PSIHODIJAGNO STIKA OPŠTI DEO pouzdan odnos. Sama ta okolnost dovodi u sumnju prete nziju da dijagnozu u ovim disc iplinama smatramo direktivnom i odlu čujućom. Ako imamo u vidu da klinički metod već četiri decenije ima svoje inesto van granica zdravstvenih ustanova kao „metod procene", onda je besmisleno upinjati se i dokazivati da je njihova namena „klinička", ili obrnuto, daje klini čki metod ono što jeste zato što koristi „klini čki" instrumentalijum. Zaklju čićemo našu analizu tvrdnjom da suština klini čke metode nije u nameni nego u njegovoj metodskoj šemi. Šire posmatrano, klini čki metod može da se izdvoji iz konteksta psihijatrije i da posluži kao sredstvo prou čavanja i saznavanja ličnosti. U tom smislu je sasvim izlišno upotrebljavati termin dijagnoza i dijagnoziranje. To je ve ć učinjeno i ta forma klini čkog metoda je nazvana metodom procene li čnosti. Promašaj je načinjen vezivanjem metoda procene ličnosti za jedan cilj, za predvi đanje, ma koliko ovaj cilj budio respektabilne prestiže fantazije. Smatramo da postoji mogućnost da klini čki metod opstane u arsenalu psihološke nauke, nezavisno od psihopatologije kao sadrž aja i nezavisno od predv i đanja kao vrhunskog nau čnog kriterijuma vrednosti. Presedan za takav koncept dao je još Mari (Murray , 1938). KRITIKA KLINI ČKOG METODA Klinički metod naj češće kritikuju oni koji se najviše i služe njim. Razlog za kritiku nije teško prona ći, naročito ako ste posle velikih napora i mnogo časova ispitivanja utvrdili da je vaše razumevanje slu čaja ostalo, uprkos mnogim novim podacima, prakti čno na istom. Zanemari ćemo ovu vrstu kritičnosti frustriranog prakti čara jer nije konstruktivna, ne nudi nikakvo rešenje ni u perspektivi. Tako đe nas, na ovom mestu, ne zanimaju oce ne pisaca revijalnih prikaza validacionih istraživanja klini čkog metoda. O ovome će biti reci kasnije. Zato ćemo pažnju obratiti na mišljenja metodologa istraživa ča. Najoštriji stav prem a klini čkom metodu zauzbna Katel (Cattell, 1962). On, istina, nije k lini čki psiholog prakti čar, ali su njegovo interesovanje za probleme li čnosti i n jegov i metodski d oprinosi kvalifikacija koja se mora uzeti u obzir. Katel ovako piše: Za mene je.očigledno da ne postoji poseban klini čki metod (podvukao Katel) osim ako ne mislimo na terapijske metode, jer kada se on svede na suštinu onda vidimo daje identi čan sa multivarijanmom metodom. Redukcionizam nije nepoznata pojava u psihologiji. Pored ovog Katelovog, ima ćemo prilike da u ovoj knjizi upoznamo i druge koji su redukciju prihvatili kao ubedljivo nau čno rešenje i u psihologiji. Da bi bio ubedljiv Katel navodi slede će argumente. 1. Daje nužn o i dovoljno da za ispiti vanje li čnosti koristimo slede ća tri iz vora informac ija: a) biografske podatke (uzdužni presek), b) faktorizo-vane upitnike ili inventare i c) objektivne testove (popre čni presek). 2. Da se merenje i obrada rezultata može izvršiti primenom posebne vrste faktorsk e analize (multivari jantnom analizom). 3. Da se interpretacija do bijenih rezulta ta može ko rektno obaviti po mo ću odgovaraju će teorije ličnosti (Katel, naravno, predlaže svoju.) 16 Katel je u pravu stoje izdvojio tri kriti čne faze kliničke metode: prikupljanje informacija, obradu p odataka i interpretaciju rezultata u skladu sa nekim sistemom znanja. On je možda u pravu što se ti če pravca tehnološkog razvoja koji bi u budu ćnosti mogao da se ostvari. Nije isklju čeno da u toj budu ćnosti klini čki metod bude formalizovan postupcima koje je Katel opisao. Me đutim, zabluda je da klini čki metod izgleda tako kako nam ga Katel predstavlja. Otvoreno je pitanje da li je potrebno i da li je smisaono izjedna čavati klini čki metod koji ve ć postoji u stvarnosti sa p rojektom koji Katel nudi, uz to sa obavezom da stva rni oblik proglasimo za p rivid, a Katelov projekt za suštinu. Najzad , prošlo je ve ćdvadeset godina od vremena kada je Katel publiko vao ove svoje ideje, a tragovi njegovog projekta u realnosti nisu impresivni. Najvažnije je što se ova kritika stvarno odnosi samo na jedan deo klini čkog metoda u psihijatriji i klini čkoj psihologiji, na tehnološki deo. Onaj osnovni, naturalisti čki deo kliničkog metoda ne može da se ukida ni kritikom, a verovatno ni t ehnološkim razvoje m, barem ne u potpunosti. Sa sličnih scientisti čko statističkih pozicija klini čki metod su kritikovali i drugi autori, na primer, Sarbin i Bejli (Sarbin i Bailev, 1962). Oni nisu osporili da klini čki metod postoji, ali su prigovorili daje „mekan", daje prijem čiv za subjektivne i nenaučne uticaje. Dalje, ovi autori smatraju da je klini čki metod neekonomi čan i da je moguće stvoriti jednu bolju, statisti čku alternativu koja bi postoje ći klinički metod učinila izlišnim. Mada su ovi au tori manje ekstremnih shvatanja od Katela, i kod njih nalazimo istu uverenost da je klini čki metod, u svojoj sadašnjoj formi, nepotreban, i drugo uverenje, da se može zameniti boljim na sta tisti čkim osnovama. Zanimljivo je da klini čari, lekari u prvom redu, veruju da tehnika, elektronika, tehnologija mogu mnogo da u čine u budućnosti, ali da to ne znači da će čovek, kliničar, i njegov klini čki metod postati nepotrebni. Tu ima razlike u pogledu dve stvari. Jedna se odnosi na ocenu nau čne tehnologije u ovom trenutku i mogu ćnosti da se bitno unapredi sada postoje ći klinički metod u psihijatriji i klini čkoj psihologiji. Sarbin i Bejli smatraju daje nauka ispred usvojene tehnologije i daje osavremenjivanjem dijagnosti čke tehnologije mogu će ostvariti bitan kvalitativni skok. Oni su i formulisali jedan takav naučno tehnološki program. O tome ćemo više pročitati kasnije. Druga je stvar više principijelna. Scien- tisti čki optimizam koji najviše sre ćemo kod američkih autora, dovodi do toga da se dva bitna elementa klini čkog metoda, naturalisti čki i psihotehni čki, posmatraju kao antagonisti. Scientisti smatraju daje njihova sveta dužnost da uklone čoveka i njegov nesavršeni naturalisti čki način saznavanja i da ga zamene nau čno tehnološkim. Izgleda nam da je kod takvih istraživa ča razvijeno uverenje da je di jagnosti čar najve ća smetnja postavljanju ta čne dijagnoze. Taj je stav obi čno povezan sa stavom: „Budu ćnost je većpočela, nemojmo čekati sledeća pokolenja, uradimo to sada!" Medu kritičarima kliničkog metoda istaknuto mesto pripada Ajzenku (1956). I ovaj autor uzima na nišan
