SOCIOLOGIJA DRUŠTVENIH DEVIJACIJA KRIMINALITET

1. O INTERESOVANJU ZA ZLOČIN, NAUČNA PERSPEKTIVA

Istorija civilizacije se može posmatrati i kao istorija zločina. Mnoge sfere(religija, filozofija, književnost) bavile su se ovim pojmom. U masovnoj kulturi, i sredstvima masovne komunikacije, nalazimo mnoge filmove, romane, novine, koji se bave zločinom. Socijalna psihologija je najbolje objasnila otkuda toliko interesovanje za zločin. Ona sažima sve faktore ineresovanja za kriminalitet u četiri grupe:

1. Emocionalno interesovanje- predstavlja spoj straha od zločina, želje za osvetom zbog učinjenog nedela i nemirnih avanturističkih želja u svakom čoveku.

U najrazvijenijim zemljama postoji zabrinjavajući stepen osećanja ugroženosti kriminalitetom. U SAD-u kriminalitet je drugi čovekov strah, pored ratne kataklizme koja je prvi.1 Neki psihoanalitičari interesovanje za zločin objašnjavaju kao potiskivanje sopstvenih kriminalnih težnji (kriminolozi tako imaju u stvari ovu težnju). Neke istraživačke tehnike su pokazale da postoje mnoga krivična dela koja nisu procesuirana, pa je tako kriminalitet u stvari mnogo više rasprostanjenija pojava.

2. Kriminalitet predstavlja opasnost za ustaljeni poredak etičkih i drugih društvenih vrednosti.Porast kriminala znači i poremećaje u društvu. Bezzakonje krši princip pravednosti(ljude treba tretirati isto ako se nalaze u sličnoj situaciji)

3. Kriminalitet predstavlja značajan ekonomski teret za zajednicu.Tu spada ne samo materijalna šteta koju čini kriminalac, već i izdržavanje velikog i skupog pravosudnog aparata.

4. Proučavanje zločina je koristan izvor za bolje razumevanje ljudi i ponašanja

Naučna perspektivaIako mnogi ljudi imaju formiranu sliku o kriminalitetu, ona je nepotpuna. Naučna perspektiva najbolje može da pruži zaključke o ovoj pojavi. Ona počiva na principima koji su garancija tačnosti i korisnosti stečenog znanja. To su principi:1.iskustvenost- važna su čula u istraživanju stvarnosti2. objektivnost- mora postojati nepristrasnost pri prouučavanju neke pojave3.provizornost- svi zaključci su skloni promeni i menjanju4.skepticizam- mora se kritički pristupiti nasleđenoj naučnoj građi5.etička neutralnost- mora se govoriti o tome šta je istinito ili lažno, a ne govoriti o dobru i zlu6.ekonomičnost- treba težiti ka najjednostavnijem objašnenju neke pojave7.determinizam- postoji uzrok i posledica. Treba se okrenuti probabilističkom pristupu( postoji samo najverovatnije moguća povezanost između uzroka i posledice)

2. OSNOVNI POJMOVI U KRIMINOLOGIJI

KRIMINALNI FENOMEN – najopštiji pojam; služi kao zajednički naziv koji obuhvata delo i njegovog počinioca, žrtvu, kriminalitet, i reakciju do koje takva ponašanja dovodeZLOČIN – pojedinačno kriminalno ponašanje (činjenje ili nečinjenje); akt kojim se krši krivični zakonKRIMINALITET – ukupnost svih zločina u određenom vremenu i prostoru. Za razliku od zločina,kriminalitet je masovna pojava. Primarni kriminalitet – vršenje kažnjivog dela prvi put. Na primarnikriminalitet deluju razni društveni i psihički faktori. Sekundarni kriminalitet – ponovno vršenje dela(kriminalitet povratnika); na njega značajan uticaj ima i proces socijalne kontroleSOCIJALNA DEVIJACIJA – kršenje jedne društvene norme ponašanja na koje se reagujeneformalno (od strane društvenih grupa). Primarna devijantnost – posledica psihičkih i društvenih

1 Gallupovo istraživanje 1998.pokazuje da se Amerikanci najviše plaše zločina, koga zanimaju procenti neka pogleda 11.stranu, Pravosudni statički biro SAD je prikazao da je svaki treći Amerikanac u opasnosti da bude viktimizovan zločinom

1

faktora. Sekundarna devijantnost – ponašanje devijanta čiji su život i identitet određeni odstupajućimponašanjem. Nauka koja se bavi društvenim devijacijama je socijalna patologijaDELINKVENCIJA – ukupnost u pravnom sistemu zabranjenih dela (delikata). Prekršaji –protivpravna ponašanja kojima se vređa javni poredak; ne spadaju u kriminalitet jer nemaju crtedruštvene opasnosti. Isto važi i za privredne prestupe kojima se narušavaju pravila o poslovanjuprivrednih subjekata. Delikvencija se koristi kao termin za maloletne prestupnike. Maloletnička delikvencija u užem smislu-u SAD-u podrazumeva ponašanja maloletnika koju su kažnjiva u krivičnim zakonima. Maloletnička delikvencija u širem smislu- podrazumeva teškoće u vaspitanju i sitna kažnjiva dela mladih, koja se pojavljuju kao bunt protiv sveta odraslih. Za označavanje ovakvih ponašanja ranije se koristio termin preddelikvencija. Za označavanje lica koja vrše kriminalno ponašanje postoje dva izraza: 1. KRIMINALAC (ZLOČINAC) – lice koje karakteriše kriminalna karijera, tj. vršenje dela po navici ili tendenciji, te stoga predstavlja zločinački tip 2. PRESTUPNIK – lice čije je delo plod situacionih činilaca, a ne kriminalne karijereKRIMINALIZACIJA – dva značenja: 1) individualna kriminalizacija (kriminogeneza)je procesnastajanja kriminalca; 2) socijalna kriminalizacija – krivično pravni proces u kojem od društvaodređeni subjekti (organi pravosuđa) ponašanje pojedinca označavaju kao kriminalnoŽRTVA ZLOČINA – osoba, organizacija ili pravni poredak koji su ugroženi, povređeni ili uništeni krivičnim delom. VIKTIMIZACIJA – proces u kojem neko ili nešto postaje žrtva. VIKTIMITET – ukupnost kriminalnih viktimizacija u određenom prostoru i vremenuNEFORMALNA SOCIJALNA KONTROLA (neformalna reakcija) – skup mera (npr savet, podsmeh, kritika, ubeđivanje) kojima društvo podstiče svoje članove na konformizam FORMALNA SOCIJALNA KONTROLA (formlana reakcija) – delatnost zvaničnih organa krivično pravnog progona koji stvaraju, tumače i primenjuju zakonske norme

3. RAZLIČITA SHVATANJA ZLOČINA- UŽA I ŠIRA ODREDBA

Zločin i zakon- zločin je radnja koja je navedena o zakonu i za koje je predviđena kazna. Zločin i greh- moralisti pokušavaju da uspostave vezu između čovekove radnje koja je suprotna usvojenom religioznom ili moralnom učenju i akata koji su zabranjeni u (svetovnom) pravu. Pominje se i legalistički moralizam (nešto je zločin ako ga zajednica tako posmatra) i legalistički paternalizam (nešto je kažnjivo ako je loše po samog subjekta).Zločin kao bolest- zločin se shvata kao izraz bolesti tela i duše (kraj 19. i početak 20.veka).Zločin kao izraz društvene organizacije- zločin se shvata kao izraz delovanja same društvene organizacije. Nerazlikovanje zločina od drugih društveno nepoželjnih dela (Dirkem, čikaška škola, marksisti).Zločin kao socijalni proces- problem procesa definisanja kriminaliteta. Kriminalitet je interakcija (prestupnik, žrtva, policija).Zločin kao kršenje ljudskih prava- povreda osnovnih ljudskih prava (zločini redukcije- oduzimanje nekog kvaliteta bitnog za status, i zločini represije- nemogućnost ostvarivanja određenog statusa).

Od svih navedenih shvatanja, najprihvatljivije polazi od pravne odredbe.Šira odredba zločina– vršenje zakonom sankcionisanih dela (delikata). Naše zakonodavstvo pravi razliku između krivičnog dela, prekršaja, privrednog prestupa i disciplinske krivice.Uža odredba zločina– zločin u pravom smislu jeste kršenje normi krivičnog prava.

2

Bagatelni kriminalitet– dela sa neznatnom društvenom opasnošću. Nastoji se njihova dekriminalizacija (otklanjanje ovih dela iz krivičnog zakona). S druge strane, teži se inkriminalizaciji, tj. uvođenju u krivični zakon novih, do tada nekažnjivih ponašanja.2

4.ZLOČIN I DEVIJANTNOST

Ono što je za krivično pravo- krivično delo, to je za sociologiju devijacija. Pre se smatralo da je devijacija posledica patologije pojedinca, ili društva. Novije teorije smatraju devijaciju produktom istih onih procesa koji dovode i do poštovanja normi.

Osnovni moderni pristupi devijantnosti koje navodi Alex Thio:1) funkcionalistički (Erikson) – devijantnost je izraz društvene dezorganizacije2) društvenog definisanja (Tanenbaum, Merton) – izvor devijantnosti je u društvenim normamaponašanja3) interakcionistički (Lamert, Beker) – teorja etiketiranja, pojedinac je u interakciji sa društvom, dobija određeni status4) anomički (Dirkem, Parsons) – devijacije objašnjava nedovoljnom integracijom društvenog sistema5) društvenog i kulturnog oslonca (Saterlend, Džefri) – sličan anomičkom, ali naglašava značaj heterogenosti mnoštva kultura, značaj procesa učenja za razumevanje devijacija6) društvenog i kulturnog sukoba (Selin i Turk) – devijacija je oblik takmičenja u kome različitinormativni sistemi teže da ostvare dominaciju.

Thio smatra da devijacije možemo svesti na dve vrste definicija: 1) tradicionalne, apsolutističke (devijacije kao objektivan fenomen, određen drugim pojavama);2) relativističke, novije (kao subjektivan fenomen, žigosanje izvršeno u nekom prostoru i vremenu)Radulović shvatanja o devijacijama deli u 3 grupe:1) devijacije kao prekršaj društvenih pravila (Dirkem)2) devijacije kao društvena etiketa ( teorije etiketiranja, Beker, Lemer)3) radikalan pristup, zasnovan na konfliktnom poimanju društva, koji za objašnjenje devijacija koristifaktore poput moći i nejednakostiŠire shvatanje devijacija- one su zajednička oznaka za nekonformističko ponašanje, stil života, preširoka definicijaUže shvatanje devijacija- ponašanja ljudi koja u značajnijoj meri odstupaju od društvenih normi i izazivaju reakciju neodobravanja (alkoholizam, kocka, narkomanija)

Odnos zločin-devijantnostDok kriminalno ponašanje ugrožava osnovne vrednosti jednog društva i sam njegov opstanak,devijantno ponašanje u užem smislu nema tako izraženu opasnost po zajednicu. Dalje, zločin pratidelovanje mehanizama formalne, a devijacije neformalne socijalne kontrole. Osim toga, zločin je određen u apsolutnim kategorijama, jer on ima svoj karakter dokle god jedno delo egzistira u zakonu nezavisno od toga u kojoj meri se zabrana krši (npr. za vreme prohibicije konzumiranje alkohola je bilo kažnjivo, iako je većina pila). Nasuprot tome, "normalno" i "devijantno" su relativne kategorije, koje zavise od onoga što samo društvo smatra normalnim ili devijantnim. Devijantno ponašanje je svako neinkriminisano odstupajuće ponašanje. Svaki član društva je u izvesnoj meri devijant, ali nisu svi građani samim tim i zločinci.

2 Kaiser tako smatra da treba inkriminisati tzv. "zločine bez sudije" – narušavanje životne sredine, nemar prema službenim obavezama, ukidanje radnih mesta i kriminalitet nosilaca vlasti

3

5. ISTORIJSKE I KOMPARATIVNE STUDIJE, STUDIJE PREDVIĐANJA

Istorijske studijeCilj studija je, pored upoznavanja sa kriminalitetom u ranijim periodima, shvatanje krivično pravnih mehanizama koji su se koriste. Prva istraživanja se odnose na period XVIII i početak XIXveka, u vreme ekonomskih lomova. Dominira imovinski kriminalitet. Zaključci su da je kriminalitet povezan sa buntom sitnih privatnika protiv novog koncepta privatnesvojine, organizacije rada i načina plaćanja. Kasnije se proučavaju - nasilna dela protiv pojedinca, odnos pola i kriminaliteta, daje slika tipičnog maloletnog delikventa i kriminalca, kao i analiza statističkih podataka o kriminalitetu. U XIX veku se moralistički pristup zamenjuje medicinskim (psihološkim) i prestupnik od moralno inferiornog, tretira kao mentalno deficijentan.

Komparativne studijePodrazumevaju poređenje sličnih kultura, grupa, institucija, vremenskih perioda. Posmatrane jedinice se međusobno razlikuju u manjem broju osobina. Dva važna komparacijska metoda:1. Kroskulturno poređenje – poređenje različitih kulturnih i društvenih tipova.2. Krosregionalna analiza - poređenje različitih područja, grupa u odnosu na jednu varijablu u istomvremenskom periodu.Razvitak ovih metoda je i posledica globalizacije.Kriminalitet u periodu globalizacije je specifičan, dolazi do povezivanja kriminaliteta između država -transnacionalni kriminalitet. Zahteva međunarodnu saradnju na suzbijanju kriminaliteta. Hermann Mannheim je začetnik komparativne kriminologije, smatrao važnim upoređivanje zločina i kontrole kriminaliteta u različitim kulturnim sredinama.

Studije predviđanjaPredviđanje je za neke autore jedan od najproduktivnijih istraživačkih strategija. Ono se bazira na poznavanju neke pojave i njenom kasnijem predviđanju. Koriste ste se različite metode i tehnike. Svi slučajevi u kojima se vrši predviđanje se svode na dve situacije:1.predviđanje zločina kao individualnog kriminalnog ponašanja2.prognostici kriminaliteta kao masovne pojave na određenom prostoru i vremenu.

Problemi sa kojima se susređe predviđanje:Teorijski i filozofski problemi- primarno je formulisanje teorije koja objašnjava nastanak kriminaliteta. Moramo se opredeliti i o nekim filozofskim pitanjima (sloboda čovekove volje, npr.)Metodološka pitanja- mora postojati dobra identifikacija faktora predviđanja (prediktori) i kriterijum validnosti predviđanja; na pravi način mora biti određeno vreme za koje se predviđanje vrši. Prediktori su varijable čije proučavanje omogućava da predvidimo buduće kriminalno ponašanje pojedinca, odnosno kretanje kriminaliteta. Kod kriterijuma validnosti predviđanja se najčešće koriste podaci sadržani u zvaničnim evidencijama o zločinu, kriminalitetu ( problem je kad postoji više krivičnih dela nego što je zabeleženo u zvaničnoj evidenciji,tamna brojka kriminaliteta)Etičke dileme- sumnja se u moralnu opravdanost ovih predviđanja, kao i u njihovu nedovoljnu pouzdanost

6. KLINIČKI METOD, PROGNOZA KRIMINALNOG PONAŠANJA

Okrenut je pre svega izdvajanju ličnih osobina kao psiho-organskog jedinstva, i koristi se u dijagnostikovanju problema i stvaranju određenog tretmana. Služi proučavanju pojedinca ili manjih grupa, i to sledećih činilaca - psiholoških, medicinskih, genetskih, psihijatrijskih, psiho – socijalnih, i činilaca iz mikrosocijalne sredine.

4

Klinički metod ima 2 aspekta: kliničko ispitivanje (podaci na osnovu kojih bi se uključila terapija), primena terapije (praktične strategije radi promene i poboljšanja psihičkog stanja). U sociologiji druš.devijacija koriste se posebne metode radi predviđanja budućeg kriminalnog ponašanja:1. Šeme prognostike (Schid, Schwaab)Schid izdvojio je kod delikvenata:- Antropološke činioce (nasledna mana, psihopatija, kriminalitet kod predaka, alkoholizam)- Socijalne činioce (kriminalitet pre 18 god., loše vaspitanje, loš uspeh u školi, na poslu, brz povrataki međulokalni kriminalitet.Istraživanje dve grupe – ona sa gore navedenim osobinama se sa 100% vraća na kriminal, a drugabez ovih osobina sa 3%.2. Tablice predviđanja (Glueckovi)Izrada instumenata koji bi im omogućili da već u ranoj mladosti otkriju potencionalne delikvente.Odredili su na osnovu istraživanja 500 delikvenata i 500 nedelikvenata činioce koji utiču na delikvenciju.Društveni faktori – kohezija porodice, zahtev za disciplinom, osećanja roditelja prema detetu;Psihički (karatkerne crte) i psihijatrijski. Na osnovu ovih činilaca su urađene tablice za prognozu delinkventnog ponašanja, oko 70% je bilo slaganja, što nije baš pouzdano previše.

7. ANAMNESTIČKI METODI; POSMATRANJE SA UČESTVOVANJEM

Ovaj metod nastoji da izučava kriminalce u njihovom prirodnom ambijentu, i u tu svrhu koristisredstva kao što su "životne istorije" (anamneze), posmatranje i posmatranje sa učestvovanjem. Posebna pažnja pridaje se individualnoj istoriji kako je vidi sam subjekt. Posmatranje s učesvtovanjem donosi iskustva iz prve ruke. Razvili su ga pripadnici čikaške škole u proučavanju devijantne supkulute. Sutherland ga smatra jako važnim metodom, kritikuje veliku upotrebu statistike u kriminologiji.Svesituacioni metod- kombinacija posmatranja s učestvovanjem i eksperimenta. Razvio ga Armand Mergen. Proučava prestupnike čergare. Cilj je bio približiti socio-kriminološke faktore dela, opisati tipove delikata, utvrditi posebnost subkulture karnera (čergara) i predložiti kriminalno političke mere za kontrolu ovog kriminaliteta. Ovaj metod je težio da ocenu rezultata dovede u vezu sa okolnostima u kojima su ti rezultati dobijeni. Posmtarač treba da živi u toj sredini, prikuplja sve moguće podatke, kliničko ispitivanje članova( oni to znaju), rezultati se koriste u terapetski. Ovaj metod povezuje posmatranje, eksperiment i kliničke metode.

8. “NENAMETLJIVA POSMATRANJA”; DOKUMENTACIONA I ANALIZA SADRŽAJA

Nenametljiva posmatranja se razvijaju u humanističkim naukama zbog kritika koje su se odnosile na to da svest o učešću u eksperimentu menja ponašanje ispitanika. Ova posmatranja odnose se na niz tehnika za proučavanje i posmatranje grupa i pojedinaca na način koji ne remeti njihove aktivnosti. Ljudi ostavljaju tragove o svojim delatnostima svuda koje istraživač može kasnije upotrebiti da bi stvorio pravu sliku o njima. Dokumentaciona (arhivska) analiza –objekat posmatranja je bilo koji pisani dokument. može biti primarna(dokumenti koje je zabeležio sam posmatrač) sekundarna(zabeležio neko drugi) i tercijarna(pomoćna da se dodje do daljih podataka, biografije,indeksi..). druga podela je na tražene i netražene. Poteškoće: 1)onaj ko beleži dogadjaje beleži selektivno i uvek je prisutna rekonstrukcija 2) službenička aljkavost- pogrešno čuo,zapisao, izgubio podatak.. 3) istraživač može pogrešno da interpretira 4) pružene informacije mogu biti subjektivne*primer studija o poljskim seljacima koji su emigrirali u SAD na osnovu pisama koja su slali u PoljskuAnaliza sadržaja- je istraživačka tehnika namenjena sistematskom utvrdjivanju učestalosti kojom se specifične ideje, koncepti ili izrazi koriste u medjuljudskoj komunikaciji.Sadržaj se odnosi na značenje i vrednosti kao duhovne kategorije, reči, fotografije, tekstovi pesama, knjige, filmovi, govori, igre, odeća... Analiza se odnosi na niz procedura kojima se vrši evaluacija informacija. Potrebno je

5

prvo operacionalno odrediti pojmove, odrediti vremenski period kada se vrši posmatranje, da ne bi došlo do greške usled obilja informacija. Analiza sadržaja pogodna je u 3 situacije: 1) kada je potrebno analizirati ogromnu masu informacija 2) kod istorijskih studija 4) kada treba razlikovati namerne i nenamerne porukeprednosti analize sadržaja: ne uznemirava ispitanike, malo košta, kratko traje; mane: relativna nepouzdanosti i teško je odrediti reprezentativan uzorak

9. UZORAK

Sastoji se u izboru jedne zajednice (pojedinci i grupe), čije proučavanje se može uopštiti na širu populaciju. Kada proučavamo uzorak, srećemo tri nivoa pojava:1. proučavanu populaciju čije karakteristike želimo da upoznamo (maloletničke grupe, recidivisti...)2. zatim se pravi okvir uzorka (telefonski imenik, populacija zatvorenika, malol.banda) u koji se regrutuju pojedinci ili grupe koje ćemo, kao uzorke,proučavati (zatvorenici u zatvoru, malolet.delikv.iz jedne opštine)3. na kraju se određuje uzorak uz upotrebu brojnih tehnika, u kojem okvir uzorka svidimo na modele sastavljene od malobrojnih predstavnika. Predstavnici moraju biti stvarno reprezantativni. Reprezentativnost zavisi od veličine uzorka i načina njegovog izbora.

Vrste uzoraka:1.slučajni uzorak- svaka pojava u okviru uzorka ima podjednake šanse da bude izabrana. Prema načinu određivanja može postojati slučajni( ili sistematski), i prosti slučajni uzorak2.stratifikovan uzorak- pojave u okviru uzorka se dele na osnovu bitnih osobina na slojeve, i tako se smanjuje greška u uzorku.3. narastajući (efekat grudve) uzorak- respodent odlučuje dalje ko bi se mogao ispitati. Zavisi od iskrenosti respodenta4. kvota uzorak- u proučavanju javnog mnjenja, ne u nauci, respodenti se biraju na osnovu spoljašnjih osobina, brz i jeftin, nepouzdan.

10. LONGITUDALNA ISPITIVANJA Karakteristična je težnja ispitivača da pomoću postavljenih pitanja dođe do sadržaja svesti (stavova, mišljenja) respodenata. Longitudinalno ili panel ispitivanje ima za cilj proučavanje karakteristika ponašanja i promena u stavovima određene grupe ljudi tokom dužeg vremenskog perioda. Često se proučava grupa vršnjaka(kohorta). Ovaj metod služi za proučavanje razvoja kriminalnosti lica u različitim uzrastima, radi predviđanja kriminalne karijere i njenog suzbijanja. Postoje 2 oblika longitudinalnih studija: 1) prospektivne (prikupljaju podatke o pojedincima koji čineuzorak, prateći ih i u godinama koje dolaze) i 2) retrospektivne (započinju u trenutku kada se zbivadogađaj koji nas interesuje i proučavamo njegovu genezu u prošlosti). Prvi poznati primer primene panel ispitivanja razvili su Glueckovi (vidi 6.pitanje)Poznata je i Kembridž-somersvilska studija doktora Cabota, koja je naknadno ustanovila daintenzivan tretman od strane socijalnih radnika može sprečiti kriminalnu delatnost štićenika.Kembridž-somervilska studija (1935) o razvoju maloletničke delikvencije - praćeno je 650 dečakapodeljenih u 2 grupe, sa jednom su radili soc.rad.da bi se sprečili eventualno delikven.ponaš. sadrugom ne. Isti je % delikvenata, u obe grupe 40% samo su oni koji su kontaktir.sa soc.rad.vršililakša krivič.dela. Tumačenje rezultata različito do danas.Postoje istraživanja koja ukazuju da ukoliko se počne sa delikventnim ponašanjem pre 18 god.većaje mogućnost da se postane kasnije kriminalac, ali je drugim istraživanjima ovo osporavano.Manjkavost ovog metoda je što ga je veoma teško sprovesti u praksi. Takođe, pominju se još 2

6

problema: 1) efekat prvog ispitivanja (početni uticaj ispitivača koji se u kasnijim etapama ispitivanjaponavlja) i 2) efekat protoka vremena (zamagljuje objašnjenje promena u ponašanju ispitanika)

12. PRIMENA STATISTIČKIH METODA U KRMINOLOGIJI, METOD KORELACIJE

U kriminologiji se statističke tehnike koriste za:1) grupisanje podataka2) prikazivanje podataka (tabele, grafikoni)3) opisivanje podataka i utvrđivanje veza između pojavaU kriminologiji se koriste sredstava za merenje disperzije, analiza vremenskih nizova, korelacije, metod uzoraka, itd.

Metod korelacijeUporedno praćenje kriminaliteta i niza drugih pojava ukazuje na mogućnost da između njih postoji neka veza. Treba se izračunati mera njihove povezanosti kao varijabli, i zato je potrebno da se utvrdi:1.postoji li uopšte veza između njih2.veličina ili snaga povezanosti3.priroda odnosaZato se koristi metod korelacije: merenje međuodnosa između dve ili više varijabli. Njome se utvrđuje stepen njihove povezanosti. Numerički izraz mere vezivanja, pokazuje potpunu korelaciju kada ima vrednost +1.00 ili -1.00. Kada je korelacija pozitivna obe varijable ili rasu ili opadaju. Kada je negativna (inverzna), onda jedna raste dok druga opada. Kada je koeficijent 0.00 nema međusobne povezanosti. Prvi korak u proučavanju korelacije je crtanje dijagrama. On omogaćava da se utvrdi mera povezanosti varijabli na preliminarni način, jer ukazuje da li postoji veza, da li je linearna, ili ne. Pomoću korelacije možemo shvatiti promene kod masovnih pojava, povezanosti veza i njihovoj jačini. Mogu postojati i prividne, lažne korelacije(slučajno podudaranje vrednosti varijabli, umetanje trećeg faktora koji utiče na dve nezavisne pojave). Zato ovim metodom ne možemo utvditi uzročne veze, već samo da li su varijable u simetričnom odnosu. Još je teže da se utvrde višestruke korelacije.

13. PODELA STATISTIČKIH EVIDENCIJA, GUBLJENJE ZLOČINA

S obzirom na prirodu organa koji ih prikupljaju i na vrstu podataka, razlikuju se:1) evidencije policije (evidentiraju podatke o krivičnim delima koja su prijavljena policiji ili otkrivenaod strane policije)2) evidencije tužilaštva (odnose se na podignuta optuženja protiv izvršilaca krivičnih dela. Njih je uvek manje od krivičnih prijava, jer krivična prijava može biti odbačena i sl.)3) evidencije suda (evidencija pravosnažno osuđenih lica)Postoje i zavodske statistike (sadrže podatke o zatvorenicima), ali one nisu prave evidencije. Mnoga procesna zakonodavstva stvaraju danas mogućnost diverzifikacije (skretanja) krivičnog postupka. Umesto kažnjavanja teži se nepenalnom ishodu (naknada štete, i sl.), pogotovo kod maloletnika."Gubljenje zločina" je univerzalno pravilo da broj dela i njihovih počinilaca koje figuriraju u evidenciji opada idući od jednog do drugog organa. Može se prikazati u vidu levka na čijem su širem kraju prijavljena dela, a na užem broj osuđenih lica. Kada je učinilac nepoznat, prijava odbačena, nema dokaza, dolazi do nepodizanja optužnice.

14. KRITIKA STATISTIČKIH EVIDENCIJA

O tome koja je od navedenih vrsta pravosudne statistike najpouzdanija postoje 2 viđenja:1) legalističko – za njega su najverodostojnije sudske. Jer ono polazi od shvatanja da delo i učinilacza pravni sistem postoje samo onda kada su utvrđeni pravosnažnom presudom

7

2) realističko – ima više pristalica; polazi od "gubljenja zločina", te kao najpouzdanije smatrapolicijske evidencije. Krininologiju interesuje stvarni, više nego presuđeni kriminalitet.Ipak, i policijske evidencije imaju niz ograničenja i nedostataka:1) policijske statistike su pod snažnim uticajem političkih faktora, budući da se podaci iz njih čestokoriste u dnevno političke svrhe 2) konačan broj dela navedenih u ovim statistikama zavisi i od načina prikupljanja i obradepodataka, kao i od organizovanosti policije3) postoji mogućnost manipulacije podacima od strane policije, u cilju opravdavanja zahteva zanabavkom tehničkih sredstava, ili u cilju "dokazivanja" povećane efikasnosti. Pored toga podaci se falsifikuju povećanjem broja rasvetljenih dela

Prigovori statističkim evidencijama: evidencija je manjkava, dominacija pravnih kategorija (zanemarivanje društvenih, psiholoških), u globalnim statistikama dela imaju numerički izraz, bez obzira na težinu, vremenska dimenzija uslovno određena( kasni pogotovo kod sudske statistike), utiče delatnost zakonodavca, i najvažnije postojanje mnogih dela koja nisu zabeležena zvanično (tamna brojka), kao i preuveličavanje (brojka preuveličavanja)

15. TAMNA BROJKA KRIMINALITETA

U svim oblastima koje se bave masovnim pojavama, neki njihov deo promakne. Ketle je podelio prema tome kriminalitet na:1) poznata dela čiji su učinioci otkriveni2) registrovana dela čije izvršioce ne poznajemo3) za zvanične organe potpuno nepoznati kriminalitetFeri je podelio na:1) zločine poznate sudu2) zločine poznate policiji3) stvarni kriminalitetTamna brojka kriminaliteta je razlika između stvarno izvršenog i zvanično evidentiranog kriminaliteta, a sivi broj je zajednička oznaka za sva prijavljena dela koja nisu rasvetljena.Nemački kriminolog Hans Joakim Šnajder daje sledeću podelu:1) apsolutno tamno polje (ono što smo gore odredili kao tamnu brojku)2) relativno tamno polje (ono što smo gore odredili kao sivu brojku)3) tamno polje kriminalnih karijera (mnogi osuđenici imaju mnogo više dela nego što je otkriveno)Odnos registrovanog i latentnog kriminaliteta je 1:1,3. Najveći deo neregistrovanog kriminaliteta čine dela protiv imovine, posebno "kriminalni parazitizam" – lakša dela protiv imovine, čije su žrtve turisti, deca, migranti, žene... Pored toga tu su i dela protiv imovine i protiv tela između srodnika, bračn. i vanbrač. partnera,dela između ljudi koji su profesionalno povezani, imaju zajedničke interese,dela koja vrše žene

Ponti – indeks prikrivanja najniži kod ubistva, najviši kod sitne krađe.Ponti daje tipologiju faktora koji doprinose pojavi skrivenog kriminaliteta:1) tip dela – jer, neka dela je po prirodi stvari teško rasvetliti ("delikti bez žrtve", zatim dela za čijeizvršenje je potrebna posebna veština, itd.)2) neprijavljivanje dela od strane žrtve3) držanje organa formalne socijalne kontrole – koji najčešće nisu osposobljeni da rasvetle dela izoblasti ekonomije, finansija, preduzetništva4) svojstva izvršioca dela – neka lica se u odnosu na ostale nalaze kao izvršioci u privilegovanomstatusu (lica koja uživaju društveni ugled, bogataši, vođe bandi, političke ličnosti...)

8

16. STUDIJE "SAMOOPTUŽIVANJA" I STUDIJE O ŽRTVAMA, OCENA METODA ZA RASVETLJAVANJE TAMNE BROJKE

Studije samooptuživanjaNjima se manjim uzorcima ispitanika (obično maloletnika) postavljaju pitanja (putem intervjua ili ankete) o neregistrovanim krivičnim delima koja su izvršili i koliko puta su ih izvršili. Ova vrsta istraž.se primenjuje od 50 g.XX v. rađena u SAD i Evropi, intenziviraju se od 70.god. Značajna su da bi se napravila bolja strategija suprotstavljanja kriminalitetu. Istraživanja: (Marfi, Širli) 61 maloletnik iz oblasti Kembrdža i Somervila su priznali da su izvršili 6.416 kažnjivih dela od kojih je samo 1,5% bilo poznato pravosudnim organima. (Porterfild) svi studenti Teksaškog hrišćanskog univerziteta su priznali da su izvršili barem jedno od 55 dela nabrojanih na spisku. (Volerstin i Vajl) od nekoliko hiljada prosečnih Amerikanaca, 91% je odgovorilo da je izvršilo neko od 49 ponuđenih dela. Upotrebom ovih metoda uttvrđuje se određeni broj dela, pogotovo zločini bez žrtava, lična krivična dela, ugrožavanje.

Studije o žrtvamaOvaj vid razvio je osnivač viktimologije, Hans von Hentig. Kod ovih studija reprezentativni uzorak se ispituje da li je u određenom periodu bio žrtva krivičnog dela, da li ga je prijavio policiji, i (ono što je posebno važno), ako nije, zašto ga nije prijavio? Studije sve popularnije od 70-ih 20.veka. Odluka o prijavljivanju dela se smatra najznačajnijom odlukom u čitavom procesu odvijanja krivičnog pravosuđa. Ako su dela trivijalna, dovode do greške u statistici ali to nije toliko strašno jer nisu toliko bitna, ukoliko su teška dela neprijavljena, to predstavlja veliku grešku, to je znak poremećaja pravosuđa, nepoverenje građana prema policiji. U najvećem broju slučaja žrtve ne prijavljuju dela zbog njihove trivijalnosti.Posebno važno istraživanje- krajem XX v. – Međunarodni pregled žrtava kriminaliteta (Jan van Dijk, Holandija) - ispitanici starosti preko 16g - ispitivano da li su oni ili čl.porod. bili žrtve dela protiv imovine i ličnosti. Pitanja postavljana viktimiziranima bila su u vezi sa – sociodem.karakter., zadovoljstvom suzbijanjem kriminal., strahom od zločina, merama prevencije.

Metode za izučavanje tamne brojke nailaze na probleme:- iskrenost ispitanika, (tako što mladi nastoje da priznaju ono što nisu učinili, a stariji suprotno)- razvijenost kognitivnih funkcija (sposobnosti razumevanja, pamćenja, verbalizacije)- izbor ispitanika (anketiranje u školama isključuje one koji beže sa časa, bolesne... ljudi iz nižegsloja su manje dostupni zbog nepismenosti,nemanja telefona)-odnos ispitivača i ispitanika (da li su agresivni u dobijanju informacija, ili nezainteresovani, itd.)-selekcija kažnjivih radnji koje ispitivač vrši u upitniku ( ispitanici, pravni laici, jedino mogu razumeti o kojima ponašanjima se radi, ako se napravi ovaj izbor)- nemogućnost da se utvde neki vidovi krim.(mafija, narko karteli, privredni, politički kriminalitet,porodični)- pouzdanost ovih istraživanja (mora se vršiti provera podataka, konsultacija sa informatorima)

17. BROJKA PREUVELIČAVANJA

U poslednje vreme u kriminologiji se posvećuje pažnja "fantomskom kriminalitetu" tj. preuveličavanju (preterivanju) u evidencijama – o pojavi u kriminalnim statistikama onih dela kojima tu nije mesto. U literaturi se navode 3 razloga zašto do ovog preuveličavanja dolazi:1) često i nevina lica mogu biti – i bivaju – optužena, pa i osuđena za zločine koje nisu počinili(14.000 neosnovano optuži, a 3 osudi na smrtnu kaznu- SAD)

9

2) oblast normativnog - podela delikata kaznenog prava na zločine, prestupe i istupe, prisutna u najvećem broju zakonodavstava, mora biti zasnovana na kriterijumu jasnog razlikovanja između njih. Ako to nije slučaj, lako se može dogoditi da jedna radnja bude bez osnova svrstana u krivično delo3) "izlivi energije vlasti", tj. povremene kampanje organa formalne socijalne kontrole pri kojima sepred sudom pojavljuje veći broj izvršilaca određenih dela, od uobičajenog. Tipičan primer povremene akcije iz političkih razloga, kada se insistira na otkrivanju jedne vrste kriminala (akcija „Sablja“,možda dobar primer). Zatim se u statistikama registruje porast tih dela iako njihov stvarni broj može opadati u odnosu na raniji period . Brojka preuveličavanja služi i za opravdanje povećanja troškova za aparat krivičnog pravosuđa(primer SAD). Ova dela su ipak izvršena, ali se utisak o njegovom udelu u strukturi kriminaliteta menja. Znači sva ta dela postoje, ali nisu uvek podjednako važna i ne pridaje im se uvek ista pažnja, često je to rezultat manipulacija raznih struktura.

18. ZNAČAJ PRIMENE STATISTIKE U KRIMINOLOGIJI

Statistika se u kriminološkim istraživanjima dosta koristi jer odaje utisak prividne egzaktnosti (jer operiše brojkama), objektivnosti (koja proističe iz proverljivosti statističkih podataka), zatim zbog stalnog usavršavanja statističkih tehnika. Za autore pozitivističke orijentacije statistika ima neprocenjiv značaj, kao i za pristalice scientizma koji žele društvenu stvarnost da objasne metodama prirodnih nauka zasnovanih na matematičkim podacima. Drugoj krajnosti pripadaju predstavnici kvanitativne kriminologije koji govore da se prevelikim baziranjem na statističkim podacima gubi iz vida suština pojave. Ipak najveći deo autora zastupa umeren stav da bi statistiku trebalo koristiti u kriminologiji, ali da se pri tome ne izgube iz vida njena ograničenost i greške do kojih može doći. Ograničenost statistike : proučava samo masovne pojave; zanemaruje kvalitativnu stranu pojave (Šušnjić navodi kao najveći nedostatak statistike zanemarivanje individualnost i čovekovu prirodu na račun brojki); nepouzdanost ( tamna brojka kriminala (neprijavljena dela), kao i pojava preuveličavanja) – krivljenje slike razmerama i prirodi zločina.*primer: časovnik zločin FBI sredstvo za dramatizovanje stanja kriminaliteta u zemlji; alarmantna statistika. Pri korišćenju statistike moramo biti svesni:

podaci su pre pokazatelj kako građani i zvanični organi odgovaraju na zločin nego pokazatelj ukupnosti zločina

stvarnost uvek ostaje jednim delom nepoznata

19. TRIANGULACIJA METODA

Savremena istraživanja u kriminologiji zasnivaju se na pluralizmu koncepcija i postupaka.Razlozi 1) složenost problema sa kojima se srećemo u kriminološkom istraživanju2) ograničenosti svakog metoda humanističkih nauka ponaosob3) različiti aspekti i dimenzije kriminaliteta kao predmeta istraživanja4) istraživanja se uglavnom vrše ekipno, triangulacijom se obezbedjuje proverljivost podataka koji je prikupio svaki od istraživačaTriangulacija se dosta koristi, čak i kada to u objavljenim rezultatima nije navedeno.UŽI SMISAO TRIANGULACIJE –upotreba dva ili više metoda za prikupljanje činjenica, tj.angažovanje dva ili više istraživača u istom projektu kako bi se izbegle greške koje su posledicanjihovih predrasuda ili jednostranosti.

10

S obzirom na odnos između kombinovanih metoda i tehnika, možemo razlikovati UNUTRAŠNJU (kada se u okviru istog zahvata kombinuju različite tehnike prikupljanja činjenica – eksperiment, posmatranje, anketa, intervju...) i SPOLJAŠNJU TRIANGULACIJU (upotreba raznovrsnih metoda istraživanja za proučavanje istog predmeta)*primer Klockars-ovo istraživanje o profesionalnim jatacima-ispitivao lica o njihovoj životnoj istoriji, intervju obavio i sa njihovim prijateljima, porodicom, analiza ličnih dokumenata, posmatranje njihovog poslovanja sa mušterijama, lopovima…

Širi smisao triangulacije – na osnovu Denzinovih shvatanja, triangulaciju u širem smislu možemo shvatiti kao upotrebu različitih strategija u istom istraživanju kako bi se obuhvatio što širi krug aspekata i dimenzija predmeta istraživanja, njegovi rezultati učinili proverljivim, a pojava koju izučavamo bila objašnjena potpunije.Poseban vid triangulacije koji navodi Denzin jeste TRIANGULACIJA TEORIJA, tj. upotreba različitih teorijskih pristupa u datoj studiji. Ovo je od psebnog značaja, ako se ima u vidu da je dokazano da nijedan teorijski okvir ne omogućava potpuno i univerzalno objašnjenje zločina i kriminaliteta.Triangulacija teorija korisna je jer:1) sprečava teorijska zastranjivanja kojima kriminolozi podležu pod uticajem opštegpristupa koji zatupaju2) rezultati su plodotvorniji kada njima proverimo više teorija, a ne samo jednu3) ona omogućava susticanje teorijskih koncepata

20. ZNAČAJ TEORIJSKOG PRISTUPA U KRIMINOLOGIJI I PODELA TEORIJA

Sa nastankom gradjanskog društva nastaju prve naučne teorije o zločinu i njegovom suzbijanju. Postavlja se pitanje koje su teorije kriminološke i kako ih sistematizovati. Odgovor zavisi od toga kako odredjujemo predmet nauke. Ako je kriminologija zajednički naziv za sve krivične nauke onda su sve teorije o inkriminisanom ponašanju kriminološke teorije. Ako je kriminologija samostalna nauka onda onda bi trebalo razlokovati tri stuba krivične nauke: kriminlogiju, krivično pravnu i kriminalno političku teoriju. Tradicionalni, danas prevaziđen stav objašnjava ove teorije ovako:1.Krivično pravne (pravo države da kazni počinioca)2. Kriminalno političke (bave se ciljem kažnjavanja)3. Kriminološke (uzrok kriminaliteta)Značajan doprinos razvoju teorija o kriminalitetu dali su mislioci starog i srednjeg veka, Platon,Aristotel, Seneka... U srednjem veku dominirale su ideje crkvenih mislilaca koji su zločin izjednačavali sa grehom, ali je bilo i suprotnih stanovišta koje su zastupali Bekon, Grocijus, Hobz, Spinoza, Lok…Danas se kriminologija ne bavi samo uzrocima kriminaliteta, već pre svega društvenom reakcijom na kriminalitet što se odrazilo i na razgraničenje teorijskih shvatanja u kriminologiji.

Danas se govori o tri glavna teorijska pravca u sociologiji druš.devijac.:1) KLASIČNA ORIJENTACIJA (počev od Bekarijinih radova, pa preko učenja Bentama, Kanta i Hegela)2) POITIVISTIČKA ORIJENTACIJA (začetnik je Lombrozo sa svojim shvatanjem o zločinu kao izrazu posebne biološke i psihičke konstitucije čoveka)3) KRIMINOLOGIJA DRUŠTVENE REAKCIJE (nastala sa radovima simboličkih interakcionista i radikalnih kriminologa, zovu je i "nova kriminologija" ili “kriminologija društvene reakcije” jer se prvenstveno bavi pitanjem zašto su odredjena ponašanja sankcionisana)I pored niza novih teorijskih orijentacija danas, ne sme da se izgubi iz vida:- da je sociologija društvenih devijacija- kriminologija, nauka u čijem su centru istraživanja ljudskih radnji i ponašanja, koja su kažnjiva od strane države

11

21. KLASIČNA ŠKOLA - OSNOVE UČENJA I KRITIKA (FEUERBACH)

Sistematsko razmišljanje o zločinu i njegovom suzbijanju počinje sa klasičnom školom. Ovo je pre pravna nego kriminološka škola. Ipak, kriminologija nema veze bez jasnog određenja šta je zločin i bez garantovanja prava okrivljenog lica. Klasična škola sa svojim idejama prisutna je u krivičnom pravu skoro do kraja XIX veka i vodi se hedonističkim proračunom. Od utilitarističkog učenja, klasična škola prelazi se na retributivističko – čovek je slobodan (sloboda volje) i on bira između dobra i zla. Ukoliko bira zločin on je loš (važi i za maloletnike) zato treba da bude kažnjen i ispašta. Osnovni neostatak njenog učenja ogleda se u formalnom gledanju na krivično delo koje ona vidi samo kao pravnu kategoriju a zanemaruje ličnost. Glavna primedba ovoj školi – nemogućnost da objasni zašto kriminalitet stalno raste i pored sve oštrijih kazni.Evo sada o nekim predstavnicima:Bekarija – O zločinima i kaznama, najavio kraj srednjevekovnog krivičnog prava i kaznene reakcijezalaže se za načelo zakonitosti i legitimnosti normi; kazna bi trebalo da bude nužna, srazmerna, bezizuzetno primenljiva, hitna, javna, ličnog karaktera.Ističe značaj prevencije. Bentam – začetnik utilitarizma u Engleskoj, zadatak zakona je blagostanje zajednice, zakonodavac ima 3 cilja: prevencija zločina, zadovoljenje oštećenog, kazna za kriveutilitarizam se ogleda u cilju kažnjavanja: 1)da spreči krivična dela 2)ako ne može da spreči, onda da utiče da počinilac izvrši manje teško delo 3)da počinilac ne upotrebi vise nasilja nego što je potrebno - HEDONISTIČKI PRORAČUN. Zalagao se još za ekonomiju kazne, opozivost, popravljanjeFeuerbach – U Nemačkoj uticaj filozofskog idealizma (Kant i Hegel) oni kritikuju ideju utilitarizma i suprotstavljaju mu ideju RETRIBUCIJE (uzvraćanja). Feuerbach izgradio teoriju o generalnoj prevenciji psihološkim pritiskom. Kazna utiče psihološki na potencijalne počinioce. mora biti zakonom unapred propisana, pretpostavka propisivanja kazne je izvršen zločin, bezizuzetna i ozbiljna kazna.Kant- krivično delo ruši moralni poredak, koji se može ponovo uspostaviti jedino kaznomHegel- kršenje zakona naziva nepravo, prestup je negacija prava, jedina prava reakcija je odmazda. moralna dužnost je da prestupnika kaznimo srazmerno počinjenom delu, kazna je negacija prestupa. Carrara – Razvio sistem krivičnog prava i kaznene reakcije koji se u sličnom obliku održao do danas. Uticaj Bekarije. 2 osnovna principa: 1) zadatak krivičnog prava je da spreči zloupotrebu od strane vlasti 2) zločin je pravna, a ne realna pojavaOsnov kažnjavanja je apstraktno gledano u pravdi, a realno u zaštiti čovečnosti.

22. SAVREMENI NEOKLASICIZAM, DESNI REALIZAM

Savremeni neoklasicizamNastaje posle dominacije pozitivizma (20.vek). Autori se orijentišu na praktična pitanja svakodnevne borbe sa zločinom. Zalažu se za napuštanje tretmana i rehabilitacije i povratak na stari model kažnjavanja, bavljenje ekektom kazne i zastrašivanja. Posebno se razvija ekonometrijska tehnika- razvijaju je ekonomisti. Analiza šta osoba dobija, a šta gubi (materijalno i psihički) izvršenjemdela- izučava se zločin kao ekonomski izbor. Ekonomske teorije vrše proračun i šta država gubi i dobija, i zato organi krivičnog pravosuđa treba da teže postizanju optimalnog nivoa progona (da gubitak društvu bude najniži).Primedbe neoklasicizmu – ne razmišljaju svi ljudi i ne mere korist i štetu u trenutku činjenja dela, nijedokazano da strogo kažnjavanje smanjuje kriminalitet, a ni recidivizam.

Desni realizamOsnivač ovog smera je Džejms Vilson, nova desničarska filozofija. Treba da se uloži napor da seotkolni “ulični kriminalitet” koji vrše pripadnici nižih klasa. Ovaj pristup se u proučavanju uzroka kriminaliteta okreće bihejvioralnom učenju i teoriji

12

uslovljavanja, ističući 2 grupe faktora: 1) biološke (tip telesne strukture i genetika) i 2) psihičke (učenje, osobito uslovljavanje u porodici).Ovi faktori utiču na pojedince da postanu skloniji kriminalu od drugih ljudi koji žive u istom okruženju. Ove dve grupe faktora odlučuju kako će ličnost proceniti nagrade i kazne koje sleduju njegovim delima. Predstavnici desnog realizma akcenat zato stavljaju na prevenciju putem vaspitanja.Takođe, ulogu policije vide u stvaranju takvog okruženja u kojem kriminal neće moći da cveta, što sepo njima postiže davanjem odrešenih ruku policiji. Ova gledišta kritikovana su zato što sujednostrana (odnose se samo na ulični kriminalitet zanemarujući ostale), zato što osim bioloških ipsihičkih zanemaruju druge faktore (socijalne, ekonomske i dr.) i zbog rizika o davanju odrešenihruku policiji. Zalažu se za lišenje slobode kao najbolju kaznu, za oštro, srazmerno i brzo kažnjavanje. Pod njihovim uticajem, u nekim državama SAD (1995) uvedena je mera da se za 3 teško krivično delo izriče mera doživotnog zatvora. Predstavnici ovog pravca smatraju da policija treba da interveniše i kada nisu u pitanju kriminalna ponašanja. Razvijanje svesti u porodici, školi, poslu je najbolji način prevencije kriminaliteta.

23. BILOSKA SHVATANJA; ZLOČIN I FIZICKA KONSITIUCIJA

Bioloske teorije se zasnivaju na Darvinovom učenju o poreklu vrsta i frenoloskim i antropoloskim shvatanjima. Osnovan teza je da je vrsenje zlocina povezano sa odredjenim bilolskim crtama.Postoje dve grupe teorija koji dovode zločne u odnos sa fizickom kostitucijom: U prvu grupu spadaaju oni autori koji smatraju zlocince organski inferiornim u odnosu na „ casne gradjane“ Naj karakteristicniji predstavnik je E. Hooton ( The American Criminal; An Antropological Study, Cambridge 1939.). Dosao je do zakljucka da zlocin rezultat degenerativnih crta telesne kostitucije. (mrsavi- ubice i pljackasi, visoki- prevaranti i falsifikatori, niski-lopovi i provalnici, omaleni i debeli- silovatelji i druga seksualna dela). U drugoj grupi su autori koji su povezali telesnu gradju coveka sa njegovom prestupnickom delatnoscu. Wiliam Sheldon utvrdio je da postoje tri tipa konstitucije koju karakterise tri tipa temperamenta a to su ektomorfni (visoki i mrsavi)karakterise ih cerobrotonicni temperament sto znaci samokontrola, spsobnost suzdrazavanja, zatvoren karakter, strah od ljudi, munjevitost reagovanja , sklonost samoci; endomorfni (niski i debeli) karakterise ih viscelarni temperement sto znaci prozdrljivost, zelja za komocijom sporpost reagovanja, stabilnost emocija i trpeljivost u odnosu na druge i mezomorfni (atletski gradjeni) sa samatotonicnim temperamentom takve osobe su neosetljive, hrabre, agresivne, vole da rizikuju i imaju zelju da vladaju. Glueckovi su zakljucili da je delikventnost naj izrazenija kod mezomorfnog tipa. Kada se kaze uticaj genetskih faktora misli se na shvatanje o uticaju naslednog faktora ja stavranje zlocinca. Proucava ju se porodice, blizanci i u novije vreme hromozomske anomalije.Porodice: Ideja da se kriminal prenosi sa predka na potomke. Gluckovi 1959.- delikventi poticu cesce iz porpodica ciji clanovi su prestupnici. Charls Goring je koristio statisticke tehnike da bi utvrdio korelaciju izmedju sa jedne strane dusevnih i telesnih osbina clanova porodice i kriminalnosti s druge strane.Blizanci: Ako se sklonost za odredjeno ponasanje zaista nasledjuje onda ce se ponasanje identicnih blizanaca poklapati, dok ce se kod neidenticnih bliznaca istog pola to poklapanje biti redje. Karl Christiansen istrazivanjem u Danaskoj dolazi do zakljucka ako jedan blizanac vrsi kriminalne radnje drugi ce ako je u pitanju idnticni vrsiti u 35% sanse a ako nije onda samo 12%. Hromozomi: Kriminalitet se povezuje sa poremecajem strukture hromozoma. XYY hromzoska sema se najvise povezuje sa kriminalitetom.Kritike: Postoje dva prigovora bioloskih teorija jedan je metodoloske prirode (mali uzorci, nacin proucavanja…). Drugi prigovor je jednostranost jer se zanemaruju drigi ne bioloski faktori.

13

24. PSIHOANALITICKA OBJAŠNJENJA;TEORIJA INTELIGENCIJE

Psiholoska shvatanja se odnose na glediste da je kriminalno ponasanje odredjeno psihickim crtama pojedinca.Psihoanaliza je grana psihologije i metod tretmana mentalnih i emocionalnih poremecaja koja se karakterise dinamickim pogledom na sve aspekte drustvenog zivota. Osnovo je Sigmund Frojd. Prema njemu cilj socijalizacije nije ukidanje nagona nego njihovo zadovoljavanja na način na koji je to socijalno prihvatljivo. Zato se Frojd zalaze za optimum vaspitanja. Frojdovo objasnjenje kriminalnog ponasanja:

1. Zlocinac ima natidrustveni karakter jer je pogresno socijalizovan.2. Zlocin kao vid neuroze (Ucinilac tezi da bude proglasen krivim)3. Zlocin je posledica poremecaja u psihickoj ravnotezi (Nasilnom aktivnoscu teze da razrese probleme koje

vuku iz porodice).4. Zlocinac poseduje antisocijalni karakter koji se ogleda u prazninama u normativnom sistemu 5. Drustvena struktura generise sklonost ka zlocinu

Teorija inteligencije se zasniva na ideji o niskom IQ kao ciniocu kriminalnog ponasanja. Istrazivanje koje je sproveo Henry Godrad pokazalo je da je 70% kriminalaca maloumno. On smatra da su kriminalnost i slaboumnost izraz istog stanja degeneracije, pa iz toga zakljucuje da su maloumna lica potencijalni kriminalci. Da bi se to sprecilo slaboumni trebaju prema autoru biti smesteni u posebne ustanove i treba im se zabrani reprodukcija.Simon Tulchin je svojim istrazivanjima ovo opovrgnuo tvrdeci da nema znacajnih razlika u inteligenciji.Kritike:Prva se odnosi na to da testovi iteligencije nisu dobri jer se njima ne moze iskljuciti uticaj nekih drugih cinilaca (obrazovanja, kultura, sredina itd.) Druga se odnosi na to sto se meri inteligencija zatvorenika a inteligencija je sposobnost snalazenja u nepoznatim situacijama sto cini zatvorenike ne reprezentativnim. Treca grupa se odnosi na shvatnje inteligencije kao bioloski i genetski odredjene.

25. RADIKALNA KRIMINOLOGIJA – RANI RADOVI (TAYLOR, WALTON & YOUNG; HULSMAN)

Radikalna krimiminologija nastaje krajem sesdesetih kao izraz nezadovoljstva prema krizi kriminologije, razvila se pod uticajem frakfurtofske skole.Orginalnost koncepta radikalne kriminologije ogleda se u shvatnju kriminaliteta. Herman i Julija Scwendinger definisu kriminalitet kao krsenje politicki definisanih prava i to prava na pristojnu ishranu i smestaj, ljudsko dostojanstvo i samoodredjenje. Nigel kriminalitet deli na konvecionalni (Uobicajena krivicna dela iz krivicnog zakonika) i nekonvecionalni (dela protiv medjunarodnog prava). Quinney kriminalitet deli na: Kriminalitet represije i dominacije i kriminalitet eksploatisanih.Teylor, Paul Walton i Jock Yung bave se politickom eknomijom kriminaliteta (shvatanje zasto je drustvo zasnovana na trzisnoj ekonomiji idealna sredina za razvoj najopasnijih oblika kriminaliteta).Kritike: Sve su mahom ideoloski obojene. Covek je previse sveden na politicko bice, aktera klasne borbe. Zanemarivali su etioloski apekt kriminalne delatnosti.

26. KRITICKA KRIMINOL. DANAS (LEVI REALIZAM; POSTMODERNIZAM; MIROTVORNA.; ABOLICIONIZAM)

Pravci dansnje kriticke kriminologije: Levi realizam, psotmodernizam, mirotvorni pravac, abolicionizam/anrhizam i radikalni feminizam.Levi realizam: Nastao je u uslovima tacerizma u Engleskoj, njegov osnovni zadatak bio je na empiriji zasnovati znanje o zlocinu ko je ce se suprostaviti konzervativnom pristupu kontroli kriminaliteta(predstavnici: Yung,

14

Trevor Jones, Mac-Lean). Levi realizam istice kvadrat zlocina koji predstavlja graficki prikaz veze prestupnika sa svime u njegovoj sredini slika 3.4. na 124 str. Postmodernizam: odlike postmodernog su neistoricnost, beskonacna sadasnjost, reforme bez promena. Pojam zlocina se vezuje za pojam ostecenja (Oduzimanje nekog kavaliteta koji je pojedinac do tad posedovao, kada ga prestupnik onemogucava da ostvari zeljeni polozaj ili ugled). Mirotvorni pravac: osnovali su ga Qunney i Pepinski njihov cilj jeste smanjnje nasilja u svim anspektima drustvenih interakcija.Abolicionzam/anarhizam: osnivaci su Kristi i Hulsman i zalazu se za restorativnu pravdu koja se bazira na obestecenju. Anarhisticki pristup se zasniva na suprostavljanju bilo kakvog oblika nametanja moci (Ferel i Kristina).

27. FEMINISTICKI PRISTUP-SAVREMENI FEMINIZAM

Postavljaju se dva pitanja: 1. Koji nacin prikupljnja podataka upotrebiti (prigovori klasicnom inetrvjuu jer svaku zenu pretvara u

objekat).2. Nacin na koje vladajuce teorije uticu na sastavljanje pitanja

Struje u feminizmu: liberalni(Pociva na liberalnoj gradjanskoj tradiciji), socijalisticki(vezano je za kapitalisticko drustvo), radikalni( seksualnost se stavlja u prvi plan), crni (nastoji da se oslobodi polnog, rasnog i klasnog).

28. TRIANGULACIJA TEORIJA – primer: kultura poricanja (S. Cohen)

Triangulacija se odnosi na upotrebu razlicitih teorijskih pristupa. Koen je najbolji predstavnik i njegov rad „ Ljudska prava i zlocini drzave: kultura proricanja kriminologa Koen.Postavljajuci pitanje zasto ljudi ne prihvataju da su njihovi sunarodnici pocinili monstruozne zlocine, razlikuje tri vrste proricanja:

1. Proroicanje proslosti ( skrivanje zverstva iz proslosti)2. Bukvalno proricanje 3. Implikatorno proricanje(osporavanje moralne i psiholoske implikacije onoga sto znamo)

Tehnike neutralizacije, slucaj Keti Djeneveze:1. Difuzija odgovornosti (zasto sam ja taj koji mora da intervenise)2. Nesposobnost indetifikacije sa zrtvom3. Nesposobnost da zamislimo delotvornu inetrvenciju

29. SOCIOLOŠKA ŠKOLA (LISZT; ASCHAFFENBURG)

Von Liszt: Krajem XIX veka formiranje nove sociološke škole kao most izmedju pozitivizma i klasične školeKljučni stavovi ove škole: Na kriminalitet povezano deluju dve gupe činilaca: 1. Individualna svojstva krivca (nasledjena i stečena) i 2. Društveni uzroci (ekonomski, geografski, i sl.) Društ. Uzroke smatraju značajnijim. Kriminalitet se deli na akutni (posledica delovanja spoljnih faktora) i hronični, (odredjen unutrašnjom kriminalnom sklonošću) a krivce deli na Zločince iz navike (hronični) i slučajne krivce (akutni). Ima indiferentističko gledište prema problemu slobodne volje i smatra da se njime treba baviti filozofija a ne krivične nauke. Liszt odbacuje odmazdu kao cilj kažnjavanja. Zamenjuje je specijalnom prevencijom, koja se prilagodjava osobinama prestupnika, i u tom pogledu prestupnike razvrstava u tri grupe: 1. Prestupnik koga treba zastrašiti, a ne popraviti2. Prestupnik kome je popravljanje potrebno

15

3. Nepopravljivi prestupnikDoprineo je razvoju sociološkog pristupa u Nemačkoj (delo: Zločin i borba protiv njega). Da bi se društvo zaštitilo od kriminaliteta represija mora počivati na odredjeninm društvenim činjenicama. On smatra da su zločinci isti kao i oni koji ne vrše zločine, samo što siu na zločince delovali odredjeni društveni uslovi. Za otklenjanje zločina on traži njegove uzroke. I glavni uzrok koji čini kriminalca je neprilagodjenost društvenom životu. Isticao je važnost kriminalne statistike. Nemoguće je utvrditi svako pojednačno krivično delo, jer su činioci koji dovode do njega isprepletani.

Aschaffenburg deli činioce na:1. OPŠTE: Odnose se na sve krivce okviru njih se izdvaja uticaj god. Doba, nac. Verske i etničke pripadnosti, razlika izmedju sela i grada, alkoholizam, prostitucija, opšte ekonomske prilike, štrajk revolucija (Smatra sa štrajk i revolucija mogu biti uzroci kriminaliteta, jer do izražaja dolaze zločinački instinkti, koji dovode do masovnih krivičnih dela). 2. INDIVIDUALNE: One su karakteristične za konkretnog činioca.Oni nemaju sami za sebe kriminalno dejstvo, već ga dobijaju u zajednici sa opštim faktorima. Tu su ubrojani: Pol, uzrast, porodični status, vaspitanje, obrazovanje, duševno stanje.

30. EKOLOŠKA TEORIJA (TRASHER)

Nastala je u Čikagu, koji je bio idealan za proučavanje kriminala jer je za veoma kratko vreme Čikago postao milionska metropola sa najrazličitijim etničnim, klasnim, i rasnim razlikama, koje su proizvele kriminalno ponošanje. Tvorci ove teorije Kliford Šo i Henri Mekej (delo: Maloletnička delinkvencija i gradska područja). Oni su pražili objašnjenje kriminala i delinkvencije u kontekstu promenjene gradske okoline i ekološkog razvoja grada. Identifikujući gradska područja sa krajnjim nivoom stope kriminaliteta zapazili su nekoliko jasno odvojenih gradskih ekoloških područja koja su ga delila na pet koncentričnih krugova u širini od dve milje. Tražili su rešenje za kontrolu kriminaliteta u ovim područijima. Jedno od rešenja je društvena dezorganizacija i vezivanja nivoa kriminaliteta za socijalnu strukturu susetstva. Kritike: Prigovara im se što nisu uzeli u obzir da se mavedeni rasporedi stopa kriminaliteta po područijima može kasnije promeniti. Njihovo je učenje, ipak imalo veliki uticaj na mnogo kriminologe.Frederick Trasher: Proučavao je hiljadu čikaških gangova, i rezultate objavio u knjizi „Gang“. Smatrao je da je nastanak gangova posledica društvene dezorganbizacije u crnačkim getoima. Bitne karakteristike ganga su: -individualnost, nastaju spontano i neplanirano, počivaju na odnosina „licem u lice“ medju članovima, svaki gang kontroliše svoju teritoriju, Aktivnosti članova idu od igre i zabave do vršenja krivičnih dela, gang može da preraste u kriminalnu banudu, najjednostavniji oblik kolektivnog ponašanja je medjusobno podsticanje i dogovoe medju članovima.

31. TEORIJE O UČENJU; EDVIN SATERLEND, RONALD AKERS

Teorija diferencijalne asocijacije: Osnivač pravca je najšznačajniji američki kriminolog Edvin Saterlend. Po njegovom mišljenju, kriminalno ponašanje se uči kroz interakciju sa drugima ubliskim grupama, ako u njima postoje prestupnički modeli ponašanja. Kriminalitet se shvata kao proizvod diferencijalne asocijacije, tj. različitog povezivanja sa kriminalnim i nekriminalnim normama. Dakle, neka osoba postaje delinkventa zbog kontatakta sa kriminalnim obrascima,ali i zbog odvajanja od antikriminalnih. Saterlend navodi sedam pravila koja objašnjavaju suštinu njegove teorije: -Proces koji za posedicu ima „sistematsko“ kriminalno ponašanje, u suštini je isti kao onaj koji rezultira poštovanjem prava

16

-Kriminalno ponašanje odredjeno je procesom povezivanja sa onima koji vrše zločine, baš kao što je i suprotno (konformističko) ponašanje odredjeno procesom povezivanja sa onima koji poštuju zakon-Diferencijalna asocijacija je specifični uzročni ptoces u razvoju kriminalnog ponašanja-Šanse da će lice odabrati kriminalno ponašanje odredjene su ućestalošću i čvrstinom dodira sa obrascem takvog ponašanja-Individualne razlike izmedju pojedinaca prouzrokuju zločin samo ako pogadjaju diferencijalnu asocijaciju ili frekvenciju i čvrstinu kontakta sa kriminalnim ponašanjem-Kulturni sukob je uzrok koji leži u osnovi diferencijalne asocijacije i samog kriminalnog ponašanja-Društvena dezorganizacija je osnovni uzrok („sistemskog“) krimi ponašanjaKritika Saterlenda: -Zamerali su mu da učenje dovodi u zavisnost samo od spoljnih dodira, a zanemaruje ličnost kao činilac zločina-Zamera mu se da se teorija uglavnom odnosi na prenošenje kriminalnih stavova i tehnika, dok se ne pokušava objasniti kako je do njih prvi put došloTeorija diferencijalne asocijacije je ipak vredna u objašnjavanju potkulture prestupnika, stvaranje i delovanje gruopa, a Saterlendovo učenje ostavilo je snažan uticaj na niz autora koji su dalje razvijali njegove postavke.

Ronald AkersPokušao je da proširi Saterlendovu teoriju. Takodje smatra da je kriminalno ponašanje naučeno, ali daje psihološko objašnjenje takvog učenja i ponovo formuliše osnovnu kategoriju Saterlendovog sistema, dajući joj naziv „Diferencijalna asocijacija – pojačavanje“. Po njemu, devijantno pponašanje se ne razlikuje od konformističkog, i treba razlikovati njegove dve vrste: Operantno (pod uticajem centralnog nervnog sistema, ono je voljno) i respondentno (ono je prost odgovor organizma na spoljne nadražaje, dakle, ono je nevoljno). „Pojačavanje“- ključni pojam vezan za uslovljavanje. Da bismo nešto učinili moramo biti motivisani i to nekakvom vrstom nagrade. Nagrade podstiču dato ponašanje.„Kažnjavanje“- drugi ključni pojam. Kažnjavanje može biti pozotivno i negativno, definiše se kao dogadjaj koji prati ponašanje i svojim delovanjem ga slabi.Pojačavanje se možepostići na mnogo načina. Najbolja podela je na: Nedruštveno (zadovoljenje gladi, žedji...) i društveno (status, priznanje, novac).Ljudi mogu samo povjačati svoje ponašanje, i taj proces se zove samopojačavanje. Akers tvrdi da su grupe i pojedinci ti koji deluju na glavne izvore individualnog pojačavanja i da imaju najveći uticaj na to kako ćemo se ponašati. Ove grupe takodje mogu da pruže model za podražavanje. Podražavanje je značajan deo socijalnog učenja. Modeli koji se podražavaju mogu biti stvarni i simbolični (junak iz knjige, filma).

Diferencijalno ponašanje je proces u kome devijantno ponašanje postaje dominantno u odnosu na konformističko. Učestalost i verovatnoća pojačivanja zasnovani su na rasporedima pojačavanja. Ovi programi mogu biti: Kontinuirani (ako nagrada sledi odmah nakon ponašanja) i naizmenični ( oni kod kojih postoji vremenska distanca izmedju ponašanja i nagrade. Dve bitne stvari koje se odnose na ponašanje ojima se krše zakoni u Saterlendeovoj teoriji: Učenje tehnika koje čine pojedinca sposobnim za vršenje krivičnog dela i učenje definicija koje ga motivišu da budu volji da krše zakon. Akers, ipak koncept definicija naziva diskriminatorni stimulansi i vidi ih kao naznaku da li će neko ponašanje doživeti nagradu ili kažnjavanje. Kroz diferencijalno pojačavanje učimo koje je ponašanje prikladno i u kojoj situaciji. Najjači stimulansi su verbani simboli (Časni ljudi ne lažu“, dobra deca to ne rade“...). Dva tipa definicija u korist ponašanja: 1. Imaju pozitivan kontekst i odredjuju ga kao željeno, dozvoljeno2. Neutrališu definicije koje to ponašanje označavaju neprihvatljivim (često u devijantnim potkulturama

17

32. DRŽAVE SA VISOKOM STOPOM KRIMINALITETA

Govori se o kriminalitetu u SAD-u, Engleskoj, Velsu i Rusiji., i bivšim zemljama real socijalizma. SAD: Najrazvijenija i najmoćnija zemlja sveta, po svim parametrima, predstavlja državu sa najvise izvrsenih zločina. Kriminalitet je deo „američkog načina života“, na sta sz ukazivali predstavnici čikaške škole u kriminologij.Izvestan optimizam ulivaju podaci da je u Sad-u posle izuzetnog porasta broja registrovanih dela u osmoj deceniji XX veka, primetan trend opadanja i kod nasilničkih i imovinskih dela koje se registruju u kriminalnom registru.Oko 30 miliona viktimizacija godišnje registruje se na ovaj način: Oko 21 milion dela protiv imovine i vise od 7,5 miliona nasilničkih dela (14, mil. Kradja, 3,5 lakih telesnih povreda, 3,4 provala u stanove, 1,1 teških telesnih povreda, 1.0 kradja auta, 600.000 razbojništava, 200.000 silovanja).Oko 23. miliona Amera koji poseduju nepokretnost (25% od ukupnog broja) imali su dodir sa kriminalnim ponašanjem. Rizik od viktimizacije je dvostruko veći kod gradskog nego kod seoskog stanovništva; prijavljuje se oko polovine nasilničkih i oko četvrtine imovinskih dela.Viši je rizik viktimizacije muškaraca i mladih osoba, crnaca od bilo koje rasne grupe, članova siromašnih od srednje ili bolje stojećih porodica. Engleska: U Engleskoj i Velsu, najznačajniji izvori podataka o kriminalitetu Kriminal Statistiks“ i „British Crime Surveys“.Broj registrovanih dela i trend: Od sredine šeste decenije XX veka u Eng. I Velsu, primetan je nagli porast (od čak 1617%) broja od policije registrovanih dela, tako da iz je 1995. bilo oko 6 miliona, što je bio apsolutni rekord u periodu dužem od jednog veka. Struktura dela: Skoro trećina kriminalnih dela koje je regisrtrovala policija u Eng. I Velsu čine kradje motornog vozila ili stvari iz njega. Podaci iz BCS: Prema ovim pregledima broj dela sredinom protekle decenije bio je još veći: 28%( nešto više od jedne četvrtine) ovih dela poznato je policiji. Stuktura dela je slična, bez obzira na razlike u apsolutnom broju registrovanih dela (izuzetak je jedino dosta neodredjena kategorija „vandalizam“.

Države u tranzicijiPosle okončanja hladnog rata, ukidanja Varšavskog pakta i raspada SSSR a i Čehoslovačke, u uslovima porasta etničkih i nacionalnih tenzija, bivše socijalističke države plansku privredu i polički monizam, zamenjuju tržišnom ekonomijom i višepartijskim Sistemom. Madjarski istraživač Levay, govoreći o pet država u tranziciji: Češka, Madjarska, Poljska, Slovačka i Slovenija, ukazuje da podaci o stopi kriminaliteta u tim zemljama, uporedjeni sa onima iz predhodnih perioda pokazuju dramatičan porast. Podaci o kretanju kriminaliteta u Rusiji takodje su zabrinjavajući. Tako navodi Mikailovskaya, u periodu 1977-1993, ukupan broj registrovanih krivičnih dela porastao je za 3,4 puta. A uperiodu 1985-1993 skoro 2 puta. Poseban problem je to što porast beleže i najopasniji vidovi kriminaliteta. Analiza podataka ukazuje na još jednu pravilnost; Nivo porasta nije bio isti u svim posmatranim državama. U Sloveniji je bio najmanji, a u Slovačkoj najveći. Poljski autor Jesinski je 1996. na konferenciji Saveta Evrope o kriminološkim istraživanjima, izneo podatak da je krim. U Moldaviji i Bugarskoj udvostručen u odnosu na predhodni period.Sve su češća ubistva neznanaca i napadi i ubistva motivisani rasnom mržnjom. U 1989 u Češkoj ubijeno 32 Roma. Porast imovinskih krivičnih dela i drugih opasnih vidova kriminaliteta, koji se objašnjava prelaskom na tržišnu privredu.Bivše socijalističke zemlje postale su interesantne za širenje crnog tržištaObjašnjenje stanja u SAD: Veliki broj diskriminasan lica etnički i rasno, i na osnovu materijalnog stanja, loš sistem obrazovanja, socijalne i zdravstvene zaštite, odsustvo socijalne sigurnosti, mogućnost da se zaobidje

18

pravni sistem kako bi se steklo više, broj abortusa, dostupnost vatrenog oružja mladima, maloletnički gangovi, raširenost narkomanije...Objašnjenje stanja u državama u tranziciji: Pad životnog standarda, neefikasnost pravnog sistema, neki stanje u takvim dršavama objašnjavaju Dirkemovom Teorijom Anomije, brze promene u socijalnim i ekonomskim i političkim odnosima, konkurencijom na tržištu, prevlašću politike nad pravom, koja dovodi do nepoštovanja zakona.

33. DRŽAVE SA NISKOM STOPOM KRIMINALITETA

Postoji nekoliko država koja predstavljaju izuzetak od pravila o porastu broja zločina u svetu. Takvi izuzeci jesu . Švajcarska , Republika Irska i Japan. ŠVAJCARSKAMaršal Klinard ističe da je ova zemlja izuzetak od opšteg pravila , porasta kriminaliteta , te je zatim poredi sa stanjem kriminaliteta u Švedskoj , , ne slučajno ,već zato što imaju sličnu demografsku strukturu , kao i veliki broj radnika i stabilnu valutu.S obzirom da je stopa kriminaliteta u Švedskoj veća , Klinard nudi nekoliko objašnjenja: 1) centralizacija političkog i ekonomskog sistema Švedske , to jest decentralizacija Švajcarske , 2) Švajcarska forsira privatnu inicijativu za razliku od švedskog oslanjanja na idej udruštavenog blagostanja koja radi protiv individualne odgovornosti. Međutim , ono što je interesantno , jeste da situacija na terenu govori drugačije. Tako postoji podatak da je 9% graađana Švajcarske iz francuskog govornog područja bilo opljačkano , a razlog tome jeste što ih policija nije unrla u zvaničnu evidenciju i tako prikrila stvarnu stopu kriminala.

JAPANJapan ima posebnu specifičnost. Svuda je nagli razvoj industrije doprineo porastu stope kriminala , ali u Japanu je taj odnos vešto izbalansiran. Mijazava navodi tako da je stopa kriminala u Japanu bila 1990. 1,108 , dk je primera radi u Nemačkoj u istoj godini bila 5,820. Šot je još interesantnije , japanci su smanjili broj krivičnih sankcija kao sredstvo kontrole kriminaliteta. Adler i Bejli ukazuju da se kontrola manifestuje u svim oblastima : patrijarhalnom vaspitanju , sistemu obrazovanja , uticaju religije i sl. , te su to faktori koji uriču na smanjenu stopru kriminala. Rejčel slaže sa ovim , pošto insistira na kulturnim faktorima kao što su : etnička homogenost ( 99% japanci) , radije poštuju norme grupa , nego one koje nameću državni organi , klektivizam i potčinjavanje hijerarhiji.

REPUBLIKA IRSKA Između 50 i 60. godine 20. veka , Irska je imala stabilnu stopu kriminala .U to vreme počinje modernizacija koja je dovela do visoke nezaposlenossti i tada dolazi do porasta stope kriminala na samo imovinskog , već i nasilničkog. Situacuja u Irsoj je po mnogo čemu specifična : i poreed intenzivne indusrtijalizcije , stpa kriminaliteta u gradovima nije porasla više nego na selu , što zanči da se porast nije širio samo u urbanim sredinama , več je bo difuzan. TAKOĐE , Irska je i izuzetak po pitanju toga da sa modernizacijom raste stopa kriminaliteta. Beirn i Meseršmit smatraju da je to zbig snažnog uticaja Katoličke crkve na vlast , obrazovanje i porodicu.Isto tako , Irci veoma veruju svojoj policiji (86%).

ADLEROVA STUDIJAAdler je u svoj studiji izdvojio 5 područja ( EVROKAPITALISTIČKI , EVROSOCIJALISTIČKI , LATINOAMERIČKI , ISLAMSKI I AZIJSKI ) i u okviru njih proučavao po dve zemlje sa niskom ili najnižom stopom kriminala u regionu Poredio je sl. Države : ŠvajcarKU I Irsku ; Bugarsku i DDR; Kostariku i Peru ; Alžir i S.Arabiju ; JapanINepal. Dalja analiza se bavila kvalitativnim upoređivanjima formalnih i neformalnih mehanizama socijalne kontrole što je pokazalo da su njihovi krivično – pravni sistemi različiti.

19

NPR.polovina navdenih država ne prihvata smrtnu kaznu , a u drugoj polovini se retko izriče , osim u Japanu. Međutim , Adler uspeva da nađe dva zajednička eellementa . Prvi je podrška javnosti delovanju krivičnog sistema pravosuđa , a drugi je snažno delovanje mehanizama neformalne socijalne kontrole. , pre svega porodice oja je zadžala patrijarhalni oblik organizacije Kritike Adlera - izostavio čitav niz metodoloških problema 2) izvori podataka koje je koristio jesu bili vladini izveštaji , čiji su prevodi na engleski bili loši.

34. PODACI O KRIMINALITETU U SRBIJI

Validnost podataka mora se uzeti sa rezervom zbog specifičnih okolnosti u kojima smo živeli duže od decenije (ratovi, velike promene u sastavu stanovništva, sankcije, pluralizacija u ekonomskoj i političkoj oblasit) a koje po pravilu dovode do porasta kriminala, pogotovo neevidentiranog.kvota prijavljenog kriminala 1.504; kvota presudjenog kriminala 538; časovnik zločina pokazuje kako se svakih 6min izvrši krivično delo koje je prijavljeno, a svakih 15min koje je presudjeno.prijavljeni punoletni učiniocimax 1993. min 2000.više od ½ imovniski kriminal; najčešće pojedinačno; manje od 10% počinilaca su žene i taj broj nije bitno rastao usled ratnih okolnosti; prosek godina M 21-29 Ž 40-49osudjeni punoletni počioniocimax 1998. min 1992.80% dela izvršeno u opštini u kojoj se živi; imovinsa oko 1/3, udeo dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja porastao na 1/6; povratnici 25%, od čega 2/3 izvrše opšti povrat; više od ½ je u braku i imaju završenu srednju školu;98% domaći državljani, 80% se izjasnilo ka Srbi.prijavljeni maloletni učiniocimax 1993. min 2003. maloletnici 2.5% od ukupno prijavljenih lica; 70% imovinski kriminal; ispod 6% su devojke; sa svakom sledećom godinom raste njihovo relativno učešće u vršenju kriminalnih dela.osudjeni maloletni počiniocimax 1994. min 1992.od ukupno osudjenih lica maloletnici su 6%; 90% vrši krivična dela na teritoriji opštine u kojoj žive; ¾ imovinski kriminal; saučešništvo 60% slučajeva; povrat je 4x manji nego kod punoletnih; više od 90% ih je rodjeno u braku, skoro 95% živi sa roditeljima, otac radnik, majka domaćica najčešće. 98% domaći državljani, ¾ se izjasnilo kao Srbi.

35. PROGNOZA KRIMINALITETA KAO MASOVNE POJAVE

Prognoziranje kriminaliteta kao masovne pojave počiva na ideju da kretanje kriminaliteta možemo predvideti pod odredjenim uslovima. prognoze se vrše po nekoliko osnova:vremenski: kratkoročne 3-5god; srednjeročne 6-10; dugoročne10god<; na ekstremno dug period 15god<; prostorno: lokalne, nacionalne, regionalne, kontinentalne prognoze; prema obuhvatnosti kriminalne prognoze: totalne i parcijalne.Osnov za validnost ovih prognoza je poznavanje stvarnih razmera kriminaliteta i faktora koji ga izazivaju. Postoje poteškoće uvek (npr tamna brojka kriminaliteta).Kriminalitet je složena pojava i javlja se u medjuodnosu različitih faktora. Neophodna je primena više teorijskih pristupa u objašnjavanju (triangulacija u širem smislu).Nemac Joakim Jager izdvaja 3 faktora na osnovu kojih se može predvideti kretanje kriminaliteta:1) starosna struktura (najčešći počinioci M 14-24 POGOTOVU 18-21GOD)

20

2) broj motornih vozila (auto kao sredstvo i kao meta)3) stepen prilagodjenosti gradskom životu (gustina naseljenosti sa čijim se povećanjem povećava i broj meta i potencijalnih izvršilaca, i mogućnost konflikta)

36.TIPOLOGIJA DELA I UČINILACA

Svaka klasifikacija zahteva jasno unapred odredjeni kriterijum; kada je u pitanju složena pojava kao što je kriminalitet nije dovoljan samo jedan kriterijum. Italijan Ponti predlaže 4 moguće podele učinilaca i dela:(1)zakonsku-Krivični zakoni odredjuju koja se dela u odredjenom trenutku u društvu smatraju kriminalnim. prema objektu kom se pruža krivično pravna zaštita može se npr razlikovati politički, privredni, saobraćajni kriminalitet… Ako je kriterijum učinilac oni se dele na uračinljive, smanjeno uračunjive i neuračunljive (prilikom čega se obraća posebna pažnja na namere i emotivno stanje počinioca). Ako je kriterijum uzrast: deca do 14godina koja ne odgovaraju, maloletnici 14-18god (2)društveno-ambijentalnu -Sredina bitno utiče na tip dela, kao što je prethodno uticala i na formiranje ličnosti počinioca. Mogu se razvrstati u odnosu na potkulturu, privredni ambijent, političko okruženje, porodičnu sredinu. (3)kliničku- kriterijum normalnosti odnosno nenormalnosti. (4) psihološko-motivacionu -Motiv je pokretač ljudske delatnosti, osnovni motivi kriminaliteta: prisvajanje, seksualno zadovoljstvo, agresivnost, strast, ideologija, igru i zabavu (ludički kriminal)

37. ZLOČINI MRŽNJE

Zločini mržnje nisu navedeni u Pontijevoj semi (zakonska, društveno ambijentalna, klinička, psihološko-motivaciona). Ignjatović, ovoj klasifikaciji dodaje i mržnju kao motiv, tj.zločine mržnje. Reč je o delima koja se vrše iz mržnje, odbojnosti ili negativne nastrojenosti izvršioca prema grupi ili kolektivitetu kojima žrtva, po njegovom mišljenju, pripada. Predpostavlja se pripadnost žrtve drugoj - rasnoj, polnoj, etničkoj, religijskoj, seksualnoj orijentaciji. Ovde spadaju rasistička, seksualna krivična dela, antisemitizam, pa i etničko čišćenje i genocid. Ova dela izdvajaju se u posebnu grupu jer su zasnovana na predrasudama. Levin McDevitt u Zločini mržnje-klima netrpeljivosti i krvoprolića izdvaja specifične odlike zločina mržnje:1) izazivaju snažan osećaj nesigurnosti kod manjinskih grupa, pa su im posledice opasnije2) brutalnost i odsustvo sažaljenja prema žrtvi3) žrtve su najčešće potpuno nepoznate učiniocu, a učinioci su najčešće u grupamaIstraživanja pokazuju da je broj ovih dela mnogo veći nego što zvanični podaci pokazuju. Mnogi zločini iz mržnje ostaju neregistrovani iz straha od daljeg napada, netrpeljivosti policije i medija.Ovoj vrsti zločina posvećena je veća pažnja od 90tih godina. VB 1990. posle rasističkog ubistva Stephena Lawrenca. 80 god.XX v.izražen je rasizam u SAD, posebno na jugu (Ku Klux Klan). 1989. Američki kongres nalaže FBI da o ovakvim delima prikuplja podatke jer raste broj brutalnih napada. U Evropi zločini mržnje su počeli da se kažnjavaju posle II svet.rata. Proučavanje ove vrste kriminalnih dela zahtevaju da ona budu smeštena u društveni kontekst, pre svega uzeti u obzir ekonomske uslove (rastuća nezaposlenost koja pokreće talas emigranata). Medjutim nisu sve vrste zločina iz mržnje ekonomski determinisani (napad na gejeve).

38.NASILNIČKI KRIMINAL; POJAM I KORENI NASILJA

Poslednjih decenija u kriminalnim statistikama zabeležen je porast zločina sa elementima nasilja. Nasilnički kriminal predstavljaju dela kod kojih se radi postizanja odredjenog cilja koristi napad na žrtvu ili se njime preti.Koreni:

21

1) biološki i psihološki – povezuju agresivnost sa strukturom mozga, genetskim deformacijama, niskom inteligencijom… Nasilje kao crtu ličnosti pokazuju deca koja su sama bila žrtve nasilja svojih roditelja. *primer: istraživanje Doroti Levis- izučavala detinjstvo 9 osudjenih ubica i otkrila da je bilo obeleženo nasiljem ali i poremećajima u neurologiji.No to su samo predispozicije, nije nužno da postanu agresivni.

2) instiktivistički-ponašanjem čoveka upravljaju nagoni; Frojd; Konrad Lorenc čovek poseduje životinjske nagone, ali poseduje i kočnice koje sprečavaju nasilje.

3) subkulturni- ističu značaj socijalnih činilaca čovekove agresivnosti. Wolfgang i Feracuti pišu o pripadništvu subkulturi nasilja kao bitnom činiocu agresivnosti. primer: krva osveta, običaj koji se prenosi socijalizacijom.

39. TRADICIONALNI OBLICI NASILNIČKOG KRIMINALA (UBISTVO, PROGANJANJE, SILOVANJE)

Nasilnički kriminalitet deli se na dve oblasti tradicionalni nasilnički kriminalitet i novi oblici.ubistva i nanošenje telesnih povreda – postavlja se niz pitanja na primer: vrste ubistava: instrumentalna i ekspresivna; tipovi ubica: serijski (napada žrtve sukcesivno, najčešće po odredjenoj šemi zbog toga je bitno ispitati njegov profil ličnosti) i masovni (u jednom dogadjaju lišava života više ljudi). prema drugoj podeli tipovi: vizionarski (nepoznata sila im naredjuje šta da čine), misionarski (vršenje dela vidi kao misiju), hedonistički (iz zadovoljstva)bitno je obratiti pažnju na: prethodni odnos počinioca i žrtve, problem naoružanja gradjana i prirodu kazne.Proganjanje i uznemiranjavnje je od nedavno sve prisutnije u literaturi, ovi termini odnose se na ugrožavanje telesnog integriteta, slobode i prava na privatnost. Namerno izazivanje osećaja nelagodnsoti kod žrtve, najčešće žrtve su javne ličnosti ili bivši partneri. Silovanje – otvara razna pitanja odnos počinioca i žrtve, posledice i trauma silovanja, problem socijalne kontrole, problem lažnih prijava, težine kazni i mogućnosti resocijalizacije.silovanje predstavlja često početak agonije za žrtvu jer je odbacuje okruženje, porodica i priajtelji. Kanadski kriminolozi su ukazali na Kulturnu konstrukciju silovanja koja utiče podjedanko na stav okruženja prema silovanju, ali i na stav policije i pravosudnih organa, što za posledicu ima nedovoljno ozbiljno shvatanje problema silovanja. Radi se o sledećim stavovima:-silovanje nije moguće, žena želi da bude silovana (svesno ili nesvesno), da znači ne, ako je jednom rekla da uvek je da, ženama se ne može verovati, silovanje se posmatra kao seksualni akt, a zanemaruje se da je nasilni akt prilikom kog žrtva obično zadobija telesne povrede 69% teže, 70% pretnja životom, 9% zverski pretučeno, zatim silovanje ima mali uticaj na žrtvu, silovatelj je nenormalna osoba (primer: istraživanje u kom je studentima postavljeno pitanje da li bi ako znaju da će se 100% izvući nekažnjeni primorali ženu na seksualni akt, 1/3 rekla da bi.)Elizabet Komak navodi da u kulturnoj konstrukciji silovanja utiču i prikazivanje nasilja nad ženama u pozitivnom svetlu u spotovima, filmovima…Sekundarna i tercijarna viktimizacija- kada organi pravosudja odnosno policija usvoje ove predrasude o silovanju

40. NOVIJI OBLICI: IZMEDJU PARTNERA (SINDROM ZLOSTAVLJANE ŽENE) I MEDJUGENERACIJSKI (DECA KAO ŽRTVE NASILJA) KRIMINALITET

Postoje dakle dve vrste nasilničkog kriminaliteta u porodici kriminalitet partnera i medjugeneracijski. Ova dva tipa kriminaliteta postoje u društvu oduvek, ali im je tek od nedavno posvećeno više pažnje pa se zato svrstavaju u novije. Tipovi nasilja medju partnerima prema Johnnsonu i Fereru: 1)konvencionalno- 1 do 2 incidenta, uzrok neobjašnjiv 2)terorisanje – sa ciljem da se ostvari kontrola, udruženo sa emotivnim zlostavljanjem 3) nasilan otpor – u samoodbrani 4) uzajamno nasilje – cilj je ostvarivanje nadmoći 5) nasilje primenjeno kako bi se sprečio partner da napusti zajednicu

22

*sindrom zlostavljane žene – žene su češće žrtve nasilja u porodici Shainess na osnovu kliničke prakse zaključio da je to posledica 1) mazohizma žena, koje one usvajaju socijalizacijom putem porodice 2) ličnih problema žena u vidu osobina koje ih čine podložnim zlostavljanju*najveći broj autora nasilje nad ženama objašnjava kompleksom Drezdenske lutke – takodje se odnosi na rigidnu seksualnu socijalizaciju*John Conklin – odnos prema ženi u indjskoj kulturi – obaveze ženine porodice prema zetu velike, on može da ih izrabljuje i da tuče ženu, neretko se dešavalo i da je ubije u koliko porodica ne može da mu priušti ono što on želi*8% viktimizovane populacije čine muškarci, ali problem je što im se ne veruje kada odluče da prijave nasilje zbog steretoripne slike muškarca kao dominantnog, takodje njima nisu namenjene službe za rehabilitaciju u slučaju nasilja.*bračni par Dobash – Istraživanje o muškarcima žrtvama porodičnog nasilja- zaključili: nasilje m i ž se razlikuje po: prirodi, frekvenciji, nameri, intenzitetu, težini povreda, emocionalnom faktoru. Najbolji način suzbijanja nasilja nad mušk je suzbijanje njihovog nasilja nad ženama.NASILJE NAD DECOM podrazumeva njihovo zanemarivanje, psihičko i fizičko zlostavljanje.podaci se uzimaju sa rezervom zbog velike tamne stope kriminala, nespremnosti dece da svedoče, nespremnosti da prijave. Ovaj tip nasljia ipak beleži veliki porast 10-40% zavisno od države i tipa dela. Tamna brojka najveća kod incesta, a u 60% slučajeva incesta izvršilac je majka. Naučnici pratili sudbinu 302 zlostavljana deteta iz njujorkške bolnice, 55 imlo stalne psihičke probleme, 35 se ubilo. Deca žrtve nasilja obično postaju agresivna u odnosu na ostalu decu i odrasle i često i sami postaju nasilni prema svojoj deci. Viktimizacija starih lica – učinioci su često srodnici kojima su stari dati na staranje.Principi sprečavanja nasilja u porodici prema paru Dobash: promovisati zaštitu žena i dece od nasilja, preventivni uticaj putem javnog mnjenja, edukacija gradjana, efikasnost servisa na usluzi gradjanima koji žele da prijave problem.

41. IMOVINSKI KRIMINALITET - POJAM, VRSTE I REAGOVANJE GRADJANA; VANDALIZAM

U imovinski kriminalitet spadaju dela uperena protiv imovine, a njihov izvršilac nastoji da delom sebi ili drugom pribavi korist ili da nekom drugom prouzrokuje štetu.Ljudi su tolerantniji prema imovinskom kriminalitetu , iz više razloga: često i sami sklni prevarama, utajama sitnim, imaju utisak da on ne pogadja bitno nekoga…tipovi imovinskog kriminaliteta: 1)situacioni, konvencionalni, profesionalni2)kriminalitet poziva (uključujući i kriminalitet belih okovratnika)3)kriminalitet koorporacija4)ogranizovaniU ovoj podeli nije naveden jedan vid imovniskog kriminala koji i pored velike zastupljenosti nije dovoljno obradjen u kriminološkoj literaturi, VANDALIZAM- uništavnje tudje imovine bez namere pribavljanja ikakve koristi, sebi ili drugome.Mayhew i Clarke su se bavili vandalizmom u Vandalizam i njegova prevencija gde odredjuju vandalizam kao važan symbol rušenja socijalnog poretka. On dosta košta društvo. Uzroci su u negativizmu maloletničke potkulture koji je povezan sa psihološkim činiocima kao što su emocionalni poremećaji i nedostaci karatkera, frustracije, problemi u adolescenciji, stres. Oni predlažu sledeće načine kontrole vandalizma: individualni tretman, upoznavanje javnosti sa problemom, pomoć ugroženima, preventivni rad sa decom po školama, povećavanje rizika otkrivanja i kažnjavanja ovih dela. *bitan deo imovinskog kriminala vrše amateri, odluka da ukradu je spontana, nevešta, rizična.Situacioni kriminal- sklop okolnosti igra bitnu ulogu, ali okolnosti nisu jedini uzrok činjenja krivičnog dela. najčešće je u pitanju obijanje prodavnica, automobila, kradja auta, ček bez pokrića…

23

42. KRIMINALITET BELOG OKOVRATNIKA I KRIMINALITET KORPORACIJA

Edwin Sutherland je kriminalitet belih okovratnika otkrio i definisao kao zločine izvršene od lica sa prestižnim visokim društvenim statusom u okviru zanimanja koje obavljaju.Osnovne karakteristike:

1) oblast u kojoj se vrši (banka, osiguranje, berza..)2) visok status prestupnika3) zaštićenost učinioca od progona i kažnjavanja

U ovaj tip kriminaliteta ne spadaju bilo koja dela (ubistvo, silovanje) izvršena od strane osoba sa visokim statusom, već samo prestupi u oblasti poslovanja.Korporacijski kriminal su dela kojima koorporacije krše norme kojima je njihovo poslovanje regulisano. Ovaj tip kriminala blizak je kriminalu belih okovratnika jer ga vrše isti ljudi samo što je u prvom slučaju motiv lično koristoljublje, a i u oba slučaja su žrtve gradjani, ogranizacija ili druga firma.ovi tipovi kriminala su primer za hedonistički proračunuz neposrednu štetu ova dela ugrožavaju čitav društveni sistemnajčešće se dela belih okovratnika odnose na kršenje propisa o kvalitetu i higijenskoj ispravnosti hrane – ekološki kriminalitet, poslednjih godina najkarakterističniji oblik ispoljavanja koorporacijskog kriminala.

43. KORUPCIJA

Reč korupcija ima koren u latinskom jeziku i značila je izopačen, podmićivanje. U Bibliji je izraz korumpiranost označavao smrtne grehe poput bludničenja, prostitucije, pohlepe. Ovaj pojam u srednjem veku dobija svetovno značenje i jer se vlast prenosi sa božijeg izaslanika na zemlji (vladara) na javne organe vlasti. U drugoj polovini XVIII veka korupcijom se označava ponašanje sudije koji je od stranke uzeo novac i primenjuje se na obe strane (sudija i stranka).

U literaturi se može naći mnogo definicija korupcije. Carl Freidrich: devijantno ponašanje povezano sa specifičnim motivom- da se pribavi privatna dobit na račun javnog ovlašćenja.Uobičajeno se korupcija podrazumeva transakciju izmedju privatnog i javnog sektora pa bi definicija bila: kriminalno ponašanje kod kog se dodeljeno ovlašćenje zloupotrebljava u cilju pribavljanja lične koristi. Neki autori smatraju da postoji korupcija u užem (krivična dela protiv službene i private dužnosti) i širem (ponašanja na ivici zakonistosti, a protiv poslovnog morala i savesnog upravljanja sredstvima)smislu.Korupcija u:Srbiji: Vuković navodi 3 vrste:

1) dodatno plaćanje službeniku radi pribavljanja ili ubrzavanja prava2) podmićivanje radi sticanja prava koja ne pripadaju koruptoru3) podmićivanje tokom donošenja ili izmena zakona

Hrvatska: 1) ulična 2) ugovaračka ili u javnoj upravi 3) politička 4) sudska 5) privredna

Slovenija: 1) unutrašnja i spoljašnja2) individualna i institucionalna3) na mikro, srednjem i makro nivou

BiH: državna i administrativna

24

Pitanje rasprostranjenosti korupcije je jedan od najvažnijih kriterijuma za ocenu kvaliteta života gradjana, ali i za odlučivanje stranih investitora.Podaci o stopi korupcije se moraju uzeti sa rezervom jer je tamna brojka ogromna, budući da su ova dela specifična jer i koruptoru i korumpiranom ne ide u korist da budu otkrivena. Zatim nedeovoljna upoznatost mnjenja sa pojmom korupcije. Korupcija se odnosi na one oblike ponašanja koji su inkriminisani u zakonu, a ne na one za koje laičko mnjenje smatra da su nemoralni (primer: tender za dobijanje velikog posla, i pobedi firma ministrovog brata, etički nekorektno, ali zakonski nema elemenata krivičnog dela) Borba protiv korupcije stoga bi trebalo da krene od upoznavanja javnosti sa tim šta predstavlja krivična odgovornost koja je glavna odlika ovog ponašanja. Pored javnosti mediji su bitan faktor kontrole korupcije. Medjutim tu postoji problem jer može doći do efekta ogledala- da se gradjanima prvo stvori slika o nečemu o čemu će posle biti anketirani. Gradjani naše zemlje prema istraživanjima smatraju da su gotovo sve profesije više manje korumpirane.Mere borbe protiv korupcije: sprečavanje erozije društvenog morala, zaoštravanje političke odgovornosti, uvodjenje mera formalne i neformalne kontrole, pooštravanje kazni. 44)Kompjuterski kriminalitet:Primena računara u mnogim oblastima poslovanja (zdravstva,industrije,umetnosti,naučnih istraživanja..), je dovela do promena u životu ljudi da neki autori govore o rađanju novog- ,,informatičkog,kompjuterskog društva''. Odvijanje razbih vitalnih procesa danas bez računara je nemoguće,ali su se danas kao i kod drugih sredstava kojima su ljudima učinila život lagodnijim, pojavili slučajevi korišćenja računara u nedozvoljene svrhe.Ova pojava u 70' XX veka, označavala se terminom ,,zloupotreba računara'', ,,računarska prevara'', ,,zločini uz pomoć kompjutera'', ,,tehnokriminalitet'', kako bi se na kraju najveći broj autora opredelio za izraz ,,kompjuterski kriminalitet''. Deceniju kasnije, prvo američki, pa potom i kriminolozi drugih zemalja su počeli da govore o tipu kriminalne delatnosti, smatrajući najčešće podvrstom kriminaliteta belog okovratnika. Polazili su od logike da većinu dela ove vrste vrše pojedinici kojima položaj i specifična saznanja to omogućavaju. Glavni u ovoj oblasti predstavnik (u knjizi piše pionir a to zvuči retardirano) i jedan od najvećih autoriteta u ovoj oblasti je amerikanac August Bequai, i on navodi da kompjuterski kriminalitet ,,vršejne krivičnih dela kod kojih se računar pojavljuje kao oruđe ili objekat zaštite''. Po daljnjen raspravljanju između američkih, italijanskih i drugih autora, došlo je do usaglašenja da postoje 2 definicije:

1. Šira- u ovu kategoriju spada bilo koje krivično delo povezano sa upotrebom ili funkcionisanjem računara;

2. Uža- kompjuterski kriminalitet predstavlja poseban vid inkriminisanih ponašanja kod kojih se računarski sistem (shvaćen kao jedinstvo fizičkih jedinica-hardvera i programa-softvera), pojavljuje kao sredstvo izvršenja ili kaoobjekat krivičnog dela, ukoliko se delo na drugi način ili prema drugom objektu ne bi moglo izvršiti, ili bi imalo drugačije karakterstike;

*Slobodan Petrović navodi da se pod komp. Kriminalitetom podrazumevaju nedozvoljene kompjuterske aktivnosti, gde se računar javlja kao objekat, ili subjekat dela, a cilj jeste uništenje, oštećenje, otuđenje.. računarskih sistema ili komponenti...neovlašćeno korišćenje računarskih resursa i narušavanje ili probijanje sistema zaštite.Tradicionalni oblici kriminalnog ponašanja u vezi sa računarima bili su: koriščenje podataka iz kompjuterskog sistema u privatne svrhe, nedozvoljena upotreba računara od strane zaposlenog, kraša delova kompjuterskog sistema( hardvera i softvera), uništavanje podataka u računaru u cilju nanošenja štete firmi..Posebna vrsta kriminaliteta u vezi sa računarima jeste kršenje autorskih prava tvoraca računarskih programa, koji je nedozvoljeno umnožavaju i prodaju (softverska piraterija), i tako štete te komapnije praveći im štetu i po više miliona $ u Americi..Razvoj interneta je doveo do novih kriminalnih aktivnosti- nedozvoljen pristup računarskim sistemima(hakiranje), unošenje u tuđ računar sistem destruktvinih podataka( virusi, Trojanski konji, logičke bombe, zatrpavanje korisnika velikim brojem neželjinh poruka(spemovanje))...Poslednjih godina su se umnožile prevare na internetu, a Siegel navodi:

25

Aukcije na mreži (lažne ponude za kupovinu raznih predmeta preko privremenih sajtova koji nikada ne isporuće naručenu robu, nedozvoljena upotreba kreditne kartice, krađa identiteta);

Prevare u investiranju( žrtva se navodi da uloži novac u izuzetno povoljne investicione aranžmane, koji navodno donose brz i laku zaradu)

Prevare finansijskih ustanova Piramidalna finansijska šema

*Milena Dakulić ovo naziva sajber prevarama, i u ovu kategoriju uvrštava sl.dela: lažne internet aukcije, neisporučivanje robe,prevare karticama, prevare čekovima, komp.prevare,prevare vezane za krađu identitea...

45.ORGANIZOVANI KRIMINALITET: TRANSNACIONALNA KRIMI.ORGANIZACIJA:

Ovo predstavlja jednu od najopasnijih a istovremeno i jednu od najmanje poznatih vrsta kriminalieta. O njegovom značenju govori činjenica da su na 2 Kongresa UN za prevenciju zločina i postupanje prestupnicima donete Rezolucije koje se odnose na org.kriminalitet. Na VII kongresu u Milanu usvojena je Rezolucija o organizovanom zločinu, a na VIII Kongresu u Havani Rezolucija o reketiranju i nezakonitom prometu narkotika i psihotropnih supstanci, u kojoj se jasno konstatuje alarmirajući porast organizovanog kriminaliteta.

Postoje 2 pristupa definisanju organizovanog kriminaliteta:1. Širi- određuje ga kao delatnost kriminalnih organizacija, ako postoji kriminalna organizacija, postoji i

organizovani kriminalitet;2. Uže- da bi se radilo o organizovanom kriminalitetu, nije dovoljno samo postojanje kriminalnih

organizacija. Italijanski autor Govanni Fiandaca navodi 4 uslova da bismo neku delatnost nazvali org.kriminalitetom:

Organizaciona dimenzija ( da postoji kriminalna organizacija) Kontinuirano bavljenje delatnostima sa ciljem sticanja i maksimizacije profita Upotreba nasilja u cilju održavanja prvenstva ili monopola, radi širenja profita Korupcija policijskih, sudskih, političko-izvršnih vlasti

U pogledu organizacije se kao ilustracija dugo navodio primer Mafije ,odnosno njene američke filijale Cosa nostre, onako predstavljene u debati 80' o org.kriminalu i upotrebi nasilja. Svaka od ''porodica'' ima strukturu da podseća na srednjovekovna društva.Na vrhu se nalazi Capo, Don, Boss, Padre. Odmah ispod njega je zamenik- sottocapo,underboss. Između glavnog i zamenika se nalazi savetnik – consiglere,counselor,čiji je uticaj na donošenje odluka glavnog veći od zamenikovog. Njegova funckija je savetodavna, ali istovremeno ima i funckiju da održava kontakte sa spoljašnjim vezama, i zastupa interese Cosa nostre.Gledište da se ustrojstvo kriminalnih grupa u Americi kojih se bave org. Kriminalitetom je delo poznatog američkog kriminologa Donalda Carassey-a i njegove ideje da Cosa nostra u SAD je organizovana kao kriminalni sindikat. Ovaj autor je smatrao da pored načina organizovanja, gonjenje još više otežavaju 2 činioca:

1. Zakon ćutanja (omerta);2. Odnosi solidarnosti koji vladaju unutar org., osećaj zaštićenosti i sigurnosti koju org. Pruža porodici

svakog člana koji bude ubijen ili bude lišen slobode;3. Kada se radi o suzbijanju org. Kriminala, mnoge države se angažuju na izradi zakonskih akata koji bi

trebalo da povećaju šanse države da se efikasnije suprostave ovom vidu kriminaliteta. Tako su SAD 70' donele ORGANIZED CRIME CONTROL ACT, a Italija niz antimafija propisa. Najveći problem je činjenica da njihovi organizatori zbog razvijenog mehanizma korumpiranja nosioca vlasti bivaju faktički abolirani od krivičnog gonjenja.

26

Što se tiče transnacionalnog organizovanog kriminala, dolazimo do zaključka da iako svaka država negira postojanje domaćeg kriminala, ipak nema države koja osporava da se njena teritorija koristi za delatnosti u kojoj spada i transnacionalni organizovani kriminalitet. Najčešče se misli na krimi.delatnosti poput krijumčarenja droge,oružja, trgovine ukradenim automobilima...pranje novca van državne granice....*bivši Generalni sekretar INTERPOLA Andre Bossard navodi mnogo veći broj dela u koje svrtava :

Dela protiv pojedinca Dela protiv imovine Dela međunarodnog kriminaliteta belog okovratnika Dela falsifikovanja Krijumčarenje dobara i ljudi

Postoje i drugi izrazi poput-multinacionalnog sistematskog kriminaliteta-john martin i anne romano ovde svrstavaju sve zločine koje koji se vrše preko nacionalnih granica i u dve ili više država istovremeno (terorizam,špijunaža,trgovina drogama i oružjem)Prekogranični o.k – o ovom tipu se počelo više govoriti nakon pada berlinskog zida. Taj proces je potpomagao vršenje dela sa inostranim elementom ali kako i Killias napominje pružio je nove mogućnosti za saradnju organa reda u zainteresoavnim državama.Međunarodni o.k- Robert Kelly, smatra da se org.kriminalitet ne može ograničiti na prostor jedne države niti jednog dela sveta i da se prilagodi raz. Socio-kulturnim sredinama, dok Peter Lupscha kaže da njegovo bujanje naročito pogodne sredine kao što su pogranični gradovi i luke u kojima se odvija intenzivna razmena roba i ljudi iz raz. Područja.Transnacionalne k.o. koje se pominju uz mafiju su: Japanske jakuze, kineske Trijade(crna društva), kolumbijski narkokarteli (najpozantiji iz Medelina i Kalija), francuska ujedinjena Korzika, afričke organizacije (najpozantija je nigerijska mafija). Njihove os- funkcije su :krijumčarenje droga, krijumčarenje oružja i municije, trgovina ljudksim bićima, prostitucija, falsifikovanje novca, pranje novca, ilegalno unošenje opasnih materija....

46. TRGOVINA LJUDIMA

Jedna od najopasnijih delatnosti transnacionalnog o.k, i sastoji se u dovođenju ljudskih bića u ropski status koji podrazumeva vlasništvo nad njima. Ovakve delatnosti su bile karakteristične za stari i srednji vek, a zadržale su se u nekim delovima sveta i do XX veka, zbog čega su u okrilju Duštva naroda usvojene Mešunarodna konvencija o suzbijanju trgovine belim robljem, međunarodna konvencija o suzbijanju trgovine žena i dece, konvencija o ropstvu...Jedno vreme se mislilo da su ovake delatnosti prošlost, barem u Evropi,i jedini problem sa kojim su se sretale bogate države su bili talasi imigranata koji su nastojali da se domognu obećane zemlje. Najčešća destinacija je bila SAD, ali i visokorazvijene zemlje zapadne Evrope. I kao i u svakoj situaciji u kojoj su osetili mogućnost dobre zarade, organizacije iz kriminalnog podzemlja su ''ušle u posao'', razrađujući mrežu saradnika koji se angažovao na istom zadatku:prebaciti one koji dobro plate zemlju destinacije ( često na drugom kraju sveta). To je krijumčarenje ljudima, i ono se obavlkja korišćenjem najrazličitijih prevoznih sredstava i tehnika. Ovu ilegalnu delatnost ne treba mešati sa trgovinom ljudima, iako između njih postoji veza: onaj koji nema novac da plati za transfer u željnu zemlju, može da bude priuđen da ''odradi tu sumu'', čime postaje vlasništvo onog koji finansira njegovo krijumčarenje.Obično se kao žrtvama trgovine ljudi pominju žene i deca, ali isto tako, to mogu biti i odrasli muškarci. Ženama se uglavnom trguje zbog prostitucije, sa decom iz istog razloga, ali i radi usvajanja i korišćenja za prosjačenje. Muškarci kao predmet trgovine se koriste za najopasnije i najrazličitijr poslove, ali često i loše plaćene. Žrtve kriminalnih org. Su često mlade i naivne žene, privučene lažnim ponudama za obavljanje dobro plaćenih poslova koji su legalni.

27

Treba pomenuti da postoji i slučajeva da žene svesno pristaju da prostitucijom zarađuju za život, čak i kada tako izdržavaju svoje kući. Od ovakvih osoba se pravi belo roblje-dakle i kada žrtva nije stavljena u rospki položaj na prevaren način, primenom nasilja ili zloupotrebom njenog lošeg položaja, kažnjavanje mora uslediti. Ovo važi i za muškarce u ropskom položaju, dok se kod dece i maloletnika ni ta okolnost nije od značenja jer se smatra da u tom uzrastu u kome se nalaze ne mogu izraziti volju na način koji bi se smatrao relevantnim u krivičnom pravu.Balkanske države su se suočile sa trgovinom ljudima 90'. Krah socijalističkog istoka, pad ionako već uništenog životnog standarda, širenje osećanja nesigurnosti, su stvorili veliku želju među društvom za život na lepšem, sigurnijem zapadu. Ratna dejstva na bivšem SFRJ tlu su dovela do velikog broja izbeglica, a prisustvo stranih vojski na tlu balkana je stvorilo potrebu za prostitucijom. Naravno da je org.kriminalitet rastao munjevito. Kao rezultat novijeg istraživanja trgovine ljudima u Srbiji, ukazano je na mere koje mogu doprineti kontroli ove pojave:

Izmene na zakonodavnom planu koje bi omogućile adekvatnu zaštitu žrtava Posebna edukacija stručnjaka koji rade sa rizičnim kategorijama ili žrtvama, naročito u domovima za

decu ili školama Poboljšavanje saradnje državnih organa sa nevladinim org....

Ne postoji za sada nikakva predložena mera na međunarodnom planu za povoljne efekte.

47. POLITIČKI KRIMINALITET –TERORIZAM

Znatan deo kriminaliteta je neposredno vezan za političke odnose u društvu. Tradicionalno, politički krivim se smatraju oni koji su krivičnim delima ugrozili unutrašnju i spoljašnju bezbednost zemlje. U okviru uže def. Pol.kriminaliteta još u srednjem veku, mogu se razlikovati dela kojima se vlast iznutra ugrožava-veleizdaja, i izdaja(pomaganje neprijatelja,špijunaža). Osoben tip ovog kriminala predstavlja terorizam.Terorizam se određuje kao vid političkog kriminaliteta kojim se putem nepredvidivog nasilja teže ostvaruju promene u društvu. Jedna def. Ga označava kao sistematsko ubijanje i razaranje (ili sama pretnja da će biti primenjeni) kojim se zastrašuju pojedinci, grupe, zajednice ili vlasti da bi se iznudili određeni zahtevi.Tradicionalno, prema kriterijumu domicilnosti, u anglosaksonskoj lit. Se podela vrši na:

Domaći napad izvode državljani protiv sopstvene zemlje Međunardoni, karakteriše ga element inostranosti

Ovu podelu neki autori smatraju nepotrebnom, jer je terorizam uvek fenomen međunarodnog karaktera.Prema sredstvima koji se koriste, i objektima koji se napadaju i ugrožavaju su:

1. Revolucionarni (napada se na vlast, njene predstavnike i oni koji je podržavaju)2. Politički(upravljen je protiv onih koji se suprostavljaju političkoj ideologiji terorista)3. Nacionalistički( manjinska etnička ili religiozna grupa koristi nasilje kako bi stvorila nezavisnu državu)4. Ciljni( napada se na predstavnike ili vlade koji se proglašavaju neprijateljskim)5. Od države sponzorisani (represivni režim prisiljava podanike na poslušnost napadom na manjine i

političke oponente)6. Nuklearni( pojedinci ili države mogu da iskoriste nuklearno oružje radi pretnje)7. Kriminalni (terorističke grupe posežu za distribucijom droge ili kidnapovanjima kako bi popunile svoje

fondove)8. Protiv životne sredine

Gaines i LeRoy uzimaju kao kriterujum sredstvo delovanja o smatraju da terorizam može biti podeljen na osnovu koriščenja :

Biološkog i hemijskog oružja Dostignuća visoke tehnologije kojima napada međunarodne komunikacione sisteme( sajber terorizam)

28

Transportna sredtsva Oružja manje snage

Među stručnjacima ne postoji jasna saglasnot terorizma. Često se ne pravi razlika zmeđu pojmova teror od terorizma, kao izrata koji označava pre svega oblike borbe društvenih grupa koje nemaju moć da utiču na društvene tokove ili bar ne na način koji pozitivnim pravom određen.Kao dobar kriterijum za navođenje ovih razlika, mogu se navesti par crta terorističkih akata koje je u svom klasičnom delu navela Kristina Tomaševski:

1. Komunikacija (sami po sebi ne mogu dovesto do promena u društvu, ali ipak predstavljaju čin prenošenja poruke, najčešće svetskoj javnosti o uzrocima i ciljevima delovanja)

2. Zatsrašivanje( stvaranje kolektivnog straha i osećaja nesigurnosti kod ljudi)3. Amoralnost4. Protivzakonitost

OD 9/11 se nastoji da se postigne kontrola terorizma na viši nivo, što kroz sistem diplomatskih mera, obaveštajnih podataka,sigurnosnih mera,prvanih i društvenih mera, vojne i policijske akcije... Što se tiče medija, i njihov način izveštavanja je izuzetnog značaja za uspeh ciljeva koji teroristi postavljaju svojim akcijama. One i jesu zamišljene da deluju spektakularno velike ako su medijski pokrivene.NA normativnom planu, Ujedinjene nacije su posle septembra 2001, snažno angažovale kako bi se države članice postovale obaveze koje su se preduzele ratifikovanjem 12 konvencija i protokola koji se odnose na suzbijanje terorizma.48)Saobraćajni kriminalitet:Ovaj kriminalitet čine krivična dela kojima se u javnom saobraćaju ugrožavaju i povređuju ljudski životi i imovina većeg obima. Radi se o konglomeratu različitih dela koje je teško svrstati u neku od sada navedenih vrsta kriminalne aktivnosti, jer se radi o ponašanjima:

Koja ugrožavaju raznorodna zaštićena dobra (telesni integritet čoveka i imovina) Izvršena su različitim subjektivnim odnosnom učinioca prema delu ( radi se o nehatnim krivičnim delima) Vrše se u različitim vidovima saobraćaja- na putevima, vazdušni, železnički,rečni,pomorski...

Razlog za izdvajanje ovih dela u odvojenu vrstu kriminaliteta su teške posledice ovakvih dela koje su u modernim društvima pokazuju svakodnevno kao ogromne mat.štete i kroz broj povrešenih i poginulih lica. Podaci o nastradalima svake godine zabrinjavaju, kako u razvijenim tako i u držvama tranzicije. Poznati nemački kriminolog Gunter Kaiser ističe da postoje 2 grupe:

1. Nehatna-učesnik u saobraćaju je olako drži da do posledice neće doći jer nije svestan takve mogućnosti2. Ona kod kojih učinilac namerno preduzima neku radnju (beži sa lica nesreće, soatvljajući žrtvu u stanju

opasnom po život), ili se ponaša u nekoj meri bezobzirno da pristao na posledicu koja je nastupila-vožnja u stanju teškog pijanstva, od strane lica koja nema vozačku dozvolu...

Osobine saobraćajnih prestupnika: na osnovu sitraživanja iz 75' autori su istraživali da postoji 7 opštih činilaca i 5 + 3 faktora koji se odnose na ličnost saobraćajnog prestupnika:

Njihove opšte intelektualne sposobnosti su prosećne Karakteriše ih slabija sposobnost predvišanja ponašanja ljudi, a po pravilu ispoljavaju sl- osobine:

sebičnost, nestabilnost u odlukama i namerama, nedoslednost, odustvo osećanja dužnosti; ove osobe nemaju ni prinipe ni osećaj moralnosti

Ukočenost u reagovanju i rukovanju motornim vozilom, stalna strepnja i prenapregnutost Nizak nivo kulture i ne žele da ga menjaju Nizak nivo saobraćajne i tehničke kulture, zato je čest slučaj da voze retko ali zato na dugačke relacije Veliki broj ispitanika radi prekovremeno Pokazuju konformizam i potčinjavanje autoritetu, a prema ostalima se odnose neprijateljski

29

Nemir, nestrpljivost, razdražljivost i sklonost ka ispadima Ne osećaju krivicu zbog posledica do kojih je dovelo njihovo ponašanje

Etiologija saobraćajnog kriminaliteta: Iako su ovo bili rezultati istraživanja od pre 30 godina, oni se nisu danas mnogo promenili, čak ako situacija nije ni gora. Ova situacija se odnosi na 2 faktora koji odlučujuće utiču na stanje kriminaliteta u saobraćaju:

1. Stanje puteva2. Stanje vozila

Stanje puteva je u našoj zemlji itrazito loše,a što se tiče stanja vozila, dovoljno je reći da je ovo država u kojoj je pri registraciji prosečna starost vozila velika. Kada se radi o standardu u saobraćaju, često se odnosi na faktor čoveka- npr. Kao lica koje upravlja motornim vozilom i u saobraćaju je. Po ovoj logici, on šta god uradio-kriv je. Ako je pu loš, on je trebao da prilagodi brzinu vozilu i samom putu..Problem ovoga se ne rešava samo povremenim zaoštravanjem kaznenih propisa, jerse po pravilu, posle početnog smanjenja broja slučajeva, neprihvatljivog ponašanja u saobraćaju, posle nekog vremena stanje vraća u stare okvire. Trablo bi primeniti kontrolu ovog tipa:

Od rigoroznog kažnjavanja onih koji pokazuju krajnju bezobzirnost ugrožavajući druge u saobraćaju Preko mera koje deluju preventivnmo: oduzimanje vozačke dozvole na određeno vreme, poništavanja

iste, uvođenje nehativnih poena... Do preventivnih mera namenjenih podizanju saobraćajne kulture građana svih uzrasta , preispitivanje

sistema polaganja vozačkog ispita i uslova za dobijanje vozačke dozvole...

49. DVA OSNOVNA PRINCIPA UZROČNOSTI U KRIMINALU:

Ovo se odnosi na autore pozitivističkih orijentacija, ali i na ostale, čak i one koje kritički obrušavaju na njihovu opsesivnu opsednutost ''kauzama''. Sva ta mnogobrojna objašnjenja se mogu podeliti u 2 grupe:

1. Mnogobrojna tumačenja koja zločin i kriminalitet pokušavaju da povežu sa dejstvom jednog, osnovnog činioca. Ova orijentacija se može označiti kao monokauzalistička ili monofaktorska. Veliki broj autora antropološkog, psihološkog ali i sociološkog usmerenja pripada ovoj orijentaciji. Klasično učenje je od osnivača kriminologije Lombrosa i njegovog zločinačkog atavizma ;

2. Pristup problemu uslovljenosti zloćina i kriminaliteta, predstavlja ona koja se oslanja na ravnopravno tretiranje niza raznoraznih faktuzalistička ili multifaktorska objašnjenja. Osnivač ovog gledišta je veliki italijanski kriminolog Feri koji je dao značajan pokušaj integracije raznovrsnih činilaca kriminaliteta. Kasnije, i kod samog širenja multikauzalnosti, ovoj orijentaciji doprinose loletničke delikvencije su zasnovana na uporednom izučavanju delovanja mnoštva različitih činilaca;

Originalno shvatanje o uzročnosti kriminaliteta je zastupao Milan milutinović. On polazi od os. Stava da na kriminalitet deluju 2 grupe činilaca:

1. Protivrečenost između društvenih potreba i mogućnosti zadovoljenja2. Težnja za sticanjem profita i bogaćenjem3. Lični interesi i individualistička psihologija

Prema kauzalnom uticaju na kriminalitet, razlikuje uzroke, uslove i povode

50. POKUŠAJ OBJAŠNJENJA KAUZALITETA ZLOČINA, ŠVEDSKI PRIMER

30

Izvestaj predsednicke komisije za primenu zakona i pravosudnu administraciju govori nesto o uzrocima:Najcesce pitanje koji ljudi postavljaju o zlocinu je zasto? Ali skoro da je nemoguce odgovoriti na ovo pitanje. 1) Svaki zlocin je odgovor na specificnu situaciju licnosti. Ona je slozeni psiholoski i emocionalni sklop podlozan i slozenim spoljasnim pritiscima. Mnogi prestupnici mogu biti rehabilitovani. Poenta je u tome da je posmatranje licnih crta prestupnika samo je jedan od mnogih nacina, ali ne uvek i najkorisniji za posmatranje zlocina. 2) Moze se reci da su mnoge zlocine ,,izazvale zrtve". (zrtva napada je zapocela borbu ili zrtva kradje automobila osoba koja je ostavila kljuceve u kolima..) 3) Takodje, zlocin moze da bude izazvan javnom tolerancijom ili oklevanjem ili nemogucnoscu da se preduzme mere protiv njega. (kriminalitet belog okovratnika). Mnogi su iskusili nezainteresovanost krivicnog pravosudja da izrvsi svoju duznost kao tuzioci ili kao svedoci, mnogi se boje osvete. 4) Na odredjen nacin drustveni i ekonomski uslovi izazivaju zlocin. Zlocin uvek cveta u sumnjivim cetvrtima, sredinama gde su prenaseljenost, ekonomska ugrozenost, socijalni raskol i rasna diskriminacija endemicni. 5) Dokle god svoj posao ne budu efikasno obavljali organi represije i pravosudje, kao drustvene ustanove pot skole, crkve i socijalnih sluzbi,m nee uspevati ni da sprecavaju zlocin.Pre svega treba razdvojiti uzrocnost pojedinacnog kriminalnog ponasanja od kauzalnosti kriminaliteta kao ukupnosti svih takvih ponasanja. Drugo, jasno je da se jednim ciniocem ne moze objasniti niti svako pojedino delo, niti njihov totalitet. U Izvestaju se ne pominju jos dva momenta koja mogu uticati na kauzalno objasnjenje kriminalnog fenomena. Prvi se tice izvrsnih, a neregistrovanih zlocina. Ne moze da se postavi univerzalna teorija o kriminalitetu kao totalnoj pojavi bez uvida u masu izvrsenih, a neotkrivenih dela. Drugi momenat o kome se mora voditi racuna je cinjenica da je razmatranje uzroka kriminaliteta jedno od onih pitanja koji u velikoj meri dolazi do izrazaja u velikoj meri ideologizacija. Tvrdnje o slobodi volje, tretiranju ucinioca kao bolesnika ili objasnjenje da je kriminalitet u drustvu prelaznog perioda su ideologizovani stavovi. Ignjatovic smatra da je svako kriminalno ponasanje izazvano spojem dve grupe cinilaca: licnim crtama pojedinca i spoljnim ciniocima. Kod nekih preovlada prvi, kod nekih drugi.Svedski primer:Felson postavlja pitanje – zasto su u Svedskoj stope kriminaliteta toliko porasle od kada je socijaldemokratska vlada donela i sprovela tolike programe ciji je cilj da smanji socijalne razlike i zastiti siromasne? Po njemu ne znaci da je svedska vlada svojim socijalnim programima doprinela enormnom porastu kriminala u zemlji, vec da zlocin ima svoju logiku odvijanja koja dobrim delom ignorise socijalnu pravdu, nejednakosti, siromastvo, nezaposlenost itd, koje se obicno smatraju bitnim za njegovo objasnjenje.

X. SPOLJNI, AMBIJENALNI CINIOCI – Mogu se podeliti u dve velike grupe: 1) prirodni, fizicki cinioci (klima, metereoloski faktori, gustina naseljenosti..) – Felson smatra da je dobar

deo kriminaliteta plod borbe za opstanak, kao i borbe za sopstveni prostor. Neki autori smatraju da na ljudsko nasilnicko ponasanje neposredno utice spoljna temperatura. Time objasnjavaju zasto je u toplijim regionama visa stopa ubistava, silovanja, telesnih povreda, pobuna. Oni ukazuju da broj ovakvih dela raste kada u razdobljima visokih temeperatura poraste potrosnja alokohola.

2) drustveni faktori (kriza vrednosnog sistena, politicki sukobi, rat, migracije..). Osnovni cilj je da medju socijalnim ciniocima bude neki red. Postoje dva stanja u kojima se ljudska zajednica u svom razvoju nalazi : stanje drustvenog mirovanja i drustvo razdobljima socijalnih potresa.

51. DEJSTVO KRIMOGENIH FAKTORA U RAZDOBLJIMA RELATIVNOG DRUŠTVENOG MIRA

31

Ovo razdoblje karakterise postojanje jednog dominatnog normativnog sistema koga prihvata vecina clanova zajednice. U tim uslovima na kriminalno posanje uticu pre svega:

Status pojedinca i uskracivanje sanse od strane drustva. Drustva koje sebe smatraju najdemokratskijim daleko su od toga. Kriminalno ponasanje marginalizovanih socijalnih slojeva je odraz revolta zbog nemogucnosti da se takav status promeni

Zlocin kao izraz politickog bunta. Vecina politickih sistema radi nesto sto se moze nazvati ,,zatvaranjem altrenativa". Sustina se sastoji u suzbijanju onih pokreta i ideja koje se smatraju neprihvatljivim. Gasin ova dela svrstava u siru grupu koju oznacava kao kriminalitet protesta (seljaci i kamiondzije blokiraju put, strajkaci koji ometaju druge da dodju do radnog mesta, protesti ekoloskih grupa..)

Postojanje razlicitih kontrakulturnih grupa. To su razne kriminalne grupe, maloletnicke bande, grupe narkomana, itd..

Nedelotvornost mehanizama socijalizacije: skola i porodica. Problemi nastaju kada ove dve ustanove nisu u stanju da ostvare svoju funkciju - vaspitanje mladih. Razlozi za to mogu biti problemi kojima se srece porodica u egzistencijalnom pogledu, promeceni odnosi roditelja ili nedovoljno strucno i motivisano osoblje u skolma. Posebna paznja istrazivaci pridaju deficijentnoj, razbijenoj porodici, ona u kojoj nema jednog roditelja. U Svajcarskoj proucavan je uticaj raspada porodice kada dete jos nije imalo 12god. Zakljucak je da razbijena porodica ne mora da znaci da ce dalje ponasanje maloletnika delovati nepovoljnije, narocito u odnosu na kompletnu porodicu koja je stalno u sukobu.

Uticaj medija. Kao stetni sadrazaji medija navode se: 1) kriminalni sadrzaji koji do kraja prikazuju radnju izvrsenja 2) senzacionalisticko pisanje koje izaziva nepotreban strah kod konzumenata 3) iznosenje detalja koji mogu da ometaju istragu 4) neobaziranje na prepostavku nevinosti – osumnjiceni se unapred proglasava krivim 5) zadiranje u privatni zivot lica 6) pornografski sadrzaji dostupni deci 7) sadrzaji namenjeni najmladjima u kojima dominira nasilje. Protivnici ovog gledista pobijaju ga nizom pitanja: zasto svi gledaoci nisu podstaknuti da izvrse krivicno delo ili da li je moguce zivot prikazati iole realno, a da se izbegnu najrazliciti oblici nasilja koji nas okruzuje?

Delovanje mehanizma drustvene represije. Jedna od protivrecnosti u kriminologiji je mogucnost da oni koji su zaduzeni da suzbiju zlocin, svojim zakonitim radom uticu na njegovo vrsenje. Prva takva mogucnost koju treba razmotriti odnosi se na rad krivicnog zakonodavca. U zavisnosti od resnje koja u zakonu usvoji, moze doprineti porastu broja zlocina. Ta pojava se obicno naziva ,,legalisticki determinizam" – sto je u krivicnom pravu propisana zabrana manje prihvatiljva gradjanima i sto se organi kontrole vise upinju da obezbede njeno postovanje to vise,,proizvode prestupnike".

52. DEJSTVO KRIMOGENIH FAKTORA U RAZDOBLJIMA SOCIJALNIH POTRESA

U tim prelaznim epohama na vrsenje zlocina utice: Nagle promene ekonomske strukture: krize i privredni lomovi. Nagla promena ekonomske strukture

dovodi do porasta kriminaliteta (izuzetak Japan). Stanja kriza i depresija u koja i razvijene privrede povremeno dolaze, dovode do pada zaposlenosti, a s tim i zivotnog standarda. Glejzer i Rajs su utvrdili da izmedju nezaposlenosti i kriminalne aktivnosti pojedinca postoji odredjena veza. Oni su konstatovali da 1) ucestalost delikata koje izvrse maloletnici ima obrnut tok od procenta njihove zaposlenosti 2) ucestalost imovinskih delikta izvrsenih od strane punoletnih lica varira neposredno u zavisnosti od procenta njihove nezaposlenosti.

Migracije – su seobe veceg broja ljudi iz jednog socio kulturnog ambijenta u drugi, obicno iz ekonomskih razloga. Migracije obicno izazivaju kulturni sok i probleme egzistencijalne prirode (neresno stambeno pitanje, problem zaposljavanja, kontrola dece). Poseban tip cine ekonomske migracije iz jednu drzave u drugu. Ne moze se kriminalitet stranaca objasniti problemima migranata, njihovom neprilagodjenoscu. Veliki broj kriminalaca prelazi iz jedne zemlje u drugu da bi vrsio krivicna dela pod

32

povoljnijim uslovima (anonimnost, vise prilika). Istrazivanje u Holandiji je sprovedno u cilju kako bi se utvrdile eventualne razlike u delikvenciji maloletnika. Zakljucak je bio da migracija suocava migrante sa problemom prilagodjavanja, ali nema dokaza da vodi u delikventno ponasanje.

Ratovi i revolucije. Revolucije su razdoblja nasilnog rusenja starog poretka i njegove zamene novim, dok je rat sukob dve oruzane formacije. Zajednicka crta je snazna negacija vrednosnog sistema na kome je drustvo pre njih pocivalo, a razlika sto je ta negacija kod revolucija trajna i instucionalizovana, a u ratu samo privremena. Oslobodjena ljudska agresivnost do koje dovodi legitimizacija nasilja, u vreme u kome je ocigledan nedostatak bilo kakve efikasne kontrole, cesto u ovakvim situacijama omogucava pojavu monstruoznih zlocina nad neduznim ljudima. Posebno mesto u opravdavanju i legitimizaciji nasilja u ranim sukobima ima propaganda, a u moderno vreme masovne komunikacije.

X. LICNOST PRESTUPNIKA Tri premise su kljucne za razmatranje odnosa licnosti prestupnika i njegove aktivnosti:1) najveci deo prestupnika potpuno je normalan sa psihickog stanovista, Ako je kod kriminalaca nesto

nenormalno to je nedovoljna socijalizacija, njihovi ciljevi, odusustvo morala.. 2) ne postoji nikakva nuzna uzrocna veza izmedju dusevnih poremecaja i kriminalnog ponasanja3) ne treba zaboraviti da se radi o uciniocu krivicnog dela i da mu se to delo moze staviti na teret

Najpogodniju semu ove problematike dao je Ponti: 1) psihicke bolesti organskog porekla; – akutne i simptomatske psihoze; - toksicne psihoze; - demencija; - epilepsija; - oligofrenija 2) neuroze 3) endogene psihoze 4) psihicke anomalije; - psihopatska licnost; - psihogene abnormalne reakcije.

53. BOLESTI ZAVISNOSTI KAO ČINILAC KRIMINALITETA

Narkomanija – ili zloupotreba opojnih droga je prekomerno, redovno uzimanje droge usled cega nastupa zavisnot. Droge su psihoaktivne supstance koje menjaju raspolozenje, saznanje ili ponasanje. Prema nacinu delovanja mogu se podeliti na:

1) opijate koji ukljucuju opijumove derivate kao sto su heroin, morfijum i kodein. Izazivaju efekte slicne depresantima, ali sa manjim uticajem na motoriku i intelektualni proces.

2) depresante medju kojima su najpoznatiji barbiturati, kanabis i razni drugi sedativi. Dovode do osecanja opustenosti i udruzene su sa slabljenjem intelektualne funkcije i koncentracije.

3) stimulante kao sto su amfetamin, kokain, kofein i slicne. Izazivaju osecaj zivahnosti i energije, podizu raspolozenje i smanjuju apetit.

4) halucinogene droge kao LSD i meskalin izazivaju halucinacije, njihova osnovna crta je da sigurno izazivaju promene u opazanju, mislima i osecanjima.

Narkotici su visestruko povezani sa zlocinom i kriminalitetom. Ta veza moze se posmatrati sa dva stanovista: jedan se odnosi na dela koja su povezana sa proizvodnjom, krijumcaranjem i prodajom droge, drugi aspekt su dela koja vrse narkomani pod uticajem droge ili da bi do nje dosli. U poslednjoj deceniji 20 veka ucestali su zahtevi za legalizaciju lakih droga. Argumenti u prilog bi se mogli svesti na pravo coveka da odredjuje svoju sudbinu i tvrdnju da zabrana gura ove narkomane u svet kriminala. U poslednje vreme mogu se cuti i argumenti tipa – u vecini zemalja vise ljudi strada zbog alokola i duvana, nego zbog druge. Drugi argument je odluka nekih lekarskih udruzenja da se marihuana prepise nekim bolesnicima. Argumenti protiv su sadrzani u tvrdnji da skoro uvek se pocinje sa lakim drogama, a zavrsava teskim. Ima i gledista da ne postoji razlika izmedju lakih i teskih.Alkoholizam – je dugotrajno prekomerno konzumiranje alkoholnih pica koje dovodi do zavisnoti. Obicno se pravi razlika izmedju alkoholofilije potreba za uzimanjem alkohola i alkoholomanije, koju bitno odredjuje takva zavisnost koja, u slucaju prestanka uzimanja pica izaziva apstinencijalnu krizu. S tim je u vezi i podela alkoholicarske karijere na razdoblje akutnnog i hronicnog pijanstva. Transparentna je veza alkoholizma i zlocina. U alkoholicarski kriminalitet spadaju pre svega krivicna dela vozaca motornih vozila koji u saobracaju ucestvuju pod dejstvom alkohola (kod nas uzrok svake trece saobr. nesrece je alkohol), zatim ,,verbalna krivicna dela", poput uvreda i kleveta, razni oblici telesnih povreda, redje ubistva i silovanja.

33

54. NEDOSTATAK KONTROLE KAO UNUTRAŠNJI ČINILAC

Gotferdson i Hirsi istakli su nisku samokontrolu kao najznacajniju osobinu zlocinaca. Kriminalni akt obezbedjuje neposredno i trenutno ispunjenje zelja, a glavna karakteristika ljudi sa niskom samokontrolom je da na izazove u svojoj okolini odgovore, tako sto ce preduzeti akciju ovde i sada. Ljudima koji nemaju samokontrolu nedostaje cvrstina i istrajnost, imaju nestabilne brakove, prijateljstva ili poslovne karijere. Oni su slabo zainteresovani i nepripremljeni za poduhvate koji traze dugotrajno angazovanje. Izazovi za vrsenje pojedinih dela koje stvaraju razlicite zivotne situacije za neke tipove ucinilaca su neodoljiv poziv za vrsenje zlocina. Ovu cinjenicu koriste sve policije sveta da oktriju pocinioce u prvom trenutku nerasvetljenih dela. Policajci kazu da zlocinci kupovinom skupih kola, nekretnina i drugih simbola materijalnog statusa samo sebi pisu krivicnu prijavu. Zločini po ovim autorima zahtevaju malo veštine i planiranja, što se smatra netačnim, a primedba je i niz uopštavanja u njihovom shvatanju zločina.

55. KRIMINALNA KARIJERA

Kriminalna karijera – sistematsko kriminalno ponasanje koje je od licnosti prihvaceno kao nacin zivota. Kriminolozi danas su najvise istrazuju ovak tip kriminalaca. Oni su ukazali da postoje kategorije zlocinca prema kojima su se svi korisceni tretmani pokazali nedolotvorni, zbog cega njihove kriminalne sklonosti progresiraju. Drugi zadatak je od narocitog znacaja, proucavanje kriminalne aktivnosti i uzrasta. Farington navodi da je tipican prestupnik – muskarac koji vrsi imovinska krivicna dela, uglavnom rodjen u siromasnoj i decom brojnom porodicom u kojoj su se i roditilji takodje bavili kriminalnim radnjama. Roditelji ga nisu kontrolisali, brutalno su sa njim postupali. U skoli, buduci neinteligentan i lisen sposobnosti, stvarao je probleme, bezao sa casova. Kriminalne delatnosti koje vrse ovakva lica cesce su raznovrsne (takvi koji vrse dela razlicita po svojoj prirodi oznacavaju se kao polimorfni prestupnici) nego sto pokazuju prestupnikovu specijalizaciju. Najaktivniji su u kriminalnom ponasanju u tinejdzerskim godinama. Lemert – faze kriminalne karije (kao i devijantne): 1) primarna delinkvencija 2) socijalna reakcija 3) kasnija primarna devijacija 4) snaznija i nepomirivljija reakcija 5) nova devijacija u kojoj su sadrzani neprijateljstvo i bes prema onima koji su izrekli sankcije 6) prestanak tolerancije, izrazen u formalnoj akciji koja zigose devijanta 7) snaznije izrazeno ponasanje kao reakcija na kazanjavanje 8) privatanje devijantnog statusa i prilagodjavanje toj ulozi.Kao bitne karakteristike zlocinca od karije navode se i:a) identifikacija sa zločinom; b) koncept o sebi kao kriminalcu; c) grupna podrška i udruživanje sa drugim kriminalcima; d) progresija u kriminalnoj aktivnosti; e) zločin kao način život

56. VIKTIMOLOŠKA DIMENZIJA KRIMINALNE POJAVE, TEORIJA O ŽIVOTNOM STILU, PODELA ŽRTAVA

Rasprava o značaju žrtve za krivično delo se izučava od sredine XX veka – Hentig “Zločinac i njegova žrtva. On navodi mnogobrojne slucajeve u kojima je zrtva, na ovaj ili onaj nacin, odgovorna za provociranje kriminalnog ponasanja. Javljaju se i ideje o potrebi izgradnje viktimologije, ona bi se odnosila na izucavanje zrtve, njenih licnih osobina, psihickih i socijalnih odnosa sa uciniocem dela. Vecina autora smatra da vikitimologija ne treba da se izdvoji kao zasebna nauka, vec da je ona integralni deo kriminoloskih studija. Postoje neke crte licnosti koje su u korelaciji sa odredjenim vrstama zlocina. Te crte se nazivaju viktimogene predispozicije. One se mogu podeliti na razne nacine. Tranchina smatra da ih treba razvrstati u nekoliko kategorija: 1) po nastanku na urodjene i stecene 2) po trajnosti: na stalne i trenutne. Fattah deli ove osobine zrtve na:

1) biofizioloske viktimogene predispozicije su: a) uzrast, najcesce viktimizovani su zene od 20-29 god, muskarci od 30-39god b) pol, izmedju polova postoji mala razlika c) fizicko stanje lica

2) socijalni cinioci su: a) profesija (visoko riznicne grupe su policajci, radnici obezbedjenja, zlatari, prostitutke..) b) status (stranci,emigranti) c) bogastvo d) nacin zivota

34

3) psihicke predispozicije su npr snazan polni nagon, seksualne devijacije, pohlepa, prevoliko poverenje...Teorija o zivotnom stilu – Razumevanju zasto su odredjene drustvene grupe vise izlozene riziku da bude zrtve zlocina narocito je doprinela teorija o zivotnom stilu.(autori Hindeleng, Gottfredson i Garofalo). U pitanju su svakodnevne aktivnosti koje se odnose kako na rad tako i na slobodno vreme pojedinca. Po ovoj teoriji, životni stilovi su određeni: 1) društ. ulogama pojedinca u društvu, 2) njegovim položajem u društ. strukturi 3) racionalnim odlukama o tome koja su ponašanja željena.Podela zrtava - Podela žrtava prema nastanku dela (Mendelson): 1) potpuno nedužna, 2) sa manjom krivicom, 3) kriva koliko i prestupnik (eutanazija), 4) više je kriva žrtva, 5) žrtva jedina kriva 6)umisljena ili simulirana zrtvaPodela (Gulotta):1. Lazne zrtve – a) zrtve simulanti – zbog osvete, ucene ili nekog drugog razloga, neko lice se izdaje za zrtve, a viktimizacije nije bilo b) umisljene ili imaginarne, lice koje pate od paranoje ili histerije2. Stvarne zrtve mogu se podeliti u dve grupe:

prvu cine lica koja svojim delovanjem nisu doprinela sopstvenoj viktimizaciji. To su slucajne zrtve. Posebnu podvrstu cine nebitne zrtve, to su zrtve terorizma i zrtve zlocina belog okovratnika

drugu grupu cine zrtve saucesnici. Medju njima razlikujemo – a) zrtve zbog neopreznosti (ceste u saobracaju) b) alternativne zrtve (kod duela) v) zrtve provokatori g) namerne zrtve

Mozemo viktimizovati i grupu ljudi (kolektivna viktimizacija). O njoj se narocito govori kod dela zloupotrebe moci. Neki autori smatraju da uz prevenciju zlocina treba dopuniti prevencijom viktimizacije.

57. TAKOZVANI DELIKTI BEZ ŽRTVE

Kod njih postoje dobra ili interesi koji se vredjaju ili ugrozavaju ali ih je tesko identifikovati. Oni nisu zlocini po sebi, vec voljom zakonodavca. To su dela protiv javnog reda, koja uglavnom ugrozavaju drustveni moral. Bedau navodi njihove odlike:1) lica koja su akteri dela deluju saglasnošću volja, kod pobačaja (ako se začetak ne smatra licem)2) akteri dela ne prijavljuju ga policiji, mada to mogu učiniti drugi3) sami akteri dela ne smatraju da su delom oštećeni, iako to drugi misle4) ova dela sadrže saglasnost volja odraslih, pri čemu su željena dobra i usluge zakonom zabranjeniKonkretna dela koja ovde spadaju su:1) opijanje i zloupotreba droga 2) skitnja i prosjačenje 3) kockanje 4) prostitucija5) delikti maloletničkog doba (bežanje od kuće npr.)Problemi i dileme na koji se u vezi sa ovim ponasanjima u SAD ukazuju su: ogroman broj ljudi ukljucen u ovakve aktivnosti, a samo manji njihov deo biva kaznjen. I ovaj mali deo veoma zaoklulja rad organa pravosudja, zbog cega oni rasipaju energiju na njih, umesto da traze prestupnike. Sto se tice naseg pravnog sistema:1) navedena ponasanja uglavnom nisu krivicna dela iako su kaznjiva neka dela s njima u vezi. Zakonodavna resenja su dosta razlicita u odnosu na americko pravo 2) da li ova resnja treba menjati 3) preispitivanje, 4) delikta bez zrtve u smislu u kome ih odredjuju navedeni kriminolozi nema.

58. VIDOVI REAKCIJE DRUŠTVA NA ZLOČIN, IMIDŽ ZLOČINA I MITOVI O NJEMU

Oblici reakcije menjali su se, pa mozemo razlikovati dva razdoblja. Za prvo, koje se vezuje za prvobitnu zajednicu karakteristicna je privatna reakcija ostecenog, tj grupe kojoj pripada. Ona pociva na religioznom verovanju i emotivnom odgovoru na delo. Najpogodnija sankcija je njegovo eliminisanje iz zajednice. Sa civilizacijom, drzava postepeno monopolise ovlascenje da kaznjava. Ova dva razdoblja olicavaju dva osnovna tipa reakcije: formalna i neformalna. Savremenu epohu karakterise formalna reakcija, na pravu zasnovano delovanje subjekata krivicne represije u cilju ostvarenja kontrole tih ponasanje. Imidz zlocina i mitovi o njemu – I na formalnu i na neformalnu društvenu reakciju na zločin mnogo više od rezultata naučnih istraživanja utiče slika (imidž) stvorena o zločinu i kriminalitetu, premda takva slika uopšte ne

35

odgovara stvarnom stanju. Jedan od primera stvaranja imidža razrađuje Box. On navodi kako se kod laika formira pogrešna slika o tipičnom "neprijatelju društva" kao o mladom muškarcu, neobrazovanom i nezaposlenom, koji je uz to i pripadnik etničke manjine. Funkcionalnost ovakve slike je u tome što ona kanališe emocionalni naboj ljudi u odnosu na dela određene vrste, usmeravajući ga na zalaganje za drakonsko kažnjavanje prestupnika.Tvorci mitova su:1) mediji – nacin izvestavanja, izbor vesti dana, svesna iskrivljavanja su neki od grehova medija2) državni organi – jer nastoje da održe dominantnu socijalnu definiciju zločina Gradjanima vise odgovara kazneni populizam (poostravanje zakona i velike reci o ratu sa kriminalitetom koji ne kosta nista)Jedan od važnih elemenata mitova je stvaranje utiska kod javnosti da je problem kriminaliteta dobio razmere epidemije, kako bi se kod građana izazvao osećaj ugroženosti i straha. Da bi ostvarili svrhu, mediji moraju imati sledeće elemente:1) identifikovanu i ,,naciljanu" precizno odredjenu devijantnu populaciju 2) "nedužne i bespomoćne" žrtve, omiljene kategorije su zene, deca, itd 3) hrabre heroje 4) ozbiljnu pretnju društvenim normama, vrednostima i životnom stiluU ovom poslednjem elementu mitovi se približavaju "moralnoj panici". Ovaj izraz skovao je Jang da bi označio spiralan efekat interakcije između medija, javnog mnjenja, interesnih grupa i vlasti (npr. povećana zabrinutost kod građana zbog porasta narkomanije izazvana od strane medija dovodi do osnivanja posebnih odeljenja za borbu protiv narkomanije, što rezultira povećanim brojem uhapšenih koji imaju veze sa narkoticima).Koen navodi ključne osobine moralne panike:1) definisanje nekog ili nečega kao pretnje vrednostima društva 2) pretnja se predstavlja u uproščenoj formi 3) nagli porast zabrinutosti javnosti 4) reakcija vlasti ili onih koji utiču na stvaranje javnog mnjenja 5) ishod je povlačenje moralne panike ili promene u društvuI u stvaranju moralne panike kao ključni faktor izdvajaju se mediji, a drugi faktor je ukazivanje na značaj "moralnih aktivista" koji se bore za "pravednu stvar". Konačno, treći faktor su vladajuće grupe predstavljene u intersnim grupama, birokratskim sluzbama i drugim centrima moci. Njihova namera je da uvede da pravi problem nije kriza britanskog drustva nego kriminalci.

59. STRAH OD ZLOČINA, STOKHOLMSKI SINDROM

Mc Laughlin odredjue ovaj pojam kao - Racionalno ili iracionalno stanje panike ili uznemirenosti osobe, izazvano verovanjem da je u opasnosti i da može da bude viktimizovana. Zivot u visokourbanizovanim sredinama, otudjen i bez iskrene ljudske komunikacije, sve to uz niz drugih faktora utice na pojavu straha od zlocina. Coleman smatra da na osecanje straha uticu dve grupe cinilaca: 1. mikro (licni) faktori- lična procena moguće viktimizacije, saznanje o viktimiz. drugih, sredstva koja ima na raspolaganju kako bi se suprostavio potencijalnom ugrozavanju (zdravstveno stanje, pomoc suseda). Veliki znaj u tom pogledaju imaju: necivilizovanost sredine i njena kohezija.2. makro (ekoloski) faktori – sredina u kojoj živi, pogodnost za zločin, ranija dela, uticaj medija na doživljaj...Feraro smatra da ne treba izjednacavati dve stvari strah od zlocina koji je emocionalan i pretpostavljeni rizik viktimizacije koji ukljucuje saznajne elemente. Stokholmski sindrom: Otmica je specifican oblik kriminalne delatnosti koju cine: ucenjena vlast, talac i javnost. Kod taoca javlja se specifičan emotivan proces sa sledećim fazama:a) pocetnu fazu karakterise gnev i prezir prema otmičarima b) strah od smrti c) bekstvo od realnosti i simbioza sa otmičarima d) razmatranje mogućnosti bekstva (jedni žele da pobegnu odmah; neki, pak, to uopšte ne žele)Dobio je naziv po tome sto se u Stokholmu 1973, za vreme razbojnistva u jednoj banci kada su stvari krenule lose po njega, otmicar je uzeo taoce koji su proveli 5 dana sa njim. Posle oslobadjanja primecene su neobicne reakcije – stitili su otmicara i plasili se policije. Stokholmski sindrom karakterisu: a) pozitvne emocije talaca prema otmicaru b) negativne emocije talaca prema vlasti v) klima saradnje izmedju talaca i otmicara. Pojava ovog sindroma veoma zavisi od intenziteta straha koji oseca talac. Njegov pozitivan efekat je sto cuva zivto taoci.

36

Sindrom ne moze nastati ako se otmicari prema taocima odnose agresivno. Pojava sindroma je u neposrednoj vezi sa duzinom trajanja otmice.

60. NEFORMALNA KONTROLA OD STRANE ZAJEDNICE

Neformalna kontrola prvi put dobija na značaju u Dirkemovom delu „O društvenoj podeli rada“, gde se navodi značaj društvene solidarnosti – mehaničke (sadržane u represivnom pravu) i organske (sadržane u restitutivnom pravu). U modernim društvima imamo odsustvo stvarne solidarnosti. Naročito je bitno istaći da je u većim gradovima viša stopa kriminaliteta nego u ruralnim sredinama. Sa druge strane, unutar jednog grada mogu se razlikovati područja sa različitim stopama kriminaliteta (niža stopa kriminaliteta, viši stepen solidarnosti, manja geografska pokretljivost, stabilniji porodični sistem). Slaba integrisanost ima neposredan uticaj na smanjivanje društvene kontrole i preddelinkventnih aktivnosti. Oskar Njuman – neformalna kontrola preko arhitektonskog oblikovanja gradskih naselja. Smatra da treba stvoriti stambene komplekse koji odvraćaju prestupnike stvaranjem branjivog prostora. To treba učiniti podelom i oblikovanjem stambenih jedinica tako da je jednostavno razlikovati stanare od stranaca. U SAD i Britaniji je razvijen ovakav model.Ovom modelu se zamera da pažnju obraća jedino na prostorna pitanja, dok zanemaruje društvene uticaje (demografske karakteristike stanovnika, starosnu strukturu, stopu zaposlenosti, rasnu strukturu...).Tejlor i Hejl – revidirana teorija branjivog prostora. Uključili su socijalne faktore pored prostornih pitanja ( lokalna društvena dinamika, kulturni i etnički sastav stanovnika). Ova teorija pokazala je da jačanje neformalne kontrole od strane stanovnika kvarta utiče na snižavanje stope viktimizacije, straha od zločina i nivoa policijskog angažovanja.

61. KOLEKTIVNI ODGOVOR NA ZLOČIN; UZIMANJE PRAVDE U RUKE; SAMOORGANIZOVANJE GRAĐANA; SUSEDSKO NADZIRANJE; PATROLE GRAĐANA

Uzimanje pravde u rukeZbog opšteg beznađa i stalnog jačanja kriminaliteta građani preuzimaju kontrolu nad njim na svoj način. Primer je Brazil- 1995. godine bili su masovni protesti zbog visoke stope kriminaliteta, građani su počeli da se naoružavaju, više nisu izlazili na ulicu sa skupocenim stvarima, postavljali su samoorganizovane straže po kvartovima. Kasnije dolazi i do linčovanja prestupnika. U početku, linčovani su oni koji su izvršili najgnusnija krivična dela i teške zločine (silovanje dece, sadistička ubistva), dok kasnije dolazi i do linčovanja sitnih zločinaca. Imamo i primer SAD- U Majamiju i Detroitu građani su zapalili zgrade u kojima se dilovala droga (crack houses).

Samoorganizovanje građana, strategije preventivnog delovanja zajedniceOdnosi se na dobrovoljnu organizovanu samozaštitu građana koja ima crte samoorganizovanja, a cilj joj je zaštita ljudi i imovine od kriminaliteta na određenom području. Fatić navodi primer Mađarske – pre tranzicije postojale su dobrovoljne policijske jedinice regrutovane od civilnog stanovništva koje su pomagale policiji. Posle promene sistema su raspuštene, ali su kasnije organizovane Građanske straže koje imaju sličnu f-ju. SFRJ- sistem društvne samozaštite (DSZ)U SAD je najrazvijeniji ovaj sistem. Ima 2 strategije preventivnog delovanja zajednice- susedsko nadziranje i gradske patrolne grupe.Susedsko nadziranje se zasniva na ideji da građani u sredinama u kojima žive već u začetku kontrolišu sve pojave koje mogu ugroziti sigurnost zajednice. Pomoć se sastoji u obaveštavanju policije o pojavi dilera, vandala, sitnih kriminalaca.Patrole građana sastavljene od civila registrovanih za vršenje određenih poslova u lokalnoj policiji. Vođa grupe ide na obuku 13 nedelja na policijskoj akademiji. Članovi patrolne grupe ne nose oružje, zadatak je da kruže

37

automobilom i obaveštavaju policiju o mogućim problemima. Primer su Anđeli čuvari, koji mogu i da hapse prestupnike.

62.FORMALNA REAKCIJA

Formalna kontrola odvija se u 2 faze:1. Otkrivanje i rasvetljavanje kriminalnog akta i njegovog učinioca, optuživanje i suđenje, izricanje sudske

odluke (predkrivični i krivični postupak)2. Izvršenje izrečenih sankcija.

Ipak, za počinjeno delo ne dolazi uvek do reakcije, ne vodi se uvek krivični postupak. Žrtve često ne prijavljuju dela, a kada to i učine nekad se dešava da se postupak ne pokreće ili ne završava osuđujućom presudom. Ako do presude i dođe, ne mora doći do izvršenja, već se može sastojati u upozorenju – admonitivne sankcije (uslovna osuda ili sudska opomena).

Krivično pravo i reakcija na kriminalno ponašanjeOdređivanje kruga ponašanja koja će biti kažnjiva pretpostavka je delovanja organa formalne socijalne kontrole. To su inkriminacije sadržane u Posebnom ali i rešenja usvojena od zakonodavca kod izvesnih instituta u Opštem delu krivičnog prava. * Ostalo fali u knjizi

63. NASTANAK MODERNE POLICIJE; GRAD BEZ POLICIJE

U nauci ne postoji saglasnost o vremenu nastanka moderne policije. Najčešće se tvrdi da je prvi model moderne policije utvrđen u Engleskoj. U Londonu je 1829. Usvojen Zakon o Metropoliten policiji, zasnovan na načelima koje je formulisao Robert Peel :

1. Policija mora biti pod kontrolom vlade2. Odsustvo zločina je najbolji dokaz efikasnosti3. Distribucija informacija o zločinu je bitna 4. Raspored policijskih snaga, kako u vremenu tako i u prostoru je izuzetno važan5. Najvažnija osobina policijskog oficira je savršena smirenost6. Dobar izgled policajca uliva poštovanje 7. Pouzdanost i obučenost pravih osoba je koren efikasnosti8. Zahtevi javne sigurnosti nalažu da se svakom policijskom oficiru dodeli broj9. Zbog dostupnosti uprava mora biti centralizovana10. Policajci se angažuju na osnovu rezultata probnog perioda11. Policijski izveštaji su bitni jer od njih zavisi dobar raspored policijskih snaga

Kada je usvojen zakon, „Pileri“ ili „bobiji“ bili su policijske snage metropole i prvi policajci u Engleskoj sa stalnom platom. U početku, njihov posao je bila samo prevencija zločina.Na Pilovoj ideji da je prvi i krajnji zadatak policije da bude prisutna, da zaštiti ličnu i imovinsku bezbednost, stvorena je moderna policija.

Grad bez policije 7. oktobar 1969. u Montrealu štrajk policije traje 17 sati. Za to vreme ljudi razbijaju grad, kradu,itd. Dve osobe su ubijene, 48 povređeno. Neki autori smatraju da je to moglo da se desi u bilo kom gradu, i da ljudi samo čekaju takvu priliku. Ipak, ima i suprotnih slučajeva – Njujork 1971. štrajk 85% policijskih patrola. Nikakvi posebni neredi nisu zabeleženi.

64. VRSTE I OBLASTI POLICIJSKIH AKTIVNOSTI

38

Delatnost policije s obzirom na to da li se odvija pre ili posle izvršenog dela može biti : profilaktička i represivna. Podela aktivnosti može se izvršiti i prema tome ko ih inicira :Reaktivna- kada to čine građaniProaktivna- kada započinju samoinicijativno pripadnici službe.Centralna delatnost policijskih organa je održavanje reda, zastrašivanje potencijalnih prestupnika i hapšenje onih koji su već izvršili kažnjivo delo. U Izveštaju o stanju zločina i pravosuđa koji je 1988. u Vašingtonu dao Biro za pravosudnu statistiku, stoje 4 osnovne delatnosti policijskih službenika:

1. Primena zakona- primena na pravu zasnovane prinude (hapšenje)2. Održavanje reda- kontrola događaja i okolnosti koje prete da naruše red3. Prikupljanje podataka- rutinsko informisanje o svetu kriminala, uzimanje podataka od žrtava...4. „servisne“- odnosno dužnosti pružanja pomoći oštećenima,različiti vidovi kontrole, pomoć pri požarima

ili elementarnim nesrećama...Mnoga istraživanja su pokazala da policija sve manje vremena provodi na poslovima kontrole kriminaliteta, a sve više u pružanju servisnih usluga.

65. STRATEGIJE POLICIJSKOG DELOVANJA

Poslednjih decenija, zbog rastućeg straha kod građana zbog porasta najopasnijih formi kriminala, pojavljuje se niz novih pristupa angažovanju policije u kontroli. Ono što odlikuje takvo angažovanje je insistiranje na povezivanju sa lokalnom sredinom.

Delovanje uz saradnju lokalne zajednice Strategija zasnovana na saradnji koja utiče na uzroke kriminaliteta i nereda, i na strah od zločina. Prvi cilj je da podigne stepen bezbednosti, a time i kvalitet života u lokalnim zajednicama. Mur smatra da je za postizanje tog cilja neophodno uspostaviti delatnu saradnju policije i lokalne sredine. To znači da policajci treba da budu raspoređeni tako da duže vremena pokrivaju isto područje, kako bi mogli da uspostave veze sa svim građanima. Moraju se otvoriti prema zahtevima i potrebama građana, onako kako ih oni vide, što znači da se donekle moraju deprofesionalizovati.Morgan, Newburn- 4 grupe aktivnosti policije :

1. Hvatanje u koštac s uzrocima kriminaliteta (inicijative za pomoć porodici, programi sa decom...)2. Smanjenje prilike da se izvrši zločin (poboljšanje sigurnosti, poboljšanje uličnog svetla...)3. Bavljenje specifičnim problemima zločina ( provale u stanove, nasilje u porodici, zločin na rasnoj

osnovi...)4. Pomoć žrtvama zločina i smanjenje straha od kriminaliteta (šeme za pomoć žrtvama, inicijative za

samozaštitu...)Grant, Terry- smatraju da delovanje policije u lokalnoj zajednici podrazumeva izgradnju partnerstva u kome predstavnici organa reda i građani :

1. Zajednički uviđaju probleme2. Identifikuju iste ciljeve3. Neprestano razmenjuju podatke 4. Zajednički pristupaju problemima5. Deluju na ostvarenju ciljeva i rešavanju problema

Ovakva strategija može da omogući snižavanje nivoa kriminaliteta i devijacija, podizanje kvaliteta života, poboljšanje odnosa između policije i te zajednice. Dugoročni cilj je da se stvore jake i samodovoljne zajednice koje su sposobne da se same zaštite od kriminaliteta i nereda. Ipak, glavni preduslov stvaranja ovakve strategije

39

je jeste shvatanje policije kao servisa zajednice umesto njenog poimanja kao sredstva za ostvarenje državnih i birokratskih ciljeva.Linda Miller, Karen Hess- tri faze ove strategije u američkom društvu :

1. Inovacija2. Širenje3. Institucionalizacija.

Strategija „razbijenih prozora“ Ovaj koncept je razvijen na osnovu proučavanja socijalnih psihologa i iskustva policajaca u cilju stvaranja delatne teorije o ulozi policije u uspostavljanju sigurnosti u lokalnoj sredini kroz smanjenje straha od zločina. Slika razbijenog prozora koristi se simbolično za objašnjenje kako lokalna sredina zapada u necivilizovane odnose, nered i kriminalitet. Nereagovanje na sitnija protivpravna ponašanja (ostavljanje razbijenog prozora) deluju kao okidač i dolazi do lančane reakcije koja potkopava sigurnost lokalne zajednice i otvara prostor za teže vidove kriminaliteta.Wrobleski, Hess- eksperiment koji je Philip Zimbardo izveo u dva naselja kako bi proverio postavke strategije razbijenih prozora. Odvezao je dva automobila bez tablica i posmatrao šta će se dogoditi. U sirotinjskom delu je za nekoliko sati automobil potpuno rastavljen. Drugi automobil bio je u bogatijem delu i tamo je ostao nedirnut nekoliko dana, a onda ga je istraživač namerno oštetio čekićem. Za nekoliko sati stanovnici su se pridružili uništavanju vozila. Mnogi smatraju da je pojava nepoznatog prosjaka u kraju prvi razbijen prozor. To znači da ukoliko sredina ne reaguje, ona postaje primamljivo područje za naseljivanje delinkvenata.

66. PRISTUP NULTE TOLERANCIJE

Podrazumeva proaktivnu strategiju policijskog delovanja koja traži od policajaca da sa maksimalnim angažovanjem suzbijaju čak i najsitnije delikte sa istom odlučnošću kojom suzbijaju i najteže oblike kriminaliteta.Podrazumeva se striktna i agresivna primena zakona. Sumnjive osobe se zaustavljaju, pretresaju i ispituju o kriminalnim aktivnostima koje se odvijaju u toj sredini. Obraća se pažnja i na sitnija kršenja zakona, dela koja smetaju građanima i ona koja simbolizuju necivilizovanost. William Bratton je nametnuo ovakvo viđenje. On je uveo ovakav stil u njujorškoj policiji i kasnije je tvrdio da je zaslužan za pad stope kriminaliteta, a naročito kod krivičnog dela ubistva. Kritičari su u ovome videli neoliberalistički pristup „reda i zakona“ koji je stimulisao agresivnost kod policajaca.

Strategija rešavanja problemaUmesto svakodnevne intervencije u istim sredinama, zahteva se proaktivni pristup koji traži hvatanje u koštac sa skrivenim faktorima koji stvaraju probleme sa kojima policajci moraju da se nose. Policijske snage treba da analiziraju činioce grupa kriminalnih događaja kako bi identifikovale skrivene uzroke i probleme i formulisale odgovarajuće odgovore. Zbog toga treba preispitati opšte kategorije kao što si zločin, nered, nasilje itd. Wrobleski i Hess ukazuju da se strategija rešavanja problema oslanja na tzv. trougao zločina tj. činjenicu da svako delo ima tri ključne tačke : 1. Osumnjičenog, 2. Žrtvu, 3. Lokaciju. U odsustvu bilo kog od tih elemenata nema ni zločina. Otuda se policija mora na primer koncentrisati na određene lokacije, na kojima se primećuje veći broj dela.

Situaciona prevencija kriminaliteta Ovde se nastoji uticati na one uzroke kriminalne aktivnosti sa kojima se prestupnik sreće ili ih traži u neposrednom okruženju kriminalnog događaja. Cilj je da utiče na smanjenje učestalosti vršenja širokog spektra krivičnih dela najčešće kroz takvo oblikovanje proizvoda, usluga i okoline koja ih čini nepodobnim za zločin. Zakvo delovanje kombinuje se često sa nizom društvenih aktivnosti kao što su nadziranje i odgovor na zločin od

40

strane ljudi najrazličitijih zanimanja i statusa kao i strateško upravljanje pojedinim mestima (sklanjanje staklenih flaša,postavljanje kamera, planska izgradnja četvrti, postavljanje detektora za metal...).Bitna karakteristika ovog pristupa je da se njime ne želi uticati na društvo, oblike tretmana već registrovanih prestupnika ili na socijalizaciju. Niti se bavi sankcijama i njihovim uticajem na odvraćanje prestupnika od daljeg vršenja kriminalnih dela. Ona sklonosti ili motive za vršenje zločina uzima kao date i bavi se okolnostima koje utiču na konkretnu odluku ili sposobnost tog lica da izvrši određeno delo na jednom prostoru u jednom trenutku. Nastoji se ovde i sada ostvariti uticaj na datu kriminalnu situaciju, otklanjanjem ili zamenom nekih od činilaca koji mogu uticati na vršenje dela. Generičke komponente kriminalne situacije uključuju ljudske,materijalne i informacione mete zločina; šire okruženje i pojedince ili institucije koji mogu igrati jednu od dve suprotstavljene uloge – preventora (koji utiče na smanjenje rizika od vršenja zločina) i promotora (koji taj rizik povećava). Intervencije se nekad mogu odvijati pre zločina (npr. oduzimanje oružja), a mogu se vršiti i indirektno (npr. pomaganjem ljudima da zaštite svoje domove). Situaciona prevencija široko je prihvaćena u društvu pod vidom „rutinskih postupaka predostrožnosti“ ali je tek u poslednjih dvadeset godina na zapadu državni organi počinju uzimati za ozbiljno.Kritike: sredine počinju da izgledaju kao srednjevekovna utvrđenja, preveliko zadiranje u prava čoveka, nedelotvornajer ne rešava problem kriminaliteta zbog efekta pomeranja (time što smo prestupnika sprečili da izvrši delo, ne znači da on to neće učiniti u drugom trenutku).

67. DISKRECIONA OCENA: PROTIVREČNOST ZAHTEVA I SUKOB ULOGA

Stojanović- u pojedinim zemljama policija svesno odustaje od onih intervencija koje bi loše uticale na njen „imidž“ u javnosti, čak i kada se radi o delima osetnije društvene opasnosti - strategija ograničene neintervencije. Ova strategija je opasna, jer šteta može biti veća od koristi. Može se posmatrati i na načelnom planu i tada se svodi na selekciju i diskrecionu ocenu dela od strane policije. Pritom, treba razlikovati dve situacije: jedna se odnosi na slučajeve kod kojih opasnost dela po društvo nije sporna, druga se odnosi na bagatelni kriminalitet. Dosledna primena načela legaliteta na ova druga niti je moguća niti je realna i zbog toga u našem krivičnom pravu postoji „delo malog značaja“. Grant,Terry- istraživanja pokazuju kako policija odlučuje da li će lišiti nekoga slobode pod uticajem sledećih činjenica :

1. Dokazi o postojanju krivičnog dela2. Držanje osumnjičenog3. Položaj i traženje žrtve4. Odnos između učinioca i oštećenog5. Pripadnost uključenih strana manjinskim grupama.

Mnoštvo uloga koje se daju policiji stvaraju brojne protivrečnosti. Klasična uloga policije kao organa državne represije, dolazi povremeno u nesklad sa navedenim idejama o potrebi njenog šireg oslanjanja na sredinu. Prevencija je nemoguća bez podrške građana, a ovi je često uskraćuju (pogotovo u sredinama gde delinkventno i devijantno ponašanje dominiraju). Do sukoba može doći i u odnosima sa žrtvama, koje često upućuju nepotrebne pozive, zbog čega se neretko događa da je opasnost po to lice ili imovinu potpuno izmišljena.

Policija i primena prinudePrimena prinude je selektivna i ograničena dvostruko : s jedne strane, društvenim normama, a sa druge, zakonskim odredbama i pravilima službe policijske organizacije. U tom smislu sva zakonodavstva određuju u kojim situacijama je dozvoljena upotreba sredstava prinude. Obično se radi o sprečavanju bekstva lica ili onog ko je zatečen u vršenju krivičnog dela, za savladavanje otpora onoga ko narušava javni red i mir, radi odbijanja napada na sebe, drugog lica ili objekta koji se obezbeđuje.

41

Za upotrebu vatrenog oružja važe posebno stroga ograničenja u svim zemljama. Upotrebljava se kada treba da:1. Zaštiti život ljudi 2. Spreči bekstvo lica zatečenog u vršenju nabrojanih najtežih krivičnih dela3. Spreči bekstvo lica zatečenog u vršenju krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti4. Spreči bekstvo lica lišenog slobode ili lica za koje je izdat nalog za lišenje slobode zbog težih dela5. Od sebe odbije neposredni napad kojim se ugrožava njegov život6. Odbije napad na objekat ili lice koje obezbeđuje.

Pri upotrebi vatrenog oružja službeno lice je u obavezi da ne ugrožava živote drugih ljudi.

68. OPASNOSTI ZANIMANJA

Dve najbitnije karakteristike: da je život policajca najviše ugrožen kod hapšenja teških kriminalaca i veliki broj policajaca je poginuo na rutinskim poslovima vezanim za uspostavljanje narušenog reda. U materijalima savetovanja „Ugrožavanje bezbednosti pripadnika policije“ ukazuje se na poslove pri kojima je u razdoblju od 1998-2002. došlo do ometanja i sprečavanja pripadnika policije. Prema tim podacima veći broj se odigrao prilikom održavanja i uspostavljanja narušenog javnog reda i mira, zatim pri legitimisanju, kontroli i regulisanju saobraćaja, privođenju. U odnosu na upotrebljena sredstva najčešće se radilo o fizičkoj snazi, motornom vozilu, vatrenom oružju. Kada je uzrast u pitanju to su uglavnom punoletna lica.

Stres i potkultura policajaca Veoma stresan posao. Stresogene situacije kojima su izloženi utiču i na njihovu sredinu i porodicu. Faktori koji doprinose porodičnim problemima policajaca (prema Eisenbergu):

1. Emocionalna iscrpljenost2. Negativno društveno vrednovanje poziva koji obavljaju3. Preterana zaštita supruge i porodice 4. Problem odsustva emocija5. Problem identiteta6. Problemi sa decom7. Alkoholizam.

Prema istraživanjima iz 60ih stopa samoubistava pripadnika policije je dvostruko viša od stope kod prosečnih građana. Lundman- osobine svojstvene policajcima – raširenim autoritarizam, sumnjičavost, rasizam, neprijateljstvo, nepouzdanost, konzervativizam, cinizam. Marash- glavne tri odredbe te potkulture – seksizam, rasizam, homofobija.Policajac ne sme da daje oduška emocijama, ne sme da deli sopstveno pravdu ma koliko ga delo potreslo. Reid- jedna od najznačajnijih razlika koja postoji između ovog i ostalih zanimanja je u činjenici da se policajci obučavaju da onesposobe, povrede i liše života. Ako okolnosti to zahtevaju oni to moraju i primeniti. Bitne crte potkulture policajaca:

1. Velika solidarnost između članova2. Zatvorenost, koja je prirodna posledica specifičnosti posla i statusa.

Često se naziva „subkultura iza plavog zastora“. Sastoji se od podrške određenim vrednostima, shvatanja sopstvenog statusa i perspektive i prihvaćenog kolektivnog identiteta grupe.

69. ZAMERKE POLICIJSKIM ORGANIMA

42

Policija dosta košta u svim državama, a povećana ulaganja u nju često izgledaju uzaludna, jer ne dovode do pada kriminaliteta. Pojavljuju se i problemi prekoračenja ovlašćenja u delovanju i slučajevi korumpiranosti. Dempsey, Forest- devijantno ponašanje policajca: zloupotreba droga i njihovo dilovanje, alkoholizam, zabušavanje, oduzimanje imovine od osumnjičenih, seksualno nasilje i uznemiravanje osoba koje su im u vlasti ili potčinjene, porodično nasilje.

Izdvajanja za policiju i njena efikasnostOd 60ih godina u policiju se sve više ulaže, a to ne prati podizanje efikasnosti. Od svih organa krivične represije, policija državu košta najviše. Pored kupovine tehničke opreme, značajna sredstva su uložena i u otvaranje novih radnih mesta. Uspešnost rada policije možemo nešto realnije sagledati posmatranjem broja nerasvetljenih krivičnih dela, onih za čije postojanje znamo ali nisu otkriveni njihovi počinioci. Najveći je procenat rasvetljavanja kod prijavljenih silovanja, manji kod iznuda i ubistava, najniži kod oduzimanja motornog vozila. Jedan od kriterijuma je i koliko se policija pojavljuje kao subjekat koji podnosi krivične prijave. Kod punoletnih lica oni to čine u više od polovine slučajeva, a kod maloletnika preko devet desetina.

BirokratizacijaHester,Eglin- policija je birokratska organizacija sa centralizovanim upravljanjem u kojoj zaposlena lica vrše poslove bezbednosti tokom celog radnog vremena. Moć je koncentrisana na vrhu, veoma odvojena od realnosti i retko efikasno podvrgnuta kontroli. Problem je u tome što postoji opasnost da ova karakteristika dobije patološke razmere.Sa porastom broja zaposlenih u policiji umnožavaju se poslovi koji nisu ni u kakvoj vezi sa osnovnom delatnošću zbog koje je stvorena. Ovi delovi sistema ne pospešuju tu delatnost, već se bave samom organizacijom, stalno uvećavaju broj nepotrebnih aktivnosti. Dolazi do zatvaranja pred javnošću, što se negativno odražava i na saradnju sa građanima.

PolitizacijaPolicijski organi deo su sistema represije koji bi trebalo da služi svim građanima, jer ga oni kao poreski obveznici izdržavaju. Dominantnim društvenim grupama stalo je da ga stave pod svoju kontrolu, jer ih smatraju najboljim sredstvom za održavanje stabilnosti i poretka. Zbog toga ovi organi mogu da postanu simbol autoriteta vlasti i da se pretvore u zaštitnike onih koji poseduju moć.Kada vladajuća grupa svoje ciljeve nametne represivnim organima, od policije se traži da deluje kao da je to postignuto putem društvenog konsenzusa i tretira određene kriminalne pojave kao zlo koje treba na sve načine iskoreniti. Taj model razmišljanja nameće se putem javnih izjava i aktivnostima koje utiču na popularisanje takvog pogleda na stvari.

70. PREKORAČENJA I ZLOUPOTREBE OVLAŠĆENJA

Prekoračenje- određena sredstva i postupci nisu upotrebljeni u skladu sa pravilima kojima je regulisana njihova primenaZloupotreba ovlašćenja- koriste se u svrhe koje nisu povezane sa službom.U ovim situacijama ni težina povrede službene dužnosti niti odgovornost policajca nisu postavljene na isti način.Policijska brutalnost ispoljava se u razlličitim prilikama i u specifičnim oblicima. Neopravdana primena nasilja može biti uperena prema protiv pojedinca ili protiv mase, a njen intezitet varira od verbalnog napada, preko fizičkog zlostavljanja do lišavanja života. Prema momentu u kome je došlo do prekoračenja ovlašćenja mogu se razlikovati dve situacije

1. Od trenutka započinjanja operativne delatnosti pređene su granice u kojima je primena sredstava prinude dozvoljena

43

2. Do ekscesa u primeni ovih sredstava je došlo u toku inače zakonito započete situacije (u praksi je mnogo češći ovaj slučaj).

Do prekoračenja dolazi zbog:1. Pogrešne procene situacije i neophodnih koraka koje treba preduzeti. Policajcu je nužno ostavljen

jedan stepen diskrecione ocene da proceni optimalan način delovanja. Pogrešna procena može biti izazvana nizom objektivnih i subjektivnih okolnosti (neiskustvo,nestručnost, strah...)

2. Potreba da se upotrebom sile povrati autoritet i ponovo dođe u stanje da kontroliše situaciju. Ovo se naročito odnosi na slučajeve u kojima intervenciji prisustvuju građani, zbog čega se potreba za uspostavljanjem poljuljanog autoriteta pojačava

3. Emocionalni tj. lični odnos policajca prema delu ili učiniocu. Ovde bi se mogli podvesti prezir prema učiniocima nekih dela, šok izazvan delom, osveta, deljenje pravde.

4. Interakcija policijskih organa i nosilaca društvene moći. Ovi drugi nastoje da iskoriste delovanje policije za svoje ciljeve, zbog čega se toj težnji može pripisati najveći broj ekscesa u primeni prinude. (rasni nemiri,politički bunt)

Posledice prekoračenja ovlašćenja- građani počinju da se plaše organa reda, umesto da ih doživljavaju kao zaštitnike. Tenzije u odnosima policije i manjinskih grupa čiji pripadnici su češće žrtve ekscesa u upotrebi sile.Korišćenje agenta provokatoraLicu za koje pretpostavljaju da vrši određena dela šalju provokatore koji treba da obezbede dokaz o izvršenom delu. Obično se radi o delima koja nije lako drugačije dokazati (korupcija,trgovina narkoticima).

Korumpiranje policijeDva pristupa : prvi, koji tvrdi da je podmićivanje jedan vrlo raširen proces, čak sistem odnosa policije sa drugima, drugi, koji govori o izuzecima koji će se naći u svakom društvu.Varijacije u kojima se podmićivanje izvodi su ogromne: od primanja novca koji prekršilac daje da ne bi bio kažnjen, do korumpiranosti čitavih službi koja omogućava kriminalnim organizacijama da koriste rad policije. Lakše vidove korupcije građani mogu videti svakodnevno. U mrežu policajac često ulazi nesvesno prihvatajući male koristi i usluge ako se pominje ili podrazumeva sitnija protivusluga. Odatle se lako prelazi do najveće korumpiranosti.Karijera korumpiranog policajca zavisi uglavnom od 2 faktora – sredine u kojoj se kreće (ohrabrivanje/suzbijanje) i tip operativnog rada i ustrojstvo same ustanove.U pogledu te organizacije pominje se termin „stilovi primene prava“ i navode se 3 : stil posmatrača (glavna uloga je patroliranje, zaposleni su manje obrazovani, rad košta minimalno), legalistički stil (osoblje visoko obrazovano i primeni prava daje impresonalni karakter), servisni stil (počiva na saradnji zajednice u kojoj deluje i pre svega teži da sačuva mir i odnose sa njom). Policijska korupcija je najveća u ustanovama organizovanim na prvi način.

Dalji razvoj policije Kada je u pitanju ulaganje u policiju, u svakom društvu bi trebalo izdvojiti onoliko sredstava koliko je neophodno za postizanje optimalnih rezultata. S druge strane, važno je i da se oni stave pod efikasnu kontrolu organa koji reprezentuju najveći broj građana. U demokratskim zemljama to su predstavnički, parlamentarni organi koji moraju vršiti efikasan i stalan nadzor nad policijom. To je najbolji put da se spreči birokratizacija i politizacija. Većina policija (i naša) ima tzv.unutrašnju kontrolu, koja prati i otkriva, ali i prima pritužbe građana. Već je pomenuto da policija sebe mora da doživljava kao servis građana, a ne od njih odvojeni aparat sile.Neophodno je u toku školovanja raditi na tome da se otklone predrasude kod budućih policajaca (naročito prema ženama i pripadnicima manjina). Policijska etika- vrsta profesionalne etike primenjena na delovanje policije. Slabo je razvijena iz dva razloga : do skora je dominiralo shvatanje o policijskom delovanju kao paravojnoj aktivnosti i zbog nerazumevanja značaja policijske etike.

44

71. PRIVATIZACIJA POSLOVA BEZBEDNOSTI

Moderna policija je rezultat dugog procesa preuzimanja funkcije zaštite bezbednosti od nekadašnjih privatnih oružanih snaga na prelazu is Srednjeg u Novi vek. Sve do sredine 20.veka policija je imala monopol vršenja poslova bezbednosti, da bi od tad počelo postepeno angažovanje agencija za obezbeđenje. Osnovni problem koji je doveo do toga bili su osećaj ugroženosti i nezadovoljstvo nivoom zaštite koji policija pruža.Država se dugo opirala takvim zahtevima. SAD- strah da takve agencije mogu prerasti u agencije za primenu zakona. Evropa- od '70ih počinje rast i od tad su u velikom zamahu. U početku su obavljali „tradicionalne poslove“ kao što je danonoćni nadzor objekata i patroliranje. Vremenom se postupalo po novim zahtevima i uz korišćenje novih tehnika – transport i izvoz bezbednosnih usluga,telohranitelji. Usluge su određene na osnovu 3 faktora :

1. Vrste klijenata2. Pretpostavljeno krivično delo od kog se štiti 3. Vrsta tehnologije koja se koristi pri obezbeđenju.

Kada se radi o vrsti klijenata, vrši se podela na : 1. Banke 2. Industrijska preduzeća3. Prodavnice i kancelarije4. Supermarkete5. Privatne zgrade6. Barove,restorane...

U pogledu vrste dela, podaci za Italiju pokazuju poseban rast dela kao što su provale u prodavnice i stanove. Zaposleni u privatnim agencijama jesu naoružani, a koriste i sva sredstva bezbednosne tehnologije.U literaturi se uglavnom ukazuje na to da ovakvo prenošenje nekih bezbednosih poslova ne treba nazivati „privatizacijom policije“. Funkcija policije da osigura bezbednost svim članovima društva, je državni posao koji se ne može privatizovati. Zbog toga treba odvojiti pokrovitelja bezbednosti (policija kao državni organ) od vršioca pojedinih poslova bezbednosti. Taj proces u literaturi se naziva „rekonstrukcija policije“. Naravno, pretpostavka za to je usvajanje jasnih zakonskih rešenja koja će raščistiti pitanja kao što su: koje poslove u oblasti bezbednosti mogu obavljati privatne agencije, ko od zaposlenih u njima i pod kojim uslovima može nositi vatreno oružje, kakava je njihova odgovornost, kakav je njihov odnos prema policiji...

Naučna istraživanja o policijiNajveći broj istraživača se bavio sociološkim aspektima policijskog zanimanja, zatim posledicama svakodnevnog rada u patroli, radu detektiva, stresu, novim društvenim okolnostima i novim oblicima policijske organizacije. Najviše proučavanja bilo je u Britaniji, kao kolevci moderne policijie.

72. ZAMERKE DELOVANJU SUDOVA

Za razmišljanja o delovanju sudova, najviše pažnje privlači nekoliko pitanja : Sudske zablude (razvoj upotrebe DNK analize ukazao na razmere ove pojave) Neujednačenost sudske prakse (dovodi do izricanja vrlo različitih sankcija za srodna dela od strane

različitih sudova, čak i različitih veća istog suda. Mnogi autori ističu da je sudijski izbor i odmeravanje kazne u većoj meri plod diskrecione ocene od bilo kog drugog subjekta krivičnog postupka i pobijaju u nauci veoma zastupljen stav da od svih organa represije najveća diskreciona ovlašćenja ima policija. Faktori koji utiču na to da li će neko biti osuđen : težina dela, ranija osuđivanost prestupnika,

45

primena nasilja od strane tog lica, upotreba oružja pri vršenju dela, da li je delo izvršeno iz koristoljublja. Ipak, mnogo je važnije ukazati na kriterijume za odlučivanje o tome da li će neko lice biti osuđeno- legitimni kriterijumi,kao što su težina dela, opasnost koju je izazvao, i nelegitimni kriterijum, kao što su rasna i klasna pripadnost,pol,uzrast)

Trajanje sudskog postupka (dugo trajanje postupka je jedna od osnovnih zamerki) Korupcija u pravosuđu ( Begović- korupcioni pritisak- korupcije nema bez službenika koji prima ili

nudi mito, davanje i primanje mita je uobičajeno u pravosuđu, mito se daje radi manipulisanja pravosudnim postupkom, zavera ćutanja).

Odnos zaprećenih i izrečenih sankcijaKrivični zakonodavac određuje granice u kojima u kojima sudija može odmeriti kaznu. U nastojanju da obezbedi oba bitna principa- zakonitost i individualizaciju, zakon na taj način omogućava sudiji da prilagodi kaznu težini dela i ličnim crtama učinioca. Kazne teže maksimumu za teža dela i opasnije učinioce, a minimumu kada se oni smatraju lakšim. Van situacija koje karakteriše nagli porast kriminaliteta, odn. Njegovog određenog tipa kome pripada delo, trebalo bi da kazne imaju tendenciju da se kreću oko prosečne težine zaprećenih. Ukoliko kazne pokazuju tendenciju približavanja minimalnim vrednostima, govorimo o ublažavanju, a ukoliko se približavaju zaprećenom maksimalnom iznosu, o pooštravanju kažnjavanja – odnosno o „kaznenoj politici sudova“.Dva perioda u kretanju kaznene politike u SFRJ U prvom, posle Drugog sv. rata bila je uočljiva tendencija oštrog kažnjavanja. Krajem pedesetih godina, počinje razdoblje ublažavanja kazni, čija se težina približava minimumu zaprećenih kazni.Između oštrine kažnjavanja čije je okvire postavio zakonodavac i onih koje su sprovodili sudovi postojao je nesklad. Za takvo stanje nabrajani su mnogi razlozi : od opšte atmosfere u društvu, prirode kriminaliteta, činjenice da s ¾ učinilaca regrutuje iz nižih slojeva, do uticaja na kretanja na području kriminološke i krivično pravne teorije. „Kompromisne presude“- koje sudovi pod pritiskom javnog mnjenja donose u situacijama kada ni posle okončanja dokazanog postupka nisu potpuno ubeđeni u postojanje dela. Tada okrivljenog osuđuju, ali mu vanredno ublažavaju kaznu, navodeći pritom argumente za koje je očigledno da ne stoje.

Nezavisnost sudovaJedna od pretpostavki normalnog funkcionisanja ne samo represivnog mehanizma, već i čitavog pravnog sistema, je garantovanje, od strane države, nezavisnosti sudstva u odnosu na institucije i pojedince. Osnovna načela koja se tiču nezavisnosti suda u stavu 2. navode: „u slučajevima koje razmatra sud mora da deluje nepristrasno, na osnovu činjenica i u skladu sa zakonom, bez ograničenja i da ne budu predmet nedostojnih uticaja, podsticanja, pritisaka, pretnji ili intervencija, neposrednih ili posrednih, od strane bilo koga i iz bilo kog razloga“. Pored ovoga Načela sadrže i još neke odredbe: o isključivom pravu pravosudnih organa da odluče o svojoj jurisdikciji, o nemogućnosti da odluke sudova podvrgavaju reviziji od strane drugih organa, o pravu svih da im sude redovni pravosudni organi, o dužnosti sudva da sudske rasprave vode pravedno i da prava svih stranaka budu poštovana...Nezavisnost sudske funkcije počiva na stalnosti sudija kao bitnoj pretpostavci. Sudije ne mogu biti smenjene dok ne ispune godine starosti potrebne za obavezan odlazak u penziju ili dok im ne istekne mandat. U većini zemalja poznata je težnja društvenih grupa za uticajem na odluke sudskih organa. Ustav i zakoni zato treba da omoguće stalnost i sigurnost sudijama, a stvar je njihove profesionalne etike i ličnog poštenja da li će pred takvim izazovima prepustiti.Tri situacije koje se tiču uticaja na sudske odluke:1.Pritisak javnog mnjenja koje povremeno zahteva osudu ili oslobođenje nezavisno od dokaza i krivice2.U svetu nisu retki napadi na sudije od strane terorističkih organizacija koje teže da izazovu haotično stanje ugrožavanjem jednog od najvažnijih mehanizama funkcionisanja države

46

3.Pravom regulisano ovlašćenje dato predstavnicima izvršne vlasti da biraju sudije najviših sudova u čijim rukama je mogućnost da utiču na praksu ostalih sudova.

73. NASTANAK KAZNE ZATVORA I PENITENCIJARNIH USTANOVA

Nastanak prvih kazneih zavoda u neposrednoj je vezi sa pojavom kazne lišenja sobode u registru krivičnih sankcija. Kaza zatvora odnosno organičenje slobode prestupnika odlukom suda u postupku u kome je utvrđeno da se radi o učiniocu krivičnog dela nastala je na prelazu iz Srednjeg u Novi vek.I pre toga bilo je praktikovano lišavanje slobode prestupnika. Mnogi srednjevekovni gradovi su imali lokalne tamice, po pravilu vrlo male, u koje je moglo da stane 34 lica (trežnjenje kriminalaca, čekanje izvršenja presude itd). Poseban značaj imalo je ovakvo zatvaranje u razdoblju dominacije ikvizitorskog postupka (tortura) a korišćeno je i kao supsidijerna mera (neplaćen dug, novčana kazna). Takođe je korišćeno i kao kazna za jeretike i političke protivnike.

Današnji kazneni zavodi potiču od ustanova u kojima su krajem Srednjeg veka bila smeštana lica koja je trebalo popraviti. U Engleskoj krajem XVII veka nastaju radni domovi u kojima je boravila masa skitnica i bivših seoskih radnika oteranih sa zemlje, ali i drugi ljudi o kojima niko nije hteo da se stara. U tim ustanovama su dobijali hranu, ali su morali naporno da rade i nisu smeli da ih napuštaju. Krajem XVIII i početkom XIX veka kazna lišenja slobode javlja se kao posebna mera u registru krivičnih sankcija a sa njom i kazneni zavodi kao ustanove za njeno izvršenje. Kao razlozi pojave ove kazne i njenog brzog usvajanja kao sredstva za kontrolu kriminaliteta u građanskim društvima navode se:

1. Humanistička nastojanja da se nađe zamena za brutalne smrtne i telesne kazne;2. Promene u skali društvenih vrednosti (samo oduzimanje slobode dovoljna kazna za većinu krivičnih

dela);3. Industrijalizacija i urbanizacija izmenile su odnos koji je seoski čovek imao prema kažnjavanju: umesto

sakaćenja i ubijanja, traži se zatvaranje da bi zločinac bio kontrolisan i disciplinovan. Tod Clear i saradnici se na neki način pridružuju ovakvom rezonovanju. Oni tvrde da je razlog nastanka bio vrlo prozaičan. Brutalno kažnjavanje za imovinske delikte vremenom se pokazalo preteranim, bilo je jasno da je smrtna kazna neodgovarajuća za sitnija imovinska krivična dela. Sudije su zbog toga počele da oslobađaju prestupnike i onda su grupe poslovnih ljudi, iz straha za svoju imovinu, počeli da opsedaju britanski Parlament tražeći nove načine kažnjavanja koji će pomoći da krivci ne izbegnu kažnjavanje.

Radikalni kriminolozi su pokušali da dođu do dubljeg objašnjenja pojave kazne zatvora u ovom periodu i tamnica kao mesto za njeno izvršenje. Michael Ignatieff i David Rothman povezuju nastanak prvih kaznenih zatvora XIX veka sa uspostavljanjem novog društvenog poretka koji je raskinuo dotadašnje stege lokalizma, doveo do porasta gradskog stanovništva i uspostavljanja novog „kapitalističkog“ modela društvenih odnosa. Za razliku od njih, Foucault ističe ulogu tehnologije političkog vladanja u razvoju kažnjavanja. Zatvaranje kao kazna je najbolje prihvaćeno jer najbolje odgovara potrebi građanskog društva da stvori institucije u kojima se manipuliše ljudima.

Tri modela kažnjavanja koji su u tom periodu društvu stajala na raspolaganju:1. Infamiranje – nastojanje da se osoba obeščasti2. Odmazde – uzvraćanja učiniocu kaznom iste vrste i težine kakve je bio zločin3. Zatvaranja

Kazneni zavod je, kao institucija, duboko ukorenjen u milje građanskog društva zbog čega se, uz sve kritike i osporavanja, održao do danas.

47

Stanje u prvim zavodima i njihovi reformatoriU prvim decenijama postojanja kazne zatvorom otvorio se niz novih problema, od kojih je osnovni bio organizacija izvršenja. Stanje je svuda bilo jako loše, ali je u Engleskoj bilo poražavajuće. Kaznionice su postale mesta za mučenje osuđenih, za uništavalje njihovog fizičkog i psihičkog zdravlja, a epidemije i masovno umiranje su bile česte pojave (zavodska groznica – 5 nedelja – 500 mrtvih u jednoj ustanovi u Oksfordu). Pored higijenskih i zdravstvenih uslova, očajnom stanju prvobitnih zavoda doprinosio je i sistem zajedničkog izdržavanja kazne. Time su različite kategojije zatvorenika smeštane u uslove zajedničkog življenja i međusobnog uticaja što je dovodilo do negativog uticaja, pa su kaznionice postale „univerziteti zločina“. Zavodsko osoblje je predstavljalo poseban problem, sprovođenjem nehumanog i surovog postupka i iznudom zatvorenika i njihove rodbine.

Kada je država, u cilju smanjenja troškova za ove ustaove, odlučila da ohrabri privatne preduzetnike da pomognu njihovo izdržavanje, to je dovelo do „iznajmljivanja osuđenika“ pa su preduzetnici dobili mogućnost da ih najsurovije eksploatišu uz minimalno ulaganje. Sve je to dovelo do toga da se samo jedan vek nakon uvođenja kazne zatvorom u penalni sistem tadašnjih država društvo toliko razočara u tu meru da se pomišljalo na povratak na stari sistem telesnih i smrtnih kazni. Najveću zaslugu za izbegavanje takvog ishoda imaju pripadnici pokreta za reformisanje kaznionica, pre svega troje Engleza: Jn Howard, Elizabet Frey i Jeremy Bentam.

1. Howard – 1773. je izabran za šerifa oblasti Bedforšir i posle prvog uvida u stanje u lokalnoj kaznionici koja je bila u njegovoj nadležnosti zatražio da mu se odobre dodatna sredstva za prepravljanje zgrade i boboljšanje uslova života zatvorenika . Vlasti su odgvorile da je već dovoljno uloženo. To i njegovo lično teško iskustvo sa zatvoreničkim životom (francuski ratni zatvorenik 1756.) motivisalo ga je da se do kraja života posveti proučavanju britanskih i evropskih penitencijarnih ustanova. Prve rezultate izučavanja je objavio 1777. u poznatoj knjizi Stanje u zavodima Engleske i Velsa. Njegova najvažija oblasta angažovanja bilo je pronalaženje novog uređenja zavoda, naročito sanitarnih uslova zatvorenika. U tu svrhu on predlaže odvajanje muškaraca i žena u odvojene ustanove ili bar u poseban deo zavoda; mlade i primarne prestupnike treba u noćnim časovima odvojiti u zasebne ćelije, dok bi preko dana radili u zajedničkim radionicama da bi se obučili za proizvodna zanimanja i stekli radne navike; redovno provetravanje i čišćenje ćelija koje najmanje dva puta godišnje treba okrečiti. Svi njegovi predlozi su bili vođeni osnovnom idejom da ustanova ne treba da izaziva nepotrebne patnje osuđenicima, i da bi podjednake napore trebalo usmeriti i na čuvanje njihovog zdravlja i pretvaranje u bolje građane. Na njega je snažan utisak ostavio Zavod Svetog Mihajla koji je u Rimu osnovao papa Klement XI 1703. Režim koji je u jemu bio primenjen prema mladim dečacima, izvršiocima lakših krivičnih dela, bio je kombinacija radne terapije i ćutanja koje je trebalo da omogući punu koncentraciju na posao i preispitivanje dotadašnjeg ponašanja. Ustanova je vršila nadzor nad tim licima i pružala im korisnu obuku. Pod tim utiskom, Howard usvaja izraz penitencijarna ustanova za institucije koje nisu samo mesta za čuvanje zatvorenika, već i za razvijanje njihove samodiscipline i moralno meditiranje.

2. Frey – Tri godine posle pojave Howardovog čuvenog dela rođena je poznata engleska humanistkinja Elizabeth Frey. Pod utcajem kvekerske reigije ona je usvojila dvanaestoro dece rođene između 1801 – 1822. i osnovala školu za siromašnu mladež u kojoj ih je učila čitanju i pisanju i drugim stvarima korisnim za život. Prvi put je tamnicu posetila januara 1813.(Newgate prison). U poćetku pomoć koju je organizovala gospođa Frey svodila se na prikupljanje odeće za zatvorenike, a 1817. je počela da razgovara sa njima da bi ih motivisala da utiču u obrazovanju svoje dece. Uskoro je otvorena škola koju su pohađali i drugi maloletnici smešteni u Newgate. U ustanovi je osnovan komitet žena, a vešernica je pretvorena u radionicu, pa su uskoro žene bile obučene da same izrađuju odeću i druge predmete, u početku za sopstvene i potrebe svojih potomaka, a kasnije za tržište, čime su bezbeđena sredstva za nabavku drugih neophodnih proizvoda. Nekoliko godina kasnije Frey je došla na ideju da osuđenice ne samo iz zavoda Newgate, nego i drugih ustanova u Engleskoj prebaci u Novi Južni Vels. Uz dosta napora,

48

uspela je da u periodu 1818 – 1843. organizuje i lično učestvuje u transportu više od 12000 osuđenih žena u 106 brodova. Za razliku od Howarda koji je rad na reformi počeo izveštajem, Elizabeth Frey je svoje ideje objavila kao krunu velikog praktičnog iskustva stečenog u neposrednom dodiru sa zatvorenicima. U svom delu objavljenom 1927. ona ukazuje da je nada u budućnost jedan od osnovnih i najvažnijih sredstava uticaja na ponašanje zločinaca. Radeći sa ženama, ona je iskoristia model odnosa majka – dete da bi obezbedila saradnju i prihvatanje zatvorske discipline.obrađujući prigovore osoblja ustanove da „njen humanizam degradira zatvorenice“ počela je da ih tretira kao ličnosti koje podstiče nada u mogućnost da njihova deca, a i one same, mogu da žive bolje.

3. Bentham – poznati predstavnik Klasične škole Jeremy Bentham bavio se arhitekturom kaznionica i disciplinom u njima. Svoja razmišljanja objavio je u delu Panoptikon 1781. u kome predlaže takav model ustanova u kome je moguće ostvariti stalni nadzor nad osuđenicima. Panoptikon čine blokovi ćelija smešteni zrakasto oko centralnog tornja iz kog straža svakog trenutka, i danju i noću, posmatra šta se događa u svakoj od ćelija. U početku se zalagao za odvajanje u samice, da bi kasnije, iz ekonomskih razloga, prihvatio model izdržavanja kazne u malim grupama koje treba tako formirati da bi se sprečila „kriminalna zaraza“. Veruje da bi rad mogao predstavljati sredstvo ublažavanja teškoća zavodskog života, pa podstiče uvođenje radionica i suprotstavlja se nametanju teških i besmislenih poslova osuđenicima. Ohrabruje sklapanje ugovora sa privatnim preduzetnicima kako bi ovi koristili osuđenički rad i predlaže da im se dozvoli da zadrže profit stvoren na taj način.

Bentamove, kao i ideje Howarda i Freyove, nisu u Engleskoj imale značajnijeg uticaja jer je najveći broj zatvorenika bio osuđivan na smrt ili transportovan u kažnjeničke kolonije. U Americi, pak, pod njihovim uticajem stvoren je klasični sistem izvršavanja kazne zatvora. 74. SISTEMI ĆELIJSKOG USAMLJENJAU ovoj vrsti sistema osudjenici kaznu lišavanja slobode izvršavaju odvojeno u ćelijama. Cilj ovog tipa izdržavanja kazne je izbegavanje glavnog nedostatka zajedničkog izdržavanja kazne, a to je kriminalna zaraza. Sistem samica nastao je kao plod napora Pensilvanijskog društva za zavode koje je bilo pod jakim uticajem religiozne sekte Kvekera. Istočni zavod popularni Cherry hill je izgradjen 1818.g u Filadelfiji na ideji pojedinačnog zatvaranja. Kvekeri su smatrali da se i najgori kriminalac može preobraziti u moralnog čoveka putem usamljeničkog, religioznog i moralnog vaspitanja, te ideje su primenjene u cherry hillu gde su zatvorenici bili apsolutno fizički i duhovno izolovani, jedini koji je imao pravo da ih poseti je sveštenik. Prednosti ovog sistema su sprečavanje medjusobnog štetnog uticaja, nemogućnost bekstva. Glavni problem je besposličenje zbog kog je kasnije dozvoljen rad po ćelijama zanatski, a pored toga nedostaci su bili i demoralisanje, česte duševne bolesti, troškovi veliki, delovao nejednako na osudjene. London-kaznionica Pentonvil- izgradjena na modelu Bentamovog Panoptikona. Krajem XIX veka ovaj sistem se u glavnom napušta ali ne u potpunosti, zadržan je kao disciplinska mera tokom izvršenja kazne ili u istražnom postupku. Sistem ćutanja-nastao je kombinovanjem filadelfijskog sistema sa režimom ćutanja. Ovaj sistem vezuje se za izgradnju kaznionice u Oburnu, Njujork 1827.g u kojoj su zatvorenici bili izolovani u ćelijama noću i organizovani u zajednički rad danju prilikom kog je razgovor bio strogo zabranjen. Napuštena je potpuna izolacija, radu je pripisan rehabilitujući karakter, Zatvorenici su se kretali u stroju vezanog karaktera oborenog pogleda sa rukom na ramenu zatvorenika ispred sebe. Ovaj sistem se proširio jako brzo zbog svoje praktičnosti, a njegova najveća mana je upravo isključivanje komunikacije

75. PROGRESIVNI SISTEM - MAČONOKIJEV EKSPERIMENT, ENGLESKA I IRSKA VARIJANTA, KRITIKA

Maconoki je uveo sistem bodova koji 1840 na australijskom ostrvu Norfol. Kada je dosao na ostrvo zatekao je 1400 teskih kriminalaca okruzenih sa 140 vojnika koji su sa njima postupali brutalno. Sistem bodova zasnivao se na tome da osudjenik dobrim vladanjem, izuzetnim zalaganjem na radu i pozrtvovanoscu prikluplja bodove.

49

Propisani broj bodova davao je odredjene privilegije od koji su najvece bile: relativno slobodno kretanje po ostrvu i uslovni otpust. Eksperiment se pokazao uspesnim. Osnovni razlog ukidanja ovog eksperimenta bila je ocena pretpostavljenih da je zahvaljujuci liberalizmu upravnika, zatvaranje prestalo da bude sredstvo kaznjavanja prestupnika. Maconoki istice da je zatvorenika, cak i visestruke povratnika moguce disciplinovati obecanjem nagrada. Nastanak i crte progresivnog sistema – nastaje sredinom XIX veka, a glavna zamisao je bila ideja progresije – da se sudbina kaznjenika stavi u njegove sopstvene ruke jer im se kao nagrada za rad i bolje ponasanje daje sve povoljniji rezim. Kroz kaznu, dolazi do izrazaja s jedne strane osveta, asa druge popravljanje osudjenika i njegovo pripremanje za zivot na slobodi. Sistem se zasniva na principima: 1) sve privilegije zavise od ponasanja zatvorenika i njegovih radnih rezultata 2) u cilju prevaspitanja, na njih se vrsi individualni uticaj 3) osudjeno lice se sukcesivnim promenama u postupanju postepeno priprema za zivot na slobodi 4) obavezni nadzor nad uslovno otpustenim uz mogucnost opozivanja ove mere.Progresivni sistem se razvijao u dve varijante:1) engleska varijanta – nastala 1853. Osudjenici na duze kazne prolazili su kroz tri faze: a) celijskog zatvaranja b) zajednickog zatvaranja c) uslovnog otpusta. Prva faza trajala je od 9 do 12 meseci i karakterise je stroga izolazija. Disciplina je vrlo stoga, jer je cilj ove faze bio ispastanje zbog ucinjenog dela. Druga faza, osudjenik danju radi i boravi sa ostalima, a nocu izlovan u celiji. U ovoj fazi svaki od osudjenika prolazi kroz 4 odeljenja, od kojih svako sledece je bolje. Treca faza – nije smatrana pravom ovog lica, vec je o njegovoj molbi arbitrerno odlucivala uprava zavoda2) irska varijanta – nastala zahvaljujuci Kroftonu, uveo 1854. Kao treca faza javlja se ovde odeljenje za slobodnjake ili posredno zatvaranje ciji je cilj da pomogne prilagodjavanju i pripremanju osudjenika za zivot na slobodi.. To su zavodi bez resetaka u kojima su stavljeni na probu pre uslovnog otpusta.Progresivni sistem u Kraljevini Jugoslaviji – prihvacena je irska varijanta. Prva faza trajala je najmanje 3 meseca, a najvise godinu dana. Druga faza – osudjenici su se delili u dva glavna razreda, a svaki od njih u vise podrazreda. U prvi glavni razred su osudjenici koji su izdrzali celijsku fazu. Osudjenici su prelazili u drugi glavni razred u okviru koga se dele u nekoliko podrazreda, na osnovu: uzrasta, povrata, prirode zlocina, vinosti, pobude iz kojih je izvrsen i moralne iskvarenosti ucinioca. Treca faza pocinjala je najranije posle 2/5 izdrzane kazne, kod povratnika posle ½. Cetvrta faza nije mogla nastupiti pre izdrzane polovine, odnosno 2/3. Ukinut je posle II sv.rataKritika – Uprkos brojnim prednostima (podsticanje i mobilisanje osudjenika, razbijanje monotnije,itf) sitem je ukinut. Osnovni prigovor se odnosi na mogucnost da u moralnom i drustvenom pogledu zaista izmeni osudjenika. Zamerilo se i postojanje krutih sablona koje su ometale prilgodjavanje modaliteta izvrsavanje kazne licnosti osudjenika. I bio je neupotrebljiv za kratke kazne.

76. RESOCIJALIZACIJA KAO SVRHA KAŽNJAVANJA U MODERNOM SISTEMU

Kao posledica dva suprotna i nepomirljiva koncepta, pozitivistickog i klasicnog, nastaje niz hibridnih modela koje karakterise kompromisan stav koji je spontano dosao do izrazaja u progresivnom sistemu. On je doziveo ostre kritike jer se smatra da kaznom lisenja slobode ne mozemo postici oba cilja: zastrasenje i prevaspitanje. Pokret nove drustvene odbrane je izdigao resocijalizaciju koja je imala odlucujuci uticaj na teoriju, zakonodavstvo i praku vrsenja kazni lisenja slobode. Resocijalizacija je shvacena kao ideja da je cilj kazne prevaspitanje prestupnika i njegovo osposobljavanje da postuje drustvene norme, da bi se na toj osnovi ponovo ukljucio u zajednicu i postao njen koristan clan. Iako je postojala ovo ideja i pre, tek u XX veku utice na kazneni sistem. Resocijalizacija predstvalja readaptaciju lica prema kome je primenjen specifican postupak zbog toga sto je doslo do nesklada izmedju njihovih licnih stavova i onih koji drustvo odobrava. Ona. je u u tesnoj vezi sa pojmom penitencijarni tretman koje se definise kao skup svesnih i nesvesnih postupaka usmerenih ka ostvarenju cilja kazne - prevaspitanja osudjenika i njegovo ponovno ulazenje u drustvo. Ono podrazumeva aktivno ucesce prestupnika u svom oporavku.

50

77. INDIVIDUALIZACIJA U IZVRŠENJU KAZNE (OPSERVACIJA, KLASIFIKACIJA I KATEGORIZACIJA) I HUMANO POSTUPANJE SA ZATVORENICIMA

Individualizacija se svodi na zahtev da se izvrsenje kazne prilagodi licnosti osudjenog, da se sa licem lisenim slobode postupa adekvatno njegovim moralnim i prevaspitnim mogucnostima. Nova drustvena odbrana individualizaciju nastoji da poveze sa utvrdjivanjem zasto je jedno lice sa odredjenom biopsihickom konstitucijom u konkretnoj sredinini ucinilo krivicno delo. Individualizaciju karakterisu dve crte: a) postupanje sa osudjenikom prilagodjeno ciniocima koji su doveli do kriminalnog ponasanja u konkretnom slucaju b) izucavanje licnosti tog lica kao pretpostavka primene adekvatnog tretmana. Princip indivdual. je u tesnoj vezi sa:

1) izucavanjem (opservacija) licnosti osudjenika – primena naucnih metoda kriminoloskog proucavanja licnosti osudjenog u cilju odredjivanja adekvatnog tretmana. Javlja se 30ih god u Belgiji. Ovakvo posmatranje primenjuje se odmah na pocetku izvrsenja kazne radi odredjivanja dijagnoze situacije u kojoj se nalazi osudjenik i prognoze njegove readaptacije Posle ovoga, dolazi do stvaranja opsteg suda o njemu, kriminoloske ekspertize od cije validnosti zavisi uspeh. Ovo se odnosi na naucno posmatranje koje se vrsi u posebnim centrima. U zemljama gde nemaju ovakve centre postoji tzv. emprijsko proucavanje licnosti osudjenika od strane penitencijarnoj osoblja. Mozemo razlikovati model jednostepenog (obavlja se uvek na istom mestu) i dvostepenog posmatranja (na pocetku izvrsavanja kazne vrsi se u opservacionom centru, kasnije u penitencijarnoj ustanovi). Nemoguce je posmatrati sve pacijente, zato se uglavno posmatraju maloletnici, mladja punoletna lica i recidivisti.

2) klasifikacijom osudjenih lica – sprovodjenje individualizovanog tretmana je nemoguce bez adekvatne penitencijarne klasifikacije oih lica.Javlja se kraje XIX i pocetkom XX i zasniva se na horizontalnom i vertikalnom razvrstavanju. Horizontalno je rasporedjivanje osudjenika u pojedine ustanove. Vrsi se na osnovu objektivnih i spoljnih obelezja ovih lica i cilj joj je da izdvoji osudjenike izmedju kojih je nuzno onemoguciti bilo kakve kontakte. Naziva se jos i eksterna i negativna klasifikacija Vertikalno se vrsi u samim ustanovama podelom osudjenika u manje grupe u cilju odredjivanja i primene odgovarajuceg tretmana, a zbog toga sto je bazirana na unutrasnjim, subjektivnim crtama oznacava se kao interna, tj pozitivna.

3) kategorizacija penitencijarnih ustanova – potreba stvaranja sirokog kruga specijalizovanih penitencijarnih ustanova u kojima bi se u potpunosti sprecili stetni uticaji medju njima i primenivali posebni tretmana. U Evropskim zemljama uglavnom se ustanove mogu razvrstati prema: a) polu – zene i muskarci su uvek odvojeni b) uzrastu – odvajaju se maloletni i punoletni v) statusu lica lisenog slobode – osudjena lica od neosudjenih (pritvor) g) duzini kazne – kratkotrajne kazne se obicno vrse u posebnim ustanovama d) zdravstvenom stanju dj) povratu e) stepenu obezbedjenja: mogu biti zatvorenog, poluotvorenog ili otvorenog tipa.

Humano postupanje sa osudjenicima - Od 50 g. XXv. prisutna je ideja o “normalizaciji” života osuđenih, njihov zivot teba sto vise pribliziti uslovima zivota na slobodi - “Osuđenik je ljudsko biće koje treba prevaspitati”. Unose se niz novih elemenata: a) dolazi do zakonskog normiranja osudjenickih prava i duznosti b) primenjuje se tretmanske mere koje umesto pasivne poslusnosti daju izvesnu inicijativu osudjenicima v) uvodi se naknada za rad i dozvoljava slobodno raspolaganje delom zarade g) omogucava se se slobodnije kretanje, a za pojedine kategorije zavodi i tzv. rezim poluslobode i stvaraju ustanove ustanove sa blazim stepenom obezbedjenja d) preduzimaju se mnogobrojne mere u cilju readaptacije osudjenika dj) pravilo je zajednicko izdrzavanje kazne, a celijska izolacija svodi se na najtezu disciplinsku meru e) dozovoljava se posedovanje odredjenih predmeta za licnu upotrebu z) pokusaji da se porodica ukljuci u proces resocijalizacije.

78. OSPORAVANJE ZATVORSKE KAZNE I NJENOG CILJA

51

Argumenti osopravanja kazne zatvora: a) zatvaranje sprecava sudsku vlast da kontrolise i proverava primenu kazni b) mesajuci osudjenike izvrsenje ove kazne uspostavlja homogenu zajednicu zlocinaca koji postaju solidarni dok izdrzavaju kaznu, a ostace to i napolju v) omogucava osudjenicima bolje zivotne uslove nego sto imaju radnici (hrana,smestaj,odelo) g) izlaze sa navikama koje i dalje upucuju na kriminal.Ciljevi kazne zatvora: a) zastita drustva izolacijom prestupnika – apusrd je da cak ni taj cilj ne mora biti ostvaren jer mogucnost komunikacije tih lica sa spoljnim svetom omogucen je i najtezim prestupnicima, s druge strane zlocini se desavaju i u penitencijarnim ustanovoma. b) kaznjavanje – zatvaranjem se sankcionise nedopustivo ponasanje v) resocijalizacija g) obezbedjenje da neke druge sankcije budu izvrsene npr lica osudjena na smrtnu kaznu zatvara se do izvrsenja te sankcije.

79. NEGATIVNI UTICAJ NA OSUĐENIKA, OSUĐENIČKA ZAJEDNICA

Na kongresu u Parizu 1950 god skrenuta je paznja da boravak u zatvoru stetno deluje na telesno zdravlje i psihu osedjenika i njegov socijalni status.

1) u fizickom pogledu – primeceno je odavno da nedostak kretanja, zaduha svetlosti i sanitarne i higijenske prilike ustanovama dovode do niza bolesti, narocito tuberkoloze. I danas veliki broj osudjenika nema elementarne higijenske uslove. Danasnje kaznene ustanove srecu se sa jos jednim zdravstvenim problemom a to je HIV. To se objasnjava brojem narkomana i seksualno aberantnih osoba koje su smestene u ustanovama. Danas su kazneni zavodi suoceni i sa problemom velikog broja narkomana medju zatvorenicima

2) u psiholoskom pogledu, zatvaranje visestruka negativno deluje na osudjenika zbog mnogobrojnih neugodnosti. Posledica je gubitak samopouzdanja i emocionalna napetost. Zavodski rezim ovim licima namace odredjene modele ponasanja koje karakterise krutost. Zbog toga dolazi do zaostravanja neprijateljskog stava prema drustvu. Na osudjenike posebno tesko deluje prekid veza sa spoljnim svetom. Zbog slabljenja vere u buducnost i moralne snage, nastaje strah od zivota na slobodi koji se vise i ne zeli – prizionizam ili institucionalizacija (prihvatanje, manjoj ili vecoj meri, nacina misljenja, pravila ponasanja, obicaja i opste kulture zavoda). Postoji jos mnostvo deprivacija kojima su zatvorenici izlozeni: a) lisavanje heteroseksualnih odnosa izaziva citav niz seksualnih devijacija b) nemogucnost posedovanje materijalnih dobara izaziva kradje i nedozvoljenu trgovinu medju osudjenicima v) lisavanje osecanja sigurnosti, napetost u kojoj osudjenici zive kako bi bili spremni da se suprostave napadima. Arnaudovski i Chacheva navide sledece vidove prilagodjavanja osudjenika: a) bekstvo iz ustanove b) psihicko povlacanje v) bunt g) inovacija d) konformizav dj) ritualizam e) manipulacija

3) u drustvenom pogledu kazna zatvora stetna dejstva ostvaruje pre svega kroz probleme sa kojima se srece osudjenikova porodica

Osudjenicka zajednica – Klemer konstatuje postojanje zavodske zajednice, a Sajks to naziva osudjenicka zajedniva. Ovi autori konstatovali su postojanje dva normativna sistema zavodima: formalni, olicen u zakonskim i pravilima sadrzanim u pravilnicima o kucnom redu i neformalni – ukupnost odnosa izmedju samih osudjenih lica koja su primorana da protiv svoje volje borave u jednoj vestacki stvorenoj sredini. Neformalni sistem podrazumeva postojanje paralelnih centra moci koji uvodi svoja pravila, u okviru kojih je vazno sredstvo disciplinovanja ostalih osudjenika koji ne pripadaju toj ,,eliti". Mozemo cak govoriti i o osudjenickoj potkulturi koju takodje karakterisu odredjene norme i vrednosti. Klir i saradnici smatraju da ovu podkulturu karakterisu sledeca pravila: a) nikada ne ugrozavaj interese drugih osudjenika b) nikada se ne svadjaj sa kolegama v)ne ekspolatisi druge g) drzi do sebe d) nikada ne veruj zavodskom osoblju

80. TRAJANJE KAZNE, JEDNA ILI VIŠE VRSTA ZATVARANJA

52

Kritikuju se kratke kazne(one do 6 meseci) I dugotrajen kazne (preko 10 godina).Kazne do 6 meseci odnosno 1 godine ne ostavlaju mnogo vremena ni za započinjanje, a kamoli za sprovođenje tj. primena prevaspitnog tretmana na osuđena lica.Jer se time stvara niy negativnih efekata(odvajanje od porodice, posla….itd).Slabljnjem vere u resocijalizaciju ponovo se primenu vraćaju kratke kazne zatvora, kako bi se prestupniku prenela poruka ili šokantna opomena o tome šta ga čeka ako ponovi neprihvatljivo ponašanje.Dugotrajne kazne proizvode sve negativne efekte na osuđenika, čineći ga često nesposobnim za život u društvu.Kada je uvedena kazna lišenja slobode, postojala je mogućnost da to bude:- Robija (uglavnom doživotna, u okovima, težak rad)- Zatvaranje (najlakša kazna)- Unifikacija (samo zatvaranje, a režim izvršenja kazne određuje administracija zatvorske ustanove –penitencijarna individualizacija)Kraljevina Jugoslavija 1929., postojale 4 vrste lišenja slobode- robija (doživotna)- zatočenje (od 1 -20g.)- strogi zatvor i zatvor (7dana .5 god.).Zbog loših efekata dugih kazni, postalo je ponovo aktuelno uvođenje kratkih kazni 6 mes.do 1 god. kao “šokantna opomena” u nekim evropskim zemljama.

81. PRENATRPANOST ZAVODA I CENA IZVRŠAVANJA, POBUNE I NASILJE MEĐU OSUĐENICIMA

U poslednjih par decenija raste kriminalitet u mnogim zemljama, kao i pretrpanost smeštajnih kapaciteta zatvora i troškovi za zavodski sistem (veliki problem u SAD, kao i En., Velsu.U SAD 1987. 135 samoubistava, mladi, bez ranijih prestupa, ima i osuđenika na više godina, duš.bolesnika i zavisnika od PAS.Najviša stopa osuđenih 2007. SAD-737 Rusija-613, Poljska, En., Srbija 104.Zavodske pobune kojima zatvorenici pokušavaju da skrenu pažnju na loše uslove i tretman (1971.Njujork poginulo 43 ljudi, Brazil 1994. ubijeno 111, Alžir- 95...), javno mnjenje uglavnom reaguje negativno.U Srbiji se pobuni zatvorenika pridružilo i osoblje zatvora, ali je pobuna delom vođena i spolja, i smatrala se zloupotrebom i manipulacijom zatvorenika.Često su pobune posledica uslova u zatvoru.Zavodske pobune za cilj imaju da javnost sazna o uslovima u kojima borave, ali njihove poruke retko zainteresuju javno mnjenje, jer javnost uglavnom usudjuje nasilje a da pritom ni ne sasluša razloge revoltaU Engleskoj se u periodu 1969 do 1989 kada je zabeleženo 12 velikih pobuna zakljucilo da su jezgro pobune činili osuđenici na dugogodišnje kazne, jer je njima boravak najteže padao. Najčešći uslovi kod pobuna su zahtevi da se vidi neka voljena osoba, premeštanje u drugu ustanovu, ali su oni nakon pobune uglavnom osudjeni na dugotrajne zatvorske kazne.Kod nas se u pobuni od pre nekoliko godina zatvorenicima pridružilo i zatvorsko osoblje što je retko u svetu. Ova pobuna je vodjena od subjekata izvan zatvora.Došlo je i do manipulisanja osuđenicima što je pravno i moralno neprihvatljivo.

82. PROBLEMI POSTPENALNE POMOĆI

Od velikog značaja je pružanje postpenalne pomoći zatvorenicima, posebno maloletnicima. Parmeseci pre izlaska radi se sa zatvorenikom, uključuje porodica, daje podrška, savetovanje. Poizlasku se uključuju ustanove koje daju podršku u smislu nalaženje posla, mater.pomoći, ukoliko nije u stanju da radi, smešta u određenu ustanovu.

53

Pomoć oko materijalnog stanja olakšava njegovu adaptaciju na život van zavoda i pomaže mu da se odvoji od ponovnog kriminalnog ponašanja.Pruža mu se pomoć u pronalaženju smeštaja.Javlja se kritika činjenice da li treba dati posao zatvorenicima koji konkuršu za neki posao ili licima koja koja konkurišu za isti posao a nisu učinila krivično delo.Takođe postoje i predrasude o zatvorenicima prilikom zapošljavanja.U SFRJ se postpenalna pomoć smatrala veoma loše organizovanom, uglavnom zbog predrasuda o osuđenicima.

83. KRITIKE FILOZOFIJE TRETMANA

Ideja resocijalizacije, predstavnika Pokreta nove društvene odbrane, bila je osporavana i napadana.U skandinavskim zemljama, gde je ideja realizovana, bilo je kritika na posmatranje zatvorenika kaopac., koji ima Dg, tretman, i “sudijska toga zamenjena belim mantilom”, bilo je zloupotreba(kastracija sex.prestupnika...)Primedbe modelu resocijalizacije – da li imamo pravo da menjamo ljude i usmeravamo premaodređenom modelu, ko određuje model, da li mimo volje može čovek da se menja... Predloženo dase u program uključe samo oni koji pristaju, pitanje šta sa drugima! Nije smanjena stopakriminaliteta, ali odgovor je da resocijalizacija pojedinca ne može da utiče na druš.fakt.da sprečekriminalitet.

84. NAČINI PREVAZILAŽENJA KRIZE - PRIVATIZACIJA I VANINSTITUCIONALNI TRETMAN

Sve više su predlagani sistemi izdržavanja kazne u kojima će se nepotrebne teškoće prilikom izdržavanja kaznio svesti na minimun.Dolazi do pojave privatizacije kažnjavanja. Oni koji zagovaraju ovaj sistem smatraju da su privatnici uneli nove i korisne menadžerske ideje u zavode, kao i da su 8 do 15 posto jeftinije.Protivnici privatizacije kažu da je pitanje bezbednosti i sigurnosti građana neozbiljno prebaciti na privatnike koji lobiraju za što širu primenu kazne zatvora.Vaninstitucionalni tretman-ako se utvrdi da prema konkretnom učiniocu krivičnog dela, nije neophodna kazna zatvaranja, to ne znači da ne treba primeniti neke mere.U SAD se poslednjih godina traga za novim formama vanistitucionalnog zatvaranja. To uključuje pojačan nadzor ali i novi tretmani koji ne uključuju nadziranje, već su zasnovani na religioznom uticaju, kažu da bi to bilo plodotvorno za skidanje sa narkotika ili alkohola, jer ona predstavlja integralni deo naše egzistencije.Politika “nulte tolerancije” u SAD dovela je do ogromnog broja zatvorenika, i predlog za njihovo zapošljavanje u privatnim firmama, a ovaj sektor je počeo da profitira od rada zatvorenika. UEngleskoj od 1992.se uvodi ovaj sistem i različita su mišljenja da je koristan, da je smanjio troškovedržave.Vaninstitucionalni tretman –t retman u zajednici, ukoliko nije potrebno sprovesti zatvorsku meru.Prvi tretman u zajednici – Probacija – 1841. SAD, August izveo oko 2000 mladih iz zatvora i sagrupom ljudi radio sa njima, našao im posao, obučavani za rad, edukovani, menjane štetne navike

85. VRSTE USTANOVA PREMA STEPENU OBEZBEĐENJA, POJAM OTVORENIH USTANOVA I IZBOR OSUĐENIKA

Do sredine prošlog veka zatvorske ustanove karakterisalo je postojanja fizičkih prepreka i postojanje stražara, ove institucije su istorijski najstarije i prisutne su danas kao nejčešći tip u većini zemalja.

Danas u svetu prema STEPENU OBEZBEĐENJA postoje:

54

1. zatvorske ustanove sa maksimalnim obezbeđenjem (cilj nemogućnost bekstva, ranije pravljene na ostrvima, Alkatraz), danas elektronska zaštita.2. Poluotvorene ustanove karakteriše postojanje materijalnih prepreka koje ne predstavljaju stvarnu prepreku za bekstvo.Svodi se na obezbeđenje koje kontroliše kretanje i rad zatvorenika. Dosta se zasniva na poverenju i potrebe za angažovanjem zatvorenika na radnim mestima van ustanove.Zatvorenici mogu da rade, školuju se, leče van zatvora, ali imaju obavezu povratka kada obave poslove. Primena kod pripreme za izlazak i kratkih kazni.Otvorene ustanove – režim koji se zasniva na poverenju, dobrovoljnoj disciplini, osećanju odgovornosti zatvorenika prema zajednici. Nema materijalnog i fizičkog obezbeđenja.Odsustvo rešetaka,naoružanih stražara,zidova,brava.Osuđenici se slobodno kreću po ustanovi, dopisuju, primaju posete, svesno i dobrovoljnoPrimenjuje se i kao prelazni oblik između režima u zatvorenoj ustanovi i života na slobodi. podčinjavaju disciplini.Otvorene ustanove mogu da budu pri zavodu opšteg tipa, ili kao samostalne.U zatvorske ustanove otvorenog tipa upućuju se, a primenom principa individualizacije samo određena podobna lica, uzima u obzir ličnost, kao i princip dobrovoljnosti. Uglavnom su to lica koja su prvi put počinila krivično delo, lakša dela, nehotice, bolesni, stari. U ove ustanove se upućuju u Holandiji osobe sa određenim stepenom inteligenc.i mogućnošću odupiranja iskušenjima, u En.opsežne opservacije, u SAD posle boravka i dijagnostičkom centru.

85. VRSTE USTANOVA PREMA STEPENU OBEZBEDJENJA; POJAM OTVORENIH USTANOVA I IZBOR OSUDJENIKA

Do sredine XX veka zatvorske ustanove bile su ZATVORENOG TIPA karakterisalo ih je strogo fizičko obezbedjenje i naoružani stražari. Sistem unutrašnjeg i spoljnog nadzora u tom tipu ustanova je na visokom nivou, a ovo je najčešći tip institucija i danas. Podvrsta ovih ustanova su ZAVODI SA MAXIMALNIM OBEZBEDJENJEM, gde su mere sprečavanja bekstva još strožije, obično uz iskorišćene prirodne uslove (ostrva, nepristupačna mesta). Poslednjih godina mere obezbedjenja unapredjene su razvojem tehnologije. POLUOTVORENE ustanove karakteriše postojanje odredjenog materijalnog obezbedjenja koje nije stvarnja prepreka bekstvu, više je u funkciji održavanja reda u životu, kretanju i radu zatvorenika. Ovaj tip ustanova se javio u SFRJ posle II Sv. rata kao izraz potrebe da se organizuje rad zatvorenika van zidina, pa su oni mogli da napuštaju ustanovu radi sticanja obrazovanja, posla, radi lečenja itd. Pod uticajem modernih ideja nastaju ustanove OTVORENOG TIPA. Prva ovakva ustanova bila je poljoprivredna kolonija u Švajcarskoj 1895. u kojoj je zatvorenicima bilo dozvoljeno da izadju napolje i osećaju se dostojanstveno.Na prvom kongresu UN za sprečavanje zločina i postupanje sa prestupnicima definisano je da ustanove otvorenog tipa karakteriše odsustvo materijalnog i fizičkog obezbedjenja od bekstva kao i režim zasnovan na dobrovoljnoj disciplini i osećaju odgovornosti osudjenika prema zajednici u kojoj žive. Ovaj režim se zasniva na dobrovoljnom potčinjavanju disciplini bez strogog i stalnog nadzora, čime se razvija osećaj odgovornosti, jača se volja čime dolazi do izražaja vaspitni faktor ovog tipa ustanove. Ove ustanove mogu biti samostalne ili imati status odeljenja u okviru zavoda opšteg tipa. Obzirom na prirodu otvorenih ustanova u njima ne može biti smeštena cela zatvorenička populacija, u njih se smeštaju lica za koja se predpostavlja da neće zloupotrebiti režim poverenja.Kriterijum za izbor osudjenika za otvorenu ustanovu je na prvom mestu LIČNOST osudjenika, zatim princip dobrovoljnosti (neki se radije pasivno potčinjavaju), vrsta izvršenog dela i trajanje kazne su u drugom planu. U literaturi se navodi da u zavisnosti od ličnosti prvo treba smeštati osudjene prvi put, za lakša krivična dela, slabijeg zdravlja... a ne bi trebalo smeštati one koji predstavljaju veliku opasnost za društvo, višestruke povratnike, profi zločince, teške varalice, alkoholičare, psihički devijantne. Vladalo je mišljenje da bi trebalo smeštati osudjene na duge kazne jer ima vremena da se prevaspitaju, medjutim to stanovište je napušteno.

55

u Holnadiji se u otvorene ustanove smeštaju na osnovu IQ-a, Belgija-osudjeni na kazne od 20+ godina, Švedska i Švajcarska- na osnovu analize ličnosti; SAD- posle postavljenih dijagnoza prilikom boravka u centrima (mesec dana u karantinu); SFRJ-70tih porast broja osudjenih za saobraćajne prekršaje 95,8% u otvorenim ustanovama (Dom u Valturi).

86. ALTERNATIVE KAZNI ZATVORA - POJAM I VRSTE

Na petom kongresu UN preporučeno je državama da smanje upotrebu lišavanja slobode kao sankcije, a da povećaju upotrebu alternativa za one prestupnike koji ne moraju biti zatvarani. Kaznu lišavanja slobode bi trebalo primenjivati samo na one prestupnike koji se smatraju opasnim po društvo. Problem je predstavljalo iznalaženje srazmerne i odgovarajuće alternative kazni koja bi predstavljala kompromis izmedju mogućnosti rehabilitacije pojedinca i nužnosti zaštite društva. Norman Bishop navodi da se u literaturi i dokumentima UN izraz alternativa koristi da izrazi:1)mere kojima se pre sudjenja sprečava izvodjenje prestupnika pred sud2)mere nezavodskog karaktera3)mere kojima se tokom trajanja zavodske kazne pokušavaju otkloniti negativne posledice lišavanja slobodeovaj autor navodi i drugu podelu:

1) alternativne mere uz kontrolu i nadzor nad predstupnikomuslovna, uslovna sa nadzornikom, rad u korist zajednice, prinudni rad, proterivanje, oduzimanje odredjenih prava, statusa, posebne mere za osobe sa mentalnim poremećajima

2) alternativne mere bez kontrole nad presupnikomsudska opomena, odlaganje izvršenja, novčana kazna, konfiskacija

3) kombinovane mereAlternativnim merama trebalo bi smatrati samo one mere koje otkalnjaju mogućnost zatvaranja.Pa bi se alternativne mere mogle odrediti kao mere kojima se otklanja mogućnost izricanja kazne zatvora prestupniku kako bi se izbegli njegovi negativni efekti, pod uslovom da sud proceni da takva mera odgovora težini dela, ličnosti učinioca, stepenu opasnosti koju je ispoljio vršenjem.Alternativne mere nisu skretanje postupka i ne dovode do depenalizacije.Kod nas: uslovna, novčana kazna, sudska opomena; mada je uglavnom zadržan tradicionalni odnos.

87. RAD U KORIST ZAJEDNICE; KUĆNO ZATVARANJE I ELEKTRONSKI NADZOR; BUDUĆNOST KAZNE ZATVORA

Rad u korist zajednice- suština mere je da osudjeni provede odredjen broj sati u neplaćenom radu u korist društva. Ova mera se primenjuje u zavisnosti od države do države, prisutna je u većini, negde predstavlja nezavisnu zamenu za zatvorsku kaznu, negde je vezana za uslovnu osudu. Naknada štete žrtvi ili zajednici nije jedini cilj ove kazne već i razvijanje osećaja odgovornosti i učešće zajednice u izvršavanju sankcija, korisna je i za prestupnika jer ga ne izoluje iz društva. Zamerke ovoj vrsti kazne odnose se na detalje (nisu neoborive): oduzimanje posla nezaposlenima, prinuda-možda prestupniku više prija zatvor…Treblo bi razlikovati rad u korist zajednice od popravnog rada bez lišavanja slobode koji je praktikovan u socijalističkim državama prilikom čega zaposleno lice obavlja posao na svom radnom mestu a deo zarade mu se oduzima.Kućno zatvaranje- zagovornici ove mere navodili su da ona može da smanji zatvorsku populaciju, smanji troškove i omogući razne oblike vaninstitucionalnog tretmana lica. Ovaj tip kazne alternative je zavodskom režimu a ne samom zatvaranju. Ideja je bila da se primeni na učinioce lakših krivičnih dela prvenstveno na one koji su vozili pijani. Prvenstveno su kontrolu vršili volonteri, ali je razvojem tehnologije postao moguć elektronski nadzor. Prigovori su se odnosili na zadiranje u privatnost i troškove elektr. nadzora.

56

Kada je u Italiji uvedana ova vrsta kazne 1986. god primenjivana je na: trudnice, dojilje, majke dece mladje od 3god, licima sa teškim zdravstvenim stanjem, lica starija od 65godina, maldjima od 21 zbog potreba lečenja, učenja, porodičnih razloga; a kazna nije primenjivana na osudjenje zbog organizovanog kriminala. Alternative i budućnost kazne zatvora-alternative zatvorskom kažnjavanju nisu ispunile očekivanja da će dovesti do smanjenja zatvorske populacije, smanjiti troškove i potpomoći reintegraciju osudjenika.

Problemi:1) izbor adekvatne alternativne mere2) ocena primamljivosti sankcije3) odnos subjekta (javnosti, sudova, profesionalnih grupa, žrtava) čiji stav o alternativama može uticati na

primenu4) efekat širenja mreže- statistički podaci pokazuju da se alter mere primenjuju manje nego što bi trebalo,

a i zamenjuju neke druge vrste kazni, ne zatvorskeBukureška deklaracija o alternativnim merama (2001) – kritički osvrt na najčešće pribegavanje kazni zatvora u zemljama Centralne i Istočne Evrope i predlaže se korišćenje alternativa.Kazna zatvora ipak će ostati još dugo nezamenljivo sredstvo u borbi protiv kriminaliteta, pogotovu kada su u pitanju teška krivična dela. Bishop navodi da u ta dela spadju: napadi na telo i zdravlje pojedinca, organizovana trgovina drogom, teške kradje, prevare, ugražavanje životne sredine i nacionalne bezbednosti. Navodi i neke kategorije učinilaca kod kojih je kazna zatvora neizostavna: skitnice, prestupnici po navici, narkomani, asocijalni, sadisti, perverzni, nasilnici, mentalno oboleli.ombudsman – zaštitnik prava gradjana kog su neke države ustanovile kao nadležnog za žalbe lica lišenih slobode.

88. FORMALNA SOCIJALNA KONTROLA I GARANTOVANJE PRAVA ČOVEKA

Glavna tema svih razmišljanja o delovanju mehanizma formalne socijalne kontrole je garantovanje prava prava pojedinca suočenog sa organima represije. Problem krivičnih nauka je sukob izmedju kolektiva i pojedinca, socijalne kontrole i slobode čoveka, efikasne borbe protiv zločina i garancija njegovom počiniocu, izmedju suprotsvavlejnih interesa žrtve i presupnika. Od srednjeg veka kada je u cilju dolaska do priznanja bilo dozvoljeno primeniti sve danas se države sve više okreću primeni legitimnih sredstava u tom postupku i teže samoograničenju i pokušaju da nadju kompromis izmedju načela efikasnog delovanja i načela poštovanja ljudskih prava. Od najvećeg su značaja norme krivičnog-materijalnog i procesnog prava koje je moguće podeliti u odnosu na to da li se tiču dela, počinioca ili reperkusija.Garancije u odnosu na delo:1) princip legaliteta dela – meterijalni aspect predpostavlja da dela moraju biti opasna po društvo; formalni se

odnosi na zabranu kažnjavanja dela koje u trenutku izvršenja nije bilo označeno kao krivično u zakonu, formalin aspekt iskazuje se kroz 3 načela: a) rezervisanosti za zakon-krivična dela se mogu uvoditi samo zakonomb) odredjenosti- pravna odredjenost osn elemenata delac) neretroaktivnosti-krivični zakon primenjiv samo na dela izvršena posle njegovog stupanja na snagu

2) princip materijalnosti- zločin se sastoji u delu a ne u nameri3) princip zaštite lične slobode- sudija mora restriktivno donositi mere kojima ograničava slobodu pojedinca4) princip kontrole- povezan sa pravom na žalbu, poštovanje prava u svim fazama krivičnog postupka i za

vreme izdržavanja kazne

57

89. NOVI TRENDOVI U KONTROLI KRIMINALITETA (“KRUGOVI ODGOVORNOSTI”; DVA PRISTUPA MALOLETNIČKOJ PRAVDI; SUZBIJANJE KRIMINALITETA KAO GLOBALNI PROBLEM)

Današnji način reagovanja društva na zločine je često predmet kritike. Javljaju se nove ideje kako organizovati taj proces, koje su prvenstveno primenjivane u postupcima protiv maloletnika.U tekstu Komunitarna teorija društvenog poretka, Piter Kordela pominje 3 različita obrasca za uspostavljanje društvenog jedinstva koji odgovaraju trima tipovima socijalnog poretka: lični-zasnovan na razumevanju društvenih odnosa; organski-zasnovan na osećanju društvene dužnosti; atomistički-zasnovana na proceni ozbiljnosti prinude ugradjene u sankcije krivičnog i gradjanskog prava.Krugovi odgovornosti koji utiču na pojedinca da ne izvrši krivično delo:

1) moralne norme 2) politička, profesionalna ili javna odgovornost (rizikuje položaj i status)3) mehanizmi naknade štete licu koje je povredjeno delom4) krivična odgovornost

Kontrol kriminaliteta danas ima nekoliko novih odlika. Pre svega ona je izdignuta na nivo svetskog problema (medjunarodni krivični sud; samovoljno ograničavanje suvereniteta pojedinih država pristupanjem medjunarodnim zajednicama). Zatim saradnja država u suzbijanju kriminaliteta koja prevazilazi samo razmenu podataka. I treće je informisanje o iskustvima i delotvornim sredstvima drugih zemalje u borbi protiv kriminala i njihovo prilagodjavanje sopstvenim kulturnim uslovima.

MALOLETNIČKA DELIKVENCIJAModeli reakcije na kriminalitet mladih formiraju se pod uticajem 3 faktora: 1)identifikacije grupe maloletnika koji su skloni kriminalu 2)teorijska objašnjenja ove kategorije ponašanja 3)stavovi o kriminalnoj aktivnosti mladih koji direktno utiču na izbor programa i metoda kontrole te aktivnosti. 3. factor je najbitniji.U zavisnosti od stava koji javnost ima prema kriminalu maldih postoje dva osnovna pristupa: model blagostanja i model pravde.Model blagostanja (zaštitnički)pažnja je usmerena na ličnost prestupnika i polazi se od pretpostavke o neophodnosti njegove reedukacije i rehabilitacije. načela: ne uzimaju se u obzir vrsta i težina počinjenog dela ni zlo naneto žrtvi, trajanje kazne nije fiksno, sankcije izriču specijalizovani sudovi za maloletnike, ne bi trebalo pružati mnogo ustavnih prava i garancija maloletnicima jer to može ugroziti reedukaciju i rehabilitaciju.Model pravdefokusira se više na delo, a manje na ličnost delikventa. Cilj nije rehabilitacija već njegovo reintegrisanje u društvo koje mu garantuje gradjanska prava. načela: sankcije moraju biti proporcionalne izvršenom delu, trajanje mora biti jasno odredjeno, kazna zatvora samo kao krajnje sredstvo, kazna po izricanju mora biti primenjena bez odlaganja, ako je lakse delo u pitanju trebalo bi teziti diverzifikaciji u nepenalnom pravcu, bitno je poštovanje ustavnih prava i garancija prestupnika.

90. RESTITUTIVNA I RESTORATIVNA PRAVDA

Restitutivno kažnjavanje podrazumeva obavezu lica koje je nanelo štetu da je nadoknadi, Cilj ove mere je da utiče na presupnika koji mora da shvati da je svojim postupkom naneo nepravdu žrtvi, da se suoči sa posledicama svog dela i da ih dobrovoljno popravi. Ovaj princip primenjivan je na maloletnicima u SAD i utvrdjeno je da je postignuta niža stopa recidizma u odnosu na vršnjake koji su prošli tradicionalni sistem kažnjavanja. Ovaj vid postupanja neprimenjiv je na narkomane i mentalno obolele.Restitucija-vraćanje nanete stete žrtvi; reparacija-cilj je da ukaže na prava žrtava i društvenu štetu nanetu kršenjem krivičnog prava.

58

RESTORATIVNA pravda odnosi se na ispravljanje štete nanete društvenim vezama. U fokusu su odnosi izmedju žrtava, počinioca i zajednice. Ovaj model začet je u Kanadi i Novom Zelandu gde je domorodačko stanovništvo imalo specifičan odnos prema društveno neprhvatljivim delima i koji društvo vide kao skup ljudi koji objedinjuju zajedničke ideje.3 bitna obeležja restorativne pravde: zajednica na sebe prima sukob; obezbedjena je materijalna i simbolična reparacija žrtve i zajednice; prestupnik se reintegriše u društvo.Na osnovu ovih ideja razvija se MODEL DIVERZIFIKACIJE – okupljaju se porodice oštećenog i prestupnika i pregovaraju o sankciji koja će zadovoljiti obe strane i dovesti do pomirenja.MULTIMEDIJALNE SESIJE- njima pored terapeuta i presutpnika prisustvuju i ljudi bitni za život prestupnika (porodica, priajtelji, žrtva…) i postupak počiva na reintegrativnom postidjivanju.

59