Knjizevnost i Zivot - Zil Delez

Download Knjizevnost i Zivot - Zil Delez

Post on 14-Feb-2015

45 views

Category:

Documents

12 download

TRANSCRIPT

< >KNJIEVNOST I IVOT< >B /Bil DELEZSa francuskog prevela Aleksandra Mani Mili

P

isati, to izvesno ne znai nametati neki oblik (izraza) nekoj praznoj tvari. Knjievnost je pre na strani neuoblienog, ili nedovrenosti, kao to je govorio i inio Gombrovi. Pisanje je stvar postajanja, uvek nedovrenog, uvek u asu da se uini, stvar koja premauje svaku ivu ili doivljenju tvar. To je proces, a to e rei prelaz ivota koji nadilazi ivue i doivljeno. Pisanje je neodvojivo od postajanja: piui, neko postaje-enom, postaje-ivotinjom ili biljkom, postaje-molekulom, sve dok ne postane-nezapaljivim. Ova se postajanja ulanavaju jedna u druga sledei posebnu liniju, kao u nekom Le Klezioovom romanu, ili pak koegzistiraju na svim nivoima, sledei vrata, pragove i podruja to sainjavaju itav univerzum, kao u monom Lavkraftovom delu. Postajanje ne ide u drugom pravcu, i ne postaje se ovek ukoliko se ovek predstavlja kao preovlaujui oblik izraza koji hoe da se nametne svakoj tvari, dok ena, ivotinja ili molekul uvek poseduju neki sastojak izmicanja kojim umiu vlastitom formalizovanju. Sram da se bude ovek, ima li boljeg razloga da se pie? ak i kad je re o eni koja postaje, ona poseduje postajanje-enom, a to postajanje nema nikakve veze sa stanjem na koje bi se mogla pozivati. Postajanje ne znai dosezanje nekog oblika (identifikacije, podraavanja, Mimesisa), ve pronalaenje podruja susedstva, nerazdvojivosti ili nerazluivosti, i to takve da se vie ne moe razlikovati jedna ena, jedna ivotinja ili

jedan molekul: oni niti su neodreeni, niti opti, ve nepredvieni, ne-prethodno-postojei, utoliko manje odreeni u nekom obliku ukoliko se singulariziju u nekoj populaciji. Podruje susedstva moe se uspostaviti ma sa ime, pod uslovom da se za to stvore knjievna sredstva, poput onog zvezdastog, prema Andreu Dotelu. Izmeu polova, vrsta ili carstava promie neto. Postajanje je uvek meu ili izmeu: ena meu enama, ili ivotinja izmeu ivotinja. Ali neodreenost ostvaruje svoju mo samo ako je ono to treba da postane sobom samim oduzelo formalna obeleja koja ine da se kae kao odreeno (ta ivotinja koja se pojavljuje...). Kad Le Klezio postaje-Indijancem, to je neki uvek nedovren Indijanac, koji ne zna da gaji kukuruz niti da izdubi un: on stupa u podruje susedstva vie nego to zadobija formalna obeleja. Isto tako, po Kafki, ampion plivanja ne ume da pliva. Svako pisanje nosi u sebi izvestan atletizam, ali, daleko od toga da miri pisanje sa sportom, ili da od pisanja pravi olimpijske igre; taj atletizam se pokazuje u organskom curenju i luenju: sportista u krevetu, govorio je Mio. Postajemo ivotinja utoliko vie poto ivotinja umire; i, suprotno od spiritualistike predrasude, ivotinja je ta koja zna da umire i ima za to ulo ili predoseanje. Knjievnost poinje smru epske svinje, ako emo po Lorensu, ili smru krtice, po Kafki: nae jadne male crvene apice pruene u pokretu nenog saaljenja. Pie se

Cf. Andre Dotel, Zemlje pamenja (Andr Dhotel, Terres de mmoire, Ed. Universitaires): o postajanju-zvezdastim u Chronique fabuleuse. Le Clzio, Hai, Flammarion. U svom prvom romanu, Le proces-verbal, Le Klezio je na skoro uzorit nain prikazao lik uhvaen u postajanje-enom, zatim u postajanje-pacovom, pa postajanje-nevidljivim, gde i nestaje.

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

za telad koja umiru, rekao je Moric. Jezik se mora rastegnuti da dosegne enske, ivotinjske, molekularne zaobilaznice, a svako zaobilaenje je smrtno postajanje. Nema prave linije, ni u stvarima, niti u jeziku. Sintaksa je skup nunih zaobilazaka svaki put stvorenih da bi se u stvarima otkrio ivot. Pisati, to ne znai prepriavati svoje uspomene, svoja putovanja, svoje ljubavi i svoje tuge, svoje snove i svoje utvare. Isto je kad se zgrei preterivanjem u stvarnosti ili u mati: u oba sluaja je re o veitom tata-mama, edipovskom sklopu koji se projektuje u realno ili se introjektuje u imaginarno. Otac kojeg neko ide da trai na kraju puta, kao u okrilju sna, u svom detinjastom shvatanju knjievnosti. Pie se za svog oca-majku. Marta Rober je otila do kraja u ovoj infantilizaciji, toj psihoanalizaciji literature, ne ostavljajui romansijeru drugi izbor do li da bude Kopile ili Nahoe. ak ni postajanje-ivotinjom nije zatieno od edipovske redukcije, od vrste moje mae, moje kue. Kako kae Lorens, ako sam irafa, a obini Englezi koji piu o meni ljubazni, dobro odgojeni psi, eto svega, ivotinje su razliite... instinktivno mrzite ivotinju koja jesam. Po optem pravilu, aveti tretiraju neodreenost kao masku za lino ili prisvojno: neko dete je prebijeno brzo se preobraava u moj otac me je prebio. Meutim, knjievnost sledi obrnut put, i postavlja se samo otkrivajui ispod vidljivih likova mo bezlinog koje nije nikakva optost, ve pojedinanost na najviem stupnju: neki ovek, neka ena, neka zver, neki trbuh, neko dete... Prva dva lika nisu ona koja slue kao uslov knjievnog izraavanja; knjievnost poinje tek kad se u nama rodi tree lice koje nam oduzima mo da kaemo Ja (neutrum o kojem govori Blano). Svakako, knjievni likovi su savreno individualni, nisu ni nejasni ni uopteni; ali sve njihove individualne crte izdiu ih do vizije i prenose u neodreenost kao u neko postajanje previe jakim za njih: Ahab i vizija Mobi Dika. Tvrdica nije nikakav tip, ve, naprotiv, njegove pojedinane crte (voleti neku mladu enu itd.) ine da dospe do vizije, da vidi zlato, na takav nain da on klizi niz jednu vetiju liniju kojom zadobija mo neodreenosti neki tvrdica..., neto zlata, jo zlata... Nema knjievnosti bez fabuliranja, ali, kako je Bergson umeo da vidi, fabuliranje, fabulativna funkcija se ne sastoji od imaginiranja ili projekcije nekog ja. Ona pre dosee do tih vizija, ona se izdie sve do tih postajanja ili moi. Ne pie se svojim neurozama. Neuroza, psihoza nisu prelazi ivota, ve stanja u koja se zapada kad se proces prekine, sprei, zaepi. Bolest nije proces, ve njegovo zaustavljanje, kao u sluaju Nie. Ni pisac kao takav nije bolesnik, ve pre lekar, lekar samog sebe i sveta. Svet je skup simptoma ija se bolest mea s ovekom. Knjievnost se tada javlja kao poduhvat zdravlja: ne u smisluCf. Baji, Razasuta legenda, antologija nemakog romantizma (J.-C. Bailly, La lgende disperse, anthologie du romantisme allemand, 10-18). Marta Rober, Roman o poreklu i poreklo romana (Marthe Robert, Roman des origines et origines du roman, Grasset). Lorens, Izabrana pisma. Francuski prevod: Lettres choisies, Plon, II. Blano, Udeo vatre (La part du feu) i Beskonani razgovor (Lentretien infini):

Neto se dogaa (likovima), to oni ne mogu da uhvate osim ako se ne oslobode svojemoi da kau Ja. Ovde knjievnost kao da opovrgava lingvistiko shvatanje, koje naroito u prva dva lica nalazi sami uslov iskaza.

da pisac nuno poseduje neko veliko zdravlje (ovde sreemo istu dvosmislenost kao kod atletizma), ve da uiva jedno neodoljivo malo zdravlje koje dolazi iz onoga to je video i uo o stvarima prevelikim za njega, prejakim za njega, stvarima od kojih ne moe disati, iji ga prelaz iscrpljuje, pruajui mu ipak postajanja koje bi jedno veliko preovlaujue zdravlje uinilo nemoguim. Iz onog to je video i uo, pisac se vraa crvenih oiju, probijenog sluha. Koje bi zdravlje bilo dovoljno da oslobodi ivot svuda gde je on zatamnien kroz oveka i unutar njega, kroz organizme i vrste i unutar njih? Upravo malo zdravlje Spinozino, onoliko koliko traje, svedoi do kraja o novoj viziji za koju se otvara u prolazu. Zdravlje kao knjievnost, kao pisanje, sastoji se u tome da se izmisli neki narod koji nedostaje. To pripada fabulatornoj funkciji izmiljanja jednog naroda. Ne pie se uspomenama, osim ako se od njih ne pravi kolektivno poreklo ili sudbina jednog naroda koji e doi, jo uvek skrivenog iza svojih izdaja i poricanja. Amerika knjievnost ima tu izuzetnu mo da proizvodi pisce koji mogu da pripovedaju sopstvene uspomene, ali kao uspomene jednog univerzalnog naroda sastavljenog od iseljenika iz svih zemalja. Tomas Volf ispisuje itavu Ameriku u meri u kojoj ona moe da se nae u iskustvu jednog jedinog oveka. Ba taj narod nije narod pozvan da ovlada svetom. To je manjinski narod, veito manjinski, uhvaen u postajanje-revolucionarnim. Moda on ne postoji nigde osim u atomima pisca, narod-kopile, inferioran, podreen, uvek u nastajanju, uvek nedovren. Kopile vie ne znai porodino stanje, ve proces ili skretanje rase. Ja sam ivotinja, crnac nie rase za itavu venost. To je postajanje pisca. Kafka za Srednju Evropu, Melvil za Ameriku, predstavljaju knjievnost kao kolektivni iskaz jednog manjinskog naroda, ili svih manjinskih naroda, koji svoj izraz nalaze samo kroz tog pisca i u njemu. Mada knjievnost uvek upuuje na pojedinane inioce, ona je kolektivno ureivanje iskaza. Knjievnost je bunilo, ali bunilo nije stvar oca-majke: nema bunila koje ne prolazi kroz narode, rase i plemena, koje ne proganja optu istoriju. Svako je bunilo svetsko-istorijsko, premetanje rasa i kontinenata. Knjievnost je bunilo, i po tom osnovu ima svoju sudbinu izmeu dve krajnosti bunila. Bunilo je bolest, prvorazredna bolest, kad god uzdigne rasu koja se smatra za istu i nadmonu. Ali ono je i mera zdravlja kada priziva onu kopilansku potlaenu rasu koja se neprestano komea pod dominacijom, opire se svemu to kri i tamnii, u prazno se ucrtava u knjievnost kao proces. I tu uvek postoji opasnost da neko bolesno stanje prekine taj proces ili postajanje; tu nalazimo onu istu dvosmislenost kakva postoji i u zdravlju i atletizmu, stalnu opasnost da se bunilo dominacije ne pomea sa bunilom kopilanstva, da ne povue knjievnost ka zametku faizma, bolesti protiv koje se ona bori, po cenu da je dijagnostikuje u sebi samoj i da se bori protiv sebe same. Konani cilj knjievnosti, odloiti u bunilo to stvaranje jednog zdravlja, ili to izmiljanje jednog naroda, odnosno, mogunosti ivota. Pisati za taj narod kojeg nema... (za manje znai umesto, negoli u ast). ta knjievnost radi u jeziku, bolje se pokazuje: kako kae Prust, ona tu ocrtava upravo neku vrstu stranog jezika koji nije neki drugi jezik, nekakav iznova pronaen stari dijalekt, ve jezikovo postajanje-drugim, pretvaranje veinskog jezika u manjinski, bunilo koje ga ponese, vetija loza koja izmie vladajuem sistemu. Kafka u usta ampiona u plivanju stavlja rei: ja govorim isti jezik kao i vi, a ipak ne razumem ni rei od onoga to kaete. Sintaksika kreacija, stil, to je to postajanje jezika: nema stvaranja rei, nema neologizama koji vrede izvan efekata sintakse u kojima se razvijaju. Mada knjievnost ve predstavlja dva vida, u meri u kojoj upravlja razgradnjom i razaranjem maternjeg jezika, ona je i invencija jednog noO knjievnosti kao stvari zdravlja, ali za one koji ga nemaju ili imaju samo krhko zdravlje, cf. Mio, pogovor za Moja svojstva, u: Burna no (La nuit remue, Gallimard). I Le Klezio, Hai: Jednoga dana emo moda saznati da nije bilo umetnosti, ve samo medicine. Andre Be (Andr Bay), predgovor za francuski prevod: Thomas Wolfe, De la mort au matin, Stock. Cf. Kafkina razmiljanja o manjinskim knjievnostima u Dnevniku, i Melvilova o amerikoj knjievnosti (u francuskom prevodu Dou viens-tu, Hawthorne?).

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

vog jezika u jeziku, i to kroz stvaranje sintakse. Jedini nain da se jezik brani jeste da se on napadne... Svaki je pisac primoran da sam sebi stvori jezik.... Reklo bi se da je jezik uhvatilo bunilo, koje ga navodi upravo da napusti sopstvene koloteine. to se tie treeg vida, on potie otuda to se strani jezik ne moe izdubiti u samom jeziku a da se svaki jezik sa svoje strane ne poremeti u ravnotei, ne dovede do granice, u neku spoljanjost ili neko nalije koje se sastoji od Privienja i Prisluavanja koja vie nisu ni iz kakvog jezika. Ta privienja nisu aveti, ve istinske Ideje koje pisac vidi i uje u pukotinama u jeziku, u otklonima jezika. To nisu prekidi procesa, ve zastoji koji predstavljaju njegov deo, kao venost koja se moe otkriti samo u budunosti, kao pejza koji se pokazuje samo u pokretu. Nisu one spolja u odnosu na jezik, one jesu njegova spoljanjost. Pisac kao vidovnjak i sluevnjak, cilj knjievnosti: to je prelazak ivota u jezik koji uspostavlja Ideje. To su tri vida koji su neprestano u pokretu kod Artoa: pad slova pri raspadanju maternjeg jezika (R, T...); njihovo prihvatanje u novu sintaksu ili nove imenice sa sintaktikim znaajem, tvorci jednog jezika (sTRepTi); rei-daci, ukratko, asintaktika krajnost kojoj tei svaki jezik. I Selin, ne moemo se uzdrati da to ne kaemo, onako ukratko, kako to oseamo: Putovanje na kraj noi ili raspad maternjeg jezika; Smrt na veresiju i nova sintaksa kao jezik u jeziku; Guignols Band i isprekidani uzvici kao granice jezika, eksplozivne vizije i sazvuja. Da bi se pisalo, da bi se bilo, maternji jezik mora nam biti mrzak, ali tako da jedno sintaktiko ostvarenje u njemu doe do neke vrste stranog jezika, da celokupan jezik otkrije svoju spoljanjost, s onu stranu svake sintakse. Deava se da estitamo nekom piscu, ali on sam dobro zna da je daleko od toga da dosegne granicu koju je sebi postavio i koja neprestano izmie, daleko od toga da dovri svoje postajanje. Pisanje, to je i postajanje neim razliitim od pisca. Onima koji je pitaju u emu se sastoji pisanje, Virdinija Vulf odgovara: ko vam govori o pisanju? Pisac o tome ne govori, on brine o neemu drugom. Ako uzmemo u obzir te kriterijume, vidimo da, meu svima onima koji prave knjige sa knjievnim namerama, ak i meu ludacima, veoma malo ima onih koji za sebe mogu rei da su pisci.

Prust, Prepiska sa Gospoom Stros, Pismo 47 (Proust, Correspondence avec Madame Strauss, Lettre 47): nema izvesnosti, ak ni gramatikih....