Katarina Golubovi-Kova

Oblici krenja ljudskih prava - Genocid

Genocid u Srebrenici u svetlu definicije krivinog dela genocida

Re genocid nije postojala sve do pred kraj Drugog svetskog rata. Nju je skovao Rafael Lemkin (1900 - 1959) po uzoru na homicid, jedan od sinonima za ubistvo, gde se homo (ovek) zamenjuje sa genus (rod, vrsta). Lemkin je bio Jevrejin roen u Rusiji, ali je delovao u Poljskoj kao njen dravljanin i kao ugledan pravnik, advokat i dravni tuilac. Za razliku od mnogih lanova svoje porodice uspeo je da 1940. izbegne nacistike pogrome i utekne u vedsku pa u SAD, gde je 1944. objavio knjigu Nacistika vlast u okupiranoj Evropi, gde se ovaj neologizam prvi put pojavljuje.

Mnoge e iznenaditi to to autorova glavna inspiracija nije bio Holokaust. Bio je to pokolj Asiraca u Sumailu u Iraku 1933. godine. Lemkinova panja se odmah prenela na drugi, tada dobro poznati pokuaj unitenja itavog jednog naroda, na masovnu likvidaciju Jermena u Otomanskoj imperiji od 1915. do 1917. godine. Lemkin se obraao Pravnom savetu Drutva naroda s predlogom da se masovno proganjanje ljudi samo zato to pripadaju nekoj rasnoj, verskoj ili nacionalnoj grupi okvalifikuje kao zloin varvarizma i inkriminie meunarodnim ugovorom. Ovaj je predlog propao jer se nikome politiki nije dopadao, pa ni poljskoj vladi, koja je Lemkina smenila.

Definicija genocida kao krivinog dela

Genocid je brzo postao oznaka za krivino delo. Konvenciju o spreavanju i kanjavanju zloina genocida prihvatila je Generalna skuptina UN 9. decembra 1948; poto ju je ratifikovao potreban broj drava (meu kojima i Jugoslavija), stupila je na snagu poetkom 1951. godine. Prema ovom meunarodnom ugovoru, za postojanje genocida bitno je da je delo izvreno u nameri potpunog ili deliminog unitenja jedne nacionalne, etnike, rasne ili verske grupe kao takve, a to delo moe biti ubistvo lanova grupe, teka povreda fizikog ili mentalnog integriteta lanova grupe, namerno podvrgavanje grupe ivotnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili deliminog unitenja, mere uperene na spreavanje raanja u okviru grupe i prinudno premetanje dece iz jedne grupe u drugu. (l. II). Kanjivi su smo delo genocida, planiranje njegovog izvrenja, neposredno i javno podsticanje na genocid, pokuaj i sauesnitvo (l. III). Lica koja uine delo genocida ili neko drugo delo navedeno u lanu III, bie kanjena bez obzira da li upravljaju dravom, obavljaju funkcije ili su obini pojedinci" (l. IV).

Teorijski, ovo se delo moe izvriti i ubistvom jednog jedinog ljudskog bia, ako se ispostavi da je postojala namera da se uniti grupa kojoj pripada. Recimo, ako bi neko reio da ubistvom jednoga Pueblo Indijanca uini prvi korak u sprovoenju plana da istrebi sve takve Indijance, izvrio bi krivino delo genocida. To se, naravno, ne bi desilo u praksi jer bi izvrilac, umesto u zatvor, bio poslat u mentalnu instituciju. Dokazivanje namere, kao to se pokazalo u praksi, teko je ako u ponaanju okrivljenog nema nekoga sistema, koji se izmeu ostalog ogleda u broju rtava.

Srebreniki masakr - Deklaracija i poricanje genocida

Srebreniki masakr ima sve elemente genocida i odbijanje da se nazove tim imenom je samo skrivena forma poricanja. Opte je poznato da je poricanje poslednja faza genocida, koje se esto smatra "drugim ubistvom" i koja traje jo dugo poto je sam fiziki zloin poinjen. Istina je da mnogo Srba jo uvek ne eli da prizna da se Srebrenica ikada dogodila i sve nacionalistike reakcije protiv Deklaracije su oekivane. Sutinski problem, meutim, koliko god to delovalo apsurdno, nisu te reakcije, ve injenica da ogromna veina navodno uzornih graana, ukljuujui tu i lanove parlamenta, politike analitiare, NVO, publiciste i druge autoritete, smatra da je Deklaracija veliki korak napred, iako odbija da masakr u Srebrenici nazove genocidom.

Srbija je svedok brojnih genocida koji su se deavali proteklih godina, a brojne njihove posledice oseaju se i danas.

Pojam genocida definie se kao najtei oblik namernog zloina, a odlikuje se potpunim ili deliminim unitavanjem nacionalnih, etnikih, rasnih i religioznih grupa. Genocid spada u najteu vrstu zloina protiv oveanstva, i podrazumeva ,, fiziko istrebljenje,, odreenih grupa.

Prema Konvenciji o spreavanju i kanjavanju zloina genocida, kao genocid smatra se bilo koje od navedenih dela uinjenih u nameri potpunog ili deliminog unitenja jedne nacionalne, etnike, rasne ili verske grupe kao takve:

a) ubistvo lanova grupe;

b) teka povreda fizikog ili mentalnog integriteta lanova grupe;

c) namerno podvrgavanje grupe ivotnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili deliminog unitenja;

d) mere uperene na spreavanje raanja u okviru grupe;

e) prinudno premetanje dece iz jedne grupe u drugu.

Konvencija dalje navodi krivina dela koja su kanjiva. U tu grupu spadaju genocid, planiranje izvrenja genocida, neposredno i javno podsticanje na vrenje genocida, pokuaj genocida, sauesnitvo u genocidu.

Lica koja poine ranije pomenuta krivina dela bie kanjena bez obzira da li upravljaju dravom, obavljaju funkciji, ili su obini pojedinci.

Strane ugovornice, razmotrivi deklaraciju Generalne skuptine Ujedinjenih Nacija u njenoj Rezoluciji 96 (I) od 11. decembra 1946. Godine, smatraju da je genocid zloin po meunarodnom pravu koji je u suprotnosti sa duhom i ciljevima Ujedinjenih Nacija i koji civilizovani svet osuuje; priznajui da je u svim periodima istorije genocid izazvao velike tete oveanstvu, i ubeene da je za osloboenje oveanstva od tako uasne nedae nuna meunarodna saradnja; sporazumele su se u sledeem:

Strane ugovornice potvruju da je genocid, bez obzira da li je izvren za vreme mira ili rata, zloin po meunarodnom pravu i da preuzimaju obavezu da ga spree i kazne.

Svaka strana ugovornica moe zahtevati od nadlenih organa Ujedinjenih Nacija da preduzmu, saglasno Povelji Ujedinjenih Nacija, mere koje budu smatrali za pogodne u cilju spreavanja i kanjavanja dela genocida ili nekog od pomenutih dela.

Ova Konvencija, iji su tekstovi na kineskom, engleskom, francuskom, ruskom i panskom, bie podjednako verodostojni, i nosie datum 9. decembra 1948. godine. Ona je bila otvorena za potpis do 31. decembra 1949. godine svakoj lanici Organizacije Ujedinjenih Nacija i svakoj dravi nelanici, kojoj Generalna skuptina bude uputila poziv u tu svrhu.

Ova e Konvencija biti ratifikovana i ratifikacioni instrumenti bie deponovani kod generalnog sekretara Organizacije Ujedinjenih Nacija. Poev od 1. januara 1950. godine ovoj e Konvenciji moi da pristupi svaka lanica Organizacije Ujedinjenih Nacija i svaka drava nelanica koja bude primila napred navedeni poziv. Instrumenti o pristupanju bie deponovani kod generalnog sekretara Organizacije Ujedinjenih Nacija. Konvencija je stupila na snagu 12. januara 1951.godine.

Ova Konvencija e trajati deset godina poev od dana njenog stupanja na snagu. Ona e posle toga ostati na snazi za novi period od pet godina, i tako redom, prema onim stranama ugovornicama koje je ne budu otkazale najmanje est meseci pre isteka roka. Otkaz e se vriti pismenom notifikacijom upuenom generalnom sekretaru Organizacije Ujedinjenih Nacija.

Ako usled otkaza broj drava potpisnica ove Konvencije bude sveden na manje od esnaest, konvencija e prestati da vai, poev od dana kad je poslednji od otkaza postao pravosnaan.

Konkretan razlog zato je re genocid izostavljena iz teksta Deklaracije, i ak odbijena od dela parlamenta, nikada nije naveden. Takav razlog, da bi bio verodostojan, trebalo bi da ukazuje na konkretne injenice u srebrenikom masakru koje e eventualno dokazati da zloin ne ispunjava kriterijume po kojima bi mogao da se definie kao genocid. Srebreniki zloin, meutim, sadri sve elemente genocida prema vaeoj pravnoj definiciji Konvencije o spreavanju i kanjavanju zloina genocida iz 1948:

1. mentalni element, to znai "namera da se uniti, u celini ili delom, nacionalna, etnika, rasna ili verska grupa kao takva", i

2. fiziki element, koji ukljuuje pet akata:

(a) ubistvo lanova grupe; (b) izazivanje tekih telesnih i mentalnih povreda lanova grupe; (c) namerno podvrgavanje grupe takvim ivotnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili deliminog fizikog unitenja; (d) mere usmerene ka spreavanju raanja u okviru grupe; (e) prinudno premetanje dece iz jedne grupe u drugu.

Zloin mora da sadri oba elementa da bi bio nazvan "genocidom".

Dalje, prema lanu III Konvencije, bie kanjeni sledei postupci:

(a) genocid; (b) sporazum o izvrenju genocida; (c) neposredno i javno podsticanje na izvrenje genocida; (d) pokuaj genocida; (e) sauesnitvo u genocidu.

Takoe, zloin u Srebrenici sadri i druge bitne elemente genocida, koje predlau naunici i pravni eksperti, kao na primer Dek Nasan Porter (Jack Nusan Porter, 1982), prema ijem miljenju genocid ukljuuje i polnu selekciju. Meta srebrenikog masakra bili su iskljuivo mukarci, a izbor je bio zasnovan na dva velika patrijarhalna mita: "mukarci su ratnici" i "mukarci su nastavljai loze, nacije, tradicije, imena...". Pored toga, Nasan Porter izdvaja tri glave komponente genocida, koje su oigledno prisutne i u srebrenikom sluaju, a to su: ideologija, tehnologija i birokratija/organizacija.

Drugi relevantan predlog je onaj Martina oa (Martin Shaw, 2007), koji upozorava na mogunost ugroenih grupa da se brane. Prema ou, genocidna akcja je akcija u kojoj organizacije oruane sile tretiraju civilne socijalne grupe kao neprijatelje i nastoje da unite njihovu stvarnu ili pretpostavljenu socijalnu mo sredstvima ubijanja, nasilja i pritiska protiv individua koje smatraju lanovima grupe.

Meutim, srpski nacionalistiki diskurs, koji pokuava da opravda i nae izgovor za masakr u Srebrenici sluei se opte korienim frazama "A ta su oni nama radili?" ili "Zato i njih neko ne kazni" ignorie sutinske razlike izmeu:

1. rtava u aktivnom sukobu dveju oruanih sila,

2. rtava koje se smatraju "kolateralnom tetom", ali nisu bile primarna meta napada i

3. civilnih rtava, koje su kao takve bile meta napada, ali same nisu nikoga napale niti su bile naoruane ili u poziciji da se brane.

Nedvosmisleno je da rtve u Srebrenici spadaju u treu kategoriju nevinih i nemonih civila.

Fenomen koji je direktno povezan sa ovom vrstom "opravdanja" zloina je poricanje, koje prati gotovo sve sluajeve genocida i ini jedan od osnovnih elemenata identifikacije genocida kao takvog. Ekstremno ozbiljna priroda genocida, zajedno sa stravinom reputacijom koju stvara i potencijalnim reperkusijama koje mogu biti primenjene protiv nacije kao rezultat zloinakog akta, garantuje da e, kad god se radi o genocidu, biti onih koje e pokuati da izbegnu ili prebace krivicu na drugog. U veini sluajeva poricanje genocida nije poricanje da se zloin dogodio. Ovakvo poricanje ne bi se razlikovalo od obine lai da bi se izbegla kazna. La moe imati efekta samo u sluaju da nedostaju svedoci ili da nema dovoljno dokaza. U sluajevima genocida, meutim, postoji dovoljno nedvosmislenih dokaza da se zloin dogodio, i oni su opte poznati i javni, tako da laganje nije ni od kakve koristi. Dakle, dok obina, ili kako je Hana Arent naziva, tradicionalna la nastoji da sakrije injenicu, moderna la ne moe da sakrije injenicu, ali e nastojati da reorganizuje itavu stvarnost u kojoj se injenini zloin dogodio. Poricanje genocida spada u moderne lai, koje ne nastoje da dokau da se zloin nije dogodio, ve da to to se dogodilo zapravo nije zloin. U tu svrhu se koriste brojne strategije poput racionalizacije, opravdanja, izgovora itd. Optuena strana esto pokuava da se pozove na nekakve meta-svrhe zloina, kao to su "vie dobro", "vera", "nacija", "pravda" i slino. Osim toga, u diskursu poricanja prisutne su i tendencije da se dokae da je rtva zapravo zasluila to to joj se dogodilo, ili da je poinilac, u stvari, zloin poinio u samoodbrani. Ove strategije imaju tendenciju da postanu deo javnog diskursa koji postepeno prerasta u itavu kulturu poricanja, nesposobnu da bilo koji zloin prepozna kao zloin, i pored postojanja rtve i oiglednih i optepoznatih dokaza. U takvoj kulturi opet je teko zaobii zapaanje Hane Arent "... monstruoznost zloina jemi da e se pre verovati ubicama, koje svim moguim laima insistiraju na svojoj nevinosti, nego rtvama koje govore istinu".

Sama struktura i semantika teksta Deklaracije svedoe o upornom odbijanju da se prizna bol I gubitak onih kojima izvinjenje treba da bude upueno; time se previa i mogunost njihovog ponovnog povreivanja.

Na samom poetku, Deklaracija se poziva na brojne ustave, zakone, paragrafe itd, umesto na sopstvenu savest i ljudskost. Pitanje je meutim, koliko je ljudi u Srebrenici, u Srbiji ili bilo gde drugde imalo vremena i prilike da sve te paragrafe i zakone proita. I da li su oni zaista morali to da urade da bi bili u stanju da shvate da im je nanet bol i da razumeju i prihvate izvinjenje? Drati se vrsto dokumenata koji dokazuju da je izvinjenje na mestu ini se mnogo lakim nego ostati sam sa sopstvenom saveu.

Dalje, samo jedna jedina reenica u jednom paragrafu Deklaracije (prvom), spominje ljude iz Srebrenice. Naalost, i tu ih spominje samo kao stanovnitvo (ak ne ni kao graane) Srebrenice. Rei koje bi prepoznale konkretne ljude u bolu, poput porodice, oaloenih, preivelih, roditelja, supruga... izostavljene su ili spomenute uzgred, u okviru uoptenih i manje bitnih fraza. Deklaracija se ni jednom jedinom reenicom ne obraa direktno rtvama u drugom licu mnoine.

Taj paragraf takoe sadri i jednu lingvistiku manipulaciju, kojom se skriva velika la: "...izraavajui pri tom sauee i izvinjenje porodicama rtava zbog toga to nije uinjeno sve da se sprei ova tragedija." Ovakva reenina formulacija sugerie da ne uiniti sve jo uvek moe znaiti da je neto ipak uinjeno (ali verovatno ne dovoljno). Istina je meutim da 1995. godine srpski dravni organi nisu uinili nita da spree tragediju i znaenje ove istinite tvrdnje je radikalno suprotno od onoga to se tvrdi u Deklaraciji.

Ostatak teksta Deklaracije naputa sluaj Srebrenice i nastavlja da uopteno govori o ratu u bivoj Jugosalviji, o mogunostima saradnje u regionu i slino, i sve to slui kao uvertira za paragraf 4. u kome "Narodna skuptina Republike Srbije izraava oekivanje da e i najvii organi drugih drava s teritorije bive Jugoslavije na ovaj nain osuditi zloine izvrene protiv pripadnika srpskog naroda, kao i da e uputiti izvinjenje i izraziti sauee porodicama srpskih rtava".

Apsurdnost ovog praragrafa nije toliko u tome da li Srbija takoe ima pravo da zahteva izvinjenje ili ne, ve i u injenici da je sam in izvinjenja percipiran od parlamenta kao sredstvo politike manipulacije. Iskrena spoznaja i razumevanje neijeg gubitka i bola ini nas podjednako osetljivim kako za bol bonjakih, tako i za bol srpskih porodica, bez potrebe da to to oseamo podvrgavamo reciprocitetu i kalkulacijama. tavie, sposobnost jednog takvog razumevanja i saoseanja ini nas posebno osetljivim na bol koji je drugome prouzrokovan sa nae strane.

Deklaracija o Srebrenici, usvojena 30. marta 2010. u Narodnoj skuptini Srbije izneverila je smisao izvinjenja kao iskrenog i autentinog performativnog ina.

Koji je, po svemu sudeci, bio interes srpskog parlamenta da usvoji Deklaraciju koja predstavlja loe izvinjenje? Najkrai odgovor i najverovatniji razlog je da je napravljen politiki kompromis izmeu pritisaka Evropske Unije sa jedne, i znaajnog dela nacionalistiki raspoloenog birakog tela sa druge strane. Obzir prema porodicama iz Srebrenice, koje bi trebalo da budu iskljuivi cilj Deklaracije, tu je teko prepoznatljiv.

Meu spekulacijama o razlozima izostavljanja pojma genocida iz Deklaracije, mogu se nai i neki psiholoki argumenti, koji uopteno govore o sloenom i dugotrajnom procesu samoispitivanja velikog dela Srba koji nisu nuno radikalno nacionalistiki orijentisani, ali su jo uvek nespremni da priznaju da je zloin u Srebrenici genocid i da njihova drava za to snosi odgovornost i da moe biti podvrgnuta pravnim sankcijama i uslovljavanjima. Iako je to psiholoki razumljivo i objanjivo, to ni u kom sluaju ne znai da je automatski i moralno opravdano, a kamoli politiki relevantno, bez obzira to parlament u ovom velikom delu populacije prepoznaje svoje veinsko birako telo. Postavlja se pitanje prema ijem vremenu i ijim ranama I gubitcima u stvari Deklaracija treba da ima obzira?

Deklaracija o Srebrenici je dakle podbacila u svakom moguem pogledu, ak do take u kojoj se oseca da vrea nekadanje rtve. To nije korak napred, ve jo jedna povreda, ponovljena negacija I nepriznavanje rtava, kao da one nikada nisu postojale. Zamena stvarnog cilja izvinjenja rtava Srebrenice sopstvenim politikim interesom i obzirom prema svojim biraima govori neto o moralnoj siromanosti i politikom autizmu koji teko moe otvoriti mogunost pomirenja I priznavanja.

Prema strukturi i semantici teksta, gotovo je samooigledno zato je re genocid morala biti izostavljena. Ta re oznaava realnost dogaaja i onemoguava sve dalje manipulacije, izbegavanja i interpretacije kojima Deklaracija podlee. Re genocid je inkompatibilna sa postojeom strukturom teksta, koja je struktura poricanja i moe tu strukturu samo razoriti to bi u stvari i trebalo da bude svrha iskrenog i autentinog izvinjenja: razoriti strukturu diskursa poricanja.

Ono to se ini za vie ciljeve i viu korist ne moe biti genocid

Svakome je teko da prizna da su pripadnici njegovog naroda izvrili zloin velikih razmera. Pa ipak, i to se deava: ljudi prihvataju da su neki njihovi sunarodnici izuzeci u odnosu na razne dobre narodne osobine i tradicije, da su, drugim reima, manjina. Zato je to skoro nemogue kada je u pitanju genocid? Verovatno zato to izgleda da poinioci nisu delovali u linom interesu ve za neko navodno narodno dobro. Veruje se da oni nisu hteli da pljakaju, da siluju, ve da zauvek uklone pretnju, olienu u tuoj, veito neprijateljskoj i zlonamernoj grupi, da oslobode prostor za svoj narod i lie ga permanentne opasnosti. Genocidlije su, misli se, moda surove, grube i nemilosrdne ali su na neki nain nesebine jer samo rade za svoj narod.

Jo jedan pokazatelj neurotinosti i traume vezanih za genocid odnosi se i na posledice koje danas nastaju za izvrioca. Naime, otkada je ukinuta smrtna kazna, sankcija za izvrenje genocida ista je kao i za svako drugo teko krivino delo: ne samo za ratni zloin ve i za obini kriminal, kao to je npr. ubistvo. Takve kvalifikacije i kazne se, kada su u pitanju sunarodnici, lake prihvataju. Neposredni uinilac nee gore proi zato to mu se na teret stavlja zloin genocida a ne neki drugi. Dakle, odbijanje svake optube za genocid nije nadahnuto pomoi optuenom sunarodniku nego strahom da se krivica volebno ne prenese na celu naciju, na sve korisnike njegovog dela.

Sve ovo, naravno, vai i u suprotnom pravcu: voama i ideolozima rivalske nacije nije stalo da se izvrilac privede pravdi i kazni ve da se genocidnom etiketom njegova krivica prenese na sve njegove sunarodnike i saplemenike. U to e lako ubediti i mnoge srodnike rtava.

U odbranu mnogih zrtava I svedoka genocida, kao I u ime njihovih porodica, postoje brojni dokazi I izvestaji o masakru koji se desio. Navodim samo neke od brojnih, kao sto su napad u regionu Kamenice, Srebrenice, Milica I selo Ratkovici; Zapisnici o saslusanju svedoka iz Brezana; Izjave svedoka iz Krnjice I Tuzle. Njihov glas uje se daleko vie od glasa poricanja I nepriznavanja.

Literatura

Arendt H . Izvori totalitarizma, Feministika izdavaka kua - Beograd, 1951.

Arendt H., Why the Crmieux Decree Was Abrogated, u: Contemporary Jewish Record, april 1943; The Jew as Pariah. A Hidden Tradition, u: Jewish Social Studies, vol. 6, no. 2, 1944; Organized Guilt, u: Jewish Frontier, januar 1945.

Barry J., Osnaene kroz pobunu, Aktivizam za enska prava u konfliktnim situacijama, Beograd 2005., Izdale: ene u crnom.

Kandi N. Regionalna debata: Presuda Meunarodnog suda pravde o genocidu, Serija Pod lupom, Fond za Humanitarno pravo, Beograd 2007.

Nusan Porter J. Genocide and Human Rights ,University Press of America, 1982.

Zajovi S., grupa autora, Pretei znaci fundamentalizma: feministiki odgovori, Beograd 2006, Izdale: ene u crnom.

Jovasevi D. Pojam i karakteristike krivinog dela genocida, Vojno delo, 2002, vol. 54, br. 2-3, str. 80-92.

http://www.srebrenica-project.com/sr/ poseen 10.02.2011.

http://www.pescanik.net/content/view/4852/1312/ poseen 16.02.2011.

http://www.nspm.rs/pdf/prikazi/istina-koja-se-pomalja.pdf Veljkovic V, Istina koja se pomalja, 21.02.2009. poseen 16.02.2011.