NNavedeni isečak iz života jedne no-vosadske redakcije godinama seprepričava. U dotičnoj redakciji tvr-

de da je svaka reč “živa istina” i da se iz ge-neracije u generaciju ovaj primer navodi kaoilustracija promašene ankete. Da stvar budezanimljivija, kažu da je navedena scena emi-tovana i da su samo malobrojni u prvi mahprimetili besmisao drugog pitanja, odnosnoda je neverbalna komunikacija zbunjenesagovornice zapravo ukazala na problem.Vremenom je dotična novinarka uspešnonapisala stotine stranica teksta, intervjuisaladesetine eksperata i laika važnih za oblastkojom se bavi. Uradila je i desetine anketaza ilustraciju svojih izveštaja i paketa, repor-taža i crtica, ali je zauvek ostala navedenapriča. Ilustracija, ali i paradigma naše novi-narske stvarnosti. Od onda su prošle godine,a drugog (kišnog) dana proleća ove godine,na istoj televiziji gledamo i čujemo pitanjepostavljeno nizu slučajnih prolaznika:

Novinarka: “Juče je počelo proleće, a

evo kakvo je vreme. Da li ste iznenađeni?”

Sagovornici su, bez izuzetka, i verbalno igestovno pokazali iznenađenje. Ali ne prole-ćem i prolećnom kišicom, nego pitanjem ko-je nije pružalo nikakvu šansu za koliko - to-liko smislen odgovor.

Naravno, bilo bi potpuno pogrešno po-menutu redakciju proglasiti ekspertom zapromašena pitanja. Svakodnevno smo sve-doci sličnih promašaja na svim televizijama,u radio emisijama, a povremeno i u štampa-nim medijima.

O čemu se ovde radi? Zašto se događajuovakve greške? Ko je za njih odgovoran?Samo novinar? Isključivo urednik? Uređi-vački tim?

Reč je o anketi/vox-pop, veoma koris-nom i rado korišćenom žanru u radijskim itelevizijskim programima. Reč je o formi ukojoj se, pre ili kasnije, okušao svaki novi-narski delatnik. U isto vreme to je i formakojoj se najmanje pažnje posvećuje, najma-nje instrukcija dobije od urednika, najmanjeo njoj piše u raznim udžbenicima i konačnonajmanje joj se i veruje. Da li zbog svega na-vedenog dolazi i do smešnih situacija, poputnapred opisanih? Moguće je, ali će pre bitida su takve situacije posledica nekoliko či-njenica. Navodimo ih, ne po knjigama i dos-tupnim šemama, nego prema zamišljenomnapretku u karijeri jednog novinara.

Anketu po pravilu najviše rade početni-ci/trkači koji su već samim izlaskom “na te-

ren” zbunjeni i preplašeni, pa je činjenica daim se ne tresu ruke i da im glas ne drhti – zanjih dovoljan uspeh. Gledaoci i slušaoci tone znaju, a i ne treba da znaju. Problem ješto oni greške i ne opraštaju. Sa “promaše-nim” pitanjem poistovećuju ne samo novi-nara, nego i urednika, a naročito redakcijukoju predstavljaju. Prema tome, za neuspehankete jeste odgovoran novinar, ali još višeurednik koji je novinara bez pravih instruk-cija poslao na zadatak, a najviše redakcijakoja nije pokazala dovoljno interesovanja zamladog novinara koji je, od trenutka izlaskana teren, zapravo ogledalo znanja i neznanjate iste redakcije.

Odgovornost samog novinara, bio onmlad ili iskusan, krije se u, kod nas, uvre-ženom mišljenju da za anketu nije potrebnanikakva priprema, da je dovoljno da su ljudiraspoloženi za priču – pa će se već “nešto iz-vući”, da će rez u montaži rešiti nerešivo iispraviti sve greške, da ionako ona služi sa-mo kao ilustracija i relaksacija od teških te-ma, da nema glupih pitanja nego da ima sa-mo glupih odgovora...

Predrasudama poput ovih nikad kraja inabrajanje bi moglo dugo da traje.

Ponešto od navedenog, odgovornost je iurednika. Na primer detalj koji se odnosi napripremu. Samo urednik zna ceo kontekstemisije ili kompletnu ideju priče (ako je an-keta ilustracija), pa je logično da samo ured-nik može da pruži kompletna uputstva zaanketu. A to nije malo: od toga gde snimitianketu, kako prići sagovorniku, preko togakoliko ljudi ispitati - odnosno koliko će tra-jati izmontiran prilog, do toga: koja, koliko ikakva pitanja postaviti sagovornicima. Po-slednje je najvažnije i da je tome neko odurednika, u navedenim primerima, posvetiopažnju grešaka ne bi bilo.

Postavljanje pitanja u anketi i pristup sa-govorniku su veština i umetnost ravni vešti-ni i umetnosti postavljanja pitanja u inter-vjuu. Ovo je jedno od prvih uputstava kojebi mladi novinar morao da čuje i veomaozbiljno da razume. Ovo je i najteži posao zasvakog ozbiljnog urednika, jer zahteva od-lično poznavanje traženih veština i što je po-sebno važno – umeće da to što zna prenesena novinara.

Kao što se od intervjua očekuje da imaprecizan fokus, jasnu ideju, osmišljena ikvalitetno komponovana pitanja, dobru stra-tegiju – tako se i od ankete traži da bude:

� osmišljena,

� jasna,� ilustrativna (za temu zbog koje se i

radi), � zaokružena (da ima jasan početak i

kraj), � interesantna. To su kriterijumi bez kojih nema uspešne

ankete. U suprotnom ceo posao je gubljenjevremena i dragocenih resursa. Sve počinjepostavljanjem pitanja: Šta je cilj i tema an-kete? Odgovorom na ovo pitanje novinarautomatski sebi obezbeđuje dragocenu pred-nost, jer se tog trenutka upoznao sa elemen-tima događaja ili teme koju je potrebno ilus-trovati, pojačati, osvetliti iz drugog ugla, po-vezati sa drugom temom, najaviti dalji tokpriče, sugerisati nastavak priče, itd, itd. Ta-da, a i inače potrebno je da se vodi računa otome da anketa/vox-pop, reflektuje mišlje-nje samo nekoliko ljudi, a ne populacije ucelini. S druge strane, umetnost je napravitianketu u kojoj ćemo kroz mišljenja neko-licine sagovornika, izaziti opšti stav širokegrupe ljudi, čiji su oni najtipičniji predstav-nici.

Tajna uspeha ankete leži u nekoliko kora-ka: izboru lokacije na kojoj će se anketa sni-mati, načinu na koji biramo sagovornike,samom pristupu sagovorniku, odabiru pita-nja i načinu na koji postavljamo pitanje ikonačno kako ćemo izmontirati snimljenimaterijal. U svakom od ovih koraka ulogaurednika je od izuzetne važnosti.

Izbor mesta snimanja i izbor

sagovornika Urednik je taj koji će novinara posaveto-

vati da anketu snima na mestu za koje je sig-urno da ima normalnu frekvenciju prolazni-ka i gde ne dominira buka od saobraćaja.Takođe će urednik skrenuti pažnju na to daje dobro izabrati takvu poziciju na kojoj ra-dio ili TV ekipa neće nikome smetati, a kojadočarava atmosferu mesta na kojem se an-keta radi. Poželjno je povesti računa i o tomešta sve ulazi “u kadar”, jer su besplatne re-klame privilegija retkih. Ako se radi anketasa decom, pre nego što se uključi mikrofonneophodno je obezbediti saglasnost roditeljaili pratilaca. Ako imamo saglasnost za inter-vjuisanje deteta, tada se fizički saginjemo nanjegov nivo usvajajući tehniku diskretnogmikrofona. Sve preko toga je nedopustivo –maženje, kreveljenje, šaputanje, menjanjemodulacije glasa i sl. Svaki sagovornik, pa idete, za nas je ravnopravan sagovornik. Sa-ginjanjem do visine deteta mi smo mu za-pravo obezbedili ravnopravnost. Menjanjemmodulacije glasa, unapred smo iskazali stavo sagovorniku, ali i o važnosti onog što radi-mo. I još nešto, sagovornik u anketi jeste

www.mediart.orglink12 april 2007

komunikologija broj 52

Anketa – ve{tina i umetnost Ljiljana Lj. Bulatovi}

Novinarka: “Dobar dan, da li gledate našu televiziju?”

Sagovornica: “Ne gledam vašu televiziju...”

Novinarka: “A kako vam se dopada naš program?”

Sagovornica: “ ???”

anoniman za naše gledaoce ili slušaoce, alinije anoniman u svom neposrednom okru-ženju, te je stoga izuzetno važno da u anketibude tretiran kao bilo koji potpisani ili na-javljeni ekspert.

Ako je cilj da anketa posluži samo kaoilustracija osnovne teme koja se obrađujekroz niz priloga u emisiji, ili o kojoj govoreeksperti u studiju, onda se za anketu odabi-raju sagovornici koji starosno, polno, obra-zovno, etnički, socijalno i sl. najviše odgo-varaju ciljnoj grupi kojoj je emisija name-njena. Ako je osnovna ideja da pojačamostav određene ciljne grupe kojih se temaemisije najviše tiče – tada svesno odabiramohomogenu grupu sagovornika.

Kako prići potencijalnom

sagovorniku?Stvaranje ankete podrazumeva, pre sve-

ga, veoma strpljivog i veštog novinara,spremnog da istrpi i neugodan komentar nasvoj račun i na račun svoje redakcije. Pa i naračun teme koju obrađuje ili pitanja kojepostavlja. Opet je urednik taj koji će umetida prepozna novinara spremnog da dobrouradi anketu. Zbog toga nije retkost da zapotrebe TV paketa anketu radinovinar koji nije autor samogpaketa.

Govor tela je presudan zaohrabrivanje potencijalnog sa-govornika. Sagovornik bi tre-balo da vidi vaš mikrofon, aline i da ga doživi kao vaše oruž-je. Osmeh, opuštenost i lju-baznost su preduslov da sago-vornik pristane na razgovor.Jasan, precizan i lagan govortakođe su aduti novinara, pritom je neophodno da sago-vornik što pre sazna za kojepotrebe snimate anketu, iz koje redakcijedolazite i šta želite od njega. Gledajte sago-vornika u oči, delujte zainteresovano, izbe-gavajte sleng. Ukoliko znate vreme emito-vanja ankete dobro je i to reći sagovorniku,mada je to dosta problematično jer, ma ko-liko da smo pripremljeni, nikada do kraja neznamo koje ćemo odgovore odabrati u mon-taži. Kada sagovornik odbija razgovor pot-rebno je da se kulturno zahvalimo i udaljimood njega. Nikada se ne raspravljamo i neubeđujemo.

Umetnost postavljanja pitanja Za ovaj deo ankete potrebno je najviše

pripreme. Kada znamo cilj i ideju ankete,formulišemo pitanje ili par pitanja, za kojasmo sigurni da će dati najbolje rezultate.Osim pravila da nije dobro ići na posao saDA/NE pitanjima, važi i pravilo da je ne-ophodno osmisliti zanimljiva i podsticajnapitanja. To praktično znači da je potrebno dapitanja formulišemo na zabavan i zanimljivnačin. Obično su to direktna pitanja, kojanekada u sebi imaju i odgovor, tipa: “Kojembiste predmetu u školama dali prednost, ve-ronauci ili građanskom vaspitanju?”

Sa ovako postavljenim pitanjem izbega-vate gubljenje vremena u montaži, a istovre-meno otvarate prostor i za dodatak: “Zaštotom predmetu?”, što će omogućiti složenijerasvetljavanje teme kojom se bavite. S drugestrane, otvorena pitanja tipa: “Smatrate li današa škola izlazi u susret svim potrebamavašeg deteta?”, pruža mogućnost da dobijeteniz slikovitih, zanimljivih detalja koji će ivašu anketu učiniti kvalitetnijom. Previšeotvorena pitanja, tipa: “Šta očekujete odovih izbora?”, posebno su problematična igovore o nepripremljenosti novinara. Redo-van odgovor na ovo pitanje glasi: “Da budebolje”. Takav odgovor ne govori ništa, spadau socijalno poželjne odgovore i daje vetar ujedra onima koji svakako obećavaju sve isvašta i uvek obećavaju bolje. Da bi anketaimala smisla obavezno bi moralo da usledipitanje: “Šta je za vas bolje?” Tek u tom slu-čaju stvaramo osnovu za uspešnu anketu,odnosno imamo šansu da dobro obavimo za-datak. Događa se i da situacija na terenu nat-era novinara da promeni unapred osmišljenopitanje. Naravno to se dešava samo ako jenovinar dobro pripremljen i ako pažljivosluša sagovornika, pa je u stanju da prime-

ti/oseti potencijalno nov ugao posmatranjateme. Tada su ankete najbolje. Katkada jepotrebno sagovorniku objasniti i ceo kon-tekst zbog kojeg se anketa radi i tada običnosagovornika upoznajemo sa drugim mišlje-njem, praktično tražeći od njega komentar.

U svakom slučaju, za koji tip pitanja ćetese opredeliti zavisi ponajviše od toga šta jeosnovni cilj ankete, odnosno koja je ideja sakojom je urednik poslao novinara na za-datak. Ako to nije jasno i ako se novinar nijedobro pripremio, najverovatnije je da ćemou finalu videti i čuti niz nasumice poređanihodgovora, mahom sličnih, dobićemo “razbi-jenu” formu i nećemo zadovoljiti ni jedan odgore navedenih kriterijuma neophodnih zadobru anketu.

I još nešto – teme koje mogu biti uvred-ljive, pitanja prepuna insinuacija npr. na po-reklo, opredeljenje bilo koje vrste i sl, posvaku cenu treba izbegavati. Izbegavanjemtakvih pitanja, ma koliko da urednik na tomeinsistira, novinaru obezbeđuje put kredibi-liteta i samopoštovanja u karijeri. Ovo je po-sebno važno, jer mladi novinari, željni pos-la, uspeha, pohvala, često nisu svesni poten-cijalnih zamki u koje ih urednici guraju zbog

gledanosti, slušanosti ili zbog promocijeneke, njemu bliske ideje ili čoveka.

Montaža ankete, zamka i šansa Kao što je potrebno da pitanja sagovor-

nicima u anketi budu živa, zabavna, zanim-ljiva, konkretna, jasna i precizna – tako bizapravo trebalo da izgleda i finalni proiz-vod. Montaža pruža ogromne mogućnosti,ali ih u suštini treba štedljivo koristiti. Presvega zbog očuvanja kredibiliteta naših sa-govornika, a zatim i zbog toga što nas pre-terano oslanjanje na montažu odvlači oddobre pripreme za posao.

Ankete obično traju dvadesetak sekundi,i u njoj se predstavi 3 do 5 sagovornika. No-vinarsko pitanje ubacujemo na početak an-kete, a za kraj ostavljamo odgovor koji pot-puno zaokružuje priču. Na radiju je to i ne-koliko sekundi autentičnog zvuka, na tele-viziji par sekundi slike sa mesta na kojem jesnimana anketa. Ukoliko imamo prostora zaviše sagovornika, odnosno ako je anketaduža, onda novinarsko pitanje ponavljamo iu sredini ankete, da podsetimo gledaoce nato o čemu govorimo. Od svega je najvažnijekako “režemo” odgovore naših sagovornika.

Imperativ je da sve izgle-da i zvuči prirodno i dacelovito i tačno izražavastav i mišljenje anketira-nog. Jednako je važno daprilikom montaže pazi-mo na gestikulaciju imimiku sagovornika, jerkao što nije dozvoljenamanipulacija odgovori-ma i pitanjima, nije doz-voljeno manipulisati nibilo kojim drugim ličnimkarakteristikama sagov-ornika.

Na kraju, umesto zaključka, upozorava-mo na obilje besmislenih i predugačkih an-keta, koje su postale karakteristika našihmedija. Ankete se prave o svemu i svačemui ni o čemu. Utisak je da im se pribegavauvek kada postoji praznina u programu i dapraktično služe da pokriju uredničku nein-ventivnost. Ovo pravilo važi i za razne (na-ravno ne sve) tzv. kontakt emisije, na radijuili televiziji, u kojima se već posle prvog sa-govornika potpuno gubi smisao ankete kaožanra. Puko iznošenje ličnih stavova, osimnekog vida (krajnje uslovno rečeno) kolek-tivne psihoterapije, nema nikakvo uporište uosnovnoj funkciji medija – da informiše.Čak se gubi i smisao zabave, a o obrazovnojfunkciji izlišno je govoriti.

Za početak, biće sasvim u redu da uvekimamo u svesti da se anketa, kao ni bilo kojadruga medijska forma, ne radi bez dobrograzloga i opravdanja. A dobar razlog da ovajstav usvojimo biće sama spoznaja da našigledaoci, slušaoci i čitaoci od medija oče-kuju najmanje profesionalan odnos. Topraktično znači da svaki korak u medijimazahteva ozbiljnu i profesionalnu analizu, učijem je centru sam medijski korisnik.

komunikologija

linkwww.mediart.org 13april 2007

broj 52