knjiga o milutinu esej

Тек што је преко својих леђа превалио два Балканска рата, изморени српски народ је поново потјеран у ровове на бранике отаџбине. Свијет Србе ниј могао оставири мирне ни једну пуну годину, те они улазе у рат само због пуцња на сарајевској калдрми. Наш народ постаје храна за окупаторске бајонете и шрапнеле, и како то очигледно није било довољно, био је присиљен да се бори и против саме мајке природе. Смрт, стални сапутник на овом страховитом путовању, Србе је напустила тек након свих невоља на Крфу и Виду, на солунском фронту и након ослобађања поробљених српских земаља. Послије свега, мали народ великог срца враћа све што је изгубио. Сва та прометејска страдања нису заобишла јунака овог романа, шумадинца Милутина. Својим очима је гледао своје саборце који умиру по албанским планинама и који тону у плаво Јонско море. Након пораза у Великом рату, наш јунак, који је крварио за своју Краљевину, добио је само тортуру и намете од те исте земље, и покоји орден, који заправо ништа и не значи. Пораза, да! Зар се побједом може назвати то када једна држава изгуби једну трећину свог становништва и када уђе у заједницу са својим непријатељима. И та иста држава мучи јадног сељака и одузима, умјесто да даје. Ниједан рат нема такву тежину какву има грађански рат. Никакви идеали нису вриједни проливене крви, а крви је било на све стране. Узалудни су били покушаји старих ратника да помире завађену браћу. Како је то рекла Живана, Милутинова жена, њих нико низашта више није зарезивао. Као одговор на све те молбе, добили су вруће олово изнад њихових глава. Стар и неспособан за рат, Милутин је морао да учини вјероватно најтежу ствар у свом животу. Да пошаље Радоја, свог сина јединца, у клаоницу која му је била добро позната. На фронт. Ослободиоци нсу услишили његове молбе, да се бори умјесто Радоја. Да би се помирио са том чињеницом, Милутин му је дао, као заштиту, свој гуњ. На сремском фронту изгинула је младост Београда и Шумадије. Па тако и Радоје

knjiga o milutinu esej

Documents