JELISAVETA KNJEGINJA CRNOGORSKALICA URE CRNOJEVI, knez Crne Gore VAVILA, vladika crnogorski STANIA CRNOJEVI, brat kneev RADO ORLOVI, serdar ULOVI, serdar MII, serdar URAKO, kapetan VUKSAN, kapetan Boko ORLOVI BOGDAN ORLOVI braa kapetani STANOJLO ULOVI, kapetan ARSLAN PAA, voa turske vojske ARNAUT VEAN (OSMAN) JELISAVETA, kneginja crnogorska MARA, ki Radoeva a verenica Staniina MILKA, njena drugarica JMARTA, ena kapetan-urakova LEONARDO, poslanik venecijanski OMER, sluga Arslan-pain PRVI, DRUGI, TREI, ETVRTI I PETI CRNOGORAC PRVI, DRUGI, TREI, ETVRTI I PETI SERDAR JEDAN RANJEN PERJANIK TURCI u taboru CRNOGORAC na strai CRNOGORSKE ETE SERDARI, VOJVODE I KAPETANI IVAN, sini urakov VUJO, perjanik SLUGA KRAJINIK KATUNOVI KAPETAN Zbiva se u Crnoj Gori.

1

PRVI DEO

PRVA POJAVA U kneevome dvoru, JELISAVETA gleda kroz prozor. JELISAVETA: Ne, to nije moja Venecija, Nevesta sjajna mora zelenog; A to to gledim, tamo daleko Te gorostasne, crne aveti to kao prete' nebu ponosno Po pustoj zemlji senke pruaju; To nisu oni ili valovi, to ih je moja mladost gledala, Sa prozorija hladnog granata, Velianstvenih onih palaa, Odaklen mora vlasnici sedi Svemoi svoje volju elinu Javljahu zemljam' i vladarima... Ne prevariste me, ne, znam vas ja! A i da ne znam bi li prikrit' mogli Sumorno elo moje sudbine, Vrhova svojih emer kameni, Ugasit granit tvrdih granica Drave bedne zeta dudevog?... Ali zar ne znah? Il' dude nije znao mletaki Suenje gorko Zetu zetovu? Pa to me dade?... to pooh ja?... A Venecija?... ah!... Ta plavog mora hladna boginja, Bee li majka, ili maeha? Ili gospoa sjajna, laskava? to me oturi, to me izdade, to me udade, to me prodade?... Ah, Venecijo!... (VUJO perjanik ulazi.) VUJO: Dobro ti jutro, gospoo! drav' osvanula!... A nu, dravlja ti! Kako ti se dopad ova naa zemlja?... Prostie, kamen!... jer pravo re\ u ovome udu od stijenja slabo se zemlje nahodi. JELISAVETA: Dost'... ta e? Ukratko kazuj, to te poslae? Jer ja ti, stare, rado ne sluam

2

Govora praznog dugi beznaaj!... VUJO: A bog tobom, svijetla gospoo! Ko me more ut' prosto mu neka mi uje razgovor! A ne more li?... nek' uha ulo prstom zaptije!... JELISAVETA: Nevaspitani K'o razbojnici mrka izgleda! ta je, to stoji? he!... VUJO: Volja l' ti je, ba bih i sjesti moga' nu velju nee bit' lijepo? JELISAVETA: I nije!... odlazi!... VUJO: A nu, boa mi vjera! i ne kaza mi, gospoo, hou li putit' ono Latine to li je?... te na te vadan iekuje? JELISAVETA: Iekuje me? Al' neka, idi, mo' i ekati! Gondola na me znam da ne eka, Nit' more prska sjajnom radou S vesala britkih biser siani, Da me na grud'ma sviju milina, Kroz tihu rumen zraka sunevih, S pesmama ilih gondolijera, Ovako setnu tiho provodi. eka me? Ali ko ne kaza? Premda me radost nee ekati Sahranjena je nema je, ne! S biserom sitnim i s koralima Na dnu je morskom nala grobnicu Ko eka, zna li? VUJO: I re' ti adijah al' ti me zbuni, svijetla gospoo, i rije mi prekide neki ojek, dijete li? i imena mi kaeva, ma nekako smijeno te ga ne utubih donije ti knjigu iz Mljetakah ... JELISAVETA: Knjigu iz Mletaka?... iz Venecije? Mirisav listak sjajnog istoka, Biserjem sitnim divno okien, Suzicom, moda, tuge majine; Izvezen onim crnim slovima, Svedokom mrtvim ive alosti to je za erkom majka osea, Idi, golube! I jastrebu bih tako tepala Izved' mi due mila glasnika! to stoji?... Idi!... VUJO: Mogu ist' i 'nako ti bo'zna bejede ne navam ka' i da ne zbori srsku ne e mi godit' pameti.

3

(VUJO odlazi.) JELISAVETA: Kad bi pameti imao. Tri dana nema kako ugledah Vrhova ovih kamen studeni; I knjiga doe, iz Mletaka je? ta pie? ko li? ta je? ija je? Te okriljena krilom ljubavi, Ostavi sjajne zemlje za sobom U klisurama da zabaenim Potrai dvore eri dudeve?... (LEONARDO ulazi.) A Leonardo!... LEONARDO: Svetlosti! I milo mi je to te na ovom krnom prestolu, Kao gospou gora slobodnih, Sa strahopotovanjem i odanou, Kojom mi tvoje sjajne odlike Preispunie duu prerano to te u ime duda oca ti, Kao Venecije prvi poslanik Pozdravit' mogu, svetla gospoo!... JELISAVETA: I nije i milo mi je! To znai: i ao mi je, to te onako crna sudbina Iz Venecije zlobno otite. LEONARDO: Moda i tako mislim Ali se danas isto radujem, to bolju sreu nisi imala. Nesrea tvoja, svetla gospoo! Venecijancima sreu donosi... JELISAVETA. Moja nesrea?... Ma ozbiljan si mi, mome, euvie, I zagonetan a Venecijancu Ba ne prilii hladna ozbilja. Razvuci usne! De, osmehni se! I zaboravila sam, nee verovat', Na krotkom licu kako izgleda Uglaenosti utiv osmejak!? ( LEONARDO se klanja.) Je l' dobar glas?... ta nosi? reci! alost me nee oalostiti, A radou me ne mo' ubiti; Man' da ovako pone: Gospoo! S kolevkom tvojom, sa Venecijom, Okeana se burni valovi

4

U svome gnjevu besno igraju"... Ta vest bi stegla srce alosno, Zaledila bi gorke reice, to se na tunu due sveanost U tavan oltar srca slivaju... Ta vest bi velim tuno radosna, Razorila mi crnu hraminu, U kojoj jedan ivot nesrean Parastos dri mrtvoj prolosti; A prolost mi je sva: Venecija!... I dokle ona stoji na moru More e bola srce kidati... LEONARDO: DO tebe stoji, svetla gospoo! Ako nam tvoje nema pomoi, Detinjstva tvoga ljuljku zlaenu, Lubardama e duman videla, Sin Arabije, besno rinuti U mutan pesak mora sinjega... JELISAVETA: ta ree?... Zbilju?... Il' alu zbija s mojim teretom? LEONARDO: Oprosti, gospo! Glasnik sam samo duda, oca tvog, A otac ti se, bogme, ne ali! I moe li se alit' galijot, Kad orkan pomno zvezde zadrma, ibaju' gnjeva biem ognjenim, Daskama mrtvim trone galije Jaok izvija bola paklena?... Posveen kamen, hrama Markovog, K'o salik votan, arom ugrejan, Od uzdaha je naih odmek'o... JELISAVETA: Pa sad me valjda otac priklinje Da uzdasima tuge ledene Markova hrama kamen zaledim! K'o da ja pevam?... da ne uzdiem? Uzdiem, ah! kai ocu mom! I za najmanjim onim kamenom to sam ga nekad ve nekad, da!... U palai mu holo gazila!... LEONARDO: Evo ti pisma itaj, svetlosti! Sva Venecija zna mu sadraj Jer sva Venecija oi upire, U ovom, po nju kobnom vremenu, U tvrdi presto ura mua tvog!... JELISAVETA (ita): I kunem ti se mojim prorokom! Da hou krvlju tvoga naroda h

5

Puine morske penu bojiti ..." Gle bezbonika! krvnika! Turina! Kuda ga vodi smelost svirepa? Krvlju bojiti?..." ba tako pie, Azijski skot! neovek! grdilo! Ali Oprosti, boe, ensku prehitrost! Sa obala je moda primorskih Pun srca, due, nekad gledao Poslednju rumen eda stidljivog, Kako no kradom kosu zlaenu U bezgraniju kupa providnom?... Pa veno eljan toga prizora Krvavom bojom eli spitosat' Zrcalo sjajno neba zvezdanog... Al' dalje! ( ita.) To je poruka, Kojom Bajazit, skoro svemoan, Veneciju ti trese svirepo..." Oh, Venecijo! to nisam mu? Da bojnim maem spasem zidine, U kojima ti stara tvrdica, Nezavisnosti skupu svetinju, Slabomonima uva prsima... ( ita.) Trone su, eri, nae galije Maevi slabi da ih potisnu Ti eri mo'..." Ja?... a otkud ja?... ( ita.) Lepota ti je udna, svemona! ure te ljubi... za ljubav e ti Lavova gorskih dati hiljadu, Da kao bedem, ljutim elikom, Pred venecijanske stanu zidove,. Silu odbiju silnog pobiju..." Razumela sam sve Leonardo, sve! I ovako e mi duda pozdravit': ,,i tvoja, dude! i krvi tvoje, Venecijanski vazduh sisaju' Upoznata je s srcem ovejim. I Venecija e biti spasena! Od kostiju u ovog naroda, Bezbedi vaoj bedem stvoriti..." LEONARDO: Jo neto, svetlosti

6

Da bi naklonost ovog naroda Za nae celi mogla dobiti, Republika ti daje naina. JELISAVETA: Ako je kao namera, Nain e biti podlo nainjen! LEONARDO: Prostota j' lakoma To poznavaju', Republika je Za nuno nala zlatom traiti Toliko nuno prijateljstvo joj. JELISAVETA: Zlatom? LEONARDO: Jeste, svetlosti! Otvoreno ti je Sve grdno blago nae riznice. JELISAVETA: Dobro upotrebiu! A savest?... hm!... a ko sme pitati? Gde se spasenja tie vaega, Tu pravda, savest, nek se ukloni!... A drugo nisam li i Venecije? A Venecijancima su stvari takove, Kao: potenje, savest, pravinost Prostote tupe prazna izreka. LEONARDO: A da bi mogla javno priznati, Koliko hrabrost ovog naroda U naklonosti ceni golemoj Republika mu alje tamparu to je u duda ure zaisk'o. JELISAVETA: Hvala! LEONARDO: I oruja. JELISAVETA: Hvala! I pozdravi se toj Republici, Da mi je milo breme nositi, to mi na slabo rame tovari Golema ljubav koju oseam Za Veneciju, dragu, premilu. LEONARDO: Hvala, svetlosti! Ja odoh s tvojim pozdravom Ohrabrit' srca ena mletakih... (LEONARDO odlazi.) JELISAVETA (gledajui za njim): ene ste, svi! Samo to vas svemogu' nagradi, Rutavilom mrkih nausnica, to krepou nazivate mukom... Ovde je mo ... il' nije?... U gipkosti lakoga pokreta, U oblini nadzemaljske slasti Jote rukom 'netaknutih dojki. Mo u licu, u osmejku lei,

7

U reima milozvunim ivi; A svemonost u bistroj je kapi to po licu pritvornosti vete U odsudnom zatrepti trenutu. Ta samo jedna kap Vitezova e kupit' hiljadu, Da svojom krvlju plati porezu to od Venecije ite Bajazit... DRUGA POJAVA U vrtu pred kneevim dvorom. KAPETAN URAKO BOKO i BOGDAN, a malo dalje VUJO perjanik, prislonio se zamiljen uz dvorska vrata. BOSKO: E to je pravo, pravo, urako, Al' nake pesme ne uh, due mi! BOGDAN: I nije naku niko spevao Nit' ikad brina majka podie, Na belim grud'ma nake draesti, Ka' to ih sino, vincem ugrejan, Uz setne strune izvi kapetan. Badava sevdalija si, urako! KAPETAN URAKO: Ha! Ha! Ha! Otkud, Bogdane, ja sevdalija? Kad sevte bee to sam pevao? BOGDAN: Sevte ali sevdale, urako! K'o tanka ica glasne tambure, Dodirom setnim srca bolanog as meko, neno, a asom burno, Drktajue si vio glasove. Boko: Pa da l' je lepa?... je l' bar upola, Od prveneta due bolane? KAPETAN URAKO: Lepa i nije ve kako kom (U sebi.) Al' meni pamet zane nesrenom! Boko: Da al en' i Vuje! Vujo zacelo ne zna lagati, A lae l' pesma, on e kazati. Vujo! Hej, Vujo! Ma u li, more, ne ogluvio!... VUJO: A TO u vi?... ha?... Boko: Na rije jednu, Pojest' te neu , kravorepino! VUJO (bliei im se): Ta moga bi kravorepinu u lje doba i pojest' ma vala i bila, to poganoga

8

kota rije u meni bi ti se skrio zub! Boko: A zato Vujo, zat' ba skrio? VUJO: Mesite mi je, eco, ilavo ne da' ga bog ni imenjacima mi u gori vakat'!... Boko: Ha! ha! ha! gle Vuje, ti! Meer i vuk se ume aliti? BOGDAN: Pa kako, Vujo? De priaj, kako jo? Otkad nam svetla doe gospoa, Valjda se dvorac sav izmenio? Sve po latinski?... Vila, il' kastel? Il' tako to?... tek neto novo jest? Pa via li je, ha? VUJO: Igram se s njome. BOGDAN: ta? ta Vujo, Igra se s njom?... KAPETAN URAKO (u sebi): Igra se s njome?... e, gle ti skotine! Ta pristala bi i uz boginje! I on se igra s njom! VUJO: Zna, mator je ojek dijete izbij zube, lezi u beiku do juer se igrah junakah, a danas, pod sijedu kosu, igram se pasah. Boko: to ne vukova Vujo? VUJO: Vukova se danas teta-lije igraju a ja sam vi, eco, na vratima svijetle gospoe pas. BOGDAN: Pa vezuju l' te za sindir, Vujo? Tu je dobrome sindir odlika. VUJO: E, 'vaki pas za sijedu se kosu vezuje a rije mu je ogrljak... Boko: Ma zbilja, Vujo! Ja je ne vioh Je l' onoliko lepa gospoa Kol'ko je nae pesme uznose? KAPETAN URAKO (za sebe): Pesma je uznosi? Ne zna je, Boko, nis' je video, A, tako rei, bi se stideo, Nisi pred njome kle'o, strepio, Pred njenim sjajom nisi slepio Nis' je molio, kleo, priklinj'o, Pred njome nisi boga pominj'o, Poljupcem usta da ti orosi A ne bi rek'o: pesma uznosi!..." VUJO: Lijepa?... ne nava ni srski kako lijepa?... Boko: Ma stas, i lice, oi kakve su? KAPETAN URAKO (za sebe): Oima da te ubije, U duu veno da se upije,

9

Da te zaludi, da te zanese, Trenutom venost da ti potrese; Da te uniti, da te obori, U prah i pep'o da te pretvori Pa i taj pep'o da ti razveje A ushte l' samo da se nasmeje? Da te oivi da te probudi, Poljupcem da te opet zaludi!... VUJO. Mlada je, pa se i nabijeli KAPETAN URAKO (za sebe): Na oima ti je belo, drtino! Boko: A kako gospodar, ha? a kako dvor? KAPETAN URAKO (za sebe): E tu je vor! VUJO: Gospodar?... hm!... gospodar je s gospoom. KAPETAN URAKO (za sebe): A ja bih rekao, Da je gospodar u njoj nestao. BOGDAN: A s njim je gospoa Ta to svi znamo ma voli li je? Je l' ves'o, hrabar? Je li pogodan? Je li pred njome muki slobodan? KAPETAN URAKO (za sebe): Kao plamiak svee votane, to na sve elje vetra pristane Tuli se, bukne, gasi se, plane, Dokle i svee tako nestane ... VUJO: Slobodan?... slobodan, da kako!... a zla vi srea, vitezi! da kakvi e ni bit' gospodar, nego slobodan?... Jue e, nije bogme, nego ba od jutros i zaplaka se sirota BOGDAN: I zaplakala se? A to se zaplakala? VUJO: E, to?... toje i ure srca Ivan-begova, pa joj bogme ne da na volju ba kako bi ona ela... A nate, eco, i Latinka je, pa je srce poeto i za svojima priboljeva... Veli da su joj Turci napali na lijepu domovinu, te bo'zna ako joj nema nae pomoi, bog da prosti Veneciju?... ni kamena joj se nee nat!... Boko: Pa? VUJO: Pa se i gospodar smilostivio, a ba mu njene suze srca umekale te joj bo'zna i pomo obea... Boko: Kakve pomoi? BOGDAN: Zar joj i pomo obea? VUJO: Obea, dakako! Kad bude nude, veli, i dok se porazgovara sa poglavarima, poslae u Veneciju jednu tisuu crnogorskih sokolova.

10

Boko: Ta brzo poe! BOGDAN: Brzo, boga mi, Na nau grdnu nesreu. VUJO: ALI NI Mljeii ne ostae u dugu dude nam posla te kakve darove! puaka, noeva, debane i jo neto su ime se knjige tampaju... Ali ve od otoga je slaba vajda Crnogorcu; puku ti nama, debane!... A knjiga?... knjiga imamo i suvie!... Ta ne izvukosmo li lane i ono to se kojee po crkvama nahodilo, te savijasmo vieke a bo'zna, da nijesmo, crkve bi nam postale crkvita?... nu, eco, pootrite ljute grebetake, da sijeemo kota anadolijskoga a bo'zna mal' te nee bit' i naijeh otpadnika i poturica: Bonjaka, Hercegovaca i Arnauta?... a sada zbogom, eco!... ja odoh (VUJO odlazi.) KAPETAN URAKO: U zdravlju!... E, uste li ga Boko: Mi usmo jad! BOGDAN: usmo pogrdu Boko: Mi usmo naih misli potvrdu! BOGDAN: Gospodar je s gospoom!..." A to znai: Gospoa se u muko oblai. Boko: Ona kalpak a on periane. BOGDAN: Gospa toke gospodar vistane. Boko: E bruke! Muke ruke enske belenzuke. BOGDAN: GGonda, Boko, ta mu posla tast? Boko: tamparu A za svako slovce to Po muku glavu trai nagrade, E bruke, ljudi, bruke, grdila! Da za nitavost vete matine, Vasceli narod listom izgine!... BOGDAN: Sad ta e na to Stania?... Boko: to li glavari? BOGDAN. to l' bedan narod? Ta tuna rtva samovlatine?... Boko: Da crne nesree to nam u crnu zemlju donese! BOGDAN: Hajd', da prolivamo krv! Al' da je znati barem uzroka Za koga tee poslednja kap? KAPETAN URAKO Za Veneciju Boko: Bog je ubio! KAPETAN URAKO: A TO?

11

Boko: Kako: a to? Ta zar ne vidi crni pokrov taj, to je u svojoj ljutini gospod Na Lazarevu zemlju spustio Da u suanjstvu piti alosnom? Pa gde su braa? gde su vitezi? S maevi goli da joj potisnu S temena ropskog pokrov mrtvila?... KAPETAN URAKO: Pa ti k'o misli, Mi smo braa ta? BOGDAN: Mi a da ko e bit'?... Boko: Mi smo, urako, mi! Na nas je palo asno rebije, Da pred altarem one svetinje, Kojoj se puci sveta klanjaju Pootvaramo vrele izvore, U kojim nikad jo ne presui Dedova slavnih viteka krv! Mi smo, urako, bogom izbrani Za spasitelje srpskog naroda Mi da sluimo slobodu svetu, Mi da budemo njeni robovi Ne orudije sramnih namera, Ne, urako nikad neemo Lukavoj erci duda mletakog Za podnoije gadno sluiti. BOGDAN: Neemo nikad sebe prodati Ni svoju skupu krv. Boko: Pa ni za tamparu! BOGDAN: Ni za lepotu Te nabeljene svetlosti! Boko: Hajd'mo, Bogdane! Ja pravo odoh naem Stanii BOGDAN: Ja glavarima, Sutranji dan je Za sabor ure opredelio. Boko: Idi, Bogdane kai im Kakva nam zemlji preti nesrea, Pa nek' se svaki muci dosea! Zbogom! (Boko i BOGDAN odlaze.) KAPETAN URAKO: A ja?... ja u k njoj!... Ja muiteljci odoh najlepoj, Da od nje ujem svoju sudbinu, Da joj se prodam da izdam sve, Sve to u srcu bee svetinje: enu i decu brau, drugove...

12

A zar tu rtvu ne zasluuje? Ta pogled jedan oka njezinog Svu krv da plati srca ranjenog! I moju, i moje brae krv!... TREA POJAVA U dvoru kneevome. JELISAVETA, KAPETAN URAKO, a zatim knez URE i STANIA. JELISAVETA: Nema ga jo A iekujem ga nestrpljivo, On mi se ini da je jedini U zemlji ovoj k'o pitomiji Premda je i on tek Crnogorac Divije krvi, mrka pogleda; Al' u govoru katkad zavara Te mi se ini Venecije je Ponosa lepog prvi uenik... Vujo!... (VUJO ulazi.) VUJO: A TO e sa mnom, svijetla gospoo? JELISAVETA: Je l' bio, ovde, kapetan? VUJO: Sad malo prije, tu se sa Serdaroviima razgovarae et' tu, gospoo, ba pred dvorom u vrtu a to ti se tu nije besjedilo?... zna, mladii su... JELISAVETA: Sad moe ii A pustie ga kad doe on zna? VUJO: nam!... (pri odlasku.) I napustiu ga ba!... Gospode, da nemilokrvne tuinke, ne volim se s njom ni ragovarat'... Bog da joj duu prosti! pokojnoj gospoi, urevoj majci a bjee dobra i milostivna, lijepo se sa mnom ragovarae, i upitivae za dravlje. Hej! hej!... (VUJO odlazi.) JELISAVETA: Tu je dakle, i doi e? Ba mi je milo!... milo? a zato? Moe l' se meni ita militi? Moe li biti milo srcu mom to e se videt' s jednim varvarom?... I satani se nita ne mili Pa opet trai sluge, robove; A zato?... to laska i kazuje avolskim smehom uveravaju':

13

Da je u njemu milost boija Pod zemljom, da je ba pravi raj? Zato bi var'o?... ako ne zato Da mu izvre paklen umiljaj? (KAPETAN URAKO dolazi.) Ba dobro doao! Nestrpenje me skoro umori Ne znaju' ta je?... de, ta se govori? KAPETAN URAKO: ta?... ne pitaj, svetlosti! Ljudske su grudi pune pakosti, U srcu nema one ljubavi, One vrline, srca kako li? Bez boja dua da ga zaboli... Jok! Eno bio sam sa mladiima, Sa kojima se Zeta ponosi, A doe ona tvoja budala Pas stari sam k'o to se, U asu svoga ludog zanosa, S podsmehom nekim veto krstio. JELISAVETA: Vujo? KAPETAN URAKO: Jest, on. Pa na lukava njina pitanja Iz ludosti li, ili podlosti? Iskaza mnogo, to bi trebalo Pred pakostima ljudskim baiti. Kaza im: da nam je dude Iz Venecije posl'o tamparu, Pozdrav, oruja, debane i sveg!... JELISAVETA: Pa?... kapetane! KAPETAN URAKO: Pa: Latini su lukavi, Junaka muka titi lisicu..." Protivnici ti tako govore. JELISAVETA: Prokleta zemlja! U kojoj ovek tee dumana A nije najpre sreno stekao Prijatelja il' ljubavnika... KAPETAN URAKO: Svetlosti! Ne vreaj zemlju, Ne lij u srce svog ljubavnika Kapljice gorke crne oaje Da ta sam ja? JELISAVETA: Crnogorac! KAPETAN URAKO: TO jesam! Ali mi dua jedno eljkuje Da te uveri delom, gospoo, Da ima srca to e poginut'

14

Na mig ti oka... JELISAVETA: TO TI verujem Ali Veneciji treba pomoi Hiljada treba bar da izgine, Za spasenije morske kraljice, Hiljada ravno... urako!... KAPETAN URAKO: TO ba i jeste, ega se plae one glavurde, U kojima se avo ukop'o, Te ih na prkos zlobno navodi. Al' nije avo Tvoj dever, gospo, Kanda je uz'o mesto njegovo Te po venome mraku lutaju' Na otpor sprema ludu svetinu. JELISAVETA: Moj dever?... Stania?... KAPETAN URAKO: ON A s njime kanda tajno uruje, Lisica stara, serdar Radoe. JELISAVETA: ONI su dakle tvrdi bedemi Kojima valja temelj ruiti, Da na razvali takoj podignem Mletkama mojim sjajne oklope... urako!... URAKO: Zapovedaj mi, svetlosti! JELISAVETA: TI SI jedini Kome u ovoj zemlji verujem; Pred tobom neu nita tajati KAPETAN URAKO: I ne mo', Iz oiju ti tajne tumaim, Pa iz njih uim tvoje eljice, Iz zenica ti itam sudbinu, Iz njinog sjaja strogu zapovest, Zapovedaj! A bog je svemogu I evo ti se kunem, gospoo, Svemoguega svetim imenom, Zaklinjem ti se onim prestolom! Sa koga svemilostivna ruka Bezbrojnom svetu svetlost poklanja, Da u te sluit' za jedno samo Ne smem ti nikad ni spomenuti Ranjene due bolan uzdisaj: Poljubac jedan, pogled, zagrljaj!... Ubij me sad!... JELISAVETA: Ta jo si mlad. KAPETAN URAKO: Kad tako kae ja u iveti.

15

JELISAVETA: ivi! Ali sad dalje, odlazi! Jer tako mi se ini, urako, Da sa Staniom ure dolazi. (KAPETAN URAKO odlazi.) Sad, srce, stani krepko na meru, Da kazni onu podlu neveru, Da na put stane svome deveru, Da ga uniti, smrvi, rastopi S pooimom mu starom lisicom! Osmehom jednim ili suzicom.

ETVRTA POJAVA KNEZ URE, STANIA i preanja. KNEZ URE: Slavuje! tico! Il' ako voli, boij anelu! Evo ti vodim moju eljicu, Mog milog brata moga Staniu! JELISAVETA: Moga devera? KNEZ URE: Jest sunce, devera tvog! A moga brata, brata jedinog, Do'o je eljan svoje snahice Po obiaju crnogorskome Deverskim darom da te daruje. STANIA: Pa, mila snajko, primi ovaj dar! I ako se ogizdati moe Svetlost dana sjajnou Danice, Mila snajko nosi alem drag!... JELISAVETA: U Veneciji nema takovih. STANIA: Nema S najlepe bule pae skadarskog, S istoka sobom to je poveo, Da mu ivota duge asove, Na obalama umne Bojane, U zagrljaju arkog istoka Na eer-usnicama rastopi Skin'o sam ovaj erdan alemov... JELISAVETA: A! O sirota! KNEZ URE: A zat' sirota? Za alem ovaj? Zar od alema misli to je sjaj?... Suza je raje to, rajin uzdisaj!

16

To je nasilja ona teka pot, to s tunog ela roblja alosnog, Trostrukim biem goni besni skot... Nae je to, naa svojina!... A ta s Mehmedom, paom skadarskim ta s njime uini?... STANIA: Otrovnu paru krvi azijske, U svionome krilu Selminom, S mirisnim ulsom svoga harema, U izdisanju mea poganik... Ali ta Mehmed?... Ta eljah vitez Svu grdnu silu vrele Azije, Da je poseem, smrvim, razorim Da svako zrnce ovog alema Po jednu vojsku kota carevu; Jer sam ga tebi, mila snahice! Od trgovaca skupih kupov'o... JELISAVETA: Meni? STANIA: Jest, tebi! Da pozna, snajko, svoga devera! (Prua joj erdan alemov i jo druge neke skupocene darove prua joj i ruku da ga poljubi a JELISAVETA zbunjeno gleda u URA.) KNEZ URE: U ruku, edo! To je obiaj!... JELISAVETA. Obiaj? KNEZ URE: Svetinja! JELISAVETA: U svetu, knee, Gde svetlost vlada umom ovejim Nenost je enska muu svetinja!... KNEZ URE: Drugom hadetu Ovde e mi se, sunce, uiti. JELISAVETA: AH, slutila sdm I kazivala sam srcu nesrenom Kakva ga ovde eka budunost; Al' srce j' srce pa se povodi... STANIA: POVODI? JELISAVETA: JO mala bejah, vrlo malena! Tek jedva znadoh rei tepati Pa su mi, knee, sedi grofovi, Hercezi silni stranih dvorova, I kraljevi mi ruku ljubili!... A sad?... Al' neka, evo, devere! Jedina erka duda mletakog Ropkinjama se ravna azijskim. Da ne povredi onu svetinju

17

Kojoj se zemlja dine slobode Od prastarina moda poklanja... (Maa se da poljubi STANIU u ruku.) STANIA: Ne, snaho ne treba! Od krvi mi je masna desnica, Opoganila bi usta laskava. JELISAVETA: NIIM te nisam htela vreati STANIA: Ha! ha! ha! Uvreda li je rei istinu? Jedno me vrea a to je, snahice: to nisam herceg ili kraljevi A bih onako sasvim kraljevski, Kraljevske moi znakom svakojim: S krunom, porvirom, i sa grbovi Udvornika i dvora dudevskog, Detinjstva tvoga, sjajne prolosti Sa pokornou vaeg pokora, Ljubei eni meku ruicu Preminule te se'o radosti; Al' 'vako prosti!... KNEZ URE: Stania! STANIA: Brate! KNEZ URE: Dosta je sad!... JELISAVETA: EH, kletvo moja! Samo dosta je! I jo ti nije mnogo, premnogo, Venanoj eni tebi na oi Kad porugama gadnog jezika Srce razdire?... Dosta je" samo? Ta sulonica da sam neija, Il' turske bule crna ropkinja, Teina 'vako grozne uvrede Na podloj bi mu krvi plinula. STANIA: ut' eno!... da nisi ena, Al' i k'o ena Samo da nisi ena ureva! A mukoga bi gnjeva udarac Na bezobraznom ti prsn'o obrazu. KNEZ URE: Ne dalje! Nemoj, due mi! Zaboraviu krvi istonik! Zaboraviu mleko majino! Zaboraviu bega Ivana! Zaboraviu svezu prirode! to nas k'o brau vee roenu!... STANIA: Zar nisi ve?

18

Nedela svoga crnim prljama Nisi l' okalj'o knjigu povesti? Gde pradedova naih imena, K'o muenike vere Hristove, U besmrtija sjajne dvorove Istine pisac eljno uvodi? Il' misli ne znam ja i ne zna rod? ta nam ta zmija tvoje ljubavi U otrovanim sprema grudima? Misli da nismo uli ta e tast?... Pa nije l', ure, sve to poruga? Ne ruga li se grobu majinom? Ne prezire li brata i zemlju? Il' u tolikih naih glavara Ne bee seje, eri, unuke? Nego nam s mora done sinjega, U Crnu Goru crnu nesreu!... JELISAVETA: Nesreu?..." Jest, ja sam nesrea! Roena mi je majka nesrea! Dojilja mi je bila nesrea! I ono mleko to sam sisala, Bilo je kletva, otrov, nesrea! Svaki mi asak bee nesrea! A najmuniji, najnesreniji, U kome ove gore ugledah!... STANIA: Pa ko sme rei Da na Latinke rubin-usnici Pritvorstvo lei srca laljivog? Kad evo sutu zbori istinu!... (Baca joj pred noge donesene darove.) Evo! I uzmi, naa nesreo! Ej, brate! nikad nisam mislio Da eju nam se i sokolovi, U munom lovu modrih visina, Zaviu gadnom srca divijeg Oinut' krila otrim peretom. ' Il' konji brzi ikad pod nama, Trae' prvenstva svojoj brzini, U brzom trku svoga besnila Kopitama se tvrdim pobiti?... A danas braa... KNEZ URE: MI NISMO braa podla nevero! U nama nije jedna krv!... STANIA: I nije! Sin roeni ja sam Ivan-bega,

19

Ti kopile asa udljivoga Svladan vinom i rakijom Ivo, U nemoi mukog milovanja, Stvorio je razmaeno bepe Da se njime k'o luetom malim ud pakosne ene zaigr gva. (STANIA odlazi.) KNEZ URE: Ta znao sam ga, nebrata moga! Razumev'o sam podlaca toga! I gle! gde pustih da me otruje Reima jetkim zmija pogana?... Pa i tog anela!... E, bog te ubio!... I na sunce je otrov prsnuo, Jelisaveto, zvezdo divotna! Oprosti muu, prosti oveku! Lepote tvoje sjajem zanesen, to podlu glavu drsko podie Da te izmami, da te prevari, Laskavim re'ma arke ljubavi Iz Venecije ti raja veitog. JELISAVETA: Na stranu s kletvom! ene proklinju Po kojoj stazi tigar putuje, S one se mirno jagnje uklanja Pritegni srce voljom gvozdenom, Iscedi iz njeg' svaku kapljicu to neumesnu milost zaklanja... KNEZ URE: A savest? JELISAVETA: upaj iz srca! Osvetu sadi a hladnom mrnjom Zalivaj koren svoga rasada Krvav e cvetak iz njeg' iznii... KNEZ URE: A bratstvo? JELISAVETA: Zar ti je brat? KNEZ URE: Nije! JELISAVETA: Nije Nit' ti Rado veran prijatelj! KNEZ URE: Kako?... zar i Rado?... JELISAVETA: Rado i on - obojica se Sa buntovnikim srcem podiu, S prestola tvoga da te obore Il' jo ne vidi? E, ure! ure!... KNEZ URE: Da nisi an'o ja bih verov'o Da pak'o sipa najljui jed U asu da mi ivot otruje Al' ti si, duo, boji aneo!

20

Pa dok si sila dole na zemlju, U letu ti je planula krv, Pa sada sanja sanja, uasno! JELISAVETA: E, san je san! Al' sluaj pamet to ti govori: Smiljaju' davno nevernik sed S prestola kako da te obori, Znao je glupost srpskog naroda Svojoj koristi veto podvri... Pa sad ga mui to te tazbina, Onako carskim darom pozdravlja; Jer to te i u samom narodu, I protiv podle elje njihove Kao vladara silno podie... KNEZ URE: Sad sve razumem Zat' im se svima elo sledilo Zbog prijateljstva sa Latinima, Umir' se, edo! Trpi do sutra Sutra i tako bie skuptina Gde e se ona pomo reiti to Mleanima dati obeah Tom u prilikom prognag Radoa A Staniu?... Njega k'o brata svog, Jo neko vreme moram tediti Za ljubav sveta jer ga potuje A posle videe! Sad zbogom!... DRUGI DEO

PRVA POJAVA Skuptinska dvorana. VLADIKA VAVILA, RADO ORLOVI, KATUNOVI i VUKSAN. VLADIKA VAVILA: Vek protie, deco! Vek za vekom Moda tuno uzdiui plae; Ali vapaj do nas ne dopire Crna kopren vekovenosti Rastavlja nas od tajnih grobova, U kojima sahranjeni lee Vek oveka, prolost oveanstva.

21

Tue l' veci silnih Nemanjia? as plae li njihove propasti? Il' podlaca pakosnim kikotom, Glas potmuli tuzi potomaka U sretanje podrugljivo alje?... Mudrost ne zna promisao uti... Jedno vidi okom srca svoga, Na temenu bedne sadanjosti, Sinji teret ropstva i prognanstva Vidi Bosnu!... Pak i opet Je l' blagoslov, il' je kletva crna, to joj bore sindirli-pisaljkom Po pognutom elu oajanja vrstom rukom belei nasilnik? Bog je to hteo, deco, bog!... RADO: Sed oe, prosti! Re ti uzedoh Al' i ja klanjam prema istoku I metanijama bogobojaznim Pogled povraam svesazdatelja Na razvaline carstva naega; Ali propasti slave negdanje Crni je avo bio vinovnik!... VLADIKA VAVILA: Ne grei, sine Al' onaj to je venac trnovi Za spasenije ljudi nosio, U mrak je vrg'o silu satansku. RADO: I opet velim da je satana, Kre' po mraku gvozden ogrljak Kroz tronu zemlju, crne slojeve, Kopaju' gnjeva otrim noktima, Prorin'o zemlju, prezr'o podzemnost, Da onog dana, dana Vidovog, Krvavi peat vlade paklene Na elo tisne celog naroda... VUKSAN: Da! da! I pravo ima Orlovi! avo je onde nokat zabaglj'o Knez Lazar gde se bogu molio; Pa tu sad, oe, i ne pomae Pomaganja ti duga molitva... Oruje! KATUNOVI: Otkud oruje? VLADIKA VAVILA: Otkud oruje! Da nam ga dude nije poslao? VUKSAN: Svet otac jednu, te jednu, gospode! Kao da nije knjigu uio

22

Ne zna dudeve ne zna prevaru?... RADO: Jest, oe! Al' kad za duda padnemo svi, ta e nam posle njini maevi? ta e nam puke, to li tampara? Il' da Latini posle tampaju S porugom njine otre dosetke, Propasti nae ludi posledak? Da piu: ,,Za pet hiljada" reci Da je: ,,Za deset tisu' cekina, Tu i tu, na tom i tome mestu, Naroda srpskog izbor sinova Hiljadu palo dana tog i tog!..." I to za kog? VUKSAN: I zato? KATUNOVI: Za sebe. I za budue svoje prijatelje. VUKSAN: Ha! ha! ha! ta ovek zbori! za prijatelje? VLADIKA VAVILA: Za saveznike Jer kada kucne svete slobode Taj tako eljno iekivani as Ko e uz nas? Radoe, reci ko? Ako ne oni to nam dadoe erku, onako divnu gospou Oruja, debane, tamparu, Ako ne oni, nee Arnaut! RADO: I Cigane bih zvao u pomo, Samo Latine ne! VUKSAN: Cigani su diviji, Latini podli, i laljiviji. RADO: Pa onda, ko zna da l' i dadoe? Il' samo nae lakoverije Sa obmanama goje veitim? VLADIKA VAVILA (za sebe): Neverni Toma! KATUNOVI: Ma to zborite kao u inat? Hajd' ne udim se naem Vuksanu, On uprav ne zna ta je ozbilja, Pa mu je niko i ne kazuje Al' tebi, Radoe! RADO: Nemoj se posle ni meni udit' A mislim da se ne bi ni mog'o, Kad bi mi znao mudre razloge U dugom veku to sam pribrao, Mere' lukavstvo iste tazbine,

23

Koja nas za nos vue varljivo... Al' eno ide knez!... DRUGA POJAVA KNEZ URE, ULOVI, MII, KAPETAN URAKO, vojvode, serdari, kapetani i preanji. VLADIKA VAVILA: Dobro nam doao, gospodaru! KNEZ URE: Bolje naao! Blagoslovi, oe! VLADIKA VAVILA: BOG neka te blagoslovi, knee! I to nebo na nedrima sjajnim Sree krije u daljnoj visini, elim tebe njome da krunie! iveo nam dugo sa gospoom! SVI: iveo! KNEZ URE: Srce mi zna Svedok je jedan bog, Da sam o vama samo mislio, Za triest dana moje veridbe. VUKSAN (za sebe): Jest o nama O ceni naoj K'o poto bi nas bolje prodao? Pa opet hvala mu!... Kakvi smo mi, Mogao nas je i pokloniti. KNEZ URE: Vas videt', brao, elja mi bee Vas, diko srpska, sedi glavari! Serdari, kapetani, vojvode! Slobode svete tvrdi stubovi! Propalog carstva ruko elina! Nasilja turskog plahi potope! Planina ovih sjajni oklope!... VLADIKA VAVILA: OH! kad te videsmo! A strepili smo mnogo za tobom. Kad tako nekad jutrom poranim, I sa vrhova naeg Lovena U mutno more pogled utone; A iz nedara mu vidim uasnut Sve prodiruu silu gde peni Pa bojei se gnjeva boijeg, Ka' onaj iver ljudske nitine to se na burnoj sili premee, Krijui svoje nade jedrila

24

Naroda srpskog znaju' sudbinu Zadrktao sam esto za tobom... RADO: A ja ti sumnjah i o tazbini Oprosti, knee! Ma Latini su!... KNEZ URE: Sad su nam braa, A ki je njina tvoja gospoa!... VLADIKA VAVILA: BOG da je ivi! RADO (za sebe): Al' ne da bude moja gospoa!... Svi: Bog da je poivi! ivela gospoa! VLADIKA VAVILA: Ostario sam, I gledao sam mnoge radosti, Ali ni jednu to bi liila Na ovu sada, te nam dovede Gospodsko edo u dvor gospodski. KNEZ URE: O lepoti joj pesme priaju Ali i mudrost onde stanuje, S krotou gde se skromna nevinost Na jagodicam' lica rumenog U zajednici sjajnoj celuju; Ta krotost srca i due njene Ljubavlju meni duu zanese VUKSAN (za sebe): Ta Latinka e ga zaludeti ako ve nije, Boe opro'sti, poludeo. KNEZ URE: ALI ne sebe, Vas radi, brao, U Venecije erku zaprosih. VUKSAN (za sebe): E' boa mi vjera, da brzo li lagati naui!... Nas radi je isprosio?... Lae, zdravlja mi! A isto bi tvrditi mogao: vas radi spavam, sanjam, jedem, hodam sve to vas radi inim: a ovamo je opet uzeo Latinku, a boga mi bi ona po nama i sijede pletenice ponijela il' ako se ba za nas starao, bar da je desetinu sa sobom doneo... KNEZ URE: Na vas gledi posveena seni Poslednjega od srpskih careva, I u sanu viteke venosti Vam' amanet na duu polae, Osvetnici carstva njegovoga! Da mu krunu nezavisimosti Na grudima ovijeh kreva, Svojom krvlju sauvate verno... I o tome, sedi poglavari, O svetinji, o slobodi srpskoj Re povedoh u svojoj tazbini!... RADO: Zar i o tome?

25

To sam slutio... KNEZ URE. Opisujui perom oinskim Tvrdog kama nerodicu venu, Sirotinju junakih sinova, I bojeva stogodinjih sledi: Glad, golotu, pogibiju, bedu, to nam esto bez debane bojne Na nevolji dolaze nevoljno Sedom dudu iz oiju starih Izvio sam suzu saaljenja. RADO: Suzu saaljenja? KNEZ URE: Jeste, Radoe! I obea poslat nam oruja. RADO: Obea nam golo obeanje. KNEZ URE: I poslao je Pet hiljada plamenih puaka. RADO: Golem je poklon, knee, Sirotinju e nau ubiti. KAPETAN URAKO: I kopljem bismo Turke tobdije, I sabljama im ruke sekosmo, Kojimano su silni tirani Garave puke vrsto grlili. Svi: iveo dud! iveo knez sa kneginjom! PRVI SERDAR: I u sanu sam puku spominj'o... DRUGI SERDAR: Hajd' sad, Turine! Hodi, skotino! TREI SERDAR: Doi da uje jeku planina! ETVRTI SERDAR: Da pozna decu naih krajina! PRVI SERDAR: AL' je od plama stidan vuk! DRUGI SERDAR: A jo ga vie mrzi puk! TREI SERDAR: Mamiemo ga na strv. ETVRTI SERDAR: Na onu skotsku, tursku krv!... VLADIKA VAVILA: Velji je gospod, deco! A milost mu je kao selena Po svetovima sobom stvorenim, Svetove stvara, nove milosti Nad gromovima bdi i munjama; A narodima i vladarima U dobroj volji svoje svemoi Blaenog mira prua granicu. I svet se smeje, nebo raduje, A u poljupcu arke ljubavi Ispolin neba, sunce vatreno, Ispija suzu tuge zemljine... A katkad kopljem gnjeva nebeskog Neizbrojene parne svetove, I baciv plamen svoje mrzosti, Prirodu puni duhom paklenim;

26

Sunca poleu zvezde preziru Opredeljenja svoga putove I po beskrajnoj pusti lutaju' S buntovnici se biju repati, Dok kao ona sitna inuvad U bezgraninom prsnu prostoru... Silan je on, silan, milostiv! Slaboga titi, silnog prisili Da silu prizna mnogo slabijeg... Milost je, deco, ovo njegova, Ovo oruje i prijatelji, tono prostranim morem vladaju, Poslanije je volje njegove Da ga slavimo jekom puanim, Da okitimo ovo prestolje Slobode skupe, sinjeg kamena, almama belim, golim glavama to se o elik naih kostiju Pakosno biju, mrve, cepaju... KATUNOVI: I hoemo Kad je i gospod tome kaio!... KNEZ URE: Sed oe! I o crkvi sam svetoj mislio. VLADIKA VAVILA: Mudar o svemu A hristijanin Spasenja svoga svetu hraminu U dui svojoj nosi veito. KNEZ URE: I K'O hrianin, Al' i k'o vladar gora slobodnih, Krvavijem sam srcem gledao Na Hercegovu zemlju zgaenu, Na tunu Bosnu na te robove, to ime svoje turstvom kaljaju, Klanjajui se polumesecu, Odriui se vere Hristove; Pa ne tek vere, ve i imena, I pradedovske slave stide se... Da u tazbini pomo zaprosim, Da nevernicima stazu razorim, Po kojoj e nam tune sinove, U poganiko jato mamiti A spasenje je knjiga to sam iskao I dobili smo slova, tamparu, Da pravoslavne knjige tampamo, Da ih aljemo brai nesrenoj, Neka se ue boga slaviti... RADO: I TO zar dadoe?

27

KNEZ URE: I TO, Radou! Al' brao VUKSAN (za sebe): E, ba sam znao Da tako mnogoreiv razgovor Telal tek biva veeg grdila, to krajem svojim pjano povode' Za sobom vue teku mrcinu Ba k'o na repu, negde, vukovom, to je lisica sante lepila. KNEZ URE: Venecija je u opasnosti Nesiti akal vrele Azije, Evrope polu skokom prejuriv, Prestolje zlatno silnih kraljeva Omastiv krvlju svoga besnila Sad more muti bojom maa svog. VLADIKA VAVILA: Dobar je bog I mi emo se njemu moliti, Da slabe sile duda mletakog Kreposti svoje tvrdim oklopom U svakoj bedi verno zakloni. RADO: TO moemo, Al' vie?... Oe! Orlu su silnom krila slomljena Sa gavranova jatom garavim, Uasnu bitku tunog stolea Na visovima biju' kamenim, Odvojen s svetom, i sa orlii, Bez hleba. gladan... Ah oe! oe! Otvori oi, pa nas pogledaj! Na tunom polju ta nam propade, A ta ostade?.., VLADIKA VAVILA: Ostade vera, Da u promis'o svemoguega, Da u njegovu pomo veruje. RADO: Svet' oe, verujem Verujem tvorca, boga, avola! I nemogunost bih sutu verov'o; Ali e robom ostat' robovi, A mi grobovi... KATUNOVI: ta govorite ka' u groznici! A gde su deca ovih planina? PRVI SERDAR: Gde su maevi? DRUGI SERDAR: Gde su bievi? TREI SERDAR: Kojima emo skota ibati ETVRTI SERDAR: POD kojim e se ropski gibati PRVI SERDAR: Tirani! DRUGI SERDAR: Varvari!

28

KNEZ URE: Jest, u taj duh to po slobodi ovih kreva K'o neku svetlost svoje svemoi, iroka krila voljno prostire, Pouzdavah se, brao glavari! I obe'o sam dudu, tastu mom, Hiljadu dece gorske poslati, Da mu u veljoj bedi pomognu Ugnjetatelja srpskog pobiti Pa pristajete l' na to vi?... Svi: Svi! VLADIKA VAVILA: Hoemo, knee, svi! VUKSAN: ON sve: Hoemo!..." K'o da j' izgubit' dece hiljadu Oitat' ludom oena?... RADO: TI dece nema oe, ut'! A ja ih dvoje imam za megdan, I ja ne pristajem! KATUNOVI: Pa zar ih nisi zato rodio, Da na megdanu bojnom izginu?... RADO: Neka izginu Al' u podnoju ovog prestola, Branei grud'ma kamen studeni, to tamom svojih crnih gudura Svetinju uva carstva propalog... Al' ne u Italiju... gospodaru, ne! I proklet bog d'o, proklet svaki taj! Ko bi onamo i'o preziru' Roenog brata suzu, uzdisaj; Da na oltaru lai mletake Slobode srpske oklop razbije... KNEZ URE: Pa ko je oklop taj? RADO: MI! KNEZ URE: I mi emo se onde boriti, Gde se zastava samo podigne Protivu skota, protiv Turina. VLADIKA VAVILA: Hoemo, knee! VUKSAN (za sebe): Hoemo svi Al' bome ti Kad grdnim nosom kihne garonja, I iz nedara stane sipati Uasne svadbe crnu jabuku, Lubarde bojne i baljemeze U crkvu e se, oe, sakriti... Crn enik da te nigde ne vidi Tek hajde, neka i on govori Znamo ga ko je a to je dost'!

29

KATUNOVI: Hoemo, gospodaru! PRVI SERDAR: Hoemo, kruno naa! DRUGI SERDAR: Pogoniemo skota tog. TREI SERDAR: Krvnika veitog! ETVRTI SERDAR: Pokazaemo Turinu Da je Kosovo krvav spomenik KATUNOVI: ALI da jote ivi osvetnik! PRVI SERDAR: IVIMO jote mi! DRUGI SERDAR: Jo su nam otri maevi! KAPETAN URAKO: Re vi je plam, brao! Pa me svojijem ognjem saie, U dui straan vihar podie, elje se lome po srcu mome, Trae megdana i trae krvi, Onde da budem da budem prvi Gde prvi jekne grom!... KNEZ URE: Samo ti uti, Radou?... ta je to?... RADO: Bolje da utim Neg' onom stazom da se uputim, Na koju ste mi nogom nesrenom U ovom crnom asu kroili. KNEZ URE: ta Radou, Zar sme?... RADO: Smem, gospodaru! Smem rei svakad istinu; Smem, a zato ne? Tako mi one krvi toene! Kojom sam nekad voljno kvasio Tvrdi ostatak carstva propalog; Tako mi onog sivog Lovena! Sa kojega sam nekad kidis'o U tavnu maglu dima puanog; Tako mi boga, gospodaru, smem! Il' misli ne smem ni zapitati, ta se to radi?... kakvi savezi?... Kuda nam decu misli iljati? Zar nas jo nije dosta propalo, Po visovima ovim kamenim? Ve i aveti sinje puine Zar naom krvlju misli pojiti? A Bosna plae plae Srbija, A Hercegovina, ta sestra naa ekaju' rtve brae slobodne Sa svakim danom vie rtvuje: Slobodu, narod, crkvu, svetinju... PRVI SERDAR: I pravo ima!

30

DRUGI SERDAR: A kad on nije pravo imao? RADO: Pa onda, knee, neu pitati Za ulovia i za Miia Premda i oni mesta imaju U mudrom zboru tvoga saveta Ali po elji Ivan-begovoj: Ne sme se nita vano reiti Bez brata tvoga mlaeg, Stanie. Pa gde su oni?... gde je Stania?... Il' ga u tebe neko opada?... KNEZ URE: Opada?..." Gle otpadnika, opada", Otpadnici ste, more, oboje! Izdajnici ste sramni oboje! Buntovnici ste gladni, grabljivi! Pa vas opada vae nedelo. Nije vam moja milost dovoljna? Kojomno sam vas svakad titio, Vee upornom rukom maate Za sjajnu krunu moga prestola Al' nee nikad, stara nevero, Postii svoju gadnu nameru!... Pa da se ne bi zalud muio Grabe gospodstvo moje i vlast Iz otaanstva e biti progonjen! I evo svakog opunomoavam: Da ko te nae, vidi ma gde U granicama naeg otatva, Slobodno da te onde muketa!... (KNEZ URE, KAPETAN URAKO i mno drugi odlaze.) JEDAN STAR SERDAR: Ta re je strana: prognati", Njega prognati!... hej, drue stari! Ti si na presgo njega dognao A on je gebe starca... prognao... (Starac odlazi.) VUKSAN: Ja rekoh, Al' ko s Latini lomi pogau Il' e ioludet', il'... ...budi bog s nama! Radoa on da progoni!... (VUKSAN odlazi.) RADO: E sram te bilo, seda starosti! Kad te ovako ludo derite Ovako grozno moe muiti; Da me progoni?... da me muketa?... Je li to Ivan-begov sin?... taj ure?...

31

Je li to ona krv, ona kosovska? to je jo i za Lazara kneza Najmanju korist srpskog naroda Svojima grud'ma verno hranila? VLADIKA VAVILA: Oprosti, Radou! Ali u tvojoj sedoj starosti Priliio bi tii razgovor I sam si mnogo kriv!... RADO: I sam i ja sam mnogo kriv? I ja sam kriv?... a on nas pradade! Ja kriv?... a ti uz njega pristade! Ja izdajnik?... a vi ste primili Za krv naroda ropsku naplatu! Tri puta deset novca srebrnog I ja sam kriv?... vi, jude bezbone! VLADIKA VAVILA. Ja ti opratam, Ali uvrede tako nemile I nepravedne ne mo' gledati Onaj to svojim krati zakonom: ,,...ne vreaj i ne opadaj!..." RADO: E podla glumca, popa laljiva! Al' neka, idi, lai veito! Nego kad umre, pope matori, Razmrskau ti ovim prsima Hristove vere tvrdi spomenik... A izrezau rukom nevetom, Na nagrenom tako kamenu, ia ti lanog nacrt istini... VLADIKA VAVILA: AKO me preivi? Ta ne vidi li da si suta sen? RADO: Povampiriu se Pa u ti doi re da ispunim!

TREA POJAVA U dvoru kneevu. KNEZ URE i JELISAVETA. JELISAVETA: Tako! To i prilii mukoj ozbilji: Duh reitelan, volja gvozdena, to svojom snagom rui bedeme Prepona silnih ljudske pakosti. Al' jo si dosta blag! KNEZ URE: Ja dosta blag?

32

JELISAVETA: I suvie U mojoj ruci da je tvoja vlast! He, ure! KNEZ URE: Pa ta bi, jagnje, ti? Ti tako blaga, krotke naravi? JELISAVETA: Crnogorce bih uila Tumait' mojih elja migove; Plamenom moje udi vatrene, Naravi njine tvrde poluge U tanahne bih ice sukala, Da mi na elja glasnoj tamburi Pod lakim perdem ono sprovode to im ja glasom tvrde odluke Uz dobru volju tiho uspevam... KNEZ URE: AL' Srbo nije Talijan! JELISAVETA: OD hijene se lake pitsi Vladar pustinje lav. KNEZ URE: ALI I PITOM vladar ostaje! I teko onom koji pokua Sa prodrljivom rukom mahnuti Na silnog cara arke pustinje ... JELISAVETA: Dakle da te razdire? Sad vidim Da me je nekad otac varao Izborom divnim pria laljivih, U koje mi je tebe upleo Kao junaka najjunanijeg U ovom poludivljem plemenu. I ti si junak, ti?... Gospode moj! A ovamo te gazi slabiji?... KNEZ URE. Ne, Jelisaveto! Privia, sunce, ti A mene narod ljubi iskreno, I sve e ono asom stvoriti to samo ushtem ja... JELISAVETA: Da, ure, da! A ovamo se tajno podie I sa Staniom neto uruje, Ba k'o da ali onu neveru, to si je danas po zaslugama Prognanjem venim muki darov'o (VUJO perjanik ulazi.) Sad ta e opet taj?... VUJO. Gospodaru! KNEZ URE: ta je, Vujo? VUJO: Dobro je, gospodaru a bolje ni je u bojoj ruci!... tek, velju, nije lijepo!... dravlja mi

33

nije!... sijed ojek!... p'onda... moda je i grijeh?... al', velju, bolje da si ga ka' skota ubio!... JELISAVETA: I tebe s njim! VUJO: De! de!... Hou l' ih putit'?... adoli su i oni da te lijepo mole, gospodaru, za Radoa, da ni ga pokloni, gospodaru!... a evo te jo i u beici sluah... Zna kad te ono obuavah orlove strijeljat'? pa namjete orla ti, ti ubi Ivan-begova najmilija jagara... e bijae smijeha... siromah Rado nee se skoro nasmijati kao... KNEZ URE: Govori ko je doao? VUJO: Boa mi vjera, ne more! u tuinstvu je, gospodaru, gorak osmijeh!... tek, velju, poklonie ga?... a eno vojvode ulovi, Mii, a i kapetan Vuksan, dooe lijepo te moliti, da ni ga pokloni, gospodaru!... KNEZ URE: Neka ulaze! JELISAVETA: A TI izlazi, Stara drtino! VUJO: Odavna i stojim, svijetla gospoo! Pasam ti i dodija'... Hajd'! hajd'! otis'u ja... al'... (Za sebe.) Ona ga je i progonila, onako sijeda i stara!... Boe oprosti! al' nije u njoj sve naisto... mora' je i nju neastivi repom u pamet arnuti, hajd'! hajd'!... (Gunajui izlazi.) JELISAVETA: I TI SI gospodar? A ovamo ti idu robovi Da ti namera prave putove Neverstva svoga otrim noktima Kao krtice zlobno podriju. KNEZ URE: Priinja ti se, Veruj, grlice! A to su dobri ljudi, dobri svi, ulovi, Mii a i Vuksan je A to za Orloviem ale?... hm! Za njim e, edo, mnogi aliti, Jer bee junak, hrabar, razborit; Al' starost zna, ostario je A starost esto umljem pomeri, Postaje zlobna, puna zavisti (ULOVI, MII i VUKSAN) A otkud i dokle ete vi? MII: Do tebe, gospodaru! ULOVI: Rasporeno ti srce donosim, Zaustavi mu krv... ti, knee, mo'!

34

Jedne rijei brzim melemom Mo' mi zaleit' ranu duboku, Ili u srcu svu krv slediti... VUKSAN: Doosmo, gospodaru, i ti, gospoo, Za Radoa vas naeg moliti. JELISAVETA (Knezu nasamo): ,,Naeg?" E u li, knee: ,,Njinog" Radoa? VUKSAN: Da vrati, knee, onu tvoju re Kojomno si ga prognao. KNEZ URE: Da je pogazim Ali se carska nikad ne gazi! ULOVI: Ba da je carska, Da je boe oprosti, ba i Hristova, Kad kao strela jedom pojena Narodu celom grudi razdire K'o slabog crva bih je zgazio ... KNEZ URE: TI bi Al' nikad ja!... JELISAVETA (nasamo uru): Tako, ha! Budi mu!... ULOVI: MOLI ga i ti, svetla gospoo! JELISAVETA: Ja molim vi'! MII: Hvala, gospoo! VUKSAN (za sebe); Raduj se sada, seda starino! Od kurjaka te ite lisica ... ULOVI: MOLI, gospoo! Kai slobodno! Glasia svoga slau medenom Zasladi gorko zbilje opore, Koje na sebi nosi istina Posluae te, kai sve! Da nije prava im'o goniti Stolea tunog sedu starinu, Koji je svojih grudi izvorom, U godinama arke pripeke, Vrhova ovih kamen rosio... Govori, moli, svetla gospoo! Vi', lepo bi ti izraz milosti Na divotnome licu stajao ... KNEZ URE: A je l zasluio? ULOVI: KO pita go? KNEZ URE: Ja! ULOVI- TI, gospodaru? I ti si smeo mene pitati, Mene? svedoka dela bezbrojnih Kojimano je starost kitio Taj sedi vitez

35

Je l' zasluio?... Da ga u tebe moli gospoa?... O gospodaru! Ti se ne sea Kad ono strana sila udari Na krnu zemlju Ivan-begovu, Da je obori da je razori I silan paa riknu uasno Hrapavim grlom eset tisua, Da maem svoje zverske jarosti Kolevku tvrdu srpske slobode Sa blatom ropstva brae nesrene Izravna srui, zgazi, izmrvi Pa zna, k'o bee vitez besmrtni Da silnog pau silom doeka? Rado Orlovi! Prognani Rado, da! On, jest kad drugi traie Po peinama mranim zatite, On hrabar stade sa nekolicinom, S malenim brojem, ali s lavovi, Sve gora ovih snani sinovi I osim turskog roblja, plena, bogatstva, Trin'est je rana don'o sa sobom, Sve turskog noa besni tragovi ... Pa jo me pita: ,,Je l' zasluio?..." Da ga u tebe ena zamoli? To, knee, boli!... MII: K'o da razdire Prsiju naih vrelu utrobu. KnEZ URE: A TO je nevera? ULOVI: Zar on? JELISAVETA: TO je izdajnik? VUKSAN (za sebe): Izdajica si ti!... hijeno zlobna! tono osmehom dobroudnosti Plamen prikriva pakla nutranjeg... Gle, ape opet knezu na uho; Eno se smei... Eh, propao si! Upropastio te osmeh jedini, Vojvodo naa stari Radoe!... (Glasno.) Oprosti, knee, izdajniku tom! Taj izdajnik je svu krv prolio Za Ivan-begov i za urev dom... KNEZ URE: TOM izdajniku?..." Izdajnik je, da!

36

Svaka mu dlaka sedog temena Jasno svedoi sramnu izdaju... Jedno se udim: kako dooste, Kako htedoste, kako smedoste Za izdajnika toga moliti?... Il' je zavera? Al' hajd' odlaz'te! Sin Ivan-begov ume prezirat' Podlosti vae svaku nameru!... VUKSAN: TO bee otro. MII: iv Crnogorac nije sluao Od kneza svoga take uvrede E hajd'mo sad! ULOVI: OVO je jad! Ovo je kletva, to je nesrea! Zmijskoga jeda to su potomci, to e nam zemlji bistre izvore Sa smrtonosnom penom mutiti. (Svi troje odlaze.) JELISAVETA: E u li, zlikovci kako govore, Da izdajnika starog izmole?... KNEZ URE: Nisu zlikovci Samo ih silna ljubav zanosi Za starim drugom svoje mladosti; Al' sada zbogom! Sa mitropolitom Danas se jote moram videti. On jedan moe ovu bujicu, to se k'o silan vihar podie Zbog prognanoga starca vojvode Svoje rijei silom udesnom Utiat' asom i umiriti... (KNEZ URE odlazi.) JELISAVETA (sama): Rado progonjen. To bledo elo vene ozbilje Sad nek' po stranstvu mrskom lutaju' Razbija kosti tvrde lubanje, Premiljajui crne planove, to Veneciji grdnoj htedoe Odrei pomo zemlje divije K'o da je teta ako izgine, Ovake rite itav milijun?... Sad ima kade mrnju gojiti, Izricat' tajno javno vikati: Neu, i ne dam svoje sinove! Neu tamparu! neu dudeve! Venecijanske neu darove!..."

37

Neka, nek' vie, pa da promukne, Ovde mu niko ne mo' uti glas... Samo Stania Jo on ostade?... Ali i njegov zakucae as!...

ETVRTA POJAVA U dvoru Radoevom. MIRA i MILKA, a zatim BOKO, BOGDAN i RADO ORLOVI. MIRA: Milka je l' lepa Ta Venecijanka, naa gospoa? Je li divna? Kol'ko joj se verenici dive, Pomrauju' sunce sa pesmama, U kojima nju jedinu slave? Kazuj brzo, opii je verno, Ne zna, gorim to bih rado ula O lepoti ureve neveste. MILKA: Lepa je, Miro. MIRA: Samo lepa? I to misli da je dosta za me? Dan je, reci, veitome sunju, to u tami vek vekuje pustoj Dan je sjajan, boanstveni dan je; A nemoj mu opioat' divote Koje nosi sa asovi sjajni, Vie e ga oalostit' samo; Nee znati kakva je lepota, to se vema pred njime sakriva?... Opii mi lice, usta, kosu, Dra oiju, nenost ruku belih, Stas, i gipkost hoda ponosnoga, Zvuk umilan izabranih rei, to toliko srce oarava. Tad u pojmit' lepotu najveu, to se irom pronosi po svetu... MILKA: Da opiem, to sravnjenja nema Sa ma ime na golemom svetu Uzmi zlato, sa prainom sravni Kada sjajno, istom dokovano, U prah prljav uglja garavoga S nesmotrenja majstorova padne;

38

Je l' da lepe i sjajnije sine, U prisenku prljave praine? MIRA: Jeste Ali ti me samo mori, Milko, Izvijanjem sravnjivanja duga... MILKA: Il' jo bolje Kap pelena gorka Sa medenom uporedi slau... MIRA: Ja te ne razumem. Zlato s prahom, med s pelenom gorkim A sa zlatom, medom i pelenom Nju sravnjuje i lepotu njenu? MILKA: Jest ona je svemu ravna, Miro!... Hod ponosit, lice, misli dan je, Koji sreu narodima nosi Pogled mio, osmeh oarava. Al' putniku, to kroz more suho Afrikanskih pustara dalekih Konacima udaljenim stremi, Taki osmeh vremena i neba Sa radou ne prepunja duu Voli uti groma lelek pusti, Lave lava neg' osmeh onaki Jer mu bliskost samuma kazuje... MIRA: Sad i samum sravnjuje sa njome? MILKA: Usta koveg neuvenog milja, A glas to se preko njih izvija, Misli da je pesma slavujadi, Tako silno, tako meko jei Ali rei... ah, nemilih rei! K'o u medu nesnosna aoka... MIRA: Kazuj, ta je? Je li lepa, je li blaga, krotka? I gospodar ove zemlje krne Hoe l' zbilja srean biti s njome?.. MILKA: Srean?... srean biti s njome?... Moda hoe... Gle prirodu, Miro! Smrt razdaje, kugu i moriju, Raa kljaste, neme i bogalje, Pa je ovek opet srean s njome S istih usta on e slatko srkat', Med i otrov smrt i ivot, Miro (BOKO i BOGDAN ORLOVI dolaze.) Ali evo Boka i Bogdana Nek' ti oni opiu lepotu I priaju sreu kolika je!... MIRA: ta je, brate? to si tako bled?

39

Boko: Kapi krvi nemam Sve isisa ona zmija jetka. Onaj otrov iz zemlje latinske Sve isisa samo osta jed, Pa sam, sele, i zelen i bled. BOGDAN: uri, sele! Idi zapovedaj! Tri nam podaj osedlati vranca, Crne dlake kao crna no Il' jo bolje: kao tuga naa, Jer Radoa knez je progn'o ure, Da se nikad ne povrati vie Otadbini za ivota svog... MILKA: Oh, zar njega? MIRA: Oh, zar baba mog?... BOGDAN: Jest ba njega Njega slaba, stara, Njega goni u tuinstvo mrsko, Od krvave stoletija borbe Izmuene kosti i miice U tuinstvu veno da odmara... (RADO ORLOVI dolazi.) MIRA: Babo, ah, babo moj! RADO: Je li spremno sve? Knez se, deco, posluati mora, Jer neverstvo smru se dariva. Boko: A prognanstvom vera i potenje... MIRA (krei ruke): Ah babo! babo! RADO: Jest, zarana sviknite sluanje! Gle'te mene seda, slaba, stara, Kako lepo sluam gospodara. Ree l' nekad: napred, stare sedi! Kao brodar mutnog okeana to okupan slanom penom dere Kroz strahotu riuih talasa, Vas okupan krvcom srca svoga, Prskan kletvom padajue skoti, Jurio sam po bojnoj strahoti Za slobodu i za prest'o dian Ove nae otadbine krne... A kad borba veita dodija, I planinski pomalaku lavi Mene seda, mene starca prati, Otadbini da se mir povrati... Deco, deco, slu'o sam ga ja! A sad mene goni nemona!... MIRA: Oh, ubij ga, boe svemogui!

40

Il' mu slepi onaj jezik greni, Kojimno je izric'o prognanstvo! Pusti tugu, da u suzam' groznim Vid iskaplje pakosnih oiju!... Boko: Nemoj kleti, Nemoj njega, sele! Nas prokuni, tvoja brata oba, Kletvom niti verenika svoga, I u bolu neizmerne tuge Re nad nama izreci uasnu: ,,Da ste nemi, slepi i bogalji! Ne videli sveta, ni svetlosti, Dogod noem osvete krvave Ne vratite moga milog baba!..." A da uje sa visine plave Tvorac sveta, udovita, ljudi: Postom mui svoje vito telo, Jednonii i sredu i petak Dok od posta ne malake bedna, K'o na mrazu ukinuti cvetak. BOGDAN: Nee donde, ne! Ni tri petka nee munom glau Gizdav sastav svoga ruit' tela, Pa ili e u naruju mekom Grlit' baba, ljubit' elo staro, Il' celivat' brau al' krvavu. Boko. To nek' bude!::. Boije mi vere!... Sa ovekom sloboda se raa, Nju unitit' ne sme knez zemaljski, Sa ivotom uzima je bog! RADO: Lake, deco! Krv tedite arku Za mlaano trebuje vam ie, A ja, deco, ivot vie nisam! Ili moda ivotom zovete Onaj stari u planini bor? to ne daje ni grane ni lista, Samo spomen od vekova nosi, I ponoi nemoj pripoveda Lomljavinom suhih ogranaka Svoga srca dugoveni bol. Ja sam, deco, nemoan i star, Pa dok preem ovo krno stenje Na'u mira na'u crni grob... Boko: Pa i pep'o neka ti uvredi, Zasluuje osvetu i smrt. (SLUGA ulazi.)

41

SLUGA: Sve je spremno! RADO: Sve je spremno " Orlovi je spremio za ura Sjajnu krunu, presto, i gospodstvo; ure sprema Orloviu grob!... Miro, zbogom!... MIRA (padajui mu na prsa): Babo! ah, babo moj! RADO: (pritiskajui je k srcu): Dete moje! MIRA: Oh, tolika neizmerna bolja, Pod kojom bi svet zadrht'o celi, Srce gazi nogom orijakom; A po dui kao orkan besni Svaku radost, svaku nadu kosi Ali srce kao zemlja crna, to na sebi svu teinu vue, Celu tugu, celi teret nosi... RADO: Majke nema umrla je, Miro, Babo ti se povratiti nee, Brau pazi, Boka i Bogdana, Oni su ti i otac i majka... MIRA: Siroe sam bez oca i majke A suze su kletva siroadi Oh, pa bog d'o svaka suza gorka, to mi kane iz oiju crnih, Zgorala mu jedan asak ia! Toliko u nakapati suza Da u moru gorine i bola Veitost mu kao slamka pline... RADO (gledajui kroz prozor): Sto sam puta iz eane duge Sa vrhova kamenih planina Polumesec obar'o krvavi, I gromovnim dovikiv'o glasom: ,,Za krst, deco! i slobodu zlatnu!..." A danas mi ni groba ne daju Tvrdi klanci, nemilosno stenje!... (Suze mu poteku niz obraz.) BOGDAN: Ove suze krv nek' plati mrska Iz prsiju sramnog bezbonika! Boko: Sto samrtnih muka i bolova Jednu suzu osuit' ne mogu S sede brade roditelja moga. Pa kam' da je silniji od sveta! Da mu more istoim ivota, Da osvetim suzu baba moga... RADO: Zbogom! zbogom, otacbino krna! Miro zbogom!

42

(Svi troje odlaze.) MIRA: I ne mo' umreti (Pada MILKI u naruja.) TREI DEO

PRVA POJAVA Soba u kui kapetan-urakovoj. MARTA sa malim deteom na krilu, a starije dete, IVO, igra se oko svoga oca. KAPETAN URAKO uti sumorno. MARTA: Gospodaru! (KAPETAN URAKO uti.) urako! (KAPETAN URAKO uti.) Jednako uti siromah urako! Sirota zemljo crnogorska! Otkako nam prognae staroga Radoa, ne moe vidjegi veseloga pogleda briga na elu, a sinji teret u grudima!... Ah!... Idi, Ivane, moli oca samo jednu jedinu rije da prozbori, moli ga! te valjda e tebe ut'?... IVAN: Babo! babo, majka te moli, babo (Hoe da mu se popne na krilo, ali ga URAKO otisne od sebe.) Babo se ljuti, majko! Babo me ne voli. (Ivo plae.) MARTA: Onda ni sebe ne voli! KAPETAN URAKO (u mislima): Ni sebe ne voli. MARTA: Ta ti si isti on! Iste oi, elo, nos, hod isto junako srce!... Od tvoje vrste, sine, ni u snazi snanijega, ni u pameti razumnijega ja jo vidjela nijesam. IVAN: Pa kad odrastem, majko, sa babom u isti u je l' majko?... Pak u da sijeem Turke, da donosim glave a knez e mi pokloniti konja i sablju, kao to je i babu dao, je l' majko?... MARTA: Jeste, sine moj! U vojsci nee bit boljega viteza od tebe ,,Samo majci do konja dorasti, Ta do konja i do bojna koplja..." Brino e te opremiti majka; Svionim te opasati pasom, Vitekijem ukrasiti krasom! Otrom palom, i pukom ubojnom, A zaklonit' zastavom trobojnom...

43

Pa e tebe svetovati majka: ,,Budi vitez, budi silan, slavan! Budi, sine, Obiliu ravan! Turke seci! Kosova se seti! Te mi, sine, dedove osveti!... IVAN: Biu kao i babo pak e mi gospoa Latinka pokloniti od svile pojas, kao to je i babu poklonila. MARTA: OD crvene venecijanske svile, sine, to vele da je najjaa i najljepa. KAPETAN URAKO (za sebe): Otkad se svilen pojas ponese Lepega nije niko poneo: aren k'o zmija, al' opruniji Ba se do srca moga upio, Pa je ispio Iz grudi mojih svaku zdravu kap, K'o guja, naiskap... MARTA: urako! Gospodaru moj! Jest stidno meni tebe pitati to uti? ta je? kakvi jad? Kakvi l' je oblak elo pritisk'o? Te muti onaj pogled ljubazni to me je svakad 'nako veselo, 'Nako umilno, puno ljubavi, 'Nako svetao dosad sretao. A sada?... KAPETAN URAKO: Marto! Marto! MARTA: AH, urako! Pet godina je srene godine! to me na samu sreu uie, Pa me sa sreom isto muie Sve ljubav sama, rei medene; A sad? Sumorno elo, grudi ledene Na ustima je re zanemela U oku tama, vena, nemila, Oh, kai uro d' ako pomognem Kakvi te mori jad? KAPETAN URAKO: Srean sam bio, Marto, dosad!... MARTA: A sad? KAPETAN URAKO: Sad sam nesrean!... MARTA: Nesrean, dane! a zat' nesrean? Ta ja ti govem, dvorim, ugaam Ta ja te ljubim, sunce, ljubim te!

44

Kad snevam, ljubim: ljubim kada bdim, Kad leem ljubim, kad se probudim, Ti si mi java, molitva, ti san Ti si mi srea I ti si nesrean! (Sakriva lice rukama.) KAPETAN URAKO: Bolju si sreu ti zasluila, Ah, bolju, duo ja sam nesrean! (Ljubi je.) MARTA: Ta pogle Iva, tvoga sinia! Ah, pogle nadu moju i tvoju, GG onda mi reci da l' si nesrean? KAPETAN URAKO (za sebe): Ne smem ga gledat' Pri pogledu u tome svisnuti, I opet moram pa ma svisnuo... (Glasno.) Oh, hodi, sine, hodi, Ivane! Sunace, hodi! hodi, zvezdane! Oh, hodi srebro, zlato, aleme! Dubokih rana krotki meleme! (Dete mu doe na krilo, on ga ljubi, posle ga podue gledi.) KAPETAN URAKO (za sebe): Moj ivot to je, slava, nadea, Pupoljak prvi moga prolea. I sve to za nju sad da ostavim I za nju svet moj da zaboravim? Al' je od sveta ona silnija, Od svega mi je ona milija, Moj svet u njojzi rtvovat'!... (Ostavlja dete, die se i sprema da odlazi.) Zbogom, Marto! MARTA: Zar ve odlazi? zar ve i zbogom? Zar da ostavi mene, Ivana? A odavno je veruj, urako, Kako ga nisi 'vako milov'o; Ba otkad doe ure s gospoom... KAPETAN URAKO: Jest, ba od onda Zbogom! (KAPETAN URAKO odlazi.) MARTA: Neto je setan Neka ga bolja mui, satire; U licu mi je blei, tavniji, U pogledu je mnogo tuniji, Povazdan uti, nikog ne gleda; utei legne, ute' ustane, Katkada samo teko uzdahne

45

Ponekad sevne sjajnim oima, I neke rei grmi, govori, K'o da su s njime sami zlotvori, Posle ide... Al' kud i kam"? Ja ne znam!... Kad kui doe, doe sumoran, Nudim ga jelom, vinom, rakijom I sarajevkom, i sevdalijom, Nebi l' u zlatu ljubav planula, U tome aru muka minula, Il' su za pesmu grudi ledene? Poljupce moda trai medene? Onda ga ljubim Ljubim te srce, duo, ivotu! ivota moga dinu divotu!..." On me otisne Ah, boe moj! Moda je srce dao milijoj? Moda me mrzi? moda prezire? Moda za drugom dian umire?... Oh, idem, idem da ne presvisnem, Da bar sa srca sumnju potisnem... A slediu ga stopu po stopu Kroz puste gore, sela, kolibe, I kroz lugove sveta boije, Da koren naem moga tereta. (Uzima dete za ruku.) Hajd', sine, hodi Ivane! Tamo pod onim brestom na polju Lepe je sedet' vazduh zdraviji I tiica je uti milopoj. Katkad i or'o klikne hrapavo, Putuju' urno s naeg Lovena, U udaljene tamo doline, to se uz more smerno sputaju... IVAN: Pa hajde, majko, na onome mjestu i babo najradije sjedi. MARTA: Jeste i on... (Odlaze.)

DRUGA POJAVA Bata oko kneeva dvora. MARTA a zatim URAKO i JELISAVETA.

46

MARTA: ,,Tude e pro'" Tako mi ia Vujo proree Oh, da ne ree, da mi ne kaza! Jer kazivanje je puno otrova, Puno nesree, puno poraze: Ovuda, veli, esto prolaze, Njih dvoje sami, on sa gospoom Al' dalje ne hte stara tvrdica Potroit' rei niti lukavstvom Iupat' mogoh tajnu jedinu. Zato prolaze? kuda odlaze? ta biva s tajnom etnje njihove? O tome uti dakle tajna je to slaboj eni znati ne treba. .. ,,Njih dvoje sami," oh srce, srce! Jadova mojih slabi kovee! Otrovne krvi trona inijo! Kako e stegnut' one valove, to po ilama grozno ratuju' U zbunjen mozak jurno prodiru? Il' e se sledit? Da, sledie se! Kad apat uje njine ljubavi: Kad rumen vidi strasti nesrene Kako po licu bujno prostrv se, Plamenom grenim dalje prodire, I tamnom oku svetlost uie to sjajem svojim verno kazuje Usplahirene krvi nameru. Al' evo, idu!... njih dvoje, jao! Ona se smei... oh, pa lepa je! Oh, oslepila!... A on ta ini?... Neto govori, I snanom rukom trese noeve Sad stade, i oi podignuv Pesnicom preti nebu ponosnom... (MARTA se sakrije u iprag, a JELISAVETA i KAPETAN URAKO dolaze.) JELISAVETA: Pa, kapetane, Zna li odista Da ba postoji taka zavera? KAPETAN URAKO: Postoji I postojana je u svom nedelu Da sa prestola ura obori: ta ura?... ala!... tebe svetlosti! Tvoj sjaj je njinom oku dodij'o,

47

Pa ih je tamom mrnje vodio U crne dvore vene omraze, Gde mrzitelji tvoji odlaze Na tajno vee grozne osvete Protivu ura i Jelisavete ... JELISAVETA: Da, protiv mene Ja sam im oku trn! Pa maem mene misle vaditi. KAPETAN URAKO: AL' e sa trnom oko ispasti. JELISAVETA: A zna li ure to? Je l' uo to? KAPETAN URAKO: JO nita, On trai zreo plod. JELISAVETA: Ta da! Stania mu je rod. KAPETAN URAKO: Brat Koga je nekad vie voleo Nego na elu krunu zlaanu, Tek otkad tebe vide mlaanu, Otkad ti poe neno tepati: Jagnjence, sunce, edo, zorice!..." Jest, otkad tvoje vide zenice, Od onda stade srce cepati Pola je samo srce njegovo... MARTA (za sebe): A drugu polu ti si otrov'o. KAPETAN URAKO: Pa da mu kaem ne bi verov'o: ,,Tvoj brat se, knee, sramno podigo Opreman s zlobom i sa zaviu, S prestola misli da te obori..." To ne bi verov'o. JELISAVETA: Ne bi nikada, Reima ne bi, ali delima! KAPETAN URAKO: Reima mojim Ustopce sledi njino nedelo. JELISAVETA: A je l' dozrelo? Jer ure trai zreo plod... KAPETAN URAKO: JO danas, svetlosti, Odreeno je da se sastanu Kod manastira Svete Trojice; Tu Boko, Bogdan, Stania Podelit' misle sramne uloge, Kako e lake moi skinuti S temena tvoga sjajni dijadem. Tu e s' odredit' as i naini, Kad e i kako ti krvoloci Sa krvi tvoje bistri potoci Ugasit' eu svoje osvete...

48

JELISAVETA: Pa jesi l' spreman ti Da ih doeka? KAPETAN URAKO: Perjanici su spremni im prvi korak oni uine, Drugi u ja. JELISAVETA: A posle, urako? KAPETAN URAKO: Kad oni izginu Nema se posle k'o protiviti; I Venecija e biti spasena Ja u je spasti, ja! Vidi, svetlosti! Pokupiu ti dece hiljadu, Koji e svojom snanom miicom Krojiti moru rujne haljine Od mrske krvi besna Turina. Oh, svetla gospo!... to su lavovi, Ta mala eta to u voditi To su gromovi, to e smrviti Tirana turskih guste redove; To su redovi to e doekat' Pustara daljnih puste sinove, Da im sa vrhom svojih maeva Deneta sjajnog plave svodove Prorinuv srce dui pokau... To su bedemi Ali, svetlosti, Kad se sa grud'ma vratim ranjenim, Ko e mi geke rane previti?... JELISAVETA: Ja, Ja u ti sama rane previti, Ja u ljubiti ja! oh, urako, Jo ne za melem arke ljubavi! MARTA (za sebe): Zna! zna! Ta ljubila sam ga stokratno Posle bojeva teko ranjena. KAPETAN URAKO: JO ne znam ali isto bih stare rane derao Da se mlaanom krvlju obnove. MARTA (za sebe): I poder'o si, I raskin"o si, I ranio si srce zgaeno, I zgazio si srce ranjeno... JELISAVETA: Potedi rane, rano, sokole! Ta moje srce rane ne vole Ni krv bar tvoju krvcu ne A ona tisu'?... ta nek' izgine!... KAPETAN URAKO: Jaoh, gospoo! Tvoja mi svetlost pamet zanese

49

Te i ne postiv asne postove Putiru stupam slasti nebeske... (On je poljubi.) JELISAVETA: Sad ta to bi? K'o da se grane neto povie? K'o da u iblju neko uzdie? KAPETAN URAKO: Moja je dua to uzdahnula. JELISAVETA: A u mom srcu sva krv sahnula Al' odlaz', idi, bre, sokole! Nije da srce tebe ne vole, Nego to nije vreme ljubavi to su nam dani KAPETAN URAKO: Dani krvavi Oh idem, idem, svetla gospoo, Il' da im podle kosti izlomim, Il' da u svojoj krvi utonem. (JNLISAVETA i KAPETAN URAKO odlaze.) REA POJAVA Na istom mestu ia VUJO a zatim MARTA VUJO: Lijepa je to kaa, koju mi kaevae pokojni iguman Makarije o sotoni budi bog nama!... sotona je, veli, avo... (Tu se ia VUJO prekrsti.) A avo,veli, ima rep i papke nos mu je, priae, rutav, a iz uiju mu brci polaze; pa, veli, e papkom zemlju zarije, one ostaju trazi krvavi... Budi bog nama! a to je sve to je svetome Jovanu taban otkin'o, a bijae dustaban... Pa je i pameti sitne, doumljiv je udo od svijeta! mahom se predrugojai: asom tica, maka, zmija posle se naini nekaka starkelja ili babetina, nu, veli, neto mu je baba u volji a bo'zna katkada biva i lijepa evojka... Pa ba se nekako premiljah: da nije kako i svijetla gospoa avolje koljeno?... Latinka jest!... a Latini su suti avoli " tek nekako nije ist posa ura zalue, te Radoa u tu svijet progoni narod se cijepa, plemena se krvavijem oima gledaju. (MARTA iza buna izlazi.) MARTA: Ivane, o Ivo! VUJO: A gle Marte!... a ta ti, eno, tu ini?... Pa tako neoeljana, blijeda, kao da si se sa mrtvima cjelivala?... Pa onda zar ti je ove

50

dijete?... E! e! bora mi i ova je umljem enula! MARTA: Dakle ja nisam doma? I to ne bee san? Sve zar bejae suta istina to sam na ovom mestu vidila? I nju i njega?... i, jaoh, boe moj! I kletvu moju, njegov poljubac? I uzdisaj i njegov zagrljaj? I grean rumen lica njezinog? I divlji plamen oka njegovog? I ono: ah! i oh! i muku veitu, to im saie duu nesitu?... Da, sve sam ula srcem prebujnim; Kako se maze glasom neujnim; Ona k'o zmija isto sikoe, A on k'o suri or'o klikoe Pokazuje joj glasom hrapavim ednoga srca grenu nameru Posle izdaje brau zaveru, A sam u sebi krije neveru... VUJO: Ma ta je tobom, Marta?... Vjera mi boa! kao da nijesi pri svijesti, itavijem tijelom dre ka' ono pruti... Zima li ti je, to li? tek svakako si oboljela... Idi doma, dijete! ma ti i ja poslao baba Mandu, a lijepo li ti od svaega znade!... Moda si e i nagazila?... MARTA: Jest, nagazila! (MARTA odlazi.) VUJO: Ta je poluela!... I to e bit' njezin posa! a nu, da k'o bi dravom eljadetu umlje izio?... ini su to, ba njene ini!... I kapetana eno opini, te od nekoga doba ide kao zanijet!... A! Ua' sam joj u trag... tek moram utati, jer ako osjeti mo' me pretvorit' u sjekiru, ili u budak il' tako to. ETVRTA POJAVA Slava na Cetinju izdaleka se uje veselje naroda: gusle, pesme, puke popucuju itd. BOKO, BOGDAN i STANOJLO ULOVI. BOGDAN: Gle veselja, Boko! Boko: To je leto usred zime nae! BOGDAN: To je vatra to se igra mozgom usijanim U groznici bolesnog naroda. STANOJLO: ta, zar misli da osea narod?

51

BOGDAN: Osea li? A moe li ne oseat' bolju to mu sui sr kostiju snanih? Moe l' ne ut' to i luzi uju? Prognae ti sedoga serdara! Moe l' ne znat' to i gore znadu? Ve roeni brat na brata reve, Da pakosnoj ugodi tuinci!... To ne znati, ili ne ut', brao, Prokletstvo bi besvestija bilo, to na zveri rugobnoj poiva... (Jedna gomilica naroda blii se.) Hej ti, brate, deli-Crnogore! Hod' ovamo! Videete, osea li narod? Dok iskuam ovo Crnogore, A uz oganj rumenoga vinca Nee kriti svoga oseanja... (Jedan Crnogorac se priblii.) CRNOGORAC: ta bi sa mnom, mladi kapetane? BOGDAN: S tobom nita al' od tebe htedoh Za Krajinu da razberem pustu Jer mnim da ste listom Krajinici. CRNOGORAC: Dobro nam je, e god vince rodi, Ma nekako ove na Cetinju Bolje ni je nego u Krajini Jer, prostie, vina izobilja, abrovi ga kalueri vuku... (Peva.) ,,Oj Krajino, krvava haljino! Oj!oj!oj!..." Ali dalje, tako mi mjeseca, Ne bih znao za svu Arbaniju! BOGDAN: A kidiu l' Turci na Krajinu? CRNOGORAC: He, nekako ee no dosele, Jer im nije onoga topuza O koga im prskahu glavurde: (Peva.) Junak bee Orloviu Rade..." Junak bogme!... He, a danas?... danas Bog e znati e je mudra glava? Il' u grobu il' na grobu nee? Al' svakako ka' da i ne ivi Kapetane tuinstvo je teko!... (Brie suze sa obraza.) BOGDAN: Teko njemu! CRNOGORAC (peva): Teko njemu, teko svakom drugu!

52

Ko ne slua svoga starijega..." Sam o svojoj radio je glavi Nevera je bio gospodaru... BOGDAN: Zar on nevera? On, koji je u bojevih ljutih Vernost svoju krvlju peatio? Crnogore, sluaj! Nije njega knez prognao ure Zbog neverstva ili nedosluha! Ve za ljubav pakosnoj tuinci, Koja ele' ovladati knezom urila se stazom sotonovom, Ne tedei otroumlje zmijsko, Menjala je podlost sa prevarom A oboje uzdiu' suzama Do vrhunca svetoga potenja Otrova mu umlje, srce, duu, Te bezumnik eno ta naradi!... CRNOGORAC: Crnu Goru u crno obue (Peva.) Oj davori, ti Kosovo ravno! to si danas doekalo tuno, Posle caeg kneza estitoga Da Arapi da..." Zbogom, kapetane! Druina mi izmae daleko! (Peva.) A ja junak bez druine neu." BOGDAN: Zbogom, brate! E, osea l' narod? STANOJLO: On osea al' kako, Bogdane? Kao kad mu njive i livade Grad pobije il' ega oprlji, On s rukama prekrtenim gledi Gnev uasni srditog boanstva; Gledi, bledi... a iz grudi opet Pobonosti molitva se krade: ,,Hvala njemu, a greni smo ljudi, Te nam gospod posla nakazanje: Grad pobija a treskovi mrve Po gorama stado i pastira..." A bi grean Odbijao silu svemogueg Ma drke mu slabaka desnica Um je malen, nedostino mu je Da i vladar zemaljskih nizina Ne sme svoje putati gromove

53

Na upornu glavu protivnika? Ne u l' kako nisko, kako mravu ravno, O potenju neprimernom sudi? Sam o svojoj radio je glavi, Nevera je bio gospodaru..." Boko: Tako ree, Al' kad krv potee Ma e njegov oajnijem glasom ulo trait' sramnog nasilnika, Itu' grozno, krvavim suzama, Potovanje narodne slobode. STANOJLO: Sve je tako, Boko I ja nisam, brao zatonici, Sumnjienje moje otkrivao, Od zavere da odustajemo; Ne, vere mi!... krv mi kipi silno, I ekaju', po modrim ilama as umire, as k'o plamen ivi Po ivotu svaku mis'o zgara Na osveti to se ne odmara... Boko. Al' gde je Stania? Gde urako? Re je bila pri zalazu sunca, Da se nau u ovome lugu? STANOJLO: Jest istina! Pa ih nema A ve evo i suton se hvata, A iz njega viri meseina. BOGDAN: Meni nejde u volju urako... STANOJLO: Mnogo uti ... BOGDAN: Kratko zbori... Boko: Zar sumnjate? To ne valja, brao! Drugovi smo jednomislenici, Osvetnici i zaverenici. Pre bih rek'o da se izmenilo Podobije silnog Ivan-bega, Sin mu mlai viteki Stania? BOGDAN: Od tereta, Boko! STANOJLO: Od uvreda... Boko: Oko mu je mutno, elo tamno, Re studena, hladnog umiljaja, isto prkos bratskog oseanja, Nema ruke, nema rukovanja... BOGDAN: Dost' Ev' idu!...

54

PETA POJAVA STANIA, KAPETAN URAKO, Vie njih mladih kapetana i preanji. STANOJLO: Gde ste, brao? Il' ne znate ta su asi dugi, Kad se u dan alosnih zbitija Na vas, brao, eljno iekuje? BOGDAN: A nama, Stanojlo, Svaki trenut venost je beskrajna Otkako nam progonie baba. Boko: Venost muna, puna muenija, Plam to niti i srce i duu. Mislim, nema jedne kapi krvi, to u ilam' celog stvora moga Za osvetom ne edni krvavom. BOGDAN: as je kucn'o, Sad od tebe zavisi, Stania, Da na teme zlatnu krunu metne, Il' da bude prezirani rob? Boko: Biraj! A to razum studen ne poima, U plamenu asa jedinoga Osveta e uinit' uasna. STANOJLO: Ti nam budi vo! BOGDAN: Ti poglavar Ti, Stania, sve! Jer trpeti ovo, to nam ena, to nam ovek zanesenim umom U asovi divije besvesti Po uputu izdajnice jedne Besavesno gaze' kalja zemlju, Tlai zakon, potenje i sve To trpeti zar da Srbin sme? STANOJLO. Da nam kalja obraz i potenje! BOGDAN: Da nam goni sede roditelje Pa da brata, al' valjanijega, aocima tupih dosetaka K'o skitnicu, kao beskunika, Pred oima ene bezobrazne Tek onako nemilice vrea... STANOJLO: ujte, brao!

55

Dan se vraa neuvenog greha, Dan mrzosti, dan pokora grdna, U kome e od nebratske ruke Brat izdahnut' u mukama tekim... Nato bait' to svi znaju redom, A spominju samo sa trepetom: Knez ure je doveo Latinku, Vlast joj dade nad slobodom naom; Ona zmija, jetka, lepa, sjajna, U suzama smrt prostire lednu, U osmehu ropstvo i prognanstvo. Gospodar je slua gospodar je rob! Ta svi znamo Kako progna Orlovia sedog Za tolike zasluge viteke Da po stranim krajinama luta, U tuinstvu da potrai grob Mueve je sa elom ozbiljnim, to Balinu krunu odrae, Uvredama neuvene mrnje Otisnuo od prestola svog... Pa kad zemlju crnim platom zavi, Kad nam ono srca zakrvavi Orlovia kad progoni sedog; Digoe se stari stoletnici, Divnog doba sedi spomenici, Sa Miiem ona mudra glava Onaj vitez, onaj drugar verni, Brat ubojni prognanog serdara, Ta ulovi!... BOGDAN: Zar tvoj otac? STANOJLO: Jeste, Bogdane! On s Miiem Digoe se molit' gospodara: Da im pusti od stolea celog Jednog brata, jedinog drugara. Boko: Pa, Stanojlo? STANOJLO: Gospoa se smeje, A gospodar prekornim reima, Odbijaju' starosti nemonoj, Oprata im... ujte samo! to su hteli, to su hteti smeli Za staroga molit' izdajnika!... Boko: Ha! ha! ha! E u li podlost bratsku, Stania GG onda ne ubij, ne okrvavi O bratske grudi hrapav grebetak?

56

STANIA: Razumem, brao, sve Ja vidim propast koju otvori Spletaka tuih smeli izvrnik To edo lepo duda mletakog, Laskanja njinog otrov pogani, Ta ena bedna, ta ljubav jedna, Mog brata ura iskra paklena to se od grudi crnog avola U zlokobnome asu odvoji, Da meu sobom brau razdvoji... Ali smo braa pa... STANOJLO: Vi braa? E, ko bi i to rek'o, Stania, Zar moe bratac brata vreati Onako runo, 'nako nemilo? Ili se meni tek uinilo? A on te moda vol?o, ljubio, Te milou te svojom ubio?... STANIA: Mi nismo braa" I nismo braa mi! Ta da smo braa, ta da smo ljudi! Ta da smo sinci bega Ivana, Ta zar bi mog'o tako prezreti Otaca svojih viteku krv?... Ta zar bi mog'o onu starinu, Podobu blagu oca naega, Ratova davnih sablju slomljenu Zar bi ga ikad mog'o prognati? PRVI KAPETAN. Strahota, brao! Ta re mi dere isto utrobu. DRUGI KAPETAN: A mene, brate, Kao da ivi plamen saie, K'o da mi neko rukom gvozdenom Goleme snage voljom divijom U svakom ivcu ivot razdire... TREI KAPETAN: Ja bih je, brao, Kao grehova biljku poganu Na repovima konjskim rastrg'o Ili saeg'o, ili ubio. KAPETAN URAKO (za sebe): A ja? Ja bih je ljubio. PRVI KAPETAN: Pak da ta e od nas biti, brao? Kad se or'o iz gnezda pokree, Koje su mu dedi po Kosovu Na visokim utvrdili stenam' Kad se goni svoj roeni brat? STANOJLO: Zlo e biti

57

Dian unuk lava kosovskoga U tamnici na smrt eka groznu, Banovi je osuen na smrt... Svi: Na smrt? PRVI KAPETAN: Zar Banovi? A kroto, Stanojlo? STANOJLO: Prate' ono golobrado mome, to Latinci iz Mletaka doe, S kopiletom dozrelog lukavstva Kroz kreve naijeh planina Verui se kao veverice; Od umora il' slabosti deje Klecnu noga u Talijaneta, I pre to e vitez opaziti Opui se niza mrko stenje, Te strmoglav, pak u ambiz dole... PRVI KAPETAN: Pa zar za to da pogine, bolan? STANOJLO: Da se strelja iz eane duge Kao zvere u planini pustoj, To gospoa Latinka zahteva, A gospoi posluan je rob. Boko: On nek bude rob! Al' na lava sindir vrgnut' nee, Nikad nee, vere mi i boga! Dok kroz ile krv protie mrka, I viteka para u grudima Od ivota daje vreli znak Donde nee Crnogorac hrabri Nee biti ni sluga ni rob... Svi (izglasa): Nee nikad! Junak nije rob! BOGDAN (izvadivi no): Evo noa. Sloboda je sveta I unue nek mu je prokleto K'o ustedi ivot dati bedan Za slobodu otadbine krne. PRVI KAPETAN: Desna mu se bog d'o osuila! DRUGI KAPETAN: Duga puka rom zarala! TREI KAPETAN: Skap'o da bog da! Ko ne digne protivu nasilja Iz nonica ma osvete svete! KAPETAN URAKO: Ne imao od srca poroda! Boko: Neka ima Al' da bude nagren strahota, Kao ime sramnog izdajnika; Neka ima i sestru i ljubu, I unuad, sve devojke divne

58

Al' da bog da sve u sramnom grehu Stidei se sebe i svakoga Turskim strast'ma ugodnice bile. Svi: Da bog da! STANIA: Stojte, brao! Evo ovde i mojega noa, Evo srca to e krv prolevat' Za svetinju naeg preduzea. Svi: iveo Stania! KAPETAN URAKO: A kada je rok? STANIA: O Duhovi. KAPETAN URAKO: To je dugo! Boko: Skoro tri nedelje. STANIA: Donde nek se gnjevom truje krv Duh neka se tiranijom gnjeti, Da se posle silnije osveti Prezirano roblje, poraeni crv... KAPETAN URAKO: Ja odoh. Zbogom! PRVI KAPETAN: I ja u sa tobom. Zbogom! DRUGI KAPETAN: Zbogom, vojvodo! TREI KAPETAN: Zbogom, gospodaru! Zbogom mi ostaj, slavo oina! (Svi odlaze.)

ESTA POJAVA Na istom mestu. STANIA, BOKO, BOGDAN i STANOJLO, a zatim MARTA sa detetom. STANIA: I utvrdismo I krv e prsnuti I ove grudi i ove toke, Omastie se krvlju njegovom Bog je ubio! STANOJLO: Muki, Stania! Klonuem tvojim sve e klonuti. BOGDAN: Junaki, vojvoda! Boko: Crnojeviu, hrabro! Ne putaj uma spore savete Da zategnute ice labave. Uvredio te, mu si, osveta! A sjajnom krunom tvoga pradeda

59

Blagodaran e narod krunisat' Mlaega sina Ivan-begova. STANIA: Nisam li ti trg'o ma? Ne prognae li mudrog Radoa? Nije l' uvreen sedi ulovi? Pa nije l' zloba ene njegove Onakog sina ljute krajine Za onog psa na smrt osudila? Pa ko sme mislit' da u klonuti?... Sve to j' u meni umlja i srca Za preduzee nae govori... (MARTA se pojavljuje s IVANOM.) Al' ko je to? to joj po licu k'o meseina Nekaka seta zraak prostire? Te onu nenost crta uvelih Izrazom bolje isto velia? Nekoga trai. Eno, sae se Sad dete ljubi to se pripilo Uz vito telo majke bolane... MARTA (i ne opazivi ih): Nema ih Gde su? BOGDAN: Sirota! Koga trai? Boko: A bog bi znao kog? MARTA: OH, nesrenice! to nisam dola pre, Te bih zatekla onu gomilu to je za rtvu svojim strastima Izdajnik roda sramno izbrao. STANIA: ta, ta? Bunca li, il' je groznica? Il' zlokobnica tica alosna to tunu mis'o bolesnikovu Kreteim glasom groblju odvodi?... MARTA: Perjanici se digoe, urako plamti krvi potokom Da osvedoi vernost neveri. (Gledi oko sebe.) Nema ih nigde nikog ne vidim; Ivane, dete! Pomozi svojoj majci vikati, De vii: Stania! vii: Bogdane!... STANIA: Ko vie to?... ko si? Koja kroz ovaj suton nemili K'o s mrtvih usta pesmu raznosi?

60

MARTA: Jesi li ti Stania? STANIA: Jesam! MARTA: Bei! Boko: ta? MARTA: Jesi li ti, Boko? Boko: Ja! MARTA: Be'! Bogdane bei! Bei Stanojlo!... oh be'te svi! Za vama lete vuci, risovi, Bezbone sluge zverskog besnila Zijaju' trae vae tragove, Da svoje ui eu nesitu Mukama vaim grozno napoje. STANIA: Ma ko si, eno? ija l' si ti? MARTA: ija sam ja? Od njega be'!... Ko se sa njime misli poznati, S avolom nek se najpre rukuje Pa ogarivi ruku kaljavu S paklenjakom se bratski rukuju' Mog mua bie verni pobratim... Zna li uraka?... STANIA: Perjanikog kapetana? MARTA: Jest njega On vas izdade; Sad znate ko je izdajnik! Zavere vae verni sadrugar Koji se s vama na ma zakleo, Da gnusnom krvlju nasilnikovom Prognanstvo sveti sedog Radoa; Da e tiranku zemlje oine Sa ljutim maem pravde smrviti. A on vas njojzi izdade... Sad be'! A ti hajd' kui, sine Ivane! Oh, da bar puku moe nositi Od sramnog bih te oca ukrala, Da s ljud'ma ide gorom, planinom, Da oca ne zna... Bog ga ne znao!... IVAN: to kune baba, majko? MARTA: Ne kunem ja Prodane brae kune ga krv... (MARTA sa detetom odlzi.) Boko:Sad, kuda emo mi!

61

STANIA: Kuda ko zna U tuoj zemlji svud je nesrea, U naoj samo smrt!... BOGDAN: Stania! Ti ne sme nikad tako zboriti, Sa nahma si se kleo boriti; Dvesta nas ima dvesta lavova! A ti e silu moi prezreti, S noevi goli ti e prodreti Ti samo reci kud... a dvesta nas Tvoga e brata vojsku kriti, Tvoju e volju voljno vriti... STANIA: E, za mnom U tuoj zemlji svud je nesrea, U naoj samo smrt!... ETVRTI DEO

PRVA POJAVA No. S jedne strane mrko crnogorsko stenje, na drugoj se vidi polumesec; STANIA sam a tamo dalje BOKO, BOGDAN, STANOJLO, MIRA i ostali begunci. STANIA (udarajui nonicom od sablje u stenu): Otaanstvo kamen!... brat krvnik!... Sloboda ime!... narod prevara!... A vera, zakon oltara nema!... Ili je ono, gde podlost klanja S metanijama lai pritvorne Prizivajui ime Hristovo, Da grenog srca podle namere Imenom bojim sramno prikrije?... To nije? To je pakao U kome sam se gorko muio, U kome sam se mrzit' uio!... Pa ta me vue tome kamenu? ta me priziva tome plamenu? ta me vezuje? Da nije krv to sam za ovaj kamen prolio? Zanesen nekad lanim reima: Slobode, nezavisnosti, vere, naroda?...

62

Da nisu grobovi?... Grobovi nisu, Pogaeni su!... Gadne tuinke noga pogana Iskrila je venac lavorov, to su mi dedi sa vekovima Na spomeniku svoga imena Vitekim radom verno nizali... Osveto, sele! Tvoj li je glas, to mi krvavo srce premee? to mi na duu hladnu ruicu U grozniavom svome zanosu Kao svetinju svoju namee?... Osvetiu se!... KAPETAN URAKO (ozgor na steni): Oh, skupa poljupca! Skuplje ga niko nije platio: Decu sam prezr'o brau izdao I sad rubinom krvi njegove Da joj dijadem sjajni okitim? Da je sa bratskom krvlju nasitim?... Oh, eljo, eno!... zmijo, idole! Kuda me zane, kud li povede? Kako li udi oganj pakleni, to saaljenja svaku kapljicu Sa svojim plamom eljno ispije? STANIA: Eno meseca Ko muslomansku pomo zatreba, Njemu se mora smerno klanjati: A ja je trebam... dakle, mesee, Posluaj molbu sina gonjenog, Otrovnu kaplju Ivan-begovu Te savet nosi pravovernima, Buduoj brai Srb-izdajnika Da onu hrpu zverske pakosti Prot Karadaga to su podigli Sa novom zlobom urno umnoe; A ako treba gnjeva, plamena? U grudima im munje donosim, Pa neka munjom bratske osvete Golehmu hrpu svoje mrzosti U zgarajui plamen podiu; A treba l' sablje brat je donosi, Da svojom rukom brata pokosi... KAPETAN URAKO: Pa ta jo ekam?... Nije li dosta jeda izbljuv'o, Draei svoje rei otrovom; Kao da nuka samu prirodu,

63

Da mu glavurdu gromom razdrobi?... STANIA: I evo ti se, boji prestole, Idole bledi Muhameana Grobom mojega oca zaklinjem! Da u i onu ljuljku ruiti, U kojoj nas je majka briljiva, Pevaju' one setne pesmice, Na jednom mleku brino gajila K'o da je znala tunu sudbinu, ta u crnilu svoje tajnosti Podmlatku uva srca njezinog... KAPETAN URAKO (ozgor sa stene): Nee, nevero! (Puka pukne STANIA posrne.) Prosti, Stania! A dosta ti je, mislim, zanavek... (URAKA nestane sa stene.) STANIA: To nije Crnogorac, Ravo gaa, Samo je levu sisu oe'o... (BOKO, BOGDAN, i STANOJLO dolaze hitno.) Boko. Je li duman? Il' je samo pokuaj oruja? STANIA: Duman! Boko: Oh, kai ga, Na sabljama da ga raznesemo. STANIA: Odunda jeknu puka, A tu ga nestade. (BOKO, BOGDAN i STANOJLO sa golim noevima odlaze MIRA dolazi.) MIRA: Oh, eljo iva, Je l' tebe ga'o? STANIA: Mene! MIRA: Moje je srce gaao STANIA. Moje zaparao MIRA: A moje zakrvavio, Moj beli dane! STANIA (priiskajui je k grudima): Lane! MIRA: Pa ba gde srce kuca, Tu prska krv? STANIA: ivot je traio MIRA: ivote moj! (Ljubi ga i opet grli.) STANIA: Umal' ostade MIRA: Umal' ne dade ivotu mome ranu samrtnu. Pa je li teka?... dane ranjeni!... STANIA: Nije ni rana

64

Ne vredi da se tako naziva, Kad ivot nije vrelim olovom Ubilac tajni grud'ma razder'o. MIRA: A zar je mog'o? I gde je srca to da uini? STANIA: Srca?" Zar ima srca, edo nevino! Ljudske su grudi, Miro, bez srca, A to to takim krste imenom Gadno je klupe samog otrova, U njem' se legu eda zavisti: Izdajstvo, zloba, pakost, nevera Pa kad odrastu, kad nabujaju, Verna se braa snano zagrle, I zaveriv se uda stvarati, Potenje kolju, gone nevinost I svaku iskru dobra, kreposti Otrovom svoje pare kaljaju... MIRA: Jaoh, Stania! Nemoj da zbori tako pakosno Ja mrzit' n' umem samo ljubiti, Pa bi me pakost mogla ubiti... STANIA: I ja sam znao samo ljubiti Ljubiti, jest i to bezgranino! Ljubiti brata, snahu, drugove, Ljubiti nebo, goru, lugove, Ljubiti onu zemlju oinu I tedit' svaku onu travicu to svoje pie blagim melemom Vimena puni ovci bezlobnoj, Da svoga mleka hranom pitomom Planinskog sina stia eludac. MIRA: A sad? Zar ne zna vie ljubiti? STANIA: Ja ne znam Ne znam ni kako mi je, Otkad me ona zmija ujede, isto mi srce posta divije. MIRA: Nemoj da kae, zvezdo, divije, Ta pitomije, reci tunije Kad tuga samo tugu donosi. STANIA: A uvreda? MIRA: Mene raali STANIA: Mene raspali Al' evo braa tvoja, moji drugovi. (BOGDAN, BOKO i STANOJLO.) Boko: Utee!

65

BOGDAN: I neranjen. STANOJLO: I nesahranjen. STANIA: A upozna li ko je? Boko: Mesec izdade Neverstva crnog lice pogrdno, elo i oi sve nam iskaza Ta izdajica da je urako. BOGDAN: Al' ta je s ranom? Stade li krv? Boko: Hajd'mo, Bogdane, hajde, Stania! Te lutajui valjda naemo, Ako ne melem tekim ranama A ono barem nekoj kolebi Kucnuv na vrata, izmoliemo Umornom telu tvrdu postelju. STANOJLO: Hajd'mo, Stania Ili od rane ili hladnoe Al' tek si mnogo bled... (Svi odlaze.)

DRUGA POJAVA No. Koliba na granici crnogorskoj. RADO ORLOVI u izdrpanim hercegovakim haljinama sedi ukraj vatre. A zatim BOKO, BOGDAN, STANOJLO, MIRA, STANIA i drugi. RADO (podstiui vatru): Dokle je bilo krvi u srcu Nije mi treb'o oganj i plam A sad? Veita zima, veiti led; Ka' onaj listak tune jeseni Kad hladan sever dune planinom, Tako mi srce drke, umire U svojoj zimi ledu veitom... Ah, boe moj!... jest, ja sam list!... Il' nisam? ne... ja sam stari bor... A moja deca granje lisnato Knez ure vihar bee uasni Pa se sa munjom vihar oeni, I na temenu moje starosti Bezbonu svadbu grozno slavie. Izlomie mi starost lisnatu, Odvojie me s decom roenom...

66

To bee uas samoj prirodi, Onog se dana more ljuljalo, I rikajui gnjevno ipae Mutnijem peskom more ibaju' A s oblaka se zmija javljala Prisipajui oganj srdito, Potresala je lomni treskovi Planina daljnih temelj kameni, Sa takom svirkom gromko praeni Mladenci pusti dalje letee, Dok nisu nogom svoje mrzosti Od Crnih Gora groblje stvorili I na tom groblju krst oborili... (Spolja se uje razgovor.) Al' ko to zbori? Boko (spolja): Ima li koga tu? Otvori, hej! RADO: Ma ko ste vi? (Za sebe.) Jo pitam ko? Ubica neki, ili oajnik, Kome je pogled ljudi omrz'o, Te vee siti sunca boijeg Kroz pono riju kao krtice. (RADO im otvara vrata, BOKO, BOGDAN, STANIA, STANOJLO i MIRA ulaze.) Boko: Pomozi bog, deko! RADO (sedajui nanovo uz varu): Ako se niste boga odrekli, Neka vam, deco, gospod pomogne! BOGDAN: Amin, stare! RADO (pozna ih): Ah, boe, ta to su oni! BOGDAN: Ko, stare, ko? Zar nas poznaje? RADO: Haj, eco, ostario sam, vrlo sam ostario, pa i ne vidim a i ta e onome koji je sto godina po svijetu izdajstvo, prijevaru, mrzost i la gledao ta e mu vid, bolje da oslijepi... BOGDAN: Bolje i jeste, stare koji oima samo nesreu gledi, bolje da se rodio slijep. RADO (za sebe): I ne poznaju me sinci roeni!... Al' i po emu e me poznati? Kad i sam vidim da sam nestao Da mene nema vie u meni" Po ovim mojim gadnim ritama Serdar se stari ne da poznati Po oku valjda?... U oku mi je Nevolje gorke emer i jad,

67

Na elu bolja, oaja, glad... (Glasno.) eco, ogrijte mi se koda i studi jo, a hladan vjetar pue i po ovijem pustim visovima bijelim mrazom vrhove ara, a put je muan, eco a no je no!... BOGDAN: Da nije crnja u dui no, Ovo bi boji bio blagoslov. RADO: Sirote!... pa dokle li naumiste? BOGDAN: Daleko, Al' o tom posle A sad mi kai, seda starino, Da l' ima trave ili melema, Kojim bih ranu mog'o priviti? RADO: Ranu! A ko je ranjen, dijete, ko? BOGDAN: Na jedan drug Pa ako ranu ume poznati, Evo je, stare, pa je pogledaj. STANIA: Ne boli vie Tek neto malo krvi istee. RADO (pipkajui iregleda ranu): Duman je bio zlikovac! Srce je ga'o Ma nije, dete, bilo sueno, Da tako mlaan ivot izgubi Evo ti listak od ilovlaka, Perui ranu vodom smlaenom Njega e triput samo priviti Zarae rana... A njom sam mnoge I opasnije rane leio... Ma ah vas pitat', deco, Kuda pooste? Nadaleko li, mladi, smisliste? BOGDAN: Daleko, stare, bogme daleko! Moj otac ne bi tamo iao, Da mu za svaku stopu kroenu Po jednu carsku krunu daruju. RADO: JO nijesam vidio krune nu vele da se sija u zlatu i u rubinu; a na zlato se ovek lakomi. Boko: Haj, da nam oca zna! RADO: Moda i znam BOGDAN: Orlovia zna li? RADO: Slua' sam za serdara Radoa, to su ga sa nevjerstva progonili Boko: Prognao ga je nevernik!...

68

RADO: Pa Rado zar ne bi smio Onamo ist' kue mu sinovi idu? BOGDAN: Zar bi on iao u Turke? RADO: BI L' I'O, deco! Ta iao je!... S krvi je njine pancir-koulja Izgubila mu sjajnost pozlate; A na balaku sablje ubojne I ne vide se zrna alemska Od njine krvi, deco, delije! BOGDAN: Bio se s njima, Ali se ne bi njima predao!... RADO: TO nikad ne bi!... BOGDAN: A mi idemo Turcima Vi', stare! Otkada ure enu dovede Mletakog duda porod pakosni Ne proe dana za tog vremena, A da sinovi naih planina Tiranstva njenog sledi alosne Muei mukom ne osetie Isprva ae dece hiljadu, Da ih na kasapite svoje otprati; Posle nam starog oca progoni, A Banovia smrti predade: Pa i taj kurum to nam Stanii Sa masnom krvlju prska dolamu Poslanije je zlobe njezine... RADO: To li je uzrok koji vas goni, Da se predate crnom sotoni? BOGDAN: To, stare; Ali to gleda tako? RADO: Turcima? Oh, zar Turcima? Bezbonicima, mrkim vucima! Ruiteljima srpske svetinje, Slobode svete, crkve Hristove, Upropastiocima carstva naega, Hraniocima rana dubokih, to ih na ovim grudma nesrenim Kao amanet sjajne osvete Za porod uvam srca slomljenog Zar njima, deco?... kletnici!... Boko: Ta je l' mogue, boe gospode! Ah, babo! babo! BOGDAN: Ah, oe! (Hoe da ga poljubi u ruku, RADO ga otisne.) RADO: Odlazi dalje, sramna nevero!

69

Dalje, podsmehu moje starosti! Dalje! Il' evo kai glasom pokajnim, Da e se stidet' sramne izdaje I vratit' sebe svome otatvu... Boko: Nemamo vie otatva! STANOJLO: Serdaru sedi, mi ga nemamo! BOGDAN: Bez otatva smo, babo, ostali, Otkad u njemu ena voljkuje, Otkad se gazi sveta sloboda, Otkad se podlost smeje svetinji, Otkad nam, babo, tebe prognae Nema nam onde vie otatva!... RADO: Otkad ste ono nogom nesrenom U Turke poli izdajnici ste, I prokletnici kleti od onda... Boko: Ne kuni, babo, svojih sinova! BOGDAN: Ne kori, babo, stranim prekorom! STANOJLO: Zar da nasilje sramno