OpremaDuãan Ãeviñ

UrednikPredrag Markoviñ

SvetlanaVelmar - Jankoviñ

Kwiga za

MarkaIlustrovao

Vladimir Stankovski

Beograd

2010.

© „Stubovi kulture”Svetlana Velmar-Jankoviñ

Na koricamaIlustracija Vladimira Stankovskog

Kwiga za MarkaSvetlane Velmar-Jankoviñ

uvrãtena je, odlukom Ministarstva

prosvete i sporta Republike Srbije,

od ãkolske 2006/2007. godine

u program obavezne lektire

za 4. razred osnovne ãkole.

Dragi åitaoci!

Ovu kwigu sam zamislila i napisala kao poklon

mom unuku Marku Œ. Protiñu. Ali ona je zamiãqena i

pisana kao poklon i svim drugim devojåicama i deåaci-

ma – ako vole da åitaju. Ako baã i ne vole – moæda ñe se

predomisliti dok budu åitali ovu kwigu, poãto neñe

svisnuti od dosade.

Joã neãto, u poverewu: sva deca o kojoj se ovde

priåa, stvarno su postojala. Æivela su u onim vreme-

nima u kojima se nije znalo ni za automobile, ni za

avione, åak ni za elektriåno osvetqewe. Pa, razume se,

ni za telefone, liftove, crtane filmove. Æivela su ta

deca davno i drukåije a ipak se, videñete, nisu mnogo

razlikovala od vas danas.

Kako je to moguñe? Ne znam. Ali, proåitajte i sami

zakquåite u åemu je tajna, ako je ima.

Vaã pisac

Biqka - Ëudotvorka

Stajao je pred ulazom u peñinu.

Jedva ga je naãao.

U tragawu za medveœim leglom danima se, sa brañom,

provlaåio kroz ãibqe, pentrao po strmim stenama, osma-

trao sa drveña. Prekjuåe su ceo dan proveli u kroãwi

drveta, prateñi pogledima medvedicu. Ona se pojavqivala

pa nestajala, ali deåaci nisu uspeli da utvrde odakle

dolazi i kuda odlazi. Znali su da ima dva meåeta, jer se

sa wima igrala tu, nedaleko, na jednoj visoravni.

Nemawa je bio gotovo siguran da joj je leglo u blizi-

ni i da mora biti u nekoj od skrivenih peñina.

Danas mu je bio sreñan dan: otkrio je i peñinu, i

ulaz.

Maloåas je sa obliæweg drveta ugledao medvedicu

kako izlazi iz peñine. Protezala se, pa onda åeãala le-

œa. Zatim kao da je postala oprezna: poåela je da wuãi

vazduh i da gleda oko sebe.

Na drvetu, deåaci su gotovo prestali da diãu: da

nije osetila wihovo prisustvo?

Odjednom, neverovatno hitro, medvedica je nestala

u ãumi.

7

– Otiãla je po hranu – ãapnu Miroslav.

Bilo ih je trojica. Tri brata, tri sina srpskog

æupana Zavide, Nemawa, Stracimir i Miroslav, skri-

veni u visokoj i ãirokoj kroãwi.

Nemawa je bio najsmeliji i najbræi. On im je bio

voœa.

– Tiãina – naredio im je. – Silazim.

– Lud si – reåe Stracimir. – Ãta ako se medvedica

vrati? Iskidañe te na komade.

– Vi ostajete na straæi. Zvizni mi åim opaziã da

se neãto miåe.

Skliznuo je sa drveta i zaåas stigao pred peñinu.

Da li bi smeo da uœe? Unutra su, sigurno, oba meåeta.

Nije hteo oba. Izabrañe ono mawe, svetlije dlake.

Debequãkasto a nestaãno. Posmatrao ga je pre neki dan

kako se vaqa po travi, na onoj visoravni.

Ako uœe po meåe a medvedica se vrati?

To nikako ne bi vaqalo.

Tanak ali oãtar zviæduk dopre do wega: Stracimir

ga je upozoravao na opasnost.

Brz a gotovo neåujan, deåak se smandrqao niz str-

minu pa uspuzao uz drvo.

Medvedica je bila izaãla iz ãume i æurila ka

peñini. Åim je stigla, poåela je da wuãi tle, naroåito

ono mesto na kojem je Nemawa malopre stajao.

– Osetila te je – ãapnu Stracimir.

Kao da ga je åula, medvedica okrete glavu u pravcu

wihovog drveta. Deåaci se skameniãe.

8

Wiãuñi se, medvedica uœe u peñinu.

– Uh – odahnu Miroslav. – Hajde da zbriãemo. Ot-

kriñe nas.

– Veñ nas je otkrila – reåe Stracimir. – Zna da smo

u wenoj blizini.

Iako nerado, Nemawa je morao da prizna da su mu

braña u pravu: medvedica je oåigledno bila nawuãila

wihovo prisustvo.

Nije smeo da izlaæe brañu tolikoj opasnosti. On je

odgovarao za wih. Ãta bi mu otac rekao da zna za sve ovo?

– Brzo, beæimo – naredi.

Skliznuli su, jedan za drugim, sa drveta – Nemawa

posledwi i potråali ãto su bræe mogli.

Nisu se zaustavili sve dok nisu stigli do gradskih

kapija.

Opet na drvetu, ali sada u gradu, obezbeœeni visokim

zidinama i gradskom straæom, deåaci su se odmarali i

nadmudrivali.

– Na kraju ñemo nastradati zbog tog meåeta – tvrdio

je Stracimir.

– Meni je æao ãto ga uzimamo od majke – rekao je

Miroslav. – Meåe je joã beba. Ona ga doji.

Nemawa je ñutao. Æeleo je to meåe, i doåepañe ga se.

Ali, shvatio je da ne moæe ostati kod svog prvobitnog

nauma: da ukrade meåe iz peñine, dok je medvedica odsut-

na u potrazi za hranom. To je bilo isuviãe opasno: jutros

9

su baã imali sreñe. Prvo, otkrili su u kojoj je peñini

leglo. Drugo, umakli su medvedici. Nemawa ni najmawe

nije sumwao da bi ih ona ubrzo potraæila, u brizi za

svoje mladunce. Ãta bi bilo ako bi ih naãla – Nemawa

nije smeo ni da misli.

Brinuo se da otac, moñni Zavida, neãto o svemu

ovom ne sazna jer bi ga strogo kaznio ãto je izloæio

opasnosti i brañu i sebe.

Nadao se da otac ipak niãta neñe saznati jer je, sa

wihovim najstarijim bratom Tihomirom i u pratwi

mnoge vlastele, jutros odjahao u lov. Sigurno ñe, kao i

obiåno, ostati nekoliko dana.

Sutradan posle podne Nemawa je sedeo na obali

reåice koja je tekla pored grada. Nedaleko, Stracimir

i Miroslav su pecali, ali ih riba nije htela. Pro-

ticalo je sunåano avgustovsko popodne, natopqeno top-

lotom i blagoãñu. Sve je izledalo u najboqem redu i

ptice su pevale, i cvråci se oglaãavali sa svih strana,

i reåica grgorila. Ali, u sebi, Nemawa je bio nemiran:

bila ga je zaokupila æeqa da se doåepa meåeta i ni o

åemu drugom nije mogao da misli. Ãto je duæe mislio i

pravio planove, to je bivao sve nezadovoqniji: nijedan

plan mu nije izgledao dovoqno dobro smiãqen pa, pre-

ma tome, ni dovoqno uspeãan.

Bacio je joã jedan kamenåiñ u vodu i rasejano iãåu-

pao travku koja mu je bila pod rukom. Poåe je grickati

i iznenadi ga nepoznat ukus, vrlo prijatan. Shvati da

to ãto gricka i nije neka obiåna travka nego meka, lis-

10

nata, kratka biqka, puna mleånog slatkasto kiselkas-

tog soka, izvanrednog mirisa. Sok se slivao u Nemawino

grlo i on je uæivao. Odjednom kao da viãe nije bio ni

nestrpqiv, ni obesan, ni nezadovoqan zbog svoje neza-

dovoqene æeqe za meåetom. Naprotiv: postao je smiren

i veseo.

I daqe je grickao biqku, siãuñi sok.

– Oni zli qudi postavqaju zamke u ãumi – åuo je.

Okrenuo se levo i desno, napred i nazad. Nigde

nikog sem wegove brañe, tamo daqe. Ko je to govorio?

– Zaãto to rade? – åuo je opet.

Glasovi – to su bila dva glasa – bili su jasni, ali

kao da nisu bili qudski. Tako tiho a ipak piskutavo

qudi ne govore. Nemawa se i daqe osvrtao ali nikog nije

video.

Gricnu joã jednom drãåicu svoje biqke, srknu sok

i izvadi je iz usta. Dræeñi je ispred sebe, ugleda na biq-

ci dva mrava. Bili su zaposleni: drugi je iãao za prvim

koji je nosio neku poluprozraånu mleånobelu kuglicu,

sjajnu kao mali biser. Morala mu je biti vrlo teãka.

– Postavqaju zamke da bi uhvatili onu medvedicu i

wene meåiñe.

Nemawa pretrnu. Da li je moguñe? Pa to govore ovi

mravi!

– Ne razumem ãta ñe qudima medvedi.

– Ubiñe ih. Qudi samo ubijaju. I nas uvek gaze.

– Ali zaãto?

11

– Uvek im neãto treba. Rado jedu mlado medveœe

meso, a od medveœeg krzna prave one smeãne navlake ãto

nose na sebi.

Mravi baã ne misle lepo o qudima, pomisli Nema-

wa. I pomisli, prvi put, kako to qudi moæda i zasluæuju.

– Eh, kad bi ovaj deåko malo spustio naãu biqku-

-hraniteqku pa da se doåepamo tla i stignemo kuñi. Baã

sam se umorio – reåe prvi mrav.

Nemawa spusti biqku u travu. Oba mrava radosno

skliznuãe na tle.

– Sad je na mene red da nosim teret – reåe drugi mrav,

mawi.

– Dobro, ali biñe ti teãko. Slabiji si od mene.

– Ne brini, moñi ñu.

– Evo i nas, dolazimo u pomoñ! – åulo se.

Nemawa spazi, izmeœu travki, ceo red mrava koji su

izgledali kao da zaista æure nekome u pomoñ.

Mrav koji je nosio sjajnu kuglicu, zastade.

– Paæwa molim! Ovo je mleåna kap soka naãe biqke-

hraniteqke. Najdragoceniji tovar!

Åuo se æagor odobravawa a zatim Nemawa vide kako

mravi, brzo i veãto, pretovaruju sjajnu kuglicu na

jednog velikog, jakog mrava. Postrojeni kao vojnici,

jedan iza drugog, brzo su odmileli.

Nemawa je shvatio da je ono ãto su mravi nazivali

svojom biqkom-hraniteqkom, bila ona ista biqka koju

je i on grickao i pio joj sok.

12

Spusti ruku da bi je ponovo uzeo iz trave ali, baã u

taj åas, sleti mala ãarena ptica, uze biqku u kqun i

odlete.

– Hej! Pa to je moje! – viknu Nemawa, ali je mala pti-

ca veñ bila daleko.

– Da li je tvoje? – åu.

Pogleda ãaku. Na vrhu wegovog kaæiprsta, stajao

je mrav.

– Jeste, moja je. Ja sam je naãao, ubrao i sisao – reåe

Nemawa mravu.

– To je biqka-hraniteqka – reåe mrav. – Nije ni tvo-

ja, ni moja. Nije niåija, jer pripada svima, svi pijemo

wen sok.

– Ali ja sam je naãao.

– Zato ãto je ona htela da je ti naœeã.

– Biqka htela? – nasmeja se Nemawa. – Zaãto bi to

htela?

– Otkrij sam. U tome ti ne mogu pomoñi. Mogu ti reñi

samo ovo: razumeñeã naã mravqi jezik joã tokom ovog da-

na, zatim u sledeñoj noñi i sutra dok ne zaœe sunce. Do ta-

da ñe trajati dejstvo soka koji si posisao. Posle toga, ne.

Neverovatnom brzinom mrav skliznu niz Nemawinu

ãaku, lakat, odeñu i nestade u travi.

– S kim to priåaã?

To je Miroslav ostavio udicu, doãao i åuånuo do

Nemawe.

– Ni sa kim. Qutio sam se na ptiåicu. Odnela mi je

travku koju sam grickao.

13

– Ne mari, nañi ñeã drugu.

– Pa da, sigurno. Ali mi moramo da naœemo zamke i

kqusa koje je neko postavio po ãumi.

– Koga love?

– Medvedicu i meåiñe.

Miroslav zviznu. Toliko je bio iznenaœen da se nije

setio ni da zapita Nemawu otkuda to zna. Na zviæduk

åuœewa i Stracimir ostavi udicu i doœe. Åim je åuo u

åemu je stvar, predloæi da poœu u tragawe. Odmah.

– Smemo da ostanemo u ãumi samo dok sunce ne poåne

da pada, jer nas mrak tamo ne sme zateñi. Polazimo.

Imate li svoje male maåeve? – upita Nemawa brañu.

– Imamo.

Kad su se pribliæili ãumi, Nemawa oseti da ga

neãto jako golica po levoj nozi. Saæe se i ugleda celu

povorku mrava kako mu ide niz nogu.

– Prati nas – reåe mu mravqi predvodnik. – Od-

veãñemo te do najbliæih kqusa.

Povorka mrava se spusti na tle i krenu.

– Idemo u koloni po jedan, za ovim mravima – reåe

Nemawa. – Ja ñu prvi, a vi za mnom.

– Za mravima? – zgranuãe se braña.

– Jeste. Pazite da nekog ne zgazite. I ni reåi viãe.

Braña se zgledaãe.

Vijugajuñi mimo ãumskih puteqaka, mravi su ih

brzo doveli do jednih kqusa, veãto i åvrsto postavqe-

nih. Pazeñi da se i sami ne uhvate, deåaci su na razne

14

naåine pokuãavali da ih raskuju. Nije iãlo. Muåili

su se, smewivali jedan drugog, znojili se i prepirali –ali kqusa nisu uspeli da uåine bezopasnim. Samo su ih

razlabavili.

Veñ je padao mrak.

– Ne vredi – reåe Nemawa. – Sutra moramo da doœemo

sa alatom. Naãi maåevi nam u ovome poslu nisu ni od

kakve pomoñi.

– Nisu – sloæi se Stracimir. – Baã smo se nagwavi-

li, a nikakve vajde. A ãta ako se neko od meåiña do sutra

uhvati u kqusa?

– Meåiñi ne izlaze po noñi. Ni wih wihova majka

ne puãta kao ni nas naãa – reåe Miroslav.

Sva trojica se nasmejaãe.

– Ali ako neñemo da od naãe majke izvuåemo teãku

grdwu, a moæda i kaznu ãto kasnimo, onda trkom kuñi!

– naredi Nemawa.

U ranu zoru sledeñeg dana sva tri deåaka ne samo ãto

su bila budna, nego veñ i potpuno spremna za polazak.

Svaki je nosio neãto od neophodnog alata, koji su joã

sinoñ bili pripremili. Skrili su alat u torbice za

hranu.

Neoåekivana teãkoña je iskrsla na gradskoj kapi-

ji, jer se straæar dvoumio da li sme ili ne sme da im

otvori teãke vratnice i spusti pokretni most.

Ne zaboravite da se sve ovo deãava u prvoj polovi-

ni XII veka.

15

– Mladi gospodaru – rekao je straæar Nemawi – otac

ti nije tu a od tvoje gospoœe majke nemam nikakvo nare-

œewe. Kako onda da vas pustim?

– Majka spava – odgovori Nemawa. – Neñemo je vaqda

buditi u ovo doba. Ali ona zna za naã izlazak. Odobrila

ga je.

– Niãta mi o tome nije reåeno.

– Dajem ti svoju reå da je tako i preuzimam svu odgo-

vornost na sebe. Molim te, spusti most i pusti nas – bio

je uporan Nemawa.

Zapovednik straæe ga je posluãao, ali preko voqe.

Dok im je otvarao kapiju, opomenuo ga je:

– Ne zaboravi da ti se danas otac vraña. Nije red da

ga, sa brañom, ne saåekaã u kuñi.

– Saåekañemo ga. Otac sigurno neñe stiñi u rano jutro.

Hvala ti ãto si nas pustio. U pravi åas. Evo i sunca.

Blesak jutra rasuo se po vasceloj prirodi.

Deåaci potråaãe ka ãumi.

Odmah su primetili neko åudno komeãawe. Ptice

su uzletale i sletale bez nekog reda, uz åudnovat cvrkut.

Bube i mravi su se na sve strane bili razmileli, tako da

su deåaci jednako morali da preskaåu wihove povorke.

Åak su i zeåevi, sivi i krupni, iskakali iz grmqa i

nekud beæali.

– Ãta li sve ovo znaåi – pitao se Nemawa, glasno.

– Uhvatili su je, uhvatila se – zaåuo je, sa svih

strana, one tihe a piskutave mravqe glasove.

16

Jurnuo je kao bez duãe.

Uhvañena u kqusa, medvedica nije urlikala, samo

je neåujno stewala, pokuãavajuñi da iãåupa dve zadwe

ãape. Ali ãto je viãe pokuãavala, to su je kqusa viãe

stezala. Åim su se deåaci pojavili zareæala je na wih,

sva besna.

– Nisu ti oni krivi – zavikaãe mravqi glasovi, u

horu.

Medvedica se naglo primiri.

– Ãta sad? – upita Nemawa. Braña su, ñuteñi, sta-

jala uz wega.

– Moramo je osloboditi – nastavi Nemawa. – Samo

kako?

– Pusti mene da se dogovorim s wom – predloæi mrav

koji je, pored Nemawinih stopala, predvodio jednu veñu

povorku. – Slaæeã se?

Nemawa klimnu glavom. Mrav brzo ode i joã se bræe

vrati.

– Sad ñeã polako, potpuno sam, da pristupiã medvedi-

ci. Korak po korak. Pri tom joj blago priåaj o tome ãta æe-

liã da uradiã i kako da joj pomogneã. Nemoj se plaãiti.

– Ostanite ovde i ne miåite se bilo ãta da se desi –naredi Nemawa strogo svojoj brañi. – Samo ako doœe do

neke nevoqe, beæite i traæite pomoñ.

Primicao joj se korak po korak, sa alatom u ruci.

Tek sad je video koliko je krupna i snaæna. Bila je, u

stvari, ogromna.

17

– Dolazim da ti pomognem – govorio joj je mirno. –Nosim åekiñ i drugi alat, jer hoñu da te oslobodim

kqusa.

– Kad joj priœeã, spusti alat na zemqu. Ne treba

niãta da imaã u rukama dok te celog ne owuãi – posave-

tova ga mrav, koji se bio smestio na wegov desni kaæi-

prst.

Nemawa ga posluãa. Dok ga je wuãila – a to je dugo

trajalo – medvedica je nezadovoqno brundala.

Nemawa shvati.

– Pa da, ja sam isti onaj koji je pre neki dan stajao

pred tvojom peñinom, ali veruj mi da i nisam sasvim

isti. Onda sam æeleo da ti ukradem meåe, a sad to uopãte

viãe ne æelim. Ako si me dovoqno upoznala, pusti me

da pokuãam da te oslobodim.

Medvedica prestade da ga wuãi, a Nemawa polako

primaåe alat, uze teãki åekiñ i poåe da raskiva kqusa.

Uopãte nije iãlo lako. Dugo se muåio ali mu je, na

kraju, izgledalo da ñe ipak uspeti. I pored sve lupe åeki-

ña, medvedica je ostala sasvim mirna. Bila je prestala

i da brunda i da stewe: strpqivo je snosila svoj bol.

Nemawa je nastojao da wene ãape, uhvañene u kqusa,

nikako ne zakaåi åekiñem i uspevao je u tome, ni sam ne

znajuñi kako.

– Da doœemo? – pitao je, ukopan na svom mestu,

Stracimir.

– Ne treba. Jedva i sebi åuvam ruke a woj ãape.

18

Pobeda! Pod udarcima åekiña kqusa su najzad

popustila. Mogao je da ih razvuåe i medvedica je polako

izvukla prvo jednu rawavu ãapu, pa drugu. Bila je slo-

bodna.

– Ãta to radiã, sine æupana Zavide? Ko ti je dozvo-

lio da diraã naãa kqusa? Misliã da ti sve smeã, a?

Nemawa se okrete. Dva nepoznata momka, u crnim

odorama, bila su tu, iza wega, sa uperenim strelama.

Jedan je niãanio u wega, drugi u Stracimira.

– Ne miåi se i ñuti. Pravi se da si uplaãen – save-

tovao ga je mrav, mileñi mu po uvetu. – Oni su opasni,

zli su.

Nemawa ga posluãa. Izgledalo je da je, sav zgråen,

onemeo od straha.

Momci se nasmejaãe, zadovoqno.

Odjednom ugleda meåiñe. Tråali su pravo ka majci,

trapavo, åetvoronoãke.

– Meåiñi – viknu Miroslav.

Momci, obojica u isti mah, okretoãe strele ka me-

åiñima. Tada nastade neviœen lom. Nemawa zavitla teã-

ki åekiñ i pogodi u glavu momka koji mu je bio bliæi

dok se medvedica, kao da joj ãape nisu gotovo iskidane,

neverovatnom brzinom stuãti na drugog. On je pokuãao

da joj pobegne, ali nije odmakao ni nekoliko koraka kad

ga je medvedica zgrabila i poåela wime da udara o zemqu

kao praznom vreñom. Åovek je prvo urlao, a posle umukao.

Sad su obojica leæali nepokretni, nedaleko jedan od

19

drugog. Luk, strele, tobolci, noæevi – sve je to bilo, po-

lomqeno, razbacano po tlu.

– Dodaj mi koæne gajtane iz tvog alata, brzo – nare-

di Nemawa Stracimiru.

Kad su åvrsto uvezali onesveãñene momke, braña se

osvrnuãe i ugledaãe kako, sasvim blizu wih, medvedi-

ca grli i mazi svoje mladunce koji su joj lizali ãape.

– Boæe, ovo sam hteo da pokvarim – reåe Nemawa. –Kako sam samo mogao to da poæelim?

– Zar viãe ne æeliã? – upita ga mrav, na wegovom

desnom uvetu.

– Ne, uopãte. Spasen sam od te æeqe. A bio sam spre-

man da uåinim teæak greh, da ukradem meåe od majke.

Hvala ti ãto si mi pomogao da to ne uåinim. Hvala vam

svima.

– Nema na åemu – odgovori mrav. – Radujemo se ãto je

sve ispalo dobro. Ali u tome nam je najviãe pomogla

naãa biqka-hraniteqka. Ti je zovi – åudotvorka.

Sad, kad smo stigli na kraj ove priåe, treba joã da

dodamo i ovo: prvo, da su Stracimir i Miroslav odmah

otiãli u grad po straæare koji su sproveli uhvañene

nevaqalce. Drugo, da je æupan Zavida, kad se tog dana

vratio iz lova, bio vrlo zadovoqan ãto su wegovi hrabri

sinovi uhvatili dva razbojnika. Treñe, da su deåaci

svakoga dana iãli u goste medvedici i igrali se sa

meåiñima koliko im je bila voqa. Vi ste se, svakako,

22

dosetili da je, kad je porastao, ovaj deåak Nemawa postao

baã onaj slavni srpski æupan Stefan Nemawa koji je

stvorio prvu srpsku dræavu i dinastiju Nemawiña.

Znate i to da je po Srbiji podigao mnoge manastire a sa

svojim najmlaœim sinom, Svetim Savom, izgradio

Hilandar na Svetoj Gori. U Hilandaru je i umro, kao

monah Simeon, 26. februara 1200. godine. Po wemu se i

danas zovu svi oni, stari i mladi, koji nose ime Nemawa.

Ali moæda joã niste åuli da Stefan Nemawa, dok je bio

veliki æupan, nikada nije iãao u lov. Voleo je da

odlazi sam u ãumu i da tamo sedi, grickajuñi jednu

kratku biqku, ãirokih listova, punu beliåastog soka.

Wegova braña su govorila da je on zove biqkom-åudo-

tvorkom dok su qudi iz wegove pratwe meœu sobom ãa-

putali da veliki æupan ponekad kao da ume da razgovara,

nemuãtim jezikom, ne samo sa pticama i zeåevima, nego

i sa mravima, i påelama. Åak i sa medvedima koji su zna-

li da mu doœu u pomoñ, u teãkim bitkama.

23