Stručni komentar

KOMENTAR NOVOG ZAKONA O IZVRŠENJU I OBEZBEĐENJU - "Sl. glasnik RS", br. 31/2011

• Nova zakonska rešenja sadržana u odredbama koje se odnose na postupak, sprovođenje i

okončanje izvršenja i protivizvršenje •   

• Da li se u postupku izvršenja i obezbeđenja održava ročište?

U svim dosadašnjim zakonima koji su uređivali izvršni postupak, Zakonom o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 125/2004 i 111/2009 - dalje: ZPP) ustanovljena ravnopravnost načela pismenosti i usmenosti je bila korigovana u "korist" načela pismenosti. Izvršni sud je, po pravilu, odlučivao na osnovu podnesaka i isprava, ali uz mogućnost, a u zakonom predviđenim slučajevima i uz obavezu, održavanja ročišta.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju ("Sl. glasnik RS", br. 31/2011 - dalje: Zakon), međutim, predviđa da u izvršnom postupku sud, odnosno izvršitelj postupaju isključivo na osnovu podnesaka i drugih pismena što znači da je mogućnost održavanja ročišta isključena, odnosno da zakonom nije predviđena obaveza održavanja ročišta u pojedinim pravnim situacijama.

• Kako se vrši dostavljanje po odredbama novog zakona?

Odredbe Zakona o izvršnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 125/2004 - dalje: Zakon iz 2005. godine) koje su se odnosile na dostavljanje pravnim licima u trgovinskim stvarima sada su inkorporirane u opšte odredbe.

Članom 29. Zakona je predviđeno da se dostavljanje izvršnom dužniku koji je pravno lice ili preduzetnik vrši na upisanu adresu sedišta pravnog lica ili preduzetnika, u registru Agencije za privredne registre i drugim javnim registrima.

Novinu predstavlja odredba po kojoj se izvršnom dužniku koji je fizičko lice dostavljanje vrši na adresu prebivališta ili boravišta koja je upisana kod organa nadležnog za vođenje evidencije o ličnim kartama, kao i o obavezi izvršnog poverioca da sudu dostavi adresu izvršnog dužnika koja odgovara upisanim adresama.

Ako dostavljanje nije moguće po ovim odredbama, u roku od pet radnih dana od dana upućivanja pismena, vrši se isticanjem na oglasnu tablu nadležnog suda.

Izuzetak predstavlja dostava rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, u kom slučaju će se dostava ponovo pokušati nakon 15 dana od isteka navedenog roka, pa će se izvršiti isticanjem na oglasnu tablu suda ukoliko i nova dostava ne bude uspešna.

Novo je računanje roka kada se smatra da je dostava preko oglasne table izvršena. Odredbama ZPP predviđeno je da je to rok od osam dana od dana stavljanja pismena na oglasnu tablu suda, a Zakon predviđa da se smatra izvršenom po proteku pet radnih dana od dana isticanja pismena na oglasnu tablu suda. Nov je način određivanja rokova, samim tim i računanja i njegovo trajanje.

Navedene odredbe se shodno primenjuju i na dostavljanje izvršnom poveriocu i drugim učesnicima u postupku.

• Da li je dozvoljen predlog za vraćanje u pređašnje stanje?

Dok je Zakon iz 2005. godine sadržao odredbu u kojim slučajevima je vraćanje u pređašnje stanje dozvoljeno, Zakon u članu 30. stav 1. izričito navodi da vraćanje u pređašnje stanje nije dozvoljeno, te predviđa izuzetak u stavu 2. istog člana i to kada se radi o opravdanim razlozima za propuštanje roka za izjavljivanje prigovora protiv rešenja o izvršenju.

Predviđeno je da vraćanje u pređašnje stanje ne odlaže izvršenje i da veštačenje nije dozvoljeno.

• Da li je u postupku izvršenja dozvoljeno podneti zahtev za izuzeće, za izuzeće kojih lica se takav zahtev može podneti i do kada? Da li podnošenje zahteva odlaže izvršenje? Da li je dozvoljen predlog za delegaciju?

Prema članu 31. Zakona nije dozvoljen zahtev za izuzeće predsednika suda, sudskog izvršitelja i izvršitelja.

Dozvoljen je zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, i to najkasnije do isteka roka za donošenje odluke o prigovorima protiv rešenja o izvršenju.

Zahtev za izuzeće ne odlaže izvršenje.

Predlog za određivanje drugog stvarno ili mesno nadležnog suda, predlog za delegaciju, nije dozvoljen.

• Pod kojim uslovima se može izreći novčana kazna za vređanje i ometanje izvršenja?

Izricanje novčane kazne zbog uvrede, do stupanja na pravnu snagu Zakona, zasnivalo se na shodnoj primeni ZPP.

Zakon sada u članu 33. izričito predviđa da će sud novčano kazniti stranku, učesnika ili bilo koje drugo lice koje svojim ponašanjem vređa sud, stranke ili učesnike u postupku ili koje ometa ili sprečava sprovođenje izvršenja.

Predviđeno je da se ova kazna ne može izreći zbog toga što izvršni dužnik ne ispunjava svoju obavezu iz izvršne isprave (a ovo zato što se druga sredstva prinude primenjuju za taj slučaj). Kazna se izriče pod uslovima koji su predviđeni članom 51. Zakona.

• Ko snosi troškove postupka i kada?

Odredbe o troškovima predstavljaju svojevrsnu kombinaciju rešenja Zakona o izvršnom postupku ("Sl. list SRJ", br. 28/2000, 73/2000 i 71/2001 - dalje: Zakon iz 2000. godine) i Zakona iz 2005. godine.

U članu 34. Zakona predviđeno je da troškove postupka snosi izvršni dužnik, ali i da je izvršni poverilac dužan da predujmi troškove postupka u skladu sa zakonom i propisom koji troškove postupka uređuje. Dokaz o uplaćenom predujmu izvršni poverilac je dužan da dostavi uz predlog za izvršenje. U protivnom sud, odnosno izvršitelj će obustaviti izvršenje, izuzev ukoliko poverilac ne dostavi dokaze da je po zakonu ili odlukom suda oslobođen plaćanja troškova postupka.

Troškovi postupka koji se pokreće po službenoj dužnosti predujmljuju iz sredstava suda koji sprovodi izvršenje.

Nova je odredba po kojoj o troškovima postupka koji su nastali pred izvršiteljem odlučuje izvršitelj, obrazloženim zaključkom i određuje izvršenje radi naplate tih troškova.

Skraćen je rok za podnošenje zahteva za naknadu troškova. Ranije je taj rok iznosio 30 dana od dana okončanja postupka, a sada je predviđen rok od osam dana od dana okončanja postupka.

• Šta sadrži predlog za izvršenje?

Odredbe iz Zakona iz 2005. godine koje su se odnosile na sadržinu predloga za izvršenje u trgovinskim stvarima, sada su delimično inkorporirane u opštim odredbama o sadržini predloga.

Članom 35. Zakona predviđeno je da u predlogu za izvršenje i predlogu za sprovođenje izvršenja moraju biti označeni izvršni poverilac i izvršni dužnik sa adresama kako je to predviđeno odredbama o dostavljanju, izvršna ili verodostojna isprava i obaveza izvršnog dužnika.

Pod određenim uslovima, predlog sadrži sredstva i predmete izvršenja ili sadrži zahtev da se izvršenje sprovede na celokupnoj imovini izvršnog dužnika. Osim toga sadrži podatke koji su potrebni za sprovođenje izvršenja.

U stavu 2. ovog člana je predviđena sadržina predloga u privrednim stvarima. Dopunski podaci se odnose na matične i poreske identifikacione brojeve stranaka, na brojeve računa poverioca i dužnika kod poslovnih banaka sa nazivima tih banaka.

Propust Zakona iz 2005. godine da kao obavezni deo predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave navede zahtev da sud obaveže dužnika da namiri potraživanje zajedno sa odmerenim troškovima, otklonjen je novim, ali nije navedeno koliko iznosi rok za namirenje. Od uvođenja ovog instituta 90-tih godina prošlog veka, on je iznosio osam dana, a u meničnim i čekovnim stvarima tri dana.

Zadržano je rešenje o obavezi poverioca da uz predlog priloži izvršnu ili verodostojnu ispravu u originalu ili overenoj kopiji i dopunjeno da se može dostaviti i u prepisu.

S obzirom na to da je novim Zakonom izričito navedeno da se izvršenje može odrediti i na osnovu strane verodostojne isprave, u poslednjem stavu člana 35. Zakona predviđeno je da se uz predlog za izvršenje mora priložiti ova isprava, prevedena od sudskog prevodioca na jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu.

Nova je odredba po kojoj se u predlogu za izvršenje mora naznačiti da li će izvršenje sprovoditi sud ili izvršitelj, kao i da se predlog podnosi u najmanje četiri primerka.

Povlačenje predloga nije regulisano posebnim članom, kao do sada, već je sadržano u članu koji reguliše sadržinu predloga. Regulisano je kao i pre, osim što je dopunjeno odredbom po kojoj izvršni poverilac može ponovo podneti predlog za izvršenje.

S obzirom na to da Zakon predviđa da se za okončanje postupka donosi posebna odluka, te da se postupak okončava obustavom ili zaključenjem, a da se zaključenjem okončava kada je izvršenje sprovedeno, postoji mogućnost da izvršni

poverilac, iako je sprovedeno izvršenje, bez saglasnosti izvršnog dužnika povuče predlog za izvršenje, što će rezultirati odlukom o obustavi, a ne odlukom o zaključenju usled namirenja. Može se pretpostaviti da je svrha uvođenja instituta zaključenja bila da se više novi postupak ne može voditi, a ona na ovaj način može biti izigrana.

• U kom obliku se donose odluke?

Odluke o izvršnom postupku se donose u obliku rešenja ili zaključka, kao i pre. Međutim, sada Zakon izričito navodi da se rešenjem o izvršenju dozvoljava izvršenje na imovini izvršnog dužnika, pod uslovima i u obimu određenim zakonom, a da se zaključkom određuje sprovođenje pojedinih radnji i upravlja postupkom.

Nova je odredba po kojoj se zaključkom izvršitelja, pored slučajeva iz člana 36. stav 3. Zakona odlučuje u drugim slučajevima kada je to ovim zakonom propisano, pa npr. izvršitelj ukoliko je stavljen zahtev za izvršenje na celokupnoj imovini izvršnog dužnika, nakon identifikacije te imovine, zaključkom određuje sredstvo i predmete izvršenja vodeći računa o srazmeri obaveze i tog sredstva odnosno predmeta.

• Kakva je sadržina rešenja o izvršenju i kome se rešenja dostavljaju?

Sadržina rešenja o izvršenju definisana je slično kao i ranije. Dopunjeno je da u rešenju mora biti naznačen sud, a izostavljeno je da moraju biti označeni sredstva i predmet izvršenja. Međutim, oni moraju biti navedeni u rešenju o izvršenju, ukoliko su označeni u predlogu za izvršenje, a ako je u predlogu zahtevano da se izvršenje sprovodi preko izvršitelja, rešenje mora da sadrži odluku o tom zahtevu.

Kao i do sada, rešenje kojim se predlog usvaja dostavlja se obema strankama, a rešenje kojim se odbija predlog dostavlja se samo izvršnom poveriocu. Kao i ranije, rešenje o izvršenju na novčanom potraživanju dostavlja se i izvršnom dužniku izvršnog dužnika, a rešenje o izvršenju na sredstvima na računu izvršnog dužnika dostavlja se organizaciji za prinudnu naplatu.

Novinu predstavlja odredba po kojoj se osim rešenja o izvršenju na pokretnim stvarima, i zaključak o ispražnjenju i predaji nepokretnosti dostavlja izvršnom dužniku neposredno pre preduzimanja prve izvršne radnje, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 38. stav 3. Zakona).

Nova je i odredba po kojoj se odredbe o dostavljanju shodno primenjuju na dostavu zaključaka i drugih pismena izvršitelja.

• Koje vrste pravnih lekova predviđa Zakon?

Zakon kao jedinstven pravni lek predviđa prigovor (član 39. Zakona). Prigovor kao pravni lek propisivali su i svi ranije važeći zakoni.

Zakon o izvršnom postupku ("Sl. list SFRJ", br. 20/78, 6/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Sl. list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94 i 28/2000 - dr. zakon - dalje: Zakon iz 1978. godine) propisivao je da je prigovor pravni lek dužnika i da je pravni lek protiv rešenja o izvršenju. Međutim, o tom prigovoru je odlučivao izvršni sud, odnosno sudija koji je odlučivao i u prvom stepenu. Protiv odluke o prigovoru nezadovoljna stranka je imala pravo na žalbu o kojoj je odlučivao drugostepeni sud. Kada je 90-tih godina uveden pravni institut rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, bio je predviđen i prigovor kao pravni lek protiv ovog rešenja.

Zakon iz 2000. godine je predviđao prigovor kao jedini pravni lek. Prigovor je bio pravni lek i izvršnog poverioca i izvršnog dužnika i mogao se izjaviti i protiv rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave i protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, kao i svih ostalih rešenja donetih u izvršnom postupku.

O prigovoru protiv rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave je odlučivalo veće troje sudija istog, prvostepenog suda. U praksi, zakon je trpeo velike kritike i smatralo se da nije na pravilan način primenjeno ustavno načelo o dvostepenosti odlučivanja. Naravno, protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave se takođe mogao izjaviti prigovor, a ocenu njegove formalne ispravnosti je vršio sudija koji je i doneo rešenje u prvom stepenu, pa ukoliko su bili ispunjeni uslovi, to je vodilo daljem postupku po pravilima parničnog postupka.

Zakon iz 2005. godine ponovo je uveo žalbu kao pravni lek protiv rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave. Međutim, postojala je mogućnost da sudija koji je odlučivao o predlogu za izvršenje u prvom stepenu, odluči o žalbi dužnika ukoliko nađe da je osnovana, u kom slučaju je donosio rešenje o ukidanju rešenja o izvršenju, obustavljanju izvršenja u celini ili delimično i ukidanju sprovedenih izvršnih radnji.

Novi Zakon predstavlja kombinaciju svih ovih rešenja, ali u najvećoj meri preuzima procesna rešenja osporavanog Zakona iz 2000. godine.

Jedini pravni lek je prigovor, to je pravni lek i izvršnog dužnika i izvršnog poverioca, a o njemu može odlučivati i sud, sudija pojedinac koji je odlučivao u prvom stepenu. Na osnovu žalbe izvršnog dužnika, može ukinuti rešenje o izvršenju, obustaviti izvršenje i ukinuti sprovedene izvršne radnje. Protiv odluke sudije pojedinca o prigovoru, može se izjaviti novi prigovor, o kome odlučuje veće troje sudija istog prvostepenog suda.

Za razliku od Zakona iz 2005. godine, sudija može sam ukinuti svoje rešenje i po prigovoru izvršnog poverioca. Tada ukida rešenje kojim je predlog odbijen i na osnovu toga donosi rešenje o izvršenju. Zakon izričito ne predviđa da li u tom slučaju može sam odlučiti i o prigovoru izvršnog dužnika ako isti bude izjavljen protiv rešenju o izvršenju donetog nakon što je usvojen prigovor izvršnog poverioca.

Kao i ranijim zakonima, protiv pravnosnažnog rešenja donetog u postupku izvršenja i obezbeđenja nisu dozvoljeni ni revizija ni ponavljanje postupka, a ni protiv zaključka nije dozvoljen pravni lek.

• Koji su rokovi za izjavljivanje prigovora?

Zakon iz 1978. godine je predviđao da je rok za izjavljivanje prigovora osam dana, a isti rok je bio predviđen i za izjavljivanje žalbe. Zakon iz 2000. godine skratio je rok i predvideo rok od tri dana za izjavljivanje prigovora.

Zakon iz 2005. godine vraćajući žalbu kao pravni lek sadržao je trajanje roka od tri dana za izjavljivanje prigovora.

Zakon predviđa novi rok - pet radnih dana od dana dostavljanja rešenja. Osim toga, predviđa rok za odlučivanje suda o prigovoru - pet radnih dana od dana dostavljanja prigovora, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

• Koje vrste prigovora su predviđene Zakonom?

Zakon predviđa prigovor protiv rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave (član 40. Zakona) i prigovor protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave (član 46. Zakona).

Protiv rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave prigovor mogu podneti i izvršni dužnik i izvršni poverilac, s tim da izvršni poverilac ovo rešenje može pobijati samo u delu koji se odnosi na troškove izvršenja. Izvršni poverilac može prigovorom pobijati rešenje kojim je njegov predlog za izvršenje odbijen ili odbačen.

Kao što po Zakonu iz 2005. godine, žalba, po pravilu, nije odlagala izvršenje rešenja, ni prigovor ne odlaže izvršenje, osim ako zakonom nije drugačije propisano, kako to predviđa član 40. stav 3. Zakona.

• Koji su razlozi za izjavljivanje prigovora?

Prema članu 42. Zakona, prigovor protiv rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave se može izjaviti iz razloga koji sprečavaju izvršenje. I Zakonom iz 2005.

godine je bilo predviđeno da se žalba mogla izjaviti iz razloga koji sprečavaju izvršenje, ali su razlozi pobrojani primera radi, navedeni su oni koji naročito sprečavaju izvršenje, ali lista razloga time nije bila iscrpljena.

Zakon izričito nabraja sedam razloga koji sprečavaju izvršenje, zbog kojih se može izjaviti prigovor koji su modifikovani u odnosu na član 15. Zakona iz 2005. godine.

Prvi razlog se odnosi na ispunjenje obaveze iz rešenja o izvršenju. Logično bi bilo da stoji "obaveza iz izvršne isprave", jer je obaveza ustanovljena izvršnom ispravom, a ne rešenjem o izvršenju.

Drugi razlog je ako je odluka na osnovu koje je određeno izvršenje ukinuta, poništena, preinačena, stavljena van snage, apsolutno ništava ili je bez pravnog dejstva, odnosno nema svojstvo izvršne isprave.

Treći razlog je ako je poništeno poravnanje na osnovu kog je određeno izvršenje. Ranije je stajalo "stavljeno van snage", a to je širi pojam koji je obuhvatao i prinudno poravnanje iz stečajnog postupka koga sada nema, ali i poravnanje iz upravnog postupka.

Četvrti i peti razlog, predviđeni i do sada, su ako nije protekao rok za ispunjenje obaveze ili ako nije nastupio uslov koji je izvršnom ispravom određen, kao i ukoliko je protekao rok u kome se po Zakonu može predložiti izvršenje.

Nenadležnost suda koji je doneo rešenje o izvršenju takođe je šesti razlog za izjavljivanje prigovora, a sedmi ako je izvršenje određeno na stvarima i pravima koje su od izvršenja izuzete, odnosno na kojima je mogućnost izvršenja ograničena.

Uočava se da kao razlog koji sprečava izvršenje nije naveden razlog iz člana 15. stav 1. tačka 11) Zakona iz 2005. godine - ako potraživanje nije prešlo na izvršnog poverioca, odnosno ako obaveza nije prešla na izvršnog dužnika.

Verovatno se smatralo da je to nepotrebno, jer sud zaključkom utvrđuje da je na mesto poverioca stupio sticalac potraživanja, ali se to odnosi samo na prenos izvršen u toku izvršnog postupka, ali ne i pre njegovog pokretanja, pa se čini da se radi o propustu.

Ostaje sporno i pitanje koje je bilo sporno u vreme važenja Zakona iz 2000. godine. S obzirom na to da prigovor zamenjuje žalbu kao redovni pravni lek, postavlja se pitanje da li se prigovor može izjaviti i iz onih razloga zbog kojih se može izjaviti žalba, a koji se odnose na bitne povrede postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava, odnosno da li veće troje sudija, u postupku po prigovoru, po službenoj dužnosti

ispituje postojanje povreda postupka na koje se po ZPP - u pazi po službenoj dužnosti, kao i pravilnu primenu materijalnog prava.

U vreme važenja ovog zakona, sudska praksa je bila na stanovištu da sud koji odlučuje o prigovoru, navedeno ispituje po službenoj dužnosti, s tim da je važeći ZPP i sam korigovao broj takvih apsolutno bitnih povreda.

• Da li dužnik gubi pravo na iznošenje novih činjenica i predlaganje novih dokaza posle izjavljenog prigovora?

Saglasno članu 43. Zakona, a slično rešenje je sadržao i Zakon iz 2005. godine u članu 16, izvršni dužnik je dužan da sve razloge pobijanja iznese u prigovoru i da sve dokaze priloži uz prigovor, a nakon toga iznošenje novih činjenica i predlaganje novih dokaza nije dozvoljeno. Ranije je bilo predviđeno da gubi pravo da naknadno dostavi dokaze u žalbenom postupku.

• Ko je nadležan da odlučuje o prigovoru?

Kao što je napred navedeno, o prigovoru može odlučiti izvršni sud, sudija pojedinac koji je odlučivao u prvom stepenu, ukoliko nađe da je prigovor osnovan, nezavisno da li se radi o prigovoru izvršnog dužnika ili prigovoru izvršnog poverioca. Protiv te odluke nezadovoljna stranka takođe ima pravo prigovora veću istog suda.

Po redovnom toku stvari, o prigovoru protiv rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave izvršnog dužnika odlučuje veće sastavljeno od troje sudija istog suda koji je odlučivao u prvom stepenu na osnovu člana 41. Zakona.

Novinu predstavlja odredba po kojoj će sudija koji postupa u izvršnom predmetu izvršiti fotokopiranje spisa, te nastaviti sa sprovođenjem izvršenja i nakon dostave spisa veću na odlučivanje, ukoliko je zakonom predviđeno da prigovor ne odlaže izvršenje. Troškovi fotokopiranja smatraju se troškovima izvršnog postupka.

Prema članu 45. Zakona sudija rešenjem odbacuje neblagovremen, nepotpun ili nedozvoljen prigovor iz čega bi se dalo zaključiti da sudija koji je odlučivao u prvom stepenu jedini može rešenjem odbaciti prigovor. Shodnom primenom odredbi ZPP može se ipak zaključiti da i veće sastavljeno od troje sudija istog suda koji je odlučivao u prvom stepenu, ukoliko to sudija pojedinac nije učinio, može prigovor odbaciti iz navedenih razloga.

Inače, Zakonom nije predviđeno koje odluke veće donosi odlučujući o prigovoru.

• Koji su razlozi za izjavljivanje prigovora protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave?

Raniji zakoni nisu propisivali razloge za izjavljivanje prigovora protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave.

Zakon iz 2005. godine, kao i Zakon iz 2000. godine, je jedino propisivao obavezu da prigovor bude obrazložen. Dakle, dovoljno je bilo da dužnik u prigovoru označi rešenje koje pobija, da navede u kom delu ga pobija i da navede bilo koji razlog zbog kojeg, u stvari, osporava potraživanje čija se naplata rešenjem o izvršenju traži. Jedino je u odredbama o skraćenom izvršnom postupku zakon predviđao razloge za prigovor. Oni su sada inkorporirani u opšte odredbe.

Prema članu 46. Zakona prigovor protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave se može izjaviti samo iz razloga koji su pobrojani, i to:

- ako potraživanje iz verodostojne isprave nije nastalo,

- ako je u verodostojnoj ispravi neistinit sadržaj,

- ako potraživanje iz verodostojne isprave nije dospelo,

- ako je obaveza izvršena ili na drugi način prestala i

- ako je potraživanje zastarelo.

Ovakvo rešenje nije u skladu sa osnovnim načelima parničnog postupka i na neki način izjednačava izvršnu i verodostojnu ispravu između kojih postoji bitna razlika. Izvršna isprava je "rezultat" vođenja sudskog postupka za zaštitu subjektivnog prava i predstavlja suverenu odluku suda o tome, odluku čija je zakonitost kontrolisana u žalbenom postupku ili predstavlja sporazum stranaka o spornom potraživanju zaključen pred sudom. Suprotno tome, predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave predstavlja prvo obraćanje stranke sudu za zaštitu njenog subjektivnog prava, novčanog potraživanja, i zasniva se po pravilu na privatnim, a ne javnim ispravama. Cilj zakonodavca prilikom uvođenja ovog instituta je bio da se nesporna potraživanja brzo i efikasno ostvaruju, ali ne da se stranke onemoguće da njihov spor reši sud i to parnični sud koji dalji postupak vodi po pravilima parničnog postupka uz naglašeno raspravno načelo.

Novo zakonsko rešenje se zasniva na netačnoj pretpostavci da je potraživanje po verodostojnoj ispravi uvek osnovano, a da samo postoji mogućnost da je nedospelo, ispunjeno, zastarelo ili da je obaveza prestala na drugi način. Da ova pretpostavka nije tačna dokazuju brojne parnice, započete predlogom za izvršenje i okončane presudama kojima se odbijaju tužbeni zahtevi, iako je

potraživanje zasnivano na verodostojnim ispravama, zato što tužilac nije aktivno legitimisan ili tuženi nije pasivno legitimisan ili zato što potraživanje nije dokazano.

I u ovom prigovoru izvršni dužnik je dužan da iznese sve razloge pobijanja i da priloži sve dokaze, a u protivnom gubi pravo da ih naknadno iznese. Ostaje nejasno zbog čega bi se nakon izjavljenog prigovora uopšte vodio parnični postupak po pravilima koja važe kao povodom prigovora protiv platnog naloga, ako tuženi u tom postupku ne može predlagati dokaze, a to je predviđeno članom 49. Zakona.

U članu 48. Zakona pobrojani su pisani dokazi, isprave koje je dužnik dužan da dostavi uz prigovor. Radi se u stvari o odredbama iz člana 257. Zakona iz 2005. godine koje su se odnosile na skraćeni postupak.

U članu 49. Zakona posebno je regulisan i postupak po ovom prigovoru. Zadržana je odredba po kojoj se postupak vodi kao po prigovoru protiv rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave ako se rešenje prigovorom pobija samo u delu kojem je određeno izvršenje. Ako se pobija u celini, o prigovoru odlučuje sudija koji je doneo rešenje o izvršenju, a prigovor odlaže izvršenje. Izuzetak je predviđen ako je rešenje doneto na osnovu menice.

Međutim, ukoliko dužnik ne priloži dokaze ili iz priloženih dokaza nije učinjena verovatnom osnovanost njegovih navoda, sudija koji je doneo rešenje o izvršenju može prigovor odbiti i protiv te odluke je dozvoljen poseban prigovor veću.

U suprotnom, stavlja se van snage rešenje o izvršenju u delu kojim je određeno izvršenje i dalji postupak vodi kao povodom prigovora protiv platnog naloga, a protiv ovog rešenja pravni lek nije dozvoljen. Sledi da poverilac ne može pobijati rešenje koje je doneto na osnovu neblagovremenog ili nedozvoljenog prigovora (podnetog od neovlašćenog lica).

I ovde su predviđeni rokovi za odlučivanje suda o prigovorima iz st. 3. i 4. navedenog člana i to rok od pet radnih dana od dana prijema prigovora u sud.

Zanimljivo rešenje predstavlja i član 48. Zakona po kome, kad dužnik prigovori da potraživanje poverioca iz isprave nije dospelo, ima obavezu da dostavi pisanu ispravu iz koje proizlazi da potraživanje nije dospelo. Iz toga sledi da je na njemu teret dokazivanja negativne činjenice, a to je u suprotnosti ne samo sa opštim pravilima o dokazivanju iz ZPP, nego i sa pravnom logikom.

• Da li treće lice može učestvovati u postupku izvršenja i da li tužbom može tražiti proglašenje izvršenja nedopuštenim?

Kao i Zakonom iz 2005. godine, lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje može do okončanja izvršnog postupka izjaviti prigovor sudiji i tražiti da se na tom predmetu izvršenje proglasi nedopuštenim, a ako izvršenje sprovodi izvršitelj onda sudija prigovor dostavlja i njemu. U roku od pet radnih dana od dana dostavljanja izvršni poverilac i izvršni dužnik su dužni da se izjasne o prigovoru trećeg lica. Sudija može rešenjem odbaciti ovaj prigovor, a može ako oceni pravno verovatnim rešenjem uputiti treće lice da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja pokrene parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje na tom predmetu nedopušteno. U zavisnosti od toga da li se izvršni dužnik izjasnio da osporava pravo trećeg lica i on može biti obuhvaćen ovom tužbom, a smatraće se da pravo trećeg lica osporava ako se u roku od pet radnih dana o tome ne izjasni.

Protiv ovog rešenja ne može se izjaviti prigovor, a podnošenje prigovora i pokretanje parničnog postupka radi proglašenja izvršenja nedopuštenim ne sprečava izvršenje. To je rešenje slično zakonima iz 2005. i 2000. godine, a u suprotnosti sa Zakonom iz 1978. godine koji je u tom slučaju predviđao obavezno odlaganje izvršenja.

Ukoliko treće lice uspe u parničnom postupku, ostaje nejasno kakva su njegova prava ako je izvršenje sprovedeno. Pravnosnažna odluka o proglašenju izvršenja nedopuštenim predstavlja razlog za protivizvršenje, ali ga ne može tražiti treće lice, već samo izvršni dužnik kako je to predviđeno zakonskim odredbama. Izvršni dužnik verovatno nema interes za to, jer će sprovedeno protivizvršenje prouzrokovati novi postupak prema njemu, na drugom sredstvu i predmetu izvršenja.

• Kakve su novine u vezi sa izricanjem novčane kazne?

Pre svega su izmenjene visine kazni i one su značajno povećane. Zakonom iz 2005. godine fizičkom licu se mogla izreći novčana kazna od 3.000,00 do 150.000,00 dinara, a pravnim licima od 30.000,00 do 1.500.000,00 dinara. Sada su propisane kazne za fizička lica i odgovorno lice u pravnom licu ili državnom organu u iznosu od 10.000,00 do 200.000,00 dinara a pravnim licima od 100.000,00 do 2.000.000,00 dinara. Kao i ranije, postoji mogućnost izricanja ponovljene kazne i to po pravilu u povećanom iznosu. Međutim, nema ograničenja koji je Zakonom iz 2005. godine predviđeno u kom slučaju su se kazne mogle izricati najviše do desetostrukog iznosa prve izrečene novčane kazne. Sledilo bi da je opšti maksimum jedino ograničenje za izricanje nove povećane kazne.

U Zakonu nema odredbe kao u Zakonu iz 2005. godine po kojoj je obaveza suda bila da, pre izricanja novčane kazne, omogući izvršnom dužniku da se izjasni i da se po potrebi održi ročište.

Zakon predviđa da sud izriče rešenjem kaznu na predlog stranaka, izvršitelja ili po službenoj dužnosti, a prilikom odmeravanja visine kazne vodi računa o značaju radnje koju je lice koje se kažnjava moralo obaviti. Zakonom iz 2005. godine je bilo predviđeno da sud rešenjem određuje rok plaćanja kazne. Sada Zakon propisuje rok od pet radnih dana od dana prijema rešenja o kažnjavanju.

Ranije je lice kome je izrečena novčana kazna moglo izjaviti žalbu protiv rešenja u roku od tri dana od prijema, a sada je pravno sredstvo prigovor koji se može izjaviti u roku od pet radnih dana od dana prijema rešenja, s tim da ovaj prigovor ne zadržava izvršenje.

I ovim zakonom su pobrojana ista lica kojima se može izreći novčana kazna. Pored izvršnog dužnika, to su dužnik izvršnog dužnika banka i drugo fizičko ili pravno lice, kao i odgovorno lice u pravnom licu ili državnom organu ukoliko ne postupe po nalogu ili zabrani izrečenim u izvršnom postupku ako je to ovim zakonom predviđeno. Ovo se posebno odnosi na privremene mere kojima se daju nalozi bankama i drugim finansijskim organizacijama da izvrše ili ne izvrše isplate sa računa dužnika koji se kod njih vode.

• Koje su izmene predviđene u vezi sa sudskim penalima?

Kao i do sada, o sudskim penalima sud odlučuje na zahtev izvršnog poverioca pod uslovom da je pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđena nenovčana obaveza izvršnog dužnika u kom slučaju su se mogli izreći penali prema pravilima obligacionog prava. Kao i do sada, zahtev se mora podneti pre podnošenja predloga za izvršenje.

Pravila o hitnosti se i na ovaj postupak primenjuju.

Novo je da ukoliko sud nađe da je zahtev za plaćanje sudskih penala osnovan, rešenjem nalaže izvršnom dužniku da u roku od pet radnih dana izvrši svoju obavezu i istovremeno mu nalaže da, ako to ne učini, plati sudske penale za period od isteka naknadno ostavljenog roka do podnošenja predloga za prinudno izvršenje.

Novinu predstavlja odredba prema kojoj protiv rešenja kojim se zahtev za plaćanje sudskih penala usvaja nije dozvoljen prigovor, što znači da nema dvostepenosti u odlučivanju, pa čak ni od strane veća troje sudija istog prvostepenog suda.

Nema ni mogućnosti da se na zahtev izvršnog dužnika koji je dobrovoljno izvršio obavezu smanje dosuđeni sudski penali, niti je predviđena odredba po kojoj će sud, po prijemu predloga za izvršenje, ukinuti obavezu plaćanja penala za ubuduće. S obzirom da nije predviđena mogućnost smanjenja sudskih

penala, nije predviđena ni mogućnost izjavljivanja pravnog leka, bez obzira da li se taj zahtev prihvata ili odbija kako je to bilo predviđeno članom 46. stav 8. Zakona iz 2005. godine.

Po Zakonu iz 2005. godine je bilo predviđeno da sud po pravilu o zahtevu za plaćanje sudskih penala odlučuje bez održavanja ročišta. S obzirom da je sada opštim odredbama predviđeno da sud odlučuje isključivo na osnovu podnesaka i isprava, sledi da sud uvek o ovom zahtevu odlučuje bez održavanja ročišta, odlučuje rešenjem protiv kojeg nije dozvoljen pravni lek, ne može se smanjiti iznos sudskih penala na zahtev dužnika koji je dobrovoljno izvršio obavezu i ne postoji odredba po kojoj sud nakon podnošenja predloga za izvršenje ukida plaćanje sudskih penala za ubuduće.

• Da li je Zakonom predviđen institut dobijanja izjave o imovini izvršnog dužnika i da li je izmenjen u odnosu na prethodni zakon?

Institut dobijanja izjave o imovini izvršnog dužnika je prvi put uveden Zakonom iz 2005. godine. Zakon ovaj institut uređuje preciznije i još detaljnije reguliše pitanja ko može podneti zahtev za dobijanje izjave o imovini izvršnog dužnika, kada se taj zahtev može podneti, u odnosu na koja lica se ne može odrediti, kako se taj postupak odvija i koji se javni registri o tome vode.

Zakon iz 2005. godine je postupak za dobijanje izjave o imovini izvršnog dužnika sistematizovao u okviru produženog postupka izvršenja radi naplate novčanog potraživanja, a u okviru određenog sredstva izvršenja - izvršenja na pokretnim stvarima izvršnog dužnika. U praksi je bilo sporno da li se ovakav zahtev mogao podneti i po drugim sredstvima izvršenja i sudska praksa je dala pozitivan odgovor. Po Zakonu iz 2005. godine, izvršni poverilac je mogao podneti ovaj zahtev u toku izvršnog postupka sve dok nije potpuno namiren.

I po odredbama Zakona, zahtev se može podneti ako se radi o ostvarivanju novčanog potraživanja. I dalje je izvršni poverilac lice ovlašćeno da zahteva dobijanje izjave o imovini izvršnog dužnika, s tom razlikom što ovaj zahtev može podneti ne samo u toku izvršnog postupka, već i prilikom pokretanja postupka. Zakon predviđa da se zahtev može postaviti u toku izvršnog postupka sve dok postupak ne bude okončan, a postupak može biti okončan i obustavom i zaključenjem.

Pored izvršnog poverioca podnosilac zahteva za dobijanje izjave o imovini izvršnog dužnika može biti i izvršitelj, na osnovu ovlašćenja datog od strane izvršnog poverioca. To je predviđeno u članu 54. Zakona. Osim toga, i sud po službenoj dužnosti može od izvršnog dužnika pribaviti ovu izjavu kada se radi o sprovođenju rešenja o naplati novčane kazne.

Zahtev za dobijanje izjave o imovini izvršnog dužnika ne može se podneti ukoliko je izvršni dužnik Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave.

Novinu predstavlja i odredba po kojoj se postupak po zahtevu za dobijanje izjave o imovini izvršnog dužnika može razdvojiti.

Prema Zakonu iz 2005. godine, sud je rešenjem prvo nalagao izvršnom dužniku da u roku od 10 dana dostavi sudu izjavu o imovini, a samo ako ne postupi po nalogu, donosio je rešenje o određivanju ročišta na koje se pozivao izvršni dužnik da na zapisnik suda ovakvu izjavu da.

Sada sud rešenjem određuje da li će naložiti izvršnom dužniku da dostavi pisanu izjavu ili da pristupi u sud radi davanja takve izjave na zapisnik pred sudijom. Znači da su načini davanja izjave alternativno određeni, a koji od alternativno određenih načina će se u konkretnom slučaju primeniti zavisi od odluke suda.

Rok za davanje izjave je izmenjen, skraćen. Ranije je bio 10 dana, a sada iznosi pet radnih dana. Takođe novinu predstavlja odredba po kojoj je izričito predviđeno da protiv rešenja kojim se izvršnom dužniku daje nalog nije dozvoljen pravni lek. To ranije nije bilo predviđeno, pa se primenjivala opšta odredba iz člana 12. stav 2. Zakona iz 2005. godine, po kojoj se protiv rešenja mogla izjaviti žalba, osim ukoliko zakonom nije predviđeno da nije dozvoljena.

Po odredbama Zakona iz 2005. godine, sankcija za dužnika koji ne postupi po nalogu suda, ne dostavi pisanu izjavu niti pristupi na ročište, je bila njegovo prinudno dovođenje. Sada je sankcija za nepostupanje novčana kazna. Inače, uz nalog sud i upozorava izvršnog dužnika na sve posledice propuštanja da po nalogu postupi.

Po prvi put je uređena situacija kada je izvršni dužnik pravno lice ili fizičko lice koje nije poslovno sposobno, pa je određeno kom licu se daje nalog za davanje izjave i u odnosu na koje se mogu sprovesti prinudne mere. To je lice koje je zakonom, pravilima ili aktima donetim na osnovu zakona određeno da zastupa pravno lice, odnosno za fizičko lice koje nema poslovnu sposobnost, to je zakonski zastupnik, a ako ga nema, o tome se obaveštava organ starateljstva.

Nova je odredba po kojoj se primerak ili kopija izjave o imovini dostavlja izvršnom poveriocu. Moguće su dve situacije:

- da poverilac zahteva dopunu izjave u roku od pet radnih dana od prijema, pa sud novim rešenjem nalaže izvršnom dužniku da dostavi dopunu izjave, odnosno novu izjavu o imovini i dalje postupa na način kako je to prethodno već određeno ili

- ako nije zahtevao dopunu, ima obavezu da u roku od pet radnih dana od dana dobijanja izjave o imovini predloži sredstva i predmete izvršenja, pa ukoliko to ne učini, izvršenje se obustavlja.

Sadržina izjave o imovini izvršnog dužnika detaljno je uređena odredbom člana 58. Zakona.

Nova je odredba iz člana 59. Zakona po kojoj na zahtev izvršnog poverioca sud nalaže izvršnom dužniku da u roku od pet radnih dana preda isprave o stvarima i pravima koji su u izjavi navedeni i izriče novčanu kaznu ako po tom nalogu ne postupi, a koja se sprovodi po opštim odredbama o sprovođenju novčanih kazni. Najznačajnija izmena je da u navedenoj situaciji postoji mogućnost izricanja kazne zatvora koji može trajati maksimum 30 dana. Uslov je da izvršni dužnik tri puta ne postupi po nalogu suda. Protiv rešenja o izricanju kazne zatvora dozvoljen je prigovor i on zadržava izvršenje, a ukoliko izvršni dužnik postupi po nalogu, onda će se rešenje o izricanju kazne zatvora ukinuti odmah po dostavi dokaza o tome, a ukoliko je dužnik već upućen na izdržavanje kazne zatvora, oslobodiće se od daljeg izdržavanja.

Članom 60. Zakona predviđeno je u kojim situacijama se smatra da je izvršni dužnik dao netačne ili nepotpune podatke o imovini. Regulisane su i posledice toga različito u odnosu na prethodni zakon. Prethodnim zakonom je predviđeno da svako zainteresovano lice koje utvrdi da je izjava o imovini nepotpuna ili netačna može pokrenuti krivični postupak protiv izvršnog dužnika. Sada kada o tome postoje osnovi sumnje, sud kopiju spisa dostavlja nadležnom javnom tužiocu, a takođe može izreći novčanu kaznu dužniku.

Kao i do sada sud vodi knjigu izvršnih dužnika, ali pored toga vodi i zbirku isprava.

Upis u knjigu izvršnih dužnika sada se vrši u roku od pet radnih dana od dana pravnosnažnosti rešenja o upisu. Ranije je to bio rok od tri dana. Zadržana je odredba po kojoj upisom u knjigu izvršnih dužnika poverilac na osnovu čijeg zahteva je upis izvršen ne stiče pravo prvenstva u naplati svog potraživanja.

Posebno je uređen način upisa i donošenja odluka u vezi sa upisom u knjigu izvršnih dužnika. Precizno je navedeno da sud odlučuje rešenjem i u kom roku se ono donosi, u roku od pet radnih dana. Uređeno je na koji način se navedeni rok računa. Takođe je predviđena mogućnost i nastupanje osnova za novi upis.

Pravni lek protiv rešenja o upisu kao i do sada je prigovor, ali je određen novi rok i to rok od pet radnih dana od dana kada je rešenje dostavljeno izvršnom dužniku. Sada su Zakonom izričito predviđeni razlozi za ovaj prigovor, a razlozi su ako nisu bili ispunjeni uslovi za postupanje po zahtevu za dobijanje izjave o imovini ili ako je rešenje o upisu u knjigu izvršnih dužnika trebalo da bude zasnovano na

drugom osnovu. Kao i do sada o prigovoru odlučuje veće istog suda, ali sada u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja prigovora. Zadržana je odredba po kojoj prigovor zadržava upis.

Posebno je uređeno brisanje iz knjige izvršnog dužnika. Brisanje se može vršiti na zahtev izvršnog dužnika, na osnovu izjave izvršnog poverioca, ali i po službenoj dužnosti. Precizno su navedeni uslovi pod kojima se može vršiti na zahtev izvršnog dužnika, s tim da je nekadašnji rok od tri godine nakon okončanja izvršnog postupka skraćen na dve godine.

Što se tiče izjave izvršnog poverioca nova je odredba po kojoj u slučaju sumnje sud može zahtevati da izjava izvršnog poverioca da je njegovo potraživanje namireno i da je sa brisanjem saglasan mora biti overena.

Zakonom su propisani i uslovi pod kojima sud po službenoj dužnosti određuje brisanje upisa.

Zadržana je odredba o javnosti knjige izvršnog dužnika s tim da je promenjen rok tako da iznosi pet radnih dana, a obzirom na novu knjigu, zbirku isprava uvedena je odredba i o njenoj javnosti. Novinu predstavlja odredba člana 67. Zakona po kojoj se radi jedinstvene evidencije pravnih subjekata upisanih u knjigu izvršnih dužnika vodi jedinstven registar za teritoriju Republike Srbije. Vodi se u elektronskom obliku i objavljuje na internetu, a akt kojim se bliže uređuje donosi ministar.

Ovde može biti sporno na koje se to subjekte jedinstvena evidencija odnosi. Da li se odnosi i na fizička i na pravna lica s obzirom da je upotrebljen termin pravni subjekti. Pravni subjekt je zapravo subjekt prava, a to je svako lice koje može biti nosilac prava i obaveza. To mogu biti i fizička i pravna lica. Nakon donošenja akta kojim se bliže uređuje vođenje jedinstvenog registra postaće jasnije da li je volja zakonodavca bila da se vodi registar svih pravnih subjekata ili samo pravnih lica.

• Da li se izvršenje sprovodi na osnovu pravnosnažnog rešenja o izvršenju?

Prema članu 68. Zakona, izvršenje se sprovodi pre pravnosnažnosti rešenja o izvršenju, ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Istu odredbu je sadržao i Zakon iz 2005. godine, ali je kao pravne lekove predviđao prigovor i žalbu i propisivao da žalba po pravilu ne odlaže izvršenje, pa je sledilo da prigovor odlaže izvršenje.

Zakon kao jedinstven pravni lek predviđa prigovor, kao pravni lek i dužnika i poverioca, koji se može izjaviti protiv rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave, protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, kao i protiv drugih rešenja protiv kojih je pravni lek dozvoljen. Prigovor ne odlaže

izvršenje osim kada se radi o prigovoru protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave. Ali i tu je izuzetak predviđen kada je rešenje doneto na osnovu menice.

Retki su zakonski slučajevi u kojima prigovor odlaže izvršenje (primer: kada se izrekne kazna zatvora zbog nepostupanja dužnika po nalogu suda ponovljenom tri puta da dostavi isprave koje se odnose na prava i stvari sadržane u datoj izjavi o imovini, izuzetno pod zakonskim uslovima prigovor odlaže izvršenje u postupku protivizvršenja).

• Kada se smatra da je sprovođenje izvršenja započeto?

Prema članu 69. stav 2. Zakona sprovođenje izvršenja je započeto kada sud, s obzirom na sredstvo izvršenja, preduzme prvu izvršnu radnju propisanu ovim zakonom. Zakon iz 2005. godine nije definisao ovo pitanje, pa je u vezi sa blagovremenošću predloga izvršnog poverioca za promenu sredstva izvršenja bilo dilema kada se smatra da je sprovođenje izvršenja otpočelo. Sada je ova dilema otklonjena zakonskom odredbom.

• U koje vreme se sprovodi izvršenje?

U pogledu vremena kada se izvršenje sprovodi Zakon predviđa bitne izmene.

Po Zakonu iz 2005. godine, izvršenje se sprovodilo samo radnim danom, a po Zakonu se sprovodi svakog dana, znači i u neradne dane, dane vikenda, praznika.

Po Zakonu iz 2005. godine izvršenje se sprovodilo danju, do 20 časova. Sada je predviđeno od 7 do 22 časa. Produženje sa 20 na 22 časa, nije samo produženje od 2 časa, već može zahtevati odgovor na pitanje narušavanja prava ličnosti izvršnog dužnika, fizičkog lica i članova njegovog domaćinstva, posebno u kontekstu izvršenja i u neradne dane, te imajući u vidu klimatske uslove u našem podneblju, zimsko računanje vremena, vreme koje je po prirodi stvari rezervisano za porodične obaveze i porodične aktivnosti, posle 20 časova. I za privredne subjekte koji delatnost obavljaju u propisanom radnom vremenu, može biti sporno izvršenje van tog vremena. Praksa će pokazati da li će ovakvo produženje vremena izvršenja biti osporeno i da li je ono u skladu sa međunarodno prihvaćenim načelima da se izvršenje sprovodi na način koji je uređen zakonom, ali uz poštovanje osnovnih ljudskih prava.

Kao i do sada izvršenje se može sprovesti i van Zakonom određenog vremena. S obzirom da neradni dani više nisu izuzeti, to bi praktično značilo da se može

sprovesti i noću, u vremenu između 22 časa jednog dana do 7 časova narednog dana.

Nije određeno kojom odlukom sud odlučuje da se izvršenje sprovede i van tog vremena (kada su ispunjeni uslovi koji se tiču izbegavanja obaveze ili opasnosti usled odlaganja). Ranije je o tome sud odlučivao zaključkom, a protiv zaključka nije bio dozvoljen pravni lek. Sada zakonodavac ne određuje, ali po prirodi stvari, radi se o pitanjima upravljanja postupkom.

U svakom slučaju nedozvoljenost pravnog leka protiv takve odluke suda ne može se smatrati zakonskim rešenjem koje na najoptimalniji način obezbeđuje primenu ustavnog načela o dvostepenosti u odlučivanju i obezbeđenju adekvatnog pravnog sredstva protiv svake odluke organa o nečijem pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

• Da li je policija dužna da učestvuje u postupku sprovođenja izvršenja?

U prethodnom periodu, kao jedan od argumenata u odgovoru na kritike upućene sudovima u vezi sa neefikasnošću prinudnog izvršenja, iznošen je argument o neadekvatnoj asistenciji policije prilikom izvršenja.

Novi Zakon nastoji da ovo pitanje uredi bolje, preciznije, da obezbedi neophodnu asistenciju policije u sprovođenju mera prinude kako bi se izvršenje zaista sprovelo.

Zakon propisuje da zahtev policiji za asistenciju mora biti upućen pisanim putem, pet radnih dana pre dana u koji je određeno sprovođenje izvršenja. U izuzetno hitnim slučajevima se to može učiniti i usmeno, s tim da se pisani zahtev dostavi 48 časova od dana podnošenja usmenog zahteva.

Član 73. Zakona reguliše dužnosti policije i odgovornost za nepostupanje. Sud, na zahtev izvršitelja ili po službenoj dužnosti, odgovornom licu u nadležnoj organizacionoj jedinici policije, može izreći novčanu kaznu, a o nepostupanju policije bez odlaganja obaveštava Ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove i nadležnog javnog tužioca. Ranije se obaveštavalo samo Ministarstvo.

• Da li su izmenjene odredbe o otklanjanju nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja?

Zakon ne predviđa da sud nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja otklanja po službenoj dužnosti, već o tome odlučuje na zahtev stranke i drugog učesnika u postupku.

S obzirom na to da se izvršenje sprovodi preko suda ili izvršitelja, i nepravilnosti može učiniti sudski izvršitelj ili izvršitelj. Ako se zahtev odnosi na nepravilnosti koje

je učinio izvršitelj, a on po tom zahtevu ne postupi u roku od pet radnih dana, stranka ili učesnik se mogu obratiti sudu. Zahtev ne zadržava sprovođenje izvršenja, pa izvršitelj nadležnom sudu dostavlja original spisa predmeta i nastavlja sa sprovođenjem na osnovu kopije istog.

Sud rešenjem utvrđuje nepravilnosti (ranije je bilo da ih ukida) i nalaže mere za otklanjanje nepravilnosti nastalih odlukama i radnjama sudskog izvršitelja ili izvršitelja.

O nepravilnostima učinjenim od strane izvršitelja, obaveštava Ministarstvo pravde i Komoru izvršitelja.

• Na koji način se okončava izvršenje?

Dosadašnji zakoni nisu sadržali posebne odredbe o okončanju izvršenja, već su propisivali u kojim zakonom određenim situacijama se izvršenje obustavlja kao vid okončanja izvršenja. Sudski poslovnik ("Sl. glasnik RS", br. 65/2003, 115/2005, 4/2006 - ispr. i 50/2006) je propisivao uslove arhiviranja izvršnog predmeta koji je okončan namirenjem, ali se u tom slučaju nije donosila posebna odluka.

Zakon u članu 75. predviđa da se postupak okončava obustavom ili zaključenjem (očigledno preuzima termin stečajnog zakona), a u članu 76. konstatuje u kojim situacijama se izvršenje obustavlja. Neke od njih su bile predviđene članom 68. Zakona iz 2005. godine.

Razlozi za obustavu izvršenja su sledeći:

1) ako je izvršna isprava pravnosnažno, odnosno konačno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage,

2) usled smrti stranke koja nema naslednika,

3) usled prestanka stranke koja je pravno lice, a nema pravnog sledbenika,

4) ako je potraživanje prestalo,

5) ako je propao predmet izvršenja,

6) ako nema imovine koja može biti predmet izvršenja i

7) iz drugih razloga predviđenih zakonom - takav razlog bi bilo nastupanje pravnih posledica otvaranja stečaja nad dužnikom, po odredbama Zakona o stečaju ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009).

Uočava se da razlog za obustavu više nije ukidanje potvrde o izvršnosti (po Zakonu iz 2005. godine pravnosnažno ukidanje, po Zakonu iz 2000. godine samo ukidanje). Ono je posledica činjenice da je u Zakonu izostala odredba po kojoj se neosnovano data potvrda o izvršnosti može ukinuti od strane suda, odnosno organa koji je o potraživanju odlučivao u prvom stepenu.

Dodatni razlog za obustavu izvršenja (8) je kada je postupak izvršenja započet kod izvršitelja, a poverilac promeni izbor o načinu sprovođenja izvršenja i predloži da izvršenje sprovede sud.

Pored toga izvršenje se može obustaviti na predlog dužnika (9) i na osnovu sporazuma stranaka (10).

Na predlog izvršnog dužnika izvršenje se obustavlja u određenoj fazi postupka, ako on dostavi dokaze da je izmirio dug zajedno sa ugovorenom ili zakonskom zateznom kamatom i troškovima izvršnog postupka koji su nastali do trenutka izmirenja duga.

Stranke se mogu i sporazumeti da se dug plati na rate, pa ako sporazum overe u sudu, postupak se obustavlja po službenoj dužnosti.

Odlukom o obustavi sud ukida i sprovedene izvršne radnje, ako se time ne dira u stečena prava trećih lica.

Drugi način okončanja izvršenja je namirenje izvršnog poverioca. Članom 77. Zakona predviđeno je da se u tom slučaju donosi odluka o zaključenju izvršnog postupka. Nije naznačeno da li se donosi rešenje ili zaključak, a od toga zavisi i da li je dozvoljen pravni lek.

Ovo pitanje nije bez značaja, jer postoji mogućnost da izvršni poverilac, iako je namiren, bez saglasnosti dužnika, povuče predlog za izvršenje i u ovoj fazi postupka što će rezultirati obustavom, pa stiče mogućnost podnošenja novog predloga za izvršenje, a može se pretpostaviti da je svrha odredbe o zaključenju bila da se takva mogućnost izbegne, a ne da se samo reši pitanje okončanja i arhiviranja predmeta.

• Da li su izmenjene odredbe o protivizvršenju?

Razlozi protivizvršenja su nepromenjeni. I drugi uslovi su identični: da je izvršenje već sprovedeno i da je izvršni dužnik podneo predlog za protivizvršenje sa zahtevom da mu izvršni poverilac vrati ono što je izvršenjem dobio, jer sud ne postupa po službenoj dužnosti. Dopunjeno je da se u predlogu mora odrediti sredstvo izvršenja.

Rokovi za podnošenje predloga su izmenjeni, pa je propisan jedinstven rok od 15 dana. Način računanja zavisi od razloga za protivizvršenje: računa se od dana dostavljanja odluke izvršnom dužniku, ako je razlog protivizvršenja ukidanje izvršne isprave, rešenja o izvršenju ili rešenja o sprovođenju, odnosno pravnosnažna sudska odluka kojom je utvrđena nedopustivost izvršenja. Ukoliko je razlog dobrovoljno ispunjenje od strane dužnika u toku izvršnog postupka, rok se računa od dana okončanja izvršnog postupka.

Kao i do sada izvršni dužnik ne može pre isteka ovih rokova svoje potraživanje ostvarivati u parničnom postupku. S obzirom na dužinu trajanja ovog roka ovakva odredba je bez posebnog praktičnog značaja.

Nova je odredba po kojoj se, za slučaj da je izvršenje sproveo izvršitelj, predlog za protivizvršenje dostavlja i njemu.

Postupak po predlogu za protivizvršenje je modifikovan i skraćen kako bi se učinio efikasnijim. Shodno se primenjuju odredbe o izvršenju, a predlog za protivizvršenje se dostavlja izvršnom poveriocu sa nalogom da se o njemu izjasni, sada u roku od pet radnih dana (ranije je bio rok od tri dana). Rešenjem o protivizvršenju sud nalaže izvršnom poveriocu da u roku od pet radnih dana vrati izvršnom dužniku ono što je izvršenjem primio (ranije je bio rok od osam dana), a sud rešenjem istovremeno određuje izvršenje radi naplate tog potraživanja (pravilno bi bilo radi ostvarenja potraživanja, jer nisu sva potraživanja koja su prinudno izvršena novčana).

Sledi da se po predlogu donosi samo jedno rešenje i ono u jednom stavu, sadrži nalog poveriocu za vraćanje, a u sledećem stavu, odluku o određivanju izvršenja radi naplate potraživanja, sredstvom izvršenja koje je dužnik u predlogu za protivizvršenje naveo, predložio.

Po pravilu, prigovor protiv ovog rešenja ne odlaže izvršenje, osim ukoliko izvršni poverilac ne položi jemstvo najmanje u visini potraživanja.

Zakon zadržava odredbu po kojoj će sud, na predlog izvršnog dužnika, odrediti naplatu zatezne kamate na iznos novčanih sredstava od dana kada je izvršni poverilac naplatio novčano potraživanje od dana povraćaja sredstava, ako je izvršenje sprovedeno radi naplate novčanog potraživanja. Takva odredba, istovetna kao u Zakonu iz 2005. godine, u suprotnosti je sa odredbama o sticanju bez osnova iz Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja). Protivizvršenje je institut izvršnog postupka uveden kao zamena za tužbu za vraćanje stečenog bez osnova, a radi se o posebnom slučaju sticanja bez osnova po kome je pravni osnov postojao, a zatim je otpao ili o dvostrukoj isplati istog duga.

Prema pravilima obligacionog prava, kada se vraća stečeno bez osnova u novcu, plaća se kamata koja teče od dana podnošenja zahteva sudu, ako je sticalac bio savestan, a ako je bio nesavestan od dana sticanja. U ovom slučaju, to bi značilo da je izvršni poverilac koji je pokrenuo postupak izvršenja na osnovu izvršne isprave (npr. pravnosnažne i izvršne sudske odluke), u momentu podnošenja predloga i ostvarenja svog potraživanja, bio nesavestan, što je neprihvatljivo. Jedino ispravno rešenje je ono po kome poverilac postaje nesavestan prijemom odluke kojom se izvršna isprava ukida, preinačava, poništava ili stavlja van snage što predstavlja razlog za protivizvršenje. Prijemom odluke poverilac postaje nesavestan, a dužniku počinje teći rok od 15 dana za podnošenje predloga za protivizvršenje. Poverilac taj postupak može izbeći dobrovoljnim vraćanjem. Time bi trebalo da bude oslobođen i obaveze plaćanja kamate.

Nemogućnost protivizvršenja propisana je kao i ranije, a razlog je nastupanje stvarnih ili pravnih promena zbog kojih povraćaj više nije moguć, u kom slučaju se pravo može ostvarivati u parničnom postupku i pre rokova za podnošenje predloga za protivizvršenje.