jose saramago - embargo

Download Jose Saramago - Embargo

Post on 01-Nov-2014

66 views

Category:

Documents

11 download

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Ovo je zbirka pria nobelovca Saramaga. U odlinom prevodu. Jedna od njih, "Kentaur" spada u najlepe svetske prie.

TRANSCRIPT

OZE SARAMAGO

EMBARGOi druge prieIzabrala i prevela s portugalskog JASMINA NEKOVI

PAIDEIA, 1999.

Naslovi izvornika Jose Saramago Deste Mundo e do Outro, Editorial Caminho, Lisboa, 1985. Objecto Quase, Editorial Caminho, Lisboa, 1986. O Conto da Ilha Desconhecida, Assirio & Alvim, Lisboa, 1997. Jos Saramago & Editorial Caminho, SARL, 1984, (Objecto quase) and Jos Saramago & Editorial Caminho, S.A., Lisboa, 1997. (Conto da Ilha Desconhecida)

Izdava PAIDEIA, Beograd Generalni direktor PETAR IVADINOVI Glavni i odgovorni urednik VESNA JANJI 1999, PAIDEIA, za ovo izdanje

Grad

5

GRADBio jednom jedan ovek koji je iveo izvan gradskih zidina. Da li je poinio neki zloin, da li je ispatao grehove predaka ili se naprosto povukao u samou iz oseanja ravnodunosti ili stida - ne zna se. Moda zbog svega pomalo, jer je sasvim izvesno da od lepog i runog, od istine i lai, od onog to se priznaje i onog to se taji, svi mi gradimo svoje krhko postojanje. iveo ovek izvan gradskih zidina i, zbog te izoptenosti, dobrovoljne ili nametnute, naposletku je poeo da osea izvestan ponos. Ali nije mogao da izbegne (to ve nije mogao) da mu se na oi ne navue neka setna izmaglica, koja inae obavija svako prognano bie. Nekoliko puta je pokuavao da ue. inio je to ne zato to je oseao neodoljivu elju, niti zato to mu je njegov poloaj ve dojadio, nego iz pukog nagona za promenom ili iz nesvesne malodunosti. Birao je uvek pogrene kapije, ako ih je uopte i bilo. I ako bi ponekad pomislio da je ve uao u grad, to se deavalo u trenucima kad bi mu se priinilo da uporedo sa stvarnim gradom postoje njegova oblija nepostojana kao senka koja se u oima zgunjava. A kad bi se te slike rasprile, poput magle to se iznad voda razilazi na prvi dodir sunca, zaticao bi oko sebe pusto, dok bi u daljini, beli i visoki, s drveem zasaenim na kulama i viseim vrtovima du terasa, bedemi grada ponovo zablistali, i dalje nepristupani. Iznutra je dopirao agor slavlja. To je govorila mata, vie nego ula. U svakom sluaju, bili su to zvuci ivota. A ne samotnika, smrt koja nije nita drugo nego uporno posmatranje vlastite senke. A ne gluvo bez nade poslednje rei koja se otme u trenulku kada bi, umesto nje, vie vredeo klju.

6

oze Saramago

Tada je ovek obilazio oko dugakih bedema, pipkajui du zidova, u potrazi za vratima koja su mu, neodreeno, bila obeana. Jer ovek je verovao u sudbinu. ivot izvan zidina (ako je o njemu uopte imao stvarnu predstavu) bio je za njega jedno sluajno i privremeno stanje. Jednoga dana, ni pre ni kasnije, ve tano utvrenog dana, ui e u grad. Bolje reeno: ui e u bilo koji deo grada, jer na to su se svodila njegova oekivanja. Ona setna izmaglica pretvorie se u no, i to e biti nuno zlo, ali takoe privremeno, jer e predodreeni dan doneti razreenje. Ili moda ak ni to. Moda samo neki svretak, obian svretak. A i odustajanje bi, takoe, bilo neki izlaz. ovek nije znao da se gradovi opasani visokim bedemima (pogotovu ako su jo beli i obrasli drveem) ne zauzimaju bez borbe. ovek nije znao da e pre bitke za osvajanje grada morati da vodi jednu sasvim drugu bitku, i da pobedi. A u toj prvoj bici morae da se uhvati u kotac sa samim sobom. Niko ne zna nita o sebi pre nego to stupi u neku akciju u koju e morati da uloi sve to ima. Ne poznajemo snagu mora sve dok se njegove vode ne pokrenu. Ne poznajemo ljubav pre no to nam se ljubav desi. Nastupila je bitka. Kao u Homerovim pevanjima, u nju su se ukljuili i bogovi. Borili su se na ovekovoj strani i protiv njega, a katkad i meusobno. ovek koji se borio za ivot unutar gradskih zidina, udruio je ma i re s bogovima koji su mu bili saveznici. Ranjavao je i zadobijao rane. A bitka se otegla danima, nedeljama, mesecima, bez prekida i predaha, as blizu samih bedema, as toliko daleko od njih da se ak ni grad nije mogao videti, niti se vie znalo kakva e nagrada uslediti po okonanju borbe. Bio je to samo novi vid oajanja. Sve dok jednoga dana bojno polje nije ostalo slobodno i raskreno, kao kakvo ue gde se odmaraju vode. Sav krvav, ovek, i jedini bog koji mu je preostao, pogledae kapiju pred sobom, otvorenu irom. U gradu je vladala mukla tiina. Jo uvek pun bojazni, ovek kroi napred. U korak s njim, bog. Uoe na kapiju - i tek posle njihovog ulaska, grad je postao naseljen. Bio jednom jedan ovek koji je iveo izvan gradskih zidina. A taj grad bio je on sam. Grad zvani oze, ako ve elimo da mu nadenemo neko ime.

Embargo

7

EMBARGOProbudio se s oseajem otrog bola, kao da mu je neko precvikovao san, i ugledao pred sobom sivu i ledenu plou prozorskog okna, pravougaono oko zore koja je ulazila, modro, preseeno naetvoro, zamagljeno od zgusnute pare disanja. Pomislio je da je ena zaboravila da navue zavese pre no to je legla, i to ga je razdrailo: ako ne bude uspeo ponovo da zaspi, i to smesta, propae mu ceo dan. Meutim, mrzelo ga je da ustane i zastre prozor: lake mu je bilo da se pokrije preko glave i okrene prema eni koja je spavala, da se skloni u toplinu njenog tela i miris rasputene kose. Saekao je jo nekoliko trenutaka, nespokojan, strepei od jutarnje nesanice. Ali onda mu je sinula spasonosna pomisao na postelju kao toplu auru koja ga titi i sklupano prisustvo tela uz koje se privio, i, kao da klizi kroz neki spori vrtlog ulnih slika, ponovo utonu u san. Sivo stakleno oko prozorskog okna postepeno je postajalo plaviasto, zurei netremice u dve glave poloene na jastuku, nalik na ostatke ivota zaboravljene pri nekoj seobi u drugu kuu ili u drugi svet. Kad je budilnik zazvonio, posle dva sata, u sobi se ve bilo razdanilo. Rekao je eni da ne ustaje, da iskoristi jo malo ovo jutro, i iskoio iz kreveta, pravo na hladan vazduh, u neuhvatljivu vlagu koja je izbijala iz zidova, iz kvaka na vratima, iz pekira u kupatilu. Popuio je prvu cigaretu dok se brijao, i drugu, uz kafu, koju je u meuvremenu podgrejao. Iskaljavao se, kao svakoga jutra. Zatim se obukao, nasumice, ne palei svetlo u sobi. Nije hteo da budi enu. Svei miris kolonjske vode oiveo je polumrak, i izmamio usnuloj eni zadovoljni uzdah kad se mu nagnuo nad

8

oze Saramago

postelju da joj poljubi sklopljene oi. I proaputa da nee dolaziti kui na ruak. Zatvorio je vrata i strao niza stepenice. Zgrada je delovala tie nego obino. Moda zbog magle, pomisli. Magla ga je podseala na nekakvo zvono koje je priguivalo i preobraavalo zvukove, rastaui ih kao to rastae slike. Bie da je zbog magle. Na poslednjem zavoju stepenita moi e ve da vidi ulicu i znae da li je pogodio. Napolju je zatekao neku svetlost, jo uvek pepeljavu, ali otru i iskriavu, kao od kvarca. Na ivici plonika, leao je veliki crknuti pacov. I dok je, stojei na ulazu, pripaljivao treu cigaretu, spazi nekog derana sa kaketom, duboko natuenim na elo, kako pljuje na crkotinu, kao to su ga oduvek uili i kao to je viao da drugi ine. Automobil se nalazio pet zgrada nie. Imao je veliku sreu to je uspeo tamo da ga ostavi. Uvrteo je sebi u glavu, iz sujeverja, da to dalje parkira kola preko noi tim je vea opasnost da ih neko ukrade. Iako to nikada nije glasno izgovorio, bio je uveren da nikad vie nee videti svoj auto ukoliko ga ostavi u nekom zabaenom delu grada. Ovako, kad je tu blizu, bio je miran. Ugledao je automobil sav osut gromuljicama slane, stakla zamagljena od vlage. Da nije bilo toliko hladno, reklo bi se da se oznojio, kao neko ivo telo. Pregledao je gume, po obiaju, ustanovio, usput, da je antena na svom mestu i otvorio vrata. Unutra je bilo ledeno. Sa zamuenim staklima kola su liila na prozranu peinu, koju je poplava preplavila. Pomislio je da je trebalo da ostavi kola na nekoj nizbrdici, kako bi ih lake pokrenuo. Ukljui paljenje i istog asa motor se tre, brekui duboko i nestrpljivo. Nasmejao se, prijatno iznenaen. Dan je dobro poeo. Automobil je grabio uz ulicu, rijui asfalt poput neke ivotinje s kopitima i drobei razbacano ubre. Kazaljka brzinomera naglo skoi na devedeset, to je bila samoubilaka brzina u jednoj tako uskoj ulici, zakrenoj parkiranim automobilima. ta li bi to moglo biti? Sklonio je nogu sa kvaila, zabrinut. Malo je nedostajalo da poveruje da su mu zamenili motor nekim drugim, mnogo jaim. Paljivo je pritisnuo kuplung i uspeo da obuzda auto. Nita ozbiljno. Ponekad nije lako kontrolisati papuicu gasa. Dovoljno je samo da on cipele ne prione kako treba na uobiajeno mesto pa da se pritisak promeni. Prosto i jednostavno. Pometen tom sitnom neprijatnou, jo nije stigao da pogleda mera benzina. Da ga nisu moda ukrali u toku noi, kao to se ranije ve deavalo?

Embargo

9

Nisu. Kazaljka je pokazivala tano pola rezervoara. Zaustavio se na crveno svetlo, oseajui kako mu kola podrhtavaju u rukama od neke napetosti. udnovato. Nikada ranije nije primetio tu ivotinjsku uzdrhtalost koja je, u talasima, protresala karoseriju a njemu izazivala grenje u stomaku. Na zeleno svetlo, automobil poe da se izvija, kao kakva zmija, da se iri, poput tenosti, kako bi pretekao one ispred sebe. udnovato. Ali, iskreno govorei, on je sebe uvek smatrao vozaem mnogo boljim od proseka. Moda je danas u pitanju neko izuzetno dobro raspoloenje, neka nesvakidanja hitrina i izotrenost refleksa, zaista neuobiajena. Pola rezervoara. Ako naie na neku otvorenu pumpu, nee je propustiti. Za svaki sluaj, sa svim tim obilascima koje treba da obavi, okolo-naokolo, pre no to ode u kancelariju, bolje je da ima vie nego manje. Taj glupi embargo. Panika, sati i sati ekanja, u beskonanim redovima, meu desetinama automobila. Pria se da e industrija pretrpeti gubitke. Pola rezervoara. U ovo doba dana drugi se voze sa mnogo manje benzina, ali ipak, ako je mogue, treba ga napuniti do vrha. Kola nainie lagan zaokret i savladae, bez napora, jedan strmi uspon. Tu blizu nalazila se jedna malo poznata pumpa, moda e imati sree. Kao lovaki pas koji prati trag mirisa, kola su se provlaila kroz saobraajnu guvu, zaobila dva oka i zauzela mesto u redu za ekanje. Odlino izvedeno. Pogleda na sat. Ispred njega je bilo otprilike dv