knjiga: balet i ja u nekoliko slika - miroslav cupara

MIROSLAV CUPARABALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

4 MIROSLAV CUPARA

Izdavač:Dobra knjiga dooMaksima Gorkog 137, Beograd

Za izdavača:Goran Milenković

Plasman:011/240 22 22, 011/24 55 026, 069/22 33 763

Štampa: COLORGRAFX d.o.o.Dragana Jeftića bb, BeogradTiraž: 500 primeraka

ISBN broj: 978-86-86013-19-4

5BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA


Sadržaj

Uvodna reč ............................................................................... 11

Ima neka tajna veza ................................................................... 20

Oko mene balet svoju mrežu plete(ipak, ja sam srećan od glave do pete!) .......................................... 29

Klavir iza scene ......................................................................... 36

Moja razmišljanja o muzici

Pojam ................................................................................. 41

Pokretačka snaga za postizanje istaknutih umetničkih rezultata .... 42

Klasika 20. veka ili američka klasika ......................................... 43

Večita dilema: baletski pedagog ili korepetitor ............................ 44

Improvizacija - suština baletske korepeticije ............................... 49

Kako se kali čelik u baletskoj sali .................................................. 53

Važni pojmovi ........................................................................... 53

Šta nam vreme donosi? .............................................................. 59

Kako izgleda jedan baletski klas ................................................... 60

Mogućnosti baletske korepeticije .................................................. 62

O harmnonskim jezicima i načinima muziciranja u baletskom klasu .... 66

To je samo rock`n`roll - ništa mudro! ........................................... 71

Au! Kako čovek svira! ................................................................. 78

Zvezdana prašina ...................................................................... 85

Goran Bregović .......................................................................... 93

Feelings ................................................................................... 112

Legende .................................................................................. 121

Kandidatura ............................................................................. 124

Moj sportski život ..................................................................... 135

Pesme ..................................................................................... 147

Šerif Meklaud .......................................................................... 156

Biografija ................................................................................ 162

O autoru ................................................................................. 178

Uvodna reč

Sedim ispred kompjutera i gledam u prazan papir pred sobom. I štasad? Pa ništa, misli mi naviru, ali treba jasno da ih izrazim i uobličim.Onda, da krenem.

Knjiga je namenjena svima koji u baletsku salu ulaze prvi put, a i onimakoji to čine sto prvi put. Dakle, i baletskim pedagozima i muzičarima tj,korepetitorima. Takođe se obraćam i onim ljudima koji vole muziku i balet,a zanima ih kako to jedan ‘insajder’ sagledava suštinu muzike, baletskekorepeticije, događaje i anegdote vezane za balet i baletsku salu, kao i do-gađaje koji svedoče o njegovom ličnom životu.

Kako sam ja ušao u baletsku salu i kako sam u njoj proveo skoro pola života?Uobičajen odgovor bio bi ‘ma, to je bilo slučajno‘. Moguće, slučajnosti

se događaju, ali gde baš meni! Moja imaginacija u nekom dobu odrastanjabila je da postanem barski pijanista i zato sam krenuo tim putem potpunouveren u ispravnost svojih stavova i uverenja. Možda je okolina bila nes-rećna, ali šta da im radim, to je bila moja opsesija. Vlada Vitas je bio mojaprva fascinacija, čovek koga sam mogao da dodirnem, ispričam se sa njimkada je bio raspoložen za priču, a bogami i da krišom gledam šta radi naklaviru, jer je to bio odličan način ‘krađe zanata‘ vrhunskih umetnika kojisu muzicirali u baru. Proces je bio prost. Gledaš, vizuelno pamtiš, posletrčiš kući da to isto odsviraš i da vidiš kako zvuči. Tu je bilo i usporavanjatraka, i besomučno slušanje istih u sporom tempu. Čak sam i Vladu zvaokući da čuje kako sam ‘skinuo’ njegova sola. Dakle, partizanski poduhvatiza ono vreme, jer džez literature nije bilo, a moralo se nekako ‘iskoprcati’iz te ‘močvare pune krokodila‘. Jednostavno, znanja sa Akademije nisu me


zadovoljavala, hteo sam da napredujem. Ključna knjiga koju sam dobio odprof. Vlaste Trajkovića bila je Raselov lidijski koncept jazz improvizacije. Poslete knjige muzički svet mi se ‘rasvetlio’, prosto više ništa nije bilo isto.

Sada da se vratim na onu čuvenu baletsku salu! Idem ja tako ulicomkada me odjednom zaustavi poznato lice. Bila je to Dragica Toskić. Reklaje: „Audicija je... Prijavi se, čoveče, traže korepetitora za moderan balet!“Ja sam to tada, naravno, prečuo i zaboravio, sve dok se nismo sreli još jed-nom. Ovoga puta nastupila je puno autoritativnije i jednostavno sammorao da je poslušam i odem na audiciju. Za divno čudo i na moje velikoiznenađenje, ja sam to lepo položio i lagano počeo sa korepeticijom. Dakle,došao sam direktno iz piano bara, iz potpuno desetog filma, u jedan sasvimdrugi. I tako je počeo moj baletski život, hteo ja to ili ne. U početku mi jebilo interesantno, ali šta je bio problem?

Niko nije znao da mi objasni šta tačno treba da sviram. Kružili su nekipapiri, crvene knjige, ‘nebuloze’ od melodijskih sklopova, koje ne da mi senisu dopadale nego sam se čudio kako to upšte neko može da svira. Prome-nio sam izvestan broj pedagoga, ali realno sam ‘šlajfovao’ u mestu. Prostonije bilo nikog da kaže ‘baletska korepeticija je to i to, to se svira ovako,ona se u mnogo čemu razlikuje od korepeticije u muzičkoj školi, perfor-manse jednog baletskog pijaniste su te i te’... E, to mi je nedostajalo! Samosu mi pokazivali neke papire na kojima je pisao naziv vežbe i to je bilo to...Sedneš i sviraš! Uh, kad se samo setim! Moderan balet je tek predstavljaoproblem, tu ničeg nije bilo, nego, Miroslave, snalazi se kako znaš i umeš...

Jednog dana priđe mi žena kratke kose, nasmejana, i kaže: „Idemo načas da sviraš! Moja pijanistkinja stalno kasni, non-stop joj pucaju cevi ukupatilu, pa dok ona dođe, ti bar odsviraj štap.“ „Au“, rekoh ja, „je l’ moguda sviram šta god hoću?“ „Pa, naravno“, odgovori ona, „takav mi i treba!“Krenuo sam već na zagrevanju I`m in the mood for love lagane 4/4 i to je bilodovoljno da položim istog sekunda! Njena pijaniskinja je normalno došlapola sata kasnije zbog ‘pucanja pomenutih cevi’, ali je baletski pedagog njuubrzo zamenio i na njeno mesto postavio mene. Bila je to čuvena IvankaLukateli, dobitnica mnogobrojnih domaćih i svetskih nagrada, i nagrade zaživotno delo između ostalog. Za nekoliko godina saradnje sa njom uradio

MIROSLAV CUPARA12

MIROSLAV CUPARA14

sam sve što kasnije sa ostalima nisam mogao, ali ono što je najvažnije jesteda sam do tančina upoznao baletsku korepeticiju. Naša saradnja bila je up-ravo onakva kakva treba da bude na jednom baletskom klasu.

Sad već u zrelim godinama odlučio sam da prosto olakšam ljudima taj‘posao u dvoje’ (korepetitor – balerina), dajući im u jednom segmentuknjige jednostavna i prosta uputstva kako da se najlakše i najbrže spo-razumeju. Dugo pripovedanje o tom ‘poslu u dvoje’ i suvoparno pričanječinilo mi se nezanimljivim. Moja namera bila je da stvari krajnje pojednos-tavim i učinim ih pristupačnim za običnog čoveka koji ne zna ništa ni obaletu, ni o muzici.

Pisao sam po sistemu ‘čaša žuči ište čašu meda‘. U trenucima kad samiznosio suvoparne taksativne podatke uvek sam tražio način da iz njihnekako ‘izađem‘ i razgalim čitaoca, prisećajući se neke doskočice, šale ilibih davao svoje komentare, čak i anegdote koje se ‘prenose s kolena nakoleno’.

Današnje generacije pedagoga i korepetitora veoma su čudne u odnosuna ranije. Ništa nije kao što je nekad bilo. ‘Stara garda’ bila je veselija.Mnogo se igralo i pevalo, čak i u pauzama između časova i proba. Izlazilismo po restoranima i kafićima, gde smo nastavljali da komentarišemo zapo-čete teme i da dovršavamo nedovršene. Bilo je i zaljubljivanja, tajnih ljubavi,javnih, manje javnih, slučajnih, ali sve po sistemu ‘reći ću ti, al‘ nemojnikom da kažeš, molim te’. Obično se odgovaralo: „Ma neću, šta ti je! Kome,bre, mogu da kažem? Ovo ostaje samo između nas dvoje!“ Ali, nažalost,nije bilo tako. Žuta štampa se prelivala, podaci su se širili geometrijskomprogresijom, a svi koji bi saznali tajnu pravili su se da ništa ne znaju.

Ja sam imao varijantu da odmah po dolasku na posao ‘dežurnog’ pitam:„Je li, šta ima novo?“ Ovaj bi kao iz topa odgovarao: „Ništa, rođeni, ništa!“Ja bih se čudio kako nema ništa, ali već posle šeste rečenice kretale bipoverljive dojave. Ja bih, naravno, prekidao sagovornika i govorio: „Ej,čoveče, pa na početku si mi rekao da nema ništa… A sad vidiš dokledođosmo.“

To je život. Ljudi su naprosto takvi i, okreni obrni, promeniti ih nemožeš, ali možeš, kao ja na primer, da nađeš zabavu u kolotečini svakod-nevice i jednoličnog rasporeda dešavanja.


Moje pisanje je zapravo mala, stidljiva retrospektiva vremena u komesam radio. Možda čak i žal za tim minulim vremenima.

To je isto kao sa pop i rok hitovima. Uvek nas uhvati neka nostalgijakad je stara pesma u pitanju. A ove nove? Pa, one su nove, jednostavnonisu prošle ‘filter ukusa kroz vreme’, prosto nisu ‘odležale svoje’.

Poseban segment knjige čini nešto što smatram svojim tajnim životom.To je pisanje poezije i eseja humoristično-sarkastičnog i ciničnog karaktera.Taj deo mog života bio je poput ‘vatre koja tinja’. Dakle, pisao sam kad jemuzika to ‘tražila’. Recimo, trebalo je u početku da se potpiše neki tekstispod melodijske linije. Što bih tražio da to neko drugi radi kada sam tomogao i sam!? To je uvek bila logika mog razmišljanja. I tako su stihoviprosto sami izlazili, tekli, ređali se… A esejima sam pribegavao kada bih senašao u nekim glupim i neočekivanim situacijama. Jedan od takvih primeraje esej Šerif Meklaud, inspirisan istinitim događajem – proslavom mature.

I zašto sam sve ovo radio? Pa, da bi čitaocu bilo zanimljivo. Kako biBregović rekao: „Daj uz pljeskavicu da malo i zabiberim, lakše se vari.“ Tou prevodu znači da ako hoćeš u jednom delu knjige da preneseš nekateorijska znanja, poruke ili bilo šta drugo, treba to da učiniš najbezbolnijei najmanje dosadno.

Dakle, moj cilj je da čitalac bude zadovoljan kada zatvori ovu knjigu. Isto je i kada sviram. Treba animirati one koji te slušaju. To je naravno

teško, ali uvek je važno uspostaviti komunikaciju s publikom. Oduvek sume nervirali dosadni izvođači. Sede, sviraju, poklone se i odu! Ma, nemoj!Doduše, takvo je bilo vreme. Šta da se radi, ‘svako vreme nosi svoje breme’.Kada to kažem, u glavi mi je uvek pijanistkinja novijeg doba Hiromi Uehara.Ona je prosto nadvisila najveće pijaniste sveta. Kako? Sviranjem, naravno,ali i mnogo čime još... scenskim nastupom, komunikacijom sa publikom,udaljavanjem od klavira, pucketanjem prstima, bukvalnim flertom saslušaocima. Znači, ima nade za muziku!

Poseban značaj u mom životu imao je i sport. O sportu sam pisao ujednom poglavlju i nadam se da će čitaocima biti zanimljivo. Ako ništadrugo, neće biti dosadno.

Eto, toliko za početak. Nadam se da ćete uživati u čitanju ove knjige.

MIROSLAV CUPARA16

Klavir iza scene

Jedna od karakteristika korepeticije iz vremena koje nije bilo opterećenokompjuterima i tehnikom bila je muzika koja se svirala uživo, ali kako? Tome je odmah podsetilo na onaj sistem ‘ovde jeste, ovde jeste... e, ovdenije’. Ili, na primer, ‘imaš zvuk, a sliku nemaš’. Šta sam hteo da kažem? Pija-nisti su gotovo uvek bili ‘sakrivani’ iza scene i onaj ko je posmatrao scenupercipirao je samo zvuk. Vizuelni doživljaj bio je nula, jer nije mogao da sevidi izvođač. Ako je neko dobro svirao, gotovo na svim takmičenjima ilinastupima moglo je da se čuje tiho mumlanje: „Ko to svira? Ko je to? Je l’znaš?“ I to je bila jedna od stvari koja mi je odmah zasmetala.

Pijanista je vežbao, ‘ubio’ se od sviranja, a ovi ga sakrili iza bine. Pa,tako ne ide, ljudi! Ali dobro, teško je menjati utabane staze. Svi oni koji suhteli nešto da promene, makar i na bolje, loše su prolazili. Najbolje su pro-lazili oni koji su se rukovodili principom ‘sedi tu, ništa ne diraj, radi kako tise kaže i do viđenja!’

Meni je ceo mladalački život prošao po toj vaspitno-obrazovnojdevizi, koju ponesoh od kuće. Deviza oca oficira glasila je: „Molim te,dva P – Poslušnost i Pokornost.“ I tako sam ja tu poslušnost i pokornostprepoznao u sakrivenom klaviru iza scene…

Već sam radio sa Ivankom Lukateli kad mi jednog dana reče: „Znaš,radimo diplomski!“ „Dobro, i šta sad?“ promrmljah ja. „Pa ništa, moraš dase dokažeš“, reče ona, a ja uzvratih: „Jaoj, majko moja, što opet treba da sedokazujem, sve je dokazano, nema šta više novo da se izmisli... Da nijePitagorina teorema?“ „Ne“, reče ona, „hajde uradi klas koncert koji ćemoizvesti na Velikoj sceni Narodnog pozorišta. To je završna godina, biće

MIROSLAV CUPARA36

lepo! Je l‘ možeš ti to?“ „Ja!? Ma daj, kao od šale“, odvalih u onoj gužvi kaoda sam Brus Li. Ali već posle nekoliko trenutaka počeo sam da razmišljamda se nisam možda prešao, počeo je da me nagriza crv sumnje. „Eh, tajSokrat,“ pomislih ja, „proganja me celog života.“ Međutim, to je kratkotrajalo i odlučio sam da se obračunam sa samim sobom.

Zašiljih olovku i krenuh. Počeo sam da se zahuktavam, da hvatamdrugu, treću brzinu i stigoh do kraja – to je važno! Ponekad nisam pisaosve note, pravio sam sopstvene skice, pamtio... Telefon mi je stajao uvekpored klavira. Posle svakog završenog dela kompozicije zvao sam Ivanku imaltretirao je: „Slušaj sad ovo, kako ti se čini... Je l‘ dobro u karakteru?“Da, da, tako je to bilo…

Došao je i taj diplomski. Ivanka je rekla: „Dajte, molim vas, staviteklavir na scenu!“ Pomislio sam kakav je to pomak, jer neću svirati ubudžaku! Ali, šta me je snašlo na probi?

Klavir su jedva dogurali do neke štangle i objasnili da ne može dalje jernema mesta na sceni, a meni su rekli: „Ma, sviraj ti samo, dobro je i ovde!“

Izašli su diplomci na scenu da izvedu klas koncert. Ja sam bio u top--formi, ma ‘ubio sam boga’ u onom klaviru, svirao sam odlično! Završilose sve. Aplauz! Izvođači su se poklonili, a meni je iste sekunde sinulo: „Aja?... Što sam se ja toliko mučio, a niko ne zna ni ko je svirao, ni ko je kom-ponovao?“ Krenuo sam prema sceni.

Ivanka poviče: „Ma, nemoj, da li si normalan!?“ Vlada Logunov, koji jetakođe bio prisutan, dobaci: „Ma, daj, i treba da izađe!“

Tako ja izađoh. Duboko sam se poklonio publici. Odjeknuo je frenetičanaplauz. Rekoh sebi da sve može kad se hoće, pa čak i istorija da se promeni.Tako sam postao jedini korepetitor koji je izašao na scenu i poklonio se,ostavivši iza sebe zakulisne bandere i mrak ugla u kome je bio sakrivenklavir.


MIROSLAV CUPARA38

MIROSLAV CUPARA40

Moja razmišljanja o muzici

Pojam

Postoji verovatno milion definicija muzike. Muzika je svakako ume-tnost – to je činjenica. Kao sredstvo izraza ona koristi tonove, a oni nisuništa drugo do zvukovi koji imaju svoju jačinu, dužinu, trajanje i boju. Miotprilike razaznajemo opseg od deset oktava, što u prevodu znači da našsluh detektuje zvukove koje čine tonovi od 16 Hz do 16.000 Hz.

Muzika je i jedan ogroman okean. Nju upozajemo, izučavamo, ali kakovreme prolazi polako se u nas uvlači crv sumnje koji nas opet dovodi dočuvene Sokratove filozofske misli: „Znam da ništa ne znam“, odnosno, dozaključka da u početku treba u sve sumnjati. Ima nešto u tome! Čovekcelog života uči, usavršava se, postiže određen nivo znanja, ali kako vremeodmiče on shvata da su to samo mali ‘mišji koraci’ u odnosu na kosmos ilikapljice vode u odnosu na okean. Iz ovoga vidimo da je muzika između osta-log i filozofsko pitanje.

Muzika datira još iz perioda prvobitne ljudske zajednice. Šta iz ovogamožemo da zaključimo? Muzika je, hteli mi to ili ne, bitan sastavni deonašeg života, kao što su hrana, voda, vazduh. Bez muzike se naprosto nemože. Sa njom se rađamo, sa njom umiremo, sa njom i za nju živimo.Baviti se muzikom i od nje živeti velika je privilegija, a oni koji u tome uspe-vaju u stvari nisu ni svesni te činjenice.

Koliko ljudi na globalnom nivou ima sluh? Koliko njih krene putemmuzike? Koliko njih izdrži ‘dril’ školovanja? Koliko uopšte studenata završistudije i stekne status profesionalca? I na kraju, koliko ljudi posle svegatoga uspe da sažme stečena znanja, da ih nadogradi, da izgrade svoje


viđenje muzike, svoj jezik izražavanja i naprave karijeru kroz koncerte,ploče i sve ono što je unutrašnja potreba svakog ko je rešio da se ozbiljnobavi umetnošću? Naravno, broj pobednika ‘na kraju balade’ vrlo je mali.Opstaju samo najuporniji, a talenat koji se podrazumeva ne treba ni isticatiu prvi plan. Prosto je neko rođen za određen posao, a neko nije. I tako jeto u svim sferama života.

Motivi za bavljenje muzikom su različiti. Oni evoluiraju od najbanalnijedečačke realizacije ega, čime se na početku samo privlači pažnja drugihljudi, što i nije tako loše u tom uzrastu. Tapšu te po ramenu, smeškaju se,a ti prosto znaš da radiš nešto lepo. Kad odrasteš život postavlja lestvicuna viši nivo. Treba muzikom ovladati, staviti je ‘pod svoje’, a iznad svegatreba naći i uhlebljenje. Šta to znači? Umetnik mora da bude sposoban daga muzika hrani. Ako nije sposoban, tržište ga proguta i on polako nestaje.Nema ga.

Pokretačka snaga za postizanje istaknutih umetničkih rezultata

O tome sam mnogo razmišljao pokušavajući da donesem svoj sud, alikako? Frojd i From su bili uporišta u kojima sam našao rešenje za takokomplikovano filozofsko pitanje. Dakle, u svom umetničkom radu zaistasam upoznao mnogo vrhunskih i posvećenih umetnika, bilo domaćih bilostranih. I šta sam radio? Prilazio sam im, zapitkivao ih, pričao sa njima, aza sve to vreme mene je proganjala misao: „Kako su to sve oni postigli?“

Gde je ‘inicajlna kapisla’ uspeha? Pa, to je svakako ljubav. Moja je tezada je potreba za ljubavlju neophodna za vrhunski rezultat. A šta to zapravoznači? Traganje za ljubavlju, čak njeno pomanjkanje, nagoni nas da istrajnoizgaramo u vežbanju i umetničkom životu i radu. Zašto? Pa, da bismodobili aplauz koji nam je tako preko potreban. Kroz aplauz mi dobijamoljubav, kao da nam ljudi govore: “Bravo, mi te volimo“. I šta je sad paradoksu praksi? Potpuno ostvareni umetnici imaju taj ‘klasičan nedostatak ljubavi‘koji ih nagoni da dosegnu jako visoke nivoe uspešnosti i domognu se onekoličine ljubavi koja ih čini srećnim. To, naravno, ne traje dugo. Običnosve do sledećeg nastupa i sledećeg aplauza. Ceo proces se ciklično ponavlja

MIROSLAV CUPARA42

i traje sve dok je umetnik živ i sposoban da nastupa. Kažu da onaj ko jejednom kročio na scenu teško silazi s nje. Ima tu nečeg!

Klasika 20. veka ili američka klasika – bitna epoha u razvojumoderne muzike i uopšte muzike našeg doba

Rekao sam da je muzika prošla kroz različite epohe u svom razvoju, aliizdvojio bih jednu meni dragu i važnu. U današnje vreme tu epohu nekiprosto zovu džez, drugi klasikom 20. veka ili američkom klasikom. Ona sezaista vinula u sfere visokourbane umetnosti.

Poreklo džeza je raznoliko. Postoji tumačenje da je to ime parfema kojisu koristile dame iz javnih kuća u Nju Orleansu, dok je prema drugoj tezito reč afričkog porekla i znači ‘ubrzavati’, jer je ta muzika u poređenju sadrugim stilovima zvučala kao da se ubrzava. Inače, reč jazz je 1946. godineu Engleskoj proglašena za petu najružniju reč, a potom je evoluirala u rečkoja označava stvarno nešto dobro. Otuda izreka – ‘e, to je pravi jazz!’

Bobi Timons je imao zgodnu tezu da se samo talentovanom slušaocudžez stvarno sviđa. I jeste, džez je stvarno pomerio muziku unapred. Da je totako, imamo svedočenje klasičnog violiniste Jožefa Sigetija da je džez podigaostandard sposobnosti izvođenja u muzici i izoštrio sposobnosti slušaoca.

Inače, džez je nastao fuzijom regtajma i bluza. Regtajm ima jako ‘određen’ritam marša i nastao je pod uticajem evropskih marševa. Najviše se regtajmkomponovao u Ilinoisu i Misuriju. Najzapaženiji kompozitor bio je SkotDžoplin, koji je umro u uverenju da komponuje evropsku klasiku.

Prvi publikovani regtajm bio je Misisipi reg delo Vilijama Krela štampanu Čikagu 1897. godine.

S druge strane, najpublikovaniji bluzer bio je Vilijam S. Hendi i njegasmatraju tvorcem bluza. Najčuvenije su mu Memfis i St. Luis blues. Prvi snimakbluza načinjen je 1920. godine, Crazy blues u interpretaciji Mejmi Smit.

Zašto sam dao ovu kratku napomenu o epohi zvanoj džez? Ona je u os-novi revolucionarna zato što stvari pomera unapred. Džez razvija individu-alnost pojedinca, koji je u isto vreme i izvođač i kompozitor, kreator novogmuzičkog materijala koji stvara po unapred zadatom harmonskom planu.


Afrikanci dolazeći u Ameriku upoznaju evropsku duhovnu i narodnutj. svetovnu muziku unoseći u njih svoje specifičnosti. Tako nastaje crkvenamuzika američkog crnca tzv. ‘gospel’ ili ‘spiritual’, a sa druge strane, sve-tovna muzika bluz i ‘work song’ ili radna pesma.

Pomeranje metrike

Crnci unose obrnutu metriku od evropske: akcenti u 4/4 su na dva ičetiri, a u 3/4-skoj meri akcenat je na dva, kod 6/8-ske mere akcenat je načetvrtoj osmini. Dalje, crnci uvode poliritmiju: duole, triole, pa 4 udara na3 itd. Takođe dobijamo i ‘swing’, koji ima ritmički tok suprotan od marša islušaoca bukvalno nagoni da cupka nogom.

Ovim, gore navedenim pojmovima, dobijamo bolji reljef u muzičkojslici, lepši je, bogatiji i otvara široke mogućnosti pijanisti za improvizaciju.

Večita dilema – baletski pedagog ili korepetitor

Postavih sebi to pitanje i ostao sam, moram da priznam, pomalo učudu. A zašto? Godinama slušam priče koje idu ka tome da se utvrdi ko jevažniji: pedagog ili pijanista. Pa, stvar je vrlo prosta.

Koncepcija pedagoga i vežbe koje sprema bile bi samo mrtvo slovo na pa-piru da nema korepetitora, ‘egzekutora’ koji to odrađuje na licu mesta. Bezdobrog korepetitora baletski pedagog nema mogućnosti da u školskimuslovima realizuje dobar ispit, ma koliko on sam bio dobar, kvalitetan ivispren. Ne vredi! Loš korepetitor će mu celu koncepciju na ispitu pokvaritisvojim sviranjem i interpretacijom. Time želim zauvek da uklonim etiketu sakorepetitora kao ‘tamo nekih pomoćnika’. Pomoćnici možda postoje u kuhinji,na primer pomoćnik kuvara, ali pomoćnik baletskog pedagoga ne postoji.

Baletska korepeticija se razlikuje od one u muzičkoj školi. U baletskojkorepeticiji nisu toliko bitne note koliko ritam kojim preslikavamo pokretigrača. Sve je tome podređeno. U muzičkoj školi stvari su drugačije. Tamokorepetitor mora da je striktan, bilo da prati sonatu, komad ili drugo delo.

MIROSLAV CUPARA44

BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA 45

Ima pravo manjeg ‘manevrisanja’ i improvizacije, naročito ako su maladeca u pitanju. U tom slučaju korepetitor mora da poštuje tekst da se detekoje prati ne bi zbunilo i stalo sa sviranjem u toku nekog nastupa.

Psihološko-sociološki aspekt aktera baletskog klasa

Odnos korepetitor – baletski pedagog zapravo bi trebalo da bude duetni,kamerni. Šta to znači? U muzici kao oblik muziciranja postoje solistički ikamerni. Na času ili na bilo kom baletskom klasu mora da se oseti ‘zajedničkodisanje’ korepetitora i pedagoga kao pri duetnom muziciranju. Ja to čestopoistovećujem sa brakom.

Zajednički život traži mnogobrojne kompromise i osluškivanje želja ipotreba partnera. Uporno forsiranje i ispoljavanje ega dovodi brak u teškusituaciju, u kojoj je jedan partner podređen i večito trpi, te vremenompočinje da se pretvara u slugu i žrtvu onog drugog. Isti je slučaj i prilikomsaradnje korepetitor – pedagog.

Lagao bih kad bih rekao da rivalstvo ne postoji. Da, postoji! Lagao bihkad bih rekao da tu nema želje da se pokaže ko je elokventniji, pametniji,obrazovaniji. Da, i to postoji. Lagao bih kad bih rekao da ne postoji namerada se onaj drugi ‘stavi pod kontrolu’, kao i u privatnom životu. I to jeprirodna čovekova biološka potreba koja datira od nastanka čoveka. I štasam ovim hteo da kažem?

Gde god se okupi dvoje ili više ljudi (mikro nivo) javlja se potreba zavođom. Tu potrebu imaju svi ljudi jer je to u njihovoj prirodi. Nametanjesvoje volje drugima je, dakle, ‘nasušna ljudska potreba’.

Da nije tako ne bi postojao sukob među ljudima, ne bi bilo ratova.Istorija ljudskog društva je istorija ratova. Ovo ‘ćutanje‘ između ratova jejedno prosto zahuktavanje za ‘novo osvajanje ljudskih duša’. Kad si mladsavetuju ti da učiš u školi i da se dobro vraća dobrim, ali kad čovek dođe uneke godine shvati da sve to što su ga učili ne predstavlja ni manje ni višenego ‘spisak lepih želja’.

Da je to tako pokazuje nam današnjica u kojoj živimo ili bolje rečenodanašnjica u kojoj preživljavamo. Sve umetničke i ljudske vrednosti redu-

MIROSLAV CUPARA46

kovane su na najniži mogući nivo. Šta da se radi? Da li uopšte postojirešenje u takvoj situaciji?

Naravno da postoji. Život je partija šaha. Onaj ko zna da igra, uvek do-bija. Onaj ko ne zna, jadikuje, zapomaže i stalno mu je neko drugi kriv.Dakle, ‘dobar igrač života‘ nikad neće dozvoliti da ispadne ‘iz svih tak-mičarskih liga‘.

Dok sam išao u osnovnu školu uvek sam imao takmičarski duh i samoškolovanje, a kasnije i život posmatrao sam gotovo sportski. Uvek samsebi govorio: „Dobro, Miroslave, možeš ti to, nemoj da dozvoliš da budešnajgori. Plasiraj se, čoveče, barem među prvih petoro ili desetoro u odeljenjui biće svi srećni, a najviše ti!“

Tako je i bilo. Nikad nisam voleo poraze i oni su mi uvek teško padali.Ali, nema veze... Naučio sam da pružim ruku i sportski prebolim neuspeh,čestitam ‘životu’ na trenutnoj pobedi, odnosno mom porazu, ali nastavljamdalje. Nema posustajanja, nema predaje.

Takav odnos sa životnog nivoa može da se preslika po sistemu copy-paste

na mikro nivo tj. na odnos korepetitor – pedagog.On je u toku mog višegodišnjeg rada bio ispunjen mnogobrojnim i

lepim i ružnim doživljajima. Ti doživljaji upotpunjeni su mojim honorarnimvišegodišnjim radom u Narodnom pozorištu. Bilo je tu sjajnih pedagogakoji su znali da osluškuju muzičara za klavirom, a bilo je naravno i onihdrugih koji nisu ni primećivali da on tu sedi. Prosto bih se često u takvimsituacijama zapitao šta ja tu radim kada me pedagog ni ne primećuje.Takvi pedagozi zapravo su bili razarači tkiva koje bi moralo da funkcionišejedinstveno. Zbog velike sujete oni su ulazili u duele i stvarali neprijatne,gotovo napete situacije. Šta je poenta priče? Korepetitor treba da budeizmeđu ostalog lukav, vispren i da zna ‘stići i uteći i na strašnom mestupostojati‘! Dobro, sad i ja malo preterujem, ali u suštini to je tako.

Dakle, duetna igra korepetitor – pedagog praktično nas dovodi doDarvinove teorije o neprekidnoj borbi za opstanak. Ko će pobediti? Uh,teško pitanje! Ako krenemo od samog naziva baletski klas, videćemo da jeu pitanju balet. Sledeći tu logiku, prognoze su više nego jasne, a pobedniku duelu korepetitor – baletski pedagog je više nego izvestan.


MIROSLAV CUPARA48

Improvizacija – suština baletske korepeticije

Kad bi me naterali da u jednoj reči objasnim šta je srce baletske korepeticijekao iz topa bih vam odgovorio da je to IMPROVIZACIJA. Ona je glavni elementkoji mora da bude zastupljen kod dobrog korepetitora. Sve ostale stvari ubaletu su pod ‘B’. Upravo zbog toga sam u ovu knjigu uvrstio poglavlje o džezu,odnosno o muzici čija suština je improvizacija ili stvaranje muzike na licu mesta.

Naša čuvena balerina Ivanka Lukateli imala je jednu divnu osobinu da priđepijanisti, nasmeje se (to je bilo pod obavezno, ništa bez osmeha), potom pogledana pult i ako vidi da se tu nešto crveni (čuvena crvena zbirka po kojoj se sviralopo sistemu ‘klipa-klapa’) ona istog sekunda reaguje poput tigra i sklanja notegovoreći: „Ne možete svirati po notama, je l’ znate vi uopšte da svirate beznjih?“ Jako dobar pristup, morate priznati! Kako se uopšte mogu svirati vežbejedna za drugom, skokovi i slično dok se prelistavaju papiri, oznake na pultu itraži gde se šta nalazi... Pa, to ne može! Dok korepetitor nađe note ‘proš’o voz’!Dakle, ne mogu drugi da čekaju korepetitora dok on prevrće po papirima.Najgora moguća situacija je kad se sruše i padnu svi papiri, to je strašno! Pravaagonija.

Improvizacija može da bude stilski raznolika. Svaka improvizacija nije džezimprovizacija, a svaka zapisana improvizacija je u stvari kompozicija.

Sviranje baletskog klasa ima više mogućnosti.Mogu se svirati zapisane – fiksno definisane kompozicije prethodno naučene

napamet, kako bi čas mogao da ‘teče‘ bez traženja potrebnih nota. Ali, moguse i kombinovati sa stvaranjem kompozicija na licu mesta.

Uh, ja sam to strašno voleo! To su bili izazovi za mene. Pre svakog časa uveksam imao u glavi šta ću da radim i govorio sam sebi: „ Aha, danas sviraš dija-tonski, romantičarskom harmonijom, podražavajući šopenovski salonskipristup klaviru.“ Tad slušam sebe, pretvorim se u uho i gledam da celoizvođenje ima svoju dinamiku, agogiku i da to ne bude jednostavno ‘dakti-lografisanje’ u smislu prostog ‘isviravanja’ tonova.

Najviše sam voleo moderni pristup klasičnom klasu. To znači da ispo-štujem karakter vežbe, a sviram stilski moderno (kvartne vojsinge ČikKorije, pasaže Oskara Pitersona) i tako sam mnogo napredovao iz dana u


dan. A kad čovek ne svira svaki dan i nije mu to zanimanje (korepeticija),ulenji se i izgubi vreme u lenčarenju. Korepeticija je zaista lekovito sredstvo,koje muzičara tera da radi na sebi iz dana u dan i iskoristi mogućnosti kojemu taj posao pruža. Naravno, veliki broj ljudi to uopšte ne shvata, a moždanema ni taj improvizatorski duh, pa im posao postaje turoban i težak. Azašto? Zbog toga što su primorani da iz dana u dan, iz sata u sat, svirajujedno te isto, što im vremenom postaje ‘noćna mora‘ jer po hiljaditi putizvode iste ritmičko-melodijske fraze.

Improvizacija može u suštini da bude dijatonska tj. tonalna (vezana zaodređeni tonalitet), atonalna (van tonaliteta), modalna (vezana za staro-crkvene lestvice, moduse) itd.

Generalno gledajući na muziku i improvizaciju, striktnih podela nema.A zašto? Sve zakonitosti izvlačene su kroz istoriju muzike analizomnapisanih kompozicija i stvarana su veštačka pravila, koja sa današnjevremenske distance u suštini ne postoje.

Klasična harmonija zabranjuje na primer paralelne kvinte, kvarte, posledominante subdominatu itd.

O ovome kruži jedna poznata anegdota. Jedan naš džez pijanista prisu-stvovao je času čuvene profesorke Mirjane Živković. Profesorka je laganoizlagala materiju i usput rekla: „Molim vas, posle petog stupnja nikako nemože četvrti, nikako.“ „Nemojte, molim vas”, rekao je on. Istog trenutkanastao je pravi tajac, a džez pijanista je glasno nastavio: „Neće biti da jetako!“ Mrtav ‘ladan! „A šta će biti?“ upita profesorka Mirjana. „Pa, u bluzuimamo posle petog četvrti stupanj!“ Žena se istog trenutka uhvatila zaglavu. „Pobogu, kolega, nemojte molim vas, ovo je klasična Muzičkaakademija. To može tamo kod vas, ovde tako ne može!“ Poenta je da je toipak moguće, veza peti – četvrti stupanj.

Muzika nije nauka, mada neki žele u to da je pretvore, ona je umetnosti ne trpi nikakva pravila. U njoj vlada estetika lepog i ‘subjektivni odrazobjektivne stvarnosti’. Veliki teoretičar i analitičar Rasel završavajući svojuknjigu Lidijska koncepcija na kraju dodaje: „Dragi studenti, sve ovo što samvam do sada izložio jednostavno zaboravite i krenite da stvarate sopstvenumuziku!“ Zapravo, u ovome je suština celokupnog muzičkog stvaralaštva.

MIROSLAV CUPARA50

Kako dostići nivo na kome možeš da kažeš da si baletski korepetitor i da to znaš da radiš?

Baletskom korepeticijom bavi se mnogo ljudi, ali oni to odrađuju admi-nistrativno, bez imalo mašte, bez imalo kreativnosti. Tu se radi o čistom‘daktilografisanju’ tonova i ništa više. Još ako pri tome isprate karakterkoraka to je onda već pun pogodak za njih. I tu se njihova inventivnostzavršava. Često može da se čuje: „Ma, šta ima tu da se mučim i za koga?“Naravno, odmah se vidi da tu ne postoji ni trunka ljubavi, ni inspiracije dasvaki čas bude novi izazov za pijanistu. Slično ljubavniku koji bi pri svakomsledećem susretu trebalo da ima nešto novo, neku novu kreaciju, da bidotičnu personu zadržao kraj sebe. Ako počne da posustaje, da se ponavlja,čin ljubavne imaginacije, kakav je bio na početku, prestaje da postoji itada se ljubavnici razilaze. Bukvalno više nisu potrebni jedno drugom.Slično je i u baletu.

Dosadni korepetitori nikome nisu potrebni, jer besomučno ponavljajujedno te isto. Dakle, ovde je prisustvo talenta više nego potrebno.

Mogućnosti baletske korepeticije

Mogućnosti baletske korepeticije su mnogostruke. Jako je važno sakakvim pedagogom korepetitor sarađuje. Pojedini pedagozi prosto ne shva-taju da vreme neumitno prolazi. Oni ostaju zarobljeni u nekim svojimrazmišljanjima o muzici, ne prate nove tokove, a što je najgore, njih to ukrajnjem slučaju i ne zanima. Takav pedagog će sigurno usmeravati kore-petitora na konvencionalni način sviranja. A šta to znači? Reći će mu: „Dajti meni onu ‘crvenu knjigu’, ja znam sve te melodije i ne predstavlja minikakav problem da izbrojim i da se snađem.“ I tako sam gledao ljude kojesu bili jako dobri muzičari, a sveli su se na ‘crvenu knjigu’ zato što je baletskipedagog nju tražio. E, pa strašno! Šta ako je i tražio? Potrebno je da mu seobjasni kako može da se svira na drugi, mnogo bolji, efektniji i lepši način.

Nažalost, mnogi ljudi su trpeli, nisu se udubljivali u posao, odrađivali

MIROSLAV CUPARA62

su svoje obaveze, i jurili dalje na ‘tezge’ i razne posliće, ne bi li dopunilisvoje jadne plate. Čak sam i ja često ulazio u duel sa tim baletskim pedago-zima, ali sam vrlo brzo shvatio genezu problema (pomanjkanje muzičkogobrazovanja) i povlačio sam se. Nisam želeo da se raspravljam sa njima,jer sam se osećao kao da govorim zidovima.

Sa druge strane, bilo je i iskusnih pedagoga školovanih u Rusiji (oni susad u penziji) koji su imali u svojoj vizuri samo jedan i to konzervativninačin pristupa korepeticiji. Sa njima je mogućnost razgovora o toj temibila iluzorna. A zašto? Mislim da bi oni istog trenutka doživeli ‘šok’ kadabih im predložio da na frappé-u sviram rock`n`roll ili bugi-vugi. Ne, oni biistrajavali u melodijama i načinu muziciranja viđenim već milion puta.

Druga priča su oni pedagozi koji su pratili stremljenja Amerikanaca uprvom redu, potom Engleza i Francuza. Kod njih se potpuno gubi razlika umuziciranju klasičnog i modernog klasa u smislu upotrebe harmonskogjezika. Ako odluče da sviraju moderno, tipa Čik Korije ili Henkoka, to moguda urade od početka do kraja. Ali, gde je ovde problem? U načinu sviranjaovih muzičara; treba savladati složenost harmonija, kvartnih vojsinga,treba ‘dostići‘ te valere i boje kojima ukrašavaju svoje kompozicije i nakraju, ono što je najvažnije, treba naučiti da frazirate kao oni.

To je zaista visok nivo do koga može da dođe korepetitor, treba bitisposoban modernim harmonskim sredstvima ispratiti karakter vežbiklasičnog klasa. Kao što vidimo nestala je teza da klasični klas bojimoklasičnom, a moderni klas modernom harmonijom. Današnje doba i vremeu kome živimo uz enormnu dostupnost raznovrsnih informacija, izbrisalisu razliku u izvođačko-harmonskom smislu između ova dva klasa. Namnogim CD-ovima možete da čujete Amerikance koji u džez maniru svirajuceo klasičan klas i to je potpuno normalna stvar. Jedini je problem što totreba odsvirati, a toga nema u ‘crvenoj knjizi’.

Dakle, baletski pijanista, što se programa tiče, može da svira sve isvašta, ali jedino što se od njega traži jeste da bude striktan u pogledubroja taktova (da vodi računa o rečenicama od 8 taktova), da ne ispada izritma i da u karakteru ume da isprati vežbu. Svaka vežba, naravno, imasvoj uvod i on se zove preparacion.


MIROSLAV CUPARA64

Au, kako čovek svira!

Početak devedesetih obilovao je u baletu mnoštvom dobrih i kvalitetnihmuzičara i neke zaista moram da spomenem.

Jednog muzičara sam primetio još u srednjoj muzičkoj školi „Josip Slaven-ski“. U vreme pauza između časova obično se sviralo po hodnicima i učioni-cama. Zvuci su se rasipali, odzvanjali i uvek kad bih začuo nešto ‘potentno,neobično i dobro‘, što je odskakalo od školske svirke, otvarao bih vrata učio-nica da vidim ko to svira! Dakle, bilo je onih koji su u vreme pezasićenostiklasičnim repertoarom svirali potpuno druge žanrove muzike.

Za dan škole bila je žurka sa posluženjem. Šetalo se, pričalo. Za klavirom jesedeo čovek koji je već u to vreme bio daleko ispred nas. Tada sam shvatio koje Stanko Jovanović! To su bili pasaži, leđero svirka, Mađari, Rumuni, mešovitiritmovi na klaviru, ciganiska muzika sa harmonijom preuzeta iz samih ‘izvora’.Oduševio sam se i prišunjao se muzičaru iza leđa. Rekoh sebi: „Gledaj, Miroslave,i uči, to ti je potrebno!“ I tako sam gledao i slušao, a onda u obližnjim pros-torijama imitirao ono što je Stanko svirao. Maltretirao sam i njega da mipokaže kako tačno svira na klaviru. Sudbina je htela da smo par godina zajednoi radili kao korepetitori. I šta sam ja činio? Pronalazio sam njegove trake, kojesam potom tajno presnimavao i slušao kod kuće. Takvom upornošću konačnosam došao do njegovog fraziranja i zvuka koji je stvarao. Znači, kad samslušao svoje snimljeno sviranje i shvatio da to nije to, uvek sam pokušavao daodgonetnem u čemu je problem. Tako sam se mučio sa tim problemom doknisam došao do činjenice da je stvar u fraziranju i stilu muzike koja se izvodi!Dakle, trebalo je dosta vremena da bi se došlo do tog saznanja.

Pored Stanka, u Slavenskom su briljirali i Andrej Stefanović, danas multi-instrumentalista grupe ‘Romano 4’, zatim Bojan Suđić, koji je u to vreme bio

MIROSLAV CUPARA78

pevač, a danas je eminentna i važna ličnost u našoj umetničkoj muzici (parexcellence dirigent). Čuvena je i dan danas se pamti (bar sam je ja zapamtio,a profesor Žika ju je spomenuo u jednoj od dve svoje objavljenje knjige)svadba Duška Jovanovića, sina prof. Žike Jovanovića, koju su ova trojicaspomenutih devetnaestogodišnjaka izneli na svojim nejakim plećima.

Ne mogu nikako da preskočim ni Đorđa Pavlovića. Taj čovek je bio vrstanmuzičar. Svirao je strašno harmoniku. Danas je dirigent u Narodnom pozo-rištu.

Zapamtio sam i Denisa Uroševića, koga sam slučajno čuo u hodniku dokje svirao uvod pesme Da te bogdo ne volim, te potom intro Šta bi dao da si namom mjestu, precizno u svakom tonu. Danas je on sjajan gitarista, koji sedokazao u svim žanrovima muzike.

Šta znači biti dobar muzičar i u isto vreme ‘muzikant’?Pa, evo ovaj primer pokazuje da samo ljudi koji imaju taj ‘muzikantski

nerv’ mogu postići vrhunske muzičke rezultate. Šta sam time hteo da kažem?Uvek je bilo vrednih i talentovanih, naročito devojčica koje su bile revnosneu ispunjavanju školskih zadataka, ali po završetku Akademije i nalaženjauhlebljenja u pedagogiji, one su završavale svoje muzičke karijere. A zašto?Pa, talenat je presudan, potom ideje. Treba realizovati te ideje, naći ljudekoji su sposobni da ih iznesu ‘na videlo’ i koji će hteti da vežbaju. Zašto tokažem? Danas je vreme novac i gotovo je uvek teško pronaći profesionalcakoji hoće da sarađuje i da svira ‘na lepe oči‘. E, to ne može! Košta, čoveče!Ako se opredeliš za studenta, tj. nekog ko je još ‘zelen’, vraćaš se u ‘pelene’.Opet dolazimo do tzv. ‘šlajfovanja’ u mestu i obuke koja ne košta, ali štakasnije? Taj obučeni muzičar odlazi kad stekne sigurnost. Problem je, dakle,u muzici napraviti etablirano ime. E, tad je već lakše! Svi hoće da rade stobom, jer misle da će se parče slave obrušiti i na njih, mada ni to baš nijetako. Život se živi i proučava u isto vreme. Najteže je pronaći istomišljenikeu muzici sa kojima ćete moći da se ‘podnosite’ i to na duže staze. Onaj ko touspe rešio je pedeset posto problema. Ostalo je rad i sudbina. Ja verujem usudbinu. Hiromanti govore: „Leva ruka ti je potencijal koji ti je dat, a desnaono što si iskoristio“. Dakle, rađanje je čudo! Taman udahneš vazduh ovogsveta i još se i ne osvestiš kad počinje ‘putešestvije’ života. To življenje životamožemo podeliti u tri grupe:


MIROSLAV CUPARA80

1. Životarenje2. Življenje3. Grupa koja je protraćila svoj život

Pojedinačno objašnjavanje ovih grupa je nepotrebno. Ovi što životare toznači da žive ‘život u pokušaju’. Prosto još nisu dosegli nivo da ga žive suštin-ski. To su ljudi koji se nisu plasirali u ‘prvu ligu takmičenja‘. Tavore u nekojtrećoj, četvrtoj ligi i teše sebe i okolinu da je to u stvari super život, nesmejući da priznaju da nisu uspeli. A šta da se radi? Lična priznanja sunajteža, a tek dijalozi i rasprave sa samim sobom. Viđali ste na ulici ljudekoji diskutuju, viču, raspravljaju se, a u okolini nema nikog. Strašno! To jenaša surova realnost. Najsigurnije je da progovoriš sam sa sobom. Zašto?Ako si sve prijatelje izgubio, ostaju ti dvoje najvernijih – kompjuter i ti sam!Neko će se zapitati gde je tu pas, čovekov verni prijatelj, ali današnji tempoživota onemogućava nam da ga šetamo i posvećujemo mu vreme. Da je totako potvrđuje stvarnost, milion pasa lutalica na ulici, i to besnih, napuštenih,koji prosto kidišu i napadaju ljude ni krive ni dužne! Kao što vidimo, svakamedalja ima svoje lice i naličje.

Ljudi koji žive život su pravi Brus Lijevi svog vremena. Kapa dole! Trebazaista da postigneš da proživiš život, da vidiš nešto, proputuješ, ukradeš ‘ko-mad ljubavi’, potom ako imaš sreće, da se ostvariš kao roditelj i da izvedešdecu na pravi put i od njih načiniš ljude, kao uspešan roditelj.

E, sad.... Život je suviše kratak da bi se u njemu ostvarili svi segmenti kojicirkulišu kao ‘običajne i moralne norme‘. Moja teorija glasi: „Uradi bar nešto,ali to neka valja. Nek’ to budu mali sitni tragovi, koje ostavljaš iza sebe.“

Protraćiti život? Hm, imao sam jednog bivšeg druga i uvek ga se rado se-tim! On je bio ‘fenomenalan’! Pravi predstavnik ove grupe ‘protraći sopstveniživot‘. Uvek je ustajao u 10 časova, kuvao kafu, i šta onda? Ništa. Sedeo jepored muzičkog stuba (vrlo kvalitetnog) i slušao muziku po ceo dan. Takosu prolazili dani, meseci i godine. Verovali ili ne, eno ga i dan danas sedi uistoj sobi kao pre 30 godina i ništa ne radi.

Kad povisimo ton ‘d’ dobijamo ton ‘dis’. I šta još dobijamo?! Dobijamoskraćenicu za Društvo izgubljenih slučajeva. Time je objašnjavanje ove gru-pacije završeno. Zaključak je jednostavan – ne treba kuvati kafu ujutru u 10!

MIROSLAV CUPARA82

MIROSLAV CUPARA146

Pesme


Za Ljiljanu

Nije mi do tebe stalo,gledam te, gledam,a znaš da lažem ine trepnem kad ti to kažem.

I jesam te voleo ja tu iznad duge, čak možda i mnogo višebaš kao osećaj dragkoji srce piše.

Ukrašću ti samo mali delić sreće,ukrašću ti nebo puno zvezda,uzdrhtiš li kad te strast pozove,uzdrhtiš li tu pored našeg gnezda.

Daj mi dušu svojuda bude samo moja,ne gledaj me takojer sudbina sam tvoja.

Vodi me u carstvo tišineljubi me svakog dana isto,ne veruj nikom samo menijer tebe volim, na sve sam prist’o.

Osmeh ti je baš kao sunca sjaj,hoću da te volim jer sve oko nas blista,ovo je igra sa malo bluza, malo tangai puno tvista!

MIROSLAV CUPARA148

Nežan san

Tiho i bez šuma i bez pesmesvatovi mi prolaze kroz san odlaze ka moru svi nečujno dalekiostavljam te lepu kao dan.

Tako silna, nežna i daleka,ljubav brzo bledi nestaje,ponovo će zaspati, sanjati, otićikao more, pesak odneti.

Ja borim se, ja nemam teosećaj taj da sam bez tebe…

Odlazim zauvek, al’ ne znam što cvet je svenuo u meni, bledi mesec razlioodlazim, iznad mene duga je sačuvaj, sačuvaj jedan osmeh za mene.

Duša drugoj obali se sprema bol bez nade zaustaviće sve,te poljupce tvoje žudno oči pijutrenom svod nebesa nestaće.

Sklapam oči udišem toplinu čudan lahor milog daha tvogtim puteljkom malim, vođen tajnom noći,neka prsne struna glasa mog.


Himna stonoteniskog kluba ‘Čukarički‘

Mi smo junaci našega klubau korenu starom radost i tugapobede uvek na sportskom poljutad zvezde šalju svetlost ti svoju.

Ja danas znam sva lica tvojaČukarički moj od sjaja do znoja,u zrnu klasa ko sunce sjaš,ti snage svoje uvek nam daš!!

Ostavi misli ‘bujno se roje’puni smo sjaja, puni vedrineza njega sada i život daću,za njega, nas i to ime.

Nek’ te uvek slava pratiljubav za ljubav nek’ se vrati,ja želim uvek sa tobom bitiza boje tvoje i suze liti.

MIROSLAV CUPARA150

Pesma za Luja - svečana pesma

Čuje se pesma radosti, to naša škola mladost rađa,sve je kao divan san, kao jutro kao novi dan.

Lujo Davičo nama je,igru i znanje uvek dala, tvoje je ime znano svud,zato pesmom tebi kažem hvala!

Osmeh za sve,Lujo, volim te,igramo, maštamo,tebe slavimo!

Ti nikad nisi sama,đaci tvoji s tobom su svud,sećanja, mladost ta,u nama uvek sja!


Duga je noć

Kada jutro svane vidim prvi sneg,pored mene si,radost, sjaj, znano licemladost je sad za namaali novi nam je dan,hteo bih, hteo bih,ja sve da znam.

Kada oči otvorima ti si tu,znam da nije san,isti nam od boga daral’ kad nije tugaljubav zove nas i sadtrebam ti, trebaš mikao noć i dan

Duga, duga.. nama je noćkad nekog čekaš i znaš da će doć‘tužne misli... tražim te jadok sati teku i spava grad.

Čeznem da ti kažem rečikoje znaš,samo budi tu,dani nose sve i mene,juče još nismo znalida ljubav veže nas,hteo bih, hteo bih,ja sve da znam.

MIROSLAV CUPARA152

A nema te...

Kao prvu suzu svoju, ja pamtim te kao radost kao slatku tugumoja duša sluti, traži i razume te…a sama...

Kao pravu ljubav svoju, ja želim tetvoj dodir nežan kao svila,poljupci na tebe samo željno čekaju…a nema te

Plamtim k’o živi plam, tražio tebe sam, lepu k’o dannežnu kao san. Ostani sada tu, dajem ti ljubav svu,lepu k’o dan ,nežnu kao san.

Drhteći od straha kada na te pomislim,kao čovek koji tajnu skriva,moja duša sluti, traži i razume te,...a sama...


Šerif Meklaud

Mala napomena

Inspiracija za ovaj esej bio je istinit događaj - proslava mature. Predproslavu mature među maturantima počeli su da kruže brojevi mobilnihtelefona učenika koji su nekad zajedno učili i sedeli u klupama. Svako jezvao poneki broj, ja pozvah jedan i vidite šta se desilo!

„Ba, ba, ba... bam, bam, bam... neću ništa da znam... zašto da ga, da ga,da ga da ga, da ga... nisi dovoljno brz... bam, bam, bam...“

Slušajući neverovatno kvalitetnu mjuzu sa obližnjeg TV rešoa reših dapozovem Šerifa Meklauda. Stisnuh broj... tu, tu, tu, tu.

Šerif Meklaud – Ja!!! Ko je tamo?Dr Kobaja – Ja sam dr Vasa Kobaja iz Ordinacije ‘Crna ovca beli vrabac’.

Znate, svaka dva minuta menjam naziv firme pa mi je teško da zapamtimem kako se ona zove, em da li ja sad uopšte nekog zovem.

Šerif Meklaud – Ja, ja, ja (odvrati skromno Meklaud).Dr Kobaja – Slušajte gospodine Meklaud, da li se vi mene sećate? Beja-

smo zajedno u 4/2 škole ‘Stojadinka Sisanović‘.Šerif Meklaud – Mljac, mljac... Čekaj, burazeru, zastao mi je zalogaj u

grlu! Stani da ugasim TV. Aj, sad!Dr Kobaja – Pa rek’o sam ti, šerife... Ne mogu sto puta da ti ponavljam.Šerif Meklaud – Koji si, bre, ti? Kakav dr Kobaja, kakva ordinacija... Ti

si, brate, pogrešio!

MIROSLAV CUPARA156

Dr Kobaja – Ali, Meklaude, nemojte tako! Da li se vi sećate onih dana,‘onih dana jorgovana’ kad smo skupa cveće brali našoj Plavuši Prcmrc,pod prozore uzdisali?

Šerif Meklaud – Da, da, sad se sećam kad spomenu Plavušu. Gde je onasad?

Dr Kobaja – Eno je, stavlja kvasac u hleb. Radi pod pseudonimomJagodinka Simonović, kaže da joj to ime u mnogome pomaže kod obavljanjatako odgovornog i važnog posla.

Šerif Meklaud – Kažeš da je još uvek plava?Dr Kobaja – Da, da, k’o zelena trava, hoće malkice da ufrćka kosu, ali

jes’ uvek ima to plavetnilo, htedoh reći zelenilo u kosi.Šerif Meklaud – Mljac, mljac... Slušaj, do’tore, umastih ruke, čekaj da

ih operem. Ode Meklaud i nastade tišina.Šerif Meklaud (posle dva minuta) – Evo me! Tebra dođoh, moraš da

čekaš, takav je protokol kod mene, prosto moraš da se navikneš na takvestvari, ipak sam ja šerif Meklaud.

Dr Kobaja – Svakako, svakako! Imate i lep šešir, prepostavljam?!Šerif Meklaud – odkud ti znaš, ‘leba ti?! Ti si, bre, neki vidovnjak! Sviraš

ti frulu za male pare, meni si našao da gataš!Dr Kobaja (tihim pederskim glasom) – Meklaud, ja sam u tome profe-

sionalac. Tupim koliko se mere, umačem prst tamo gde ne treba, volimprirodu, drveće pogotovo, a tek da brojim do 13, to mi je specijalka, ipakiznad svega volim vas!

Šerif Meklaud – Ma, volim i ja vas, nego šta ti u stvari hoćeš od mene?Dan mi je popunjen, nemam čoveče vremena, a vreme je novac...

Dr Kobaja – U pravu ste, Meklaud, nisam vas dugo čuo, a ni video, parek’o možda biste hteli da pričate sa mnom za početak bar nekih 5,5minuta džabe... Posle bih shodno svojim mogućnostima mogao da vamplaćam tek tri dindže po satu.

Šerif Meklaud – Pa dobro, nije loša ponuda. Ej, pa nisi ti tako loš...Nego kako ti reče ono da se zoveš, mislim kako te vikaju?

Dr Kobaja – Ja sam dr Vasa Kobaja iz Ordinacije ‘Crna ovca, boljevrabac u ruci nego golub na grani’.


Šerif Meklaud – Ček, ček, pa ja sam za tebe čuo, samo ne znam baš gde?Dr Kobaja – Da vam pomognem, Meklaud, odeljenje 4/2, onaj red do

prozora, a inače doktorirao sam na ‘šubidubida’ metodi.Šerif Meklaud – Pa što ne kažeš, bre, nego ga mrsiš okolo naokolo k’o

sunce oko ‘Stojadinke nam Sisanović‘ škole. Slušaj, nisi ti bio neki, da tiodmah kažem! Sad mi doduše zvučiš malo drugačije – imaš nivo. Burazeru,imaš li ti neki stan, kola, kako tu stojiš?

Dr Kobaja – Pa da ti kažem tj. žemka, Meklaud, ne vozim, a finansijskiđelem, đelem šukareromeja!

Šerif Meklaud – Aha, doktore Mirkec, htedoh umalo reći Kekec, da semi čujemo neki drugi put. Neko mi je stavio čačkalicu u zvono pa mi zujik’o ludo, je l’ čuješ?

Dr Kobaja – Meklaud, ništa ne čujem, stvarno... Utanji Mirkec glasom sve u nadi da će pridobiti Meklaudovu naklonost. Dr Kobaja – Znate, Meklaud, želeo bih da još malo porazgovaramo.

Ipak drugarstvo iz škole je ono pravo.Šerif Meklaud – Pa s tobom, do’tore, stvarno nešto nije u redu! Je l’

vidiš da mi ovi kreteni nabodoše čačkalicu u zvono i da me ubija u pojamkako ko stigne, a ti mi tu prosipaš frulu za bubrege... mojne burazeru!!!TU> TU>TU>TU>TU>TU>TU.

Razgovor se završio, a ja se upitah: zašto sve što je lepo ima kraj?

MIROSLAV CUPARA158

MIROSLAV CUPARA174

Odozgo na dole, sleva na desno: Odeljenska fotografija OŠ ’Drinka Pavlović’ uBeogradu ’72; M. Cupara, hotel ’ Ambasador’ u Opatiji ’75; Slika sa Brankom Per-išićem, Sveti Stefan ’90; M.Cupara sa orkestrom ’Klub 66’ i Nadom Pavlović naKopaoniku ’93; Serija ’Miris kiše na Balkanu’, režija: Lj. Samardžić - M. Cupara uulozi glumca pijaniste; Scena sa Vladicom Milosavljević u filmovanoj drami ’Ne-dovršena simfonija’, režija: S. Radović.


Odozgo na dole, sleva na desno: Svetski dan muzike na Kolarcu 2000. godine; Gostna koncertu gudačkog kvarteta ’Bellotti’ na Kolarcu, ’01; Šou Radeta Radivojevića’Ljubim Vas pesmama’ – nastup sa Ogijem Radivojevićem i Majom Odžaklijevskom’98; Šou Radeta Radivojevića ’Ljubim Vas pesmama’ – slika sa Vladanom Marković’98; Nastup sa sa Vladanom Marković i Dudom Bezuhom u šou Radeta Radivo-jevića ’Ljubim Vas pesmama’, RTS ’98; Emisija ’Šopen 150 godina posle’ autor: I.Ivanji, RTS ’98.

MIROSLAV CUPARA176

Isečci iz novina.


Odozgo na dole, sleva na desno: Slika sa Oliverom Đurđević na Kolarcu 2000. god.;Dva klavira – O. Đurđević i M. Cupara na Kolarcu; Slika sa princezom JelisavetomKarađorđević nakon nastupa na koncertu u čast njenog Visočanstva, ’09; Mecoso-pran Tanja Obrenović i M. Cupara ’05; TV portret ’Sešn u Beogradu’ autor IldiIvanji RTS ’96; Koncert na FMU u Beogradu ’96.

MIROSLAV CUPARA178

Odozgo na dole, sleva na desno: Emisija o Miroslavu Cupari, autor: I. Ivanji, RTS’97; Učešće u emisiji ’Svet je muzika’, RTS, ’02; STK ’Gardoš’ , bronzana medalja naturniru u stonom tenisu, u Zemunu ’12; Stonoteniska akademija ’Kocić’ – slika satrenerom Goranom Kocićem; Miroslav Cupara sa suprugom Ljiljanom nakontreninga u stonom tenisu; Miroslav sa najboljim igračima Kanjiže nakon treninga:Lacika, Pero, i Ištvan (s leva na desno), u Kanjiži ’11.


Izgled snimljenih CD-ova.

O autoru

Umetnik, kolega, neko ko luta između vremena tražeći svoju samosta-lnost, postaje polako slobodan zbog svega što osluškuje u sopstvenombiću. Ostavlja nam ono najblistavije: Kreativnost, istraživanje i lepotuumetničke duše koja uzbuđuje i inspiriše idejama, hrabrošću i retkim smislomza humor na neki poseban, samo nekima namenjen način. Upoznati takvuindividualnost je privilegija i bogatstvo, a muzika koju stvara, ispunjavame nadom da stvaranje jeste ideja života i kao takva oslobađa večnost,ostavljajući male tragove za sledeća postojanja.

Ivanka Lukateli

Prima balerina, profesor, baletski pedagog i baletski umetnik

**********

Pitaš se zašto se baš tebi desilo da uđeš u balet. Ja kažem ništa nijeslučajno, i verujem istinski u to. Miroslav Cupara je odličan pijanista. Onoseća pokret i zna da prati igrače. Nama baletskim igračima je jako važnopraćenje pokreta, te potom njegovo spajanje sa muzikom u jedinstvenucelinu. To učimo i shvatamo tu vezu u baletskoj školi od baletskih pedagogai korepetitora.

Miroslav Cupara nam svojom interpretacijom omogućava da tražimoslobodnije i bogatije pokrete tela, koji mogu izraziti mnoštvo misli, osećanjai težnji današnjeg čoveka i njegovog života.

Drina Pešić

Balerina i TV voditelj

**********

U baletskoj školi ‘Lujo Davičo’ bio sam angažovan kao profesor duetneigre. Moji saradnici – korepetitori bili su uglavnom muzičari starog kovakoji su svirali muziku iz klasičnog ili baletskog repertoara.

Jedne godine dodeljen mi je za korepetitora mladi pijanista Miroslav

MIROSLAV CUPARA180

Cupara. Odmah smo se prepoznali i časovi duetne igre dobili su mnogovedriju i prijatiju atmosferu za rad.

Miroslav je koristio džez, savremene autore ili je improvizovao na sebisvojstven način koji je časove oplemenjivao i dao im nov izgled. To se naj-bolje videlo kroz način rada učenika koji su uživali u časovima i davali jošbolje rezultate u izvođenju zadatih baletskih kombinacija. Zato samMiroslavu Cupari neizmerno zahvalan na saradnji i divnom profesionalnomdruženju i postignutim rezultatima.

Vladimir Logunov

Profesor, baletski koreograf i baletski umetnik

**********

Miroslav Cupara spada u red onih retkih ljudi, rekao bih renesansnogkaraktera, koji su svoj talenat raširili na više muzičkih usmerenja. Da li jeto kazna ili sudbina, to samo on zna i njemu slični koji su krenuli istimstazama. Vrsni pijanista, maštoviti improvizator, pouzdan korepetitor,kompozitor i još mnogo toga što širi muzički krugovi manje znaju. Moždaje upravo ova knjiga proistekla iz potrebe da nam Cupara otkrije svoj’skriveni’ svet muzičkih ambicija i podeli sa nama. Potrebu da prenesesvoja iskustva prenosili su nam mnogi ali želju da svoje profesionalnetajne i trikove nesebično izloži na uvid javnosti smatram vrlinom i’viteštvom’ koja u današnje vreme skoro da je isčezlo. U toj muzičkojsveobuhvatnosti iskristalisla se ipak jedna, pre svega iskrena nota, kojomovaj plemeniti muzičar traži i nalazi mesto da prenese svoju muzičkuporuku.

Dragoljub Dragan Ilić

Kompozitor

**********

Miroslava sam upoznao još kao đak muzičke škole ‘Josip Slavenski’. Uto vreme moj tadašnji nerazdvojni prijatelj Andrej Stefanović i ja smo bilijedini i pomalo usamljeni u izletima i traganju po drugim muzičkim žanro-


vima sem klasike. A onda se pojavio Miroslav i istog trenutka smo se pre-poznali i shvatili da imamo još jednog koji ČUJE MUZIKU!!!

I po nekom nepisanom pravilu postali smo TRI MUSKETARA.Još od samog početka Miroslav je bio oduševljen džezom i bio sam

ubeđen da će jednog dana biti nešto od toga. Nisam se prevario! Danas posle tolikih godina sa zadovoljstvom slušam kako sa lakoćom i

tehnički savršeno prebira po klaviru najlepše tonove džeza i sa radošću sesećam mnogih dana i sati provedenih u zajedničkom muziciranju.

Miroslav muzičar velike intuicije, savršenog poznavanja stilova i har-monije, pijanista, aranžer, kompozitor, ‘band lider’...

Miroslav MOJ PRIJATELJ!!!Stanko Jovanović

Šef dirigent opere i teatra ‘Madlenianum’, umetnički rukovodilac operskogstudija ‘Madlenianum’, stalni dirigent simfonijskog orkestra RTS-a

MIROSLAV CUPARA182

1. Exercices à la barre 2. Plié

3. Battement tendu 4. Jeté

5. Rond de jambe par terre6. Fondu

7. Frappé 8. Développé 9. Petit battement 10.Grand battement 11. Plié 12. Battement tendu 13. Jeté 14. Rond de jambe par terre 15. Temps lié 16. Pas assemblé

17. Pas échappé 18. Pas jeté

19. Sissonne ouverte 20. Temps lié sauté

21. Sissonne fermée22. Three kisses

Bonus numere: Tri godine i Zima (gost: vokal Elena Stanisavljević)

Ballet ClassFOR THE LEFT HAND AND THREE KISSES

MIROSLAV CUPARA - piano

knjiga: balet i ja u nekoliko slika - miroslav cupara

Documents