili godišnj i iznos koj i učini lac m o ž e da uštedi deli sa b ro jem dana u mcsccu , odnosno godini) . Vid. A. Kalmthout , P . Tak , Sanct i -o n s Sys tcm in thc Mcmbcr-Sta tcs o f thc Counci l o f Europe, Part I, R lmvcr , 1988, p. 2 7 2 - 2 7 4 . Tako , a k o dva učinioca učine isto delo pod sl ičnim okolnos t ima, pa im bude o d m e r e n o po 30 dana n o v č a n e kazne, ako j edan dan j ednoga od nj ih iznosi 1S0 kruna , a d rugoga 2 0 kruna, p r v o m e ć c biti izrečena kazna u visini od 4500 kruna , a d rugome od 600 kruna .

2 7 0

KAZNA

2.2. Novčana kazna u našem krivičnom pravu

S obzirom da je tzv. sistem „dani - novčana kazna" u prodoru u suvreme-nim zakonodavstvima, a pogotovo kao i da je u evropskim zemljama postao do-minantan, ni naš je zakonodavac nije mogao ostati samo pri sistemu fiksnih novčanih iznosa. Iako je taj sistem jednostavniji jer ne zahteva precizno utvrđivanje prihoda učinioca, prednosti novog sistema su značajne. One sc mogu sažeti u konstataciji da taj sistem jednako (ili gotovo jednako) pogađa kako boga-te, tako i siromašne. Za isto krivično delo, novo rešenje u našem krivičnom pravu omogućava da bogatnlčtnilac bude strostruko više kažnjen nego siromašni učini-lac. Osim toga, uvođenje tog sistema (kao i znatno povećanje broja krivičnih dela koja su u posebnom delu zaprećena novčanom kaznom) trebalo bi da vodi široj primeni novčane kazne na šta se danas gleda kao na pozitivan kriminalno-poli-tički trend koji se ispoljio u mnogim evropskim zemljama. Što se tiče obima pri-mene novčane kazne kod nas, ona je pokazivala značajne oscilacije koje su uglavnom bile posledica inflacije novca.19' Jednu od ozbiljnih prepreka za širu primenu novčane kazne treba videti i u relativno niskom životnom standardu u našoj zemlji.

KZ predviđa oba sistema novčane kazne tako što novi sistem, koji naziva novčanom kaznom u dnevnim iznosima (član 49) postavlja kao primaran, a stari sistem (novčana kazna u određenom iznosu) postavlja kao supsidijeran (član 50).

Novčana kazna u dnevnim iznosima, prema rešenju u KZ (član 49), odmera-va se tako Što se prvo utvđuje broj dnevnih iznosa, a zatim visina jednog dnevnog iznosa. Kako se utvrđuje broj dnevnih iznosa i visina jednog dnevnog iznosa? Broj dnevnih iznosa za učinjeno krivično dcio odmerava se na isti način kao i i kada bi se odmeravala kazna zatvora u danima, a na osnovu opštih pravila o od-meravanju kazne. Taj broj nc može biti manji od deset, niti veći od tristašezdeset dnevnih iznosa (daiia^ Visina dnevnog iznosa se izračunava i utvrđuje tako što sc od prihoda učinioca krivičnog dela u prethodnoj godini oduzmu nužni rashodi koje je imao, pa se ta razlika podeli sa brojem dana u godini. Vrednost jednog dnevnog iznosa ne može biti manja od petsto dinara, niti veća od pedeset Hiljada dinara. Do iznosa odmerene novčane kazne koju će sud izreći dolazi sc jedno-stavnim množenjem utvrđenog broja dnevnih iznosa (dana) sa utvrđenom vred-nošću jednog dnevnog iznosa.

Odredbama opšteg dela propisani su i kazneni rasponi kod ovog sistema novčane kazne. U stvari radi se o posebnim minimumima i posebnim maksir Hi-tnima," ali je iz razloga zakonodavne tehnike izabrano rešenje da se ti rasponi nc

19) Hipcr inf laci ja u 1993. i 1994. godini .skoro j c sasvim onemoguć i la p r imenu n o v č a n e kazne . P r imcću jc sc poslcdnj ih godina „oporavak" novčane kazne, mada ona j o š n i je dost igla o n a j o b i m p r imene iz v remena kada sc k o d nas pr imenj ivata u skoro j edno j trećini p ravosnažno osuđen ih lica. Tako , u 1998. godini o n a j c izrečena u 8336 s lučajeva , š to znači d a j e 17 ,5% pravosnažno o suđen ih lica osuđeno na novčanu kaznu. Up. Saopš ten jc Saveznog zavoda za stat is t iku, b ro j 163, god. XL1I1,14. sep tembar 1999.

271

KRIVIČNE SANKCIJE

propisuju kod svakog krivičnog dela koje je zaprcćcno novčanom kaznom, već jc to učinjeno opštom odredbom. Visina kaznenih raspona zavisi od visine za-prećene kazne zatvora uz koju je kod pojedinjih krivičnih dela u posebnom delu alternativno propisana novčana kazna. Tako, broj dnevnih iznosa novčane kazne se utvrđuje u okviru sledećih raspona: 1) do šezdeset dnevnih iznosa za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do tri meseca; 2) od trideset do stodva-deset dnevnih iznosa za krivična dela za koja sc može izreći kazna zatvora do šest meseci; 3) od šezdeset do stoosamdeset dnevnih iznosa za krivična dela za koja se može izreći zatvor do jedne godine; 4) od stodvadeset do dvestačetrdeset dnevnih iznosa za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do dve go-dine; S) najmanje stoosamdeset dnevnih iznosa za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do tri godine. Ukoliko je za krivično delo propisana samo novčana kazna, ona sc odmerava u okviru propisanog broja dnevnih iznosa za to krivično delo.

U primeni ovog sistema novčane kazne sudovi će se suočiti sa određenim problemima, od kojih je neke zakonodavac anticipirao. Pre svega, reč je o proble-mu na koji način utvrditi stvarne prihode učinioca. U tom cilju zakon ovlašćuje sud da može zahtevati podatke od banaka ili drugih ftnansijskih ustanova, držav-nih organa ili pravnih lica koji su dužni da dostave tražene podatke, i nc mogu sc pozivati na zaštitu poslovne ili druge tajne (član 49. stav 4, KZ). Ukoliko sc nc mogu pribaviti verodostojni podaci o prihodima i rashodima učinioca krivičnog dela, ili ukoliko on ne ostvaruje nikakav prihod ali je vlasnik imovine ili nosilac imovinskih prava, sud ćc na osnovu raspoloživih podataka po slobodnoj proccni utvrditi visinu jednog dnevnog iznosa novčane kazne. S obzirom na očekivane probleme u praksi u vezi sa utvrđivanjem visine dnevnog iznosa novčane kazne, sudu su data široka ovlašćenja da to može činiti i po slobodnoj proccni. No, u ne-kim slučajevima čak i pored ovih mogućnosti koje predviđa zakon, neće biti mo-guce utvrditi visinu dnevnog iznosa novčane kazne. To jc bio razlog što je KZ za-držao i stari sistem fiksnih iznosa koji će se primenjivati kao supsidijemi, odno-sno ,,rezervni» sistem.

Tako, član SO. KZ sadrži odredbe o izricanju novčane kazne u određen om iznosu. Pre svega, propisan je opšti minimum i maksimum novčane kazne (član SO. stav 2). Opšti minimum iznosi deset hiljada dinara, a opšti maksimum milion dinara, s tim što je propisan znamo viši opšti maksimum kod krivičnih dela iz-vršenih iz koristoljublja (deset miliona dinara). S obzirom na to da sc kod pojedi-nih krivičnih dela ne propisuje poseban minimum i maksimum, to je učinjeno u odredbi člana 50. stav 3, što znači da je u načelu postupljeno isto kao i kod novčane kazne u dnevnim iznosima. 1 ovde visina kaznenih raspona zavisi od vi-sine zaprećene kazne zatvora uz koju je novčana kazna za pojedina dela propisa-na. Tako1no^čana kazna kao glavna kazna izriče se u sledećim iznosima: 1) do sto hiljada dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do tri me-seca; 2) od dvadeset hiljada do dvesta hiljada dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do šest meseci; 3) od trideset hiljada do trista hiljada

272

KAZNA

dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do jedne godine; 4) od pedeset hiljada do petsto hiljada dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do dve godine; 5) najmanje sto hiljada dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do tri godine. Ukoliko jc za neko krivično dcio propisana samo novčana kazna, a sud odluči da koristi ovaj sistem odmeravanja kazne (zato što nema uslova za primenu sistema dnevnih iznosa), novčana kazna će se odmeriti u okviru propisanog iznosa za to krivično delo (a ako nije propisan posebni minimum i maksimum, onda će se odmeriti u okviru opšteg minimuma i maksimuma).

Za izricanje novčane kazne od značaja je i odredba koja propisuje da se za krivična dela učinjena iz koristoljublja novčana kazna kao sporedna može izreći i kad nije propisana zakonom, ili kad je zakonom propisano da će sc učinilac ka-zniti zatvorom ili novčanom kaznom, a sud kao glavnu kaznu izrekne kaznu za-tvora (član 48. stav 2. KZ). To znači da se novčana kazna kao sporedna kazna može izreći i u onim slučajevima kada ona nije kod pojedinog krivičnog dela predviđena, ili je predviđena alternativno a sud se odluči da kao glavnu kaznu iz-rekne zatvor. Glavni uslov za korišćenje tc mogućnosti jeste da j e krivično delo učinjeno iz koristoljublja.

U pogledu realne visine predviđenog minimuma i maksimuma treba primelili da ZID KZ/94 nije izvršio samo pretvaranje ranije predviđenih iznosa u nove dinare, već da su izvršene i suštinske izmenc u pravcu podizanja visine opšteg minimuma i maksimuma (ako se, na primer, ima u vidu tadašnja prosečna zarada), kao i daje proširen raspon, od-nosno da opšti minimum i maksimum sada stoje u odnosu 1:500 (ranije je laj odnos bio 1:250). Međutim, vrednost tada ustanovljenih iznosa je inflacijom umanjena za trideset puta i trebalo ih je odavno uskladiti sa stvarnom vrednošću novca. To je učinjeno Zako-nom o izmenama i dopunama KZ SRJ iz novembra 2001. godine, ali su pri tome izr.osi kod minimuma i maksimuma novčane kazne uvećani znatno manje nego što je iznosio procenat inflacije. Time su, u stvari, propisani realno znatno blaži iznosi novčane kazne nego u ZID KZ/94.

Odredbe člana 51. KZ regulišu pitanja izvršenja novčane kazne i odnose sc na oba sistema novčane kazne. Tako, u pogledu roka plaćanja novčane kazne propisano je da se on određuje u presudi i da ne može biti kraći od petnaest dana ni duži od tri meseca, a da sud u opravdanim slučajevima može dozvoliti da osuđeni isplati novčanu kaznu i u otplatama, s tim da rok isplate ne može biti duži od jedne godine (stav 1).

Za razliku od ranijeg rešenja, KZ više ne predviđa prinudnu naplatu ne-plaćene novčane kazne. Ako osuđeni ne plati novčanu kaznu u određenom ro-ku, dolazi do njenog pretvaranja u zatvor.2®'Reč j e o tzv. supletornom zatvoip. za koji ne važi većina odredaba o kazni zatvora, kao što je, na primer, ona u po-gledu opšteg minimuma. Ekvivalent koji j e u zakonu određen kod zamene ne-naplative novčane kazne iznosi jedan dan zatvora za svakih započetih hiljadu dinara novčane kazne. Supletorni zatvor može trajati najduže šest meseci, a ako je izrečena novčana kazna u iznosu većem od sedamsto hiljada dinara, on ne može biti duži od jedne godirte. Umesto supletornim zatvorom, neplaćena

273

KRIVIČNE SANKCIJE

novčana kazna sc može zameniti kaznom rada u javnom interesu. U tom slučaju, za svakih započetih hiljadu dinara novčane kazne određuje sc osam časova rada u javnom interesu, s tim da rad u javnom interesu ne može biti duži od tristašezdeset časova.

U slučaju da osuđeni isplati deo novčane kazne, ostatak sc srazmerno pretva-ra u zatvor. Tu treba imati u vidu situaciju kada je novčana kazna izrečena u većem iznosu od onoga koji se bez ostatka može pretvoriti u zatvor. Tada jc po-trebno izračunati deo, odnosno proccnat isplaćene novčane kazne i za toliko uma-njiti maksimalno trajanje zatvora, bez obzira na preostali deo neplaćene novčane kazne. Na primer, ako jc osuđenom izrečena kazna u iznosu od 300.000 dinara, pa on isplati 150.000 dinara, tj. jednu polovinu, ostatak od 150.000 dinara se može pretvoriti samo u zatvor u trajanju od tri meseca (a ne od pet mcseci). Treba imati u vidu da ovo ograničenje i ovakvo tumačenje, koje jc nesporno u našoj teoriji i sudskoj praksi, omogućava da se u slučaju izrečenih visokih novčanih kazni osta-tak neisplaćene novčane kazne pretvara u relativno kratak, i tom iznosu neodgova-rajući supletomi zatvor, odnosno gde jc ekvivalent jednom danu zatvora znamo viši od hiljadu dinara. Međutim, to nije dovoljan razlog da se odustane od ovakvog ograničenja supletornog zatvora koji jc i inače kritikovan jer pogađa siromašne de-linkvente, ali je neophodan jer obezbeđuje efikasnost novčane kazne. Novo rešenje ublažava ovaj nedostatak time što dozvoljava da kod visokih novčanih ka-zni suplctoirni zatvor traje i do godinu dana. Inače, u slučaju da osuđeni isplati ostatak novčane kazne, izvršenje supletornog zatvora će se obustaviti.

Iako to proizlazi iz prirode i pojma kazne kao krivične sankcije, izričitoje.pro-pisano da sc posle smrti osuđenog novčana kazna neće izvršiti (član 51. stav 5. K. £).

Pozitivna iskustva u drugim zemljama, kao i stav naše teorije daje opravda-no j u naše zakonodavstvo uvesti ovu sankciju,21'uticali sa na to daje KZjgrecivi-di kao jednu od krivičnih sankcija. Postoje razlozi za i protiv uvođenja ove sank-

20) T u j ' c došlo d o neusklađenost i između KZ i Z I K S č i je odredbe o izvršenju novčane kazne polaze od s tarog rešenja iz KZ SRJ . Reč j c o propustu u Z I K S (čl. 175-179) koj i , iako j c donet istog ( 'ana kada i KZ, nije sledio novo rešenje u KZ. Os im što predviđa prinudnu naplatu novčane ka/.iic, Z I K S ni je usklađen sa l e šcn jcm iz KZ ni u pogledu mogućnost i da sc neplaćena novčana kazna zamen i kaznom rada u j a v n o m ineteniu. Ukol iko nc dođe do izmena i dopuna Z I K S , p i tanje j c kako rešiti o v a j problem u primeni novčane kazne. O v a dva zakona su zakoni istog ranga , ali ipak treba imati u v idu da Z I K S služi t ome da s c omoguć i pr imena krivičnopravnih odredaba , te da j c u od ređenom smislu ins t rumentalnog karaktera. Iako su u fo rmalnom smislu j e d n a k o g znača ja , u suš t inskom smislu prednost ima KZ.

21) N j e n o uvođen je j c bilo ak tuc lno i predlagalo sc još u toku pr iprema re fo rme kr ivičnog zakonodav-stva u b ivšoj SFRJ , t j . kada j c započeta izrada nacrta Opš teg dela kr iv ičnog zakonika (poš to su u s v o j e n e i zmene i d o p u n e KZ SFRJ iz 1990. godine) . Vid. Z . S to janović , N a p o m e n e o mogućnos t ima i potrebi r e fo rme Opš teg dela K Z SFRJ , J R K K , br. 2 /1990, str. 40. .

4. Rad u javnom interesu

274

KAZNA

cije, Ti razlozi su sledeći. Razlozi koji idu u prilog njenom uvođenju jesu, pre svega, Sto osuđeno lice ne gubi svoje društvene kontakte, može nastaviti obavlja-nje svoje profesije, a nema ni ostalih negativnih posledica kazne lišcnja slobode i znatno manji su troškovi njenog izvršenja. Dalje, građani sa kojima jc osuđeni u kontaktu u toku obavljanja rada u javnom interesu mogu imati na njega pozitivan uticaj, osuda sc može posmatrati kao rckompcnzacija društvu za učinjeno delo, za neke učinioce ova sankcija ima i edukativni karakter, a može biti i efikasnija i pogodnija sankcija za određenu kategoriju učinilaca nego druge sankcijc.jRazlo-zi protiv nje jesu pre svega problemi na planu izvršenja, kao što jc nedostatak po-godnih humanitarnih i volonterskih organizacija u okviru kojih bi sc ovaj rad obavljao, kao i nedostatak onih koji bi nadgledali izvršenje ove sankcijc. Zatim, osuđeni dolaze u neposredan kontakt sa licima koja su vrlo ranjiva u smislu da mogu postati žrtve krivičnog dela (bolesna, stara lica). S obzirom na izraženu različitost poslova, javlja sc i velika razlika i nejednakost u izvršenju i si. Može sc oceniti da treba dati prednost razlozima koji idu u prilog uvođenju ove sankci-je, kao što je to i učinjeno u KZ.

Rad u javnom inetersu KZ predviđa kao kaznu koja sc može izreći samo kao glavnajcazna. Ovoj sankciji je moguće dati i drugi karakter u sistemu kri-vičnih sankcija jedne zemlje. Davanje statusa glavne kazne radu u javnom intere-su u KZ ne menja osnovni smisao i razlog uvođenja ove sankcije, a to jc da bude zamena, alternativa kazni lišenja slobode (vid. gore pod 1.2.). Time što joj sc daje rang glavne kazne, jača se njen položaj u sistemu krivičnih sankcija. Da bi ova kazna zaista postala značajna sankcija, osim što joj zakon daje važno mcsto, tre-ba rešiti određene probleme koji će sc javiti u vezi sa njenim izvršenjem. Novi ŽIKS sadrži posebne odredbe o tome i predviđa uvođenje posebne službe, od.io-sno lica (poverenika) koji bi izvršavali ovu kaznu (član 181)."'

Kazna rada u javnom interesu sc može izreći za krivična dela za koja jc f ro-pisan zatvor ili novčana kazna. KZ govori o vrsti rada koji može biti sadržina ove kazne, i u stvari u tom pogledu postavlja tri uslova. Rad u javnom interesu mora biti rad koji je koristan za društvo, kojim se nc vređa ljudsko dostojanstvo i koji se ne vrši u cilju sticanja dobiti (o vrsti rada vidi gore pod 1.2).

KZ propisuje minumum i maksimum ove kazne. Rad u javnom interesu nc može biTTkraći od šezdeset časova, niti duži od tristašezdeset časova. Vremenski period u kome će se obaviti odmereni broj sati rada u javnom interesu jeste od jed-nog do šest meseci i traje šezdeset časova u toku jednog mescca (član 52. stav 3. KZ). Prilikom izricanja ove kazne sud imajući u vidu svrhu kažnjavanja, uzima u obzir vrstu učinjenog krivičnog dela, ličnost učinioca, kao i njegovu spremnos' da

22) V a ž n o j c da c c nadležnost za izvrcScnjc ove kazne (kao i ostal ih krivičnih sankci ja ) biti u nadležnosti ministarstva pravde, odnosno da ć e sc formirat i posebna organizac iona jed in ica u okviru Uprave za izvršenje sankci ja (a nc da sc izvršenje poverava o rgan ima soc i j a lnog s taranja ili si) . Međut im, dok sc n c donesu odgovara juća podzakonska akta, i dok sc nc formira ova organiza-ciona jed in ica , neće biti s tvoreni uslovi za pr imenu ove kazne .

275

KRIVIČNE SANKCIJE

obavlja rad u javnom interesu. Važan uslov za izricanje ove kazne jeste pristanak učinioca. Ovaj uslov postoji i zbog relevantnih međunarodnih konvcncija kojima se zabranjuje prisilni rad kao kirivična sankcija. No, treba imati u vidu da je ovaj pristanak relativnog karaktera, jer u slučaju da on nije dat sud bi verovatno izrekao kaznu zatvora (rad u javnom interesu je alternativa toj kazni, a ne novčanoj kazni ili uslovnoj osudi).

Postavlja se pitanje šta će se desiti ukoliko osuđeni na kaznu rada u javnom interesu nc obavi časove rada koji su mu određeni u okviru izrečene kazne (deo ili tr celini). U tom slučaju dolazi do zamenc kaznom zatvora tako što će sc za svakih započetih osam časova rada u javnom interesu odrediti jedan dan zatvora (član 52. stav 5. KZ). Nasuprot ovom slučaju, KZ predviđa da, ukolikcTošiiđeni savesno ispunjava svoje obaveze vezane za rad u javnom interesu, sud kaznu može umanjiti za jednu četvrtinu (što podseća na institut uslovnog otpusta kod kazne zatvora, s tim što ovde nema mogućnosti opozivanja).

Rad u javnom interesu, osim što je predviđen kao glavna kazna, predstavlja i jednu važnu mogućnost zamene neplaćene novčane kazne (vid. gore 2.2). I u toj situaciji on je alternativa kazni lišenja slobode. Može se tvrditi daje u načelu pri-hvatljivije da osuđeni koji nc plati novčanu kaznu umcsto toga obavi rad u jav-nom interesu, nego da mu se neplaćena novčana kazna pretvara u zatvor.

KZ uvodi novu kaznu oduzimanja vozačke dozvole (član 53). Za razliku od mere bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom koja še izriče samo učiniocu krivičnog dela ugrožavanja javnog saobraćaja za kojeg sc utvrdi da jc opasno da upravlja motornim vozilom, ova kazna (iako sa istom sadržinom) na-menjena jc drugoj kategoriji učinilaca, izriče se pod drugačijim uslovima i ima drugačiju svrhu. Za razliku od mere bezbednosti, s.obzitpm na to da seradi o Ka-zni, ovde nije specijalna prevencija u prvom planu. Kao i kazna uopšte, ova kazna ima i generalno preventivne ciljeve. Ona ima i retributivni karakter. Njqn]&S£.po-gađa važno dobro učinioca krivičnog dela, a to je sloboda kretanja. Naravno, to ograničenje kod ove kazne jc relativnog karaktera, odnosno ta se sloboda samo de-limično ograničava (lice kome je izrečena ova kazna može koristiti druge viste prevoza, odnosno njegovim vozilom može upravljati neko drugo licc). Ipak, danas kada jc došlo do povećane mobilnosti savremenog čoveka, i kada korišćenje sop-stvenog motornog vozila ima veliku ulogu u tome, zabrana upravljanja motornim vozilom predstavlja značajno ograničenje slobode kretanja, tako da ova sankcija ima nesumnjivo represivni karakter. Ona ima i specijalno preventivne efekte jer sprečava učinioca da vozilo koristi za nova krivična dela. Eventualni prigovor da se ne može izreći onima koji ne upravljaju motornim vozilom, te da nejednako po-gađa učinioce krivičnih dela, ne stoji s obzirom na to da oni koji ne upravljaju mo-tornim vozilom, ne mogu ni ostvariti glavni uslov za izricanje ove kazne.

5. Oduzimanje vozačke dozvole

276

KAZNA

Uslov za izricanje oduzimanja vozačke dozvole jeste da jc u vezi sa iz-vršenjem ili pripremanjem krivičnog dela koje je osnov za izricanje ove kazne korišceno motorno vozilo. Potrebno je da j e učinilac koristio motorno vozilo za pripfemanje ili izvršenje krivičnog dela. Iako zakonska odredba kao uslov nc po-stavlja izričito i to da je on upravljao tim motornim vozilom, iz smisla i sadržaja ove kazne može se doći do zaključka da j e to neophodno. Motorno vozilo mora biti korišćeno u svojoj osnovnoj funkciji, da bi bili ostvareni uslovi za izricanjc ove kazne. U pogledu pitanja kod kojih krivičnih dela može biti izrečena, treba reći da u tom pogledu nema ograničenja, osim onoga koje proizlazi iz same pri-rode pojedinih krivičnih dela. U obzir dolaze i krivična dela ugrožavanja javnog saobraćaja ukoliko nisu ostvareni uslovi za izricanje mere bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom, tj. nije ostvaren uslov da je dalje upravljanje mo-tornim vozilom od strane učinioce opasno. U protivnom, prednost treba dati meri bezbednosti. U svakom slučaju, ove dve sankcije se nc mogu izreći zajedno (član 53. stav 3. KZ).

Kazna oduzimanja vozačke dozvole može biti izrečena kao glavna kazna, a može biti i sporedna kazna uz kaznu zatvora ili uz novčanu kaznu. Kao glavna kazna može Se izreći samo za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do dve godine (logičkim tumačenjem dolazi se do zaključka da može i kod krivičnih dela za koja je propisana samo novčana kazna).

Kazna oduzimanja vozačke dozvole može trajati od jedne do tri godine računajući od dana pravnosnašnosti presude. Ako je izrečena uz kaznu zatvora, vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora ne uračunava se u trajanje ove kazne.

Kao i kod mere bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom, ova ka-zna se može izreći i licu koje nema položen vozački ispit. I takvo lice može kori-stitTmotomo vozilo za pripremanje ili izvršenje krivičnog dela. U tom slučs ju, zabranjuje mu se, u slučaju da položi vozački ispit, izdavanje vozačke dozvole.

Ako osuđeni na kaznu oduzimanja vozačke dozvole upravlja motornim vo-zilom za vreme dok ona traje, sud će kaznu oduzimanja vozačke dozvole zameni-ti kaznom zatvora, tako što će za jednu godinu oduzimanja vozačke dozvole od-rediti jedan mesec zatvora.

Odmeravanje kazne, prema nekim autorima, može biti zakonsko i sud-sko.23'Međutim, samo sudsko odmeravanje predstavlja odmeravanje kazne u pra-

23) T a k o T . Živanović , Osnov i kr iv ičnog prava, Opšti deo, kn j iga , Beograd , 1937. str . 325-32K.

B. Odmeravanje kazne

1. P o j a m i v rs te o d m e r a v a n j a kazne

277

KRIVIČNE SANKCIJE

vom smislu reči. S obzirom na to da je danas u pogledu propisivanja kazne u sa-vremcnirrf krivičnim zakonodavstvima usvojen sistem relativno određenih kazni u kome se, neretko, kazna za pojedina krivična dela propisuje u veoma širokom rasponu, teško sc može prihvatiti tvrđenje da i zakonodavac tu vrši neko okvirno odmeravanje kazne in abstracto.

U oblasti odmeravanja kazne u našoj teoriji koristi se i pojam individualiza-cije kazne. Taj pojam se može shvatiti u širem i užem smislu. U šireni smislu in-dividualizacija kazne predstavlja ukupan 'proees koji se odvija počev od izbora kazne pa do njenog izricanja (pa čak i u toku njenog izvršenja), što znači da ona obuhvata i odmeravanje kazne. U užem smislu, individualizacija jc jedan od principa na osnovu kojeg se vrši odmeravanje kazne, a koji pre svega podrazu-mcva upoznavanje ličnosti učinioca. Teško jc postaviti preciznu granicu između značenja dva pojma, pojma odmeravanja i individualizacije kazne.241 .Ukoliko sc pojam odmeravanja kazne shvati u najširem smislu, za šta ima opravdanja, pojam individualizacije se ukazuje suvišnim. Individualizacija kazne shvaćena kao pri-lagođavanjc kazne pre svega ličnosti učinioca, danas je i inače s pravom kritiko-vana. Ne samo da se odustalo od orijentacije na tretman i resocijalizaciju kao no-sećeg stuba krivičnog prava koji je trebalo i u oblasti odmeravanja kazne dalma odlučujuću ulogu, već je odmeravanje kazne koje je pre svega orijentisano na in-dividualnu ličnost, iluzija koja vodi enormno širokom polju slobodnog odlučiva-nja kod odmeravanja kazne, a time i arbitremosti, pa i zloupotrebi.25/Prema tome, individualizacija kazneshvaćena u širem smislu pojam je koji je suvišan jer od-govara pojmu odmeravanja kazne, a individualizacija u užem smislu predstavlja gledanje koje je bilo vezano za neke pozitivističke pravce u krivičnom pra\ u i kriminalnoj politici koji su danas uglavnom napušteni.

Odmeravanje kazne može biti u okviru kazne propisane za određeno kri-vično delo, zatim odmeravanje blaže od propisane kazne (ublažavanje kazne) i odmeravanje teže od propisane kazne (pooštravanje kazne). Redovan način od-meravanja kazne jeste onaj koji se vrli u okviru propisane kazne za odreŽeno kri-vično delo, dok sc ublažavanje, odnosno pooštravanje kazne može vršiti izuzetno i to pod uslovima predviđenim zakonom. Opšti minimum i opšti maksimum, tj. najveća i najmanja moguća mera kazne propisana opštom odredbom, ne može se prekoračiti ni u slučaju ublažavanja, odnosno pooštravanja kazne. jNaše krivično zakonodavstvo ne predviđa više pooštravanje kazne kao način odmeravanja ka-zne (to je ranije b'ftršlučaj kod višetnikog povrata). U oblast odmeravanja kazne spada i oslobođenje od kazne, a posebni načini odmeravanja kazne postoje u

24) T o š to sc kaže da sc individualizaci ja os tvaruje u sudskom postupku odmeravan ja kazne, a da ona s a m a znači konkrct izaci ju u zakonu utvrđene kazne, no dopr inosi m n o g o preciznom razgraničenju ova dva po jma . Vid. Srzcntić , Sta j ić , Lazarević, Krivično pravo Jugoslavi je , Beograd, 1996, sir . 401 -406 .

25) U tom smislu i B. Schuncmann , Tatsachl ichc S l ra fzunicssung, gcsctz l ichc Strafdrol iungcn und Gerccl i t igkci ts- und Pravcnl ionscnvar tungcn der Offcntl icl ikcit aus dcr dcu tschcr Sicht . In: Kr i sc des StrafrcchLs und dcr Kr iminahvisscnschaf tcn? (Hrsg. H.J. Hirsch), Berl in, 2001 , p. 345.

278

KAZNA

slučaju odmeravanja kazne za krivična dela učinjena u sticaju i odmeravanja ka-zne osuđenom licu.

Kada je reč o redovnom odmcravanju kazne, tj. o odmotavanju kazne koje se kreče u okviru propisane kazne za određeno krivično delo osnovni kriterijumi jesu propisana kazna, svrha kažnjavanja i olakšavajuće i otežavajuće okolnosti (član 54. stav l . K Z ) .

Prilikom odmeravanja kazne sud mora u prvom redu voditi računa o propi-sanoj kazni za učinjeno krivično dcio. Propisivanje kaznenih raspona kod pojedi-nihTčrivičniFdela, tj. prihvatanje sistema relativno određenih kazni zahteva od-meravanje kazne po meri u okviru propisanog raspona. Danas su u savremenom krivičnom zakonodavstvu napuštena druga dva sistema propisivanja kazne, tj. si-stem apsolutno određenih kazni i sistem apsolutno neodređenih kazni. Propisani raspon kazne bi trebalo da bude jedan od osnovnih orijentira prilikom odmerava-nja kazne.2"'Kada je reč o kazni zatvora u našem pravu ona se odmerava između posebnog minimuma i posebnog maksimuma. Ukoliko nije propisan posebni mi-nimum ili posebni maksimum, primenjuje se opšti minimum ili opšti maksimum, tj. najmanja odnosno najveća mera te kazne koju zakon uopšte dozvoljava.IPo-stojekVivična dela kod kojih je propisan samo posebni minimum (na primer,kod krivičnog teškog ubistva iz člana 114. KZ propisano jc da će sc učinilac kazniti zafiforom od najmanje deset godina), pa se prilikom odmeravanja kazne prime-njuje opšti maksimum, tj. dvadeset godina. Ima i krivičnih dela kod kojih jc pro-pisan samo posebnf maksimum (na primer za krivično delo lake telesne povrede propisano je u članu 122. stav 1. KZ da će se učinilac kazniti zatvorom do jedne godine), što znači da se u tom slučaju primenjuje opšti minimum, tj. trideset dana zatvora. Kod novčane kazne odmeravanje se vrši u okviru kaznenih raspona I oji su propisani odredbama opšteg dela o novčanoj kazni, ali koji u stvari pred: ta-vljaju kaznene raspone za pojedina krivična dela za koja jc novčana kazna propi-sana, Visina tih raspona zavisi od visine zaprećene kazne zatvora uz koju je novčana kazna alternativno propisana (vid. gore pod A 2.2). Do stupanja na sna-gu novog KZ, ublažavanje novčane kazne (iako predviđeno kao mogućnost, što se moglo videti iz odredaba o granicama ublažavanja kazne) nije imalo značaja jer naše krivično zakonodavstvo nije predviđalo kaznene raspone novčane kazne za pojedina krivična dela, već samo opšti minimum i maksimum.

26) T o n i j e s luča j u praksi naših sudova . U odnosu na propisane kaznene raspone izriču sc kazne ko j e su kod već ine krivičnih dela blizu d o n j e granice propisane kazne, dok s c kod nekih kr ivičnih tela ub lažavan je kazne javl ja p re kao pravilo, nego k a o izuzetak. Reč j c o pojavi koja j e prisutna i u d rug im zeml j ama . Vid npr. B. Schunemann (ibid. p. 338) . Da bi sc odgovor i lo na p i t an je zaš to j c to t ako mora s c imati u v idu veliki b ro j faktora, ali j edno p i tanje zas lužu je posebnu pažn ju . N a i m e , moglo bi sc tvrditi da zakon propisu je drakonske kazne. B. Schunemann ( ibid. pp. 338 -339) tvrdi da sc Kan tovo za laganje za načelo tal iona ob ično vrednuje k a o izraz a rha ične s t rogost i , a da sc pri t o m e nc vodi računa o tome da su danas propisane kazne čes to s tos t ruko, pa i h i l jadu puta iznad onih ko je bi zahtevao talion. A k o j c to zaista tako, onda sudska praksa u stvari pokušava da l o r i -g u j c preter ivanja zakonodavca . Međut im, t ime sc čes to post iže suprotan c f cka l : z akonodavac podležući zabludi da m o ž e da utiče na sudsku praksu da vodi s t rožu kaznenu poli t iku p rop i su je j o š s t rože kazne č i m e sc j a z i zmeđu propisanih i izricanih kazni j o š više p rodub l ju j e .

279

KRIVIČNE SANKCIJE

Prilikom odmeravanja kazne sud mora voditi računa o tome daje u konkret-nom slučaju potrebno postići svrhu kažnjavanja. U vezi s tim sc javlja problem antinomije svrhe kažnjavanja. Naime, postavlja se pitanje ako različite svrhe kažnjavanja zahtevaju različitu kaznu u konkretnom slučaju, kojoj svrsi dati prednost.27'To još više dolazi do izražaja ako se kao svrha kažnjavanja uzme i re-tribucija u smislu principa pravednosti i srazmemosti. Upravo ta svrha kažnjava-nja, iako nije predviđena u našem krivičnom zakonodavstvu, treba da određuje gornju granicu prilikom odmeravanja kazne, a takva kazna, po pravilu, ostvaruje i ciljevc generalne prevcncije. Ne bi, na primer, bilo opravdano izreći strožu ka-znu od one koju zahteva stepen krivice učinioca i težina učinjenog dela, samo zbog toga što bi ostvarivanje specijalne prevcncije to zahtevalo.

Treći kriterijum, olakšavajuše i otežavajuće okolnosti, služi tome da se u okviru propisane kazne, a vodeći računa o svrsi kazne, dođe do tačno određene kazne, tj. te okolnosti predstavljaju neposredan osnov za odmervanje kazne.

U pogledu olakšavajućih i otežavajućih okolnosti postoje dva koncepcijski različita pristupa prilikom zakonodavnog regulisanja. Jedan način je nabrajanje olakšavajućih i otežavajućih okolnosti, dok drugi podrazumeva samo uopšte no navođenje okolnosti o kojima sud mora da vodi računa prilikom odmcravanja.ka-zne. KZ ne prihvata preciziranje olakšavajućih i otežavajućih okolnosti, niti sa-drži njihov „katalog", već se priklanja drugom rešenju koje ukazuje na najvažnije okolnosti koje sud mora uzeti u procesu odmeravanja kazne. U zavisijflSjLod toga kakojeostvarena u konkretnom slučaju, jedna ista okolnost može biti ili otežava-juća ili olakšavajuća okolnost.jTo su sledeće okolnosti: stepen krivice, pobude iz kojih je.dclo učinjeno, jačina ugrožavanja ili povrede zaštićenog dobra, okolnosti pod kojima je delo učinjeno, raniji život učinioca, njegove lične prilike, njegovo držanje posle učinjenog krivičnog dela (naročito njegov odnos prema žrtvi), kao i druge okolnosti koje se odnose na ličnost učinioca. To su okolnosti na koje za-konodavac posebno ukazuje, što znači da osim njih sud treba da uzme u obzir i druge eventualne okolnosti koje bi mogle imati značaja za odmeravanje kazne.

Na osnovu navedenih okolnosti sud može odmeriti i izreći kaznu koja je u granicama propisanim za krivično delo za koje se kazna odmerava (između po-sebnog minimuma i posebnog maksimuma). Ukoliko neka od okolnosti ima ka-rakter olakšavajuće okolnosti u konkretnom slučaju, ona će uticati da kazna bude bliža donjoj granici propisane kazne za to delo, i obrnuto, ukoliko ona ima karak-

2 7 ) Na pr imer . ako j c reč o učiniocu vel ikog broja lakših dela protiv imovine koj i j c višestruki povrat -nik, koj i čak pokazu je neke karakterne cr tc ličnosti vezane za vršen je određenih krivičnih dela (npr . si tna prcvara) , a k o bi uopšte bila m o g u ć a n j egova resocijalizacija, z a t o bi bilo po t rebno m n o g o d u ž e v reme nego što to zah teva t e ž m a učinjenih deta, o d n o s n o ta kazna bi bila m n o g o duža o d o n e kazne ko ju zahteva generalna prevcnci ja .

2. Olakšavajuće i otežavajuće okolnosti

280

KAZNA

ter otežavajuće okolnosti, to će opravdavati odmeravanje kazne koja sc kreće u pravcu maksimuma kazne za to krivično delo.

Kod pojedinih okolnosti koje zakon navodi (član 54'. KZ), prilikom njiho-vog proccnjivanja od posebnog značaja su sledeća pitanja.

1) Stepen krjvice. - Uračunljivost, umišljaj (odnosno nehat), kao i svest o protivpravnosti (stvarna ili moguća) kao komponente krivicc se mogu stepeno-vati. To je naročito prisutno kod umišljaja i nehata. Nc samo da je važno koji ob-lik krivice postoji u konkretnom slučaju (što već sam zakonodavac vrednuje pri-likom propisivanja kazne), nego se stepenovanje može vršiti u okviru pojedinih oblika krivice. Na primer, važno je koliko je intenzivno učinilac hteo nastupanje posledice. U oceni voljnog elementa kod umišljaja značajno jc da je učinilac po-kazao posebnu upornost i bezobzirnost. Kod nehata, važan jc stepen nepažnje itd. Za occnu stepena krivice od značaja su i neke forme umišljaja koje naše krivično pravo nc predviđa (sjedne strane to je predumišljaj koji u principu treba uzimati kao otežavajuću okolnost jer ukazuje na viši stepen krivice, a s druge strane, do-lus repentinus, tj. kada je delo izvršeno spontano, bez razmišljanja, na mah). Qa-lje,'•kompulzivna šila i pretnja su takođe od značaja za stepenovanje krivicc. Ako se ne radfo retkim slučajevima u kojima je zbog intenziteta primenjene kompul-zivne sile ili pretnje isključena krivica, ili sud smatra da nema opravdanja da is-koristi mogućnost ublažavanja kazne, delo učinjeno pod njihovim uticajcm uka-zuje na niži stepen krivice što treba da dođe do izražaja i u slučaju kada se kazna odmerava u okvira propisanog kaznenog raspona za određeno krivično delo. U pogledu uračunljivosti i svesti o protivpravnosti mogućnosti za stepenovanje kri-vice su znamo manje. Njihovo odsustvo nije od značaja za odmeravanje kazne, jer u tom slučaju nema krivice pa ni krivičnog dela.lBitno smanjena uračunljivost i otklonjiva pravna zabluda se fakultativni osnovi za ublažavanje kazhč, tj. sam zakon je smatrao da u tim slučajevima niži stepen krivice može voditi ublažava-nju kazne. Ukoliko sud nađe da kaznu nije opravdano ublažiti, ipak može u im slučajevima stepen krivice oceniti kao niži što bi bila olakšavajuća okolnost. Kod otklonjive pravne zablude se može stepenovati mogućnost i dužnost da se ima znanje o zabranjenosti dela. Ako se radi o grubom zanemarivanju te dužnosti i mogućnosti, ne samo da nema mesta ublažavanju kazne, nego sc teško može tvr-diti da to može predstavljati i običnu olakšavajuću okolnost.

2) Pobude iz kojih je delo učinjeno• - Pobude, odnosno motivi se mogu etički vrednovati što je značajno za odmeravanje kazne, (na primer, da li je neko izvršio krađu da bi obezbedio neke svoje elementarne životne potrebe, ili da bi se kockao). Ima mišljenja da pobude treba ocenjivati u vezi sa stepenom krivice po-laze?! od toga da je taj stepen viši ukoliko je motiv negativniji, i obrnuto, luko ima izvesnih argumenata za takvo mišljenje koje se zasniva na normativnom shvatanju krivice, ono nema uporište u zakonskom rešenju s obzirom da se pobu-de posebno navode u članu 54. KZ.

281

KRIVIČNE SANKCIJE

3) Jačina povrede iU ugrožavanja zaštićenog dobra. - Prilikom propisiva-nja kazne zakonodavac procenjuje u kojoj meri neko ponašanje, uopšte uzev može da ugrozi ili povredi zaštićeno dobro. Međutim, kod odmeravanja kazne ova sc okolnost ne može proccnjivati apstraktno, ona sc mora konkretizovati i utvrditi u kojoj meri jc učinjeno krivično delo ugrozilo ili povredilo zaštićeno do-bro (život, telo, imovinu, itd.). Do toga se dolazi kroz proccnu načina izvršenja dela, sredstava za izvršenje i dr., a naročito je u ovom pogledu značajna posledi-ca. Kod pokušaja krivičnog dela, ukoliko se nc koristi mogućnost ublažavanja kazne, treba uzeti da je jačina ugrožavanja zaštićenog dobra niža nego kod do-vršenog krivičnog dela, gde kod mnogih krivičnih dela dolazi do povrede tog do-bra. Pokušaj, zato, ako sud ne iskoristi mogućnost koju mu zakon daje u pogledu ublažavanja kazne, treba tretirati kao olakšavajuću okolnost.

4) Okolnosti pod kojima je delo učinjeno. - Ove okolnosti su heterogenog karaktera. To su u stvari sve okolnosti objektivnog karaktera koje se tiču dela i konkretne situacije u kojoj je ono učinjeno. Šta će se podrazumcvati pod njima za-visi i od toga da li se ekstenzivno ili restriktivno shvataju one okolnosti od kojih zavisi proccna jačine povrede ili ugrožavanja zaštićenog dobra. Kao primer se može navesti jedna okolnost koja inače privlači pažnju u novije vreme nc samo u krivičnom pravu, nego i u kriminologiji, odnosno viktimologiji. Naime, u krug ovih okolnosti spadao bi doprinos žrtve izvršenju krivičnog dela, odnosno okol-nost da jc žrtva dala povod za izvršenje krivičnog dela ili je na drugi način dopri-ncla nastupanju posledice. Doprinos žrtve sopstvenoj viktimizaciji treba u načelu uzeti kao olakšavajuću okolnost.

5) Raniji život učinioca. - U vezi s ovom okolnošću važan je odnos učinioca prema društvenim i moralnim normama koji je ispoljio u svom životu prc iz-vršenja krivičnog dela, a naročito da li je vršio krivična dela ili ne. U vezi s i im ranija neosuđivanost sc po pravilu smatra olakšavajućom okolnošću.

6) Lične prilike učinioca. - U sudskoj praksi se one po pravilu smatraju olakšavajućim okolnostima (na primer, nezaposlenost, loše zdravstveno stanje, da učinilac ima maloletnu decu itd.).

7) Držanje učinioca posle učinjenog krivičnog dela. — Tu se mogu razliko-vati dve grupe~okolnosti. Jedne se odnose na ublažavanje posledica prouzrokova-nih krivičnim delom, kao što je pomoć i izvinjenje žrtvi, naknada štete, stvarno kajanje. U vezi sa tim, zakon posebno naglašava značaj odnosa prema šrtvi kri-vičnog dela. U drugu grupu okolnosti spadaju one koje se tiču držanja učinioca kao okrivljenog u toku krivičnog postupka (na primer, poricanje, kajanje, menja-nje iskaza, laganje, uticaj na svedokc). Naročito je važno priznanje, koje se pod određenim uslovima uzima kao olakšavajuća okolnost. Poricanje učinjenog dela samo po sebi ne predstavlja oteđavajuću okolnost. Inače, ove okolnosti treba pro-cenjivati u svetlu prava na odbranu okrivljenog.

282

KAZNA

8) Druge okolnosti koje se odnose na ličnost učinioca. - Teško jc pronaći neke okolnosti koje se odnose na ličnost učinioca, a da one nisu obuhvaćene dru-gim okolnostima iz člana 54. Jedino ako se pojam „ličnih prilika učinioca" re-striktivno tumači, onda bi se neke okolnosti mogle ovde podvesti (na primer, psi-hofizičke osobenosti učinioca, stepen obrazovanja i si.).

9) Okolnosti koje nisu propisane u članu 54. — Izuzetno sc rclko koriste u sudskoj praksi, a i one koje sudovi uzimaju u obzir mogu se podvrći kritici. Na primer, kao otežavajuća okolnost se uzima se da je došlo do porasta vršenja onih krivičnih dela za koje se učiniocu sudi, ili kao olakšavajuća okolnost da je prošao duži period od učinjenog krivičnog dela.

Ukoliko jc učinilac doprinco tome da je protekao duži period od učinjenog krivičnog dela (na primer svojim dugim boravkom u inostranstvu), sudska prak-sa, opravdano, uzima da se u tom slučaju nc može raditi o olakšavajućoj okolno-sti (VSS Kž. 839/98).

Najzad, zakon navodi jednu okolnost koja sc tiče odmeravanja novčane ka-zne. Odredba člana 54. stav 2. KZ obavezuje sud da prilikom odmeravanja novčane kazne posebno uzme u obzir imovno stanje učinioca, tj. da proccni nje-govu ukupnu imovinu i prihode, kao i imovinske obaveze. Kod novouvedenog sistema dnevnih iznosa sam mehanizam odmeravanja novčane kazne to obez-beđuje. Međutim, kod starog sistema koji je zadržan kao supsidijemi način pri-mene novčane kazne, ovakva odredba jc potrebna.

Spomo jc kako proccnjivati olakšavajućc i otežavajuće okolnosti i u vezi sa tim se mogu koristiti dva metoda: analitički i sintetički. Pristalicc analitičkog me-toda smatraju da sud mora pažljivo da analizira svaku okolnost, da j e vrednuje i utvrdrkoliko svaka od njih utiče na kaznu. Tek na osnovu pažljivog procenjiva-nja i vrednovanja svake pojedinačne okolnosti, sud treba da izabere i odmeri ka-znu. Pristalice sintetičkog metoda, pak, misle da sud mora da ccni krivično delo i učinioca kao jednu celinu i da na osnovu jednog opšteg utiska i uvcrcnja odmeri kaznu.'Inače, sudska praksapretežno koristi sintetički metod.^Međutim, čini sc najprihvatljivijim kombinacija oba metoda, tj. korišćenje analiJTćko-sintetičkog

jnetoda. To znači da bi sud na osnovu opšteg utiska, polazeći od propisane kazne, trebalo da dođe do jedne polazne osnove, do neke prosečne, orijcntacionc kazne i onda da je povećava i snižava nakon pažljivog pojedinačnog vrednovanja sv.tkc olakšavajućc i otežavajuće okolnosti. Pri tome, na konačnu kaznu ipak treba u većoj meri da utiče ova druga faza, tj. vrednovanje svake pojedinačne okolnosti. U svakom slučaju, odmeravanje kazne traži od suda maksimalno angažovanje u svakom konkretnom slučaju. Čvrsta pravila i precizne kriterijume tu, i da jc mo-guće, nije poželjno postavljati. Međutim, još jc manje prihvatljivo da sudovi to čine šablonski, intuitivno ili sasvim arbitremo.

Iako nije bio izričito zakonom predviđen, naša sudska praksa i teorija je pri-hvatala princip zabrane dvostrukog vrednovanja. Taj princip znači da nije dozvo-

283

KRIVIČNE SANKCIJE

ljeno da se neka okolnost vrednuje dva puta, prvi put od strane zakonodavca kada ih on predviđa kaokonstituiivne elemente krivičnog dela (ili kao kvalifikatornc ili privilegujuće okolnosti), a drugi put prilikom odmeravanja kazne. To znači da selcao otežavajuća ili olakšavajuća okolnost nc može uzeti nešto što predstavlja elemenat bića krivičnog dela za koje sc odmerava kazna. Ovaj princip jc sada preciziran u KZ uz predviđanje određenih izuzetaka. Okolnost Jcoja jc obeležje krivičnog dela ne može se uzeti u obzir i kao otežavajuća, odnosno olakšavajuža okolnost, izuzev ako prelazi meru koja je potrebna za postojanje krivičnog dela, ili ako postoje dve ili više ovakvih okolnosti, a samo je jedna dovoljna za posto-janje težeg, odnosno lakšeg oblika krivičnog dela (član 54. stav 3).

Institut ublažavanja kazne, odnosno način odmeravanja kazne omogućava sudu da pod određenim uslovima može izreći kaznu koja je blaža od propisane za krivično delo za koje se odmerava kazna. To može biti kazna koja je po meri niža od propisanog minimuma za određeno krivično delo, ili blaža vrsta kazne od one koja jc za to delo propisana. S obzirom na to, razlikuje se ublažavanje po vrsti i po mert2*'Institutom ublažavanja kazne zakon, u stvari, dozvoljava primenu druge ka-zne koja je po vrsti blaža, ili pak uspostavlja nove, šire kaznene raspone u okviru kojih siid može izreći kaznu nižu od posebnog minimuma propisane kazne.

Imajući u vidu rešenje iz člana 56. KZ može se govoriti^ zakonskom (tač. 1. i 2) i sudskom ublažavanju (tačka 3). U prvom slučaju sud je više vežanzako-nom, dok u drugom slučaju ublažavanje kazne u mnogo većoj meri zavisi od pro-cene suda. Razjika između zakonskog i sudskog ublažavanja jc samo relativnog karaktera. Ovu podelu treba shvatiti uslovno u tom smislu da je u prvom slučaju sud više vezan zakonom, dok u drugom slučaju ublažavanje kazne u mnogo većoj merizavisi od njegove procene. Dakle, nc bi se moglo govoriti o tome da sud kod zakonskog ublažavanja kazne automatski primenjuje zakonske odredbe, niti pak da kod sudskog ublažavanja uopšte nije vezan zakonom.

Za razliku od sudskog ublažavanja kazne koje je uvek ograničeno, kod .co-jeg je sud vezan određenim pravilima i donjom granicom do koje kaznii može ublažiti (član 57. KZ), 'zakonsko ublažavanje kazne može biti i neograničeno onda kada postoji neki od osnova za oslobođenje kazne (član 57. stav 2. KZ). To znači da onda kada zakon predviđa da sud učinioca može~ošToboditi od kazne, može mu umesto toga kaznu neograničeno ublažiti. Neograničeno ublažavanje kazne se može vršiti u čitavom prostoru između opšteg i posebnog minimuma, a uključuje i ublažavanje po vrsti.

Zakonski osnovi za ublažavanje kazne propisani su kako u opštem delu, tako i u posebnom delu kod određenih krivičnih dela. U opštem delu propisano je

2 8 ) U našo j sudsko j praksi sc ug lavnom koristi ub lažavan je kazne po meri.

3. Ublažavanje kazne

284

KAZNA

više osnova za ublažavanje kazne. Svi su oni fakultativnog karaktera. To su: 1) prekoračenje granica nužne odbrane, 2) prekoračenje granica krajnje nužde, 3) izazivanje opasnosti iz nehata kod krajnje nužde, 4) kompulzivna sila i pretnja 5) bitno smanjena uračunljivost, 6) otklonjiva pravna zabluda, 7) pokušaj, 8) poma-ganje, f 9) odsustvo ličnog svojstva kod podstrekača ili pomagača. Neki od nave-denih osnova ukoliko postoje određeni dodatni, dopunski uslovi (tako preko-račenje granica nužne odbrane i krajnje nužde), ili pod istim uslovima (pravna zabluda) predstavljaju i osnov za oslobođenje od kazne. U posebnom delu, kod pojedinih krivičnih dela, takođe se može propisati mogućnost ublažavanja kazne. Naše krivično zakonodavstvo, međutim, skoro da ne koristi tu mogućnost. Tako, samo kod krivičnog dela samovoljnog odsustvovanja i bekstva iz Vojske Srbije i Cme Gore (član 399. KZ) predviđa se mogućnost ublažavanja kazne učiniocu dela koji se dobrovoljno javi nadležnom državnom organu radi vršenja vojne službe. Razlozi zbog kojih se mogućnost ublažavanja kazne ne propisuje kod više krivičnih dela pre svega treba videti u tome što se umesto osnova za ublažavanje kazne propisuje privilegovani oblik krivičnog dela, kao i u tome što su osnovi za oslobođenje od kazne koji su propisani kod više krivičnih dela isto-vremeno i osnovi za ublažavanje kazne. Naime, u osnove za zakonsko ublažava-nje kazne spada i odredba koja daje ovlaščenje sudu da u slučaju kada je propisan neki osnov za oslobođenje od kazne (bilo u opštem, bilo u posebnom delu), može učiniocu kaznu (neograničeno) ublažiti ukoliko ga ne oslobodi od kazne (član 56 tačka 3. KZ).

Za sudsko ublažavanje kazne (član 56. tačka 3. KZ) potrebna su dva uslova: l ) d a postoje dve ili više naročito olakšavajuće okolnosti i 2) da sud oceni da se i sauEIaženbm kaznom u konkretnom slučaju može postići svrha kažnjavanja. Radi se o generalnom ovlašćenju suda koji može uvek onda kada smatra da su ova dva uslova ispunjena da ublaži kaznu. Upravo ova mogućnost dovodi do veoma čestog korišćenja instituta ublažavanja kazne u praksi, što nije u njegovoj prirodi jer on treba da predstavlja izuzetak u odnosu na redovno odmeravanje kazne u okviru propisanog kaznenog raspona. Naročito je sporno da li je dozvoljeno sudsko ublažavanje kazne u slučaju postojanja i neke otežavajuće okolnosti. U principu, postojanje neke otežavajuće okolnosti ne isključuje primenu odredbe člana 56. tačka 3. KZ. To zavisi od toga o kakvim se otežavajućim okolnostima radi i u ka-kvom odnosu su one prema osobito olakšavajućim okolnostima, a naročito prema uslovu da se i sa ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja. Međutim, upravo ta procena po pravilu vodi zaključku da ublažavanje kazne u takvim slučajevima nije opravdano.29'

Ublažavanje kazne je po pravi ju ograničeno, odnosno zakon propisuje gra-nice ublažavanja kazne (član 57. stav 1. KZ).

29) Tako , V S S opravdano uz ima da pos to janje izrazite upornosti pri izvršenju k r iv ičnog dela raz-bojniStva n c da j e o snova za ublažavanje kezne (Kž. 411/96) .

285

KRIVIČNE SANKCIJE

Kad postoje uslovi za ublažavanje kazne iz člana 56. KZ sud ćc ublažiti ka-znu prema sledećim pravilima:

1) ako je za krivično delo kao najmanja mera kazne propisan zatvor u traja-nju od pet ili više godina, kazna se može ublažiti do dve godine;

2) ako je za krivično delo kao najmanja mera kazne propisan zatvor u traja-nju od tri godine, kazna se može ublažiti do jedne godine zatvora;

3) ako je za krivično delo kao najmanja mera kazne propisan zatvor u traja-nju od dve godine, kazna sc može ublažiti do šest meseci zatvora;

4) ako je za krivično delo kao najmanja mera kazne propisan zatvor u traja-nju od jedne godine, kazna se može ublažiti do tri meseca zatvora;

5) ako je za krivično delo propisana kao najmanja mera kazna zatvora ispod jedne godine, kazna se može ublažiti do trideset dana zatvora;

6) ako je za krivično delo propisana kazna zatvora bez naznačenja najmanje mcrc, tj. bez propisanog posebnog minimuma, umcsto zatvora može se izreći novčana kazna, ili rad u javnom interesu;

7) ako je za krivično delo propisana novčana kazna sa naznačenjem najma-nje mere, kazna se može ublažiti do deset hiljada dinara, tj. do opšteg minimuma novčane kazne.

Kao što se vidi, navedena pravila za granice ublažavanja kazne vezuju se za posebni minimum propisane kazne. Naše krivično zakonodavstvo propisujući gra-nice ublažavanja kazne, određuje u stvari nove niže posebne minimume u slučaju ublažavanja kazne. Samo u jednom slučaju predviđena je mogućnost ublažavanja kazne po vrsti, tj. izricanje novčane kazne, ili rada u javnom interesu umesto zatvo-ra (tačka 6).

Pri odlučivanju u kojoj će meri kaznu ublažiti prema navedenim pravilima, sud treba da ima u vidu i raspon propisane kazne za krivično delo za koje sc Ka-zna odmerava (iako to nije više izričito propisano zakonskom odredbom kako je to bilo učinjeno ranijom odredbom člana 43. stav 2. OKZ). To znači da ne samo propisani posebni minimum (što se samo po sebi podrazumeva jer ulazi u sam pojam ublažavanja kazne), već u izvesnoj meri i posebni maksimum može imati određeni značaj za ublažavanje kazne. Naime, što je propisan viši poseban mak-simum ima manje opravdanja da se ide ka donjoj granici za ublažavanje pred-viđenoj navedenim pravilima. Naravno, to je samo jedna od okolnosti koju treba imati u vidu kada se vrši ublažavanje kazne.

4. Oslobođenje od kazne

Nastanak instituta oslobođenja od kazne novijeg je datuma jer je on nespo-jiv sa starijim teorijama o svrsi kažnjavanja, tj. sa apsolutnom teorijom koja zah-teva da prema svakom učiniocu krivičnog dela mora biti primenjena pravedna,

286

KAZNA

zaslužena kazna kao odmazda za učinjeno zlo, pa i onda kada to iz razloga pre-vencije uopšte nije potrebno.

Institut oslobođenja od kazne podrazumcva da učinilac krivičnog dela nc mora uvek da bude i kažnjen bilo iz određenih kriminalno-političkih razloga, bilo zato što su Ciljevi kazne i inače već postignuti. Za razliku od ublažavanja kazne, sudTnoleučinioca osloboditi od kazne samo u onim slučajevima koji su izričito predviđeni u krivičnom zakonu. Oni su predviđeni kako u opštem delu KZ, tako i u posebnom delu, tj. kod pojedinih krivičnih dela.

U opštem delu KZ propisano je više osnova za oslobođenje od kazne. Svi su oni fakultativnog karaktera. To su: 1) prekoračenje granicc nužne odbrane usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom, 2) prekoračenje granica krajnje nužde učinjeno pod osobito olakšavajućim okolnostima, 3) nepodoban pokušaj, 4) doBrovoljnT odustanak, i 5) dobrovoljno sprečavanje izvršenja krivičnog dela. I u posebnom delu, pre svega iz kriminalno-političkih razloga, predviđeni su kod pojedinih krivičnih dela fakultativni osnovi za oslobođenje od kazne. Na primer, učinilac krivičnog dela davanja mita koji je delo prijavio pre nego što jc saznao da je ono otkriveno, može se osloboditi od kazne (član 368, stav 4. KZ).

U vezi sa oslobođenjem od kazne predviđeno je neograničeno ublažavanje kazne, tj. mogućnost isključenja primene odredbe kojom se propisuju granice ublažavanja kazne. Naime, u slučajevima postojanja nekog od zakonom propisa-nih osnova za oslobođenje od kazne, kazna se može neogranično ublažiti (član 57. stav 2. KZ). No, i da nema te izričite odredbe, primenom logičkog tumačenja (ar-gumentum a fortiori) došlo bi se do tog rezultata: ako sud može učinioca oslobodi-ti od kazne, onda mu u tim slučajevima (ako smatra da oslobađanje nije opravda-no) kaznu može neograničeno ublažiti, tj. ako može više, onda može i manje.

Oslobođenjem od kazne se ne dira u postojanje krivičnog dela. Krivično delo sa svim svojim elementima postoji. To jc bitna razlika u odnosu na situaci-je" gdefie mt>?e doći do kažnjavanja zato što postoji neki od opštih osnova koji isključuje krivično delo (protivpravnost ili krivicu). To znači da se oslobađa od kazne onaj učinilac krivičnog dela koji se u načelu može kaznitj. U slučaju oslo-bođenja od kazne donosi se osuđujuća presuda kojom se učinilac proglašava od-govornim ža učinjeno krivično delo, ali se oslobađa od kazne. S obzirom na to da je reč o osuđujućoj presudi ona se upisuje u kaznenu evidenciju, a briše sc iz nje nastupanjem zakonske rehabilitacije ako osuđeni u roku od jedne godine od dana pravosnažnosti sudske odluke ne učini novo krivično delo (član 98. stav 2. tačka 1. KZ).

U slučaju oslobođenja od kazne, ne mogu nastupiti pravne posledice osude (član 94. stav 2. KZ).

Osim navedenih osnova za oslobođenje kazne u opštem i posebnom .dtlu, KZ u opštem delu predviđa j o š tri specifična osnova za oslobođcnbje od kazne. Za svaki od njih potrebno je da su ispunjeni određeni uslovi. Tako prema odredbi člana 58. stav 2. KZ, sud može osloboditi od kazne učinioca krivičnog dela

287

KRIVIČNE SANKCIJE

učinjenog iz nehata kad posledice dela tako teško pogađaju učinioca da izricanje kazne u takvom slučaju očigledno ne bi odgovaralo svrsi kažnjavanja. Radi sc o osnovu za oslobođenje od kazne koji se u načelu može primeniti kod svih kri-vičnih dela učinjenih iz nehata. No, po prirodi stvari, njegova primena dolazi u obzir naročito kod nekih krivičnih dela (na primer, krivična dela protiv bezbed-nosti javnog saobraćaja, krivično delo ubistva iz nehata i dr.). Pored toga, da je reč o krivičnom delu iz nehata, za primenu ovog osnova potrebno jc da kumula-tivno budu ispunjena dva uslova koja su u tesnoj vezi: jedan zahteva da poslcdicc delateško pogađaju učinioca, a drugi da zbog toga izricanjc kazne nc bi odgova-ralo svrsi kažnjavanja. Ostvarenje oba, a naročito drugog uslova, u konkretnom slučaju u velikoj meri zavise od procene suda. U sudskoj praksi preovlađujc stav da tumačenje drugog uslova treba tumačiti šire u smislu da nije uvek neophodno da posledica krivičnog dela bude ostvarena na dobrima učinioca, već da učinilac može biti teško pogođen i posledicama koje trpe druga lica pod uslovom d a j e on sa njima u bliskim odnosima i s obzirom na stvarne odnose prema tim licima.

Po pravilu u krug tih lica spadaju bliski srodnici. Pored bliskih srodnika, izuzetno, to mogu biti i druga lica (npr. žena sa kojom je izvršilac živeo u vanbračnoj zajednici koja jc bila gravidna i sa kojom je imao liameru da zaključi brak - presuda OSB Kž. 1726/96). „Teška pogođenost" posledicama krivičnog dela u takvim slučajevima se, pre-ma stavu sudske prakse, sastoji u duševnim patnjama učinioca zbog trpljenja njemu bli-skih lica.

Kao nove osnove za oslobođenje od kazne KZ predviđa i poravnanje učini-oca i oštećenog, kao i stvarno kajanje (član 59). Savremena kriminalna politika u izmirenju učinioca i žrtve vidi jednu od važnih alternativa krivičnim sankcija-ma.31" I naše krivično materijalno pravo sada uvodi ovu mogućnost. Ukoliko učinilac ispuni sve obaveze iz sporazuma koji je postigao sa oštećenim, može sc osloboditi od kazne. Ovaj ošnov za oslobođenje od kazne može se primeniti sarrio kod krivičnih dela za koja jc propisana kazna zatvora do tri godine ili novčana kazna. Stvarno kajanje kao fakultativni osnov za oslobođenje od kazne zahteva ispunjenje sledećih uslova: 1) da učinilac otkloni posledice dela ili ,ia-doknadi štetu prouzrokovanu krivičnim delom, 2) da to učini pre nego što je sa-znao da je otkriven, i 3) da se radi o krivičnom delu za koje je propisana kazna zatvora do pet godina. U vezisa trećim uslovom, iako zakon to izričitujic propi-suje, tim pre je ovaj uslov ispunjen i kod krivičnih dela kod kojih jc propisana novčana kazna (alternativno uz zatvor, ili kao jedina kazna). KZ izričito ne pro-pisuje ni dobrovoljnost kao uslov za primenu stvarnog kajanja kao osnova za oslobođenje od kazne, ali se postojanje dobrovoljnosti (naravno nc u apsolutnom smislu) ovde podrazumeva zbog prirode ovog instituta.3"

30) Mi ren j e učinioca i ž r tve ug lavnom sc rani je dovodi lo u vezu sa kr ivičnim procesn im pravom. No. tu su potrena koordinirana rešenja nc samo u procesnom, već i u mate r i j a lnom pravu, j e r izmirenje uč in ioca i ž r tve ima suštinski, mater i ja lni karakter. Vid. Z . S to janović , Kr iv ično pravo i drugi obl ic i rcakci jc na druš tveno opasna ponašanja . Naša zakoni tost , br. 8/t 9X5, str . 940.

31) O t o m e vid. N. Dclić, Poravnanje učinioca i oš tećenog kao o s n o v za o s lobođen je od kazne. U: K a z n e n o zakonodavs tvo : progresivna ili regresivna rešenja , Beograd , 2005 , str . 294-295 .

2 8 8

KAZNA

5. Povrat

S.l. Pojam i krivičnopravni značaj povrata

Određivanjem pojma povrata su sc naročito bavile neke krivične nauke kao što su krimjnologija i penologija. Međutim, ovde je reč o krivičnopravnom poj-mu povrata.

Povrat postoji onda kada učinilac koji jc ranije osuđivan ponovo učini kri-vično delo. To jc najopštiji pojam povrata, s tim što sc za njegovo postojanje, na-ročito kada su u pitanju neke njegove vrste, mogu zahtevati i neki drugi elementi. Za razliku od realnog sticaja gde se takođe radi o tome da je jedno licc učinilo dva ili više krivičnih dela (ali mu se za njih istovremeno sudi), ovde jc reč o već osuđivanom licu koje posle osude ponovo učini krivično delo. Suštinska razlika između te dve situacije jeste u tome što se kod realnog sticaja po pravilu radi o neefikasnosti države, odnosno organa krivičnog pravosuđa u pogledu primene krivičnog prava u odnosu na učinioce krivičnog dela, dok kod povrata učinilac na primenu sankcije umesto da ona na njega deluje preventivno, reaguje ponovnim vršenjem krivičnog dela.

Naše krivično pravo sada poznaje samo jednu vrstu povrata. Ranije naše za-konodavstvo poznavalo je podelu na običan i višestruki povrat. U teoriji, kao i u nekim-zakonodavstvima, poznata je i podela na generalni i specijalni povrat. U prvom slučaju učinilac posle osude za neko krivično dcio, vrši krivično delo koje sa ranijim nije srodno, dok je u drugom slučaju reč o istovrsnom, odnosno srod-nom krivičnom delu. Tu podelu indirektno prihvata i KZ upućujući sud da prili-kom odlučivanja o dejstvu povrata uzme u obzir srodnost dela na koje sc odnosi ranija osuda i novog krivičnog dela.

Za postojanje povrata ne postavljaju se nikakvi uslovi osim da jc učinilac najmanje jedanput ranije osuđivan. Povrat predstavlja fakultativnu otežavajuću okSlnost. Prilikom odlučivanja da li će povrat uzeti kao otežavajuću okolnost za-ičoiTposebno upućuje sud da procenjuje okolnosti koje sc tiču odnosa ranije učinjenog dela i onog za koje mu se sudi, tj. da uzme u obzir da li je ranije delo iste vrste kao i novo delo, da li su oba dela učinjena iz istih pobuda, okolnosti pod kojima su dela učinjena, kao i koliko je vremena proteklo od ranije osude, odno-sno od izdržane, oproštene ili zastarele kazne (član 55. KZ). To nisu uslovi za po-stojanje povrata, već samo okolnosti koje sud uzima u obzir prilikom donošenja odluke o tome da li će povrat uzeti kao otežavajuću okolnost. Naravno, kao i kod svih drugih otežavajućih okolnosti, sud se prilikom odmeravanja kazne mora kretati u okviru propisane kazne za novo delo za koje odmerava kaznu učiniocu koji je već jedanput bio osuđivan.

Naše krivično zakonodavstvo je poznavalo i višestruki povrat kao fakultativ-ni osnov za pooštravanje kazne. Posle izmena i dopuna iz 2003. godine on se više nije ni mogao zvati višestrukim povratom, jer se kao uslov za pooštravanje kazne

289

KRIVIČNE SANKCIJE

nije zahtevaio daje učinilac bio najmanje dva puta osuđivan.32' KZ više nc poznaje povrat kao osnov za pooštravanje kazne. Činjenica da povrat više nc može biti osnov za pooštravanje kazne, ipak ne znači daje zakonodavac povrat sveo na rang bilo koje druge otežavajuće okolnosti koja se mode podvesti pod opšte odredbe člana 54. KZ. Samim tim što ga izdvaja u zaseban član, zakonodavac jc hteo da iz-razi stav da povrat ima poseban značaj i da ukaže na relevantne okolnosti koje sud treba da ima u vidu kada odmerava kaznu učiniocu koji se nalazi u povratu.

Inače, kriminalno-politički jc sporno kako treba reagovati na višestruki po-vrat. Rešcnju koje je naše krivično zakonodavstvo ranije prihvatalo, moglo sc pri-govoriti da se učinilac strože kažnjava zbog krivičnih dela za koja jc već kažnjen, odnosno osuđen.33' Moguće rešenje jeste i da se na povećanu opasnost učinioca uz kaznu odmerenu prema opštim pravilima reaguje i specijalnom merom bezbedno-sti. Međutim, iskustva sa ovom merom bezbednosti koju poznaju neka strana za-konodavstva su uglavnom negativna, jer se njeno izvršenje manje-više svodi samo na lišavanje slobode višestrukog povratnika, tako da se i to rešenje faktički znači strože kažnjavanje, odnosno produžavanje kazne lišenja slobode. Zbog toga se u novijem zakonodavstvu sve više odustaje od toga da se predviđaju neke posebne odredbe za slučaj višestrukog povrata. I naša sudska praksa nije koristila mo-gućnost pooštravanja kazne u slučaju višestrukog povrata. Zato se zakonodavac odlučio da potpuno napusti ovaj osnov za pooštravanje kazne.

U svim savremenim krivičnim zakonodavstvima postoje odredbe koje propi-suju pravila za odmeravanje kazne za krivična dela učinjena u sticaju. To je slučaj i sa našim krivičnim zakonodavstvom. Pri tome se ne pravi razlika u pogledu kažnja-vanja između idealnog i realnog sticaja. Ipak, idealni sticaj, po pravilu, treba blaže ocenjivati nego realni sticaj jer kod njega nema onog ponavljanja radnje krivičnog dela, pa često ni svako delo koje je obuhvaćeno idealnim sticajem nema svoj samo-stalni materijalni supstrat. To je činjenica koju treba imati u vidu prilikom odmera-vanja kazne, ali ona nije dovoljna za pravljenje jedne kvalitativne razlike na koju bi sam zakon ukazivao.

32) I zmcnama i d o p u n a m a K Z SRJ iz aprila 2003 . godine u Srbiji j c ukinut institut v i š e s t n k o g povrata , a usvo jeno j o rešen je ko je dozvol java mogućnos t pooš t ravanja kazne i u s lučaju kada j c učini lac rani je b io s a m o j edanpu t osuđen za umiš l j a jno krivično de lo na n a j m a n j e j e d n u god inu zatvora, kao i da od izvršenja kazne za rani je uč in jeno krivično de lo n i j e proteklo v r e m e du2c od pet godina . Reč j c o neobičnom rešcnju j e r sc radi o s tarom i pozna tom prob lemu kr iv ičnopravnog reagovan ja na višestruki povrat , a t enomen mult i rccidivizma predstavl ja važan p redmet izučavanja kr iminologi jc i pcnologi jc . l ako sc u nek im zakonodavs jv ima (kao š to j c to učinio i novi KZ) , pot-puno odus ta j e od poošt ravanja kazne kod višes t rukog povrata , rešenje iz 2003 .god inc išlo j c u pot-p u n o supro tnom pravcu .što j c b i lo na liniji t adašn jeg izrazitog zaoš t ravanja k r iv ičnopravne repres i je na zakonskom planu u Srbi j i .

33) Rešen j e ko j e višestruki povrat predviđa kao fakultat ivni osnov za og ran ičeno pooš t ravan je kazne zad ržao j c K Z C m c G o r e (član 44).

6. Odmeravanje kazne za krivična dela u sticaju

290

KAZNA

U pogledu centralnog pitanja kako odrediti jedinstvenu kaznu za krivična dela u sticaju zapažaju se u savremenim krivičnim zakonodavstvima uglavnom dva rešenjiT Po jednom rešcnju, do jedinstvene kazne se dolazi tako što sc pret-hodno utvrdi posebna kazna za svako pojedino delo u sticaju, pa se onda na osnovu tih pojedinačnih kazni dolazi do jedinstvene kazne. To rešenje pbdrazu-meva primenu tri principa pomoću kojih sc dolazi do jedinstvene kazne. Kod pr-vog principa najteža kazna apsorbuje ostale kazne (apsorpcija), kod drugog sc najteža pojedinačna kazna povišava ali tako da nc dostigne zbir svih pojedi-načnih kazni (asperacija), dok treći princip znači jednostavno sabiranje svih po-jedinačnih kazni (kumulaeija). Po drugom rešcnju jedinstvena kazna sc odmera-va bez prethodnog utvrđivanja posebnih kazni za pojedina krivična dela i pri tome se na razne načine određuju kazneni okviri unutar kojih se odmerava je-dinstvena kazna. KZ prihvata prvo rešenje kada sc radi o punoletnim učinioci-ma. Naime, ako je učinilac jednom ili sa više radnji učinio više krivičnih dela za koja~mil se istovremeno sudi (idealni ili realni sticaj), sud ćc prethodno utvrditi kažne za svako od tih dela, pa će za sva ta dela izreći jedinstvenu kaznu prime-nom nekog od navedenih principa.

Prema odredbama člana 60. KZ princip apsorpcije primenjuje sc onda kada je za jedno delo u sticaju utvrđena kazna zatvora od trideset do četrdeset godina u kom slučaju ona apsorbuje druge kazne. Takođc, apsorpcija se primenjuje sc i onda ako je za neko krivično delo u sticaju utvrđena kazna zatvora od dvadeset godina. Postoji i tzv. nužna apsorpcija u slučaju da je za jedno krivično delo utvrđena kazna zatvora u trajanju od trideset dana, a za drugo u trajanju od šest meseci ili duže, jer se kazna zatvora preko šest meseci ne može izricati na dane (član 45. stav 2. KZ), a prema principu asperacije jedinstvena kazna mora riti manja od zbira pojedinačnih kazni.

Princip asperacije prema odredbama člana 60. KZ primenjuje se u slučaju kada siTza pojedina dela u sticaju utvrđene kazne zatvora. U savremenim kri-vičnim zakonodavstvima polazi se od toga da je to najprihvatljivije rešenje koje se nalazi između apsorpcije i kumulacije. Naime, prihvatanjc apsorpcije t i u ovim slučajevima, između ostalog, značilo neopravdano blag stav prema učinio-cu,Tlok bi kumulaeija kod kazne zatvora opet bila nepravedna i suviše stroga pre-ma učiniocu jer težina kazne raste proporcionalno sa njenim trajanjem. Princip asperacije prema odredbama člana 60. KZ primenjuje se u slučaju kada su za po-jedina dela u sticaju utvrđene kazne zatvora. Prema principu aspcracijc, ako jc.za više dela utvrđeno više kazni zatvora, sud će izreći jedinstvenu kaznu koja mora biti veća od svake pojedine utvrđene kazne, ali ne sme dostignuti zbir utvrđenih kazni. Drugim rečima, mora se povisiti najstroža pojedinačna kazna s tim da je-dinstvena kazna mora biti manja od zbira svih pojedinih kazni. Jedinstvena kazna je ograničena opštim maksimumom kazne zatvora. Ona ne sme preći opšti mak-simum, tj. dvadeset godina zatvora.

291

KRIVIČNE SANKCIJE

Izmenama i dopunama KZ SRJ iz aprila 2003. godine ovo ograničenje jc u Srbiji ukinuto.34'Time jc u stvari princip asperacijc postao sličan principu kumulacije. Radilo se o principu neograničene aspcracije koje je bilo lošije rešenje od principa kumulacije, jer sc njegovom primenom mogao dobiti veoma širok raspon što dozvoljava ogromne razli-ke u pogledu visine jedinstvene kazne s obzirom na to da nema nikakvog ograničenja, osim da jedinstvena kazna ne sme dostići zbir pojedinačnih kazni. Time jc još više poten-ciran jedan od glavnih nedostataka principa asperacijc, a to je da se njegovom primenom ne dolazi do jedne tačno odredene kazne. Odredbe koje su omogućavale takvo odmerava-nje kazne su na liniji slabljenja principa zakonitosti i određenosti u oblasti propisivanja i odmeravanja kazne i nespojive su sa savremenim krivičnim pravom koje sc zasniva na principima pravne države. Naravno, takvo jedno rešenje nije moglo biti zadržano u no-vom KZ.

Primena principa asperacije, i onda kada je on ograničen opštim maksimu-mom kao što je to slučaj sa postojećim rešenjem iz KZ, nema za rezultat dolaženje do jedne tačno utvrđene, fiksne kazne već se dolazi do raspona u okviru kojeg će sc odmeriti jedinstvena kazna. Taj raspon je određen tako da je minimum jedinstvene kazne povišena najteža od utvrđenih kazni, £ maksimum ona kazna koja je manja od zbira svih pojedinačnih kazni. Na primer, ako je za tri dela utvrđena kazna za-tvora'ii trajanju od jedne, dve i tri godine jedinstvena kazna se mora kretati u raspo-nu od tri godine i jednog meseca do pet godina i jedanaest meseci. Time su određeni okviri u kojima se odmerava jedinstvena kazna, ali odredbe člana 60. ne daju dalje kriterijume za odmeravanje jedinstvene kazne u okviru tog raspona koji može biti dosta širok. Ta jedinstvena kazna treba da predstavlja sintezu svih pojedinačno utvrđenih kazni i procenu njihovog međusobnog odnosa, a ne proizvoljno po-većanje najteže od utvrđenih kazni. Prilikom odmeravanja jedinstvene kazne u okviru raspona koji se dobija primenom principa asperacijc ne bi bilo opravdano ponovo uzimati u obzir i proccnjivati sve one okolnosti na osnovu kojih jc odmore-na svaka pojedinačna kazna. Ipak, nije moguće potpuno razdvojiti okolnosti koje su relevantne samo za odmeravanje pojedinačnih kazni i one koje treba uzimati u obzir prilikom odmeravanja jedinstvene kazne. Neke od okolnosti koje su uzete u obzir prilikom odmeravanja pojedinačnih kazni mogu dobiti jedan novi kvalitet, odnosno mogu se drugačije posmatrati ako se imaju u vidu i ostala učinjena krivična dela. U svakom slučaju, prilikom odmeravanja jedinstvene kazne u prvom planu jeste ukupna ocena o svim učinjenim krivičnim delima na osnovu značaja i težine koju ona zajedno imaju, njihov međusobni odnos i u vezi sa tim njihova veća ili manja samostalnost, a takođe i odnos učinioca prema svim delima. Za odmeravanjejedin-stvene kazne nije merodavna propisana kazna. Raspon u okviru koga sc kazna od-merava određen je isključivo principom asperacije i gornja granica tog raspona

34) A k o j c već zakonodavac prihvatio j e d n o takvo rešenje , onda ga j c m o r a o dos ledno sprovest i u o d r e d b a m a O K Z , pa u č l anu 38. predvidet i izuzetak od odredbe da za tvor nc srne biti duži od pet-naest godina , t j . propisati da za tvor kada sc radi o kazni za s t ica j kr ivičnih dela m o ž e preći opšt i m a k s i m u m . T o j c inače rešenje ko j e j c poznato u nek im evropsk im zakonodavs tv ima , aii s trn: š to sc p rop i su je og ran ičen je u pogledu na jduže kazne za s t ica j krivičnih de la (na pr imer , u K Z Š v e d s k e j c k a o opšt i m a k s i m u m propisan za tvor u t ra janju od deset god ina , ali j c d o z v o l j e n o da s c u zavi-snost i od težine krivičnih dela učin jenih u s t icaju ta j m a k s i m u m prede za odrcdcn i broj godina) .

292

KAZNA

može biti znatno viša od propisane kazne za pojedinačna krivična dela, tako da bi se moglo reći da je u pitanju svojevrsno pooštravanje kazne, tj. jedinstvena kazna može biti znatno viša od propisanog posebnog maksimuma za pojedinačna krivična dela.357 Ta gornja granica je ograničena jedino opštim maksimumom. Jedinstvena Kazna može ići sve do zbira svih pojedinačnih kazni umanjenog za mescc dana (s tim da se ne prede opšti maksimum od dvadeset godina). KZ ipak predviđa jedno ograničenje u tom pogledu. Cilj tog ograničenja jeste da se kod lakših krivičnih dela otkloni mogućnost izricanja dugih kazni zatvora koje nc bi bile adekvatne za takva krivična dela i njihove učinioce. Ograničenje se sastoji u tome da ako su za sva kri-vična dela u sticaju propisane kazne zatvora do tri godine, jedinstvena kazna nc može preći deset godina zatvora.

.Princip kumulacije u našem krivičnom zakonodavstvu primenjuje se onda kada je sud za~krivična dela u sticaju utvrdio samo novčane kazne. Tada se izriče jedinstvena kazna koja odgovara zbiru pojedinačnih novčanih kazni, s tim da ona nc sfnepreći opšti maksimum novčane kazne. Naime, ako jc bar zajedno krivično delo sud utvrdio novčanu kaznu koristeći sistem dnevnih iznosa, onda jedinstvena kazna ne sme preći iznos od osamnaest miliona dinara, a ako jc utvrdio samo novčane kazne u određenim iznosima (član 50. KZ), ona nc sme preći milion dina-ra, odnosno deset miliona ako je bar jedno krivično delo u sticaju izvršeno iz kori-stoljublja. To je kod odmeravanje kazne za krivična dela učinjena u sticaju najjed-nostavnija situacija kada se do jedinstvene kazne dolazi prostim sabiranjem poje-dinačno utvrđenih kazni.

Ako je za neka krivična dela u sticaju utvrdio kazne zatvora, a za druga dela novčane kazne, sud će izreći jednu kaznu zatvora i jednu novčanu kaznu, primenju-jući princip asperacijc u pogledu zatvora, a princip kumulacije u pogledu novčane kazne.

Ako je sud za krivična dela u sticaju utvrdio samo kazne rada u javnom in-teresu, izreći će jedinstvenu kaznu rada u javnom interesu u visini zbira utvrđenih časova rada, s tim da ona ne sme preći tristašezdeset časova, a a vreme u kome sc rad mora obaviti ne sme biti duže od šest mescci.

Zakonom nije predviđena mogućnost da se za neka krivična dela učinjena u sticaju utvrdi uslovna osuda, a za druga krivična dela zatvor, te da se izrekne za-jedno kazna zatvora i uslovna osuda, ali sc takva mogućnost izričito i ne zabra-njuje. Stoga je donekle sporno da li je to moguće. Ipak, imajući u vidu odredbe o odmeravanju kazne za krivična dela učinjena u sticaju, kao i odredbe koje se od-nose na uslovnu osudu i kaznu zatvora, pre svega koristeći sistematsko tu-

35) Neka zakonodavs tva ograničavaju pooš t ravanje kazne u odnosu na propisanu kaznu pr i l ikom pri-m e n e principa aspcraci jc . Tako , u šva jea i skom krivičnom pravu kazna sc m o ž e pooštrit i j o š za polovinu na jv i še mcrc propisane kazne, t j . propisanog posebnog m a k s i m u m a ( k a o kod ograničenja ko je kod nas postoj i kod višestrukog povrata). Vid. H. Schultz , Einf i ihrung in den Al lgcmcincn Tci l des Strafrcchts , zvrciter Band . 4. Auf l agc . Bern, 19X2, str . 81.

293

KRIVIČNE SANKCIJE

mačenje, dolazi se do zaključka da to ne bi bilo dozvoljeno. I pored određenih di-lema, i naša sudska praksa se izjasnila u tom smislu.3*'

KZ regulišc i dve posebne situacije kod odmeravanja kazne za krivična dela učinjena u sticaju (član 60. st. 3. i 4). Novčanu kaznu kao sporednu kaznu sud će izreći ako je utvrđena makar i zajedno krivično delo u sticaju, a ako jc utvrdio više novčanih kazni, izreći će jednu novčanu kaznu primenjujući princip kumulacije. Ako sud utvrdi novčanu kaznu kao glavnu kaznu, a utvrdi i novčanu kaznu kao sporednu kaznu, izreći ćc jednu novčanu kaznu primenjujući princip kumulacijc.

U drugoj situaciji rešava sc pitanje odnosa zatvora i maloletničkog zatvora jer je moguće da sud kod pojedinačnih krivičnih dela za neka od njih utvrdi za-tvor, a za druga maloletnički zatvor (kod realnog sticaja moguće je da je učinilac neka krivična dela učinio kao maloletnik, a druga kao punoletno licc). Ako jc sud za krivična dela u sticaju utvrdio kazne zatvora i maloletničkog zatvora, izreći će zatvor kao jedinstvenu kaznu primenom principa asperacije koji važi za zatvor (mada može doći i do primene principa apsorpcijc).

Ako se osuđenom licu sudi za krivično delo učinjeno pre nego štpje^za-počelo izdržavanje kazne po ranijoj osudi, ili za krivično delo učinjeno za vreme izdržavanja zatvora ili maloletničkog zatvora, sud će izreći jedinstvenu kaznu za sva krivična dela primenom odredaba za odmeravanje kazne za krivična dela učinjena u sticaju. Pri tome će sud odmeriti i utvrditi kaznu za novo krivično de-lo, a ranije izrečenu kaznu će uzeti kao već utvrđenu i primenom pravila koja važe za odmeravanje kazne za krivična dela učinjena u sticaju će doći do jedin-stvene kazne. Kazna ili deo kazne koju je osuđeni izdržao uračunaćc se u iz-rečenu kaznu zatvora (član 62. stav 1. KZ). U pogledu načina odmeravanja kazne osuđenom licu zakon izjednačava slučaj kada je krivično delo učinjeno pre nego što je osuđeno lice započelo izdržavanje kazne po ranijoj osudi sa slučajem u kome je već došlo do izdržavanja kazne zatvora ili maloletničkog zatvora kada lice na izdržavanju kazne učini novo krivično delo. U oba slučaja sud će izreći

36) T u k o Vrhovni sud Srbi je u svo jo j odluci Kzz. 24/96 ističe: „Odlučujuć i o zahtevu republ ičkog j av -nog tužioca za zaštitu zakonitost i Vrhovni sud j c ispitao presudu, pa j c našao s ledeće: drugos tepeni sud j c kombinac i jom krivičnih sankci ja za krivična dela učinjena u s t icaju, koja u zakonu ni je pro-pisana prekoračio ov lašćen je ko je ima p o zakonu i t ime j c povredio krivični zakon. U stavu I. č lana 4 8 . KZJ propisano j c da, ako j c učinilac j e d n o m ili v iše radnji učinio više krivičnih dela za ko ja m u s c is tovremeno sudi , sud pre thodno utvrđuje kaznu za svako od tih dela, a za t im za sva ta de la izriče jed ins tvenu kaznu. U s t . 2 , 3 . i 4. islog člana propisana su pravila po ko j ima ć c sud izreći j ed ins tvenu kaznu , ko ja nc predviđaju mogućnos t da s c u s lučaju s t ica ju krivičnih dela kumula -t ivno izrekne kazna za tvora i us lovna osuda . Takvu kombinac i ju krivičnih sankci ja nc p redv iđa ju ni d r u g e zakonske odredbe koje sc odnose na kr ivične sankc i jc i način n j i hovog izr icanja, pa j e dru-gos tepeni sud izrekavši takvu kr ivičnu sankci ju prekoračio ov lašćenja koja ima p o zakonu . Izi ica-n j e m kazne za tvora za prvo i us lovne osude za d rugo krivično delo , drugos tepeni sud j c u korist o k r i v l j e n o g povred io krivični zakon , pa j c u tom pogledu zah tev za zašt i tu zakoni tost i o s n o v a n . "

7. Odmeravanje kazne osuđenom licu

2 9 4

KAZNA

kaznu primenom odredaba za odmeravanje kazne za krivična dela učinjena u sti-caju (član 60. KZ). Iako se u tim slučajevima nc radi o sticaju krivičnih dela, već pre o povratu (osim u situaciji kada se kasnije saznalo da je osuđeno lice već ra-nije, pre nego što je doneta sudska odluka, učinilo krivično dcio), zakon iz razlo-ga celishodnosti izjednačava sa sticajcm krivičnih dela.

U slučaju kada osuđeno lice već izdržava kaznu po ranijoj osudi predviđena su dva izuzetka od ovog pravila. Prvi izuzetak (član 62. stav 2. KZ) omogućava iz-ricanje kazne nezavisno od ranije izrečene kazne, tj. isključuje sc primena odreda-ba za odmeravanje kazne za krivična dela učinjena u sticaju, pod uslovom da sc ne bi mogla ostvariti svrha kažnjavanja s obzirom na težinu krivičnog dela i neiz-držani deo ranije izrečene kazne. To će pre svega biti slučaj kada učinilac koji je osuđen za neko teže krivično delo pri kraju izdržavanja kazne ponovo izvrši neko teže krivično delo.

Drugi izuzetak od pravila da sc primenjuju odredbe za odmeravanje kazne za krivična dela učinjena u sticaju predviđen jc ukoliko osuđeni za vremc iz-državanja kazne zatvora ili maloletničkog zatvora užini krivično delo koje jc ža-prečeno kaznom zatvora do jedne godine ili novčanom kaznom. U tom slučaju osuđeni će biti disciplinski kažnjen (član 62. stav 3. KZ). Naime, kada osuđeni u toku izdržavanja kazne zatvora ili maloletničkog zatvora učini neko lako kri-vično dcio dovbljno je i celishodnije jc primenjivati disciplinske sankcijc. Iako je sa aspekta celishodnosti ovaj izuzetak opravdan, teško jc naći teorijsko ob-jašnjenje za takvo rešenje koje isključuje mogućnost primene krivične sankcije, jer krivično dclopostoji, tj. ova odredba ne predstavlja osnov isključenja protiv-pravnosti.

Prema odredbi stava 1. člana 63. KZ u izrečenu kaznu zatvora, novčanu ka-znu i kaznu rada lf javnom interesu se uračunava vreme provedeno u pritvoru, kao i svako lišenje slobode u vezi sa krivičnim delom. Reč je o slučajevima lišenja slobode koja nemaju karakter pritvora (na primer lišenje slobode od strane organa unutrašnjih poslova radi sprovođenja istražnom sudiji, ili lišavanje slobo-de bez donošenja odgovarajuće odluke o pritvoru i dr.).

U slučaju daje osuđeni izdržao zatvor ili platio novčanu kaznu za prekršaj ili privredni prestup, ili je izdržao kaznu odnosno disciplinsku meni lišenja slobode zbog povrede vojne discipline kao disciplinsku kaznu, to će mu biti uračunato ukoliko krivično delo za koje je izrečena kazna obuhvata obeležja tih delikata.

Pri svakom uračunavanju izjednačuje-se dan-pritvora, dan lišenja .slobode, dan zatvora, osam časova rada u javnom interesu i hiljadu dinara novčane kazne.

8. Uračunavan je pr i tvora i ran i je kazne

295

III. MERE UPOZORENJA

1. Pojam i svrha

Uslovna osuda i sudska opomena čine posebnu vrstu krivičnih sankcija, koje se uobičajeno nazivaju merama upozorenja, odnosno admonitivnim sankci-jama. Svrha uslovne osude i sudske opomene jeste ostvarivanje principa daje ka-zna, a naročito kazna lišenja slobode, krajnje sredstvo (ultima ratio), odnosno da ne treba primenjivati strože sankcije sve dok se opšta svrha krivičnih sankcija može postići blažom vrstom sankcije. Ovo se naročito odnosi na lakša krivična dela gde jc i dalje vladajuće shvatanjc da treba izbegavati kratkotrajne kazne lišenja slobode. Osim toga, ove krivične sankcije imaju i neke druge zajedničke karakteristike što opravdava stav zakonodavca koji ih svrstava u istu vrstu, odno-sno tip sankcija. Tako, one su sankcije koje su pretežno, ako ne i isključivo spe-cijalno-preventivnog karaktera, koje su okrenute učiniocu krivičnog dela. Međutim, one sc međusobno po nekim elementima značajno razlikuju. Dok je uslovna osuda realna pretnja konkretno utvrđenom kaznom koja se pod od-ređenim uslovima može rcalizovati, sudska opomena se svodi na golu opomenu koja definitivno ostaje samo opomena. U slučaju izvršenja novog krivičnog dela ona sejedino uzima u obzir kao ranija osuđivanost što može predstavljati otežavajuću okolnost prilikom odmeravanja kazne za to, novo krivično delo.

KZ određuje zajedničku svrhu uslovne osude i sudske opomene. U okviru opšte svrhe krivičnih sankcija, svrha uslovne osude i sudske opomene jc da se prema učiniocu lakšeg krivičnog dela ne primeni kazna kad sc može očekivati da će upozorenje uz pretnju kazne (uslovna osuda) ili samo upozorenje (sudska opo-mena) dovoljno uticati na učinioca da više ne vrši krivična dela (član 64).

Elementi koji određuju svrhu i suštinu uslovne osude i sudske opomene u užem smislu su:

1) izbegavanje primene kazne. Reč je o težnji koja je svojstvena uslovnoj osudi i sudskoj opomeni, da se njihovom primenom izbegnu negativne posledice kazne lišenja slobode i to naročito onih kratkotrajnih. Dve su osnovne prednosti u tom pogledu: izbegava se štetan uticaj kratkotrajnih kazni lišenja slobode i šte-de se materijalna sredstva društva;

t f i

2 9 6

MI; rt I; UPOZORENJA

2) uticaj na učinioca da više ne vrši krivična dela. Uslovna osuda i sudska opomena deluju skoro isključivo na planu specijalne prcvcncijc, one treba da ostvare pozitivan uticaj na učinioca u smislu njegovog budućeg uzdržavanja od vršenja novih krivičnih dela;

3) uslovna osuda je upozorenje uz pretnjukazne. Kazna odnosno pretnja ka-znom predstavlja supinu uslovnc%u9c, ona joj obezbeduje efikasnost i funkcio-nisanjc. Kod sudske opomene radi sc samo o upozorenju, što sužava mogućnosti i domen primene sudske opomene u odnosu na uslovnu osudu.

Elementi kojima se u članu 64. KZ odredujc svrha uslovne osude i sudske opomene koji su istovremeno i uslovi za njihovu primenu, jesu:

1) uslovna osuda i sudska opomena sc mogu izreći samo za lakše krivično delo. Potrebno je da sc radi o lakšem krivičnom delu kako in ahstraclo, tako i in concrelo. Kod sudske opomene ta je granica prcciz.no postavljena odredivanjem kruga krivičnih dela kod kojih sc može izreći sudska opomena (član 77. st. 1. i 2. KZ). MedutimTodredbc člana 66. KZ pod određenim uslovima dozvoljavaju pri-menu uslovne osude i u odnosu na dela koja sc s obzirom na propisanu kaznu, odnosno s obzirom na njihovu težinu, ne bi mogla smatrati lakšim krivičnim de-lima. Stoga, iako pojam „lakše krivično delo" nije dovoljno precizan, treba ga uzeTTKao važan elemenat prilikom odlučivanja da li ćc biti izrečena uslovna osu-da i tretirati ga kao uslov koji mora biti kumulativno ispunjen sa uslovima propi-sanim u članu 66;

2) cilj uslovne osude jeste da se izbegne primena kazne, što znači da uslovna osuda predstavlja alternativu kazni, da kaznu nc treba koristiti u slučajevima kada sc svrha krivičnih sankcija može ostvariti samo pretnjom kaznom, tj, uslov-nom osudom. Ovaj uslov jc u tesnoj vezi sa uslovom pod 3) koji sc vezuje za učiniocaTčnvičnog dela, ali zahteva i to da u konkretnom slučaju zaštitni objekat nije u znatnoj meri ugrožen, odnosno povređen, pa nije radi njegove zaštite neo-phodno primeniti kaznu. Ovaj elemenat jc dosta neprecizan, a konkretnija sa-držina mu se može dati jedino u praksi kroz vođenje određene kaznene politike i povezivanjem sa ostala dva elementa;

3) da se radi o učiniocu kod koga se može očekivati da će uslovna osuda, odnosno sudska opomena dovoljno uticati da ubuduće ne vrši krivična dela. Da-kle, radi se o učiniocu od koga se, s obzirom na njegovu ličnost, ranije ponašanje i okolnosti dela, to realno može očekivati. Ovaj uslov, koji je u članu 64. KZ po-stavljen uopšteno kod uslovne osude je donekle konkretizovan odredbom člana 66. stav 4. KZ.

297

KRIVIČNE SANKCIJE

2. Uslovna osuda

2.1. Nastanak i sistemi uslovne osude

Osnovna karakteristika uslovne osude jeste težnja za postizanjem maksi-malnih rezultata u suzbijanju određene vrste kriminaliteta uz minimalno an-gažovanje države. Iako ona istovremeno predstavlja i humanizaciju sistema kri-vičnih sankcija, to nije bio razlog za njeno uvođenje i prihvatanje u savremenom krivičnom pravu kako neki tvrde, već je razlog za njeno široko prihvatanje i čestu primenu, upravo njena efikasnost bez nekog naročitog angažovanja od strane države.37'

Nastala prvobitno kao zamena za kratkotrajne kazne lišenja slobode, uslov-na osuda je nakon uvođenja u zakonodavstvo i praksu nekih zemalja pokazala i niz drugih pozitivnih strana. Mnoge od tih prednosti isticane su i pre njenog uvođenja, ali ih je tek primena uslovne osude u praksi potvrdila i time pokazala da nisu bili u pravu njeni brojni protivnici. Osim toga, pokazale su se i neke nove pozitivne strane što je uticalo da se uslovna osuda prihvati u skoro svim zakono-davstvima.38'Iako je široko prihvaćena, to ne znači da je na isti način regulisana. Naprotiv, postoji jedno šarenilo i veoma izražene razlike u pogledu posebnih ele-menata ove sankcije. Mada se sva rešenja u osnovi mogu svrstati u dva osnovna sistema, kontinentalni i anglosaksonski, ne mogu se naći ni dva zakonodavstva koja ovaj institut regulišu na identičan način. To je posledica koja proizlazi iz pri-rode ove krivičnopravne mere. Ona je pogodna za modifikacije i prilagođavanja zavisno od potreba i stavova kaznene politike neke zemlje, a da pri tome ne izgu-bi svoj osnovni smisao i sadržaj. Upravo od toga da li su pronađene prave, opti-malne varijante kao posebna rešenja za određenu zemlju, u velikoj meri zavisi i ostvarenje svrhe uslovne osude i njena efikasnost.

I danas postoje dva tipa uslovne osude: anglosaksonski i kontinentalni, ali razlike između ta dva sistema nisu toliko izražene kao u vreme njihovog nastanka (anglosaksonski u Engleskoj u prvoj polovini XIX veka, a kontinentalni, ili fran-cusko-belgijski, krajem tog veka - u Belgiji 1888. godine i Francuskoj 1891. go-dine). U mnogim zemljama postoje i mešovita rešenja, ili postoje uslovne osude oba tipa. I pored značajnih razlika, suština oba sistema uslovne osude je da ona sadrži pretnju da će se primeniti kazna ako se osuđeni ne bude pridržavao od-ređenih uslova, s tim što kontinentalni sistem podrazumeva pretnju izvršenjem

37) T a k o T. Vasi l jcvić , Uslovna osuda , Beograd, 1935, str . 36. T a k o d c i Z. S to janović , Uslovna osuda u n o v o m Kriv ićnom zakonu SFRJ , Glasnik advoka t ske k o m o r e Vojvodine , br. I , 1977, str . 25.

3 8 ) U Srbi j i i Crnoj Gor i ona j c uvedena tek donošen jem j ed ins tvenog Kr iv ičnog zakonika Kra l jevine Jugos lav i je od 1929. godine. U Srbij i j e relativno rano bila pokrenuta akc i ja za n j e n o uvođen je , pa j c 1906. godine b io izrađen i projekat zakona o us lovnoj osudi , ali taj projekat n i je b io usvojen pre s v e g a z b o g opi ran ja prot ivnika us lovne osude . U Vojvod in i , g d c j c važi lo ugarsko pravo, us lovna o s u d a j c uvedena 1908. godine.

2 9 8

MERE UPOZORENJA

izrečene kazne, dok se kod anglosaksonskog sistema ne preti konkretnom ka-znom, već se preti dovršenjem krivičnog postupka u kome će se tek odmeriti i iz-reći kazna koja će se izvršiti. Osim ove osnovne, postoje i neke druge razlike iz-među dva sistema, kao što je određivanje zaštitnog nadzora (probacija) uz prista-nak uslovno osuđenog kod uslovne osude anglosaksonskog lipa.

2.2. Mehanizam funkcionisanja uslovne osude u našem krivičnom pravu

KZ preuzima koncepciju uslovne osude iz KZ SRJ kao samostalne krivične sankcije što je karakteristično za uslovnu osudu anglosaksonskog lipa, za razliku od rešenja iz KZ od 1951. godine u kome jc ona bila samo modalitet izricanja ka-zne^zatvora. No, i pored toga, ona jc bliža kontinentalnom tipu uslovne osude, pre svega zato što je tesno vezana za kaznu, ona je pretnja konkretno utvrđenom kaznom. Uslovna osuda je u našem krivičnom pravu najčešće korišćena krivična sankcija,?9' a uz to se može smatrati i efikasnom sankcijom.41"

Bitni elementi uslovne osude kao samostalne krivične sankcijc u KZ jesu utvrđena kazna i vreme proveravanja. Izricanje i izvršenje utvrđene kazne sc od-laže pod uslovom da uslovno osuđeni u toku vremena proveravanja koje sud od-ređuje u okviru zakonskog raspona od jedne do pet godina, nc izvrši novo kri-vičnodelt) (član 65. stav 1. KZ). Donekle je u praksi sporno da li sc vreme prove-ravanja može utvrđivati i u mesecima, ili samo u punim godinama. Nema nika-kvog osnova za tumačenje da to nije moguće, te je ispravan stav da se vreme pro-veravanja može utvrđivati i u godinama i mesecima.4"

Uslovnom osudom se kazna „utvrđuje" ne samo zato što je to nužna posle-dica postavljanja uslovne osude kao samostalne krivične sankcijc (izriče se uslovna osuda, a ne kazna), već je taj termin adekvatniji i zbog toga što sc ka/na izriče u slučaju kada je izvesno da će zaista biti i izvršena. Naprotiv, kod uslovne osude kazna se utvrđuje ne sa ciljem izvršenja već predstavlja pretnju koja sc pod određenim uslovima može ostvariti.

Pored glavne obaveze da ne izvrši novo krivično delo, rešenje u KZ pred-viđa mogućnost postavljanja i drugih obaveza uslovno osuđenom. Osim izričito navedenih obaveza (naknada štete) to mogu biti i druge obaveze, ali samo one koje su predviđene krivičnopravnim propisima (na primer, ona predviđena u čla-

39) U 1998. godini us lovna osuda izrečena j c u 58 ,6% s lučajeva od ukupnog bro ja p ravasnažno osuđenih punoletnih lica. Up. Saopš tcnjc Saveznog zavoda za statistiku br. 1 6 3 - g o d . XLII I od 14. septembra 1999. godine.

40) Efikasnost us lovne osude sc na jčešće mer i procentom opozvanih uslovnih osuda . Kod nas j e ta j proccnat mali i prema nekim istraživanjima iznosi 6 - 7 % . No , treba imati u v idu i to da su naši sudovi bili skloni tome da koriste mogućnost koju pruža fakultat ivno opoz ivan je us lovne osude pa j c čes to nisu opozivali ni onda kada su okolnosti konkre tnog slučaja išle u prilog opozivu .

41) Tako , na primer, presuda O S B Kž. 1251/96. ko jom j c v reme proveravanja za u tvrđenu kaznu u tv rđeno u t ra janju od tri godine i šest mcscci .

2 9 9

KRIVIČNE SANKCIJE

nu 195. stav 4. KZ).42' Rok za ispunjenje tili obaveza utvrđuje sud u okviru od-ređenog vremena proveravanja, tj. taj rok ne može biti duži od trajanja utvrđenog vremena proveravanja.

Mere bezbednosti koje sc izriču uz uslovnu osudu se izvršavaju, tj. nc po-stoji mogućnost uslovnog odlaganja njihovog izvršenja.

Uslovi za izricanje uslovne osude su objektivni (član 66. st. 1. i 2. KZ) i su-bjektivni (član 66. st. 3. i 4. KZ). Objektivni uslovi su vezani za krivično delo, od-nosno za kaznu i to ili za konkretnu, utvrđenu kaznu, ili za propisanu kaznu, a su-bjektivni za učinioca.

Osnovni objektivni uslov je onaj koji određuje da se uslovna osuda može iz-reći onda kada je u konkretnom slučaju učiniocu utvrđena kazna u trajanju do dve godine. Utvrđena kazna je istovremeno i elemenat i glavni objektivni uslov za izricanje uslovne osude. Kazna se prethodno odmerava po opštim pravilima za odmeravanja kazne, a zatim utvrđuje u konkretnom slučaju. Ukoliko tako utvrđena kazna zatvora ne prelazi dve godine, ili je pak utvrđena novčana kazna, sud može, ukoliko su i ostali uslovi ispunjeni, izreći uslovnu osudu.

Osim ovog osnovnog uslova koji se vezuje za konkretno ođmercnu i utvrđenu kaznu, propisana je i uslov koji je vezan za zaprećenu, propisanu kaznu. On je dopunskog karaktera i ima za cilj ograničenje u primeni uslovne osude, tj. njeno isključenje kod teških krivičnih dela. Tako, za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora u trajanju od deset godina ili teža kazna, uslovna osuda sc ne može izreći.

Uslovnom osudom, inače, može biti utvrđena samo kazna zatvora. I u slučaju kada je za krivična dela u sticaju utvrđena i kazna zatvora i novčana ka-zna, uslovna osuda se može izreći samo za kaznu zatvora. Ranije rešenje je pred-viđalo i mogućnost da se uslovnom osudom utvrdi novčana kazna, što nema svo-je kriminalno-političko opravdanje. Zajedno sa uslovnom osudom kojom je utvrđena kazna zatvora može se izreći i novčana kazna, kao i kazna oduzimanja vozačke dozvole. Iz svrhe uslovne osude i kazne rada u javnom interesu i njiho-vog položaja u sistemu krivičnih sankcija proizlazio bi zaključak da se te dve sankcije ne bi moglo izreći zajedno za isto krivično delo.

U pogledu uslova vezanih za učinioca polazi se od stava da donekle treba ograničiti krug lica kojima se može izreći uslovna osuda. Dostaje često zastupa-no, i u zakonodavstvima sprovedeno mišljenje da primenu uslovne osude treba isključiti u odnosu na pojedine kategorije lica, pre svega u odnosu na lica koja su već vršila krivična dela (takvo rešenje je sadržao i KZ iz 1951. do novele iz 1959.

4 2 ) Pri iz r icanju us lovne osude za kr ivično de lo nedavan ja izdržavanja sud m o ž e odredi t i obavezu uč in iocu d a izmiri dospe le obaveze i da u redno d a j e izdržavanje (član 195. s tav 4. KZ) .

2.3. Uslovi za izricanje uslovne osude

3 0 0

MERE UPOZORENJA

godine). Prema rešcnju iz KZ, uslovna osuda se ne može izreći ako nije proteklo više od pet godina od pravnosnažnosti osude kojom jc učiniocu izrečena kazna zatvora za umišljajno krivično delo (član 66. stav 3).

Propisane su i okolnosti o kojima sud treba da vodi računa o tome kojim učiniocima je opravdano izreći uslovnu osudu, što znači da je sudu ostavljena mogućnost da u svakom konkretnom slučaju, vodeći računa o tim opštim kriteri-jumima (član 66. stav 4) donese o tome odluku. Tako, sud će posebno uzeti u ob-zir ličnost učinioca, njegov raniji život, njegovo ponašanje posle izvršenog kri-vičnog dela, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je delo učinjeno. Pove-zujući tu odredbu sa svrhom uslovne osude iz člana 64. KZ, sud će izreći uslovnu osudu onda kada sc može sa osnovom očekivati da će, s obzirom na ličnost učini-oca i druge okolnosti, upozorenje uz prebiju kazne dovoljno na njega uticati da više ne vrši krivična dela, te da zbog toga nije nužno primeniti kaznu.

2.4. Opozivanje uslovne osude

U slučaju opozivanja uslovne osude realizuje se pretnja kaznom, tj. pretnja kaznom se pretvara u kaznu. Utvrđena kazna se izriče i izvršava. Do opozivanja uslovne osude može doći u tri slučaja: zbog novog krivičnog dela, zbog ranije učinjenog krivičnog dela i zbog neispunjenja određenih obaveza.

Opozivanje uslovne osude zbog novog učinjenog krivičnog dela (član 67. KZ) je obavezno ako je za njega izrečena kazna zatvora u trajanju od dve godine ili stroža kazna. Opozivanje je fakultativno ako uslovno osuđeni u toku vremena pro-veravanja učini krivično delo za koja je izrečena kazna manja od dve godine ili novčana kazna. Sud će odlučiti da li će opozvati uslovnu osudu imajući u vidu sve okolnosti koje se odnose na učinjena krivična dela i učinioca, srodnost učinjenih krivičnih dela, njihov značaj i pobude učinioca. jMto učiniocu za krivična dela utvrđena u uslovnoj osudi i za nova krivična dela treba izreći jedinstvenu kaznu preko dve godine zatvora, sud je vezan zabranom izricanja uslovne osude.

U slučaju da opozove uslovnu osudu, sud će izreći jedinstvenu kaznu pri-menom odredaba za odmeravanje kazne za krivična dela u sticaju tako što će za krivično delo za koje je izrečena uslovna osuda uzeti kaznu utvrđenu u uslovnoj osudi.

Ako sud ne opozove uslovnu osudu moguće su dve situacije. U prvoj, kada sud smatra da i za novo krivično delo treba izreći uslovnu osudu, bićč iz-rečena samo jedna, nova uslovna osuda i to tako što će se u toj uslovnoj osudi utvrditi nova kazna (do koje se dolazi primenom odredaba člana 60. za odme-ravanje kazne za krivična dela izvršena u sticaju) i novo vreme proveravanja koje se računa od dana pravnosnažnosti presude. Ukoliko osuđeni u to.kujio-vog vremena proveravanja ponovo učini krivično delo,'mora doći do opoziva uslovne osude, tj. opoziv je obavezan (Član 67. stav 5). U dragoj situaciji, kada sud odluči da za novo krivično delo izrekne zatvor postojaće paralelno i zatvor

301

KRIVIČNE SANKCIJE

i uslovna osuda, s tim što se vremc provedeno na izdržavanju kazne zatvora nc računa u vremc proveravanja-

Do opozivanja uslovne osude zbog ranije učinjenog krivičnog dela (član 68. KZ) dolazi kada sud posle njenog izricanja utvrdi da je osuđeni izvršio krivično dcio pre nego što jc uslovno osuđen, a u pitanju je takvo delo da nc bi bilo osnova za izricanje uslovne osude da se za njega znalo. Naime, ako sc posle izricanja uslovtte.osude utvrdi da je osuđeni izvršio krivično delo za koje sc nc bi mogla izreći uslovna osuda, sud mora da opozove uslovnu osudu. U slučaju opoziva po-stupiće isto kao i kada uslovnu osudu opoziva zbog novog krivičnog dela, tj. pri-menom odredaba za odmeravanje kazne u sticaju izreći će jedinstvenu kaznu tako što će utvrditi kaznu za ranije učinjeno krivično delo, a za krivično delo za koje je izrečena uslovna osuda uzeće kaznu iz opozvane uslovne osude kao utvrđenu. Ukoliko bi se radilo o delu za koje bi se mogla izreći uslovna osuda, sud će prilikom odlučivanja o tome da li će opozvati uslovnu osudu imati u vidu sve okolnosti koje se odnose na učinjena krivična dela i učinioca, kao i jedinstve-nu kaznu koju bi utvrdio kako za ranije učinjeno delo, tako i za ono za koje je iz-rečena uslovna osuda. Ako ne opozove uslovne osudu, za ranije delo može izreći kaznu, a ako oceni da i za to delo treba izreći uslovnu osudu, izreći će jednu novu uslovnu osudu tako što će utvrditi novu kaznu i vreme proveravanja.

Uslovna osuda se može opozvati i zbog neispunjenja određenih obaveza (član KZ). Ako jc uslovnom osudom uslovno osuđenom određeno da vrati imovinsku korist pribavljenu izvršenjem krivičnog dela, ili da naknadi štetu koju je prouzrokovao krivičnim delom, ili da ispuni neku drugu obavezu predviđenu krivičnopravnim odredbama, a on ne ispuni tu obavezu u roku određenom u presu-di, sud može, u okviru vremena proveravanja, produžiti rok za ispunjenje obaveze ili može opozvati uslovnu osudu i izreći kaznu koja je utvrđena u uslovnoj osudi. Akoutvrdi da osuđeni iz opravdanih razloga ne može da ispuni postavljenu oba-vezu, sud će ga osloboditi od ispunjenja te obaveze ili je zameniti drugom odgova-rajućom obavezom predviđenom zakonom. U slučaju neispunjavanja neke obave-ze određene uz uslovnu osudu sudu stoje na raspolaganju, dakle, četiri mogućno-sti: da u okviru vremena proveravanja produži rok za ispunjenje obaveze; ako 10-stoje opravdani razlozi da tu obavezu zameni nekom drugom obavezom; da osuđenog koji iz opravdanih razloga nc može da ispuni postavljenu obavezu oslo-bodi od ispunjenja te obaveze, i konačno, može mu opozvati uslovnu osudu i iz-reći kaznu utvrđenu u uslovnoj osudi. To znači da je sud pre donošenje odluke o opozivanju uslovne osude dužan da ispita da li postoje opravdani razlozi zbog ko-jih uslovno osuđeni nije ispunio postavljenu obavezu.

U pogledu rokova za opozivanje uslovne osude (član 70, KZ) pravilo je da se uslovna osuda može opozvati samo u toku vremena proveravanja. Izuzetno, do opozivanja uslovne osude zbog novog krivičnog dela može doći u roku od jedne godine od dana proteka vremena proveravanja, ukoliko je presuda za to delo do-neta posle isteka vremena proveravanja (član 70. stav 1. KZ). Može biti sporno da li se novo učinjeno krivično delo mora utvrditi pravosnažnom presudom, od-

3 0 2

MERE UPOZORENJA

nosno da li rok iz člana 70. stav 1. teče do donošenja drugostepene presude. Pra-vilan je stav da sc mora raditi o pravosnažnoj presudi, te da ako taj rok istekne za vreme dok prvostepena presuda kojom jc utvrđeno da jc posle isteka vremena proveravanja učinjeno krivično delo koje povlači opozivanje uslovne osude nc postane pravosnažna, ne može doći do opozivanja uslovne osude po osnovu od-redbe člana 70. stava 1. KZ.43>

I u slučaju neispunjenja neke od obaveza iz člana 65. stav 2. KZ uslovna osuda se može opozvati u roku od jedne godine od isteka vremena proveravanja i odrediti da sc utvrđena kazna izvrši.

Ukoliko bi sc pak utvrdilo da je osuđeni posle izricanja uslovne osude iz-vršio drugo krivično delo pre nego što je uslovno osuđen i ako sud occni da nc bi bilo osnova za izricanje uslovne osude da se znalo za to delo (član 68. KZ), opo-zivanje uslovne osude nije ograničeno rokom određenim u članu 70. KZ.

2.5. Uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom

Naše krivično pravo, osim obične uslovne osude, poznaje i uslovnu osudu sa zaštitnim nadzorom (član 71. KZ). Uslovna osuda za zaštitnim nadzorom predstavlja spoj elemenata kontinentalnog i anglosaksonskog tipa uslovne osude. Njome se omogućava da se prema uslovno osuđenom preduzimaju aktivne rad-nje (za razliku od osnovnog oblika uslovne osude gde je taj odnos pasivan, sta-tički), kroz koje mu se pruža pomoć i zaštita, a istovremeno i vrši nadzor sa ci-ljcm izbegavanja ponovnog vršenja krivičnog dela.

S obzirom na to da nije utvrđena neka posebna svrha uslovne osude sa zaštitnim nadzorom, to znači da j e svrha ista bez obzira da li jc uz uslovnu osudu određen zaštitni nadzor ili nije. 1 u jednom i u drugom slučaju cilj jc da sc bez pri-mene kazne izvrši uticaj na učinioca da ne vrši krivična dela. Razlika jc samo u tome kako se to postiže, jer je kod uslovne osude sa zaštitnim nadzorom potrebno i aktivno dclovanje sa tim ciljem, upozorenje uz pretnju kaznom dobija ovde novi kvalitet. Naime, ovde se više nc radi o učiniocu kod kojeg se sa relativnom sigur-nošću može očekivati da će sama pretnja kaznom biti dovoljna da ubuduće nc vrši krivična dela. No, ipak je to učinilac kod kojeg se, s obzirom na njegovu ličnost, ranije vladanje, prirodu i okolnosti izvršenog dela, s osnovom može očekivati, doduše uz pružanje pomoći i vršenja nadzora nad njim, da više neće vršiti krivična dela i da će se na taj način bolje ostvariti svrha uslovne osude. U tom smislu i KZ sadrži odredbu o uslovima za određivanje zaštitnog nadzora (član 72. stav 1. KZ). To znači da je zaštitni nadzor prema rešenju u KZ samo jedna dopunska mera (iako važna) uz uslovnu osudu koja toliko ne proširuje nje-no polje primene i na one slučajeve gde je pre njegovog uvođenja trebalo izricati zatvor, koliko smanjuje rizik kod određene kategorije uslovno osuđenih gde je on

43) T a k o V V S PK 49/94 .

3 0 3

KRIVIČNE SANKCIJE

povećan da će ponovo izvršiti krivično delo. Uslovna osuda sa zaštitnim nadzo-rom izreći će se u onim slučajevima gde postoji određena sumnja u učinioca i njegove sposobnosti da se uzdrži od vršenja krivičnih dela ako bi se prepustio sam sebi, kao kod obične uslovne osude.

Odredbe o uslovnoj osudi sa zaštitnim nadzorom, kao i njegova suština i svrha ne daju osnova da se težina krivičnog dela uzima kao kriterijum za oprcdc-Ijivanje između obične uslovne osude i uslovne osude sa zaštitnim nadzorom u tom smislu što bi sc Za teža krivična dela određivao i zaštitni nadzor, ili da leže krivično delo treba da povlači širi obim obaveza uslovno osuđenog. Međutim, priroda učinjenog krivičnog dela i okolnosti pod kojima je izvršeno moraju se cc-niti prilikom odlučivanja da li će se učinilac staviti pod zaštitni nadzor i koje će mu obaveze biti određene. Sud mora obavezno da oceni da li će određena obave-za uz zaštitni nadzor pozitivno uticati na otklanjanje uzroka koji su doveli do iz-vršenja krivičnog dela, tj. da li će uticati na učinioca da iz istih razloga ponovo nc učini krivično delo.

Trajanje zaštitnog nadzora može se kretati samo u okviru vremena provera-vanja. Iz odredaba člana 75. KZ proizlazi da sc vreme trajanja zaštitnog nadzora neće poklapati sa vremenom proveravanja u dva slučaja, tj. trajaće kraće nego sama uslovna osuda. Prvo, moguće je da sud prilikom izricanja uslovne osude odredi da zaštitni nadzor traje kraće od vremena proveravanja, i drugo, ako u toku trajanja zaštitnog nadzora sud utvrdi daje ispunjena njegova svrha može ga ukinuti i pre isteka vremena na koje je određen. Član 75. KZ predviđa i mo-gućnost ukidanja pojedinih obaveza i pre isteka roka na koji su postavljene, a ne samo ukidanje zaštitnog nadzora u celini, ili pak mogućnost zamene pojedinih obaveza drugim.

Sadržinu zaštitnog nadzora čine pojedine obaveze. Tako, KZ pored obaveze osuđenog da se javlja organu nadležnom za vršenje zaštitnog nadzora u rokovima koje taj organ odredi, propisuje i mogućnost postavljanja osuđenom uz uslovnu osudu i sledećih obaveza: 1) osposobljavanje učinioca za određeno zanimanje, 2) prihvatanje zaposlenja koje odgovara sposobnostima osuđenoga, 3) ispunjavanje obaveza izdržavanja porodice, čuvanja i vaspitanja dece i drugih porodičnih oba-veza, 4) uzdržavanje od posećivanja određenih mesta, lokala ili priredbi, ako to može biti prilika ili podsticaj za ponovno vršenje krivičnih dela, 5) blagovremeno obaveštavanje o promeni mesta boravka, adrese ili radnog mesta, 6) uzdržavanje od upotrebe droge ili alkoholnih pića, 7) lečenje u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi, 8) posečivanje određenih profesionalnih i drugih savetovališta i ustano-va i postupanje po njihovim uputstvima i 9) otklanjanje ili ublažavanje Štete pričinjene krivičnim delom, a naročito izmirenje sa žrtvom krivičnog dela (član 73. KZ). Sud može naložiti uslovno osuđenom samo neku od obaveza koje su predviđene zakonom.

Neke od navedenih obaveza izazivaju dilemu da li ih je bilo opravdano pred-videti s obzirom na to da su nerealne (npr. prihvatanje zaposlenja koje odgovara

304

MERE UPOZORENJA

sposobnostima osuđenog), ili je njihovo ispunjavanje teško nadzirati. To, a naročito nedovoljna osposobljenost organa kome je data nadležnst za izvršenje zaštitnog nadzora (organ starateljstva) dovelo jc do toga da se u praksi zaštitni nadzor skoro uopštene primenjuje. Novi ZIKS predviđa nadležnost Uprave za izvršenje zavod-skih sankcija Ministarstva pravde koja ćc imati posebne službenike (povercnikc) za izvršenje uslovne osude sa zaštitnim nadzorom (čl. 186-191. ZIKS).

Zbog toga što nisu stvoreni uslovi za izvršenje ovog oblika uslovne osude, predlagalo se njeno ukidanje. Svakako, bolje je uložiti napor da sc obezbede ma-terijalni i kadrovski uslovi za izvršenje ove sankcijc koja se u mnogim zemljama pokazala delotVomom, nego je jednostavno ukinuti što jc najlakše. Zato jc uslov-na osuda sa zaštitnim nadzorom zadrđana u KZ.

U slučaju da uslovno osuđeni ne ispunjava naložene obaveze sud ga može opomenuti, naloženu obavezu zameniti drugom, produžiti trajanje obaveze, i naj-zad, može uslovnu osudu opozvati zbog neispunjavanja obaveze.

Sudu je, dakle, data mogućnost da opozove uslovnu osudu ako osuđeni nc is-punjava obaveze iz zaštitnog nadzora (član 76. KZ). Međutim, postavlja se pitanje, u kojemToku. Da li samo u toku trajanja vremena proveravanja, ili u roku od godi-nu dana nakon proteka vremena proveravanja, kako jc to utvrđeno u slučaju da uslovno osuđeni koji nije stavljen pod zaštitni nadzor ali mu je postavljena neka obaveza uz uslovnu osudu, tu obavezu ne ispuni. S obzirom na to da KZ pored ove situacije kad se osuđenom uslovna osuda može opozvati i posle proteka vremena proveravanja navodi samo slučaj kada osuđeni u toku vremena proveravanja učini krivično delo koje povlači opozivanje uslovne osude a to jc presudom utvrđeno tek posle vremena proveravanja (a ne i slučaj kada uslovno osuđeni koji jc stavljen pod zaštitni nadzor ne ispunjava postavljene obaveze), to sc u tom slučaju uslovna osu-da ne bi mogla opozvati nakon isteka vremena proveravanja. Tumačenje primenom analogije ne bi se moglo prihvatiti, jer se radi o obavezama koje su po svojoj prirodi i cilju sasvim drugačije od obaveza iz člana 65. stav 2.

Sudska opomena, zajedno sa uslovnom osudom, predstavlja u našem l:ri-vičnom pravu samostalan tip sankcijc koja se uobičajeno naziva merom upozore-nja (admonitivnasankcija). Time, ipak, suštinski nisu rešena neka od ranije spor-na pitanja koja se tiču pravne prirode ove sankcije i njenog mesta u sistemu kri-vičnih sankcija. Bitna razlika u odnosu na kaznu jeste što je ona zamena za ka-znu, pre svega zamena za kratkotrajne kazne lišenja slobode, i stoje u prvom pla-nu njen vaspitni učinak pa se time po sadržini približava vaspitnim merajna. Može se reći daje ona, iako je KZ kao tip sankcije izjednačava sa uslovnom osu-dom, ipak sankcija sui generis. Sudska opomena je u naše krivično pravo prvi put uvedena 1959. godine izmenama i dopunama KZ iz 1951. godine.

3. Sudska opomena

305

KRIVIČNE SANKCIJE

Sudska opomena jc najblaža sankcija za punoletne učinioce i nc dovodi do ograničavanja prava i sloboda učinioca. Namenjena jc, kao oblik reagovanja, naj-lakšim oblicima kriminaliteta. Ona znači socijalno-etički prekor za učinjeno kri-vično delo i istovremeno upozorenje učiniocu ako ponovo izvrši krivično dejo da može očekivati primenu neke strože krivične sankcije. To sc ne čini tako ckspli-citno kao kod uslovne osude, niti pak postoji mehanizam koji kao kod uslovne osude u slučaju novog krivičnog dela aktuelizuje i pitanje sankcijc za već učinje-no krivično delo.

Sudska opomena je sankcija sa naglašenim specijalno-prcventivnim dej-stvom pre svega okrenuta primarnim delinkventima, učiniocima lakših krivičnih dela.

Za izricanje sudske opomene potrebno je da kumulativno budu ispunjala dva uslova: 1) da se radi o krivičnom delu za koje je propisan zatvor do jednego-dinc ili novčana kazna i 2) da je krivično delo učinjeno pod takvim olakšava-jućim okolnostima kpje ga u konkretnom slučaju čine naročito lakim (član TI. stav 1. KZ). U odnosu na prvi uslov predviđen je i izuzetak: pod uslovima od-ređenim kod nekih krivičnih dela kod kojih je to izričito propisano, sudska opo-mena sc može izreći i onda kada je propisan zatvor do tri godine (član 77.jstav 2. KZ). Na primer, to je propisano kodtzv. opasne lake telesne. povrede kada jc učinilac bio izazvan nepristojnim ili grubim ponašanjem oštećenog (član 122. stav 3. KZ).

Pri odlučivanju da li će izreći sudsku opomenu sud će, vodeći računa o svrsi sudske opomene (član 64. KZ), posebno uzeti u obzir ličnost učinioca, njegov ra-niji život, njegovo ponašanje posle izvršenog krivičnog dela, njegov odnos pre-ma žrtvi krivičnog dela, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je "delo učinjeno (stav 4. člana 77. KZ). To znači da pored posebnog uzimanja u obzir ličnosti učinioca sud treba da procenjuje i neke okolnosti iz člana 54. KZ (olakšavajuće i otežavajuće okolnosti).

Sudska opomena se može izreći i za krivična dela u sticaju ako za svako od tih dela postoje uslovi za izricanje sudske opomene (član 77. stav 3. KZ). U tom slučaju nije potrebno prethodno utvrđivati sudsku opomenu za svako delo u sti-caju, pa tek onda izricati .jedinstvenu" sudsku opomenu, nego se odmah posle konstatovanja da sva dela izvršena u sticaju ispunjavaju uslove za izricanje sud-ske opomene, a nakon procene okolnosti iz stava 4. člana 77. KZ, može izreći sudska opomena za sva dela.

Sudska opomena se, mada iz sasvim različitih razloga, ne može primenjivati u odnosu na dve kategorije lica. Ona se ne može izreći maloletnom licu jer u okvi-ru vaspitnih mera upozorenja i usmeravanja postojfsudski ukor koji je po svojoj sadržini i svrsi istovetan sa sudskom opomenom (član 14. ZOMUKD). Sudska opomena se nc može izreći ni vojnim licima za krivična dela protiv Vojske Srbije i Crne Gore (član 77. stav 5. KZ). Njima se za vojna krivična dela ukoliko je pro-pisana kazna zatvora do tri godine, i inače umesto krivične sankcije može izreći

3 0 6

MERE UPOZORENJA

disciplinska kazna ako jc delo dobilo naročito lak vid i ako to zahtevaju interesi službe (član 429. KZ).

Sudska opomena, pre svega zato što predstavlja najblažu sankciju, izriče sc rešenjem (član 447. stav 1. ZKP). No, ima mišljenja da to nije opravdano, te da i njtrkao T ostale krivične sankcijc punoletnom učiniocu za učinjeno krivično delo treba izricati presudom zbog toga što i ona znači osudu učinioca za učinjeno kri-vično delo.

Uz sudsku opomenu se može izreži većina mera bezbednosti koje predviđa KZ (član 80. stav 4). To su obavezno lcčcnjc narkomana, obavezno lcčcnjc alko-holičara, zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti, zabrana upravljanja mo-tornim vozilom, oduzimanje predmeta i javno objavljivanje presude. Sudska opomena ne povlači praVne posledice osude (član 94. stav 2. KZ). Briše se iz ka-znene evidencije nastupanjem zakonske rehabilitacije ako osuđeni u roku od jed-ne godine od dana pravosnažnosti sudske odluke ne učini novo krivično delo (član 98. stav 2. KZ).

307

IV. MERE BEZBEDNOSTI

1. Nastanak mera bezbednosti

Mada se neke mere bezbednosti javljaju i pre nego što su se pojmovno i ter-minološki izdvojile od kazne, uobičajeno je da se njihovo prihvatanje kao kri-vičnih sankcija posebnog tipa vezuje tek za početak XX veka.44' Odlučujuću ulo-gu u tome imale šu određene krivičnopravne škole i borba mišljenja koja sc iz-među njih vodila. Dok ekstremni stav italijanske pozitivne škole o potpunoj za-meni kazne merama bezbednosti, odnosno merama socijalne zaštite, nastao kao reakcija na shvatanja klasične škole nije imao skoro nikakvih izgleda da bude pri-hvaćen, dotle je znatno umcrcniji stav sociološke i neoklasične, odnosno eklek-tičke škole, koje mere bezbednosti postavljaju kao dopunske ili sporedne sankcijc uz kaznu, izvršio veliki uticaj na krivična zakonodavstva u mnogim zemljama. Prvi.zakonski projekat koji predviđa mere bezbednosti kao poseban tip sankcijc jeste Prednacrt švajcarskog krivičnog zakonika iz 1893. godine čiji je autor K. Štos t koji jc izvršio značajan uticaj na niz zakonodavstava? Prvi zakonski proje-kat kod nas koji i terminološki razlikuje mere bezbednosti u odnosu na kaznu jeste Projekat srpskog KZ u redakciji iz 1911. godine.45' Dvadesetih i_tridcsetih godina XX veka u mnoge krivične zakonike uvode sc mere bezbednosti kao posebna vr-sta krivičnih sankcija, sadržinski i sistemski odvojene od kazne i danas ih poznaju skoro sva savremena krivična zakonodavstva. Od tada, kako u zakonodavstvu, tako i u teoriji, dominira koncept dualističkog sistema krivičnih sankcija. U vreme nastanka i prihvatanja tog koncepta, i pored toga što jc to bilo predmet rasprava i diskusija, postojala je relativno jasna granica između kazne i mera bezbednosti.

44) Začeci mera bezbednosti mogli bi sc tražiti j o š u rimskom pravu u kome su postojale mcrc prema neuračunljivim učiniocima koje su po svom karakteru bite različite od kazne (Up. V. Manzini, Trattato di diritto penale italiano, vol. terzo. Torino, 1961, p. 219). I List navodi neke primcrc iz srednjovekovnog nemačkog krivičnog prava, a kao začetnika ideje o merama bezbednosti smatra E. F. Klcin-a koji j c još krajem XVIII veka razlikovao kazne i sredstva obezbedenja („Sichcrun-gsmittcl") zasnovana na kriminalnoj opasnosti učinioca. Up.: F. v. Liszt, Lchrbuch des Dcutschcn Strafrcchts, 25. Auflagc, Berlin - Lcipzig, 1927, pp. 350-352) . Kao prva, po svom sadržaju, tipična mera bezbednosti u krivičnom zakonodavstvu obično sc navodi rclcgacija koja jc (mada u formi kazne) uvedena u francusko krivično zakonodavstvo 1885. godine a sastojala sc u doživotnom pro-gonstvu u prekomorske kolonijo nepopravljivih opasnih učinilaca.

45) Objavljeni tekst ovog projekta iz 1910. godino nije pravio tu razliku niti koristio termin mcrc bez-bednosti. Vid. Projekat i motivi Kaznenog zakonika za Kraljevinu Srbiju, Beograd, 1910.

308

MERI; BEZBEDNOSTI

Dok se kazni kao cilj postavljala odmazda, moralna opomena i generalna preven-cija kroz zastrašivanje, merama bezbednosti sc kao cilj postavljalo lečcnjc i po-pravljanje učinioca krivičnog dcla.4r" Mcrc bezbednosti su uvedene da bi se speci-jalno preventivno delovalo na određene kategorije učinilaca u odnosu na koje ka-zna ne predstavlja adekvatnu reakciju. Međutim, sa prodorom i prihvatanjem re-socijalizacije kao cilja kazne ta se jasna granica počela donekle gubiti. Isticanje resocijalizacije i tretmana učinioca u prvi plan kao osnovnog cilja kazne, što jc naročito došlo do izražaja u nekim zemljama, vodilo jc često i shvatanju da kazna može obavljati i funkciju koja se pripisivala merama bezbednosti. Ova orijentaci-ja jc dovela do živih rasprava i predloga za unifikaciju kazne i mera bezbednosti i osporavanja dualističkog koncepta.47' No, noviji razvoj u svetu na planu kriminal-ne politike i krivičnog prava tekao jc u znaku razočaranja u resocijalizirajućc efekte kazne, što je u nekim zemljama i jednom delu teorije za rezultat imalo pot-puno napuštanje resocijalizacijo kao obaveznog cilja kazne. To jc ponovo dovelo do jasnijeg razgraničenja kazne i mera bezbednosti, odnosno do ponovnog udalja-vanja kazne od mera bezbednosti. Štavišc, primećuje se i u oblasti mera bezbed-nosti usvajanje nekih principa i instituta koji su ranije bili rezervisani samo za ka-znu (npr. dosledno ostvarivanje načela zakonitosti, usvajanje u izvesnoj meri principa srazmernosti i pravednosti, uslovno odlaganje nekih mera bezbednosti, mogućnost pomilovanja i dr.).

Danas, kada kod kazne generalna prevencija ponovo izbija u prvi plan, kada se govorio renesansi generalne prevencije u vezi sa obavljanjem zaštitne funkci-je Krivičnog prava, a u specijalnoj prevenciji i resocijalizaciji sc više nc vidi osnovni način ostvarivanja te zaštite, glavnu razliku između kasic i mera bez-bednosti ponovo treba videti u njihovoj svrsi.

Iako se nekim merama bezbednosti nc može negirati izvesno generalno-prc-ventivno dejstvo, a još manje kazni specijalno-preventivni učinak, ono što razliku-je dva tipa krivičnih sankcija jeste prc svega način ostvarivanja opšte svrhe kri-vičnih sankcija. Postizanje ciljeva krivičnopravne zaštite kaznom vrši se u prvom redu na generalno-preventivnom planu. Kod mera bezbednosti pak, specijalna prevencija je u prvom planu, generalna prevcncija je sporedan efekat koji jc iz-ražen U znatno manjoj meri nego kod kazne, ili je sasvim odsutan. Dalje, kazna znači j_socijalno-etički prekor odgovornom učiniocu, dok je mera bezbednosti vrednosno neutralna sankcija zasnovana na opasnosti učinioca u smislu ponovnog

46) Tako na primer, T . Živanović, Dualitct krivičnih sankcija, kazne i mcrc bezbednosti , Beograd, 1928, str. 38 -39 .

47) To j c u nekim zemljama došlo do izražaja i u pozitivnom pravu. Tako j c u Švedskoj , gdc j c ova ori-jentacija izvesno vremc posebno došla do izražaja, u KZ-u iz 1962. godine napuštena dcoba na kazne i mcrc bezbednosti.

2. Pojam i svrha mera bezbednosti

3 0 9

KRIVIČNE SANKCIJE

vršenja krivičnog dela. Kazna sc nikada nc sme izreći (ili nc izreći) samo zbog spccijalne prevencije, dok je kod mera bezbednosti to nc samo moguće, nego i pravilo. Razlog postojanja mera bezbednosti je i danas, kao i prilikom njihovog nastauka, da sc kazna suviše ne optereti specijalno-prcventivnim zadacima i što se kao osnov za primenu kazne ne sme na prvo mesto stavljati opasnost učinioca.

Kada su u pitanju određeni učinioci krivičnih dela i određene situacije, sama kazna ritffiiožc biti dovoljan i adekvatan način reagovanja na vršenje krivičnih de-la. Dok je kazna, odnosno pretnja kaznom, okrenuta pre svega potencijglnijn učiniocima, mere bezbednosti su krivične sankcije predviđene da budu reakcija na individualnu društvenu opasnost određenog učinioca (osim mere bezbednosti od-uzimanja predmeta kojoj je cilj otklanjanje opasnosti od neke stvari). Opasnost učinioca se shvata kao opasnost za okolinu, opasnost da se vrše nova krivična de-la. To ne znači da se primena mera bezbednosti vezuje za određene tipove delin-kvenata, niti da su prihvatljive biološke, odnosno biopsihološke interpretacije poj-ma opasnosti učinioca.

Izbor, vrsta i trajanje mere bezbednosti određuje se na osnovu procene opa-snosti učinioca. Krivično delo ni približno nema onaj značaj koji ima kod primene kazne. Ipak, ono može biti značajan indikator za utvrđivanje opasnosti učinioca.

Prema članu 78. KZ svrha mera bezbednosti se sastoji u otklanjanju stanja ili uslova koji mogu biti od uticaja da učinilac ubuduće vrši krivična dela. Ova odred-ba nije samo deklarativnog karaktera, ili odredba koja samo određuje prirodu mera bezbednosti kao posebne vrste krivičnih sankcija. Ona sadrži i uslove za njihovu primenu, tj. predstavlja direktivu sudovima prilikom izricanja mera bezbednosti. Njen značaj je utoliko veći s obzirom na to daje primena većine mera bezbednosti fakultativna. U vezi s tim posebnu pažnju treba posvetiti tumačenju pojmova „sta-nja" i „uslovi". Pod pojmom stanja podrazumevaju se psihička stanja učinioca. Za izricanje mere bezbednosti traži se postojanje uzročne veze između njegovog psi-hičkog stanja i učinjenog krivičnog dela, kao i da takva stanja mogu voditi ponov-nom vršenju krivičnog dela. Pojam „uslovi" se uobičajeno tumači kao povezanost ličnosti učinioca i njegove sredine i prilika. Može se reći da kod pojma „stanja" dominiraju subjektivni, a kod pojma „uslovi" objektivni elementi. Za primenu mera bezbednosti sc traži postojanje stanja ili uslova na osnovu kojih se sa viso-kim stepenom verovatnoće može zaključiti da će učinilac ponovo vršiti krivična dela, kao i da se merom bezbednosti mogu otkloniti ta stanja ili uslovi.

Naše krivično pravo predviđa devet mera bezbednosti: 1) obavezno psihija-trijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi; 2) obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi; 3) obavezno lečenje narkomana; 4) obavezno lečenje alkoho-

3. Vrste i sistem mera bezbednosti u našem krivičnom pravu

310

MERE BEZBEDNOSTI

ličara; 5) zabrana vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti; 6) zabrana upravljanja motornim vozilom; 7) oduzimanje predmeta; 8) protcrivanje stranca iz zemlje, i 9) javno objavljivanje presude. Navedene mere sc mogu klasifikovati po raz-ličitim kriterijumima. Uobičajene su podele na mcrc bezbednosti medicinskog karaktera i ostale mcrc bezbednosti, na mcrc bezbednosti ličnog i stvarnog karak-tera; kao i na mere bezbednosti sa i bez lišenja slobode. Moguće ih jc podeliti i na obavežne i fakultativne, kao i na one koje se izriču samostalno ilj uz neku drugu krivičnu sankciju.41"

Predviđene mere bezbednosti su po svojoj sadržini i prirodi heterogene. Dok to ha teorijskom planu predstavlja smetnju ža stvaranje opšte teorije mera bezbednosti, u tome je u stvari njihova prednost kao vrste krivičnih sankcija. Ta heterogenost donekle odražava i suštinu mera bezbednosti. One su oblikovane tako da odgovaraju specifičnim situacijama u kojima predstavljaju pogodniji oblik reakcije od kazne (ili samo kazne) koja u tim specifičnim slučajevima nije adekvatna krivična sankcija, ili sama nije dovoljna za postizanje preventivnih ciljeva.

S obzirom na to da su pre svega vezane za ličnost učinioca, mere bezbednosti nisu, kao što jc to slučaj sa kaznom, predviđene kod pojedinih krivičnih dela već se primenjuju na osnovu odredaba opšteg dela KZ. U vezi sa tim jc i pitanje prime-ne načela legaliteta u odnosu na mcrc bezbednosti. I pored spomenute specifično-sti, načelo legaliteta, nema sumnje, važi i u odnosu na mere bezbednosti.491 1 KZ izričito propisuje da nikome nc može biti izrečena ne samo kazna, već i druga kri-vična sankcija (što znači i mera bezbednosti) za delo koje, pre nego što je učinje-no, nije zakonom bilo određeno kao krivično delo, kao da mu sc može izreži samo ona kazna ili druga krivična sankcija koja jc bila propisana pre nego što jc krivično delo učinjeno (član 1).

Trajanje mera bezbednosti posebno jc određeno kod svake pojedine mcrc bezbednosti. Jedina mera bezbednosti čije jc trajanje neodređeno i neograničeno jeste obavezno psihijatrijsko lečenjc i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi. To znači da mti sud određuje njeno trajanje prilikom izricanja, niti pak zakon vremenski ograničava najduže moguće trajanje te mere (što znači da postoji mogućnost da lice koje je upućeno u zdravstvenu ustanovu u njoj ostane doživotno).

Odredbama člana 80. KZ određuje se kako međusobni odnos pojedinih mera bezbednosti prilikom njihovog izricanja u konkretnom slučaju, tako i nji-

4 8 ) V i š e o lome vid. Z . S to janović , Sis tem mera bezbednost i u jugos lovcnsko in k r iv ičnom p n v u . J R K K , br. 4 /1987, str . 166-168.

49) T o sc n i je moglo reći i za KZ iz 1951. godine koji u č lanu 2. n i j e obuhva tao zabranu izr icanja svili krivičnih sankci ja a k o de lo pre nego S t o j e uč in jeno ni je bilo z a k o n o m odredeno k a o kr iv ično de lo . v e ć s a m o zabranu izricanja kazne . Os im toga. u članu 63a s tav 2 . bilo j c p rop i sano da sc m c r c bez -bednost i m o g u primenit i i kad n isu bile propisane u v r e m c izvršenja kr iv ičnog dela š to j c o m o g u ć a v a l o re t roakt ivnu pr imenu m e t a bezbednost i . T o j c rešenje , sa o s n o v o m , kr i t ikovano u na šo j teoriji (vid. npr. T . Vasi l jević , Osnovna pi tanja mera bezbednos t i . Zborn ik radova Pravnog fakulteta u N o v o m Sadu , 1972, str . 106-109) .

311

KRIVIČNE SANKCIJE

hov odnos sa drugim krivičnim sankcijama. Prcdvidenc mcrc bezbednosti su, po pravilu, sankcije dopunskog karaktera. Većina mera bezbednosti sc može izreći uz kaznu, uslovnu osudu, sudsku opomenu ili oslobođenje od kazne (mcrc bez-bednosti iz čl. 83, 84, 85,86, 87. i 89. KZ). a mere bezbednosti zabrane upravlja-nja motornim vozilom i oduzimanje predmeta i uz sudsku opomenu ili oslo-bođenje od kazne. Mera bezbednosti proterivanja stranca iz zemlje (član 88) iz-riče se uz kaznu, ili uz uslovnu osudu. Mere bezbednosti obaveznog psihijatrij-skog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi (član 81) obaveznog lečenja na slobodi (član 82), izriču sc bitno smanjeno uračunljivom učiniocu uz kaznu ili uslovnu osudu

Samo kada je u pitanju neuračunljiv učinilac, moguće jc samostalno izreći dve mere bezbednosti: meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi i meru obaveznog psihijatrijskog lečenja na slo-bodi (u tim slučajevima se vodi poseban krivični postupak za izricanje mera bez-bednosti). Uz ove dve mere mogu se izreći i druge mere bezbednosti određene u članu 80. stav 2. KZ. To su tri mere bezbednosti: zabrana vršenja poziva, delat-nosti ili dužnosti, zabrana upravljanja motornim vozilom i oduzimanje predmeta.

Dve ili više mera bezbednosti moguće je izreći i u drugim slučajevima kada su ispunjeni uslovi za njihovo izricanje. Iako se u slučaju oslobođenja od kazne učiniocu može izreći većina mera bezbednosti, tu sc ne radi o njihovom samo-stalnom izricanju, s obzirom na to da se nakon sprovedenog redovnog krivičnog postupka donosi osuđujuća presuda kojom se učinilac oglašava krivim.

3.1. Obavezno psihijatrijsko lečenje

Mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstve-noj ustanovi može se primeniti prema učiniocu koji je krivično delo učinio u sta-nju bitno smanjene uračunljivosti, ili učiniocu koji je u stanju neuračunljivosti učinio protivpravno delo predviđeno u zakonu kao krivično delo.5l,) To znači da sc ova mera može primeniti u odnosu na dve kategorije učinilaca: neuračunljive i bitno smanjeno uračunljivc učinioce. Ona se nc može primeniti prema licima koja kasnije, u toku krivičnog postupka duševno obole i tako postanu procesno nesposobna (što je moguće u nekim stranim zakonodavstvima).5"

50) K Z SRJ j c i onda kada j c de lo uč in jeno od s t rane neuračunl j ivog učinioca govor io o kr iv ičnom delu š to j c nepr ihvat l j ivo . T o j c s tvaralo utisak da sc č in io ustupak ob jek t ivnom po jmu kr iv ičnog dela . Kod neuračunl j ivost i nema krivicc, neuračunl j ivo licc n c m o ž e učinit i kr iv ično delo , već s a m o pro-t ivpravno de lo ko je odgovara zakonskom opisu nekog kr iv ičnog dela pa j c s toga, kako to i č i n e ev ropska zakonodavs tva , takva formulac i ja pr ihvat l j ivi ja iako j c legislat ivno tehnički kompl ikova-ni ja . S obz i rom na to da neuračunl j iva lica n c č ine kr iv ično delo , u nek im s t ranim zakonodavs tv ima postoj i r e šen je p r ema ko j ima s c na nj ih i n c m o g u primenit i kr iv ične sankci jc , v e ć a k o j c i cč o i pa-sn im l icima pr inudne mcrc čuvanja i lečenja , ili upravno-zdravs lvcne mere.

51) Vid . K. Petcrs, S t ra fprozcss , 3. Auf lagc , Hcidc lbcrg - Kar l sn ihc , 1981, p. 539.

i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi

3 1 2

MERE BEZBEDNOSTI

Za primenu ove mcrc bezbednosti moraju biti ispunjena dva uslova: posto-janje ozbiljne opasnosti da će učinilac učiniti teže krivično delo. kao i da jc za ot-klanjanje te opasnosti potrebno njegovo lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi (član 81. stav 1. KZ). Utvrđivanje da je učinilac opasan za okolinu zasniva sc na prognozt'budućeg ponašanja učinioca u smislu verovatnoče da ćc ponavljati teža krivična dela usled nekog od psihičkih stanja koja su vodila neuračunljivosti, od-nosno bitno smanjenoj uračunljivosti. Pored toga što do ove prognoze nije lako doći, ranije je bilo sporno da li ovaj uslov šire ili uže tumačiti jer zakonska odred-ba nije zahtevala teže krivično delo. U našoj teoriji i praksi preovladivalo jc mišljenje da je dovoljna verovatnoća da ćc učinilac ponavljati bilo koja krivična dela. Nasuprot tome, postojalo je i restriktivno shvatanjc po kome je ovaj uslov ispunjen samo onda kada se može očekivati da će učinilac vršiti neka teža kri-vična dela. KZ ograničava primenu ove mere samo na slučajeve kada postoji ve-rovatnoća 3aZe učinilac vršiti Teža krivična dela, jer njena priroda i neograničeno trajanje ne daje osnova za primenu u slučajevima kada postoji opasnost da ćc učinilac vršiti samo neka lakša krivična dela. Danas se i kod mera bezbednosti mora'voditi računa o principu srazmernosti. Dakle, bez obzira da li jc reč o neu-računljivom ilFKmosminjeno uračunljivom učiniocu, mora sc doći do zaključka da postoji ozbiljna opasnost da ćc da učini neko delo koje jc u zakonu predviđeno kao teže krivično delo. Od stava teorije i buduće sudske prakse zavisi šta ćc.sc smatrati težim krivičnim delom. Kao kriterijum bi sc mogla koristiti ista ona za-prećcna~lćazna koja jc ušlov za kažnjavanje pokušaja krivičnog dela (pet godina ili teža kazna). KZ zahteva i da ta opasnost bude ozbiljna, tj. da postoji visok ste-pen verovatnoče da će ponoviti krivično delo, što jc i do sada, iako nije bilo iz-ričito rečeno u zakonskom tekstu, bilo nesporno. Preeiziranjc i izvesno sužavanje uslova za primenu ove mere bezbednosti u KZ, na liniji je opravdane težnje jačanja i ostvarivanja garantivne funkcije krivičnog prava i u oblasti mera bez-bednosti.521

Drugi uslov za primenu ove mere bezbednosti, da je radi otklanjanja opa-snosti učinioca potrebno njegovo lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi, ujed-no je nćriterijum za izbor između te mere i mere bezbednosti obaveznog psih ja-trijskog lečenja na slobodi (član 82. KZ) kada se radi o neuračunljivom učiniocu. Kod procene da l i je nužna ova mera, ili je u odnosu na neuračunljivog'učinioca dovoljno lečenje na slobodi, presudno je stručno mišljenje veštaka psihijatra. Radi se o proccni intenziteta opasnosti i mogućnosti da se ona otkloni, odnosno o utvrđivanju potrebnih mera za otklanjanje te opasnosti.

Dok se u odnosu na neuračunljive učinioce ova mera bezbednosti izriče kao samostalna sankcija, bitno smanjeno uračunljivim učiniocima se izriče uz kaznu i izvršava se pre kazne (vikarijski sistem). Ukoliko je takav učinilac proveo duže ili isto vreme u ustanovi za izvršavanje ove mere od dužine izrečene kazne zatvo-ra, time je ujedno izdržao i kaznu. Ako je to vreme kraće, sud će odlučiti da li ćc

52) Vid . Z . S to janović , S is tem mera bezbedbost i . . . , J R K K , br . 4 /1987 . s t r . 162.

313

KRIVIČNE SANKCIJE

ga uputiti na izdržavanje ostatka kazne, ili će ga pustiti na uslovni otpust (član 81. stav. 5. KZ). Pri tom odlučivanju sud će, pored uslova za uslovni otpust (član 46. KZ), naročito uzeti u obzir uspeh lečenja i zdravstveno stanje osuđenog, kao i vreme provedeno u zdravstvenoj ustanovi i ostatak kazne koju osuđeni nije iz-držao. Ukoliko je osuđeni pušten na uslovni otpust, postoji mogućnost primene mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi za vreme dok uslovni otpust traje.

U vezi sa mogućnošću da bitno smanjeno uračunljiv učinilac provede u zdravstvenoj ustanovi duže vreme od izrečene kazne, treba primetiti da to nesum-njivo proizlazi iz izričite odredbe KZ (član 81. stav 4. KZ), ali da sc takvo rešenje kriminalno-politički može dovesti u sumnju. Reč je o učiniocu krivičnog dela gde je kazna osnovna sankcija. Nespojivo je sa načelom krivice učiniocu kri-vičnog dela izricati sankcije koje znače lišenje slobode neodređenog trajanja. Iz-vesno opravdanje se može videti u tome što se istovremeno radi o učiniocu koji je, iako jc postupao sa krivicom, zbog svog stanja opasan na šta se mora reagova-ti merom bezbednosti sve dok se ona ne otkloni.

Ova mera bezbednosti izriče se na neodređeno vreme, a o otpuštanju iz zdravstvene ustanove odlučuje sud rešenjem nakon sprovođenja posebnog po-stupka. Taj postupak se sprovodi po službenoj dužnosti, na predlog zdravstvene ustanove, ili na predlog organa starateljstva.

Mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi izriče se sa-mos(a\ho7ieuraćunljivom učiniocu. Može se u dva slučaja izreći i bitno smanjeno uračunljivom licu: uz uslovnu osudu, a u drugom slučaju kada je bitno smanjeno uračunljiv učinilac posle obustave izvršavanja mere iz člana 81. KZ pušten na uslovni otpust u kom slučaju mu se, kao što je već rečeno, može izreći obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi.

Uslovi za primenu ove mere bezbednosti u odnosu na onu iz člana 81. KZ razlikuju se najviše u odnosu na procenu načina otklanjanja opasnosti učinicca. Naravno, kod bitno smanjeno uračunljivog učinioca, zbog prirode ove mere, ona se ne izriče uz kaznu zatvora, već uz uslovnu osudu. Takođe je rečo neuračunlji-vom ili bitno smanjeno uračunljivom učiniocu koji je opasan, ali je za otklanjanje te opasnosti je dovoljno njegovo lečenje na slobodi. Iako ima mišljenja koja do-vode u sumnju opravdanost ove mere polazeći od toga da sama činjenica da se neko leči na slobodi predstavlja dokaz da nije opasan za druge, ipak postoje neu-računljivi ili bitno smanjeno uračunljivi učinioci koji su opasni, ali kod kojih je za otklanjanje te opasnosti dovoljno lečenje na slobodi. Ovo tim pre što_su u sa-vremenoj psihijatriji prisutna shvatanja da se u nekim slučajevima bolji uspeh u tečenju može postići bez hospitalizacije, u normalnim životnim uslovima. To je, inače, svojevremeno i bio razlog za uvođenje ove mere bezbednosti u KZ SFRJ.

3.2. Obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi

314

MERE BEZBEDNOSTI

Inače, opasnost mora biti ozbiljna kao i kod mere bezbednosti obaveznog prihija-trijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, ali se ne zahteva da to bude opasnost od vršenja težih krivičnih dela, već opasnost da će neuračunljivi učini-lac učiniti bilo koje protivpravno delo u zakonu prediđeno kao krivično delo, od-nosno da će bitno smanjeno uračunljivi učinilac učiniti bilo koje krivično dcio. Razlika u pogledu ovog uslova sc može pravdati, s obzirom na to da između ove dve mere bezbednosti postoji velika razlika u pogledu zadiranja i ograničavanja prava učinioca krivičnog dela.

Ova mera bezbednosti može trajati najduže tri godine. U vezi sa tim, ne vide se dovoljno uverlji'vi razlozi za takvo vremensko ograničenje. Naime, i ova bi mera bezbednosti mogla biti neodređenog i neograničenog trajanja s tim da sc ob-ustavlja onda kada prestane potreba za lečcnjem. Verovatno se pošlo od toga da ovu meni bezbednosti treba primenjivati u lakšim slučajevima kada nije potrebno neko duže lečenje. No, i u lakšim slučajevima nije uvek isključena potreba dužeg psihijatrijskog lečenja.

Mogućnost pretvaranja ove mere u meru bezbednosti obaveznog psihijatrij-skog lečćflfja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi postoji u dva slučaja: kada sc učinilac ne podvrgne Iečenju, odnosno kada ga samovoljno napusti, i kada i po-red lečenja učinilac postane toliko opasan za okolinu da je potrebno njegovo lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi.

Postoji i obrnuta mogućnost, tj. obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi se može izreći neuračunljivom učiniocu kada sud na osnovu rezultata lečenja utvrdrđiTviše nije potrebno njegovo čuvanje i lečenje u zdravstvenoj ustanovi, već da je dovoljno samo lečenje na slobodi (član 82. stav 2. KZ).

KZ predviđa i značajnu mogućnost da sc ova mera izvršava i institucional-no, tj. u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi, ali ne duže od petnaest dana nepre-kidno, odnosno dva meseca ukupno (član 82. stav 4).

S obzirom na to da su alkoholičari i narkomani dve različite kategorije (za-jednička irh'je samo zavisnost od upotrebe droga ili alkohola) koje zahtevaju i drugačiji tretman, opravdano je što KZ sada propisuje dve mcrc bezbednosti umesto jedne, kao što je to bio slučaj u našem dosadašnjem krivičnom zakono-davstvu.

Mera bezbednosti obaveznog lečenja narkomana predviđena jc za učiniocc koji su krivično delo izvršili usled zavisnosti od upotrebe opojnih droga. Pri tome se ne traži daje učinilac u vreme izvršenja krivičnog dela bio pod uticajem droge. Štaviše, ako je delo učinjeno u stanju neuračunljivosti do kojeg jc došlo upotre-bom droge, ne postoji mogućnost primene ove mere bezbednosti (ta bi mo-gućnost postojala samo onda kada bi se stekli uslovi za primenu instituta actiones

3.3. Obavezno lečenje narkomana

315

KRIVIČNE SANKCIJE

liberae in causa), već eventualno mere bezbednosti iz čl. 81. ili 82. KZ. Potrebno je da je delo rezultat zavisnosti od upotrebe opojnih droga, odnosno da postoji uzročna~veza između učinjenog dela i zavisnosti učinioca od droge. Narkomani mnđgćTče5č<rvr5ekrivižna dela zbog zavisnosti od droge" nego pod direktnim uticajem droge. Često su to dela protiv imovine koja se vrše da bi sc došlo do sredstava za droguTPored ovog uslova, mora kumulativno biti ostvaren još i uslov da kod učinioca postoji ozbiljna opasnost da će usled ove zavisnosti i dalje vršiti krivična dela.

Ova mera bezbednosti se može izreći uz kaznu zatvora, novčanu kaznu, uslovnu osudu, sudsku opomenu ili oslobođenje od kazne. KZ propisuje trajanje ove mere, kao i opšta pravila o njenom izvršenju.

U slučaju kada se izriče uz kaznu zatvora, mera bezbednosti obaveznog lečenja narkomana riiožc trajati i duže od izrečene kazne zatvora, ali njeno ukup-no trajanje u tom slučaju nc može biti duže od tri godine (član 83. stav 3. KZ). Ranije je ovo pitanje bilo sporno, jer ga zakon nije regulisao pa su se u praksi i te-oriji javila dva suprotna stava. Prema jednom shvatanju bilo je moguće da ova mera traje i duže od izrečene kazne zatvora, dok prema drugom ona nije mogla trajati najduže koliko i izrečena kazna zatvora.IŠto se kriminalno-političkih raz-loga tiče, nije opravdano dozvoliti neograničeno trajanje ove mere, pa se stoga, ako je već zakonodavac dozvolio mogućnost da ona može i duže trajati od kazne zatvora, bilo nužno i opravdano da se njeno trajanje ograniči vremenom koje je predviđeno u slučaju da sc izriče uz druge sankcije koje ne podrazumcvaju lišenje slobode (tri godine).

Ako je izrečena uz kaznu zatvora, mera bezbednosti obaveznog lečenja nar-komana izvršava se u zavodu za izvršenje kazne zatvora, ili u odgovarajućoj zdravstvenoj ili drugoj specijalizovanoj ustanovi. Vreme provedeno u ustanovi za lečenje uračunava se u kaznu zatvora.

U slučaju da je izrečena uz novčanu kaznu, uslovnu osudu, sudsku opome-nu, ili oslobođenje od kazna mera bezbednosti obaveznog lečenja narkomam se izvršava na slobodi (tj. lečenje se sprovodi ambulantno) i može trajati najviše tri godine.

Ako se učinilac bez opravdanih razloga, ne podvrgne lečenju na slobodi, ili lečenje samovoljno napusti, sud će odrediti da sc ova mera prinudno izvrši u zdravstvenoj ili u drugoj specijalizovanoj ustanovi.

Uslovi za primenu mere bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara su u osnovi isti kao i kod mere bezbednosti obaveznog lečenja narkomana, samo što je ovde reč o zavisnosti od alkohola. Dakle, neophodno je za izricanje ove mere bezbednosti da je krivično delo učinjentTusIed žaV/ijtoj/i' od upotrebe alkohola i

3.4. Obavezno lečenje alkoholičara

3 1 6

MERE BEZBEDNOSTI

da usled ove zavisnosti i dalje postoji ozbiljna opasnost da će učinilac i dalje da vrši krivična dela. To znači daje za primenu ove mere bezbednosti važno razli-kovati obično pijanstvo od alkoholizma. Povremeno ili umercno uzimanje alko-holnih pića je društveno prihvatljivo. Kod većine ljudi koji uzimaju alkoholna pića nc dolazi do zavisnosti, odnosno alkoholizma, što znači da nisu ostvareni uslovi za primenu ove mere bezbednosti. Za razliku od narkomana, alkoholičari češće vrše krivična dela pod neposrednim uticajem alkohola. Ukoliko jc došlo do stanja~neiiračunljivosti, i ova mera bezbednosti može biti izrečena ukoliko su ostvareni uslovi za primenu instituta actioncs liberae in causa.

Ova mera bezbednosti može se izreći uz kaznu zatvora, novčanu kaznu, uslovnu osudu, sudsku opomenu i oslobođenje od kazne.

U slučaju kada se izriče uz kaznu zatvora, mera bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara ograničena je trajanjem kazne zatvora. U tom pogledu po-stoji značajna razlika u odnosu na meru bezbednosti obaveznog lečenja narkoma-na. Njeno trajanje, kada je izrečena uz kaznu zatvora, vezano je za trajanje kazne zatvora. Ona može trajati kraće od te kazne (ukoliko je prestala potreba za daljim lečenjcm), ali ne i duže.

Ako je izrečena uz kaznu zatvora, ova mera sc izvršava u zavodu za iz-vršenje kazne zatvora, ili u odgovarajućoj zdravstvenoj ili drugoj specijalizo-vanoj ustanovi. Vreme provedeno u ustanovi za lečenje uračunava sc u kaznu zatvora.

U slučaju da je izrečena uz novčanu kaznu, uslovnu osudu, sudsku opome-nu, ili oslobođenje od kazna mera bezbednosti obaveznog lečenja narkoman«! se izvršavana slobodi (tj. lečenje sc sprovodi ambulantno) i ne može trajati duže od dve godine.

Ako se učinilac bez opravdanih razloga, ne podvrgne tečenju na slobodi, ili lečenje samovoljno napusti, sud će (kao i kod mere bezbednosti obaveznog lečenja narkomana) odrediti da se ova mera prinudno izvrši u zdravstvenoj ili u drugoj specijalizovanoj ustanovi.

3.5. Zabrana vršenja poziva, delatnosti * i dužnosti

Mera bezbednosti zabrane vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti iz člana 85. KZ može se izreći kako uračunljivom učiniocu, tako i neuračunljivom učiniocu. Uračunljivom učiniocu se izriče uz kaznu, uslovnu osudu, sudsku opomenu ili oslobođenje od kazne, a neuračunljivom učiniocu uz meru bezbednosti iz čl. 81. ili 82. KZ.

Ova mera bezbednosti se sastoji u zabrani vršenja: 1) određenog poziva, 2) određene službe, 3) određene delatnosti, ili 4) svih ili nekih dužnosti vezanih za raspolaganje, korišćenje, upravljanje ili rukovanje tuđom imovinom ili za čuva-

3 1 7

KRIVIČNE SANKCIJE

nje te imovine. U presudi kojom se izriče ova mera mora biti tačno određeno na šta se zabrana odnosi.

Za izricanje mere bezbednosti zabrane vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti ranije zakonsko rešenje alternativno je postavljalo dva uslova: da jc učinilac zloupotrebio svoj položaj, vršenje delatnosti ili dužnosti radi iz-vršenja krivičnog dela, ili ako se opravdano može smatrati da bi njegovo dalje vršenje takve delatnosti bilo opasno. Ovakvo rešenje, prema kojem je bilo do-voljno ostvarenje bilo kojeg od ova dva uslova, nije bilo adekvatno. Naime, to bi značilo da je kod nekih krivičnih dela koja se prema zakonskom opisu mogu vršiti samo, ili po pravilu kroz tu zloupotrebu, uslov za primenu ove mere bezbednosti uvek ispunjen. Međutim, samo kada postoji opasnost od da-ljeg vršenja krivičnih dela usled vršenja neke od tih delatnosti, treba uzeti da ima mesta za primenu ove mere bezbednosti i onda kada nije došlo do zloupo-trebe, već ta opasnost postoji iz drugih razloga. Zato jc KZ drugačije rešio pi-tanje uslova za primenu ove mere bezbednosti.nDna se može izreći ukoliko je dalje vršenje određene delatnosti opasno. Opasnost treba shvatiti u smislu opasnosti od vršenja krivičnih dela u vezi sa vršenjem nekog poziva, delatno-sti ili dužnosti-

U slučaju kada je ova mera izrečena uz uslovnu osudu sud može pri izrica-' nju uslovne osude odrediti da će se ta osuda opozvati ako učinilac prekrši zabra-1 nu vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti.

Ova mera bezbednosti može trajati od jedne do deset godina računajući od dana pravnosnažnosti odluke, s tim da se vreme provedeno u zatvoru, odno-sno u zdravstvenoj ustanovi u kojoj jc izvršena neka mera medicinskog karak-tera ne uračunava u vreme trajanja mere. Iako to zakon ne određuje, vladajuće je mišljenje da prirodi ove mere odgovara da se njeno trajanje u okviru zakon-skog minimuma i maksimuma (od jedne do deset godina) odlukom suda od-ređuje u punim godinama. Trajanje izrečene mere se može naknadno, ako su protekle tri godine, pod određenim uslovima, odlukom suda skratiti (Član 90. KZ). Pomilovanjem se može odrediti ukidanje ili kraće trajanje ove mere bez-bednosti (član 110. stav 2. KZ).

3.6. Zabrana upravljanja motornim vozilom

Mera bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom (član 86. KZ) predviđena je za učinioce krivičnih dela ugrožavanja javnog saobraćaja. Ona se može izreći ako težina učinjenog dela, okolnosti pod kojima je delo izvršenog ili ranije kršenješaobraćajnih propisa od strane učinioca, pokazuju da je opasno da on i dalje upravlja motornim vozilom određene vrste ili kategorije.

Zabrana se mora odnositi na upravljanje motornim vozilom određene vrste ili kategorije. Tako, na primer, ako je izvršilac izvršio krivično delo ugrožavanja

3 1 8

MERE BEZBEDNOSTI

javnog saobraćaja vozeći autobus (D kategorija), njemu će se izreći mera bezbed-nosti zabrane upravljanja samo vozilom D kategorije, a ne svih kategorija.5,1

KZ,za razliku od ranijeg rešenja, ne obavezuje više sud da uzme u obzir Lio da li je učinilac vozač motornog vozila po zanimanju. Tumačenje te odredbe jc bilo sporno, jer nije bilo jasno da li to znači da sud u tom slučaju sa posebnom opreznošću treba da odlučuje o primeni ove mere bezbednosti, ili naprotiv, da to znači dodatni razlog za primenu u odnosu na vozače profesionalce. Prco-vlađivalo je stanovište da se generalni stav u tom pogledu ne može zauzeti, već da u zavisnosti od konkretnog slučaja ova odredba može ići u prilog ili na štetu profesionalnog vozača.

Imajući u vidu da u ovom slučaju taktički dolazi do kumulacije sa merom zabrane vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti, te da zabrana upravljanja motornim vozilom znat-no teže pogađa vozača profesionalca, trebalo bi uzeti da ovu meru bezbednosti sa posebnim oprezom treba izricati vozaču profesionalcu. To ne bi isključivalo mogućnost da izuzetno, upravo činjenica da se radi o profesionalnom vozaču, bude dodatni razlog za izricanje mere bezbednosti.

Mera bezbednosti se izvršava oduzimanjem vozačke dozvole određene vr-ste ili kategorije (član 210. ZIKS).

Kada se ova mera izriče licu koje nema položen vozački ispit, onda sc ona sastoji u zabrani izdavanja vozačke dozvole (a nc u zabrani polaganja vozačkog ispita).

Zabrana upravljanja motornim vozilom može se izreći i licu koje ima stranu vozačku dozvolu u kom slučaju ona obuhvata zabranu korišćenja te dozvole na teritoriji Srbije.

Zakon propisuje vremenski raspon u okviru kojeg se izriče ova mera bez-bednosti. Ona može trajati od tri meseca do pet godina.

U slučaju kada je ova mera izrečena uz uslovnu osudu, postoji mogućnost opozivanja uslovne osude ako učinilac prekrši zabranu upravljanja motornim vo-zilom.

Pomilovanjem se može ukinuti ili odrediti kraže trajanje ove mere bezted-nosti (član 110. stav 2. KZ).

Sud u okviru propisanog raspona određuje trajanje ove mere. Njeno trajanje se može naknadno, ako su protekle tri godine, na osnovu sudske odluke, skratiti (član 90. KZ).

U načelu, izricanje ove mere bezbednosti je fakultativnog karaktera. Međutim, zakonom se može propisati obavezno izricanje ove mere bezbednosti (član 86. stav 7. KZ).

53) O S B Kž. 350/95 .

3 1 9

KRIVIČNE SANKCIJE

3.7. Oduzimanje predmeta

Za razliku od ostalih mera bezbednosti koje su sve lične prirode, mere bez-bednosti oduzimanja predmeta je jedina mera bezbednosti u našem sistemu kri-vičnih sankcija stvarnog karaktera. Kao sporedna kazna, ona jc odavno poznata u krivičnim zakonodavstvima. Pretvaranjem u meru bezbednosti, ona jc jednim svojim delom ipak zadržala i karakter kazne.

Oduzeti sc mogu oni predmeti koji su upotrcbljcni za izvršenje krivičnog dela, koji su BiTi namenjeni izvršenju krivičnog dela i koji su nastali izvršenjem krivičnog dela (član 87. stav 1. KZ). Iako se govori o tri vrste predmeta koji mogu biti oduzeti primenom ove mere bezbednosti, reč je u stvari o dve vrste predmeta. Naime, činjenica da li su predmeti koji predstavljaju sredstvo izvršenja bili upotrebljeni ili nisu, ne menja njihovu prirodu. Zato sc može govoriti o dve grupe predmeta. To su: predmeti koji su bili upotrebljeni ili namenjeni za iz-vršenje krivičnog dela (instrumenta sceleris) i predmeti koji su nastali' .iz-vršenjem krivičnog dela (produeta sceleris).

Predmeti koji su bili upotrebljeni ili namenjeni za izvršenje krivičnog dela su oni predmeti kojima se preduzima radnja izvršenja, koji su upotrebljeni prili-kom izvršenja krivičnog dela, ili su tome bili namenjeni. Predmeti koji se koriste za preduzimanje pripremnih radnji, ili predmeti koje učinilac koristi posle iz-vršenja krivičnog dela (npr. zato da bi realizovao protivpravnu korist pribavljenu krivičnim delom) nisu predmeti koji su bili upotrebljeni ili namenjeni za iz-vršenje krivičnog dela i zato nc predstavljaju predmete koji se mogu oduzeti pri-menom ove mere bezbednosti. Tako, na primer, nije predmet u tom smislu put-ničko vozilo koje je učinilac koristio da bi se prevezao do mesta izvršenja kri-vičnog dela, da bi prevezao stvari pribavljene izvršenjem krivičnog dela, ili da bi pobegao posle izvršenja krivičnog dela.541 U pogledu predmeta koji su bili name-njeni izvršenju krivičnog dela, iako se oni po svojoj prirodi ne razlikuju od pred-meta koji su bili upotrebljeni za izvršenje krivičnog dela, tj. i jedni i drugi pred-stavljaju sredstvo izvršenja, važno je i pitanje koje se tiče veze tih predmeta i dela koje je osnov za izricanje ove mere bezbednosti. Naime, da bi ova mera bezbed-nosti bila primenjena, mora kao i u slučaju svih krivičnih sankcija biti učinjeno delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo. Ako su, osim upotrebljenih, bili pripremljeni i neki drugi predmeti kao eventualno sredstvo izvršenja tog kri-vičnog dela, onda njihovo oduzimanje nije sporno. Sporno je da li sc u vezi sa tim delom mogu oduzeti i oni predmeti koji su bili namenjeni izvršenju nekog sasvim drugog krivičnog dela.

5 4 ) T a j s tav zastupa i naša sudska praksa . T a k o V S S u odluci K ž 1-820/87 ističe da putn ičko vozi lo kor išćeno za odlazak na mes to k rade i provoz ukradenih stvari nc predstavl ja predmet upotrcbl jcn za izvršenje kr iv ičnog dela i ne m o ž e s c oduzeti izr icanjcm me te bezbednost i oduz iman ja prcdn.c ta . Prema shvatan ju o v o g suda, to m o g u biti oni predmet i „ p o m o ć u koj ih j c doš lo d o izvršenja, a koji su p o pravilu takvi da po svo jo j prirodi m o g u da s luže za izvršenje kr iv ičnog dela ili su podešeni da s luže tom c i l ju" .

320

MERE BEZBEDNOSTI

Što se tiče predmeta koji su nastali izvršenjem krivičnog dela, to su samo oni predmeti koji su rezultat prcduzetog krivičnog dela, koji su nastali prcduzi-manjem radnje izvršenja. Nije prihvatljivo šire shvatanje pojma ovih predmeta kao što to čini jedan deo naše sudske prakse podrazumevajući pod tim predmeti-ma i one predmete koji su pribavljeni izvršenjem krivičnog dela. Ova mera bez-bednosti se ne primenjuje u odnosu na predmete koji nisu nastali izvršenjem kri-vičnog dela, već predstavljaju korist do koje je učinilac došao njegovim iz-vršenjem. U tom slučaju primenjuje se mera oduzimanja imovinske koristi (čl. 91-93. KZ).

Uslov za primenu mere bezbednosti oduzimanja predmeta jeste da jc pred-met u svojini učinioca. Izuzetno, ovi predmeti se mogu oduzeti i onda kada nisu svojina učinioca u dva slučaja: ako to zahtevaju interesi opšte bezbednosti, ili kada i dalje postoji opasnost da će biti upotrcbljeni za izvršenje krivičnog dela. U slučaju navedena dva izuzetka kada se mogu oduzeti i predmeti koji nisu u svoji-ni učinioca, treće lice, tj. vlasnik, ima pravo na naknadu štete od učinioca.

Primena mere bezbednosti oduzimanja predmeta je u načelu fakultativnog karaktera. Međutim, zakonom se može predvideti obavezna primena ove mere bezbednosti što je i učinjeno kod nekih krivičnih dela (na primer, kod krivičnog dela falsifikovanja novca propisano je obavezno oduzimanje lažnog novca nasta-log izvršenjem tog krivičnog dela). Osim toga, zakonom se može odrediti i obave-zno uništavanje oduzetih predmeta (na primer, kod krivičnog dela neovlašćenog iskorišćavanja autorskog dela ili predmeta srodnog prava iz člana 199. KZ).

3.8. Proterivanje stranca iz zemlje

Proterivanje stranca iz zemlje sastoji se u proterivanju sa teritorije Srbije lica stranog državljanstva, ili lica bez državljanstva za vreme koje odredi sud u okviru zakonskog raspona od jedne do deset godina. Kao uslov za primenu ove mere bezbednosti zakon postavlja nepoželjnost boravka stranca na teritoriji Srbi-je i upućuje sud da prilikom odlučivanja o njenom izricanju uzme u obzir prirodu i Težinu učinjenog krivičnog dela, pobude iz kojih je krivično delo učinjeno, način izvršenja krivičnog dela i druge okolnosti koje ukazuju na tu nepoželjnost. U vezi sa tim bilo je i mišljenja da ovaj uslov treba tumačiti pre svega u smislu političke nepoželjnosti.55' To se shvatanje ne može prihvatiti, jer nema osnova za sužavanje primene ove mere samo kod krivičnih dela određene vrste. To mogu, na primer, biti i privredna, imovinska i druga krivična dela, naročito ako su učinjena u povratu, a postoji opasnost da će stranac i dalje vršiti krivična dela, tj. pod uslovom da postoji dovoljno osnova za zaključak o nepoželjnosti boravka učinioca - stranca na teritoriji Srbije.

55) U lom smis lu Čc jov ić koj i isliCc da j c pr ihvaćeno glediš te da sc ova m e r a bezbednos t i n c m o ž e izreći za b i lo ko je kr iv ično dcio. Up. B . Čcjović . Uloga i znača j m e t a bezbednos t i . u: Aktue lna p i tan ja kr imina lne pol i t ike u Jugoslavi j i , Herccg-Novi , 1986, str . 201 .

321

KRIVIČNE SANKCIJE

KZ sada (za razliku od ranijeg rešenja) direktno upućuje na to da prili-kom izricanja ove mere i određivanja njenog trajanja treba imati u vidu i težimrizvršenog krivičnog dela, što znači da treba voditi računa o principu sražmemosti. Opravdanje za to leži u prirodi ove sankcijc. Iako nije prihvatlji-vo mišljenje da se u suštini radi o kazni, teško se može poreći činjenica da ona, naročito u nekim slučajevima, ima i izvesne osobine kazne. U nekim slučajevima ona predstavlja zlo koje se nanosi učiniocu krivičnog dela, iako joj to nije cilj. Na primer, ova mera bezbednosti ima sasvim drugu težinu za stranca koji živi u Srbiji gde ima porodicu i gde radi ili studira, u odnosu na stranca koji je u tranzitu.

Sporno je da li se ova mera bezbednosti može izreći strancu koji je dobio azil. Polazeći od smisla i cilja instituta azila, prihvatljivije bi bilo tumačenje koje isključuje tu mogućnost za vreme dok stranac uživa pravo azila.

Pomilovanjem se može ukinuti ili odrediti kraže trajanje ove mere bezbed-nosti (član 110. stav 2. KZ).

3.9. Javno objavljivanje presude

Javno objavljivanje presude je nova mera bezbednosti koju uvodi KZ (član 89). U našem ranijem krivičnom zakonodavstvu to jc bila mera (aii ne i sankcija) koju jc sud mogao da naloži samo kod krivičnog dela klevete ako je ono učinjeno putem sredstava javnog informisanja, i kao takva nije imala neki"veći značaj.561 Uvođenje ove mere bezbednosti ima svoje kriminalnO-politiČko oprav-danje, naročito u slučajevima kada je njen cilj otklanjanje opasnosti po život ili zdravlje ljudi.

K Z predviđa mogućnost primene ove mere bezbednosti u dvejsitu.asije. Prva je kada je krivično delo učinjeno putem sredstava javnog informisanja. Cilj ove mere bezbednosti jeste da u tom slučaju, s obzirom na način izvršejija, otkloni neke dalje štetne posledicc učinjenog dela. U drugom slučaju, mera bezbednosti javnog objavljivanja presude se može izreci za krivično delo koje je prouzrokovalo opasnost za život ili telo ljudi, pod uslovom da objavljivanje presude može da doprinese da se otkloni ili umanji ta opasnost. To dolazi u ob-zir naročito kod nekih krivičnih dela (npr. protiv zdravija ljudi, protiv životne sredine, ili protiv opšte sigurnosti ljudi i imovine).

Presuda se objavljuje o trošku učinioca krivičnog dela. Sud odlučuje da li ćc se objaviti u celini, ili u izvodu. Kada je reč o krivičnom delu učinjenom putem sredstava javnog informisanja, sud može odlučiti da se presuda objavi istim pu-tem (tj. u istom sredstvu javnog informisanja).

5 6 ) O n a j c p redviđena č l anom 30. Zakona o pr ivrednim pres tup ima k a o zaš t i tna mera ko ja sc za uč in jen i pr ivredni pres tup m o ž e izreći kako p r avnom, t ako i o d g o v o r n o m licu.

322

MERE BEZBEDNOSTI

Ova mera bezbednosti sc izriče uz osudu na kaznu, uslovnu osudu, sudsku opomenu, ili uz oslobođenje od kazne.

Izricanje ove mcrc je u načelu fakultativno, ali sc može zakonom predvi-deti i obavezno objavljivanje presude. I u tom slučaju sud odlučuje da li će sc presuda objaviti u celini ili u izvodu, kao i putem kojeg sredstva javnog infor-misnja će se objaviti.

S obzirom na prirodu ove mere i njenu svrhu, određen jc kratak rok u kome se ona mora izvršiti. To je trideset dana od dana pravnosnažnosti presude.

323

V. ODUZIMANJE IMOVINSKE KORISTI PRIBAVLJENE KRIVIČNIM DELOM

1. Osnov i način oduzimanja imovinske koristi

S obzirom na to da.se radi o meri koja ne predstavlja krivičnu sankciju već meru sui generis, ona je regulisana u posebnoj glavi KZ (glava sedma). Iako jc pravna priroda ove mere sporna i donekle ambivalentna,57' jasno je na kojem se principu ona zasniva. Taj je princip sadržan i u zakonskoj odredbi (član 91. stav 1. KZ). Iz te odredbe proizlazi i to da je oduzimanje imovinske koristi pribavlje-ne krivičnim delom obavezno, tj. da niko ne može zadržati imovinsku korist pri-bavljenu krivičnim delom. Uslovi za oduzimanje imovinske koristi predviđeni su odredbama KZ, a korist se oduzima sudskom odlukom kojom je utvrđeno da je krivično delo učinjeno (član 91. stav 2. KZ).

Odredbama KZ predviđeni su način i uslovi oduzimanja imovinske koristi (član 92). Od učinioca će se oduzeti novac, predmeti od vrednosti i svaka druga imovinska korist koji su pribavljeni krivičnim delom, a ako oduzimanje nije mo-guće - učinilac će se obavezati da plati novčani iznos koji odgovara pribavljenoj imovinskoj koristi (stav 1).

Imovinska korist pribavljena krivičnim delom oduzeće se i od licanakoj i je prenesena bez naknade ili uz naknadu koja očigledno ne odgovara stvarnoj vred-nosti (2). Ranijim rešenjem se zahtevalo da su ta lica znala ili mogla znati da je imovinska korist pribavljena krivičnim delom, a u slučaju da je imovinska korist prenesena na bliske srodnike, mogla se oduzeti od njih ako ne dokažu da su kao naknadu dali punu vrednost. Novo rešenje je jednostavnije i objektivizuje uslov za oduzimanje od drugih lica na koja je preneta bez naknade, ili odgovarajućena-knade i omogućava da se ciljevi ove mere dosledno ostvare i u slučaju prenošenja stečene imovinske koristi.

Od prenošenja stečene imovinske koristi na drugoga, treba razlikovati stica-nje imovinske koristi za drugog (stav 3). U tom slučaju se imovinska korist bez-uslovno oduzima kao i u slučaju kada je učinilac stekao imovinsku korist za sebe. Pribavljanje imovinske koristi u ovom smislu, svakako, obuhvata i pribavljanje imovinske koristi za pravno lice.

57) Do stupanja na snagu KZ SFRJ 1977. godine ona jc bila mera bezbednosti.

3 2 4

ODUZIMANJE IMOVINSKE KORISTI PRIBAVLJENE KRIVIČNIM DEI.OM

Smislu i svrsi ove mere, tj. da se vršenjem krivičnog dela ne sme doći ni do kakve imovinske koristi, odgovara široko shvatanje pojma imovinske koristi. Sto-ga je opravdano tim pojmom obuhvatiti svaki imovinski efekat koji predstavlja protivpravnu dobit za učinioca. Imovinsku korist predstavljaju nc samo novac i određeni predmeti, nego i usluge, korišćenje određenih predmeta bez davanja adekvatne protivvrednosti, imovinska pogodovanja, uštede i si., dakle sve ono što ima neku imovinsku vrednost, što ima finansijske efekte. Jedino nisu obuhvaćena nematerijalna pogodovanja lične prirode, osim ako to nema za rezultat i neposred-ne finansijske prednosti odnosno uštede. Ovakav širok pojam imovinske koristi odgovara i duhu odredaba cele glave sedme KZ kojom sc ova mera reguliše.

U praksi najznačajniji problem prilikom primene mere oduzimanja imovin-ske koristi predstavlja utvrđivanje njene visine. Iako su prisutna ekstremna shva-tanja Koja idu od toga da se učiniocu krivičnog dela priznaju svi troškovi u vezi sa izvršenjem ili povodom izvršenja Krivičnog dela, pa do nepriznavanja bilo ka-kvih troškova, u novije vreme i u sudskoj praksi i u teoriji, preovlađuje umereno rešenje koje polazi od toga da učiniocu krivičnog dela prilikom utvrđivanja visi-ne imovinske koristi treba priznati određene troškove koje je imao u vezi sa vršenjem krivičnog dela. Međutim, i dalje ostaje sporno koji su to troškovi koje treba priznati, a koje treba odbiti od postignute ukupne imovinske koristi. Većina je za to da ne treba priznati one troškove koji predstavljaju materijalni ckvivalc-nat za trud učinioca uložen u radnju izvršenja krivičnog dela i troškove koji po samoj svojoj prirodi ulaze u radnju izvršenja krivičnog dela. Ovakvo shvatanje jc opravdano. U suprotnom, proizlazilo bi da se posredno plaća za samu kriminalnu delatnost. U pogledu ostalih troškova treba u principu zauzeti stav da ih treba pri-znati prilikom utvrđivanja visine imovinske koristi, ali da u nekim slučajevima ima opravdanja da se neki troškovi ne priznaju u zavisnosti od okolnosti konkret-nog slučaja, kao i prirode izvršenog krivičnog dela.

Posebno pitanje u vezi sa utvrđivanjem visine imovinske koristi predstavlja slučaj kada učinilac otuđi predmete koji predstavljaju stečenu imovinsku korist bez naknade, ili uz naknadu koja ne odgovara tržišnoj vređnosti prodatih predme-ta, a ne postoji mogućnost da se primeni stav 2. člana 92. KZ, odnosno da se odu-zmu od lica na koja su prcneti. Ispravan je stav da učiniocu treba oduzeti novčanu vrednost tog predmeta koju je on imao u vreme izvršenja krivičnog dela. Međutim, to mora biti realna, a nc nominalna vrednost, izražena u novčanom iz-nosu revalorizovanom za stopu inflacije. Ukoliko bi utvrđivanje visine imovin-ske koristi izazvalo nesrazmemc teškoće ili bi dovelo do znatnog odugovlačenja postupka, sud je ovlašćen da tu visinu utvrdi po slobodnoj oceni (član 515. ZKP).

U vezi sa visinom imovinske koristi je i jedno pitanje koje se trenutno može postaviti samo de lege ferenda, a to je da li će se oduzeti i mala, odnosno neznat-na imovinska korist. S obzirom na postojeće zakonsko rešenje mora se oduzeti svaka imovinska korist, pa i ona koja je neznatnog karaktera. Međutim, takvo rešenje nije celishodno. Stoga zakonom treba, kao što to čine neki strani krivični

325

KRIVIČNE SANKCIJE

zakonici, dozvoliti mogućnost da se imovinska korist nc mora oduzeti u slučaju da je ona neznatna.

2. Zaštita oštećenog

Ukoliko postoji lice koje je neposredno oštećeno krivičnim delom, njegovi interesi imaju prednost u odnosu na meru oduzimanja imovinske koristi stečene krivičnim delom. Ostvarenjem interesa oštećenog po pravilu sc ostvaruje i prin-cip da niko nc može zadržati imovinsku korist pribavljenu krivičnim delom.

U vezi sa odnosom imovinskopravnog zahteva oštećenog i mere oduzimanja imovinske koristi nfoguće su tffsituacije (član 93. KZ). U prvoj situaciji, akojc oštećenom u krivičnom postupku dosuđen imovinskopravm zahtev, sud će izreći oduzimanje imovinske koristi samo ukoliko ona prelazi dosuđeni imovinskoprav-ni zahtev oštećenog. U drugoj situaciji, kada imovinskopravni zahtev nije dosuđen u krivičnom postupku već je oštećeni upućen na parnicu, on može tražiti da sc na-miri iz iznosa oduzete vrednosti, pod uslovom da je pokrenuo parnicu u roku od šest meseci od dana pravosnažnosti odluke kojom je upućen na parnicu. Ukoliko bude utvrđen njegov zahtev, potrebno je da u roku od tri mescca od dana pravo-snažnosti odluke kojom je utvrđen taj zahtev zatraži namircnje iz oduzete vredno-sti. Treća situacija sc odnosi na slučajeve kada oštećeni u krivičnom postupku nije prijavio imovinskopravni zahtev. I u tom slučaju on može naknadno zahtevati na-mircnje iz oduzete vrednosti, ako je radi utvrđenja svog zahteva pokrenuo parnicu u roku od tri mcseca od dana saznanja za presudu kojom se oduzima imovinska korist, a najdalje u roku od tri godine od pravnosnažnosti odluke o oduzimanju imovinske koristi. Ukoliko bude utvrđen njegov zahtev, takođe jc potrebno kao i u prethodnoj situaciji da u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti odluke ko-jom jc utvrđen taj zahtev zatraži namirenje iz oduzete vrednosti.

Mera oduzimanja imovinske koristi u odnosu na zahtev oštećenog je supsi-dijamog karaktera. To znači da taj zahtev uvek ima prednost. Oduzimanje imo-vinske koristi kada postoji imovinskopravni zahtev oštećenog, odnosno kada je on dosuđen u adhezionom postupku (parnici pridruženoj krivičnom postupku), izriče se samo u slučaju da ta korist prelazi visinu dosuđenog imovinskopravnog zahteva. Kao što sc vidi, predviđaju način ostvarivanja prava oštećenog, a pre svega rokove u kojima može namiriti svoj imovinskopravni zahtev iz iznosa od-uzete vrednosti koja predstavlja imovinsku korist pribavljenu krivičnim delom.

3 2 6

VI. PRAVNE POSLEDICE OSUDE

1. Nastupanje pravnih posledica osude

Glava osma KZ regujiše institut pravnih posledica osude u užem smislu. Pravne posledice osude u širem smislu u nekim stranim krivičnim pravima obu-hvataju i same krivične sankcije. Nasuprot tome, pravne posledice osude u smi-slu odredaba glave osme KZ ne samo da nisu krivične sankcije, nego ne predsta-vljaju ni neke druge mere o kojima bi odlučivao sud. One nastupaju automatski po sili zakona (ex lege) kod osude za određena krivična dela ili na određene ka-zne. Pravne posledice osude su kako u našem, tako i u stranom zakonodavstvu mnogobrojne, predviđene u velikom broju raznih zakona, a po svom dejstvu mogu pogoditi učinioca više nego sama krivična sankcija. Žbog njihovog kazne-nog karaktera s jedne strane, a s druge strane cilja koji se sastoji u otklanjanju opasnih situacija iz kojih može proizaći ponovno vršenje krivičnih dela, postoji spor oko njihove pravne prirode, pre svega oko toga da li su one bliže kazni ili merama bezbednosti.

Osude za određena krivična dela ili na određene kazne mogu imati za prav-nu posledicu prestanak, odnosno gubitak određenih prava ili zabranu sticanjaod-ređenih prava (član 94. stav 1. KZ). To znači da su pravne posledice osude u našem pravu svrstane u dve kategorije: one koje predstavljaju prestanak ili gubi-tak određenih prava i one koje se sastoje u zabrani sticanja određenih prava.

Pravne posledice osude ne mogu nastupiti kad jc za krivično delo učiniocu izrečena novčana kazna, uslovna osuda ako ne bude opozvana, sudska opomena ili kad je učinilac oslobođen od kazne (član 94. stav 2. KZ).

Pravne posledice osude mogu se predvideti samo zakonom i nastupaju po sili zakona kojim su predviđene (član 94. stav 3. KZ). Zabranjeno jc dakle propi-sivanje pravnih posledica osude podzakonskim aktima, tako da one mogu biti propisane samo zakonom.

Upravo imajući u vidu činjenicu da pravne posledice osude nekada tejko pogađaju učinioca krivičnog dela, isključeno je njihovo nastupanje kada je iz-rečena neka blaža krivična sankcija (što podrazumeva da je učinjeno neko lakše krivično delo), odnosno kada je učinilac oglašen krivim, a oslobođen od kazne (stav 2). To znači da pravna posledica može nastupiti samo ako je izrečena ka-

327

KRIVIČNE SANKCIJE

zna zatvora. Sporno je da li mogu nastupiti pravne posledice osude u slučaju iz-ricanja kazne rada u javnom interesu i oduzimanja vozačke dozvole. Imajući u vidu rečeno, nc bi bilo opravdano posebnim zakonima kojima se propisuju pravne posledice osude tako nešto predvideti, iako je zakonodavac propustio da unese izričitu zabranu u KZ. Takav zaključak proizlazi iz svrhe pravnih posledi-ca osude i njihove prirode, kao i primene sistematskog i logičkog metoda tu-mačenja (ako ne mogu nastupiti uz novčanu kaznu i uslovnu osudu, ne bi mogle ni uz rad u javnom interesu ili oduzimanje vozačke dozvole).

2. Vrste pravnih posledica osude

U okviru dve kategorije pravnih posledica osude KZ propisuje pojedine vr-ste pravnih posledica osude (član 95). Pravne posledice osude koje se odnose na prestanak ili gubitak određenih prava jesu:

1) prestanak vršenja javnih funkcija; 2) prestanak radnog odnosa**' ili prestanak vršenja određenog zvanja, po-

ziva ili zanimanja; 3) gubitak određenih dozvola ili odobrenja koja se daju odlukom državnog

organa ili organa lokalne samouprave. Pravne posledice osude koje se sastoje u zabrani sticanja određenih prava

jesu: 1) zabrana sticanja određenih javnih funkcija; 2) zabrana sticanja određenog zvanja, poziva ili zanimanja, ili unapređenja

u službi; 3) zabrana sticanja čina vojnog starešine; 4) zabrana dobijanja određenih dozvola ili odobrenja koja se daju odlukom

državnih organa ili organa lokalne samouprave. Odredbe ovog člana predviđaju vrste pravnih posledica osude koje se mogu

propisati drugim zakonima, tako da one istovremeno predstavljaju ovlašćenje, ali i ograničenje zakonodavcu u pogledu propisivanja pojedinih pravnih posledica osude.

Pravne posledice osude koje se sastoje u prestanku ili gubitku određenih prava (stav 1) nastupaju danom pravnosnažnosti presude i svojim su nastupanjem konzumirane i nc sadrže zabranu ponovnog sticanja tih prava. Pravne posledice

58) Z a k o n o m o radu („Službeni g l a sn ik" br .32/05) propisano j c da zapos l enom pres ta je radni odnos nezav i sno od n jegove vol je i vo l j e pos lodavca , t j . p o siti zakona , u s luča ju da inora biti odsu tan sa rada duže od šest mcscci zbog izdržavanja kazne za tvora , ili z b o g toga š to m u j c izrečena mera bez-bednos t i ili vaspi tna mera u t r a jan ju dužem od šest mcscc i . Radni o d n o s pres ta je d a n o m s tupan ja na i zdržavan je kazne , odnosno d a n o m početka p r imen j ivan ja mcrc bezbednos t i ili vasp i lne m e r e (č lan 176).

3 2 8

PRAVNE POSLEDICE OSUDE

osude koje sc sastoje u zabrani sticanja određenih prava (stav 2) takođe nastupaju danom pravnosnažnosti presude, ali one traju određeno vreme koje sc računa od dana izdržanc, oproštene ili zastarele kazne.

3. Početak i trajanje pravnih posledica osude

Već je pomenuto da pravne posledice osude nastupaju danom pravno-snažnosti presude. Ukoliko posle pravnosnađnosti presude na onovu koje su na-stupile pravne posledice osude, ta presuda bude izmenjena po vanrednom prav-nom leku, nastupanje ili dalje trajanje pravne posledice osude usklađuje se sa no-vom odlukom (član 96. stav 2. KZ)

KZ određu je da pravne posledice osude koje sc sastoje u zabranama sticanja određenifi prava mogu se propisati u trajanju najduže do deset godina, (član 96. stav 3). Za pojedine pravne posledice zakonom se može propisati kraće trajanje. Određenje, dakle, opšti maksimum trajanja pravnih posledica osude koje sc sa-stoje u zabrani sticanja određenih prava. Po pravilu se za pojedine pravne posle-dice osude propisuju u posebnim zakonima kraći rokovi, ali ako to nije učinjeno, primenjuje se opšti rok od deset godina.

Rehabilitacijom prestaju sve pravne posledice osude. Do rehabilitacije može doći prc nego sto istekne vreme trajanja pravne posledice osude, čime do-lazi do ukidanje te pravne posledice i pre isteka vremena za koje je predviđeno da ona traje. Ukoliko nije prestala usled rehabilitacije, odluku o prestanku pravnih ptisledica osude koje se sastoje u zabrani sticanja određenih prava može doneti sud kad proteknu tri godine od dana izdržane, zastarele ili oproštene kazne. Pri odlučivanju sud će uzeti u obzir ponašanje osuđenog posle osude, da li jc nakna-dio štetu prouzrokovanu krivičnim delom i vratio stečenu imovinsku korist, kao i druge okolnosti koje ukazuju na opravdanost prestanka pravne posledicc osude (član 101. KZ).

329

VII. REHABILITACIJA I DAVANJE PODATAKA IZ KAZNENE EVIDENCIJE

1. Pojam i dometi rehabilitacije

Institut rehabilitacije uveden jc tek u novija krivična zakonodavstva. I sam pojam rehabilitacije u krivičnopravnom smislu je sporan i može se odrediti na više načina. U savrcmenoj teoriji krivičnog prava preovlađuje shvatanje da reha-bilitacija podraziimčva ponovno uspostavljanje ranijeg položaja osuđenog lica kao punopravnog građanina i stavljanje u zaborav njegove kriminalne prošlosti. ITo u stvari znači da mu se daje status neosuđivanog lica. Ona istovremeno znaci i pravo osuđenog lica da, pod određenim uslovima, prema njemu budu otklonje-ne pravne posledice osude, kao i da sama krivična osuda bude brisana iz kaznene evidencije"' Rehabilitacija je ne samo nagrada osuđenom licu za dobro vladanje posle izdržane kazne, već i doprinos i podstrek da ubuduće ne vrši krivična dela putem njegove reintegracije u društvo, tj. ona ima i specijalno preventivno dej-stvo.5'" Prema načinu kako do nje dolazi, razlikuju se zakonska rehabilitacija koja nastupa automatski po sili zakona pošto budu ispunjeni određeni uslovi k jje propisuje zakon (pre svega protek određenog roka) i sudska rehabilitacija o kojoj odlučuje sud.„

Oravdanje rehabilitacije nije samo postizanje resocijalizacije i reintegracije osuđenog lica. Imajući u vidu savremene tendencije kriminalne politike i kri-vičnog prava, nepravedno je da neko celog svog života, i posle izdržane kazne, trpi negativne posledice svoje osuđivanosti. To znači da i princip pravednosti, pa i princip srazmernosti krivičnih sankcija i svih negativnih pravnih posledica osu-de sa težinom dela i stepenom krivice učinioca, zahteva rehabilitaciju osuđenog lica. Stoga se treba opredeliti za takav koncept rehabitilacije koji vodi statusu neosuđivanosti i ukidanju svih pravnih posledica osude. Takođc, ne treba posta-vljati suviše stroge uslove za nastupanje rehabilitacije. Osim sudske rehabilitaci-je, treba predvideti i zakonsku rehabilitaciju koja pod određenim uslovima nastu-pa automatski po sili zakona. Nema osnova da se opravdanost zakonske rehabili-tacije sama po sebi dovodi u sumnju.60' No, može se diskutovati o tome da li je

59) U tom smislu pojam rehabilitacijo određuje 0 . Jakovljcvić, Rehabilitacija u krivičnom pravu, Beo-grad, 1981, str. 52-54 .

60) I dal je ima zakonodavstava koja poznaju samo sudsku rehabilitaciju (npr. Italija).

3 0

REHABILITACIJA I DAVANJE PODATAKA IZ KAZNENE EVIDENCIJE

ona u svim slučajevima opravdana, ili jc treba ograničiti samo na lakše osude. Inače, u novijim stranim zakonodavstvima može se zapaziti s jedne strane ten-dencija proširivanja dometa rehabilitacije, a s druge strane, ublažavanja uslova za nastupanje rehabilitacije.61'

1.1. Rehabilitacija u našem krivičnom pravu

Zakonsko regulisanje instituta rehabilitacije u našem krivičnom pravu po-kazivalo je izrazite oscilacije. Ono sc kretalo od jedne do druge, sasvim suprotne konccpcije. S jedne strane jc rešenje u Opštem delu KZ iz 1947. godine, KZ iz 1951. godine i sada važećem rešcnju u KZ, a s druge strane ono u Noveli iz 1959. i KZ SRJ (odnosno OKZ). Ovde sc radi o opredeljivanju za jedan određeni krimi-nalno-politički koncept koji se kod rehabilitacije ostvaruje prc svega kroz fikciju neosuđivanosti. Dok se u Opštem delu KZ i KZ iz 1951. godine polazilo od te fikcije, kao što se čini i u novom rešcnju u KZ, prema rešenju iz Novele od 1959. i KZ SRJ (odn. OKZ) osuđeno lice doživotno je zadržavalo taj status. Od ove dve suprotne koncepcije jedna daje prevagu interesima osuđenog lica, a druga intere-sima društva, odnosno države, bez obzira na to što sc često tvrdi da je rehabilita-cija podjednako u interesu i osuđenog i društva. Iako je u osnovi prihvatljiv stav da se mora naći ravnoteža između ova dva interesa, zaštita interesa države i društva može sasvim onemogućiti rehabilitaciju osuđenog lica, što u krajnjoj li-niji nije ni interes samog društva.

Negativna pravna dejstva osude posle izdržanc, zastarele ili oproštene glavne kazne mogu po osuđenog biti višestruka. Ta dejstva, odnosno pravne io-sledice osude u širem smislu mogu proizlaziti iz: 1) pravnih posledica osude u užem smislu, tj. u smislu čl. 94- 96. KZ; 2) primene određenih mera bezbedno-sti; 3) upisa osude u kaznenu evidenciju i davanja podataka iz tc cvidcncijc; 4) sporednih ili dopunskih kazni koje se izvršavaju posle izdržane glavne kazne (što za naše pravo nije od značaja).

Potpuna rehabilitacija znači prestanak svih tih negativnih pravnih dejstava koja nastupaju zbog krivične osude, posle izdržane glavne kazne, kao i brisanje, odnosno gašenje same osude. Osnovna svrha rehabilitacije jeste reintegracija osuđenog, odnosno omogućavanje da postane punopravan član društva u smislu da osuda nema nikakve diskriminirajuće efekte. To se može postići samo dava-njem statusa neosuđivanosti i prestankom svih pravnih posledica osude. Rchabi-

61) Kao pr imer sc mogu navest i zakonodavstva Špani jc i Portugali jc . T a k o j c u Portugali j i 19X3. godine izvršena re forma mater i je koja sc odnosi na rehabili taciju i kaznenu cv idcnc i ju , a u vezi sa KriviCnim zakon ikom iz 1982. godine. Između ostalog, s k r a ć e n j e rok za zakonsku rehabil i taci ju koj i iznosi pet godina bez obzira na težinu kazne . Nakon proteka o v o g roka dolaz i d o au tomatskog i konaCnog brisanja osude . I pr i l ikom re fo rme španskog kr iv ičnog zakonodavs tva 1983. godine zna tno su proširene mogućnost i za rehabil i taci ju (uvedena j c zakonska rehabil i taci ja) , k a o i. n j eno de js tvo (član 118: „rehabi l i taci jom sc konačno otklanja ju sva pravna dejs tva kazne" ) . Up. S t raf rce-h tscntwicklung in Europa . Frciburg. 1985, pp. 6 4 8 , 7 8 4 .

331

KRIVIČNE SANKCIJE

litacija treba uvek da obuhvati dve stvari: uspostavljanje svih prava osuđenog i stvarno brisanje osude.

Rešenje instituta rehabilitacije u KZ SRJ je sa osnovom kritikovano. Šta-više, ranije odredbe koje su nosile naziv „rehabilitacija" malo su imale veze sa uobičajenim shvatanjem i regulisanjem instituta rehabilitacije. Rehabilitacija, kako je bila postavljena u KZ SRJ (odn. u OKZ), nije dovodila ni do prestanka pravnih posledica osude, ni do prestanka mera bezbednosti, niti pak do brisanja osude. Ea razliku od ranijeg rešenja, KZ se opravdano vraća na uobičajeno shva-tanjc rehabilitacije koja se sastoji u prestanku svih pravnih dejstava osude, i da-vanju statusa neosuđivanosti rehabilitovanom licu. Time sc u stvari u naše kri-vično zakonodavstvo ponovo uvodi institut rehabilitacije.

Rehabilitacijom se briše osuda i prestaju sve njene pravne posledice, a osuđeni še" smatra neosuđivanim (član 97. stav 1. KZ). Manje je važno pitanje pretežno teorijskog karaktera, a to jc da l i je brisanje osude posledica rehabilita-cije ili pak njen sastavni deo. Bitno je da stvarne rehabilitacije nema ako osuda nije brisana. S tim u vezi je i fikcija neosuđivanosti. U stvari, brisanje osude je samo način ostvarivanja te fikcije.

KZ razlikuje zakonsku rehabilitaciju koja nastaje na osnovu samog zakona, i sudsku do koje dolazi odlukom suda po molbi osuđenog lica.

Zakonska rehabilitacija se daje samo licima koja pre osude na koju sc odno-si rehabilitacija nisu bila osuđivana, ili koja su se po zakonu smatrala neosuđiva-nim. Zakonska rehabilitacija nastaje ako: 1) lice koje je oglašeno krivim, a oslo-bođeno od kazne ili kojem jc izrečena sudska opomena u roku od godinu dana od pravnosnažnosti presude (odnosno rešenja kod sudske opomene) ne učini ni ivo krivično delo; 2) lice kojem jc izrečena uslovna osude, u vreme proveravanja i u roku od godinu dana po isteku tog roka, ne učini novo krivično delo; Zakonska rehabiloitacija takođe nastaje ako od dana kada je kazna izvršena, zastarela ili oproštena protekne: 1) tri godine kod osude na novčanu kaznu, kaznu rada u jav-nom interesu, oduzimanja vozačke dozvole ili kaznu zatvora do šest meseci; 2) pet godina kod osude na kaznu zatvora preko šest meseci do jedne godine; 3) de-set godina kod osude na kaznu zatvora preko jedne do tri godine. Smetnja za na-stajanje zakonske rehabilitacije jeste neizvršena sporedna kazna, odnosno mera bezbednosti koja još traje. Za to vremc ne može nastati zakonska rehabilitacija (član 98. KZ).

Sudska rehabilitacija se može dati licu koje je osuđeno na kaznu zatvora preko tri godine, ali ne preko pet godina. Kod osude na kaznu zatvora preko pet godina ne mož'e, ni pod kojim uslovima, nastupiti rehabilitacija. Uslov za sud-sku rehabilitaciju jeste da j e proteklo deset godina od dana izdržane,~2astarele, ili oproštene kazne. Pod tim uslovom sud će dati rehabilitaciju ako nađe da je osuđeno lice svojim vladanjem zaslužilo rehabilitaciju i ako je, prema svojim mogućnostima, naknadilo štetu prouzrokovanu krivičnim delom, uzimajući u obzir i sve druge okolnosti od značaja za davanje rehabilitacije, a posebno pri-rodu i značaj krivičnog dela. Kao i kod zakonske rehabilitacije, i ovde j e smet-

3 3 2

REHABILITACIJA I DAVANJE PODATAKA IZ KAZNENE EVIDENCIJE

nja za davanje rehabilitacije neizvršena sporedna kazna ili trajanje mera bez-bednosti (član 99. KZ).

Sudska rehabilitacija se može dati i licu koje je više puta osuđivano ako su ispunjeni zakonski uslovi za rehabilitaciju u pogledu svakog krivičnog dela za koje je osuđeno. Pri tome sud uzima u obzir sve one okolnosti koje i inače procc-njuje kod sudske rehabilitacije (član 100. KZ).

2. Sadržaj i davanje podataka iz kaznene evidencije

Odredbe člana 102. KZ predviđaju koje podatke sadrži kaznena evidencija i kome se, odnosno pod kojim uslovima ti podaci mogu dati. Kaznena evidencija sadrži lične podatke o učiniocu krivičnog dela, o krivičnom delu za koje jc osuđen, podatke o kazni, uslovnoj osudi, sudskoj opomeni, oslobođenju od kazne i oproštenoj kazni, kao i podatke o pravnim posledicama osude. U kaznenu evi-denciju se unose i kasnije izmene podataka sadržanih u kaznenoj cvidcnciji, po-daci o izdržavanju kazne, kao i poništenje evidencije o pogrešnoj osudi.

U tesnoj vezi sa rehabilitacijom jeste i regulisanjc davanja podataka iz ka-znene evidencije. Podaci o brisanoj osudi nikome se nc mogu saopštavati, tj. osu-da se stvarno briše iz kaznene evidencijc. Mogu sc davati samo podaci o osudi u vezi sa kojom nije nastupila rehabilitacija.

KZ određuje krug organa kojima se mogu davati podaci iz kaznene eviden-cije (član 102. stav 2. KZ). To su: sud, javni tužilac i organ unutrašnjih poslova u vezi sa krivičnim postupkom koji se vodi protiv lica koje jc ranije bilo osuđeno, organ za izvršenje krivičnih sankcija i organi koji učestvuju u postupku davanja amnestije, rehabilitacije ili odlučivanja o prestanku pravnih posledica osude. °o-daci se mogu dati i organu starateljstva kada je to potrebno za vršenje poslova iz njegove nadležnosti.

Pod dodatnim uslovima, od kojih je „postojanje opravdanog interesa zasno-vanog na zakonu" dosta širok i fleksibilan uslov, krug tih organa i drugih subjeka-ta je proširen. Predviđena je, naime, pod tim uslovom mogućnost davanja podr.ta-ka na obrazložen zahtev i državnom organu, preduzeću, drugoj organizaciji, ili preduzetniku, ako još traju pravne posledice osude ili mere bezbednosti (član 102. stav 3. KZ).

Odredba koja govori o tome da niko nema pravo da od građana traži da pod-nose dokaze o svojoj osuđivanosti ili neosuđivanosti (član 102. stav 4. KZ) ima određeni značaj i u pogledu rehabilitacije. KZ predviđa za jednu određenu situa-ciju tj. kada se radi o ostvarivanju prava u inostranstvu, mogućnost davanja građanima, na njihov zahtev, podataka o njihovoj osuđivanosti ili neosuđivanosti (član 102. stav 5).

3 3 3

KRIVIČNE SANKCIJE

VIII. AMNESTIJA I POMILOVANJE

1. Opšte napomene

Amnestijom i pomilovanjem se nastoje postići ne samo kriminalno-poli-tički, već i određeni politićki ciljevi. Oni predstavljaju politički akt milosti koji se dodeljuje od strane najviših organa državne vlasti (parlamenta, odnosno šefa države). To ne znači da od amnestije i pomilovanja imaju koristi samo oni na koje se odnose. I oni koji o njima odlučuju imaju određeni politički.intcres. Ponekad se, naročito amnestijom, nastoje rešiti, ili bar ublažiti određeni društveni i politički problemi. U Slučaju amnestije i pomilovanja gasi sc pravo države na kaznu, odnosno drugu krivičnu sankciju.

U prirodi je amnestije i pomilovanja da predstavljaju akte koji sc izuzetno pri-menjuju. Oni su akti kojima se dejstvo presude u pogledu sankcija delimično ili pot-puno menja u korist osuđenog, ili sc pak isključuje mogućnost krivičnog gonjenja učinioca. S obzirom na to, tj. da se njima u stvari derogira primena krivičnog prava, ni amnestija ni pomilovanje ne smeju biti široko korišćeni. 62 ' Njihova.se primena mora svesti na retke izuzetke koji neće ometati obavljanje zaštitne funkcije krivičnog prava, kao i ostvarivanje načela pravednosti i pravne jednakosti građana pred zako-nom. U suprotnom, može doći do ozbiljnih poremećaja ne samo u oblasti krivičnog pravosuđa, već i šire u društvu. Iako se danas u nauci krivičnog prava amnestija i po-milovanje ne dovode u pitanje,^ to moraju po prirodi samog krivičnog prava, njego-

62) B. Markov ić u k a z u j e na to da iako su sc pisci u d o b a Prosvct i tcl js tva „ž ivo borili prot iv pomi lova -n j a " š to j c bila reakcija na ničim ogran ičeno i š i roko kor i šćenje tog prava od s t rane v ladaoca u s r edn jem veku , nauka više to p ravo s a m o po sebi nc dovodi u p i tanje . T a k o d c , u k a z u j e na to da j c pot rebno i moguće v r šen je o v o g prava pravom tako urediti da odgovara od rcdcn im c i l j ev ima , a n c da s luži z loupotrebi . Up. B. Marković , Krivično pravo (po p redvan j ima izradio Ž . Topa lov ić ) , Bco-grad , 1909, str. 617-618.

63) U našoj starijoj litcrutiru bila su ispoljena i takva shvatanja. T a k o Ž . Pcrić u pogledu amnest i je ističe da delikt os ta je nekažnjen, da kazneni zakon koji j c donet u druš tvenom interesu os ta je bez primene. On smatra da „ona j a k o liči na j e d n u antLsocialnu meru, neredovnu, suprotnu p r avu" te da „ ima po malo i revolucionaran karakter". Kritikujući shvatanjc da amnest i ja doprinosi miru i stabilizaciji s tanja u državi, on tvrdi: „Ona j c , naprotiv, neprijatelj mira i st išavanja. Ona navodi pojedince na izvršavanje delikata . . . I zaista, da bi bilo veće garanti jc da će pojedinci poštovati zakone, potrebno j c da oni budu ubcđcni da neće izmaći od kazne, . . .Al i ako sc oni budu mogli nadati, da n j ihove nezakoni te radnje mogu ostati nekažnjene, • a institucija amnest i je će kod njih tu misao izazvati, - zakon ć e imati tada, nesumnj ivo m a n j e autoriteta. O v e opservacije naročito onda dobi ja ju snage, kad j c reč o političkim pravnim povredama. Smeli i uneravnoteženi duhovi lakše će sc odlučiti na prevrate u zemlj i u kojoj ' postoj i amnest i ja . . . : ako im pođe za rukom da obore režim, u tol iko bolje: o kazni nc m o ž e bili u tom s luča ju rcči; a ako uspeha nc bude bilo, oni ć c biti amnestovani u interesu mira i s t išavanja!". Up. Ž . Pcrić, O amnest i j i u srpskom krivičnom pravu, Beograd, 1909, str. 8 -9 .

UC-

3 3 4

AMNESTIJA I POMILOVANJE

vih ciljeva i osnovnih načela biti instituti koji ćc predstavljati sigurnosni ventil za rešavanje problema u retkim atipičnim slučajevima u kojima primena krivičnog pra-va i krivičnih sankcija nije opravdana i pravedna, ili donosi više štete nego koristi. To naročito važi za aboliciju, tj. za oslobođenje od krivičnog gonjenja.64'

Amnestija znači predavanje u zaborav učinjenog krivičnog dela (grčki: am-nestia - zaboravljanje).

Amnestijaje akt zakonodavnog organa (član 73. stav 1. tačka 12. Ustava RS), kojim se u formi zakona poimenično neodređenom krugu lica daje oslo-bođenje od krivičnog gonjenja (abolicija), potpuno ili delimično oslobođenje od izvršenja kazne, zamena izrečene kazne blažom kaznom, rehabilitacija, ili ukida-ju pravne posledice osude (član 109. KZ). To se čini saveznim ili republičkim za-konom u zavisnosti od toga da li je učinjeno krivično delo regulisano repu-bličkim ili saveznim krivičnim zakonodavstvom. Posledice amnestije, dakle, mogu biti sledeće:

1) oslobođenje od gonjenja (abolicija), 2) potpuno ili delimično oslobođenje od izvršenja kazne, 3) zamena izrečene kazne blažom kaznom, 4) rehabilitacija, i 5) ukidanje (pojedinih ili svih) pravnih posledica osude. Amnestija^se može odnositi na učinjena određena krivična dela, ili na od-

ređene kazne bez obzira na krivično delo. KZ ne predviđa nikakva ograničenja u pogledu vrste i težine krivičnih dela, odnosno visine izrečene kazne za krivična dela koja mogu biti obuhvaćena aktom amnestije. To je isključivo stvar proc ;nc zakonodavca prilikom donošenja pojedinog zakona o amnestiji. To znači da am-nestijom može biti obuhvaćeno bilo koje krivično delo ako se amnestija vezuje za visinu kazne, ili pak da se amnestiraju lica bez obzira na vrstu i visinu izrečene ka-zne ako se amnestija vezuje za određeno krivično delo. Iako se amnestija najčešće vezuje za vrstu krivičnog dela, ili visinu izrečene kazne, njom se mogu obuhvatiti učinioci i po nekom drugom kriterijumu, pa se ona može odnositi na učiniocc od-ređene starosti, pola, određenog zdravstvenog stanja (invalidnost npr.) i si.

Sam pojam amnestije podrazumeva da se ona daje samo za već učinjena kri-vična dela, a ne i za ubuduće. Iz toga proizlazi i stav koji zastupa naša sudska prak-sa da j e "kod trajnifi krivičnih dela datom amnestijom obuhvaćeno samo ono pro-

64) M . Ać imov ić ističe da abol ic i ja .može da bude od šteto i s a m o m licu na ko j e sc odnos i ..Tato Sto m u sc u s luča ju kad de lo ili krivica, koja m u sc u grch upisuje , u stvari n c postoj i , u sk raću je mogućnos l odbrane i dokaza svo je nevinost i , i na t a j način t ra jno os tavl ja u s u m n j i " (Kr iv ično pravo, opšt i deo . Subot ica , 1937, str . 173-174)

2. Amnestija

335

KRIVIČNE SANKCIJE

tivpravno stanje stvoreno izvršenjem krivičnog dela koje je trajalo do stupanja na snagu zakona o amnestiji. Ostvaruje li lice obuhvaćeno amnestijom obeležja istog krivičnog dela i posle tog momenta, čini novo krivično delo koje nije obuhvaćeno amnestijom. Na primer, ako bi posle amnestije za krivično delo izbegavanja vojne obaveze (član 394. KZ); amnestirano lice nastavilo da izbegava vojnu službu, am-nestija se ne bi odnosila na delo izvršeno nakon stupanja na snagu zakona kojim jc data amnestija.65'

Davanjem amnestija ne dira se u prava trećih lica koja se zasnivaju na osudi (pre svega u pravo na imovinskopravni zahtev).

Pomilovanje je institut kojim se menja dejstvo sudske odluke u pogledu iz-rečene krivične sankcijc, ili pak sprečava donošenje te odluke u slučaju da do kri-vičnog gonjenja još nije došlo.

Pomilovanje ima dejstvo samo u odnosu na poimenično određeno lice. Po-milovanjem se učinilac krivičnog dela može (član 110. st. 1. i 2. KZ):

1) osloboditi od gonjenja (abolicija), 2) potpuno ili delimično osloboditi od izvršenja kazne, 3) zameniti izrečena kazna blažom kaznom ili uslovnom osudom, 4) dati rehabilitacija, 5) ukinuti, odnosno odrediti kraće trajanje pojedine ili svih pravnih posledi-

ca osude, 6) ukinuti, odnosno odrediti kraće trajanje mere bezbednosti. Pomilovanjem može da se odredi ukidanje ili kraće trajanje ovih mera bez-

bednosti: zabrane vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti, zabrane upravljanja mo-tornim vozilom i proterivanje stranca iz zemlje.

Pomilovanje predstavlja akt milosti čije davanje nije ograničeno nel im materijalno-pravnim uslovima. Njime se poimenično određeno lice oslobađa od krivičnog gonjenja (abolicija), potpuno ili delimično oslobađa od izvršenja ka-zne, zamenjuje mu se izrečena kazna blažom kaznom ili uslovnom osudom, ili se daje rehabilitacija. Aktom pomilovanja se može odrediti ukidanje ili krać.c trajanje gore navedenih mera bezbednosti. Njime se može odrediti i ukidanje ili kraće trajanje pravnih posledica do kojih je usled osude došlo. To znači da dej-stvo pomilovanja u odnosu na izvršenje bilo koje kazne, određene mere bezbed-

6SJ Z a k o n o m sc izričito m o ž e odredit i v r e m c d o ko jeg sc amnes t i j om obuhva t a ju uč in jena kr ivična de la . T a k o , na pr imer . Z a k o n o m o amnes t i j i ( „S lužben i list S R J " , b ro j 2 8 od 21. j u n a 1996. godine) amnes t i r ana su lica koja su učinila kr iv ično de lo neodaz ivan ja poz ivu i i zbegavan ja v o j n e s lužbe (č lan 2 1 4 . K Z SRJ ) d o 14. decembra 1995. godine .

3. Pomilovanje

3 3 6

AMNESTIJA I POMILOVANJE

nosti i pravne posledice osude može biti potpuno ili delimično, dok u odnosu na krivično gonjenje može biti samo potpuno.

Ustavnom poveljom nije predvideno da je u nadležnosti predsednika držav-ne zajednice SCG i davanje pomilovanja. To znači da je pomilovanje u is-ključivoj nadlednosti predsednika republike, odnosno države članicc, tj. predsed-nika Republike Srbije ili predsednika Republike Crne Gore.

S obzirom na pravnu prirodu pomilovanja, Zakonom o pomilovanju jc regu-lisan samo postupak pomilovanja. Postupak za pomilovanje pokreće sc na molbu osuđenog lica, ili po službenoj dužnosti od strane ministra pravde. Osim osuđenog lica, molbu može pođneti: zakonski zastupnik osuđenog lica, njegov bračni drug, srodnik u pravoj liniji, brat, sestra, usvojilac, branilac ili staralac. Ako se radi o oslobođenju od krivičnog gonjenja, postupak za pomilovanje po-kreće se samo po službenoj dužnosti. Molba za pomilovanje podnosi se sudu koji je izrekao presudu u prvom stepenu. Molba se može podneti pošto što jc presuda postalapravnosnažha, a u slučaju odbijanja molbe, ona se može ponoviti po iste-ku Jedne godine od dana donete odluke ako se radi o osudi preko tri godine, a po isteku šest meseci ako je u pitanju osuda na blažu kaznu.

Davanjem pomilovanja ne dira se u prava trećih lica koja sc zasnivaju na osudi (član 111. KZ). Lica koja su oštećena krivićnim delom mogu da ostvaruju svoj imovinskopravni zahtev, bez obzira na to što je učiniocu krivičnog dela dato pomilovanje.

Odluka o pomilovanju (ili o njegovom odbijanju) ne može sc ni na koji način osporavati, a eventualne arbitremosti, pa čak i zloupotrebe lica nadležnog da odlučuje o pomilovanju, ne podležu krivičnoj, već samo političkoj i parlamen-tarnoj odgovornosti i kontroli.66'

66) Jcschcck ističe da sc akt pomi lovanja , os im u pogledu povreda postupka, n c m o ž e p ravno preispit i-vati upravo zbog toga S t o j e sam akt pomi lovan ja korekci ja prava i Sto nedos ta ju objekt ivni , nor na* tivni kr i ter i jumi za n j e g o v o preispit ivanje. O n o s toga podleže s a m o par lamenta rno j kontrol i . H. H. Jcschcck, Lchrbuch des Strarechts, Al lgcmcincr Tei l , Berl in, 1982, str. 737 .

3 3 7

IX. ZASTARELOST

1. Pojam zastarelosti

Zastarelost je zakonski osnov za gašenje krivičnih sankcija usled proteka određenog vremena što za posledicu ima gubitak prava države ili na krivično go-njenje ili na izvršenje izrečene krivične sankcije. Ona nastupa protekom izvesnog vremena oćl izvršenja krivičnog dela, ili od pravosnažnosti presude kojom jc iz-rečena krivična sankcija.

Razlozi za postojanje instituta zastarelosti su, pre svega, kriminalno-poli-tičke prirode. Naime, njeno opravdanje je u propustu države da preko.svojih or-gana preduzme krivično gonjenje, ili pak da izvrši izrečenu sankciju. Nakon pro-teka određenog vremena čija dužina zavisi od težine izvršenog krivičnog dela, odnosno težine i prirode izrečene krivične sankcije, država na neki način gubi svoje pravo na kažnjavanje, odnosno ona se sama odriče tog prava jer se kažnja-vanje sa aspekta legitimnosti posle proteka dužeg vremenskog perioda ozbiljno dovodi u pitanje. Dalje, i sama potreba za kažnjavanjem i ostvarivanjem svrhe kazne, pa i ostvarivanja zaštitne funkcije kao osnovne funkcije krivičnog prava, slabi protekom vremena. Kod krivičnog gonjenja postoji i dodatni razlog prak-tične prirode, a to je da protekom vremena postaje sve teže dokazivati učinjeno krivično delo. Međutim, postoje i neki argumenti protiv ovog instituta koji danas, kada on predstavlja opšteprihvaćen institut u modemom krivičnom pravu, nema-ju neki ozbiljniji značaj (npr. da slabi generalnu prevenciju, d a j e protivan ideji pravednosti, odnosno ostvarivanju retribucije ukoliko se i ona uzima kao svrha kazne i dr.).

Naše krivično pravo poznaje dve vrste zastarelosti: zastarelost krivičnog go-njenja i zastarelost izvršenja krivičnih sankcija. Iako postoji jedan važan izuze-tak, zastarelost u našem krivičnom pravu je opšta, odnosno neograničena i kod nje je irelevantno o kojem se krivičnom delu, učiniocu, ili sankciji radi. Izuzetak, koji ne menja ništa u pogledu te konstatacije, sadržan je u odredbi člana 108. KZ. Krivičnogonjenje i izvršenje kazne ne zastareva za krivična dela genocida" frat-nih zločina (čl. 370. do 375. KZ), kao ni za krivična dela za koja po međunarod-nim ugovorima zastarelost ne može da nastupi. Nezastarivost ovih krivičnih dela bila je predviđena u našem krivičnom pravu i pre nego što je bila usvojena i rati-fikovana Konvencija o nezastarivosti ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti iz

3 3 8

ZASTARELOST

1968. godine. To je učinjeno 1965. godine trećom po redu novelom KZ iz 1951. uvažavanjem već postojećeg principa međunarodnog krivičnog prava u odnosu na ovo pitanje.

Protek određenog vremena od izvršenja krivičnog dela, odnosno roka zasta-relosti ima za posledicu nemogućnost krivičnog gonjcnja.|U članu 103. KZ pro-pisani su rokovi za zastarelosl krivičnog gonjenja. Kriterijum za određivanje dužine ovih rokova jeste propisana kazna za učinjeno krivično delo. Tako, zasta-relost krivičnog gonjenja nastupa ako je proteklo:

1) dvadeset pet godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor od trideset do četrdeset godina;

2) dvadeset godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko petnaest godina;

3) petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje sc po zakonu može izreći zatvor preko deset godina;

4) deset godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može iz-reći zatvor preko pet godina;

5) pet godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko tri godine;

6) tri godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko jedne godine;

7) dve godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izieći zatvor do jedne godine ili novčana kazna.

Ako j e z a krivično delo propisano više kazni, rok zastarelosti određuje se po najtežoj propisanoj kazni.

Kod produženog krivičnog dela, rok zastarelosti krivičnog gonjenja računa se od preduzimanja radnje poslednjeg dela koje ulazi u sastav produženog kri-vičnog dela. Kod krivičnih dela nečinjenja rok zastarelosti krivičnog gonjenja počinje se. računati od prestanka dužnosti na činjenje. Kod temporalnih posledičnih krivičnih dela, zastarelost počinje od dana kada jc~pbsle3ica nastupila (član 104. stav 1. KZ).

Kada se radi o krivičnim delima izvršenim u sticaju rok zastarelosti kri-vičnog gonjenja računa se posebno za svako pojedino krivično delo.

Odredbe o zastarelosti krivičnog gonjenja su opšteg karaktera što znači da se primenjuju u odnosu na sva krivična dela, osim u odnosu na ona kod kojih jc zastarelost izričito isključena (prema odredbi člana 108. KZ to su genocid, zločin protiv čovečnosti i ratni zločini, kao i krivična dela za koja po ratifikovanim međunarodnim ugovorima zastarelost ne može da nastupi).

2. Zastarelost krivičnog gonjenja

339

KRIVIČNE SANKCIJE

Dok teče rok zastarelosti krivičnog gonjenja (koji počinje od dana kada jc krivično delo učinjeno) moguće je da nastupe dve situacije koje u stvari pro-dužavaju taj rok, a to su obustava i prekid zastarelosti.

I Član 104. stav 2. KZ predvida obustavu zastarelosti koja nastupa onda kada zastarcIosTprestaje da teče za vreme za koje se po zakonu gonjenje ne može ot-početi ili produžjti. Njeno dejstvo sc sastoji u tome Sto za vreme dok postoji smetnja koja je dovela do obustave ne teče rok zastarelosti krivičnog gonjenja. Prestankom te smetnje, rok zastarelosti nastavlja da teče od momenta u kome jc obustavljen, tj. od momenta kada je nastupila smetnja koja je prouzrokovala ob-ustavu. To znači da se uzima u obzir i ono vreme koje jc proteklo do nastupanja te smetnje. Smetnje koje dovode do obustave zastarelosti krivičnog gonjenja mogu biti ili pravne ili stvarne, ali naše krivično zakonodavstvo uvažava samo pravne smetnje (na primer, duševna bolest učinioca usled koje se ne može voditi krivični postupak).

Prekid zastarelosti krivičnog gonjenja nastupa u dva slučaja predviđenim u st. 3. i 4. člana 104. KZ. To je: 1) preduzimanje bilo koje procesne radnje koja.se preduzima radi otkrivanja krivičnog dela ili radi otkrivanja i gonjenja učinioca zbog učinjenog krivičnog dela, i 2) učinjeno novo krivično delo koje je prema za-prećenoj kazni isto toliko teško ili teže od onoga u pogledu kojeg teče rok zasta-relosti krivičnog gonjenja. Dejstvo prekida na tok zastarelosti je bitno drugačije nego kod obustave zastarelosti. Naime, rok zastarelosti počinje ponovo da teče, što znači da se ranije proteklo vreme pre nastupanja prekida ne uračunava u rok zastarelosti krivičnog gonjenja. To znači da je sa aspekta učinioca krivičnog dela prekid zastarelosti nepovoljniji od obustave zastarelosti.

S obzirom na to da bi mogućnost obustave i prekida mogla praktično da io-vede do toga da se institut zastarelosti ne primenjuje, predviđen je institut apso-lutne zastarelosti. Apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupa protekom dvostrukog roka predviđenog za relativnu zastarelost krivičnog gonjenja (član 104." stav 6. KŽ).

U članu 105. KZ propisani su rokovi za zastarelost izvršenja glavnih kazni. Oni zavise od visine izrečene kazne kod kazne zatvora, a kod novčane kazne bez obzira na njenu visinu on iznosi dve godine. To znači da za rokove zastarelosti izvršenja kazne nije ni od kakvog značaja propisana kazna. Istekom propisanih rokova gasi se pravo nadležnih organa da izvrše kaznu. Ovi rokovi se odnose i na jedinstvenu kaznu koja je izrečena za krivična dela učinjena u sticaju. Tako, iz-rečena kazna se ne može izvršiti kad protekne: 1) dvadeset pet godina od osude na zatvor u trajanju od trideset do četrdeset godina; 2) dvadeset godina od osude na kaznu zatvora preko petnaest godina; 3) petnaest godina od osude na zatvor preko deset godina; 4) deset godina od osude na zatvor preko pet godina; 5) pet

3. Zastarelost izvršenja krivičnih sankcija

3 4 0

ZASTARELOST

godina od osude na zatvor preko tri godine; 6) tri godine od osude na zatvor pre-ko jedne godine; 7) dve godine od osude na zatvor do jedne godine, osude na novčanu kaznu, osude na kaznu rada u javnom interesu ili na kaznu oduzimanja vozačke dozvole.

U članu 106. KZ određuje se rok za zastarelost izvršenja novčane kazne i oduzimanja vozačke dozvole ako su izrečene kao sporedne kazne (on iznosi ta-kođe dve godine kao i u slučaju kada je novčana kazna ili oduzimanje vozačke dozvole izrečena kao glavna kazna), kao i rokovi za zastarelost izvršenja mera bezbednosti. Kod nekih mera bezbednosti određuje sc rok u fiksnom trajanju, kod drugih opet njegova dužina zavisi od vremena na koje su one jzrečcnc.jNai-mc, zastarelost izvršenja mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lcčcnjai čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi, obaveznog lečenja narkomana, obaveznog lečenja alkoholičara i oduzimanja predmeta nastaje kad protekne pet godina od dana pravosnažnosti odluke kojom su te mere izrečene. Zastarelost izvršenja mera bezbednosti zabrane vršenja po-ziva, delatnosti ili dužnosti, zabrane upravljanja motornim vozilom i proteriva-nja stranca iz zemlje nastaje kad protekne vreme za koje su tc mere izrečene. Pošto u pogledu izvršenja mere bezbednosti javnog objavljivanja presude posto-ji izričita odredba da se može izvršiti najkasnije u roku od trideset dana od dana pravnosnažnosti presude (član 89. stav 3. KZ), protekom tog roka ona sc više nc može izvršiti.

Rokovi zastarelosti izvršenja kazni računaju se od dana kada jc presuda ko-jom su izrečene postala pravnosnažna, a u slučaju opozivanja uslovne osude od dana pravnosnažnosti odluke o opozivanju, odnosno izricanju utvrđene kazne.

Zastarevanje ne teče za vreme za koje se po zakonu izvršenje kazne nc može preduzeti. Kada se izvršenje kazne ne može preduzeti propisano je repu-bličkim zakonom o izvršenju krivičnih sankcija (npr. kada je odlukom suda od-loženo izvršenje kazne). Za to vreme se rok zastarelosti izvršenja krivičnih sa.ik-cija ne računa, tj. dolazi do obustave zastarelosti.

. Zastarevanje se prekida svakom radnjom nadležnog organa koja se predu-zima radi izvršenja kazne. Sa svakim prekidom zastarevanje počinje ponovo da teče. To znači da kao i kod zastarelosti krivičnog gonjenja i kod zastarelosti iz-vršenja kazni i mera bezbednosti može doći do obustave i prekida zastarelosti (vid. izlaganja kod zastarelosti krivičnog gonjenja). No, ovde za razliku od za-starelosti krivičnog gonjenja do prekida ne dolazi zbog izvršenja novog kri-vičnog dela.

IZastarelost izvršenja kazne nastaje u svakom slučaju kad protekne dvaput onoliko vremena koliko se po zakonu traži za zastarelost izvršenja kazne (apso-lutna zastarelost). Apsolutna zastarelost može nastupiti i u toku izdržavanja 'ra-zne zatvora~(član 107. stav 7. KZ). Pre ovakvog zakonskog rešenja to je pitanje u praksi bilo sporno. Međutim, ako se izvršenje kazne ne može započeti posle na-stupanja apsolutne zastarelosti, onda se ono ne bi moglo ni nastaviti ako u toku

341

KRIVIČNE SANKCIJE

izvršenja nastupi zastarelost, pa je opravdano uzeti da apsolutna zastarelost može nastupiti i u toku izvršenja kazne zatvora.157'

Odredbe o toku i prekidu zastarelosti izvršenja kazne shodno se primenjuju i na zastarelost izvršenja mera bezbednosti. Shodna primena znači da se prilikom primene ovih odredaba moraju imati u vidu specifičnosti pojedinih mera bezbed-nosti i njihovog izvršenja, te da se primenjuju na situacije koje su analogne oni-ma koje se javljaju u vezi s izvršenjem kazne.

6 7 ) U tom smis lu zauze t j c i s tav na Za j edn ičko j sednici S a v e z n o g suda , republ ičkih i pokra j insk ih v rhovn ih s u d o v a i V r h o v n o g v o j n o g suda iz 1988. godine .

3 4 2

X. KRIVIČNE SANKCIJE PREMA MALOLETNICIMA

1. Krivičnopravni status maloletnih učinilaca č - f ^ u našem krivičnom pravu

Krivično pravo se ne primenjuje u odnosu na lica koja nisu dostigla od-ređeni starosni uzrast, jer kod njih ne može postojati krivica, pa zbog toga ni kri-vično delo. Iako kod nekih drugih kategorija učinilaca i protivpravno delo pred-viđeno u zakonu kao krivično delo i onda kada je učinjeno bez krivice predstavlja dovoljan osnov za primenu krivičnih sankcija (kao što je to slučaj sa neuračunlji-vim licima), to kod ove kategorije lica ne bi bilo opravdano. Odredbom člana stav 3. KZ određena je donja starosna granica ispod koje se nc može primeniti bilo koja krivična sankcija što istovremeno znači i isključenje primene krivičnog zakonodavstva i nadležnosti pravosudnih organa. /Prema ficujkojc u vreme iz-vršenja protivpravnog dela predviđenog u zakonu kao krivičnog dela6*' nije na-vršilo četrnaest godina ne mogu se primeniti krivične sankcije, već samo mcrc koje predviđaju zakonski propisi kojima se regulišu porodični odnosi. U Kri-vičnom pravu to licc se naziva rfg/etom. Samo u odnosu na licc koje jc u vremc izvršenja krivičnog dela navršilo četrnaest godina mogu se primeniti određctic krivične sankcije. Prema tome, donjastarosna granica maloletstva u našem kri-vičnom pravu je navršena četrnaesta godina.

Materija maloletničkog krivičnog prava je u nekim zemljama kodiftkovana i izdvojena posebnim zakonom u samostalnu celinu. S obzirom na izrazite speci-

68) Naše krivično zakonodavstvo jc ranije i kada nc postoji krivica koristilo termin „krivično de lo" i to nc samo kada govori o detetu, već i onda kada jc reč o neuračunlj ivom učiniocu. To, međutim, nije davalo osnova za shvatanjc da j c u našem zakonodavstvu bio usvojen objektivni pojam krivičnog dela. Reč j c o tome da sc „krivično dcio" u ovim slučajevima koristio kao tehnički termin da sc nc bi koristila opisna formulacija koja obuhvata objekt ivne c lemrnlc opšteg pojma krivičnog dela, a nc i krivicu. Na takvo objašnjenje sc nailazi u našoj literasluri. Vid. N. Srzcntić, A. Stajić, LJ. Lazarcvić, Krivično pravo SFRJ, Opšti deo. osmo izdanje, Beo-grad, 1978, str. 133. Ipak, da bi sc izbegle sumnje u pogledu koncepcije krivičnog dela koja j c sprovedena u našem krivičnom zakonodavstvu bolje j c i prceiznijc govorili o prolivpravnom-delu koje odgovara zakonskom opisu nekog krivičnog dela, a nc o krivičnom delu kao što j c lo uostalom uobičajeno u stranom zakonodavstvu kada sc govori o delu neuračunlj ivog licn ili deteta. Vid. o tome Z. Stojanović, Mcrc bezbednosti u jugoslovcnskom krivičnom pravu. Zbor-nik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, br. 1-3, 1985, sir. 283. To j c i učinjeno i to kako u novom KZ, tako i u Z O M U K D kada sc radi o detetu (član 2).

3 4 3

KRIVIČNE SANKCIJE

fičnosti ove materije takvo rešenje ima svoje opravdanje. I u Srbiji se ova materi-ja reguliše posebnim zakonom (ZOMUKD).<W) Radi sc o posebnoj, zaokruženoj i autonomnoj cclini koja sadrži niz izuzetaka i specifičnih rešenja u odnosu na od-redbe za punoletne učinioce.

I Kao gornju granicu maloletstva naše krivično zakonodavstvo odreduje osamnaest godina. Malolctnikom se smatra licc koje je navršilo četrnaest godina, a nije navršilo osamnaest godina (član 3. stav 1. ZOMUKD i član 112. stav 9. KZ). Razlikuju se dve kategorije maloletnika: mlađi i stariji maloletnici. Malolct-nik koji jc u vreme izvršenja krivičnog dela navršio četrnaest a nije navršio šesnaest godina je mlađi maloletnik, a onaj koji je u vreme izvršenja krivičnog dela navršio šesnaest a nije navršio osamnaest godina jc stariji maloletnik (član 3. s t 2. i 3. ZOMUKD).

U našem krivičnom pravu maloletni učinioci imaju poseban krivičnopravni status. U članu 4. ZOMUKD određuje se odnos opštih krivičnopravnih odredaba prema specijalnim odredbama o maloletnicima kojima se daje prednost. Naime, za maloletne učinioce krivičnih dela važe odredbe Krivičnog zakonika ako nisu u suprotnosti sa posebnim odredbama koje sadrži ZOMUKD.

Sadržaj i forma maloletničkog krivičnog prava bi u opštim crtama trebalo da budu određeni kriminalno-političkim ciljevima koji se u suzbijanju malolet-ničkog kriminaliteta žele postići. Na prvom mestu to jc vaspitanjc maloletnog učinioca i obezbeđivanje njegovog pravilnog razvoja. Smatra se da su krivične sankcije prema maloletnicima u prvom redu mere pomoći maloletnom učiniocu. Maloletničko krivično pravo orijentisano je pre svega na mere koje će zaista biti mere socijalizacije, sa što je moguće manje elemenata prinude i ograničavanja slobode, a što više pomoći, brige, nadzora i otklanjanja smetnji u normalnom raz-voju maloletnika. Po tome se maloletničko krivično pravo bitno razlikuje od kri-vičnog prava koje se primenjuje prema punoletnim učiniocima. Moglo bi se čak govoriti o para- ili kvazi- krivičnom pravu, jer većina principa i instituta koji su u krivičnom pravu u prvom planu (na primer, krivica, kazneni i retributivni karak-ter krivičnog prava, srazmemost na planu izbora i odmeravanja krivičnih sankci-ja, maksimalne garancije na planu materijalnog i procesnog prava i dr.), ovde su odsutni ili su od drugorazrednog značaja.lS druge strane, maloletničko krivično pravo prelazi okvire krivičnog prava i sadrži norme koje po svojoj suštini nisu krivičnopravne norme, a u nekim situacijama se i direktno primenjuju norme dru-gih grana prava (na primer, porodičnog prava, socijalnog staranja i dr.). Jvlpjjina-loletničko pravo, iako na drugi način, takođe ima zaštitnu funkciju, ali se ta funk-cija nastoji ostvariti pre svega merama pomoći maloletniku i postizanjem njego-vog društvenog prilagođavanja. To ne znači da su sasvim napuštene mere koje znače lišavanje slobode, ili pak kažnjavanje. Popravljanje maloletnika u nekim slučajevima zahteva mere zavodskog karaktera. Kao ultima ratio, oblik reagova-

6 9 ) U C r n o j Gor i j c zad ržano ranije rešen je p rema k o m e j c ova mater i ja , iako zaok ružena ccl ina , d e o Kr iv i čnog zakon ika .

344

KRIVIČNE SANKCIJE PREMA MALOLETNICIMA

nja na malojctnički kriminalitet može biti i kazna, ali kazna koja nema isti značaj i sadržaj kao kod punoletnih učinilaca.

Posebne odredbe ZOMUKD koje važe za maloletnike primenjuju sc pod određenim uslovima na sva lica koja su krivično delo učinila kao maloletnici, tj. i na ona lica koja su u vreme suđenja bila punoletna. Predviđa sc, izuzetno, i pri-mena ovih odredaba i na lica koja su krivično delo učinila kao mlađi punolctnici.

|Moglo bi sc konstatovati da je maloletničko krivično pravo Srbije na liniji savremenih rešenja u ovoj oblasti. Takode se može konstatovati da ono u svemu ispunjava Minimalna standardna pravila za maloletničko krivično pravosuđe usvojena od strane Ujedinjenih nacija 1985. godine (tzv. Pckinška pravila).7"' No, to i ne treba isticati kao neko dostignuće s obzirom na to daje reč o zaista mi-nimalnim pravilima od kojih neka, ako bi sc tako moglo reći, sadrže samo „mini-mum minimuma", fiar na planu zakonodavnih rešenja, naše krivično zakonodav-stvo znatno prevazilazi taj minimum koji jc postavljen tako da bude prihvatljiv za sve zemlje. I pored toga,'moglo bi se i više učiniti u pogledu zakonskih rešenja j ^ u tom pogledu u našem pravu ima malo suštinskih novina još od Novele KZ iz 1959. godine. Korak napred u tom smislu predstavlja i novi ZOMUKD. Što sc praktičnog aspekta suzbijanja maloletničkog kriminaliteta tiče, situacija je neza-dovoljavajuća, i u toj oblasti bi sc moralo više učiniti u smislu efikasnije primene krivičnog prava i izvršenja krivičnih sankcija prema maloletnicima.

S obzirom na specifične karakteristike maloletnog učinioca krivičnog dela, priroda krivičnih sankcija koje se primenjuju prema njima mora biti prilagođena tim karakteristikama. Zato je i stvorena posebna vrsta krivičnih sankcija namc-njenih maloletnicima. Osnovna vrsta, grupa sankcija koja je namenjena malo ct-nim učiniocima krivičnih dela jesu vaspitne mere. Može sc reći da su vaspitne mere u stvari grupa krivičnih sankcija, s obzirom na to da se one posle dele na pojedine vrste. Pod određenim uslovima maloletnik sc može kazniti, tj. može mu se izreći maloletnički zatvor. Osim vaspitnih mera i maloletničkog zatvora, ma-loletniku se, uz vaspitnu meru ili kaznu maloletničkog zatvora, mogu izreći i )d-ređene mere bezbednosti (član 39. ZOMUKD). Podela na mlađe i starije malolet-nike značajna je pre svega zato što se samo starijem maloletniku izuzetno može izreći kazna (maloletnički zatvor), a od značaja je i za izricanjc krivičnih sankcija punoletnim licima za dela koja su učinila kao maloletnici (član 40. ZOMUKD).

Naše krivično pravo ne dozvoljava primenu sudske opomene i uslovne osu-de prema maloletniku. Jasno je daje primena sudske opomene suvišna s obzirom

70) Up. Mindcs lgmiidsa lzc dcr Vcrcintcn Nat ioncn fur d ic Jugcndgcr ichtsbarkci l , Z S l W , Band 99 . pp.

2. Sankcije za maloletnike u našem krivičnom pravu i njihove specifičnosti

2 5 3 - 2 5 8 .

345

KRIVIČNE SANKCIJE

na postojanje sudskog ukora kao vaspitne mere. Međutim, kod isključenja mo-gućnosti primene uslovne osude postoje i neki kriminalno-politički razlozi protiv ovakvog rešenja (na primer, njenim uvođenjem za starije maloletnike još više bi se naglasio izuzetni karakter kazne maloletničkog zatvora).

U okviru opšte svrhe krivičnih sankcija (član 4. stav 2. KZ), svrha vaspitnih mera i maloletničkog zatvora je da se nadzorom, pružanjem zaštite i pomoći, kao i obezbeđivanjem opšteg i stručnog osposobljavanja utiče na razvoj i jačanje lične odgovornosti maloletnika, na vaspitavanje i pravilan razvoj njegove lično-sti, kako bi se obezbedilo ponovno uključivanje maloletnika u društvenu zajedni-cu. Pored toga, svrha maloletničkog zatvora je vršenje pojačanog uticaja na ma-loletnog učinioca da ubuduće ne vrše krivična dela, kao i na druge maloletnike da ne vrše krivična dela (član 10. ZOMUKD). Odredba ovog člana ukazuje na značajne specifičnosti svrhe vaspitnih mera i maloletničkog zatvora u odnosu na svrhu krivičnih sankcija koje se primenjuju prema punoletnim učiniocima. Na-glasak se stavlja na vaspitanje i pravilan razvoj maloletnih učinilaca krivičnih dela što se ostvaruje pre svega kroz pružanje zaštite, pomoći i vršenje nadzora nad njima. To ukazuje da se svrha sastoji pre svega u specijalnoj prevenciji tj. u delovanju na maloletnika koji je već učinio krivično delo. Osim te zajedničke svrhe, svrha maloletničkog zatvora jeste i generalna prevencija, kao i pojačano delovanje na planu specijalne prevencije, što ga u pogledu svrhe razlikuje od vas-pitnih mera.

Vaspitne mere i maloletnički zatvor ne povlače pravne posledice koje se sa-stoje u zabrani sticanja određenih prava (član 36. stav 1. ZOMUKD).

Specifičnosti sankcija za maloletnike dolaze do izražaja i prilikom izricanja krivičnih sankcija za krivična dela učinjena u sticaju. Odredbama čl. 26. i 31. ZOMUKD predviđena su posebna pravila za izricanje krivičnih sankcija malolet-nicima za krivična dela izvršena u sticaju. Ako za sva krivična dela učinjena u sticaju dolazi u obzir izricanje samo vaspitnih mera, sud će izreći samo jednu vaspitnu meru (osim u slčaju posebnih obaveza) i to onu kojom se u najvećoj meri može postići u konkretnom slučaju svrha vaspitnih mera. Ako za svako kri-vično delo učinjeno u sticaju sud smatra da treba izreći maloletnički zatvor, od-meriće po slobodnoj oceni za sva dela jednu kaznu maloletničkog zatvora. Ako je za neka dela utvrđen zatvor, a za druga maloletnički zatvor, izreći će se kao je-dinstvena kazna samo kazna zatvora primenom odredaba KZ za odmervanje ka-zne za krivična dela učćinjena u sticaju (član 60). Ako sud nađe da bi za neko delo trebalo izreći kaznu maloletničkog zatvora, a za druga vaspitnu meru, onda će kao jedinstvena sankcija biti izrečena samo kazna maloletničkog zatvora, tj. moglo bi se govoriti o svojevrsnom slučaju apsorpcije gde kazna maloletničkog zatvora apsorbuje vaspitne mere. Ova odredba primeniće se i u situaciji kada se posle izrečene vaspitne mere ili maloletničkog zatvora utvrdi da j e maloletnik pre ili posle njihovog izricanja učinio neko krivično delo. Međutim, ako je krivično delo izvršeno za vreme izdržavanja kazne maloletničkog zatvora, primenjuju se odredbe člana 62. KZ. U tom slučaju maloletnom učiniocu izreći će se kazna ma-

346


loletničkog zatvora nezavisno od ranije izrečene kazne, a ako za vremc izdržava-nja kazne maloletničkog zatvora učini krivično delo za koje je propisana novčana kazna ili zatvor do jedne godine, maloletnik će se kazniti disciplinski. Kada jc reč o maloletniku, za takvo rešenje postoje i dodatni razlozi. Naime, odredbe o od-meravanju kazne za krivična dela u sticaju se i inače ne primenjuju, tako da se kazna za novo krivično delo odmerava nezavisno od ranije izrečene kazne malo-letničkog zatvora. Kada je reč o drugom izuzetku iz člana 62. KZ, uslovi za izri-canje kazne maloletničkog zatvora i inače nisu ispunjeni, tj. ona se nc može iz-reći za takvo krivično delo.

Za oblast krivičnih sankcija prema maloletnicima značajna jc i novina koju 1 donosi ZOMUKD u pogledu mogućnosti primene vaspitnih naloga. Radi sc o mc-I ratna sui generis koje nemaju karakter krivične sankcije. Osnovna svrha vaspiuiih

naloga jeste da se izbegne pokretanje krivičnog postupka i primena krivičnih sank-cija. Naročito kada su u pitanju maloletnici, opravdane su alternative krivičnim sankcijama i uvođenje diverzionih modela koji za cilj imaju da sc krivični postu-pak suspenduje, tj. da se on obustavi ili uopšte ne pokrene. Uslovi za njihovu pri-menu jesu da še radi o krivičnom delu za koje je propisana kazna zatvora do pet godina ili novčana kazna, da postoji priznanje krivičnog dela, a prilikom proccnc da li će se primeniti vaspitni nalozi ceniće se i odnos maloletnika prema krivičnom delu i oštećenom (član 5. ZOMUKD). Vaspitni nalozi mogu trajati najduže šest me'secj. Zakon (član 7) predviđa različite vaspitne naloge kao što su poravnanje sa 'oštećenim (koje može uključiti naknadu štete, izvinjenje, rad i dr), redovno po-hađanje škole ili redovno odlaženje na posao, uključivanje u rad humanitarnih or-ganizacija ili poslove socijalnog, lokalnog ili ekološkog sadršaja, i dr.

Odredbe člana 11. ZOMUKD predviđaju tri vrste vaspitnih mera i uslove za njihovu primenu. Vrste vaspitnih mera su: 1) vaspitne mere upozorenja i usmera-Vanja, 2) vaspitne mere pojačanog nadzora i 3) zavodske vaspitne mere. U okviru navedenih Vrsta vaspitnih mera predviđene su pojedine vaspitne mere. To su: sudski ukor i posebne obaveze (mere upozorenja i usmeravanja); pojačan nadtor od strane roditelja, usvojioca ili staraoca, pojačan nadzor u drugoj porodici, oo-jačan nadzor od strane organa starateljstva i pojačan nadzor uz dnevni boravak u odgovarajućoj ustanovi (mere pojačanog nadzora); upućivanje u vaspitnu ustano-vu, upućivanje u vaspitno-popravni dom i upućivanje u posebnu ustanovu za lečenje i osposobljavanje (zavodske mere). To znači da naše zakonodavstvo pro-pisuje veći broj (devet vaspitnih mera i to: dve mere upozorenja i usmeravanja, četiri mere pojačanog nadzora i tri zavodske vaspitne mere.

Spomo je, s obzirom na svrhu i prirodu vaspitnih mera, da li je opravdana podela na blaže i teže vaspitne mere. Najlakše bi bile mere upozorenja i usmeravanja, a najteže zavodske vaspitne mere. Iako se u teoriji nailazi i na kriti-

3. Vaspitne mere - pojam i vrste

KRIVIČNE SANKCIJE

ku takve podele vaspitnih mera, polazeći od sadržaja vaspitnih mera, njihovog trajanja, načina izvršenja i dr. to razlikovanje se može pravdati. To je od značaja i za ostvarivanje jednog od osnovnih principa krivičnog prava koji treba prime-njivati i onda kada su u pitanju malolctni učinioci: sve dok se lakšom merom može postići svrha nije opravdano primenjivati težu meru, odnosno sankciju. Ta postepenost proizlazi i iz kriterijuma za primenu ove tri vrste mera (član 11. ZO-MUKD). Tako, mere upozorenja i usmeravanja se izriču kad je potrebno i do-voljno da se takvim utiče na maloletnika (stav 2). Mere pojačanog nadzora izriču se kad za vaspitavanje i razvoj maloletnika treba preduzeti trajnije mcrc uz odgo-varajući stručni nadzor i pomoć, a nije potrebno njegovo potpuno odvajanje iz dotadašnje sredine (stav 3). Zavodske mere izriču sc prema maloletniku prema kome treba preduzeti trajnije mere vaspitavanja, lečenja i osposobljavanja uz nje-govo potpuno odvajanje iz dosadašnje sredine radi vršenja pojačanog uticaja na maloletnika. Zavodske mere izriču se kao poslednjc sredstvo i mogu trajati, u granicama određenim zakonom, samo koliko je potrebno da bi se ostvarila svrha vaspitnih mera (stav 4).

Veoma važno pitanje kod vaspitnih mera jeste njihov izbor. Osim kriteriju-ma i uslova za primenu pojedinih vaspitnih mera, zakon propisuje i kriterijume o kojima sud treba da vodi računa prilikom izbora bilo koje vaspitne mere. Odred-ba u kojoj su navedene okolnosti koje sud uzima u obzir prilikom izbora, odnosi se na sve vaspitne mere. Te okolnosti su brojne. Prilikom izbora vaspitne mere sud posebno uzima u obzir uzrast i zrelost maloletnika, druga svojstva njegove ličnosti i stepen poremećaja u društvenom ponašanju, težinu dela, pobude iz ko-jih je delo učinjeno, sredinu i prilike u kojima je živeo, ponašanje posle učinje-nog krivičnog dela (a naročito da li je sprečio ili pokušao da spreči nastupanje štetne posledice, naknadio ili pokušao da naknadi pričinjenu štetu), kao i da l i je prema njemu ranije bila izrečena krivična ili prekršajna sankcija. Sud ćc uzeti u obzir ne samo navedene, nego i sve druge okolnosti koje mogu biti od uticaja za izricanje adekvatne vaspitne mere kojom će se najbolje postići svrha vaspitnih , mera (član 12. ZOMUKD).

Predviđene su dve vaspitne mere upozorenja i usmeravanja: 1) sudski ukor i 2) posebne obaveze.

Sudski ukor. se izriče ako se iz odnosa maloletnika prema učinjenom kri-vičnom delu i njegove spremnosti da ubuduće ne vrši krivična dela može za-ključiti d a j e dovoljno da se maloletnik zbog učinjenog krivičnog dela samo pre-kori. On predstavlja najblažu vaspitnu meru. Prilikom izbora ove mere sud mora voditi računa kako o težini izvršenog krivičnog dela, tako i o ličnosti maloletnog učinioca. Ne bi bilo opravdano ukor izricati za teža krivična dela, kao ni u onim slučajevima kada ličnost maloletnika ne daje dovoljno osnova za procenu da se i

3.1. Vaspitne mere upozorenja i usmeravanja

348


samim ukorom može dovoljno na njega delovati da više ne vrši krivična dela. Da li je vaspitna mera sudskog ukora dovoljna, ne zavisi samo od ličnosti malolctni-ka i njegove spremnosti da više ne vrši krivična dela, već treba proceniti i sprem-nost i mogućnosti sredine u kojoj malolctnik živi da pozitivno na njega deluje i pomogne mu u prevazilaženju teškoća u kojima se našao.

Pri izricanju ukora ukazaće se maloletniku na neprihvatljivost njegovog postupka i predočiće mu se da u slučaju ponovnog izvršenja krivičnog dela pre-ma njemu može biti primenjena druga sankcija (član 13. stav 2. ZOMUKD). Osim upućivanja prekora zbog učinjenog krivičnog dela, ukor, dakle, sadrži i pretnju da će mu biti izrečena teža krivična sankcija ukoliko ponovo učini kri-vično delo.

Vaspitna mera posebnih obaveza sadrži veći broj različitih obaveza. Sud može izreći jednu ili više posebnih obaveza ako oceni da jc odgovarajućim zah-tevima ili zabranama potrebno uticati na maloletnika i njegovo ponašanje. Zakon predviđa mogućnost izricanja maloletniku sledećih obaveza: 1) da se izvini oštećenom; 2) da u okviru sopstvenih mogućnosti naknadi štetu koju jc prouzro-kovao; 3) da redovno pohađa školu ili ne izostaje sa posla; 4) da sc osposobljava za zanimanje koje odgovara njegovim sposobnostima i sklonostima; 5) da sc bez naknade uključi u rad humanitarnih organizacija, ili u poslove socijalnog, lokal-nog ili ekološkog sadržaja; 6) da se uključi u određene sportske aktivnosti; 7) da se podvrgne odgovarajućem ispitivanju i odvikavanju od zavisnosti izazvane upotrebom alkoholnih pića ili opojnih droga; 8) da se uključi u pojedinačni ili grupni tretman u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi ili savetovalištu i da po-stupa po programima rada koji su za njega sačinjeni u tim ustanovama; 9) da po-hađa kurseve za stručno osposobljavanje ili da sc priprema i polaže ispite kojima se proverava određeno znanje; 10) da ne može da napusti mesto prebivališta ili boravišta, bez saglasnosti suda i posebnog odobrenja organa staratcljstva. Osim obaveže da se izvini oštećenom koja zbog svoje prirode nije vezana za vremenski period, ostale obaveze mogu trajati do jedne godine (osim naknade štete i uključivanja u rad humanitarnih organizacija za koje važe posebna pravila), s tim da ih sud u toku izvršenja može zameniti ili ukinuti. Naknaditi štetu maloletnik može svojim radom, ali tako da taj rad ne traje duže od 60 časova u toku tri me-seca, dok rad u humanitarnim organizacijama ili na poslovima socijalnog, lokal-nog ioli ekološkog sadrđaja ne može biti duži od 120 časova u periodu od naj-duže šest meseci (član 14. ZOMUKD).

3.2. Vaspitne mere pojačanog nadzora

Naše krivično pravo predviđa četiri mere pojačanog nadzora: 1) od strane roditelja; 2) u drugoj porodici; 3) od strane organa staratelj-

stva; i 4) uz dnevni boravak u odgovarajućoj ustanovi za vaspitavanje i obrazo-vanje maloletnika.

3 4 9

KRIVIČNE SANKCIJE

Vaspitnu meru pojačanog nadzora od strane roditelja, usvojioca ili starao-ca sud će izreći ako su roditelji, usvojilac odnosno staralac propustili da vrše po-trebnu brigu i nadzor nad maloletnikom, a u mogućnosti su da tu brigu i nadzor vrše i to se od njih s osnovom može očekivati. Kad izrekne ovu meru, sud ćc ro-ditelju ili staraocu dati potrebna uputstva i naložiti mu određene dužnosti koje treba preduzeti za vaspitanje maloletnika, njegovo lečenje i otklanjanje štetnih uticaja na njega. Sud može odrediti da organ starateljstva proverava izvršenje ove mere i ukazuje pomoć roditelju, usvojiocu ili staraocu (član 16. ZOMUKD). Tra-janje ove mere nc može biti kraće od šest meseci ni duže od dve godine.

Vaspitnu meru pojačanog nadzora u drugoj porodici sud će izreći onda kada roditelji, usvojilac ili staralac nisu u mogućnosti da nad maloletnikom vrše nadzor, odnosno kada sc to ne može od njih sa osnovom očekivati. Maloletnik ćc se smestiti u drugu porodicu koja je voljna da ga primi. Za vreme trajanja o.vc mere organ starateljstva proverava njeno izvršenje i ukazuje potrebnu pomoć po-rodici u kojoj jc maloletnik smešten. Ova mera može trajati najmanje šest rnesc-ci,^anajduže dve godine. Izvršenje mere će se obustaviti ne samo u slučaju da prestane potreba za pojačanim nadzorom, nego i u slučaju da roditelji, usvojilac, ili staralac maloletnika steknu mogućnost da nad njim vrše pojačan nadzor (član 16. ZOMUKD).

Vaspitna mera pojačanog nadzora organa starateljstva izriče se u slučaju ako roditelji, usvojilac odnosno staralac nisu u mogućnosti da vrše pojačan nad-zor nad maloletnikom, a ne postoje uslovi za pojačan nadzor u drugoj porodici. Trajanje ove mere ne može biti kraće od šest meseci, niti duže od dve godine. Za vreme trajanja ove mere maloletnik i dalje ostaje da živi kod roditelja ili drugih lica koja ga izdržavaju, odnosno koja se o njemu staraju, a pojačani nadzor nad njim vrši. određeno službeno licc organa starateljstva ili drugo stručno lice koje taj organ odredi. Organ starateljstva brine o školovanju maloletnika, njegovom zaposlenju, odvajanju iz sredine koja na njega štetno utiče, potrebnom lečenju i uopšte o sređivanju prilika u kojima maloletnik živi (član 17. ZOMUKD).

Vaspitna mera pojačanog nadzora uz dnevni boravak u odgovarajućoj usta-novi za vaspitavanje i obrazovanje izriče se ako je uz neku od odgovarajućih vas-pitnih mera pojačanog nadzora potrebno i angažovanje stučnih lica u posejinoj ustanovi koja se bavi vaspitavanjem i obrazovanjem maloletnika. Trajanje ove mere je isto kao i kod ostalih mera pojačanog nadzora (od šest mescci do dve godi-ne). Kao i kod prethodne mere, maloletnik ostaje kod svojih roditelja, odnosno dru-gih lica koja se o njemu staraju, ali u toku dana provodi određeno vreme u ustanovi za vaspitavanje i obrazovanje. Taj boravak ne sme da ometa njegovo redovno ško-lovanje, ili redovno odlaženje na posao. O izvršenju ove mere stara se organ stara-teljstva (član 18. ZOMUKD).

Ako j e to potrebno za uspešnije izvršenje izrečene mere, sud može malo-letniku prilikom izricanja neke od četiri mere pojačanog nadzora odrediti jednu ili više posebnih obaveza previđenih u članu 14. ZOMUKD. To su posebne oba-

350


veze koje sc inače mogu samostalno izreći kao mera upozorenja i usmeravanja (vid. gore 3.1.).

Sud može obaveze koje je odredio izmeniti ili ukinuti, a u slučaju njihovog neispunjenja izrečenu vaspitnu meru pojačanog nadzora može zameniti drugom vaspitnom mcrom (iako se to eksplicitno u zakonskoj odredbi nc kaže, hi sc pre svega podrazumeva zamena nekom od zavodskih vaspitnih mera).

Obaveze uz pojačan nadzor traju u okviru trajanja vaspitnih mera, tj. naj-kraće šest meseci, a najduže dve godine.

U našem krivičnom pravu predviđene su tri vaspitne mere zavodskog karak-tera: 1) upućivanje u vaspitnu ustanovu; 2) upućivanje u vaspitno-popravni dom i 3) upućivanje u posebnu ustanovu za lečenje i osposobljavanje.

Vaspitnu meru upućivanja u vaspitnu ustanovu sud će izreći maloletniku nad kojim treba obezbediti vršenje stalnog nadzora od strane stručnih vaspitaća u opštoj ustanovi za vaspitanjc maloletnika. Ova vaspitna mera može trajati od šest meseci do tri godine. Njeno trajanje se ne određuje prilikom njenog izricanja, već sud o tome naknadno odlučuje (član 20. ZOMUKD).

Vaspitna mera upućivanja u vaspitno-popravni dom izriče sc maloletniku prema kome treba primeniti pojačane mere prcvaspitanja. To jc najrigoroznija vaspitna mera koja sc graniči sa kaznom maloletničkog zatvora.'" Načelno pu-smatrajući u odnosu na maloletnički zatvor ipak postoji jasna suštinska razlika: ona ipak ne predstavlja kaznu već vaspitnu meru. lako se ona po težini, a u pri ksi i po načinu izvršenja donekle približava maloletničkom zatvoru, to jc sankcija čiji su smisao i svrha drugačiji. Prilikom odlučivanja o izricanju ove mere sud će uzeti u obzir težinu i prirodu učinjenog dela i okolnost da li su prema maloletniku ranije bile izricanc vaspitne mere ili maloletnički zatvor. Mera može trajati naj-manje jednu, a najduže pet godina. Trajanje vaspitne mere se ne određuje prili-kom izricaiija, već sud o tome naknadno odlučuje (član 21. ZOMUKD).

Treća vaspitna mera zavodskog karaktera jeste upućivanje u posebnu usta-novu za lečenje i osposobljavanje. Ona se primenjuje prema maloletnicima koji su ometeni u psihofizičkom razvoju ili imaju psihičke poremećaje i sud jc može izreći umesto prethodne dve vaspitne mere. U tom slučaju ona može trajati naj-više tri godine, s tim da sud razmatra svakih šest meseci da li postoje osnovi za obustavu izvršenja mere ili njenu zamenu drugom mcrom. Ona ćc sc izreći i umesto mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdrav-stvenoj ustanovi, ako se mogu obezbediti čuvanje i lečenje i time postizanje svr-he ove mere bezbednosti. Ako je ova mera izrečena umesto mere bezbednesti, maloletnik ostaje u posebnoj ustanovi za lečenje i osposobljavanje dok jc to po-

71) T a k o O . Pcrić, Komenta r kriviCnopravnih propisa o malolc lnic ima, Beograd , 1995, s i r . 120.

3.3. Zavodske vaspitne mere

3 5 1

KRIVIČNE SANKCIJE

trebno radi njegovog lečenja ili osposobljavanja, ali kad navrši dvadeset jednu godinu izvršenje mere se nastavlja u ustanovi u kojoj se izvršava mera bezbedno-sti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja (član 23. ZOMUKD).

3.4. Obustava izvršenja i zamena izrečene vaspitne mere drugom vaspitnom merom

Unapred je teško predvideti koliko je vremena u konkretnom slučaju po-trebno za vaspitavanje maloletnika i postizanje svrhe vaspitne mere, pa je zato opravdano omogućiti sudu da izmeni svoju odluku kojom je izrekao određenu vaspitnu meru.

Pod uslovima predviđenim zakonom sud može obustaviti izvršenje vaspitne mere, zameniti je drugom vaspitnom merom, vršiti druge izmene u pogledu iz-rečene vaspitne mere, ili odlučiti da se izrečena vaspitna mera ne izvrši ako je od njenog izricanja proteklo određeno vreme a izvršenje još nije započelo. Odredba člana 24. ZOMUKD daje široka ovlašćenja sudu koji može izmeniti svoju odluku o vaspitnoj meri, odnosno obustaviti njeno izvršenje. Obustava, odnosno izmena odluke može se odnositi na sve vaspitne mere osim na sudski ukor. kod kojeg to zbog prirode te mere i ne dolazi u obzir.

Osnovi za obustavu, odnosno izmenu odluke mogu biti formalne i suštinske prirode. U prvom slučaju obustava izrečene vaspitne mere ili njena zamena mo-guća je onda kada se pojave neke bitne nove okolnosti, zatim kada maloletnik ili njegovi roditelji ne postupaju po nalogu organa ili lica određenog za izvršenje mere, ili pak u slučaju nastupanja drugih okolnosti predviđenih u zakonu (npr. u slučaju neispunjenja posebnih obaveza uz pojačani nadzor). Suštinski osnov za obustavu, ili zamenu izrečene mere jeste postignuti uspeh u vaspitanju maloletni-ka.72' Obustava daljeg izvršenja podrazumeva da je postignuta svrha vaspitne mere i da zato njeno dalje izvršenje nije potrebno. Kod zamene moguće je da se radi ili o tome da se izrečenom merom uopšte ne ostvaruje njena svrha pa je treba zameniti drugom, ili pak o tome da su postignuti određeni rezultati u vaspitanju ali da se drugom merom još uspešnije može ostvarivati svrha pa je zato opravda-no postojeću meru zameniti drugom.73' U pogledu zamene ili obustave od iz-vršenja zavodskih vaspitnih mera zakon postavlja ograničenje koja se tiče mini-malnog roka pre čijeg isteka se mera ne može obustaviti (šest meseci kod upućivanja u vaspitnu ustanovu, ili u vaspitno-popravni dom), dozvoljavajući iz-uzetno zamenu samo određenom vaspitnom merom (član 24. stav 2. tač. 1. i 2. ZOMUKD). Posle isteka najdužeg zakonskog trajanja zavodske vaspitne mere, ona se više ne može obustaviti, ona prestaje po sili zakona.

Ovakav fleksibilan sistem bio bi svakako neprihvatljiv za punoletne učinio-ce krivičnih dela, odnosno kada se radi o kazni kao krivičnoj sankciji. No, ima-

72) D e t a l j n o o t o m e vid. O . Pcr ić , op. cit., str . 137—142. 7 3 ) Ibid. , str . 140.

352

jući u vidu prirodu vaspitnih mera, njihovu svrhu, kao i težnju da sc interesi ma-loletnika stave u prvi plan, davanje sudu stalne mogućnosti usklađivanja izrečene vaspitne mere sa potrebama vaspitanja maloletnog učinioca i obezbeđivanja nje-govog pravilnog razvoja ima svoje opravdanje.

Naše krivično pravo poznaje samo jednu kaznu koja sc može primeniti pre-ma maloletnom učiniocu krivičnog dela, a to je maloletnički zatvor. Do kažnja-vanja maloletnika dolazi samo izuzetno, prema njima se po pravilu primenjuju vaspitne mere. Veliki broj vaspitnih mera i njihova raznovrsnost ipak nc is-ključuje potrebu za kažnjavanjem maloletnika.741 Maloletnički zatvor jc u naš si-stem krivičnih sankcija uveden izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 1959. godine do kada su se, uz izvesna ograničenja, prema malolctnicima prime-njivale iste kazne kao i prema punoletnim učiniocima.

Kazniti se može samo stariji maloletnik koji je učinio krivično delo za koje je zakonom propisana kazna teža od pet godina zatvora, ako zbog visokog stepena krivice, prirode i težine krivičnog dela ne bi bilo opravdano izreći vas-pitnu meru.

Naše krivično pravo predviđa mogućnost kažnjavanja nc svih, nego samo starijih maloletnika75' i to uz ispunjavanje još dva obavezna uslova. Subjektivni uslov jeste da kod maloletnika postoji krivica,76' a objektivni uslov jc da sc radi o krivičnom delu za koje je propisana kazna zatvora teža od pet godina. Po.rcd ovih obaveznih uslova, u konkretnom slučaju sud mora doći do zaključka da zbog vi-sokog stepena krivicc, prirode i težine krivičnog dela nc bi bilo opravdano izreći vaspitnu meru. Iako je i to u krajnjoj liniji uslov jer se na osnovu tri navedene okolnosti mora oceniti da primena vaspitnih mera nc dolazi u obzir, uobičajeno jc da se smatra da su u pitanju okolnosti koje sud procenjuje posle utvrđivanja d< su se stekla tri obavezna uslova (daje reč o starijem maloletniku, da postoji njegova krivica i da je učinio delo za koje je propisana kazna teža od pet godina zatvora) da bi doneo odluku o tome da li je primena kazne maloletničkog zatvora oprav-dana. Okolnosti koje sud mora uzeti u obzir prilikom odlučivanja (visok stepen krivice, prirodu i težinu krivičnog dela) da li će izreći kaznu maloletničkog za-tvora, ukazuju na izuzetnost kažnjavanja maloletnika i na davanje prednosti vas-pitnim merama. Stalno se mora voditi računa o tome daje kažnjavanje maloletni-ka supsidijamog karaktera, ono dolazi u obzir samo onda kada sc primenom vas-pitne mere ne može postići svrha.

74) Vid . O . Pcrić, Malole tnički zatvor, Beograd, 1979, str . 13. 75) D o izmena i dopuna Krivičnog zakonika iz 1959. godine bilo j c , pod odreden im us lovima, m o g u ć e

kazniti i m l a đ e g maloletnika. 7 6 ) T o znač i da s c u pog ledu kr iv icc p r i m e n j u j u svi insti tuti koj i važe za puno le tne uć in iocc

k r iv ičnog de la .

4. Maloletnički zatvor

353

KRIVIČNE SANKCIJE

Stepenovanje krivice treba vršiti u osnovi na isti način kao što sc to čini kod odmeravanja kazne punoietnim licima. No, postoji jedna suštinska razlika. Dok visok stepen krivice kod punoletnih učinioca utiče na odmeravanje kazne, ovde je to jedna od odlučujućih okolnosti od kojih zavisi izricanje kazne maloletničkog zatvora. „Visok stepen" znači da stepen krivice mora biti iznad nekog uobičaje-nog, prosečnog stepena krivice, što je opet faktičko pitanje koje treba procenjivati u svakom konkretnom slučaju. Inače, visok stepen krivice ne postoji u slučaju da je ostvaren neki od osnova za ublažavanje kazne subjektivnog karaktera (na pri-mer, bitno smanjena uračunljivost, otklonjiva pravna zabluda, ili je delo učinjeno pod dejstvom kompulzivne sile ili pretnje). Osim umišljaja, mada vrlo retko, u ob-zir bi došao i nehat. Ne samo da su retka nehatna krivična dela koja ispunjavaju uslov u pogledu propisane kazne za izricanje maloletničkog zatvora, već nehat po pravilu ukazuje na to da ne postoji visok stepen krivicc maloletnika.

Priroda i težina krivičnog dela su dve okolnosti koje su u toj meri međusob-no povezane da bi se čak moglo govoriti o jednoj okolnosti. Naime, priroda kri-vičnog dela treba da ukazuje na njegovu težinu u smislu da izricanje vaspitne mere ne bi bilo adekvatno. Težinu krivičnog dela treba tumačiti kao postojanje jačeg intenziteta ugrožavanja ili povrede zaštićenog dobra u konkretnom slučaju. Ovu okolnost treba pre svega dovesti u vezu sa posledieom krivičnog dela i to ne samo sa posledieom u užem smislu kao obeležju bića krivičnog dela, već i u širem smislu, sa posledieom na zaštitnom objektu.

U našoj teoriji i sudskoj praksi bilo je sporno kako shvatiti ovaj uslov kod ranijeg rešenja kada je zakonska odredba govorila o teškim posledicama dela (član 77. KZ SRJ). Problem se javljao naročito kod pokušaja krivičnog dela kod koga izostaje posledica. Prema jednom shvatanju, koje polazi od stava da svako delo ima posledicu, pa i pokušaj u smislu ugrožavanja zaštitnog objekta, moguće je izreći maloletnički zatvor i onda kada je krivično delo ostalo u pokušaju. Prema drugom, koje polazi od striktnog pojma posle-dice, to nc bi bilo moguće. Iako je ovo drugo shvatanje prihvatljivije, bilo bi kriminalno-politički neopravdano isključiti primenu maloletničkog zatvora kod pokušaja najtežih krivičnih dela. Zato se pribegavalo širem tumačenju posledice u smislu, kako jc već ' rečeno, i. ugrožavanja zaštićenog dobra, pod uslovom daje intenzitet ugrožavanja bio na-ročito ispoljen, kao i daje reč o najvrednijim dobrima (npr. pokušaj ubistva). Inače, pra-vo rešenje ovog problema jeste u izmeni zakonske odredbe u smislu drugačijeg formuli-sanja kriterijuma za primenu kazne maloletničkog zatvora.77' To je i učinjeno u novom ZOMUKD u kome se govori o težini krivičnog dela.

Zakon predviđajući maloltnički zatvog kao jedinu kaznu koja u našem Kri-vičnom pravu postoji za maloletnike, određuje njen opšti minimum i maksimum, kao i način njenog izricanja (član 29. ZOMUKD). Opšti minimum iznosi šest meseci. U pogledu opšteg maksimuma predviđene su dve granice. Naime, pravi-

To'je da maloletnički.zatvor ne može biti duži od[pet godina. Međutim, ako se radi o sledeća dva slučaja maloletnički zatvor se može izreći u trajanju do deset godina. Prvi je kada je učinjeno krivično delo za koje se može izreći kazna zatvo-

7 7 ) T a k o O . Pcr ić , K o m e n t a r kr iv ičnopravnih propisa o malo lc tn ic ima , B e o g r a d , 1995, str . 47 .

354


ra od dvadeset godina ili zatvor u trajanju od trideset do četrdeset godina. U dru-gom slučaju radi sc o krivičnim delima učinjenim u sticaju od kojih su najmanje dva dela zaprećena kaznom zatvora težom od deset godina. Opšti minimum i maksimum su od značaja za odmeravanje i izricanje kazne maloletničkog zatvora u konkretnom slučaju, pošto kod pojedinih krivičnih dela nije moguće predvidati i posebne minimume i maksimume kazne maloletničkog zatvora, niti je to po-trebno. Maloletnički zatvor sc izriče na pune godine ili mesccc.

Prilikom odmeravanja kazne maloletničkog zatvora sud odmerava kaznu u granicama propisane kazne zatvora za učinjeno krivično delo. Pri tome, on jc ve-zan posebnim maksimumom i ne može izreći strožu kaznu od propisane za učinjeno_krivično delo. S obzirom na to daje drugačije propisan opšti maksimum maloletničkog zatvora u odnosu na ranije rešenje, to nije ni moguće, pa jc ta za-konska odredba (član 30. stav 2. ZOMUKD) u tom delu sada suvišna. Za razliku od posebnog maksimuma, značaj te odredbe je u tome što propisuje da sud nije vezan posebnim minimumom. Naime, ako je minimum kazne za određeno kri-vično delo viši od šest meseci, onda to ni u kom pogledu ne vezuje sud, što znači da je ovde isključena i primena instituta ublažavanja kazne. Takođc, ako jc taj minimum ispod šest meseci, ni to nema značaja s obzirom na to da se nc može iz-reći kazna maloletničkog zatvora kraća od šest meseci. Inače, prilikom odmera-vanja kazne maloletničkog zatvora uzimaju sc u obzir sve okolnosti predviđene u članu 54. KZ, s tim što se posebno vodi računa o zrelosti maloletnika i vremenu koje je potrebno za njegovo vaspitavanje i stručno osposobljavanje (član 30. slav 1. ZOMUKD).

Zakon predviđa posebne rokove zastarelosti izvršenja kazne malolctničl og zatvora. Kazna maloletničkog zatvora ne može se izvršiti ako jc proteklo: 1) ,1c-set godina od osude na maloletnički zatvor preko pet godina; 2) pet godina od osude na maloletnički zatvor preko tri godine; 3) tri godine od osude na malolet-nički zatvor do tri godine (član 33. ZOMUKD). U pogledu ostalih pitanja veza-nih za zastarelost (tok i prekid zastarelosti, apsolutna zastarelost) važe opšta pra-vila iz odgovarajućih odredaba KZ.

Naše krivično pravo predviđa primenu instituta uslovnog otpusta i kod raa-loletnih učinilaca krivičnih dela. Ta mogućnost postoji ne samo kod kazne malo-letničkog zatvora, već i kod vaspitnih mera upućivanja u vaspitnu ustanovu i upućivanja u vaspitno-popravni dom.

Opravdanost uslovnog otpusta kod vaspitnih mera je sporna. Postavlja se pi-tanje da li je on kod njih uopšte potreban, naročito ako se ima u vidu fleksibilnost u primeni vaspitnih mera i mogućnost obustave s obzirom na postignuti uspeh u vaspitavanju. I pored toga, predviđena je mogućnost uslovnog otpuštanja, pod od-ređenim uslovima, kod zavodskih vaspitnih mera upućivanja u vaspitnu ustanovu

5. Uslovni otpust maloletnih učinilaca

355

KRIVIČNE SANKCIJE

i upućivanja u vaspitno-popravni dom (član 22. ZOMUKD).78' Prvi uslov je da je maloletnik u vaspimoj ustanovi ili vaspitno-popravnom domu proveo najmanje šest meseci, što je, u stvari zakonski minimum trajanja ovih mera. Osim tog, ku-mulativno mora biti ispunjen i sledeći uslov. Maloletnik se može uslovno otpustili ako s obzirom na uspeh u vaspitanju treba osnovano očekivati da ubuduće neće vršiti krivična dela i da će se u sredini u kojoj je živco dobro vladati. Da li su na-vedeni uslovi ispunjeni, procenjuje sud, koji i inače odlučuje o uslovnom otpustu.

Kod malolebiičkog zatvora slični kriminalno-politički razlozi idu u prilog predviđanju instituta uslovnog otpusta kao i kod kazne zatvora. Ovaj institut kod maloletničkog zatvora ima određene specifičnosti. Uslov u pogledu izdržane ka-zne postavljenje tako daje dovoljno daje izdržana najmanje jedna trećina kazne (ali ne kraće od šest meseci). Osim toga, potrebno je i da se osuđeni malololetnik u toku izdržavanja kazne tako popravio da se sa osnovom može očekivati da će se na slobodi dobro vladati i da neće vršiti krivična dela.

Uslovni otpust traje, kao i kod punoletnih lica, onoliko vremena koliko izno-si ostatak ncizdržane kazne. O uslovnom otpustu odlučuje sud.79' Uz uslovni ot-pust može sc odrediti i neka od mera pojačanog nadzora uz mogućnost primenji-vanja jedne ili više posebnih obaveza. U pogledu opoziva uslovnog otpusta važe shodno odredbe koje sc primenjuju i na opoziv uslovnog otpusta kod osuđenih na kaznu zatvora, a to znači da opoziv može biti fakultativan ili obavezan. Obavezan je ako je uslovno otpušteni sa izdržavanja kazne maloletničkog zatvora učinio j ;d-no ili više krivičnih dela za koje mu je izrečena kazna zatvora preko jedne godine, dok je opoziv fakultativan ako ta kazna nc prelazi jednu godinu.

Moguće je, i u praksi nisu retki slučajevi da neko lice krivično delo učini za vreme dok je bio maloletan, a postane punoletan u vreme suđenja. Do toga dolazi zato što krivično delo bude otkriveno kasnije, ili učinilac postane punoletaj u toku vođenja krivičnog postupka. U vezi sa tim, postavlja se pitanje da li takvom učiniocu izreći krivičnu sankciju koja se izriče maloletnicima ili, s obzirom na to da je u međuvremenu postao punoletan, sankciju koja se izriče punoletnim učini-ocima krivičnih dela. Zakon u načelu prihvata, u ovoj situaciji, rešenje koje omo-gućava izricanje krivičnih sankcija predviđenih za maloletnike.

7 8 ) N o v o r e š e n j e j c . i pored izraženih sumnj i u pogledu po t rebe i opravdanos t i u s lovnog olpusla kod vaspi tn ih mera , proširi lo tu mogućnos t i na meru upuć ivan ja u vaspi tnu us tanovu . Os im pr igovora da j c p r edv iđan j e t e mogućnost i suvišno , j e r s c o n o što sc us lovn im o tpus tom post iže kod kazne za tvo ra i inače m o ž e postići kod vaspi tnih mera s obz i rom na n j ihovu f leks ibi lnost u na šem k r iv i čnom pravu , praktični znača j o v o g pi tanja j c veoma mal i .

7 9 ) P r e m a odredb i č lana I 4 4 . s t a v 1. Z O M U K D o us lovnom otpustu o d l u č u j e veće za malo le tn ike suda ko j i j c s u d i o u p rvom s tepenu.

6. Primena vaspitnih mera na punoletna lica koja su izvršila krivično delo kao maloletnici

356


U slučaju daje delo učinio kao mlađi maloletnik, postavlja sc i pitanje da li je punoletnom učiniocu uopšte celishodno izricati bilo koju sankciju. U vezi sa tim ZOMUKD eksplicitno isključuje svaku mogućnost suđenja, odnosno izrica-nja bilo koje krivične sankcije punoletnom licu koje je navršilo dvadeset jednu godinu, a krivično delo je izvršilo kao mlađi maloletnik (član 40. stav 1).

Ako se radi o licu koje nije u vreme suđenja navršilo dvadeset jednu godinu, njemu se pod određenim uslovima može suditi za krivična dela koje jc izvršilo kao maloletnik. Tom licu se može izreći vaspitna mera posebnih obaveza, vaspit-na mera pojačanog nadzora od strane organa starateljstva, vaspitna mera upućivanja u vaspitno-popravni dom, ili kazna maloletničkog zatvora. Pri occni da li će i koju od ovih sankcija izreći, sud će uzeti u obzir sve okolnosti slučaja, a naročito težinu učinjenog dela, vreme koje je proteklo od njegovog izvršenja, svojstva ličnosti, vladanje učinioca, kao i svrhu koju treba postići ovom sankci-jom (član 40. stav 2. ZOMUKD).

Ukoliko je punoletno lice u vreme suđenja navršilo dvadeset jednu godinu, može se izuzetno za delo koje je izvršilo kao stariji maloletnik umesto malolet-ničkog zatvora izreći kazna zatvora ili uslovna osuda. Tu je sporno da li jc sud kod izricanja kazne zatvora vezan opštim minimumom i maksimumom kazne maloletničkog zatvora, ili se primenjuju opšte odredbe kojim je regulisano traja-nja kazne zatvora. Polazeći od toga da je ovo jedna posebna i izuzetna situacija gde se zatvor izriče umesto kazne maloletničkog zatvora, preovlađujc stav da bi kaznu trebalo izreći u okviru raspona predviđenog za maloletnički zatvor. Ovo naročito treba prihvatiti kada se radi o maksimumu, s obzirom na to da nije smi-sao i intencija ovih posebnih odredaba da se učinilac izricanjem kazne zatvora dovede u nepovoljniji položaj nego u slučaju kada bi mu bila izrečena kazna i ia-loletničkog zatvora. Inače, kazna zatvora u ovom slučaju ima isto pravno dejstvo u pogledu rehabilitacije, zastarelosti, uslovnog otpusta i pravnih posledica osude kao i kazna maloletničkog zatvora.

Punoletnom licu kojem je izrečena sankcija za krivično delo koje je učinio kao maloletnik, može se izreći odgovarajuća mera bezbednosti.

U slučaju da neko lice učini krivično delo posle navršenih osamnaest godi-na, na njega se primenjuje krivično pravo koje važi za punoletne učinioce kri-vičnih dela. Međutim, u vezi sa tim postoji mogućnost da~še, pod određenim u51ovrrna,Tna takvo lice primene sankcije koje se primenjuju prema maloletnici-ma. Starosna granica sa kojom nastupa punoletstvo je relativnog karaktera u smi-slu da fizička, a naročito duševna zrelost ne nastupa kod svih lica u istom staro-snom dobu, tj. daje to individualno te da tu ima određenih variranja. Oštro posta-

7. Primena vaspitnih mera na mlađe punoletne učinioce krivičnih dela

357

KRIVIČNE SANKCIJE

vijena granica koja je u krivičnom pravu iz određenih razloga nužna, nastoji se ublažiti uvođenjem nove kategorije učinilaca, a to su mlađa punoletna iica. Većina savremenih evropskih krivičnih zakonodavstava poznaje ovu kategoriju učinilaca.80' Kategorija mlađih punoletnih lica uvedena je u naše zakonodavstvo 1959. godine.8" U odnosu na tu kategoriju učinilaca, a to su učinioci od 18. do 21. godine izuzetno se primenjuju posebne odredbe o maloletnicima što prc sve-ga podrazumeva mogućnost izricanja određenih vaspitnih mera.

Iz zakonskog rešenja proizlazi da je za izricanje vaspitnih mera mlađem pu-noletnom licu potrebno da taj status ima kako u vreme izvršenja krivičnog dela, tako i u vreme suđenja (član 3. stav 4. ZOMUKD). To znači da je to lice u vreme izvršenja krivičnog dela navršilo 18. godinu, a u vreme suđenja nije navršilo 21. godinu. Osim toga, potrebno jc da se radi o takvom licu kod koga se s obzirom na obeležja njegove ličnosti i okolnosti pod kojima je delo učinio, može očekivati da ćc se vaspitnom merom postići svrha koja bi se ostvarila kažnjavanjem.

Mlađem punoletnom licu se može izreći bilo koja mera posebnih obaveza, mera pojačanog nadzora od strane organa starateljstva ili zavodska mera upućivanja u vaspitno-popravni dom. Cilj primene vaspitnih mera u odnosu na ovu kategoriju učinilaca jeste izbegavanje primene kazne što, s obzirom na njiho-ve specifičnosti zbog kojih je i uvedena kao posebna kategorija u krivično pravo, ima svoje opravdanje. U vezi s tim je i osnovni uslov za primenu vaspitnih mera prema mlađim punoletnim licima: da se, imajući u vidu ličnost učinioca i okolno-sti pod kojima je delo učinjeno, može doći do realne prognoze da će se vaspitnom merom postići svrha koja bi se ostvarila izricanjem kazne. U suprotnom, nema uslova za izricanje vaspitne mere, već će sud izreći kaznu, odnosno onu krivičnu sankciju koju bi inače izrekao punoletnom licu.

Mlađem punoletnom licu mogu se izreći sve mcrc bezbednosti pod uslovima predviđenim zakonom. Iako, dakle, nije isključena primena ni jedne mere bezbed-nosti, ipak se zbog prirode nekih mera bezbednosti i uslova za njihovu primenu ja-vljaju određene dileme u pogledu mogućnosti i načina njihove primene prema mlađim punoletnim licima (na primer, mere bezbednosti iz čl. 81. i 82. KZ).82)

KO) Za ta zakonodavs tva u g l a v n o m j'c merodavna s tarosna d o b s a m o u v reme izvršenja kr iv ičnog de la . a n c i u v r e m e suđen ja . Tako , na pr imer , švajcaniki Krivični zakonik mlađ im puno le tn im l icima smatra ona lica koja su u v reme izvršenja kr iv ičnog dela imala 18, ali j o š nisu navrš i la 25 god ina ( Schwcizcr i schcs S t ra fgcsc tzbuch , Štand a m I. Apri l 1996, Bern, 1997). N c m a č k i zakon ko j im sc p o s e b n o regul iše mater i ja malo le tn ičkog kr iv ičnog prava ( Jugcndgcr ich tsgcsc tz) p redviđa da su mlada punole tna lica ona lica koja su u v r e m e izvršenja de la imala 18, a nisu navrši la 21 . god inu .

81) V i še o t o m e vid. O . Pcr ić , Komen ta r kr iv ičnopravnih propisa o malo lc tn ic ima , Beograd , 1995, s t r . 7 5 - 7 7 .

8 2 ) T c m c r c bezbednos t i , po prirodi stvari , nc bi sc m o g l e izreći m l a đ e m p u n o l e t n o m uč in iocu uz vas-p i tnu m e n i , već samos ta lno a k o j c reč o neuračun l j ivom učiniocu (š to j c i p redv iđeno u č lanu 39. s tav 3. Z O M U K D za m e r u bezbednost i iz č lana 81. K Z , ali n c i za o n u iz č lana 82) , a m e r a bezbed -nost i iz č l ana 81 . K Z u z kaznu a k o j c u p i tan ju b i tno s m a n j e n o u taćunl j iv i uč ini lac .

358

LITERATURA

Ackermann, B.: Die Strafbarkeit juristischer Pcrsoncn im deutschen Recht unci auslandischen Rechtsordnungen, Frankfurt, 1984.

Aćimović, M.: Krivično pravo, Opšti deo, Subotica, 1937. Aleksić, Ž., Škulić, M.: Kriminalistika. Beograd, 2002. Alimena, B.: La legislazione penale del Montenegro, Giustizia penale, Roma. 1896. Amelung, K.: Strafrechtswissenschaft und Strafgesetzgebung, ZStW, 1980, Band 92. Ancel, M.: Observations sur la rćvision du Programmc minimum de la Societć Internati-

onal de Defense Sociale, Cahicrs de Dćfense Sociale, n. 1, 1982. Ancel, M.: Društvena odbrana, (prevod O. Perić), Beograd, 1991. Antolisei, F.: Manuale di diritto penale, Parte generale, Milano, 1997. Atanacković, D.: Objektivni uslov inkriminacije i njegovo razgraničenje od posledice

krivičnog dela. U: Problemi reintegracije i reforme jugoslovcnskog krivičnog zakonodavstva, Beograd, 1995.

Atanacković, D.: Kriterijumi odmeravanja kazne, Beograd, 1975. Babić, M.: Krajnja nužda u krivičnom pravu. Banja Luka, 1987. Bačić, F.: Krivično pravo, Opći dio, Zagreb, 1978. Bar, L. v.: Das Strafgesetz, Berlin, 1906. Baratta, A.: Criminologia critica e critica del diritto penale, Bologna, 1982. Bassiouni, M.Ch.: Crimes Against Humanity in International Criminal Law, 1992. Baummann J., Weber U., Afitsch W.: Strafrecht, Allgemeiner Teil, 10. Auflage, Bi ile-

feld, 1995. Bavcon, Lj., Šelih, A.: Kazensko pravo, Splošni del, Ljubljana, 1987. Beltrani, S.: Compendio di Diritto penale, V edizione, Napoli, 1996. Blei, H.: Strafrecht I, Allgemeiner Teil, 18. Auflage, Munchen, 1983. Bockelmann, P.: Strafrecht, AT, 3. Auflage, Munchen, 1979. Brkić, M.: O pojmu krivičnog djela, Arhiv za pravne i društvene nauke, br. 3, 1953. Buturović, J.: Produženo krivično delo, Beograd, 1980. Ueituh, T>.: 06jacHeH>a KasHHTejiHor ja KO HM Ka 3a KH>ajKecrBo Cp6wjy, y Beorpany,

ApyracBecKa, 1865.

359

Cetinić, M.: Uzročnost kod krivičnih dela propuštanja, Jugosiovenska revija za krimino-logiju i krivično pravo, br. 3, 1991.

Christie, N.: Limits to Pain, Oxford, 1982. Clarkson, C. M. V.: Understanding Criminal Law, Second Edition, London, 1995. UaeiuuHOOUH A. JI., fopenuK, A C . H Hp.: ripecTynjieiiH5i H HAKA3NIIHH B POCCHACKOA

c/iepauHH, MocKBa, 1997.

Ćavoški, K.: Uvod u pravo I, Beograd, 1996. Čejović, B.: Krivično pravo, Opšti deo, Beograd, 1979. Del Vecchio, G.: Die Gerechtigkeit, 2. Auflage, Đasel, 1950. Delić.N.: Poravnanje učinioca i oštećenog kao osnov za oslobođenje od kazne. U:

Kazneno zakonodavstvo: progresivna ili regresivna rešenja, Beograd, 2005 JJfljiauHueo, H.: HaKa3aTejmo npano. 06ma 'iacT, CodiHH, 1945 ((boTOTHncKO H3naH>e

1994). Dupont, L., Fijnaut, C.: Belgium, in: International Encyclopaedia of Laws, Kluwer,

1993, p. 103. Đorđević, M.: Posredni izvršilac krivičnog dela, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br.

1-2,1994. Đorđević, M.: Osnovni problemi krivične odgovornosti. U: Mogući pravci razvoja jugo-

slovenskog kaznenog zakonodavstva, Beograd, 1999. Ebert, U.: Strafreeht, Allgemeiner Teil, Heidelberg, 1985. Foregger, E., Serini, E.: Strafgesetzbuch, 9. Auflage, Wien, 1989. Frank, S.: Kazneno pravo, Zagreb, 1950. Frase, R.: Criminalisation and Decriminalisation, Encyclopedia of Crime and Justice,

vol. 2, New York, 1983. Freund, G.: Strafreeht, Allgemeiner Teil, Personale Strafrechtslehre, Berlin, Heidelberg,

New York, 1998. Fuchs, H.: Osterreichisches Strafreeht, Allgemeiner Teil I, Dritte Auflage, Wien, 1998. Garson, E.: Krivično pravo, prevod, Beograd, 1926. C. Geisler, C.: Zur Vereinbarkeit objektiver Bedingungen der Strafbarkeit mit dem

Schuldprinzip, Berlin, 1998. Givanovitch, Th.: Du principe de causalite efficiente en droit penal; A. Rousseau, Pariš,

1908. Glaser, J.: Opća psihopatologija s posebnim osvrtom na krivično pravo, Zagreb, 1963. Gramatica, F.: Principi di difesa sociale, Padova, 1961. Greenwood, Ch.: International Humanitarian Law, Revised Report for the Centennial

Commemoration of the First Hague Peace Conference 1899, May 1999. Grubač, M., Perić, O., Pihler, S.: Osnovi prava o privrednim prestupima, Beograd, 1982. Gropp, W.: Strafreeht, Allgemeiner Teil, Berlin, 1998. Haji, F.: Strafreeht, AT, Miinchen, 1980, p. 47-48. Hajduković, Č.: Sudska psihijatrija, Beograd - Zaječar, 1981.

3 6 0

LITERATURA

Hamel, G. A. van: Inleiding tol de sludie van het Nedcrlandsche strai'rechl, Vierde druk, Maarlcm, 1927.

Hassemer, W.: Einfiihning in dic Grundlagen des Strafrcehts, 2. Auflage, Munchen, 1990.

Heine, G.: F-uropaische Entwicklungen bei der slrafrechtlichen VeranUvorllichkeit von Wirlschaftsunternehmen und deren Fuhrungskraflen, Schweizcrischc Zeitschrift flir Strai'rechl, Hcfl 1, 2001.

Ignjalović, D.: Kriminologija, VI izdanje, Beograd. 2005. Hippel, R.: Deutsches Strai'rechl, zweiler Band, Berlin, 1930. Jakobs, G.: Strafrecht, Allgemeiner Teil, Berlin - New York, 1983. Jakobs, G.: Kriminalisierung im Vorfeld einer Reehtsgutsverletzung, ZStW, n. 4, 1985. Jellinek.G.: Sozialelhisehe Bedeutung von Reeht, Unrechl und Strafe, Berlin, 1908. Jesclieck, H. II!: Lehrbueh des Slrafrechts, Allgemeiner Teil, 3. Auflage, Berlin, 1978

(1982). Jescheck, H. H.: Beitrage zum Strafrecht 1980-1998. Berlin, 1998. Jescheck, II. II, Weigend, Th.: Lehrbueh des Slrafrechts, AT, 5. Auflage, Berlin. 1996. Jakovljević, D.: Rehabilitacija u krivičnom pravu, Beograd, 1981. Jovanović, U.: Krivično pravo I, Opšti deo, Beograd, 1995. Kaiser, G.: Kriminalisierung und Entrkriminalisierung in Strafrccht und Kriminalpolilik,

Festschrifl tur U. Klug, Koln, 1983. Kalmlhout, A., Tak, P.: Sanctions System in the Member-States ofthe Council of Europe.

Pari I, Kluwer, 1988. Kumouhcku, B.: KaaHCHO npaBO, onuif JICJI, CKonje, 2004. Kennyl s Outlines of Criminal Law, 18 th edition, Cambridge, 1962. Kienapfel, D.: GrundriD des dsterreichischen Strafrechts, Allgemeiner Teil, NJien, 1998. KoMeHTapnft K yrojiOBHOMy KOfleKcy PO, MHHMCTCPCTBO IOCTHUHH P (pejiaK-

ilHja C. M. HHKyjiHHa), MocKBa. 2000. Kiihl, K.: Strafrecht, Allgemeine Teil, 3. Auflagc, Munchen, 2000. Kobler, G,: Jurislisches W6rterbueh, Munchen, 1986. Krefi, C.: Zur Methode der Rechtsflndung im Allgemeinen Teil des Volkerstrafrechts,

ZStW, Hefl 3,1999. Krey.V.: Deutsche Strafrecht, Allgemeiner Teil, Band 1, Stutgart, Berlin. Koln, 2001. Kropotkin, P.: Anarhizam i moral, prevod, Beograd, 1984. KpyžjiuKO0, JI. JI. u gp.: yr0Ji0BH0e n p a s o Poemi, Hacr OGma^, MocKBa, 1999.

KoaaneHKO, M. n Hp.: VroJiOBiioe npaso , OGmafl Maen,, Moekša , 1999. Lazarević.Lj.: Perspektive jugoslovenskog krivičnog zakonodavstva, Arhiv za pravne i

društvene nauke, br. 1-3/1996. Lazin, D.: Prividni idealni sticaj krivičnih dela, Beograd, 1982. Leipziger Kommentar, 11. Auflage, 8. Lieferung, §§ 25-27, Bearbeiter C. Roxin, Berlin

- New York, 1993.

361

Lukić, R.: Osnovi sociologije, Beograd, 1964. Liszt, F. v.: Strafrechtliche Aufsatze und Vortrage, II Band, Berlin, 1905. Liszl, F. v.: Lehrbuch des Deutschen Strafrechts, 25. Auflage, Berlin Leipzig, 1927. Manheim, H.: Vcrgleichende Kriminologie, Band I, Stutgart, 1974. Manzini, V.: Trattato di diritto penale italiano, vol. primo, vol. secondo, Torino, 1961. Marković.B.: Krivično pravo (po predvanjaima izradio Ž. Topalović), Beograd, 1909. Marković, B.: Udžbenik krivičnog sudskog postupka Kraljevine Jugoslavije, Beograd.

1930,

Mapjanottuh, F.: ripc/iaBatbc no KPHBHHHO npaĐO OnuiTH Aeji, CKonje, 1982. Marxen, K.: Die „Sozialethischen Grenzen dcr Notwehr", Frankfurt, 1979. Maurach, R.: Deutsches Strafreeht, Allgemeiner Teil, Karlsruhe, 1965. Maurach, R., Gdssel, K. H., Zipf, //.: Strafreeht, Allgemeiner Teil, Teilband II, Heidel-

berg, 1984. Mayer, M. E.: Der Allgemcine Teil des Deutschen Strafrechts, Lehrbuch, Heidelberg,

1923. Mommsen, T.: Romisches Strafreeht, Leipzig, 1899. Mrvić-Pelrović, N., Đorđević, D.: Moć i nemoć kazne, Beograd, 1998. Naucke, NJ: Strafreeht, Eine Einfuhrung, 8. Aufl., 1998. HayMoo, A. B.: PoccnftcKoe yrojioBHoe npaBO, Očmaa 'iacTb. 2c-H3jianHc. MocKita.

1999.

Hepcecanu;, B. C.: HJIOCO )̂HH npaBa, MOCKBB, 1999.

No U, P.: Schweizerisches Strafreeht, AT I, Allgemcine Vorraussetzungen der Strafbar-keit, 2. Auflage, Ziirich, 1986.

Ordeig, E. G.: Das unechte Unterlassungsdelikt, ZStW, 111, Heft 2, 1999. Otto, I-L: Grundkurs, Strafreeht, Berlin, 1982. Otto, //.: Grundkurs Strafreeht, Allgemeine Strarechtslehre, 6. Auflage, Berlin - New

York, 2000. Pagliaro, A.: Principi di diritto penale, Parte generale, sesta edizione, Milano, 1998. Papazoglu, D.: Krivično pravo i pravosuđe u Srbiji (1804-1813), Beograd, 1954. Paund. R.: Uvod u filozofiju prava, prevod, Podgorica, 1996. Perić, Ž.: Sudska praksa (jurisprudcncija) kao izvor objektivnog prava, Pravosuđe, br. 5,

1932. Perić,Ž.: O amnestiji u srpskom krivičnom pravu, Beograd, 1909, Perić, O.: Maloletnički zatvor, Beograd, 1979. Perić, O.: Komentar krivičnopravnih propisa o maloletnicima, Beograd, 1995. Peters, K.: StrafprozeB, 3. Auflage, Heidelberg - Karlsruhe, 1981. Pihler, S.: Analogija u krivičnom pravu. Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 1-2,

1971. Popitz, H.: Ober die Praventivwirkung des Nichtswissens, Tiibingen, 1968.

362

LITERATURA

PRIS - Informacioni podsistem sudske prakse. Savezni sud, Beograd. Projekat i motivi Kaznenog zakonika za Kraljevinu Srbiju, Beograd 1910. Quinney, R.: Criminal Justice in America, Boston, 1974. Radovanović, M.: Krivično pravo, Opšti deo, Beograd, 1966. Rohl, K.: Allgcmcine Rcchtslchrc, Ein Lehrbueh, 2. Auflage. Koln, Berlin, Bonn,

Mfinchen, 2001. Rocco, A.: II danno e il pcricolo sociale risultante dal reato, Pisa, 1909. Ross, G.: Entkriminalisierungstendenzen im Bcsonderen Teil, Frankfurt, 1981. Roxin, C.: Strafrecht, Allgemeiner Teil, Band I, 3. Auflagc, Munchcn, 1997. Roxin, C.: Taterschafl und Tatherschafl, Siebente Auflagc, Berlin - Ncw York, 2000. Roxin, C.: Zur Entwieklung der Kriminalpolitik seit den Alternativ - Entwiirfen, Juri-

stisehe Arbeitsblater, Strafrecht, 1980. Roxin,C.: Was ist Beihilfe? In: Festschrif! fur Koichi Miuazava, Baden-Badcn, 1995. Schmidhauser, E.: Strafrecht, Allgemeiner Teil, 2. Auflagc, Tubingen, 1984. Schmitz, R.: Der dolus altemativus, ZStW, Ilefl 2, 2000. Schunemann, B.: Ober die objektive Zurechnung, Goltdlammer's Archiv fiir Stral'recht,

5,1999. Schunemann, B.: Tatsachlichc Strafžumessung, gcsclzliche Stral'drohungen und Geree-

htigkeits- und Praventionscrnjartungen dcr Oflcntliehkeit aus dcr deutsehcr Sicht. In: Krise des Strafreehts und der KriminaKvisscnschaUen? (I-Irsg. H. J. Hirsch), Berlin, 2001

Schullz, II.: Einfuhrung in den Allgemeinen Teil des Slrafrechts, F.rstcr und znjeiter Band, 4. Auflage, Bern, 1982.

Schv/arzenberger, G ' The Problem of an International Criminal Law. In: International Criminal Law, edited by G. Mueller and E. Wise, 1965.

Sclmind, H. D„ Hassenpjlug, 11.: StGB, AT, Rechtsprechung des BGH, Munchen, 1985. Schmidhauser, E.: Strafrecht, AT, 2. Auflagc, Tubingen, 1984. Schdnke, A., Schrdder, H.: Strafgeselzbuch, Kommentar, 26. Auflage, Munchcn, 2001. Srzentić, N.: Principi krivičnog zakonodavstva - osnova za određivanje krivične regre-

sije, Godišnjak Pravnog fakulteta u Sarajevu, br. XXXVI. Srzentić N., Stajić, A.: Krivično pravo FNRJ, Opšti deo, Beograd. 1957. Srzentić N„ Stajić, A., Lazarević, U.: Krivično pravo Jugoslavije, Beograd, 1996. Stojanović, P.: Zakonik vladike Petra I i Danilov zakonik, Istorijsko-pravna studija, Ceti-

nje, 1982. Stojanović, Z.: Granice, mogućnosti i legitimnost krivičnopravne zaštite, Beograd, 1987. Stojanović, Z.: Politika suzbijanja kriminaliteta. Novi Sad, 1991. Stojanović, Z.: Komentar Krivičnog zakonika SR Jugoslavije, VI izdanje, Beograd,

2003. Stojanović, Z.: Uslovna osuda u novom krivičnom zakonu SFRJ, Glasnik advoka.ske

komore Vojvodine, br. 1,1977.

363


Stojanović, Z : Odustanak od izvršenja krivičnog dela i pitanje dobrovoljnosti, Pravni život, br. 1,1978.

Stojanović, Z.: Razvoj i karakteristike kazne lišenja slobode u Crnoj Gori u XIX veku, p.o. iz Zbornika Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1979.

Stojanović, Z.: Uslovni otpust: problemi i perspektive, Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, br. 1-2, 1984.

Stojanović,Z.: Krivično pravo i drugi oblici reakcije na društveno opasna ponašanja. Naša zakonitost, br. 8/1985

Stojanović,Z.: Sistem mera bezbednosti u jugoslovcnskom krivičnom pravu, JRKK, br. 4/1987.

Stojanović, Z.: Odgovornost pravnog lica za privredne prestupe, Pravna misao, br. 3- 4, 1990.

Stojanović, Z.i Napomene o mogućnostima i o potrebi reforme opšteg dela KZ SFRJ, Jugoslovenska revija za kriminologiju i krivično pravo, br. 2, 1990.

Stojanović, Z.: Ad hoc Criminal Tribunal for thc former Yugoslavia (ICTY) and Interna-tional Criminal Law, Dalcan Law Revievv, No. 6, 1999.

Stojanović,Z.: Tendencije u nauci krivičnog prava i neka pitanja našeg materijalnog krivičnog zakonodavstva. U: Nove tendencije u savremenoj nauci krivičnog prava i naše krivično zakonodavstvo, Beograd, 2005.

Stojanović, Z., Perić, O.: Komentar Krivičnog zakona Republike Srbije i Krivični zakon Republike Crne Gore s objašnjenjima, Beograd, 1996.

Stojanović, Z., Perić, O. : Krivično pravo, Posebni deo, 9. izdanje, Beograd, 2003. Stratenwerth, G.: Strafreeht, Allgemeiner Teil, 4. Aufl., Koln, 2000. Stratenwerth, G.: Schweizerisches Strafreeht, Allgemeiner Teil, Bern, 1996. Subotić, D.: Šest osnovnih problema krivičnog prava, Beograd, 1933. Taranovski, T.: Istorija srpskog prava u nemanjićkoj državi, II deo, Beograd, 1931. Tasić, £>.. Uvod u pravne nauke (Enciklopedija prava), Beograd, 1933. Tahović, J.: Krivično pravo, Opšti deo, Beograd, 1961. Tahović, J.: Komentar Krivičnog zakonika, Beograd, 1957. Topalović,Ž.: Granične međe umišljaja i nehata, Beograd, 1911. Triffierer, O.: Osterreichisches Strafreeht, Allgemeiner Tcil, 2. Auflage, Wien, 1994. Trechsel, S.: Schvvcizerisches Strafreeht, Allgemeiner Teil I, 5. Auflage, ZGrich, 1998. Vassalli, G.: II nuovo codice penale iugoslavo, Annuario di Diritto Coparato e di Studi

Legislativi, vol. XXIX, 1953. Vasiljević, T.: Uslovna osuda, Beograd, 1935. Vasiljević, T.: Osnovna pitanja mera bezbednosti, Zbornik radova Pravnog fakulteta u

Novom Sadu, 1972. Vasiljević, T.: Sistem krivičnog procesnog prava SFRJ, Beograd, 1981. Vuković, M. : Interpretacija pravnih propisa, Zagreb, 1953. Zagrebelsky, V.: Reato continuato, Milano, 1970.

364

LITERATURA

Zipf, II.: Kriminalpolilik, Heidelbcrg - Karlsruhe, 1980. Zlatarić, B.: Krivično pravo, I svezak, Zagreb, 1970. Zlatarić, B.: Krivični zakonik u praktičnoj primjeni, I sv., Zagreb, 1956. Zlatarić, B.: Ljudska prava i jugoslovensko krivično pravo. Arhiv za pravne i društvene

nauke, br. 4,1968. Živanović, T.: Dualitet krivičnih sankcija, kazne i mere bezbednosti, Beograd, 1928. Živanović, 71: Osnovi krivičnog prava Kraljevine Jugoslavije, Opšti deo, 1 knjiga, Beo-

grad, 1935. Živanović, 71: Osnovi krivičnog prava Kraljevine Jugoslavije, Opšti deo, II knjiga, Beo-

grad, 1937. Wise, E.M.: General Rules of Criminal Law. In: The International Criminal Law: Obser-

vations and Issues before the 1997-98 Preparatory Commitec, 13 Nouvellcs Etudes Penales, AIDP, 1997.

fVelzel, I-I.: Das Deutsche Strafrecht, Sechste Auflage, Berlin, 1958. Wessels, J., Beulke, W.: Strafrecht, Allgemeiner Teil, Die Straftat und ihre Aufbau, 29.

neubearbeitete Auflage, Heidelberg, 1999.

365

REGISTAR POJMOVA

A Abera t io ictus 177 C Abol ic i ja 3 3 5 , 3 3 6 Abol ic ionizam 74, 81. Act iones liberae in causa 184-187. Agen t provokator 245-246. £ Admoni t i vnc sankci je 296. Akcesorni karakter krivičnog prava 28. Akcesornos t saučesništva, pojam 235. - eks t remna (potpuna) 236. - limitirana (ograničena) 236. - minimalna 236-237. - h iperekstremna 236.

Alternat ive kazni lišenja s lobode 265. Al temat ivi te t 223. Alternativni umiš l ja j 166. Amnes t i j a 3 3 5 - 3 3 6 . Analogi ja 6 2 - 6 3 . A n i m u s auctoris; an imus socii 238. Antropološka škola 72. Apsorpc i j a 291. Argume n tum a fortiori 61. Apsolu tna teorija o svrsi kazne 259. Asperaci ja 2 9 1 - 2 9 3 . Auten t ično tumačen je 58. A u t o r 190. E

B Bitno sman jena uračunlj ivost 173— 175.

Biće kr ivičnog dela - p o j a m 181. - e l e m e n t i 121-124. Blaži zakon 85. Br i san je osude 332. F Brod - domaći , teritorijalni pr incip 88.

G 1) Brojevi označavaju stranu u ovom

udžbeniku.

Casus , vid. S luča j Condicio s ine qua non 116. Corpus delieti 121.

Čin jen je 109. Čin , vid. Pravne posledice osude

Dvostruka akcesornost saučesništva - kvalitativna 235. - kvantitativna 235. Delicta preparata 201. Dete 343. Direktni umiš l ja j , vid. Umiš l ja j Delatnosna krivična dela 113 ,216 . Delo malog znača ja 141 - 1 4 3 . Dcoba krivičnih dela 2 1 6 - 2 1 8 . Dobrovol jni odustanak 2 0 9 - 2 1 1 . Dobrovol jno sprečavanje dela 251. Dozvol jeni rizik 152. Društvena opasnos t 133-137 . Dualitet krivičnih sankci ja 256. Duševna bolest 171.

Eventualni umiš l ja j , vid. Umiš l j a j Ekvivalenci ja , teorija uzročnost i 115-

117. Ekstenzivno tumačen je 6 1 - 6 2 . Eksces izvršioca 250-251 . Eksces kod nužne odbrane 146. E n o r in objee to ; Error in persona 177.

Finalni pojam radnje 105. Frankova formula 164. Fragmentarni karakter kr iv ičnog piava

24 .

Garan t 110-111 . Garant ivna funkc i ja kr iv ičnog prava

4 2 - 4 3 .

367


G e n e r a l n a p r e v e n c i j a 2 3 , 7 5 , 2 6 0 . - p o z i t i v n a 2 6 0 . .

H H i p n o z a 181. H u m a n o s t , n a č e l o 4 3 .

I Idea ln i s t i ca j , v id . S t i c a j I zvor i k r i v i č n o g p r a v a 5 3 - 5 6 . I z d a v a č , o d g o v o r n o s t 191. I n d i v i d u a l i z a c i j a 2 7 8 . I n k l u z i j a 2 2 3 . I n s t r u m e n t a s ce l e r i s 3 2 0 . Ius p u n i e n d i 2 2 .

J J a v n o o b j a v l j i v a n j e p r e s u d e 3 2 2 - 3 2 3 J e d i n s t v e n i u m i š l j a j , v id . P r o d u ž e n o

k r i v i č n o d e l o

K K a z n a - v r s t e 2 6 1 . - p o j a m 2 5 8 . - s v r h a 2 5 9 - 2 6 1 . - o p r a v d a n j e 2 5 9 .

K a z n a l i š en ja s l o b o d e 263—267. K a z n e n a e v i d e n c i j a 3 3 3 . K a z n e n o p r a v o u š i r e m s m i s l u 2 6 - 2 7 . K a u z a l i t e t , v id . U z r o č n o s t K v a l i f i k a t o r n e o k o l n o s t i 124. K l a s i č n a š k o l a k r i v i č n o g p r a v a 71 . K o l e k t i v n o k r i v i č n o d e l o 2 2 4 - 2 2 6 . K o n s u m p c i j a 2 2 2 - 2 2 3 . K o n f i s k a c i j a i m o v i n e 2 6 2 . K o m p l e k s n a i k o n e k s n a k r i v i č n a d e l a

218. K r a j n j a n u ž d a - p o j a m 147. - p r e k o r a č e n j e g r a n i c a 148. - u s l o v i 148. K r a t k o t r a j n e k a z n e l i šen ja s l o b o d e

2 6 5 . K r i v i c a - o b l i c i ( s t e p e n i ) 1 6 0 - 1 7 0 . - p o j a m 1 5 4 - 1 5 6 . - t e o r i j e 1 5 7 - 1 5 9 . - o s n o v i i s k l j u č e n j a 1 7 0 - 1 8 4 K r i v i č n a o d g o v o r n o s t - p o j a m i o d n o s sa k r i v i c o m 1 5 4 - 1 5 6 .

K r i v i č n a s a n k c i j a - p o j a m 2 5 5 - 2 5 6 . - v r s t e 2 5 6 .

K r i v i č n o d e l o - d e o b a 2 1 6 - 2 1 8 . - e l e m e n t i 101. - o p š t i p o j a m 1 0 0 - 1 0 3 .

368

K r i v i č n o z a k o n o d a v s t v o 2 5 - 2 6 . K r i v i č n o p r a v n a d o g m a t i k a 6 4 . K r i v i č n o p r a v n a zaš t i t a 7 6 - 8 3 . K r i v i č n o p r a v o - k a o g r a n a p o z i t i v n o g p r a v a 2 1 - 2 4 . - n a u k a 6 3 - 6 6 . - o d n o s sa d r u g i m g r a n a m a p r a v a 2 8 -

2 9 . - o d n o s sa d r u g i m d i s c i p l i n a m a 6 6 - 6 9 . - razvoj n a š e g k r i v i č n o g p r a v a 5 1 - 5 8 .

K r i m i n a l n a po l i t ika 67 . K u m u l a e i j a 2 9 3 .

L L e g i t i m n o s t 4 1 , 7 9 - 8 1 . L i čn i o s n o v i i s k l j u č e n j a k a ž n j i v o s t i

127 -128 . L i m i t i r a n a a k c e s o r n o s t , v id . A k c e s o r -

n o s t s a u č e s n i š t v a

M M a k s i m u m i m i n i m u m k a z n e - o p š t i 2 7 8 . - p o s e b n i 2 7 9 .

M a l a in s e ; M a l a p r o h i b i t a 178 -179 . M a l o l e t n i c i - m l a đ i 3 4 4 . - s t a r i j i 3 4 4 .

M a l o l e t n i č k i z a t v o r 3 5 3 - 3 5 5 . M e d i c i n s k i z a h v a t i - k a o o s n o v i s k l j u č e n j a p r o t i v p r a v n o -

st i 152. M e đ u n a r o d n o k r i v i č n o p r a v o - m e đ u n a r o d n o k r i v i č n o d e l o 3 2 . - p o j a m 3 2 . - m e đ u n a r o d n i k r i v i čn i s u d 3 4 - 3 8 .

M e r e b e z b e d n o s t i - p o j a m 3 0 9 - 3 1 0 . - s v r h a 3 1 0 . - s i s t e m 3 1 1 . - v r s t e 3 1 0 - 3 1 1 .

M e s t o i z v r š e n j a k r i v i č n o g d e l a 2 1 3 -2 1 5 .

M i n i m a l n a p r a v i l a z a m a l o l e t n i č k o k r i v i č n o p r a v o s u đ e 3 4 5 .

M l a đ a p u n o l e t n a l ica 3 5 7 - 3 5 8 . M o r a l 2 9 - 3 2 .

N N a p a d , v id . N u ž n a o d b r a n a N a r e đ e n j e p r e t p o s t a v l j e n o g 150. N a č e l o z a k o n i t o s t i 3 8 - 4 1 . N e o k l a s i č n a š k o l a 72 . N e o k l a s i c i z a m 7 5 . N e p o d o b a n p o k u š a j 2 0 7 - 2 0 9 . N e u r a č u n l j i v o s t , p o j a m i u s l o v i 1 7 0 -

173.

REGISTAR

- m e t o d i u t v r đ i v a n j a neuračun l j ivos t i 171.

N e u s p e l o p o d s t r e k a v a n j e 247 . N e h a t - sve sn i 168. - n e s v e s n i 169.

N e č i n j e n j e 110. N o v a druStvena o d b r a n a 72 . N o v č a n a k a z n a - p o j a m i s i s temi 2 6 9 - 2 7 0 . - u n a š e m k r i v i č n o m p r a v u 2 7 1 - 2 7 4 .

N u ž n a o d b r a n a - p o j a m 144. - p r e k o r a č e n j e g ran ica 146. - s u b j e k t i v n i e l e m e n t 145. - u s l o v i 1 4 4 - 1 4 5 .

O O b a v e z e - u z zaš t i tn i n a d z o r 304 .

O b a v e z n o ps ih i j a t r i j sko l e č e n j e i č u v a -n j e u z d r a v s t v e n o j us tanov i 3 1 2 -3 1 4

O b a v e z n o ps ih i j a t r i j sko l ečen je na s lo-bod i 3 1 4 - 3 1 5

O b a v e z n o l e č e n j e n a r k o m a n a 3 1 5 - 3 1 6 . O b a v e z n o l e č e n j e a lkoho l i ča ra 316—

3 1 7 O b j e k t k r i v i č n o g de la - z a š t i t n i : opš t i i g r u p n i 1 2 9 - 1 3 1 . - o b j e k t r a d n j e 132.

O b j e k t i v n i u s lov i n k r i m i n a c i j e 126— 128.

O b j e k t i v n o u r a č u n a v a n j e 114. O d g o v o r n i u r e d n i k , o d g o v o r n o s t 190. O d m e r a v a n j e k a z n e - ana l i t i čk i i s in te t ički m e t o d 2 8 3 . - z a k r iv i čna de l a u s t i ca ju 2 9 0 - 2 9 4 . - o p š t a p rav i la 2 7 7 - 2 8 0 . - o s u đ e n o m l icu 294—295.

O d u z i m a n j e i m o v i n s k e kor is t i - zaš t i ta o š t e ć e n o g 3 2 6 . - n a č i n 3 2 5 . - o s n o v 3 2 4 .

O d u z i m a n j e p r e d m e t a 3 2 0 - 3 2 1 . O d u z i m a n j e v o z a č k e d o z v o l e 2 7 6 -

2 7 7 . O l a k š a v a j u ć e i o t e ž a v a j u ć e oko lnos t i

2 8 0 - 2 8 4 . O m n i m o d o f a c t u r u s 2 4 2 . O p a s n o s t - a p s t r a k t n a 113-114 . - k o n k r e t n a 113-114. - k o d k r a j n j e n u ž d e 148.

O p r a v d a n j e k a z n e 2 5 9 . O s l o b o đ e n j e o d k a z n e 2 8 6 - 2 8 8 .

P Pas ivn i s u b j e k t 114. 133. Pe r sona ln i p r i n c i p 88 . Pe r sona ln i p o j a m r a d n j e 105. P i j ans tvo , k r i v i č n o d e l o 186. Povra t 2 8 9 - 2 9 0 P o d s t r e k a v a n j e 2 4 1 - 2 4 7 . Poz i t ivna ško la 79 . P o j a m k r i v i č n o g de la 9 5 - 1 0 3 . Po j ačan n a d z o r - od s t r ane rod i t e l j a , u svo j iocu ili s ta -

r a o c a 350 . - o r g a n a s ta ra tc l j s tva 3 5 0 . - u d r u g o j porod ic i 3 5 0 . - uz d n e v n i b o r a v a k u o d g o v a r a j u ć o j

us tanov i 3 5 0 P o k u š a j , p o j a m 2 0 3 - 2 0 4 . - ne sv r šen i i sv r šen i 2 0 4 . - kva l i f i kovan i 2 0 6 . - k a ž n j a v a n j e 2 0 6 - 2 0 7 .

Po l i t i čka k r iv ična de l a 2 1 7 - 2 1 8 . P o m a g a n j e 2 4 7 - 2 4 9 . P o m i l o v a n j e 3 3 6 - 3 3 7 . P o o š t r a v a n j e k a z n e , v id . Povra t ,

v i šes t ruk i P o s e b n e o b a v e z e Pos led ica 112-115 . P o s l e d i č n a k r iv i čna d e l a , v id . Pos led i -

c a , D e o b a k r iv i čn ih de l a Pos redn i izvrš i lac 2 3 4 . P r a v n a z a b l u d a , p o j a m 178. - d i r ek tna i ind i rek tna 178. - k r i v i čnop ravn i z n a č a j 1 7 9 - 1 8 0 .

P r a v n e p o s l e d i c e o s u d e 327—329. P r a v n o l ice - o d g o v o r n o s t za k r i v i č n a de l a 1 9 1 -

196. - s a n k c i j c 196-197 . - s u b j e k t 129.

P r e d v i đ e n o s t u z a k o n u , p o j a m 120. P r e k o r a č e n j e g r a n i c a k r a j n j e n u ž d e

148. P r e k o r a č e n j e g r a n i c a n u ž n e o d b r a n e

146. P rek r ša j i 28 . P r e tn j a 181-182 . P r i v i l e g u j u ć e oko lnos t i 124. P r iv redn i p res tup i 2 8 . P r i v r e m e n a d u š e v n a p o r e m e ć e n o š t

171-172 . P r i p r e m n e radnje 2 0 1 - 2 0 2 . Pr i s tanak p o v r e đ e n o g 150-151 . P r o d u ž e n o k r i v i č n o d e l o 2 2 6 - 2 3 1 . P r o d u c t a s ce l e r i s 3 2 0 . P r o i z v o đ a č , 191. P r o p u š t a n j e , v id . N e č i n j e n j e

369


P r o s t o r n o v a ž e n j e k r i v i č n o g z a k o n a 8 7 - 9 1 .

P r o t e r i v a n j e s t r anca iz z e m l j e 3 2 1 -3 2 2 .

P r o t i v p r a v n o s t - p o j a m 1 3 8 - 1 4 0 .

- o s n o v i i s k l j u č e n j a , v id . K r a j n j a n u ž d a , N u ž n a o d b r a n a , D e l o m a l o g z n a č a j a

- o s n o v i i s k l j u č e n j a ko j i n i su p r e d -v i đ e n i k r i v i č n i m z a k o n o m 149-153 .

P u t a t i v n a k r a j n j a n u ž d a 147. P u t a t i v n a n u ž n a o d b r a n a 144. Pu t a t i vn i de l ik t 2 0 8 .

R R a d n j a k r i v i č n o g d e l a - p o j a m 104. - v r s t e 110-112 .

R a d u j a v n o m in t e re su 2 6 5 , 2 7 4 - 2 7 6 . R e a l n i p r i n c i p 88 . R e a l n i s t i ca j , v i d . S t i c a j R e l a t i v n a t eo r i j a o sv r s i k a z n e 2 6 0 . R e s o c i j a l i z a c i j a 7 4 , 2 6 0 . R e s t r i k t i v n o t u m a č e n j e 6 7 - 6 9 . R e h a b i l i t a c i j a 3 3 0 - 3 3 3 .

S S a i z v r š i l a š t v o 2 3 7 - 2 4 1 . S a u č e s n i š t v o - p o j a m i v r s t e 2 3 2 - 2 3 5 . - p r a v n a p r i r o d a 2 3 2 - 2 3 5 . - o d g o v o r n o s t s a u č e s n i k a 2 5 0 - 2 5 2 .

S v r h a k a z n e 2 5 9 - 2 6 2 . S i l a - a p s o l u t n a 106 -107 . - k o m p u l z i v n a 181. - k r i v i č n o p r a v n i z n a č a j 1 8 2 - 1 8 4 .

S l o ž e n o k r i v i č n o d e l o 2 2 4 . S l u č a j 170. S m r t n a k a z n a 2 6 1 . S o c i j a l n i p o j a m r a d n j e 105. S o c i o l o š k a š k o l a 7 2 . S p e c i j a l i t e t 2 2 1 . S p e c i j a l n a p r e v e n c i j a 2 6 0 . S t v a r n a z a b l u d a - p o j a m i v r s t e 1 7 5 - 1 7 6 . - n e o t k l o n j i v a i o t k l o n j i v a 176. - o l icu i p r e d m e t u 177.

S t i c a j - i d e a l n i 2 1 9 - 2 2 0 . - r e a l n i 2 1 9 - 2 2 0 . - p r i v i d n i i d e a l n i 2 2 1 - 2 2 3 . - p r i v i d n i r e a l n i 2 2 4 - 2 3 1 . - h e t e r o g e n i i h o m o g e n i 2 2 0 .

S u b j e k t k r i v i č n o g d e l a 128. S u d s k a o p o m e n a 3 0 5 - 3 0 7 .

S u d s k i u k o r 3 4 8 - 3 4 9 . S u p s i d i j a r i t c t 2 2 1 - 2 2 2 . S u p s i d i j a r n i k a r a k t e r k r i v i č n o g p r a v a

2 9 . S v e s t o p r o t i v p r a v n o s t i 157, 180.

Š Š t a m p a n a p u b l i k a c i j a 190. Š t a m p a r , 190. Š t e t n a p o s l e d i c a , v id . N e z n a t n a

d r u š t v e n a o p a s n o s t

T T e ž a p o s l e d i c a , o d g o v o r n o s t 1 8 7 - 1 8 9 . T e m p o r a l n i de l ik t i 2 1 6 . T e o r i j a vlas t i n a d d e l o m , v id . S a i -

z v r š i l a š t v o T e o r i j a p o d e l e r a d a , v id . S a i z v r š i l a š t v o Te r i t o r i j a ln i p r i n c i p 8 7 - 8 8 . T r a j n a k r i v i č n a d e l a 2 1 6 . T u m a č e n j e

- i s t o r i j s k o 5 8 . - j e z i č k o 5 8 . - k o m p a r a t i v n o 5 8 . - l o g i č k o 6 0 . - s i s t e m a t s k o 5 9 . - t e l e o l o š k o 5 9 .

U U b l a ž a v a n j e k a z n e - g r a n i c e 2 8 6 - o s n o v i z a u b l a ž a v a n j e 2 8 4 - 2 8 5 - p o j a m i v r s t e 2 8 4 - 2 8 5

U g r o ž a v a n j e 1 1 3 - 1 1 4 . U z r o č n o s t 1 1 5 - 1 1 9 . U k o r - v i d S u d s k i u k o r U l t i m a ra t io 4 1 . U m i š l j a j - a l t e r n a t i v n i 166. - d i r e k t n i 1 6 0 - 1 6 1 . - e v e n t u a l n i 1 6 2 - 1 6 5 . - p o j a m 1 6 0 - 1 6 1 .

U n i v e r z a l n i p r i n c i p 8 9 . U p u ć i v a n j e u v a s p i t n u u s t a n o v u 3 5 1 . U p u ć i v a n j e u v a s p i t n o - p o p r a v n i d o m

3 5 1 . U p u ć i v a n j e u p o s e b n u u s t a n o v u 3 5 1 . U r a č u n l j i v o s t 156. U s l o v n a o s u d a - o p o z i v a n j e 301—303. - p o j a m i s v r h a 2 9 6 - 2 9 7 . - s i s t e m i 2 9 8 . - u s l o v i z a i z r i c a n j e 3 0 0 - 3 0 1 .

U s l o v i k a ž n j i v o s t i 1 2 5 - 1 2 8 . U s l o v n i o t p u s t - k o d k a z n e z a t v o r a 267—269. - k o d m a l o l e t n i k a 3 5 5 - 3 5 6 .

3 7 0

REGISTAR

Učin i l ac , v id . S u b j e k t

V V a z d u h o p l o v - vo jn i ; c ivi lni 88.

V a ž e n j e k r iv i čnog z a k o n o d a v s t v a d r ž a v e č l an i ce 92 .

V a s p i t n e m e r e - s v r h a 3 4 6 . - v r s t e 347 . - o b u s t a v a i zv r šen ja i z a m c n a 3 5 2 -

3 5 3 . - i z r i can j e m l a đ i m p u n o l e t n i m l ic ima

3 5 7 - 3 5 8 . - i z r i can j e p u n o l e t n i m l ic ima 3 5 6 -

3 5 7 . - i z r i c a n j e za k r iv ična de l a u s t i ca ju

3 4 6 . V ika r i j sk i s i s t em 319 . V i n o s t : v id . Kr iv ica V i s abso lu t a , v id . A p s o l u t n a s i la V i s c o m p u l s i v a , v id . K o m p u l z i v n a sila V i še s t ruk i p o v r a t 2 8 9 . V r e m e i zv r šen j a k r i v i č n o g dela 2 1 2 -

2 1 3 .

V r e m e n s k o v a ž e n j e k r i v i č n o g z a k o n a 8 5 - 8 7 .

Z Z a b l u d a , v id . P r avna i S t v a r n a z a b l u d a Z a b r a n a v r š e n j a p o z i v a , de la tnos t i ili

d u ž n o s t i 3 1 7 - 3 1 8 . Z a b r a n a u p r a v l j a n j a m o t o r n i m voz i -

l o m 3 1 8 - 3 1 9 . Zaos ta l i d u š e v n i r a z v o j 172. Zas ta re los t

- i zv r šen ja k r iv i čn ih s a n k c i j a 3 4 0 -3 4 2 .

- k r iv i čnog g o n j e n j a 3 3 9 - 3 4 0 . Z a t v o r 2 6 6 - 2 6 7 . Zaš t i tna f u n k c i j a k r i v i č n o g p r a v a 2 1 .

7 7 - 5 4 . Zaš t i tn i nadzo r 3 0 4 Zaš t i tn i o b j e k t - g r u p n i 131-132 . - o p š t i 1 2 9 - 1 3 1 .

Ž Žr tva k r i v i č n o g d e l a 133.

371

krivicno pravo opsti dio

Documents