01

Naslov originala

Heidi - Johanna Spyri

02

exponto@hotmail.seDraft

exponto@hotmail.seDraft

S nemakog preveoivojin Vukadinovi

03

Johana piri

H A J D I

ika s planine

Od staroga gradia Majenfelda, koji ima divan poloaj, vijugapeaka staza kroz zelene senovite livade do podnoja velikih imrkih planina koje se s te strane nadnose nad prostranomdolinom. A s mesta gde se staza penje strmo u planinu iri se sapanjaka pokrivenih mekom niskom travom opojni miris gorskogcvea.

Tim uskim brdskim putiem, jednog vedrog sunanogjunskog jutra, pela se visoka i krna devojka. Za ruku je vodiladete iji su obrazi bili tako zajapureni, da je rumen probijala krozdetinju mrku, suncem opaljenu kou. Pa nije ni udo devojicaje i pored vrelog junskog sunca bila tako natrontana kao da jecia zima. Jedva ako je imala pet godina, ali kakva je bila nije semoglo videti jer je bila obuena u dve-tri haljine, a pored toga joi umotana u debelu crvenu vunenu maramu, tako da joj se liknije video. U tekim planinskim potkovanim cipelama na malim

04

nogama, sva u znoju, jedva se kretala uzbrdo. Morale su peaitive dobar sat kad stigoe do zaseoka nazvanog Selce, koji leaena pola puta do planinskog vrha. Tu nae putnice doekae spozdravima sa svih strana. Neki su ih dozivali s prozora, drugisa kunih pragova, a neki iz dvorita, jer je to bilo rodno mestodevojke. Ali je ona na sve pozdrave i sva zapitkivanja samo uprolazu odgovarala i ne zastade nigde sve dok ne stie na krajzaseoka, do poslednje kue, odakle joj doviknu jedan glas savrata: Deta, priekaj malo, idem i ja s tobom, ako e dalje.

Devojka kojoj su te rei bile upuene stade, a dete pustinjenu ruku i sede na zemlju.

Jesi li umorna, Hajdi? upita je njena pratilja. Ne, samo mi je vruina odgovori dete. Brzo emo stii gore. Mora samo da pravi vee korake, pa

emo za jedan sat biti tamo bodrila je Deta devojicu.Utom se pojavi na vratima jedna debela ena dobrodunog

lika i pridrui se njima dvema. Ona je bila Detina starapoznanica, te njih dve brzo zapodenue iv razgovor o svimastanovnicima Selca i okoline. Devojica ustade i poe za njima.

Pa kud si krenula s tim detetom? upita je debela ena. To je sigurno dete tvoje pokojne sestre?

Jeste odgovori Deta. Vodim je gore iki. Tamo treba daostane.

ta? Kod ike s Planine da ostane dete! Jesi li ti pri sebi,Deta! Kako moe tako neto da uradi! Al e te starac lepodoekati! Isterae te, da zna, zajedno s detetom!

Ne sme da nas istera, on je njen deda. Mora da je pomogne.Ja sam dete dosad uvala, a pravo da ti kaem, Barbara, neuda se samo deteta radi odreknem ovakve slube kakva mi senudi! Neka sad deda uini to mu je dunost.

Da, kad bi on bio ovek kao to su ostali ljudi, uinio bi potvrdi debela Barbara. Ti ga bar zna. ta da radi s jednimdetetom, i to s ovako malim! Nee moi kod njega dete daopstane. A kuda ti ide, u koje mesto?

U Frankfurt izjavi Deta. Dobijam tamo odlinu slubu.

05

Zna, ta je porodica prolog leta bila dole u banji. Njihova jesoba bila u mome hodniku, pa sam ih sluila. Onda su ve htelida me sa sobom povedu, ali ja nisam mogla da poem. Sad suopet doli i hoe da me vode. Idem s njima, to ne bih!

Ne bih volela da sam na mestu ovog deteta! ree Barbaradiui ruke. Sam bi avo znao ta je s tim starcem! Godinamani za koga ivog nee ni da uje! U crkvu ni kroio nije, pa i kadsie s planine s onom svojom debelom tojagom, svi ga se boje iklone ga se. Debele mu sede obrve, brada strana, izgleda kaoneki stari neznaboac ili Indijanac, i ovek je srean ako se nesretne s njim. Ni u snu da ga ne sni!

Kakav je da je ree Deta odseno deda je i mora da sebrine o svom unuetu. Nita mu naao ne sme uiniti, jer bi onbio odgovoran a ne ja.

Ba bih elela da znam ree Barbara radoznalo kakav ligreh nosi na dui taj starac kad je u stanju da sam samcit ivina planini i da, stalno namrten, izbegava ljude. Svata se onjemu pria. Ti si sigurno morala neto uti od svoje sestre, zarne, Deta?

Kako da nisam, samo neu o tome da govorim, jer kad bime on uo, lepo bih se provela.

Ali Barbara je jo odavno elela da sazna ta je to sa ikom sPlanine te mrzi ceo svet i ivi gore kao kakav pustinjak. Zatoljudi o njemu govore apatom, kao da se boje da to protiv njegakau, mada nisu na njegovoj strani. I najzad, zato ga svi uSelcu nazivaju ikom, kad on ne moe da bude ika svihstanovnika u Selcu. Kako se Barbara nedavno udala, a dola izsela Pritigau, nije poznavala mnogo ljudi niti je znala ta se uSelcu i okolini deavalo. Ali Deta, njena dobra poznanica, rodomje ba iz Selca i ivela je tu sve do pre godinu dana s majkom,posle ije se smrti preselila u banju Ragac, gde je dobila slubusobarice u jednom velikom hotelu. I ovoga jutra je dola sdetetom iz banje. Do Majenfelda dola je na vozu sena, koji jeterao jedan njen poznanik, te je primio i nju i dete. A Barbari jeova prilika bila dobrodola da zadovolji svoju radoznalost. Zato je

06

prijateljski uhvatila Detu pod ruku i rekla: Od tebe valjda mogu da ujem ta je istina a ta nije. Ja

mislim da bi bar ti morala znati ta je u stvari. Reci mi sad ta jeto sa starcem. Je li on oduvek mrzeo ljude i oni njega?

Da li je ba uvek bio takav, ne mogu tano da ti kaem.Meni je sad dvadeset i est godina a njemu sedamdeset. Nisamga znala kad je bio mlad, razume se. Ne znam ta se sveprialo o njemu u vaem selu, ali ja mnogo to znam, jer je mojamati iz Domleka, kao i on.

ta time hoe da kae, Deta? ree Barbara malouvreeno. Ne pria se makar ta u mome selu. A znaj da jaumem i da utim, ako treba. De, ispriaj mi ta zna o njemu,nee se kajati.

Dobro, priau, ali nikom ni rei, obeaj! opomenu jeDeta.

Okrete se sad da vidi nije li devojica suvie blizu da ujenjihov razgovor. Ali deteta ne bee nigde. Mora biti da jepoodavno bilo zaostalo za njima, a one to nisu ni primetile. Detazastade i poe da se osvre na sve strane. Njihova putanjakrivudala je dosta, ali se mogla videti sve do Selca. Na njoj nijebilo nikoga.

Eno je! uzviknu Barbara. Vidi li, tamo? I ona pokazarukom daleko od staze. Penje se uz brdo sa kozarom Petrom injegovim kozama. Zato li je samo tako kasno danas poteraokoze! Al ba dobro. Neka on bude uz nju, bar da mi moe svenatenane da ispria.

Ah, ne mora Petar za nju da se brine! Bistra je ona i suvieza svojih pet godina. Sve vidi i zna ta se oko nje deava.Pametna je to devojica i dovitljiva, i to e joj dobro doi, jerstarac nema niega osim svoje dve koze i te kolibe u planini.

A da li je ikad imao ta vie? upita Barbara. On? Kako da nije! odgovori ustro Deta. Imao je jedno

od najlepih imanja u Domleku. Imao je jo samo mlaeg brata,dobrog i vrednog. Jednog dana ika se odvoji od sela i porodice,pogospodi se, pa je lutao kojekuda po svetu, uvek u ravom

07

drutvu. Poto je prokockao i propio celo imanje, roditelji musvisnue od muke i jeda. A kad je tako doterao do prosjakogtapa i svojeg mlaeg brata, i ovaj se otisnuo u svet i zauvek seizgubio. ika, kad mu sem zlog glasa nita nije ostalo, i sam seizgubio bez ikakvog traga. Niko isprva nije znao kuda je otiao.Kasnije se ulo da je otiao u Napulj i stupio u vojsku. Posle togase o njemu nita nije znalo itavih petnaest godina. Onda sejednoga dana iznenada pojavi u Domleku s jednim deakomkoga je hteo da smesti negde u rodbini. Ali niko nije hteo da ujeza njega, i svaka su se vrata pred njim zatvarala. To ga je tolikoozlojedilo da se zarekao da nikad vie u Domlek nee nogomkroiti, pa ode u Selce da tu ivi sa svojim sinom. Svakako da jeimao i novca. Svoga sina Tobiju dao je na drvodeljski zanat.Tobija je zanat izuio i bio dobar mladi, koga su svi cenili uselu. Samo starca niko nije mario. Prialo se da je pobegao izvojske zbog nekih tekih krivica, i ak da je ubio nekog oveka,ali ne u ratu nego u nekoj kafanskoj tui. On mi doe i kao nekiroak, jer je baba njegove majke bila sestra moje babe. Zvali smoga ikom. Pa kako smo mi skoro sa svima ljudima u Selcu, opet,bili u srodstvu sa oeve strane, i oni su ga svi zvali iko. A otkadode gore u planinu, svi ga prozvae ika s Planine.

A ta je bilo s Tobijom? upita Barbara radoznalo. ekaj malo, ne mogu sve odjedanput ree Deta. Dakle, Tobija je bio na zanatu u Melsu, pa poto ga je

izuio, doe u Selce, gde se oeni mojom sestrom Adelhaidom,jer su se oni oduvek voleli, pa ni posle venanja njihova ljubavnije bila nita manja. Ali srea njihova nije bila dugog veka. Veposle dve godine, kad je Tobija radio na jednoj graevini, pala jena njega greda i ubila ga. A kad su nesrenog oveka svegunakaenog doneli kui, jadna Adelhaida od bola i uasa dobistranu groznicu, i vie se ne oporavi. Pa poto ni inae nije bilajaka, pade u neko udnovato stanje, da se prosto nije mogloznati kad spava a kad je budna. I tako nekoliko nedelja posleTobijine smrti sahranismo i Adelhaidu. Svi su alili i javnogovorili da je to kazna boja, koju je ika zasluio zbog svog

08

ranijeg pustog ivota. ak su mu to i u oi govorili. I otadastarac postade jo mrzovoljniji, sve vie odrod, ni s kim nijegovorio, svako mu se sklanjao s puta. Tako se odjednom svudaprou kako je ika zauvek otiao u planinu i da se vie neespustiti u selo. Otada ivi daleko od ljudi. Malo Adelhaidino detemajka i ja uzele smo sebi. Imalo je tek godinu dana. I kako mi jemati umrla prologa leta, a ja htedoh neto da zaradim dole ubanji, povedoh ga sa sobom i dadoh ga staroj Ursuli na uvanje.Mogla sam i preko zime u banji da ostanem, bilo je svakojakogposla, jer ja umem i da ijem i da krpim. I tako eto, u ranoprolee doe ona porodica iz Frankfurta, koju sam posluivalaprole godine, te sad idem s njima. Ve prekosutra putujemo, asluba je odlina, veruj mi.

I tako starcu ostavlja dete? Prosto ne znam ta misli ree Barbara prekorno.

ta hoe time da kae? ree Deta. Ja sam za ovudevojicu uinila svoje, a ta u sad s njom! Ne mogu valjda daje ovako malu vuem sa sobom po Frankfurtu. A kuda to ti ide,Barbara? Mi smo ve skoro na pola puta.

Evo stigla sam i ja kud sam naumila odgovori Barbara. Treba da razgovaram s Brigitom, Petrovom majkom. Zna, onazimi prede za mene. Pa sad zbogom, Deta, i neka ti je sreanput.

Zastadoe da se pozdrave. I Barbara se uputi maloj, skorocrnoj planinskoj kolibi koja se nalazila u jednoj udolici, nekolikokoraaja od puta. To je mesto bilo zatieno planinom od vetra,skrovito i pogodno za kolibicu koja je bila sklona padu i tolikooronula da je uopte bilo opasno stanovati u njoj, a kamoli kadbesno zaduva juni vetar pa sve pone da se trese i klopara, ivrata i prozori, a crvotone grede drhte i puckaraju. Da je utakve dane koliba bila izloena vetru, ne bi od nje ostalo ni traga.

U toj kuici stanuje kozar Petar, deak od jedanaest godina.Svakog jutra silazi u Selce, sakupi koze, pa ih tera visoko gore uplaninu da tamo brste i da pasu nisko jedro bilje, sve do sameveeri. Zatim silazi opet sa svojim lakonogim kozama sa planine,

09

a kad stigne u Selce, stavi prste u usta i zvidanjem objavljujesvoj dolazak, te svako doe da uzme svoju kozu. Obino su todeaci i devojice, jer su koze mirne i deca ih se ne plae. To subili jedini trenuci preko celoga leta kada se Petar sastajao sasvojim vrnjacima. Inae, iveo je sam sa kozama. Imao je,istina, kod kue majku i slepu babu, ali je svakoga jutra moraorano da ide od kue, a uvee se vraao iz Selca kasno, jer jevoleo to due da se zadri sa decom u igri. Tako je ostajao kodkue samo toliko vremena koliko mu je trebalo da ujutru brzopojede mleko sa hlebom, a uvee to isto, te da se najzad svali upostelju i zaspi kao klada. Njegov otac, koga su takoe zvaliPetar kozar, jer se i on u mladosti bavio istim poslom, poginuo jepre nekoliko godina obarajui drvo u umi. Njegovu majku kojojje bilo ime Brigita, zvali su svi zbog toga Kozaricom, a slepu babuzvalo je babom i staro i mlado.

Deta je priekala skoro deset minuta i okretala se na svestrane gledajui gde su deca sa kozama. A kad ih nigde neugleda, pope se jo malo vie, odakle je mogla da obuhvatipogledom celu planinu, sve do podnoja, te se poe nestrpljivo iuznemireno osvrtati na sve strane. Meutim, deca naioe sdruge strane, jer je Petar znao mnoga mesta gde su njegove kozemogle da nau jedro granje i bunje. Zato je sa svojim stadom ivrljao tamo-amo. U poetku dete se, natrontano onim silnimhaljinama i zaduvano, naprezalo iz sve snage da koraa. Nijenita govorilo, ali je stalno posmatralo Petra, koji je svojim bosimnogama u lakim akirama bez napora skakao tamo-amo zakozama, a koze su se tankim vitkim noicama jo lake pelepreko busenja i kamenja uz strme obronke. Odjednom dete sedena zemlju, brzo izu cipele i arape, skide svoju debelu crvenumaramu, otkopa i svue obe haljinice jednu za drugom, potojoj je njena tetka Deta navukla preko svakodnevne prazninu,samo da se nita ne bi moralo nositi. I tako dete ostade samo ulakoj donjoj haljinici, veselo maui golim rukama. Svu svojuodeu ostavi na gomili, skoi i potra pored Petra, lako, ba kaoneka kozica. Petar se nije osvrtao za detetom, koje je bilo

10

zaostalo, te nije video ta je ono uradilo. Kad je ugleda ovakolako odevenu, nasmeja se; a kad mu pogled pade na gomiluhaljina, tako se zasmeja da mu se usta razvukoe od jednoguveta do drugog. Ali nita ne ree. I kada se dete oseti ovakoslobodno i lako, otpoe razgovor s Petrom. Sad je Petar morao daodgovara na mnoga pitanja. Dete je elelo da zna koliko imakoza, kuda sa njima odlazi i ta radi kad tamo stigne. Takonajzad stigoe deca s kozama do kolibe, te ih tetka Deta opazi.im ugleda tu druinu kako se penje uzbrdo, viknu iz svegaglasa:

Hajdi, ta to radi, kakva si? Gde su ti haljine, gde ti jemarama? I nove sam ti cipele kupila, i nove ti arape splela, paniega nema, niega! Hajdi, ta radi, kud si sve to denula? Dete je mirno pokazalo niz brdo i reklo:

Tamo.Tetka pogleda u tom pravcu, i zaista, tamo je lealo neto, a

odozgo je bila jedna crvena taka, mora biti marama. Nesreo moja! viknu tetka u najveem uzbuenju. Kako

ti je to moglo pasti na pamet! Zato si se svukla, ta to znai? To meni ne treba odgovori dete, i nimalo se nije kajalo

zbog onoga to je uinilo. Jao, nesreo! Budalo jedna! Zar zaista nita ne razume?

jadikovala je i ljutila se tetka i dalje. Ko e sad opet pola satada silazi nizbrdo! Petre, hajde, otri brzo dole i sve mi to donesi.Idi brzo, kad ti kaem. to me samo gleda! to stoji kao da siza zemlju prikovan?

Ja sam ve ionako odocnio, nemam vremena ree Petarlagano s rukama u depovima, i ne miui se s mesta, mirno jesluao ljutite tetkine rei.

Nee stii daleko ako samo blene ne miui se s mesta viknu tetka na njega. Ali ako me poslua, videe ta edobiti od mene! I ona mu pokaza jednu novu paricu kojazablista na suncu. im Petar to vide, jurnu najkraim putem nizplaninu i u velikim skokovima stie do one gomilice haljina, pasa njima tako hitro dotra da ga je tetka Deta morala pohvaliti.

11

Ona mu dade paricu, a njegovo lice zablista od sree, jer je retkokad dobio toliko blago.

To bi mogao da ponese gore do ike, jer ionako ide istimputem kazala je sada tetka Deta polazei putanjom koja seodmah iza kozareve kolibe pela strmo uzbrdo. On odmahpristade, pa poe za Detom i devojicom, nosei pod levommikom zaveljaj, dok je u desnoj ruci drao prut i ibao njimepo vazduhu. Hajdi i koze skakale su radosno pored njega. Takoova povorka posle tri etvrti asa stie do jednog planinskogvisa, gde je na jednoj zaravni bila koliba starog ike s Planine,izloena svim vetrovima, ali sva obasjana suncem i sa divnimpogledom na dolinu. Iza kolibe dizale su se tri stare jele dugih idebelih grana. Iza njih se pruao drugi planinski venac, ije supadine bile obrasle lepom travom i biljem. A iznad ovih, kamenitiobronci sa bunjem koji su postepeno vodili gore sa strmim,golim, stenovitim vrhovima.

Kraj kolibe, s one strane koja gleda u dolinu, ika je napravioklupu. Eto tu je sad sedeo s lulom u ustima, s rukama nakolenima i mirno gledao kako se penju deca, koze i najzad tetkaDeta, koju su malo po malo svi bili prestigli. Hajdi je prva stiglagore. Prila je prvo starcu, pruila mu ruku i rekla:

Dobro vee, deda. Kako, kako, ta? upita starac grubo, jedva pruajui

detetu ruku, i osmotri je prodornim pogledom ispod kosmatihobrva. Hajdi izdra taj dugi pogled i ni jednom ne trepnu, jer jededa sa gustim sedim obrvama, sraslim u povijama, izgledaotako neobino da Hajdi nije mogla da skine pogled s njega. Uto jestigla i tetka Deta zajedno s Petrom, koji je malo zaostao da vidita e se dogoditi.

Dobar dan, iko, dovela sam vam Tobijino i Adelhaidinodete. Vi ga valjda neete ni poznati poto ga ne videste joodonda kad je imalo svega godinu dana.

ta e to dete kod mene? upita starac kratko. A ti tamo doviknu on Petru goni svoje koze, nisi poranio. Poteraj imoje. Petar je odmah posluao i izgubio se, jer ga je ika tako

12

pogledao da ga je prosto presekao. Dete treba kod vas da ostane, iko odgovorila je Deta na

njegovo pitanje. Ja sam, mislim, uinila koliko sam mogla zaove etiri godine. A sad je na vas red da i vi svoje uinite.

Tako! ree starac i baci brz pogled na dete. A kad detepone da se dernja za tobom i da kmei, ta u onda s njim?

To je vaa stvar odgovorila je Deta. Ni meni niko nijerekao ta da radim s detetom kad su mi ga ostavili, a imalo jejedva godinu. Nisam tada znala ni ta u sa sobom ni sa svojommajkom, a kamoli s detetom. Sad zbog slube moram daputujem, a vi ste detetu najblii. Ako ga neete, radite s njim taznate. Vi ete odgovarati ako mu se ta desi. Valjda neete dasvoju savest opteretite jo kojim grehom.

Deti nije bila najmirnija savest u ovoj stvari, zato je bila takoustra i zato je vie izgovorila nego to je u prvi mah mislila dakae. Dok je izgovarala poslednje rei ika ustade i prostreli jetakvim pogledom da ona ustuknu nekoliko koraka. Onda pruiruku i zapovedniki ree:

Gubi se to pre, idi odakle si i dola, na oi mi vie ne izlazi!Deta nije ekala da joj se to dvaput kae. Ostajte onda zbogom, a i ti, Hajdi ree brzo i potra.

Trala je sve do Selca jer ju je uzbuenje gonilo napred. U Selcuje stadoe jo vie dozivati. Ljudi su se udili gde je devojica, jersu svi znali ija je i ta se sve s njom dogodilo. ulo se sa svihvrata i prozora:

Gde je mala? Deta, gde ostavi devojicu? A ona je stalnoodgovarala, sve mrzovoljnije:

Gore kod ike s Planine. Pa kod ike s planine, ujetevaljda. Prosto ju je vrealo to su joj ene sa svih stranadovikivale: Kako si mogla tako neto da uradi! Ili: Zar takomalo dete da ostavi gore kod njega! I svi su ponavljali: Sirotamala! Deta je trala to je bre mogla sve dalje i odahnula jetek kad vie nita nije ula, jer ni njoj nije bilo lako. Majka joj jena samrti ostavila dete u amanet. Umirivala je sebe milju kakoe svojom zaradom moi bre i vie detetu da pomogne. Zato je

13

sada bila vrlo vesela to ostavlja daleko za sobom sve prekore ito sad moe da primi dobro mesto.

14

Kod dede

Poto je Deta ve izmakla, zauzme deda svoje staro mesto naklupi i oborenih oiju, nita ne govorei, zapali svoju lulu i poeda odbija velike kolutove dima. Za to vreme Hajdi je razgledalaradoznalo sve unaokolo. Zaviri i u staju za koze, koja je bilasagraena kraj kolibe, ali unutra nije bilo niega. Ona nastaviistraivanje, pa iza kolibe doe do starih jela. Tu je vetar duvaokroz granje tako snano, da je visoko u kronjama umelo iutalo. Hajdi zastade da slua. Kad se um malo utia, zaobiedete oko drugog ugla kolibe, pa se opet vrati dedi. Ali kad gaugleda u istom poloaju kao maloas, stade pred njega, metnuruke na lea, pa poe da ga posmatra.

E sad, ta hoe? upita on dete diui pogled premanjemu, dok je ono jo stajalo nepomino.

Hou da vidim ta ima unutra u kolibi ree Hajdi. Hodi onda! Deda ustade pa poe prvi u kolibu. Ponesi

sa sobom i onaj svoj zaveljaj sa haljinama naredi joj on dok je

15

ona ila za njim. To mi vie ne treba odsee Hajdi.Starac se okrete i pronicljivo pogleda dete, ije su se oi

caklile od nestrpljenja ta e ugledati u kolibi. Nije glupa ree starac poluglasno sebi. A zato ti vie ne treba? upita on glasno. Najvie bih volela da idem kao koze koje imaju tako lake

noice. Moe kad voli, ali ponesi te stvari zapovedi deda.

Staviemo to u orman.Hajdi poslua. Starac otvori vrata i Hajdi ue u prilino veliku

prostoriju, jedinu pod ovim krovom. U njoj je stajao sto i stoliceoko njega. U jednom uglu bila je dedina postelja, a u drugomveliki kazan koji je visio nad ognjitem. Na drugoj strani bila suvelika vrata u zidu, i kad ih deda otvori, ukaza se orman. Unutraje bilo okaeno njegovo odelo, a na jednoj polici lealo je nekolikokoulja, arapa i marama, dok je na drugoj bilo nekoliko tanjira,olja i aa, a na najvioj polici okrugao hleb, suvo meso i sir. Utom ormanu bilo je sve to je ika s Planine imao i to mu je biloneophodno za ivot. im on otvori orman, Hajdi brzo prie igurnu svoje stvari to je mogla dublje iza dedinog odela, kako bise to tee nale. Razgleda zatim paljivo celu ovu prostoriju, paree:

Gde u ja da spavam, deda? Gde god hoe odgovorio je.To je Hajdi bilo upravo dobrodolo. Obila je sve kutove i

zavirila svuda traei gde bi mogla najlepe da spava. U uglu izadedine postelje bile su prislonjene lestvice. Hajdi se pope uz njihi stie do tavana. Na tavanu je leala gomila sveeg i mirisnogsena. A kroz jedno prozore moglo se videti daleko u dolinu.

Ovde u ja da spavam! uzviknula je Hajdi odozgo. to jeovde lepo! Hodi da vidi kako je lepo, deda!

Znam odgovori on. Ovde u ja da namestim svoju postelju vikalo je dete i

dalje ukajui neto tamo. Deda, mora i ti da se popne

16

ovamo. Treba da mi nae jednu ponjavu. Za postelju jepotrebna ponjava da se na nju legne.

Dobro, dobro ree deda i prie svome ormanu, odakle,posle kraeg traenja, izvadi ispod svojih koulja dug komadgrubog platna nalik na ponjavu. Onda se s tim pope uz lestvicena tavan, gde zaas naini vrlo lepu postelju. Na mestu gdetreba da lei glava uzdigao je seno lepo i veto i to upravo premaonom prozoriu, tako da se leei na uzglavlju moglo gledatipravo kroz njega.

Ovo je ba odlino ree deda sad jo da prostrem, aliekaj. I on uze jo dosta sena, pa sve sve to svali na leite, dabi bilo deblje i meke, da ne bi odozdo uljalo. A sad, daj toovamo. Hajdi brzo uze platno ali je jedva mogla da ga nosi,toliko je bilo teko. To je bilo ba kao porueno, jer kroz ovakodebelu tkaninu nisu mogle uopte da probijaju otre slamke.Sad oni zajedno rairie platno preko sena, i gde god je onoizvirivalo, dole, gore ili sa strane, Hajdi ga je hitro gurala podplatno. Izgledalo je sve lepo i isto, pa je Hajdi stala predpostelju, zamiljeno posmatrajui svoje delo.

Mi smo jo neto zaboravili, deda. ta smo zaboravili? upita on. Pokriva. Jer kad se lei u krevetu, odozdo treba da doe

ponjava, a odozgo pokriva. Misli? A ta da radimo ako ja nemam pokrivaa? ree

deda. Ne mari deda umiri ga Hajdi pokriu se onda senom! I

onda htede da prie maloj gomili sena koja je stajala u uglutavana, ali je deda zadrao.

ekaj malo ree joj, pa sie niz lestvice i prie svojojpostelji. Onda se vrati i spusti na pod veliku teku pletenuvreu.

Zar ovo nije bolje od sena? upita je. Hajdi iz sve snagepovue vreu da je rairi ali svojim malim rukama nije mogla dasavlada ovako teku stvar. Deda joj u tome pomoe, pa kad ivreu prostree, sve je izgledalo tako ugodno i lepo da Hajdi

17

stade zadivljeno pred svoju novu postelju i ree: Ovo je divan pokriva, ceo krevet je lep. Volela bih da je ve

no pa da legnem. Izgleda mi da bismo mogli ba malo da se prihvatimo ree

deda. ta kae na to?Hajdi je u poslu oko spremanja postelje zaboravila na sve

ostalo. Ali sad kad joj pade na pamet jelo, oseti veliku glad jerceloga dana, osim jutronje tanke kafe s hlebom, nita nijeokusila, a jo je peaila tako dugo. Zato je rekla bez ustezanja: I ja mislim kao i vi.

Pa da siemo onda, kad se tako lepo slaemo ree starac ipoe dole za detetom. Zatim prie ognjitu i skloni veliki kazan,pa primae mali i zakai ga o verige, sede kraj vatre na tronoac,pa poe piriti u vatru sve dok se nije rasplamtela. U kazanu jepoelo da vri a na dugoj eleznoj viljuci deda je strpljivo varionad vatrom veliki komad sira i okretao ga dokle god sa svihstrana nije pouteo kao zlato. Hajdi je sve to paljivo posmatrala,i mora biti da joj je sad neto novo palo na pamet, jer jeodjednom skoila, otrala do ormana i poela da skakue tamo-amo. I kad je deda s loncem i prenim sirom priao stolu, tu jeve leao okrugli hleb, dva tanjira i dve olje sve lepopostavljeno. Hajdi je to uzela iz ormana, jer je znala da e bitipotrebno za veeru.

Tako, lepo je to si se sama setila kaza deda, pa stavipreni sir na hleb. Ali jo nam neto nedostaje na stolu.

Hajdi vide kako se lonac pui, pa opet brzo otra do ormana.Ali tu nae samo jednu jedinu zdelicu. Pa ipak nije se mnogozbunila. Videla je dve ae. Vratila se istoga trenutka i na stostavila zdelicu i au.

Lepo, ti ume da se snae; ali na ta e sesti? Na onojjedinoj stolici sedeo je deda. Brzo kao strela otra Hajdi doognjita, donese mali tronoac i sede na njega.

Ima gde da sedne, to je istina, ali sedi vrlo nisko reededa. Samo, i kad bi na mojoj stolici sedela, ne bi dosegla dostola. Ali ja u ti dati neto, da vidi.

18

I on ustade, napuni zdelicu mlekom, metnu je na stolicu,koju dogura do tronoca, tako da je Hajdi sad imala pred sobommali sto. Deda odreza veliki komad hleba, stavi komad zlatnogasira odozgo i ree: Sad jedi. On sam sede na ugao stola i poeda rua. Hajdi je dohvatila zdelicu, pila i pila neprekidno, jerbee mnogo oednela za vreme dugog puta. Najzad odahnu dugo pijui ustro zaboravila je prosto da die i spusti zdelicu.

Da li ti se svia mleko? upita deda. Jo nikad nisam pila tako dobro mleko odgovori Hajdi. Onda jo da ti dam. I deda jo jednom napuni zdelicu do

vrha i stavi je pred devojicu, koja je s uivanjem jela hleb sasirom, mekim kao maslo i vrlo ukusnim. S vremena na vreme jeotpijala mleko i izgledala je veoma zadovoljna.

Poto je ruak bio zavren, deda izae da dovede u red stajuza koze. Za sve to vreme Hajdi ga je paljivo posmatrala, kakomete i kako postavlja sveu slamu na kojoj e koze spavati. Dedazatim ode do drvljanika, odabra etiri okrugla tapa, nae jednudasku, probui je na etiri mesta, pa kroz rupe uvue onetapove. Zaas ispade stolica ba kao ona dedina, samo mnogovia. A Hajdi je stajala i to posmatrala, a zanemela od uenja.

ta je ovo, Hajdi? upita je deda. To je stolica za mene, jer je visoka. Kako si je zaas, deda,

napravio! ree dete divei se neprestano. Sve razume to vidi, nema oi uzalud ree deda vie za

sebe, obilazei kolibu i zakucavajui ovde-onde klinove,uvrujui ponegde vrata. Idui tako sa ekiem i ekserima uruci od jednoga do drugoga, opravljao je sve to se mogloopraviti. Hajdi je ila u korak za njim i sve je to gledala netremices najveom panjom, jer joj je to izgledalo vrlo zanimljivo.

Tako stie i vee. Stare jele zaumele su jae, snaan vetar jeduvao i povijao guste kronje drvea. um vetra je divno zvuaomaloj Hajdi, ispunjavao joj srce milinom, i ona stade da igra okojela kao da je doivela neku neuvenu radost. Deda je stajao navratima i posmatrao dete.

Odjednom odjeknu otar zviduk. Hajdi prestade da igra, a

19

deda izae pred kuu. Odozgo niz planinu dolazile su kozeskakuui jedna za drugom, a meu njima iao je Petar. Hajdiuzviknu od radosti, pa ulete usred stada i poe pozdravljati svojestare prijateljice s kojima se jutros sprijateljila. Kad stigoe dokolibe, zastadoe svi, a iz stada se izdvojie dve lepe vitke koze,jedna bela, druga mrka, pa prioe dedi i poee da mu liuruke, jer je na dlanu drao grumen soli. Tako je on svako veedoekivao svoje dve koze. Petar ieznu sa stadom. Hajdi jeneno milovala as jednu as drugu kozu, skakala oko njih da ihsa svih strana pomiluje i bila van sebe od sree i radosti.

Jesu li to nae koze, deda? Jesu li obe nae? Hoe li one daidu u staju? Da li e uvek kod nas ostati?

Tako je Hajdi zapitkivala neprestano, a deda je jedva stizaoda izmeu pitanja izgovori: da, da. Kad su koze olizale so, reestarac: Idi sad i donesi svoju zdelicu i hleb.

Hajdi je posluala i brzo se vratila. Deda je pomuzao belukozu i napunio zdelu s mlekom, a tada odsekao komad hleba ikazao: Sad lepo veeraj, pa onda idi gore da spava. TetkaDeta je ostavila za tebe jo jedan mali zaveljaj u kome sukouljice i druge stvari. Eno ga tamo u ormanu, ako ti treba. Jamoram jo da ostanem s kozama, a ti spavaj mirno.

Laku no, deda, laku no! Ali kako se one zovu deda, kakose zovu? vikala je devojica i potrala za starcem i kozama.

Bela se zove Belka, mrka Mrkua odgovori deda. Laku no, Belka, laku no, Mrkua doviknula je Hajdi

kozama, koje su ve ulazile u staju. Tad je sela na klupu, papojede hleb i popi mleko. Ali snani vetar samo to je nije oduvaosa njenog mesta. Zato je pourila da zavri veeru, pa ue ukuu i pope se u svoj krevet, te je ubrzo zatim vrsto i slatkospavala, kako se samo moe spavati u najlepoj postelji.

Nije dugo potrajalo, jo se nije bilo ni smrklo, a i deda lee usvoj krevet, jer se jutrom uvek budio zajedno sa suncem, a onose vrlo rano pojavljivalo iznad planina u ovo letnje doba. Te noiduvao je vetar tako jako da je, kad zafijue, drao celu kolibu, pasu puckarale sve grede. U dimnjaku je zavijalo i pitalo kao da

20

neko jadikuje, a stare jele tako su se povijale na vetru da su segrane lomile. Usred noi ustade deda i ree poluglasno za sebe: Da se dete ne uplai. Pope se uz lestvice i prie Hajdinojpostelji.

Mesec je blistao na nebu, ali ga uto zaklonie mrani brzioblaci i sve potamne. Ali opet blesnu mesec kroz okrugli prozor ipade pravo na postelju male Hajdi. Sa obrazima rumenim kaorua, leala je ona mirno i zadovoljno sa glavom na svojoj oblojruici, i sanjala sigurno o neem prijatnom, jer joj je lice bilonasmeeno. Deda je gledao zaspalo dete sve dok mesec nijezaao za oblake, te se smrailo. Tada se vrati u svoju postelju.

21

22

Na panjaku

Rano izjutra otar zviduk probudi Hajdi, i kad otvori oi, videkako se zlatna svetlost lije kroz okruglo prozore i plavi postelju iseno pored nje, te sve unaokolo sija kao zlato. Hajdi je sauenjem gledala oko sebe i prosto nije znala gde je. Aliodjednom u spolja dubok dedin glas i onda se svega seti: odakleje dola, da je na planini kod dede, a ne vie kod stare Ursule,koja je bila skoro sasvim gluva i uvek zimogroljiva, zbog ega jejednako morala da sedi kraj vatre u kuhinji ili kraj pei u sobi, aHajdi je morala uvek da bude u njenoj blizini. Zato joj je estobilo dosadno unutra i elela je da pobegne napolje. Mnogo seobradovala kad se probudila u novome stanu i setila se ta je svelepo jue videla i ta e sve i danas opet videti, a naroito seradovala Belki i Mrkui. Hajdi skoi brzo iz svoje postelje i zanekoliko minuta obukla je sve to je sino svukla, jer nije imalamnogo ta da oblai. Sila je tada niz lestvice i istrala predkolibu. Tu je ve stojao Petar kozar sa svojim stadom koza, a

23

deda je izveo iz staje Belku i Mrkuu da se pridrue svomedrutvu. Hajdi pritra da poeli i njemu i kozama dobro jutro.

Hoe li i ti sa kozama? upita je deda. Hajdi se tomemnogo obradovala, pa je visoko poskoila od radosti.

Ali prvo treba da se lepo umije i opere; jer se sunce, kojeje tako isto i svetlo na nebu, smeje svakome koga vidi crnog iprljavog. Eno, tamo je za tebe sve spremljeno. I deda pokazavedricu punu vode koja je stajala pred vratima na suncu. Hajdiskoi tamo pa poe da se pljuska i trlja, sve dok se nije lepooprala. Deda je meutim uao u kolibu i doviknuo Petru: Ovamo, kozji generale, i ponesi svoju torbu. Zauen, Petarposlua i prui svoju torbu u kojoj je nosio svoj mravi ruak.

Otvaraj zapovedi starac, i gurnu unutra veliki komadhleba i isto tako veliki komad sira. Petar od uda razrogai svojeokrugle oi to je mogao vie, jer oba ta komada bila su bar zapolovinu vea nego ona dva koja je nosio sebi za ruak.

Tako, a sad jo i zdelicu da metnem unutra nastavi starac jer mala ne ume kao ti da pije bez zdele. Namuzi joj dve zdeliceza podne, jer e dete poi s tobom i ostaete ceo dan zajedno; alipazi da ne padne sa stenja, jesi li uo?

Tad Hajdi utra. Sad sunce ne moe da mi se smeje, zar nededa? pitala je zabrinuto. Plaei se da joj se sunce ne ruga,ona je grubim ubrusom koji je deda ostavio pored vedrice takosvojski istrljala lice, vrat i ruke, da je sad stajala crvena kao rak.Deda se tome malo nasmeja.

Ne, sad nema emu da se podsmeva potvrdi on. Ali znata? Uvee, kad se vrati kui, ui e cela u vedricu da seokupa kao riba. Jer kad se vrati od koza, noge e ti biti crne iprljave. Sad moete krenuti!

I oni krenue veselo u planinu. Vetar je te noi oduvao iposlednji oblai. Nebo je bilo ugasito-plavo, a nasred nebablistalo je sunce i obasjavalo zelene planinske obronke, gde sucvetii otvarali svoje male plave i ute aice i gledali u suncesmeei se. Hajdi je skakutala tamo-amo i klicala od radosti, jersu svuda bili bokori nene ute jagorevine, plavilo se od lepe

24

gorice i svuda su se smejale i njihale na suncu zlatne ruicenenih listia. Od radosti zbog ovih cvetova koji su na sve straneblistali i lelujali se, zaboravila je Hajdi ak i na koze i na Petra.Trala je daleko ispred njih, a onda opet dalje, jer se onde netorumenelo, ovde opet neto utelo i sve je to mamilo Hajdi, pa jemorala na sve strane da skakue. Nabrala je mnogo cvea istrpala u svoju keceljicu jer je htela da ga ponese kui, pa da gametne u seno da bi u njenoj spavaoj sobi mirisalo kao ovde.Zato je Petar danas morao da gleda na sve strane okruglimoima, jer mu je Hajdi zadavala isto toliko brige kao i koze, kojesu trkale tamo i amo.

Kud si se sada opet izgubila, Hajdi? vikao je skoro ljutitimglasom.

Evo me odgovarao je odnekud njen glas.Ali Petar nije mogao da je vidi, jer je Hajdi sedela na zemlji iza

jednog breuljka koji je bio gusto obrastao cveem. Sam vazduhje tu bio ispunjen divnim mirisom kakav Hajdi jo nikada nijeosetila. Sela je meu cvee i udisala punim grudima.

Hodi za mnom! pozvao ju je opet Petar. Ne sme dapadne sa stenja. ika je to zabranio.

Gde je stenje? upitala je Hajdi ne miui se s mesta, jer jehtela i dalje da uiva u slatkom mirisu.

Tamo gore, sasvim gore. Imamo jo dosta da idemo, zatohajde! Videe kako gore visoko sedi stara ptica grabljivica ikreti.

To je pomoglo. Istoga asa skoila je Hajdi i s punomkeceljom cvea dotrala do Petra.

E, sad si nabrala dosta cvea ree kad su nastavilizajedno da se penju. Inae bi sad stalno zastajala, a jo akosad sve pobere, sutra nee vie nita nai.

Ovaj poslednji razlog Hajdi je usvojila, jer je i onako keceljicutoliko napunila, da vie nije moglo stati. Uostalom, bie cvea isutra. Tako je pola sa Petrom dalje, a i koze su ile mirnije, jersu ve izdaleka namirisale jedro bilje s visokog panjaka i urilezbog toga ne zadravajui se. Panjak na kome se Petar najradije

25

zadravao sa svojim kozama i ostajao na njemu po ceo dan, leaoje u podnoju visokih stena koje su pri dnu bile obrasle bunjemi jelovinom, a dalje se dizale gole i strme k nebu. S jedne straneplanine zjapio je stenovit ponor, i deda je imao pravo kad je decuopomenuo.

Kad stigoe do panjaka, skide Petar torbu s ramena ipaljivo je spusti u jedno malo udubljenje na zemlji, jer je Petarznao da esto duva jak vetar, pa je hteo da sauva svojudragocenu imovinu da mu se ne otkotrlja niz breg. Onda se Petaroprui koliko je dug po travi obasjanoj suncem, jer je hteo da seodmori od napornog penjanja.

Hajdi je za to vreme skinula svoju keceljicu, lepo je zavilacvee i zavezala ga, pa je sve ostavila pored torbe i sela krajPetra, gledajui na sve strane. Daleko ispod njih pruala sedolina u divnom sjaju jutra. Pred sobom je Hajdi videla kako sedie veliko i iroko polje pokriveno snegom sve do tamnoplavogneba, levo ogromne stene i sa svih strana vrhovi tre kao nekekamene i iljaste kule, gledajui mrko na Hajdi. Dete je sedelomirno kao mi i posmatralo, a svuda oko njega vladao je velikiduboki mir. Samo je sasvim blago i tiho pirkao vetri kroz nenuutu jagorevinu i zlatnoblistave ruice, koje su na sve stranecvetale na svojim tankim stabljikama i lelujale se mirno iradosno. Petar je zaspao posle svog napornog hoda, a koze sepopele gore do bunja. Hajdi se oseala tako lako kao nikad usvom ivotu. Upijala je zlatnu sunevu svetlost, sve vetri, nenimiris cvea, i nije elela nita drugo nego da uvek ostane ovde.Tako je prolo dosta vremena. Hajdi je tako dugo gledala u tevisoke planine, da joj se inilo kao da su sve one dobile lica, pa ione u nju gledaju ljubazno kao dobri prijatelji.

Najedared zau iznad sebe neko otro kretanje i kad pogledagore, vide kako vie njene glave rairenih krila krui tako velikaptica kakvu nikad u ivotu nije videla. Ptica se u velikimkrugovima vraala ponovo i kretala vrlo jako i prodorno.

Petre, Petre, probudi se! vikala je Hajdi. Pogledaj,pogledaj, dola je ptica grabljivica, vidi je!

26

Petar se die i zajedno sa Hajdi stade da gleda pticu, koja sesve vie i vie dizala u nebesko plavetnilo i najzad nestala izasivoga stenja.

Kud li je sada otila? upita Hajdi, koja je s napregnutompanjom pratila pticu.

Kui u gnezdo! odgovorio je Petar. Da se popenjemo da vidimo gde je njena kua predloila je

Hajdi. O! O! O! otezao je Petar, a u svakom uzviku bilo je sve vie

neodobravanja. Ni koza tamo ne moe, a kamoli mi. A i ika jerekao da ti ne sme da padne sa stenja. Sad Petar stade dazvidi i da vie, te je Hajdi unezvereno ekala ta e to da sedesi. Ali koze su ove glasove razumevale i jedna za drugomdotrae, te se celo stado skupi uskoro na zelenom panjaku.Jedne su jo brstile bunje, druge trkarale tamo-amo, a tree segurale rogovima da prekrate vreme. Hajdi skoi i otra meukoze, jer je za nju bilo pravo uvanje da gleda kako one skakuui kako se raduju, pa je i sama skakala od jedne do druge i sasvakom se lino upoznavala, jer je svaka bila drukija i drukijese ponaala. Za to vreme Petar je doneo svoju torbu, pa svaetiri komada hleba koja su bila u njoj izvadi i lepo na zemljupostavi u etvorouglu. Vee je komade stavljao na Hajdinustranu a manje na svoju, jer je tano znao kako ih je dobio.Onda pozva Hajdi, ali nju je morao mnogo due da zove negosvoje koze, jer je ona bila toliko zabavljena skakanjem i igramasvojih novih drugarica da nita sem njih nije ni ula ni videla.Tad Petar viknu tako jako da je odjeknulo sve do stenja, i Hajdise tek tada pojavi. Kad je videla kako je izgledala njihova trpeza,to joj se toliko dopade da je poela pljeskati rukama oduzbuenja.

Dosta je skakanja, vreme je da se jede ree Petar. Sedi ijedi!

Hajdi sede. Je li mleko za mene? upitala je gledajui zdelicu u sredini. Da odgovorio je Petar. I dva komada hleba tvoja su, a

27

kad mleko popije, dobie jo jednu zdelicu od Belke. Posle u ija piti mleko.

A koje e ti mleko da pije? htela je Hajdi da zna. Od moje koze, od arulje. Hoe li ve jednom da jede?

opomenu je Petar ponovo.Hajdi popi prvo svoje mleko, a kad je spustila praznu zdelicu,

Petar ustade i donese joj drugu. Hajdi je odlomila komad odsvoga hleba, a sve to je preostalo i to je jo i sad bilo vee negohleb Petra kozara, koji je bio s jelom skoro gotov, pruila jenjemu sa celim paretom sira i rekla:

Uzmi ovo, meni je dosta.Petar je pogledao Hajdi, nem od uenja, jer on nikad u svom

ivotu ne bi mogao tako neto da kae ili da pokloni. Oklevao jemalo, jer prosto nije verovao da Hajdi to ozbiljno misli, ali onamu je i dalje nudila hleb i sir, a kako on nije primao, spustila muje na kolena. Sada tek on shvati da ona to ozbiljno misli. Zgrabioje poklon, klimnuo glavom u znak zahvalnosti i dobro se najeo,kao jo nikad u svom ivotu otkad uva koze. Hajdi je za tovreme posmatrala koze i upitala najzad:

Kai mi njihova imena, Petre!On je znao svakoj kozi tano ime i mogao je da sve to sauva

u svojoj glavi utoliko pre to je i inae malo ega bilo u njoj. Nezapinjui izreao je sva imena, pokazujui koze prstom. Hajdi jesluala s najveom panjom, i nije dugo potrajalo a ona je svekoze razlikovala jednu od druge. Sad je svaku znala po imenu,jer je svaka od njih imala svoje osobine koje se mogu lakoupamtiti. Trebalo je samo gledati otvorenih oiju, a to je Hajdi iinila. Ono je veliki Turin sa snanim rogovima, koji je hteo dase sa svima bije, ali je veina beala od njega kad bi naiao.Samo drski eljugar, vitko i brzo jare, nije beao pred njim, veje odgovarao na njegove napade, juriajui esto po nekolikoputa uzastopce na njega, tako hitro da je veliki Turin zastajaoiznenaen i nije dalje napadao. eljugar je pred njim stajaoratoborno sa svojim otrim roiima. Bila je tu i mala belaSneka, koja je tako uporno i moleivo meketala da je Hajdi

28

esto pritravala da je tei i miluje po glavi. Ba sad je Hajdiskoila, jer je opet ula kako taj mladi boleivi glas vie kao dapreklinje. Zagrlila je kozicu oko vrata i poela puna sauea daje pita:

ta je tebi, Sneka? Zato tako zapomae?A kozica se pribila uz nju poverljivo, pa se uutala. Petar je

sedei podalje, preko zalogaja, dovikivao: Takva je zato to stara nije vie s njom, jer su je prodali u

Majenfeldu, pa ne dolazi vie na pau. Pa koja je to stara? upitala je Hajdi. Pa njena majka glasio je odgovor. Gde je njena baba? upitala je Hajdi. Nema babe. A dedu? Nema ni dede. O jadna Sneka kazala je Hajdi i pritisla kozicu neno uza

se. Ali ne plai vie, dolaziu svakog dana s tobom, pa neebiti tako sama i, ako neto hoe, doi samo k meni.

Sneka je zadovoljno trljala svoju glavu o Hajdino rame i nijevie tako alosno meketala. Za to vreme Petar je zavrio svojruak, pa se vratio svome stadu i maloj Hajdi, koja je i dalje sveposmatrala.

Najlepe i najistije koze u celom stadu bile su Belka iMrkua, koje su se ponaale nekako otmeno, pa su ile veinomsame, a naroito od sebe odbijale s prezrenjem nasrtljivogTurina.

Koze su ponovo poele da se penju gore meu bunovitostenje, svaka na svoj nain: jedna je lako skakutala, drugazamiljeno traila usput jedro bilje. Turin je opet svaki aspokuavao da se bije. Belka i Mrkua penjale su se lepo i lako iodmah nalazile najlepe bunje, koje su veto i ljupko brstile.Hajdi je stajala sa rukama na leima i sve to posmatrala snajveom panjom.

Petre kazala je ona kozaru, koji je opet leao na zemlji najlepe od svih su Belka i Mrkua.

29

Znam glasio je njegov odgovor. ika s Planine isti ih ipere i daje im soli i ima vrlo lepu staju.

Ali odjednom Petar ustade i velikim skokovima jurnu zakozama, a Hajdi potra za njim. Mora biti da se neto dogodilopa je trebalo da vidi i to. Petar je trao kroz stado koza na onustranu planine gde se sputa strmo i golo stenje, jer je jednoglupavo jare krenulo na tu stranu, pa je moglo da se srui i dapolomi sve noge. Na vreme je Petar primetio kako je drskieljugar odskakutao na tu stranu, i priskoio ba kad treba, jerje ovaj u tom trenutku prilazio ivici ponora. Htede da ga uhvati,ali pade na zemlju, te u padu uspe da doepa jare za nogu.eljugar je meketao od gneva i iznenaenja to ne moe i daljeda tri veselo, i tvrdoglavo se trzao napred. Petar poe da dozivaHajdi da mu pomogne, jer nije mogao da ustane, a eljugar jeskoro istrgao nogu. Hajdi brzo stie i odmah shvati da su i jare ideak u opasnosti. Brzo je nabrala mirisavoga bilja, pa gapodnela eljugaru pod nos i rekla mu blagim glasom:

Hodi, hodi, eljugaru, i budi pametan! Vidi li da moe dapadne i noge da polomi, a to bi te strano bolelo.

Jare se brzo okrete i poe zadovoljno da jede iz Hajdine ruke.Za to vreme digao se Petar na noge i uhvatio eljugara zakonopac koji mu je bio vezan oko vrata. Hajdi uhvati tu ogrlicu sdruge strane i tako njih dvoje dovedoe uspeno begunca natragu stado. Ali kad ga je Petar doveo tu gde vie nije bilo nikakveopasnosti, podigao je tap da ga dobro izbije za kaznu. eljugarpoe plaljivo da se povlai, jer je naslutio ta e biti. Sad Hajdistade da vie iz sveg glasa: Nemoj, Petre, nemoj da ga tue!Vidi kako se plai!

Zasluio je! gunao je Petar i hteo ve da udari.Ali Hajdi ga uhvati za ruku i viknu sa ogorenjem: Ne sme da ga tue. To njega boli. Pusti ga.Petar je sav zauen pogledao Hajdi, ije su crne oi tako

sevale da je i nehotice spustio svoj prut. Pa da ga ostavim na miru, ali da mi i sutra da malo od tvog

sira ree Petar poputajui, mada je ipak traio odtetu.

30

Sve e dobiti, ceo komad, i sutra i svakog dana meni netreba kazala je Hajdi a i hleba u ti dati mnogo, kao i danas.Samo nee smeti da tue eljugara nikada, nikada, niSneku ni druge koze.

Svejedno kazao je Petar, a to je znailo kod njega dapristaje.

Pustio je sada krivca, te se veseli eljugar u velikimskokovima vrati stadu.

Tako je zaas proao dan i ve se sunce spremalo da sespusti s druge strane planine. Hajdi je opet sedela na zemlji izadovoljno posmatrala jagorevinu i ruice koje su blistale nazlatnom sjaju veeri, a i sva trava izgledala je kao poprskanazlatom, dok su se visoke stene rumenele i sijale. Tada Hajdinaglo skoi i poe da vie:

Petre, Petre! Gori, gori! Sva brda gore i veliki sneg tamo gori,i nebo! Pogledaj, pogledaj, one su se stene ve uarile. O, to jelep vatreni sneg! Petre, ustani! Vidi, vatra je i kod pticegrabljivice, pa pogledaj stenje! Pogledaj jele, sve je, sve je u vatri!

Uvek je tako rekao je Petar ravnoduno ljutei i dalje svojprut ali to nije vatra.

Pa ta je onda! uzviknula je Hajdi i skakala ukrug, jer jehtela sve da vidi i nije mogla da se nagleda te lepote koja je bilasvuda oko nje.

Dolazi to samo od sebe objasnio je Petar. Gledaj, gledaj uzviknula je Hajdi u najveem uzbuenju.

Sve je sada crveno kao rua. Pogledaj sneg, pogledaj visokoiljato stenje! Kako se ono zove, Petre?

Brda se ne zovu odgovori on. O, ala je lep sneg, pogledaj, crven je kao rua! O, i na steni

gore ima mnogo, mnogo rua! Ali gledaj, sada sve tamni! O, o!Sada se sve ugasilo! Sve je sada prolo, Petre!

I Hajdi sede na zemlju i bila je tako utuena kao da je zaistasve prolo.

Sutra e biti isto tako rekao je Petar. Ustani sadmoramo kui.

31

Zvidanjem i vikom sakupi on koze, pa kretoe niz brdo. Hoe li biti svakoga dana ovako, svakoga dana kad smo na

panjaku? upitala je Hajdi elei da to potvrdi Petar. Obino odgovorio je on. Ali sutra svakako? elela je ona da zna. Da sutra e biti! uveravao ju je Petar.Opet se obradova Hajdi, mada se toliko novih stvari ve

nagledala i sve joj se to vrzlo po pameti tako da je samo utala. Iutala je sve dotle dok se pred njenim oima ne ukaza dedinaplaninska koliba i deda kako sedi ispod jela na svojoj klupici,gde je obino uvee saekivao svoje koze. Hajdi je odmahpotrala dedi a Belka i Mrkua za njom, jer su koze poznavalesvoga gospodara i svoju staju. Petar doviknu devojici:

Pa doi opet sutra! Laku no!Petru je mnogo bilo stalo do toga da Hajdi opet ide s njim.Devojica dotra brzo natrag, rukova se s Petrom i obea mu

da e svakako doi, pa uskoi usred stada koje je silazilo nizplaninu, zagrli jo jednom Sneku i ree joj prijateljski:

Spavaj lepo, Sneka, i znaj da u sutra biti s tobom, pa nemora vie tugovati.

Sneka je milo i zahvalno posmatrala Hajdi, a onda radosnopotrala za stadom. Hajdi se vrati ispod jela.

O, deda, ala je ovo bilo lepo! uzviknula je prilazei mu. Vatra i rue na steni, i plavo i uto cvee, i pogledaj ta sam tidonela.

Govorei to istrese Hajdi pred dedu celo svoje cvetno blago izkecelje. Ali kako je jadno izgledalo to cvee! Hajdi ga vie nijepoznala. Bilo je sve kao neko seno i nijedan jedini cveti nije viebio otvoren.

O, deda, ta je cveu? uzviknula je Hajdi tuno iuplaeno. Pa nije bilo ovakvo, deda. Zato tako sada izgleda?

Cvee hoe da bude napolju, na suncu, a ne u kecelji kazao je deda.

Oh, onda vie nikada neu da ga berem. Ali, deda zatoptica grabljivica onako kreti? pitala je Hajdi radoznalo.

32

Sad se lepo umij, a ja u sii u staju i doneu mleka paemo onda zajedno u kolibu, da veeramo. Posle u ti odgovoritina to to si me pitala.

Kad je kasnije Hajdi sedela na svojoj visokoj stolici predzdelicom mleka, a deda pored nje, ponovila je ona svoje pitanje:

Zato ptica grabljivica kreti onako i vie odozgo, je li, deda? Ruga se ljudima dole to su se sabili po svojim selima i

jedan drugome o zlu misle. Ruga im se i vie: Kad biste serazili i svako se svojim putem popeo u visinu kao ja, bolje bivam bilo!

Deda je kazao ove rei skoro divljom estinom, to nju podsetina kretanje ptice grabljivice.

A zato bregovi nemaju imena, deda? pitala je Hajdi dalje. Imaju imena odgovorio je deda. I ako moe da mi

opie neki breg tako tano da ga poznam, ja u ti kazati kakose zove.

Hajdi opisa sada onaj stenoviti breg sa dve visoke kule, tanoonako kako ga je videla, a deda joj na to ree:

Lepo si mi opisala, poznajem ga, on se zove Falknis. Jesi lijo koji breg videla?

Hajdi opisa onda breg sa velikim snenim poljem na kome jesav sneg prosto goreo i bio rumen kao rua, a onda odjednompotamneo i ugasio se.

I njega znam rekao je deda. To je ezaplana. Pa kako tise svidelo na panjaku?

Sad Hajdi ispria sve to je videla toga dana. Kako je bilodivno i zanimljivo, a naroito kako je bila divna vatra uvee, imolila je dedu da joj objasni otkuda dolazi ta vatra, jer Petar nijeumeo nita o tome da joj kae.

Vidi objasni joj deda to radi sunce. Kada bregovimakazuje laku no, baca im onda najlepe zrake da ga ne zaborave,sve dok se sutra njima ne vrati.

To se toliko svidelo maloj Hajdi, da prosto nije mogla doekatida svane da bi opet otila gore na panjak i videla kako se suncesa bregovima pozdravlja. Ali je prvo morala da spava, i spavala je

33

divno cele noi na svojoj postelji od sena, i sanjala sve sameblistave bregove i crvene rue na njima, a po toj lepoti trala jeSneka skaui radosno.

34

35

Kod babe

Sutradan se opet sunce rodilo i Petar je doao sa kozama kaoi jue, pa su zajedno poli na panjak. Tako je to ilo danima.Hajdi je, igrajui se po panjaku, postala rumena, snanija i takozdrava da se nikad ni na ta nije alila. Tako je veselo i srenoivela Hajdi iz dana u dan kako samo ptiice ive na drveu uzelenoj umici. A kad je nastala jesen i vetar poeo sve jae dafijue planinom, jednoga dana deda ree:

Danas e ostati kod kue, Hajdi. Ovako malu kao to si,vetar bi mogao za tili as da te oduva preko stenja u dolinu.

Kad je Petar uo toga jutra da Hajdi ne moe ii s njim,izgledao je vrlo nesrean, jer mu je to bilo vrlo ao. Imao je on zato vie razloga. Prvo, to nije znao ta e raditi od dosade kadHajdi ne bude s njim. Onda, gubio je bogat ruak; najzad, i koze

36

bi bile neposlune toga dana, te bi muku s njima imao, jer suve bile navikle na Hajdino drutvo. One nee hteti ii napredkad Hajdi nije s njima i kad ne trkara oko njih. Meutim, Hajdinije bila nesrena, poto je uvek nalazila neke zabave. Svakakoda je volela da ide sa kozarom i kozama na pau, da gleda cvee ipticu grabljivicu i da doivljava razne stvari i da se igra skozama. Ali za nju je isto tako bilo zabavno da gleda kako dedakucka ekiem, pili i strue. Jo kad deda pravi lepe okruglekozje sireve, bilo je naroito zanimljivo za nju da ga posmatra, jerje deda zasukanih rukava i s rukama u velikom kotlu vrlo veto ilepo obavljao taj posao.

Ali ipak za nju je bilo najlepe tih zimskih dana da slua kakoumi i uti u jelama iza kolibe. Morala je esto da otri do jela,ma kakvo bilo vreme, jer joj se nita nije inilo zanosnije nego toduboko tajanstveno brujanje gore u kruni jela. Stajala bi tadaHajdi pod njima i oslukivala, i nije mogla dovoljno da se nasluai nagleda toga granja koje se talasa i snano umi. Sad suncenije grejalo onako toplo kao leti, pa je Hajdi izvadila iz ormanasvoje arape i cipele, pa i haljinicu, jer je svakim danom bilo svesveije. Kad bi Hajdi stajala ispod jela, vetar bi je zanosio kaogranicu. A ona je ipak morala da odlazi tamo, jer nije mogla daostane u kolibi im uje da vetar poinje da duva.

Zahladnelo je zatim i Petar bi duvao u ruke kad bi se ranoizjutra peo u planinu. Ali ni to nije dugo trajalo. Iznenada, jednenoi, pade visoki sneg, a izjutra je cela planina bila bela, i nigdese vie ne vide ni jedan jedini zeleni listi. I tako prestade malikozar da dolazi sa svojim stadom, i Hajdi je zaueno gledalakroz mali prozor, jer je sneg sad poeo da veje i krupne pahuljicejednako da padaju dugo i dugo, sve dok sneg nije toliko narastaoda je stigao do prozora. Onda je vejao i vejao jo vie, te seprozor nije mogao da otvori i cela je kua bila zavejana. Tome seHajdi toliko radovala da je trala od jednog prozora do drugog,gledajui ta e dalje biti i da li e sneg pokriti celu kolibu pa dase svetlost mora paliti i usred bela dana.

Ali nije dolo dotle. Sutradan izae deda, pa razgrnu sneg oko

37

cele kue i baci ga na gomilu. Sad su bili slobodni i prozori ivrata, i to je bilo dobro, jer kad su posle podne Hajdi i dedasedeli kraj vatre svako na svome tronocu deda je odavnonapravio jedan tronoac za dete u se neka lupa, ue se nekikoraci na pragu i najzad se vrata otvorie.

Bio je to Petar, mali kozar. Nije on to iz utivosti lupao predvratima, nego je otresao sneg sa svojih cipela. Ustvari, Petar jeceo bio pokriven snegom, jer je morao kroz visoke smetove daprti sebi put, te su itavi komadi snega ostajali na njemu izamrzli se na cii zimi. Bilo mu je vrlo teko prevaliti ovaj put, alinije poputao. Hteo je da doe gore do Hajdi, jer je nije video veosam dana.

Dobro vee kazao je kad je uao, stao odmah to je mogaoblie vatri i vie nita nije govorio; ali celo njegovo lice blistalo jeod zadovoljstva to se tu nalazi.

Hajdi ga je gledala zaueno, jer dok je stajao tako blizuvatre, poelo je sve na njemu da se kravi i Petar je sav izgledaokao neki mali vodopad.

No, generale, kako je? ree mu sad deda. Sad si ostaobez svoje vojske, pa mora da guli skamije, zar ne?

Zato mora da guli skamije, deda? upita ga Hajdi, jer jeodmah elela da uje ta to znai.

Zimi mora da ide u kolu kazao je deda. Tu ui da ita ipie, a to ide ponekad teko, pa slabo pomae i kad se skamijaguli. Zar ne, generale?

Da, tako je potvrdi Petar.Sad je i Hajdi poeo malo zanimati taj predmet razgovora, pa

je imala mnogo ta da pita o koli i o svemu to se tamo dogaa,uje i vidi. Kako treba uvek mnogo vremena za razgovor u komeuestvuje Petar, to je on mogao za ovo vreme sasvim da osuiodelo. Za njega je bio veliki napor da svoje predstave izrazireima koje znae ba ono to on misli da kae. Ali ovoga puta tomu ba nikako nije polazilo za rukom. Tek to bi na jednopitanje odgovorio, a ve mu je Hajdi postavljala dva ili trineoekivana, i to takva pitanja koja su za odgovor iziskivala celu

38

reenicu.Deda je utao za vreme celoga ovoga razgovora, ali mu se

esto razvlailo lice u osmeh, to je bio znak da slua. Tako, generale, poto si sad izdrao vatru, treba da se

okrepi. Hodi da veera s nama.Govorei to, deda ustade i izvadi veeru iz ormana, a Hajdi

privue stolice stolu. Kraj zida je stajala jedna klupa, dedinarukotvorina. Sad, kad vie nije bio sam, napravio je na raznimmestima sedita za dvoje, jer je Hajdi uvek volela da bude uzdedu, pa iao on, stajao ili sedeo.

Tako su sve troje imali gde da sednu i Petar je irokorazrogaio svoje okrugle oi kad je video koliki je komad suvogamesa ika s Planine stavio njemu, i to na debelo pare hleba.Odavno Petar nije tako neto dobro jeo.

Kad se veera zavrila, poelo je da se smrkava i Petar seopremao za povratak kui. Kad je ve kazao hvala, laku no,vratio se jo jednom i rekao:

U nedelju, od danas za osam dana, doi u opet, pa da i tiode do babe, ona te je zvala.

Bila je to sasvim nova misao za Hajdi da treba nekome otii uposetu, ali joj se to brzo uvrtelo u glavu, i ve sutradan, im jeotvarila oi, ree:

Deda, treba da odem dole do babe. eka me. Velik je sneg odgovorio je deda odbijajui njenu molbu.Ali od onoga to je naumila, Hajdi nije odustajala, jer kad je

baba poruila, onda tako mora da bude. I nije mogao da proedan a da nije pet est puta rekla:

Deda, sad ve moram da idem, baba me eka.etvrtoga dana, kada je napolju sve kripalo i pucalo od

hladnoe na svakom koraku, a ceo veliki sneni pokrivaunaokolo bio vrsto zamrznut i lepo sunce provirivalo krozprozor i smejalo se, poe devojica, sedei na visokoj svojojstoliici, ponovo razgovor o poseti koju treba da uini babi:

Danas moram na svaki nain da odem do babe. Ona me vetoliko eka.

39

Tada deda ustade od stola, pope se na tavan i odande donesedebelu vreu koja je sluila za Hajdin pokriva, pa ree:

Hodi!Sa velikom radou pohitalo je dete za dedom u onaj beli

blistavi sneg. Stare jele su bile sasvim mirne, a sneg je leao nasvima granama i sve je na suncu blistalo i sijalo se tako da jeHajdi skoila od oduevljenja i stala da vie jedno te isto:

Izai, deda; izai deda! Sve samo zlato i srebro na jelama.Deda je bio uao u upu i iz nje izaao sa irokim sankama.

Na tim sankama postavljena je bila s jedne strane motka, a sanjih su se lako mogle putati noge i upirati u sneg, te tako,levom ili desnom, davati pravac. Na sanke je seo i deda, poto jeprvo morao zajedno sa Hajdi da razgleda i jele unaokolo, uzeodete u krilo, zavio ga u vreu da mu bude toplo i vrsto gaprigrlio levom rukom, jer je morao da pazi na njega za vremevonje. Dograbio je onda desnom rukom motku i obema rukamadao sankama zamah. Sanke su letele niz planinu takvombrzinom, da se Hajdi inilo da leti vazduhom kao ptica, i glasnoje klicala. Odjednom zastadoe sanke pred kolibom Petra kozara.Deda spusti dete na zemlju, odvi ga iz pokrivaa i ree:

Tako, sad idi unutra, pa kad pone da se smrkava, izaiopet, pa emo onda kui!

Okrete se zatim sa svojim sankama i povue ih uzbrdo.Hajdi je otvorila vrata i ula u malu prostoriju koja je izgledala

sva crna i u kojoj je bilo ognjite i nekoliko zdelica na stolu. To jebila mala kuhinja. Tu su bila zatim opet jedna vrata, i njih jeHajdi otvorila pa ula u uzanu sobu. To nije bilo kao dedinabaija, gde je bila samo jedna velika prostorija a gore seno, negojedna mala prastara kua, u kojoj je sve izgledalo tesno, usko ioskudno. Kad je Hajdi stupila u sobicu, nala se odmah predstolom za kojim je sedela jedna ena i krpila Petrov grudnjak,koji je Hajdi istoga asa poznala. U uglu je sedela sva savijenajedna starica i prela. Hajdi je odmah znala ko je to. Prila je prvopreslici i rekla:

Dobar dan, baba. Dola sam. A ti si mislila to me nema.

40

Baba je podigla glavu i potraila ruku koju joj je Hajdi pruila,pa kad ju je nala, drala ju je neko vreme u svojoj i onda rekla:

Jesi li ti to dete koje ivi gore kod ike s Planine? Jesi li tiHajdi?

Jesam potvrdilo je dete. Sad sam ba s dedom sila nasankama.

Kako je to moguno! Tako ti je topla ruka. Je li, Brigita, je lisam ika s Planine doao s detetom?

Brigita, Petrova majka, koja je krpila za stolom, ustala je iradoznalo posmatrala dete od glave do pete. A onda je kazala:

Ne znam, majko, da li je sam ika siao s Planine. Ali tekoje verovati. Bie da dete ne zna.

Ali Hajdi je pogledala ovu enu pravo u oi i kazalapouzdanim glasom:

Znam valjda ko me je zavio u pokriva i ko se dosankao samnom. Moj deda.

Bie onda da ima neke istine u onom to nam je Petar letosgovorio o iki s Planine, a mi mislili da nije tako kazala jebaba. Ko bi mogao poverovati da je tako neto moguno.Mislila sam da se dete nee gore skrasiti ni tri nedelje. Pa kakoizgleda, Brigita?

Brigita je za to vreme razgledala dete sa svih strana i mogla jetano da saopti kako izgleda.

Lepo je kao Adelhaida Odgovorila je. Ali ima crne oi ikovrdavu kosu kao Tobija i ika. ini mi se da lii i na oca i namajku.

Za to vreme Hajdi nije sedela skrtenih ruku. Obila je celusobu i svuda je zavirila gde se imalo ta videti, a tada je kazala:

Pogledaj, baba, tamo jednako lupkara onaj kapak naprozoru. Moj bi deda odmah udario tu jedan klin, pa bi kapakvrsto stajao, inae moe okno da se razbije. Vidi, vidi kakoudara!

Ah drago moje dete kazala je baba ne mogu da vidim, alimogu da ujem, pa ujem mnogo ta, a ne samo taj kapak. Ikada duva vetar, lupa i udara na sve strane, pa nam celu kuu

41

trese. Ko zna dokle e se ovi zidovi drati, i nou kad njih dvojespavaju ja se poneki put uplaim, jer mi se ini da e sve pastina nas i da e nas sve troje pobiti. Nemamo ni jednog mukarcakoji bi mogao da opravi kolibu. Petar to ne ume.

Ali zato ne moe da vidi kako kapak udara u prozor,baba? Pogledaj, sad se opet ljulja, eno sad!

Hajdi pokaza prstom. Ah, dete moje, ne mogu nita da vidim, a ne samo taj kapak

kazala je baba. Ali kad bih ja izala, pa kapke na prozorima otvorila irom

da bude svetlo, onda bi mogla da vidi, je li, baba? Ne, ni onda ne bih. Za moje oi niko ne moe dovoljno da

osvetli. Ali ako izae napolje na beli sneg, tada e ti svakako biti

svetlo. Hodi sa mnom, baba. Pokazau ti.Hajdi uhvati babu za ruku i htede da je povue, jer joj je bilo

ao to babi nigde nije svetlo. Ostavi me samo da sedim, dobro dete, kod mene je tamno u

oima i kad je sneg i kad je svetlost. Zraci ne stiu vie do mojihoiju.

Ali u leto, baba kazala je Hajdi, traei u strahu bar nekiizlaz. Zna, kad sunce vrelo sija i kada kae: Laku no pasvi bregovi sijaju kao vatra a uti cvetii blistaju, onda e i zatebe biti svetlo.

Ah, dete moje, nikada vie ne mogu videti vatrene bregove izlatne cvetie gore. Nikada za mene nee biti vie svetlo nazemlji, nikada vie.

Sad Hajdi briznu u pla. Sva oajna jecala je jednako. Ko moe da ti pomogne, pa da opet vidi? Zar niko ne

moe? Zar ba niko?Baba sada pokua da utei dete, ali u tome nije brzo uspela.

Hajdi skoro nikada nije plakala, ali kada pone da plae, tada jojje bilo teko da suze zaustavi. Baba je svata pokuala da bi sedete umirilo, jer joj je bilo ao to mala tako oajno plae. Kazalaje najzad:

42

Hodi, dobra Hajdi, hodi ovamo! Hou neto da ti kaem.Zna, kad ve ne mogu da vidim volim da sluam prijateljske reia mnogo mi se svia kad ti govori. Hodi sedi pored mene pa mipriaj neto ta radi gore i ta radi deda. Ja sam ga pre dobropoznavala, ali sad ve godinama niko mi o njemu nita nijekazivao sem Petra, ali taj ne govori mnogo.

Sad Hajdi pade nova misao na pamet. Brzo je obrisala suze ikazala uteno:

ekaj, baba, ja u sve ispriati dedi pa e ti on ve osvetlitikuu i udesie da se kua ne srui. On sve ume da uradi.

Baba je utala a sad je Hajdi stala vrlo ivo da pria o svomivotu s dedom, o danima na panjaku i o sadanjem zimovanjukraj dede koji ume sve da napravi od drveta; i klupe i stolice ilepe jasle gde moe da se metne seno za Belku i Mrkuu, i novoveliko korito za kupanje uleto i novu zdelicu za mleko i kaiku.Hajdi je ivo priala o svim tim lepim stvarima koje se odjednompojavljuju od komada drveta i opisivala je kako stoji tada poreddede i gleda ga, pa e i ona jedanput umeti da pravi takve stvari.Baba je sluala s najveom panjom i s vremena na vremegovorila:

uje li, Brigita, uje li ta ona pria o iki?Odjednom neka lupa na vratima prekide priu i unutra upade

Petar, zastade odmah i irom otvori svoje okrugle oi kad ugledaHajdi, ali se ljubazno nasmeja im ona uzviknu:

Dobro vee! Zar je mogue da se on ve vraa iz kole! uzviknu baba

iznenaeno. Ve godinama nije mi ni jedno posle podne ovakobrzo prolo! Dobro vee, Petre. Kako ide sa itanjem?

Sve po starom odgovori Petar. Tako, tako ree babauzdiui. Mislila sam da e se s vremenom nabolje okrenuti, jere u februaru imati ve dvanaest godina.

A ta to treba da se nabolje okrene, baba? upitala jeodmah Hajdi.

Mislila sam da e neto nauiti ree baba da e nauitida ita. Ja imam na polici staru pesmaricu i u njoj lepe pesme.

43

Ve odavno ih nisam ula, a i pozaboravljala sam dosta. Nadalasam se, kad Petar naui itati, moi e da mi proita kojupesmu. Ali on nikako da naui. Teko mu ide.

Treba ve svetlost da upalim, sasvim se smrklo reePetrova majka koja je i dalje vredno krpila grudnjak. I meni jeovo popodne prolo da nisam ni primetila kako.

Hajdi tad skoi sa svoje stolice, prui brzo ruku i ree: Laku no, baba, ja moram odmah kui jer se smrkava.I redom je pruila ruku svima pa se uputila vratima.Ali baba je vikala za njom zabrinuto: ekaj, ekaj, Hajdi, ne moe tako sama. Petar e poi s

tobom uje li? I pazi dobro na dete, Petre, da ne padne i nezastajkuj s njim da se ne smrzne, jesi li uo? Ima li Hajdi debelumaramu?

Nemam ja marame odgovorila je Hajdi ali mi nee bitizima.

I ona istra na vrata pa jurnu tako brzo da ju je Petar jedvastizao. A baba je vikala alosno:

Brigita, tri za njom, tri ne daj da se dete smrzne u ovojnoi. Ponesi joj moju maramu, pouri!

Brigita je posluala. Ali deca jedva da su koraknula nekolikoputa uzbrdo kad spazie da odozgo dolazi deda. U nekolikobodrih koraka on stie do njih.

Dobro je, Hajdi, odrala si re kazao je, pa je opet zaviodete u pokriva, digao ga u naruje i krenuo uzbrdo.

Brigita je mogla da vidi kako je starac zavijeno dete uzeo naruke i poao napred. Vratila se s Petrom u kolibu i s uenjemispriala babi sve to je videla. I ona se mnogo udila i jednakogovorila:

Ba je to lepo od njega to je tako dobar prema detetu!Samo da je jo koji put pusti da mi doe. Tako mi je prijao ovajrazgovor s detetom! to ta mala ima dobro srce i kako ume lepoda pria!

Baba se jednako radovala a kad je pola u krevet jo jegovorila:

44

Samo kad bi opet dola! Sad bar imam neto na svetu emumogu da se radujem.

I Brigita je potvrdila babine rei, a i Petar je klimao glavom iiroko razvlaei usta zadovoljno govorio:

Znao sam ja to!im je deda stigao u svoju kolibu i skinuo sa Hajdi pokriva,

ona je odmah rekla: Deda, sutra moramo da ponesemo eki i velike eksere, pa

da zakucamo kapak na babinom prozoru, i da udarimo jomnogo eksera, jer kod nje sve lupkara i sve se lomi.

Moramo! Kako moramo! Ko ti je to kazao? Niko mi nije kazao, znam ja sama odgovorila je Hajdi jer

kua im je stara, a baba se boji kad nou ne spava i jednakomisli: sad e nam se sve sruiti na glavu. Babi nije svetlo predoima i ne zna ta e, ali ti e ve neto umeti i tu da uradi,deda. Pomisli samo kako je to tuno to je ona uvek u mraku ito se boji a ne moe joj pomoi niko sem tebe. Sutra emo ii ipomoi emo joj. Je li, deda, je li da hoemo?

Hajdi se pripila uz dedu i gledala ga je s puno poverenja.Starac je neko vreme posmatrao dete, a onda rekao:

Da, Hajdi, udesiemo da kod babe vie nita ne lupa.Moemo. Sutra emo to uraditi.

Sad je dete od radosti stalo da skae po kolibi i da vie: Sutra emo! Sutra emo!Deda je odrao re. Sutradan posle podne spustili su se opet

sankama. Kao i dan ranije, spustio je starac dete pred vratakolibe i rekao:

Idi sad unutra, a kad se pone smrkavati izai.Onda poloi vreu na sanke, pa ode iza kue.Tek to je Hajdi otvorila vrata i skakuui ula u sobu, baba

je odmah uzviknula: Evo deteta! Dolo je dete!I od radosti ispusti preslicu, pa obe ruke prui prema detetu.

Hajdi joj pritra, privue nisku stoliicu do nje, sede i poeodmah da pria babi o mnogim stvarima i da je pita o mnogo

45

emu. Ali odjednom poe neto udarati u kui i baba seuplaena tre tako da zamalo nije pala, i uzviknu drui:

Ah, boe, sad e se sve sruiti!Ali Hajdi ju je drala vrsto za ruku i govorila joj teei je: Ne, ne, baba, ne boj se! To je deda s ekiem. Sad on sve

prikucava, pa nee vie morati da se plai. Ah, je li mogue! Je li mogue tako neto! uzvikivala je

baba. Jesi li ula, Brigita, ta kae mala? Jesi li ula? Zaista jeto eki! Izai, Brigita, i ako je to ika s Planine, kai mu da ueaskom ovamo, jer hou da mu zahvalim.

Brigita izae. ika s Planine je ba iz sve snage prikucavaoneka brvna. Brigita mu prie i ree:

Dobro vee, iko, mi elimo, moja majka i ja, da vamzahvalimo to hoete da nam pomognete, a majka bi volela davam i sama kae hvala. Niko to ne bi nama uradio, pa smomislili...

Ne priaj mnogo prekide je starac. ta vi mislite o iki sPlanine, to ja dobro znam! Idi samo unutra. Videu sam tatreba da se uradi.

Brigita je odmah posluala, jer iki se nije moglo protiviti.Lupkao je on i kucao oko cele kue, popeo se onda uskimstepenicama ak do krova, i tako kucao i dalje sve dok nijezakucao i poslednji ekser koji je doneo sa sobom. Za to vreme seve smrklo. Tek to je on siao i izvukao svoje sanke iza staje, aHajdi je izala na vrata, pa ju je deda kao jue zavio i uzeo naruke. Sanke je vukao za sobom, jer da se ona sama vozila nasankama, vrea bi s nje spala, te bi mogla da se smrzne. Znao jeto deda dobro, pa je dete nosio u naruju.

Tako je prolazila zima. U tunom ivotu slepe babe posledugih godina pojavila se radost i njeni dani nisu vie bili onakodugi i mrani, niti liili jedni na druge, poto je uvek netooekivala. Ve od ranog jutra ekala je korake svoje Hajdi, pakad bi se najzad vrata otvorila i dete zaista dolo skakuui,uzviknula bi uvek radosno:

Hvala bogu, evo je opet!

46

I Hajdi bi sela kraj nje, pa eretala i priala tako veselo osvemu to je znala da babu zanima. Sati su joj prolazili ni samanije znala kad pre, te nikad vie nije pitala kao ranije: Brigita,zar dan jo nije proao? nego je uvek, kada bi Hajdi zatvorilaza sobom vrata, govorila: Zar nije bilo kratko ovo posle podne,Brigita? A ova je odgovarala: Jeste, sve mi se ini kao da smomaloas sklonili tanjire od ruka. I baba je uvek ponavljala:

Daj boe, da ovo dete uvek bude zdravo a ika dobre volje!Da li mala jo dobro izgleda, Brigita?

A Brigita je uvek odgovarala: Kao rumena jabuka.I Hajdi je mnogo volela babu i uvek kada bi joj palo na pamet

da babi niko, pa ni deda ne moe da osvetli svet, mnogo bi serastuila. Ali baba je govorila da joj tama najmanje smeta kad jeHajdi kraj nje. Eto zbog ega je svakog zimskog dana Hajdidolazila na svojim sankama.

Dedi nije vie nita morala da govori, on je i sam uvekdonosio eki i drugi alat, pa je mnogo dana proveo kuckajuioko kolibe Petra kozara. I uspeo je. Sad vie nita nije lupkaraloniti se krhalo preko noi, a baba je govorila da odavno nije zimiovako dobro spavala i da to iki nikad nee zaboraviti.

47

48

Dve posete i ta se sve posle njihdogodilo

Brzo je prola zima, a jo bre veselo leto, pa se i nova zimave bliila kraju. Hajdi je bila vesela i radosna kao ptica na grani.Radovala se svakog dana sve vie proleu, kada topli jug duvakroz jele i kada sneg kopni, pa jarko sunce mami plave i utecvetie, jer su ti dani maloj Hajdi donosili neto najlepe topostoji na svetu. Hajdi je bila u osmoj godini. Od dede je mnogonauila, sa kozama je umela tako da postupa kao malo ko, jer suBelka i Mrkua trale uvek za njom kao verni psi, i od radostimeketale iz sve snage im bi ule njen glas. Te zime Petar je vedvaput donosio iki s Planine poruku od uitelja iz Selca da jekrajnje vreme da upie Hajdi u kolu, jer je to trebalo uiniti joprole zime. ika je oba puta odgovorio uitelju da doe k njemugore ako ima neto da mu kae, a on dete ne da u kolu. Petar jeikin odgovor od rei do rei saoptio uitelju.

Kad je martovsko sunce otopilo sneg na obroncima, u dolini

49

se pojavile bele visibabe, na planini jele otresle sneni teret, agrane se veselo lelujale, i Hajdi je trala radosno svuda: od kuedo staje, odatle do jela, pa opet u kuu do dede da ga obavestikako zelenila ima sve vie i vie na drveu. Onda je opet odlazilasve dalje i dalje i posmatrala jer nije imala dovoljno strpljenja dasaeka da sve ozeleni i da divno leto sa svojim zelenilom stupi naplaninu u svom sjaju.

Kad je tako jednog sunanog martovskog jutra trkaralatamo-amo i ve moda deseti put skoila preko kunoga praga,umalo od straha ne pade na lea, jer se najedanput pred njomstvori nekakav stari gospodin, koji je prvo ozbiljno pogleda, aonda ljubazno progovori:

Nemoj od mene da se plai. Ja volim decu. Daj mi ruku,jesi li ti Hajdi? Gde ti je deda?

Sedi za stolom i pravi okrugle kaike od drveta odgovoriHajdi i otvori irom vrata.

Bio je to stari uitelj iz Selca, koji je jo odavno poznavaoiku. On ue u kolibu, prie starcu nagnutom nad svojimposlom i ree mu:

Dobro jutro, dragi susede!ika iznenaeno die pogled i odgovori: Dobro jutro, gospodine uitelju! Onda, stavljajui stolicu

pred njega ree: Ako vam ne smeta prosta drvena stolica, izvolite.Uitelj sede. Dugo vas nisam video, susede rekao je zatim. Ni ja vas, gospodine glasio je odgovor. Doao sam danas da se neto sa vama dogovorim poe

uitelj. ini mi se da vi slutite o emu elim s vama darazgovaram, a isto tako i ta elim da ujem od vas. Uiteljzastade i pogleda dete koje je stajalo na vratima i paljivo gaposmatralo.

Hajdi, idi kozama ree deda. Moe i malo soli daponese. Ostani kod njih dok ja ne doem.

Hajdi odmah ode.

50

Trebalo je da ovo dete jo pre godinu dana poe u kolu, aove zime svakako mora. Opomenuti ste zbog toga, a vi opetnita. ta nameravate s ovim detetom, susede?

Nameravam da ga ne aljem u kolu odgovorio je ika.Uitelj je zaueno pogledao starca, koji je sedeo na klupi sa

izrazom nepopustljivosti. Pa ta e biti s detetom? upita na to uitelj. Nita. Dete e da raste i da se razvija sa kozama i pticama.

Tu je maloj dobro. Od njih nikakvo zlo nee nauiti. Ali dete nije ni jare ni ptiica, nego ljudsko bie. Ako nita

zlo ne naui od tih svojih drugova, ni dobro zaista nee. A deteve treba da ui. Krajnje je vreme. Doao sam da vam kaem,dragi susede, da se ovoga leta odluite. Neka bude ova zimaposlednja koju dete provodi bez kole. Idue zime mora poi ukolu, i to redovno da je poseuje.

Neu da se odluim rekao je starac vrstim glasom. Mislite li vi da nema naina koji bi mogao da vas urazumi

ako ostanete tako tvrdoglavi pri ovoj nimalo pametnoj odluci? ree tada uitelj malo ustrije. Vi ste putovali po svetu i videliste mnogo ta i mnogo nauili. Verovao sam da ete biti mnogorazumniji, susede.

Tako ree starac ljutitim glasom a misli li gospodinuitelj da u ja idue zime svakoga ledenog jutra hteti da teramneno dete da se kroz vetar i sneg dva sata lomi nizbrdo! Pa dase nou opet vraa po meavi ak ovamo. Kad se ni mi matori nebismo usudili po takvom nevremenu! A gospodin se moda seamajke ovog deteta, Adelhaide, koja je bila mesearka i imalanapade. Zar da i dete od naprezanja tako neto na sebe navue?!Neka samo doe neko da me natera, na sve u sudove da idem,pa da vidim ko e me naterati!

Imate potpuno pravo, dragi susede ree uiteljprijateljskim glasom. Bilo bi zaista nemogue slati dete akodavde u kolu. Vidim da vam je dete priraslo k srcu, uinite,njega radi, ono to je trebalo ve davno uiniti. Doite dole uSelce i ivite opet s ljudima. Kako vam je iveti ovde u samoi,

51

ogorenom na ceo svet! Pa da vam se ovde neto desi, ko da vampritekne u pomo?! Ne mogu prosto da razumem kako se neposmrzavate zimi u ovoj kolibi i kako sve to podnosi ovo nenodete.

Dete ima mladu krv i dobar pokriva, to treba da znate,gospodine uitelju, a onda jo neto: znam gde ima drveta i kadje vreme da se drvima snabdem. Zagledajte samo u moju upu,gospodine uitelju, puna je kao oko. U mojoj se kolibi vatra negasi cele zime. A to to govorite da siem u Selce to za menenije. Dole ljudi mene preziru, pa prezirem i ja njih. Prema tome,bolje da nismo zajedno. Bolje je i za mene i za njih.

Ne, ne, nije tako ree uitelj srdano. Nije tano da vasdole ljudi preziru. Verujte mi, dragi susede, pokuajte da sepomirite s njima, pa ete videti kako e vas ljudi gledati i kakovam jo moe biti dobro meu njima! Uitelj je bio ustao,pruio ruku i jo jednom rekao:

Raunam s tim, dragi susede, da ete idue zime opet bitimeu nama, a mi smo stari poznanici. Bie mi ao ako budetrebalo da vas primoravam. Dajte mi sada ruku i obeajte da etesii s planine i da ete opet meu nama iveti.

ika s Planine prui ruku i ree mu vrstim pouzdanimglasom:

Vi lepo mislite, gospodine uitelju. Ali to to od meneoekujete ne mogu da uradim, kaem vam jasno i glasno. Detene aljem, niti s Planine silazim.

Onda zbogom ree uitelj, izae tuno na vrata i ode nizplaninu.

ika s Planine bio je neraspoloen. I kada je Hajdi to poslepodne kazala: A sada emo do babe! odgovorio je kratko:

Danas neemo! Celoga dana vie nije govorio, a sutradanizjutra, kada je Hajdi upitala: Hoemo li danas do babe? bioje jo krai i rekao samo: Videemo.

Ali jo ni zdelice od ruka nisu bile sklonjene sa stola, a ukuu banu jo jedan gost, glavom tetka Deta! Imala je lep eir sperom i haljinu kojom je istila sve to je bilo na podu a po baiji

52

je bilo dosta toga. ika je pogleda od glave do pete ali ni rei neree. Tetka Deta je, videlo se, imala nameru da vodi ljubazanrazgovor, jer odmah stade da hvali iku govorei kako Hajdiizgleda tako dobro da skoro nije mogla ni da je pozna vidi se dajoj kod dede nije ravo. Ona je, veli, odavno mislila da dete opetuzme k sebi, jer zna da mu ono svakako smeta. Ali dosad nijeimala zaista, gde da ga smesti. Mislila je i danju i nou ta e sdetetom, pa je i danas zbog toga dola, poto je iznenada saznalaza neto to bi za Hajdi znailo veliku sreu, tako veliku daizgleda prosto neverovatna. Odmah je to ona ispitala, i sadsigurno moe rei da je sve kako treba i da e Hajdi biti srenakao retko koje dete. Veoma bogati roaci njenih gospodara, kojiive u jednoj od najlepih kua u celom Frankfurtu, imajujedinicu erku koja je zbog oduzetosti vezana za bolesnikustolicu. Ona je zbog toga veoma usamljena. Naroito su jojdosadni i teko joj padaju privatni asovi uenja. Zato odavnoeli da ima drugaricu u kui, te su se ba povodom togadogovarali s njenim gospodarima. Gospoa koja u toj kui vodidomainstvo opisala je kakvo dete ele za drugaricu bolesnojdevojici i preduzela da pronae takvo dete, dobro i estito,kakvo se ne sree svakoga dana. Odmah se ona, Deta, setilasvoje Hajdi i njene dobre naravi i gospoa se odmah sloila snjenim predlogom. Da, prosto se ne moe zamisliti kakva srea iblagostanje ekaju Hajdi, jer ako se ve jednom tamo ustali, paje ti ljudi zavole, a njihovoj erici daleko bilo neto bude ne zna ovek ta nosi dan a ta no ti bi ljudi, znai, ostali bezdeteta, i onda bi mogla da se dogodi neverovatna srea.

Hoe li ti skoro da umukne? presee ika, koji za sve tovreme nije ni rei rekao.

Kako?! odvrati Deta, zabacujui glavu. Kao da vampriam najobinije stvari, a verujem da u celome Pretigau nematoga koji ne bi bio van sebe od sree da ovakvu vest dobije kaoto je ova koju vam ja sad donosim!

Odnesi je ti kome hoe, nita se mene to ne tie suvoodgovori deda.

53

Ali sada Deta planu kao vatra, pa ciknu: Kad tako govorite, iko, onda u vam rei ta mislim. Osam

godina ve dete ima a nita ne zna. Ta, celo Selce pria da vi niu kolu dete niste upisali! Slepo kod oiju da ostane! A to je detemoje jedine sestre. Ja sam odgovorna za nju. Pa kad se nekonae da detetu ovakvu sreu ometa, onda to moe da bude samotakav stvor koji nije u stanju nikome dobro da eli. Ali, ovakvumogunost ja neu propustiti, to vam otvoreno kaem! Svi su namojoj strani. U celom Selcu nema toga ko mi ne bi pritekao upomo kad se radi o Hajdi. Uostalom, nema oveka koji nijeprotiv vas. A ako hoete na sud, ii emo i na sud. Dobro pazite,iko, jer znajte, ako se ve jednom naete tamo, moglo bi sedesiti da se iaka jo po neto to vam nimalo ne bi ilo uraun.

Umukni zagrme ika sevajui oima. Uzmi je i vodi kudahoe i ne izlazi mi vie s njom na oi. Ne elim da i nju vidim snekom perukom na glavi, niti da iz njenih usta sluam ovakverei kakve ti govori.

Naljutila si dedu upade Hajdi streljajui svojim crnimoima Detu.

Sve e biti u redu. A sad hodi! ree Deta. Gde su tvojehaljine?

Neu da idem odsee Hajdi. ta kae! tre se sad tetka, ali odmah ublai ton

priguujui bes. Hajde samo, odveu te na jedno mesto gde eti biti tako divno da ne moe ni zamisliti. A onda prieormanu, pokupi Hajdine stvari i zavi ih.

Tako, sad hodi, uzmi onaj svoj eiri. Istina, nije najlepi,ali ga nee dugo nositi. Metni ga na glavu da idemo!

Neu da idem ponovi Hajdi. Ne budi glupa i tvrdoglava kao jare. Od njih si valjda to

nauila! Vidi, deda se sad naljutio. ula si kako je rekao da muvie na oi ne izlazimo. On eli da sa mnom ide i sad vie nemojda ga ljuti. A da zna samo kako je u Frankfurtu lepo, ta esve tamo videti! A ako ti se tamo ne svidi, opet moe da se

54

vrati ovamo. I deda e dotle da se odobrovolji. A da li u moi jo veeras kui ako htednem? Kojeta! Nego hajde ve jednom. Moe posle, kaem ti, ako

htedne. Danas emo sii do Majenfelda, a sutra sesti na voz.Vozom e moi kui kad god hoe, jer on tako brzo ide kao daleti. I tetka Deta zgrabi zaveljaj sa haljinama, dohvati Hajdi zaruku pa pooe nizbrdo.

Poto jo nije bilo doba ispae, Petar je svakodnevno silazio uSelce radi kole, iako je retko zavirivao u nju. On je sebi estodavao raspust, jer je smatrao da od kole nema nikakve koristi.Ni itanje mu ne treba. Lutati i sei leskovo prue mnogo jepotrebnije. I tako se on i sad odnekud stvori blizu svoje kue, svelikim bremenom leskovine, te zastade gledajui Detu i Hajdikoje su nailazile putem.

Kud si potegla? doviknu on. Moram brzo do Frankfurta s tetkom odgovori Hajdi. Ali

u prvo malo do babe, ona me eka. Ama ta ti je dete! O tome ni govora, i inae je ve kasno

dodade hitro tetka vrsto steui ruku koja se otimala. Ii e babi kad se opet vrati kui, a sad hajde brzo!

Govorei to tetka je vukla Hajdi sve dalje i dalje, ne isputajuije, jer se bojala da se mala opet ne usprotivi, a baba bi jo moglada je podri u tome.

Posle ovog njihovog razgovora Petar odjuri i upade u kuu, pacelim bremenom prua tako jako grunu o sto, da se sve zatreslo.Baba se toliko tre da vrisnu i ispusti preslicu. Tako je na Petarmorao dati oduke svome besu.

Kuku, ta je, ta se desilo?! jeknu prestravljena baba, aPetrova mati, koja je od treska skoro odskoila, ree mu svojomuroenom strpljivou:

ta ti je, Petre, zato tako besni? Zato to je ona odvela Hajdi uzbueno objasni Petar. Ko, ko? Kuda, Petre, kuda? pitala je baba sad s novim

strahom. Ali brzo shvati ta se dogodilo, jer joj je ki maloprerekla da je videla kako se Deta penje u planinu iki. Drui sva

55

od urbe prila je baba prozoru i stala da vie glasom koji jepreklinjao:

Deta, Deta, ne odvodi nam malu! Ne oduzimaj nam nauHajdi!

I Deta i Hajdi ule su njen glas dok su trale. Deta jenaslutila ta baba vie, pa je stezala jo jae detinju ruku i tralato je bre mogla. Hajdi se otimala govorei:

Baba, baba me zove, hou k njoj.Ali tetka nije htela da se osvre na to. Nastojala je samo da

to pre umiri dete i govorila mu kako treba pouriti da nezakasne, jer e sutra putovati. A da e Hajdi ve videti kako je uFrankfurtu lepo, jer e joj se tamo toliko svideti da vie neehteti natrag. A ako joj se i prohte da se vrati kui, niko je neezadravati. I ne samo to, nego e moi i neto lepo da ponesebabi, da je obraduje.

To se Hajdi mnogo svidelo. Ne protivei se vie trala je poredtetke.

A ta mogu da donesem babi? zapitala je posle nekogvremena.

Neto vrlo fino kazala je tetka. Lepe meke zemike, pa ese ona mnogo radovati. Jer, zna, ona vie ne moe da jede tvrdicrni hleb.

Da, ona hleb uvek daje Petru i kae: tvrd je ovo hleb zamene! A i sama sam videla potvrdi Hajdi. Da se pourimoonda, tetka Deta, pa da jo danas doemo u Frankfurt, akomoe, da se brzo vratim sa zemikama. Hajdi je sad poelatako brzo da tri da ju je tetka, nosei zaveljaj u ruci, jedvastizala. Ali tetki je ba to ilo u prilog, jer je imala nameru da topre prou kroz Selce kome su ve prilazile poto se bojala dane bi pozdravi i radoznala zapitkivanja moda opet pobunili dete.

Svi su videli da se Deta uri samo zbog deteta. A ova je zatona sva pitanja i dozivanja s mnogih prozora i vrata, ne osvruise, brzo odgovarala:

Pa vidite ne mogu da se zadravam, detetu se uri, a trebajo daleko putovati.

56

Da li je vodi sa sobom? Je li to ona pobegla od ike s Planine? Pravo je udo to je jo iva! Pa jo ima tako rumene obraze!Tako se ulo sa svih strana i Deta se radovala to je prolazila

ne zadravajui se, a naroito to je Hajdi grabila to je bremogla.

Otada je ika s Planine kad je silazio u Selce i prolazio ulicombio jo natmureniji nego ranije. Nikoga nije pozdravljao, i sasvojom torbom na leima, sa svojom ogromnom tojagom u ruci israslim obrvama, izgledao je tako da su ene svojoj maloj decigovorile:

Pazi, sklanjaj se ispred ike s Planine! Inae, moe biti zla. U Selcu starac nije nikad ni s kim razgovarao. Samo bi proaoodlazei u dolinu, gde je prodavao svoj sir a kupovao hleb imeso. Kad bi ga videli gde prolazi, ljudi bi se skupljali irazgovarali o njemu, i svi su se sloili u tome da je velika sreato je dete otilo od njega, a i dete je to jedva ekalo, jer je ceosvet video koliko se urilo i svima je bilo jasno da se boji da gastarac ne stigne i ne vrati u svoju baiju. Samo je slepa babadrala stranu iki s Planine, i kad god bi k njoj neko doao dapreu donese ili odnese, svakome je priala kako je ika sPlanine bio prema detetu dobar i ta je sve uradio i za nju injenu ker, jer je mnogo dana utroio da popravi njenu kuicu,koja bi se dosada sigurno sruila da nije bilo ikine pomoi.ulo se to i u samom selu, ali veina ljudi do kojih su stizaliovakvi glasovi bila je miljenja da je baba stara i izlapela pa nezna ta se oko nje zbiva.

ika s Planine nije se vie pojavljivao blizu kue Petrovemajke. Sva srea to je kolibu ranije uvrstio i to se ona sadadobro drala.

Slepa baba je, kao i pre, svakog dana uzdisala i nijedan dannije proao a da alosno ne kae:

Ah, s onim detetom otilo je od nas sve radosno i dobro, idani su opet dugi i prazni! Kad bih samo jo jednom mogla da

57

ujem Hajdi pre no to umrem!

58

Nova glava i sve same nove stvari

U Frankfurtu, u kui gospodina Sezemana, boluje njegovajedinica Klara. Ona sedi preko celoga dana u udobnojbolesnikoj stolici koja se moe prevoziti iz sobe u sobu. Sad jeona u takozvanoj biblioteci, pored velike trpezarije. U njoj je biloraznog nametaja koji je sobu inio vrlo prijatnom i gde su seukuani obino zadravali. Tu je stajao i velik, lep orman saknjigama zbog ega su ovu sobu i nazvali bibliotekom. Tu jeoduzeta devojica uvek uila s domaim uiteljem.

Mala Klara je imala bledo usko lice sa dva blaga plava oka,koja su u ovome trenutku bila upravljena na veliki zidniasovnik. Danas joj se inilo da se skazaljke neobino sporokreu. Zato je sada, mada to nije bio njen obiaj, kazala snestrpljenjem u glasu:

Zar jo nije vreme, gospoice Rotenmajer?

59

Gospoica Rotenmajer sedela je ukoeno za jednim malimstolom i vezla. Imala je na sebi kaput s visokim okovratnikomkoji joj je davao svean izgled, pojaan jo time to je nosilavisoku punu. Gospoica Rotenmajer je ve vie godina, otkad jeumrla gospoa Sezeman, vodila kuu i nadgledala svu poslugu.Gospodin Sezeman veinom je bio na putu, pa je zato njojpoverio celu kuu, ali pod uslovom da se u svemu potuju eljenjegove erice i da se ne radi nita to ona ne eli.

Ba u trenutku kad je Klara opet nestrpljivo pitala gospoicuRotenmajer zato putnici ve jednom ne stiu stajala je dolepred kunim vratima Deta drei Hajdi za ruku i pitala koijaaJohana, koji je ba utom silazio s kola, sme li da tako kasnouznemiri gospoicu Rotenmajer.

To nije moja stvar! progunao je koija. ZazvoniteSebastijanu dole u hodniku.

Deta poslua i posluitelj sie niz stepenice. Na svojoj livrejiimao je veliku okruglu dugmad, a na licu skoro isto tako velikeokrugle oi.

Htela sam da pitam mogu li u ovo doba da uznemirimgospoicu Rotenmajer poela je opet Deta.

To nije moja stvar odgovori sluga. Zazvonite na drugozvono sluavci Tineti i bez daljeg objanjenja nestade.

Deta zazvoni opet. Sada se na stepenicama pojavi sluavkaTineta sa blistavo belom kapicom navrh glave i podrugljivimosmehom na licu.

ta elite? zapita sa stepenica ne prilazei blie.Deta ponovi svoje pitanje, Tineta ieze, ali se brzo pojavi i

viknu opet odozgo sa stepenica: ekaju vas!Sada se Deta zajedno sa Hajdi pope uza stepenice i za

Tinetom uoe u biblioteku. Ovde Deta zastade utivo navratima, drei Hajdi vrsto za ruku, jer nije znala ta sve detetumoe pasti na pamet u ovoj tuoj sredini.

Gospoica Rotenmajer podie se lagano sa svoje stolice iprie da izblie osmotri buduu drugaricu domainove keri. Kad

60

vide kako Hajdi izgleda, kao da se ne obradova. Hajdi je na sebiimala jednostavnu pamunu haljinicu i stari, zguvan slamnieiri. Ispod tog eiria virilo je dete bezazleno, i ne skrivajuiuenje, posmatralo kulu od kose na glavi ove dame.

Kako se zove? upitala je gospoica Rotenmajer, poto jenekoliko minuta ispiti